Galerija-legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića Saša Pančić Semantičke senke Autorski projekat: dr Rajka Bošković i Miroslav Karić Petak, 12. decembar 2025. u 18 h Izložba traje do 23. februara 2026.
Izložba u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića predstavlja pregled likovnog stvaralaštva Saše Pančića tokom poslednjih dvadesetak godina, uključujući i najnoviju produkciju koja obuhvata objekte, skulpture, crteže i video-radove. Od sredine devedesetih godina Pančić razvija autentičan vizuelni izraz zasnovan na temeljnim istraživanjima jezika apstrakcije kao složenog i otvorenog sistema formi i znakova, koji varira od kulturnog nasleđa različitih civilizacija, filozofskih učenja Istoka i Zapada do avangardnih i neoavangardnih umetničkih eksperimenata. Linija je osnov oblikovanja, misaonog procesa i razrade umetnikovih dvodimenzionalnih i trodimenzionalnih radova, idejno razvijanih oko pitanja prostornosti ili preciznije odnosa i interakcije konstruisanog motivskog sadržaja sa okruženjem u kojem je postavljen i u kojem se aktivno sagledava. U prepoznatljivom Pančićevom rukopisu vrtložnih preplitanja, bilo manuelno ili na druge načine iscrtanih, isečenih, isavijanih elemenata, u međuigri njihovih površina i modelovanih praznina, nastaju perceptivno kompleksna likovna ostvarenja dodatno naglašena semantičkim potencijalima samih upotrebljenih materijala. Kvalitativna svojstva i izražajne raspone metala (čelik, korten, inoks…), gume, terakote, papira, kartona, Pančić uvodi kao značajan konceptualni segment dela čiju suštinu čine procesi i postupci obrade i tehničke transformacije materijala, njihova evokativnost stanja, odnosa, dinamika, poredaka u širim kontekstima. Izvan granica čisto vizuelnih stimulansa umetnik kroz slojevite senzorne dimenzije dela određenog pozicijom u izlagačkom prostoru, svetlom, senkama, kretanjem produbljuje njegovu komunikaciju sa posmatračem. Posebno u tom smislu jeste važan i Pančićev neretki izbor ahromatske palete u kompozicionim kombinacijama ploha, pozadina, u zonama njihovih susreta i razdvajanja, gde bogate simboličke i značenjske predznake crne i bele unosi u dalja uodnošavanja materijalnih i refleksivnih aspekata dela, proširujući prostor kontemplativnih doživljaja izvedenih formi. Za umetnika prostorna integrisanost radova ostaje ključna i ogleda se u nameri da svaki rad u postavci bude i tačka novog višečulnog iskustva i deo jedinstvene oblikovne celine, tako da se publika na izložbi kreće u ambijentu i atmosferi posebne sugestivnosti uvodeći sopstveni fizički i duhovni svet u dijalog sa svime što u galerijskom prostoru zatiče. Utisak intenziviraju video-radovi kao istovremeno autorov iskorak u novi medij i nastavak njegovih istraživanja i poetike prisutne u crtežima, objektima i skulpturama, koji su elaborirani kroz pokretne slike ili svojevrsnu vizuelnu inspekciju formi, suptilno uodnošavanje tekstura i materija animiranih namenskim pratećim zvukom, još jednom komponentom u otkrivanju Pančićevih dinamičkih struktura.
Saša Pančić (1965, Mostar) diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1989. godine, a pet godina kasnije i magistrirao na istom fakultetu. Status samostalnog umetnika stekao je 1988. godine i član je ULUS-a od 1992. godine. Izlagao je na više od dvadeset samostalnih izložbi, kao i na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu: u Grčkoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Kini, Japanu, Francuskoj, Rusiji, Finskoj, Nemačkoj. Pančićeva dela nalaze se u javnim i privatnim kolekcijama, među kojima su: Narodni muzej Kraljevo, Narodni muzej Aranđelovac, Narodni muzej Kragujevac, Muzej Terra Kikinda, Muzej Zepter, Muzej Macura, Kolekcija Telenor, Kolekcija Wiener, Kolekcija Luciano Benetton, Kolekcija Galerije savremene likovne umetnosti Niš, Kolekcija Kulturnog centra Pančevo, Kolekcija Galerije Thalberg u Cirihu. Takođe, autor je nekoliko skulptura u javnom prostoru: Muzej Terra, Kikinda; Park skulptura Centra za likovno obrazovanje „Šumatovačka”, Beograd; hol Beogradskog dramskog pozorišta, Beograd; javni prostor grada Sofije; Park skulptura Kakslauttanen, Laponija. Pančićevi video-radovi prikazani su na festivalima SEEfest – East European Film Festival, Los Anđeles, i Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma.
Зора Витас је рођена у Бару, 1957. године. До двадесете године је живела у Требињу, а од 1976. године у Београду. Осамдесетих и деведесетих година певала је блуз и џез музику, углавном као главни вокал познатих бендова и извођача. Иконе слика по благослову духовника већ двадесет осам година. Ауторка је једне књиге духовне поезије (2018), из које доносимо неколико песама.
Увод у збирку поезије Богу и ближњем, Зора Витас, Бернар: 2018.
ЗОРА ПЕВАЊА
Ова је поезија као пружена рука. Пуна чежње из умора зверског, „небохита“ ка горе, ка Творцу свом.
Наш језик добио је нарочит поклон у покајној песми ове слабашне храбре песничке птице. Добио је нову дрхтаву месечаво тиху мелодију песничког певања, добио је нову иконичну боју људског лица, добио је нову реч са којом може, као са својим светим пријатељем, да крене у аутентичну потрагу новог себе, и своје нове божанске куће.
Наша поезија обогаћена је још једним циклусним тражењем свог гласа у стиху који ће изразити покајни бол и благодат стизања у утеху.
Поезија као дисање. дрхтање. Може се чути уздах и издах песникиње која се предаје у отвореном длану тајне речи, тишине, ангела, молитве.
Али пре него ли крене „међу речи“ и удахне у себе своје тајанствене оностране пријатеље, песникиња издише свој бол, свој промашај, своју људску недовољност пред Тајном која се кроз познају ништости сама приближава души и сама открива у облику новом – рајска храна песништва за све нас!
Ово певање за нас, блуз и џез рањеног птичурка, јесте једна нарочита тајна Речи. Тајна Зоре, тајна Пасхе, тајна преображаја изражена властитим језиком јединственом душом песникиње која из зверињег духовног простора, пруженог длана Христу, Миру, и његовим пријатељима прелази у простор свих тајни вечног облажења истинске лепоте, у духовни Јерусалим. Празник речи, гозба појања.
Кроз опус песникиње могуће је пратити овај светлосни процес, и уочити, дотаћи, све непријатеље и пријатеље њеног пута, све порођајне покрете крхког бића које иште спас. Могуће је њеном мајком загрлити своју, њеним духовником наћи молитву свог, њеном речју зверињег себе обући у молбу и мир.
Слике које се само духом могу видети освештавају просторе заборављене у паучинама духовним и „сељанка њиву њежи“ по сред нашег срца које опева нам Зора.
У захвалности, Јан Тићов
Добих на дар да видим, на трен, унутарњу страну Теби посвећених
Стање без страха. Одсуство греха. Јединство бића које Те слави.
Нежност ангела у обичном Покрету руке.
Небеска бањо, Што се изливаш На децу тишине Хвала ти!
*
Враћаш ми Осећај почетка.
Сузама Дубоко Откопаваш Благо.
Твоја сам Одувек била, Кажеш.
*
Сладост молитве. У њој - све потребито.
Нема се куда Одавде Отићи.
*
Жеља за Блискошћу Тражи Сусрет Из немоћи Да небеску Радост Изрази Речима.
МИЉАНА ДРАШКОВИЋ је рођена 1959. године у Ужицу. Завршила је Вишу економску школу у Београду. Студирала на Филозофском факултету Универзитета Београд. Члан је УЛУС-а од 1996. године. Члан је УЛУПУДС-а од 2023. године. У статусу Самосталног уметника је од 1999. године. Реализовала је педесет самосталних изложби у земљи и иностранству и узела учешће на око 450 колективних изложби. Добитник је две награде за сликарство на Ужичком регионалном ликовном салону. Учесник је бројних Ликовних колонија и Уметничких симпозијума у региону. Поред сликарства бави се дизајном и уметничком обрадом текстила, намештаја и ентеријера. Живи и ствара у Ужицу. Организатор је и домаћин Прве међународне ликовне колоније „Ужице 2025.“
Godine 1961. Beograd je bio mesto odigravanja nekih interesantnih događaja. Najtoplije leto u modernoj istoriji zemlje zabeleženo je u avgustu, kamere su snimile nestvarno prazne trgove i gradske bulevare, veliki geopolitički pokret, prva konferencija Nesvrstanih zemalja održana je u novembru i konačno, završila se ljubav Olje i Šejke, jedna umetnička sinteza obeležena borbom sa besparicom, razdvojenošću i osvajanjem novih horizonta postmoderne. Nešto pre toga, Leonid Šejka je oslikao zmaja, nalik na tajfona sa srednjovekovnih freski na Oljinoj butini. Marta iste godine, 1961. rođen je Dušan Gerzić, Gera, slikar. U zvaničnim biografijama i tekstovima pored njegovog imena stoje odrednice: „osnivač beogradskog novog talasa“, „Džejms Din Beograda“, „buntovnik anđeoskog lica“…
Pišem kao neko ko je za Dušana Gerzića Geru prvi put čuo u formulaciji: „Dušankin sin je slikar“, krajem znakovitih osamdesetih godina prošlog veka. Porodična poseta njihovoj bašti na Topčiderskom brdu tog leta bila je dogovarana nekoliko puta, ali se nije desila. Naše majke nastavile su da se nalaze u zajedničkim poduhvatima pomaganja ljudima. Odlasci na izložbe, u pozorišta i muzeje, tih godina, bile su prirodna stvar u našim životima. Ono što sam znala iz glasova koji su ponekad dopirali do mene, Gera je zaista želeo da bude slikar. Neprestano je crtao. Otišao je u Pariz na usavršavanje, po pozivu našeg čuvenog umetnika Vladimira Veličkovića, predavača na tamošnjoj Ecole des Beaux- Arts, 1986. godine, odmah po završetku Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Kada, konačno, početkom 2000. na jednom mestu bude prikupljeno ono što čini većinu njegovog stvaralaštva, koje će, sticajem okolnosti, stati u period od jedne i po decenije, biće to oko sto pedeset slika i pet stotina crteža. Mnogi radovi ostaće zauvek izgubljeni u čestim seljenjima na relaciji Beograd – Njujork – Pariz, gde je živeo i radio, nezabeleženi na slajdovima, poklonjeni prijateljima, poznanicima.
Dušan Gerzić – Gera, selio se, slikao i izlagao, izmičući svim definicijama, popularnim žanrovima i željama umetničke branše. Stvarao je na vrhuncu ere spektakla u megalopolisima umetnosti. Ono što je sada jasno vidljivo kada se iznova gledaju slike Dušana Gerzića Gere, je opus čiste prekognicije. Nije to samo „Omen (Predosećaj rata)“ iz ciklusa „Celestial skies“, ulje na platnu velikog formata sa crnim avionom i krilatim lavovima sa mrtvačkim glavama unutar predstave crkvenih vrata na vizantijsko plavom nebu koje slika u Njujorku 1987. godine. Svi tradicionalni simboli – renesansni likovi i oblici, ljudski lik i simboličke životinje distorzirani modernošću plahog pokreta, kroz svoje dalje stvaranje on će klonirati sa artefaktima tech – industrijskog sveta i uroniti u vrtlog tamnih boja, odakle je spasenje upitno. Da li to podseća na neki svet koji poznajemo?
„Angel personel“, ni čovek ni ptica sa nečim nalik krilima, kao zbrisanim potezom u sfumatu nihilizma, anđeoska glava, ustvari, glava sivog jagnjeta sa likom čoveka, zagledanog nekud u svet pod sobom, nastao je 1991. godine. Taj izraz lica, nemoguće je bilo nasliikati, a da prvo nije bio proživljen. Tužni Anđeo čuvar, koji je video sve i ništa ga više ne začuđuje, stoji kao zaštitnik postmodernog lika. Ostaće zauvek, to jedno pitanje kada se govori i piše o Dušanu Gerziću ili jednostavno, samo, Geri, kako bi izgledao njegov opus i koji bi uticaj na kasniju likovnu scenu imao da je bio prirodno zaokružen, a ne presečen u prvom uzletu. Da je svoju viziju stigao da razvije do kraja.
Život i stvaralaštvo Dušana Gerzića Gere (1961 – 1998) prema subjektima njegovog interesovanja i mestima stvaranja ugrubo se mogu svrstati u nekoliko nezvaničnih faza, kao što je to urađeno u, možda, najobimnijoj monografiji I, Myself and Others iz 2003. godine. Gera je retko davao imena svojim slikama, kao na primer „Angel personel“, „Omen“ ili „Taxi“ (1997) i priređivač monografije, pisac Borivoj Gerzić, Gerin brat, označio je simbolično ove faze. Prvo su „Inicijacije“ (Koja je čija ruka), Beograd od 1980. do 1987. potom, „Stari i Novi svet“, Njujork, 1987. do 1990. „Humanoidi“, Pariz od 1991. do 1996. i „Tela u vremenu“, Beograd, 1997. i 1998.
Danas je to teško zamisliti, svet iz kojeg je potekao Dušan Gerzić Gera više ne postoji. Rokenrol, stripovi, filmovi, časopisi Heavy metal i Vorholov Interview, Ešer, Hijeronimus Boš, science fiction… sva ta eklektična igra simbola i značenja u slobodnoj ponudi, spremni da budu preoblikovani prema nahođenju nekog mladog mulitalenta, sve je to deo njegove svakodnevice i sve ga inspiriše. Sa devetnaest godina osniva grupu „VIA Talas“ u sklopu projekta „Artistička radna akcija“, radi kao DJ u klubovima Akademija i Zvezda, dizajnira pozivnice, plakate i omote ploča, kao fotograf sarađuje sa grupama Električni orgazam, Haustor, Idoli, D`Boys, Ekatarina Velika. Januara 1985. odlazi korak dalje, u Velikoj galeriji SKC radi projekat „Inicijacije“ – body-painting. Tela prijatelja i poznanika, članova grupe EKV, njihova koža – spoljašnjost postaje platno za projekciju unutrašnjeg. Motivi reptila, ljudskih crta lica, religijski simboli, smenjuju se na telima mladih ljudi koji poput tribalne dece dalekih plemena uhvaćenih u trenu okidanja fotoaparata izranjaju iz mračne pozadine, podloge za fotografisanje, ili se stapaju s njom. Milan Mladenović, lider benda EKV nazvao je to iscrtavanje mističnim uranjanjem u atmosferu koncerta, nalik ritualu. Heavy metal generacija, sa kožnim aksesoarima i evokacijom New Yorka-a, nakitom koji postaje novi art, generacija koja govori da obećani elizijumi više nisu dovoljni, isprepletani su tako da se ne zna koja je čija ruka. Ko stvara šta.
„Kada se čovek rodi, on je čist i spolja i iznutra, onda iskustvo, vremenom, u podsvesti upisuje razne motive koji su uvek jedna subjektivna predstava… Kada crtam, tragam za tim potisnutim slikama i zato svakoj osobi pokušavam da naslikam njen vlastiti znak“ – reći će Gera, 1985. godine.
Aprila 1986. godine, serija radova koje naziva „Nove freske“, akril na kartonu velikog formata, neke sa motivima renesansnih bića, pomalo nalik onom zmaju sa Oljine butine bivaju izloženi u grupnoj postavci na spoljnom zidu SKC-a. Jedne do drugih, u istom, velikom formatu, su zmajolika bića i njegove predstave strip junaka – neki novi „Med“ i „Ala“ na manifestaciji Aprilski susreti. Te godine završava svoje studije u Beogradu i odlazi u Pariz.
Pariz i Njujork, osamdesetih godina dvadesetog veka su Meka vizuelne umetnosti. Kako je rekao Baskijat, svako ko je nešto je ovde. Multimedijalnost, kooperacija, marketing i (instant)filozofija spektakla vlada.
Gera slika „Ventura Fatale“, neo –renesansni noar 1984- 85. u tehnici ulja na platnu i „Žena sa mačkom“, oko 1987. potom, „Mačke“, kao seriju crteža manjeg formata. Motiv žene i mačke, sjedinjene u renesansni portret, sve do futurističke ekspresije, serije „Žena i zver“, oko 1987. koje ucrtava u svoj skicen blok tuš tehnikom, crnih linija i braon senki su i stanje i predstava sveta. Uzdržana nežnost i furiozni ples. Žene su i mačke, koliko i zveri, a mačke, one uvek imaju taj duboki, zabrinut pogled ljudskim očima.
Šta je bilo tako privlačno u Njujorku?
„Mislim da, kada neko nešto studira pa završi fakultet, OK je da otputuje. Mislim da generalno važi za sve: kada neko ima 23 – 24 godine, super je da otputuje. Taj put je strašno važan zbog nekog ličnog iskustva…“ govorio je o svom dečakom snu. Dobio je priliku da ga vidi izbliza.
„Nisam ja tražio SKC u Njujorku, ali sam hteo da sretnem neke ljude koji dišu iz tog grada, tako da sam to i tražio. I to je duga priča, ali je bilo baš interesantno. Specijalno sad, pošto sam ostao živ. Mislim, to nije bilo lako… preživeti. Nisam bio svestan koliko je to bilo i opasno, čak, pošto Njujork i nije tako bezazlen,“ reći će po povratku u Beograd. „Nisam se razočarao u Ameriku, ništa nisam očekivao, ni više, ni manje“.
Za to vreme u Njujorku caruje pop-art, fenomen spektakla … sve je kao u SKC-u, ali i nije. Izvodi body-painting performans u njujorškom Tunnel Clubu sa fotografom Stephanom Lupinom.
„E, sad, šta sam radio? Pokušao sam da neki svet odavde, neku moju kulturu, potkulturu, da sve to spakujem u jedan paket i da to recimo, predstavim nekom tamo kome bi bilo interesantno“. Prvu samostalnu izložbu u Njujorku otvara 28. juna 1989. Bila je to Galery 48. (Galerija jugoslovenskog kulturnog centra). Ovim povodom, likovni kritičar Abraham Ilejn za njujorški ARTspeak piše: „Za američko oko ovo su pravi istočnoevropski radovi i po bojama i po prizorima: akvamarin plavi tonovi, tamnoplavi i krv crveni tonovi… i gotovo uvek usidreni (makar psihološki) u stare građevine, hale ili zamkove… Slobodnom igrom asocijacija, služeći se ikonama, Gera istražuje sopstvenu prošlost i posmatra Ameriku spolja i sve to pretvara u umetnost.“ Gera o tome govori: „To je bilo neko moje pročišćenje… nešto“.
Slede izložbe u Beogradu, 1991. Galerija „Most“, izložba sa grupom Magnet, zatim, samostalne izložbe u galerijama Elysabeth Gouzy Longue i Atellier Bleu u Parizu. Godinu dana kasnije, 1992. izlaže sa mladim umetnicima na Jeune Peinture Grand Palais, u ateljeima umetnika sa Belvila, u La Forge-u. Njegovi radovi nalaze se na Majskom salonu u Parizu, 1993. Učestvuje na izložbama Europe Sans Frontiere, 1994. Arteurial, 1995. Iste godine ima samostalnu izložbu kod Bjorna Olafsa. Učestvuje na izložbi Novembre a Vitry, kao i izložbi Expression de L`Est u gradu Kurbvoa.
Mnogi kritičari reći će da na prvi pogled, opus Dušana Gerzića izgleda kao delo nekoliko slikara; tokom boravka u Parizu i Njujorku imaće par poziva koje je rado propustio, da donese seriju sličnih komada po uzoru na onaj koji bi tad, prema oceni art trgovaca, najviše igrao na tržištu. Reći će kasnije, osvrćući se na to, da ako neko bude imao dovoljno vremena da se u te slike zagleda, videće da je to ista ruka, sentiment jednog istog umetnika.
Tokom svog boravka u Parizu, Gera je stanovnik naseobine La Forge. Nekadašnja fabrika ključeva, od 1000 kvadrata, dom je umetnicima namernicima iz celog sveta, svakom pripada po četrdesetak kvadrata nekadašnjih radionica, za život i rad. Često je hladno i nekoliko scena tog snalaženja, francuski glumac i reditelj, Žan-Mark Bar staviće u svoj film „Ljubavnici“, rađenom prema motivima pariškog života njegovog prijatelja Gere. Nina Živančević će 1998. reći da njegova čovekolika bića, humanoidi, na slikama iz ovog perioda spajaju komiku citata iz stripa i tragiku Bejkonovog izraza. Serijal onog što se može nazvati „Ratnici“ nastaje 1991. Makabrična tehno strašila – bića na pozadini futuro-sepie prave su razglednice za kraj 20. veka. Devedesete. „Ratnici“ prerastaju polako u serije „Figure sa krilima“, onoga što ostaje posle ratnika, nalik dalekim postmodernim potomcima „Ranjenog Anđela“, Huga Simberga, što nose nevidljive zavoje i rane koje se osećaju.
Istovremeno, onaj drugi slikar, ili treći, Gera, nezaustavljiva životna sila posvećuje se renesansnim motivima, „lebdećim bićima“, pticama, konjima, mačkama, humanoidima na renesenasnim plavim, purpurnim i oker pozadinama. Bikovi u vrtlogu i okretu poteza četke, u virtuoznom slikarskom umeću, kao da su pokušavali da prkose neizbežnom stanju stvari. Na kutijama za cipele ostali su brojni portreti likova koji su mogli biti osuđenici ili kraljevi dalekih pampasa, zaboravljeni revolucionari, Španije ili Bohemije, u zavisnosti od kombinacije tehnike i poteza četke, odabranog žanra u trenutku inspiracije. Samo je, opet, njihov pogled ostajao podjednako dubok.
Vrtlog je, verovatno najveći simbol našeg doba, „kraja istorije“ (kakvu poznajemo), vortex postmoderne u kojem se mnogi nisu snašli, a neki jesu izvanredno. Sredinom devedesetih Gera slika zanimljivu konstrukciju – u različitim tehnikama oblaporne, skoro groteskne ljudske figure obmotane oko okruglog kafanskog stola. Da li je to dekadencija predstave boemskog života? Café de Paris? U daljim radovima motiv polako prelazi u formu raspeća. Obrisi isposničkih nogu što levitiraju sa nerazazajne platforme. Renesansno izranjanje obrisa ljudskog tkiva iz tamne ili oker pozadine. Kafanski sto je bio crven…
Taj kolorit slojevitosti, dance macabre jednog veka, na Gerinim slikama počeo je izranjanjem iz tame, da bi nastavio odblescima plave i oker, crvene, koja je postajala jarkija kako je vreme odmicalo. Nje je sve više, u okretu bika, u začudno hromatski svedenim Glavama, antiportretu, sa kosom volšebno uredno začešljanom. Sve do portreta „Crveni čovek“, 1997. ulje na platnu. Nigredo. Albedo. Rubedo.
Iste godine vratio se u Beograd i za BELEF počeo da priprema projekat „Modna revija za vola i konja“, dokumentarni film „Osamdesete“, izložbu crteža u Srećnoj galeriji SKC-a, zajedno sa prijateljem, umetnikom Srbom Travanovim.
„Modna revija za vola i konja“ nikad nije izvedena.
Apendix: Posebno zanimljiv deo čine Gerini kolaži. S obzirom na DIY početke kada je dizajnirao plakate i pozivnice, a kasnije rado radio intervencije na fotografijama, mogućnosti kolaža su mu pružili sasvim novu dimenziju za izraz i šteta je što ih nije radio više. Motivi odgovaraju simbolima na njegovim slikama, to su dečak, porta, čovek, kapija, tribalni motivi, tehnički uređaji. I na svakom od njih postoji blesak svetlosti, poput nebeske, bilo u intervenciji bojom, ili odabirom motiva – neba, metala tehničkog uređaja. Dva anđela koja stoje sučeljena na uklesanim rečima Božijim, impozantan su kolaž od 60 x 90cm. Motiv anđela posebno je privlačan ljudima ni na nebu ni na zemlji, onima koji su ovde i tamo.
ОД ИСКУСТВА ГРАДА ДО ИСКУСТВА УМЕТНОСТИ – ИЗЛОЖБА „ПОГОН“ КОЉЕ БОЖОВИЋА
Изложбом „Погон“ (Галерија РТС, септембар 2025), која поред слика (махом акрили и комбиноване технике на платну) садржи и просторне и видео инсталације и објекте, Никола Коља Божовић нас води у још једну вожњу градом, такорећи урањање у једно искуство града, као искуство споја човека и технологије, али и распарчане, многочлане, разуђене и разилазеће перцепције.
Божовићеви радови представљају хаотичност и драж градова, са сликама које асоцирају на моменте и крхотине погледа, махове који нам остају у свести кретањем кроз пејзаж у сталном покрету. Ту су непрепознатљиви, апстрактни облици, али и делови призора, графита, објеката, посебно технолошких. Ипак, те слике примарно не стварају доживљај хаотичности, збрке, узнемирења, већ једног специфичног мира, истовремености контемплације и урањања, честог управо у доживљају вожње, коју и симулира видео инсталација као централни део ове изложбе.
Ту су наравно и загонетни недефинисани и разливајући облици, као и они који подсећају на балоне, што с једне стране јесу иронични коментари урбаног кича и-или недефинисаности и неформираности, нестабилности стално посредоване перцепције у урбаним условима, а с друге имају потенцијал загонетке, присуства нечег неодредивог, можда није претерано рећи и мистичног, што понекад искрсне и просија иза тог метежа и његове технологизоване и рационализоване логике и логистике.
Изложбу „Погон“ на битан начин декодира и објекат који представља ретровизор, који као да се од свог „нађеног“ облика симултано трансформише у мермернолику скулптуру. Технологизована стварност нађених објеката тако се стално трансформише и одржава истовремено и равнотежу и напетост са уметничким обликовањем и његовим производом, па на тај начин ова изложба добија смисао не само погона који нас води на једно технологијом омогућено путовање, луду градску вожњу, већ једног уметничког путовања од предмета до уметничког објекта, путовања које прати стварање и уобличавање уметности саме, њену моћ једино њој својственог преображавања дате нам и понекад тако болно наметнуте стварности.
Prepuna trola sprema se da krene sa stanice na Slaviji prema Crvenom krstu. U njoj sam, sedim na dvojnoj klupi dalje od prozora, bliže platformi. Dve gospođe od jedno 45-50 godina su ušle i stanu na platformu odmah do mog mesta. Jedna od njih ima gips na jednoj ruci, od šake do lakta, i ja odmah ustanem i ponudim je da sedne. ‘Hvala, niste trebali’, na to će ona… ‘Pa, ako nisam trebao, onda ništa’, odgovorim iz još neispravljene vertikale vraćajući se u prvobitan položaj… ‘Kakav ste to Vi čovek!’, na to će gnevno ona druga… ‘Pa eto, takav sam’, odgovorih i već na sledećoj stanici siđoh, jer sam do tamo putovao… Gospođa sa gipsom sede na moje mesto, a do tada se sasvim dobro držala drugom rukom za rukohvat i niko drugi je od obližnjih ‘komšija’ koji su mi za tih nekoliko minuta povremeno upućivali začudne poglede, nije ponudio da sedne.
2) Na žurci
Negde na početku bivše L. Ribara žurka u potkrovlju od stotinak i kusur kvadrata. Gosti uglavnom mlađi akademci iz sveta umetnosti sa po nekom budućom likovnom zvezdom u usponu. Vlasnik, stariji od moje generacije nekoliko god. poseduje ispod i stan u malo manjoj kvadraturi… Na prvi pogled reklo bi se fin neki čovek, zabavljao se sa mojom talentovanom koleginicom ali mlađom nekoliko god. koja me pozvala jer smo bili i iz istog kraja, ona po rođenju a ja po školovanju. Ne znam šta je dotičnom bio otac po zanimanju, predpostavljam neko od važnijih likova u ondašnjoj miliciji ili vojsci.
Bilo je sasvim primetno da nisu deo neke stare predratne beogradske porodice koja bi na jednom takvom mestu mogla da ima toliku površinu nekretnina. Ipak, u nekim iskošenim pogledima meni upućenim, i nekakvim ‘secanjem’ u tonu govora, provejavalo je nešto pandursko, nepoverljivo… Valjda osete kad neko nije ‘njihov’. I, usred razgovora, predstavi mi nekog bradatog ’grmlja’ njegovog ‘starog druga’ očigledno pripitog koji je stajao odmah iza nas sa flašom piva a on produži dalje do novopridošlih zvanica… Ovaj, da l Miša da l Neša, ne sećam se više, udbaški tip opasnog izgleda, nekako čudno se upiljio u mene, i posle kraće neprijatne pauze kaže mi: ‘Znaš, ti se meni uopšte ne sviđaš’!? Malo me zatekao tako razgolićenom konstatacijom, ne videh razlog jer sam tokom upoznavanja rekao ime i otvoreno ga pogledao. Pomislih da je razlog moja neuobičajena štraftasta ‘umetnička’ košulja. Da ne bi opet bilo neke druge ili duže pauze, odmah i kao malo začuđeno, uzvratih: ‘Ti se meni baš sviđaš i kao lik i kao čovek, ne znam odakle ti to prijatelju’? Vidim da sam ga u trenu vratio na mesto al opet kao da mu se izdaleka valjalo nešto negativno, samo da uobliči način na koji će da ispliva. Nisam želeo dalji rasplet, kratko pozdravih ‘dobrog druga’, uhvatih krivinu među gostima i posle nekog kraćeg zadržavanja uskoro se nađoh u hodniku ispred lifta. U to vreme i ja sam malo više voleo da popijem i dalje ostajanje u okolnostima koje su pretile da postanu ekcesne u jednoj samo naoko prijatnoj ali po mom ukusu isuviše ljubaznoj atmosferi uz činjenicu da uz sebe nisam imao nikog sugurnog i jakog svog, shvatio sam da mi ni najmanje ne bi prijalo.
3) Božji službenici
Došlo krajnje vreme za posetu zubaru. U gimnazijskom uzrastu me baš zatreše oni školski, socijalistički, kod kojih je lek u zubu skoro uvek trebao da stoji bar mesec dana a burgije se nisu hladile mlazom vode već usijane tandrkale negde daleko u glavi kao vožnja zaprežnim kolima po dotrajaloj gradskoj kaldrmi. Posle faksa i Studentske poliklinike, lečenje i opravku nastavio sam na Stomatološkom fakultetu u Rankeovoj, u neposrednoj blizini Hrama. Već nekoliko nedelja, par puta sedmično bio sam redovan pacijent i jednog dana dođoh skoro sat i po vremena ranije. Tada sam boravio u Grockoj, pa dok stignem do Stomatološkog, a zaboravio sam da pomerim skazaljke na satu jer se te noći prešlo se na prolećno računanje vremena. I, šta ću sad, da čekam toliko dugo na hodniku, ne bih mogao… Odoh u šetnju do male crkve Sv.Save odmah pored Hrama koji je još uvek bio u izgradnji a u kojoj do tada nisam bio s’ namerom da vidim freske, ikone i drugu zidnu umetnost mada me ta vrsta umetnosti nikada nije preterano privlačila.
Uđem u Crkvu, nigde nikoga, i onako smoren u prepunim i različitim prevozima u kojima sam sve vreme stajao, sednem na jednu od tri oveće drvene stolice slične starinskim bioskopskim sedištima, fiksirane jedne kraj drugih i za jedan stepenik malo izdignute od poda. Ne prođe ni desetak sekundi, kad se iza oltara pojavi neki riđi pop srednjih godina koji se ubrzanim koracima i sa ljutitim izrazom lica kretao ka meni. Vrlo glasno i naredbodavno će: ‘Ustanite molim Vas, u Crkvi se ne sedi’!? ‘Nisam znao, čemu onda služe ove tri stolice’? odgovaram, ali još uvek ne ustajem.’ Za stara i nemoćna lica’, nastavlja pop istim tonom. ‘ Ne osećam se baš najbolje, ako bih mogao da posedim još dva, tri minuta a posle bih svakako ustao, došao sam da pogledam vašu zidnu umetnost’.’ ‘Ne možete, je l verujete Vi u Boga’ !? Posle takvog nastupa izgubih i ono malo vere što sam u Boga imao i u nekom sada pojačanom nihilističkom raspoloženju koje me u godinama ‘alkoholizma i Renesanse’ pratilo, rekoh: ‘Skoro da ni u šta ne verujem’ !
‘E pa ako ni u šta ne verujte onda odmah ustanite i izađite napolje, napolju je Ništa, a ovde je Bog’. ‘Izaći ću, al ne mogu baš istog trenutka, imao bih osećaj proterivanja kao da sam nešto mnogo zgrešio’. ‘Otiđite Vi iza oltara pa ću da odem’, kažem baš da vidim dokle će to da ide… Ovaj skoro zapenušio zbog još jedne izgubljene duše svog sunarodnika, pa će već histerično: Izađite ili ću odmah da zovem Miliciju!!? U jebote, ovaj je skroz odlepio, pomislih, izgleda da mu popadija nije dala od jutros kad mu se baš htelo. ‘Je l’ i Milicija u službi Boga?`Da, jeste!
‘Pa da, zajedno smo jači’ zaključih.
‘Ako je već tako, evo odmah’ i izađem u Ništa, čistiji je vazduh‚, ako ništa drugo.
4) Najezda
Kasnije prolećne večeri putovao sam odnekud sa periferije do Trga Republike i spremao se da izađem iz busa na poslednjoj stanici preko puta Narodnog pozorišta. Nakon duže vožnje i duže pušačke pauze, nekoliko koraka po izlasku izvadih iz džepa paklicu cigareta i upaljač u nameri da zapalim. U to vreme pušio sam filter Jugoslaviju, crvenu sa belim slovima, radničke cigarete. Za neke bolje u studentskim vremenima nisam imao, pušio sam dva pakle a one najlošijeg kvaliteta srećom veoma retko.
Pod lošim uličnim osvetljenjem u blizini primetim stariji par, gospodina i gospođu svečano obučene, gospođa u belom kompletu rukom je činila čudne pokrete kao da se brani od nečega. Oboje najverovatnije u povratku sa pozorišne predstave, uokolo je bilo još lepo odevenog sveta. Gospođa mi u nekoliko koraka priđe i upita me: Hoćete li sad da zapalite cigaretu!? Rekoh, hoću, al mi čudno zašto me pita, prvo sam pomislio da je ostala bez cigareta ili bez upaljača, al’ bi to svakako zvučalo drugačije i na drugačiji bi način bilo izrečeno. E pa onda brzo zapalite i duvajte dim u mene!? Napao me roj malih zelenih mušica!? Isprva ih nisam video, kažem ne vidim ih i dotična se bliže pomeri jačem izvoru neonskog svetla. Bio ih je pravi roj veličine glave čiode, male sa providnim krilcima kojih je najviše bilo na gornjem delu njene odeće koja ih je privukla svojom belinom. Bilo ih je i na njenom napuderisanom licu pa i na svetlo onduliranoj kosi a dosta ih je letelo i oko njene glave koje je brzim pokretima ruku pokušavla da otera.
Zapalim i krenem ubrzano da povlačim dim i da bez zadržavanja u plućima duvam ka zaposednutim površinama dok se ona u plavičastim oblacima okretala oko svoje ose. Izgoreh tako više od pola cigarete, presede mi pušenje, dok je gospođa radosno uzvikivala: Evo, sve ih je manje, odlaze, hvala vam mnogo. Osetih se kao vredni pčelar sa posebnim veštinama, rekoh molim i drugi put i odlazeći prođoh pored gospodina koji mi se uz osmeh takođe zahvaljivao dok su okolni šetači i čekaoci autobusa radoznalo posmatrali nesvakidašnju akciju. Pređoh na drugu stranu ulice i na Trgu sedoh na klupu da na miru zapalim još jednu, da sredim utiske od predhodnog događaja.
(реч на отварању изложбе у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини, 15. маја 2025)
Шта је сврха уметности? Један од могућих одговора могао би да гласи: сазнање о нама самима и о свету у коме живимо. Не само о ономе што јесте, већ и о ономе што би могло бити. Сазнање, слично као и у науци, али на радикално другачији начин. Док је научно сазнање дискурзивно и објективно, уметничко сазнање је субјективно и подразумева не само „имати“ (информације), већ и „бити“ (део света у који нас уметничко дело уводи. Овде се намеће паралела са квантном физиком, где стицање сазнања о посматраном објекту такође подразумева повезаност и интеракцију с њим). Давно је речено да нам књижевност омогућава да, током нашег кратког живота, проживимо многе животе. Исто важи и за ликовну уметност, где нас слике уводе у до сада непознате светове. Чиме нас обогаћују слике Јована Маринковића?
За мене су оне позив на метафизичко промишљање света и наше позиције у њему. Ликови – мање или више људски, понекад суптилни, каткад гротескни, геометријски облици, егзотичне животиње и детаљи у позадини, амбијент – све је то врло конкретно, фигуративно представљено, али слика одаје утисак да је у њој најважније управо оно што није приказано, или се бар на први поглед не види. Осећања сете и усамљености која из њих еманирају асоцирају ме на Де Кирика, или на Карла Кара. Ако уметност приказује „шифру бића“ (Јасперс), оно се овде превасходно показује у својој „бачености“ у егзистенцију (Хајдегер), али без наглашене судбинске неизвесности, нити са бригом као начином постојања (нпр. слика Зашто си тако тужан – туга је овде релативизована, није онтички трагична, већ више привремена жалост детета које ће једног дана, када небо на овој слици буде светло-плаве боје, тај дан дочекати са осмехом). Ведрина, спокој у изразу и животност ликова уносе оптимизам у иначе сумрачни амбијент слика попут Осматрачнице, Страшила или Монумента. На њима преовлађују тамни тонови, али оне нису мрачне. Гледајући их, наметнуо ми се фрагмент из Септалогије, норвешког нобеловца Јуна Фосеа, у коме главни лик – сликар Асле – своје слике оцењује посматрајући их у готово мрклом мраку и прихвата само оне које у њему светлуцају. Да ли је то покушај да се прикаже нестворена светлост, што је у појавно супротном изразу (коришћењем златне подлоге) циљ Православне иконографије? Слике комуницирају са посматрачем и, у зависности од расположења, различито се доживљавају: Предсказање, претећег наслова и садржаја, не мора нужно имати погубан крај… Свестан сам да, прављењем поређења са философским концептима, могу лако да упаднем у замку и начиним грешку која би свакако изнервирала аутора: не, његове слике никако нису промишљене илустрације или симболички прикази унапред дефинисаних философских поставки, то ми је јасно већ и на основу разговора са Јованом, који ми је описао процес настајања његових дела. Она никад нису онаква како су била замишљена; рад на слици кренуо би једним путем (којим аутор по правилу није био задовољан), чему следи рушење иницијалне концепције, радикалне измене, препуштање „ритму линија и боја“, све у ишчекивању да се деси чудо. Чини ми се да управо то чудо представља основ Маринковићевог сликарства. За њега сликарство није само професија (у смислу начина да, користећи своје знање и таленат, поштено заради за живот), већ много више од тога. По аналогији са зилотским натписом на зидинама манастира Есфигмен – „Православље или смрт!“ – за Маринковића је сликарство – као трагање за истином – смисао живота, начин да се из досадне, рутинске свакодневице вине у неистражене просторе духа, стварања и слободе. Претпостављам да је то и одредило назив ове изложбе: Фантом слободе. У том процесу трагања, техника је, наравно, важна, али није најважнија: за Маринковића већу тежину имају искреност, изворност, инспирација и игнорисање трендова и ефемерних парадигми ове или оне школе. Из разговора са аутором, познато ми је да је заузео веома критички став и дистанцу према академији, као и да, насупрот томе, гаји дубоко поштовање за дела аутора чију уметност означавамо као наивну и маргиналну. Размишљајући о овим питањима, сетих се реченице из 1. Посланице Св. апостола Павла Коринћанима: “Мудрост овога света је лудост пред Богом“ (1. Кор. 3:19), а затим и речи самога Христа: „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије, а себе изгуби или души својој науди?“ (Лука 9:25). Под „мудрошћу овога света“ у овом случају подразумевам прилагођавање трендовима, духу времена, додворавање галеристима и широкој публици, као и друге начине да се кратко време земаљског живота, које нам је на располагању за стваралаштво, утроши (да не кажем проћерда) на стицање популарности и материјалног богатства. Не, Јован је увек трагао за истином, чувајући своју душу и стога је знао да и годинама ради на једној слици, док не би у резултату свог рада препознао истину, лепоту и праву вредност. Наравно, то је имало своју цену, када је реч о приходима и наградама. Међутим, прави познаваоци и посвећеници су увек били свесни високих домета његовог уметничког стваралаштва.
Но, да се вратим на слике. Помињао сам то осећање „бачености у свет“, усамљености и меланхолије, мистичну атмосферу, али ћете видети и слике које зраче сасвим другачијим садржајем, као што је Вундеркинд, из кога избија животна енергија, разиграни Мали музичар, или Поларни светац, који топи арктички лед и уноси зеленило у бела поларна пространства. Неке од изложених слика су ме асоцирале на радове Маринковићевих претходника: загонетна атмосфера Сећања на раскршћу подсетила ме је на недавно преминулог Воју Станића, док је Хијерархија вероватно инспирисана Фантазијом (Главе породице) Влаха Буковца, али са снажно израженим личним печатом аутора, попут Листове транскрипције Паганинијевог виолинског концерта (3. став концерта бр. 2 у бе-молу, Ла Кампанела). Не заборавимо цртеже – „Математику ликовне уметности“ – како их је сам аутор окарактерисао, који обухватају портрете и фантазмагоричне приказе, али о којима ми је теже да конкретно говорим, јер су, изузев два, сви „Без назива“. Мени лично недостају још неки које сам имао прилику да видим, где је са мало туша постигнуто много, где минимум мајсторски повучених линија структурише иницијалну празнину папира и који се одликују прецизношћу, лакоћом и прозрачношћу; један такав пример је цртеж датиран на 2. новембар 2023. године (једини који је прецизно датиран).
Неко је рекао да се уметност рађа из незадовољства, унутрашњег немира, трагања за смислом и потребе за самопревазилажењем. Чини ми се да је сликарство Јована Маринковића на тој линији: иако су неке од слика приказаних на овој изложби инспирисане филмовима, оне ословљавају дубоке аспекте живота. И као што задатак философије није да даје одговоре, већ да поставља питања, тако и слике Јована Маринковића деле са нама запитаност аутора над тајном света и људског постојања, обогаћују наш доживљај егзистенције и позивају на трагање за чудесним, у свету и у нама.
Још да укажем на занимљиву коинциденцију: захвалност за прилику да видимо слике Јована Маринковића у овом сјајном амбијенту, који изванредно одговара како природи Јовановог сликарства, тако и његовом раније поменутом афинитету за Арт брут и маргиналну уметност, дугујемо директорки Музеја наивне и маргиналне уметности – госпођи Ивани Башичевић Антић. Интересантно је да је у овом тренутку, у Галерији САНУ у току репрезентативна изложба нашег великог уметника Илије Башичевића Босиља, коју је она поставила. Уметника чије се изванредно дело одликује управо особинама које највише импонују Јовану Маринковићу: изворношћу, искреношћу, неконвенционалношћу, раскидом са било каквим традицијама и унапред задатим обрасцима, приказом једног новог, паралелног света, сасвим реалног пред нашим очима.
Пред вама се налази галерија фотографија из приватне, породичне архиве Драгана Крстића, психолога и аутора Психолошких бележака и Психолошког речника. Ова два дела ни из близа не описују његово стваралаштво и наслеђе, али спадају у ред његових најзначајнијих остварења. Због тога овом приликом из њих издвајамо неке од занимљивих текстова, у намери да скренемо пажњу на стил и начин на који је Драган Крстић увезивао психологију са историјом, али и са другим наукама и уметностима. Могућност цитирања његовог дела за нас је бесконачна и неисцрпна. Сматрамо га једним од најзначајнијих професора, интелектуалаца и личности наше савремене историје због тога што је у својим делима поставио неке теоретске оквире и идеје, указујући на тај начин потенцијалним настављачима могући пут (методолошког) развоја домаће науке. Фотографије смо добили од његове породице. Са његовом супругом Мирославом и кћерком Вером, које су биле љубазне да нам ове фотографије уступе, повезала нас је Мирјана Вујашевић, колегиница и библиотекарка на Институту за новију историју Србије, па јој се овом приликом, као и Крстићевој породици, веома захваљујемо. Идеја за објављивањем ове галерије произашла је из жеље његових читалаца (оних који га нису познавали лично и који су се са њим генерацијски мимоишли) да виде лице Драгана Крстића, јер је јавност до сада на располагању имала само једну његову фотографију, ону која је објављена у Психолошким белешкама, а на којој се Драган Крстић види из полупрофила. У овој галерији га можете видети у најразличитијим аспектима и амбијентима његовог живота. Ту су фотографије са породицом, са Јустином Ћелијским, са пријатељима, у академском амбијенту, на путовањима, али можете видети Драгана Крстића и као пилота.
Лисичји Јарак, лето 1961.Са братом Михајлом, Њујорк, 1959.Париз, јануар, 1962.Париз, јануар, 1962.Манастир Ћелије, Драган Крстић са мајком Зорком и супругом Мирославом, отац Јустин, Михајло Илић, 1966.Аранђеловац, април, 1971, отварање ГСМатарушка бања, Сабор психолога Србије, 17.4.1975.Четрдесет година матуре, 1989.Кина, 1995.са одбране доктората Смиљке Стојиљковић, са Бошком Поповићем, 22.12.1995.2003/2004.
Драган Крстић, Психолошке белешке II (1968-1973), Балканија: Нови Сад, 2015, с. 284-287.
24.05.1971.
Појава нових факата, садржаја и значења у историји по себи представља занимљиву чињеницу, дату у времену, а неке од њих су највероватније и саме производ „временске варијабле“. Како и зашто се нешто јавља као чињеница, или бар као истина, неколико стотина или хиљада година пошто се неки релевантни догађај одиграо? Зашто се те тврдње у историографији нису раније јавиле, иако су и раније постојали многобројни докази за те или неке друге, сличне или другачије тврдње? Такве иновације у историји обично се називају „новим интерпретацијама“ као последицом општег епистемолошког развоја, и при том се по правилу кријумчаре, осим нових судова и процена, и „нове чињенице“, ако никако другачије кроз уношење нових садржаја (променама у вредносном оцењивању појединих догађаја) у историјске токове.
Нова тумачења ранијих догађаја, претходно и некад већ растумачених, приписују се историји као дисциплини, али стварно припадају психологији. Нови поглед на историјска збивања по правилу нису производ „нових“ догађаја који су се једном већ одиграли (само изузетно је реч о стварно новим проналасцима података), већ психолошких промена. Пошто се јављају у оквиру једне дисциплине, те промене теже да се схвате као производ саме дисциплине, и то углавном као рационалне творевине, мада су очигледно психолошке, и то углавном ирационалне природе.
Психолошки промењива категорија времена заједно са „открићима нових чињеница“ (интерпретација) допушта и грубо фалсификовање историје. То је једна од најевидентнијих историјских чињеница нашег времена. Она не обухвата само оно што се у оквиру историографије дешава у затвореним (актуелно социјалистичким) земљама, где су ти фалсификати не само најочигледнији, већ и најсвеснији и најинтенционалнији, већ се односи и на земље са отвореним друштвеним системом, и тамо је можда и најопаснија, јер се одвија у оквиру несвесног, скривене идеологије и јер је тамо теже уочљива. И за једне и за друге важи онај општи однос који сам на почетку забелешке споменуо – и једни и други стварно (психолошки) имају исто тако траљав однос према будућности, много више него према прошлости, мада се формално тај однос успоставља само према прошлости.
И та разлика у фалсификовању прошлости описује потенцијалну разлику у творењу будућности. Социјалистичке земље или друге диктатуре отворено фалсификују и прошлост и будућност и њихов слом према реалности ће такође бити отворен. Друштва која се називају демократским и која заиста имају донекле отворен однос према свом бићу, фалсификују историју на скривен начин и њихов однос према будућности је такође маскиран безбројним дрангулијама, углавном материјалне потрошње, али њихов однос према реалности ни из далека није онако отворен како га замишљају и описују, већ крије у себи такође лажне идеје о егзистенцији и та друштва се већ сада налазе у положају затечености крајњим исходима историјских процеса.
Усуђујем се да то приметим на основу запажања о „западној“ историографији у вези са историјом Срба и Источне Европе, и то не само по питању догађаја у нашем столећу, посебно решења на основу Другог светског рата, већ уопште. Надам се да неће звучати параноидно ако кажем да су Срби и њихова историја за многе и на много начина служили као пробни камен односа према реалности, и да се у случају историографије тај тест однос понавља. Ту област историје боље познајем од других области, па ми та врста „тестирања“ делује најубедљивије, али чини ми се да слични односи постоје и кад је у питању, на пример, историја Русије. Међутим, овде није у питању величина простора или времена, нити било каква „количина“. Реч је о структурама и схемама, без обзира на њихов садржај. „Тестирање“ западне историографије на случају Србије тиче се скривених идеолошких концепата који фалсификују стварност и граде лажан однос према њој, а тај се однос као такав не може локализовати, већ представља општу слабост односа према будућности.
Питање „нове историје“ већ у самом изразу наговештава њене проблематичне исходе. Како историја, као нешто што је прошло, може бити нова? Идеологизованој свести то понављање прошлих догађаја не изгледа необично, ма како то ново рухо догађаја изгледало рогобатно. То још једном показује да идеологија тежи да наруши чак и категоријално мишљење, али истовремено указује и на психолошку лабавост категорије времена, што допушта њену прилично слободну варијацију, све до идеолошке злоупотребе. Тај исти проблем има, у ствари, и психологија када се бави појединцем на било који начин, или у социјалној психологији. Да ли временски редослед догађаја одређује психолошку природу онога што се одиграва? Постоји неки след догађаја и његове секвенце су дате „у“ времену, али онда се мора поставити питање шта се – у том случају – подразумева под „временом“. То се јавља као општа категорија мишљења, али тиме стварно описујемо оне околности које су створиле одређене секвенце и омогућиле њихову појаву у реалности, или које су бар – те околности, а не само време као такво – допустиле да се нека психолошка динамика испољи. Примена временске категорије у психологији и историји само посредно описује оно што је предмет сазнања. Као најопштија категорија ума време „обухвата“ одговарајуће процесе и њихове садржаје и као таква је практична у употреби, али у теоријском погледу, па и са становишта читавог сазнања, та категорија може бити спорна. У оквиру те неодређености категорије времена јављају се и тешкоће научног сазнања у психологији и историји, као и злоупотребе људског мишљења у идеологији.
Мада у теоријском погледу нешто више казује, у сазнању није много поузданији ни чисти редослед догађаја, посматран независно од категорије времена и временског следа. Сплет динамичких сила не мора да се разрешава „природно“ и „логично“, са захтевом да буде ваљано уоквирен категоријом времена. Одигравање догађаја одвија се у ситуацији, а не „у“ времену, и не само појава догађаја, већ и њихов редослед подједнако зависи од односа динамичких и репресивних сила. У одређењу тих процеса ни категорија простора није сасвим сигурна. Ситуација јесте, такође, дата „у“ простору, али и динамика и репресивне силе догађаја могу своја изворишта имати изван датог простора, мада у њему могу деловати. И индивидуални и друштвени догађаји, дакле, одређени су њиховом самом природом, а категорије времена и простора служе као дескрипција која их идентификује, али не и објашњава.
Цртеж/Интерпретација цртежа – Интерпретација цртежа, посебно дечијих, пролазила је кроз сличне методолошке фазе као и интерпретација сна. У почетку повећаног и систематског интересовања за дечије цртеже, као и цртеже одраслих, 20-их и 30-их година нашег века, преовлађивала је класична психоаналитичка симболика, нарочито у вези са сексуалном симболиком, а код деце она која би се могла довести у везу са раним јављањем сексуалности. Толико се веровало у интерпретативну вредност утврђених симболичких значења, да у то време није било обавезно узимање у обзир и вербалних исказа, или су и сами ти искази субјеката били подвргавани анализи у оквиру истих утврђених симболичких значења. Касније је уведено шире схватање симбол, чија су значења по правилу релативизирана према индивидуалном случају, а за анализу у дијагностичке и терапеутске сврхе исказ субјекта је постао неопходан.
На слици је цртеж девојчице од 4 непуне године живота (З., три године и 10 месеци) који би у оквиру класичне психоаналитичке симболике могао бити схваћен као симболизација женских полних органа, а у оквиру аналитичке (Јунгове) симболике као рано јављање архетипских праоблика и тежњи ка мандали. На питање, међутим, шта је нацртала девојчица је одговорила како „неко пушта плочу на грамофону“, што у потпуности реорганизује поље посматрања. Деца у том узрасту немају потешкоћа са цртањем кругова и лако их примењују у сликању света око себе (док на том узрасту још увек могу имати потешкоћа са укрштеним линијама и уобличавањем предмета са управљеним и водоравним цртама). Са друге стране, дете је на том узрасту фасцинирано магијском могућношћу неких уређаја (радија, грамофона) да „испуштају“ људске гласове и има потребу да те предмете опише и психолошки подреди свом сазнању. То је период дечије изразите радозналости и креативности. Да би остварило основну идеју, дете је сместило ручку грамофона на леву страну слике јер би постављена у положај „као да свира“ могла да „поквари“ изглед слике.
Већина цртежа деце и одраслих имају неки свој унутрашњи динамички принцип, али он не мора обавезно бити дубоко несвесне и скривене природе и не мора сведочити о афективним и другим, можда озбиљним тешкоћама цртача. У наведеном примеру у питању је претежно когнитивно-развојни аспект цртежа, који може бити праћен афективно-конативним тоном, а да ти психолошки садржаји не буду обавезно преовлађујући. У неком другом цртежу истог субјекта ти и други психолошки садржаји могу бити другачије распоређени, зависно од неког другог психолошког стања. Новије методолошке оријентације у анализи цртежа не прејудицирају то стање, већ су отворене према свим правцима анализе, не трагајући унапред за патолошким садржајима који могу, али и не морају бити дати у одређеном цртежу. (с. 655)
Аперцепција – Цртеж на зиду цркве у Ариљу потписан је са „Георгије и раб божији Марко“. Није могуће тачно одредити време настанка цртежа. Цркву је сазидао краљ Драгутин у 13. веку (у 15. веку била је седиште митрополије), а цртеж је сигурно касније настао, у време неке велике глади после турске најезде. У пропратном тексту М. Панић-Супер (у књизи Кад су живи завидели мртвима, Нолит, Београд, 1963) описује ту глад која мења виђење ствари: „…Господе, у дому твом разореном и напуштеном молим ти се, ако ти јеси мој бог, учини да штука брза застане за часак и да је погоде моје ости! Велика, велика риба да се сви наједемо до ситости. Ево, оволика, урезујем је у свете стене Ариља, твог разореног дома. И овако ћу је уловити трозупцем својим, ја Георгије и раб божији Марко.“
Око Ариља нема већих река и великих вода у којима би се могле узгајати тако велике рибе као што су приказане на цртежу, готово веће од човека. Цртеж је схематски, његова структура је подређена основној идеји и управо због тога његова порука делује снажно. Преовлађују праве линије, вероватно због лакшег урезивања у малтер зида, па ипак израз лица са само наговештеном брадом даје утисак зачуђености и застрашености. Према старом народном мудровању и у глади и у страху су „велике очи“ и човек са цртежа је морао видети рибу већом но што она стварно јесте.
Аперцепција је широк термин и он обухвата све случајеве измењене перцепције под утицајем претходног индивидуалног искуства, под условом да је оно ушло у аперцептивну масу. У новије време тежи се специфичнијем одређењу улоге појединих врста искуства и проучавању зависних врста промена у перцепцији. Један део тих истраживања тиче се општих проблема перцепције, а други аспекти проблема обухваћени су истраживањима константности опажања, улоге мотивације у перцепцији (види биографију Џ. Брунера), као и социјалне перцепције. (с. 651)
Изводе из Психолошких бележака можете читати овде:
Прошла времена, презент и футур у белешкама Драгана Крстића, овде.
Страст рођена током интервјуа, Лив Улман и Драган Бабић, овде.
Зоран Кардула је један од најпродуктивнијих уметника у Македонији.
Рођен је 1967. године у Крушеву, по образовању је електроинжењер, а већ више од три деценије је препознатљиво уметничко име, не само у Македонији, него и шире.
Кардулин уметнички поход почиње деведесетих година прошлог века, са класичним сликарским техникама, да би од 2000-тих прешао на графички дизајн и модерне дизајнерске форме. Користећи своја техничка знања комбинована са уметничким сензибилитетом, успешно одговара на мноштво графичких изазова, а његов портфолијо садржи од илустрација, дизајна визуелних идентитета и брендова, дизајна плаката, до дизајна накита за брендове као што су Swarovski и INYO. У свој рад уграђује једноставне, али снажне визуелне елементе који јасно комуницирају са публиком.
Међу Кардуловим радовима има портрета Неде Арнерић у Ворхоловом поп-арт маниру, „Златне даме“ која подсећа на Климтову Јудиту, редизајнираних симбола социјализма, постера креираних под снажним утицајем авангарде у раним совјетским политичким плакатама, архитектуре југословенског брутализма уграђене у постере за „Star wаrѕ“, стилизованих портрета уметника, песника, познатих личности…
Познат је по женским портретима, за које, како каже сам аутор, инспирацију тражи у лепоти дама двадесетих година прошлог века и њиховој софистицираној меланхолији. Иако је инспирисан духом арт декоа, ствара ликове који изгледају као да стижу из будућности. Један од тих мистичних женских ликова нашао се на ручном сату, симболично назван „Дениција“, који је део лимитиране едиције „Своч на ћирилици“, швајцарског бренда Swatch.
Своје радове Зоран Кардула је излагао у Македонији и иностранству, а посебно је била запажена изложба постера на тему „Совјетска неоконструктивистичка пропаганда“ („Soviet Neo-Constructivist Propaganda“) у Минеаполису 2017, САД, као и његова самостална изложба у Риму под називом „Изложба без жирија“ (2018), која је представљала омаж „Мондо екс“ поводом годишњице смрти Предрага Матвејевића.
Осим на изложбама, поклоници стваралаштва Кардуле његов рад могу да прате на његовим профилима на социјалним мрежама (Instagram, Facebook, Behance), где их често објављује.
Зоран Кардула живи и раду у Скопљу као слободни уметник, држећи се своје максиме: „Дизајн, у ма каквој форми био, покреће свет и настоји да га мења на боље.“
Ljiljana Stjelja rođena je 1949. godine u Beogradu. Diplomirani je defektolog i već skoro dve decenije se bavi izradom kolaža. Do sada je uradila više od sto kolaža, od kojih su neki izloženi u javnim prostorima, dok se drugi nalaze u privatnim kolekcijama. Dominantni motivi njenih kolaža su: floralni motivi, starine, kao i motivi muzičke i baletske umetnosti. Trenutno se bavi izradom biografskih kolaža. Povodom desetogodišnjice svog umetničkog rada, 2016. godine objavila je katalog kolaža L’art. O njenoj kolažnoj umetnosti objavljen je prikaz u listu Lamed (br. 2, 2017) pod naslovom „Magija od papira: kolaži koje oblikuje duša“, kao i u dnevnom listu Danas. Neki od njenih kolaža predstavljeni su i na veb-portalima Fioka i Dunjalučar. Njena kratka romansirana priča o slovenačkoj književnici Lujizi Pesjakovoj, pod naslovom Učena Lujiza, objavljena je u elektronskom zborniku priča Ko su bile naše heroine. Ljiljana Stjelja je suosnivač udruženja za promociju kulturne raznolikosti Alia Mundi. Pokretač je umetničkog bloga #L’Art. Sa svojim kolažima učestvovala je i na prvom poetskom festivalu u doba korone (Festival of Hope), koji je organizovao časopis Versopolis. Dobitnica je „Draganove nagrade“ za najbolju žensku putopisnu priču 2016. godine (rad Moj grad zagledan u reku), koja je objavljena u zborniku Suveniriiz duše, a konkurs je organizovala humanitarna organizacija Snaga prijateljstva – Amity.
Narcis Alispahić je umetnik, rođen 1983, u Zenici (BiH). Akademiju umetnosti završio je u Novom Sadu (Srbija), a dalje se specijalizovao u Švajcarskoj, na Visokoj umetničkoj školi u Ženevi (HEAD). Bavi se slikarstvom, crtežom, skulpturom, videom i muzikom. Ideje crpi direktno iz bogatog životnog iskustva (rat, izbeglištvo), zatim iz života u više različitih zemalja, a u posljednjih nekoliko godina je fokusiran na Ekvador i Estoniju. Što se tiče stila, on je ekspresionistički, menja se zajedno sa temom koju umetnik obrađuje, neprestano prati onu životnu nit koja je istinita bez osvrta na modu ili trend. U akvarelima iz serije „PORTETE“ umetnik slika nepoznato ostrvo na koje su junaci zalutali nakon brodoloma. Tamo počinje novi život, mešavina rajskih ugođaja, mitologije, egzotike, ali i piraterije, opasnosti od kriminala. Inspirisan ekvadorskom autentičnošću, slikar gradi paralelni svet jungijanskih simbola koji oslikavaju vitalnost života. Narcis je autor brojnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a njegovi radovi se nalaze u mnogim kolekcijama.
Posljednjih nekoliko godina živi i stvara u Ekvadoru. Inspirisan egzotikom, neobičnim društvenim okolnostima i osećajem slobode koji je tamo pronašao, umetnik pravi crno-bele crteže u stripskom maniru, pozivajući nas na avanturu po tropskim predelima. Kao jedna vrsta omaža Mister Nou, Kortu Maltezeu, Robinzonu Krusou ili Homerovom Odiseju, Narcis gradi imaginarno ostrvo na koje protagonisti stižu nakon brodoloma. Počinju život ispočetka u novoj slobodi. U simboličkom smislu poruka glasi – umetnost treba živeti, jer na taj način mjenjamo i naš život.
IZ DNEVNIKA OSTRVA PORTE
Došli smo ovde nakon brodoloma, preživili smo rat, dva… Nakon svega, PORTETE je bio spas, a ne kletva. Kapetan Talog, Urok, medicinska sestra Svila – smijali smo se našim prošlim živtima, a radovali se mrežama punim ribe. Svakog dana na ostrvo je pristizala bar po jedna velika kolona onih koji su sve napustili, kojima je rat takođe, pored razaranja, donio potpuno oslobođenje. Ne radi se o tome da su oni bili u nečemu bolji od drugih, ali su svakako na ovaj način bili slobodniji. Život bez onih najsuptilnijih okova koji vežu jače od metala, okova čija je legura bila strah od življenja pomiješan prosto sa dosadom. A ovde ih je pak čekao zaborav, za mjesec dana više neće biti bitno ni ko su ni odakle dolaze, taj zaborav u svojoj majčinskoj pravičnosti ih je podsjećao na čistu, ali nikad doživljenu ljubav. I prilazili su mu s poverenjem, i mraku, i svjetlu, i velikim talasima i zemljotresima. Na Porteteu se nalazi Pećina u kojoj niko ne može da vas nađe. Odustali su, priključili su se na kratki spoj svakodnevnog samomučenja civilizacijom i ostavili su nas na miru. Tu pećinu sam preuredio u galeriju slika, ah kako je lijepo! Pogani jezici Babilona ne dobacuju više do mene, a mi s druge strane okeana slušamo graktanje velikih crnih ptica. U Neptunovu lagunu su nekad davno dolazili pirati, najpametniji ljudi koji su ikad hodali Zemljom… plovili morem? Sve priče o njihovim ukletim brodovima i duhovima su istinite, kockarski dugovi, raštimane gitare koje jadno zvuče na otvorenom moru, bacanja Tarota, slobodna ljubav, kratki životi… Ne baš suptilni likovi koji su možda kao djeca prisustvovali nekom javnom pogubljenju drugih ozloglašenog pirata i u tom njegovom konačnom „porazu“ od rulje su vidjeli spas, svoju budućnost, sanjajući bjekstvo i možda i sopstvenu smrt na sličan način. Taj san je sve što su tada imali i činio se dovoljnim i vrijednim pokušaja. Ono između što bi se hipotetički desilo nakon odlaska, bilo je više nego dovoljno, samo dan na Porteteu… Ovde je dodir surovosti i suptilnosti ključan za preživljavanje, mora postojati ravnoteža, jer sirovost je malodušnost, a rafiniranost omogućava da bjekstvo bude u neku ruku genijalno. Ah kakva vrućina! Sve se topi, a pogotovo salo na stomaku. Džinovska zmija je strašna, ali ponekad bi došla i naslonila glavu na moje rame dok spavam. Probudio bi me njen miris ili smrad, ne znam, poput insulina, vještački generisanog molekula u laboratoriji. Taj bi miris u san donosio nova bića ili polubića. Mora da se pitate kako je to sanjati na Porteteu? Sad ću vam reći istinu, pošto sam slikar, razvio sam neobičnu sposobnost sanjanja gotovo lucidnih snova. U njima sam putovao po celom svetu, svaki je san bilo jedno novo putovanje. Jutro u Pjongjangu, doručak u Adis Abebi, muzej u Londonu, poslijepodne u Andima, sve to, jer kroz crteže sam razvio neobičan osjećaj za prostor koji moja podsvijest nije mogla da razlikuje od „realnosti“. Ti prostori su se nadovezivali u najegzotičnije avanture laganog prizvuka, jedan deo, možda veliki deo moje duše koji je lak, došao je tu do izraza, a to je opet povezano sa polovidbom i klizanjem po mirnom moru u topli suton…
Када се на било који начин бавите иконама, морате бити на висини задатка. То не подразумева само знање, стручне и техничке компетенције, већ и сазвучност са светом који и какав иконе представљају и оприсутњују. Ово се не тиче само вере и одговорности који подразумева сваки додир са светињом, него и односа према људима, за које нам управо „рукотворене” иконе сведоче да су и они сами иконе Божије.
Ако је за Христа речено да је Светлост свету, то је у некој мери, зависно од своје блискости Христу и уподобљености (сличности) Христовом лику и сваки човек, а икона је која нам открива ту могућност човека. Она је у том смислу и сама светлост свету, јер сведочи о Христовом оваплоћењу и васкрсењу, о могућности човека да наликује Христовом лику; она светлост века будућег оприсутњује и мистично преноси у свет овај, преображавајући га и позивајући на живот вечни. Када се бавите иконама, ви сте у озрачју једне свештене и светлосне комуникације (општења) и заједнице која обједињује све оне живе у крилу Христовом, без обзира где су и када проводили или и даље проводе свој овоземаљски живот.
Када сам радио на изложби „Светлост свету – савремена православна уметност”, која је у оквиру манифестације „Видовдан 24”, а у организацији Народног музеја Крушевац, Културног центра Крушевац и Града Крушевца као покровитеља, 27. јуна 2024. године отворена у Легату Милића од Мачве, руководио сам се најпре трудом да она не буде само један од могућих репрезентативних избора икона наших стваралаца, већ и да сама изложба, и сви кораци у њеном настајању и рецепцији, сведоче о реалној заједници, у којој се оваплоћује и актуализује светлост из њеног наслова. Конкретно, трудио сам се да односи према свим позваним ауторима, као и свим укљученим у припрему изложбе, не буду тек службено коректни, него и више од тога, да почивају на надахнућу, истинској заинтересованости и – зашто не рећи – љубави.
Уморили смо се од празних прича и речи без дела и пожелео сам да учествујем у догађају у ком ће тај раскорак бити што је могуће мањи. Ако се већ бавимо делима која сведоче о могућности једног дубљег општења међу људима, заснованог на Божијој љубави и милости и омогућеног Његовим оваплоћењем и васкрсењем, онда би нешто од тога морало да се пренесе и на однос између самих учесника, као и учесника и публике, да реално, а не тек декларативно, обележи цео догађај и његову друштвену и културну рецепцију.
Што се саме изложбе тиче, она је јединствена по томе што је поред икона укључила и религијске слике које немају иконографску улогу и функцију, али које својим квалитетом потврђују могућност да се уметничким средствима сведоче божанске истине и које тиме играју значајну улогу у инкултурацији хришћанства и самим тим његовој мисији, али и утврђују нашу данас умногоме пољуљану веру у снагу, смисао и вредност уметности.
С друге стране, овај избор, који као ни било који други, никада не може бити коначан, дефинитиван и обавезујући, укључује релевантне ауторе и неспорно квалитетне радове, репрезентујући сву разноврсност израза, стилова, поступака, техника, тема и материјала које поседује савремени српски иконопис и религијско сликарство. Укратко, ни једна од изложених слика није лоша, само вам се може свидети или не свидети, више мање одговарати вашем сензибилитету, док све заједно стварају једну динамичну, можда и контрапунктну целину, која ствара интензиван и динамичан утисак о различитим могућностима уметничког сведочења о „највишим стварима”, а самим тим и о снази културе која је способна да изнедри такво богатство израза.
Управо је ово и био мотив за изложбу – наше уверење да су савремени српски иконопис и религијско сликарство један од најинтересантнијих, најдинамичнијих и најквалитетнијих сегмената наше данашње уметности, који спаја традиционално и савремено, укорењено и универзално, не копирајући при томе ни стране узоре нити нестваралачки следујући за традиционалним обрасцима.
Ово има и прворазредан културни значај, јер указује на могућност стваралаштва посвећеног најважнијим питањима, а које има високу комуникативност како према наслеђу сопствене културе, тако и према савременим уметничким облицима, што може представљати и образац и надахнуће за целокупну нашу културу, која би остајала верна својим основама а била универзално занимљива, релевантна и актуелна.
На изложби „Светлост свету – савремена православна уметност” изложени су суптилни молитвени радови Бојана Бановића, врхунски изведено читање позновизантијског стила младог Луке Вирића, радови Вука Вуковића са ликовима преображеним у смеру живог оприсутњења њихове есхатолошке оностраности, уникатан иконовез Марије Вукосављевић, провокативне графике Николе Дабића које суочавајући нас са палошћу позивају на спасење, изузетно иновативни иконографски радови Мијалка Ђунисијевића, који спајају аутентично духовно искуство и искуства савремене уметности, богословски и мистично утемељено иконографско читање светих ликова свештеника Зорана Ђуровића, смело и иновативно читање лика Малог Принца иконографским средствима Мирне Јовановић, врхунски изведене иконе Бојана Јуришића у необарокном (академском) стилу, радови смелог и иконографски ефектног споја „меких” боја и позлате Милице Ковачевић, иконе молитвено созервацајућег и аскетичног рукописа Александре Мацуре, јединствени есхатолошки осмишљен циклус Дејана Милићевића, суптилни акварели Јелене Миловановић, који на уникатан начин сведоче о аутентичном духовним и црквеном искуству, рафинирано читање самих извора иконографије лика Богородице у радовима Миодрага Милутиновића, извођачки и духовно танани радови Тодора Митровића, нова и особена читања и иконолошке иновације Милице Мишић и Немање Недовића, радови Радмиле Несторовић који спајају портретну импостацију ликова и коренску богослужбену природу иконописа, естетски и интерпретативно смели и иновативни радови Мирјане Новковић, јединствен спој иконописа и византијском ликовношћу надахнутог фантастичког сликарства Ђорђа Љ. Савића, врхунско и узорно изведену енкаустику Светлане Седлан, суптилна, технички и медијски померена читања традиционалних мотива у радовима Тијане Стаменовић и Ружице Ћитић, и најзад провокативна иконографска суочавања са савременим глобалним изазовима у радовима Давора Џалта.
Квалитету изложбе значајно су допринели и врхунски дизајниран и одштампан каталог, за који су заслужни дизајнер Дејан Петровић, фотограф Иван Петровић, уредник Братислав Алексић и директор Народног музеја Никола Пантелић, као и умешно извршен захтеван задатак поставке изложбе за који је одговоран уредник програма Легата Милића од Мачве Небојша Лапчевић.
Текст је изворно објављен у часопису Багдала, број 542, 2024.
Moji umetnički radovi su digitalno slikarstvo, u osnovi urađeni od fotografije. Alat koji koristim pri tom je Photoshop. Imao sam izložbe u Kini, Siciliji, Sloveniji, Kući Đure Jakšića … Na Siciliji, u gradiću Meri, je postavljena jedna moja slika, u samom gradu na otvorenom i ostaće tu večito, kao i slike drugih umetnika sa raznih strana sveta koje je organizator pozvao da učestvuju. Više stranih i domaćih časopisa je objavljivalo moje slike ili su pisali o njima. Nekim slučajem sam se našao i u knjizi „Masters of Contemporary Fine Art”- portugalsko izdanje kao i u zvaničnom časopisu Department of Business Studies Uppsala University in Sweden. Moj umetnicki rad „Walk of life“ na naslovnoj strani casopisa Kultura, u izdanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije. Dosta književnika ili muzičkih bendova ima moj umetnički rad na naslovnoj strani svog dela. U Saatchi Art katalogu štampanom u vidu knjige, moji su radovi bili predstavljeni nekoliko puta. Takođe, moje radove je objavljivao i Artmajeur, jedna od najvećih umetničkih online galerija. Na slikama su najčešće ženski portreti koji metaforično prenose neku emociju, strast, bunt. Uglavnom, trudim se da imaju neku poruku za koju dozvoljavam svakom posmatraču da je tumači onako kako je vidi. Samouk sam, ali stvaranje umetničkog rada je nešto što nadahnjuje i u realnom životu. Prelivanje iracionalnog u realan svet, i obrnuto. Čovek i priroda su u neraskidivoj vezi. U svojim radovima pokušavam da istaknem lepši deo, prijateljstvo čoveka i prirode, njihovu simbiozu, njihovo jedno.
Saša Rakezić, alias Aleksandar Zograf, objavio je 2022. godine knjigu pod nazivom Priče iz Drugog rata, zajedničko izdanje Muzeja Jugoslavije i izdavačke kuće Popobooks. U pitanju je kolekcija stripova sa temama iz Drgog svetskog rata, koja je nastajala čitavih dvadeset godina, a sadrži i jedan tekstualni prilog, koji govori o autrorovim babi i dedi, sa majčine strane, koji su bili ilegalci za vreme okupacije, dok su u predratnom periodu, u tajnoj prostoriji, krili umetnike i intelektualce koji su bežali od policijskog progona. Materijal za ovu knjigu je u različitim varijacijama i pod različitim naslovima objavljen na italijanskom i nemačkom jeziku, a u pripremi su izdanja na slovenačkom i mađarskom jeziku. Nastavak ove knjige stripova je u pripremi, i trebalo bi, između ostalog, da sadrži i strip storiju posvećenu Vojislavu Nanoviću, čiji deo objavljujemo uz odobrenja autora.
… šta se dalje dešavalo sa junacima ovog stripa, čitaćete u knjizi.
(… a možete i filmove Vojislava Nanovića da gledate!)
Galerista iz Tokija, Ken Uwaso, ove godine je uputio poziv Željki Gavrilović da učestvuje na izložbi fotografija u TEN galeriji, sa nazivom Vetar i svetlo u Srbiji. Ćirilično potpisane fotografije bile su predstavljene i srpskim ambasadorima u Tokiju. U Srbiji njeno gostovanje nije naišlo na adekvatnu medijsku podršku. Ovo je njena sedma samostalna izložba, a druga po redu u inostranstvu (Valensija, 2012).
Ovde predstavljamo neke od njenih fotografija sa valjevskim motivima.
Nataša Rajković rođena je 1996. godine u Beogradu. Već tokom osnovne škole, nakon pokazivanja afiniteta prema slikarskom pozivu, pohađa privatne časove slikanja. Završila je Master studije slikarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2020. godine. Nakon završenih osnovnih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti usavršavala se i na „Haller“ Akademiji umetnosti u Nemačkoj 2018. godine. Učestvovala je na mnogim grupnim izložbama i ostvarila tri samostalne izložbe u Srbiji i regionu, kao i u Nemačkoj. Njene slike i crteži nalaze se u privatnim kolekcijama u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Austriji, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Angoli (Afrika), Oregonu (SAD). Dobitnica je Nagrade za Studiju iz predmeta Crtanje i nagrade „Krsta Andrejević“ iz oblasti Primenjeno slikarstvo Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Član ULUS-a od 2019. godine, živi i stvara u Beogradu.
„Pčele su mi prvi put privukle pažnju kada sam pravila kolaž pod nazivom Nestajanje. Tada sam primetila da su pčele za naš opstanak na planeti Zemlji važne, ali i da su estetski zanimljive. Ulazeći dublje u njihov modus operandi, otkrila sam njihovu blisku vezu sa ljudskim bićima, što se ogleda u marljivosti i sposobnosti da organizuju svoje vreme i sopstveni životni prostor. Mislim da zaslužuju više pažnje u savremenoj umetnosti. U svom radu, po uzoru na rukopise iz ranog srednjeg veka, kombinujem formalnu disciplinu geometrije sa organskim oblicima i slobodom mašte, pozivajući gledaoca da otkrije jedan novi, zagonetni svet. Misteriozna ravnoteža naizgled nespojivih životinjskih oblika i geometrijskih motiva na pozlaćenoj podlozi privukla me je da na sličan način pokažem svu lepotu duhovnog značaja pčela i njihovu povezanost sa ljudskim bićima. Između ostalog, pčele na mojim slikama predstavljaju i nadu u spasenje.“
Одвајкада је обичај у нашем народу да се ‒ кад се пође у госте ‒ понесе какав дар, често кафа и сластица, но однедавно то бива драгоценији поклон, књига, али не било чија књига, већ оног који је у госте пошао. Ретко се данас, заправо, други пита за здравље и како је, већ се при првом сусрету или ако их буде још, и касније, даривају сопствене књиге с тананим посветама и тихом молбом ‒ да се прочита оно што између корица пише и тако малени број читалаца увећа, не би ли и овакав ручни рад постао предметом макар нечије пажње.
Јасно је да није све написано ‒ књижевност, заправо, врло мало оног што се напише јесте уметнички вредно, али је овај нови феномен ‒ даривање сопствених књига ‒ лепо расветлио чему уистину треба посветити пажњу или шта је вредно нашег времена, а вредно је, без одлагања, оно што нам није силовито дошло у сусрет, већ оно за чиме смо ми пошли.
Овде ће многи читаоци, с правом, негодовати и рећи како је савремена хиперпродукција свега онемогућила да се од шуме види дрво и да се раздвоји жито од кукоља, па је данас и најдаровитијем ствараоцу потребна реклама како би уопште неко сазнао за њега, и то је истина, али додајем како треба разликовати суптилну изложеност у јавном простору, ненаметљиву присутност или меку постојаност тамо где се чини да ничег нема, од агресивности, неретко невидљиве и пасивне, према могућим реципијентима ‒ они се засипају са свих страна садржајима стваралачког чина како би у једном тренутку престали да се бране и сломљени, похитали ка књизи или слици. Можда је зато данас занимљиво гледати у правцу оних који не мотре сваки наш корак, већ нас пуштају да им дођемо сами, онда кад то пожелимо и кад сусрет с њиховим стваралаштвом постане ненадани лек.
Ликовни циклуси тајновитог Мирослава Мира Шуковића открили су се преда мном случајно, можда баш онда кад је сусрет требало да се догоди ‒ кад нисам знала да он постоји и да већ годинама у рукама држи малени кист којим прави несвакидашње потезе на платну. Да ли је уопште важно знати ко намешта свој штафелај и мућка боје ако се у наш видокруг угнезди једна, па друга слика, и тако почну да стварају лепезу скривене знаковности која није послата у свет да би била протумачена, већ да бисмо на неки начин, својим аутентичним присуством, у њој учествовали.
Пажљиви проучаваоци Шуковићевог дела препознају у њему авангардне линије, експресионистички колорит, али и необично: традиционалну арабеску, па на крају ‒ ако се може догодити крај једном херменеутичком захвату ‒ повратак мистичним фолклорним облицима који јесу веза са прошлошћу, али спона и са оним где смо сада. Мање ангажован гледалац уочиће тамне тонове и некомпактне облике, на тренутак ће се уплашити, приметиће како људи не личе на људе, иако им људско није умањено, напротив, али биће збуњени, неки можда и неће желети да листају каталог даље, све док као ја ‒ не примете да гледалац не гледа слику, већ да слика гледа њега, а далекозор као да се сакрио на врх потиљка и не мрда.
У овом необичном ликовном свету утисак јесте како ништа не мрда, свет је затечен у једном тренутку, прекинут у својој континуалности, као на фотографији човека који не уме да држи објектив, па су лица искривљена, светла помућена, и нико није испао лепо, није заузео добру позу, те га је омео трептај туђег ока. Лепота је ‒ желимо да верујемо онда кад не испаднемо лепо ‒ непреносива, не може се отети од наше душе, прикована је за чврсте зидине наше унутрашњости и не мрда, величанствено стоји тамо где ју је сместио Бог. Шта је онда наша наказност у спољашњем свету и свака изобличеност коју не препознајемо, с којом се не можемо срести у огледалу? Јесу ли Шуковићеве слике намерна а неспретна документарност оног што је заптивено у нама, а што се открива тек мудром оку, оном које гледа тихо и далеко?
Запитала сам се куд ли гледају сликареве очи кад виде оно што је у серијама назначено, како су се догодиле баш такве перспективе, јер је на свакој слици непомућени човечански сумрак и разглобљена је свака хармонична структура, другим речима, нема мира и порушен је поредак који нам даје макар илузију о томе како је смисао једина константа наше привидне беспомоћности. Да ли је могуће приказати хаос, а остати цео?
За оне који воле ликовну или било коју другу уметност привилегија је живети кад и уметник, јер се на многа питања можда могу добити одговори, а да они не буду произвољна интерпретација. С друге стране, лакше је ‒ чини се ‒ мислити о онима који више нису са нама, јер нас њихов глас не може прекорети ако погрешимо, а извесно је да грешимо, зато што није питање: шта је на платну насликано, већ: како оно кореспондира с нама, да ли смо отворени за такав немушти дијалог?
Слике Мирослава Шуковића морају бити инспирисане једном интимном оптиком о којој немамо право да знамо много, али која нас подстиче или чак гони да погледамо у очи ономе од чега у својој духовној лењости бежимо, зато што није исто гледати у композицију која се по својим ободима ломи, као у делима кубизма, или гледати у правцу целине чија је суштина ‒ грдоба и грех. Овај други смер ‒ усудим се рећи ‒ прикладан је тек за ретке, не зато што је снага да се погледа у тамном правцу одлика одважног карактера, већ зато што нема бистрог живота без сусрета с његовом помућеношћу, и његова мутнина не израста из какве спољашње загонетности, већ из унутрашње закључаности пред свим оним што би наш свет узбуркало и нагризло, да можда пострада и не никне. Због тога је Шуковићева ликовност ‒ па нека и ово буде смело ‒ решетка препуна трња, кроз коју пролази мало соли да земља не буде бљутава.
И сад: како је могуће сусрести се са Шуковићевим човеком спонтано, онда вољно, разгледати танане нијансе свих пукотина, загристи кору труле јабуке или гурнути прст у кратер ока, а не остати повређен? Или је боље запитати се ‒ да ли је могуће игде, не само у уметности, остати сачуван?
Задатак стваралаштва је да умири немирне, а узнемири мирне, па су тако необичне ‒ и мистичне ‒ слике Мира Шуковића буђење из савременог конзумеризма, где се врхунцем умешности понекад доживљава снено просипање џепних ситница на сто. Ретко ко воли да угледа непријатност, такво што се гура под ћилим и затвара у тамни подрум, а онда свако ко се усуди да сломи катанац ‒ прекори због своје бахатости и одвећ велике слободе, да прикаже нешто што се по договору скрива. Но, треба рећи да нисмо ради од себе да склонимо асиметричност, напротив, тако нешто годи нашем егу; истина је да од себе скривамо непријатности које од нас траже да се одредимо и определимо: или ћемо постати њихови таоци или ћемо се ослободити, а ослобођења ‒ Шуковић нам шапуће ‒ не може бити без загледаности у дубине нашег мрака.
Зато су слике тајновитог сликара из Црне Горе ведре, премда пробуђују језу ‒ оне могу упризорити људски страх од свега што је непознато и болно, али кад се приближимо њиховој скривеној поетици, приметићемо добро око оног који држи кичицу у руци и ослободиће нас, можда, сазнање да највише снаге има у оном суноврату који се може опипати и описати, јер тако се кроти неман ‒ ако јој, без трептања, погледамо у очи.
Када говоримо o Нарцису Алиспахићу не можемо раздвојити његово дело од његове биографије. Живот овог уметника обележен је избеглиштвом, сталним пресељењима, путовањима, боравком у различитим земљама и културама и немањем сталне адресе. Његова уметност је неминовно стварана у таквим условима, и то се одразило на коришћене материјале, не теме, на приступ раду, али она је истовремено била и осмишљавање таквог начина живота, којим се принудни авантуризам и луталаштво претвара у озбиљну духовну и личну потрагу и основ за једно мултиперспективно и динамично разумевање света.
Алиспахићево сликарство обележено је честим променама у теми и стилу, сталним трагањем, али и континуитетом обележеним приступом који слике третира као белешке, готово тренутне записе и рефлексије текућих што личних што колективних прилика, али који укључује и озбиљан мисаони, идејни, чак философски основ који ти, на први поглед успутни, записи поседују, а да при томе нису пука илустрација оваквих или онаквих, априорно и ван сликарског чина и чињења заснованих и уобличених идеја.
Нарцис у својим сликама промишља човека у жељи за слободом у контексту наше техничке и технолошке цивилизације, у контексту различитих облика репресије и манипулације, као и медијски или институционално посредованим усмеравањем погледа. Стални покрет који обележава његово сликарство, колико и живот, не почива ни на култу немира нити грабежа нити лажне слободе којом данашње корпоративне елите мотивишу прекарни рад и несигурност запослења. Стални покрет је усмерен ка непрестаном преиспитивању свега датог и задатог, довођењу у питање свега, па и самог себе, немирењу са схемама, обрасцима, инерцијама, пасивношћу, које пре или касније огрезну у заговарању или оправдавању репресије или различитих форми самопотирања.
Овај сликар, стога, никад ни у раду ни у животу не заузима позу уметника, нити свој рад и животне изборе уобличава у складу са модама и фондовским налозима. Он је уметник који свет доживљава и свет гледа уметношћу, кроз своје стваралаштво, свој стваралачки поглед који не скреће фокус од оног што види, што му се излаже, што захвата у покушају да разуме – кроз поетички чин разуме – покушавајући можда и да га на тај начин преобрази, а и себе са њим.
Тако је пресељењем у Еквадор, стицајем животних околности, Алиспахић овај део света одмах укључио у своје стваралаштво, али не као одражавајући предмет сликарског представљања, него проничући у јединственост природе и географије, културне особености, али и митопоетички потенцијал Латинске Америке доживљен на лицу места, а не само посредством одређених уметничких мода и задатих, нужно идеологизованих пројекција. Он не слика егзотику као такву, него трага за оним иза ње, пре свега слободарским, али и утопијским потенцијалом који поседује. Најпре су то били радови који тематизују Елдорадо, трагање за изгубљеним рајем, чаробном земљом среће и обиља, која код овог уметника постаје слика тежње за преображајем, готово алхемијским преображајем себе и целокупне стварности ка једном другачијем виду постојања, који превазилази ограничења и терет палости.
А онда, поново стицајем животних околности у сагласности са уметничким трагањима, пред Нарцисом се отвара тема „златног острва“, земље опасности и слободе, изолације али и апсолутне, космичке отворености, када открива стриповски стилизовано поетику црно-белог цртежа, у коме сваки рад може да делује самостално, али и као део једне стриповске целине, спајајући чисту ликовност са наративношћу унутар сваке појединачне слике, али и структурацијом сваког појединачног сегмента тако да се потенцијално отвара према могућностима визуелне нарације.
У његовим радовима, изложеним у културном центру Villeurbanne у Лиону и у СКЦНС Фабрика у Новом Саду, представљени су управо призори једне приче о луталаштву, избеглиштву, несигурном и несталном животу, али ипак усмереном ка истини и слободи, отвореном ка егзистенцијалном преображају и за свако искуство и сваки облик постојања, који налази своје уточиште или макар привремени заклон на пустом острву, острву пирата и бегунаца, острву на коме је можда сакривено благо а можда и не, које је можда рај а можда пакао, а можда и једно и друго помало, односно овај наш свет у малом.
Неименовани ликови мушкарца и жене, слободари и луталице овде налазе свој чаробни брег и прилику да певају своју (панкерску) песму слободе, али и да тај брег и ту слободу бране и оружјем, јер то острво на којем су је и даље део овог света, његовог поретка односа, који насиље чини неизбежним. Златно острво је стога у онтолошком смислу овај исти свет, наш свет, који нуди тренутни и макар привидни предах, али и нимало привидне опасности, и који ипак отвара могућност једног дубљег преображаја, чији би основ могао да буде у доживљавању укуса слободе, неспутаности од саморазумљивих цивилизацијских (читај капиталистичких) намета, вери да ако смо слободни и ако волимо можемо готово све, да људско стваралаштво потенцијално нема граница, и да је зато увек могућ нови почетак, за сваког од нас и за све на уједно.
Овај нови Алиспахићев циклус при томе не почива на јефтином и кичастом егзотизму, као ескапистичкој илузији потлаченог а самоувереног западњака, нити на култу „доброг дивљака“ и величању бекства од цивилизације, као суштинског бекства од одговорности, па, ако га доведемо да крајњих консеквенци, и бекства од слободе. Нарцис у овим ка стрипу отвореним радовима ствара један опор и тврд свет, пун опасности и неизвесности, али свет који нас мами слободом и различитим могућностима њеног остварења, који нас мами храброшћу за коју, навикнути на удобност и послушност, често нисмо и не бисмо могли да будемо спремни.
Ови радови ће нас подсећати због чега су многи од нас волели и воле Хуга Прата, на пример, због чега волимо жанрове засноване на авантурама и на први поглед бесциљним путовањима, о трагањима за непознатим земљама у којима се можда крије срце нашег рањеног света. Нарцисови радови нас подстичу да у себи трагамо за основом те тежње и чежње која је дубоко у нама, тежње за слободом не само од оваквих или онаквих друштвених окова, него и слободом од ограничења нашег људског стања, слободом која је могућа тек после темељног преображаја нас самих и света у ком живимо, а за коју Нарцис као да верује да је ипак могућа, и да ту и ми сами можемо – бар понешто – и да допринесемо. Чежњом која у себи крије и радост и сету, сету због појачане свести о нашем људском стању, али и радости због могућности да се оно промени, могућности која, колико год ирационална и наизглед неостварива, ипак титра негде у нашим срцима, и тако нам дубље од сваког могућег разлога сведочи да је слобода и даље ту и да се, можда, треба само мало осмелити.
Алиспахићева потрага са слободом и за домом је једна те иста и уметност може бити њено моћно оружје, али само као истински заинтересована за човека, за слободу и дом сваког од нас, а не за личне или групашке рачунице и интересе било које врсте, каквом год реториком они били образлагани.
Porodičnu arhivu koja čuva istoriju i privatnost jedne porodice mogu činiti razne stvari, od bitnih dokumenata, nakita, porodičnih fotografija na kojima se nalaze naši pretci kao i neke odložene stvari koje se više ne koriste. Obično se odlažu na neka skrivena, zaboravljena, mesta poput tavana i čuvaju duh jednog prošlog vremena. Upravo na takvo jedno mesto, tavan, skriven iza malih vrata na plafonu, kročio je Stefan Boškoćević i pronašao zaboravljeni svet koji je kroz svoje radove želeo da nam prikaže.
Prvi deo ovog ciklusa, kao motiv za svoje radove umetnik nalazi na porodičnim fotografijama snimljenih sredinom dvadesetog veka. Kao medij, Stefan bira grafiku, tačnije akvatintu koja, iako jedna od najzahtjevnijih i kompleksnih tehnika, na pravi način može da prikaže patinu koja se na tim fotografijama nalazi. Trenuci koji su sa fotografija preneti na grafike ne predstavljaju neke velike ili grandiozne događaje, već trenutke svakodnevnog života na selu. Svakodnevne aktivnosti kao što je kosidba ili druženje u gradskoj kafani predstavljeni su kroz prizmu umetnika koji nije nostalgijom vezan za prikazano doba i daje jedinstven pogled na prošlost kroz ideju savremenog čoveka. Pored ljudi, Stefan na svojim grafikama predstavlja i ruralnu arhitekturu kao zapis tog vremena.
Sledeću celinu predstavljaju dekorativni svakodnevni ručno rađeni predmeti – miljei. Stefan ih prikazuje pojedinačno, usredsređujući se na prelepe detalje u izradi istih i kao deo celine u enterijeru. Prikazuje ih na televizorima, ispod telefona, radija, odnosno značajnih predmeta u svakodnevnoj upotrebi u domaćinstvu. Dekorativni elementi raznovrsnih miljea prikazanih na Stefanovim grafikama daju uvid u majstortvo izrade autora, vernost u izradi teksture tekstilnih elemenata tera gledaoca da pipnu ili podstiču nostalgično sećanje čula dodira ovih vanvremenskih predmeta. Tehniku koju Stefan prikazuje na svojim grafikama koristima u velikom obimu i danas. Velike kućne telefone sa analognim centralama zamenili su manji, prenosni, telefoni, glomazne televizore sa katodnim cevima zamenile su nove tehnologije poput LCD ili OLED televizora koje su omogućile veće i tanje ekrane sa manjom energetskom potrosnjom i živopisnijom slikom. Stari tehnološki predmeti koje Stefan prikazuje na svojim grafikama predstavljaju civilizacijski korak napred, dok savremene verzije predstavljaju unapređenje koje, bez obzira na impresivan skok u tehnologiji i samom načinu upotrebe, verovatno neće ostati sačuvani da neke druge generacije nađu u zaboravljenom delu tavana.
Ono što ovu izložbu izdavaja jeste i sam način izlaganja dela, postavljena u škrinje za odlaganje pored samih predmeta na iz prošlosti, donosi i sam ambijent tavana. Tim postupkom čitav izložbeni prostor postaje tavan u koji publika ulazi i objedinjuje sve radove u jedno delo. Pored škrinja, sam proces istraživanja i ličnog doživljaja prostora koji je sam početak u kreativnom procesu, umetnik dodaje i prerformans. Sedeći na merdevinama i crtajući skice na izložbi, on nastavlja sa razvijanjem koncepta ovih dela, jasno pokazujući publici da sada u ovom drugom prostoru u kome je preno ambijent tavana, i dalje traži inspiraciju i motive. Izlaganjem i samom karakterističnom postavkom, Stefan jedan javni izložbeni prostor pretvara u privatni prostor tavana svoje porodične kuće, koji otvara ka publici. Publika samim ulaskom i prepoznavanjem motiva na delima, koje verovatno i sami poseduju u nekom kutku svoje kuće, postaju deo same izložbe. Posmatranjem i ulaskom u ovaj prostor umetnik je istako pitanja na koje kroz dela i sam pokušava da da odgovor, da li je svakodnevni život nekada bio jednostavniji?
Da li u savremenom dobu u kome vlada konzumerizam i dalje se poštuju iste vrednosti čuvanja? Na ta pitanja, svako od posetilaca mora sam da pronađe, bilo na ovoj izložbi ili podstaknut njome istraži skrivene prostore u svom domu i pronađe neke zaboravljene stvari koje i dalje čuvaju duh nekih prošlih vremena.
Ако кажем да је Милан Алексић један од оних који враћају достојанство слици, под тим немам у виду само то да се наспрам концептуалних, перформативних и сродних визуелно-уметничких и визуелно-извођачких форми и стратегија определио за слику, класичног формата и материјала, из очувану фигурацију и са приматом ликовности наспрам свепрожимајуће визуелности, која ликовно дело, сводећи га на визуелни феномен попут свих других, умногоме истрже из богате уметничке традиције, а тиме и вредносних критеријума и начела, па и домета, који чине њен историјски идентитет.
Дакле, када говорим да овај уметник враћа достојанство слици, мислим да он своју уметничку идеју и праксу заснива на истраживању саме природе слике, њеног односа према реалности, па тиме и – путем слике – реалности саме. Слика је с једне стране аутономан уметнички објекат, који потпада под критеријуме чисте ликовности, али и модел спознаје света у његовој динамици и сложености. Тумачење и истраживање света у Алексићевим радовима није посредовано литераризованим или кинематизованим средствима, већ средствима својственим искључиво ликовној уметности, односно ликовном форматирању различитих видова визуелности и визуелне перцепције.
Ово у првом реду подразумева уметничку самосвест, која слику не своди само на пресликавање затечене и опажене реалности, него у њу уписује и тренутак, вид и структуру опажаја самог, који зависи како од физичких и оптичких услова нашег опажања тако и од његовог културног контекста, односно одређене априорне перцептивне и спознајне схеме којом приступамо реалности. У том смислу, призори предметног света које разазнајемо на сликама, често су трансформисани, изобличени, деформисани у складу са опажајним контекстом или контекстом (медијског или метапредстављачког) посредовања тог опажаја.
То посредовање није само оптичко-физикално и медијско, кроз различите технолошке канале којим се знаковно преносе визуелне информације и структуре, већ је у њега уписан и културни контекст, својеврсна култура памћења готово целокупне историје уметности. У Алексићевим радовима стога видимо референце на сликарска и вајарска уметничка дела прошлости, али и различите облике визуелног представљања, од екранског и дигиталног, до структура попут дигиталног мапирања, схематских представа сазвежђа и слично.
Ово поигравање могућностима слике и људске перцепције, са наглашеним културним контекстом, Алексићевим сликама, односно његовом виђењу и уметничком посредовању реалности даје изузетан динамизам, слојевитост, сложеност и вишезначност. Он се у својим сликама не одриче представљања и одговорности према стварности и њеној спознаји, нашем учешћу у њој, али својим динамизмом оне урањају у невидљиве видове и стране те стварности, у структуру стварности саме, која се не може раздвојити од њене перцепције, и нашег, људског учешћа у њој.
У том смислу, иако то није на први поглед видљиво, Алексићево сликарство има нека од обележја сакралног, оног које не само да назначавајући открива скривене аспекте стварности, него нас позива и на њихову активну перцепцију, па и учешће у њима. Он по правилу не слика сакралне објекте, већ представља и уобличава на начин који призива сакрално, отвара нас ка њему и за њега. Ништа, дакле, не постоји без нас и нашег виђења и деловања, сама стварност, па и оно што је у њеном корену, не може се раздвојити од нашег присуства и нашег учешћа у њој, као што ни ми сами не можемо постојати, а посебно не као личности, без не само те стварности, већ и оног скривеног – зашто не рећи светог – у њој.
Слике саме перцепције, њеног културног контекста, историјски нагомиланих ликовних и визуелних представа, изражена референцијалност и метатекстуалност ових слика не засићује, не загађује и не банализује него у основи прочишћава наш поглед на стварност, чисти нас од аутоматизама перцепције, предрасуда и површности, од духовне лењости. Слике Милана Алексића у том смислу јесу једна племенита медитација, аскеза, па и молитва, која нас отвара за непознато и у буци света скривено, и из учмалости и насилности „света овог” води нас ка стварностима које ће свако довољно прочишћено срце препознати као свој истински дом.
(Изложба Милана Алексића „Препознавање“ одржава се 9-25. априла 2024. у Галерији Милорада Бате Михајловића у Панчеву.)
На изложби „Нови дани“ (Галериј УЛУС, март 2024) Андреј Бунушевац не представља некакву унапред одређену и осмишљену пројекцију будућности, утопијске и дистопијске, или неког другог, имагинарно, митски, метафизички или религијски фундираног света, већ нас излаже дејству неке непознате будућности, будућности не у технолошком или еволуцијском, него у онтолошком и есхатилошком смислу, не будућности света овог у његовом напретку или расапу, него света будућег, оног што нам у овај свет долази, с оне стране времена и нама знаног постојања.
Бунушевац на својим сликама, дакле, ништа не тврди, не каже нам какав је тај нови свет, какви су ти „нови дани“, него нас њима излаже, а најпре излаже себе, своју уметност, своју способност да некако, уметничким – тварним и обликовним – средствима изрази нешто што се изразити не може, Он заправо и не изражава, него само показује, не тај свет, него његово дејство на наш људски покушај да га изразимо, представимо, спознамо. И непосредно демонстрира да за нас није најважније (ако је уопште и могуће!) спознање тог света, него уплив, прожимање, урањање, учествовање, осећање, доживљај тог света.
Зато ова уметност толико подстиче нашу имагинацију, зато што непатворено, истовремено ненаметљиво и беспоштедно, разара наш аутоматизам перцепције, наше спознајне, перцептивне и доживљајне схеме, спајајући елементе нама познате стварности и наслеђених културних образаца и форми на сасвим неочекиване и непредвидљиве начине, али за које нам се некако чини да нису сасвим произвољни, бар на једном вишем нивоу међуповезаности свега постојећег, у свим просторима и временима.
Бунушевац деформише, изобличава ликове, бића и ствари овога света, указујући на њихов привременост и променљивост, али и окошталост тог света, која опет није последица твари и некакве њене нискости и несавршености, него нашег људског деловања-неделовања, стваралаштва- нестваралаштва. Дакле оне окошталости која више него материја чини палост нашег света, окошталости озваничене институционализованим начином на који живимо своје личне и заједничке животе, а који су – како аутор сугерише у свом запису поводом изложбе – истински „жиг звери“.
У том смислу, човек стваралац је центар овог уметничког модела света, који у себи као ствараоцу – и то док ствара – спаја унутрашње и спољашње светове, проживајући их без видљивог шава али и без схематичне аналогичности на којима се заснивају сржне езотеријске и херметичке доктрине у односу микро и макрокосмоса, малог и великог, „горњег“ и „доњег“. Ако у овом раду и има езотеријске симболике, она нипошто није доктринарна, већ је само један од елемената овог света, који се беспоштедно преображава у ковитлацу сусрета за непознатим, са силом који ни један наш симбол, није једно слово, реч или мисао не могу да понесу, поднесу, изнесу, изразе, а да остану оно што су били или што ми мислимо да јесу или што бисмо хтели да они буду. Зато нам се, поред свог тог галиматијаса представа и симбола на овим сликама, где се чини да једино тројична симболика и образац имају некакву трајнију постајаност, ипак чини да та сила није било која и каква, него да је она сам Бог, који све време као да жели да груне из тих слика, кроз њих, упадне међу нас, али то не чини само из љубави, како нас овакве какви не би самлео и сагорео својом истином и добротом. Али као да се једва суздржава, држећи све време прст на обарачу, упозоравајући нас, кроз шапат, да нам се време ближи, да час само што није дошао.
Јасно је, дакле, да је ово апокалиптичка уметност, и то она најплеменитије врсте, која не илуструје овакве или онакве апокалиптичке доктрине или представе, не призива нити упозорава на катастрофе, не застрашује нити умирује, него нас управо излаже огњу, дејству нечега наслућеног, што је ту, што само што није, што ће бити. Бунушевац као да представља – ако о представљању овде уопште може бити речи – само искуство апокалипсе, непосредног суочења са оним неописивим, несводивим, непојмљивим, са оним чега је и оно најбоље у нашој култури само бледи одсјај, одблесак, а што је истинска и у основи једина његова вредност. И Бунушевац све то постиже искључиво уметничим средствима, он под огњем и бљеском тог што ка нама ходи излаже како себе тако и уметност, испробавајући, искушавајући шта она све ту може, не формалног експеримента, игре и естетизације ради, већ испитујући границе уметности, указујући да је она, из есхатолошке перспективе, односно есхатолошке перспективе њеног смисла, најбоља и највећа – и једино истински смислена – непосредно пред свој нестанак, тренутак пре него што њено постојање не само да неће бити смислено и потребно, него ће нити и немогуће.
И свако од нас – као да нам аутор каже својим радом – са тим се светом може суочити само на свој начин, и ту било каквом предумишљају, кокетирању и имитирању нема места. Андреј Бунушевац се упушта у огањ стваралаштва чији циљ и исход није материјализација овог или оног дела или слава његовог ствараоца, него само учешће у стварању, у најдубљој стварности, урањање у тај свет и стално ново стварање тог света, само себи својственим средствима и начинима, који су за сваког од нас посебни, и који чине нашу посебност, апсолутну појединачност сваког од нас. Чији је циљ слобода, а метод један супериорни есхатолошки роудмуви, којим се отискивало тако мало њих у целој досадашњој уметности, а који заправо чини једино што је у њој истински вредно помена, оног истинског помена – у веку будућем.
Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi, pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni. Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i, na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… Svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u, do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom: “Ono što tražim“ (SKC, Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“, (Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“ (Komiko, 2014). Za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio je album “Crvena konjica“, prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti. Za sebe često voli da kaže da je ostao zatočenik postbuntovničkog vremena sedamdesetih, kada je strip u Francuskoj, Španiji i drugim zemljama Evrope i sveta dobio mnogima neočekivanu formu kratke priče koje su na radikalan način dovodile u pitanje, a često i napuštale, prilično okoštale žanrovsko-tematske obrasce popularne strip serijalizacije. Svoja strip ostvarenja kao i tekstove, nalik esejima, ponekad naziva onoliko mišljenjem koliko i pevanjem. U ovom vremenu okamenjenog kapitalizma i dirigovanih zadovoljstava pseudoindividualizma, u kojem je čovek preinačen nanovo u zupčanik sveprisutne mašine tehnološkog progresa, strip je, kao i svaka duhovna vrednost i kulturno dobro, asimilovan vladajućim društvenim poretkom. Samim tim svakodnevno gubi moć da svojim anesteziranim savremenicima govori jezikom koji svesno protivreči postojećim modelima, dakako, hronično bolesne stvarnosti. Nedavno mi je u poverenju rekao da zemlju Slobode još nije uspeo da nađe, ali zemlju obmane i privida, da ne kaže baš laži, redovno posećuje u svojim tragalačkim naporima, a svoje uvide i dalje beleži na samo njemu svojstven način.
SVE JE NA PRODAJU – IZ NEOBJAVLJENOG STRIPA,PREMA SCENARIJU ZORANA PENEVSKOG
Marija Š.V. (1993) živi u Gacku do odlaska na fakultet, gdje završava studij Opšte književnosti i teatrologije, nakon čega se zapošljava u kultnoj sarajevskoj galeriji savremene umjetnosti Charlama kao asistent konceptualnom umjetniku Jusufu Hadžifejzoviću. U Charlami razvija interesovanje za skulpturu i amaterski se bavi izradom malih figura od drveta. Godine 2022. ljubav prema slikarstvu prerasta u bavljenje slikanjem čime se danas primarno bavi, uz pisanje poezije i rezbarenje drveta. Prva izložba na koju je pozvana je Međunarodni festival minijature koji se ove godine održava u Tuzli, tokom oktobra i novembra. Trenutno živi u Nemačkoj i mašta o samostalnoj izložbi.
BudućnostDržavaDva lica memleEkshumirani snoviEpska borbaFasada demonaFire walk with meJahačKorijenjeLjubavniciLovebirdsLudaManipulacija suncaMaskeNa kraju nježnostiNe dirajte u moje krugoveNestajanjeOstaniPosejdon proždire morePraplanetePreciPrvi pogledSamoćaSjećanjaSlobodaŠumske tajneSve svoje sa sobom nosimTri prijateljiceMarija Š. Vučković
Dragan Azdejković rođen je 1957. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u provinciji. Višu pedagošku školu, likovni smer i Akademiju likovnih umetnosti, završio je u Beogradu 1983. godine. Nosilac je nagrade Akademije za crtež. Izlagao je na nekoliko samostalnih izložbi u Srbiji (Kulturni centar, Dom Omladine, Kolarac, Kuća Đ. Jakšića). U inostranstvu je izlagao u okviru dve grupne izložbe, od čega je jedna bila organizovana na Danima Beograda u Beču 2002. godine (izlagao je sa još tri srpska umetnika), a druga na Bijenalu likovnih i vizuelnih umetnosti u Firenci 2005. godine na kojoj je među 800 umetnika iz celog Sveta osvojio peto mesto u kategoriji Slikarstvo i medalju Loenco Mediči. Na ‘Annual global online competition’ (Artoteque iz Londona, 2006) osvojio je Počasnu nagradu za rad ‘ The dream of little Darwin’. Pored slikarstva bavi se pisanjem. Zivi i radi u Beogradu i Petrovcu na Mlavi.
NAGRADNO ODSUSTVO
Jednu od meni najdražih slika, pod nazivom Borba u vazduhu, naslikao sam 1984. godine kada sam služio vojni rok u Kumanovu, u Makedoniji. Slikao sam je po fotografiji iz vojnog časopisa Front, u to vreme imali su profesionalne i veoma dobre fotografe. Nešto sam je malo izmenio, ne toliko po formi koliko u koloritu, i to ne previše. Na slici su dva aviona, crni u prvom planu kao silueta doleće iz gornjeg levog dela slike i u brišućem letu ispaljuje dve rakete koje ostavljaju plameni trag na nebu iznad neke pustopoljine. U donjem desnom uglu do polovine formata uz vertikalu tamno narandžasta eksplozija rasprskava se polovinom svoje nepravilne loptaste forme. Negde na sredini rada detaljnije oslikana bela letilica koja je manja i naizgled sporija, pristiže preko ljubičasto sivih planina i fabrike u daljni čiji dimnjak strči nad proizvodnim halama osunčanim jutarnjim sjajem. Naš kapetan, čuveni Zoran Britva, svratio je do ateljea, zagledao se u sliku i rekao:
„Njihov je crni, a naš je beo i dolazi da mu jebe mater!“
„Pogodili ste iz prve druže kapetane!“, odgovaram.
Šmeker i šaljivdžija iako na prvi pogled nije tako izgledao sa većom dioptrijom iza tamnih okvira naočara, uredno podkresanim crnim brkovima i krupnijom dežmekastom figurom. Prema poslušnijoj vojsci uvek se na isti način odnosio, voleo je da se našali često i na svoj račun, da popije koju, ali nikada na radnom mestu. Često bi ga odao miris makedonske loze koji se za njim, u pokretu, hodnicima viorio. Nikoga posebno nije kinjio, ali umeo je i da nas pritisne, naročito u prvim mesecima obuke. Ubrzo po dolasku u četu zgotivio me je, jer smo imali slične osobine, i sam sam u tim vremenima bio sklon piću i zbijanju šala. Jednom prilikom dok smo se pod šlemovima i u punoj ratnoj opremi vraćali sa poligona, kada je prolazio kraj nas, glasno sam pimetio da dvorišni psi laju jer misle da smo Nemci. To mu se veoma svidelo, iako mi je pred vojskom odbrusio da mu se više ne obraćam. Na njegov predlog, posle dva meseca iscrpljujuće obuke, major Nikolovski, najviši čin i glavni lik u našoj zgradi, meni gušteru i već staroj džombi, garnizonskom fotografu, Goluboviću, dodelio je jednu manju prostoriju za zajednički atelje. Kapetan nas je retko posećivao , major je bio samo jednom kada smo se uselili. Bila je to prava oaza slobode u našem bloku, gde je deo vojnika, naših drugara, često hvatao krivine od pogleda nadređenih. Imali smo ključ od prostorije, duplikat je jedino major imao, a u kriznim trenucima, tokom kontrola, uzbuna ili pokušaja upada neželjenih gostiju, rekli bismo da razvijamo film, pa su nas kasnije uglavnom zaobilazili. Kod nas su u miru mogli da se otvore paketi pristigli od kuće, da se popije jača kafa od one u kantini ili da se izbegnu neke od dosadnijih dnevnih obaveza. Tog dana kapetan je tražio nekog vodnika stažistu kome sam sa fotografije iz novčanika crtao devojku sa mladežom iznad usne, ali ga tada nije zatekao kod nas. Taman se posle kratke i uspešne kritike mog rada spremao da krene, kad ću ja tišim glasom, onako izokola:
„Nego, druže kapetane, nestala mi crvena i plava, moram ponovo u Skoplje po boje.“
„Dobro, idi, samo sutra pre fiskulture budi ispred moje kancelarije da ti zastavnik Stalović napiše objavu za put.“
„Hvala druže kapetane.“
To mi je bio već treći put da putujem za Skoplje, drugi put po boje i jednom pred Zakletvu kod vojnih obućara da mi naprave vanserijski broj cipela, bez njih nisam mogao u grad. Tada sam u Skoplje putovao pod maskirnom ciradom u kamionu punom rashodovanih vojničkih čizama i druge vojničke obuće. Pored nekih „činova“ u kabini, nije bilo mesta za mene, pa sam se tridesetak kilometara neudobno klatario na vrhu sivo-crne gomile uz opojni miris imalina. E koja su to vremena bila, posle mesec dana nestalo mi žute i bele, koje više ni u Skoplju nisu mogle da se nađu. Kaže kapetan Britva:
„Onda pravac za Niš, šta drugo!“
„Kad već idem za Niš, je l` mogu na dva dana do Beograda, bar na kratko da obiđem verenicu?“ „Može i na tri“, šeretski se nasmeja i pripreti mi pokretom kažiprsta da pazim tamo šta radim i da ne kasnim, da ne bih završio u pritvoru. U tom slučaju sam u čizmama bez pertli morao brezovom metlom da očistim celu pistu što su pritvorenici svakog dana vredno činili, ili da iza ambulante obnavljam crvena slova na značajnim istorijskim obeležjima spomen parkića omeđenog potkresanim šimširom u geografskoj formi granica Jugoslavije. Podsetio me da sam to već jednom morao da radim, za dva dana je počinjao vikend, a u ponedeljak je trebalo da sa suvim slikama koje sam već više puta obećao da ću da završim, odem kod majora na raport, da vidi šta je urađeno. Bližilo se godišnje međugarnizonsko nadmetanje u susednom Tetovu sa izložbom i ostalim pratećim kulturnim i sportskim manifestacijama, a omaleni ali strogi major Nikolovski ga baš pritegao da sve bude organizovano na vreme. Stignem u Beograd, telefoniram iz stanične govornice, kad verenica prekjuče otišla sa mlađim bratom na more. Nisam se najavio da bih je iznenadio, a sve oko puta prilično se brzo odvijalo. Odmah uhvatim drugi autobus za Petrovac da obiđem društvo i roditelje i kad sam stigao, sretnem majku ispred pošte, nosi paket u plavom pak papiru da mi u vojsku pošalje. Posle dva dana ludovanja po kafanama, vratim se u Kumanovo, odmah se angažujem oko garnizonske izložbe, na brzinu dosušim slike fenom i osvojim treće mesto u slikarstvu. Kao nagradu dobijem sedam dana nagradnog odsustva i jos sedam za međugarnizonsko u košarci, za osvojeno drugo mesto. Još nisam koristio redovno odsustvo, pa kad bi se sve spojilo, izašlo bi na više od mesec dana. Bila je polovina avgusta, leto skoro prođe, a moja devojka već uveliko na Susku, i ja se posle nekoliko dana osmelim da pitam kapetana za redovni dopust. Posle bih se vratio još dvadesetak dana da doslužim. Ne znam, skoro si putovao, pitaću majora, i ovaj mi istog dana, na moju veliku radost, dozvoli redovno odsustvo. Stignem vozom u Rijeku i na ostrvo Susak koje smo nas dvoje nekoliko godina ranije otkrili, kad ona mi ladno saopštava da je od početka letovanja bila u ljubavi sa nekim Englezom, sredovečnim hipikom, kojima je inače bila veoma sklona. Otputovao juče rano izjutra za Sloveniju da vidi Triglav i Bled, a posle iz Ljubljane leti pravo za London. Zvao je i nju, ali ona nije htela jer sam je prethodno obavestio telegramom da dolazim. Kaže super im je bilo za razliku od onoga što se nama duže vreme pre mog odlaska u armiju intimno dešavalo. Zabavljali smo se četiri godine i umesto da odmah raskinem vezu i da napustim taj rajski polunudistički otok, slobodnih svjetonazora letnje filozofske škole, usred lelujavih polja trstika i radosti peščanih plaža, uz bezvremeni metalni poj cvrčaka, mrcvarili smo se jos nekoliko dana u pokušaju da popravimo što se nije dalo popraviti. Dok smo čekali trajekt za rivijeru, svoju povređenost pokušao sam da umanjim jednim slobodnim padom sa visokog mola opustelog pristaništa. Pre skoka pomislih da bi možda najbolje bilo da ne izronim, ali na svu sreću, udarom o površinu vode otpadoše mi imaginarni rogovi i stigavši skoro do samog dna, taj sam osećaj uspeo da prevaziđem. Dok se trajekt sporo primicao obali, uz kliktanje pratećeg jata galebova, postalo mi je sasvim jasno da će među nama uskoro sve da bude završeno. Osetih veliko olakšanje, mada mi još uvek nije bilo lako. Sa njom i njenim bratom rastao sam se na železničkoj stanici u Rijeci, išli su da obiđu rođake u Hrvatskoj. Iste večeri otputovao sam za Petrovac gde sam proveo još nekoliko haotičnih i besmislenih dana iza spuštenih roletni svoje sobe, bez želje da nagradno odsustvo iskoristim do kraja. Obukoh ponovo unformu i vratih se u kasarnu da ranije skratim mučenje i dosadu poslednjih nedelja u vojsci koje je svaki vojnik pred kraj roka oduvek teško podnosio, što sam još teže podneo. Poslednja nedelja nikako da prođe, neki od mojih klasića iz spavaone, na zamašćenim zidovima kraj uzglavlja, beleže sve krupnije recke do skidanja, kad od desetara dobih obaveštenje da imam posetu!? Otac me čeka kraj rampe na glavnoj kapiji kasarne!? U Petrovcu zaboravih novu civilnu odeću koju sam tada kupio da ponesem, nije valjda samo zbog toga toliki put prevalio! Još mi je on trebao, pomislih, nikada se nismo trpeli što je uglavnom dolazilo sa njegove strane. Ipak, bilo mi je drago, to mi je bila druga poseta za godinu dana. Izdaleka ugledah oca u košulji podvrnutih rukava dok mu se oznojena ćela sa brkovima presijavala na podnevnom bleštavilu. U jednoj ruci ofucana smeđa kožna tašna koja je godinama bila neizostavni deo njegovih putešestvija, u drugoj prazan plastični kanister od dvadesetak litara i providna kesa iz koje strči oveći grozd prezrelih banana. Bez ikakvog izliva nežnosti pri susretima, kaže da je pošao za lekovitu vodu u Prolom banju koja mu je u to vreme dobro činila. Poneo mi je zaboravljenu civilku i kupio banane da se malo okrepimo, samo ne zna gde bi u miru mogli da ih pojedemo. Zna da je teško u vojsci, i napominje da je njemu u ratu jos teže bilo, jedva se živ sa Sremskog fronta izvukao, o čemu sam već mnogo puta u detaljima slušao… Spustismo se prašnjavim sokacima kroz Donju mahalu, do obližnje rečice i sedosmo u hlad visokih vrba na uzdignutoj travnatoj obali. Uz smešak, pruža mi svežanj novih elzet ključeva od skoro pa završene porodične kuće nadomak Beograda koju smo izgrađivali jos od početka sedamdesetih. On i majka ostaće u selu gde je godinama službovala i gde se posle mog odlaska u vojsku penzionisala.
„Eto, imaćeš tamo više prostora, od sada ćeš moći da slikaš do mile volje a i da se oženiš na vreme, fakultet si već završio.“
„Za ženidbu sam zakasnio oče, da ne pričamo dalje o tome…“
Početkom osamdesetih, već negde od prvih susreta sa nesuđenom ženom, sa kojom se nikada nisam verio, kada sam kao sustanar preživljavao po memljivim dvorišnim sobicama ili po studentskim domovima gde su dinarski tipovi lovili pacove i vežbali zabadanje noževa na ormanima, vojska je mom ocu, kao ratnom vojnom invalidu, nudila stan na Novom Begradu, što je glat odbio, iako je taj isti Beograd sa osamnaest godina oslobađao. Smatrao je da je sve od njih i njihove vlasti prokleto, neki njegovi prijatelji i poznanici nestali su posle rata ili su kasnije završili na Golom otoku, o čemu je ponovo započeo da mi pripoveda. Kad pomenu otok, i još goli, iznenada osetih veliki umor i zaspah na travi među mirisnim cvastima belih rada pored oca koji je izgledao mnogo starije i umornije od mene. Probudih se. Na mom ručnom časovniku prošlo je skoro dva sata, na oca sam već i zaboravio… Kad, iznad mene osmehuje se isuviše poznat lik sa brkovima i retkim zubima, usporeno ljušti i jede bananu i gleda me nekako setno i zamišljeno. Činilo mi se da još uvek sanjam ili da sam od prethodnih nemilih dešavanja konačno odlepio. Ubrzo razabrah zbilju od sna, pa se i ja prihvatih južnih plodova, vreme za ručak u vojničkoj menzi odavno je isteklo.
„Nisi spavao“, pitam ga dok sedimo na obali i jedemo banane kao dva dlakava primata u razdrljenim košuljama… Bio je kraj avgusta i danima su trajale nepodnošljive vrućine.
„Ne nisam, ne znam šta bi mogao da nam uradi onaj tamo“, i pokretom glave pokaza na čobanina sa malom belom kapom koji je preko puta rečice, nešto niže od nas, čuvao stado ovaca koje se bezbrižno napasalo. Tog popodneva prošetasmo još malo po varoši, posedesmo u bašti neke šiptarske poslastičarnice, a predveče ga otpratih do autobuske stanice. Svratiće samo u banju na par dana da se odmori i da natoči kanister, pa se odmah vraća u selo. Za nekoliko dana i ja se pozdravih sa svojim drugovima vojnicima, kapetanom Britvom i majorom Nikolovskim, moj cimer fotograf i još neki prijatelji ranije se skidoše, već duže vreme nismo se sreli na beskrajnoj pisti garnizona .
Petnaestak radova ostalo je u zgradi kasarne, slikao sam njihovim bojama i ostalim materijalima koje su mi za slikanje pribavljali. Kasnije sam čuo da su neke od slika zadržali za sebe, a neke poklonili svojim nadređenima, najverovatnije da su jednim delom i zbog toga u službi uznapredovali. Radova mi tada nije bilo žao, njima sam sebi omogućio povremenu slobodu, a moji pretpostavljeni ispali su sasvim fer, što nisam očekivao. Prvi put u svojoj umetničkoj karijeri dobih atelje, koji ni do dan danas od svog strukovnog udruženja nisam dobio. Kada se vratih u civilni život, bivšu devojku dve godine nisam video, niti sreo, sve do spektakularnog rok koncerta na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa. U velikoj gužvi, nešto izdalje od mesta gde sam se našao sa nekim prijateljima, stajala je u prvom redu kraj vatrenih obožavateljki i bez ikakvih pokreta radovanja nemo je posmatrala dešavanja na bini. Možda je našla novog momka među popularnijim rokerima i čeka ga da završi sa svirkom ili je već osvojila pola benda, ko zna. Grupi devojka, šta drugo, pomislih i bi mi malo lakše. Prisećao sam se naše veze i godina koje nam ništa ne donesoše. Studentkinja književnosti iz seoske sredine nadomak Beograda, upoznao sam je kao maturantkinju gimnazije dok sam bio na polovini studija likovne Akademije. Kao i uvek bila je veoma lepa, ali pomalo odsutna, nikada nije previše davala od sebe i ponekad bih osetio da je svejedno da li sam pred njom ja ili je to neko drugi. U trenutku me nešto povuče da joj priđem, ali iznenadno sevanje sa grmljavinom i olujnim pljuskom pokvari koncert i svi se pokisli razbežasmo u razičitim pravcima. Prethodnog dana dogodila se nuklearna katastrofa u Ukrajni, a te večeri još niko nije znao za to. U sledeće dve godine moj otac i njen brat teško su se razboleli i više nisu bili u životu, tamni oblaci sa različitih strana nadvili se nad Srbijom i Jugoslavijom i postajali su sve tamniji i veći. Odslužih pošteno JNA koju su neki moji drugovi raznim psihološkim izvrdavanjima vešto uspeli da izbegnu, a nama budućim vojnicima podsmevali se kao naivčinama: „I bio u vojsci i ozenio se…“
Kao i mnogi mladići tog vremena, bio sam deo uobičajene i poželjne priče koja se najvažnijim delom po mene prilično loše završila. Početkom ratova devedesetih, tri dana za redom iz vojnog odseka tražili su me kod kuće da mi uruče poziv za vojnu vežbu, što je tada bio indirektni poziv za odlazak na ratište. Tada već nisam bio naivan kakav sam do skora bio, i načuvši o opštoj mobilizaciji i ubrzanom regrutovanju, potražio sam utočište na bezbednijem mestu.
Borislav Paspalj je rođen 10. maja 1957. godine u Bosanskoj Gradišci. Diplomirao je 1981. godine na Likovnom odseku Više pedagoške škole u Beogradu, a studirao je i primenjenu umetnost. Bavio se crtežom, slikarstvom, restauracijom, filmskom i pozorišnom scenografijom, fotografijom i pedagoškim radom. Fotografijom je počeo da se bavi u foto klubu ”Elektromašinac”. Sredinom 90-ih godina počeo je međunarodnu umetničku saradnju preko netvorka. Izlagao je kao samostalni umetnik, kao i na grupnim izložbama u inostranstvu i u zemlji. Bio je član grupe „3+3“. Od 1997. godine živi i radi u Los Anđelesu, a od 2007. godine je član „The National Collage Society“ u Americi.
U ovoj galeriji predstavljamo nekoliko beogradskih umetnika koje je Borislav Paspalj fotografisao u njihovim intimističkim ambijentima ili u kontekstu beogradskog drušvenog i umetničkog života. Verujemo da fotografije poseduju neobičnu dokumentarnu vrednost.
Dragan Lubarda bio je odličan šahistaDetalji na zidu u stanu Dragana LubardeDragan Lubarda u svom stanuDragan LubardaBeogradski pesnik i novinar Arči Skit (Radovan Radovanović)Ambijent iz stana Peđe Ristića (Peđe Isusa)Peđa Isus u svom stanu na VračaruPeđa Isus iz profilaEra Milivojević u foajeu restorana u SKC-u. Era Milivojević, konceptualni umetnik i inovator, rođen je 1944. godine u Užicu, a umro je 17. marta 2021. godine u Beogradu. Bavio se performansom, kolažom i video umetnošću. Zvali su ga „srpski Dišan“. Veran svojim umetničkim principima, svesno je izabrao poziciju društvene samoizolacije. Bio je skroman i pristupačan, uvek spreman za razgovor o savremenom likovnom stvaralaštvu. Šetajući kroz Beograd i sedeći u beogradskim kafanama, razgovarali smo o dadaizmu i savremenim tokovima u likovnoj umetnosti. Fotografija je napravljena “idiotom” koji je bio veoma koristan zbog brzine fotografisanja i neupadljivosti.Performans Ere Milivojevića sa delovima klavira u SKC-uEra Milivojević u galeriji SKC-a izvodi performans sa lepljivim trakamaBeogradski slikar Miroljub Filipović – FilimirDragan Pešić je rođen 1947. godine u Kraljevu, a umro je 2006. godine u Beogradu. Bio je majstor fotografije, a završio je i Mašinki fakultet u Beogradu. Njegov otac je imao fotografsku radnju u Trsteniku, gde je od malena učio zanat. Bio je clan sekcije „Umetnička fotografija “ ULUPUDUS-a i sekcije “Prosirenih medija” ULUSA. Izlagao je na preko 50 samostalnih izlozbi, a grupno je izlagao na preko 100 izlozbi u zemlji i inostranstvu. Kao profesor fotografije predavao je crno belu fotografiju na Akademiji umetnosti u Beogradu. Pešic je prevazišao akadmsko shvatanje fotografije i ušao u sferu eksperimenta i prostor konceptualne koumetnosti. Kao fotograf je istraživao levitaciju i pad predmeta u slobodnom prostoru. Ova fotografija nastala je povodom zajedničke posete buvljaku na Novom Beogradu.Era Milivojević i Dragan Papić posle Erinog performansa.
Владимир Војводић је рођен у Шапцу 1958. године. Дипломирао је на београдској Ликовној академији 1985. године. Живи и ради у Шапцу. Учесник је многобројних групних изложби, уз велики број самосталних излагања у земљи и иностранству. Добитник је међународних признања и више награда. Његова дела налазе се у више од стотину колекција.
Vladimir Vojvodić 1980Radoznali vetar 2022The Deep Summer 2022Miris novog proleća 2022Thirsty Blue 2022Sutra 2023The Garden of the Rising Sun 2022Pozlata leta 2008Ostaci leta 2023Out of All EvilMorning in the NetworkJutro 2022The Little Summer Orchestra 2022The Golden MomentAnnoucement of AutumnBezbrižno letoOsvajači polja`ladovina 2023Trešnjevo jutroOctober is leaving 2023
Радове и биографију Владимира Војводића можете погледати овде .
Дејан Милићевић је дипломирао на факултету ликовних уметности у Београду. Имао је више групних и самосталних изложби. Бави се фрескописом и иконописом.
Dragan Azdejković rođen je 1957. godine u Beograd. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u provinciji. Višu pedagošku školu, likovni smer i Akademiju likovnih umetnosti, završio je u Beogradu 1983. godine. Nosilac je nagrade Akademije za crtež. Izlagao je na nekoliko samostalnih izložbi u Srbiji (Kulturni centar, Dom Omladine, Kolarac, Kuća Đ. Jakšića). U inostranstvu je izlagao u okviru dve grupne izložbe, od čega je jedna bila organizovana na Danima Beograda u Beču 2002. godine (izlagao je sa još tri srpska umetnika), a druga na Bijenalu likovnih i vizuelnih umetnosti u Firenci 2005. godine na kojoj je među 800 umetnika iz celog Sveta osvojio peto mesto u kategoriji Slikarstvo i medalju Loenco Mediči. Na ‘Annual global online competition’ (Artoteque iz Londona, 2006) osvojio je Počasnu nagradu za rad ‘ The dream of little Darwin’. Pored slиkarstva bavi se pisanjem. Zivi i radi u Beogradu i Petrovcu na Mlavi.
KAPA PROFESORA PERIĆA
Jednog od onih ćudljivih martovskih dana kada se još uvek nosi zimska odeća, kasnog popodneva, već predvečerja, začu se zvono na ulaznim vratima našeg malog neuslovnog stana u kome smo živeli poslednjih nekoliko godina. Supruga tiho ode do vrata i približi se špijunci. ‘Tri čoveka u crnom, verovatno tebe traže’, reče mi šapatom. Nije se valjda ponovo počelo sa crnim trojkama, prvo je što pomislih, ali se odmah setih da je to najverovatnije profesor Perić, naš poznati psiholog, seksolog i kolekcionar umetničkih dela kojeg je moj kolega vajar trebalo da dovede da pogleda, a možda i da kupi, neki od mojih slikarskih radova. Sina i ćerku koji su tada bili mlađeg školskog uzrasta, odmah poslasmo u dečiju sobu da ne bi smetali. Novac nam je bio pri kraju, atmosferu smo hteli da učinimo što ozbiljnijom u odnosu na prethodnu, kada se uz smeh jurcalo po stanu. Za svaki slučaj, otišao sam do vrata da i ja bacim pogled da nas neko drugi ne bi iznenadio. Zbog neplaćenih računa, državni izvršitelji su već postajali očekivani posetioci, a možda su pomenute utvare u crnom bili prvi vesnici nastupajućeg neoinformbiroovskog perioda koji se uveliko predosećao. Ipak, bili su to očekivani gosti, a sa njima i mladić kojeg mi je, posle upoznavanja na ulazu, profesor Perić predstavio kao svog sina, postdiplomca istorije umetnosti . U odnosu na svoju natprosečnu visinu i oveći telesni gabarit, profesorov stisak ruke bio je prilično labav i hladan, verovatno ne samo zbog spoljašnje temperature vazduha. Video sam ga samo jednom u nekoj TV emisiji, u nekom bračnom savetovalištu, kada mi se sve prikazano nije naročito svidelo, isto kao što se na prvi pogled ni ja njemu, izgleda, nisam svideo. Posetioci su bili odeveni u tamniju zimsku garderobu, a kapa na ovećoj glavi profesora Perića kao da je bila za broj veća. Neka vrsta kondukterske teget kape sa malo većim temenim delom i zlatnim kuglicama na krajevima oboda iz čije je senke preko tankih staklenih naočara bez okvira izbijao veoma hladan i proračunat profesorski pogled. Kolega vajar se smeškao i, uz neka uobičajena pitanja, pokušavao da izbalansira pomalo neprijatnu situaciju. Iako sam se ponašao prilično opušteno i uobičajeno gostoljubivo, nešto negativno lebdelo je u nama i svuda oko nas. Uđosmo u naš već prilično ofucan i slabo osvetljen stan i gosti se rasporediše u dnevnoj sobi. Začudilo me je to što u predsoblju nisu skinuli kapute i druge delove zimske odeće. Možda zbog toga što je u stanu bilo pomalo hladnjikavo, centralno grejanje koje je radilo samo u prepodnevnim časovima polako je prestajalo. Profesor Perić sede u izlizanu fotelju pored mog isto tako izlizanog kauča koje je razdvajao nizak mali stočić koji sam nekada davno napravio. Pored njega natkasna na kojoj je kraća samostojeća lampa sa ponegde progorelim i od duvanskog dima požutelim abažurom, obasjavala je maslinastu pravougaonu ravan narandžastom svetlošću. Stočić je bio prazan, na brzinu prebrisan i oslobođen predmeta da bismo imali na čemu da pogledamo radove. U pitanju su bili samo crteži, profesor je uglavnom kolekcionirao crteže akademskih umetnika. Na pitanje kolege vajara da li sam pripremio prezentaciju, pokazah na par blokova i omanji kofer što je sve već stajalo kraj mene kada sam seo na ivicu kauča bliže profesoru kako bih mu dao odgovarajuće informacije ukoliko ih bude zatražio. Već petnaestak godina nisam crtao, uglavnom sam slikao, a imao sam priličan broj crteža na svemu i svačemu, na različite teme i iz različitih perioda. Čim je onako težak i smoren od hodanja, sa kaputom i kapom na glavi ‘bupnuo’ u fotelju, profesor Perić skide svoju kapu i nekakvim usporenim ritualnim pokretom postavi je tačno na sredinu stočića. Kapa zauze skoro celu njegovu površinu što me je u trenutku prilično iznerviralo, ali to nisam ničim pokazao. Koliko mi je poznato, kapa se skida prilikom ulaska u kuću ili stan kada se kod nekog dođe u posetu. Drugo, na čemu ćemo sada da gledamo crteže jer tu je bilo najviše direktnog svetla, i treće, kapa se ‘zbog baksuza’ nikada ne stavlja na sto ili na krevet, čemu me je moja baba jos u predškolskom uzrastu naučila. Nije prošlo nekoliko trenutaka od tog, za mene u najmanju ruku čudnog čina, hitro ustadoh, uzeh kapu i okačih je na drugi manji čiviluk u dnevnoj sobi da je ne bih dalje nosio u predsoblje. Možda su profesor i ostali prisutni koji su se već zgledali pomislili da igram neku zaumnu igru, da sam je namerno odneo negde u drugu prostoriju i sakrio, možda i sa namerom da je kasnije namažem džemom i pojedem. Profesorov sin se zagonetno smeškao, supruga koja je iz radoznalosti takođe bila u sobi, a ne sa decom gde sam rekao da bude, upitno me i pomalo ljutito posmatrala dok me profesor Perić prostreljivao svojim hladnim pogledom kao da sam mu nešto ukrao ili mu razdvojio gornju polovinu proćelave glave od bledo sivog lica na kome se nije ocrtavala ni najmanja grimasa. I pored toga, očekivao sam njegov panterski skok i ujed za desnu stranu vrata, ali, uz očigledan i skoro opipljiv unutrašnji bes u sebi, sve je držao pod savršenom kontrolom. ‘Morao sam da Vam pomerim kapu da bismo imali gde da pogledamo crteže’, prekinuh mučnu i već malo dužu tišinu u sobi. Profesor ne reče ništa, dadoh mu jedan od blokova i on stade da lista sadržinu prilično brzo kao da prelistava novine, uz poneko vrlo kratko kobajagi zadržavanje. Tačno se videlo da ih ne gleda, da razmišlja o nečem drugom ili da uopšte ne razmišlja. Tako i sa drugim blokom. Brzina pregleda skoro da je poprimila brzinu brojanja štihova na kraju partije tablića. U jednom trenutku iz bloka izvadi par naših porodičnih fotografija sa mora koje je verovatno jedno od dece nekada davno tu ubacilo ili su nekako zapale prilikom naših putovanja ili nekadašnjih čestih selidbi. Ni ja godinama nisam video svoje crteže jer sam ih skoro sve imao u kućnom računaru. Pruži mi ih uz jedva primetan omalovažavajući smešak u jednom uglu usana što je trebalo da ukaže na moju neprofesionalnost ili čak na aljkavost. Na licu kolege vajara primetih isto nešto podsmešljivo, dok je profesorov sin sa najudaljenijeg mesta od stola, kroz napukli i selotejpom zalepljen prozor odsutno posmatrao prolaznike pod neonskim uličnim osvetljenjem. Uzeh fotografije, iznenadiše me jer ih odavno nisam video, a profesor nastavi sa brzim pregledanjem bez i jedne reči ili primedbe još uvek ne izdvojivši ni jedan rad. Prešao je čak i preko nekih mekših erotskih crteža koje sam davno, negde pred kraj studija nacrtao, i za koje sam se nadao da ce zbog njegove uže profesionalne orijentacije bar neki od njih privući pažnju. Kada je završio sa blokovima podigoh kofer sa ostalim crtežima, međutim, on uviđavno i tiho reče da moraju da žure kod sledećeg umetnika kod koga već imaju zakazano. Drugi put će svakako sve da pogleda, a da mu je dosadašnji uvid u moj rad sasvim dovoljan i da će o svemu još da razmisli. Nisu se zadržali duže od dvadesetak minuta, dalje ništa nisam hteo da pitam niti da se na bilo koji način namećem. Gosti ustadoše i uz jedva čujne pozdrave krenuše iz stana. Ispratih ih do vrata, kolega je bio i dalje srdačan ali pomalo razočaran, dok su profesor i njegov sin okrenuti leđima već bili na pola stepeništa u silaznoj putanji ka izlazu iz zgrade. Kada konačno odoše, glasno odahnuh, kao da mi neki nevidljivi džak cementa spade sa leđa. ‘Pa je l’ si baš morao da mu uzmeš kapu kad znaš da smo ostali sa malo para’, dočeka me supruga još u hodniku. ’Morao sam’, uzvratih, ‘a imamo i još knjiga za prodaju’. U čestim krizama prodali smo bar dva do tri kubika iz naše biblioteke koju je skupljalo nekoliko generacija. Sutradan sam se čuo sa kolegom vajarom, koji mi reče: ‘I nije ti bila neka prezentacija’. ‘Valjda i nije’, rekoh, ’a šta je trebalo da uradim? Da ispeglam neke od radova od pre dvadeset, trideset i više godina i da pokušam da ih izbelim sumpornom parom i tako sređene da ih izložim profesoru Periću na površini presvučenoj sivim plišem pod nereflektujucim staklom !? Možda i da neke od najboljih koje sam uradio na đačkim sveskama u linijama ili kockama, kao i one hemijskim olovkama na paklicama cigareta ili na omotima koverata, precrtam preko njihovih fotokopija na najboljem papiru fabrianu ili aršu i takve da ih pokažem profesoru Periću !? Ipak je veći deo radova bio sasvim u redu, na uobičajenom crtačkom papiru iz školskih blokova različitih veličina i to sigurno nije bio razlog za potpunu profesorovu ignoraciju.’ Možda bi sve bolje ispalo uz halogeno osvetljenje i prigušene tonove neke lakše klasične muzike što bi sve ukupno podiglo trenutno raspoloženje profesora i ostalih prisutnih? Ali, posle slučaja sa kapom, siguran sam da mi ništa od navedenog ne bi pomoglo! Čak ni svetao i prostran atelje sa uramljenim i okačenim radovima, sa specijalnim policama i ormarićima za njihovo čuvanje o čemu sam maštao još od studentskih dana. A možda je sve to samo zbog toga što i nisam neki naročito talentovan umetnik, ko bi drugi to znao ako već profesor Perić ne zna? Svaki umetnik, pa i da nije nešto posebno nadaren uvek ima po neki dobar crtež ili bar samo jedan, izgleda da ipak nije bilo to u pitanju. Nekoliko nedelja posle ovog nemilog događaja u novinama pročitah najavu otvaranja izložbe ‘Kolekcija crteža profesora Perića’ u najvećoj galeriji našeg strukovnog udruženja. Eto za koliko malo, a i zbog čega ne postadoh naš poznati likovni umetnik, pomislih u trenutku sa manjim osećajem krivice prema svojoj porodici. A kakav me procvat već zalazeće i prilično traljave umetničke karijere čeka kad jednog dana njegov sin postane naš poznati likovni kritičar, to ću tek da vidim. Isto tako, gledaću ubuduće da svoj bračni život što duže održim u harmoničnim odnosima jer naš čuveni seksolog i profesor dr. Perić vreba iz nekog mračnog ćoška poznate državne ustanove u kojoj je zaposlen. Seks je pola zdravlja i tu nema šale. Institut za mentalnu higijenu ‘Laza Lazarevic’ nalazi se u neposrednoj blizini.
Dragan Azdejkovic , 2017
MINIJATURE
Pred kraj devedesetih, kad se muzika već uveliko slušala na cd uređajima, preturajući po ostavi, nađem oveću zapečaćenu kesu punu zastareih audio kaseta koju sam prilikom poslednje seobe iz glavnog grada desetak godina ranije doneo u varošicu. Pregledajući naslove od kojih sam mnoge već imao na diskovima, u trenutku osetih nostalgiju za nekim vremenima kada su se mrsile trake na kasetašima, a sam fomat kutije, iako malen, neobično mi se dopao i dobih inspiraciju da na kutijama nešto naslikam. Od meni manje bitnih izvođača izaberem dvadesetak, prepariram ih za slikanje uljem i istog dana krenem sa radom bez neke određene ideje šta će na njima da bude prikazano. Posle nekoliko nedelja slikanja najmanjim četkama i beskrajnog strpljenja bio sam i više nego zadovoljan postignutim. Najvećim delom izmišljeni prostori, uglavnom pejsaži, a naneseni slojevi boja umereno pastuozni. Neke od najuspelijih, kasnijh godina poslužiše mi kao uzor za jedan deo slika srednjeg formata koje sam često sačinjavao u nekoliko sličnh ili približno istih varijanti. Više od polovine tih radova vremenom sam poklonio ili prodao, par njih je ukradeno sa izložbi, jedna iz ateljea, a kada sam 2005. godine izlagao na Bijenalu u Firenci, nekoliko najboljih koje sam uspeo da sačuvam izložio sam kraj većih radova sa kojima sam konkurisao. Obično se ne izlažu mali radovi sa većim, format većih bio je srednji i manji, pa sam ipak uspeo sve da uklopim u zanimljivu celinu kao i tri godine ranije kada sam ih prvi put izložio na samostalnoj izlozbi u Kulturnom centru glavnog grada. Poslednjeg dana izložbe na Bijenalu prodao sam dve minijature, jednu kolegi sa Farskih ostrva, a drugu nekom italijanskom kolekcionaru na njihov zahtev, kada se duže zadržaše pred mojim slikama. Nezgodan je format za procenu, mali da bi se tražila veća vrednost koja je u nekom sentimentalnom smislu za mene mnogo veća. Iz radoznalosti da vidim koliko bi nešto tako malo procenili, s obzirom da su im se komadi veoma svideli, rekao sam da ne znam koliko koštaju i njima prepustio procenu. Čudno, ali obojica ih proceniše na po sto eura, znajući valjda odakle dolazim i, s obzirom na to da sam na Bijenale otišao sa malo novca, pristao sam. Dan ranije u svečanoj sali Forteze di Baso objavljeno je da sam nagrađen, a oko podneva na mom izlagačkom mestu pojavila se i komisija za otkup sa direktorom Bijenala koji mi je nagradu uručio. Nagrada nije bila novčana, a direktor me upita kolko cenim portrete jer je samo za njih bio zainteresovan. Bio sam iznenađen jer sam očekivao da oni ponude neku cenu u odnosu na to da su prepoznali kvalitet ali i na njihovo dugogodišnje iskustvo u radu sa umetnicima. Bez veze mi je i neprofesionalno, ali i neprijatno, bilo da se cenkam, naročito ne sa direktorom jedne takve smotre. U to vreme nisam imao neko veće iskustvo u prodaji radova, a nikada na izložbi van Srbije iz koje sam tada izašao posle petnaest godina. Kad su već tako hteli rekao sam im tri puta veću cenu u odnosu na jedan portret istog formata koji sam nekoliko godina ranije prodao u Beogradu. Direktor će, spusti malo, i tako dva, tri puta, dođosmo do beogradske cene ispod koje nisam hteo niže, a koja je i tada za njega bila previsoka ‘Dobre su ti slike al’si mnogo skup slikar’ reče malo podsmešljivo, okrenu se i ode! Posle toga, priđe mi neki pripiti ‘komšija’ slikar iz Bosne koji je već godinama živeo u Italij i koji je izlagao u neposrednoj blizini i kaže mi da to nisam nikako smeo da propustim i da im istog dana ili sutradan odnesem radove u matičnu galeriju i da kažem da sam se predomislio. Sutra popodne trebao sam da putujem nazad, razmišljao sam da poslušam njegov savet jer se takva prilika za umetnke iz Srbije retko ponavlja, ali se izjutra setim da nisam kupio poklone za porodicu i pre podne provedoh u kupovini u najvećoj trgovačkoj zoni na otvorenom u Firenci. Sve se završi na tome, posle odoh do Forteze, spakovah radove i već popodne krenuh nazad za Srbiju u kojoj niko iz državnih galerija i muzeje za radove koje sam dobio priznanje, narednih nedelja nije bio zainteresovan, niti je bilo ko iz medija hteo da objavi vest o mojoj nagradi. Izgleda da po srpskim kriterijima nisam dovoljno savremen, šta drugo, verovatno su ovdašnji stručnjaci bolji poznavaoci moderne nego oni iz renesansnog sedišta Evrope. Glavna kustoskinja Kulturnog centra pohvali me za nagradu ali, pošto je po njenom mišljenju umetnost klasičnih medijia prilično zanemarena i malo pomognuta od strane domaćih ili stranih sponzora, upita me da li poznajem konceptualnu umetnost i da li bi za promenu mogao njome da se bavim jer je sigurna da bi mi tako bolje išlo!? Poznajem, odgovorih i veoma cenim neke umetnike iz te branše, iako bi mi takav način rada bio mnogo lakši, ipak više volim da slikam. Za neko kraće vreme preostalih pet minijatura uramih pod jednim ramom da se ne bi zagubile i da bi što duže krasile atelje, a istovremo bile podsticaj i inspiracija. Posle jedno tri-četiri godine od Bijenala, upoznah neke beogradske galeriste koji mi u početku dobro platiše desetak komada, dok su već u drugom talasu otkupa počeli da obaraju cene. Prilično sam spor slikar i ubrzo ostadoh bez radova pa krenuh u neku bržu seriju i varijantu sa špahtlama, što mi je odranije bila želja i za nekoliko srednjih formata uradim osnovne postavke za dva dana! Posle,vidim, mnogo su veliki za poteze špahtli tih veličina i kad se osušiše od njih izrezah oko tridesetak minijatura različitih dimenzija koje su iziskivale dalji rad četkama. Uz mnogo rada neke od njih vremenom sam dovršio, ali ih kao takve još nigde nisam izložio. Taj ciklus nazvao sam Ekspanzije mikro sveta jer su nekakva čudnovata bića dobijena potezima špahtli i dorađena četkama najčešće lebdela uz manji nagoveštaj pokreta, na pozadini koja je često podsećala na podvodni svet ili na uznemireno nebo nad ostrvima i pustopoljima koja su ličela na krajolike neke druge planete. Jednog dana poseti me prijatelj kolekcionar kojem ponudim neke od njih da kupi, ali, on se uhvati baš za onih pet u zajedničkom ramu! U kriznim vremenima i uz odličnu ponudu jedva pristadoh da ih prodam. Za ove iz Mikro sveta preporuči me školskoj drugarici koja je vodila manju galeriju u centru grada da pokušam da uspostavim saradnju. Prethodno pošaljem radove mejlom i najavim se, u galeriji žena srednjih godina, punija, malo proseda, izgleda mi kao starija usedelica. Poređam minijature po stolu i gospođa me upita: I, šta je to? Kažem naziv ciklusa, a ona će: Ali, opet ne znam šta je to!? Šta ću da kazem ako me neki kupac pita? Pa, neka bića iz pomenutog ciklusa. Odmahuje glavom i moje objašnjenje je očigledno ne zadovoljava. Onda krene da se žali kako je prodaja duže vreme stala, kako inače čine ovdašnji galeristi ne bi li odbili umetnika ili što više snizili cenu. Pa će onda: Znate, videla ih je i moja mama koja je vlasnica galerije, njoj se ne svidjaju, ni ona ne zna šta je to! Pa dobro, onda da završimo ovaj razgovor kad već Vi, vaša mama i vaši kupci uvek morate da znate šta je nešto, već vidim da sam zalutao u gift shop. Obično ne raznosim slike na takva mesta kao i po drugim većim prodajnim galerijama sa svakakvom robom, a u boljim prostorima komisiono se uglavnom zarobe na duže. Izađem na ulicu, Knez Mihajlovu, kad neki pantomimičar obučen u renesansnu odeću na koncima proigrava omanjeg lutka slikara njemu slično obučenog koji vešto slika i poskakuje ispred malog štafelaja! Prizor mi se neobično svideo, eto mene na proleće na glavnoj gradskoj štrafti sa mojim malim drugarom pa šta naslikamo, naslikali smo. Ako nešto pogrešimo, pa, niko nije savršen, a nisam ni ja samo kriv ako nešto ne ispadne kako treba. Prethodne godine nazvaše iz Skupštine grada sa predlogom da u toj ulici ili na Kalemegdanu kao član Udruženja dobijem besplatnu tezgu, ali, prvo moram pred komisijom da položim ispit iz slikarstva !? Na Tašmajdanu, sa slikarskim priborom i poljskim štafelajem i obavezno da ponesem stolicu da se uvere valjda da l’ umem da naslikam drvo ili klupu! Pitam je l‘ može hoklica da ne vučem težu tapaciranu stolicu kroz grad, kažu, može, što mi je u trenutku još luđe zazvučalo i čim sam spustio slušalicu odustadoh od te ideje. Posle jedno pet minuta na ulaznim vratima zvoni juče pozvani buba -šinter i dok priprema hemikalije za prskanje kaže mi da je diplomirao fresko slikarstvo pri Bogosloviji, a da ovaj posao radi jer je prinuđen, pa vi sad vidite! Sledeće godine u isto vreme odem do tog odseka za zabavu, kulturu i turizam grada, rekoh, ajd da popunim formular i da prodajem nešto ili neko iz moje porodice, ukrasnu keramiku, suvenire i sl. smislićemo već šta, kad čć oni meni – zakasnili ste, došli ste poslednjeg dana, sada je 11h i 15m, a konkurs je važio do jedanaest časova. I tako… A ovo na proleće obavezno, samo moram prvo na lutkarski kurs od nekoliko meseci ako uopšte kod nas postoji. Jedino sam u dilemi koji ću lik za lutana da izaberem, Leonarda ili Pikasa, a mozda i nekog da malo podseća na mene, mada ni Diznijevi junaci u ovakvom poslu nisu za potcenjivanje. Kičica bi i Pinokiju lepo pristajala.
D. Azdejković, februar, 2021.
MAGAZA
Zbog velikog zagađenja u centru glavnog grada, Božićne praznike i zimski raspust trebalo je po drugi put da provedem u provinciji kod babe i dede na čistom vazduhu. Polovinom šezdesetih saobraćalo je neuporedivo manje vozila nego danas, ali mnoge zgrade imale su zasebno centralno grejanje na ugalj i još početkom zime zaradih teži oblik bronhitisa. Nerado sam napustio časove početnog engleskog, svoje drugove iz Zmaja od Noćaja i zimske radosti na strmini susedne ulice. Majka me sa stvarima po šoferu autobusa poslala na put i za dva sata brat od ujaka dočekao me sa sankama na autobuskoj stanici. Nije mi se sviđalo što ću opet da pijučem kraj ognjišta babinog šporeta smederevca, ali takav je bio običaj. I druga deca naše najbliže rodbine koja bi se na Badnje veče zatekla u kuhinji isto su činila. Već je padao mrak, varošica obavijena maglom i ledom, tek po neki užurbani prolaznik na slabo osvetljenim ulicama. Kada smo skrenuli u naš sokak i stigli do nemačke garaže zaostale iz drugog svetskog rata, bolno se podsetih događaja od prethodnog leta. Nedaleko odatle brat i ja igrali smo se loptom ispred dvorišta kada je moj mali crno-beli mešanac Riki pred nama nastradao pod točkovima tečinog zaobljenog sivog mercedesa. Naš teča je sa porodicom dolazio samo preko leta, bio je šofer u Saveznom izvršnom veću, automobil nije bio njegov, što smo tek kasnije mi deca saznali. Inače, fini čovek, poreklom iz Bijelog polja, po nekad bi više nas braće i sestara koji smo se za vreme godišnjih odmora sa raznih strana u postojbini okupljali, smestio u auto i vozikao nas uokolo, a jednom nas je vodio u baštu gradske kafane na sok od maline. I njemu je bilo žao, nije to uradio namerno, pošao u rikverc, a Rikija je brat u tom trenutku pozvao sa druge strane ulice. U to vreme,varošicom kraj reke Mlave prošao bi tek poneki kamion, kamionet ili fića, tada retkost i prestiž skoro za svakoga. Teča je u novom mercedesu izgledao kao sa filma, za lokalni prevoz uglavnom su služile konjske zaprege, motori i bicikli. Još uvek mi je u ušima odzvanjalo njegovo kratkotrajno skavlikanje i poslednji hropac dok mu je rozikasta pena izlazila na usta i njegovu crnu, uvek sjajnu njuškicu. Srećom, nije se dugo mučio i ubrzo je uginuo kraj ograde naše kuće u šancu za odvod kišnice. Kada bi posle kiša vode nadošle, često sam na tom mestu oduvavao spore sazrelog maslačka i zamišljao da je invazija padobranaca na ostrva i obale divlje reke kojom je negde daleko otputovala Rikijeva mala pseća duša. Brat i ja sahranili smo ga u rastresitu zemlju na kraj bašte ispod stare kruške koju je naša baba davno kao devojka zasadila. Od dva štapa napravili smo krst, učvrstili ga suvom travom i ispleli venac od raznobojnog sitnog cveća i listova biljaka izraslih kraj puta. Riki mi je bio najbolji drug i svuda je išao za mnom, voleo sam ga više i od tog brata nekoliko godina starijeg, ponekad heroja, a često budale koja je gledala da mi se podsmeva iako nije bio naročito pametan i bio je nikakav đak u školi. Jednog od sledećih dana zimskog raspusta, kada se zasitismo igara u bližem i daljem komšiluku, on me pozva na sankanje kraj zaleđene reke u blizini drvenog gradskog mosta odakle smo se sa drugom decom zaletali sa strmog keja stižući sve do suprotne obale. Odjednom, led se zrakasto raspukao i nekoliko nas nađosmo smo se u vodi do iznad pojasa. Brat je uspeo da izbegne zimsko kupanje smejući mi se dok sam se jedva izvlačio između tankih pločastih santi u panici da što pre izađem iz ledene vode. Skroz sam bio mokar, usput sam izvlačio i njegove teške gvozdene sanke na kojima me posle ubrzanim hodom vukao prema kući. Tada mi se kuća činila mnogo daljom nego što je bila, a kuhinja i babin šporet kao jedino moguće spasenje. Da bi popravio prethodni loš utisak koji je ostavio, kada smo stigli do glavne ulice zakačio je nas i sanke za zadnji deo zaprege sa saonicama koje su tog trenuka uglačanim putem prolazile. Kočijaš nas primeti tek kad smo stigli do crkve i skretanja za našu ulicu. Okrenu se, opsova i ošinu par puta bičem u našem pravcu. Često bi se i po nekoliko dece na sankama ili na klizaljkama zakačilo. Srećom, izbegoh bič po licu i pod ogolelim stablima lipa pobelelim od inja, nastavismo ka našoj kući. Već sam se dobro namrzao, odeća se postepeno ledila, kapu i šal sam u nezgodi negde usput izgubio. U celom komšiluku baba je bila poznata po preglasnom besu i da se ne bi naljutila što me kući dovodi u takvom stanju brat me odvede u najtrošniju i najmanju građevinu na kraj dvorišta, takozvanu magazu, gde je deda, kasapin, štavio i razapinjao kože ovaca i jagnjadi koje su se sušile po zidovima ili visile sa plafona.Veću prostoriju od zemljanog naboja neprijatnog mirisa osvetljavao je samo jedan visoko podignut prozor sa drvenim krstastim ramom po sredini. Tu me je ostavio da čekam i neopaženo se uvukao u kuću da bi mi doneo suvu presvlaku i ostalu potrebnu odeću. Dugo se zadržao, odeća mi je ponegde bila zaleđena i slična razapetim kožama koje su me okruživale. Baba ga je uhvatila na delu i prilično se čulo kada je dobio varjačom po nogama, a ja jaku prehladu i deo raspusta provedoh u krevetu. Kada sam malo prezdravio i kada je već trebalo da se vratim u glavni grad roditeljima, jednog prepodneva na vratima se pojavi moja majka sa putnom torbom. Kaze da se čula sa ujakom, našao joj posao nastavnice u vlaškom selu udaljenom desetak kilometara od varošice. Otac je ostao da sredi dokumenta za bolovanje na kome je bio od prošlog leta kada se oboje vratiše sa privremenog rada iz Brisela. Za nekoliko dana škole su počinjale sa nastavom i jednog predvečerja majka i ja ukrcasmo se na konjsku zapregu na saonicama sa kočijašem u gunju i čupavoj šubari i preko snežnih brda i dolina za nešto više od sat vremena stigosmo po mesečini u nastavničku koloniju. Pozdravih se sa engleskim ali ne sa svojim beogradskim drugovima i strmom ulicom Rige od Fere. U drugom polugodištu drugog razreda završih u školi kao jedino srpsko dete gde su đaci na odmorima govorili sasvim drugačijim jezikom. Otac je uskoro iz Beograda trebao da stigne, neki nov i za nas nepoznat život bio je pred nama.
Фотографије које представљамо Бојана Жужа је усликала током свог путовања по Јерменији, септембра 2022. године. Средином децембра оне су биле изложене на Јерменској вечери, одржаној у Библиотеци града Београда. Јерменско вече било је посвећено српско-јерменским културним и историјским везама. Бојана Жужа је историчар и фотограф, а више о њеном раду сазнаћете на њеном сајту www.zuzanazux.com и инстаграм профилу https://www.instagram.com/zuzanazuxphotography/. Препоручујемо и њену ГАЛЕРИЈУ о Кини, коју смо објавили 2020. године.
Бисенија Терешченко је дипломирани сликар, магистар зидног сликарства на одсеку за мозаик. Дипломирала је на Факултету ликовних уметности у класи професора Славољуба Чворовића на сликарском одсеку 2000 године. Магистрирала је на одсеку Зидно сликарство са циклусом мозаика на тему „Монументално у бајкама и мозаику“. Имала је десет самосталних изложби у земљи и иностранству и наступала је у оквиру бројних колективних изложби на којима је неколико пута била награђивана. Реализовала је више десетина јавних ауторских радова сакралне и профане тематике. Од децембра 2021. године ради као доцент на предмету Мозаик у оквиру Високе школе за уметност и конзервацију при СПЦ.
Ђорђе Љ. Савић је рођен у Земуну 1982. године. Самостални је уметник и члан УЛУС-а. Дипломирао је на Факултету примењених уметности, на одсеку сценографије. Осликавао је више од тридесет храмова у Србији, Македонији и Немачкој. У Ваљеву је 2022. године излагао у оквиру групне изложбе „Магија цртежа“. Самосталну изложбу имао је 2022. године у Ars Sacra у Lucida gallery, а 2021. године добио je откупну награду на Бијеналу фантастике. Учесник је изложбе у Кући Ђуре Јакшића „Портрет на икони“ (2021), групне изложбе Tchekhov, Mise en Peinture у Boris Gallery (2020), групне изложбе у Transform Art Gallery (2019), као и групне изложбе Niš Art Fondacije (2018).
Ђорђе Љ. Савић
О Ђорђевом раду можете више прочитати овде и овде.
Рођен сам у Чачку 1976. године, завршио сам Академију за уметност и конзервацију СПЦ у Београду. Излагао сам дванаест пута самостално и тридесетак пута колективно у земљи и иностранству. Иконописом се бавим од 2002.године. Радови које излажем настајали су од 2012. године до данас. То су радови из три циклуса Објављење, Тотем и Васкрс и Боја Бога, а сва три циклуса заправо чине један циклус под називом Место Објављена што би био и назив изложбе. Кроз сликање ова три циклуса, бавио сам се питањем канона. Шта је канон и шта би канон могао бити? Интересовао ме и однос иконописа и савремене уметности и где су тачке сусрета? Шта је то пут Иконописаца у савременом свету и на који начин треба приступити решавању сликарских проблема? Дакле, ако хришћанство није од овога света по Христовим речима, то значи да оно као „Објављење“ долази у свет и врши интервенције-преображај унутар човека, форми културе и уметности. Према томе иконописац би требао да налази одређене елементе из савремене културе који су пре свега утицали на њега и развој његовог пута да дође до Цркве и Иконописа. Требало би да помоћу тих елемената изгради симбол – икону која ће те елементе да врати у Богослужбени поредак – управо оно за шта је уметност била назначена својим постањем, а то је да служи култу и да гради култ. Улажењем у отворен дијалог са савременом уметношћу и налажењем блиског, ако не истог језика, стварају се нове форме које се у суштини по садржају не разликују, али се по форми разликују од, на пример, форми из ренесансе Палеолога, исто као што се разликују, на пример, Комнинска Икона од иконописа из Цркве Часног Крста у манастиру Острог. Мислим да се на овакав начин сликања Икона успоставља прекинути континуитет са традицијом у 17. веку, а не копирањем средњевековних предложака, који су наравно потребни да би се пре свега сачувао од заборава одређени тип Иконе, а и да се млади иконописци уче занатској вештини. Копирање је, између осталог, спољни пут, јер иконописац подражава поступак сликања старог мајстора, а не говори својим језиком и због тога, такав приступ није уметност већ само занатска вештина. Потребан је жив однос са савременом културом кроз иконописање.Таква уметност је потребна Цркви као одређена врста платформе у дијалогу са светом и као слика онога што Црква нуди свету. Где је јака уметност ту је јака вера, а без вере нема Цркве.
БОЈЕ БОГА У УМЕТНОСТИ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА
Сликар и иконописац Мијалко Ђунисијевић каже да своје радове конципира и израђује полазећи од пронађених и одбачених предмета, а да је прву икону урадио тако што је пронашао даску коју је избацила река и помислио: „Овде би требало да насликам икону“. Као што преображава одбачено и непотребно и претвара га у нешто сушто, а не утилитарно потребно, Ђунисијевић тако преображава и наслеђе савремене уметности, у првом реду апстрактног експресионизма и поп арта, њихове већ примећене религијске аспекте преображавајући у иконичне.
Он не само да није равнодушан према нашем свету непотребном и одбаченом као материјалом од ког и неретко полазећи од ког слика своје радове, него их слика одбаченим четкицама, који бих се често постидели и основношколци. Али он слика перфектно, као да својом стваралачком и молитвеном снагом превазилази ограничења алата и преображава га у нешто више, наслућујући исход свега створеног у васкрсном акту, који ће, можда, како имплицира оваква његова пракса, обухватити не само оно природно, него и оно од човека као иконе Божије створено, као једнако вредно, у пуном смислу оправдавајући људско стваралаштво.
Исто тако, Ђунисијевић не одбацује никога и обраћа се човеку свог времена као човек свог времена, али наглашава да смо сви исто пред Господом и судом његовим, без обзира на наш положај у овом свету, па и у црквеној јерархији, исповедајући да у Цркви заиста нема Грка и Јеврејина и да ће у овом свету понижени наследити Царство небеско. А то као да је превише тврда беседа за наше данашње уши, жељне самооправдавања које би да искупи неодговорност и млакост и склоне уљуљкујућим идеологијама којима често желе да потчине и реч Божију.
Због несклоности копизму и неспорне аутентичности, Ђунисијевића би чак и многи од оних који га цене радије (у безболније, мање обавезујуће) назвали сликарем него иконописцем, али ако је неко код нас иконописац то је, сматрам, Ђунисијевић. Он снажно осећа светост и божанско присуство и тражи начине да га што тачније и прецизније изрази кроз своје стваралаштво, не заклањајући се иза било каквих ауторитета, пракси, традиција. Он све то не одбацује, али је превише одговоран према искуству и доживљају божанске стварности, да би је сабијао у репродуктивне матрице или било какве конструкте. И то, да се, разумемо, не индивидуалистичком и произвољном схватању духовног искуства, него заиста саборном, црквеном, евхаристијском, разумевајући разликовање легиона и саборности – о ком пише на пример Вјачеслав Иванов – при чему саборност у потпуности очувава и афирмише непоновљиву јединственост и апсолутну појединачност људске личности, не остављајући нам простора за јефтине изговоре.
Ђунисијевићеви радови су иконописно утемељени јер су изразитио богословски утемељени и он има смелости да налази нова и до сада невиђена решења да изрази одређене свештене истине. У представи Уласка у Јерусалим, на пример Месију не дочекују само грађани него и смрт, а слика је композицијски врло вешто сливена са представом Распећа, које сваки елемент доводи у целину, која као таква по себи, мада не презентно, добија обрисе аутентичне представе Васкрсења. Жртвовање Исаково се на изузетан начин, у две независне представе на истом паноу, обједињене невероватно пронађеном црвеном бојом (бојом Бога, како каже овај сликар, алудирајући на њену способност да убедљиво представи божанску енергију као присуство и делатност Божију у свету), богословски снажно повезује са жртвом Христовом, осмишљавајући, и то непосредно и доживљајно, смисао сваке жртве и сваког жртвовања.
Ђунисијевић не крије и снажно на својим иконама представља слике зла и палости, али и снагу Божију која их кида, раскида, разбија у парампарчад. Где нема те снаге, као и за оне који је се одричу, постоји само смрт и зло, али где год се она појави смрт и зло беже, као пред огњем. Нема ту баналног идеологизованог тријумфализма, него истинског духовног искуства, које делује изнутра, наизглед тихо и неприметно, али заправо неумољиво, жестоко, пламено, ужасавајуће за све оно што је трулеж у нама, а толико тога је у нама.
Уметност Мијалка Ђинисијевића припада оном најређем, које ствара једну културу, преображавајући затечено у светлости дубоког духовног искуства, сведочећи шта би култура заправо требало да буде – не решетка и не застор пред невидљивим, не седатив, већ позив, призив, прозор и дах ка оностраном, не као његовој пукој опсервацији него као искуству и доживљају, сведочење његове непролазне реалности у пролазности материја и форми, без којих уметност не може. Ђунисијевић спада у оне аристократе уметности, који су неспорни мајстори стила, технике и форме, али који их не идолатризују, увек спремни да их одбаце пред снагом божанске реалности, а ако не да их одбаце, оно свакако да јој их не претпоставе, под било којим изговором, па макар и оним традицијом освештаним.
Не постоји у нашој уметности нико као Мијалко Ђунисијевић, и за нас је, и за као уметнике и љубитеље уметности али и удове тела Христовог, боље да то што пре схватимо, да не бисмо губили време. кад нам је Господ већ, преко наших ближњих сада и овде, понудио толике дарове. Јер време се ближи.
Владимир Коларић (текст је преузет са портала теологија.нет)
DUŠKO PAUNKOVIĆ književni je prevodilac s ruskog jezika. U Srbiji je promovisao više važnih autora iz ruske književnosti, od kojih su se neki prvi put pojavili na srpskom jeziku u njegovom prevodu (Jurij Mamlejev, Ljudmila Petruševska, Lidija Ginzburg i dr.). Sa bratom Zorislavom Paunkovićem priredio je i preveo sabrana dela Gajta Gazdanova u tri toma (2003-2004), Konstantina Vaginova u jednom tomu (2006) i samostalno je započeo projekat prevođenja sabranih književnih dela Konstantina Leontjeva u četiri toma (2008- ). Dobitnik je nagrada za književno prevođenje – „Jovan Maksimović” (1997), „Miloš Đurić” (2002, 2008), Nagrade grada Beograda (2005). Predsednik je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Duško je glavni i odgovorni urednik časopisa za prevodnu književnost „Mostovi“.
Stella polare donosi izvod iz Paunkovićevog neobičnog stripa Kerovi (čiji je pun naziv Diskretni šarm Kerova), a koji je objavljen 2015. godine kao autorsko izdanje. Od tada do danas ništa se nije promenilo, te su tako Kerovi sve aktuelniji.
JASNA NIKOLIC –Education:2006/9 London, EnglandKensington College,Professional developement, ceramic sculpture 1993/5.MA in fresco painting, University of Belgrade, Faculty of Fine Art and Design, Serbia 1985/90.BA in Art University of Belgrade, Faculf Fine Art and Design, Serbia
Umetnici dolaze sa ugašene zvezde. Sa zemlje se vidi njen sjaj, ali nje nema. Ako dolaze iz mesta koje više ne postoji, kako onda umetnici da opravdaju svoje postojanje na zemlji? Većina ljudi je u pravu kada misli da su umetnici greška prirode i društveni višak. Rekao bih – paradoks. Umetnici su izaslanici jednog sveta koji više nema svoje bilo je, ali više nije, dakle – nema vreme. Ponekad se kaže za nekog umetnika da je “bezvremen“, u smislu da će biti uvek aktuelan, ne samo dok živi i stvara. Između vanvremenskog i aktuelnog nema nikakave dihotomije. Jedna slika u sebi sadrži sve slike koje su naslikane jer i ovaj tren u sebi sadrži svu prošlost i svu budućnost univerzuma. Retki su umetnici koji su svesni činjenice da slikaju u večnom “sada“ i da njihov rad nije ni lep, ni značajan, da nema cenu … Beskrajno dragoceno i beskrajno ništavno susreću se u jednoj tački egzistencije koja se zove kreativnost. Umetnik oseća da kreativnost menja svet. Pošto zna odakle je, umetnik zna i šta radi i gde ide. Nikola Pilipović, umetnik iz epruvete – završio je razne umetničke škole i stekao različita iskustva. Baveći se crtanjem više od pola veka on je naučio da uživa u radu. Sa umetnicom Marijom Vauda 1999. osnovao je umetničku grupu MANIK (MA/rija+ NIK/ola) i pod tim imenom, po potrebi, grupa izlaže. Ili pokazuju svoje radove pod drugim imenom. Kako se Nikoli, umetniku iz epruvete, njegovo biološko vreme bliži odlasku na zvezdu koje više nema, tako mu svaki rad postaje, u vremenu dok ga radi, poslednji rad. Zahvaljujući Oliveri Dragišić deo tih “odlazaka“ možete da vidite u njenom reprezentativnom izboru.
Nikola Pilipović rođen je 1957. u Kikindi. Diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnihumetnosti, katedra slikarstvo 1986. u Beogradu. Član ULUS- a. Ima status samostalnog umetnika.
Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi ,pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni. Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u ,do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:
“Ono što tražim“ (SKC ,Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“ ,(Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“(Komiko, 2014). Prošle godine je,za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album“ Crvena konjica“ ,prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.
Za sebe često voli da kaže da je ostao zatočenik post buntovničkog vremena sedamdesetih, kada je strip u Francuskoj, Španiji i drugim zemljama Evrope i sveta dobio mnogima neočekivanu formu kratke priče koje su na radikalan način dovodile u pitanje a često i napuštale prilično okoštale žanrovsko-tematske obrasce popularne strip serijalizacije. Svoja strip ostvarenja kao i tekstove, nalik esejima, ponekad naziva onoliko mišljenjem koliko i pevanjem.
U ovom vremenu okamenjenog kapitalizma i dirigovanih zadovoljstava pseudoindividualizma ,u kojem je čovek preinačen nanovo u zupčanik sveprisutne mašine tehnološkog progresa, strip, kao i svaka duhovna vrednost i kulturno dobro, asimilovan vladajućim društvenim poretkom ,samim tim, svakodnevno gubi moć da svojim anesteziranim savremenicima govori jezikom koji svesno protivreći postojećim modelima, dakako, hronično bolesne stvarnosti.
Nedavno mi je u poverenju rekao da zemlju Slobode još nije uspeo da nađe, ali zemlju obmane i privida, da ne kaže baš laži, redovno posećuje u svojim tragalačkim naporima, a svoje uvide i dalje beleži na samo njemu svojstven način.
„Vadisrce“ prema istoimenom romanu Borisa Vijana (Modesty 2012)„Grbe u vrtu“, 2003.(SKC NS. I SKC BG.)„Sveti duh i voda“ (Komiko,2014.)„Žena koje nema“ (neobjavljeni strip)
Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi, pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni. Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u, do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom: “Ono što tražim“ (SKC, Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“, (Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“ (Komiko, 2014). Prošle godine je za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album “Crvena konjica“, prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti. Za sebe često voli da kaže da je ostao zatočenik post buntovničkog vremena sedamdesetih, kada je strip u Francuskoj, Španiji i drugim zemljama Evrope i sveta dobio mnogima neočekivanu formu kratke priče koje su na radikalan način dovodile u pitanje a često i napuštale prilično okoštale žanrovsko – tematske obrasce popularne strip serijalizacije. Svoja strip ostvarenja kao i tekstove, nalik esejima, ponekad naziva onoliko mišljenjem koliko i pevanjem. U ovom vremenu okamenjenog kapitalizma i dirigovanih zadovoljstava pseudoindividualizma, u kojem je čovek preinačen nanovo u zupčanik sveprisutne mašine tehnološkog progresa, strip, kao i svaka duhovna vrednost i kulturno dobro, asimilovan vladajućim društvenim poretkom, samim tim, svakodnevno gubi moć da svojim anesteziranim savremenicima govori jezikom koji svesno protivreći postojećim modelima, dakako, hronično bolesne stvarnosti. Nedavno mi je u poverenju rekao da zemlju Slobode još nije uspeo da nađe, ali zemlju obmane i privida, da ne kaže baš laži, redovno posećuje u svojim tragalačkim naporima, a svoje uvide i dalje beleži na samo njemu svojstven način.
Valentina Branković iz Narodne biblioteke Srbije je za Stellapolarebooks pripremila lepu galeriju fotografija naslovnica naših časopisa iz šezdesetih godina. Radi se o nostalgičnom podsećanju na neke od heroja naše i inostrane masovne kulture tog doba. Nisu te šezdesete bile tako savršene, ali za debatu o tome ovde nije „ni vreme, ni mesto“. Milena Dravić, Marčelo Mastrojani, Nikica Marinović, Dušanka Kalanj i ostala znana i neznana lica sa Valentininih fotografija svakako su predstavljala najlepši deo te kompleksne stvarnosti.
Zahvaljujemo Valentini Branković, a zainteresovanima za vintage fotografije iz starih novina preporučujemo njen blog Tandara Mandara.
Спасоје Јоксимовић (Мајданпек, 1988) завршио је мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Објавио је збирке песама „Живот, по сунцу“, „Далеко од Јоханесбурга“, „Вече у Витанији“ и „Municipium S“. Поред поезије, Спасоје воли и фотографију. Овде доносимо избор фотографија које је направио у околини Мајданпека.
Bojana Žuža – o sebi, svojim fotografijama i Kini:
Fotograf, umetnik, radoznali putnik namernik.
Istoričar, istraživač, turistički vodič.
Lenjih i dokonih ljudi gonič.
Optimista sa iskustvom. Energetski mag.
Voli život, voli da ostavi trag.
Voli hrabre, srčane i smele.
Neobične priče, ljude na sve spremne.
Rođena u Bosni i Hercegovini. Diplomirala istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Licencirani turistički vodič. Fotograf. Svoju biografiju obogatila raznoraznim poslovima, ali me fotografija pratila svuda, dok sam menjala države, poslove, kontinente. Tako su ove fotografije nastale tokom mog boravka u Kini 2016/17 godine.
Na njima možete videti prizore iz carskog Pekinga, šarmantnog Šangaja, Šijana – grada koga čuva besmrtna vojska od terakote, Čengdua – grada pandi, Hong Konga gde se sudaraju Istok i Zapad, mističnog Tibeta i podnožja krova sveta – Himalaja.
Oktobra 2020. godine osvojila sam nagradu za najbolju fotografiju na konkursu “Kina u mojim očima”, koju je organizovao Institut Konfucije povodom Dana državnosti Republike Kine. Nagrada koja mi znači beskrajno mnogo. I kao fotografu i kao čoveku. Koja me podseća na moje neprevaziđeno životno iskustvo koje mi je doneo Daleki Istok.
Kina – zemlja ogromnog prostranstva, jedinstvene logike i svojih životnih pravila. Naučila me mnogo toga, otvorila nove vidike, mogućnosti, ali i bacala na kolena, rušila ego i kalila čelik. Kad misliš da dovoljno poznaješ sebe, a u stvari ne znaš, kad misliš da ne možeš dalje, a možeš i preko toga. Na tom ličnom putu nastajale su ove fotografije i sa radošću ih delim sa vama.
Svaka fotografija je priča ispričana u jednoj sekundi vremena – jedine neuhvatljive stvari. Uhvatiti trenutak i pretvoriti ga u večnost, to je sveti ovozemaljski zadatak fotografa. Kao fotografu, istoričaru i nezasitom putniku želja mi je da prikažem ljudski život u njegovoj lepoti, različitosti i jedinstvenosti. Kako ljudi žive negde tamo, sa svojom prošlošću i sadašnjošću. U beskrajnoj borbi i potrazi za srećom i smislom, koja nam je svima zajednička.
Više o mom kreativnom radu možete videti na sajtu www.zuzanazux.com (Instagram: zuzanazuxphotography) mom mestu pod virtuelnim suncem.
Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Аутор је више књига: Karneval u Guči: sabor trubača 1961-2004, Соколи Чачка 1910-1941, Век сумње: религиозност у чачанском крају 1886–2008, Модернизација балканског града (1944-1989): компаративна анализа развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализма, Звонко Вучковић: ратна биографија (1941-1944): расправа о проблемима прошлости и садашњости, Драгиша Васић и српска национална идеја, Мисија Хаијард: ратна пропаганда, бомбардовање српских градова и евакуација савезничких авијатичара 1943-1944, „Храбри“ партизани и „зли“ четници: студија о Србији у Другом светском рату (1941-1945), Злато четника и партизана – деконструкција једног мита: финансије и отпор окупатору у Србији и Југославији 1941-1945, Чачак у доба социјализма: 1944-1990: фотографија као репрезент политичке моћи.
Већ са првим ступањем на историјску сцену фотографија је понудила задивљујуће тачну и прецизну слику стварности ухваћене кроз објектив. Савременици су тврдили да је она заправо огледало саме природе. Међутим, камера уместо континуитета природног опажања нуди дисконтинуитет и фрагментарност представљања, а не природног посматрања. Визуелна порука фотографске слике, ма колико била тачна, није нужно и истинита. Да би се разумела сама фотографија неопходно јој је пружити контекст: време настанка, име аутора, податке о личностима, догађају или објекту који је снимљен. Истовремено, појавом нових технологија прављења снимака, као и медија на којима се приказују, савремени свет је постао феномен видљивог. Анализа фотографија отвара питања на који начин гледамо, и какав је однос онога што гледамо и саме „истине”. Истовремено, фотографија је, захваљујући свакодневним технолошким иновацијама у времену у коме живимо, постала најмасовнији медиј подложан непрестаним, готово неухватљивим трансформацијама, са све више средстава изражавања, истраживања и представљања.
Проблем коришћења фотографије као историјског извора, или као уметничког дела, везан је за примену критичности, како према садржају фотографије, тако и према потписима и описима сачуваних фотографија. Ипак, без обзира на ограничења, фотографија је незамењив медиј преко којег су сачувани јединствени остаци прошлости. Никако не треба заборавити да прошлост заправо не постоји, и да су историјски извори својеврстан „чаробни мост” преко којег можемо сазнати делове некадашње стварности. Фотографија се, без сумње, по својој документарности намеће као извор значајне вредности, без обзира на многа ограничења. Са друге стране, фотографија нема само документарну вредност регистровања догађаја или околности настанка, као и многих других чинилаца који прате снимање. Требало би нагласити да фотографија има и уметничку вредност – одражава стил епохе у којој је настала. Виши ниво естетског, као и ближа веза са ликовним уметностима, изражена је кроз начин на који фотографи деле са сликарима поједине визуелне карактеристике: детаљ, облик, контраст, мотив, композицију, покрет. Медиј фотографије развија таква својства која му дају посебан визуелни језик. Могућност фотографије да уверљиво ослика мотив и светло, даје фотографу моћ да у тренутку претвара стварност у сопствену метафору. Нови визуелни језик развио је способност да изрази не само људско биће, већ и његове емоције.
Фотографија је брзо постала важан медиј којим се представљао појединац – грађанин, предмет који се чува и поклања, а временом постаје „огледало” изгубљене прошлости. Спој документарне и уметничке вредности фотографије, уклопљен у посебан албум као репрезентативан предмет, део приватности који се излаже јавности, даје посебну важност у конструисању приватног, али и ширег идентитета једне заједнице. Заправо, уласком у специфичну колекцију породичног фото-албума, фотографија је освојила статус „профаног реликта”.
Управо на тај начин фотографија је доживљавана и презентована у грађанској класи крајем XIX и почетком XX века. Иако малобројан, тај друштвени слој европских манира у Србији имао је пресудан утицај на локалне варошке заједнице, па и на увођење фотографије у приватни и јавни живот. Уздизање грађанства условило је појаву изразите потребе за скупоценим материјалним добрима и предметима фине израде, као и стилизованим украсима у духу тадашње моде. Богатије породице крајем XIX и почетком XX века почињу да граде модерне куће, по европском узору, са пространим собама и салонима, као јасан израз нове свести грађанске класе чија је моћ надвисила сеоско окружење из којег су потекли. Када је у питању Чачак, стил читаве епохе, све до краја четрдесетих година XX века, била је сецесија, иако је она у европским оквирима кратко трајала и брзо нестала. Чачанској грађанској класи пријао је тај стил, хронолошки започет 1900. године изградњом хотела “Крен” у центру града, првим архитектонским објектом са елементима сецесије у Србији. Није се све зауставило на архитектури, украшавању ограда, капија и јавног простора. Сецесија је нарочито примењивана у штампи разгледница Чачка, вереничких карти за отменију варошку публику, а посебно су популарни били оквири за фотографије и фото-албуми израђени са орнаментиком у стилу сецесије.
Поседовање и излагање фото-албума постао је важан обичај грађанске класе. У другој половини XIX века у повлашћени простор грађанског салона, који је постао прави приватни породични музеј, на велика врата је ушао породични албум са фотографијама и освојио истакнуто место на једном од сточића, који се у богатијим кућама налазио у непосредној близини клавира. Обликовање фото-албума, аранжирање фотографија и њиховог излагања одабраној публици одговарало је моделу самопрезентације. Породични албум је био визуелни посредник који је артикулисао, на симболичном плану, како односе унутар породице, тако и класне односе у грађанском друштву XIX века.
Поступке презентације и самопрезентације треба посматрати, пре свега, као део ширих културних процеса којима се обликују и колективни и индивидуални идентитет. То је дуготрајан и релациони процес изградње симболичког система знакова који, између осталог, може да одговори на питање „ко сам ја” или „ко смо ми”, али и „шта бих волео да будем”. Излагане фотографије требало је да посведоче о успешности породице, али без истицања болесних, ружних, неуспешних и социјално неуклопљених појединаца. Истовремено, фотографија популаризује и специфично нов, театрализован и артифицијелан начин модерног самопредстављања и самоопажања. Жеља да се појавност идеализује, односно одбијање постојања ружноће, била је у складу са каноном званичног сликарства, тако да је употреба ретуша радо практикована и у локалним фото-атељеима. Албум са фотографијама, као део сфере приватности, био је намењен комуникацији са јавношћу, са основним задатаком пружања једне улепшане слике спокојног буржоаског живота и слатког породичног дома.
Фотографија је као и све модерне тенденције дуго је била привилегија града и грађанина. По рођењу везана за техничку и индустријску еру, она је нужно припадала урбаном грађанском амбијенту. Ако је социолог Луис Вирт град дефинисао као отисак друштва у времену, онда фотографију можемо доживети као један од највернијих одраза некадашњег друштва који је доспео до нас. Неодвојиве од амбијената, личности и догађаја који је снимљен, фотографије представљају својеврстан визуелни ход кроз време. Истовремено, она је и израз личности аутора фотографија, закаснелих сведока једног прохујалог доба. Први фотографи у Србији били су својеврсни модернизатори малих вароши, људи који су коришћењем нових техника допринели регистровању већ постојећих норми живљења, али и конструисању новог погледа на породицу и приватност, и пре свега на грађанску класну свест.
Цивилизацијски ход Србије у XIX веку био је спор. Требало је да прође више од две деценија од појаве фотографије 1839. године, па да се отворе први професионални атељеи. Груба процена говори да је Србију између 1860. и 1900. године опслуживало 40 фотографа, а до почетка Првог светског рата појављује се још 25 нових имена. За то време земљу су посећивали путујући фотографи, а таква ситуација карактерисала је унутрашњост, па и Чачак у другој половини XIX века. Чачак је током целог XIX века дуго био мала варош, како по броју становника, тако и по структури занимања. Поред трговине и занатства, највећи број житеља се заправо бавио пољопривредом. У таквој средини, сиромашној и конзервативној, било је јасно да нове модерне технологије нису имале добру „прођу”, тачније довољно велико тржиште. Зато није ни чудо што је најстарија фотографија Чачка (колико је за сада познато) потиче из 1870. године. У граду тада није било сталног фотографа, а путујући су ретко долазили. Често се фотографисало у већим варошима и чувеним излетиштима: Београду, Крагујевцу, Врњачкој Бањи. Поред професионалних фотографа, значајан траг оставили су и аматери. Технолошко усавршавање постепено је довело до демократизације у коришћењу фотографија, што је охрабрило многе људе, иако нису имали претходног фотографског искуства, да сами забележе сцене из властитог живота.
Фотографија је са технолошким променама постала и незаобилазан медиј за регистровање масовних јавних догађаја. Нови тип камере омогућио је аматерима да фотографију употребе као средство личног изражавања и тумачења света. Производња и конзумација слика је брзо демократизована, што је модерном човеку омогућило да у своје име исприча властиту микроисторију у сликама. Фотографије и фото-албуми између два светска рата више личе на фотографски дневник или визуелни споменар модерног човека који није загледан у унутрашњост топлог и ушушканог породичног дома, већ је фокусиран на спољашњи свет. Постепено почињу да се појављују снимци везани за излете, забаву, одмор, а затим и физички рад, да би се на крају фотографисала и тела покојника.
Издвојени снимци из каталога „Албум старог Чачка (1870-1941): град, људи, догађаји” (са изложбе организоване 2010. године) приказују визулну историју грађанског Чачка, при чему се фотографија посматра као документ прошлости, али и уметничко дело, један од највернијих одраза минулих епоха. Циљ изложбе и каталога није био само трагање за формом самопредстављања једне локалне средине, поновно конструисање грађанског идентитета друштва које је имало бројне политичке и идеолошке ломове у ХХ веку, већ и представљање фотографије као уметничког дела, односно излагање јавности једног дела богате збирке фотографија Народног музеја у Чачку, за неко ново читање и вредновање.
Милош Тимотијевић
СЛИКА ГРАДА: РАЗГЛЕДНИЦА ЧАЧКА, УЛИЦА ГОСПОДАРА ЈОВАНА ОБРЕНОВИЋА (НАЧЕЛСТВО И ЦРКВА), издање књижаре Исаила Петровића, пре 1903. године.
ПОЧЕТАК ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВОТА: ВЕНЧАНА ФОТОГРАФИЈА ДАРЕ БЕЛОПАВЛОВИЋ И ДРАГУТИНА ГАВРИЛОВИЋА СА ДЕВЕРОМ ЈОВАНОМ РИСТИЋЕМ, анонимни фотограф, 1907. година
БРАЧНИ ПАРОВИ: ДАРА И РАДИВОЈЕ ПАНТОВИЋ, анонимни фотограф, 1908. година
ФАМИЛИЈЕ: ПОРОДИЦА АРИСТИДА ЈОВАНОВИЋА, снимак Томислава Зупана, 1937. година
ДЕЦА: НЕПОЗНАТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ И ДЕЧАЦИ, снимак Добривоја Н. Симића, пре 1914. године
ЖЕНЕ: КАТАРИНА НИКОЛИЋ, снимак Милана Јовановића, 1896. година
МУШКАРЦИ: ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ВЕСЕЛИН МИЛЕКИЋ, анонимни фотограф, 1905. година
ЂАЦИ: УЧЕНИЦЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ЧЛАНИЦЕ ЦРВЕНОГ КРСТА, снимак Томислава Зупана, око 1932. године
СВЕЧАНОСТИ: ПРОГЛАШЕЊЕ МИС ЧАЧКА, Томислава Зупана, 1929. година
СПОРТ: ВОЖЊА БОБОМ НА „ЛИСИЧЈИМ РУПАМА”, анонимни фотограф, 1933. година
КАФАНЕ: ДРУШТВО СА ПИЋЕМ И МУЗИКОМ, анонимни фотограф, око 1925. године
ИЗЛЕТИ: ОДМОР У ОВЧАР БАЊИ, анонимни фотограф, пре 1914. године
СВЕТ БРЗИНЕ: ПУТНИЦИ У ЧЕЗИ, снимак Павла Савића, пре 1914. године
КУПАЊЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ: ДЕВОЈКЕ НА ПЛАЖИ, снимак Томислава Зупана, 1926. година
СВЕТ РАДА: ПОЗИРАЊЕ У НЕЗАВРШЕНОЈ КОЧИЈИ ЗА ПОКОЈНИКЕ, РАДИОНИЦА СТОЛАРСКЕ ЗАДРУГЕ „БУДУЋНОСТ”, анонимни фотограф, пре 1941. године
СВЕТ РАДА: ДЕЦА РАДНИЦИ НОСЕ ЦРЕП У ФАБРИЦИ ОПЕКА „СМИЉАНИЋ”, анонимни фотограф, 1928. година
СМРТ: ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ НА ПОСМРТНОМ ОДРУ, снимак Томислава Зупана, 1929. година
Stella polare 