Мора да је негде некоме некада на путу испао овај знак.
Где смо погрешили? – пише с једне стране медаљона и криви уснице, и пружа руке ка мом врату, танан а тежак, тежак кô генерација.
Много смо волели – каже с друге стране – слободу и топле оброке, разигране животе на ланцу тешком а дугом, дугом кô историја.
Негде смо заказали – каже часовничар инспицирајући знакове у великом механизму док увеличано око прати удове малих радника: тик-так, тик-так, тик-так...
Кад идем, не питај ме
Не заустављај ме у подне ни у рану зору, не стај ми на пут за ова зла живота.
Кад застанем да се осмехнем зениту у пролазу, обуци се кô кестен и испрати ме у ноћ.
Кад идем, ја не гледам. Довољне су ми птице што прхћу у грудима, блиски ми кровови што нижу се у очима немим.
Ја идем и за друго не питам; корак ми је дневник свих ћосавих јесени, гладан тишина, кише и неба.
Зато ме не дирај док сасвим не усним кô сат над узглављем, да овим зубима бесним још среће уграбим и проспем пред собом.
Весници
Ко год ми поглед дозове на овом свету, лепши је од морања, три пута лепши од правила. Био тек ружичасти изданак земље ил' накалемљена христоликост живота, древна навика да се препустимо смрти. Ко год ми поглед дозове, није дошао да ћути.
Ко год ме на глас на овом свету нагони, срећнији је од источњачких мудраца, три пута живљи од колонада високих умова. Био тек образ дрчне невиности или начитаност жилавог искуства. Ко год ме на глас нагони, дошао је да буди.
Свега је мало
И твог царског погледа, и мојих обнажених бутина.
У фрижидеру мало од јуче, између нас мало сутра.
Не сећам зашто смо утихнули, мало се свађали, још мање волели.
Незналица
...је данас била на мом прозору и гракала је јако да ће умрети нешто у мени нешто у нама нешто велико
и била ми је на сну кô каква нејасна слика дедова и дечака у блату до колена
па се померила кô возила у ретровизору чукају се и тркају псујући ми све по списку
на том списку је и Незналица прешао Албанију и скочио у море да се окупа
море је плаво смеју ми се нова деца и кажу да су ми очи црвене
Dušan Mijušković je rodjen 1981. u Beogradu. Živeo je na raznim mestima širom sveta. Bavi se graničnim oblastima filosofije, umetnosti i duhovnosti. Krajem prošle decenije radio je kao novinar beogradskog NIN-a. Poeziju piše od detinjstva, no tek pre tri godine, počinje ozbiljnije da predstavlja svoju umetnost. Objavljivao je na književnim portalima i u magazinima: Hiperboreja, Fenomeni, XXZ magazin, Bludni stih, Enheduana, Časopis Kult, Strane, Kirk, Čovjek Časopis, Libartes. U pripremi je nova zbirka poezije. Živi u Beogradu.
U PUTNIČKOM STANU
Ti i ja u pljusku jedemo badem po smoli usoljenu ribu preko usana
Ti u hulahopkama pružaš ruke držeći bokore ljuski jabuka
Jutro je ogrezlo u soli
Vučeš prst po tanjiru zrikavci zriču
DAČA
Arseniju Tarkovskom
Plamen tišinom šume
Dišeš
Sediš na pragu
Kuća gori
KIPRIDA – VAŠKE, ŠAL
Doriha: (ispred instituta): Taj idol plavook o kom si sanjao kao dečak. To si ti? On (na vratima): U nedrima nosim temelj ove morske kuće, sa mora, to sam ja Doriha: Mogu li da te dodirnem? On: Možeš Dohira: Neka bude cvet na tvome telu On: Neka bude Ona: Mogu li da te dodirnem? On (zažmuri)
ASTRID
Astrid! Od gorkog snega prepolovljenje. Uzela si kliše i duputovala ulicama Sunaca. U svetlozelenu barku omeđanu suvarcima. Astrid. Traitons de métaphysique! Od snega javorovog snega. Uzela si kiše i doputovala u ravnicu. Zamirisao je solju jorgovan. Sa galerije, mirovao je prah tvoga Meseca. Kad pomislim na tebe i da ovo čitaš, Astrid, krv od suvaraka mog Meseca, isečen, na drvene rende sa stepenicama, iz drvene fioke naočigled sveta, o Astrid, nataloženo besnilo, u tvojoj i mojoj krvi; otvarala si se gola. Bila si odsutna u neveče. Gola od umora i polutalog besnila u mojoj krvi. Mogla si se videti nataložena kad se povukla noć kao val. Podne je. Astrid, oh, kada pomislim na tebe. Astrid. Oprosti što ti ne odgovaram na pisma.
TAČKE CVEĆA
povratak Kaće Białobrzeski iz posete roditeljima, u Ulm, 27. novembar 1973
Jedno sećanje Persefon na ožuj crven i mek usredotoči se na nabore s listova i krila vila na tanku medenu vilicu na sam vrh vrt boja na Bejrut ulice lica asfalt po kom skakutahu čađ i izmišljene nepregledne uvijene žene u krila villinih konjica pevajuć Fatihu u snu zrcala zamađijane senjkom trave
URSULA
Jedne noći u smoli ruzmarina dolazi žena u sandalama jako crvenih usana iz žbuna ruzmarina usnama uperenim u paru u kući iza zadimljenih prostorija gde se karta
Na zglobovima ruzmarina ljuljuška perle dok talasi privlače galebove otopljene su koštice Ursule i višanja
Vrbovo stepenište izraslo iz groba vodi do mora muzikа klizi nizbrdo ka molu dok smokve mirišu kamenovom stazom šipražije se naginje u vruću noć
Kretanje u sobama postaje razogvetnije nedrom boksitnih planina mlada žena usnama crvenim od rude otapa pljuvačku steže veš
BERLIN ČETRDESETPETE
Tri žene sede na steni kamenom panju guduri ždrelu nehajne hladovine zaudara bakar i čaplje u sjaju drže svod vade zelenkaste papirne didrahme da žene jedna drugoj pokažu strune kao izvezene kose
Tamo u daljini galebova čuje se top dolazeći svod vojske sa Urala tri žene sede na kamenom panju gledajući u svod kao da je od vode
Po barama nežne cvetaju aprilske lipe Berlina kukuruzovina još neposejana miriše iz polja nisu iz vazduha isparile ni jesen ni zima ni svodovske piruete bela labudova pera po provaliji pozornice nedohuktala zaspala razbijena u staklu
Žene sede kao na platnu naslikane trag od karmina na opušcima već u bari leži smeju se jedva senke se ocrtavaju na licima stegnutim od grča
Jedna preko kolena drži vrat ždrala
U ponoć zapovednik sa Pankova uzviknu oganj
ZATEČENA
Tražio sam te po ciglanama i pronašao sam te u košulji
Преводилац живи у разрокој души, Моли се икони мешовитог порекла, осликаној пре рођења Између две кључне кости
Једном сам четрдесет дана преводио начин на који говориш о ветру у равници, Поредио га са притворном тишином којом настањујеш брда, као покушај дома, Као сенка туђег наслеђа. Пренео сам твој говор, али не и ветар и у речима се уместо обећаног накита нашла само моја кошчата шака, празна.
Вековима преносим своје празне дланове Крхку линију живота будућег века
Хтео сам да чујеш тренутак свог рађања у белинама туђих култура, На просторима где никада нећеш челом љубити јалову земљу Рукама свештеника који те неће благословити Причешћима која не умеју да изгoворе сва твоја имена.
А онда, Процеп између слова погрешно су населили туристи, Као птице које криче Између два сна Ујутру. Мислио сам – то су буђења Била су то мраморна крштења.
И даље су ми дланови празни,
и даље копним на западу, копним на истоку.
И даље, ја трајем, јер траје неспоразум. Између наших и ваших речи Дишу истине утрнуте као заспале шаке, Траже да се и за њих искује прстен, Да се пронађе реч која је на обе обале звонка, Која призива близаначку природу сумрака, И оснива га, на рушевинама белине У два различита доба дана.
ГРОМ
Листајући плаве речнике Ловећи језиком свода Видовити гром бира тренутак у коме ми је дато да Га чујем Благослови ме да препознам Тренутак када сам препознат Када ветар откључа лозинком клетву у мојој зеници
Многооки лептири Пре него дођеш Ушивају своја дивља тела у прозирне честаре Препознају тренутак када се ветар спушта Пред твоје широкогрудо отварање Понављам ти Научи ме да препознам прозирне ствари у сумрак.
Посматрам те док се молиш у тој шуми У призору благо затамњеном Као кроз огледало у сутон На ивици грома ти седиш
Моје кањоне славиш као тронове На ивици грома ти седиш
Не да полетиш, Већ да допустиш да се спусти на тебе Тако си играо игру препознавања
ПЛУЋА ТИГРА
Ускогруда, заробљена у немирни скелет Плућима тужног тигра. Грудни кош ти је јалови север А жеље су ти болест коже помахнитала на Сунцу. Када се потписујеш, знаш да између твојих слова Стоји читав један континент.
ТИ
Зато што ми је дат дар огледала Отичу ми уморна колена при помисли Да ме неко у даљини погрешно тумачи Исправно сумњајући у моје постојање
мој двојник позајмљује шаке светаца мој двојник склон цветању у данима суше мој двојник охол као изненадна временска непогода
он тумачи порекло мог будућег лица мог израза гоњеног по катакомбама древне несреће коју подмлађујем собом убеђен да су слабости мојих модрица у ствари печати историје не угризи гладних паса на путу до искупљења што се оглашавају у каменим рефренима остављени блажени изван мојих закона
Они у грлу крију никад залајану тајну Да су једном Заслепљени непознатим одразом, пројављеним луталицама Издали своје порекло и Пожелели да буду ћукови после кише.
И ја сам једном зажелео да будем ти. Ипак, ти остајеш само нема кројачица Што зашива, унапред преварена, крст на нашим леђима.
Не би препрека на путу да у очај падаш; Већ да Онај ко ти постави венац ти још већи да, ако се надаш; Идем даље, без окретања, без скретања, ка циљу који Бог зацрта сваком од нас.
Тако је тешко а лако да би пожелео сваком, Да подели терет са Оним већим од нас. О, где ли је спас на путу овоме? Где место грмљавине, сујета се чује.
Где надолазе клевете олује; Где човек човеку глуми пријатеља; Изгуби се у овој долини лажи, душа истину тражи; Па нека је и болела истина је вољена.
Она нас ослободи и води у надубља људска осећања; Куд човек са Богом збори, где не можеш бити повређен ни од кога; а и постојеће ране зацељују од Бога.
Колико још препрека на путу зависи од Бога и од мене; Ако би неку да мимоиђем гле наредне ко стене; Скруши се душо моја, радуј се ниси сама; Кад помислиш како ћу, знај никако Он је са нама.
И предај твоје бреме мало уму што држи свет; И кад погледаш живот је изазов баш ако отрпети знаш; Онда дође искра да огреје твоје унутрашње биће И долије снаге за оно труда мала, и ову победи победом твојом, Боже хвала.
П У Т
Кад пут свој тражиш, Христа питај куда; Кад путем својим ходиш, не издај к`о јуда; Иди достојанствено и мирно, никог не угрози; На путу своме сваком помози. Изненадићеш се како је узан и тесан, и не може свако; Ако тај пут једино желиш биће ти лако; Широке улице раскоши нуде, све то блесне на трен; Широка улица никуд не води, застајкујеш под сваки трем. Да, изабраћеш, душо моја, уску улицу живота свог; Једино сигурну, на крају које сваког сачека Бог.
А У Т И З А М
Да ли има брода и барке где су аутистични и њихове мајке; Где би руке једни другима да стигнемо и да небу пошаљемо и вриснемо.
И ми смо људи с' душом у грудима А не за подсмех људима; И нас боли до сржи, ал' нас вређање ваше пржи.
Наносите нам боли, а ми смо тако слаби; А да сте на месту нашем, Шта би?
Христос је нада наша, и нашег исцељења; ако нас свет не разуме, ни у нама света нема.
1. Stoje na kiši crni konji, kisnu ispred podrumskih vrata neke druge kuće, na kojoj sad su sva okna zatvorena, sem jednog.
Niko ne gleda u konje nego ide nekud noseći ili vukući nešto preko tamne trave. Zastane kadikad, zagleda svoj dragoceni teret.
Ipak, jedna žena, mršava, podigla je tek malo suknju da pređe preko jarka s vodom, smeje se samoj sebi, skoro luda.
Crni konji kisnu na crnoj kiši, ispred podrumskih vrata. A gore u onom oknu upalila se tek jedna svetiljka. I drhti.
2. Ovaj konj je Milutinov, a ovaj Radojev, tu su Jovanov konj i Markov, onog tamo jahao je Nikola sa nevesticom kao zlatnim poklonom.
Ovaj konj je konj Sime učitelja, što nosi bradu bez brkova, što razgovara sam sa sobom i koji začkilji na jedno oko kad zagleda se kome u lice.
Ono je konj koga sam se bojao kao dečak, pokušavajući da mu stavim sedlo ili oglav, zalećući se više puta prema njemu sa konjskom opremom u naručju.
A ovaj konj ne pripada nikome, nego ga jaše jedan istinski anđeo, ali kad to niko ne vidi: dolazi noću u štalu i izvodi ga iz nje da bi ga u zoru vratio sveg oznojenog i bez ušiju. (A ove mu posle narastu u toku dana, malo-pomalo, dabome.)
3. Mali konji od hartije za dečja dosećanja, jedni crveno obojeni, drugi plavi, uvijaju se oko plamena svećice ili pored štednjaka.
Drveni konji koji hodaju svaki čas gubeći i opet hvatajući ravnotežu, kao živi, dok njihov vlasnik seje ludo brašno na ludo sito.
Konji načinjeni od senke prstiju i šake na duvaru, dok napolju zimska večer cvili kao neko uhvaćen kleštima za mišicu ili prste.
4. Ovaj konjić je uistinu nadrealan. Puši jak duvan, sve gledeći kako promiču naokolo vatrene pahuljice.
Sedi kadikad u pozorištu, sam u redu, oko njega, dole i gore, nasmejana lica onih što se, dok se smeju, podgurkuju laktom ili kolenima.
Hoda sam ulicom od duvandžiiice do staklare, ne osvrćući se na vod vojnika ili starce. I sam ima vojnički šinjel prebačen preko leđa, stupa pravo.
Često igra na tomboli, kad dobije, časti malo društvo sirotih konja iz zaprege, kad izgubi, osami se u kakvoj udaljenoj prostoriji i plače.
Poznaje lično Dailja i Bretona, a o Zoli izražava se njišteći i s podsmehom.
5. Ovaj konj je dobijen na lutriji. Vlasnica mu je devojka crvenih očiju i sa makazama za nokte. U trobojnoj haljini šeta se između konja i šapuće.
Drži čvrsto uzde vodeći svog konja ka kući gde sede uz duvar ukućani, već opčinjeni njenom pojavom u ulozi buduće jahačice.
Ali, evo je gde uvodi konja u kuću, i konj pažljivo prolazi između ukućana, koristeći četiri duboke papuče da ne uprlja pod i prostirke.
Uveče sanjaju oboje gotovo isti san: kao konj je poprimio sasvim ljudske odlike i govori, a njoj raste griva i mala (ali zlatna) kopita koja svetlucaju dok trči.
Preko mesečinom obasjane trave, iz večeri u veče, i duže.
6. Konji koji vuku tramvaj konji su očevog detinjstva, rage, uskih pleća, polumtrvi dabome, obavljaju svoj posao za malu nadoknadu u vidu vreće zobi i, naravno, timarenja kasnije u konjušnici.
U tramvaju sede gospe, prinoseći licu male marame od svile, kraj njih su punački anđeli u vunenim čarapama i s anđeoskom obućom.
Neki čova, starinskog kova, upoznaje se sa onom do sebe, uz ustajanje i dubok naklon. Ima knjigu u krilu sa sličicama golih anđela u apstraktnim pozama.
Ja sam dečak sa zadnjeg sedišta, mislim na neko devojče koje i ne pomišlja na mene, nego je usredsređeno na okno tramvaja već zamagljeno kišom.
7. U ciči zimi stoje konji pod smrtnom presudom, konjušnica je zatvorena za ljubitelje konja i druge, oseća se ljut miris zimskog cveća, i sena.
Izvršilac presude zasad je u kuhinji, jede obema rukama, obraćajući se nekoj ženi koja pokušava da mu sedne u krilo, gola golcata, i lepa.
Neko dete nosi čašu s bosiokom, smeje se dok obilazi oko njih klanjajući se više puta, onda se lati usne harmonike i svira u drugoj sobi s velikim ogledalima.
Jednog po jednog, sad izvode konje ispred konjušnice, cimajući uzde i vičući kao ludi. Izvršilac presude ubija konje iz male puške ciljajući ih međ lepe oči izbliza, kao opčinjen.
Konji leže u snegu, nad njima su gola drveta i vran gavran jedini svedok i budući saučesnik.
ulica je mračna još crnja od kiše sanjam prosjaka što po asfaltu povraća svjetlo to je put koji me vraća kući majka ustaje iz jastuka da pridrži moje tijelo i tješi me: ako si prazan u tebi dakle ima mjesta za sve
Na crnogorskom primorju
Dlačice brade se naoštrile ispred ulične lampe njenom je keru bila potrebna čvrsta ruka više ne piša po kući otkako je sviko tu kao san previše puta ispričan zasvjetlucaju joj na jeziku đeca i unučad onda mu pogladi sjajnu dlaku i kaže
ne bi ga dala nizašto a i on je naučio da trpi do besvijesti
Iskra
prepolovljena glava mjeseca zalazi za jorgan tvoje malo lice ko oblak mekani strahovi sve što nas čeka zagrlim
Majka
Talasi od mora i narandžina kora koža što se steže oko malog tijela tek sad sam cijela Talasi od mora i narandžina kora napušteni dom na kom se kori mlijeko tek sad sam neko Talasi od mora i narandžina kora blaga božanstvena ruševina tek sad me ima
Zajedno
Nekad tako želim da te svi odbace da se samo meni možeš vratiti. Nekad tako želim da presuši more tvojih snova a ja da ti budem jedina oaza u pustinji očaja. Nekad tako želim da te nema a ja da sam ništa pa da barem zajedno – ne postojimo.
Sadržano u tragovima
Htjeli smo da šetamo ali su ulice bile ledene moji đonovi skliski i čizme naslijeđene gromade neočišćenog pocrnjelog snijega rame za koje se držim dok gledam preko njega.
Gacko je mjesto radnje u snovima koje pamtim; tamo se sakrilo nešto što ne mogu da shvatim nešto što je postrani, što me gleda iz sjena što sam smatrala svojim dok ne bijah ni žena.
Kad sanjam izviruje iz mojih očiju iznutra Da mi se otkrije cijelo, pa ga zaboravim sutra Oblači poznata lica i nošene košulje I izgovara priče što sam čeznula da čujem
Pod ovim stablom kaže ti si zaspala dok sam svirao tople balade i objašnjavao ko sam nad ovom crnom zemljom što mi se s prstiju ljušti ti si posmatrala nijemo predio koji se ruši -
i znajući sve što jesam otkoračala si lako postao sam niko pretvoren u svakog sad da me opet nađeš lomiš se po ledu a ja sam samo trag na tvome desnom rebru.
Kada podignem kapke šta je istina ne znam neko u meni meni napušten, neko u meni prezren ali znam dok stojim u podsvijesti na pragu da nas dotuče ono što sadržano je u tragu.
Zorica Bajin Đukanović diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pesnikinja, pripovedač i pisac za mlade. Objavila je osamnaest knjiga. Knjige poezije: TROMB (Rad, Beograd, 1994), POSTAVA (Prosveta, Beograd, 1999) i PLANETARIJUM (Presing, Mladenovac, 2022). Knjige proze: HOTEL FOLOSOF (Zepter book world, Beograd, 2003), SAID, KRALJ SUNCOBRANA (Stubovi kulture, Beograd, 2009) i četrnaest knjiga poezije i proze za mlade. Zastupljena u oko 70 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara i čitanki. Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Dobitnica je „Zlatne strune“ Smederevske pesničke jeseni 1993. godine, nagrade „Dositej“ i 2015, „Zmajevog pesničkog štapa“ 54. Zmajevih dečjih igara 2011, nagrade „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za mlade 2015. godine, nagrade „Bulka“ 23. međunarodnog Festivala pesnika za decu 2016. Nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni dobila je 2020. godine, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade. Živi i radi u Beogradu, kao slobodan umetnik.
SEKS TON Za En
Moje telo je raspolućeno jedan deo je moj drugi zagubljen u tuđini moj deo je lažljiv pun ožiljaka licemeran svadljiv pomeram se ka gubitku i ne bih da uđem u tu prazninu ko zna šta će iskočiti i početi da tvrdi da mu se dogodilo ta dvojnost je bez pontona ponekad je savladam ali obično samo stojim na ovoj obali i sanjam o celovitosti
* Moje telo je zvučna viljuška u onoj krivini se najbolje skriva ponekad odatle proviri neka slutnja onda je probuđeni zvuk zalije peskom tišine zato je moj san uvek pustinja hodati po tom žaru to je sve što mi se nudi i na šta pristaju moja stopala
* Moje telo je anksiozna veverica spremna da se uzvere uz svaku nemoguću želju više liči na lasicu lažno se predstavlja ponekad se sunovrati sa najviše grane posle se pravi da je mrtvo u tome najviše uživa
* Moje telo ne ume da kaže zato ga šalju kod podvodnog logopeda kod doktora za izražavanje želja on ga pak upućuje na reč na papir koji pamti i tako evo me u toj odaji koja više nije gluva soba neko me čuje ti me čuješ
MALINA U PUSTINJI
Za Ingeborg Bachmann
Obmotati se od ćoška oka do malog nokta nožnog prsta sve u mekost položiti pa leći u reči ne granitom ne žadom samo belom plahtom na golost tela listom lovora i gustom senkom masline obaviti kulu tela od sto malih tamnica
* Prvo piti mesečevu vodu studenu kao da će tu biti zauvek onda iskapiti neutaživost posle piti neprozirniju tvar i biti sve žedniji gledajući kroz prazne boce pijane oblake konačno svedočiti iščezavanju i vode i žeđi zatrpavanju bunara
* Zakopati se u svileni pesak pustinje sunčevom kredom iscrtati liniju tela i prepustiti ogledalu mladih lepih torza osvetiti buržujskoj zadatosti stresti svu bol i gorčinu plena vakcinisati se novom pozledom serumom sopstvene kreacije
SURFING
za E. Jelenek
Elfride jaše na talasu koji je svaki put poseče malo iznad nogu i pošto krvi nema ona bol zanemari on se sklupča u grimasu i skrije negde iza ogledala
Otuda su sva njena kratka odsustva tek vidanja remonti samo priprema za onaj strmoglav niz zlatnu penu
Јелена Јовановић рођена је 25. 12. 1998. у Пожаревцу. Љубав према језику и склоност ка писању поезије почела је да изражава још као дете. Песнички узори били су јој Десанка Максимовић и Мирослав Антић, а касније и Васко Попа, Иван В. Лалић, Пабло Неруда и други. Године 2022. објавила је свој песнички првенац Карта за вечност, показавши да постоји та карта која може да победи чак и смрт:
Љубав енергија је А кажу да енергија уништити се не може Она само мења облик И зато ако желиш да победиш смрт Открила сам ти тајну: Заслужи место у нечијем срцу.
Скоро две године радила је као лектор у компанији LINK group. Тренутно ради као професор српског језика и књижевности у приватној Основној школи Владислав Петковић Дис и сарађује са Сектором за издавачку делатност САНУ као хонорарни лектор и коректор. Писање, пре свега песништво, види као разговор душе са собом, а потом и са свима осталима који ће разумети проживљено. То је нешто готово урођено, интуитивно, налик мелодији која жели да изађе и да представи себе другима, да их дирне. Неки људи се једноставно роде као песници. То нема везе са тиме колико често пишу; песма може и спавати у њима годинама, али када се коначно пробуди, она то учини без икаквог напора, нага у својој лепоти.
ДУБОКО У НАМА
Зароним у себе мало дубље Сваки пут кад ниси ту и нађем те Пливаш као да си у води створен И не мариш што те посматрам Од тебе учим о миру Ти као да већ имаш све одговоре Или ти једноставно нису ни потребни Некад само треба затворити очи Препустити се и пливати Отворених очију ипак Ретко се која граница прелази Кретање је само обмана Док ви мислите да неко је отишао Он само безбрижно плива Тамо негде дубоко у нама.
О ЈЕДНИМ ОЧИМА
Тугу у очима бришем ти И осмех ти лице проналази. Најлепшу песму пишем ти Без тебе се душа не сналази.
Свуда у мени има те Време ти ништа не може. У свему нежном видим те По ивицама моје си коже.
Све боје у теби живе су Небеским жаром што пламте И све тужне очи дивне су Ал’ само твоје се памте.
НИСАМ ГОВОРИО НИКОМ
Тешко су ми ноћи падале И нисам говорио ником Да сам све ове године Трагао за твојим ликом.
Да неком си душу грејала У собичку оном тихом Ти би се томе смејала Па нисам говорио ником.
Друге сам очи тражио Обузет твојим ликом Нигде их нисам нашао Ал’ нисам говорио ником.
ИСКРА
Већ годинама у мени Једна искра чудесна зри. Из очију твојих схватих: Та искра била си ти.
Дуго сам тражио себе Густи је падао мрак Ал’ онда угледах тебе И светлости твоје зрак.
Сад опет тонем у себе Где искра чудесна зри. Журим што пре да стигнем Јер тамо чекаш ме ти.
ЛАВИРИНТИ
Пролазим кроз твоје лавиринте На прстима Да те не пробудим Можда баш мене сањаш Не смем да те пробудим Пролазим кроз твоје лавиринте На прстима Као да знам куда идем Као да знам шта тражим А не да само слутим: Ту си, у свему си Куда год да прођеш Остане твој траг Пролазим кроз твоје лавиринте На прстима И тражим твоје трагове А онда склапам те од њих Осећам твоје присуство Сад знам да ме сањаш И зато пролазим на прстима Још опрезније и тише Да те не пробудим Пролазим кроз твоје лавиринте И тражим пут из њих Као да не знам да пута нема И да једини пут си ти Остајем у твојим лавиринтима Не смем да те пробудим док спаваш.
КАКО СЕ ВОЛИ
Ако ниси сигуран како да волиш неког, Воли га тако што ћеш му дати сву слободу Нека те не плаше његова крила И колико далеко га могу одвести То није твоја брига И са краја света знаће пут назад Ако је у срцу истински твој Некад ћете летети заједно Водиће те свуда са собом Као да без тебе и не зна да лети Али некад ће пожелети да полети сам И то неће имати везе са тобом Ако тад ниси сигуран како да га волиш, Воли га тако што ћеш му дати сву слободу Рашири руке пре него што крене Рашири руке што ће га чекати Нек зна да дом му нико не може одузети Нек зна да дом могу бити и руке Ако су раширене сваки пут И онда кад од њих одлазиш И онда кад им се враћаш.
О ЉУБАВИ
Желим да ти будем Прва мисао кад се пробудиш Песма коју пустиш пред спавање И никад је не одслушаш до краја Желим да ти будем Покривач после кише Јастук у који тонеш С мислима о срећи Желим да ти будем Омиљена загонетка Мистерија коју не можеш да решиш Али свеједно покушаваш Желим да ти будем Све оно што си ти мени И да трајем у теби И кад нисам ту Да трајем као она мелодија Коју цео живот певушимо А никада не можемо да се сетимо Где смо је први пут чули Ни како се зове А ипак не може да нам досади Јер је никад не ухватимо целу Увек измиче И тако прелепо траје У својој моћи над нама Да, желим да ти будем та мелодија И да ме чујеш сваки пут Кад затвориш очи И не знаш куда да кренеш Јер све ми се чини Ја ћу знати пут.
brežuljici se svuda uzdižu crni oblaci na njih naležu
jurimo kiši i mraku da umaknemo
sunce ipak
brežuljici se u hrpe suvog zlata pretvaraju
mi u drevne putnike - lapis philosophorum verujemo na dohvat nam je ruke
Cvijićev univerzum
Naseljen je ljudima razvrstanim u grupe: dinarsko-patrijarhalnu - po Cvijiću genijalnu, centralno-balkansku, panonsku;
grupe se dalje dele u podgrupe: dinarska na šumadijsku, ersku, bosansku, islamsku, jadransku. Svaka grupa/podgrupa tačno određene osobine ima i misije – istorijske koje treba da preduzme.
Žena u njemu nema.
PROPAST KLASICIZMA
Zamišljam jarko crvene usne Nike - pobedonosno se razvlače - tunika što joj ispršene grudi steže žuta je kao maslačak noge joj karmin crveno platno obavija
Miloskoj Veneri braon uokvirene bradavice strše visoko niz bokove joj se i noge narandžasta tkanina u naborima spušta šaka slomljene joj ruke crvenu jabuku steže usne joj se rumene
Atena u zlato odevena sunčevom svetlošću sija oči joj se plave usne crvene a zbog Meduzinih zlatnih uvojaka što krase joj štit još više sija
Demetrin plavi pogled kroz zidove Britanskog muzeja prodire do rodne Grčke stiže čežnutljivo je miluje crvene su joj usne stisnute
svet je nekada bio živahno obojen UV lampe nam danas kažu kako vulgarno! zgroženi su mnogi
MORE SVE TRPI
Vladanu Jovanoviću
Posle Bostonske čajanke bila je kineska:
komesar Lin Ceksu je 20.000 sanduka indijskog opijuma u Južno kinesko more bacio
Englezima je posle morao da se izvini a Kina još više opijuma da primi
Постојим Упрокос располућеном ветру очаја У засађеном врту испод крошње горостасног дрвета У мом заувек баченом и скинутом велу. Постојим на раскрсници свих земаљских путева увијена у шарену нит бесмисла У ратовима у Украјини У палестинским рушевинама У одбијању видљивог бесмисла. Постојим у спаљеним црквама Православних верника У убризганим отровима неверника У свим баладам песника Ту сам најпостојанија У свом ћутању где се запитаност заводљиво осмехује У чиру и гађењу на побуне и ратове. Постојим У свим самоубилачким мецима У свим срцима побијене деце у Гази У развалинам једног храма У ономе што се не може више ни видети ни научити.
Постојим у Новим годинама У старим споменарима У ритуалима које научих Постојим
У хронологији писања свега што знам и што не знам. Постојим у Друштву ненаграђиваних песника Постојима као моја Најважнија издавачка кућа света. Ја сам и Исидора Секулић, и Марина Цветајева и Вирџинија Вулф и Катарина Мансфилд.
У мојој издавачкој кући треба ме на видно место поставити и оставити. Да би сви о томе нашироко говорили и писали. Постојим Јер сам спознала да је Најбоље да као признање Нетрпељивих стојим на полици и почивам у миру.
Буди јака
Не...тебе знам... Али о теби не знам....а и не занима ме. Ти си увек у тајном запису мог срца, позната само Атласу Васионе. Лишена непотребних сазнања из књига
Мисао о теби укотвљена је у ванземаљско пристаниште Иако знаш да около нас ни један нови талас не носи све. У тој савршеној обмани трајања, у вајања смисла, окрени се, затаји трен. Буди јака пергаментима наших речи и носи судбину небеског покајања.
Бденије
Сањао сам те, рекао је Рекао сам ти у сну да нисам добро Знам, одговорила је Ни ја нисам добро Сан је кристал глади И пут који нагони у Ружно и лепо и светло и тамно Отклон од бездна и пламена зла И долине суза у коју смо бачени Једина смрт у којој смо живи Опет, сањао сам те Безвремену. Затајену у утроби света Као са Истока када је светлост Тиха и вечна и ничија и сва Али, ако и нисам добро Препуштам те одлуци да будеш Глад у мојој песми Одбегла у недостајању узглавља Ћутња у којој као бденије постоји Одрон у души налик позиву из сна
,,Знање надима, а љубав изграђује.“ (Кор 1., 8:1)"
Истрај у своме
Не брини, и ја сам се дичила тиме. Својом земаљском храбрости, која ми бар слова обасја, тражећи опрост безгрешних грхова. Ти ћути и истрај у своме... Светло је веће са годинама и близина жаруље непојамно греје . Да Свјат, да Сјаш, да Осану спознаш! Док ходаш путем трагова и чујеш звона Истине, печат лепоте је у теби. Али не за овај, већ за будући свет.
Врло ли је, жива водо? Очију небочуварних срдачност Твоја. Живо ли је, нежности ти, из жудње прокапало? Беле зебе у грудима срце ми преврћу. Тихо ли је, крви моја, кад успнем се на коначиште?
ПРЕСТУП
Преступ невиности врење њено! Силан, хитан потез, на задату реч. Узет у службу о Њој је требало, узет да вршим унапред.
Ал' ја сам свету занос хтео да објасним, и њу чарну, извор је планински! Млеко из очију и љупкост њену на уснама.
Празник кад утиснем се у срце јој радосно, ко печат Теби, Благонаклона! – но дани жетвени давно су прошли.
Душу Богу сада казујем, ћутим а реч већ ближа је небу. У глини за вино, жито и уље нежност њену за молитву чувам.
ЗАЖМУРИ
Зажмури ми очи и разумећу чудеса закона твојега... И рањеном у срцу отвориће се очи. Проказаће се небеса твоја.
Зажмури ми очи, и разумећу... јер Он посла ме да завијем, посла ме да видим оно што се друкчије видети не може, него видањем, него љубављу, љубављу...
Зажмури ми... Осветли душе изнутра. Тројицом те љубим.
Жељно си љубави, гладно љубави, откривење моје...
УМИЈ МИ УСНЕ СОБОМ . . .
Умиј ми усне собом, Ти који се, мешајући карте нежности, тихо и атлантско преливаш из себе у мене. И кожу ороси црвеном, плавом и зеленом.
Умиј ми усне, не знајући за коштицу у грожђу што немирно котрља се на длану и упија жилице мог живота док гонетам се на њему.
Излиј ми црвену, образом својим да говорим, земаљским и сувише људским знаком, и плаву уткај ми у душу, да њоме казујем о љубави;
о сусрету очију, о састанку срца и твог мрака, а зелену обећај опстанку доброг данас и завештај трајању бољег сутра ●●●
Умиј ми усне, а потом их врати, лагано, моме врату. Јер негде у нама постоји сећање на пољубац, и на љубав на златној висоравни; Сећање на смрт. Сећање на живот. Сећање на 'да' и 'не'.
Из дубока вида, водо моја, дисање моје, помени ме у сну када сопствене откуцаје чујем као твоје, док се не пробудим.
Негде далеко, на Рту, танак и оштар звук Хорна отвориће кутију и пустити моју наду да ћемо некада водити љубав, дубоко, у океан, у 𝑯𝒖𝒓𝒓𝒊𝒂𝒏 и 𝑵𝒊𝒌𝒌𝒂𝒍, у Ништа и у Све ●●●
Da atomi nisu pravo dole stremili Da nije pokret njihov kroz prazan prostor Sunčanog dana padao sopstvenom Težinom, da nisu beton i čelik Ko kiša padali ni udar ne bi nastao O beton, klupu i telo s dušom Beton se s betonom ne bi sastao Duše se s telom ne bi rastale
*Polazište je Epikurova teorija o skretanju atoma od vertikale.
Posvećena žrtvama tragičnog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.
ISPOD STREHE
Šta je pesništvo drugo nego prateći Ukras postojanja, obično opsenarstvo Na pupku sveta sročeno, lagan leptirić Što krilcem ružičastim zamahne i Promaja se iznenadna stvori; mada su Sva vrata čvrsto zakovana i prozori Zatamnjeni, opet zaduva kao na trgovima Ispražnjenim od značenja, i ne suspreže Pomeranje stranice knjige, čiji sadržaj Iako najneviniji, i dalje ledi krv u žilama.
ULIČNI PERFORMANS
Dva beskućnika, možda Adama i Evu srećem često na gradskim ulicama Lepi su, dugih i vitkih udova Obučeni u jutanu tkaninu, u kostret Vedrih pametnih lica presecaju nam puteve; za njim se okrenem dok zaliva sparušeno bilje oko katedrale, vodom za piće iz cisterne na trgu; blista mu dečačko lice i plastične kese na nogama (mesto sandala); za njom se ne okrećem od stida, zbog dubokog šava na haljini, strepim da je ispod gola, isto kao i ja.
NA LEPOM PLAVOM DUNAVU
Nasitiše se mora prijatelji moji – gosti koji odoše i dođoše A i ja s njima Oči nam se plave podjednako
Sad već ušuškani u toplu ćebad Čekamo poplavu sećanja Ujedinjeni na pustom kopnu Na lepom plavom Dunavu
Ukotvljeni u zvuke kiše, Zagonetne odluke vlade, Još uvek čiste krevetske čaršave.
ŠUM
Svet se pretvorio u kakofoniju glasova
Svako nameće u šta sam veruje i ima svojih pet minuta
Eto čemu služe pesnici u oskudno vreme: za potvrdu da će poeziju svi pisati
Kao što zaljubljeni i zadivljeni koincidencijom vole istu marku odeće istu vrstu hrane
U pričaonici koja se nikad ne zatvara
ICH STERBE*
Ta knjiga nepročitana I ta pesma nenapisana Stoje kraj tvog uzglavlja Uredno obeležene Book markerom
Između redova Banalnih razgovora Greškom sklopljenih Poznanstava
Dok mala i velika kazaljka Postojano trče U krug I onda I onda kada ti se čini Da se sporo vuku
Хтела сам са тобом Свет да спознам Коначно одрастем Уверим се да срећа постоји И да је доступна људима Као што сам ја.
Уместо радости Пустио си ме да будем Нечија туђа Тужна невеста Да нове хоризонте упознајем са другима Налик на Јова Што је од Бога испросио Утешну награду за стоицизам.
Васкрсли Бог последњих пагана.
***
Кад сат мртве чује Поклопе се казаљке Неко мисли на мене.
Следећу у низу коју ће спустити у раку Опточити црвима као дијамантима Тим дражесним накитом пролазности Пропадљивог тела што труне Са архајским осмехом на модрим уснама.
Како је смрт смешна работа!
***
СУСРЕТАЊА
(Позови М ради трагичких погрешки)
Дан нашег сусрета све је ближи. Осећају га кости што памте замагљене историје загробних живота, Предухитривши ум који тумачи Будућност душе по законима логике.
Најављују те ситнице, уткане у мрак свакодневице, Лишене смисла обичним пролазницима, Који моју стрепњу виде једино као каприц И ништа више.
Само што се нисмо срели, Сударили погледима као роговима, Тим знамењем којим су нас звезде обележиле, Раниле попут оштрице самоубица, Две неприлагођене луталице, Случајно рођене у пролеће.
Минути клизе ка неумитном тренутку Реминисценције и трансценденције, Вечности којој се понекад омакне Оваплоћење у Времену као огледалу, На коме се пресијавају тужни осмеси пајаца, Уморних од трговине устајалом срећом и сновима.
Нема речи коју ћу изговорити, Стиха ког ћу се присетити, Записати на полеђини списка за куповину, Између млека за кафу и тост хлеба, А да ме ти не чујеш, као позив из даљине, Зебњу због које ћеш се тргнути, Баш мене сетити, Затурене негде у подруму тескобних успомена, Са огромном напоменом: НЕ ОТВАРАТИ!
Тада ћеш се запутити ка тачки на којој те очекујем, Противно разуму и сопственој вољи, Прогунђавши да мост, Тај јаз између Европе и Турске, Логике и езотерије, прелазиш последњи пут, Само због мене.
Сусрета што је заказан коначним опроштајем, "Збогом" које ће се и сада олако изговорити, Растакајући се ваздухом као атоми након ближег додира, Доказујући надмоћ завета над меланхолијом.
Сусретања су вечна.
***
ХРАДЧАНИ
Сада сам ја Налик на те високе зидине Неприступачна и хладна Испуњена отровом уместо крви Којим посипам ближње, Јер су непријатељи далеко, Недоступни, Ударцима и клетвама.
Посматрам са висине Све те смеле појединце Који би да ми се приближе Осећајући на лицима олујне ветрове Што излазе из мојих устију Наличећи на речи.
Одувек сам волела север! Радовала се вечној зими, Снеговима што гутају кораке, Трагове, Претапајући их у непотписане умрлице. Мистерија постојања којој се диве Немаштовити и сиромашни духом.
Наше је Царство небеско!
***
HORROR VACUI
Погледај празнини у очи, Исповеди јој се, Сваким уздахом свог крхког бића Обећавајући јој верност, Вечност, Самом себи ускраћену.
Положи завет ћутања, Непрекинуте тишине, Хармоније сфера којом лутају Све те немирне душе Спремне, попут птица, На последњу селидбу.
Утони у белину, Бешумни крик даљине, Дубине векова што одзвања у теби Једним милим ништавилом Од меса и костију.
Mom ocu nije trebao melatonin za spavanje i šta uopšte meni fali prestara sam za bajke ali taman u godinama kada se kupuju ideali molim Vas kilogram vjere da skepsu spere bagatela je sjajna stvar
Mojim precima nije trebao odmor prva puška je pukla na Viru i šta uopšte ja više tražim i kako da me svi ostave na miru kad im trebaju informacije dobre vibracije opijumi za nacije i mudrosti za nove generacije od mene se očekuje da učestvujem
Ženama u mojoj porodici ništa nije mogla migrena one su kuvale u vatru duvale bose obuvale i često čuvale sve ono od čega bježim i šta uopšte ja hoću kao pomahnitali pas od dobra na zvijezde režim
Ne spavam na prvom spratu na drugom spratu na vrhu ili na dnu Mom ocu nije trebao melatonin za spavanje on je umro u snu
Teorema o postanku
Drvo trešnje razgranalo se nauštrb mojih jagodica golica me svilena tananost latica koje mi ničim ne pripadaju a ti si vatra ti si nebo grana jorgovana i vjetar koji rasipa polen od koga raste poezija ti si kamen iz koga niču divlji cvjetovi pukotina kroz koju ulazi svjetlost ti si teorema o postanku iz koje niču čarobni svjetovi
Rekla sam ti razgranaj se umjesto trešnje golicaj mi jagodice gledaj me netremice ukradi kamen i divlji cvijet i raspi polen iz koga nići će svijet.
Barakuda
Ne podnosim kišna popodneva, umirujuće zvuke i sve one što se bez po’ muke stvore svuda, uvijek poželjni, nikada pozvani, kao pupoljci šareni, kao plodovi rani - a ja sam barakuda, ja sam pomalo luda i još često vjerujem u čuda.
Htjela sam kao Jelena da budem žena koje nema, žena nevidljiva, ili sam htjela da budem neuhvatljiva, zasigurno nikako predvidljiva, možda sam mogla da zaustim Odu radosti i da se sjećanju prepustim, mladosti, neutaživoj mladosti sve da oprostim, kao da mi nikada nije pripadala, kao da je pjesma koja mi se nekada dopadala, pa sada bljesne tek tako, poznata ali nikad do kraja moja, predivnih boja i dezena, ali nikada pravog kroja.
Htjela sam da budem stroga, baš prava babaroga, da ne vjerujem u jednoroga, ni u jedinog svevišnjeg Boga, možda sam mogla da čitam više puta o Ani i Vronskom, ali ja sam tražila drugačija štiva u slaganju kaledioskopskom, uvijek optuživana, nikada kriva, ja sam čitala o svetioniku Virdžinije Vulf, i pisala sopstvenu hroniku, kad već nijesam imala sopstvenu sobu, i mislila kako su samo izanđale sve floskule: i grob grobu i rob robu - a sad kad pomislim, ne razlikuju se puno Ana i Virdžinija, pokoja strana i suvišna linija, a mogle su sasvim i prijateljice biti i jedna drugoj pisati: “Izgleda da ovaj put neću ozdraviti.”
Ne podnosim lažne osmijehe na fotografijama, lažne trepavice, usne i uopšte ništa lažno, i mogu samo da pjevam o onome što mi je važno, i ovaj svijet to izgleda ne prašta kao da nema većeg grijeha, ovom svijetu nedostaje čuda, suza, snova i smijeha - a ja sam barakuda, ja sam pomalo luda i još često vjerujem u čuda.
Umorna pjesma
Ne vjeruj im Marija, ljeta su i dalje lijepa a zimi se zemlja odmara, nije se svijet promijenio, i neka te ludilo ne zavara, ljudi su oduvijek bili zli, samo ti si nalazila svoje pleme na najnevjerovatnijim mjestima, rješavala si lako pitanja i dileme, nalazila ljepotu u ispovijestima onih koji su od tebe očekivali spas i nijesi umjela drugačije, nijesi nikoga za podršku uskratila, ali umorila si se od svega, Marija, na dno svoga bića se sunovratila, jer su ti tražili i ruke i snove i lice i riječi i zjenice, i tu si povukla crtu jer zjenice su one odaje u kojima kriješ život, a život se ne prodaje i ne skida s njega omot da se drugima preda da ga sloj po sloj odmotavaju, umorila si se, Marija, i riječi ti spavaju.
Ne vjeruj im Marija, svega smo se nagledali, skidali smo opne sa života, proučavali ih i nijesmo se predali, po vinogradima otkidali listove da od njih pravimo šešire, i zauzdavali kistove kojim smo slikali nemire, pa onda gazili grožđe da od njega pravimo vino kojim smo natapali laži (gaženje duše nikad ne završi milinom) i pili smo ga, Marija, kao da smo ga životu dužni, veseli bez predumišljaja kao što smo sada tužni, jer život se skupio kao šećer na krajevima usta, i sad život više nije vinograd, nego ulica sablasna, pusta, niz koju se spuštaju lažni proroci, sujeta, gubici, i tu si povukla crtu jer tebi trebaju svici koji će da te vode kroz noć dok svi drugi spavaju, umorila si se, Marija, ali ne daš da te običnim kažnjavaju.
Igrokaz
Uvijek na oprezu nikad opuštena vjekovi tačaka pri zarezu uvijek u iščekivanju da budem napuštena decenije pretvaranja da je sve u redu onda kad bezobzirni zgaze decenije stvaranja u neredu ipak nijesu uspjele dušu da unakaze
Rekli su: djevojčicama ne priliči da galame one su smjerne, tihe i tanke kome još treba drama pravdaj sebi pojavljivanja i izostanke pusti drugima revolucije jačim i većim od tebe ne brini za tuđe grubosti to te samo preosjetljivost grebe
Rekli su: kako je samo zrela kao što govore za sve koji su porasli na silu nikada previše zaigrana i vesela kao da nosi teret na krilu i zato se sada nikad ne opuštam ne znam kad će bezobzirni da gaze i zato ne odrastam tražim se kroz igrokaze.
Симона Дмитровић рођена је 1999. године у Београду. Дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета универзитета у Београду. У зборнику Слово Ћирилово, у издању библиотеке Браћа Настасијевић, 2016. године објављује свој први филмски сценарио на енглеском језику под насловом On Shakespeare’s Deathbed. Добитник је награде „Млади Дис“ за 2024. годину, и друге награде на Фестивалу поезије младих у Врбасу.
ОВДЕ
Овде се рађају деца и њихове очи личе на сумњиве белеге на кожи једног Бога. Они који су често присуствовали почецима негирају њихово постојање. Кажу: то је игра белих завеса, у априлско поподне, на павиљонима Источне Европе. То је варка, очи су овде небески фосили. Сведочење сталног замирања будућности, у зеницама.
Када будете зажелели да дођете овде Правдајући себе пред другима Говорећи да вас је привукла тајанствена звучност неког имена Други ће вам рећи – То су крајеви где пророци цветају као метастазе.
Преведено на језик којим се ћути овде: На дну, Свако задржава право на своју љубичасту вртоглавицу. Свако задржава право на своју видовитост.
ПЕРСЕЈЕВА МОЛИТВА
Ако будеш прозрео сеновиту лепоту звери испод тих модрих крошњи, обећаних крошњи ако напор буде математика ако рачуницом пред мудрим голубовима докажеш неискуство змије ако из угриза извучеш само питомост отрова онда оно што слутиш више није одлазак већ круна намењена теби да је носиш под капцима да престоли наслеђују твоје очи и да бираш своје сводове као што си бирао своје зверињаке
Памтиће ме по чину суровости Богови су ми га наменили као веренички прстен
Тако је мислио Персеј Персеј који молитвом пресеца главу Медузе Тако што је понавља као подивљалу дечју успомену Тако што је понавља и допушта да му се чудовишта множе у гркљану Док он пребраја њихове зубе као бројанице
Када је Персејева мисао постала вртешка са хиљаду могућих глава Када је мисао претворена у крилати одсјај на штиту Када се алхемија молитве одиграла у крвотоку И прастари језици пробудили у његовим длановима Да их упорном вољом преводи да их враћа у његов век у његову историју Као залутале јагањце да их враћа милосрђем у његову фабулу
Тада је Њена глава била спремна да клекне и поклони се краљу Оном који је први клекнуо пред језиком змија Оном који није потезао мач већ Оном који је изабрао праву реч као што се бира хлад Посматрајући та тела залеђена у осунчаној крви
Персеј је рекао синоним Змије су синоним за оболело саосећање За вољу несреће да се деси случајно За поглед који нико неће, ишаран пегама страдања.
Персеј сада зна да никога није усмртио поглед невиног чудовишта. Не оно што су видели већ оно што нису прозрели. Не поглед који су примили већ онај који нису умели да узврате.
Док ово читаш, Давно ти је неко посудио моје очи Као неснађене дивље купине, у подне На том путу до подвига
Предуго сам одлагао твоје постојање Ти си мој двојник и сада знаш ко ти је поклонио Свирепо умеће погледа.
ДВОЈНИК
Зато што ме је изабрао дар мимикрије Био сам цезура између два трајања Ударач ритма у телима векова Многобожачко срце склоно прескоцима Из једнине у множину
Издајица једногласја Изневерени члан хора Негирао растојање између јесени и пролећа Покушавао да те изговорим из грла Покушавао да те изговорим из трбуха
Оснажен својим одразом Нагнут над првим језером Утопљен, расплинут Непризнати потомак сунца
Изнова другачијег израза пред истим водама По рођењу крштен превртљивом природом сенке
Истраживао историју погледа Нумерологију узвраћања Свештеник широких видика Неповерљив пред ситним прорачунима
Кроз твоје приповедање очекивано оповргнут Јер то чини молитва жељама згрченим у коленима БРАК
Опадају кратке летње вечери у ребрима Крштене у радознале модрице На путу до Његове коже Као Икар до Сунца Једни изгубе вид Други изгубе своје разроко порекло
Ми знамо да су мириси само наговештај опадања Стварна смрт нестварног плода Зато увек оживљавамо два измишљена цвета истовремено Уверени да крхкост тражи брак Да једно око анђела на фрескама Остаје слепо при додиру Сунца
БЛИЗАНАЧКА МОЛИТВА
Она се моли мојом главом И док се у машти утапа у језеро другог језика Она је запета у бесконачној реченици проповеди Она је недостижно зелено, у пустињи, поновљено Она се моли мојом главом
Када њени прсти почну да броје гласове Помера се вода у мојим коленима Померају се крилати кринови Остављају младеже на кичми осунчаног странца
Док гризу своје утробе Док множе своје сенке На тим отетим пољима Где клече близанци косооки од песковитог ветра И ушивају мртва слова у наше рукаве Песмом измештају азбуке кроз наше зглобове
Она се моли мојом главом И када намерно погреши тело Ја намерно погрешим сенку Под тим отуђеним сунцем
Она се моли мојом главом Превод са азбуке анђела На азбуку робова
ДВЕ ПУСТИЊЕ
Показао си ми те архипелаге тамо живи твој двојник
кажеш њему у гркљану виси загрцнут мој мозаик и пада као завеса у одабрано вече
замишљам га као разроко чудовиште у чијој лобањи непрестано свићу погледи он те боље разуме и спреман је да као касне госте под поноћним сунцем прими твоје пожаре
А кроз мене пролазе твоје гласови јато риба кроз реку што их не осећа Ипак, изнова ме водиш кроз своје тајне ходнике и уводиш ми длан у просторе где куца мртво срце пустиње
како да се вратим са твојих архипелага а да задржим пустињу пуну чуда међу својим непцима како да не остане само развејани песак међу зубима и усне што се обликују у неми крик, заувек непреводив
и када питам шта је са обешеним речима у модром гркљану мог двојника
где је њихово васкрсење
када питам као уста рибе у води без звука допушташ само плава присуства
Милица Шпадијер рођена је 1989. године у Београду. Основне и мастер студије завршила је на Kатедри за класичне науке Филозофског факултета, а усавршавала се у Уједињеном Краљевству и Грчкој. Докторске студије похађала је на Факултету драмских уметности Универзитета у Београду. До сада је објавила збирке поезије „Шар-планина” и „Ново гробље”. Лауреат је награда „Ленкин прстен“ за 2023. и „Млади Дис” за 2019. годину, а са својим збиркама је ушла и у ужи избор за награде „Бранко Миљковић, „Мика Антић”, „Ђура Јакшић” и „Јефимијин вез”. Поезију, прозу и преводе објављивала је у часописима Летопис Матице српске, Поља, Повеља, Кораци, Босанска вила, Књижевне новине, Књижевни магазин, Сент, Буктиња и другим. Са грчког језика превела је роман „Касандра и вук” Маргарите Карапану, песничку збирку „Афродита у плавом” Петроса Стефанеаса, избор из поезије Томаса Цалапатиса „Ово место” и његову драму „Бодљикава жица”. Члан је Удружења новинара Србије.
ЉУБАВ
Дошао си ми млад И дошао си ми стар Дошао си ми бор И дошао си ми сад Дошао си ми перје И дошао си ми глад Дошао си ми сенка И дошао си ми хлад
Ако ме видите нову Ако ме буде стазом Ако ме прегази воз Ако ме стигне надом
Нека ме покрије плес И нека ме поједе раж Нека ме умије мир И нека ме сачува глас
КАО СИЛВИЈА
Моја рерна мирише на гас Више пута сам проверавала Kад год нешто печем А независно од Пандемије Магле Избора Нешто у мојој кухињи Мирише на смрт И поезију
СВЕТИ ЂОРЂЕ
Постојао је тренутак Када се Свети Ђорђе нашао пред девојком Диоклецијановом женом Александром Коју је требало да спаси од змаја Kад се нешто у њему сломило И није знао како да је поздрави Да ли јој је рекао Да је као најлепши плод Мирисног дрвећа са истока Што је жарко желео Или је само стајао у оклопу Знојећи се испод Тешког металног шлема Који још није био ореол И поздравио је Како су се увек поздрављали
ВАТРА
Ватра је спалила моје село Гледао сам како горе сламнати кровови наших кућа И небо како сија Црно сиво наранџасто Тада сам се заљубио Ватра је убила све у селу И моју мајку Мог оца Моју сестру И брата Мрзео сам је због тога После пожара морао сам да лутам По земљи тражећи посао и скровиште Дошао сам у земљу благородну плаву смеђу и зелену Земља и вода су ме загрлиле и нахраниле Ипак ја сам размишљао о ватри Kада би увече захладнело Вода и земља деловале су ми бескорисно Једном сам донео свећу у шталу у којој сам спавао Запалила је сламу Пењала се брзо по гредама Узимајући све што жели Црвена жута бела Лепа и бесна У пожару су изгореле крава Kокошка и пас које сам волео Истеран са те фарме морао сам даље Поново тражити оно што ми је ватра узела И мрзео сам је У мом животу било је још сусрета с њом Некада би ми годинама било довољно Само да запалим шибицу и гледам је док не догори Убедио сам себе да је и то ватра Седео бих поред камина у гостионицама Гледао је А онда из чиста мира гурнуо руку у пламен Извадио цепаницу И запалио кафану Тада није повређен нико осим мене А ја сам протеран из града После сам се оженио и добио дете Али када је беба први пут добила грозницу Осетио сам такво узбуђење да сам Желео да ме прогута земља или узме река Али било је касно Од грознице су убрзо умрли обоје Отишао сам на југ да нађем своју последњу ватру Нисам стигао далеко Пресрели су ме друмски разбојници И испалили неколико топлих метака у мене Умро сам Знајући да је за мене рај Место на ком је ватра добра
ЗИМА
Добро познајем зиму. Њена ми је окрутност скоро прирасла к срцу Ја нисам као други, наивни људи Који се обрадују када виде пупољке Ја кажем Чекајте, биће још хладно Па ваљда ја знам Сломила сам једном ногу Оклизнувши се на последњем снегу А већ је било пролеће.
Сада се паметно чувам Превремене топлоте И у свакој крошњи до маја Видим могућност за пропаст наде
Али ви Верујете да ће процветати Показујете ми висибабе и лале Које вире из снега То су докази Божје љубави, кажете И ја вам их остављам.
Добро познајем зиму Њена ми је окрутност скоро прирасла к срцу.
САОБРАЖЕЊЕ
Како је сурово а нужно Да одрасте и огруби Говорити неком крхком а тужном Ко нит живот нит он њега љуби
Неком самом и упорном Неком малом А уморном
Како је тешко и бедно Схватати увек изнова Да заправо ви сте једно Ти и та сенка немоћна
Dira me o bože kako me dira manifestacija mladosti na svetlucavim / cvetnim bluzama starica njihove svele usne loše uokvirene ružičastim karminom iskrivljeni čukljevi stopala artritične šake dok opipavaju oble i jedre plodove jeseni na pijaci koja se premetnula u korzo iz njihove mladosti.
DUNAVSKI TRIPTIH
srebrna topola
šušti vetru u lice ranjivu stranu kao riba stomak pogledima otkriva i ja tako ponekad
populus alba
na obali reke stiks kao heraklo od grančica topole krunu sebi pletem
ovenčana hodam junačka dela ne zbiram kerbera za guše ne hvatam ne samo gledam
bela topola
persefona tanana na silu ugrabljena od majke otrgnuta zrnom nara začarana za mrak podzemlja vezana prevarena varana – had je večno mlade nimfe mnogo voleo – kažu besna je persefona iz osvete lepu nimfu leuku u belu topolu je pretvorila milost je to ipak ne bes ne
prisnost iz limba
u čekaonici pored vrata vecea stojimo nas dve zdrave jedna drugoj nepoznate smejemo se sprdamo sa sobom uglavnom povremeno pogled na naše bacimo – sede na drvenoj klupi stisnuti istim omršavelim telima klonemo pa se opet smejemo pitam se šta li je s njom
odlazak
glođemo se pored groba zagrcnuti pa besni krivca bi da nađemo što ona ode ode da je više nema
Ništa ne smrdi kao podzemna u Unkelu iz nje izlazim kao iz majke vapijuć vazduh i užasnuta jato časnih sestara zasmije se voz rumen ko stid oduva njihove nošnje moj jezik je raskošan na njemu otapam gvožđe i folnu kiselinu pitomim germanske idiome onda mislim na otadžbinu
nađem mjesto i kutim okolo sunčani obodi svaki dan je dan plodni svaki dan je dan plodni
IF I COULD TURN BACK TIME
svira u autu djeca pozadi su klonula od vrištanja gledam odjavnu špicu ljeta: otekle zglobove lučkog radnika galami kao da uvijek doziva nekog na drugoj obali
ruka mi je u torbi na hladnom grlu flaše ko na obaraču spremna da povučem kad nešto krene po zlu zato ćutimo sve dok vodene pejzaže ne zamijeni drveće u kosinama brda tada ćeš mi reći da potražim ključ od kuće gdje se spajamo ko floskule ko čast i zadovoljstvo u formalnom govoru
GODIŠNJICA
rastanimo se najprije možda nam ostane koji minut prisnosti
dosta je nas vrijeme izuvrtalo ovo je koja već godišnjica sjete
i srećno nam niko se još ovako nije nemao
ZA MOG PSA
spakujte kosti za mog psa on me hroptavo doziva napolju vjetar obmanjuje kese i njegov se lavež razliježe do groblja neka mu neko donese da jede ja usnuti moram sipajte vodu mom žednom psu njegova trka izdaje u bijesnoj bali put je lutanje vjetar ubrzava disanje sklonite s ceste mog mrtvog psa na kiši kvasa njegov leš ne stigoh da ga sahranim da je bar imao snage do mene da ga kostima svojim nahranim
PEPEO PEPELU
Isprobavam večernju usamljenost u uši svečano sjećanje ubadam i hladna stopala toplim u koracima unazad. Tamo su vrijeme i glava u utrci za gubljenje tamo je posljednja mladost posrnula; kupim je s poda i ljubim je. Vrata zaškripe jače što ih sporije otvaram i tu sam iznova, u borbi zidova sa mrtvima se sudaram. I noge mi se sapliću o inserte iz grijehova a usta puna smijeha i zujanja i bjesova. Treba mi malo vina da otvorim tu košnicu pa da prijateljima nazovem neke ljude što prošli su. Svjetlost se za mnom zaklapa bježim da me ne zakolje al’ male prolaze ostavljam kad opet poželim napolje da se slobode naotimam nevidljivu je stisnem u ruci; zamišljam tačno taj trenutak jer znam da život čine trenuci! Probijam zubima salo stvarnosti ušunjam se u zbilju debelu: vraćam se, nisam nikud ni otišla ja sebi, pepeo pepelu.
Marija Šuković Vučković (1993, Trebinje) provela je predmaturantsko doba u Gacku, a diplomirala knjževnost i teatrologiju na Filozofskom fakultetu u Palama. Autorka je dviju zbirki poezije, „Onostranost je prilika” (2019) i „Vitalnost mraka” (2023). Pjesme su joj zastupljene u više antologija, zbornika i portala, nagrađivana je za poetske i prozne radove. Tokom studija i života u Sarajevu bavi se radom u pozorišnoj i filmskoj industriji, piše za kulturno-umjetničke magazine, i radi u galeriji savremene umjetnosti. Trenutno živi u Rheinbreitbachu (Njemačka) i bavi se slikanjem. Ove 2024. godine je realizovana njena prva samostalna zložba pod nazivom „Neka meso ispašta” na dvije lokacije u Sarajevu.
(избор из рукописне књиге Света запета, која ће изаћи за предстојећи 67. Међународни сајма књига у Београду у издању Пресинг издаваштва из Младеновца)
ИМЕЈЛОВИ
само лоше вести из Европе гласови, новине, портали, сајтови друштвене мреже, садржаји наратив страха симфонија несреће и стрепње држава, граница пијаца и ораница тешке речи, тешке ноћи још теже главе живот са месождерима је увек изазов ставови се тако убрзано мењају можда баш зато велики део порука завршава у нежељеној пошти
MEMENTO
нема више кућних ритуала илузије контроле веровање да је свет праведан постоји само арсенал дугих ножева, дугих цеви разорне сперме која ће изазвати ударни талас спржити све НВО плаћенике и паћенике поцепати жене у црном од картона појешће фонд за хуманитарно право напунити иницијативу младих оплодити лабрис створити Минотаура који није у депри твоја љубав је двосекли мач у корицама
МОМЦИ ИЗ КРАЈОВЕ
они су као ми хитају у загрљај ветру, ватри, смрти они су као ми шарманти, непредвидљиви без права на зицер пречку знају да је неумивен човек ружан човек они су као ми ловци на непознато, онострано Власи они су као ми наздрављају прецима заборављеном краљевству Србешти плејади богова они су као ми знају шта се налази у делти Дунава Морана Чрнобог они су као ми играју шах сећају се одузимања царства клиса, трулих кобила, жаца и лопова, тапканих жмурки из својих станова, кућа, кафеа, клубова, дискотека подијума за игру доле на Тргу хероја неспремни утопљени даве се у европском трансџендеризму
НОВА ПРЕДВИЂАЊА
читамо са глинених плочица из древног града Сипара Месопотамије Сумера Асирије Вавилона свакако неког од њих када месец уђе у земљину сенку краљ ће умрети натписи са других нас упозоравају краљев млађи брат који има идентично почетно слово у свом имену као и сам краљ побуниће се и заузети престо када киша нестане са неба међутим она крајње прецизна свакодневна као јуче написана да ће црвено-жути пас полудети и нико кога угризе било мушко или женско дете или човек неће преживети искрено нас забрињавају док слушамо читамо и гледамо вести
Радмила Петровић је песникиња која има двaдесет четири године. Она је феминисткиња какву одавно нисмо имали. Рођена је у Ужицу, а одрасла је у Ступчевићима код Ариља као “треће-женско на селу”. Прву песму написала је у средњој школи. Са седамнаест година прочитала је прву књигу. Упркос томе што “њена мама зна шта се дешава у градовима”, одлази у Београд да тамо пише и студира. Завршила је Економски факултет. Излази “по књижевним вечерима” на којима чита своју и слуша поезију других песника. Пише о селу које је напустила указујући на његову неистражену и неосвешћену историју, антропологију, културу, психологију. Њена нежност и женственост тешко подносе терет предачког наслеђа. У својој поезији је заљубљена у “мушкарца даму” који има девојку.
Радмила је као лауреат 42. Лимских вечери поезије објавила збирку песама “Мирис земље” (Дом Културе “Пиво Караматијевић”, Прибој 2014), а као победник 22. Поетског конкурса “Десанка Максимовић” збирку “Целулозни рокенрол” (СКЗ и Ваљевска гимназија, Ваљево, 2015). Збирку поезије “Моја мама зна шта се дешава у градовима” објавила је 2020. године (Београд ППМ: Енклава). Полазница је неколико радионица креативног писања, а о њеној поезији су њене колеге рекле и ово: “Поезија Радмиле Петровић је погрешно усмерена противваздушна одбрана, уместо у небо гађа у груди. То је такође отпор траве, посебно лети, нежност која на чупање узвраћа ожиљцима налик на трагове жилета. Журка прекинута лаконским рафалом, ко жив, ко мртав, али сви рањени. (Владан Кречковић)
Радмила ретко псује у својој поезији, али се код једне њене “песничке псовке” вреди дуже задржати:
“и даље ме питају о теби, то боли много више него кад су ме у школи питали које слово не знам да кажем. па пичка вам материна реците ви оно што не знате, мислила сам.”
Stella polare преноси неколико песама девојке са “перорезом у џепу”.
Економија жудње
знаш каква је била моја баба, чувала је децу по Херцег Новом, он млатио мистријом по зидовима у комшилуку па се удала.
зиме су биле дуге, кубици дрва се погорели. она је палила ватре, он тресао чункове о њену главу.
ја сад где год да одем кажем нисам оданде. припадам пољани, тамо где су комшије одавно закопале мућак са наше стране међе, али не и људима који су је населили.
у нижим разредима сам сањала како ме јуре да ме кољу, у вишим четворку из математике. на факултету нисам дизала буне.
ноћу чујем топљење глечера на северу, клизишта како затрпавају Америку. тако им и треба! говоре људи из мог села.
груди су ми и данас као некад оцена из математике. Петровић, мршава двојка, рекла би наставница док дели задатке.
и даље ме питају о теби, то боли много више него кад су ме у школи питали које слово не знам да кажем. па пичка вам материна реците ви оно што не знате, мислила сам.
бићеш богат како си се одувек и понашао, а нисам ти рекла одувек сам маштала да кренеш ка мени онде где и буржуји крећу празних руку.
увек сам желела да дођеш у загрљај.
Ако љубав, онда шта?
нисам знала да ли да верујем у Бога. по селу се причало има нешто!
нешто, што није дало да научим како се вози бицикл.
кад си смотана! ругала се сестра.
то су чини! деда је говорио, то су чини.
мрзе нас јер смо бољи. пази на шта стајеш.
година је била тешка. кућа неомалтерисана. подови стодваесосмице трули.
осим у деди, ни у чему нисмо били бољи од комшилука.
и зашто сад није овде да ми на косу стави венац од ивањског цвећа на дланове поспе воду са три извора
и скине ми твоје чини шашаве.
Моја лоза има дар да вам скрати линију живота
мој деда је знао више него што мислите. рекао је човеку дабогда плакао кад будеш најсрећнији. син му је погинуо на венчању свога брата.
деду није требало љутити.
могла бих се оградити од породице која у кругу од хиљаду метара није причала са комшијама, од стричева који су ломили вилице својим најбољим друговима, од тетака које се нису удале јер нису могле ни са ким.
зато носим перорез у џепу јер знам да могу доћи на наплату све те главе, вилице и срца.
могла бих се оградити мада сам свесна да постоји црта коју би неко могао да пређе и моја рука постала би стричева, ноге би узеле татин корак, а усне проклеле дединим речима.
могла бих се оградити, али одрасла сам на селу и видела ако у пролеће посадиш грашак на тој њиви у лето неће бити парадајза.
Четири пољупца да спасимо свет
упознајте га.
када пали цигарету изгледа као кућа коју су мачке напустиле.
у љубав се залетао као стршљен у светло стакло прозора. мислио је узима, а односиле су део по део.
једини начин да се састави јесте да се изгради поново.
нек се јави нека која уме.
ја немам ексклузивне хаљине, немам хаљине уопште. често грицнем живац испод нокта, држим лактове на столу.
што значи, нисам ти ја нека дама. а он то заслужује.
ако си ти та жена, ако си носила најлепше хаљине, прикладан мејк ап, јела дагње исправно, свидела се његовом тати
и кад заспи, ако није цео, реци му нек се јави. одвела бих га у три пичке материне и тамо љубила.
Откад те волим не осећам се безбедно
телефон је вратио сат аутоматски, јесен је. твоја девојка проучава како се гледамо.
има добру грађу. лепа је. вероватно се буди нашминкана, али остариће.
ти имаш факултет, добро плаћен посао и размишљаш шта ћеш бити у животу. имаш њу, а не знаш с ким ћеш дочекати старост.
ја сам ти пријатељ док не научим да плетем џемпер и чарапе јер зиме су оштре тамо где ћу те повести, а у пролеће цветају каћуни и бесправно изграђени објекти.
јесен је и шта ме брига за твоју девојку. знам ону коју ћеш оженити. срчана је и зове се радмила
Stella polare 