О смислу писања без тежишта: критика симулације у савременој поезији
У последњим деценијама све чешће се сусрећемо са поетским текстовима који, иако често хваљени, већ на први поглед делују као да су лишени унутрашњег тежишта. Та поезија, мада наизглед амбициозна, формално разиграна и наоружана интертекстуалним сигналима, често не поседује основну снагу која чини поетско искуство суштинским: присуство истинитог, било у језику, било у слици, било у неком кроз стих пренетом унутрашњем нужном набоју.
Није проблем у херметичности. Велики број аутентичних песама није одмах „разумљив“, па чак ни при поновљеном читању не нуди јасно значење. Али оно што их чини живим јесте да у себи носе неки осећај истине, било на плану звучања, било у тембру слике, било у ритму ћутања између речи. Таква поезија не објашњава себе, али задржава пажњу – не интелектуалном досетком, него извесним набојем који се осећа као стварност самог језика.
Сa друге стране, концептуалне конструкције без упоришта, какве често пролазе као “иновативна поезија”, неретко делују као симулакрум поетског. Ту се техника, формално умеће, интертекст и “вишеслојност” употребљавају као фасада за одсуство унутрашњег гласа. Не постоји ризик, нити се ишта полаже на карту истинитости – а читаоцима се оставља да, уколико ништа не осете, посумњају у сопствену дубину, не у дубину самог текста.
У таквом односу, писање постаје чин самопотврде унутар затворених кругова, а не чин обраћања, сведочења или проживљеног трагања. У томе лежи и једна од кључних замки савремене књижевне сцене: под плаштом “сложености”, често се крије празнина без еха, замена суштине формом, испразност обмотана терминологијом, одсуство поетске нужности камуфлирано концептом.
То није поезија која ризикује, која ствара нови простор у језику или осећању — већ писање које производи утисак да нешто значајно стоји иза њега, иако се то „нешто“ никада не деси. Нема слике која се памти, нема стиха који ти се враћа, нема ниједне реченице која ослушкује тишину из које потиче. Та поезија оставља утисак да је ту да потврди културни положај песника, а не да отвори иједну пукотину у језику, стварности, времену.
Она у већој мери припада грантовима, округлим столовима и панелима, неголи самосвести и сумњи коју свака истинска поезија подразумева.
Јер, иако не морамо увек знати шта нека песма „значи“, морамо осетити да је написана из неког центра, па био он и дубоко скривен. Без тог центра, без осећаја присуства унутар самог текста, остаје само техника – колико год слојевита – која без дубљег жара не може истински да понесе, нити да остави траг.
Таква поезија није херметична, него je празна, и као таква не води ни читаоца ни језик нигде – осим у још један круг бескрајних тумачења о ономе чега у њој нема.
ЦУРЕЊЕ
клима – мајстор зна тајну:
деси се цурење смеше.
узрок је у порозности цеви што спајају
светове – одвојене их
држе.
из једног у други садржина
цури –
један се шапатом празни
други шапатом – пуни
духовима од гаса.
Stella polare 