Никола Маловић рођен је 1970. године у Котору. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин – 360 степени око Боке, Перашки гоблен, и око 3.000 текстова. Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски. Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дело), „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду града Херцег Новог – добио је за роман Лутајући Бокељ (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016, 2018). Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011), књиге документарне прозе Бокешки берберин (Књижара Со, 2015), Бога у Боци (Нова књига, 2015). Приредио је Бокешки хумор (Књижара Со, 2017). Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, 2010, 2016), које с романом Једро наде (Лагуна, 2014, 2015, 2016, 2019. г; награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и награда „Бранко Ћопић“ Српске Академије наука и уметности) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности. Једро наде преведено је на руски (Лагуна, 2017), и енглески (Лагуна, 2019). Аутор је есејистичко-документарне прозе Бока Которска и Србија (Књига комерц, 2018, 2019). Објавио је Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле (Књига комерц, 2019). Од 2008. г. уредник је издавачке делатности херцегновске Књижаре Со (едиција „Бокељологија“). Члан је Српског књижевног друштва. Један је од оснивача Групе П-70. Живи у Херцег Новом.
Овде доносимо одломак из романа „Лутајући Бокељ“.
ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ
Једна од мојих првих радијских приповијести, данас уредно архивирана у мп3 формату, тицала се, природно, заливских прастановника, Пируста. Метнуо сам слушалице и Бону дао знак да подигне реглер. Äла, Боно, идемо у етар: Уморан од пророковања, застрашен и исцрпљен визијама што их је свакодневно добијао у храму, драги моји, пророк је Генције подигао поглед са стола и видио њену гривнама украшену руку гдје сеже за ритоном.
-Опасно је чак и окусити вино из ритона ако се не мисли озбиљно, краљице! Покушао сам да видим шта нам је чинити, али богови удесише да данас мање знам него јуче; ипак посигурно видим, они одлазе…
-Можда ћемо и ми ускоро одавде, Генције – рече мирно Теута и испи бокал. Винска мушица упорно је наставила да облијеће око празног суда са искошеним овалним отвором.
-Mалопре сам разаслала свитке: “Ја, жена Агронова, краљица Теута, тражим у вас Јапода, Либурна, Далмата, Пируста, Десидијата, Аутаријата, Ардија, Доклеата и свих Илира – да прстом укажете на правац гдје готово немогућ живот бива стоци и људима, но гдје опет ниче из камена једна од оних биљака за које зборе да их има по свијету. Ту, и нигдје више.”
-Али, али… зашто се тамо селити, чак и кад би нам за такво мјесто дојављено било? – прослови пророк Генције, готов да се одмах угризе за језик, пошто је на те његове, Теута дугим ноктом почела по ваздуху изнад бокала ритона да путопоказује лет винске мушице.
-Видиш ли, Генције! У празном ритону мушица ће ипак наћи довољно вина да се напије, али је зарад тих пишљивих капи нико ко је жеднији неће рукама спљескати! С друге стране, сачувамо ли ритон, или да кажем, покопају ли нас с њим, ми ћемо, баш као то што чини ова досадна мува, наздрављати ни из чега и – живјећемо. Тако мјесто у краљевству тражим. Оно мора да постоји јер нам богови, ако заиста пред силином туђих бјеже од нас, можда казују гдје нам макар ваља умријети.
Теута
Генције је положио пророчки појас на замљу, у осами на њ вргао одсјечену мушкост, и са зубима у језику закључио: од потомства сваки пут треба одустати кад се жена нађе да какву виђену истину тумачи одозго.
А жена је, краљица Теута, дочекала уздигнуте обрве у Скодру те гласнике. Сви су били високи и мршави, сем једног прашњавог ода пута, спрченог и малоумног. Одавао се Пируст киселим знојем. Баш њега истурише пред Теуту, жену Агронову, да нацрта мапу, а на њој и мјесто какво је она тражила. Пред њим мудра краљица спусти подигнуту, и уздиже спуштену обрву. Показало се да је јадник, приде, био испишаних гаћа, од страха што никад прије није гледао Града. Али је располагао, показало се доцније, способношћу да у пијеску сваки пут исцрта нешто налик спасоносној мапи. Теута и свештеници су га посматрали, сашаптавали се, чак га и искушавали: брисали би табанима Пирустову мапу, но гле, овај је увијек међу свог свијета цртао исто као и толико пута прије кушње – олеандровском гранчицом све једнако изнова.
Прије неголи су изасланици свих Илира стали да тумаче мапу, Теута помисли како нико није узалуда на свијету, туп и оболио или здрави и бистар, здрав и туп или бистар и оболио: Пируст је у пијеску, коначно, то није могло бити сумње, исцртао контуре неког залива.
-Прецртајте ово писано чудо на кожу! И огласите да се престоница од данас сели!
Да, да Пируст је гранчицом у цвату нацртао контуре неког залива – мрмљао је себи у браду сад већ заједљиви Генције, прво на коњу, по чијем му хрбату бијели бубрези више нису ударали, потом и на краљичиној либурни с трима редовима весала од свјеже чемпресовине. Веслачима је руке с дрветом спојила смола, па чак и да су хтјели, нису могли стати да веслају до одредишта. Теути се журило. Ако богови заиста одлазе од изабраних им Илира, Илирима је остало или да такве богове одбаце, те да узму нове – или да старе богове слиједе и даље, до свршетка. Низ ријеку, потом сјевероисточно, до мјеста, по мапи, на којему се море дубоко усијецало у копно.
-Зашто баш овдје, краљице? – прошапутао је ушкопљени Генције.
Вијугаве линије залива нису се нигдје подударале са сучелишним, и у томе јесте било љепоте. Али текуће је воде мало било за опазити у том кавезу урамљеном високим планинама.
Краљица није одговарала на Генцијево питање. Задивљено је посматрала Залив. Руком је одбијала медовину коју јој нуђаху иза сваког унутрашњег оштрог рта. Залив је стално порађао нове заливе и заливе у заливима! Други су селидбеници с либурне жељели да баш пићем увеличају прослављање призора којима им богови почастише очи. Превисоке планине, одраз у мору, колонијални грчки обални виногради, каскадни маслињаци, рибе што искачу пред шиљком ратне лађе… Наједном, Теута обрвом даде наредбу ритонским мушицама да полете из светог суда кад и са либурне, те запосједну сав зријући виноградски сок.
Пируст је онај, од среће што је стигао кући, го поскочио! Као и његово веће, лијево јаје. Престао је да низ десно бедро оставља по врелој палуби мокар траг. С мора је угледао насеље предака високо у брду! Отуда су га били убрали кад је оно ваљало послушати краљицу. О, и Генцију је срце поскочило, утолико што су му се очи укрстиле у најужем од свих заливских тјеснаца. Опазио је што нико ко није пророк можда никад и не би. Видио је да се путање морских струја из унутрашња оба залива сусрећу пред Пирустовим селом, и да ту граде +, са линијом коју је иза себе остављала Теутина краљевска либурна.
-Ох! – рече тада гласно Генције, сад већ женским, покајничким гласом: – Ја видим… Видим!
Краљица се трже.
-Генције?!
-Видим знак жртве. Спаса сад видим! О, могли смо и у Скодру остати, Свеједно се пише свима који прате ничим до сјенком тренутног живота надахнуту жену…
Није очекивала да ће баш бивши међу вишима, пророк Генције, толико да одмакне од богова. Цијела је сеоба имала за циљ да се боговима буде на трагу, да им се у одласку из старе у нову престоницу буде за нокат ближе? Ако су богови ишли на запад, тада је ваљало пратити их устопице. Генције, прозван на либурни током пута Безмуди, у том је смислу казивао да види, шта друго но којешта!
Теута
Видјети нешто што је по свој прилици знак двоумљења, знак +: и лијево и десно, и горе и доље, и Илири и Грци – што је него издаја оних у којима више нема вјечног живота?
Генције је, прободен штилетом издисао ближи боговима него икад. Смрћу осуђен да плута по мору: ногу увезених као у новорођенчета. Тако је ушкопљени пророк престао да постоји, заувијек. А Теута се пресели с новим љетом, кад с Аргоновом сјеном изроди сина Пинеса, у спољашњи, пространији и осунчанији, иако потпуно безводни део Залива. У Ризону, у дну хиљадуметарских планина, вазда јој је током трудноћа било хладно. Никад сунца.
На чуновима су, дању и ноћу, из унутрашњег синуса пристизала оне групе грчких робова што су врчевима и мјеховима отимали воду из пећине Сопот, а на илирском – с мјеста гдје се вода, ма само зими, обрушавала вазда у море.
Илирским тољагама кињени да с упаљеним лучима силазе у средиште хада и из дубина матере земље црпу глиненим и дрвеним судовима преосталу течност, робови су смудили длаке с овнујских кожуха, у немогућности да баш цијелог овна на жртву принесу својим боговима. Пуне чунове питке ледне воде требало је допремити до Теутиног љетњег одморишта: до Теода, или на провинцијалном грчком, до Божјег дара.
И када би стигли гдје им је били речено, Илири су Теутине морске водоноше у пуној мушкој снази листом осљепљивали уколико би ови Грци, не знајући што их чека, укрстили погледе с слијева и онима здесна. Јер, ту се у лагуни купаху наги млади ратници заједно, а тамо, подаље, од множине, купаше се у плавом она, сама, Теута. Краљица је, уживајући, у топлом станишту плитке лагуне обитавала све док до њеног ува, кукњавом ослијепљених римских ухода, није коначно допрла најскривенија од свих ријечи на свијету: sinus. Повративши се у утврђени Ризон, Теута је тражила да јој се непозната ријеч одмах преведе на илирски! Речено јој је да синус значи залив. Али – да можда Римљани нису упознати с тим да се оно што непријатељ назива синусом може бранити са сваког рта, јер је пут до престоног Ризона готово неосвојив! Но Теута ван себе рече:
-Ако за Залив постоји макар још једно име на свијету, то значи да овдје не можемо бити једини господари! Заповиједам свима да се намах лате оружја!
Прва ратна римска катарка била је претходница оне са чије је палубе на тло Синуса, 228. пр.н.е, заиграла војничка сандала. Усамљена у смрти, као и свак што у ропцу бива усамљен, посљедња се илирска краљица сјетила пророчких ријечи ушкопљеника Генција: сисато чељаде неминовно губи ако јој се у најљепшем мјесту гдје човјек може склопити очи не укрсте путеви исправно протумачена пророштва.
Пророштво је казивало да је знак + ни илирски, ни римски, него оних који ће подићи први храм једноме Богу.
ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.
МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ
Текст објављујемо поводом другог издања зборника „Руси о Србији и Србима” који је ове године поново штампан у Русији – овде.
Прилично незапажено у нашој јавности, па чак и стручној, прошла је књига за коју се то не би очекивало. Реч је о изузетном делу трајне вредности, чије је крајње домете тешко проценити. То је зборник текстова руских аутора који су писали о Србима и Србији у периоду од 1860. до 1914. године. У обимну књигу од скоро седамсто страница под насловом „Руси о Србији и Србима”, у издању петербуршког издавача „Алетеја”, уврштено је четрдесет аутора. Изабрани период покрива постојање Србије као независне државе, а у зборник, који је и својеврсна антологија, укључена су махом сведочанства из прве руке, односно, текстови чији се аутори јављају с лица места. Међу ауторима су и велика и позната имена руске културе и историје – Лав Троцки, словенофил Иван Аксаков, писац и публициста Глеб Успенски, слависти Владимир Ламански, Павел Ровински и Платон Кулаковски, новинари Владимир Гиљаровски и Александар Амфитеатров. То су, дакле, путописи и извештаји о Србији које су оставили руски путници и посетиоци у овом периоду. Међу њима су такође и научници, дипломате, војници и лекари – учесници у рату 1876. године, друштвени радници и политичари, али и туристи. Пошто се тада мање путовало и на путовање се није кретало без доброг разлога, аутори текстова у зборнику су, без изузетка, особе с високом квалификацијом, широким видицима и врло развијеном моћи запажања. Текстови су, по правилу, солидно написана литерарна дела, а као историјски извор су од непроцењиве важности. Осим једног, сви прилози у књизи објављени су у тадашњим новинама, часописима и књигама или касније.
Зборник је истовремено и ауторски пројекат познатог руског историчара средње генерације Андреја Шемјакина, аутора књига о Николи Пашићу и Николају Рајевском (преведеним и код нас). Као научника који проучава менталитет традиционалног српског друштва, Шемјакина занима како су се у Србији одвијали процеси модернизације у овом периоду. Због тога су прилози у зборнику одабрани тако да различите стране народног живота (село, град, двор, војска, свештенство, просвета, привреда итд.) приказују из тог угла. Приређивач констатује да, за разлику од бројних дела западних путописаца о Србима, текстови руских аутора углавном нису познати код нас, нису преведени, нити су коришћени у историографији. Шемјакинов пројекат је полемички усмерен према правцу и закључцима националне српске историографије, и пре свега једног броја млађих домаћих историчара (Р. Љушић, Д. Батаковић, М. Протић и други), за које он сматра да идеализују степен и природу развијености Србије у разматраном периоду. Док се код нас као аксиом узима схватање о европској природи српског друштва у његовој новијој историји, Шемјакин, на основу чињеничне грађе, показује да то није сасвим тако. Србија је у овом периоду за Шемјакина – идеална лабораторија за проучавање модернизацијских процеса у традиционалном друштву.
Како су Србију видели ови благонаклони али непристрасни и заинтересовани посматрачи? Србија је „сељачко царство” (Ј. Мартинов), или, како је приметио често цитирани у зборнику енглески дипломата Херберт Вивијан, „рај за сиромашне”. Треба истаћи свежину доживљаја руских посетилаца, од којих се већина среће са Србијом први пут. Тачност њихових појединачних запажања потврђују други извори, као и текстови других руских путника у зборнику. Они углавном описују Србију и српско друштво као нешто друго у односу на оно што им је познато, у Русији и иностранству. Са изненађењем, рецимо, констатују да у Србији нема сиромашних, да српски сељак више личи на сиромашног руског спахију, и док се у Русији од гладних сељака прикупља помоћ за Србију, у Србији се сваки дан једе месо.
Српско друштво је друштво једнаких, у њему нема изразите социјалне неједнакости. Оно није ни структурирано, јер огромну већину чине сељаци. Градско становништво личи на сеоско и одржава снажне везе са селом. Индустрија скоро да не постоји, и у рукама је странаца. Превладава натурална привреда. Начин живота је традиционалан. У исто време, осећа се велика зависност од суседне Аустрије. Упркос променама, такво стање одржало се до почетка Првог светског рата.
Шемјакин замера новијој српској историографији да је политичку историју поистоветила с друштвеном, док прецизнија анализа показује да је политички развој у Србији ишао испред друштвеног и да политичке форме нису одражавале стварно стање друштва. Због поменутих карактеристика српског друштва преузимање модерних европских образаца није могло преко ноћи донети резултате, и за Шемјакина се у овом случају ради о модернизацијским процесима, а не о завршеном процесу, као код поменутих домаћих аутора. Преузимање готових форми често није пратио одговарајући садржај, тако да се српска ситуација може описати као „модернизација без модерности” (Л. Перовић). Шемјакин се залаже за нову методологију проучавања, која би укључила и приступ други о нама и довела до сагледавања стварног стања. Али и без обзира на Шемјакинов специјални угао посматрања, прилози који чине зборник су од прворазредног значаја и заслужују нашу пуну пажњу. У припреми је и други том „Руса о Србији и Србима”, у који ће ући архивска, дакле претежно непозната грађа из истог периода.
Modernizacija bez modernosti. Objavljeno pod naslovom „Modernizacija seljačkog carstva”, „Politika“, Kulturni dodatak, 18.8.2007, s. 9.
Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене. Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани. Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.
ТИГРИЊА (TIGRIGNA)
ОДЛАГАЊЕ СТРАХОТЕ
Бакица и унук
Држе се за руке
Ходају улицом
* * *
НАДА
Do you think about me?
Est-ce que tu penses à moi?
ብዛዕባይ ትሓስብ ዲኻ?
* * *
ЕРИТРЕЈА
Дуго си путовала на југ
Неџд прешла
Села у барку
Ајкуле те на грбачама пренеле
Сад си у Еритреји
* * *
ТИХИ ПРЕКОР
У целој источној Африци
Нема животиње која
Не личи на тебе
Једино су осмех твој
И глас
Били људски
* * *
РУМЕНИ ОБРАЗИ
А тад си се одједном
Заруменела
И личила си на воћку
Или на колач
Или хлеб из бајки
У којима увек
Вреба вештица
* * *
ГЛАВА У ЗЕМЉИ
Шаљеш ми романтично писмо
Од којег ме подилазе жмарци:
Јуче сам ископала лобању
Једног од првих људи
Много личи на твоју главу
Ту-ца-ћеш ме кад се вратим
* * *
ЗГРАНУТИ СЕЉАНИ
И фотографију ми шаљеш
Седиш с мештанима
Осмејак ти је дечји
Као жена си неприступачна
На лицима сељана види се
Згранутост
Сигурно си им извела
Онај трик
* * *
ЕУРОКРЕМ
Нек’ иде живот
Тако ми говоримо
Ми
Којима живот и не иде баш
Закуцани смо
Два црна Христа
Један женски
Један мушки
Ти си увек била као еурокрем
Пола зебња
Пола вера
А сва слатка
* * *
БЕРМУДЕ
Црташ ми густе паучине
И завесе црне као несвест
И овлаш прикривена
Сабласна лица
А причаш колико кошта
Деверика
На пијаци у предграђу Асмаре
И како се један продавац
Саплео о главицу кокоса
(Је л’ се каже главица кокоса?)
И како си некој Фламанки
Позајмила бермуде
И она их исфлекала
* * *
НА ЕКВАТОРУ
Кад сам већ овде
Волела бих да сиђем до екватора
Или да се попнем до екватора
Ипак је то горе
Свака од безброј екваторијалних тачака
Највиша је тачка на свету
Кад повучеш управну линију
У односу на пречник Земље
Екватор је увек виши и од Хималаја
И шта је Земља
Равно јаје
И сферична плоча
А ја бих волела на екватор да станем
И преда мном пут да се отвори
Најдужи од свих путева
Само кад бих могла
На ногама да умрем
Тако си ми рекла
* * *
ЗОБНИЦА
Коњ и кобила
Згледају се над зобницом
У њој глава
Кенијског краљевића
Јунака племенских песама
Коњ се не гади
Кобила рони кобиље сузе
То је аперитив
У крајевима где нема крокодила
* * *
КО ЈЕ МАЛИ
Није мали свет
Мали смо ми
Сишла сам у Серенгети
У праву си био
Не само у источној Африци
Него и овде
Нема животиње која
Не личи на мене
Преображавам се
Како пожелим
Претворићу се у газелу
И лавица ће ме заклати
Све ће бити готово за пола минута
Ништа не брини, љубави моја
* * *
КАЛАХАРИ
Да би ми показали тајна изворишта воде
Мајмуне сам хранила сољу
Па их лукаво пратила
Све до пећине у којој
Светлуца језеро
Знам да си и ти мајмун
У кинеском хороскопу
Овде у неком селу
Упознала сам породицу Кинеза
Жена се само осмехивала
Муж се клањао
Деца су стајала као безизражајне лутке
А ја сам мислила
Где је онај мој мајмун
Да му дам соли
Па да ме испуни својим
Подземним течностима
* * *
ОКЕАН
Сећам се
Причао си ми
Да су ти очи засузиле кад си први пут
Видео океан
Али ти си видео Атлантски
А ја ти сад пишем из Мозамбика
И у Индијски гледам
Овде нема суза
Људи као изранављене глисте
Лижу ране из рата који
Нико није заборавио
Иако га се сви сећају
На португалском језику
А не на неком од десет својих.
Vule Žurić je rođen u Sarajevu 1969. Do sada je objavio knjige priča: Umri muški (1991), Dvije godine hladnoće (1995), U krevetu sa Madonom (1998), Valceri i snošaji (2001), Muljin ruž (2003) i Katenačo (2011); romane: Blagi dani zatim Prođu (2001), Rinfuz (2003), Tigrero (2005), Crne ćurke i druga knjiga crnih ćurki (2006), Mrtve brave (2008), Narodnjakova smrt (2009) i Nedelja pacova (2010). Autor je radio-drama: Omča od hartije, posvećene životu i smrti Bore Stankovića, Čovek bez peripetija, posvećene Milanu Rakiću, Ostrvo Uskoković, posvećene Milutinu Uskokoviću, Crni glas za belu hartiju, posvećene Emanuilu Jankoviću i Branin orfeuum u Zunzarinoj palati, posvećene Brani Cvetkoviću. Drame su u produkciji Dramskog programa Radio Beograda emitovane na radio-talasima Javnog servisa. Koautor je i scenarija za diplomski film Miloša Ajdinovića Mrtav čuvek štuca. Žurićeve priče prevođene su i na nemački, poljski, slovenački, francuski, portugalski, španski, engleski, mađarski i italijanski, na kome je 2003. objavljen izbor njegovih priča pod naslovom Stassera a mezzogiorno (Večeras u podne, Edizzioni Tagete). Živi u Pančevu, gde vodi mnoge književne programe, afirmišući i najmlađe pančevačke autore.
HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI PJERA PAOLA PAZOLINIJA I SERIJA NERASVETLJENIH UBISTAVA IZ NJEGOVOG NEZAVRŠENOG ROMANA
Ako bismo trenutnu situaciju na usijanoj međunarodnoj političkoj sceni hteli da sagledamo iz iole šaljivijeg ugla, onda bi, recimo, krivca za nedavnu izjavu Viktora Orbana u kojoj je istakao teritorijalne aspiracije Mađarske spram dela hrvatske obale Jadrana trebalo potražiti u -biciklizmu! Učesnici stotinu i petog izdanja čuvene biciklističke trke kroz Italiju krenuli su upravo iz Budimpešte, a kroz Mađarsku su potom vožene još dve uvodne etape ovogodišnjeg „Đira“. Jedna od najvećih biciklističkih trka na svetu do sada je startovala van granica Italije desetak puta. Pre četiri godine, tokom etapa voženih kroz Izrael, održana je specijalna ceremonija na kojoj je legendarni italijanski velosipedista Đino Bartali proglašen za počasnog građanina ove države.
A Bartali je ne samo jedan od najvećih sportista Apeninskog poluostrva, već i akter društvene i političke istorije burnog italijanskog dvadesetog veka. Kada je preminuo u Firenci 5. maja 2000. godine, italijanski elektronski i štampani mediji još jednom su podsetili Italijane na Bartalijevo veliko rivalstvo sa Faustom Kopijem, ali i na to kako je u leto 1948. godine sprečio izbijanje građanskog rata.
Mural sa likom Pjera Paola Pazolinija, Napulj 2019.
U Italiji su, naime, tog proleća bili održani prvi posleratni izbori, na kojima su komunisti i socijalisti tesno izgubili od demohrišćana. Polovinom jula izvršen je atentat na vođu Komunističke partije Italije Palmira Toljatija. Toljati je preživeo atentat i uspešno je operisan, ali netrpeljivost pristalica levice i desnice ne samo da nije jenjavala nego je bila dovedena do usijanja.
Da bi nekako smanjili napetost, tadašnji italijanski mediji su pažnju javnosti u tim presudnim danima preusmerili na Tur de Frans. Predsednik italijanske republike De Gasperi telefonirao je Bartaliju veče pred odlučujuću brdsku etapu u Alpima i zamolio ga da učini sve kako bi nadoknadio veliki zaostatak za vodećim u generalnom plasmanu, ne bi li naciji doneo preko potrebnu radost. Bartali je uspeo i podeljeno italijansko društvo doveo do instant-katarze, a kada ga je po trijumfalnom povratku u zemlju De Gasperi pitao kako može da mu se oduži, biciklista je zatražio da bude oslobođen plaćanja poreza.
Đino Bartali i Fausto Kopi na Tur de Fransu 1949.
Desetak godina nakon Bartalijeve smrti, u javnosti je oživljena priča o njegovom doprinosu spasavanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Legendarni sportista je prema tvrdnjama krunskog svedoka, katoličkog sveštenika oca Rufina, u ramu svoga bicikla prenosio važne poruke i spiskove na relaciji Firenca-Asizi. Tako je u julu 2013. godine posthumno proglašen za Pravednika među narodima, potom i za počasnog građanina Izraela, a čuli su se i predlozi da Bartali bude beaetifikovan.
A onda je 2017. godine vodeći italijanski stručnjak za Holokaust Mikele Sarfati u jednom članku izrazio prve argumentovane sumnje u ceo ovaj biciklistički narativ, da bi prošle godine novinar i istoričar Stefano Pivato u koautorstvu sa svojim sinom Markom objavio knjigu Opsednutost sećanjem. Bartali i spasavanje Jevreja: jedna izmišljena priča. Stefano Pivato se i u svojim prethodnim knjigama bavio istorijom italijanskog sporta, a sa svojim sinom je 2017. objavio knjigu Komunisti na Mesecu: poslednji mit ruske revolucije.
Po struci hemičar i tehnolog, Marko Pivato je pre petnaestak godina počeo da se bavi i naučnim novinarstvom, pa je od 2011. objavio nekoliko vrlo čitanih knjiga. Krajem marta ove godine, izvršio je samoubistvo, skočivši sa petog sprata jednog hotela u Trstu. Imao je četrdeset i dve godine, a za sobom je ostavio suprugu Aleksandru i jednogodišnju kćerku Katarinu.
Marko Pivato
Italijanski mediji su sa dužnim poštovanjem pisali o tragično nastradalom univerzitetskom profesoru i cenjenom autoru koji je u krugu porodice sahranjen u Trstu, da bi se petnaestak dana kasnije od njega na komemorativnom okupljanju oprostio i rodni Rimini.
I mada su još uvek aktuelna pandemija i sve intenzivniji sukob Rusije sa Zapadom idealna prilika da se ionako sluđeni ljudi dodatno maltretiraju javnim razmatranjima najrazličitijih teorija zavere, Pavatijevo samoubistvo bilo je i ostalo privatna stvar. To ipak ne znači da se neće naći neko ko će njegov kobni pad na tršćanski trotoar povezati sa odbijanjem italijanske javnosti da prihvati činjenicu kako za Bartalijev angažman u spasavanju Jevreja ne postoji niti jedan jedini validan dokaz.
Trst-Rimini via Ostija (via Baskape i Palermo)
Većina nas će odmah pomisliti na otmicu i ubistvo premijera Alda Mora 1978. i atentat na sudiju Đovanija Falkonea 1992. godine, ali naša priča nas odvodi u šezdesete i sedamdesete godine dvadesetog veka, kada je najpre u avionskoj nesreći 1962. godine poginuo Enriko Mateji, čelnik italijanske državne naftne kompanije ENI, a zatim 1970. kod Palerma nestao novinar Mauro de Mauro, koji je istraživao okolnosti pod kojima se kod mesta Baskape u Lombardiji srušio avion u kome se nalazio ovaj tvorac italijanskog ekonomskog buma i jedan od najuticajnih ljudi Prve republike.
Iz Pazolinijevog filma „Salo ili 120 dana Sodome“ (1975)
I Mateji i De Mauro su protagonisti nedovršenog romana Petrolej pesnika, filmskog reditelja i pisca Pjera Pola Pazolinija, koji je rođen pre stotinu godina, a ubijen u noći između prvog i drugog novembra 1975. godine na morskoj obali u mestu Ostija, nedaleko od Rima.
Pazolinijevo mrtvo telo na plaži u Ostiji, 2. novembra 1975
Četiri i po decenije istrage i…
Stogodišnjica Pazolinijevog rođenja u Italiji i svetu obeležava se novim izdanjima njegovih knjiga, retrospektivama filmova, održavanjem naučnih konferencija i panela posvećenih njegovoj umetnosti i društvenom angažmanu. Nijedno razmatranje svega onoga što je Pazolini bio ne može, međutim, da prođe bez podsećanja na njegov strašan, tragičan kraj. Od tog brutalnog ubistva prošlo je skoro punih pedeset godina, ali se još uvek ne zna ni ko ga je zaista ubio, a ni zbog čega.
Zvanično, Pjer Paolo Pazolini je nastradao kao žrtva sopstvenih homoseksualnih sklonosti. Međutim, kako je vreme odmicalo, sve je više bilo onih koji veruju da je njegova nasilna smrt rezultat osmišljene akcije iza koje stoje neofašističke i desničarske organizacije, ali pre svih neimenovani predstavnici onoga što se u to doba još nije nazivalo dubokom državom.
Pazolini na snimanju svog prvog filma „Akaton“ 1961.
Poslednju, treću, zvaničnu istragu, italijansko tužilaštvo otvorilo je 2010. godine, ali javnosti ni nakon njenog okončanja nisu ponuđeni jasni odgovori na mnoga otvorena pitanja. Jasno je samo to da, sem žrtve, među živima više nema ni Pina Pelozija, jedinog čoveka koji je bio okrivljen, kome je suđeno i koji je odslužio zatvorsku kaznu zbog Pazolinijevog ubistva, ali ni onih koji su, sva je prilika, ovaj zločin planirali i onih koji su u noći između prvog i drugog novembra 1975. godine uradili ono što im je bilo naloženo.
Nalazi ove istrage ponukali su italijansku novinarku Simonu Zeki da 2016. objavi knjigu Pazolini, masakriranje jednog pesnika. Zekijeva se bavila i slučajem otmice i ubistva Alda Mora, a u knjizi o Pazolinijevom ubistvu prvi put su objavljene neke fotografije snimljene na mestu zločina i tokom obdukcije, te faksimili javnosti do sada nepoznatih dokumenata. Njena namera, međutim, nije bila da samo detaljno rekonstruiše mizanscen ovog brutalnog ubistva, već da uporedo sa iznošenjem brojnih činjenica koje govore u prilog tezi o profesionalno obavljenoj likvidaciji, pokuša da identifikuje prave motive onih koji su u jednom trenutku odlučili da Pazolini mora da nestane.
Ali pre nego što dođemo do suštine ove zastrašujuće priče, pozabavimo se, nakratko, njenom formom.
Pazolini na Gramšijevom grobu 1970.
Zvanična rekonstrukcija događaja koji su doveli do Pazolinijeve nasilne smrti svodi se na priču o „poslovnom odnosu“ između klijenta i prodavača homoseksualne ljubavi koji je pošao po zlu.
Pazolini je svoju poslednju noć na Zemlji otpočeo večerom u restoranu „Pomidoro“, gde je, prema izjavi vlasnika kafane, naručio „šniclu i salatu: obrok jednostavan kakav je i sâm bio.“ Potom je u blizini glavne rimske železničke stanice „pokupio“ Pelozija, kome je tada bilo sedamnaest godina.
Krenuli su izvan grada, ka moru, i usput svratili na benzinsku pumpu. Kada su stigli do obale u Ostiji, izašli su iz Pazolinijeve alfe GT 2000. Pazolini je od mladića tražio više od oralnog seksa, za koji mu je platio 20.000 lira, došlo je do koškanja, Pelozi ga je prvo udario i oborio na zemlju, a onda seo u kola i pregazio ga.
Međutim, sem navoda o sadržaju poslednje Pazolinijeve večere, ništa od onoga što je navedeno prvo u policijskom izveštaju, a potom u presudi koja je Pelozija poslala u zatvor na devet godina i sedam meseci nije bilo tačno. Pelozi se još nekoliko puta vraćao u zatvor zbog sitnijih ili krupnijih krađa, da bi pred kraj života odlučio da progovori o onome što se (nije) desilo te kobne novembarske noći.
… i 120 dana Sodome
Prvo se 2005. pojavio na televiziji RAI 3 u emisiji Franke Leozini „Senke nad deliktima“, potom je 2011. objavio knjigu Znam kako su ubili Pazolinija, da bi ga tri godine kasnije ista novinarka na istom TV kanalu intervjuisala u emisiji „Uklete priče“.
Suština Pelozijevih iskaza tiče se pre svega činjenice da se sa Pazolinijem poznavao odranije, te da su ubistvo na morskoj obali u Ostiji počinili neki momci sa južnjačkim naglaskom, pripretivši kako će mu pobiti najbliže ako policiji ispriča šta se zaista desilo.
Pino „Žaba“ Pelozi, optužen da je ubio Pazolinija. Fotografija od 7. decembra 1985.
Članovi Pelozijeve najuže porodice u međuvremenu su preminuli i on je rešio da progovori. Ali, iako su njegove tvrdnje potvrdile brojne sumnje u zvaničnu verziju, Pelozi opet nije rekao sve. Preminuo je od raka 2017. godine i u grob odneo verovatno mnogo više od onoga što je rekao.
Pa ipak, priznavši da se sa žrtvom viđao i ranije, Pelozi je potvrdio sumnje svih onih koji su tvrdili kako je Pazolinijevo ubistvo bilo planirano. Sedamnaestogodišnji promiskuitetni mladić je u toj stravičnoj šahovskoj partiji bio tek pion koji je Pazolinija namamio da poput bele kraljice stigne do samoga kraja table, gde će ga crne figure učiniti mrtvim kraljem rimskog podzemlja seksa.
Italijanski mediji su odmah po Pazolinijevom ubistvu bez mnogo problema uspeli da ubede javnost kako je reč o tipičnom seksualnom deliktu, pa je umesto da bude dostojanstveno ožaljen, „kontroverzni“ umetnik posthumno stavljen na stub srama.
A samo tri nedelje nakon Pazolinijevog ubistva, na filmskom festivalu u Parizu premijerno je prikazan njegov poslednji film Salo, ili 120 dana Sodome, u kome je veliki reditelj obradio motive De Sadovog istoimenog romana i istovremeno se na sebi svojstven način još jednom obračunao sa fašističkom stranom italijanskog nacionalnog bića.
Ali više od priče o osamnaest mladića i devojaka koje tokom četiri meseca, pred kraj Drugog svetskog rata, zlostavljaju četvorica čelnika Fašističke republike Salo, pažnju Simone Zeki je privukao podatak kako su u avgustu 1975. iz prostorija „Tehnikolora“ ukradene pojedine rolne filmova koji su još bili u montaži, a da se među nestalim materijalima nalazili i delovi Pazolinijevog Sala i Felinijevog Kazanove.
Nestale dvadeset i četiri rolne pojavile su se kako su i nestale u maju naredne godine, a Zekijeva u svojoj knjizi tvrdi kako su ukradeni delovi filma poslužili kao mamac koji će Pazolinija prve novembarske noći 1975. odvesti do obale u Ostiji.
Nikada nije potvrđeno da su kradljivci filmske trake od Pazolinija tražili novac, ali se iz sveodočanstava njegovih prijatelja i saradnika to ipak može naslutiti. Prema njihovim navodima, prvo je zahtevan nerealno visoki otkup, a potom je tražena suma koju je Pazolini, izgleda, bio spreman da plati, ne bi li povratio trake na kojima se, između ostalog, nalazila i scena u kojoj igraju svi protagonisti filma, uključujući i samoga reditelja.
Zato je vrlo verovatno da je Pazolini te kobne novembarske večeri krenuo u Ostiju ne bi li se našao sa onima kod kojih su bile trake njegovog poslednjeg filma.
Krađa iz prostorija „Tehnikolora“ nije, međutim, bila jedini incident koji je prethodio Pazolinijevom ubistvu. Baš negde u vreme nestanka filmskih traka Pazolini je promenio broj telefona, jer su preteći i uznemirujući pozivi bili sve učestaliji.
Novi broj Pazolinijevog telefona nije mogao da se pronađe u telefonskom imeniku, ali telefonska linija je konstantno bila u kvaru od polovine oktobra, tako da ga ni oni koji su novi broj imali, nisu mogli pozvati. Kao da je postojala nečija namera da se Pazolini pre smrti i na taj nači odvoji od sveta zloslutnom tišinom.
Takođe, u njegov stan je provaljivano u nekoliko navrata. Prilikom jedne od tih krađa sa Pazolinijevog radnog stola nestalo je sedamdeset i osam strana njegovog romana u nastanku. I tu konačno dolazimo do pravog razloga zbog koga je Pazolini hladnokrvno likvidiran.
Prema Pazolinijevoj zamisli, iznesenoj u korespondenciji sa njegovim prijateljima, Petrolej je trebalo da naraste i do dve hiljade stranica na kojima će u formi romana-eseja do kraja biti raskrinkane sve poluge moći prikrivenih vladara tadašnje italijanske stvarnosti. A najmoćniji od tih ljudi bio je bankar i osnivač masonske lože P2 Euđenio Cefis.
Pazolini je, prema onome što je govorio svojim prijateljima, došao u posed određenih dokumenata koji su dokazivali Cefisovu umešanost u mnoge korupcionaške afere i nameravao je da ih iskoristi u pisanju Petroleja.
Simona Zeki u Masakriranju jednog pesnika nigde eksplicitno ne navodi da je upravo ova spisateljska namera došla glave Pazoliniju, ali zato uspeva da dokaže kako su se na morskoj obali u Ostiji, na mestu zločina te kobne noći, sem alfe GT 2000 našla još jedna kola u kojima su se dovezli kriminalci čiji je zadatak bio ne samo da ubiju svoju žrtvu, već da je upravo masakriraju.
Da li igrom slučaja komedijanta, ili upravo namerno, Pazolini je ubijen na mestu gde je nekoliko godina ranije snimao neke scene filma Cvet hiljadu i jedne noć. Njegovo pregaženo i izranavljeno telo ležalo je na ivici terena na kom su lokalni klinci redovno pikali fudbal. Može se pretpostaviti da je i sâm Pazolini u pauzama snimanja odigrao neku utakmicu.
Voleo je fudbal i pisao o njemu, išao je na utakmice Rome zajedno sa Albertom Moravijom i Italom Kalvinom, a upravo tokom snimanja svog poslednjeg filma odigran je čuveni meč između Pazolinijeve filmske ekipe i filmadžija koji su radili na Bertolučijevom Dvadesetom veku.
Pazolini je bio na terenu, dok se Bertoluči zadovoljio ulogom trenera, tajno uvrstivši u svoju ekipu nekoliko momaka iz podmlatka fudbalskog kluba „Parma“. Ekipa Dvadesetog veka pobedila je ekipu Salo, 120 dana Sodome sa 5:2.
Pazolini na fudbalu
Prema nekim izvorima, Pazolini je napustio teren ne izgovorivši ni jednu jedinu reč. Drugi izvori pak tvrde da je prišao Bertolučiju i besno mu poručio da mora više da čita.
Lettera 22
Pazolinijev Petrolej prvi put je objavljen tek 1992. godine. Tri decenije kasnije, ceo svet obeležava stogodišnjicu rođenja jednog od najvećih umetnika dvadesetog veka. Stojeći nad njegovim mrtvačkim sandukom, Alberto Moravija je okupljenoj masi ožalošćenih i ljutitih ljudi rekao kako je Pazolini bio prvi veliki pesnik levice.
A taj pesnik je svoje životno delo koje ga je, sva je prilika, koštalo glave, pisao na Olivetijevoj pisaćoj mašini Lettera 22. Reč je o jednom od najpopularnijih modela velikog proizvođača pisaćih mašina i druge kancelarijske opreme koji danas više ne postoji.
Iako se radi o multinacionalnoj kompaniji koja je bila jedan od simbola italijanskog ekonomskog razvoja, priča o Olivetiju i Olivetijima je, zapravo, slična priči o Pazoliniju.
Nastala iz male fabrike pisaćih mašina Kamila Olivetija, ova kompanija je pod vođstvom njegovog sina Adrijana postala ne samo jedan od najvećih proizvođača biro-mašina, već i mesto na kome je pokušano kreiranje budućnosti koja se nije desila.
Adrijano Oliveti je u svom filantropskom pohodu na bolji svet prvo uspeo da kupi čuveni američki Andervud, a da potom u svojim razvojnim postrojenjima proizvede prvi kućni računar. Ovu činjenicu, međutim, danas nećete naći u zvaničnim istorijama digitalnog sveta.
Bertoluči, Godar i Pazolini 1969.
Adrijano Oliveti nije hteo da se poput, recimo, vlasnika „Fijata“, odrekne ove grane delatnosti u korist američkog Aj-Bi-Em-a, te da zauzvrat bude nagrađen izdašnim i povoljnim dolarskim kreditima. Preminuo je tokom putovanja vozom iz Italije u Švajcarsku.
Prema zvaničnim nalazima, pedesetdevetogodišnji inovator i vlasnik fabrike iz koje, u skladu sa poslovnim načelima njegovog oca, nijedan radnik nikada nije otpušten, preminuo je od posledica srčanog udara.
Adrijano Oliveti u svojoj fabrici
Postoje, međutim, opravdane, ali nikada dokazane sumnje, da mu je tokom vožnje kroz jedan od brojnih tunela u Alpima, u telo ubrizgan smrtonosni otrov.
Nekoliko meseci kasnije, u saobraćajnoj nesreći je nastradao i Mario Ču, jedan od ključnih ljudi Olivetijevog naučnog tima.
***
Poslednji Pazolinijev intervju, vođen nekoliko sati pre njegovog ubistva
„Svi smo u opasnosti“
Intervju s Pjerom Paolom Pazolinijem koji je vodio Furio Kolombo objavljen je u dodatku „Tuttolibri“ dnevnika La Stampa 8. novembra 1975, i ponovo publikovan u listu L’Unita 9. maja 2005. godine.
Razgovor je vođen 1. novembra 1975. između 16 i 18 časova, nekoliko sati pre nego što je Pazolini ubijen. Naslov intervjua dao je sam Pazolini. Na kraju razgovora, koji nas je zatekao na različitim pozicijama i sa različitim stanovištima, kao što nam se često i ranije dešavalo, pitao sam ga da li želi da odabere naslov za intervju. Razmišljao je o tome neko vreme, a onda je rekao da nije važno i promenio je temu. Nešto drugo nas je potom vratilo na glavni motiv koji se stalno ponavljao u razgovoru. „To je suština, konačni smisao svega“, rekao je. „I ne znate ko sve u ovom trenutku razmišlja da vas ubije. Ako hoćete, dajte ovaj naslov: „Zašto smo svi u opasnosti“.
Furio Kolombo
FURIO KOLOMBO: Pazolini, u svojim člancima i tekstovima na razne načine ste nam pokazali šta sve prezirete. Sami ste krenuli u borbu protiv mnogo toga – institucija, uverenja, ljudi, centara moći. Da bih olakšao naš intervju, jednostavno ću sve to nazvati „situacijom“, a vi ćete znati da nameravam da pričam o onome protiv čega se borite. Dakle, moja prva primedba je sledeća: ta „situacija“, sa svim lošim stvarima koje opisujete, u osnovi i vama omogućava da budete ono što jeste – Pazolini. Mislim: vaša je zasluga i talenat. Ali alati? Izdavaštvo, bioskop, organizacija, čak i objekti. Recimo da imate čarobni štapić, napravite gest i sve što mrzite nestaje. A vi? Zar ne biste ostali sami i bez sredstava koja su vam potrebna? Mislim na izražajna sredstva…
PJER PAOLO PAZOLINI: Da, razumem na šta mislite. Pa, ne pokušavam samo da se pretvaram da imam taj čarobni štapić, ja verujem da ga imam, ali ne u bukvalnom smislu. Ja znam da ako stalno udarate čekićem u isto mesto na kraju možete da srušite čitavu kuću. Mali primer za to nam daje Radikalna partija: oni su šačica ljudi, ali su uzdrmali savest čitave zemlje (vi dobro znate da se ja često ne slažem sa njima, ali upravo se spremam za njihov kongres). Istorija nam daje odlične primere. Odbijanje je uvek bilo suštinski čin na koji su bili spremni sveci, pustinjaci, ali i intelektualci. Malobrojni koji su ušli u istoriju jesu upravo oni koji su rekli „ne“, a ne dvorjani i kardinalske sluge. Dakle, čin odbijanja mora biti totalan, a ne delimičan, ne sme se odnositi samo na ovo ili na ono, znači „apsurdan“ a ne zdravorazumski. Ajhman, dragi moj, imao je mnogo zdravog razuma, ali šta je propustio? Nije znao da kaže „ne“ na samom početku, onda kada se bavio samo običnom administracijom, birokratijom. Možda je i rekao prijateljima: ne sviđa mi se mnogo taj Himler. Možda je mrmljao i gunđao, kao što se to radi u izdavačkim kućama, u novinskim redakcijama, u kuloarima vlasti ili na televiziji. Možda je prigovorio zašto se ovaj ili onaj voz zaustavlja samo jednom da bi deportovani ljudi mogli da odu do toaleta ili da uzmu hleb i vodu, a dva stajališta duž pruge bila bi jeftinija i funkcionalnija. Ipak, nikada nije pokušao da zaustavi mašineriju. Dakle, ovde treba uzeti u obzir tri stvari: šta je to što nazivate „situacijom“, zašto bi je trebalo zaustavili ili uništiti, i na koji način…
KOLOMBO: Evo, onda opišite „situaciju“. Vi dobro znate da vaša dela i vaš jezik pomalo deluju kao sunce koje se probija kroz prašinu. To je lepa slika, ali malo šta se od toga može jasno videti ili razumeti.
PAZOLINI: Hvala vam za tu sliku sunca, ali očekujte mnogo manje. Ono što tražim jeste da pogledate oko sebe i vidite tragediju koja vas okružuje. Šta je tragedija? Tragedija je što više nema ljudskih bića, tu su samo te čudne mašine koje se stalno sudaraju. A mi, intelektualci, gledamo u vozni red od prošle godine, ili od pre deset godina, i onda kažemo: baš čudno, ova vozovi ne idu kuda bi trebalo, kako to da se sudaraju? Ili je mašinovođa poludeo ili je neki izolovani kriminalac ili postoji zavera? Posebno nas zavera oduševljava. Oslobađa nas tereta suočavanja sa istinom. Kako bi bilo lepo ako bi neko sedeo u podrumu i planirao da nas sredi dok razgovaramo. Lako je, jednostavno je, a tu je i otpor. Izgubićemo neke saborce, ali ćemo se organizovati i srediti njih, jednog po jednog, šta mislite? Znam ja da kada emituju na televiziji film „Gori li Pariz?“ (Paris brûle-t-il? iz 1966, o oslobođenju Pariza 1944) svima su oči pune suza i javlja se luda želja da se istorija ponovi, onako lepa i čista (posledica protoka vremena je što ona ispira događaje, kao fasade kuća). Jednostavno je: ja ovde, ti tamo. Samo da se ne bavimo cenom u krvi, muci, trudu kojom su ljudi tada plaćali za svoj izbor. Kada se suočite licem u lice sa tim časom, tim trenutkom istorije, izbor je uvek tragedija. Ali opet, da se razumemo, tada je bilo jednostavnije. Fašistu iz Saloa, nacistu iz SS-a, normalan čovek uz pomoć hrabrosti i savesti uspeva lako da odbaci, čak i iz svog unutrašnjeg života (tamo gde svaka revolucija uvek počinje). Ali sada je drugačije. Neko dolazi da te upozna izdajući se za prijatelja, dobar je i ljubazan, ali je „saradnik“ (recimo neke televiziji). Treba nekako zaraditi za život, a to nije zločin. Neki drugi, razne grupe, prilaze vam agresivno sa svojim ideološkim ucenama, sa svojim opomenama, propovedima, anatemama, i vi osećate da su i oni pretnja. Marširaju sa svojim zastavama i parolama, ali šta ih razlikuje od ovih „na vlasti“?
KOLOMBO: Šta je, po vašem mišljenju, moć, gde stanuje, kako se nositi s njom?
PAZOLINI: Moć je obrazovni sistem koji nas deli na one koji potčinjavaju i one koji su potčinjeni. Ali budite oprezni: taj obrazovni sistem sve nas formira, od ljudi u takozvanom establišmentu do najsiromašnijih društvenih slojeva. Ovo je glavni razlog zašto svi želimo iste stvari i ponašamo se na isti način. Ako imam u rukama upravni odbor ili mogućnost za neki manevar na berzi, iskoristiću to; ako sam iz nižih klasa uzeću metalnu šipku. U suštini, koristim ono što imam da bi nasiljem dobio ono što želim. Ali zašto to želim? Zato što su mi rekli da je želeti nešto dobro, a ja samo koristim pravo na to dobro. Dakle, ubica sam, ali sam u suštini dobar.
KOLOMBO: Kritikuju vas da više ne možete da napravite političke i ideološke razlike, da niste u stanju da uočite duboku razliku između onih među mladima koji su fašisti i onih koji nisu fašisti.
PAZOLINI: To je zapravo razlog zašto sam vam ranije pomenuo bajate vozne redove. Da li ste ikada videli one lutke koje zasmejavaju decu jer im je telo okrenuto u jednom smeru, a glava u drugom? Mislim da je Toto znao da izvede takav trik. E, ja tako vidim sve te intelektualce, sociologe, eksperte i novinare, pune svojih plemenitih namera: stvari se dešavaju ovde, a njima su glave okrenute negde drugde. Ne kažem da nema fašizma. Samo kažem: prestanite da pričate o odlasku na plažu ako smo na planini. Jer ovde imamo posla sa drugačijom vrstom pejzaža. Ovde postoji želja za ubijanjem i ta želja nas vezuje kao zlokobnu braću u zlokobnom neuspehu čitavog društvenog sistema. I ja bih voleo da se sve lako reši time što ćemo izdvojiti crne ovce. Vidim ja te crne ovce. Ima ih dosta okolo. Kao što sam rekao Moraviji, to je problem: plaćam cenu za život koji vodim… Kao da se spuštam u pakao. Kada se vratim odatle – ako se vratim – vidim i druge stvari, mnogo više njih nego drugi ljudi. Ne kažem da morate da verujete u sve ono što vam pričam nakon svog putovanja, ali zašto morate da stalno menjate temu kako biste izbegli suočavanje sa istinom.
KOLOMBO: A šta je istina?
PAZOLINI: Žao mi je što sam upotrebio ovu reč. Hteo sam da kažem „dokazi“. Ali dozvolite mi da objasnim to drugačije. Prva tragedija koju živimo jeste opšte, obavezno i pogrešno, obrazovanje koje nas tera u arenu da posedujemo sve i po svaku cenu. Guraju nas u tu arenu i vuku okolo kao čudnu i mračnu vojsku, jedni se bore teškom artiljerijom, drugi metalnim šipkamam. I kako to obično biva, grupa se podeli, a neki odlučuju da budu na strani slabijih. Ali mislim da smo svi, na ovaj ili onaj način, slabi jer smo svi žrtve. I svi smo krivi, jer smo svi spremni na igru klanja jedni drugih, samo zarad posedovanja. Ukratko, obrazovanje koje smo dobili može se sažeti u tri reči: imati, posedovati i uništavati.
KOLOMBO: Ali da se vratim na moje prvo pitanje. Vi sve volšebno ukidate, ali vaš posao je pisanje knjiga. Potrebni su vam ljudi koji ih čitaju. Potrebni su vam obrazovani potrošači za vaše intelektualne proizvode. Vi pravite filmove i stoga vam je potrebna ne samo velika publika (a vi generalno uspevate da postignete uspeh i popularnost, publika vas entuzijastično „konzumira“), već vam je potrebna i odlična tehnička, organizaciona, industrijska mašinerija da dođete do nje. Ako učinite da sve ovo nestane za račun nekakvog paleokatoličkog ili neokineskog magijskog monaštva, šta će vam ostati?
PAZOLINI: Ostaće mi sve. Zaista, ostaću sam sa sobom, kao živo biće koje u ovom svetu može da gleda, radi, razume stvari. Postoje stotine načina da se ispričaju priče, da se čuju jezici, reprodukuju dijalekti, da se radi lutkarsko pozorište… Drugima će ostati mnogo više. Oni, obrazovani ili neuki poput mene, moći će da me prate. Svet će postati veće mesto, sve će biti naše i neće nam trebati berza, upravni odbor ili metalna šipka da krademo jedni od drugih. Vidite, u svetu o kome su mnogi od nas sanjali (ponavljam, čitajući prošlogodišnji red vožnje ili red vožnje od pre mnogo godina) postojali su zli gospodar sa cilindrom i džepovima punim dolara i iznemogala udovica sa decom koja traži pravdu. Ukratko, prelep Brehtov svet.
KOLOMBO: Imate nostalgiju za tim svetom?
PAZOLINI: Ne! Imam nostalgiju za obespravljenim ali pravim ljudima koji se bore da ukinu tog gospodara, a da se sami ne pretvore u njega. Pošto su bili isključeni iz svega, niko nije uspeo da ih kolonizuje. Plašim se ovih pobunjenih robova jer se ponašaju baš kao njihovi pljačkaši, žele sve i žele to po svaku cenu. Ova mračna tvrdoglavost kojom se srlja u opšte nasilje ne dozvoljava nam da vidimo ko smo i ko je na kojoj strani. Kada umirućeg odvezu u bolnicu više je zainteresovan – ako u njemu ima još malo života – da čuje šta će mu lekari reći o šansi da preživi, nego šta će mu policija reći o mehanizmu zločina. Ne sudim o namerama i ne interesuje me uzročno-posledični lanac, ko je prvi uradio ovo ili ono, niti ko je glavni krivac. Mislim da smo definisali ono što vi nazivate „situacijom“. To je kao kada na grad pljušti kiša a šahtovi su zapušeni: nevina voda se diže, ona nema veze s uzburkanim morem ili besnilom rečne bujice, ona iz jednostavnog razloga ne može da oteče pa se podiže. To je ista ona kišica iz dečjih i pop pesama kao „Pevajmo na kiši“. Ali voda se ipak diže i vi se davite. Ako smo već došli dotle, ja kažem: hajde da ne gubimo vreme na lepljenje etiketa, nego da vidimo kako možemo da pustimo da ova prokleta voda nekud oteče pre nego što se svi u njoj podavimo.
KOLOMBO: Dakle, iz tog razloga biste želeli da svi ljudi budu neuki i srećni čobani, bez obavezne škole?
PAZOLINI: Zvuči veoma glupo kada tako kažete. Ali ovakvo obavezno obrazovanje nužno stvara očajne gladijatore. Gomila postaje sve veća, kao i očaj i bes. Dakle, recimo da sam ovim što sam rekao o školi napravio provokaciju (iako mislim da nisam), ali dajte mi nešto drugo. Očigledno je da žalim za istinskom i direktnom revolucijom potlačenih ljudi čiji je glavni cilj da se oslobode i postanu sami sebi gospodari. Moje najbolje misli mogu me čak inspirisati za jednu od narednih pesama. Ali sigurno ne za ono što znam i ono što vidim. A ono što znam jeste da silazim u pakao i vidim stvari koje ne remete san drugim ljudima. Ali budite oprezni: pakao se diže i dolazi po vas. Tačno je da dolazi pod različitim maskama i zastavama, da sanjari o svojim uniformama i (ponekad) traži za njih i opravdanje, ali je takođe tačno da je njegova želja da udari metalnom šipkom, da napadne i ubije, jaka i opšta. I ovo neće još dugo ostati u prostoru privatnog, kao rizično iskustvo onih koji su „pretrpeli nasilje“. Nemojte se zavaravati. Zajedno sa školom, televizijom i vašim umirujućim novinama, i vi ste veliki čuvari ovog užasnog poretka zasnovanog na konceptu posedovanja i uništavanja. Blago vama koji ste srećni kada na zločin možete da nalepite etiketu. Meni to liči na još jednu od mnogih operacija masovne kulture. Pošto smo nesposobni da sprečimo da se neke stvari dešavaju, nalazimo mir u tome što pravimo police na kojima bi ih slagali.
KOLOMBO: Ali ukidanje sigurno znači i stvaranje, osim ako sebe ne smatrate pukim rušiteljem Šta se dešava sa knjigama, na primer? Ne želim da igram ulogu nekoga ko je više zabrinut za kulturu nego za ljude. Ali ti ljudi, spaseni, u vašoj viziji drugačijeg sveta, ne mogu više biti primitivni (što je česta optužba koja se protiv vas iznosi), ako ne želimo da se oslonimo represiju onih „naprednijih“…
PAZOLINI: Od čega se ježim…
KOLOMBO:…Ako ne želimo da koristimo uobičajene definicije, ipak moramo dati neke naznake rešenja. Na primer, u naučnoj fantastici, kao i u nacizmu, spaljivanje knjiga je čin koji je uvod u istrebljenje. Ako zatvorimo škole i zatvorimo televizijske stanice, kako ćete održati svoju viziju živom?
PAZOLINI: Mislim da sam o tome već pričao sa Moravijom. „Zatvoriti“, „ukinuti“, na mom jeziku znači „promeniti“. Moramo dramatično i drastično da promenimo stvari jer je situacija u kojoj se nalazimo dramatična i drastična. Ono što mi ne dozvoljava da vodim pravu debatu sa Moravskom, kao i sa Luiđijem Firpom, na primer, jeste to što izgleda da ne vidimo istu scenu, ne poznajemo iste ljude, ne čujemo iste glasove. Vi kao novinar možda mislite da se nešto dešava samo onda kada se pojavi kao vest, lepo napisana, prelomljena i naslovljena na stranici novina. Ali šta se krije iza ove vesti? Ovde nedostaje hirurg koji ima hrabrosti da analizira tkivo i kaže: dame i gospodo, ovo je rak, a ne benigna činjenica. Šta je rak? To je nešto što menja sve ćelije, što ih tera da rastu u ludom ritmu, ne poštujući bilo kakvu prethodno uspostavljenu logiku. Dakle, da li je bolesnik koji sanja o svom prethodnom zdravlju nostalgičar, iako je pre nego što je bolest nastupila bio glup i jadan? Pre raka, kažem. Dakle, pre svega, moraćemo da se potrudimo da imamo istu sliku sveta. Slušam političare – sve političare – sa tim njihovim malim pretpostavkama i floskulama, i ludim od toga. Oni kao da ne znaju o kojoj zemlji govore, kao sa Meseca da pričaju. A zajedno sa njima tu su i književnici. I sociolozi. I eksperti svih žanrova.
KOLOMBO: Pa zašto mislite da su neke stvari vama jasnije?
PAZOLINI: Ne želim više da pričam o sebi, možda sam već rekao previše. Svi znaju da ja lično debelo plaćam za ono što iznosim. Ali tu su i moje knjige i moji filmovi. Možda grešim. Ali i dalje tvrdim da smo svi u opasnosti.
KOLOMBO: Pazolini, ako tako gledate na život – a ne znam ni da li ćete prihvatiti ovo pitanje – kako mislite da ćete vi izbeći opasnost i rizik?
Bilo je kasno i Pazolini nije upalio svetlo, tako da je postalo teško pisati beleške. Prelistavali smo ono što sam zapisao. Onda me je zamolio da mu ostavim pitanja. „Postoje neki delovi koji mi zvuče previše isključivo. Pustite me da razmislim o tome, da još jednom prođem, ostavite mi vremena za zaključak. Imam na umu odgovor na vaše pitanje. Lakše mi je da pišem nego da pričam. Vratiću vam beleške i ono što sam dodao sutra ujutru“.
Sutradan, u nedelju, beživotno telo Pjera Paola Pazolinija ležalo je u mrtvačnici rimske policije.
Политички земљотрес у виду искључивања Југославије из Источног блока лако је могао да доведе до преиспитивања југословенске политике према Албанцима у Србији, као и према идеји аутономије Косова и Метохије. У време заседања Информбироа у Букурешту од 20. до 28. јуна 1948. године и прогона југословенских држављана из Албаније који је уследио, Статут Аутономне косовско-метохијске области још увек није био потврђен у Скупштини Народне Републике Србије, тако да правна генеза аутономије није била у потпуности завршена. Сећање на Други светски рат било је свеже, а Косовом и Метохијом су слободно шетали припадници фашистичког државног апарата Велике Албаније, док су српски међуратни колонисти углавном били присилно исељени из области.
Режими суседних земаља источног блока су искористили сукоб Југославије са Совјетским Савезом да значајно ослабе положај српске националне мањине у својим државама. Jугословенска власт је према албанској, бугарској, румунској и мађарској националној мањини заузела другачији приступ. Појава Албаније као декларисаног непријатеља Jугославије није поколебала Јосипа Броза у ставу да Албанци у Србији треба да задрже територијалну аутономију са широким овлашћењима.[1]
Период који је уследио обележен је бројним изазовима за аутономију Косова и Метохије, које ће њене власти, уз подршку српског и југословенског партијског врха, успешно пребродити. Непријатељство Албаније, шпијунске афере, признавање турске националне мањине и исељавање у Турску, политичко-административна реорганизација и уставне промене представљали су неке од тих изазова. Ипак, аутономија Косова и Метохије у овом периоду није умањена или укинута, него је ојачана. Eкономске инвестиције су повећане, а политичка и друштвена структура АКМО (Аутономна косовско-метохијске област), заснована на отвореном или прикривеном албанском национализму, очувана.
На почетку информбировске кризе, косовскометохијски Албанци суочили су се са додатним проблемом. Неколико недеља пред објаву Резолуције ИБ-а, у Тирани је одржан састанак министра унутрашњих послова Албаније Кочи Дзодзеа и шефа Удбе на Косову и Метохији Спасоја Ђаковића, делегираног од стране МУП-а Југославије. Тема састанка била је делатност балиста у пограничним крајевима две земље, а Кочи Дзодзе се распитивао и о водећим косовскометохијским кадровима, а нарочито о Фадиљу Хоџи.[2]
Фадиљ Хоџа
Пошто је Ђаковић рекао да је Фадиљово држање добро, Дзодзе му је саопштио следеће: „Енвер је добио свежањ извештаја од њега у којима оптужује партијску организацију Косова и Метохије, наглашавајући своје велико незадовољство радом уопште, а посебно великим бројем ухапшених и стрељаних. Да ли Обласни комитет и ОЗНА за Космет знају да се ти извештаји шаљу Енверу?“[3] Потом је Дзодзе показао Ђаковићу поменуте извештаје.
Изненађени Ђаковић је одлучио да о овом сазнању најпре обавести секретара обласног комитета Ђоку Пајковића. Након тога, Пајковић је позвао Фадиља Хоџу, који је, у Ђаковићевом присуству, признао да је тајно слао извештаје Енверу Хоџи. Са целим случајем су упознати одговорни у МУП-у Југославије. Фадиљ Хоџа у мемоарима није коментарисао писане жалбе Тирани које је Дзодзе показао Ђаковићу, али је признао да се усмено жалио Енверу Хоџи приликом њиховог сусрета у Тирани 1945. године. Фадиљ је у мемоарима навео да је по повратку из Тиране Пајковићу и Ђаковићу објаснио да је са премијером Албаније разматрао све аспекте послератног живота на Косову и Метохији, укључујући и „тешкоће“ са којима се сусретало обласно руководство.[4]
У разговору са албанским историчаром Агимом Зогајем у априлу 1994. године, који је 2002. године објављен у листу „Зери“, Фадиљ Хоџа је изјавио да је Енверу Хоџи скренуо пажњу на лош положај Албанаца на Косову, на то да је употреба албанске заставе забрањена, да је велики број Албанаца убијен под оптужбом за сарадњу са окупатором и да је онемогућено уједињење Косова са Албанијом, што је био његов циљ током рата.[5] Енвер Хоџа је у књизи „Титоисти“ навео да му се Фадиљ Хоџа приликом њиховог разговора у згради владе у Тирани 1945. године жалио на „тешко стање које је на Косову постојало, на ситуацију прогона, репресалија и терора над Албанцима, која је владала у покрајини“. Фадиљ Хоџа му је тада, наводно поручио и следеће: „Не видимо нити постоји нека разлика у односу на прошлост, на време када смо патили под краљевском Југославијом“.[6]
Петар Стамболић је имао информације да је због жалби упућених Енверу Хоџи, Фадиљ Хоџа био „партијски кажњен“ од стране КПЈ, не наводећи тачан облик казне.[7] Остало је неразјашњено на који начин је Хоџа био „кажњен“, пошто је 25. октобра 1948. године водио треће редовно заседање Другог сазива Обласног народног одбора, на којем је изабран и за председника радног председништва за вођење наредног, Четвртог заседања ОНО, 28. марта 1949. године.[8]
Током деветнаест година постојања Аутономне косовско-метохијске области, од 1945. до 1963. године, Фадиљ Хоџа се налазио на челу њене извршне власти, као председник извршног одбора АКМО 1945–1953, односно председник Извршног већа АКМО 1953–1963. године. Преко ове позиције, Хоџа је остваривао одлучујућу улогу у политичком животу области. Петар Стамболић је сматрао да је Фадиљ Хоџа био „предиспониран да буде мек према албанском национализму“, и да сноси одговорност за стварање антисрпског расположења и прогон српских кадрова из покрајине шездесетих година.[9] Главни начин на који је Хоџа заступао албанске интересе било је интегрисање албанских националиста у партију, државни апарат и просветни систем АКМО. Функционери из скадарско-ђаковичке групе били су политички заштитници ових лица, која би са положаја евентуално била уклоњена ако би безбедносни органи открили њихову умешаност у ратне злочине или учешће у националистичким организацијама.
Слабост српских комуниста у врху КПЈ постаје очигледна уколико се третман Фадиља Хоџе, који је прошао без последица због упућивања тајних жалби Тирани, упореди са третманом најутицајнијих Срба у КП Хрватске две године касније. Министар правосуђа Хрватске Душан Бркић, министар индустрије и члан Политбироа ЦК КП Хрватске Раде Жигић и министар шумарства и дрвне индустрије Станко Опачић су крајем четрдесетих година почели да изражавају незадовољство чињеницом да се српски крајеви у Лици, Кордуну и Банији, који су у рату дали највећи допринос партизанском покрету, систематски запостављају и заобилазе у инвестицијама и индустријализацији земље. Хрватско руководство и Удба су брижљиво припремили њихову политичку ликвидацију, која је извршена током августа и септембра 1950. године. Три министра су оптужена да су „ибеовци“, након чега су ухапшени и послати на Голи оток.[10] На седници владе на којој се хрватски политички врх обрачунао са српском министарском тројком био је и Александар Ранковић, који је дао пуну подршку политичкој ликвидацији водећих српских комуниста у Хрватској.[11] Обрачун из 1950. године запечатио је економску, културну и демографску судбину српских срезова у Хрватској.[12]
И поред личне верности Александра Ранковића Јосипу Брозу, као и привржености Милована Ђиласа националној политици партије из међуратног периода, Броз је водио рачуна да у највишем партијском телу, које је одлучивало о најосетљивијим питањима (до 1952. године Политичком бироу ЦК КПЈ, а од 1952. године извршном комитету ЦК СКЈ), хрватски и словеначки комунисти чине натполовичну већину, чиме се превентивно спречавала могућност већег српског утицаја на партијску политику. У Политбироу изабраном на Петом конгресу ЦК КПЈ 1948, Хрвати и Словенци чинили су пет од девет чланова овог тела, а у Извршном комитету ЦК СКЈ изабраном на Шестом конгресу 1952. године седам од тринаест чланова. На Шестом конгресу изабран је и Секретаријат извршног комитета ЦК СКЈ од шест чланова – два Хрвата (Броз и Гошњак), два Словенца (Кардељ и Кидрич) и по један Србин и Црногорац (Ранковић и Ђилас).
Поглавље из књиге: Игор Вукадиновић, Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945-1969), Београд: Балканолошки институт САНУ 2022.
Featured image: Balisti u Prizrenu 1944.
Редакцијски наслов
[1] У програму СКЈ из 1957, југословенски комунисти су се похвалили чињеницом да се сукоб са информбироом 1948. ни на који начин није негативно одразио на положај националних мањина из суседних земаља у Југославији. Опширније видети: VII kongres Saveza komunista Jugoslavije. Ljubljana 22–26. aprila 1958. Stenografske beleške, Beograd 1958, 1056, 1057.
[2] Да је у недељама пре изласка резолуције Информбироа дошло до састанка Спасоја Ђаковића и Кочи Дзодзеа у Тирани, потврђује и писмо које је 15. маја Александар Ранковић преко официра Удбе у Тирани Сафета Филиповића послао Кочију Дзодзеу, као и телеграм који је Дзодзе истог дана послао Ранковићу. Писмо и телеграм чувају се у архиву Министарства унутрашњих послова Албаније, а објављени су у зборнику докумената о југословенско-албанским односима 1996. Видети: Marredheniet shqiptarojugosllave 1945–1948, ur. Ndreçi Plasari, Luan Malltezi, Tiranë 1996, 485–489.
[3] Цитирано према: S. Đaković, Fadilj Hodža i Enver Hodža sličnosti i razlike, 198.
[4] V. Surroi, Fadil Hoxha në veten e pare, 186, 187.
[5] „Fadil Hoxha, prill 1994: Tito dhe Kardeli thanë: Çka ju duhet republika!? Kujdes prej Serbisë…!“, 8. 2. 2019, https://telegrafi.com/fadil-hoxha-prill-1994-tito-dhe- kardeli-thane-cka-ju-duhet-republika-kujdes-prej-serbise/ (приступљено 3. мар- та 2020).
[9] V. Glišić, Susreti i razgovori. Prilozi za biografiju Petra Stambolića, 129.
[10] На тај начин, хрватски врх је пронашао спољнополитички алиби за обрачун на националној основи. Martin Previšić, „Pad Stanka Opačića Ćanice – od Korduna do logora i natrag“, Istorija 20. veka, br. 2 (2019), 177–194; P. Jakšić, Nad uspomenama I, 523; Е. Мирковић, Благоје Нешковић, 219
[11] Савезна Удба под руководством ранковића није смела да се меша у послове Удбе Хрватске на челу са Стевом Крајачићем, тако да је Хрватска од почетка комунистичке владавине у Југославији заузимала изузетан безбедносно-обавештајни статус. Видети: Б. Димитријевић, Ранковић. Други човек, 143.
[12] Карактеристична економска политика комунистичке хрватске према српским крајевима резултирала је феноменом да, иако је 1991. у хрватској живело 581.663 Срба, који су чинили преко 12% становништва, ни у једном од двадесет насељених места са преко 20.000 становника Срби нису чинили већину. О економском запостављању српских крајева у хрватској видети: Mile Bjelajac, „Proizvođenje novih nacija, novih manjina i teritorijalna pitanja (koncept konkurentske države na tlu Srbije)“, u Nacije, država i dijaspora na prostoru bivše Jugoslavije, Sremska Kamenica 2010, 130–131.
ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.
ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ
ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА
Леонид Добичин (1894−1936) спада међу најзначајније приповедаче двадесетих-тридесетих година двадесетог века у руској књижевности. Међу њима се – а двадесете-тридесете године прошлог века су блиставе године ране совјетске књижевности – истиче оригиналним виђењем стварности и начином писања, захваљујући којима је остварио знатан утицај на савремену руску књижевност. Иако можда не плени масовну читалачку пажњу, његово дело несумњиво припада кругу руске класике.
Добичин није написао много. Објавио је две збирке прича − „Сусрети с Лиз“ (1927) и „Портрет“ (1931) те кратки роман „Град Ен“ (1935). Припремио је још једну збирку прича „Материјал“ (1933), која није објављена. Повест „Шуркина родбина“ и још неколико преосталих прича објављени су тек крајем осамдесетих – почетком деведесетих година прошлог века. Мајстор је кратке приче, што има везе с његовим стилским особеностима. За њега су карактеристични минимализам израза, објективација казивања (приказује оно што се непосредно види и дешава) и „антипсихологизам“1. Миливоје Јовановић констатује како „Добичинов самостални поступак у причама нема књижевне претходнике и подсећа на манир који је у исто време у светску прозу уводио Хемингвеј“2.
На основу објављених књига прича и романа о Добичину се говорило као о писцу „провинцијског комплекса“. Међутим, накнадно објављена дела показују да то није сасвим тако. У повести „Шуркина родбина“ и причи „Дивљи“ његов књижевни поступак примењен је на сеоску проблематику. (Поставља се и питање како би се Добичиново стваралаштво тематски развијало да је писац дуже поживео). Константе пишчевог поступка су сучељавање уобичајеног животног тока и преломних историјских догађаја (ратови, револуција, њихове последице), одсуство идеализације, иронија. Неуобичајеност и немилосрдност његових запажања на неки начин антиципира свет књижевних јунака Јурија Мамлејева.
Свакодневица у Добичиновом виђењу („склоп његовог ума је такав да види саме бесмислице“, Георгиј Адамович) пре свега је, као што примећује Виктор Јерофејев, „само полазна тачка филозофског осмишљавања живота“, и додаје, понављајући Адамовича, „у којем, по његовим представама, има много чистог апсурда“3.
Добичин је поклањао велику пажњу свим формалним аспектима дела, стога је писао споро. Да би написао 600-700 речи било му је потребно најмање месец дана. Зато сваки елемент његових прича, чак и графички, има велику тежину. Настављао је да ради на објављеним текстовима и, уносећи незнатне стилске промене, стварао варијације, које су представљале посебна дела. Иако је практиковао „неутрално писмо“, за њега је карактеристична снажна струја лиризма заснованог на метризованој прози (највећа употреба двосложног метра у руској прози у XIX и XX веку).
Аутобиографизам се такође често помиње у вези с Добичином, и зато је потребно да кажемо нешто о његовој нетипичној биографији. О Добичину је остало врло мало сведочанстава, а за живота, мада је био прихваћен у лењинградским колегијалним круговима (поред породице Корнеја Чуковског, који га је први објавио, дружио се с М. Слоњимским, В. Каверином, Ј. Тињановом, Ј. Шварцем, М. Шкапском и другима), добио је свега две позитивне реакције на своја дела у штампи (све остале су биле негативне). Био је најстарије од петоро деце у породици среског лекара и бабице. Рођен је у граду Љуцин у Витебској губернији (данас Лудз у Летонији), да би се породица ускоро преселила у Двинск (данас Даугавпилс у Летонији, тамо се од 1991. године одржавају научне конференције посвећене Добичину), који је описан у роману „Град Ен“. Школовао се у Санктпетрбуршком политехничком институту. Петнаест година живео је и радио као статистичар у Брјанску, куда се његова породица преселила пре Првог светског рата. После прве публикације у лењинградској периодици десет година је покушавао да се пресели у Лењинград, што му је успело тек 1934. године. Напокон, две године касније постао је жртва кампање против формализма у уметности4. На састанку лењинградске организације писаца 25. 3. 1936. критикован је његов роман „Град Ен“, после чега је Добичин тајанствено нестао. Претпоставља се да је извршио самоубиство, мада тело није пронађено. У последњем писму Николају Чуковском Добичин је написао: „Немојте ме тражити − одлазим у далеке крајеве“. Његова судбина постала је метафора – тако јој, рецимо, приступа Бора Ћосић у „Пројекту − Каспар“ (1998)5.
Руски песник Олег Јурјев (1959−2018) објавио је апокрифно „Непознато писмо писца Л. Добичина Корнеју Ивановичу Чуковском“ (2012). Тај постмодернистички текст излаже алтернативну верзију догађаја, по којој је Добичин инсценирао самоубиство, запослио се у оближњем колхозу „Шушари“, провео рат под окупацијом, одслужио казну у логору и поново се запослио у истом колхозу. Добичин тобоже пише писмо Чуковском 1954. године, после пензионисања, а пост скриптуми уз писмо сежу до 1994. године и представљају, као и текст писма, пародијски коментар на општепознате и мање познате чињенице из историје књижевности (попут претпоставке да је песник Николај Олејников могући аутор романа „Тихи Дон“).
Леонид ДобичинЗорислав ПаунковићЛеонид Добичин
1 Миливоје Јовановић. Поглед на руску совјетску књижевност. „Просвета“, Београд, 1980, 161
3 Зорислав Паунковић. „Град Ен“ и Леонид Добичин. – У: Леонид Добичин. Град Ен. Роман. С руског превео Душко Паунковић. „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, књига 515, Београд, 2000, 99
4 Кампању је покренуо редакцијски чланак „Збрка уместо музике“ у новинама „Правда“ 28. 1. 1936. поводом опере Д. Шостаковича „Леди Магбет мценског округа“.
5 Бора Ћосић. Пројект − Каспар. Радио Б92, Библиотека Апатриди, Београд, 1998, 27−35
Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“. Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.
У својој прози Леон Богданов зазире од епског „култа снажних осећања“, он би пре писање којом ће „шифра“ живота „непосредно, без превода допирати до свести и свог остварења“. Он је пре за један „другачији поглед“, његов посебан и маргиналан, без урањања у вртлог и матицу живота и света – и пре свега њихових представа – који би посматрао ствари чекајући да се оне погледу „саме открију“, док је писање један од начина „заустављања времена“. Знати за њега значи „дозвољавати успомени да исплива, целом ширином, до дрхтаја“, признајући „аутономију подсвесне делатности“, па писање као да прати ту сложену динамику свесног, несвесног и подсвесног, знаног и незнаног, спознатог и неспознатог, видљивог и невидљивог, где ништа није сасвим извесно и где себе не би требало да терамо у окоштавајућу извесност.
Због тога не изненађује Богдановљево занимање за уметност Далеког Истока и његов избор поетичког поступка. Леон Богданов (1942-1987) је, наиме, совјетски писац и сликар („један од пионира апстракције у Совјетском Савезу“), који је деловао у оквиру лењинградског андерграунда и своја дела за живота објављивао само у самиздату. Његови дневници, који је писао последњих седам година живота, под називом „Записи о пијању чаја и земљотресима“ објављени су тек 2002. године и изазвали су значајну пажњу, тако да су названи и „једним од најбољих образаца прозе у савременој руској књижевности“. Српско издање, у преводу Зорислава Паунковића (Књижевна радионица Рашић, 2021), представља први превод ове књиге на било који страни језик.
Ради се о дневничком тексту, али са јасним литерарном интенцијом, који предвидљиво није наративно-сижејно структуриран, већ пре асоцијативно, нелинеарно и по принципу тока свести, преплићући записе о свакодневници, градским призорима, сећањима, сновима, набавци и читању књига, слушању џеза, набавци и конзумирању марихуане и алкохола, размишљања о различитим темама, праћење вести из целог света, са нагласком на природним катастрофама и друштвеним немирима. Како наслов сугерише, опсесивно и ритуално описивање припрема и пијења па и набавке чаја, као и праћење података о земљотресима, представљају готово структурални принцип овог текста, једино што га, осим ауторове личности и искуства, уобличава у целину. Речима Владимира Шпакова, његова проза „није хаос, структура постоји, а њено привидно одсуство је поступак“. Ауторова личност је, речима Зорислава Паунковића, „катализатор“ читавог низа утицаја, информација и сензација, спољашњих и унутрашњих, блиских и удаљених, посредних и непосредних искустава. Модернистички књижевни поступак тока свести овде је значајно усложњен, и речима Владислава Бочарова, заснива се на „сливању суштински различитих предмета у јединствен информациони ток“.
Леон Богданов је, према сведочењу познаника, био упечатљива индивидуалност, што долази до изражаја у његовој прози, не „хероизацијом“ сопствене личности, наглашеном или ексцесном стилизацијом и претенциознишћу увида, већ инсистирањем на личном погледу. Због тога је, како наводи Шпаков, овог аутора „немогуће подражавати, нити поновити његов пут“, већ је слеђење овог штива могуће само ако истрајавате „на сопственом путу, на ком личност себе прелива у текст“. Богданов је као „херојски идеал“ видео „усамљеност, слободу и сиромаштво“, и тога се држао, и „није желео да се уклапа у свест“ већине („потребно ми је оно што већина одбацује“). Описиван је, како наводи Паунковић у књизи „Руске теме“, као „изасланик других светова“ и „тотално стран свему око себе“, док је једна позната сликарка „током 25 година насликала више од сто портрета Богданова, што је необичан случај у историји уметности“. Совјетском класику Јурију Нагибину, на пример, замерао ја да на своје ликове гледа као из позиције некакве комисије која пресуђује о њиховим делима. Није волео прозу која „објективизује“ реалност, било сеоску (Шукшин) било (мало)грађанску, већ која је усмерена на лични поглед и рецепцију скривених токова појавне стварности и друштвено-историјских конструкција.
С обзиром да је раније наведено како Богданов представља значајну фигуру лењиградског андерграунда, треба поменути да припадност андерграунду у совјетском добу није обавезно подразумевала отворен опозициони положај и односу према идеологији и режиму, већ и право на лични стваралачки пут, који се не повинује задатим пројектима и пројекцијама, што свакако, поред аутора какви су П. Улитин, Ј. Харитонов или Б. Кудрјаков, важи и за Богданова.
Парафразирајући један пасаж текста, ови записи као да приказују оно што се „не може приказати на телевизији“, имајући на виду интересовање за „чудне метаморфозе које стварност доживљава у сновима“. Међутим, иако је писано о утицају надреализма и поетике апсурда (посебно Бекета) на његову литературу, он ни у једном тренутку не изобличава стварност у складу за замишљеном представом о свету и логици снова, као ни свој књижевни поступак; снови ни у једном тренутку не „гутају“ стварност, а принципи метаморфозе и јукстапозиције никада се не разобручавају и не укидају представу о видљивој стварности. То је у основи мирно, посматрачко бележење спољашње и унутрашње стварности, несклоно јаким усхићењима, ефектима, артистичком и филозофском претенциозношћу, који би требало да понуде некакву ауторитативну и довршену слику стварности. То је проза трагања и (само)ослушкивања, која не жели да буде ометена наративним или било којим другим литерарним или спознајним схематизмом.
Ово одлично илуструје пример завршног дела пасуса где се континуирано, без реза и преласка у нови ред, прелази из једног модуса стварности у други, од коментара телевизијске вести из политичког живота земље, преко описа и рефлексије виђеног призора, до „баналне“ констатације из „кухињске“ свакодневнице: „За Генералног секретара изабрали су Черњенка, саопштили су његову биографију. Сада је код главног улаза остало само жбуње. Улаз је огољен. Време је да се кува супа“. Понекад преплитање различитих искустава има и елементе преплитања различитих стварности, па и неизвесности у погледу истинске природе и идентитета стварности саме, попут варирања света снова и јаве, свакодневног „кућног“ искуства и медија, прошлости, садашњости и будућности, духовног, свакодневног и медијског искуства, па тако на једном месту, коментаришући сан, пише како се „можда то гуру (спиритуални, астрални учитељ, у овом контексту – прим В. К.) појављује у сну, а можда је зли геније из филма с видео касете“.
Писање дневника за овог аутора је „одмор“ од притиска и досаде стварности, али и од времена, али и нека врста „спасавања“, уточишта и простора смисла („спасавам се чајем и писањем“). За њега је „све у процесу“, где ни недоследност некад „није лоша“; тежи „приступачном и блиском језику“ какав је налазио код на пример Николаја Љескова („Љесков – то је поклон који подржава дух!“), а за своје дневнике између осталог каже како није очекивао да ће га одвући ка „голој фиксацији видљивог и препознатљивог“, и да се они заправо састоје „од ничега“.
Када је у питању ауторово интересовање за земљотресе и катастрофе, не ради се, како наводи Паунковић, о „поступку онеобичавања, већ о стварном дубоком интересовању за проблематику, и убеђености да ти предмети интересовања у свом јединству (а код Богданова је иначе све повезано са свим) садрже одређене важне глобалне имликације“. Богданов као „главну идеју“ свог текста наводи питање „може ли се живети са свим тим земљотресима?“, и сматра да је „немогуће да не постоји систем у свим том земљотресима и ерупцијама. Чак и ако га нема, не може да се не види веза међу стврано врућим тачкама планете. Постаће ми јасни и општи закони“.
Леона Богданова читаоци могу да пореде, поред поменутих, и са оберјутима (Хармс, Веденски), Владимиром Казаковом, Сашом Соколовом или Венедиктом Јерофејевом, али свакако је најбитнија његова сродност са Василијем Розановом и Велимиром Хлебњиковом. С Розановом га повезује фрагментарна дневнички структурирана проза која обухвата лук од описа свакодневне баналности, укључујући и физиолошке функције, до дубоких философских увида и визионарства, којом је између осталог, речима Т. Семјана, успостављен иновативни „визуелни модел прозе некласичног типа“. Са Хлебњиковом, кога често помиње у записима и чији „рођендан слави“ („Приближава се стогодошњица рођења В. Хлебњикова, и она, наравно, мора бити пропраћена великм потресима“), повезује га интересовање за откривање закона који владају космосом и скривену структуру стварности, као и за проблем времена.
Богданова заправо, попут „будућника“ Хлебњикова највише интересује будућност, не у смислу футуристичких пројекција из СФ литературе, већ као испољавање скривених људских могућности, праве природе његове свести, па у неку руку и потенција писања и уметности саме. Он пише: „имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам“, дневници су такође и „блескови мисли и још нечег“, док је његово интересовање за икону, које се провлачи током целог дела, засновано на њеној способности да иако је „све већ било“ и даље има утицај на људе, односно да је способна да живо представи прошле догађаје и учини их присутним, укидајући и преображавајући границе између три димензије времена. Занимајући се за идеје научника Н. Козирјева, који је, као Паунковић наводи у поговору нашем издању, сматрао да је „време материјално и поседује правац и енергију“, Богданов као да је веровао у могућност да човек својом стваралачком активношћу утиче на време, преобликује га, преобликујући у неку руку цео створени свет, што би могло додатно да објасни његово интересовање за „философију заједничког дела“ Николаја Фјодорова, усмереној ка свеопштем васкрсно преображају, у ком човек и човечанство имају активну улогу.
Богданов суштину свог поетичког избора назначава када пише да „ми не верујемо ништа ономе што видимо, али то је можда специфичан услов за специфичан надестетски доживљај. Можда је потребно да се документарност гради на недоречености почетној неправедности?“ Овде аутор заправо каже да инсистирање на документарном материјалу има надестетски, у неку руку мистички и духовни смисао, што потврђује његово интересовање, поред икона, и за цркве, „са њиховом непоновљивошћу“, али о конкретним присуством, где су „свакодневно и непоновљиво једно до другога“. Богданов пише да у својој уметности тежи да „за себе слика једну потпуно другачију слику света од оне која нам се приказује“, која представља „свеж доживљај нашег света“. У том смислу, своје „неслагање са већином“ тумачи као трагање за једном „новом идеологијом у свему“, али која „неће процветати, док не наступи духовно пролеће. Озарење, пут озарења, то је по свој прилици, једини начин“.
Његово готово манично бележење информација о светским катастрофама и ишчекивање „кардиналног догађаја“ тако не треба схватити као мотивисано сензационализмом, мистификаторством, квази-езотеризмом или конспирологијом, али оно неспорно поседује снажан апокалиптички набој, усмерен ка ослушкивању не толико коначног краја света, колико његовог преображаја, есхатолошког, откровењског (апокалиптичког) и васкрсног догађаја који је увек био у смисаоном средишту најбоље руске литературе. „Записи и пијењу чаја и земљотресима“ нам не нуде доктринарну или дескриптивну слику есхатолошког исхода нашег свеопштег постојања (човека, света и историје), већ нас својим готово медитативним током отварају ка ослушкивању скривених токова наше стварности и себе самих, којима нам се из будућности обраћа онај свет и она реалност која је иза и изван сваке будућности, јер је иза и изван времена. У том смислу, ово је важно и значајно дело, које ће свакако наћи и „изабрати“ своје читаоце, спремне да се упусте у „пут озарења“.
Драган Деспот Ђорђевић рођен је 12.02.1978.у Пожаревцу. Објавио збирке песама: „АРП Арт“, „Одјек“, „У крају бескраја“, „Двопев“, „Човек који је згазио мрава“, „Мимикрија постојања“. Заступљен је у неколико антологија и зборника песама. Приредио је текст за графичке новеле „Путевима испирача злата“ и „Русаље“. Иницијатор настајања и уредник три тома збирки прича „Чувари златног руна„ . Уредник је неколико десетина књига поезије и прозе. Члан је УКС од 2008. Живи у Раброву.
Из нeобјављене збирке песама КенотафЦИКЛУС ПЕСАМА О ВАТРИ
Ужегао огањ у Њему,
најео се змијоједине ил` вукоједине,
налајао га бесан пас.
На телу му сврдлотина.
Селом иде кљаст,
нагрђен,
ровашен,
тражећи две ватре
по туђем атару и вртлогу.
*
Од памтивека,
човек кад умре оде у нав.
Или само умре и поквари се.
Како било,
ковчег му барутом прочисте,
покров му пред укоп промињу,
кучину му над хумком спаљују.
Да га очи више не виде
и да му коњ никада
над гробом не заигра.
*
С почетка света
пре него је Север Југу избио око
дошла си упаљеним луговима
и сатрвеним шумама
мени, покислом и озеблом
и народу без ватре!
Жива ватра
укресана, не дата,
пореклом у мит заоденута!
*
Ишао си на јазове, на мостове,
на гувна и буњишта, на раскршћа где живи не газе у недоба.
Тражио си је
а урекли су те.
Сада млад венеш
награисао од басми чињарица.
Твоју болест терали су
чак у Лелеј-гору
а ти си громом опаљен
стајао на Татар-гори
где пас не лаје,
овца не блеји,
где во не риче,
где петао не кукуриче.
Из прапостојбине Искона
у огњевитим облацима
и усијаним потоцима лаве
ватру нам доносиш, човече,
да угрејемо ово мало душе.
ИЗ ЦИКЛУСА БЛИЖЊИМој бог, љубитељ коња
Мој бог је љубитељ коња.
Циганке су одбиле да му гледају у длан.
Ни карте му се нису отварале.
Судбину је исписивао сам.
На рођењу,
по знамењу,
знало се да је получовек, полубог.
Били смо му свита дадиља, луда и учењака.
Јуче се венчао.
Данас се крунисао
Сутра ће постати отац племкиње из књиге Постања.
Распушта стару свиту и исплаћује је као да животи могу да се плате златницима и као да није доста што смо били део његовог живота.
Мој бог – љубитељ коња.
Сапатници
У њеним грудима тиња ватра која греје столећима.
У њен осмех угнездило се сунце.
Кад огреје осветли океанско дно и омекша и циницима душу.
А њене очи,
при сваком погледу, породе нову баладу
око које се окупљамо као око ватре и смејемо се а плачемо изнутра топлим сузама сапатника.
Нестварна
Твоја крила немају перје али им израсту сваке ноћи и трају до јутра.
Могла би али не летиш, ћутиш и слушаш.
У сећањима си Косовка девојка, без додира видаш ране.
Сваког јутра некоме провириш изнад кровова.
А сваке ноћи угнездиш се у невине очи и тако живиш.
Горостас
Зна свете тајне.
Ни профане му нису стране.
А још увек у колевци спава и ноге му поодавно вире.
Туђе ране ко стигме на души му се стварају. На неправду по читав дан се мршти.
Кад крсти, по сантиметар порасте.
Кад венчава, осмехом благосиља.
По опелу са груменом земље, што у раку спушта, комад себе откида.
Исповеда и на својим леђима бреме наших грехова носи.
Бог му зато даде онолика леђа.
Отац наш, горостас!
Моју душу је појео рак
Некоме сам из ока испао
и на срцу лежао.
На ране привијан.
У чело целиван.
Моју душу је појео рак
а тело кô љуштура,
оклоп лимени,
звечи ли у празно звечи!!
Кад умре неко кога волиш
Кад умре неко кога волиш небо постане земља
а земља буде мекана ко перје.
Када умре неко кога волиш почиње да пада киша
од које киснеш изнутра.
Кад умре неко кога волиш умре бољи део тебе и живиш окрњен без смисла.
*
Упознали смо се у болници.
Видели се први и последњи пут.
Ходали у магли
до нових светионика.
Искали смо срећу од Бога
а нашли је у забитима пакла.
Слеп човек вид ми дарива.
Никоме сутра није обећано
али спасли смо један дан.
*
Ветрови косе
људе у предграђима
у којима деца
морају да одрасту.
Боле ме патње
за земљом Сијукса,
укроћено номадство Цигана,
неодсвирани рифови,
трзалица загубљена дубоко у празном џепу капута.
Боле ме порезана коса, отворене ране и
хладан асфалт предграђа.
Боле ме кости
од хладне земље
у којој леже
чекајући душу
да се скраси.
Ради урока
Бабица га пољубила
пре него га је мајка погледала.
Прву кошуљу
сашили су му на ћуприји
у глуво доба ноћи
од крпа кошуља девет удовица.
Другу кошуљу
од очевих старих гаћа
облачили су му седам дана
Седме ноћи
виле суђенице окупише се и записаше
На путу до цркве
кума му нађоше
Из нужде
да не оде некрштено
Ноћ га није видела
Заноћалу постељину
над ватром истресају
Воле а пљују га
ради урока.
*
Човек се роди
живи
и умре.
За живота припреми гробно место, покров, хаљине за укоп.
Остави једно пуно буре за даће.
Спрема дарове за укопнике још од младине девојачке спреме.
Када буде на самрти
у постељи га исповеде и причесте да му се душа лако од тела растави.
Ко да их кињи или су душа и тело у завади.
Тело трули а душа би још мало да поживи.
*
Ставили му свећу више главе јер руке неће да је држе.
Нема плача и кукњаве да се растанак не отежа.
Осветлили му пут и кандилом.
Када мушкарци буду сви до једног гологлави, а жене кике расплету и косе размрсе, отворе се прозори и прекрије огледало а сва вода у судовима, лаворима и бакрачима се проспе да отече као душа са овога света.
Тад свако своје положи рачуне.
Ђурђевдан
Баба, да је жива,
прва би из кревета устала и на капију окачила венац цвећа што је мајка увече уплела.
Сокаком би се простро мирис печења
а деца би трчала код седих глава, око ватре, чекајући реп ил распонак што читаву ноћ на жару се пекао.
Око десет, пре подне , ишао бих да званицом ракијом позовем госте на славски ручак.
Тад би и мајка открила да су преко ноћи нестали ситни колачи из тацни, само чоколадни и са смоквама. Тата би донео клакере, кока колу, сифон ког сам се ко од бомбе плашио и гајбу пива у којој би тражио зелену флашу.
А у село дошли би и они који ни на вашар не долазе већ само на крсну славу.
Читав дан славио се Ђурђевдан.
Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.
Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.
Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Negde na pustošnom severu Engleske, na samom početku devetnaestog veka, kule oronulog zamka – provirujuće kroz bledozelena močvarna isparenja – isticale su u visini svoj lebdeći savez: onaj koji nije imao nikakve veze sa njihovim zemaljskim temeljima, iz kojih su ove nevezano – stalnim dozidavanjem – ponikle. U tom zamku su – svako u zasebnom odeljku – stanovali odabrani stranci; znalci iz raznih oblasti, koji su se okupili s raznih strana sveta oko zadatka tumačenja jednog – mimo znanja javnosti uvezenog – drevnog svitka; on je iz Egipta dospeo u Englesku: posredstvom mreže tajnih akademija, odnosno novijih istraživača iz redova protestantskih nekonformista. Njeno skoro osnovano sedište, kao ustrajali ogranak iste, bilo je u Francuskoj, ali zbog toga što je oko postrevolucionarne države tamo onemogučavalo svaku neprijavljenu delatnost bilo je sigurnije da se tumači ovog svitka okupe u Engleskoj.
Ova mreža se bila plašila posledica koje bi za tadašnju evropsku svest donelo razotkrivanje ključnog (potresnog) detalja cele iznete (njime samim neuokvirene ali bitno preusmerene) priče – vezane za postanak ljudskog roda: intervencijom izvesnog vanzemaljskog uma na pojedinim životinjama. Po njemu, bol – narušenje atlantskog raja – beše jedini način da predstava o postojanju viših sfera uđe u umove stvorenja niže prirode; a ne da ona prva ovim drugima upravljaju. A upravo je ta najviša namera usadila u prvobitnu zajednicu klicu izvesnog zla. Iz pomenutih razloga, egipatski papirus (– nađen u Bahariji, i to zajedno sa svojom grčkom i latinskom verzijom, koje su se na određenim mestima činile autentičnijima od originala –) stigao je u englesku zabit. Tek tada je i ovaj oronuli gotiski zamak obnovljen za potrebe privatnih znanstveno-opitnih okupljanja. Među pozvanima je bio i jedan filozof-alhemičar, po imenu Albert, koji je stanovao u istom kraju. Njemu je – još pre sedam godina – na posebnu vrstu školovanja predata jedna darovita devojčica, s jugozapadnog priobalja Kornvala. Njeni roditelji – koji su poticali iz starih građanskih porodica – umrli su od afričkog virusa, dok je ona još bila beba. Osim bake koja je umrla i tetke koja je stalno putovala nije imala drugih pogodnih staratelja, te je sa deset ipo godina napustila rodnu kuću. Upravo kada je napunila sedamnaest godina formirao se i ovaj tajanstveni skup u njenom susedstvu.
Bilo je potrebno preći samo dva brega da bi se stiglo do oštre strmine na kojoj je počivao zamak – a koji je, u odnosu na alhemičarevu kuću, bio okrenut na suprotnu, negostoljubiviju, severoistočnu stranu. Devojčica Eleonora je i ranije, tokom dugih šetnji sa svojom tetkom Telmom, svraćala do napuštenog zamka; ulazile su kroz razrušena vrata u uzane hodnike, i zajedno su pri tome sklapale priče o tome ko tu sve noću gostuje! A zamak je bio ugnut, budući smešten na valovitom tlu, odnosno na klizištu prekrivenom tresetom. Bio je njime zanošen k raznim stranama, što je uticalo na to da središnji prostor – salon za okupljanje diskutanata – bude (poput uklete lađe) neobično asimetričan; te usled stalnog izbegavanja ruba glavne strmine ljuljajući: – kao ruža vrtložnih vetrova, buket prelomljenih lukova, ili presek višesmernih šiljaka. Kao sušta suprotnost tome, Albertova kuća beše blaženo ukotvljena – u prostranoj udolini nicanja mnogo većeg i stamenijeg drveća! Stoletno hrastovo drvo prolazilo je kroz središte njihove kuće, ili je ona bila obzidana oko njega, tako da su joj odžaci – odgurnuti na obode krova – štrčali ukoso. Upravo kao i kule zamka, ali su ovde bela usijanja s mnogih bočnih ognjišta zamenjivala svetlosti uljanih lampi unutar nizova lučnih prozora. Duga puzavica je – na zidovima oba zdanja – omogućavala lak spust s krovova mnogim lakomo uspetim mačkama. U maloj kući otkucavalo je mnoštvo klepsidri, a u salonu zamka jedan jedini zidni sat. Za razliku od planirane opreme Albertove kuće, unutrašnjost obnovljenog zamka bila je sasvim nasumično popunjavana starim knjigama i kultnim predmetima, donetih s raznih strana sveta, ali posebno iz Škotske i Irske.
Pažnju pridošlih znanstvenika privukla je Albertova ne toliko obimna koliko probrana biblioteka: ona se sastojala iz retkih i nedovoljno poznatih knjiga novijeg vremena – koje obrađuju tamna mesta i skrivene uglove opšte-prihvaćenih istina. Stoga, primljeno gradivo nije iz Eleonore teklo u povezanim rečenicama, nego se u zgusnutim nemuštim slikama – sasvim ispreturanim redosledom – skladištilo u arhivu njenog uma; odatle je čekalo na čas svog sazrenja. Eleonora je još kao dete pravila sopstvene skice primljenih znanja; osećala je u utvrđenim stvarima procep i iznosila ga na videlo; – postavljala ga je kao novo, sebi zadato težište tumačenja, te s njega odapinjala strelu čežnje k obali drugog shvatanja. Albert je i sam učio posmatranjem deteta, i ophodio se prema njoj kao prema sebi ravnoj. Sedam godina je provela odvojena od društvenog života, uz povremena kratka edukativna putovanja do Londona, a tetka Telma – koja je bila vrlo elokventna u prepričavanju velegradskih doživljaja – bila joj je jedina preostala veza sa tim davno ostavljenim svetom. Jedna stara gospođa iz susedstva podučavala ju je francuskom jeziku, teoriji muzike i sviranju na klavikordu. U crkvu je išla samo da bi slušala orgulje, nikad na propoved. Tokom proleća i leta Eleonora je dobro podnosila samoću, odnosno odsustvo svojih vršnjaka. Ali u poznu jesen često je prinosila svoje bademasto zagasito-zeleno oko prozoru, kraj koga se njihala mrka grana stoletne jelke i na njoj mlada šišarka boje i oblika kao i u njenog oka. Tako je – poistovećena s njome – sticala utisak da samu sebe i sve stvari u sobi posmatra iz spoljašnje perspektive! Njeno oko (nadsvođeno zmijorepom obrvom i uz to još nadovezujućim šiljkom uha) kao da je – ogledanjem u prozorskom staklu – izgubilo treću dimenziju! Najzad se i vinulo – putem otvaranja okna – ka daljnim prostorima i obuhvatnijim vizurama, iz kojih ova kuća samu sebe otuđeno posmatra.
I zaista – nije bilo jasno šta je bila osovina njenog lika i pokreta; lice joj je bilo prevojito, baš kao i klizno tlo koje je oblikovalo zanoseće kosine obližnjeg zamka; posebno njegovu središnju a isturenu odaju – kroz koju se naginjalo, prema spoljašnjim predelima, njegovo najunutrašnjije Lice! Upravo kao i to lice, Eleonora je imala naglašen ispitivački otklon spram svih stvari kojih bi se doticala. Bila je prava Artemis: razborita sred naivnosti, nesalomljiva sred osetljivosti. Kao i u boginje lova: udovi su joj bili vretenasti, grabeći u širokim lukovima daljne nepoznavane predele – kroz koje je bez daha protrčavala! Bezmerno setne oči, prevučene sivoplavičastom maglinom, postajale su joj vrcave – čim bi ugledala makar i artificijelnu sliku kakvog predela. A taj poseban četinarski nektar u očima, što se pun tonova i zimski rascvalih izdanaka krunio iskrama, Eleonora je (već razređen) dobila od svoje bake po majci, koju nikad nije upoznala – od bake koju su svojevremeno nazivali ženom-mačkom i ženom-pticom; zato jer je – sklupčana u svojoj zelenim zastorima zamračenoj kući – krilato vaskrsavala s dahom proleća. Njena baka po ocu, koja je za nju bila stvaran ljudski lik (jer ju je zaista čuvala kao malu), bila je ne manje markantna: imala je oštar kukasti nos i krupne oči pune oplemenjene starine – čiji je fokus sjaja često lutao po kosoj tavanici trema, i otkopavao otuda svoja memorijalna blaga. U svemu tome beše izvesno istovremeno zaštičujuće i opterećujuće nasleđe predaka: šifarski uslikovljeno znanje davnine, predato, kao zaveštanje obeju strana, mladoj Eleonori. Međutim, tom njenom starom – zaštičenom – životu bližio se kraj.
– Moram je nekako povesti sa sobom u zamak, i to u vreme odigravanja debata – rekao je ostareli Albert. – Najpre samo da sluša; a kasnije bih pokušao da im je predstavim. – Ali ona ne zna da se ponaša u visokom društvu – odvrati Telma. – Čas je nestašna i luckasta, čas tiha i zamišljena. – Eleonora – obrati joj se Telma – moraš se ponašati ujednačenije. Ljudi nisu naviknuti na takve suprotnosti. – I biti i dalje u svojoj pravoj prirodi neprepoznatljiva – dodade Albert. – Jer tamo nema ni jedne devojke. – Zaista je neobično to da je nema – odvrati Eleonora. – Zar se cela njihova rasprava ne vrti oko Sofije? Mlada Eleonora – usled svog povlašćeno samosvojnog života – nije još stigla da upozna sve licemernosti patrijarhata. Počela je da se sprema za odlazak u zamak. Obukla je novoskrojeno lovačko odelo i riđezlatne slapove kose podgurala pod kapu ukrašenu nojevim perom. Ustanovila je da može da prođe kao dečak. – Ali to je samo privremeno prerušavanje – naglasi ona. – Činim to samo zato da bih na kraju otkrila svoj pravi identitet. Prvi Eleonorin utisak o okupljenom društvu, prilikom ulaska u salon zamka, bio je sledeći: Za okruglim stolom sedi – kao gavrani prisleteli s raznovrsnih stabala – retka skupina: upućeni u jezik atlantske kraljice; oni koji – na ostrvu ohlađene lave – slave povratak izgnane; debata u čast one čiji je fitilj nekadašnjice – čuvan u dubini ostrvske pećine – najzad dogoreo i prosvetlio okrugli sto. *
Eleonora je zahvaljujući uzdržanom ponašanju i bezazlenom detinjem izgledu prošla kao neopažena pratnja svog učitelja – slušajući narednih pola godine debate u ovom zamku. Pri samom njihovom kraju, koji nije izneo rešenje, iznenada je progovorila i iznela svoj stav: povodom pitanja nemogućnosti izgradnje drugačije poredbe za onozemaljsku realnost Plejada do li preko predstave o prausađenoj klici zla – koja je istorijski razvojna. Ono što je u višim sferama zapečaćen izraz jedne najplemenitije namere, u nižim se očitava kao bezizlaz istorijskog uma: odnosno, kao proizvod jednosmerne razvojne linije tog istog. Njen komentar – prihvaćen uz kratko čestitanje Albertu kao njenom podučivaću – podstakao je produžavanje diskusije u sledećem pravcu: izvesna topografija zla, utisnuta na planetu Zemlju tako da odgovara višim zvezdanim rasadima – prošlim kroz kapiju paralelne vaseljene – mora biti dekodirana jezikom te iste vaseljene. Ako ne, jedno šire-smisleno zlo ostaće naprosto zlo u zemaljskim okvirima. A otkrivanje mesta njegove koncentracije – za jednu određenu epohu – donelo bi čovečanstvu više štete nego koristi; umnožile bi se njegove snage, te bi to bilo isto što i otvaranje Pandorine kutije.
Albert je zatim okupljenima izneo sledeću hipotezu: Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja prošla kroz presek paralelnih svetova. Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne promene. “Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene. A zatim je još priložio reprezentativni odlomak iz svoje mitopoetske pripovesti: Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još neispoljenog zla, ili mapa patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svitak plamenog jezička njene volje, koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Majčinog supstrata do tačke samoupotpunjenja! Jer taj prostor bezdane mogućnosti se sobom probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljujući nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz- haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi- beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu) jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.
Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno) primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih), čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu. Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes. A zatim je uništio mapu zla, svitak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite (jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao). Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski – samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo staro-eonske (za Daimona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena (neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe! Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem) odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu, ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla. Shodno rečenome, egipatski zapis o Plejadama – glavni povod ovog okupljanja – imao je svog zlog blizanca: zapis o tačkama geopsihičkog zla, koje se na tačno određenom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi. To je isprva bila samo pretpostavka, jer takav svitak u Bahariji nije bio nađen. Međutim, ubrzo se u zamku pojavio jedan indijski ekspert – ušavši na skup lica skritog ispod kapuljače – koji je tvrdio da u rukama ima prepis milenijumski stare mape zla: rezultat visoko razvijene astrološke matematike u drevnoj Indiji. Izneo je zatim tezu da je ta mapa korisna za ovladavanje silama zla u svetu – iako se ove nikad ne mogu sasvim razlučiti od sila dobra.
Njegov iznenadni dolazak i nastup izazvali su – na ovom kosmopolitskom skupu – opštu pometnju. Nakon dugih razmatranja autentičnosti dokumenta (koji je prepis davnog prepisa – pa ipak i sam veoma star) došlo je do podele među znanstvenicima: jedni su smatrali da je spoj ta dva elitna koda (staroegipatske mape postanja i staroindijske mape zla) doneti traženo rešenje; drugi, pak, da neće – jer je unakrsno pretumačivanje tih dvaju kodova opet proizvesti jedan zatvoren (praktički neupotrebljiv) kod. Ovo drugo mišljenje je preovladalo, bivajući prihvaćeno i od samog Indusa. Ali, ovaj se i dalje držao stava o korisnosti svoga donesenog zapisa – jer ovaj, ako i ne donosi rešenje zagonetke zla, ipak omogućava kontrolu nad elementima istog u ovom svetu. Albertov prethodno izneti argument, koji je išao direktno protiv Indusovog stava, bio je taj da bi ljudska duša – pod takvom kontrolom – izgubila moć alhemijskog preobražaja, i sposobnost za samovođstvo. A i pitanje je ko bi vršio tu kontrolu. U svakom slučaju, moralo se opredeliti između ova dva uzajamno poništavajuća skripta – potekla iz sasvim različitih tradicija. Ukoliko bi se izabrao onaj staroegipatski (možda: pitagorejski), on bi – da bi izašao iz svog privatno slikovnog koda – morao biti zacenjen za jedan svoj deo. Ali pitanje je – za koji deo. Da li za središnji, tj. za odgovor na pitanje o tome gde i kako je došlo do stvaranja ljudske vrste? I pitanje je šta od celog teksta tad ostaje, odnosno, da li se njegovo poništeno središte da nečim nadomestiti. Na kraju se došlo do zaključka da je najbolje ostaviti ga takvog kakav jeste, u njegovom privatnom kodu, koji je dostupan samo za njih okupljene – probranu manjinu. Vest o njemu ne treba dalje da se širi, jer bi ga neupućeni samo iskrivili.
Eleonori je u tom trenutku sinula ideja da bi žrtvovanjem središnje informacije staroegipatskog teksta mogao da se otkoči patent njegovog autotumačenja: – njegov živ, samopokretan dah (pustinjsko ili animalno slovo), koji bi (u jednom trenutku) postao punosmisleniji od samih činjenica iz prošlosti. Dogodio bi se prevrat u samom biću prateksta, i on bi tad pružio utočište svom novom tumaču – omogućio bi isprepletan suživot s njime! Umesto da opisuje jedan spoljašnji događaj, pratekst nastavlja liniju autopoetike – produžavajući dejstvo vlastitog patenta – sve dok ne ispovrne iz svog središta sam prasvet, i to kao apsolutnu novinu! Na taj način bi se dogodio obrnut paralelizam između staroegipatskog i staroindijskog teksta; ovaj drugi bi mogao biti dekodiran prvim, ali tako da pritom ne bi bilo moguće i obratno! Onaj prvi ostao bi rasklopljen ali neproziran, a ovaj drugi više ne bi predstavljao pretnju već samo negativni podsticaj prvom: – okidač promene koja se već jednom desila, i to u davnom atlantskom carstvu. Eleonora je ove svoje misli oprezno saopštila Albertu, i on ih je najpre izneo u svoje ime. Ideja je bila oprobana i donela konkretan – Eleonorinim perom uobličen – rezultat: malu ali suvislu pripovest o načinu otelovljenja klase izvangalaktičkih duhova kroz izvesne partenogene organizme na Zemlji – unutar kojih je nastajao jedinstven slikotvorni Um, putokaz preobražaja smrtne materije; ujedno: zametak pisano-govornog jezika; prvi izvor fascinacije za pračoveka – koji je težio da izrazi sopstveni bol i strah i preobrazi ih u moć shvatanja; to jest, da prevede gutalački princip zemnog opstanka u lebdeći princip androginije Crnosunčanog Uma – koji provlači kroz sebe svu strahotu onog Izvan! A sam pračovek je istovremeno živeo i u zajedništvu i nezavisno od tih duhova; sve zahvaljujući simetriji između dva kosmosa – koja je, opet, stvorila simpatetičke titraje: muziku daljnih sfera.
Tek tada je Albert odao tajnu da je sve to urađeno po ideji male Eleonore. Sve su oči bile uprte u nju. Mislila je za trenutak da će propasti kroz zemlju, ali poneta bujicom svojih dugo sputavanih uverenja ona prevaziđe tremu i toliko se raspriča u daljim objašnjenjima da se u to više nije moglo posumnjati. Dobila je povlašćen, ali ne i izjednačen status u krugu ovih znanstvenika; jer ona je obilovala u specifičnim ali ne i u opšte prihvaćenim znanjima. Patila je od blage dezorijentacije u odnosu na ova druga, i ukoliko ih se dohvatala izvrtala ih je na poleđinu ili razlagala na proste sastojke – te na taj način svako svoje znanje podizala iz nulte tačke! – Još nam ostaje na zadatak da prečitamo mapu zla – da bi naša osnovna priča dobila šire odjeke; to jest, da bi njen “izglavljen” središnji kod pokazao moć na konkretnim primerima. Moramo zato pregovarati sa onim Indusom i iznuditi mu odobrenje – reče okupljenima Albert. Međutim, Indus – koji je isprva insistirao na tome da prikaže prepis mape zla – iznenada je promenio mišljenje. Nakon što je pročitao Eleonorinu malu pripovest, shvatio je patent autotumačenja staroegipatskog teksta – zahvaljujući kome je ova i nastala – i u mislima ga primenio na staroindijski tekst. Nije izneo razloge za tako naglu promenu svog stava, samo je pokretom ruke zaštitio rasklopljenu mapu i polusagnute glave dobacio Eleonori: – To nije za žene! – Nećete ni vi dobiti vršnu nit moje priče niti njen patent, a vaša mapa zla bez njih ne vredi mnogo! ona prikazuje samo jedno činjeničko stanje, meru kolektivne patologije unutar (jednog po jednog) vremena i mesta, ali ne i prvi uzrok i poslednju svrhu tog zla! – odvrati Eleonora sevnuvši očima, i spretno povuče svoj svezak s okruglog stola.
Pobunili su se odmah i ostali, pozivajući ga na prethodni ugovor. – Ja imam napismeni ugovor samo sa Sedištem u Francuskoj, koje mi je i uputilo poziv. Vama ne dugujem ništa, svoj prepis ću poslati direktno u Francusku! – odvrati pritajeni Indus bez ikakvog imena, spreman da napusti salon. – Prokleti uljezu, ko zna šta kriješ! Pitanje je da li je tvoj doneti prepis veran, i da li je original ikada postojao! – čuo se protest iz publike. Zatim su, tako revoltirani, stali da nagađaju šta je uzrok tako nagloj promeni njegovog stava: da li je – nakon primene Eleonorine formule tumačenja na njegovu mapu – video u njoj nešto što mu lično ne odgovara? Na primer to da on sam ima tu upisanu veću dozu individualnog zla od one koju je pretpostavljao? – Ali zašto ga to tako brine ako većina ljudi ima mrlju u vlastitoj duševnoj supstanci – to jest, ako je većina a ne manjina zla? – upita Eleonora. – Važan je samo krajnji rezultat čovekovog delanja, koji ga iskupljuje za svo počinjeno zlo! – To je zato – odgovori joj jedan od znanstvenika – što to i takvo saznanje dovodi u pitanje njegov monaški položaj koga on ima u Indiji, a koji mu je bio već samim rođenjem nametnut; i koga on – kao jednu nasleđenu ali neizabranu ulogu – dalje nameće podređenima. – Njegova religija – nastavio je znanstvenik – ne dopušta mogućnost uspona nakon pada; u njoj sve stvari stoje u jednom zacrtanom poretku, bez mogućnosti ikakvog pomaka. Ako ne bude smeo da uništi svoju mapu, on će je preinačiti – napraviće falsifikat, ali mu za to treba vremena. Zato ga treba preduhitriti i što pre obavestiti Sedište u Francuskoj. – A na koji način se njegova mapa može preinačiti a da i dalje bude suvisla i punosmislena? – postavilo se pitanje iz publike. Odgovor je bio sledeći: Ako bi se tačke ovozemaljskog zla – što odgovaraju zvezdanim rasadima Plejada – pretvorile u beline unutar teksta svitka, došlo bi do takvog njegovog sažimanja da bi popis duša /vršen po vremenu i mestu rođenja/ postao onakvim kakav bi se vršio po vremenu i mestu smrti! Takvo skraćivanje strele vremena – nastalo usled gašenja zenice njenog repa, što sažima treptaje jednog dvosmerno-usukobljenog, upadnog vremena – dovodi do njenog obrušavanja nazad u prastanje: močvaru prekomerja vlastitih značenja; vrtlog energije što paralizuje i usisava sve podložne prolaznike. Dakle: njeno propadanje do u čeljust one zveri što izokreće hijerarhiju svih stvorenja i postavlja sebe samo za vrhovno (anti)-biće. Drugačije rečeno: brisanjem tačaka zla sa lica Zemlje, brišu se i udaljene zvezdane konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju Njen podzemni preporod. Prigušuje se, pritom, iskričav dah njene atmosfere; stoga se ova – iako plava – oslobađa primalnog grča: kroz oslobađanje iz dubine kuglastih munji, što se hukom obrušavaju niz kupaste visove polova! – Iako nikad nisam bila u polarnoj oblasti, ja prepoznajem i u našoj engleskoj pustari usisavajuća mesta – reče Eleonora. – Pretpostavljam da je potrebno imati njihovu mapu, jer većina ljudi ne može da ih oseti niti je upućena na to kako da ih prepozna. Ili je možda upravo suprotno: bolje je da je nemamo, da bismo u neku od njih nevino stupili i tako jednog dana otkrili prolaz ka Plejadama! – U svakom slučaju – izveo se opšti zaključak – tako preinačenu geopsihičku mapu ovaj Indus neće smeti da pošalje nazad u rodnu Indiju, nego će je ostaviti u Evropi: jer ona proizvodi zlokobne efekte. Izaziva lakomost u ljudima, jer im (– prividno razrešenom zbrkom između zagrobnih vremena –) pripisuje položaj koji im (u datom zemaljskom vremenu) ne pripada – da bi ih zatim nemilosrdno obrušavala u ponor. – Nažalost, naš pokrovitelj s Kontinenta nije dovoljno upućen u stvar da bismo mogli odmah da osujetimo dotičnog Indusa – reče presedan skupa, filozof i kriptograf, Osvald. – Zato patent naše gospođice Eleonore – iako nedovoljno oproban na konkretnim primerima i bez produžne linije svog vlastitog putokaza – treba što pre poslati u Sedište. – Iako nismo dobili konkretne podatke po pitanju vanzemaljskog porekla ljudske vrste – tj. prostorno-vremenske koordinate atlantske civilizacije – Eleonorinom formulom izneta mala pripovest postanja jeste pravi detonator: ona predstavlja simbolističku kvintesenciju, koja mora još dugo da čeka da bi postala snošljiva u svojim emancipatorskim efektima! ona je krtola koja može da proklija tek u drugom vremenu i na drugačijem podneblju. Ako ona i nije zamena za tražene podatke, vrednija je – u svakom slučaju – od onog što u rukama ima Indus. Neodređen strah ujedinio je sve diskutante, te se prikloniše ovoj neprilično apstraktnoj odluci Osvalda, s tim što je za kurira Eleonorinog novoiznetog patenta-i- rešenja izabrana osoba na koju bi se najmanje posumnjalo: njena tetka Telma, koja je i inače saobračala između Engleske i Francuske. Iako svedok mnogih neobičnih stvari koje su se događale u životima Alberta i Eleonore, ona nije priznavala natprirodnu egzistenciju. Time je bila idealni izvršitelj ovom zadatku. Takvoj neutralnoj osobi sa strane nisu se mogle – od strane neprijatelja – čitati misli, niti utvrditi pravac i cilj kretanja. Ostalo je, međutim, pitanje kako će se Sedište u Francuskoj (koje, izmaknuto iz Bermingena u pustošnu zabit Obraka, nevidljivo drži konce mreže tajnih akademija) pomiriti sa nepotpunim rešenjem prokrijumčarenog svitka, koje je u potpunosti izostavljalo njegovo faktografsko jezgro – ali ga je pritom nadomeštalo na zaobilazan način: onakav kakav ga je bogatio u opisnim detaljima, te vršio odabir ključnog (potresnog) među njima – omogućavajući prenos tog jezgra u savremeniji kontekst. Zbog toga je prepis staroegipatskog papirusa zadržan u Engleskoj, za slučaj da rad na njemu mora da se nastavi. (Nastavlja se)
Citati: 1) Herman Broh: Vergilijeva smrt 2) Rilke: Protiv-strofe 3) Sen-Džon Pers: Morekazi
4) Rembo: Kretanje 5) Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena 6) Herman Broh: Vergilijeva smrt 7) Gete: Faust – drugi deo 8) Novalis: Himne Noći 9) Robert Grejvz: Bela Boginja – istorijska gramatika pesničkog mita 10) Rilke: Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta 11) Malarme: neimenovana pesma 12) Sen-Džon Pers: Pohvale 13) Edgar Po: Al Araf 14) Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost 15) Bodler: Cveće zla 16) Herman Broh: Vergilijeva smrt 17) Helderlin: MNEMOZINA – fragment druge verzije 18) Klodel: Ode
Katarina Ristić Aglaja
Napomena autora: Citati pesama i proznih tekstova Eleonorinih nesavremenika, koji su se kao kakvom greškom našli u ovoj noveli, predstavljaju upliv budućeg vremena u prošlu egzistenciju, iz perspektive pripovedačkog lica.
Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“. Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.
Биљана Ђурђевић је неспорно цењена сликарска, чија је рецепција у нашој „уметничкој јавности“ нешто најближе консензусу. Њена нова изложба „Студија случаја“ у Салону Музеја савремене уметности само потврђује да се ради о сликару првог реда, чија дела су релавантна у контексту колико савремене светске сцене, тако и српске ликовне традиције, која поседују значајну и данас ретку меру особености, самосвојности и стваралачке снаге, не беже од односа према свом времену и суочавања са његовим изазовима и менама, и, што је најважније, имају снажно дејство на посматрача.
Биљана Ђурђевић се обично тумачи у кључу сликарке окренуте фигурацији, али са високом свешћу о другачијим уметничким традицијама, пре свега апстракцији и концептуализму, „уписаним“ у њен стил и поступак. Она је сликарка ванредног техничког умећа, способна је да створи осећај чулне опипљивости призора, њихове материјалности, али њени радови су при том обично засвођени извесним концептом, а природа слике је таква да, и поред снажног реализма, у себе „уписује“ искуство медијски посредоване, екранске визуелне представе, док слике, својом прецизном структурираношћу, и пред детаљно „реалистички“ изведених призора, имају особености и постижу дејство блиско апстрактном сликарству.
Биљана Ђурђевић
Изложба „Студија случаја“ састоји се из слика различитих величина и стоп анимација, повезаних донекле отвореним и вишесмисленим концептом, али који посматрача усмерава ка наративној структурацији. Већ код првог платна суочавамо се са антропоморфним ликовима у белим мајцама без рукава („силеџијкама“) и са лобањама уместо лица, које могу бити маске, али и не морају, односно које сугеришу пре антропоморфне представе смрти или зла, него људе са маскама. На раму прве слике исписане су, на енглеском језику, чувене максиме из Орвелове „1984“ о рату који је мир, слободи која је ропство и незнању које је моћ. Овај руком написан текст, који уоквирује представу фигура са лобањама уместо лица, сугерише њихово читање у смеру представника, „агената“ неке зле силе, насилне и контролне, можда чак ништитељске, која доминира или жели да доминира нашим друштвом и нашим животима.
Остале слике као да прате путешествије тих ликова, њихово ступање у свет или стварност, или просто полазак на задатак. После перфектно изведених слика купатила и железничке станице, црно белих, без трагова људског присуства, тако да готово физички можете да осетите мемлу и задах тих простора, и које истовремено представљају свет и маркирају етапе на путу оних који у њега ступају по извесном „злом“ задатку, суочавамо се са највећом сликом, која недвосмилено представља, или асоцира на представу четири јахача апокалипсе, антропоморфних фигура са кукуљицама, које јашу на коњима, у сивом, опустошеном екстеријеру, са пригушеним сунчевим сјајем, који призива дистопијске и (пост)апокалиптичке визије укорењене у западној религијској, уметничкој и попкултурној традицији.
Следећи низ слика нуди представу мрачних ходника, који асоцирају на напуштене фабрике или подземне ходнике болница или лабораторија, којима круже ове прилике са лицима лобање, а које на једној слици прилазе, на другој, као обављеног посла, одлазе. А посао који обављају сугерисан је стоп анимацијама на укупно три мања екрана, на којима једна од тих фигура плеше некакав плес смрти над човеком, голим и готово претвореним у костур, који лежи на поду тог ужасног простора. Реалистички упечатљиво изведена слика столице, на анимацији се открива као место на ком је седала једна од тих утварних фигура, што доприноси снажном утиску преплитања светова и постиже ефекат продирања света са слике и екрана у овај наш, изједначавања нашег простора са оним са слика, откривања њихове скривене аналогије. Такође, на сликама се не откривају сцене мучења, које би једноставно те лобањолике фигуре представиле као мучитеље или убице, већ би они могли бити просто представе смрти „која долази по своје“, представе зла које људски живот и свет претвара у пакао насиља, отуђености, напуштености и материјалне и духовне деградације или, сугерисано највећом сликом, „јахача апокалипсе“, који симболизују пошасти које ће довести до краја нама познатог света. С тим да је то зло, представљено тим атлетски грађеним фигурама у мајицама, и даље људско, превише људско, да бисмо могли да потремо како нашу људску тако и нашу личну одговорност за његово постојање и деловање у нашем свету.
Орвелов цитат, дакле, упућује да ову изложбу читамо из перспективе нашег времена као времена повећане глобалне контроле у споју са све мање контролисаним насиљем и буквалном физичком деструкцијом природе и друштвених односа, трансхуманизма у ком човек све више губи своја традицијски кодификована обележја. Лобањолике фигуре, дакле, заиста могу бити мучитељи из таквог једног дистопијског а све реалнијег поретка, али јасно упућују и на дубља егзистенцијална и духовна тумачења и искуства, која се тичу сваког од нас, најпре наших страхова од болести, репресије, рата, смрти, а највише живота подљудског, нељудског и недостојног, од ког мислимо да је и смрт боља.
Бивањем на овој исзложби ми као да „уживо“ присутвујемо доласку зла и његовом обављању посла на наше очи, над нама и нашим светом, и отвара нам очи пред тврдом реалношћу насиља, моћи и палог света, пред нашом људском крхкошћу и најзад пред наизбежношћу смрти.
Ипак, врхунска изведба ове уметности, њен дотеран концепт, као да трансцедира и осмишљава представљено; она га не улепшава, идеолошки не замагљује, не искупљује га, јер је то уметношћу немогуће, али ствара одређену спознајну дистанцу, по којој смо уверени да све што можемо да представимо и смислимо можемо и да превазићемо и победимо. То је управо особина сваке велике уметности, а ово је управо таква, јер то је и особина човека, као смислотворног, логосног бића, које није створено само да робује – подједнако природној нужности, сопственим страстима или господарима овог света.
Биљана Ђурђевић не би била то што јесте, да у слике не уноси и дозу ироније, хумора, провокације, заправо поетичког одмака, најпре видљивих у позадини упечатљиве слике лобањоликих фигура које (нам?) одлучним кораком прилазе, где испод и између слојева (црне и сиве) боје назиремо налепљене листове одштампане хартије, са текстом који очигледно представља текстове јавних позива на уметничке конкурсе. Ово може да нас асоцира на то да и уметност често може да служи злу и да не може априори да се ослободи од одговорности за учешће у манипулативним и насилним друштвеним стратегијама и праксама, али може бити читано и као полемични изазов који једна истинска, права уметност упућује фондашком, грантовском, у основи паразитском приступу уметности, добровољном пристанку такозваних уметника-чиновника да служе различитим идеолошким, економским и другим интересима, којима ни један не само уметник, него и истински човек, не би требало да служи.
Изложба „Студија случаја“ нас суочава управо са таквим једним искуством, искуством истинске природе нашег света у ком нема бекства од одговорности, ни окретања главе, јер свака самоиздаја нас претвара у лобањолике наказе, а свака слабост и пасивност у њихове жртве. Али не бојте се, се ово је пре свега једна одлична уметност, а свака добра уметност је пре свега лепа.
Милан Стојадиновић провео је у изгнанству на острву Маурицијус у Индијском океану непуних седам година, од априла 1941. до марта 1948 године. Одмах након завршетка Другог светског рата британске власти су разматрале шта да чине са Стојадиновићем и како да га се најлакше ослободе. Средином 1946. године му је од стране острвских власти саопштено да је слободан човек.
Потом су искрсле тешкоће, административне, али и политичке. Августа (Стојадиновићева супруга) се пребацила у Бразил и почела активно да ради на пресељењу у ту земљу. Након тога као опција појавила се и Аргентина. У Аргентини су на добијању визе за Стојадиновића и његову породицу активно радили некадашњи дужносник НДХ доктор Бранко Бензон и Еугенио Монти (Eugenio Monti de Valsassina), који су били повезани са аргентинским државним апаратом, као и са самим председником републике Хуаном Пероном. Међутим, у случај су се умешале САД тражећи да се Стојадиновићу не дозволи улазак у Аргентину и Бразил. Вашингтон се позивао на акт потписан у Мексику непосредно после окончања Другог светског рата, који је забрањивао пријем нацистичких злочинаца и њихових сарадника у Западну хемисферу.[1]
Након одређених консултација, 7. јуна 1947. године донета је одлука да се првобитно одобрене визе опозову, што је значило да су прихваћени аргументи које је изнела америчка амбасада.[2] Ипак, два месеца касније донета је званична одлука да се Стојадиновићу дозволи улазак у Аргентину, о чему је формално одлучио аргентински министар спољних послова Брамуља, што упућује на закључак да је лично Перон у овом случају имао последњу реч.[3]
Стојадиновић се у Буенос Ајрес искрцао почетком априла 1948. године. Том приликом срео се са породицом свог брата Драгомира Стојадиновића, његовом супругом Косаром и сином Михаилом.[4]
Стојадиновић с породицом (извор: Милан Стојадиновић, Заточеник његовог британског величанства)
У првом периоду након усељавања у Аргентину Стојадиновић се није јавно ангажовао против ФНРЈ, а од активности емиграције се ограђивао, што су и службеници Посланства ФНРЈ констатовали пре него што су у лето 1952. године започели разговоре с њим.[5]
Некадашњи поглавник НДХ, Анте Павелић, стигао је у Аргентину неколико месеци након Стојадиновића. У Буенос Ајрес је пристигао 6. новембра 1948. године италијанским бродом Сестријере, са лажним пасошем добијеним од Крунослава Драгановића, који је издао Међународни црвени крст, бр. 74369, у Риму, 5. јула 1948, на име Арањош Пал (Aranyos Pal).[6]
*****
Након прекида контакта са представницима ФНРЈ, Стојадиновић је отпочео са пропагирањем разбијања Југославије и стварања самосталне Србије. На сличном путу био је и хрватски лист Избор из Буенос Ајреса. Тај часопис, близак Павелићу, је средином 1954. године објавио један разговор са бившим поглавником о будућности Хрватске у светлу нових дешавања у свету. Уредник листа Јосип Субашић писао је о кризи Титовог режима у Југославији и о томе како би се могло десити да Савезници потраже алтернативу која би могла гарантовати ред и мир у том делу Европе. Предуслов свему томе он је видео у решавању српско-хрватског спора, а за то је поред Павелића, кога је видео као неспорног представника хрватског народа, био потребан и неко ко ће представљати Србе. Логично, избор је пао на најпознатијег Србина који је тада живео у Аргентини.
Стојадиновић је у разговору Субашићем, који је вођен у његовом дому 29. Јула 1954. године, изјавио да су Срби и Хрвати живели „стотинама година у посебним државама“ и да би тако требало да буде и у будућности. Изразио је наду у могућност добросуседске сарадње када се буде решило државно питање. Избор је представио Стојадиновића у позитивном тону. Тако је у Стојадиновићевој краткој биографији наведено како за време његове владе „нису били вршени прогони Хрвата, како се то раније практицирало“, а да су се „многи“ Хрвати који су до тада били у емиграцији вратили у домовину. Наведен је и пример Милета Будака. Из оваквог представљања једног српског политичара могло се закључити да интервју није случајно направљен и да иза свега стоји нешто више. И сам некадашњи председник владе на крају интервјуа је рекао да се нада да ово није њихов последњи сусрет и да је његов дом отворен за добре и праве Хрвате.[7]
Почетком новембра 1954. године Стојадиновић је дао још један интервју на ову тему и то аргентинском листу El Mundo Argentino, у којем је казао да његова ранија изјава има за циљ „смирење духова међу нашим народима и уколико је то могуће, предати забораву узајамне увреде и непријатељства“. У наставку разговора са уредником листа рекао је и следеће: „Др Павелић и ја мислимо исто. Обојица смо националисти и сматрамо међународни комунизам заједничким непријатељем наших народа“. Закључак је био да Срби и Хрвати не треба да се боре међусобно, већ да концентришу све снаге према поменутом непријатељу.[8]
Против идеје о споразуму са Павелићем иступили су бројни српски емигрантски листови. Доброслав Јевђевић је констатовао да ко пружа руку Павелићу, тај легитимизује његове злочине; Стеван Тривунац је говорио да се „хрватским усташким одродима прикључују српски реакционари“ и да угрожавају „заједнички дом“ -Југославију, а љотићевска Искра да се ради о сусрету „две назадности“, односно о сусрету „фашистичког шегрта и калфе“.[9] Став Српске заставе био је да су усташки злочини током Другог светског рата стравични и неоспорни, али да је мирно разграничење боља алтернатива од „рата до истребљења“.
Треба напоменути да су разговори које је Павелић водио са Стојадиновићем довели до осипања у усташким редовима. Вјекослав Лубурић Макс је у свом листу Дрина напао свог некадашњег вођу због разговора и договора са Стојадиновићем, „једним од највећих крвника хрватског народа“. На овај текст одговорила је Хрватска изјавом Вјекослава Вранчића, у којој се каже да државне границе може мењати само „суверени хрватски народ“, а да ни он нити било ко други од Хрвата у Буенос Ајресу није са Стојадиновићем водио преговоре везане за питање граница.[10]
На овом месту ћемо се осврнути и анализирати сам случај тзв. споразума Стојадиновић–Павелић. Није спорно да су се њих двојица посећивала током 1954. године, о чему сведоче фотографије објављене у емигрантској штампи. Такође, обојица су се јавно изјаснила за то да Срби и Хрвати треба да живе у две одвојене државе након рушења поретка у Југославији. Јасно је и да су разговарали о идеји чија је суштина била мирно разграничење између два народа. Спорно је да ли је споразум стварно постојао и шта је у њему писало. Према тврдњама очевидаца, некакав документ је постојао, али шта је садржао остаје непознато.
Да ли је споразум потписан или није и даље је дилема, али две конкретне чињенице указују на то да није. Као прво, документ није никада објављен нити пронађен. Као друго, важан траг је текст Марка Синовчића из 1961. године, настао на основу разговора са Јосипом Субашићем, који је присуствовао састанку на којем је споразум требало да буде потписан. По тој верзији, Стојадиновић и Павелић су се нашли у Стојадиновићевом дому у Буенос Ајресу. Наводно је бивши председник владе желео да самом чину да што свечанији тон и да обезбеди присуство представника српске и хрватске емиграције. Ипак, до потписивања није дошло, из недовољно јасних разлога, а две копије текста споразума су остале код Стојадиновића и Субашића. Сведочење уредника Хрватске Звонимира Фржопа говори о томе да је споразум требало да буде објављен. Наиме, њему је речено да резервише одређени простор у следећем броју листа, али материјал за објављивање никада није добио. Наводно је требало да истоветан садржај буде публикован и у Српској застави.[11]
Миша Ђурковић у својој анализи наводи три могућа објашњења зашто је и како дошло до споразума између Стојадиновића и Павелића. Прво, које назива „Удбино“, јесте да се радило по задатку страних служби, пре свега Италије и Аргентине, а против власти нове Југославије. На ово тумачење указивали су и листови у којима је вест о помирењу прво и објављена. Стојадиновићеви договори са Павелићем могли су се тумачити и као вид притиска на власти ФНРЈ да пусте Драгомира Стојадиновића (брата Милана Стојадиновића) из затвора у Југославији и пошаљу га у Аргентину по задатку да „смирује и контролише Милана“. Треће тумачење које Ђурковић наводи јесте да је Стојадиновић можда радио у договору са Удбом на дискредитацији Павелића међу хрватским емигрантима, не би ли тиме купио „слободу за Драгог“.[12]
Образложење да је Стојадиновић радио по налогу Удбе у циљу дискредитације Павелића чини се, на основу постојеће грађе, најмање вероватним, јер су представници Удбе касније убеђивали Драгомира Стојадиновића – да он „никада не би био слободан“, да је у обзир узимано држање његовог брата. Такође, током 1957. године Драгомир Стојадиновић је наводио да се Милан Стојадиновић „опекао на две ствари, Трст и Павелића“, што указује да на том пољу није радио по жељама представника ФНРЈ.[13] Да је Милан Стојадиновић том приликом деловао по налогу аргентинске полиције уопште се не помиње у извештају Министарства унутрашњих послова 1960. године, у коме се говори о Стојадиновићевој активности у Аргентини.[14] Дакле, можемо закључити да је најближе истини образложење да су разговори с Павелићем бар делом представљали покушај да се изврши притисак на власти ФНРЈ за пуштање Драгомира Стојадиновића у Аргентину. Наравно, уз ограђивање да се ради о тумачењу до сада познатих извора. За додатно разјашњавање ситуације посебно би било од значаја анализирати да ли је у свему томе било утицаја италијанског фактора, због заинтересованости те земље да ослаби позицију ФНРЈ у јеку Тршћанске кризе, као и због веза које је Стојадиновић имао са Италијанима и пре Другог светског рата, али и касније у Аргентини.
Битно је рећи и неколико речи о питању граница, односно да ли је стварно било конкретног договора о разграничењу између Србије и Хрватске након рушења режима у Југославији. Границе нису помињане ни у једној од званичних изјава двојице актера. Говорило се о принципу мирног разлаза, као и да би сва питања требало да реше законита народна представништва две земље. О томе нам сведоче како њихове директне изјаве тако и посредне које су пренели њихови саговорници.[15]
Верзија о конкретним граничним решењима потиче од хрватског свештеника Ђуре Балоковића, који је наводно на свом пропутовању кроз Аргентину одвојено разговорао са Стојадиновићем и Павелићем. Оно што му је о овим разговорима из 1954. године испричао Балоковић током 1965, записао је Винко Николић, уредник Хрватске ревије и објавио 1967. године у књизи Pred vratima domovine: susret sa hrvatskom emigracijom1965. Привремена граница је, тако, требало да буде успостављена рекама Босном и Неретвом, где би све западно у Босни и Херцеговини припало Хрватској, а источно Србији. То је, у крајњем, значило да би Бања Лука била хрватска, а Сарајево и Дубровник део нове српске државе. Тадашње границе република Србије и Хрватске није требало да буду измењене. Наводно је било замишљено да се формира и једна комисија која би се старала о размени становништва и добара. Сличну верзију Балоковић је наводно чуо и од Павелића, али је он предвиђао могућност плебисцита грађана Дубровника за коју од новоформираних држава би желели да се определе.[16]
Ова верзија догађаја је проблематична и стога што нема никавку прецизнију временску одредницу када су та два разговора одржана. Из свега наведеног можемо рећи да је прича свештеника Балоковића у вези са границама, коју је записао Николић, с једне стране непроверљива, а с друге стране нема потврду у другим изворима нити изјавама. Што се тиче Николића, занимљиво је рећи да је његово изручење од Аргентине ФНРЈ преко свог посланства у Буенос Ајресу тражила током 1947. године, дакле још раније него Павелићево.[17]
Да је питање граница озбиљније разматрано демантовао је и сам Стојадиновић у разговору са доктором Бранком Пешељем, вођеним фебруара 1960. године. Тада је рекао да о границама није било говора, него само о принципима, и да он као наследник Николе Пашића никад не би пристао да Босна и Херцеговина припадне Хрватској. Његов саговорник остао је убеђен у његове тврдње, што је касније и објавио у канадском недељнику Хрватски глас. Ни ова Стојадиновићева изјава, међутим, не може се узети без резерве јер је дата у периоду када је Павелић већ био мртав, па није било другог сведока који би могао томе противречити.[18]
Постоји и једно сведочанство, додуше из друге руке, како је изгледао тај „историјски сусрет“ Стојадиновића и Павелића. Запис о томе оставио је чувени италијански новинар Индро Монтанели. У чланку објављеном годину дана касније у листу Corriere della Sera, Монтанели даје занимљиву и упечатљиву слику. С једне стране Павелић, емотиван и убеђен да чини један корак од којег зависи судбина народа, а с друге стране Стојадиновић, који је описан као уздржан, па чак и незаинтересован. Италијански новинар бележи како је Стојадиновић, док је Павелић сузних очију говорио о помирењу два народа након свих сукоба и жртава, „кришом листао берзански ценовник и скицирао оловком на маргини, неке брзе операције преношења“. Деловало је да је некадашњи премијер дошао да одради посао из интереса које Монтанели и присутни на састанку нису могли докучити.[19]
Текст је приређен на основу књиге: Бојан Симић, Стојадиновић у Аргентини, Београд: Институт за европске студије/Фондација „Светозар Милетић” 2022.
Featured image: Стојадиновић, Павелић и Вјекослав Вранчић у Павелићевом врту 1955. године (Извор: Хрватска ревија)
[1] Archivo Histórico de Cancillería, Ministerio de Relaciones Exteriores y Culto, Buenos Aires, Argentina (MRE), DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Вербална нота Амбасаде САД у Аргентини од 30. 4. 1947.
[2] MRE, DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Одговор Министарства иностраних послова Аргентине упућен Амбасади САД у Буенос Ајресу од 7. 6. 1947.
[3] MRE, DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Допис Министарства иностраних послова и вера од 20. 10. 1947.
[4] Стојадиновић, Заточеник његовог британског величанства, 188–189.
[5] АБ, БИА, 70900415/91–1, „Стојадиновић др Милан, његово држање иза рата и наш план акције у вези тога“, од 12. 8. 1952. Ти преговори су, према доступним документима, трајали до октобра 1953. године.
[6] ДАМСП, ПА, 1951, Аргентина, ф. 3, д. 32, с. 45959, 1–6.
[9] Krizman, Pavelić u bjekstvu, 269–271. Стојадиновића је фашистичким шегртом назвао још пре Другог светског рата Димитрије Љотић у својој брошури „Порука фашистичком шегрту“ из 1937.
[10] Цитирано према: Krizman, Pavelić u bjekstvu, 342, 349.
[11] Hrvatska misao, svezak 23, broj 26, 1961, 61–62.
[12] Ђурковић, Увод: Енигма Милан Стојадиновић, 25.
[13] ИАБ, БИА, 70900415/107–1, Забелешка о разговору са Драгомиром Стојадиновићем, од 26. 5. 1957.
[14] Archivo General del Poder Judicial de la Nación, Buenos Aires (AGPJN), Dossier 11.358, Policia Federal, Letra N0 46.183 од 22. фебруара 1960.
[15] Hrvatska revija, godina XXXIX, svezak 3 (155), rujan 1989, 553–554; Krizman, Pavelić u bjekstvu, 281.
[16] Vinko Nikolić, Pred vratima domovine: susret s hrvatskom emigracijom 1965, knj. 2: Dojmovi i razgovori, (Pariz–Minhen: Knjižnica Hrvatske revije, 1976), 217–221.
[17] ДАМСП, ПА, 1947, Аргентина, ф. 9, д. 26, с. 420383, „Издавање ратних злочинаца“.
Предраг Пеђа Тодоровић је дипломирао на одсеку за сликарство у класи професора Славољуба Чворовића 1991. године. Магистрирао је на одсеку за зидно сликарство – мозаик 1944. године. Завршио је курс из конзервације керамике Центра за конзервацију „Дијана“ при Народном музеју у Београду 1997. године. Члан је УЛУСА од 1993. године и има статус самосталног уметника. Дела му се налазе у музејима, галеријама и приватним колекцијама у земљи и у иностранству, између осталог у Народном музеју у Београду, у Народном музеју у Пожаревцу, у Народном музеју у Тополи, у галерији Saint Julian у Sliemi-Malta, у приватним колекцијама у Бечу, Мадриду, Барселони, Милану, Риму, Ла Валети, Минхену, Паризу, Санкт Петерсбургу, Сиднеју и тд.
НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ
Часовник откуцава, танана нит ближи се крају, за неколико дана призор ће угнездити тајну.
Недостаје Минотаур. Није се тек тако распомамио, осећам његов дах. Тражим да спазим вршак његовог рога. Узалуд, светло је распршило његову сенку. Али он је сакриван у неком кутку и вреба оне који су пијани од утисака, да их одвуче путем паукове мреже да би из њих исисао импресију. Да, ипак, у овом граду је присутно одвајкада његово обличје у виду Бастиље, гиљотина које су биле жедне крви тако да је и последња исповест једног обезглављеног краља постала неизбрисива мрља која је постала црна флека. Владавина безумља постала је Пировање тамних демона. Изидино завештање, лоше протумачено и изврнуто постало је погубно за ток. Наполеоново време још више се приближава мумији. Доба Франкенштајна је на помолу, према њему је лице Квазимода само невешто исцртана истина.
Предраг Пеђа Тодоровић
Изненадни пљусак спира огромно плаветнило. Усковитланост облака подсећа на позоришне завесе испод којих се одиграва МИТОЛОГИЈА . Трећи чин времена. Стално присуствује позоришна атмосфера, мењају се улоге и сцена у мијазми провиђења. Васкрсавају у моменту док кишне капи спирају окно, слике Мориса Утрила и нашега Пеђе Милосављевића који је један од ретких који је сачувао кишни лик овога вилајета. А онда када плаво небо прогледа сунчаним оком, одједном све затрепери као дивизионистички потез на сликама импресиониста. Писароово виђење дарује прави дамар светлосних искри које дефинитивно усваја Сера својим поинтилизмом. Све је у бојеној тачки облик сведен на своју суштину, постаје знак обавијен игром колорита. Имао сам прилике да се уживо упознам са местом који је нуклеус оваквог тријумфа светла. Готичка катедрала Сан Шапел ушушкана у свој ванвековни мир постаје место за иницијацију Светла. Када ступите у горњи део тада ћете осетити да сте постали бојени сегмент, проламањем светла кроз витраже. Цео простор звони бојом и слави свеприсуство Божије манифестације. БОГ ЈЕ СВЕТЛО! СВЕТЛО ЈЕ ЗВОН ВЕЧНОСТИ! Импресионисти су то спознали славећи обичне тренутке, они су прославили свеприсуство Божанске промисли. Импресионизам је одраз Готичког окносјаја – ВИТРАЈА. Доривалу је можда управо ово место открило својим физичким дејством наук који је применио у својој теорији боја. Управо то штиво отвара вратнице импресионистичком поимању слике. Све пре тога је пуно битумена и музејске патине.
Предраг Пеђа Тодоровић
Станите, али ово је део неког заосталог мишљења које је као и сама констатација део преживелих историчара уметности. Уосталом о каквој музејској патини говорити у граду светлости. У граду где побеђује дисање пуним плућима, где се изнад свега цени слобода. У граду који је јадан од првих који се узјогунио и променио, у датом тренутку свој изглед. Тако да је од средњовековног добио свој данашњи изглед, осмехујући се и поздрављајући небо, широким булеварима, дишући мноштвом паркова, а зеленилом је обавио многа своја сећања. За разлику од неких који су се трудили да затрпавају, плашећи се ископаног, он је и то нађено поставио по парковима, а тамо где није могао он је пустио машти на вољу. Запитаћете се да ли сам заборавио импресионисте и зато сада упадам у дигресију? Не, само покушавам да нађем једног пријатеља кога сам препознао пре неколико година, тј. 1988. године. Па заиста није случајно што је то било у прошлом веку. Вероватно сте радознали али не бих вам га одмах откривао. Дозволите ми да тај мој пријатељ буде тајновит. Његово присуство је јако важно у мом даљем путешествију. А управо због тога што он држи кључеве раскршћа. Као нека врста Хермеса или Херме или ти нашки речено крајпуташа. Веома је кључан моменат када сам га упознао. Не бих га ни приметио да нисам открио заједничку пасију према миту. У граду где је стално присутна сен Минотаура, то није необично. Па добро, ево нека тајанственом пријатељу буде дата улога Тезеја. Па онда и нека сада његово право име буде и даље скривено овим чувеним грчким јунаком.
Предраг Пеђа Тодоровић
Зашто желим да тај лик остане под велом? Има разлога за то јер је и он имао велики број пријатеља како у његовој садашњости тако и у прошлости.
У граду где све ври од симбола и многоструких значења, где се тренутак у часу расплине и где се пројављује оно невидимо, ванвековно, родио се управо наш јунак, Тезеј. Шта оно рекоше за музејску патину и за таква слична нагваждања. Нека они оставе прашину да се мирно таложи и прекрива оне некадање боје и потезе. Они који виде испод скраме, који смотре, приметиће да су све поштапалице измислили они који гледају са свог матерјалистичког становишта. Тако, по њима, импресионисти напуштају свој атеље и одлазе у пленер, где се инспиришу стварним. И то се већ као нека мантра понавља већ два века и постаје на почетку 21. века правило. Управо наш Тезеј све то побија, ломи и захваљујући њему та овештала мантра губи трку. Његово остварење потпуно открива један другачији ток. СТАЛНО ПРИСУСТВО ДУХА ЈЕ СЛОБОДА КОЈА РУШИ СВЕ ЗАБРАНЕ. ПРАВА СЛОБОДА СМЕШТЕНА ЈЕ УНУТАР МЕРЕ БИТИ, КОЈА ЈЕ УПОРИШНА ТАЧКА ВЕЛИКОГ ТВОРЦА. ТАКО ЈЕ И САМО ОСТВАРЕЊЕ ПУТ КА ЊЕМУ. У ТОЈ НАИЗМЕНИЧНОЈ КРУЖНИЦИ ЈЕ ЗАОКРУЖЕНО ПОЧЕЛО СВИХ СТВАРИ. ОНИ КОЈИ СУ СПРЕМНИ ЗА КРУГОГЛЕД МОГУ СПОЗНАТИ ТИМ ПУТЕМ СВОЈ ЦЕНТАР. ОНИ МОГУ ОСТВАРИТИ КРЕАЦИЈУ, ЈЕР ЈЕ ОНА ПОНОРНИЦА КОЈА ЈЕ ПРОМИСАО НЕБЕСКОГ ТОКА. ИЗВОР ЈЕ ПИТКА ВОДА –ЧИСТА МИСАО, ЧЕДО ПРОМИСЛИ КРУЖЕЊА УСТОЖЕРЕНОГ ЦЕНТРА. То ми је шапнуо у једном трену Тезеј.
Предраг Пеђа Тодоровић
А сада вратимо се Минотауру, после овога нисам више толико убеђен у његово присуство, можда он и није он, можда је ипак Успавана лепотица, или нека уснита тајна коју је Ђоконда похранила внутрини? А да није и сама Ђоконда двојница Аријадне? To су нека од питања које сам поставио Тезеју. Он ме је дубоко посматрао и ја сам у трену препознао да је оно што могу да откријем митологија и бајка које скупа играју менует или кан-кан или …
Нарочито је овај контраст присутан у тренуцима просветљења када се отклапа небо и нештедимице дарује земљи исијавање. Као да се стапа са њом. А када проспе прегршт светлосних стрела, лепотица се буди из своје омамљености, слично представи СВ. ТЕРЕЗЕ – Скулптури Бернинијевој. Ипак бих се одлучио да је представим у улози успаване Лепотице која се устоличила у бајци Шарла Пероа. А и стварно постоји и плута у својој лађи Отел де Вил – иначе градској већници. Њу чува армија витезова који стреме у висине. Када она оживи, они крстаре заједно са њом. Њен љубљени Хипнос нежно је привија у своје наручје, а у намрешканим облацима у часу можете угледати његов лик. И тако јој испуњава ружу сновима. А ноћу долази Селена, успавана красотица постаје Ендимион. Тако се улоге стално мењају, од часа када је створено ово здање. Обистињене бајка и мит у грађевини, постају опомена овом времену који признаје виртуални свет екрана свакодневне уобразиље. Али ово место памти и много горе призоре које је вео историје покрио. Памти вешала на којима су страдали многи који су били уз Ројалисте.
Предраг Пеђа Тодоровић
Можда су то сенке које присуство Минотаура ипак оставља. Његов крвави данак, попут плашта клизи преко тог дела историје. Својим кужним задахом испуњава те делове историје, тек толико да поремети ону раскошну слику, која тако постаје уморна уобразиља. Попут огромног паука који је сплео мрежу да би премрежио светлост Париза, понављајући сан једног лудака, који је био пророчански. Толико о сомнабулној прикази, коју потцртава силуета рогатог мутанта.
Посматран оком Икара овај град се попут рибе башкари и праћака. Да ли он из те перспективе може да запази провиђења и мијазме усред дана? Да ли може да примети метафизику овог града? Да спозна и поред буке ехо хармоније свера. Одатле види да је овај град Плутон, дете Деметре, који је на властитом длану распоредио објекте, зграде, паркове, а његовим жилама пулсира Сена. А да ли из тих небеских дубина може да спази и заточеника лавиринта? Или ,можда захваљујући тој дистанци запажа да овај биколики изрод, грли лепотицу и са њом игра, по не знам који пут – “Последњи танго у Паризу”.
Препустићу се сада лудој доколици, посматрајући лет Икара. А то ћу учинити на месту које се зове Монмартр, са тачке где пулсира Свето Срце.
А о мом тајанственом пријатељу исприповедаћу касније.
Stella polare 