Oznaka: Katarina Ristić Aglaja

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu. Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla. Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8. Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Figurina od smole

Lutka skrivena u godovima drveta (njegova najintimnija ličnost; pra-pra-unuka podzemno-sunčane starice) postaje vremenom sve manja i manja – u korist svojih proširenih odjeka koji prate, talasaju i preokreću njenu prvobitnu nameru: da izađe napolje i udahne talas daljne atmosfere.

Zbog te nemogućnosti, ova lutka se žarila u samoj sebi, a mozak joj je proključavao – postajući sve više nalik purpurnom jorgovanu. Tako je ona isušila sokove stoletnog stabla, a ono-kao-umiruće počelo je da ispušta smolu, nektar samopomazanja (suze davno zaboravljene starice).     

Kapi smole padale su na zemlju s jedne adventivne grane, i stvorile ljudsku uspravnu figuru. I kada je sputanost žive lutke dovela do ključanja njenog mozga – i kada je ovaj isti oslobodio munju, koja je rasula cvetiće sopstvenih mu misli kroz gornje-nebesko crnilo – nepomična figura-od-smole se ispuni bojama /ovog posmrtno-sunčanog vatrometa/; te oslobodi vlastite mirise potekle od žrtvovanog prastabla. Tad ona načini prvi pokret, proistekao iz njene sopstvene (– s polukružnim vremenom naizmenične tiranije tamnog starca i svetle starice više nepodudarne –) volje.

---

Persefona & Hekata

Dah neutažive osame huji kroz strune njenog tela dok naporno hodi po predelu odbeglog sećanja. Samosagorelo zlo rajskog preobilja Lemurije svelo se na ogoljeno granje puno zimski usnulih koštica, zrnca besmrtnosti u zaboravu. Kada upadne u procep planinskog zemljišta, granati izdanci njene glave i udova spašavaju je od pada u ponor svezaborava. Uspinje se ona polako ka planinskoj kolibi svoje starice, koju zna samo iz nepamćene davnine. Goni je srp narastajućeg Meseca, dok je usporava srp opadajućeg. Čas je Khora čas Hekata. A ta se dva oprečna srpa (zakrivljena zrcala) najzad spojiše u kolut novog podmlađenog lica Staričinog i onog koga čini reljef nepoznate Mesečeve poleđine. To je lice koje je ostavilo svoj otisak na Severnom polu još-ne-učvršćene kugle zemaljske. Tu je izdubilo zelenu dolinu, raj nepamćenog vremena izmaknut iz opšte struje kretanja sveta.

---

Leptir s krilom od jesenjeg lista

Gusenica što iz usnule lutke razavija krila, plamteći prst od rascvetalog voska, ili beloplavetna kapa vidovnjaka, osuđeni su na prevremenu smrt, gašenje…

Pogled unazad, na izvor vlastitog života (postojanja) – u izbočini napuklog ogledala, odškrinutim vratima onostranog, ili pećini ukrštenih stakala jugozapada, gde je zacrtan put kroz njegove zubce: put koji ne vodi nikud do li uokrug štapa zabodenog u vodeni početak pri šupljem stablu podzemlja…

Odatle se – iz podvodne petlje tog korenja – razvezuju slepe ulice: one što teku ka pustoši jugoistočne strane, kud zaludno streme jablanovi pokušanog pogleda na budućnost…; dakle, rukavci nečije izbegnute smrti u preobilju.

Slogan svih smrti u čijem dnu stoji oko treptave budnosti.

Zmija stremi iz purpurne visine rajskog lišća u hladnu plavičastu dubinu ovog stabla – radi pronalaska učahurene lutke, kojoj preotima sunčana krila /postajući zmajem što otperja putem zapada/.

Ali, na nju pade crven jesenji list – kakav joj dâde moć spoznaje sopstvene nad-lepote, što tka svoje šare u žalosti. I tek otad joj čežnja ubogog lutalice, kao i oskudnost zemnog putovanja (u koju se uopšte utiskuje ljudska osobenost) postade milija od (preobiljem ljušteće, odmetnuto podzemne) riznice bestelesnih slika. I ona se tad nêmo zaputi na strmu severoistočnu uzvišicu; mesto čekanja apsolutno novih, pevno-stradalačkih otelotvorenja.

Produžen rep rajske ptice – eho zvonjave zinutog podzemlja – grana je bega mnogih duša iz tamnice suštastvenog.

---

Kada se Psiheja-život spušta ka senima (Mandeljštam)                                

“Kada se Psiheja-život spušta ka senima u poluprozirnu šumu, po Persefoninom tragu, slepa se lastavica baca pred noge sa stigijskom nežnošću i zelenom grančicom. U susret begunici žuri gomila seni, dočekujući naricanjem novu drugaricu, i slabačke ruke krše pred njom u nedoumici i s bojažljivom nadom.”

(…)

“Ne čuju se ptice. Imortela ne cveta. Prozirne su grive noćne ergele. U suvoj reci plovi prazni čun. Među zrikavcima reč je bez svesti. I polako raste, kao šator ili hram … O, kad bih mogao da vratim stid okatih prstiju, i ispupčenu radost prepoznavanja. Ja se toliko plašim ridanja Aonida, magle, zvonjave i razjapljenog ponora. A smrtnima je data vlast da vole i prepoznaju, za njih će se i zvuk preliti u prste; ali ja sam zaboravio šta hoću da kažem i bestelesna misao će se vratiti u dvorac senki. Sve nešto drugo prozirna ponavlja, samo lastavica, drugarica, Antigona…”

---

SNEŽNA KRALJICA – KOSMIČKI SPEKULUM

Žalopev Mesečeve Boginje, što baca pogled u dubinu Spekuluma, preinačuje čitavu povest Zemlje…

Uzorni astralni svet, opticajni kristalni cvet, ili levak vihorskih elemenata, jeste tavanski izmešten ostatak jednog vremena – koje je iscurelo kroz paučinsku mašnu. Jedino srebrna kopča Knjige čuva sećanje na njega, koje se odigralo na južnoj Zemljinoj polulopti.

Skriven sklad Dubine i Visine, što stoji u Spekulumu (Samostojnom Krilu Noći), omogućio je da se bez bojazni iznova prizove Dubina i time produži Visina (kljun samosvesti, zarobljen u sferi). I to sve do tačke pronalaženja (oprečnim Ogledalom preotetog) Knjiškog jezgra-u-rasemenjavanju.

Međutim, taj vid gornje-osmatračke zaštite prestaje kada se zemni tragalac susretne sa krajnosnim ponorom; suoči sa Licem Svedoka, Gospom Strave; Okićenom Fasadom nečeg što se zbivalo unutar Olujne Sfere, usled čega je ova patvorila Njen udaljen, hladno-zvezdani izraz.

A to je srce-pulsno,imenujuće pogađanje one nepremostivo-odstojne, uvek već kolažno-pomerene, i time falsifikatne tačke – na kojoj stoji Tvorac Knjige; tačnije: onaj koji vrši šestarenje jezerskog kruga na kome neznana stoji i kliza se, bacajući vlastitu senku još u stihijskom pretpočetku; te koji vrši fragmentisanje jezerskog kruga koji je beskonačno deljiv, jer preklapa donju otežalu poluloptu, more prvog postanja. Otud sledi Rasklop ili Listanje Knjige. A potom nastupa povlačenje suznih trepavica osmatračevih iz mora te otežale plaveti, te građenje uvis žalopojne katedrale od inja; ponad svega uzdignuta uska platforma, gde stupa Dodatak Knjige, u vidu divovske moći usaosećavanja s onim ustajalo-bezizraznim dole. Dveri ukrštanja gornjeg /upisivalačkog/ i donjeg /ispisivalačkog/ ambisa, duž paučinastih stepenica Neba.

Iz Fasade uzduž naprsle Sfere najzad izbija Munja, čija bledozelena grančica proniče sive oblake: kamenite obale Hiperboreje. Tek time ona iscrtava put sublimacije gneva Potisnute.

* *

*

Mahinalno lomljenje Ogledala:

Kada je zlo u ljudskom svetu preraslo pretpripremljenu meru Boginjinog trpljenja, ona se okrenu od sveta koji-je-poriče i zaroni u zrcalo odražavanja ponora svojih ostalih mogućnosti. I kada je doplovila u poslednju dubinu Noći – na čije je koralno postolje učvrstila vlastito Sunčano oko – ona odasla titraje svoje tako velike opčinjenosti na površinu okeana/zrcala da ovo morade da prsne. Tada ona izgubi odstojanje spram ljudskog sveta – omaškom rano ispovrnutog iz zglobno-obrtnog zrcala – i zapade u odsevnu sliku svog iz-dubine pomaljajućeg lika: onu koja ne mogade da pojmi osnov svoje trajnosti s onu stranu granice: zlu dvojnicu, povampirenje svoje odbačene prvomogućnosti samopoklapanja sa ovozemaljskim svetom.

A pri tom: stara celina se iz sakupljenih delića može ponovo sagledati samo pod uslovom odmetanja jednog – za pokret zrcala – kružno-zaokretnog delića /Njene tiho kristalisane suze/. Jer ogledalo ima sopstvenu volju okretanja: od sobom prvostvorenog odnosa /Njenog/ jastva i /izuzetog/ sveta, ka ništavilu – iz koga /uvek iznova/ iskrsava Držačeva nepoznata ruka; ona što vodi ka daljem samoporedbenom izmeštanju i usavršavanju tog – u snu Odsutne učahurenog – sveta; put rajskog ostrva prema Severu.

Nad krhotinama jednog svojom-voljom-propalog carstva uzdiže se bestežinski ornament (slog časovnika raznih smrti) – koji neslućenom brzinom, poput mećave, pronosi vest o događaju ove propasti kao i eho pitanja o njenom pravom razlogu: pomak praznine kroz mesto uređenih predaha. Tako ogledalo smrti postaje pahuljasto-zamagljeno, nastavljajući da raste i preko granica sećanja na ono umrlo.

Mala morska vila, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtložne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer ograničeno je trajanje loze podmorsko-razumskih bića, koja teže savršenom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obrušeno u vir što potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile žrtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to beše poslednji njihov pokušaj zarobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer nemoguće je bilo zaustaviti otvaranje školjke noći prema nenadnoj vatrenoj novosti; nemoguće je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – što ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkiva u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – koji vrši stalni pomak kroz zonu sutonje neodređenosti čovećanstva – kćer umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobračanja-u-mraku najzad biva preobračena u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne noći!

Nasuprot zamku Severa, kroz čija okna snatri Žalna Kraljica – raskošna dolina Juga. Ali, ona se Ogledalom udvostručila i prenela svoj obris na Sever.

Nordijska dolina što leži u srcu snegovitih strmina – šumnom udubljenju sveg snevanja – ispunjena je mladom mahovinom; i ona iscrtava konture potopljenog davnog ostrva – punog koncentričnih krugova. A najunutrašnjiji ovoj tog dolinskog kruženja obuhvata prastaru kuću – odbeglo jezgro ostrva blaženih. U njoj obitavaju dva deteta: dva – samostalna – oka Snežne Kraljice.

* * *

Stajanje na mestu uvrtloženja oprečnih sila, ili boravak pod krovom satkanim od daha svestranosti – jeste ono što pripada tim dvoma (primalno – na-tom-ostrvu – nesusretljivim) blizancima: podzemno vodokoreni i upravo stoga uvis samoizbacivani prostor (bezgranična riznica) – iz koga se zbivanja ne šire na okolni svet; zato jer su posvećena onoj strani; iščekivanju novog, pridodavajućeg svitanja u samom srcu ponoći. I u tom četvorokutu njih dvoje na sasvim izmenjen način doživljavaju staro zemaljsko proleće: kao silu sutonje-svetlosnog procvetavanja najzad lišenu gutalačke pomame prebrisavanja svojih pređašnjih stupnjeva! Tu sve više slabi razlika između uzvodnih i vodoravnih pravaca razlistavanja: mlin stvaranja srebrno-plavičastog etera – koji postupno pripaja zemno nebeskome, biljno zvezdanome.

Dakle, jedna izvesna smrt za života: melanholično povlaćenje od kvaziushitne trke među zemaljskim stvorenjima, ili obaranje najviše opčinjavajuće nekretnice u ponor sopstvene zenice – gde ona prva tek dobija krila za /spektralno/ uznešenje smrtnika sa zemaljske kugle, te za njegov mogući /trijumfalni/ povratak: nova/ugnuta vertikala stare/posmatračke svesti, sada smeštene/utaknute sred mnogo većeg obilja! Jer, ta smrt je slivanje jednog sopstva u onog eteričnog dvojnika što sobom odražava tek samo uobličenje čistog bića, ne i mrlju pomame za prikazom svenadživelog nebića!

Presecanjem poveza-oko-ruže trnovito-ponoćnog svesaznavanja (repa žar-ptice, spektralne monade, knjige živih), te hitrim razlistavanjem njenih svetlo-ispisanih latica – sve radi reaktiviranja mračnih tačaka na tu upisanim ljudskim dušama – otvara se trećadimenzija unutar slike njenog /frontalnog/ prikazivanja. Jer to je slika /tajno-skokovitog/ redosleda svih bića/stvari, što ipak sadrži i jednu pod-sliku /”lepezu zvezdane osvete” – koja je s onu stranu svakog redosleda, te iz podzemlja uvis šiknuta/. Nju čine Plejade, vanzemaljske osnivačice Atlantide, vatrena kiša ponoćnih dveri, ili rasplet sveze zračenja uzajamno vanuporedivih kvaliteta. Ali, njih su /svaku ponaosob – kao nesvodive dragulje/ prepokrili talasi pomame /za “još većim” <9-b>/; – upravo oni talasi što se izdižu iz /u-knjizi-obeleženih/ mrlja pojedinih duša /ujedno, tačaka samožrtvenog stradalaštva sveopšte duše/.

Stoga je svako melanholično predavanje jednog Jastva svom a-simetričnom i eteroplovnom Dvojniku ujedno čin spirajućegrazbistravanja istine (kako svog tako opšteg) postanja. A kapi tog spiranja nadalje bruse zamak zore: ono posvećeno mesto gde i svako najsičušnije biće/stvar stiže kubično odeljeno izvorište samosvesti.

Tu, takođe, biva zaustavljeno demonsko ubrzavanje cvetanja, gde svi čarobni oblici – erupcijom snage iz koštice u koju je upisana skora smrt sopstvenoga cveta – gutaju jedni druge. Ali, za naknadu zbog takvog gutanja proizvode i sopstveni prazan prostor, te još nadaleko odašilju krajnosnu nemost njegovog brujanja. Tako da se mnoštvo malenih penasto-mirisnih ushićenja slobodno susreće u okolnom prostoru i zajedno nastavlja da bruji, stvarajući nadčujnu huku viševrtložnog stecišta. Dnevno zlatnoplameno ključanje bezbrojnih dahova samooslobođenih atmosfera, koje se još bore za uzajamnu prevlast, ishoduje u oko mrkocrvene buktinje predvečernjeg mira; to je oko u kome samo još ton procepne tišine, skriven usred sete ptičje-melodijskih linija, iz sebe samog propevava.

Prskanje čahura – unutar kojih nema ničega drugog osim nevidljive sile lisnato-šumnog odmotavanja; smeštanje prostora izdahnutog iz koštice smrti posred čašice zrelijeg stupnja njenog procvetavanja, u kojoj ovaj dalje lebdeći odsijava – jednim potpuno izmenjenim akcentom svetlosti, što ukida grozu svoga cveta pred usudom njegovog brzog odlaženja: vihorski levak stalnih razmena – između širine onog gore i gustine ovog dole. Tek zatim nastupa jorgovan – sastavljen od bezbrojnih mirisno-zrijućih komora smrti, a sa njim i ona kasnoaprilska, bledo-lila puzavica potajno vodenaste unutrašnjosti; potom je tu i beli majski žbun, što poseduje vodopade blago-razvejavajućeg njihanja svih svojih pahulja u prekomerju.

Njihovo blaženstvo trajalo je sve dok se nije pojavila ona ruža čiji trn zakiva-i-otvara gromoglasnu kapiju Severa.

* * *

Tokom zime – bivajući smeštena u razmaknutim odeljcima, što se dodiruju balkonima opasanim ledom – dva deteta su morala da prelaze unakrsna stepeništa da bi se srela. Tako je njihov odnos rastao sve do stupnja one mnogostrukosti kakva vlada u spoljašnjem svetu. Uporedo tome rasla je i pahulja (ručin skelet, mandala Severnog zamka) zalepljena za njihovo zajedničko okno (razmeđu dva balkona). I ona je porasla sve do Kraljičine veličine, htevši da je zameni na Tronu. Ona se u poslednjem trenu opre i tako nastade lom ogledala.

Jedan ulomak – u vidu k-sebi-zaokretne strelice, sposoban da povuče i iznova sastavi rasute delove – založen je u Kajevu zenicu; zato da sačeka drugi krug mrvljenja kristalnih krakova: – prag bezbrojnosti. Tek time Snežna Kraljica biva osigurana od pada u istost sa sopstvenim odrazom – koji je u sebi zaokruženo sve, bez mogućnosti daljeg granajućeg rasta i samopreinačivanja. Obrtom oko-svoje-ose ona biva umanjena do tačke nevidnosti /cvetnog središta/, odakle čeka čas svog novog prisebljenja– putevima povezivanja mnogo šireg /zvezdano-mineralnog/ mnoštva. I tek na taj način njen u-bobicu-sabit naum može da prebrodi zimski period – čak, šta više, sama sila cvetanja je zimski posvećena i oplemenjena. Tek to zaveštanje uputi Gerdu na put ka Severnom zamku, to jest, davno izgnanom, oprečno-slikovitom životu-iza-stakala.

Dotle, Kaj beše zrnom svevidstva obnevideo i u vlasti zrcalne sablasti – zarobljen u krugu /zimskom klizalištu/ što zaustavlja razdeobu majčine /prestolne/ sile. Tako on ne prepoznade nikakvu prednost u tome što se sve neizbrojnije latice – oko semene tajne ružinog cveta – razvejavaju u eter, i što Gerda to dopušta. On nije video kako se kroz krhke Gerdine zglobove prelama Kraljičina vatreno-lednička sila – napuštajući zauvek prostor simetrije; on to nije video, iako bi mu sa svakim tim događajem skretanja zatreperilo stakalce u očima.

Već sledeće zime njega nije bilo; on nestade sa vihorom usred zavejanog klizališta. Jer, plašt Snežne Kraljice stvara unazadni vremenski tok – povratak u vreme kada je sve počivalo u ledenom, vatrenom rekom nepremošenom ambisu.

Jednako koliko i nezainteresovano lice Kraljice – te koliko i mozaik od hladnih suza, što kroz male svoje pukotine zrcali izraz Njene brige – strašan je i jedan od-Zvezdane-noći odabran dečak; “prekrasni stranac umnih očiju, lelujava koraka i nežno sklopljenih usana, bogatih zvucima” (Novalis: “Himne Noći”). On ima uvučeno-položajne, morski-zelene oči čiji ponekad zamagljen fokus obeležava težu povratka u dubinu predsnevanja – da bi, u trenutku kada tu dubinu i dosegne, bio njenom olujom izbačen na površinu; ali to tako da tada ovaj biva pomeren do u krajnje uglove njegovih očiju. To je kosi posmatrački pogled koji meri predeo-kome-prilazi, takođe i sa njegove obratne strane – uzdržavajući, na vreme, svaki svoj neodmeren pokret; odnosno: usklađujući snage onog što on već (od ranijeg zaokreta) nosi u sebi, sa onim kontrastnim (u šta stupa), da bi ono prvo – tek na ovom otklonu – pokazalo izvor svog postanka. Takvim stečenim umećem iščitavao je on svaki sledeći predeo, uvek bogateći kostur onog prvog – dok ovaj ne bi porastao do kristala umreženih značenja, što u osnovi ima sliku presecanja jednog predela drugim.

«To su oči koje najveću daljinu, poput okna, zadržavaju u sebi, i zaokreću je iznenada u svoj tamni prostor – mesto u kome ova zri, sve do provale slika … čija sitna kiša od kristala u tihim naletima sipi kroz cev njegovog pogleda…» * (Marsel Prust: «U potrazi za izgubljenim vremenom»).

I taj kristalčić zrcaljenja-u-sebi eterski plave svetlosti jednog donjeg neba samo je Kaj imao u svojim očima. Tako ga je ovaj isti predodredio kao prenapregnutog; predatog dalekom neznanom zadatku – u odnosu na koga nije znao ko mu je idejni tvorac niti zašto se svojim planom upravo na njega ustremio. Od tog ledenog dodira mu se sasvim izbrisalo sećanje na plamen koga je nekad viđao u svom oku – kao odsjaj prethodno upaljenog plama Gerdinog. A samo je on, taj plam, dovodio do pokretanja belog točkića polarne svetlosti u njegovom oku. Tek bi ta njegovim okom zarobljena plavet – poput prazninom izlomljenog zvuka jednog zvona – dozvala unazad vreme rođenja prvopaliteljskog plama: vreme prvog susreta sa Gerdom.

Tek tada i Gerdu – u rano proleće – silina rečne bujice (kojoj predade svoje vihorske cipele – što ih je dobila od Kaja) odvede do njenog zanemarenog porekla: – do planinske kolibe u kojoj živi Mesečeva Starica, a čiji tavanski kapci imahu znak istovetan onome koji stoji na kapiji Kraljičinog Zamka! Jer, svečane vratnice, ili zemaljska trijumfalna kapija izmetnuta je na tavanski sužen prostor čarobnicine kape: slika ruže – kapa severnog pola – kao plan izlaska iz Ogledala; znak dobrote one treptajne zvezde «koja je šmugnula iza vratnica»*. Taj isti znak je, kao podmorski znamen davno oborene zvezde, jednom isploveo na površinu – kao zalepljen za pramac olupine. A od te brodske daske Starica sazda sebi krov (uporedo: kapu) – koji je zadržao taj poseban beleg na vratnicama. I upravo taj znak budi Gerdu iz stanja omamljenosti gostoprimstvom Starice – što joj je krilate cipele ugradila u postolje vlastite kolibe (up. sojenice) – i vodi je put Severa.

Na tom putu:

Gerdin pogled uranja u odsevnu sferu, što se izdiže naspram zmajolike trake zalazećeg sunca (sfere odabrano-mrtvih). U nju ona ulaže svoju poslednju nadu, a ne u Sunce što umire i rađa se – tačno onoliko puta koliko je to uslovljeno Daljnim Sazvežđem (ledeno-otkucajnim bilom Žar-Ptice). Pred tom dvoranom tirkizne svetlosti, u kojoj vlada jasnoća uporednih samorasveta nebeskih tela (– Mesec joj izričito smeta!), stvari na Zemlji dobijaju izmenjen akcenat svojih mikroosvetljenja; pojačan izraz svojih (Jednotom zakočenih) stremljenja – put raspletenosti vlastite srži iz razapete mreže svetlometnih nanosa neba. Tako mnoge zemne stvari postaju Skarabeji – zasebna sunca, preobražena u crnoplave lopte što sopstvene iskre razbacuju na sve strane jednog nepreglednog prostranstva.

A zatim sledi:

Račvanje bujice Kraljičinog promišljanja svih smrtnih stvari u dvaJelenska roga – što okreću poleđinu istih; pokazuju i utiru Gerdi strmi put. Zaustavljanje vremena u posvećivanju svega čudesnim, ili, izjednačavanjem svakog njegovog trenutka; rešenje mineralizovane ruže, kristalne mandale. I najzad: protkivanje jasne zimske zvezde jesenjim elementima.

*

* *

Povratak: Gerda i Kaj u zarasloj ruševini

Izazivali su bezmalu zavist ondašnje svetine – njih dvoje što behu blaženo izmaknuti, a koji su neopisivom lakoćom opstrujavali svoj divlje zarasli vrt – što beše prožet ledenim dahom polusrušenih statua, zamrlim oblikom pamćenja svih svojih pokojnika. Tu su njih dvoje često hodili kroz spletove unakrsnih hodnika i terasa sa u mračni bršljan zaraslim lukovima. Čistom protivrečnošću tu beše visila elegantna puzavica, bledo-lila sjaja, potajno vodenaste unutrašnjosti, odražavajući na sebi svu blagost proletnje vazdušnih strujanja. Purpurno drvo usitnjavajućih resa kratkotrajnog milja cvetanja tu beše upleteno u stoletnu tamu združenih jelki, kao u ono što u svoje meko-igličave pupoljke produžava dah opojnog mraka – te što sav svoj sakupljen nektar krije u sebi i ne rasipa ga. To beše kratkotrajnost jednog daleko-morski uskiptelog talasanja, u vidu poleta rascvetavanja sveg onog na tlu sakupljenog semenja reminiscencije. Nasuprot tome, pahuljasta jezgrovitost krupnih belih gombi sačinjavanja žbuna žalno-vodopadnih grana bezbrojno se osipala u jezerce, što svojim otrovnim zelenilom natapaše tlo puno eliksirskih trava – upravo nečijom bliskom smrću, a zarad njegovog uskrsnuća, na tom mestu razvejano-posejanih.

Zdanje stare kuće beše kao u zloćudne pečurke, u kojoj su se čudnovato uzajamno kosili romboidi i dvostruke elipse, blago nakrivljujući jedno drugo. Zelenilo kao da je izviralo iz same unutrašnjosti svesno sebe-urušavajuće kuće, te iz skrivenih prostora tremovnih stubišta: – takav beše i tajnoviti karakter puzavice zmijastog obrastanja oronulo-raskošnog zdanja vrtne kapije. Kuća beše asimetrično dvokrilna – upravo poput ove raskriljene vrtne kapije – jer joj levo krilo beše izvrnut odraz površine desnog krila; dok desno, sebe-nadograđeno krilo, beše iznosilo na videlo – putem duboreza na stubištu glavnog trema – sve najskrivenije kutove i odaje kuće, koso uvis izbačene! A čudesna samoumnoživost sitnih pečurkastih tornjeva tu iđaše u prilog organizmičnosti duha cele vrludavo-misaone građevine. Celo dvorište s kućom beše smešteno u blag uzano-nakošeni krajolik u-sebi-snujuće mekote skloništa: mesto između nedostupnih stena, koje stvarahu kupe od vlastitih snegova, i padine njihovog naglo-vihorskog uviranja – sve do u mračno korito hladno-jezerske školjke, i same obrubljene posmrtnim vencem jezovito iskrzanih hridi. A to zamrznuto jezero beše odjek ptičjeg glasa zloslutnosti, što pridolaziše s platforme jednom davno kliknutog bola Severnjače; i ono je, kao suzno taložna ruža-mandala, sazdano od rumeni jutarnjeg odbleska svetlosti na hladnom kamenu.

A iznad, u stenovitim visinama, optočenim vencem rožnatih stakala snegova: lik Snežne Kraljice – duha Gerdine prabake, sa njom sličnih crta lica koje postepeno behu urasle i u njihovu prastaru kuću: to beše lik kakav nije gord na sebe već na predeo vlastitog snevanja – predeo s kojim se ona sama voljno beše stopila kao što se mač neke prodorne odluke stapa s hladnom večnošću kamena. Male, krivudavo-rečne linije – zbivajuće sred samog traženja izlaza iz tesnaca kamenih bregova, te leteći u uskoj senci gromadno-jagodičnih kostiju Kraljičinog reljefnog lica – sudarale su se i ukrštale u samo jednoj jedinoj, vodokoreno-zemaljskoj tački: to beše stecište zvezdanih trouglova, urezanih pod tvrdu koru vodošumnih dubina zemljišta – od koga se svi rečni putevi (zamenjenim smerom) behu dalje razvezivali. Tako oni behu sebi probili izlaz u jedan lako-uzletni krajnosni im izraz, koji je sobom već trenutno brisao, te neopažljivo preokretao konstelacije svojih prethodno zlousaglašenih oblika – u izraz čiste, na sebi zaleđene suprotnosti! Razbijen zvuk mača Kraljičine presude u sasvim tuđem mu kamenu – kao lepezasto šireći učinak rada igle Njenog na-sebi-zamrznutog dvoluka tkanja. Ili je, pak, to učinak odlomljene vršak-prizme kapljavo-staklaste šišarke, sazdane od rasemenjenih kristala Njene izvrnuto-piramidalne krune – krune što beše u obliku irvasevih rogova! Jer to je samo ona prizma koja, poput budnog oka plamtenja u repu lučno-napete igle Njenog bezglasno samoodmotavajućeg tkanja, trajno zasvođava hladnu kap čine Njene lutalački-mačje moći sveviđenja: grandiozni ris sagledavanja zaglušivo-rojevnog prizora – mandale polarnog krajolika. Jer: «Ko sanja goli mač zagnjuren u vode bistre, zaista nije izgnao iz priče buktinje i suze.»* (Sen-Džon Pers).

Jer: šta je bilo na kraju? Gerdine suze padaju na ružu-mandalu, zatočenu u dvorcu Snežne Kraljice, i otkamenjuju je. Otud samo uz Gerdinu pomoć – pruženu i zarad posredovanja njenoj sopstvenoj oslobođenosti – Kaj beše izvukao stakalce iz sopstvenog oka, odnosno, Kraljičin mač iz /od Nje odbegle/ duše-kamena. Odnosno: Kaj beše istrgao sopstveno prasećanje na Gerdu, iz /u-snu-stvorenog/ prasveta – koji ih je, na kraju, oboje za sobom povukao! Ipak, milošću Kraljice behu vraćeni nazad, u dolinu mlade mahovine. I otada mogahu o svom zrelijem, više-ne-nemuštom vremenu reći:

«Razgovori su naši tekli kao nebesno plave vode iz kojih tu i tamo zatreperi zlatni pesak, a naša je tišina bila kao tišina planinskih vrhova gde u veličanstveno usamljenoj visini, visoko nad prostorom oluja, samo još božanski vazduh šumi u kovrčama smelog putnika.»

(Helderlin: Hiperion ili pustinjak u Grčkoj)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu. Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla. Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8. Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Napraviti krug oko sveta – to nije mogućnost izbora već pravo na pogled. Seneka

Autopoema vučice:

Iz presićenosti okićeno-nebeskog sna padam u oskudnost zemne sadašnjice; ulazim u telo čovekolike vučice, koja je u žalnoj potrazi za svojom vrstom – ni ovozemaljskom ni onozemaljskom, več sudnje potresnom i postistorijskom.

Penjem se na uzvišicu Severa s koje vidim – u dalekoj rupi jugozapadne strane – rodni kraj /koji je od ovog života/. S moje leve strane se vidi pustoš gde huji dah najstarijeg prošlog života – na jugoistoku. A to je upravo onaj dah koji je meni neznano obasjao školjku detinjstva i razotkrio njen, biljno-ozvezdanim šikljanjem podzemlja zatajen, greh. Dakle: zlo upoznato već u samom srcu detinjstva, gde i jeste začeto kao onakav dramski zaplet kakav utire put dalekoj neispisanoj budućnosti.

A na severoistoku, iza mojih leđa, nazire se ostrvo preživelih vrednosti iz svih prošlih života, plus meteorska udolina poslednje jer samospoznate stranputice. Severozapadna strana – skrita u dubini useka dveju padina, ali šireća poput lepeze svih nijansi sutona – ona je što čini predgrađe grada, što oholo prećutkuje seosko poreklo sopstvenog življa: takođe je mesto prisećanja na najbliži moj prošli život: kuća na litici okrenuta prema hladnoj severnoj vodi; ona koja je ne drugo do životna prekretnica, obasjana dušina čekaonica: prag uspona u posmrtne dveri.

To mesto drhtave sutonje svetlosti najpre prihvata u svoju lebdeću sferu, a zatim dekonstruiše potkrovlje moje rodne kuće – tako da ono u sebe dodatno ugrađuje kubeta, “durbine” progledavanja u prostore iza horizonata: onde gde krošnje na liticama najzad izvlače svoju dominantnu granu, odrednicu svog karaktera, što grčevito stremi k rekama – a koji je u preobilju školjke jugozapada ostajao skriven.

Sadašnji život lutajuće vučice – kao greškom bačene u sredinu koja ne razume njen prenatalni jezik – nije ništa drugo do li održavanje na zemnoj raskrstnici; – prekretnici koja određuje šta će iz davilačkog preobilja davnine (vremena njene vladavine-i-izgnanstva) preći (a šta ne) na ravan uskrsnuća (sferu usaglašenih vremenâ/uskrsnuća).

Njen odozgo primljen manirizam je ono što je dugo održava na toj klizavoj poziciji. Ali ona će – istekom određenog vremena – odatle pasti: zato da bi se sâm taj manirizam – koji raste odozgo nadole – dogradio do svog temelja-u-dubini; i time – razuđivanjem u lestvice međuprostora – prožeo sve svetove.

Ali, to nju izlaže sasvim novoj opasnosti: obrušavanje njome prvobitno-viđenog redosleda vremenâ u središte zemlje, tj. ponor zvezdanog kladenca. I to zarad preinačenja raširene lestvice njenog uspona u sužene lestvice njenog propadanja – u međuprostor, koji je bez kraja i početka. A to izaziva pomamu kod zatočenih duhova podzemlja: oni stiču utisak da vučica pripada njima (kao tamni izvor zračenja, otrgnut od tiranije Sunca); te da mogu da stignu (preko raširenog krila nebeske majke, što baca senku na zemni predeo) do svog cilja (vrha katedrale svih vremenâ, što otključava kapiju beskonačnosti) pre (Suncem određenog) vremena.

Dakle: – vučica je od nedohvatne Krune Severa napravila Levak, što dubi i otvara Podzemlje: put izjednačavanja dubine i visine – na njihovim vršnim tačkama. I to sve radi destilacije etera, kojim se puni pehar što se peni prekobrojnošću idejnih slika. Ali, zarad toga je ona postala META onih koji takve ideje nemahu. I to sve dok joj se /od siline pretrpljenog šoka/ ne izbriše skoro/površinsko a otvori daleko/dubinsko sećanje: ono za koga ona ima pripremljen jezik simbola – koga je, u trenucima svoje samosvesne odsutnosti, gradila. Tako je njena žalno-svinuta strela pro-iz-volje – volje-za-preuobličenjem sledâ životnih razdobljâ – proletela /u poslednji čas pred izdisaj/ kroz obruč /htonske/ žgadije /jer ju je ovaj do tačke gušenja stezao/, i tako stigla na odredište: moćnu severozapadnu uzvišicu, sa koje se pružao pogled na jasnu prostornu odrednicu svih tih kreativno-uneređenih razdobljâ – od kojih svako sadržavaše po delić od svakog drugog, bilo prošlog ili budućeg: ornamentika sunca onostrane zore.

Ovo je taj dublje-spojeni raspored razdobljâ, u preuobličenom umu vučice:

 

1)

Prednost je naći se u neprijateljskom okruženju, radi prevazilaženja majčinske empatije i osvajanja prostora za novo stvaralaštvo. Ali, kako se snaći u kvadratu izopštenja? Kako formirati svoju klasu koje nema, kako pronaći svoju vrstu koja je od prepotopskog vremena? Da li kopanjem prolaza u Zemljinu dubinu, gde se odvodi i prerađuje sav otpadni materijal Psiheje, da bi se zatim taj isti paučinasto-lako pripojio odraznoj slici nebeske visine? “Otvoreno je Nigde smeha, gde zvezde plove na dnu voda”*/H. Broh/. Eterični Dvojnik (ne dvojnik Jastva, nego dvojnik Drugog – koji privremeno boravi kod nas, kao kredibilitet naše besmrtnosti) mora biti pušten niz crnu reku, što se uliva u podzemlje – ne bi li odatle izašao u prostranstvo mnogo šire od nadzemnog! I svojim vetrokaznim krilima pohvatao stanice zloduha – ponevši ih iznova put nadzemlja! Vraćen plimatski talas progutanog ugarka zore, praćen kukurikanjem petla – prvog prevratnika.

Jednom sopstvenom, polarno-rođenom svetlošću Zemlje, obelodanjen je greh u srcu Sunca – od koga se skamenilo Lice Mesečevo i utihnuo žalopev Njegovih kraterskih usta. Jer, ono – iako za ljude životodavno – nije sunce od-prvog-postanja; ono se nahranilo dragocenim otpacima tog prvobitno ugaslog… Otad je ono velika kićena zver, žderač svega sitnog, drhtavog, povučenog… Jer, njime je nepriznata vrlina prve povučene zvezde osvita…

Kćer umirućeg sunca, svetlopismena kobra ili nezamenjiv faraonski ureus, vozila se spokojno svake predvečeri na krmi barke oca svoga Raa. Najedared se okrenu i spazi da njega nema: prevrnuo se iz barke usled prekomerne mase, a zatim pretvorio u đubre koga reka ponese u donji svet… Ona to nije znala, ali to je bilo neminovno da se desi. Jer, tek od prerade toga đubreta dobija se svež paučinasto-gradivni materijal, kakav bejaše neophodan radi toga da ideja samostojnog otpadništva sazda sebi hram… Istovremeno, to đubre je bilo toliko preobilno da je neprestano omogućavalo Ra-u da se iz podzemlja ponovo rodi, te da svojom jarkom svetlošću podjarmi nadzemni svet. Izdanci zemlje su se osušili, šume se svodile na oaze – gde je još tinjao svetlozeleni plamen samodovoljnog života. Na jednu od tih oaza sklupčala se i svetlopismena kobra, ostavivši tačan kameni zapis o svetu koji nestaje.

2)

Daleko sećanje otvorilo se u vučicinom umu, zahvaljujući šoku koga je ona doživela pred usudom izvitoperenja njenh sledbenica: takođe, usled poljuljavanja temeljâ – združenog daljnjeg korenja – svih svojih kuća i stanica.

Khora – izrasla iz procepa dve večnosti – što hučno isijava s zaleđine Meseca, postajući (pismeno) vidjliva na njegovom Licu – “vremenski uneređuje biće”* (Derida). Tako se javlja alternativna ličnost Mesečeva: starica-u-senci Solarnog pera, Krona/Hekata.

Kada se Astreja/Khora – amblem zlatnog Polisa – okrenula od ljudskog roda ka prirođenom joj onostranom prostranstvu, žene sa Krita i Mikene izgubiše svoju pređašnju, kako proročku tako državotvornu moć. Krilo noći, s koga su iščitavale zvezdana uputstva i upisivala na pergam ljudske potrebe, okrenulo se na poleđinu – postajući nečitko. Taj obrt beše neophodan da bi okeanska majka sagledala samu sebe u prostoru suvišnih – onde gde slova zemno-nebeskih zakona behu uneređena.

Budućnost je – kroz te rupe – do te mere zračila na sadašnji životni tren ovih žena, da im se izbrisalo svo znanje i sećanje; behu obnevidele u svojoj opčinjenosti nepoznanicom, što beše bezmilosna. Iako čvrste i samosvesne, one su pale pod vlast Sablasti alternativnog uređenja Zakonika: – propast jednog dobro-osmišljenog Polisa.

Žene behu obespravljene i proterane iz hramova a da se nije ni znao pravi uzrok nevolje: – uzrok njihovih napada senilne mahnitosti, koji ih je naveo da ispišu besmisaoni tekst na razapete svitke.

Tek kada se Lice Mesečevo okrenulo od oplakivanja propasti starog čovečanstva ka vlastitoj neistraženoj zaleđini, ono ugleda grdnu neman: onu koja je u namasima rikala kroz transove kritskih žena. I to kroz rog ugasle zvezde postanja, koji se od nje prkosno odvojio te stekao nezavisno postojanje. Jer taj rog beše prvi oblik protivljenja njenoj volji-za-gašenjem, povlačenjem u dubinu Noći; njena jedina jer samoproizvedena opreka sebi samoj.     

Rogom je sebe okitila Zver ništavosti, upravo izronela iz Podzemlja; kroz nju na Zemlju prispe duh hipnoze, što potiče s Suncu nikad pokazane poleđine Meseca (– mesta prognane istine postanja); žaboliki sin Mesečeve starice, stanarke močvarnog tla – što kroz šuplje drvo odzvanja pozivom za pomoć.

Poleđina Meseca sazdaje upadno vreme (fugalno sećanje), što opominje smrtnike na zaborav zvezde prvog postanja; te poziva pojedine savremenike na pohod njoj kao davno žrtvenoj, svetlosno-utrnuloj. Ali, ta ista dovodi i do oslobađanja jedne nemani – koja usisava, kroz prisvojen rog, čitav šar zemnog prostranstva.

… možda je opasna, verovatno je opasna ako je nesebična;

Smatram da kada je ja oslonac, centripetalna sila stoji u ravnoteži sa centrifugalnom; kada dužnost, slučaj i slično predstavljaju oslonac, potonja sila je glavna i jedino neki naročit slučaj ili niz slučajeva mogu da je postave u ravnotežu. .

Koji je to naročit spasilački slučaj, koji centrifugu pećine postanja vraća u njen odrekli eks-centar? – To što se u ogledalu rog nemani sklopio sa čelom ždrebice, i pri tom još preklopio ovu neman. Otud se dogodio povratak jednoroga; uzdignut simbol samostojnosti – u liku utrnule davne zore.

Jedna samodovoljna klasa duhova – oreol zvezde prvog postanja – predala je svoje biće (skupni dah) na dar (žrtvenu hranu) nesamoniklom Suncu, da bi ovo uzdiglo um praljudi; te je kroz njega sazdala lestvice za prebeg zemaljskog stanovništva – u času sudnje katastrofe – u stan njegovog odmaknuto-zrcalnog susedstva: – mesto gde blistaju impresije!

.

3)

A neman je ostala gde jeste, te je “bića svog mogućnost jela. Rilke

Vučicina druga, matrilinearna kuća (– utočište spram negativnih strujanja davnine, što idu povrh prve joj kuće, koja je samâ ne drugo do mesto eonskih sudaranja –) počela je vremenom da tone u mulj; nekada blagorodno tlo koje je izbacivalo u visinu katedrale zelenila, postalo je mesto uhvaćeno okom podzemne zveri. Ovo je počelo da crpi sok iz korenja parka okolo kuće, a da zauzvrat pušta memlu: stvorio se močvarni krug, što zarobljava duh prolaznika, Čarobna ljubičasta izmaglica, koja je ispunjavala prostore između obešenih grana Džinova, ispunila se otrovom – te počela da patvori duh stalnih stanovnika! Njihovim ponašanjem je ovladala tamna senka onog što su hteli da budu – čemu su razlog našli u prisustvu stranca: vučice.

Svod je bio pepeljast i modar; stabla behu zgrčena i svela – stabla behu samotna i svela; beše ponoć i pusti Oktobar, leta nekog davno izbledela; to bejaše Oberova močvar, sred Virovog maglenog predela. (Edgar Po: Ulaluma)

Žaba je pojurila vučicu, u želji da je zarobi svojim mehurom i tako preda svom sinu. Mehur je smanjio vučicu do veličine žabe, ali – promenljivog kvaliteta – nije hteo da se stopi sa mehurom njenog sina, te ni da potone na dno. Centrifuga močvare ga je izbacila na obalu – gde se ovaj i rastvorio, a vučica opet porasla do stare veličine. Ali više nije čula podmorske glasove, kakvi su pronosili poruke ogromnih daljina.

Naš razgovor beše tih i bodar; ali misao skrućena i svela – sva sećanja izdajna i svela. (Edgar Po: Ulaluma)

Kuda će sad vučica? Mesto poslednje bezbednosti ju je izneverilo – izručilo upravo onome od koga se ceo svoj život sklanjala. Ima li mu kakve cene iskupljenja? – Ne, ali ima nade za to da sličan park nikne na nekom drugom udaljenom mestu, te da – iako inficiran svojim podzemnim poreklom – na svežem vazduhu prebrodi bolest: razvodnjavanje starog ljutog zagađenja dahovima promenjenog okruženja; način razvijanja – spram beskrajno tugaljivog zova podzemlja – formule ličnog imuniteta.

I najzad: – isterivanje dušine Senke, pokretne magnetne Konture, na dnevnu svetlost – gde ona, budući ubačena u kolaž nadzemnih stvorenja, sebe samu blaži; ona, nekadašnja rupa što sve usisavaše, postade deo zemljinog šara.

4)

Povampirena palanka – zloduh omeđenog grada, što potiskuje nanose porekla – ne dopušta izronjavanje u prostor javnih susretanja Khore; stoga, jer je ona onâ luča što donosi (neželjenu) rasvetu poleđine njegovog samo(ne)izvesnog identiteta. Crni kvadrat usred vizije gradskog suživota, predstavlja izopštenu stranu vrha kolektivnog stremljenja: mesto izbrisanog sećanja na vreme zagledanosti u vesnika samo(ne)izvesne promene – shodno kome se ustanovio i prvi pravedni poredak. Tamno-vilajetska koprena prepokriva neiskazanu poetiku predgrađa, dok memla podzemlja ispunjava pukotine gotovo svih javnih ustanova, te unosi raskol u pokretni slog iznetih normi komuniciranja. Uvlačenje jednom udahnutog duha svetskosti u podzemni lavirint gradskih dnevno-usukobljenih klanova.  

Khora – neprolazno detinjstvo udaljeno-prvobitne majke, koja je samu sebe (kao nemuštu, svetlo-misaonu) preobrazila u sopstvenu (rečitu, tamno-slikotvornu) kćer, spustila se privremeno na Zemlju. Na njoj je opstala samo zahvaljujući svojoj neprimetnosti; nepredviđenosti svoje pojave od strane kolektivnog uma – koji ju je isključio već na ravni promišljanja onoga što je za-dati-svet moguće. Ili, radije, zahvaljujući kapi-nevidljivki – otcepljenom vrhu piramidalne krune, čuvanom za nju kod Plutona.

Mnogi joj (– kao samosvesno-lutajućoj, ali po liku naivnoj, dobro koncentrisanoj na spasilački detalj jednog pejzaža –) nude lažno gostoprimstvo: ono kakvo joj osporava pravo daljeg tragalačkog putovanja ka viđenoj destinaciji – što stoji na rubu dalekog horizonta. Jer, dokle god se kreće u tom krugu, koji joj pruža pogled na otvoreno-buduće, ona je neomeđena u slobodi ispoljavanja svoje ličnosti i karaktera. To beše ograničen ali punosmisleni život u ilegali.

Ali, čim bi pokušala da prokrči stazu ka onome što je iz daljine doziva (jer čeka da je predstavi eonima, rojevima nevidnih stvorenja) doživela bi snažan opoziv te slobode – kroz serije zastrašivanja (diskreditovanja njenog neodredivog identiteta). Shvatala bi tada da je u zatočeništvu. Zato je, umesto da krči prolaz kroz čestar površine, dubila prolaz-u-dubinu – podudaran sa sasvim nepoznatim joj prostorom javnog pojavljivanja: onaj prostor od koga tek treba da istrgne svoj najintimniji svod!

Ona od tada nije više samo oko-s-krilima, spušteno na horizont obrubljivanja zemnog predela, već figura cele projekcione mačke – spremne za skok k domenu s koga nijednom smrtniku nema povratka.

5)

Razvezivanje mašne vremenâ:

Mačka je (u skoku) dohvatila vršak strele ovozemaljskih stremljenja, zaboden/zaglavljen u pregradnu stenu onozemaljskih prostranstava – i zatim se sa tim plenom ponovo vratila na zemlju.

To je povraćaj prvobitne (odrekle) mogućnosti (za svedoživljenost-u-snu) u njenom jasnijem – postojanijem – svetlu. Jer kljun najvišeg (praljudskog) stremljenja se izbrazdao, obojivši (– crvenilom samožrtvenog bića pra-noćnog vidilaštva –) samo jedan svoj odeljak. Ostale odeljke unutar vlastite prizme on ispuni zracima novog svitanja. Nov, šareni kljun umireno-svetlosne Sfere predodređene da – izuvijanim putem – oplovi Večnost. 

(…) Hajde! Sa leve strane ostavićemo bučnu harmoniju Plejada, i sa prestola uzleteti na zvezdane livade iza Oriona, gde se, umesto leja cvetova dan-i-noć ljubičice, nalaze leje trostrukih i trobojnih sunca. (Edgar Po: Moć reči)

Sta je to slikovito-efektivna mašinerija želje, što čini telo jednoga ptičje-dalekovidog subjekta?

 – treperava strela vremenâ, Figura Gakuše, koja sred pustoši pretpočetka staje na sunčev obelisk, i krikom objavljuje svoj trudno izboren početak. I ona je – kao pred ambisom ljuljajuća Ideja-Lađa – radeća na pogonu koga stvara bol izopštenika. A to je bol koji još umnogostručava žalno-cirkularnu energeju nje sâme, što jedina odoleva opštoj struji (odozgo nametnutoj svrsi) – te koja, preusmeravanjem svoje najvlastitije želje (za odredištem, samopočetkom) postaje strelina zapeta tetiva, figurina iskačuća opruga, – preusmeravajući pri tom strelu vremena od ograničenog cilja (jednog pobedničkog sveta – kao objekta) ka neograničenom cilju (vlastitom prekontekstualnom subjektu – vraćenom u noć presabiranja svih svetova, ili, u svečani protokol misli).

Jer Haosom prosečena Knjiga svih (uzajamno nesvodivih, daleko odstojnih) noći, jeste posuvraćenost-u-oko (naliv-pero) Gakuše zraka (tinkturnog mlaza) Njene prve prekognicije – dakle, zraka koji upravo obasjava onaj krajnje-izboren svet/vreme. A to je, zapravo, zabadanje vrška strele ovog zraka/mlaza u zgusnuto-eteričnu supstancu njegovog trajno-pomerenog početka. Evakuacija svetlosti rasvete apsolutne budućnosti u antiprostor /noćno zrcalo, zenicu posmatrača, čekaonicu mrtvih/. A taj je zaboden i odvaljen vršak odapete-strele-vremena ne drugo do zalomak paralelne stvarnosti: – fiksator ključnog ugla/trena za Gakušin gest Istrgavanja-iz-Knjige njenog belog, u-noć-svinutog Lista. I on je – kao najzad tu razavijen – opoziciono zrcalna svetlina; i to isključivo u smislu one vizure oprečnosti, iz koje ta knjiga (oko u naliv-peru jednog progresivnog vremena) samu sebe s čuđenjem prečitava.

Jer, preširoki je obim (prejaka je silina) istine jednog pojedinstva da bi ovo ispisalo svoje postojanje na samo jednu (po jednu) trenutno okrenutu stranicu sveobuhvatne Knjige (velike monade, stola svih mojri). Naoštreno naliv-pero te istine stoga vrši prorez listova ove već zaključene Knjige, postajući njegovim novim – titravim, izvanredoslednim – povezom. Kada se izgubi u Lavirintu ove “nove”, ispreturano-redosledne Knjige – do te mere da pomete lice njenih korica sa naličjem – tada naliv-pero zaklapa vlastito oko (pred prizorom bezizlaza). Ali upravo tada ono (– usled precrtanosti jezgrovitih mesta Knjige, odnosno, prosečenosti unutrašnje-potpornog podkruga Stola –) pruža utočište ovom izgnanom jezgru u oku svog pera: ovo tada više ne zahteva da (za nov, uskrsli rad) bude natočeno, već samoproizvodi svoj večno-lutalački (žarko-pisalački) život.

Imenovanje klase apriornih izopštenika uslov je ukrcavanja samotne vučice na Lađu svetlonosnog Beskraja.

Tekst je preuzet sa P.U.L.S.E.