| Разговор са Андреом Јовановић о њеном подкасту „Лукавство ума“ је први у низу који смо замислили са људима који воде неки портал, емисију, блог, подкаст или неки други формат на дигиталном простору српског језика, а који се односи на поље културе. Смисао оваквих разговора је размена искуства и указивање на предности, мане, домете и утицај таквих формата. У центру нашег интересовања налази се покушај скицирања савремене српске културне сцене, који не претендује на исцрпност. |
THE GAZE THAT REMAINS
A conversation with Dragana Kitanović on her short film Inside the Gaze, by Tom Farell (2024)
Tom Farell: Your film doesn’t insist on being seen, it waits to be noticed. There’s a quiet strength in that refusal. Were you ever afraid it might disappear completely?
Dragana Kitanović: Yes, sometimes. But disappearance is also part of it. Some images don’t ask to last – they ask to flicker, like breath on a window. In my opinion, that moment when the film tries to make itself visible, to declare something, it begins to die. I want my film to live just at the edge of perception. Like a hand you almost felt on your shoulder, or a presence you sensed behind you, but never turned to see. That’s the space where the gaze becomes encounter, not spectacle. There, on that edge, it just lingers, quietly. To me, that’s not disappearance — it’s graceful impermanence. I always think that there’s a kind of dignity in an image that doesn’t insist. The moment it demands visibility, when it tries to announce itself, something in it begins to harden, the image forgets to listen. I want my film to exist just before that threshold, to live in the kind of perceptual periphery, where recognition is uncertain, but intimacy is possible, and finally unavoidable.
Tom: You keep the camera at a distance, sometimes behind glass, sometimes in shadow. What does it mean for you to observe, rather than to enter?
Dragana: To observe without entering is a kind of care. It means letting the other remain whole. I’m more interested in reverberation than in possession, in what stays with us when we step back. The glass is a border, but also a lens. It allows the gaze to tremble, not to dominate.
Tom: There’s a woman in the film – elusive, flickering, fragmented. And then we realize: that woman is YOU. You are both the one looking and the one being seen. What does that dual role mean for you?
Dragana: It’s not a performance. It’s not even representation. It’s a form of exposure. I offered my own body to the frame not as a subject, but as a way to inhabit the gaze, as a way to be the rhythm of the film from within. Directing and performing at the same time is like breathing in and out simultaneously. It breaks linearity. I become part of the space, the delay, the silence. I don’t play her. I just dissolve into her.
Tom: I felt the sound of your film almost more than I heard it; or maybe I heard silence as sound. What role does silence play in your film?
Dragana: From my point of view, silence is everything. It gives weight to light. It sharpens the edge of every movement. I don’t mean silence as absence, but as vibration – the sound of stillness. I wanted the viewer to fall into that quiet space and stay there, not knowing exactly why.
Tom Farell: You say the film listens to the image – but who, then, listens to the silence? Is it you, or the camera?
Dragana: Perhaps it’s both. Or neither. Maybe silence listens to us. I’ve always felt that silence is not emptiness, but attentive space, a kind of breathing that precedes meaning. When I frame a stillness, I’m not capturing something fixed, but waiting to be addressed. The camera becomes a vessel, not an observer. It doesn’t interpret; it receives. So yes, I listen, but I also listen to the listening. That tension is where the film begins to breathe.
Tom: Your frames move even when they don’t. There’s a rhythm in the stillness. How do you approach movement – not as gesture, but as breath?
Dragana: In my film, I see movement as the body’s memory. Even when it doesn’t move, the body remembers. A flicker, a hesitation, a shift of light on skin – that’s enough. I think of movement not as choreography, but as listening. The film listens to the image. I wait for the image to move first.
Tom: There’s something sacred in that – not religious, but sacred. Like you’re tending to something fragile without naming it.
Dragana: Yes. I think fragility is a form of resistance. When an image doesn’t demand to beseen – when it just is – it opens up a space where attention becomes an ethical act. I never want to dominate the frame. I’d rather dwell with it. Sometimes I think the most radical gesture is to remain – quietly, without urgency. To stay long enough for something to arrive.
Tom: There’s grain in your film, that is, the visible texture. It feels like skin, or time. Is that texture something emotional to you?
Dragana: Yes. Grain is the body of the image. It’s the evidence that something passed through light and stayed. It makes the image vulnerable, touchable. Sometimes I think grain is where the image feels most alive — where it refuses perfection, and becomes a wound. I always liked blurred images.
Tom: You called the film Inside the Gaze. What does it mean to you – to be inside the gaze, not just behind or in front of it?
Dragana: It means giving up control. Letting the gaze carry you. It means not directing it, not escaping it, but inhabiting it. And because I am both the gaze and the one inside it, the one who frames and the one who appears, I just had to surrender. And I liked that feeling. To be inside the gaze means floating between those positions. That’s where the film breathes.
Tom: As an actor, I was trained to inhabit the frame, to fill it with intention, presence, sometimes even silence. But your film taught me something else: that the frame can hold you without asking to be filled. In Wenders’s films, I often played characters who drifted at the edge of the story, not because they were lost, but because they were listening. I used to think of those roles as minor, but now I see them as spaces of resonance. They didn’t move the plot forward, but they held the atmosphere. Watching Inside the Gaze, I recognized that same ethic – not of performance, but of being with. Your film doesn’t ask the image to serve the actor, or the actor to serve the image. It lets both breathe. And that’s rare. Most cinema wants to capture. Your film – lets go. As a performer, that’s both terrifying and liberating – to be seen not for what you do, but for how you remain.
Dragana: That’s beautifully said, Tom. I think presence is something we rarely speak of without wanting to define it. We want to give it shape, function, purpose. But what you’ve named as dwelling, not stepping into the story, but remaining beside it – that’s exactly the space I trust.
Tom Farrell: What moved me most was that you didn’t just make the film — you inhabited it. You are behind the camera, yes, but also inside the frame. And yet, at no point did it feel like self-portraiture. It felt like you were holding space for the image, for the silence, for something unnamed to arrive. That’s not easy. Most people, when they’re both behind and in front of the lens, try to control the gaze. But you did the opposite — you surrendered to it. You let the camera become a witness, not a mirror. There’s a rare kind of trust in that. That expresses your trust in the image, in the process, in the viewer.
Dragana: You are totally right. When I’m in front of the camera, I’m not trying to express anything. I’m trying to receive. Not to become a character, but to allow the image to pass through me, to let it mark me without inscription. You say the camera met me. I’d like to believe that’s true and that it didn’t seek a portrait, but an encounter. One without claim. Perhaps in that space, we both became a little less visible, but somehow more real.
Tom: I don’t know if I ever told you this Dragana, but Inside the Gaze stayed with me long after it ended. Not like a memory, more like a breath that hadn’t quite left the room. There’s a kind of friendship in that. The kind that doesn’t ask for attention, that doesn’t speak often, but remains – quietly, faithfully. Your film does the same. It doesn’t close a chapter. It leaves a door ajar. And maybe that’s what I loved most: the way it trusted the viewer enough to not explain, the way it trusted silence to carry what couldn’t be said. That kind of courage is rare. That kind of listening – even rarer.You made something that knows how to step aside, and yet never disappear. I’m honored to have stood, if only for a moment, in the light your film offered.
Dragana: Thank you, Tom. Let it be LIGHT, all over the world!
Превод текса: Владимир Коларић
Мишима је естетизовао смрт. Исто су урадили и француски уклети песници, Оскар Вајлд и многи други. Шта разликује Мишиму од уобичајених представника декаденције по овом питању? Може ли се он назвати декадентом?
Они о којима говоримо век или два након смрти не уклапају се у формалне дефиниције, већ сами постављају векторе. Да ли је Мишима декадентан? Узмимо његов најновији превод на руски – „Девојка из добре породице“. Ова књига је више од онога што је Мишима написао у комерцијалне сврхе – женски роман за потребе широке публике и за попуњавање свог банковног рачуна. Он узима потпуно баналну причу, равне ликове, обичне људе: девојка жели да се уда, али када се уда, почиње да брине да би је муж могао преварити, али се све завршава срећним крајем. Истовремено, Мишима открива такву психологију, достиже такве дубине патолошких фантазија, да „Мадам Бовари”, „Камера Опскура” или чак Кафка постају једноставно и лако штиво у поређењу са њим. Да ли је ово декаденција? На неки начин, да.
Али ово само по себи, као и химна смрти, па чак и жеља за њом, није ништа ново. На крају крајева, Д’Анунцио, па чак и Сент-Егзипери, тражили су смрт, а Гогољ и Симон Вајл су се тихо убили. Али писати цео живот о смрти, о заљубљивању у њу, о томе како је смрт апсолутно оличење лепоте и највишег ероса, а онда отићи и убити се – то захтева поштење, одлучност и праву веру у оно о чему пишете. Мишима је све то имао, потврдио је да је спреман да одговара за своје речи. Врло мало људи то успева, а није ни чудо што је његово јавно самоубиство шокирало чак и саме Јапанце. А ово је тешко назвати декаденцијом. Политичари тих година су га називали идиотом, сводећи све на шокантно понашање неуравнотеженог писца. Заиста је чудно бити искрен у 20. веку, ићи до краја у оним убеђењима која су била супротна општеприхваћеним.
Како се префињени јапански дечак, који је похлепно упијао све западно, претворио у страственог патриоту? И зашто је Мишима (као Лимонов, његов руски брат близанац) одједном одлучио да ојача своје тело, напумпа мишиће, формира сопствену војску и утиче на историју?
Могло би се рећи, на пример, да је посреди компензациони механизам: слаб по рођењу, али амбициозан младић жели признање, жели да постане један од правих мушкараца, било да су то дечаци из комшилука, разбојници или ратници. Он преобликује своје тело и своје размишљање. Али ово је опште место. Расуђивање у таквим категоријама не даје све одговоре када говоримо о заиста изузетним личностима, новим демијурзима.
Да ли у њиховом случају имамо посла са високоуметничким нарцизмом, коме је постало тесно у оквирима књижевности, или са стварном политичком вољом?
И Мишима и Лимонов су били веома интелигентни људи. И чудно је претпоставити да би могли озбиљно да размишљају о политичком успеху. Мишима је, и пре, а посебно после заузимања војне базе и погубног говора пред њеним војницима, јасно схватио да се Јапан неће ослободити све те ругобне модерне капиталистичке суморности коју је мрзео, да се неће одрећи понижавајућег послератног устава, да неће вратити цару његов божански статус нити се вратити самурајским идеалима. А покојни Лимонов, који се са Запада вратио у Русију, схватио је да, супротно његовим сновима, наша земља неће „преокренути“ перестројку, неће поново постати оно моћно царство у коме је све било једноставно, поштено, сирово, али моћно и лепо на свој начин.
Крајем 20. века постоји осећај (а Мишима је овде можда главни пример) да радикални естети могу бити само људи са десничарским ставовима. Да ли верујете у везу између нечијих политичких симпатија и његове осетљивости за лепоту?
У модерним и савременим временима, левичарски ставови су победили, они су постали избор када нема избора. Све економске и политичке платформе су сада изграђене око капитализма и демократије. Речено нам је да је ово најбољи избор, да нема алтернативе. Како се ово уклапа у праву демократију, када би требало да постоји избор? Нека свако мисли својом главом – или се сетите изјаве Армина Молера: „Управо зато што се залажем за слободу, ја сам против либерала“.
Стога, чак ни десничарска и конзервативна, већ традиционалистичка мисао постала је алтернатива, па и естетска. Естетска компонента је у њему израженија и разноврснија. Сви мислиоци традиционалистичких погледа говорили су, у суштини, о истој ствари – а наши јунаци су их, углавном, понављали. Лимонов је помало раван и директан, он је за оне осујећене младиће из радничких насеља који су ступили у његов политички табор. Мишима, који доноси сопствену естетику смрти, томе додаје неке традиционалне јапанске идеје, па чак и езотерични будизам.
Мишима и Лимонов, следећи филозофе традиционалисте, кажу да свет није хоризонталан, већ вертикалан. Човек се заиста остварује не у могућности да гласа за три идентична политичара (а нико неће дозволити да различити учествују на изборима) или да бира између триста производа. Човек је истински слободан само у служењу и тежњи према горе. Не треба га усмеравати хоризонтално (полице са робом у супермаркету су распоређене хоризонтално, демократски), већ вертикално (сви верски објекти, било да је то будистичка пагода или хришћански храм, усмерени су навише, у небо).
Ово је потпуна духовна самоспознаја, откривање особе, стицање небеског, оностраног потенцијала. И ту одмах постаје јасно зашто се садашњи капиталистички свет толико плаши ових једноставних и дугогодишњих истина. Јер тако духовно пробуђеном, оствареном човеку овај свет просто постаје непотребан. Хармоничној личности нису потребни ови милиони одлазака у куповину, не требају им индустрија забаве и психоаналитичари, дијететски суплементи, а и од стреса ће ређе оболевати. И, наравно, он неће имати потребу да ратује.
Уосталом, о томе су говорили сви мудраци – од алхемичара до руских космичара Фјодорова и Циолковског. Навика нам је да им се смејемо, као да су полудели, као код Мишимине последње побуне. Али не само да нису били глупи (уосталом, развоје исте алхемије су савршено користили савремени фармацеути, па чак и комерцијални проналазачи), а да јесу не бисмо о њима причали толике векове.
Ово је права слобода и права лепота. О томе можете читати у Лимоновљевом „Дисциплинарном санаторијуму” (тако он назива садашњу цивилизацију), или још боље, у оригиналу – у „Побуни против савременог света” црног барона Јулијуса Еволе.
Левица, која је у прошлом веку са ентузијазмом формирала нову естетику (футуристи, битници итд.), данас деконструише сам појам естетике, замењујући га „прихватањем” и толеранцијом за све унутрашње и спољашње манифестације човека. Зашто се тако жестоко боре против лепоте? Да ли је ово популистички покушај да се „ружни“ и „обични“ привлаче на своју страну?
Ово је иста та парадигма капиталистичке демократије под заставом постмодернистичке философије. Ниче је већ рекао све о овоме. Савремена западна цивилизација се развила по хришћанском моделу – то је дато, ми не разматрамо друге опције (мада колико би било занимљиво покушати да замислимо свет изграђен, на пример, на идејама зороастризма, суфија, џаина или чак друида, којима се, иначе, сада диве многи еколози).
Али човечанство није изабрало истинску службу и љубав, не хришћанство високе готике, катедрала и сакралне музике, већ ову „демократску“ верзију религије робова и гомиле. Бити развијен мајстор, прави браман или кшатрија је тешко, не може то свако. Много је лакше бити у гомили, роб (раније су се људи покоравали феудалцу и монарху, сада – компанији и држави). Малим људима се даје хлеба и игара да не мисле ни на шта друго. Некада је мали човек ишао на гладијаторску борбу, сада гледа ХБО серију о томе или чита Пељевинову књигу о авантурама вештачке интелигенције у старом Риму. Ништа се није променило.
Нова француска филозофија је постала својеврсно оружје у борби против лепоте – бави се широким спектром концепата, али лоше функционише са темама вере или уметности уопште, боље деконструише него што гради. А ако претпоставимо да човека не чини само особине развијеног мајмуна, већ и суптилније ствари, онда долазимо до закључка да ова философија нове ере једноставно не може да одговори на сва његова проклета питања.
Данас се уметнички таленат човека цени много мање од његове или њене способности да се уклопи у друштвено прихватљиве начине самоизражавања. У ком тренутку и због чега се интересовање за нарцисе (укључујући Мишиму и Лимонова) променило у оштру осуду, па чак и дијагнозу?
Саму реч „нарцис“ нам је усадио систем, од Фројда до данашњих психоаналитичара и тренера напредних вештина. Али „нарцисима“ можете, на пример, назвати и пасионаре (са наклоном Лаву Гумиљову), и тада постаје мало јасније шта такви људи покушавају да кажу свету.
Узмите рецимо Мишимин позив на повратак идеалима правог, древног Јапана. Екстравагантан писац, лудак, шта уопште можете очекивати од њега? Систем се смеје, све му је јасно. Али погледајмо Мишимине идеје и његову слику из другог угла – не као болесног сањара и историја ће бити на његовој страни.
Средњовековни Јапан је изнедрио све због чега га волимо: изузетну књижевност, уметност, духовне праксе (од зена до чајне церемоније, калиграфије, борилачких вештина, итд.). Чиме се савремени Јапан јможе похвалити у културном смислу? Аниме, манга, Ј-Поп, ТВ серије, драме, неки уређаји. Књижевност? Поп писац Мураками.
Данас се обично све мери економијом. Погледајмо данашњи Јапан из ове перспективе. Економски бум је одавно прошао, Јапан се спушта низ ранг листе водећих светских економија, ствари не иду тако глатко у заибатсу корпорацијама, проблем старења становништва и гомила других нерешених друштвених и политичких питања. Што се тиче модерне дигитализације, Токио је инфериоран у односу на Москву, јер су изграђени у време општег економског процвата.
Испоставља се да је нездрави „нарцис“ Мишима дао најадекватнију оцену друштва коме припада. И он је био довољно заинтересован да све те ствари сагледа из љуске свог „нарцизма“.
Просечан човек лако оптужује и Мишиму и Лимонова да су уништили животе многих својих следбеника и политичких присталица. Да ли уметник треба да буде одговоран за митове које ствара и животне стратегије које показује? Где је граница после које се заиста може говорити о кривици пред друштвом ако уметник није починио ниједно кривично дело?
Чуо сам такве замерке упућене Лимонову у вези са његовим младим политичким савезницима. Они су се суочили са правим прогоном јер је њихова борба била стварна. Једном сам разговарао са човеком који се одавно удаљио од свега овога и почео да живи другачијим животом. Али очи су му засветлеле кад се сетио младости. Са висине свог нагомиланог животног искуства, он је свакако могао трезвено да процени утицај Лимоновљеве харизме коју је искусио у младости, али није жалио ни за чим. Нека свако сам одлучи колико је уметник одговоран према њему. Не могу да судим о таквим стварима.
Ако се човек осећа страствено и треба да трансформише свет, али се не усуђује да постане херој, које друге занимљиве путеве уметност и философија могу да му понуде? Живот према Мишиминим примеру није једина стратегија за страствену особу, зар не?
Неки људи иду другачијим путем од оног који су поставили Мишима и Лимонов. Они предлажу да се не излази на улицу или да се пише блог, већ да се „иде у шуму“, како је саветовао Јингер, прави визионар и мудрац. Предложио је другачији формат отпора, неконформизам другачије природе. Појединац који не жели да буде статиста у друштву спектакла напушта га, покушава да се што више извуче из система, налазећи уточиште у „привременим аутономним зонама” (Хаким Беј). Трезвено и стоички гледа на свет споља, радећи на промени себе. Остаје усамљеник или се придружује групи других усамљеника. Постепено акумулира снагу у себи и, као Заратустра из пећине, коначно излази из ове задубљења у себе. Сасвим је могуће да ће изгубити последњу битку, али он о томе трезвено калкулише.
Јапан се монструозно удаљио од свега што је Мишими било драго. Да ли је Русија постала идеално оличење Лимоновљевих фантазија – и геополитичких и естетских?
Није. Лимонов је по психолошком типу сличан Летову, који каже „Увек ћу бити против тога“. Летов се борио против СССР-а, али када се распао, почео је да осећа носталгију за њим. И ово није вечити тинејџерски рокерски протест. Једноставно је видео да су модерна времена још гора. Лако је замислити да би Лимонов и даље сваки дан писао гомилу постова на Телеграму. Држава је заправо спровела нешто од онога о чему је Лимонов говорио (вратила је Севастопољ, почела да прича антизападним језиком о смеру некакве националне конструкције, прогласила курс за излазак из „глобалног села“), али оно главно, суштина, није се променила. Држава, било која држава у њеном садашњем схватању, не може и не жели да мења саму себе. Ово подсећа на Летовљев мото „убиј државу у себи“. Тако је Лимонов живео по овом моту.
Мишима је одличан пример романтичног јунака из уџбеника. Зашто су такви јунаци увек осуђени на неуспех у животу? Да ли је могуће постати херој који је остварио не само уметнички већ и животни тријумф – или је успешан лични живот неспојив са лудилом и романтиком, са лепотом и високим сновима?
Савремени свет, као што смо већ схватили, готово је немогуће променити. Док људи радикално не промене своју свест, док се не подвргну метаноји, „промени мишљења“, све остало – устанци, револуције, државне реформе – бесмислено је. Стога је пораз јунака неизбежан. То су знали чак и средњовековни Јапанци, који су чак имали концепт лепог пораза. О томе можете прочитати у преведеној књизи „Племство пораза. Трагични херој у јапанској историји“ Ајвана Мориса. Када причам о поразу и посебној јапанској „поетици туге“, увек се сетим прелепог хијероглифа 愁. Састоји се од елемента „јесен“ изнад елемента „срце“.
С друге стране, Мишима је описао устанке самураја, у којима је шачица људи са мачевима напала владине трупе наоружане пушкама и топовима. Отишли су да изгубе и умру. Њихов пораз је био победа, само одложена. На крају крајева, „морамо моћи да искористимо све, чак и смрт, у сврху нашег живота“, како је писао Шестов. И колико су, иначе, етички принципи Бушида са његовом максимом „пут самураја је смрт“ слични мотоу европског витештва „ради шта мораш, а биће што буде“ (данас је, чини се, моралним иперативом посао Кроулијев мото „ради шта хоћеш, то је једини закон”)… А ето, сећамо се и говоримо о њима, овим новим и последњим самурајима, а не о онима са којима су се борили. Тако да је то заиста победа.
Александар Чанцев је писац и јапанолог, аутор књиге „Побуна лепоте: Естетика Јукија Мишиме и Едуарда Лимонова“
Разговарао Алексеј Черников
Текст је објављен на сајту Сноб.
| Александра Милисављевић већ неколико година води сопствену школу српског језика за странце. Но, није та чињеница по себи била повод за разговор са Александром, већ упечатљиви ниво ентузијазма са којим она ради свој посао и начин на који води своју фирму. Њена школа српског језика није само школа, то је и концепт, јер је Александра уредница и водитељка подкаста на тему језика, а у којем гостују различити и занимљиви људи. Идеја о томе како једна школа за странце треба да изгледа и да функционише, Александрина ведра и окретна природа, њена концентрисаност и отвореност за разговоре на језичке теме, борба на тржишту, профилисање циљних група, културолошке разлике и наше предности у односу на странце – све су то биле теме поводом којих смо направиле овај разговор. |
ОСВАЈАЊЕ ИДЕНТИТЕТА НА ЈЕЗИКУ СРПСКОМ
Александра, када, како, услед каквог унутрашњег порива, муке или љубопитљивости, са каквом мотивацијом је настала твоја школа српског језика за странце?
Много тога је допринело да се одлучим на такав корак. Најпре, годинама сам већ радила у индустрији и, на месту на којем сам тада радила, достигла сам максимум у смислу даљег напредовања (била сам координатор наставе, члан стручног већа, члан маркетиншког тима најстарије институције код нас која се бавила страним језицима, научила сам све што је могло да се научи на том месту) и природно се родила жеља да кренем даље. Друго, пожелела сам да неке ствари радим на другачији, модернији и свеобухватнији начин, са интензивнијим фокусом на српску културу. И треће, у мом приватном животу догодиле су ствари које су ме мотивисале на то да се фокусирам на неке од основних вредности у мом животу, а то су слобода, независност, константан развој и освајање идентитета.
Serbian Corner Language School није уобичајена или једна у низу од школа српског језика за странце. Пажњу привлачи и твој подкаст Бизнис и језици у којем си угостила низ лингвиста. Са њима си, кроз најразличитије дискурсе, говорила о проблемима језика. Испоставило се да лингвистика може бити лукративна, да се од српског језика чак може лепо живети. Имаш веома практичан посао – треба странце да научиш српски, али твоје интересовање за проблеме језика надилази потребе једног професора. Или је управо тако нешто потребно сваком добром предавачу српског језика?
Најпре, хвала ти на комплименту и на томе што си ово приметила. Одавно ми се није десило да је неко боље ишчитао то што ја радим.
Да, лингвистика и филологија могу бити лукративне, али само уколико се ради и на развоју других вештина. Живимо, нажалост, у времену када морамо да научимо да се рекламирамо и промовишемо, па и да будемо продавци. На неки начин, ми и јесмо продавци стално у животу, али због свега што се дешавало на нашим просторима, реч продаја, као и маркетинг, код нас имају негативну конотацију. И то није без разлога, али ипак, чини ми се да треба да научимо да живимо у времену у којем нам је дато да живимо, прихватајући новитете које оно носи, усклађујући их са нашим вредностима највише што можемо, а наравно и мењајући оно што је могуће променити. Можемо то и одбити, само у оба случаја треба да прихватимо последице сопствених одлука. Укратко, или ћемо из околности узети оно што је у складу са нама и пливати, или ћемо одбијати реалност, жалити се и кривити време што је такво какво јесте.
Моје интересовање за лингвистику, филологијију и професуру јесте дубоко, волим да продирем у суштину ствари и да полемишем о томе. Зато и јесам направила подкаст у који позивам све људе за које мислим да најпре мени, а онда и слушоцима, могу проширити видике. Волим да покрећем питања, разрађујем их, сагледавам из различитих углова, просто сам таква и то ме храни. Много волим тај подкаст, пуно ми значи и потрудићу се да временом постаје све бољи. Видим га као место на коме ћемо тек причати о проблемима хуманистике и свему ономе што будућност доноси. Такође, верујем да будућност управо ту и лежи – у човеку и његовој креативности, не у машинама.
Сматрам да је суштинско разумевање ствари потребно сваком професору и да једино тако, када суштински и дубински разумемо стварност око нас, можемо и да је мењамо. С обзиром на то да су професори у учионици они који обликују нашу будућност, јасно је колико је њихова ширина неопходна, данас можда и више него икада пре, јер је време смутно и лажни стручњаци, спаситељи и пророци вребају са свих страна.
Неколико пута годишње са колегама организујеш виртуелне онлајн састанке и са њима размењујеш дидактичка искуства. Шта кажу колеге и шта ти кажеш: који су све проблеми пред вама кад некога учите нашем језику?
Зум састанке организујем неколико пута годишње, најчешће квартално, и све колеге су позване да дођу. Размењујемо и дидактичка и сва друга искуства, врло често се консултујемо око тога како се треба поставити у некој одређеној ситуацији, на пример према ђацима, колегама, запосленима ако их неко има, или надређенима. Причамо пуно о ситуацији у просвети и разлозима да се из ње оде или у њој остане. Када неког учимо нашем језику, најчешћи изазови су како изаћи на тржиште и доћи до клијената.
Оно што радиш представљаш и на друштвеним мрежама. Но, уз професионални део јавне презентације, ти нам неретко приказујеш и своју свакодневицу, имамо прилику да видимо ко је Александра изван учионице. Видимо и да много волиш свој родни Александровац (је ли то знамење твог имена?). У једној од својих објава писала си како си пролазила кроз кризу док си лечила сломљени ногу: „…била сам толико далеко од себе, понављала сам туђе реченице и покушавала сам на силу себе да натерам да будем нешто што нисам.“ Колико је важно у јавности говорити својим, неклишеизираним језиком, језиком сопственог искуства, језиком свог краја или језиком мајчиног крила? Колико је у твом послу важно бити то што јеси?
У мом случају, то је можда и најбитније. За мене као личност одувек је било важно да сам своја и у складу са собом. Та жеља се никада није гледала добронамерно, јер је такав човек заправо опасан. Дакле, човек са дефинисаним вредностима и ставовима које јасно изражава није склон манипулацијама и притисцима. То данашњем друштву не треба и зато нас заправо терају, да не кажем дресирају, да се уклопимо, унификујемо и стопимо са масом. То креће од најранијег узраста и види се на примеру моде, филмова које гледамо, књига које читамо, послова којима се бавимо, па до опште глобализације која је на снази. Међутим, ја то тако нити могу нити хоћу нити мислим да је добро.
Текст који помињеш написала сам после, условно речено, изласка из онога што ја зовем бизнис секта. Одмах ми је важно да кажем да то није права секта и да не постоји као организација, али постоји као једна појава на интернету која заправо функционише по принципу секте. Наиме, када сам одлучила да уђем у предузетништво, ја сам се интензивно обучавала из области маркетинга, продаје и бизниса и кроз те неке обуке сам видела да је у њима по среди једно озбиљно испирање мозга. Поједини ментори, углавном инострани, мада појава полако све више долази и код нас, покушаваће да вас програмирају и да вам наметну начин размишљања који заправо њима иде у прилог и води до тога да, с једне стране ви стално купујете њихове услуге што они зову радом на себи, а с друге стране да продајете своје услуге онима који су „иза“ вас у игрици, што зову помагањем другима. Они вас уче да најпре креирате потребе људи, како бисте им продали своје услуге. Ја сам одлучила да то не желим да радим и тада је настао текст који помињемо. Ти људи се представљају као бизнис ментори, а заправо су мотивациони говорници, што ће рећи, једни од највећих манипулатора данашњице. Након слушања таквих ствари, ухватила сам себе да понављам њихове реченице. Била сам шокирана, јер ако је то могло да се догоди мени којој је најбитније у животу да је своја, онда заиста може свакоме.
Шта једног професора језика брине кад добије нове ђаке? Ко има већу трему, наставник или ученик?
У почетку нас брине све, али мене и сада брине да ли сам нешто добро објаснила, постоји ли бољи начин, да ли сам превише блага или сам у некој ситуацији била престрога. Мислим и да је највећи изазов нас миленијалаца у глобалу како наћи праву меру између строгости која је у школама нас дочекала и претеране попустљивости која је актуелна. Стално се питам да ли разумем добро потребе својих ученика. Време се мења и оно што је ђаку било потребно пре десет година, није оно што му треба данас. Променио се и начин комуникације, све се мења брзо и мислим да нам је највећи изазов како да дамо најбоље што можемо, а да све то буде у складу са нама. Делује као немогућа мисија, али мислим да није. Дакле, рекла бих да сваког професора брине све оно што наводим у оном кратком видеу који ти је био толико симпатичан. 😊 Наравно, сви волимо да нас воле. 😊
Serbian Corner Language School нуди много бесплатних ресурса за учење српског језика: видеи на Јутјубу, подкасти, њузлетери, кратки видео записи едукативног садржаја на инстаграму, разни изазови и задаци које постављаш пред своје ученике. Од недавно је ученицима на располагању речник од сто српских речи које сваки почетник најпре мора да савлада. Рекло би се да иза свега стоји много ентузијазма и рада. Чиме си се руководила приликом састављања дигиталног речника, шта је утицало на избор првих сто речи?
Правимо пуно бесплатног материјала и то је сјајан начин да се ми као школа позиционирамо и рекламирамо и да помогнемо свима онима који желе да уче српски језик. Ево сада је управо у току наш адвент програм под називом „Упознајте Србе“, у оквиру којег пријављенима на мејл стиже по једна прича из наше културе, традиције, кухиње и слично. Речник који помињеш је био део нашег јесењег поклона за све наше пратиоце који се састојао из три дела, и речник је био тај трећи део. Њега је направила моја колегиница Дуња Туцовић и водила се идејом да им да сто речи које се појављују на почетном нивоу и које су им реално најпотребније, што знамо из искуства. У питању су само именице, не глаголи и придеви, јер њих није могуће тако лако представити у виду игрице тј. сликовног речника. Желели смо да им дамо нешто корисно, али и забавно.
Са каквим се изазовима, културолошким и технолошким, суочаваш у раду са странцима. Писала си о својој изненађености над чињеницом да Американци често не умеју да користе zoom или неке интерактивне материјале, те да им је потребна твоја помоћ у томе. Упоредила си то са нашим електронском писменошћу. Шта си све о нама научила радећи са странцима?
Одувек сам волела и нашу земљу и нашу културу, али радећи са странцима све то сам заволела још више. Наших слабости, као и врлина, увек сам била донекле свесна, јер сам и код куће и у школи била васпитавана да критички и објективно гледам на стварност, али у раду са странцима сам увидела толико дивних ствари код нас које се уопште не потенцирају, док се само лоше деценијама уназад и промовише и потенцира. Не знам да ли је то само мој случај, али ја се често сусрећем са ђацима који заузимају прилично високе положаје у друштву из кога долазе, а да не умеју да користе гугл драјв, зум и слично, а да не говоримо о неким компликованијим алатима. То ми је заиста јако чудно, а можда и није. Можда само имају асистенте који то раде уместо њих.
Када радите са странцима, имате утисак да је цео свет на длану, што вама заиста и јесте, ширите своје погледе и свакодневно се богатите за неко ново сазнање или искуство.
Један ученик је хтео да те „успокоји“, али ти је упорно причао како жели да те „упокоји“. Забављају ли те језичке омашке странаца и колико дуго им треба да направе разлику између лубенице и љубавнице?
Ахахах, тако је, ради се о нашем ђаку Тимотију из Енглеске који је постао права звезда на нашим мрежама од када учи српски. Он је полиглота и професор хемијског инжењерства на Универзитету у Ланкастеру и баш је недавно говорио о свом искуству учења српског језика на конференцији једног друштва полиглота. Где год да се појави Тимоти, ту је загарантована забава и од њега нам не треба боља реклама. Говори српски течно, савладао га је за месец-два и сада га стално користи. Ипак, понекад му се провуче оваква грешка, ја му је објасним, и ако је смешна попут ове, он је направи још смешнијом током даље дискусије.
Реакција наставника на најчешће грешке ученика: овде.
Једног твог ученика занимају филмови Живојина Павловића. Ти мораш да их гледаш да би са њим о томе разговарала. Како усклађујеш своја лична интересовања са њиховим?
Волим да сазнајем нове ствари, много тога ме занима и, када ми дође неки такав ђак, ја се искрено обрадујем, јер знам да ћу пуно научити и проширити своје видике. Морам признати да филмове Живојина Павловића нисам уопште гледала и требало је да се појави Џон, професор филма и медија на Јејл универзитету, како бих ја сазнала нешто више о нашем редитељу који се изучава ни мање ни више него на Јејлу и који је далеко изван оквира наше земље веома цењен. Просто је невероватно колико нам се деценијама сервира да скоро ништа наше није добро и ви растете са тим једним осећањем неке, могу слободно рећи, инфериорности и потребно је да вам неко други, са високе позиције професора, објасни да ствари стоје другачије. Од Џона сам сазнала и да је Орсон Велс обожавао нашег Павла Вуисића, па сам тек недавно у позоришту гледајући представу „Сећаш ли се …“ са Љиљаном Благојевић то сазнање и потврдила. Питам се зашто о тако добрим и значајним стварима не говоримо гласно и захвална сам Џону што се појавио.
Морам рећи и да су интересовања мојих ђака врло често и моја интересовања, а то се догоди само ако си на мрежама аутентичан. Тада привучеш и клијенте и сараднике сличне себи.
Колико си грешака, падова и проблема имала на том путу изграђивања своје школе-концепта? Како се бориш са тржиштем и да ли си задовољна зарадом? На крају, може ли српски језик бити бизнис?
Све може бити бизнис ако се научи маркетинг и продаја, дакле ако се ради и на другим вештинама, поред оних које спадају у домен наше професије. Имала сам пуно грешака и очекујем да ћу их тек имати. Међутим, сам бизнис је такав да вам не да да се на грешкама много задржавате, већ да их посматрате као једну информацију. Дакле, радите, направите грешку, и онда запамтите да тако не радите следећи пут. Из много грешака, изроди се често нека генијална ствар. Важно је само учити из њих, а не кажњавати себе када погрешимо. Бизнис је једно поље у коме морате непрестано да се усавршавате и много је више од отварања профила на мрежама. То јесте један начин размишљања и живљења за који морате да имате и неке предиспозиције, али и спремност да се стално трудите. Мора ризик да вам буде нормална ствар, промењивост да вам буде констата и онда вам остаје само да радите. Увек се све врти око вредности, мисије и визије. Када то имате јасно дефинисано, дакле када знате своје зашто, онда све постаје лакше.
| Борис Трбић је одрастао у некадашњој Југославији, Перуу и Либији. Београдски ФДУ је уписао са шеснаест година као један од најмлађих студената у историји катедре за драматургију. Магистрирао је документаристику (Deakin University), докторирао на тему палестинског филма (Monash University), и током последњих двадесет година предавао филм и медије на мелбурншким универзитетима и филмским школама, укључујући RMIT, VCA, Monash University и Swinburne University of Technology, где и сада предаје историју филма и сценарио. Писац је сценарија за аустралијске кратке филмове приказане на локалним и међународним фестивалима, Red Circle и Snapshot и ко-сценариста филмова Горана Радовановића Случај Макавејев или Процес у биоскопској сали (2018), и Чекајући Хандкеа (2021). Објавио је студију Било једном на Блиском Истоку: Кинематографије кризног региона на прелазу векова (2012), и радио уз друге ауторе на књизи Косово, вера и помирење: есеји о филму Енклава Горана Радовановића (2016), у издању Филмског Центра Србије. Cа Јеленом Туцаковић, кустосом Етнографског музеја у Београду, ко-аутор је путописне прозе Лука у манастирима: о заустављеним тренуцима времена (2018) и књиге посвећене страдалим сремским сликарима, На крају алеје липа: триптих о последњим данима (2022). Објавио је више од сто тридесет текстова о филму и културној политици у аустралијским, америчким, српским и корејанским магазинима. Душан Даниловић је астрофизичар, који предаје физику, астрономију и историју науке на Вандербилт Универзитету у Нешвилу, Тениси. Објављује текстове из историје науке (трансфер научних сазнања на Медитерану током позног Средњег века) и OLEDs. Отац је Данила Драгослава и воли фудбал, филмове и књижевност. |
О САТИРАЊУ:
КУЛТУРНА ПРОДУКЦИЈА КАО ЖРВАЊ ИДЕОЛОГИЗОВАНЕ ’ИСТОРИЈЕ’
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Ти се бавиш документаристиком и фикцијом и као педагог и као филмски стваралац. Реци ми због чега је важно да говоримо о културној и филмској продукцији у земљи у којој смо рођени, па и о филмовима као што је Неретва, Вељка Булајића?
БОРИС ТРБИЋ: У аустралијском документарном филму Not Quite Hollywood, каже се да ћеш увек наћи мороне који пародију гледају као документаристику. То је глобални феномен. Ипак, серијал о Џемс Бонду готово нико не гледа као садржај који поседује документарну вредност. Неки људи сигурно формирају сопствене вредности и предрасуде гледајући ове филмове, али заиста их не гледамо верујући у ’истине’ које ’откривају’. Амерички Мит границе (Myth of the Frontier) рецимо, који је далеко утемељенији у конкретној идеологији, и који је артикулисао наративе сетлер колонијализма најчешће је присутан у вестернима и ратним филмовима, и научној фантастици. Али ни у каријери највећег америчког режисера вестерна, Џона Форда, он нема унисону форму. Гвоздени коњ (1924), Поштанска кочија (1939), Носила је журу траку (1949) и Трагачи (1956) су потпуно различити филмови када је у питању однос према историји, сетлерима, индигеној популацији. И ни у сну се не третирају као документаристика. У филму Човек који је убио Либерти Валанса (1962), каже се да у јавном дискурсу мит има преимућство у односу на истину. То није случај у југословенској културној продукцији. И она је као и све друге културне продукције хетерогена када су у питању језици, утицаји, жанровске конвенције или преплитања, али идеолошко једноумље које је ту продукцију одредило и данас преовлађује код њених најострашћенијих представника и поборника.
У тексту Оливере Драгишић смо сазнали о гомили митова који окружују Булајићев филм Неретва (1969): стратегији великог вође, бици за рањенике, рушењу моста, борби против немачког окупатора – или грађанском рату као фокусу уметника, све до Титових интервенција на сценарију, продукције, Пикасових постера, и истине да титоистичка револуција никада није доведена у питање у шест верзија овог филма, а да је идеологија братства и јединства чак и ’потврђивана’, али на веома чудан начин, чињеницом да су из филма, за хрватско тржиште избачене сцене са усташама. Зашто је онда текст ауторке који је искључиво базиран на историјским и лако доказивим чињеницама повучен са интернет платформи?
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Ово што се Оливериним текстом на тему Булајићеве Неретве десило је потпуно орвелијански. Мени као човеку коме су физика и астрономија занимање то све изгледа потпуно нелогично и неразумљиво. Но, изгледа да је некакав осињак дирнут и да се реакција десила брзо и ефикасно. Можда цео инцидент говори о готово религијској важности тог филма за оне који се баве историјским наративом током Другог светског рата на територији КраљевинеЈугославије. Надам се да то неће да спречи Оливеру Драгишић одличног историчара и врсног писца да настави да се бави том темом.
БОРИС ТРБИЋ: Оно што ми је занимљиво је што токсичност фикција које су нам продаване као ’документаристика’ ти проналазиш и у делу једног од ’највећих српских прозних писаца двадесетог века’, Добрице Ћосића. Иако су Ћосић и Булајић завршили на различитим позицијама када је распад СФРЈ у питању, они су визије историје по правилу артикулисали кроз сличне, идеологизоване фикције са чијим последицама се и данас идентитетски и културолошки носимо. Долазим из породице у којој нема припадника НОБа или чланова СКЈ, и Булајићеви филмови су за нас представљали повод за ироничне коментаре о паролашкој природи аncien regime. С друге стране, Ћосићева оданост револуцији посматра се као незрело одбијања да се ухвати у коштац са прошлошћу и да се живи са контрадикцијама. Не као Бихнер у Дантону, или Вајда у целокупном свом опусу, наши режимски или ’анти-режимски’ уметници нису успевали да се разведу од баналних и унисоних визија историје. Оно што је још интересантније је да на Куби, у Боливији или Анголи, писци и филмски уметници са контрадикцијама револуције могу да се носе далеко успешније и отвореније, али и са далеко краће историјске дистанце. У чему је проблем? Kaко сте у твојој породици гледали на Булајића? И на Ћосића?
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Теме о којима говориш су биле строго цензурисане пред децом у нашој породици док се није појавио чувени број Погледа са Титом и Дражом на насловној страни. Моја покојна баба Анастасија је била престрашена прогонима које су претрпели прво мој деда непосредно после рата када је правим чудом остао жив, и моја тетка Јелена која је као члан Белих орлова у гимназији била избачена из школе и привремено изгубила право на школовање. Мој покојни отац је после шикане коју је доживео као дете у школи постао Верник система. Са њим смо покојни деда и ја водили ватрене дискусије у периоду вишестраначја. Он је куповао Ћосића за кућну библиотеку. Никад га није сматрао великим писцем, већ само важним. Булајић је презиран као јефтин памфлетиста чак и у време његове највеће оданости Систему.
БОРИС ТРБИЋ: Теби је блиски члан породице био лични секретар Николаја Велимировића. Зашто је важно да знамо о Николају Велимировићу који је у време Другог Светског Рата био затворен у логору Дахау, где је како говоре наследници титоистичких прелата, био ’привилеговани затвореник’? Како је могуће да немамо чак ни покушај да се фикцијом реконструише време проведено у Жичи када је манастирска библиотека бомбардована, а у њој изгорео велики број књига док је неколико припадника отпора стрељано уз манастирску ограду? Срби не знају довољно не само о једном од наших највећих међуратних интелектуалаца. Јавност премало зна о Момчиловићу или о твом омиљеном писцу Григорију Божовићу, који је након рата стрељан у једном београдском подруму. Шта би било потребно да јавност сазна како би променила фосилизоване ставове о идентитету и историји? И да почне да прошлост посматра не обазирући се на идеолошке лимитације наметнуте током периода диктатуре?
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Николај Велимировић чак и да не рачунамо његов верски значај је један од најбитнијих, ако не и најбитнији српски интелектуалац откако је Црни Ђорђе дигао народ на Дахије. Његове књиге се налазе у књижарама у Москви, али и у Нешвилу, и то неко чита. Оне који га опањкавају боли то што је био радо виђен гост код личности од утицаја у Америци и у Британији, што је говорио и писао на више светских језика, што је на крају крајева доживео преображај од човека блиског Скерлићу и протестантизму у свеца, учећи се вери од сељака и рибара на Охриду. Његови критичари су провинцијалци, површно образовани и њих плаши супериорност његова на интелектуалном плану у односу на њихове идоле. Зато лажу, јер друге аргументе немају. Зато нико и не помиње Рафаила Момчиловића или рецимо Јакова Арсовића, Николајевог сарадника који је имао два доктората, један из философије са Сорбоне, а други из права, из Монпељеа. Како те људе поредити са Кочом Поповићем или Радомиром Константиновићем? Божовић је опасан, и зато је избрисан, јер подсећа на српске корене у Македонији и на Косову. А то је велика табу тема.
БОРИС ТРБИЋ: Кад смо код Момчиловића, пре две године сам са Јеленом Туцаковић у самиздату издао књигу На крају алеје липа, која прати последње дане Данице Јовановић, Саве Шумановића и Рафаила Момчиловића. Било ми је драго да неки људи још увек обраћају пажњу овој теми, као рецимо Милош Зубац. И да разумеју да је у корену данашњих проблема неспособност да се прошле трауме ставе у историјски контекст, како би се пројектовала каква-таква будућност.
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Да ли је било филмова који су покушавали да доведу у питање званични наратив о Другом Светском Рату?
БОРИС ТРБИЋ: То се највише препознаје у делима Александра Петровића, Живојина Павловића, и Емира Кустурице, јер су они популарни и приказују се на телевизији с времена на време, али ни изблиза као рецимо у филму Јована Живановића Узрок смрти не помињати (1968). Било је наравно покушаја у другим делима али стидљивих, ретких, и широј јавности непознатих, све до распада земље. Један од последњих покушаја да се говори на отворенији начин о грађанском рату код нас био је и филм Бате Ченгића, Глуви Барут (1990) направљен у предвечерје другог грађанског рата. То је филм који је можда снимљен са добрим намерама, али клишеи у грађењу карактера и лоша, предвидива наративна решења су и ту једнако штетни и одбојни као и у старим филмовима партизанске фикције.
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: А документаристика? Она је чини ми се мање контролисана од игране кинематографије. Ово је један о кључних момената наше историје и нестварно ми је да му се не посвети више пажње.
БОРИС ТРБИЋ: Наши најбољи документарни филмови покушавају да говоре о насиљу Система над народом. Колико таквих можеш да се сетиш. Мало? Није у питању само рат. Револуција која тече (1972), Јоце Јовановића, рецимо. Када је одбрана тековина револуције у питању даћу ти добар пример да што се више ствари мењају, све више остају исте. У недавно продуцираном једносатном документарцу о Кочи Поповићу, режисер кроз voice-over нарацију у првих неколико минута проверава детаље. Тврди, што је вероватно тачно и добро је да то побија, да није Кочин отац већ стриц осуђен за лиферантско деловање. Лепо је што је проверио злонамерно пласиране детаље о титоистичком револуционару, али то је посао историчара. Посао документаристе је да нам одговори (и) у каквој је кући живео документарни субјекат. Какав је човек одрастао у породици у којој је прећуткивање преступа на штету народа и државе који се боре за голи живот, било прихватљиво? Постоји ли документарни филм о познатој реченици Танасија Младеновића о одговорности српских комуниста (титоиста) за издају сопственог народа?
Сарађујем са аустралијским историчарем српског порекла, чији је стриц из немачког концлагера Оснабрик побегао, вратио се у земљу где се прикључио Михаиловићу, и нестао после опкољавања штаба ЈКВуО на Зеленгори крајем рата. Историја и данас вероватно тврди да се тај човек, побегавши из нацистичког заробљеништва, вратио се у земљу да би наставио колаборацију – са нацистима?! Постоје индиције да је учествовао у спасавању савезничких пилота. Како онда да филм или књижевност понуде нешто што може да личи на здрав разум?
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Последњи чин сам гледао као клинац коме је званични наратив почео да заудара. Прошла ме је предшколска опчињеност Отписанима и некако ми је била чудна та карикатуралност ђенерала Михаиловића и нарочито Николе Калабића. Било ми је чудно што је Калабић постао некаква култна фигура међу мојим другарима којима црвена марама није била прирасла срцу. Нисам га после гледао. Матор сам много и живци су ми танки за тако нешто.
БОРИС ТРБИЋ: Нисам гледао Мисију Хелијард, мада знам да је популарна у емиграцији. Шта мислиш о том пројекту?
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Морам да признам да сам непријатно изненађен серијом. Очекивао сам много више, добили смо визуелно осавремењену верзију Ужичке Републике Жике Митровића. Мени је несхватљиво да у пројекту који је урађен са толико помпе постоје поприличне фактографске грешке. Почев од назива и модела америчких бомбардера где се приказују Б-17 ( Летеће Тврђаве), који никад нису учествовале у мисијама на Балкану, уместо Б-24 Либератора. То је мали детаљ који је могуће да се исправи са свега пет минута цуњања интернетом. Онда има сцена прослављања Дражиног рођендана где има више официра него народа окупљеног око колибе. Довољно је да се погледају фотографијеснимљене у то доба и да се види колико је то далеко од истине. Равногорски официри осим Звонка Вучковића су опет приказани у маниру Калабића из Последњег чина. Са друге стране партизани су сви под конац, дисциплиновани, пролазе Западном Србијом неометани као да су какви духови. Све то баш у време кад се на Дрини и Ибру воде крваве борбе да им се повратак у Србију спречи. Посебна прича је начин на који су приказани можда и најтрагичнији ликови у целој овој епопеји, Џорџ Мусулин и Џорџ Вујиновић, као некакви Американци који говоре српски са јаким акцентом, а не људи који покушавају да помире своја два идентитета на корист и једне и друге нације. При одласку из Прањана у серији, Мусулин се окупљеним равногорцима и народу обраћа са ’Ви, Срби’, као неко ко са њима не дели ништа. Ја сам разговарао са особом која је Мусулина лично знала и која ми је рекла да, када је као студент у Питсбургу током тренинга универзитетске фудбалске екипе чуо за атентат у Марсеју, уплакан је пао на земљу јер су убили његовог Краља. Вујиновић је био стипендиста Краљевине Југославије и као такав је био студент медицине у Београду. Постојао је цео програм сарадње са Дијаспором преко Океана, за разлику од тихог грађанског рата који траје од доласка комуниста на власт. Бајић га, свесно или не, оваквим третманом ових српско-америчких или америчко-српских хероја наставља. Сцена борбе равногораца са Немцима при спашавању пилота је тако трагично урађена као из партизанских филмова где Немци гину на камаре, фале само Бата и Смоки да оборе коју штуку. Оно што ме је непријатно изненадило је углавном позитиван пријем серије код оног дела научне и културне јавности која покушава да унесе нове тонове у тумачење тих догађаја из периода 1941-45. Иако из мени несхватљивих разлога међусобно посвађани, сви су са дозом одобравања пропратили филм. То ме збуњује. Ја мислим да је ова серија још једна у низу пропуштених прилика да се о неким узбудљивим темама из наше историје проговори филмским језиком на атрактиван начин. Чини ми се да би било боље да није ни рађена. Како ти гледаш на то?
БОРИС ТРБИЋ: Нисам гледао и не могу да судим, али од људи који о алтернативној историји не знају довољно чуо сам да је потребан. Да су нешто сазнали. Што је легитимно. Не знам колико је корисно. Ови филмови немају прођу у фестивалском кругу Колективног Запада. Филмови о суочавању, како их популарно називају титоистичко-либерални телали – они чији су родитељи били на Дневнику сваке друге вечери кад смо били млади, а данас трубе о вишегласју и људским правима – имају прођу пре свега захваљујући адаптабилности идеолошким нормама које су наметнуте српској култури. Српски филмови о КиМ, елити Краљевине Југославије, послератним злочинима или избеглиштву са простора екс-СФРЈ нису добро дошли. Не захтева много памети ни талента да се неко определи за филмове о српским злочинима или историјским личностима које су глобално проказане након деведесетих. Филмови о суочавању су такође потребни, али су двадесет година били доминантни, а на периферији Београда се тек сада дижу први споменици побијеним у титоистичким чисткама по завршетку Другог Светског Рата. О нечему се изгледа мора говорити одмах, а о нечему се мора ћутати вечно.
Бојим се да не разумеју да сведочити о злу није питање идеолошке лојалности већ избор који раздваја елементарну пристојност од конформистичких сплачина. Отворен разговор о прошлости је најбољи залог за мирну будућност. Ако ми неко не верује, нека погледа новинске наслове у последњој години постојања СФРЈ.
Идеја да смо ’сви једно’ и да ће транснационално финансирање помоћи културну размену са Европом и регионом није далеко од идиотске. Колико финансијера из региона ће помоћи филм о Србији, држави са највећим бројем избеглица у Европи пре почетка сиријске кризе? Ни један. Колико регионалних филмских центара ће помоћи, или фестивала приказати, филм о Косову и Метохији, у Мостару, Сплиту, Цетињу, Призрену, из српске перспективе? И на колико ће европских фестивала бити позван такав филм, све и да се направи? Ни на један. Па зар је онда нарочито храбар, промишљен или талентован онај уметник који одлучи да се тим темама не бави? Није. Сваки конформизам је баналан.
Какве књиге и филмови те занимају када је у питању алтернативна историја Србије и Југославије и уз какве књиге и филмове би деца која одрастају у иностранству али имају српске корене могла да одрастају без стида? Како је могуће да десетине хиљада српских избеглица у Канади, Америци, Аустралији не гледају филмове о траумама својих прадедова, дедова, мајки? Зар мисле да ће дијаспора у којој се налази огроман број људи који су избегли, не од медених колача, већ од терора грађанског рата, бити задовољна да сведочи како се њихове трауме игноришу?
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Ја збиља не знам колико филмова има који би били релевантни за тему о којој причамо. Да ли је то Зона Занфирова? Шешир професора КостеВујића? Збиља си поставио тешко питање поставио. Што се књижевности, избора има Богу хвала. Црњански, Краков, Григорије Божовић од старијих предратних писаца, Пекић, од оних који су се родили после рата мој покојни земљак Горан Петровић, из моје генерације Слободан Владушић и Никола Маловић, од млађих Тајана Потерјахин. Историчари пишу дивна дела, која су узбудљива и дирљива као најбољи романи. Бојан Димитријевић, Немања Девић, Милутин Живковић, Раде Ристановић и Душан Бабац оживљавају алтернативну историју, о којој се шапутало кад деца уђу у собу, кад старији разговарају. У Дијаспори деца чији су родитељи и родитељи њихових родитеља избегли одрастају без стида колико ја видим. Не стиде се што су Срби, радо помажу свештеницима током Литургије, јако се радују пробама фолклора. Већ сам рекао да Матица води грађански рат против Дијаспоре од доласка комуниста до данас. Краљевина Југославија је давала стипендије деци из Америке да студирају у Београду, организовала везе које су биле пресудне у организовању избеглиштва десетина хиљада после хиљаду девестотина четрдесет и пете. Ми немамо једну дисертацију која се бави историјом Дијаспоре, нама невероватна количина информација о људима рођеним овде одлази у неповрат. То је злочин, сатирање.
БОРИС ТРБИЋ: Покушавам да спајајући два поднебља којима припадам учиним нешто корисно за културе у којима радим. То чиним имајући у виду креативни и, педагошки рад. Ти и твоја супруга сте српски научници и дуги низ година живите у САД. Када вам кажу, као и мени, да сте опседнути прошлошћу или да та прошлост никога не занима, како артикулишете свој став да су окамењене трауме рецепт за не баш прихватљиву садашњост и будућност коју је тешко пројектовати? За нове сукобе, као што смо видели 1990их, за нове заблуде и за нову генерацију конформиста која ће у педесетим годинама напокон открити да су неки српски књижевници последњи пут виђени на чамцу за Јасеновац – такође писали о социјалним темама, о правди, слободи и једнакости. И да о прошлости морамо бринути због млађих генерација.
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Мислим да је то једини правилан пут. Спајајући поднебља одакле смо и где смо, правећи мостове између култура и различитих историјских искустава. То је не само органски већ има и дубље значење јер нас спашава од провинцијализације духа од које Србија тако хронично пати. Будућности нема без разумевања прошлости. Човек без разумевања историје је само што Слободан Владушић дефинише термином биочестица, објекат манипулације. То увек кажем мојим студентима кад уводим историјски контекст у курсевима које предајем.
БОРИС ТРБИЋ: Какве филмове је потребно правити о српској прошлости да би се разумео друштвени, културни и идентитетски полом који је задесио наш народ?
ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Пре неколико дана сасвим случајно мој син Данило и ја смо гледали анимацију у којој се реконструише средњевековни Београд у време Деспота Стефана Лазаревића која је урађена негде почетком века. Он само што није напунио пет година и опседнут је аутомобилима, замкови и витезови нису његов фокус у овом тренутку. Међутим, тај кратки анимирани филм га је хипнотисао и од тада стално тражи да га водимо у Београд. Хоћу да кажем да је у овом времену релативно јефтине компјутерске анимације време за некакву врсту филмске гериле. Теме које су за нас идентитетски битне а прећутане су од стране званичних културних институција и програма сад имају шансу да буду представљене публици која их је жељна. Ту је само питање да ли имамо довољно герилаца у струкама које учествују у производњи филмова који су довољно храбри да се упусте у ове пројекте. Ја се Богу молим да њихов број расте. То би била права врста Четвртог српског устанка, подједнако битна и вредна као претходна три.
К р а ј.
| Ана Јаковљевић Радуновић рођена је 1975. у Крагујевцу, где је завршила основну школу и гимназију. Студије на Групи за руски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду завршила је 1998. године. Запослена је на Филолошком факултету од 1999. године и изводи наставу из руске књижевности. Постдипломске студије завршила је одбранивши рад „Сергеј Параџанов: кинематографско читање поема Пушкина и Љермонтоваˮ, а докторску дисертацију под насловом „Циклуси приповедака Владимира Фјодоровича Одојевског” одбранила је 2016. године. Предмет њеног научног интересовања је руска књижевност 19. века и савремена руска књижевност. Ауторка је монографије „Сергеј Параџанов: три сценарија”. Преводи с руског. |
Разговор водила: Оливера Драгишић
Недавно је из штампе изашла књига Ане Јаковљевић Радуновић о Сергеју Параџанову, односно о три сценарија из којих је Параџанов намеравао да развије филмове (Кораци, Крагујевац: 2022). Књига је настала из Аниних дугогодишњих истраживања и интересовања за Параџановљеве филмове и доноси нам увид у механизам ишчитавања његових филмских слика. Тим поводом сам разговарала са Аном, најпре на кафи у њеном кабинету на Филолошком факултету. Тада смо причале о многим занимљивим темама из књижевности, филма и музике и о њиховим међусобним утицајима. Ана је, поред осталог, говорила о свом саплитању на путу разумевања мотива воде у Параџановљевим филмовима, но мени је пажњу привукло поглавље са насловом „Бресква“ (мотив на којем се и сама саплићем покушавајући да разумем његову функцију у филму и књижевности). Потом смо направиле овај интервју у којем ауторка књиге, у мери у којој то интервју допушта, назначава кључ за разумевање филмова оснивача поетске филмске школе и једног од најзнајнијих режисера у историји филма.
1) Kњига „Сергеј Параџанов. Три сценарија“ представља допуњену верзију вашег магистарског рада, што значи да сте се млади заинтересовали за његово дело? Сећате ли се првих доживљаја његових филмова и шта вас је водило ка веома сложеним делима овог совјетског режисера?
Параџанов је велики мистификатор. Мистификовао је и своја дела и своју биографију. Он каже поводом Сенки заборављених предака да савршено познавање оправдава савршену импровизацију. Ја волим да мислим да је први сусрет са његовим филмом био сусрет са Ашик Керибом – вероватно у периоду кад нисам свесно размишљала да бих се филмом могла бавити, али кад сам са уживањем гледала бајке. За моју генерацију било је уобичајено да гледамо руске бајке на телевизији у оквиру филмског програма. Не знам колико пута сам касније филм гледала, али упамтила сам прву усхићеност необичним кадром, причом о песнику и његовим доживљајима у далекој и необичној земљи. Много касније сам читала Черњенка који је Ашик Кериба назвао калеидографом, што у ствари значи лепа форма. Парадоксално овај филм био је логичан крај Параџановљевог опуса. Он доноси неочекивану појаву хумора, који заједно са постојањем хепиенда представља потпуну супротност атмосфери ранијих филмова. Коначни доказ да је поетика дошла до свог краја је то што у овом филму аутор пародира самог себе. Испада да сам се почела бавити Параџановом од краја. Док сам радила део књиге о сценарију Исповест, који није био у мом магистарском, стигла сам до приче о Параџановљевом детињству у Тбилисију – до онога што је било на почетку стваралачког пута. Генијални Јерменин је говорио да се режисер рађа у детињству, али и да се вратио у детињство да у њему умре. Могла бих рећи да је моје путовање ка Параџанову било изврнуто јер је ишло од краја ка почетку.
Можда би интересовање за Параџанова и остало на нивоу случајне одушевљености необичним бајковитим светом да ја по струци професор нисам руске књижевности и да се, опет случајно или вољом судбине (ако више волите), није десило да сам његову животну причу сазнала пре него што сам почела систематски да гледам његове филмове. У време када сам ја студирала, филмове нисте могли уз пар кликова наћи на разним платформама. Много једноставније било је набавити књигу па чак и ако је објављена у Русији. Док сам преводила једну књигу о Мајаковском, наишла сам на књиге Василија Катањана, чији је отац био муж Љиље Брик и који пише о пријатељству Љиље Брик и Сергеја Параџанова. У то време Љиља Брик је за мене муза Мајаковског, а Параџанов је само „неки важан совјетски режисер”. Прича о Параџанову се развила из неколико фуснота о Љиљи Брик и из моје заинтересованости за његове лутке, колаже и цртеже. И даље нисам имала намеру да се бавим филмовима. У међувремену сам открила и Параџановљеве колаже, који су ме посебно заинтересовали као веза између ликовне уметности и филма. Када сам отишла добила тек објављену књигу Параџановљевих сценарија 2001, пажљиво сам прегледала све илустрације, прочитала сам Писма из затвора, прочитала сценарије и тек онда одлучила да погледам Параџановљеве филмове које су познаници имали на ВХС касетама и који су се морали пребацивати на ДВД. Први теоријски текст о Параџанову који сам прочитала био је Лотманова „Новина легенде”. У тексту моје књиге цитирам Лотмана који говори о важности особе која уводи у нови култури круг, о важности учитеља, а ја сам учила из Лотмановог текста како да гледам Параџановљеве филмове. Параџановљеви сценарији који су у основи имали руске романтичарске поеме постали су једини могући избор за мој магистарски рад.
2) У књизи се бавите утицајем руског романтизма на Параџановљево стваралаштво, анализирани су сценарији који су настали на основу дела Љермонтова и Пушкина. Шта је још, осим руског романтизма, инспирисало Параџанова?
Тешко је рећи да је баш руски романтизам пресудно утицао на Параџанова. Светску славу он је стекао филмом Сенке заборављених предака, а сценарио за филм настао је на основу текста украјинског писца Михаила Коцјубинског. Боја нара је филм о јерменском песнику, музичару, монаху и ашику Арутину Сајатјану, о коме се мало зна па је филм биографија састављена на основу легенди, његових стихова и средњовековне јерменске уметности.
Филмови поетске школе имали су за изворе углавном класична дела руске, украјинске и грузијске књижевности. На појаву ове врсте филма првенствено је утицала литература. Киргиски филм буквално је настао из литературе Чингиза Ајтматова, лужичкосрпски филм после дела Ива Брешана, а на латино-амерички филм пресудно је утицала литература магичног реализма. Случај Параџанова је у овом смислу особен – његов дипломски филм био је Андријеш (Молдавска бајка). Аутори филмова поетске школе незамисливи су изван културе и традиције којој припадају. Код Параџанова постоји трајна полифонија традиција. Сваки његов филм обележен је васкрсењем неког другог генотипа националне културе. Инспирише га традиција одређеног подручја, национално сликарство, национални плесови. Његови јунаци не изражавају своје мисли и осећања речима већ покретом, гестом – отуда балет као инспирација. Не сећам се ко је рекао да ако би постојала могућност да се Параџанов пребаци у средњовековну Византију, он би тренутно тамо створио византијски филм, који би се заснивао на канонима православне иконографије и био би прогоњен од стране иконокласта тог времена исто онако као што су га прогањали цензори шездесетих и седамдесетих година двадесетог века.
3) О чему Параџанов говори у својим филмовима? Којим темама је опседнут?
У постстаљинистички периоду растао је броја филмова о уметницима. Аутори су се бавили проблемима уметничког стваралаштва, моралним или етничким питањима везаним за дужност уметника према свом народу или према свом добу. Параџанов је радио на различитим пројектима за које је заједничка тема уметника и уметности. Скоро истовремено су настајали филмови Кијевске фреске (1964), Боја нара (1967) и уметничко-документарни краткометражни филм под насловом Акоп Овнатанјан снимљен 1965. године за Јеревански студио документарних филмова, који се појавио се на екранима 1967. године. Тема је присутна и у сценаријима Зачарани замак (1969), Чудо у Оденсеу (1972−73) и Демон (1972), који су настали нешто касније и односе се на период када Параџанов није снимао. У сценарију Зачарани замак појављује се Пушкин, у сценарију Демон − Љермонтов.
Захваљујући текстовима сценарија, као и сачуваним пробним снимцима за филм Кијевске фреске и скицама, цртежима и колажима Параџанова за филм Исповест, могуће је детаљно анализирати везе између два пројекта посвећена градовима у којима је Параџанов живео и радио. У своја два текста Параџанов показује уметника у граду, и град виђен, доживљен, претворен у сећање, а најзад и овековечен у делу уметника. Материјал који је снимљен за Кијевске фреске омогућава нам јединствен увид у могућу реализацију појединих делова Исповести, о чему сам писала у трећем делу моје књиге.
4) Како Параџанов разуме филм, шта је то за њега?
Параџанов је одлично познавао сликарство и архитектуру, иранску уметност и посебно ренесансу, о чему је детаљно писао Василиј Катањан. Режисери који сликају нису ретка појава у историји светског филма, међутим, Параџановљево стваралаштво показује једну од изразитих тенденција савремене уметности, а то је синтеза уметности и спајање различитих видова и нивоа културе, како по хоризонтали тако и по вертикали. Параџанов је говорио да за њега не постоји разлика између сликања и филма. „Одувек сам имао склоности ка сликарству и одавно сам се саживео с идејом да перципирам кадар као самостално сликарско платно. Знам да моја режисура врло радо завршава у сликарству, у томе је наравно њена највећа слабост и највећа снага. У својој пракси пре сам склон да употребим сликарско решење, него литерарно”, − писао је у чланку Вечито кретање у коме је изнео основе своје поетике. Оријентација на сликарска решења учинила је његову поетику блиском алегоријском религиозном сликарству. Одавде води порекло и његова тежња да филм остане нем, да слика говори уместо речи. За њега је велики филм неми филм. Говорио је да тек кад одемо да гледамо балет, ми долазимо у контакт с правим језиком.
5) Једна од његових омиљених тема је и узалудност наше борбе против судбине. Како Параџанов разрешава такву позицију човека наспрам више силе?
Параџанов показује живот као вечито кретање, рушење и стварање – отуда и његова фасцинираност гробљима и сахраном. Извесно је да на почетку стоји рођење, а на крају смрт. Све између покушај је човека да остави траг. Траг остављају и изабрани и обични људи, али за њега су најважнији уметници који материјално преводе у духовно. Ја сам писала о сценаријима који су инспирисани класичним делима руског романтизма. За романтичаре је карактеристично веровање у предодређеност човекове судбине, иако то није баш тако записано код Љермонтова – романтичарски аутор оставио је слободу читаоцу да одлучи верује ли у судбину. Интересантно је како Параџанов верује да за све у животу мора да се плати, чак и ако је ваша једина кривица то што сте рођени. Он каже: „Моја кривица је… вероватно то што сам рођен. Онда сам видео облаке, лепу мајку, планине, храм, сјај дуге, и то све − са балкона детињства… Онда… срамота и слава… Био сам срећан, ситуиран, живео сам међу пријатељима, понешто сам створио, много сам доживео и осетио – и за све то заслужујем да платим”. Код њега нема огорчености већ је присутна сигурност у коначни и неизбежни исход те зато и каже: „Осветићу се свету љубављу”.
6) Његов језик је језик симбола. Колико је било тешко дешифровати га?
Параџановљеве филмове можете посматрати као лепу форму, али сте некако свесни да кадар није случајан и да је сваки напуњен значењем. Сваки детаљ у кадру је суштински. Од суштинског је значаја композиција кадра, боја, апсолутно све. Постоји у литератури о Параџанову пример алегоричне слике из Боје нара где на белом платну стоји нож и нар који испушта црвени сок. Нож је симбол рата, смрти, непријатељства, погибије. Нар симболише живот, раст, плодност. Сок нара је истовремено и сок живота и крв. Међутим, и значење крви је двоструко. Крв је и живот и смрт. Овај мотив са почетка филма понавља се више пута час у једном значењу час као симбол живота, час као алегорија смрти. Ако гледалац нема на уму ове симболе, неће схватити значење финалне сцене Боја нара. Ватра симболизује живот, а њено гашење смрт, али она може имати и прочишћујућу функцију – она и уништава и ствара. „Читање” Параџанова је бескрајно узбудљив скоро детективски процес.
Параџановљев филмски језик има одлике језика илустрације, која представља разбијање јединственог текста на низ слика које деле прекиди, на неку врсту стоп-кадрова. Оно што све те слике чини деловима једне целине јесте чињеница да се односе на исти текст, односно стилска истоветност цртежа, њихов хронолошки след и композициона повезаност чини их деловима исте илустрације. Овај Параџановљев поступак видимо у филму Боја нара, где се он ослањао на искуство јерменске средњовековне графике, а присутан је и у Легедни о Сурамској тврђави. Сваки сегмент представља слику, скоро је непокретан, али је истовремено и новела са својим унутрашњим сижеом, пуним драматичности и напетости. Сваки кадар је издвојен и срачунат на успорену перцепцију. Кадар је испуњен смислом и не позива гледаоца да га пореди са претходним и следећим, него да се загледају у његову дубину. У филмовима Параџанова све је семантизовано и мора се узети у обзир и симболика боја и симболика народних обреда, симболика грузијске поезије и огромни симболични слојеви узети из светске културне баштине, симболика свих детаља, који су по правилу вишезначни. Семантичкој засићености контрастира сиромаштво режијских средстава. Поједини делови одеће и неки предмети појављују се неколико пута у току филма, али Параџановљев гледалац мора да зна да један исти симбол у различитим контекстима може различито да се чита.
7)Могу ли се његови филмови гледати без предзнања о симболима, књижевности, историји?
Параџановљево стваралаштво у суштини је засновано на развијеном систему митолошког мишљења. Наглашено етнографска природа филмова подстиче потрагу за архетиповима, архаичним исконским елементима. Јединствена је способност Параџанова да тренутно упије и искористи као уметнички материјал било коју туђу културу: украјинску, руску или западну и свој извор има у културној полифонији која га прати од детињства. Параџанов је више поштовао истину уметности него историјску истину. Радећи на својим филмовима, настојао је да продре до извора који су изродили прозу коју је екранизовао па отуда поигравање са етнографским материјалом када се ритуали претварају у свакодневицу, а свакодневица се поетизује и уздиже на ново ритуала.
8) Параџанов има необичан однос према материјалном свету, старим градовима, дворцима, артефактима. На који начин он ту материјалност преводи у свет духовности?
Параџановљева склоност ка лепој форми имала је два извора: први је Тбилиси, град у коме се родио и одрастао, у коме у атмосфери естетске толеранције постоје три различите културе: јерменска, грузијска и туркијска. Други је детињство које је провео у антикварници-комисиону свога оца. Кроз кућу Параџановљевих свакодневно су пролазили бројне старинске ствари. У овом нафталинском царству, Параџанов је почео да се занима за лепе предмете. Међу стварима које ће касније покушати да наброји у аутобиографском сценарију Исповест заметак је симболичних композиција и оживљавања предмета, што је у његовим филмовима постало стваралачки метод. Код њега су људи сенке у супер-материјалном свету предмета. Они су реликвије прошлости, али и замеци будућег развоја приче. Њихова симболичност као и њихова вредност одређена је количином информације коју преносе, а свака ствар представља мотив који се у даљем тексту сценарија се претвара у причу из живота јунака.
9) Боје имају изузетно важну улогу у његовом филмском језику. Какве су то љубичасте биволице?
Посебан допринос развоју филмске уметности донело је Параџановљево експериментисање са бојама. Филмски ствараоци су тврдили да после његових филмова није довољно снимити филм у боји, јер је он открио филм боја. Употреба одређених боја већ има одређени симболички значај у његовим филмовима. Ако овоме додамо подсећање на иконописну традицију где материјал који иконописац користи мора имати одговарајући симболички значај и где боје морају престављати биљни, минерални и животињски свет, јасно је колико је обраћање сликарству учинило комплексним систем симбола његових филмова. Као своје учитеље Параџанов наводи Бројгела, Архипова, Нестерова, Корина, Лежеа, Риверу и примитивисте. Био је одушевљен ренесансом. Блејман је у свом манифесту кадрове-слике припадника нове поетске школе поредио са платнима Веронезеа и Тинторета.
Љубичасте биволице и љубичасти биво појављују се у сценарију Демон. Када главна јунакиња Тамара открије телесну страст и задовољство, у њој се појављује и нагон за понављањем контакта са љубавником. Она га чека, а страст тражи да се ослободи, што је Параџанов показано сценом у којој гњечи сопствене груди, а њој је супротстављена сцена муже, у којој биволице „хране” земљу. Тамара одлази међу биволице, које су иначе симбол тајанствене женке, женског принципа. Сцена у којој млеко натапа земљу контрастира почетној сцени ове новеле у којој су биволице газиле нарове. Параџанов и у овом сценарију, као и у Боји нара, показује како веза која не може дати плод, заснована само на страсти, саму себе исцрпљује и долази до свог неминовног краја.
Љубичасти биво прати запрегу с Тамариним телом на путу кући. Чињеница је да љубичаста боја указује на његово порекло и на његову природу. Подсетимо се: љубичаста боја се добија мешањем плаве и црвене – плава боја указује на вечност и небески утицај, а са друге стране, амбивалентност црвене која је боја љубави, страсти, телесног, али и боја смрти, указује на природу искушења са којима Тамара мора да се суочи и да их победи. Биво мора бити жртвован, јер је у збиру љубичаста боја – боја послушности, чиме се још једном указује на његову функцију оруђа у рукама сила које господаре горским просторима Кавказа. Истовремено, биво је једна од инкарнација Тамариног небеског љубавника. У тренутку сусрета са Демоном, она најпре чује звук који личи на ход бивола кроз ходнике чиме Параџанов указује на функцију Демона у Тамариној судбини. Љубичаста боја као симбол послушности или оруђа у рукама виших сила појављује се и у сценарију Исповест, у коме је полицајац љубичаст.
10) Има ли наследника његовог филмског језика?
Наћи ћете да филмски критичари пореде Кустурицу и Параџанова по јединствености појаве у историји филмске уметности. Кустурица Сенке заборављених предака сматра најбољим филмом. Интересантно је да су се појавили цитати Параџанова у музичким спотовима Мадоне и Лејди Гаге. Спот за песму „911” садржи мноштво сцена из Боје нара. Режисер је Индијац Тарсем Синг.
Intervju je vodila Ljubica Kubura za KALEIDOSKOP
Pratite li kako veštačka inteligencija utiče na okvire Vaše profesije?
Pratim, pratim! Ta mitska saga o veštačkoj inteligenciji počela je sa Kainovim ubistvom Avelja. Evo kako se razvijala priča o veštačkoj inteligenciji: Bog je ljudima zabranio da sopstveno nalikovanje Njemu tumače kao mogućnost poistovećivanja sa Njim. Kain je tu zabranu prekršio ubistvom prostodušnog brata, preuzevši na sebe Božije pravo da odlučuje o životu na Zemlji. Kada je jednom od Boga preuzeo inicijativu, čovek je počeo da se oseća kao da je on sam Bog. Od tog trenutka razlikujemo dve porodične linije čovečanstva. Jedna je Adamova loza koja se opredelila za poštovanje zapovesti i za priznavanje Božije dominacije nad čovekovim životom. Druga je Kainova, izgnanička, koju karakteriše istorijska orijentacija udaljavanja čoveka od Boga. Adamovo koleno se, naspram Kainovog potomstva, pokazalo kao plemenito divlje pleme. Ovo drugo, Kainovo koleno, prognano je „istočno od Raja“ gde je, kao izraz sopstvene autonomije od Boga, izgradilo prve nemilosrdne civilizacije. Kainova loza izmislila je razne civilizacijske tehnike i tehnologije kako bi, usled izostanka Božije podrške, mogla da opstane u surovom svetu u koji je bila prognana. Kain i Avelj nisu bili samo rodonačelnici dva plemena, već su bili i začetnici plemenskih zanata, na šta ukazuju njihova imena. Od Adama su potekle „lutalice“ i „nepostojani“, odnosno stočari, a od Kaina oni koji se bave „svirkom“, a uz to su i „kovači (svoje sreće)“. Za razliku od Adamove nenasilne vlasti nad rajskim svetom, Kainovo koleno je razvilo tehnološko nasilje nad istorijskim šarom. Ono je na jugu Mesopotamije, primenom sile, stvorilo prvu moćnu državu koja je tada obuhvatala ceo poznati svet. Najvažniji produkt te prve svetske države bila je Vavilonska kula opsadnog tipa kojom je trebalo prodreti u nebo i napasti Božiji dvor, te na silu preuzeti Božije ingerencije. Važna odlika te kule je da je pokušaj svrgnuća Boga bio oličen kroz sveobuhvatni, jedinstveni jezički poduhvat. Posezanje za svetskom vlasti prvi je znak ljudske kompeticije sa Bogom. Bog je tu kulu urušio darivanjem različitih jezika stanovnicima vavilonskog carstva kako bi svako na svom jeziku i svojim ličnim unutrašnjim glasom, drugačijim od ostalih, mogao da mu se obrati molitvom.
Veštačka inteligencija je civilizacijski, istorijski, kainovski, pretenciozni, zlonamerni, ljudski proizvod, nova opsadna kula preko koje uprosečenim, objedinjenim, neautentičnim nadjezikom savremeno čovečanstvo pokušava da opsedne samo sebe, odnosno onaj bogoliki, unikatni deo u sebi.
Veštačka inteligencija je algoritam, obična kradljivica tuđih reči i iskustava, oslobođen od autentičnog sadržaja koji je do sada krasio ljudsko stvaralaštvo. VI teži posezanju za nadperspektivom, nadznanjem, prevazilaženju ljudskih sposobnosti, a cilj joj je, verovatno, novi sveobuhvatniji stepen ovladavanja svetom koji je danas daleko veći od onog mesopotamijskog. Sam izraz „veštačka inteligencija“ nije sasvim adekvatan, još uvek ne odgovara toj pojavi u potpunosti. Njegova atraktivnost u ovoj fazi može privući investitore u digitalni sektor. Još uvek ne znamo može li mašina raditi samostalno, bez čoveka, i ima li sposobnost ispravke sopstvenih grešaka ili će jednom napravljenu grešku ponavljati do kraja svog postojanja. Ili dok ne nestane struje.
Ako je pitanje bilo pratim li šta na tu temu imaju da kažu savremeni istoričari, odgovor je da pratim i to. Radovi na tu temu su malobrojni i esejističkog su tipa, jer drugačiji još uvek i ne mogu biti, ljudi su zbunjeni, a još nisam čula stav da je veštačka inteligencija besmislena i nepotrebna u istorijskoj struci. Uglavnom se razgovara o ogromnoj mogućnosti sažimanja beskonačnog broja istorijskih izvora, pa se navode primeri uspešnih poduhvata takvih eksperimenata. Raspravlja se i o tome kako VI uključiti u obrazovni proces na fakultetima, u čemu bi se ogledale njene prednosti i mane i kako preduprediti plagiranje studentskih radova. Profesori su ubeđeni da bi pred bezličnom mašinom-profesorom studenti imali manju tremu, što je posebna vrsta paradoksa. Razgovori kakvi se odigravaju na fakultetu između studenata i profesora od krvi i mesa oduvek su predstavljali polje interakcije kroz koje su se studenti razvijali. Smisao studentskih debata i jeste da se uvežbava i kultiviše reakcija na tuđe lice, energiju, mišljenje, na tuđu ličnost usled čijeg prisustva moramo da se izborimo sa sopstvenom dikcijom, tremom, brzinom misli i nastupom. Postoje čak i mišljenja da bi veštačka inteligencija studentima istorije mogla pomoći u početnim koracima pisanja eseja, kao da početni korak nije i najoriginalniji deo nečijeg stvaralaštva. To su sve pokušaji snishođenja bespomoćnog čoveka pred zastrašujućim cunamijem promena koje bi VI mogla da donese u svim, daleko važnijim domenima života, nego što bi to bio slučaj u samoj istoriografiji.
Koristite li je Vi u radu?
Ne, ne koristim je. Ne znam kako bih je koristila i čemu bi to vodilo. Već je poznato da VI izmišlja reference i da navodi radove nepostojećih autora. Kratkotrajno iskustvo kaže da je algoritam za sada nepouzdan. Pokušala sam da napravim nekoliko eksperimenata i da chatGTP-u postavim pitanja. Dobila sam odgovore koji ni izbliza ne nalikuju istoriografskom načinu pisanja i promišljanja. Programu sam postavila zahtev da mi napiše članak na određenu temu u stilu jednog starog srpskog istoričara čijih radova odavno ima na internetu, pa sam računala da bi VI imala odakle da crpe informacije za takav upit i nikakav rezultat nisam dobila. Odgovori na takve zadatke su još uvek prazni, bezlični, standardizovani, što ne znači da VI neće napredovati i neprijatno nas iznenaditi u nekom trenutku. Veštačka inteligencija izgleda kao jedan džinovski enformel koji nema formu, a oslobođen je i stvarnog sadržaja jer ga krade iz ljudskog iskustva. VI je kič koji treba nekako ukinuti samosavlađivanjem. Ljudska priroda je ljubopitljiva i često poseže za nedozvoljenim i tajnovitim aspektima života, ali je, koliko god to teško izgledalo, u ljudskom domenu i sposobnost da se ljubopitljivost obuzdava. VI je krvopija koja od nas krade ono najdagocenije što imamo – uloženo vreme ljudi svih generacija u njihova dela, akumuliranu energiju, iskazanu volju, znanje, pa čak i uloženu telesnost. Vratiću se opet na biblijsku praistoriju: čovek je posle izgnanstva iz Raja počeo da lovi životinje kako bi se u novom, istorijskom svetu, prehranio, jer Božije blagodeti više nije bilo. Prvi znak nasilja nad životinjama bila je koža koju je Bog podario Adamu da se njom ogrne kada izađe iz Raja. Životinje koje su do tada bile pitome, postale su zveri u samoodbrani od čoveka, odnosno zverska priroda životinja bila je odraz nove čovekove agresivne prirode. Tako je i zverstvo veštačke inteligencije odraz naših zverskih poriva.
Na inicijativu moćnih država i naddržavnih organizacija već dugo traju napori da se ogroman broj arhivskih dokumenata digitalizuje, a na taj način pravimo platformu, odnosno hranu za VI. To je najdirektniji način na koji učestvujemo u izgradnji algoritma veštačke inteligencije. Pojavu masovne digitalizacije dokumenata (o čemu nas redovno izveštava jedan od specijalizovanih istorijskih časopisa, Godišnjak za društvenu istoriju) pratili su novi trendovi u istoriografskom jeziku. Odavno raspolažemo nedovoljno jasnim pojmovima kao što su metaistorija ili world history.
Za sada mi je chatGTP najkorisniji u prevođenju rezultata stranih istoričara koji još uvek pišu na svojim maternjim jezicima, pa pojedine delove članaka za koje slutim da bi mi mogli biti od koristi, prevodim u toj aplikaciji. Posebno pitanje je stepen pouzdanosti tih prevoda. Ali i to su mahinacije koje obesmišljavaju naše pojedinačne i kolektivne napore, one nas umrtvljuju i oslobađaju od mentalne aktivnosti. Koristeći mogućnosti koje nam VI pruža mi krademo nešto od sebe. Tačnije, krademo od svoje dece. Sebe osakaćujemo u intelektualnom smislu. Naši potomci imaće manje intelektualne kapacitete od nas, jer će njihov razvoj osujetiti upravo VI. To je dobra podloga za novi tip zavisnosti, pa i ropstva.
Olivera Dragišić: Veštačka inteligencija je krvopija koja od nas krade ono najdagocenije što imamo
Imajući u vidu potencijalne izazove koje nove tehnologije mogu da donesu, smatrate li da veštačka inteligencija može da doprinese u izvesnom smislu i „prekrajanju istorije“?
Doprineće sveobuhvatnoj antropološkoj promeni ljudi donde dokle računari i pametni telefoni sežu na Planeti. Ne znamo tačno šta bi moglo da se dogodi, ali pred takvom nepoznanicom svi osećamo strah i otuda dolaze debate o VI. Antropološki izmenjen čovek će nužno menjati istoriju, nema potrebe da bude naknadno interpretativno prekrajana. Uostalom, prekrajanja istorije je bilo i pre upotrebe VI. Takozvano prekrajanje istorije je prirodan, dinamičan, nesavršen tok istoriografije koji nužno prati dinamiku nesavršenosti života. Osim toga postoje razna „prekrajanja“ istorije, neka su legitimna, a neka nisu. Revizija postojećih znanja se i vrši na osnovu sticanja novih znanja i to je prirodan put razvoja istoriografije, kao i svake druge nauke. Za razliku od revizije, revizionizam, kao i svaki drugi „izam“ je pokušaj ideološke intervencije i mešanja u posao istoričara. VI će samo multiplikovati već postojeće sklonosti i ka reviziji i ka revizionizmu.
Mislite li da ona može da olakša u izvesnom smislu istraživački rad istoričara? A kako može da ga oteža?
Možda u nekom narednom stupnju svog razvoja može da ga obesmisli. Ona ga i sad otežava tako što falsifikuje i pojednostavljuje složeno i raznovrsno ljudsko znanje o prošlosti. Prosto, VI izmisli rad i potpiše nepostojećeg čoveka kao autora tog izmišljenog teksta. Svaki tehnološki napredak u početku izgleda zgodno, korisno i blagonaklono ka čovečanstvu, a kasnije počne da pokazuje i svoje drugo lice. U nekoj svojoj pretpostavljenoj naprednoj varijanti VI bi mogao da nas zbuniti brisanjem granice između čoveka i mašine, a šta nam gore od toga treba po bilo koju struku, pa i po istoriografsku. Jer, za razliku od čoveka, mašina ne zna za moral i odgovornost, ona samo sračunava.
VI istoričaru može pomoći upravo u onom aspektu u kojem je naša struka najtanja: da istoričari konačno počnu da postavljaju pitanja o tome kakva je tačno priroda njihovog posla, šta oni tačno rade, koji je njihov zadatak u društvu, čemu teže, šta oni tačno traže i kakva pitanja postavljaju istorijskim izvorima. Dakle, nekakav pozitivan pomak bi se eventualno mogao dogoditi u domenu samorefleksije. Možda može da popravi uvid u prošlost proširivanjem obima istorijske građe koja može biti „iščitana“ neslućenom brzinom, ali tu se već suočavamo sa nizom pitanja, od kojih je najvažnije ono kakva pitanja postavljamo toj građi. Da li mašina arhivsku građu propituje na isti način kao i čovek? Imaju li mašina i čovek isti cilj, jesu li na istom zadatku ili su u ratu?
Vidite li prostor za manipulaciju činjenicama uz pomoć veštačke inteligencije?
Prostor za manipulaciju je ogroman, ali nije kvalitativno drugačiji od mehanizama manipulacija kakve već poznajemo, a koji se zasnivaju na cenzuri. Pošto je veštačka inteligencija samo odraz ljudske inteligencije, pošto je ona samo napredni algoritam koji obrađuje ono čime smo do sada nahranili naše računare, telefone i memorije, VI pruža mogućnost umnožavanja manipulacija.
U kojem smislu će nove tehnologije, po Vašem mišljenju, promeniti svet kakav sada poznajemo?
Verovatno u antropološkom. Neka će zanimanja nestati jer će VI u mnogo čemu odmeniti čoveka. Drugačije ćemo se baviti fundamentalnim pitanjima: šta je život, šta je smrt, šta ima smisla u životu, šta je višak u životu, čemu težimo, odakle dolazimo, gde idemo. A možda se desi i neko čudo: pada mi ovde na pamet završna scena iz filma Solaris, Andreja Tarkovskog. U tom filmu napredna inteligencija pravi neverovatan obrt u ljudskom životu: ona odlučuje da čoveka koji se otuđio od Zemlje i koji je odleteo u svemir vrati na čvrsto tlo jer je ona procenila da mu je to potrebno. Ona ga iz svemira vraća na Planetu, u kuću obraslu u bujno, nekultivisano rastinje, gde izgubljenog čoveka na kućnom pragu čeka otac. Istorija čovečanstva je u stvari istorija ljudskog spasenja, a u toj je istoriji ova generacija opet nešto zabrljala poput one prepotopske. Možda budemo svedoci radiklanih promena.
Možete li da zamislite da jednom mašina sakupi svo znanje o istoriji sveta i da čovek u tom sveopštem znanju postane suvišan?
Istoriografiju zamišljam kao vrlo originalan, individualni napor jednog čoveka, istoričara, da se izbori sa ogromnim, zaprepašćujućim prostorom beskrajne i neuhvatljive prošlosti. Pred njim uvek stoje pitanje: šta tražim? Odakle da počnem? Zašto odatle? Potom da to, nikada do kraja uspelo sučeljavanje između sopstvene ličnosti i čovečanstva, iznese pred druge ljude na sebi svojstven način. Sve je lično u jednom istoriografskom tekstu, od odabira teme, metodologije, teoretskog okvira, odabira rezultata na koja će se osloniti i od kojih polazi, od odabira epohe koja ga inspiriše, preko prve rečenice u tekstu, do zaključka. Ukoliko bismo uklonili čoveka iz istoriografskog posla, odnosno ako bi istoriju pisala VI, onda bi čovek bio prinuđen da posmatra borbu dve apstrakcije: mašine protiv vremena u kojem više nema živih, kao što ni VI nije živa. Živi ljudi bi ostali po strani, a od života se pasivnost ne može očekivati.
Pokušavam da zamislim tu mogućnost da jedan ogromni veštački mozak popije pamet iz naših ljudskih mozgova i da napiše nekakvu metaistoriju ili svetsku istoriju. VI bi to morala da sažima na sličan način kako to rade istoričari. Ona bi to radila brže, a ubrzanje vremena i jeste jedna od odlika približavanja kraju sveta. Zamišljam kako pitam VI da mi napiše istoriju čovečanstva na 500 strana. Potom je pitam da mi isto to napiše na 100 strana. Potom na 50, pa na 10, pa na dve, pa na stranu, pa u jednom pasusu, na kraju je pitam da mi ispriča istoriju čovečanstva u jednoj rečenici. Vidite li kuda vodi naša ljubopitljivost… Koja li bi to rečenica bila? Kako bi zvučalo to krajnje znanje o nama? To je posezanje za tajnom nad životom, mi verujemo da u Cernu možemo doći do „Božije čestice“ i da iz nadperspektive možemo saznati u čemu je tajna života. I šta da radimo sa takvim saznanjem? Krajnja saznanja i krajnji uvidi su besmisleni, tajna i mit treba da opstanu.
Tekst je izvorno objavljen na Kaleidoskop internet magazinu (ovde).
| Синиша Стефановић (1966) је историчар, а поља његовог истраживања обухватају геополитику Блиског Истока и историју културе. Запослен је у Заводу за прочавање културног развитка. У Андрићевом институту недавно је штампана његова књига Успон и пад Вукове ћирилице. Oд Кримског рата до Кримског рата (Вишеград 2023). Ово је интервју поводом те књиге. |
Како је изгледао пут ка средишту теме? Зашто је питање историје српске ћирилице толико дуго чекало на монографско уобличавање?
Рад на том проблему почео је 2013. године, када је било одобрено да се у Заводу за проучавање културног развитка о тој теми истражује и говори. Дужан сам да се још једном захвалим тадашњем директору, гђи Марини Лукић Цветић, која је са великом заинтересованошћу примила предлог пројекта – који ће, надамо се, и даље бити одобраван – под насловом „Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији”. Рад на том пројекту захтевао је, како са проблема општег увида тако и са становишта институције у којој радим, да пре свега буде урађен статистички преглед који се односи на употребу ћирилице у књигама и периодици од 1900. године. Колико год да би се такав преглед понекоме учинио беспредметним, он је са становишта некога ко претендује да се бави савременом историјом, неопходан: те суве бројке, посматране у историјском контексту, од прворазредног су значаја. Било је могуће утврдити јасну корелацију између заступљености ћирилице и идеолошко-политичких промена. А њих није недостајало. Такав увид наметао је потребу да се дела, која за поље интресовања можемо посматрати као фундаментална, осмотре у исто таквом контексту. Историчар сва дела која у раду користи посматра и као плод времена у којем су настала: већ сама чињеница да су Српски народ и његов језик П. Ивића и Историја српске ћирилице П. Ђорђића биле објављене 1971. године (потоња вреднована Октобарском наградом града Београда), дакле у години врхунца хрватског МАСПОК-а, говори за себе. Из тог запажања, колико из пажљивог читања оба дела која јесу (била?) високошколског уџбеничког караткера, наметнула су се многа питања. Одговор на једно од њих написао је Мирослав Јовановић у књизи Језик и друштвена историја (2002), делу малом по обиму, али великом по значају. Белодано је доказао постојање вуковске митологије, тачније, тенденције домаће филолошке и историјске науке да Вука уздигну не само изнад његове личности и историјског контекста његовог дела, већ и сваке критике. Из тога је уследило питање: због чега, тачно?
Управо је изостанак реакција, опште ћутање ако желите да тако кажем, на ту књигу праћену хрестоматијом Против Вука, део одговора на друго питање. То дуго чекање се налази у идеолошки-политички постављеном оквиру из којега наши, у првом реду филолози, па за њима историчари, не желе да изађу. Вук се не преиспитује, он се слави. Мишљења према којима је његова реформа била штетна, или барем непожељна, потиснута су још током последње четвртине XIX века. М. Јовановић хрестоматијом упућује на значај тадашње расправе, ванредно богате у политичком и културном смислу, пошто је спор око његове реформе био део борбе за превласт између Аустрије и Русије у простору од Балтика до Црног мора. Ако бих могао да у неколико речи директно одговорим: временом је, из политичких разлога, успостављена норма коју наши интелектуалци не могу или не желе да крше. А норме су постављала велика имена: Љуба Стојановић, Александар Белић, већ поменути Павле Ивић, да наведем најистакнутије.
Из једног од тих (само)разумевања произилази и недостатак јасног разликовања између српске ћирилице (према Ђорђићу засебна од увођења знака „ђерв“ у XII веку) и њене Копитар-Вукове редакције, која се данас тако назива. Непрецизност у постављеном питању тај недостатак доказује. За ову другу, мени се адекватнијим чини термин модерна српска ћирилица. Алтернативно, стандарда српска ћирилица.
Српска филилошка, па и историјска наука, условљена је крилатицом „Писмо прати језик!“. Та дубоко нетачна и анахрона поставка Ђуре Даничића јесте мисао водиља колико домаћег интелектуалног естаблишмента толико и (псеудо)интелекетуалне чаршије (понекад их је тешко одвојити, у овом случају готово немогуће) који одређују поље слободе истраживача. Ето, зато није било, нити има, монографија на које се ваше питање односи. Само неко савршено незаинтересован за академску каријеру, равнодушан према правилима домаће (и не само домаће) академске игре, слободан је да на основу грађе тврди, са свим имликацијама за национално-културни и идентитетски наратив: „Не одређује језик писмо, већ писмо одређује и језик и народ.“ Наравно, наишао сам на подршку људи који су омогућили да књига о којој овде и сад говоримо буде објављена у едицији Андрићевог института: уредника проф. Слободана Антонића те рецензената Горана Милорадовића и Јована Мирића. Али, да сведемо одговор на ваше питање. Наша филолошка наука не разуме, или не може да се стекне утисак да је склона да се пре сваког другог разматрања запита: шта је писмо по себи и за себе. Вуковски наратив јој не дозвољава, јер на њему је изграђена. Не само она, већ и свеобухватна, темељна идеолошко-политичка и културна свест савремених Срба. Стога, упркос изостанку политичке присиле, који данас преко обичаја уживамо, савремена монографска дела о том предмету изостају. Најлепшу илустрацију тога налазим у анегдоти која је део настанка ове књиге. Приказавши двојици колега шта и како радим један од њих ме је, за моју благодет забринуто, питао: „Да ли ти, колега, знаш колико се школа у Србији назива по Вуку и Даничићу?“
Какав је био законски статус ћирилице у 19. и 20. веку у Србији и Југославији?
Овде, пре сваке расправе, морамо да се вратимо питању: које, тачно, редакције ћирилице? Предвуковска ћирилица предмет је закона уставне снаге који је књаз Милош донео (прогласио или наредио, то је сасвим друга врста дебате) децембра 1832. године. Суштина тог закона јесте да у подручју власти књаза постоји забрана за књиге које би биле штампане „с писменима љ, њ, и ј по ортографији познатога списатеља Вука Стефановића Караџића“ и „без малог и великог (дебелог) јера и писмена јери.“ Па и касније, када је Копитар-Вукова, укључујући и азбучну, реформа била најпре дозвољена, затим прихваћена, ћириличко писмо као такво остало је стандард за Србију.
Овде је неопходно да се задржимо на речима „дозвољена“ и „прихваћена“. Прва се односи на увођење аустријског правног модела. Он подразумева административни језик и писмо (званичан) за све, уз посебне језике (и писма, те њихове редакције) за поданике у крунским земљама, чији развој није спречаван. Књаз Милош је јануара 1860., после лустрације чиновника-интелектуалаца, у првом реду пречана, увео да се „стари“ (Исаиловећев речник из 1850. и Вујићева граматика из 1856. године) правопис употребљава у канцеларијама, „Србским новинама“ док се штампају о државном трошку, и у књигама за основну школу. Тада је, за кратко време, настао и постојао систем у којем су коришћене две редакције истог писма иако без јасне, како се то у лингвистици дефинише, поделе на језички/функционално „вишу“ и „нижу“. Премда је „стара“ била јасно ограничена на цркву и државу, у световним пословима подела између употребе те или „нове“ била је у првом реду идеолошко-политичке природе, са приметним током функционалне диференцијације. Тај пелцер се одржао. Данас буја, али не за исто, већ за два писма. Реч „прихваћена“ односи се на укидање сваког закона о писању у Србији. Закон кнеза Михаила од марта 1868. године не укида „последња ограничења“ употреби Копитар-Вукове редакције ћирилице, већ анулира свако претходно уставно-законско регулисање стандарда писања у кнежевини Србији. После тога никакав закон који би се односио на обавезност (службеност) ћирличког писма (подразумевано, у Копитар-Вуковој редакцији) није био усвојен све до јула 1991. године. Тај закон почива на истим основама као Милошев из 1860. године: ћирилица се ограничава на „у службеној употреби“, фактички државној, а у подразумеваном „у јавној употреби“ избор између ћирилице (Копитар-Вукове стандардне) и латинице (хрватске стандардне) није ограничен. Након бројних измена које му нису промениле суштину, и данас је на снази.
Хрватска стандардна латиница за српски језик уводи се тумачењима Крфског споразума, у том елементу дословце пренесеног у оба устава Краљевине, који декларише једнакост три језика и два писма. Новосадски договор из 1954. године то уставно-правно начело уводи као правописно. Из изворне формуле, искључујући словеначки језик, начињен је екавски српскохрватски и ијекавски хрватскосрпски језик, на шта јасно указују и Правопис (1960) и пратећи Речник. Све остало била је ствар идеолошко-културне политике, као и до тада. Статистика указује да је пад употребе стандардне српске ћирилице у Србији („вуковице“), тј. пораст употребе стандардне хрватске латинице, последица политика комунистичке диктатуре. Нагли пад почиње већ са преузимањем власти и прати ток политичких и уставних промена. Без обзира на све прокламације, на федералном нивоу било је подразумевано, па и прописано (Устав из 1963. године) као изузетак, „Скерлићево“ (у књизи доказујем: њему погрешно приписано) екавско-латиничко решење. Управо је наметање екавско-латиничког псеудостандарда узроковало да, убрзо по паду Александра Ранковића и чистки идеолошких југословена-интеграционалиста међу комунистима, реакција словеначке (Отворено писмо, фебруар 1967.) и хрватске језичко-књижевне јавности (Декларација о имену и положају хрватског језика, март 1967.) доведе до напуштања Новосадског договора (формално 1971). У Србији је одбацивање те платформе у корист ћириличког писма за оба изговора (Предлог за размишљање групе књижевника, март 1967.) довело до супротног ефекта. Власт тзв. „либерала“ Латинке Перовић и Марка Никезића такав је захтев прогонила као шовинистички, а избор писама прогласила слободним индивидуалним избором. Та политика није била напуштена по њиховом уклањању од власти крајем 1972. године, па такво схватање преовлађује и у данашњој Србији, с тим да је уздигнуто на пиједестал људских права. Пад употребе је ћирилице је настављен, веома нагло у САП Војводини са проширењем права према амандманима из 1972. и Уставу из 1974. године: тако је, окторисано и под претњом насиљем, настао данашњи “интеркултурални” узор целој Србији.
Могу ли се повући неке паралеле између спољног политичког контекста и динамике успона и пада ћириличног писма код нас?
Према мишљењу образложеном у књизи ти су процеси неодвојиви, што се јасно види на примеру увођења Копитар-Вукове редакције. Милошева одлука из 1832. године није била мотивисана само нетрпељивошћу књажевом према Вуку, нити православно-феудалним конзервативизмом митрополита Стратимировића, како се то у литератури поред осталог понавља. Разлога забрани увођења те редакције било је више. У првом реду, очување руског покровитељства: правопис да буде према руском узору али у духу српског језика док Руси сами не уведу нови, или се учени Срби договоре да направе свој. Митрополит је одбацивао увођење народног језика, јер је то било средство однарођавања Срба у Аустрији, увек праћено наметањем латиничке редакције, као што се дало видети из едикта цара Јосифа II из 1781. године. Та неизвршена царска воља, којом је требало довршити постојећу верско-културну политику, долази убрзо по Кучуккаинарџијском миру (1774.) којим је Русија, између осталог шта је стекла, постала и сила заштиница хришћана у Турској. Копитар-Вукова реформа је, на горе укратко описан начин, уведена после Париског мира (1856.) којим је окончан Кримски рат (1853-1856). Уместо руске заштите, Србија је била стављена под покровитељство европских сила, фактички Аустрије, из које већ крајем 1858. у Србију долазе Обреновићи.
Увођење латинице у српску језичку праксу у Краљевини, затим начелно у правопис у СФРЈ, било је у интересу државног јединства. За такву политику било је унутрашњих разлога (Хрвати су ћирилицу огорчено одбацивали), али и спољних: целовита Југославија у првом случају била је део санитарног кордона према Немачкој и СССР-у, у другом према СССР-у, јер је спречавала да Варшавски пакт изађе на Јадран, тј. да одвоји Грчку и Турску од средње Европе, угрожавајући Италију. Управо у периоду СФРЈ процес увођења хрватске стандардне латинице за Србе постаје, према једном америчком извору, део унутрашње политике спонзорисаног режима Јосипа Броза. По распаду СФРЈ она се, на плодовима тог, наметнутог, процеса посматра као сметња постизању „помирења“ и „међусобног разумевања“, тиме интеграцији тзв. западног Балкана у Европску унију. То се, наравно, не може доказати документом, али већ сама чињеница да све невладине организације и медији које уживају подршку ЕУ, САД, НАТО и других тамошњих организација, не само да промовишу латиницу, већ су и веома активне у спречавању обнове јединственог – ћириличког – стандарда у Србији. За њих је обнова тог стандарда у Србији и за Србе тзв. „Милошевићева политика“, националистичка, експанзивна, културно изолујућа, антимодерна, проруска. О квалитету њихових аргумената у том питању најлепше сведочи то што уопште нису свесни да је режим Слободана Милошевића инсистирао на наслеђеној диграфији: ако ништа друго, од 2014. године доступан је статистички преглед који то доказује.
Можете ли да сумирате однос државе и друштва према ћирилици током 90-их година и после 5. октобра?
Током деведесетих година, дакле у време национално-грађанског рата и власти режима Слободана Милошевића, настављена је и правописно кодификована политика двојног стандарда писања. Разлог томе било је очување Југославије, најпре целе, затим „смањене“. Пораст употребе ћириличког писма плод је либерализације издаваштва и штампе уопште и представља рефлекс широког и шароликог народног покрета који је у том питању тежио враћању на предјугословенско стање, а не културне политике Слободана Милошевића и Социјалистичке партије Србије. Континуитет са ранијим условима, у којима су донесена решења о положају модерне српске ћирилице, налазимо и у томе да су решења и тог режима била октроисана. Уосталом, СПС је настао спајањем Савеза комуниста Србије и Савеза социјалистичког радног народа Србије, а устав није изгласан у уставотворној, већ у комунистичкој скупштини. На врхунцу рата усвојен је Правопис Матице српске (1993) који је познавање латинице (не каже се које) одредио као културну потребу образованог света. Аутор који је у правопису одредио такав однос, Митар Пешикан, 1996. године је у реферату за међународни преглед постсовјетске славистике, под насловом „Актуална начела српске језичке и правописне норме“ стандардној (Копитар-Вуковој) ћирилици додао и „одговарајућу латиничку графију“ која у потпуности одговара хрватској стандардној латиници, иако је тако не назива. Не заборавимо да је у Црној Гори била задржана норма о равноправности два писма. Тиме се правописно образлагао смисао, назовимо га тако за ову прилику, „Милош-Милошевићевог“ Закона о службеном језику и писмима из 1991. године.
После преврата од 5. октобра 2000. Године, процес легализације хрватског латиничког стандарда за српски језик, који је покренуо режим Слободана Милошевића, настављен је: захтеву Црне Горе за двоазбучним системом прикључила се и Војводина, захтевајући враћање на уставно-законски оквир наметнут 1972-1974. године (Србија, да поновимо, није имала никакав.) Не улазећи у детаље, може се рећи да је намера већине која је донела Устав од новембра 2006. године поништена немогућношћу да се усвоји нови, њему примерен закон о службеном језику и писму. У периоду власти коалиције окупљене око Демократске странке усвојен је, уз намерно избегавање јавне дебате о проблему писма, редигован Правопис Матице српске (2010). Њиме је, за разлику од оног из 1994. године, решено да „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневан потреба“. То латиничко писмо било је „из времена српско-хрватског језичког заједништва“, тачније, оно је било хрватско стандардно писмо. Како ће то да буде спровођено, нек одлучује држава. Лингвисти су своје рекли.
Процес увођења двоазбучности и цементирања „Милош-Милошевићевог“ решења довршен је 2013. године под влашћу Српске напредне странке. У решењу Уставног суда којим се разрешује петогодишњи спор о предлогу Статута АП Војводине, у правну праксу је уведено – американским начином, преко врховног суда – „латиничко писмо српског језика“. Сва та гимнастика условљена је тзв. „европским интеграцијама“, тачније пристанком на примедбе Венецијанске комисије на устав из 2006. године. Чињеница да су те примедбе контадикторне, никада и нигде обзањене, противне слову и духу Лисабонског уговора, опозитне решењима исте те комисије у сличним случајевима, укратко речено схизофрене, није од значаја. Решење је још једном октрисано, на необичан али ефикасан начин: задржан је на снази закон усвојен за потребе другог времена, јер је толико лош да се свакако може тумачити, па и у смислу примедби Венецијанске комисије. Смисао је интеграција наше земље у Европску унију, а та међународна организација захтева прихватање и примену наведених примедби. Тиме улазимо у питања савремене демократије на глобалном нивоу, које је на локалном нивоу ближе теорији драме него политичкој теорији: суочени смо са необичним изданком каламбура и карађоза. Стога је о друштвеним и политичким основама, токовима и правцима у Србији савршено излишно писати. Уосталом, јасне назнаке о токовима налазе се оцртане, ако не и детаљније образложене (то је посао за координисан рад института, не за појединца који даје општи преглед токова) у књизи коју заинтерсован читалац може да преузме без материјалне надокнаде. Закључимо, ипак: Србија је била и остала у културном рату, сада између сувернистичких и евроинтегранцијских друштвених и политичких струја. Статус српског ћириличког стандарда једна је од жртава.
У чему је субверзивност ћирилиног писма?
Управо у закључној напомени на претходно питање, чиме се враћамо на сам почетак овог разговора: питање јединственог националног стандарда писања на Балкану јесте питање суверенитета већинског, државотворног народа и национално-културног опстанка где је мањински. Зрневље теоретских разглабања и практичних политика произлазећих из идеја мултикултуралности и интеркултуралности (које су, чини се, све мање примењиве и у просторима у којима су и због којих су настале) пада на специфично балканску салинизовану, суву земљу. Немала средства улажу се у неговање тог страног пелцера – интелектуална и политичка корупција наших невладиних организација трагикомичан је пример – али он не може да потисне аутохтону флору. Питање балканских културних суверенитета и стандарда, са или без обзира на било какве интеграције, јесте балканско. У сложеном појмовном систему идеологије (не само) евроинтеграција, да не залазимо у вековима дубље мотиве, свако инсистирање на засебности јесте непожељно. Управо у том склопу специфичност Копитар-Вукове, тј. модерне српске ћирилице као хибрида немачких просветитељских идеја израслих на пелцеру словенске ћириличке писмености, губи сваки значај. Међународна литература која се на то питање односи такав однос доказује. Упркос чињеницама које су пред очима сваком ко хоће да гледа, српска дебата о стандарду писма не води се о кључном питању: о суверенитету српске државе-културе, које је утемељио Св. Сава.
Како видите будућност ћириличног писма код нас?
Као и сваки други историчар, могу да тврдим да сам лош у предвиђању будућности. Зато бих рекао да се одговору на то питање може прићи тек под условом да се разнолики проблеми садашњости српског ћириличког стандарда најпре јавно претресу, свеобухватно и хладне главе, укључивањем у процес широке културне и научне (историографске и правне, у првом реду) јавности. Тек после расправе лишене идеолошких мотивација, еснафских себичности и личних гордости, укратко, галаме која се диже сваком приликом када се ово питање покрене, може да се разговара о политичком деловању у неком правцу. Јер: писмо се везује за државу, ствар је суверенитета народа и његове културе.
Интервју са Ендрјуом Ригбијем.
Ове године навршава се седамдесет година од смрти Димитрија Митриновића. Тим поводом доносимо интервју с професором Ендрјуом Ригбијем који је 1984. објавио Митриновићеву биографију.
Како сте почели да се бавите Митриновићем? Који су били први утисци по сусрету с његовим ликом и делом?
Треба разумети да је бављење Митриновићевом биографијом за мене била последица сарадње са онима који су остали блиски Митриновићу након Другог светског рата, нарочито Хари Радерфорд. Он ме је контактирао након што је прочитао моју књигу о алтернативним животним стиловима (Alternative Realities). У то време нисам имао неки други пројекат у плану тако да сам прихватио његов позив. Срели смо се неколико месеци након првих писама и постао сам заинтригиран. Мислио сам да би из тога могла да настане друга књига што би било добро за моју академску каријеру и осећај сопствене вредности.
Почео сам да гледам на себе као на академског занатлију – прилично сам добар у занату који сам одабрао. На мене су утицали људи с којима сам истраживао Митриновићев живот. Али то је то што се тиче те теме. Након што је тај пројекат довршен, прешао сам на наредни!
Објавили сте Митриновићеву биографију пре скоро 40 година. Како је изгледао рад на тој теми у то време? Да ли сте знали за биографију Предрага Палавестре?
Моји сарадници су знали за његово интересовање, али Дејвид Шилан, колико се сећам, није био нарочито одушевљен истраживањем. Али то је само мој утисак и не треба га разумети као критику неког чији рад никад нисам читао. Док истражујем оклевам да читам радове других који раде у истој области – желим да рад буде потпуно мој, а не других. Моји главни извори, сем разговора са сарадницима и њихове интерпретације Митриновићевих списа и изрека, били су мемоари оних који су знали Митриновића.
Написали сте одредницу о Митриновићу за британски Национални биографски речник (Dictionary of National Biograрhy). Да ли се данас у Британији зна за њега?
Мој једноставан одговор био би не. Његов утицај на савремене идеје је минималан. Што се Србије тиче, никад је нисам посетио тако да за њу не могу рећи. Сматрам занимљивим што изгледа да постоји пораст интересовања за Митриновића у Србији и другде, што је сјајно.
Које је најнеобичније искуство које сте имали док сте се бавили Митриновићевим наслеђем? Који је највећи изазов у истраживању Митриновића и шта би био циљ будућег проучавања?
Цела његова космологија била је „необична“ за неког попут мене – ја сам из поштене радничке породице, нимало интелектуалне ни уз највећи напор маште, и имао сам прилике да користим бесплатно образовање док сам био студент. Митриновић ми није био привлачна тема – али на мене су снажно утицали људи који су били под његовим утицајем. Свако од њих био је значајно људско биће и био сам поласкан тиме што су мој рад видели као значајан. Разлог зашто сам се трудио да пренесем његове идеје у читљиви енглески био је интегритет, искреност и охрабрење оних које сам сматрао својим сарадницима, а понеке и својим пројатељима. Лично ми је највећа тешкоћа било читање неких дела написаних двадесетих година која су деловала антисемитски – мада сам схватао да начин на који користи термин „аријски“ треба ставити у историјски контекст, то је било написано пре апсолутног варварства Трећег рајха и његовог геноцидног плана.
Негде сам већ писао о осећају нелагоде који сам имао током истраживања и путевима радозналости којима никад нисам кренуо (што је резултат бојажљивости и жеље да не кварим радни однос и пријатељство које сам успоставио са мојим сарадницима). Никад нисам успео да истражим аспекте Митриновићевог сексуалног живота или његове финансијске ствари (као што вероватно знате, Вајолет Макдермот уништила је оне архивске документе за које је сматрала да не треба да буду доступни јавности у збирци Библиотеке у Бредфорду).
Разговор водио Немања Радуловић
Ендрју Ригби је професор емеритус мировних студија на Универзитету у Ковентрију. Био је дугогодишњи предавач истог предмета на Универзитету у Бредфорду пре него што је прешао у Ковентри као оснивач и управник Центра за студије мира и помирења. Објављена дела: Initiation and Initiative. An Exploration of Life and Ideas of Dimitrije Mitrinović (East European Monographs, Boulder; Columbia University Press, New York 1984; друго издање Dimitrije Mitrinović: A Biography, William Sessions Ltd, York, 2006), Popular Protest in Palestine, with Marwan Darweish (Pluto Press, London, 2015), Sowing Seeds for the Future (Irene Publishing, Sparsnas, 2022).
| О феномену савремених серија, њиховој политичкој и друштвеној функцији и будућности овог важног стуба данашње масовне културе причамо са најкомпетентнијим саговорником. Данас смо у друштву писца и публицисте Марка Танасковића. |
Марко, последњих година снажан раст индустрије серија постаје можда најочитији феномен масовне културе. Како објашњаваш овај тренд? Да ли је то условљено технолошким развојем (Нетфликс, развој кабловских мрежа) или укусом публике?
Велика експанзија индустрије телевизијских серија јесте један од најзанимљивијих (поп) културних феномена 21. века. Ако је роман био главна приповедачка форма 19. века, а филм 20. века, онда нема никакве сумње да је серија у 21. веку преузела водећу улогу у приказивању, дочаравању и обликовању онога што бисмо могли назвати духом времена (zeitgeist). Рачуна се да златно доба телевизијске серије почиње у јануару 1999. године када је емитована прва епизода серије “Породица Сопрано”, а да се завршава у септембру 2013. године када је приказана последња епизода серије “Чиста хемија” (Breaking Bad). У том омеђеном периоду емитовано је, поред ове две поменуте, неколико култних серија које су одскочиле по квалитету и утицају на популарну културу, попут “Жице”, “Момака са Медисона”, “Прљаве значке” или “Игре престола”. Ефекат ових серија може се поредити са земљотресом који је у америчкој кинематографији 70-их изазвала појава аутора попут Кополе, Скорсезеа, Де Палме и Спилберга. Разлоге за овај креативни бум треба тражити у чињеници да су писци на телевизији добили већу слободу да за мали екран пишу неконвенционалне приче које ће на комплекснији начин обрађивати нашу стварност (појава антихероја, експериментисање са архитектуром наратива, хватање у коштац са табу темама), док су неки занемарени карактерни глумци, попут Џејмса Гандолфинија или Брајана Кренстона, добили шансу да покажу велику изнијансираност и психолошку дубину у изградњи ликова. Постоје и значајни финансијски разлози. Стварање телевизијских серија је далеко јефтиније од израде високобуџетних холивудских филмова, а сам систем стриминга и праћења преко платформе омогућује студијима да врло прецизно изграде профиле својих корисника и да им помоћу алгоритама понуде садржаје по њиховом укусу. Не треба заборавити ни утицај ковид пандемије, који је унаказила биоскопе и филмску производњу генерално, па су се људи све више навикли да забаву налазе код куће и пред малим екраном.
Да ли је прерано рећи да је трка филма и серије готова, односно да ли филм одлази на “ропотарницу” културне историје?
Мислим да јесте преурањено отписивати филм као форму, али и као специфичан доживљај. Отићи у биоскоп јесте једно колективно искуство које, у мраку биоскопске сале и пред великим платном, ангажује наше мисли и осећања на дубоко сугестиван начин коме телевизијска серија тешко може да парира. Проблем је у томе што су већ дуже време филмови који се данас снимају углавном лоши и неиспиративни. Доминирају инфантилне екранизације стрипова које имају за циљ да трају што дуже и да за време тог надуваног трајања биоскопи продају што више кокица, слаткиша и зашећерених напитака. То су инстант филмови који вам испаре из главе само неколико сати после пројекције. Прави биоскопски доживљаји за одрасле једино се још могу пронаћи на фестивалима и по кинотекама. Али чињеница је и да је златно доба серије такође прошло и да је телевизијска серија почела да показује знаке декаденције. На делу је хиперпродукција која је, за рачун квантитета, жртвовала квалитет и оригиналност. Врло је мало телевизијских серија, без обзира да ли долазе са стриминг платформи или великих телевизијских мрежа, које могу да се оцене као врхунске. Живимо у времену свеопште просечности и бескрајног рециклирања садржаја. Верујем ипак да се ствари крећу циклично и да ће у једном тренутку поново биоскоп преузети примат.
Током Хладног рата Холивуд је био важан инструмент идеолошких и политичких битака. Сетимо се ере “мекартизма”, па блокбастера Реганове епохе… Каква је данас политичка и друштвена функција културе Нетфликса? Има ли је уопште?
Холивуд је после Другог светског рата постао и остао ударна песница америчког културног империјализма и важно идеолошко оружје у Хладном рату. Он је имао кључну улогу у дефинисању и рекламирању онога што се обично назива “америчким сном”, а то је идеја да у Америци свако може са дна да дође до врха ако је довољно талентован, вредан и упоран. Филмови су промовисали амерички начин живота и америчке вредности, а велике звезде попут Мерилин Монро, Роберта Редфорда или Тома Круза биле су оличење тренутно владајуће парадигме привлачности и лепоте. Данас се у том смислу намећу Нетфликс, Дизни и ХБО. Они су преузели идеолошку штафету у промоцији глобалистичке агенде, па тако у њима доминирају кенсел култура, ЛГБТ тематика, феминистичке поруке и еколошке поуке у стилу Грете Тунберг. Ове платформе се такође издвајају и по томе што имају на лагеру велики број антируских документараца који су директан одјек сукоба у Украјини. По томе можемо да закључимо да они имају истакнуту политичку и идеолошку функцију, а не само комерцијалну, како се обично сматра. Не треба заборавити да су сви ови стриминг студији у власништву гигантских инвестиционих фондова Блек Рок и Вангард, који из сенке контролишу читаву америчку привреду.
Да ли контролисани наратив савремене серије оставља простор и за понешто субверзивно, или бар нешто изван мејнстрима?
То понајвише зависи од самог аутора, односно од његове храбрости и способности да у том контролисаном и комерцијалном наративу “прошверцује” понеку суберзивну идеју или политички некоректну поруку. Мора се признати да има и таквих аутора, иако не превише, из сасвим разумљивих разлога. Лери Дејвид, на пример, у својој квазидокументарној комедији “Без одушевљења молим” већ две деценије отворено изазива и исмева политички коректне норме и обичаје свакодневног живота. Он је изван домашаја цензора јер је пребогат и има ореол генија као творац вероватно најуспешније америчке комичне серије свих времена, “Сајнфелда”. Од млађих аутора, издвојио бих Џесија Армстронга, који нам је у сатиричној серији “Наследници” показао, да парафразирамо Андрића, колико мало памети заправо влада светом и зашто треба да будемо у страху због тога што потпуни идиоти кроје наше судбине.
За хумор је потребан разигран дух и интелигенција, али и смелост да се каже оно што сви мисле – али не смеју да кажу.
И успутни пратилац понуде серија на кабловским мрежама уочиће да је ера комедија прошла. Наша генерација добро памти сјајне производе англосаксонског хумора из осамдесетих, па и касније. Како тумачиш суноврат тог жанра данас? Има ли хумора у политички коректном свету?
Комедије се и даље снимају, али напросто нису више смешне. За хумор је потребан разигран дух и интелигенција, али и смелост да се каже оно што сви мисле, али не смеју да кажу. У свету терора политичке коректности и културе поништавања, где сви желе да се осете као жртва и да контролишу јавни дискурс, један неукусно испричан виц вас може коштати каријере. Када на све ставите ограничења и забране онда остаје врло мало онога са чим се можете шалити. Није случајно што Би Би Си не сме више да приказује генијалне старе епизоде „Летећег циркуса Монтија Пајтона“, „Фаличног пансиона“, „Ало-Ало“, „Црног гује“ и „Мућки“, јер су, по данашњим стандардима, пуне расистичких стереотипа и увредљивих генерализација. Џенифер Енистон недавно се пожалила медијима какo нова генерација гледалаца сматра њену хит комедију из 90-их – “Пријатеље” – увредљивом због хомофобичних и сексистичких вицева, те да није сигурна да би у данашње време уопште могла да буде снимљена. Дакле, ако смо дошли до тога да је млак и потпуно безазлен хумор “Пријатеља” постао контроверзан, онда је јасно да је woke ђаво одавно однео шалу.
Чини се да у свету данашњих англосаксонских серија нема великих глумачких звезда. Како је и зашто је глумац пао у анонимност?
Овде сам принуђен да се не сложим. Данас великих звезда има више на телевизији него на филму. У серији “Наследници” легендарни британски глумац Брајан Кокс носи читав ансамбл својом харизмом и ауторитетом. Више се у јавности прича о нијансираном тумачењу Боба Оденкирка у серији “Боље позовите Сола” него о било којој оскаровској роли у филмовима у последњих десетак година. Клинци из серије “Чудније ствари” постали су звезде у рангу тинејџерских поп идола који владају топ листама. С друге стране, америчка кинематогафија није успела да произведе ниједну праву глумачку звезду још од Леонарда ди Каприја, а то је, како су истакли и Тарантино и Скорсезе, резултат снимања филмова које је тешко разликовати од забавних паркова.
Серија цвета и у Србији. Да ли ту само следимо главни ток, или код нас има и нечег аутентичног?
Србија, као културна периферија, углавном подражава оно што долази споља. Код нас такође можемо запазити хиперпродукцију серијских програма, али огромна већина не успева да остави неки нарочито упечатљив утисак. Евидентно је да су се продукцијски услови побољшали, нарочито на плану фотографије и могућности које дронови са камерама пружају, међутим, на идејно-сценаристичком плану и даље таворимо. Највећи проблем је недостатак аутентичности и неспретно, епигонско опонашање страних узора. Па тако „Јужни ветар“ безуспешно покушава да буде “Гомора”, “Сенке над Балканом” имитирају “Бирмингемску банду”, а “Мочвара” би да скине естетику и стил “Правог детектива”. Приметна је морбидна фасцинација црном хроником и криминалом па је скоро свака нова серија неприкладна за децу испод 14 година, иако се приказују на државној телевизији у ударном термину, одмах иза Дневника. По мом скромном мишљењу, “Вратиће се роде” је последња добра и аутентична српска серија.
Марко, како видиш будућност серије? Да ли ће тик-ток генерација, генерација скраћеног фокуса, уопште моћи да троши садржаје дуже од инстаграм сторија?
Постоји оправдана бојазан да тик-ток генерација у будућности неће моћи да се концентрише у довољној мери да би пратила серије у трајању дужем од 45 минута. Већ сада се филмови и серије плански снимају тако да имају довољно празног хода током кога гледалац може да проверава свој телефон и да обавља разне друге радње, а да притом не изгуби ништа у праћењу заплета. Уосталом, сам концепт бинџовања (гледања читаве сезоне серије од по десетак једносатних епизода за само један дан) делом је и добио на популарности због тога што већина савремених гледалаца нема стрпљења да прати неку причу која се постепено развија читавих годину дана. Постојао је и покушај да се направи платформа Квиби која би емитовала серије за мобилне телефоне у трајању од десетак минута по епизоди, али овај амбициозно замишљени пословни подухват доживео је фијаско јер није успео да сакупи довољан број претплатника. Ако говоримо о некој будућности, основано је претпоставити да ће телевизијска серија све више бити интерактивна и да ће преко интернета бити прозор у виртуелну реалност, где ће се преплитати и стопити са компјутерским игрицама и друштвеним мрежама.
Петар Драгишић
Већ осамдесетих година, у последњој деценији социјалистичке Југославије, у Србији су се заљуљали основни елементи наратива о Другом светском рату. У књижевности, театру , па и историографији (Веселин Ђуретић), све отвореније се дебатовало о белим мрљама југословенске историје 1941-1945. Из разглављеног ормана су неповратно испадали костури који су представљали снажан изазов ригидно чуваној званичној верзији Другог светског рата на југословенским просторима. До јавности су, тако, долазиле нове интерпретације судбине Срба у НДХ, партизанско-четничких конфронтација, левих скретања, бескрупулозних савезничких поигравања југословенским актерима, мартовских преговора, послератне репресије. Нове представе о Другом светском рату нису се пробијале без отпора. Забрана Голубњаче, те топли зец за књиге Веселина Ђуретића и Норе Белоф/Nora Beloff (Titos Flawless Legacy) показали су вољу тада већ увелико декадентног система да се одупре јавним и непријатним преиспитивањима својих политичких и идејних брљотина.
Почетком деведесетих се пуно тога променило. Крах комунизма и распад Југославије срушили су многе баријере на путу детабуизације Другог светског рата у Југославији, па су тако некомунистичке интерпретације полако улазиле и у главне токове. Можда је овај процес најочигледније демонстриран документарном серијом Радио-телевизије Србије Југославија у рату 1941-1945, чије су епизоде финализоване 1991. године, у време када је на просторима бивше Југославије већ увелико беснео један нови рат.
Неке “иновације” су биле готово револуционарне. Тако смо, на пример, први пут на државној телевизији могли да, поред победника, видимо и преживеле актере “поражених снага”, односно припаднике покрета Драже Михаиловића, али и само пар година раније проскрибоване Веселина Ђуретића и Нору Белоф. У пројекту су учествовали и бројни историчари из Београда, Загреба, Сарајева, али и Берлина, Москве, Лондона, Рима.
Три деценије после снимања серије нестварно делује чињеница да је читава генерација српских историчара тада готово јединствено гледала на беле мрље из рата 1941-1945. Данас је такав консензус немогућ, па се чини да се Други светски рат овде поново води, или барем да смо у некој врсти (да искористимо данас курентан термин) “замрзнутог конфликта”.
О серији Југославија у рату 1941-1945 разговарамо са једним од аутора, њеним косценаристом Божидаром Зечевићем.
То је још била стара Југославија где је Милошевић играо главну улогу, као што знате, и у то време почетком деведесетих, крајем осамдесетих, он је тек био дошао и упињао се свим снагама да настави путем којим је ишао Тито. Он је хтео да буде мали Тито и да се полако развије у неког великог Тита, још увек са тим југословенским идејама. Ја мислим да он као млађи руководилац није имао никакве српске идеје, да је то била иста стара југословенска прича. То се још осећало. Али он у томе не само да се није сналазио, него није ни покушао да се снађе. Он је мислио да ће та Југославија вечито трајати. И кад су сви отишли, то је био тај последњи конгрес партије кад је она звезда – такав је био онај плакат, сећам се, једна звезда која се губи – кад се та звезда потпуно губила и кад су сви отишли, он је и даље остао Југословен. И тај рат је почео тако што је он Југославију бранио.
Нас тројица заправо (Божидар Николић, Милан Кундаковић и ја) смо тада радили у документарном програму РТС-а. Документарни програм РТС-а био је страшно упарложен као и сав РТС. Није било ничега ту што је било занимљиво. Идеја је потекла од Бранка Петрановића, који је био душа целог пројекта. Он је био у том тренутку званични историчар за савремену историју у тадашњој Југославији и није био задовољан како ми гледамо на прошлост Другог светског рата. Говорио је да је то све конзервативно, да је то све СУБНОР узео под своје, да ту нема никакве историје. Он је страшно веровао у моћ телевизије.
Предлог Бранка Петрановића дошао је као велики изазов. „Стварно, доста више овога, ово је досадно, лажно, све је ужасно, хајде да радимо нешто велико, лепо. Да радимо „1941-1945“ на сасвим нов вачин, па шта испадне!” Било смо свесни тога да још увек живимо у комунизму, да је то и даље народноослободилачка борба, да је то и даље политички врло склиско. „Хајде да правимо нешто сасвим друго, хајде да видимо да ли можемо ми да гледамо на те битне и важне године у нашој историји на други начин“. Ништа није гледано како треба, све је то било лажно. Ми смо били свесни тога да је то било лажно, да је то огромна једна лаж која је била таложена годинама и која се претворила у један чисти петрификат, у скамењену једну структуру која је, таква каква је, предавана на универзитетима, по школама, по музејима. Ти споменици су стајали на сваком кораку једне лажне историје, једне историје која се није догодила, једне идеолошке измишљотине која је требало да буде тековина оних који су преузели власт тј. преотели власт. Телевизија је била та која је могла да разбије тај табу.
Ми смо имали генералног директора телевизије – променило се неколико – али ни један није имао бољи приступ Милошевићу од Милорада Вучелића, који је иначе радио са мном у СКЦ-у и знали смо се добро. Он је знао каква је наша амбиција, да та серија буде отклон од идеолошког петрификата, да то буде нешто сасвим друго. Да то није историја НОБ-а, нити историја икакве револуције, него да ће ту учествовати и четници и усташе и Енглези и Немци и Руси и Американци, да ће свако имати свој угао и да ће ту заиста главни бити наш историчар Петрановић, али да ми хоћемо да прикажемо разне тачке гледишта, да хоћемо да проширимо нашу тему у нешто што је права историја. “Знате шта, то је фантастична идеја, то се мени јако допада, али, овај, разговараћу где треба, па ћу да вам кажем”. И после неког времена он је дошао и рекао је: “Рекао је шеф (Милошевић) да му покажете једну епизоду. Нађите неку најосетљивију, рецимо о четницима.” И дали смо му ту епизоду.
То је било 1989/90. године. Тада је пао Берлински зид и све је већ ишло ка једном извеснијем крају. Дакле, могли смо да радимо шта смо хтели, имали смо отворена врата генералног директора телевизије. Рекао је: “Ова тројица раде велику ствар” на колегијуму и “ја стојим иза тога” и то је било доста. Имали смо прилично отворен буџет.
С Меклејном сам успоставио добру везу и направио сам филм о њему. То је било 1970. године, а ово о чему сад причамо догађало се 1990. Значи, 20 година пре тога сам ја направио филм, ишао код Меклејна и направио један сладак мали филм са којим сам дипломирао, то је био мој дипломски филм, звао се Генерал од Лох Фајна. Дакле, сер Фицроја сам знао добро, али сам одлучио да га не ставим у серију. У време када смо правили серију он се већ сврстао уз Туђманов режим, а, осим тога, његову верзију смо већ знали – у свему је подржавао наратив до тада званичне историографија и могао је само то да преприча. Ја сам пре тога у Дуги објавио један велики текст о Лизовој (Мајкл Лиз – Michael Lees) верзији историје Другог светског рата на овим просторима и на то је Меклејн реаговао бурно. Меклејн је, иначе, био директни извршитељ операције RATWEEK, током које су вршена бомбардовања градова у Србији 1944. године. У међувремену сам и упознао Мајкла Лиза. Он је током рата био код Драже, а Меклејн је био код Тита, иако су припадали истој војсци и служили истог краља. Они су били два света; као да си узео једног субноровог партизана и једног Дражиног четника и оставио их саме у соби. Е то су били њих двојица. Мислим да се они никад нису ни упознали. Ја сам их спојио у својој машти, у својој драми Британски гамбит.
| “Ја сам то радио не као руски плаћеник, него као комуниста који је хтео да се четници задаве и да победи Тито”. Па, реко`, “је л` сте то написали? Каже: “Нисам написао, не би ни објавили, могу то вама да кажем.” “Па хоћете то да кажете у камеру?” – “Хоћу.” И каже ми то. |
До њега сам дошао тако што је он објавио књигу The Rape of Serbia: The British Role in Tito’s Grab for Power 1943-1944, коју сам ја прочитао, и он је у Београду имао промоцију те књиге. Ја сам отишао на промоцију и упознао сам се с Мајклом. Рекао сам ко сам и рекао сам да радим једну серију, да хоћу да направим с њим један велики интервју за Дугу. И направим тај интервју и он ми исприча ствари од којих ја паднем у несвест. И он је био прва моја и главна веза са СОЕ (Special Operations Executive – британска тајна служба која је деловала током 2. светског рата). СОЕ је имала обавештајни карактер али је имала још можда и важнију компоненту: суверзивно-диверзантску. Јер МИ5 и МИ6 се нису бавиле диверзијама; они су били чисти обавештајци, шпијуни. Они су радили са информацијама. Они се нису тукли, а ови, СОЕ, богами јесу. СОЕ је имала врло јак тај југословенски део у коме је радио, између осталих, и Мајкл Лиз, као и његова жена, која ми је јако помогла, Гвен, која је била шифранткиња у штабу СОЕ у Каиру.
Совјетских не. Али дошао сам до америчких. Међутим касније. Завршио сам већ серију, али касније сам радио једну серију која никад није емитована и која можда никад неће ни бити приказана, а боља је од ове о којој причамо. То је серија о суђењу Дражи Михаиловићу у 12 епизода. Бомбона. Мој понос. Најбоље што сам знао и умео. Што се тиче Русије, тамо нисам био. Ишао је Божа и добио је два званична Руса, преко неког историјског института, нека два историчара који ту говоре потпуно безначајне ствари.
Питера Калвокорезија (Peter Calvocoressi), на пример. Он је био један од шефова у Блечли парку (Bletchley Park –британска централа за дешифровање немачких комуникација). Отишао сам код њега у Бат (Батх). Он ме је примио и ручао сам код њега. Калвокорези ме упутио на Џин Хауард (Gene Howard). Она је била једна дивна бака, можда и лепа жена кад је била млада, која је била надлежна за Југославију у Блечли парку и дневно је слушала све немачке депеше са југословенског простора. Причала је да је лаж и комплетна измишљотина да су се против Немаца борили партизани, док су да су четници стајали по страни или сарађивали са Немцима. Тврдила је да то не следи из комуникације коју је она контролисала. Ти транскрипти никада нису били објављени. С Џин Хауард сам урадио интервју за Дугу и ту је она рекла да је прислушкивала Немце све време. Мајка јој је била Немица и она је немачки говорила као енглески. Тако је и дошла ту. Она је била задужена за простор бивше Југославије и каже да апсолутно не може да се сети да је била једна или две депеше где су се помињали партизани. То ми је и сам Каловокорези рекао током поменутог ручка у Бату, али није желео да то и јавно каже, већ ме је упутио на Џин Хауард, која није била под заклетвом. Черчил је то знао, али је то прећутао у Техерану 1943. године.
Меклејн… Не извор! Обрнуто! Извор је Черчил, а Меклејн је извршитељ!
Ма није он био на терену уопште, био је шест недеља укупно у Југославији. После је долазио још једанпут, када је рат већ био готов. Он је тада је био шеф савезничке мисије. Није он био никакав обавештајни извор, већ извршилац Черчилове воље и Черчилов најповерљивији човек на Балкану.
На пример, Мајкл Фут (Michael Foot), историчар. Две дебеле историје СОЕ је написао. И сам је био агент СОЕ. Он је једини тражио паре од свих саговорника.
| Ми смо били свесни тога да је то било лажно, да је то огромна једна лаж која је била таложена годинама и која се претворила у један чисти петрификат, у скамењену једну структуру која је, таква каква је, предавана на универзитетима, по школама, по музејима. |
Не могу да се сетим… Знам да је плаћено доста, а од њега нисмо добили богзна шта. Он је био државни историчар СОЕ. Дакле главни подаци су код Фута, али нама је био најслабији извор. Међутим, Џулијен Ејмери (Julian Amerу) је био фантастичан (извор). Он је био син Лиа Ејмерија (Leo Amery). Он је био члан Черчилове владе, министар за Индију, и он је са Черчилом био врло близак. За време Првог светског рата је био у мисији у Солуну и говорио је перфектно српски и он је, ако сте нашли то, одржао велики говор на српском кад је био 27. март на радиу Лондон. Велики углед је имао у Србији. Дакле преко BBC-a је Лио Емери држао више говора на српском и то је јако одјекнуло. А његов син, Џулијен Ејмери, који је завршио све могуће школе на Кембриџу и не знам ни ја шта све није радио, био је врло талентован дипломата и на мене је оставио снажан утисак и био ми је извор докле год је био жив. Он се дружио са пуно наших људи. Његов интимус је био Стеван Павловић, наш историчар из Саутемптона.
То је био диван човек. Он је био пријатељ овога Џулијана Ејмерија и био је син Косте Павловића, син оног министра двора краља Петра Другог. Много нам је помогао у овој серији. У серији говори и он на неколико места. Дакле, Џулијен Ејмери нам је откривао разне специјалитете, ко је кога волео, ко кога није волео, и он је добро говорио српски. У његовој кући у Лондону се верио краљ Петар. Он се и са Титом знао добро. Уопште, један прави извор. Мајкл Лиз је био главни извор за СОЕ на терену. За СОЕ централу ми је главни извор био Фут, а Ејмери ми је био извор за ове више сфере.
Дејвидсон је био велика личност. Прва личност у балканској СОЕ. Једно време је био шеф балканске секције СОЕ. Господин један, комуњара, фантастичан тип, ја сам га упознао 89, 90-е. Има теорија о томе да је постојала кртица у штабу СОЕ у Каиру, да је то био онај поручник, па мајор, члан оне групе Филбија (Kim Philby)… Клагман (James Klugmann). Он је наводно био агент комунистички. Отворени комуниста, који је све време рата радио за Русе у балканској секцији СОЕ. Дејвидсон ми је рекао: “Којешта, ја сам му био шеф и сви смо знали да је руски агент и да је намерно ту постављен. Знао сам да је Клагман руски агент, али он није имао приступ никавим информацијама, он је био техничко лице и није могао утицати ни на шта. Ја сам утицао, ја сам био тај који је подржавао Тита”.
И жена Мајкла Лиза, која је радила са њим, ми је причала да је Дејвидсон правио дневне карте, да је заставице убадао погрешно; да су партизани освојили Крушевац, рецимо, а они нису. Он је то намерно радио да би створио утисак о томе како Тито држи нека места у Србији. Рекао ми је: “Ја сам то радио не као руски плаћеник, него као комуниста који је хтео да се четници задаве и да победи Тито”. Па, реко`, “је л` сте то написали? Каже: “Нисам написао, не би ни објавили, могу то вама да кажем.” “Па хоћете то да кажете у камеру?” – “Хоћу.” И каже ми то. Да ли је то ушло у серију или није, не знам. Био је прави енглески аристократа. Онако како се то замишља. Он ми је отворио очи око многих ствари.
Мене су, наравно, интересовали Мартовски преговори, то ми је била тема “број један”, али о томе ништа од Ђиласа нисам сазнао. Није хтео да говори. Друго што ме је занимало је била његова улога у оним бацањима у јаме и левим скретањима. Он је одговорио како је то нетачно, како он тамо физички уопште није био. Добро је да се Ђилас појавио у серији, мада није рекао ништа што већ нисмо знали.
Темпо је сјајно говорио. Код њега смо седели два дана на најлепшој тераси. У Режевићима, између Будве и Петровца. Доста нам је ствари рекао. Оно што је мени после било фантастично је како нисмо имали појма о 27. марту 1941. године и како он, као човек који је био надлежан за Србију, није знао ништа о томе. Пробудио се ујутру и видео људе који вичу “Живео краљ!” и “Боље гроб него роб?” А Велебит је велика прича. То је такав превејанко. Кад ти говори нешто изгледа као да ти говори из срца и душе. Намазан свим фарбама.
Почели смо да радимо с Бранком и он је рекао: “Ја ћу да вам предложим један број историчара. И не само историчара него и сведока”. Ја сам у том трилингу (с Николићем и Кундаковићем) био задужен за филмски материјал. Пре тога сам био управник Музеја Кинотеке и пуно времена сам проводио у Архиву Кинотеке гледајући те старе филмове, јер сам имао приступ свему. Могао сам да гледам шта сам хтео и ја сам то и радио. Имао сам тај фонд Кинотеке из Другог светског рата у малом прсту. Зато сам ја, по струци драматург, био врло склон и историји. Ја сам и данас склонији историји него било чему другом. И даље сам драматург, и даље се бавим критиком, пишем сценарија, режирам, све је то у реду, али ја сам и историчар. Какав историчар? Нисам ја студирао историју, па да могу да кажем да сам историчар. Ја сам историчар у оном смислу како је то Крлежа дефинисао. Он је тврдио да је добар писац у ствари само историчар и да је он као посматрач живота и протока времена вреднији од неког професионалног историчара. Историчар сакупља чињенице и увиђа односе међу њима. Писац је нешто много шире. Писац је оно што је Балзак, што је Флобер, он даје дух времену, промишља једно време…
Петар Драгишић/Оливера Драгишић
Пуну верзију интервјуа можете видети овде:
Featured image: Screenshot „Jugoslavija u ratu 1941-1945“
| Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu. Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla. Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8. Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu. |
Prolog – komentar
“Autorkin pristup literarnom delu je višeslojan pa stoga i višeznačan, jer ponire u mitološke pra-potke bića, a da pritom doseže i do novootvorene dimenzije novorođenog bitka. Uputiti se njegovom stazom znači pre svega to da su sva uputstva data već samim njegovim štivom. Pažljivom čitaocu tako je omogućeno da dopre do jezgra ujedno krajnosno individualnog i kolektivnog arhetipskog polazišta. Autorka zbog toga neprestano vraća čitaoca – koji, obujmljen avanturom lavirintne recepcije dela, naprosto guta njen tekst – na rad hodočitanja; tačnije, praćenja onog magmatičkog toka njenih rečenica gde se lava – kao čist uvid – sliva u nutrinu predloženog štiva: odatle sledi eruptivnost sile finalno zaokružene spoznaje kakva se najzad formira u krunište njenog smisla. Otud je i put te lave put Uroborosa, stalno prisutan jer ishodi iz uhoda. Upravo zbog toga (što materiju prima nisu zaokružili u sebi) njena je literatura mnogima hermetična, a da je u svojoj suštini ona tek hermetizovana (kao mogući odslik tablica). Pronalaženjem žižne tačke u njenom tekstu ta se vnutarnja vatra konačno preobražava u zvezdu-vodilju kakva naveštava upravo onu iskru duha koja posvećenom čitaocu iscrtava strmi put ka Anankinim sferama.” (Predrag Todorović, pisac i ilustrator drevnih i modernih bajki i mitologija).“
Kroz vašu interpretaciju drevnih kosmogonija i kosmoloških mitova, sprovedenu iz postmoderne vizure i multižanrovskim jezikom, isplivava jedna komponenta krojenja tek samo vaše, čini se, duboko lične priče? Bar se čini da je tako… Jer te priče – po duhu reformatorske – nema nigde u drevnoj baštini, pa ni u jednoj njenoj znanoj verziji. Da li je vaše pisanje u tom smislu solipsistički-onirička tvorevina, ili iza sebe ima zaleđe u nekoj (ne)poznatoj doktrini? U vašoj mitopoeziji i prozi neosimbolizma ima i elemenata teorije, po svoj prilici mnogostruko ukrštene. Ali šta je dominanta ili okidač sveg tog poduhvata, poleta i nadahnuća?
Ćitajući uvek iznova sopstveni tekst, dolazim do zaključka da uprkos distanciranom radu vlastite refleksije na arhetipskom materijalu, crpenom i iz hermetičke literature i iz lucidnog sna, odlazim s jezom nekuddalje– dalje od puke invencije kakva bi ostajala u okvirima onog što je ma kakvim nasleđem zadato. To je nešto poput visoko rizičnog spuštanja reformatorskog (uslovno: egalitarnog) žara u ur-fašističke dubine drevnog; ali to sa dugo taložnim, gotovo vulkanskim stremljenjem ka budućnosti. A to nerazjašnjeno centripetalno mesto, kao izvor kolebanja i u mom autorskom samoidentitetu, ujedno je antinomija u samom arhetipu koga proučavam.
Da li preobilje snolikih slika u vašem autopoetički diktatnom tekstu ponekad guši prodor autorske intencije na površinu? Je li to pre izazov za čitaoca ili stvaralački čestar s kojim se autor sam valja izboriti?“
Radije je to usponiti proces raspetljavanja dramski samousukobljenog čvorišta izlaganja, nego fatalna prepreka nastavku linije argumentacije. Onda kada je intenzitet pripovedanja najjači, dolazi do vrtložne kumulacije dalekih asocijativnih slika – koje čekaju na lucidni tren čitaočevog shvatanja i povezivanja. U tom smislu to jeste jedan otežavajući zastoj, ali ne i kraj priče, šta više, on ne samo da vodi ka nastavku nego ga i proširuje.
Nije sasvim isto. Za mene je ipak presudno ono Izvan, kao projekcija nutrine snoviđenja na pejzaž. Pra-impresija ili Fascinacija jednim spoljno predočenim prizorom, jeste upravo refleks budnosti iz sna; problesak svesti o aktivnoj ulozi snevača, ili nedovršenosti procesa lucidnog snevanja; poluga i osovina prevoda granično ne/protumačivih metafora nesvesnog za ovaj niži ali presudan svet. Tako da je to dvosmerni put (kvantni tunel): projekcija oniričkog na ekran prirode i unazadno iščitavanje istoga iz tog suprotstavljenog prizora.
Kojem autoru (autorima) dugujete najviše? Kojoj idejnoj struji (strujama) dugujete najviše?
Mnogima, pomenuti su, ali nadasve Hermanu Brohu, njegovom lirskom romanu „Vergilijeva smrt“. On mi je ponudio jezik metafora kakav spaja sadržinu lucidnog sna sa sve-svemirskom impresijom. I, uz to, svepotresna jeza, kakva vlada oko solipsističkog trona pra-majki – o kojem govore Parmenid, Platonov „Mit o Eru“ i drugi ezoteriski deo Geteovog „Fausta“.
I to je tačno moj etički pravac.
Najbliže struje: neoplatonizam, neopitagorejstvo, nemačka idealistička mistika, (neo)romantizam i (neo)simbolizam, muzilovski geštalt, filozofije i teorije zla, postmoderna ruska i francuska teorija.
Kada je u pitanju vaša teorija zla, koja je moderna ali sa stalnim osvrtima na legendarnu Atlantidu, tj Tota-Hermesa, sofisticiranog neprijatelja koji je napravio jedan ekovski falsifikat skripta postanja – na čemu se ta teza najviše zasniva, kada su u pitanje teorije novog veka? Sprovodite je kroz mnogo žanrova, od filozofskog eseja, simbolističke proze, mitopoezije, bajke, istorijsko-fiktivne novele…
Na negativnu eshatologiju Jakoba Bemea, s jedne strane, i na prastaro narodno verovanje o mestima geopsihičkog zla, s druge strane. Jedan filozofski, i drugi antropološki ili pre mesmerijanski pristup. Tu je u igri i kult palimpsesta, koji može da vaspostavi potisnut pev o kosmogonijskoj boginji mere.
Što se tiče žanrovske i međužanrovske raznolikosti u mom opusu, različitih stilova, to je moj način da jednu istu materiju prima otvorim različitim optikama čitalaca. Većina napisanog je još uvek u šifarsko-geometrijskim skicama i divljim isprecrtanim beleškama. Dug je bio put do finalne verzije.
Od kada pišete? Da li ste od početka bili osporavani (prećutkivani)? Čini se da istrajavate jako dugo za nekoga ko je bez podrške. Ko je prvi možda usmerio, prepoznao i podržao tu vašu aspiraciju?
6. Odgovor (autor):
U mom pisanju čini se da nema evolucije, samo traženja odgovarajuće forme u kojoj bi se naviruće preobilje unutrašnjih sadržaja moglo smestiti – prevesti iz nemuštih slika (skica) u reči i rečenice. Faktički pišem od svoje šesnaeste, čitam filozofe od trinaeste, ali sam izbrusila jezik (multižanr) tek u dvadeset osmoj godini života, zahvaljujući francuskoj teoriji ženskog pisma i revolucije u poetskom jeziku. Takođe je kod nas bilo dugo pod tabuom tzv pisanje iz nesvesnog – sada se zna da je bitna dubina tog nesevsnog, iz koje se piše. Osoba koja me je prva usmerila je majka, tačnije, po bitno mom izboru ali ujedno podstaknuta njome rano mi prenetim idejama, ja se kalim za podvig hermetičkog pisanja još od svoje šeste godine… To je jedno gorovo manastirsko ili celoživotno posvećenje, koje je pružalo velika ushićenja ali tražilo i mnoga odricanja.
Pre početka urušavanja društva, početkom i tokom ratnih devedesetih, izazivala sam sasvim oprečne reakcije, ali sam u načelu bila ipak prihvaćena i činilo se da ću se brzo probiti. Sa propasti opšteg sistema vrednosti u društvu došlo je i do jačanja interesnih klanova u svetu kulture, takođe, do ideološke zatrovanosti katedre filozofije, te sam svoje krajnje utočište morala pronaći u ilegali. A časopisi koji su namah otvarali svoja vrata za svetske novine ubrzo bi ih i zatvarali. Tu više nije bilo pristupa za beskompromisnu osobu.
7. Pitanje (N-lice):
Da li u vama izaziva revolt činjenica da ste – uprkos evidentnom personalnom naporu i brojnim oglašavanjima u elektronskim časopisima – i dalje suštinski nevidljivi na domaćoj javnoj književnoj sceni? I time ste blokirani za ma kuda dalje… Nemate čak ni menadžera da plasira vaš parcijalni francuski prevod. Potrebno vam je još prevoda, a kompetentne prevodioce za vaš tekst je veoma teško naći. Ima nekolicina takvih, ali koji su nedostupni bez preporuke i prezauzeti. Nigde izlaza…
7. Odgovor (autor):
Da, ja sam na „ničijoj zemlji“, i dalje niotkoga prihvaćena – u tom smislu da iko sme javno da stane svojom kritikom, stavom i procenom iza mog pisanja: to mi se saopštava (u vidu nesmione podrške) uvek samo privatno. To je jako teška pozicija. Ali dobra strana svakog pisanog dela je da ono može da sačeka svoje post-vreme, te je nada neuništiva. Čini se da moram ići zaobilaznim putem, preko prevoda. Moje pisanje spada u teško prevodivu, ali esencijalno ipak prevodivu materiju – hipertekst.
N-lice – zašto si N-lice? (N-lice ovog intervjua su sažeta često postavljana pitanja mojih čitalaca).
Epilog autora:
Suprotno onome što bi se pretpostavilo:
„Ono što bi se uslovno moglo nazvati zalihom znanja kakva stoji iza ili u procepima mojih tekstova, ja pretežno nisam crpela iz ma kakve ezoterične literature, niti iz knjiga citiranih autora, nego upravo iz mog načina posmatranja prirode – iščitavanja prateksta reljefa. A na njega sam pre svega bila upućena snagom svoje izopštenosti iz prezentne društvene stvarnosti.
Naime, moje dugogodišnje skamenjeno zurenje, u prvoj mladosti, u divlje planinske i druge predele, bio je uslov dolaska to te “tajne materije”, tek samo deliimično potpomognute svetskim mitologijama, kosmo-politikologijama i pesničkim simbolizmom.
Jer tkivo jedinstvene mitopoetske priče, koja je najpre samo fragmentarno provejavala kroz moje tekstove, bitno se razlikuje od tkiva grčkih ili egipatskih mitova zapisanih na njihovom istorijskom izvoru. U pitanju je moj pokušaj jedne radikalne reforme drevnog i (uslovno) tradicionalnog, i to iz situacije postmodernog. A to nije moguće osim ukoliko se prethodno kompletno ne zaroni u drevno. Dakle, ja sam egzistencijalno zaista dugo bila uronjena u jedno visoko rizično i grozničavo stanje zarobljavajuće (dijabolične) fascinacije, koja je čak pretila da me proguta – kao uvek odstojnu i samostojnu individuu. I to je bila izvesna opterećenost koja je dugo kočila ili otežavala prodor moje autorske intencije na površinu komunikatibilno artikulisanog.
Međutim, važno je imati u vidu da tu postoje dve faze mog pisanja, od kojih čitalac dobija na uvid samo drugu: jer njoj prethodi jedna privremena, više geometrijsko-metaforički-slikotvorna nego jezička artikulacija – a kakva predstavlja bazični stepenik mog samodistanciranja u odnosu na taj izvor fascinacije.
Tek gledajući u tu stečenu mapu (topografiju enigmatskih tačaka zla), i uvek je iznova iščitavajući, ja sklapam jezičke rečenice, prevodeći se sa ravni jednog pred-jezičkog medija na ravan jezičkog; te osećajući jezik kao ujedno podsticaj i ograničenje. A to znači da sam – tek kada sam kolažno do-kompletirala tu mapu paralelnog sveta – mogla da steknem dovoljnu distancu i autonomiju: za to da bih svoje ranije ispisane fragmente iznova obradila i povezala u pokretno-organizmičnu celinu – rasterećujući ih njihovog prethodnog zadatka da u svom kratkom obimu (koji je upravo odgovarao kratkoći delovanja probleska impresije) sažmu i zadrže svu ogromnost i polidimenzionalnost te iste, kao sada već postepeno udaljavajuće – a koja mi je oduvek bila dolazila iz prirode (projekcije sna).“ Autor.
| Intervju koji ovde prenosimo napravila je Ana Ubavić sa Bobanom Kneževićem. Razgovor je prvobitno objavljen na sajtu KOVALSKA. Boban Knežević (1959, Beograd) je pisac, scenarista, urednik i izdavač čije je stvaralaštvo vezano za proznu fantastiku (posebno za naučnu i epsku). Na jugoslovenskoj i srpskoj književnoj sceni je prisutan od 1978. godine. Objavljlivao je novele i priče u periodici (Galaksija, Sirius, Vidici, Gradina, Književna reč, Reč, Sveske, Politikin zabavnik, Orbis…) i romane Smrt na Neptunu, Dnevnik 1986; Crni cvet, Prosveta, 1993, Čovek koji je ubio leptira, SKC, 1996). Njegova poslednja knjiga Paganin objavljena je 2020. godine. Šira biografija Bobana Kneževića – ovde. |
Ovaj intervju je bio spreman za objavljivanje još početkom godine, međutim mnogi razlozi, ovakvi ili onakvi, dorađivanja i domišljanja sa obe strane, doveli su do toga da on ide sada i ovde. Zahvaljujem se dragom Bobanu Kneževiću na njegovom strpljenju i radujem se što je ipak, iako retko daje intervjue, pristao na ovaj. Upravo zato je i ovako sadržajan. Bobanove knjige možete naći u njegovoj knjižari Znak Sagite u ulici Dečanska 5a (u podzemnom prolazu), kao i na sledećem linku.
To su dva pitanja. Zapravo tri. Možda čak i četiri. Krenimo redom, ali moram odmah da napomenem da će odgovor biti dug, jer osećam potrebu da neke stvari postavim na način kako ih ja vidim. Neodređenost pojma fantastika pravi velike probleme. Evo, ja sam upravo smislio odrednicu “SF i srodni žanrovi”… neka bude skraćeno SF&F, to je ono što mene zanima. Fantastika je za mnoge samo epska fantastika, čak samo korišćenje Tolkinovog ključa. Ja se nadam da je ovo vaše pitanje podrazumevalo najširi mogući kontekst pojma fantastike, ponašaću se kao da jeste i odgovarati u tom okviru.
Dakle, da li se čita domaća fantastika? Svakako da se čita, ali tu postoji mnogo problema. Lakoća objavljivanja prouzrokovala je lavinu praktično samizdata i to je vrlo često jadnog i nikakvog kvaliteta. Paralelno, marketinške mogućnosti čine čuda pa tako imamo ali zaista potpuno elementarno nepismene knjige koje su pritom i plagijati, nažvrljane ispod osnovnoškolskog nivoa u vreme kada sam ja pohađao tu ustanovu, ali sticajem propratnih okolnosti, likovi postižu veliku popularnost prvo u svom školskom dvorištu, jer najednom svima imponuje da je eto neko koga znaju ravan sa Tolkinom i Roulingovom kako se to reklamira, a zapravo gotovo pa nepismenost mladih generacija nije u stanju ni da vidi razliku, za njih su to neka slova na nekom papiru…
Dakle, lakoća objavljivanja i lakoća samoreklamiranja dovela je do toga da za “uspeh” nije potrebni ni smisliti dobru priču, niti znati pisati, ni imati čitaoce koji su u stanju da prave razliku. Neliterarni elementi su počeli da igraju ulogu u popularnosti, kao što u muzici od Madone naovamo uopšte nije važno da li umeš da pevaš, nego koliko si spreman da šokiraš javnost bilo čime što ti padne pod ruke ili noge: golotinjom, spaljivanjem religijskih artefakta, vređanjem poznatih ličnosti… Televizija, a u ovom veku socijalne mreže i internet, omogućili su da se izbrišu granice ozmeđu vrednog i bezvrednog. TV studio napravi video konferenciju o nekoj temi sa četiri gosta, jedan nobelovac, naučnik koji je ceo život radio na temi o kojoj je reč, jedan paranaučnik, ravnozemljaš ili tako nešto, jedan pisac naučne fantastike i noćni čuvar koji ima mnogo vremena i pročitao je pregršt knjiga a voli mnogo da priča; televizija podeli ekran na četiri dela i bez obzira što ispod svakog stoji šta je i ko je, gledaoci to naprosto prenebegavaju, svakome od njih daju podjednak kredibilitet i sve se svodi na to ko je rečitiji i spremniji da se otima za reč.
Tako nekako sve funkcioniše u sadašnje vreme, pa i pisanje i u svetu i kod nas. Štagod da kažeš neko će te poklopiti frazom: “To je tvoje mišljenje.” I onda više nije važno šta misliš i kojim si metodom došao do iznetog zaključka, već kakav si retoričar ili pripadnik grupacije koja te protežira ili imaš para da platiš svoj status. Suvislost onoga što pričaš je na tako niskom mestu u proceni da najčešće sudovi bivaju formirani pre nego što se uopšte potegne taj nivo.
Dakle, domaća fantastika se čita i piše više nego ikad, ali dopiranje do čitalaca je složenije nego ikad, jer upravo ta brojnost loših dela i napadnost samoreklamiranja pravi medveđu uslugu pravim i dobrim piscima žanra. Zamislite, razgovora radi, da sam ja napisao odličan roman i da sada treba nekome da ga ponudim da pročita, a čovek je bio obasut stotinama knjiga od kojih 90% nije ni za đubre, nego za zabranu korišćenja slova za autora, i taj neki potencijalni čitalac na moju ponudu da pogleda moj roman, samo se smoreno nasmeje i kaže da nema snage više da lista budalaštine. Dakle, postojanje tih loših knjiga i besramno samoreklamiranje samozvanih pisaca dovodi do toga da je mene praktično sramota da nekome ponudim svoju knjigu, jer će njegova reakcija najverovatnije biti: “Evo još jednog paćenika.”
Sve se svodi na klackalicu između kvaliteta i kvantiteta, ovog drugog imamo neuporedivo više nego što nam treba, a ovog prvog premalo u procentima da bi uopšte moglo da dođe do izražaja. Nemamo objektivnu kritiku, kao što je nekada u Americi bio “Locus”, gde su postojali priznati kritičari i svakog meseca je nuđeno bar pedeset knjiga koje vredi pogledati. Kod nas je sve nepotizam, ja tebi, ti meni, hvalimo jedni druge i kao da računamo na to da su čitaoci budale i da će zauvek gutati smeće i pritom uživati.
Između vrlo malo i nimalo. Ja sam uvek bio za poštovanje tradicije i postupnu nadgradnju, za sinergiju… Ali to nekako ne može u ovoj zemlji, ovde se stalno kreće od početka. Politikin zabavnik je imao 220 brojeva pre Drugog svetskog rata pa smo krenuli da brojimo ponovo. Fudbalska prvenstva su imala dvadesetak ciklusa pa je i to krenulo od nule; odbacili smo u fudbalu sezonu u kojoj je BSK iz Beograda bio prvi sa stopostotnim učinkom, što je jedini slučaj na planeti Zemlji, svih država i svih prvenstava otkad se igra fudbal da neko postane prvak sa takvim skorom. Mi smo to odbacili i niko to ne pominje, nego se uporno kreće od godine 1945.
Otprilike je tako i u fantastici. Moja generacija se potrudila da prikupi sve što nam je prethodilo, da se iz obilja objavljivanja po časopisima i opskurnim mestima iščeprkaju sve relevantne stvari i da na temeljima toga krenemo dalje. Insistirali smo na kvalitetu, na radu, popravljanju, pripomoći; nije postojala protekcija niti milost za nepismene. Mnogo autora u pokušaju smo slomili i obeshrabrili. Sasvim je moguće da je upravo takav pristup Znaka sagite ono što je odbilo mlade autore, jer je došlo vreme da niko nema vremena da se usavršava, da radi na sebi, klinci pročitaju nešto, oduševe se, sami napišu knjigu koja bude uglavnom potpuno nikakva, dobiju podršku drugara koji su još nepismeniji od njih, rođaka, porodice…
Savremene psihološke pretpostavke koje favorizuju pozitivizam i podršku bez obzira na realnost stvaraju pisce-debile… i onda mi se javi takav neki lik, preko zajedničkog poznanika, ja pogledam i kažem da baš ne valja, da ni koncept nije dobar, ni razrada, ni stil, da je potpuno loše i da nema svrhe da se to objavljuje; čovek ode kod drugog izdavača, da pare i objave mu knjigu, posle mi tutne primerak pod nos i podrugljivo mi kaže: “Eto, vidiš da ipak vredi, objavili su me, tvoje mišljenje je nula.” jer sam ja jedan od četiri lika ukomponovana na ekranu. Moje mišljenje je izravnato sa onim ko tekst nije ni pogledao, a možda je i sam nepismen, svakako je uzeo pare i objavio, bez ikakve zainteresovanosti da to uopšte stigne do publike.
Čitaoci ne samo da imaju prekid sa izdavačkim i spisateljskim radom, nego su u stanju da kada se i sretnu sa nekim od tih starih radova, ne shvatajući iz kog vremena potiču, obaspu paljbu. Recimo, čovek uzme i popljuje moj “Crni cvet” sa akcentom na to dokle više fantastike, pa to je sve već prežvakano i tako to. I ja pitam da mi navede odakle je preuzeto i mic po mic dođemo do toga da je on “Crni cvet” čitao pre tri godine, a da je knjiga napisana pre 28 godina, pre praktično svega (Osim Tolkina i Murkoka) gde se moglo ponešto od toga naći.
Što je najgore, to nije mlad čovek. Mladi uglavnom niti znaju šta je Znak sagite i ekipa okupljena oko njega doprinela u svoje vreme, niti ih to zanima. Oni imaju svoje ikone, heroje i bitke. Da je bilo sreće da se to jezgro postupno podmlađuje i da sada Znak sagite vode neki sasvim novi klinci, ali uvažavajući principe vrednosti, kvaliteta i poštovanja procedure kod objavljivanja. Ali to nije moglo, jer svako ko se uključio u rad, a nije napuštao zbog drugih obaveza, pomislio je da mu je bolje da ima svoju ekipu, svoj sajt, svoja izdanja, svoj časopis, svoj forum… Lepo je biti svoj gazda, raditi šta hoćeš i kad hoćeš, protežirati koga hoćeš, ali zbir svega što smo postigli svi zajedno tako rascepkani daleko je manji nego ono što bi iznedrila pravedna sinergija.
Ja sam maštao da budem samo pisac. Ali kada sam ja kretao da pišem nije postojala scena u tadašnjoj Jugoslaviji. Pisci SF-a su se krili pod pseudonimima a teme o kojima se pisalo bile su uvezene, uglavnom iz Amerike. Leteći tanjiri su obavezno sletali u velike američke gradove, a junaci su imali američka imena.
Shvatio sam da bih ja sâm pisao ono što želim, moram prvo da stvorim scenu koja će me razumeti. A to je značilo i pisce koji se neće libiti da junake imenuju našim imenima i da za teme svojih priča posegnu u našu mitologiju, istoriju ili društvene odnose. Klub „Lazar Komarčić“ je odigrao ogromnu ulogu, okupila se velika ekipa, pričalo se dosta o svemu, pravi svakonedeljni brejnstorming na sastancima i posle u kafani, pokrenut je fanzin „Emitor“ koji je do danas nakupio gotovo 500 brojeva i na čijim stranicama se ogledao veliki broj danas poznatih i priznatih stvaralaca.
Ušlo se i u pravo izdavaštvo, pokrenuo sam almanah Monolit (1984-2002, deset tomova) koji je ponudio drugačiju sliku svetskog SF-a i ediciju Znak sagite (1984 – i dalje aktivna, sedamdeset pet knjiga) koja je takođe bila zamišljena da pravi iskorak, onda je došao časopis Alef (1987-1991), pa X-100SF (1986-1991) gde smo nastupali pod stranim pseudonimima, ali to su bili poslednji takvi trzajevi. Već su stizale knjige pod domaćim imenima sa domaćim temama, pre svega „Zlatna knjiga“ Dragana R. Filipovića (1988) koja je za ono vreme bila čudo od knjige. Nakon toga su krenuli i konkursi Znaka sagite za priče, pa izbori domaćeg SF-a „Tamni vilajet“ (1988-1996, četiri ukupno), tu je i „Nova alternativna/posmoderna fantastika“, knjiga kojom smo stali leđa u leđa sa najboljim mejnstrim domaćim piscima fantastike (1994).
Postigli smo mnogo toga, nažalost, devedesete su bile grozne godine, raspad svega, sankcije, ogromne pauze u svemu i nekako se taj točak napretka zaustavio. Početak ovog veka je doneo omasovljenje svega, ali već su se okolnosti promenile, ulaganje u marketing je pobedilo ulaganje u stvaranje i sad je to već duga priča postupnog rasipanja te udarne oštrice. Bio je neki trenutak 2004. kada smo možda bili na vrhuncu moći, godinu dana ranije Zoran Živković je dobio svetsku nagradu za fantastiku u kategoriji novele za svoju „Biblioteku“ pobedivši Gejmanovu „Koralinu.“
Fanzin „Emitor“ je proglašen za najbolji u Evropi; moj roman „Crni cvet“ izašao je u Americi i dobio solidne kritike, ponuđeno nam je da budemo predstavljeni u Americi, prvo tekstovima i to o klubu „Lazar Komarčić“, pa o domaćim autorima, a zatim i antologijom i to je bilo prepušteno mlađim generacijama da odrade, no, iskrsao je nenadani i neverovatan problem, jer umesto da se tekst o klubu „Lazar komarčić“ koncipira tako da se krene sa pričom o Živkoviću i meni (mi smo dvojica od inicijalnih deset osnivača kluba LK) jer smo upravo bili pominjani u tamošnjoj kritici, mlađarija je to videla drugačije i rešila da nastupi potpuno bez nas matoraca, jer je, bože moj, došlo njihovo vreme, kao da bi im smetalo da u jednom tekstu od tri strane bude pola strane o staroj gardi… bilo kako bilo, od svega toga nije ispalo ništa, tekstovi nisu nikada urađeni, samim tim ni objavljeni, ostali smo bez antologije na engleskom i sunovrat se uzdigao na horizontu.
Hm, gledajući pitanje, izgleda da sam promašio odgovor, ali možda i nisam, možda samo hoću da kažem da npr. u periodu 1986-7. nisam stigao da odvojim ni nekoliko dana za svoje pisanje, toliko me je okupirao izdavački rad. Godine 1988. izdao sam 11 knjiga, među kojima jedan Monolit, jedan Tamni vilajet i Zlatnu knjigu (uz rad na Alefu) i pripremanje Horor antologije (Lavkraft, King, Barker) i pripomoć Živkoviću u finalizaciji Enciklopedije naučne fantastike.
Sve je zahtevno. Pisanje na način kako ga ja radim, a to je da polako potonem u svet kroz koji vodim svoje junake, je verovatno najzahtevnije, jer ne trpi prekidanje i pauze. Zato ja imam ovako malo knjiga. Evo, ove godine sam iskoristio pandemijsko zatvaranje da uradim novi roman. Bilo mi je potrebno dva i po meseca svega da napišem celu knjigu. Posle je trebalo srediti nešto malo i jedva sam za to oteo vreme od drugih obaveza oko izdavaštva, štamparstva, knjižarstva…
Ne bih se složio da imam mnoštvo. Da je sreće, imao bih do sada bar trideset knjiga, a ne 6-7. Moj životni ideal bi bio da naravno nisam imao nikakvih egzistencijalnih neophodnih potreba, dakle, milijarder naslednik, kao Lari Niven, da neprekidno putujem po svetu, kolima, po mestima koja nisu primarno turistička, da kada me uhvati poriv za pisanjem, pišem i to bi bilo to.
Ne bih se složio ni da je upoznata književna javnost, jer je današnja književna javnost podlegla samoreklamerstvu brojnih netalentovanih pisaca koji toliko smoriše sve živo da se protiv toga ne može boriti drugačije nego biti glasniji, bezobrazniji, drskiji. Krajem osamdesetih u nehajnom hodu po gradu zaustavi me ekipa RTS-a 3 i pitaju me na čemu novom radim, šta se i kada može očekivati, posle to puste u emisiji. Učestvovao sam nekoliko puta u višesatnim programima kao gost na televiziji i bezbroj puta na radiju, čak imam i jedno direktno pojavljivanje u Dnevniku, bio sam u studiju i tu su me nešto pitali, ja sam pričao. Onda su došle devedesete i najednom se težište popularnosti počelo prebacivati na folk zvezde, manekenke i ratne huškače; danas je mladima smisao života da uđu u neki rijaliti, a ja nemam mogućnosti da dobijem ni pošten intervju na bilo kom programu ili bilo kojim dostojanstvenim novinama, tako da književna javnost teško da zna da ja uopšte postojim.
„Paganin“ je knjiga koju sam smislio brzo i napisao još brže. Inače imam nekoliko desetina ideja koje mi se krčkaju u glavi, neke čak decenijama, ali dok sam krajem prošle godine odlučivao koju od dve teme da pišem, nekako mi se „Paganin“ nametnuo, obuzeo me i sve se desilo munjevito. Ako pomenem da imam roman koji sam pisao 14 godina, onda je ovo pravi blickrig. I na određeni način to je rezultiralo popriličnom ujednačenošću svega. Ja spisateljski najbolje funkcionišem kada imam neograničeno vremena (pišem dokle mogu, onda legnem da spavam, kad se probudim nastavim, nema drugih obaveza – pandemija je to omogućila).
Vrlo sam zadovoljan „Paganinom“ i kad ga gledam ovako odštampanog, još više žalim što sam preterano mnogo vremena potrošio na razne gluposti. Ali to valjda tako ide. Ne može se stalno i neprekidno biti u potpunom stvaralačkom zanosu; ko zna, možda da sam imao život tog milijardera koji može da radi šta hoće i ovu odlučnost da pišem, svejedno ne bih napisao više jer bi mi možda periodi rasutog vremena koji stvaraju uslove za pisanje trajali duže.
Ponoviću i ovde, osobenost mog pisanja je da su sve knjige različite. Ništa se ne nastavlja, čak i kada imam doslovno isti lik u dve knjige to nije nikakav nastavak, ni preklapanje, nego naprosto moje istraživanje šta se sa određenim likom može uraditi, ali sve knjige su različite i po žanru i po pristupu i poetici. To dodatno pravi problem kod čitalaca jer ove instant generacije vole da znaju šta ih čeka, da čitaju poluprežvakane stvari i više od svega vole nastavke. A ja nastavke ne podnosim. Često čujem: „Kada će nastavak Crnog cveta?“… a ja odgovaram: „Kada to budem napisao, znajte da su mi sve ideje presahle i slobodno prestanite da čitate moja dela.“
Morao sam da potražim na netu na šta se odnosi ovo i vidim da piše na Wikipediji da sam šest puta dobio nagradu društva „Lazar Komarčić“. Verovatno je to tačno, mada nedostaje naslov za poslednju priču, pa to malo potkopava istraživačku verodostojnost autora teksta. Bilo kako bilo, u nekom početnom periodu, na prvih šest konkursa organizovanih u klubu, tokom 1982. godine, pobedio sam četiri puta puta; onda se broj učesnika namnožio, konkurencija postala veća, a ja se otisnuo u izdavačke vode i ostao bez dovoljno vremena za pisanje. Na kraju, od 18 ciklusa konkursa za priče koje je klub organizovao pobedio sam šest ili sedam puta. Posle toga sledio je konkurs Znaka sagite, mnogo ozbiljniji, sa javnim pozivom i ogromnim brojem učesnika (bilo je ciklusa sa preko sto radova), žiriranje je uglavnom radilo 11 ljudi a radovi su čitani anonimno, čak sam uveo i rejting pisaca, najistaknutiji su bili Zoran Jakšić, Goran Skrobonja i Dragan R. Filipović. Ja sam uspeo da dobijem dvaput, za novelu „Crni cvet“ i priču „Zaklana u Lapis Lazuliju“.
Na prvom učešću nisam otkrio svoje ime ni posle objavljivanja rezultata da bih na tribinama gde se razgovaralo o pričama dobio prave komentare. Radilo se o noveli „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“. Inače vrlo je zanimljiv redosled događanja koji je doveo do toga. Pomenuo sam negde gore da sam imao izuzetno mnogo obaveza oko izdavanja i uređivanja od sredine osamdesetih i praktično sam prestao da pišem. Negde tokom osamdesetosme zbio se događaj koji je ispao prekretnica u mom spisateljstvu. Miodrag Milovanović je držao neko predavanje o domaćim piscima koji gravitiraju oko kluba „Lazar Komarčić“ i to je potrajalo sat vremena dok je predstavio dvadesetoricu najznačajnijih, a ja sedim u prvom redu, dva metra od njega i gledam ga kako me ladno zaboravlja. Imao sam tada već i roman u „Dnevniku“ i nekoliko zapaženih priča u SIriusu, realno mnogo više nego dve trećine ovih koje je stavio na spisak.
Ali ja sam toliko bio aktivan kao urednik i izdavač, a on kao moj saradnik da je naprosto zaboravio da sam pisac. To me je toliko pogodilo da sam odlučio da to više ne sme da se dogodi i našao sam načina da pokrenem svoje pisanje. Imao sam dosta zapisanih ideja, čak i razrađenih, ali ne beše vremena. Ideje sam delio u tri grupe: najbolje koje su originalne i imaju originalni pristup, zatim originalne sa običnim pristupom i treću grupu su činile neke obične idejice sa običnim pristupom… posle višegodišnje apscinencije od pisanja odabrao sam jednu iz sredine i to je bila novela „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“. Završila je na šestom mestu anonimnog konkursa i na komentarima uglavnom dobila osredenje komentare.
Pisci koji su šest godina ranije bili tek početnici i daleko ispod onoga što sam ja radio, sada su dominirali. Onda sam shvatio da nema više prostora za eksperimentisanje i odabrao sam svoju najbolju ideju koju sam imao, skoncentrisao se na najbolje pisanje i rezultat je „Crni cvet“, kasnije malo produžen u istoimeni roman, dobitnik nagrade LK, objavljen deset godina kasnije u USA i praktično moja najtiražnija, najpoznatija i po mnogima najbolja knjiga do sada.
Možda bih mogao i da direktno odgovorim na pitanje. Sigurno sam neke od tih nagrada zaslužio i sigurno neke verovatno nisam. Ali postoje nagrade koje su mi izmakle, a trebalo je da mi pripadnu. Pre svega nagrada SFera, zagrebačkog istoimenog kluba, u godini nakon je Ćurčić dobio tu nagradu za „Šume, kiše, grad i zvezde“. Moja priča „Protiv Irvinga“ bila je apsolutno najbolja u toj godini, imam insajdersku informaciju sa jednog od sastanaka žirija za SFeru gde je trebalo da budem odabran, izrečeno je: „Pa neće valjda dve godine zaredom dobijati Srbi u sred Zagreba. I tako sam ja otpao, a dobio je njihov čovek.
Da bi me utešili, dodelili su mi priznanje za izuzetan doprinos valjda izdavaštvu, promovisanju i pregalaštvu znanstvene fantastike u Jugoslaviji. Takođe, godine 2010. bez konkurencije je moj roman „Poslednji Srbin“ trebalo da dobije nagradu Lazar Komarčić, ali ja sam tada bio u tolikoj svađi sa ogromnim brojem ljudi da su oni koji vode klub odustali od dodele te nagrade za tu godinu jer nisu mogli da podnesu da je daju meni i zatim je potpuno ugasili, ne dodelivši je više nikada nikome. Zbog svega toga ja se ne osećam da sam tu nagradu dobio ikada i ne nameravam da to pominjem u svojoj biografiji.
“Da komšiji crkne krava” je modla srpskog ponašanja na svim nivoima. Zna Srbin da sinergija daje najbolji rezultat, ali radije bira da ima duplo manje a da onaj drugi ima još manje. Ja sam uvek bio za združenu akciju, dogovore i uzajamno pripomaganje jer na kraju svima bude bolje. Ali moram priznati da većina mojih pokušaja u tom smeru nije nigde stigla. Verovatno je deo uzroka i moj oštar jezik koji je uspeo da palacne po većini domaće scene, ali ljudi ne shvataju da ja, iako o nekome pričam loše, javno naravno, kada treba, uradim najbolje za njega i pomognem, što je neuporedivo drugačije sa onim kako većina radi, dakle, javno me hvali i kuje u nebesa a iskoristiće svaku skrivenu priliku da mi napakosti. Brojne moje afirmativne akcije su potkopane dejstvovanjem ispod površine.
Nisam ja cvećka, naravno, ali uvek sam birao ono što je najbolje za scenu i žanr, bez osvrtanja na lične razmirice. Ali nemam parnjaka u tome. Nemam nikoga sličnog. Ljudi su se isparcelisali u prvobitne plemenske zajednice, glorifikuju jedni druge, hvale svaku ispisotinu iz svog tabora, a pljuju tuđe ili prećutkuju postojanje da ne bi pokazali javni animozitet. To je toliko pogrešno, toliko jadno i toliko kontraproduktivno, da nemam reči. Umesto da imamo jednu scenu na kojoj će postojati nepisana pravila favorizovanja objektivnih kriterijuma i nekakva hijerarhija ponude najboljih knjiga raznih podžanrova za one koji žele da uđu u svet čitanja fantastike, sada svako vuče na svoju stranu, neumereno hvali svoje što često dovodi do toga da se najviše traže knjige najglasnijih, a oni su neretko slabi i onda ti novi čitaoci, umesto da zavole domaću fantastiku, počinju da je se gnušaju.
Ja sam pokušao sa “Fantastičnom bibliotekom” da pružim jedan dostojanstven presek domaće fantastike od koga bi bilo dobro da se počne, ali mnogima to ne odgovara, jer kada svoje uratke postave uz Živkovića, Filipovića, Jakšića, Mirjanu Novaković, Anđelkovića, Bakića, pa i moj Crni cvet, shvate da su u spisateljskom smislu daleko ispod toga i da tu nemaju šta da traže. Ljudski je želeti dobro sebi, ali srpski je želeti drugom zlo.
Kad sam bio mali nije bilo interneta, ni ovolike dostupnosti informacija, knjiga i filmova. Čitao sam knjige, ogroman broj knjiga, odokativno procenjujem da sam do petnaeste godine iščitao bar 1500 knjiga. Knjigu dnevno, recimo Igoove Jadnike sam pročitao za dva dana i bio oduševljen. Čitao sam klasike, avanture svih tipova: pomorske, džungle, ređe svemirske jer ih je bilo manje; Bufalo Bil, Tarzan, Žil Verna sve, Džek London, epohina fantastična biblioteka, sarajevska Džepna knjiga, Kadok, Minerva… na kraju sam umeo da odem u biblioteku i vadim knjige redom na polici, pogledam stranu dve i ako me način pisanja zainteresuje uzimam.
Tako sam otkrio potpuno autore koji nisu bili često nuđeni, “Bez porodice”, “Močvara Okefinoki”, dosta nekih ruskih opskurnih romanopisaca. Sad znam da mi je uvek bilo važnije kako je nešto napisano nego o čemu je. Naravno da je važno o čemu je, ali bez dobrog pripovedačkog stila nema dobre knjige. To vam je kao da pevač krešti dok peva, a neko vas ubeđuje da poslušate i procenjujete samo tekst. Ne mogu. Ne mogu da čitam knjigu koja je kljakavo napisana. Alergičan sam na loše pisanje i mnogim autorima početnicima sam najiskrenije savetovao da se manu ćoravog posla. Siguran sam da sam od 1985-1995. obeshrabrio bar pedeset ljudi i srpska scena treba da mi bude zahvalna. Doduše, vidim sada, mnogo godina kasnije pojedinci su nekako preživeli i uspeli čak da objave romane (ah, ta lakoća objavljivanja…) ali nisu nimalo napredovali, doslovno su ostali na tom retardiranom spisateljskom nivou od pre 30 godina.
Mogao bih da kažem da je Lem moj uzor, jer kada čitam Lema, obuzme me dodatni poriv za pisanjem, on mi je kao pokretač. Silverberg takođe; taj čovek tako lako piše o bilo čemu da je to za divljenje. Ali kad čitam Ursulu Legvin, koja je jednostavno najbolja, po mesec-dva nisam u stanju ništa da pišem, samo zurim u prazan papir i odajem poštovanje nedostižno većem od sebe.
Uzori ako su pravi ne mogu da budu prevaziđeni. Igoovi “Jadnici” koji su me razdrmali kad sam imao 15 godina (lektira za prvi srednje) jednako deluju i danas; pre neku godinu sam učestvovao u pripremi za štampu ovog poslednjeg izdanja i malo sam se podsetio kako je to veličanstvena knjiga, dijalozi, opisi, poetika… malo ko može danas s takvom lakoćom da gradi tako složenu I dubokoumnu knjigu.
A možda ja samo pamtim dobre stvari. Od Zena Greja, koga sam iščitao celog u stanju sam da se potpuno setim “Karo sedmice”, jer mi je ona bila nekako koncepcijski bliska, sve te knjige o Bufalo Bilu ne pamtim niti jednu jedinu rečenicu.
Verujem da je sve to što sam iščitao stvorilo kod mene određenu kumulativnu silu koja se ogleda u mom spisateljstvu. Ima tu zasigurno i nesvesnih uzora, ali ono što mi je bilo primarno kod čitanja, to mi je izgleda primarno i kod pisanja, želim da taj osećaj začudne kombinatorike događaja i načina kako su opisani budu dopadljivi i upečatljivi.
Izgleda da se ja ceo život bavim raznim literarnim priređivanjima. Prvo javno uređenje zbilo se 1981. godine, kada je društvo “Lazar Komarčić” pokretalo fanzin Emitor; Zoran Živković, kome sam pre toga pomagao u nekim poslovima (izrada indeksa za Seganov Kosmos, prekucavanje njegovog doktorata sa ultimativnim zahtevom da ne postoji niti jedna slovna greška…), predložio je mene, mislim da je usvojeno jednoglasno i to je krenulo. Pre toga, od 1975. godine izdavao sam lični časopis “Orion”, rađen u jednom primerku, gde sam popisivao neke informacije vezane za moje spisateljstvo i astronomiju.
Još pre toga, u završnim razredima osnovne škole izdavao sam strip brošuru u jednom primerku, o dogodovštinama nastavnika i učenika, sâm sam pisao i crtao; uradio sam bar dvadesetak brojeva ali nije sačuvan nijedan. A još pre toga, pravio sam novine tako što sam isecao članke i crteže iz Kekeca, Dečijih novina i Zabavnika i sve to lepio na listove od natrona, pa se dobijala zaheftana forma časopisa. Doslovno sam od malena radio na raznim vidovima uređenja i prekrajanja, pa je izgleda bilo neminovno da se to unapredi do stvarnog I ozbiljnog rada. 1984. se pojavio almanah Monolit i startovala je edicija Znak sagite. Od 1987. časopis Alef. Pred kraj Alefa pokrenuo sam besplatni časopis “Perpetuum mobile” koji je izgurao tri broja, a zatim i časopis “Znak sagite” koji izlazi i dalje, sada već samo ponekad, jer to realno više nikoga ne zanima…
Bilo je tokom devedesetih raznih izdanja ovakvih i onakvih, književnih, stripovskih, vrlo važna Antologija alternativne/postmoderne fantastike, a od 2005. u okviru Belog Puta sam bio urednik za strip, pa je i tu bilo pedesetak izdanja, onda je došla dosta dobra era kao izdavač Everest Media, Fantastična biblioteka, Nekronomikon, edicija teorije fantastike Paradox, edicija Flamarion, edicija nefantastike Vrtlog, gomila pojedinačnih naslova, siguran sam da sam potpisao bar 300 raznih izdanja i bar još 200 na kojima iz raznih razloga nisam potpisan.
Naprosto je to mnoštvo i gotovo 40 godina javne prisutnosti na sceni ono što daje određeni ton. Uređenje kao i većinu drugih stvari postepeno sam osvajao samouko, koristio zdrav razum i logiku, analizirao šta mi se kod nekih izdanja dopada, a šta ne, primenjivao ono što mi se činilo da je najbolje za datu situaciju. Ima i ljudi od kojih sam dosta naučio, pre svega Milorad Predojević, glavni urednih svih Dnevnikovih izdanja osamdesetih kada je, pored ostalog, rađen i Alef. Taj čovek je uređivački gigant, svaki njegov savet se mogao koristiti kao ultimativna preporuka za postupke u procesu uređivanja.
Takođe, jedna od stvari po kojoj se razlikujem od mnogih drugih urednika, jeste i to da sam bio u stanju da pustim priče ili eseje u nepromenjenom obliku, koje mi se možda ne dopadaju, ali pomislim da imaju određenu vrednost. Smatrao sam da u vreme kada sam uređivao jedini SF časopis u Jugoslaviji nemam pravo da nekome ko piše dobro, ali ne po mom ukusu, uskratim objavljivanje. Imam dar da prepoznam vrednost u nekom tekstu i bez obzira što se ne slažem sa stavovima, propustim. Kao urednik više sam bio onaj koji drži kormilo da brod ne udari u stene, nego što sam se mešao u rad posade. Treba znati kome i kada treba pomoći sa savetom i zahtevom da se nešto promeni, a koga treba pustiti da se razmahne kako god njemu odgovara.
Možda bih se drugačije postavio da je bilo deset časopisa u Jugoslaviji, onda bi donekle imalo smisla da ja u svom forsiram neki svoj pristup, jer oni koji su dobri, a ne pasuju mi, imaju priliku da ponude rukopis drugom. Ovako, ne samo da nisam odbijao dobre s kojima se ne slažem, nego kada je Dnevnik prestao da me plaća, poslednje dve godine sam radio besplatno, čak i sufinansirao rad Alefa angažovanjem saradnika, prevodilaca i u nekoliko brojeva doslovno radeći prelom u svom privatnom studiju jer mi je bilo nezamislivo da zbog tako trivijalne stvari, kao što je izostanak finansija, budem onaj zbog koga će prestati da izlazi jedini časopis u državi. Poslednjih pet brojeva Alefa postoje samo zato što sam ja pokrivao sve osim štampe i distribucije. Ipak, s raspadom Jugoslavije 1991. godine, nastupilo je mračno doba koje je progutalo i Alef.
Budućnost ima ali kakvu? Pre 25 godina gotovo ničega nije bilo, knjige domaćih pisaca su bile retkost; danas smo došli do toga da se izdaje više od jedne knjige domaće fantastike dnevno. Očekujem da se to klatno malo vrati i umiri negde na sredini, da otpadne gomila samozvanih autora i da jednostavno izgubi smisao štampati knjigu koju niko ne da ne čita, nego i ne vidi sem uskog kruga prijatelja i rođaka. Valjda će se pojaviti i neki objektivni recenzenti čije će mišljenje biti cenjeno i koji neće podlegnuti ortaštvu i glorifikovanju početničkog batrganja nego se ozbiljno posvetiti promociji zaista dobrih stvari. A dobrih stvari ima. I biće ih sve više.
Moja prva preporuka je uvek Dragan R. Filipović. Nađite njegovu “Oresku”. Džepna knjiga, bio je tiraž 20000, može da se nađe. Imate “Zlatnu knjigu”, Imate “Kazablanku” u časopisu Znak sagite 11. Filipović je specifičan autor koji ne leži svakom, zato i kažem da krenete od “Oreske” koja je najpitomije njegovo delo. Nađite sve od Jakšića, s akcentom na novele i priče. Pročitajte pisce iz Fantastične biblioteke, ima tu devet knjiga, devet ljudi. Pridodajte i Lazovića. Skrobonja je kategorija za sebe, s tim što mi je on mnogo bolji u pričama i novelama nego romanima. Aleksandar Marković koji je nakupio priča samo za jednu tanku knjigu, “Mrve pod kožom” je neizostavan u bilo koj varijanti.
Pročitajte staru gardu koja je stvarala u XX veku da spoznate temelje na kojima se izdiže ovo novo. Potrebni su vam temelji, ne može kuća da lebdi u vazduhu. Potrebno je da vidite da je neko pre 28 godina pisao o stvarima koje vi mislite da ste sada otkrili. Da bi se išlo dalje mora se nastaviti, popeti se na leđa prethodnika, ne stalno i iznova tapkati od početka. Ne postoji taj marketing i ta čitanost koji mogu da izvuku lošu knjigu. Ima ljudi koji dosegnu ogromne tiraže, a zatim ih dočeka sunovrat i zaborav. Ima i onih koji svake godine dobiju nešto malo novih čitalaca ali to onda traje decenijama. OK, i ljudi su različiti, neko bi sve dao za pet minuta slave i boravka na vrhu, a drugi gledaju samo u večnost. Svako uglavno na kraju i dobije ono što zaslužuje.
Pa ja i dalje nemam dovoljno vremena za pisanje i od nekoliko desetina razrađenih ideja zasigurno neću napisati ni trećinu. A tek nove koje tek pristižu. Jednostavno, okolnosti su takve, nemilosrdna borba za opstanak i rad u neravnopravnim uslovima. Mi smo država u kojoj praktično ništa ne funkcioniše kako treba, pa je sasvim deplasirano kukati na stanje u izdavaštvu i kulturi. Kultura ne može da postoji bez mecena. Šta mislite zašto ima toliko Jevreja uspešnih umetnika, književnika, režisera? Oni naprosto imaju sistem mecenstva koji odabira i forsira najbolje, a oni zauzvrat urade neko delo o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu. Spilbergova “Šindlerova lista”. Naš Albahari dobije preseljenje u Kanadu i odmah uzvrati romanom o stradanju Jevreja na Banjici. Mi ostali se snalazimo kako znamo i umemo.
Najveći neprijatelj mog spisateljstva i izdavaštva je nepostojanje legalne, pravedne, nezavisne knjižarske mreže. 90% knjižarske prodaje u Srbiji ostvaruje se preko knjižarskih lanaca koji su zapravo sami izdavači i imaju jedini interes da prodaju samo svoje i eventualno neki tuđi megahit. To je školski primer monopolizma protiv koga niko neće ustati u ovoj jadnoj zemlji jer ima toliko drugih, važnijih društvenih i državnih nepravdi da bi se neko još bavio trivijalnostima kao što je omalovažavanje malih izdavača.
Mojih knjiga nema u velikim knjižarskim lancima, a zapravo ih nema ni u mnogim knjižarama koje su naizgled slobodne, a onda se ispostavi da ih neko od velikih sufinansira da forsiraju njihove naslove i skrajnu ostale. Doživeo sam u Požarevcu da knjižara koja je u centru grada odbije da stavi moj naslov u izlog čak i samo tokom promocije koja se održavala tog dana u blizini sa obrazloženjem da ga određeni izdavač plaća da samo njegove knjige mogu da budu u izlogu i da ukoliko bi on stavio nešto drugo, a informacija o tome dospela do tog velikog izdavača, on bi izgubio ugovor s njim, što ne sme da dopusti. Na mnogim atraktivnim mestima za prodaju (kao što je Zlatibor npr.) dobijete odgovor da njima dolaze ljudi i traže samo tog i tog izdavača i da ostalo nema svrhe da se nudi. Dakle, to je realnost i neka bude tako. Ko bude želeo neku moju knjigu moraće da se pomuči da do nje dođe, internet jeste zgodno rešenje, ali ipak poprilično ograničavajuće.
Ne propuštajte nijednu moju knjigu, mada su sve međusobno različite, ali treba da okusite sve boje SF-a i srodnih žanrova koje nudim. Pošto me vrlo malo ljudi hvali, moraću to da počnem da činim sam. Dakle, velika je verovatnoća da će vam neka od mojih knjiga postati omiljena, samo treba da joj date šansu. Ovaj Paganin je možda zgodan za početak, neuobičajen, atmosferičan, bez ubistava i ljubavisanja, naizgled jednostavan, ali zapravo prepun slojeva koji će se ljuštiti pred vama onoliko koliko budete spremni duboko da idete.
Ana Ubavić Boban Knežević
| Centar za kulturu u Mladenovcu nedavno je objavio prvu zbirku poezije Jelene Vukanović, pobednice na ovogodišnjem konkursu Šumadijskih metafora. Jelenina zbirka poezije nosi naziv Logor, a jezik njenih pesama bio je tema razgovora koji je na Radiju Novi Sad, u emisiji Spektar, sa autorkom vodila Isidora Bobić. Isidora je, kao i Jelena, nedavno nagrađena: dobitnica je Brankove nagrade Matice srpske za najbolji diplomski rad iz književnih nauka u Srbiji i Republici Srpskoj (2018/2019). Ovde prenosimo razgovor dve talentovane dame, a u prilogu možete čuti i njihove glasove. |
ISIDORA: Kada smo Vas pozvali na ovaj razgovor rekli ste jednu divnu stvar – da ne želite da razgovaramo o Vašoj knjizi, već o poeziji, pa neka tako i bude. Čitajući Vašu prvu zbirku ,,Logor“ naišla sam na mnoštvo refleksija o samom pisanju, mnoštvo suštinskih pitanja o Jeziku i o slobodi u umetnosti. Pa, pođimo od naslovne stranice jer je i ona po sebi jedna pesma, odnosno pesnička slika. Korice su minimalističke, obojene krv crvenom, a na sredini se nalazi pravougaonik u koji je uokvireno ružičasto nebo ispresecano logoroskim žicama. U prvoj pesmi koja takođe nosi naziv ,,Logor“ kažete kako ljudi ,,trpaju u Logor nove reči“. Da li je etimološka veza logora i logoreje slučajna, i da li korice predstavljaju zapravo paradoks ne bilo kakve slobode, no slobode u Jeziku?
JELENA: Hvala Isidora što ste me pozvali, čast mi je. Logor jeste ropstvo u prividu slobode, zato je slika ružičasta jer mi i ne vidimo gde smo. Smatram da se duša mora usaglasiti sa logosom da ne bi propala. Tako je sitna razlika između logora i logosa. Jeste tako, logoreja i logor zaista imaju sličnosti, ja sam napisala da je zajedničko svim monstrumima što nisu našli način da se izraze, jer čudovišta na koncu uvek mole za razgovor, ali, nakon rata – čovek misli da može da se vrati u Jezik, ali ne može, to nije jezik. Iako to nije moja glavna tema, no aluzija – kako je bog dozvolio Aušvic? – Bog nema veze sa logorom, Bog je stvorio svet, čovek logor, misleći da nešto dostojno podražava; kao što logor nema veze sa Bogom, tako veliki broj pesama danas – nema veze sa logosom. To više nije čak ni podražavanje stvarnosti, već pokušaj podražavanja poezije. Tu nema elegancije, otmenosti, prefinjenosti, pa sama jedna loša rima je skandal. Poput šamara u stvarnosti. Mnogi sebi to dopuštaju, a mi nemamo taj luksuz da stvaramo lošu poeziju.
ISIDORA: U narednoj pesmi, u drugoj po redu, obraćate se pesnicima, stihovima: ,,Ne poznaješ reči. Izvan Jezika pevaš, misliš da lepo pevaš, a ti jadan grakćeš“. Ko su ti koji su izvan Jezika, jesu li to oni koji pogrešno tumače pesničku slobodu?
JELENA: Da, oni misle da su u Jeziku, a zapravo… potpuno su van, kao što je zlotvor van dobročinstva koje misli da čini. Mi smo se toliko udaljili od suštine, od jedne univerzalnosti. Prosto, ne možeš raditi šta želiš, a da to nema posledice. Pustiti mašti na volju? Pa tako je nastao logor.
ISIDORA: Upravo.
JELENA: I tako nastaje jedan prividni logos. Postoje neki zakoni koji ne mogu biti van Boga. Mi smo se neizmerno od njih udaljili.
ISIDORA: Ti zakoni postoje u Jeziku kao i u stvarnosti?
JELENA: Naravno da postoje! Tako da sloboda u jeziku… Poeziju će svi pisati?
ISIDORA: Da, reče jednom Miljković.
JELENA: Ne mogu svi pisati poeziju! Kao što predivni restorani ne trpe loše kuvare, tako Jezik ne trpi loše pesnike, jer Jezik je… UKUS.
ISIDORA: Kažete: ,,Brini o slovima koje ti izbacujem iz Izvora“, na drugom mestu kažete da Vam Jezik nije u ustima, nego na nebu, i da ništa Vama ne pripada, već da Vi pripadate Jeziku, to onda upravo znači, koliko ja razumem, da Izvor pevanja nije u pesniku, već u Jeziku, a da je pesnik samo medijum, i da mora pevati u okvirima koje zadaje Jezik.
JELENA: Da, ja želim doći do one tišine apsolutne. Ko zna da li ću, ali do tada sam sluga, sluga Jeziku, i nemam slobodu van toga. Mislim da moja mašta ima jednako lep ram kao kakva slika. Jer to bi trebalo uobličiti. Na šta liči ako se ne uobliči?
ISIDORA: Da, na jednom mestu, povodom tog dolaska do apsolutne tišine, kažete: ,,Ako se iznenadiš jer se Jezik na poslednjem stepeniku pretvara u tišinu, učićeš ponovo najosnovnija pravila“.
JELENA: Smatram da je ćutanje, poput nečeg nevidljivog, fundamentalno stanje Jezika. Ja govorim i govorim i govorim, pišem i pišem i pišem da bih jednog dana mogla da se smestim u to predivno Jezgro, da mogu ućutati, i da iz mene izlaze nova dečica, nove reči, da me reflektuju, jer… i taj Bog traži odraz, ali jedan dostojanstven odraz, jednu predivnu stvarnost.
ISIDORA: U jednoj pesmi pevate: ,,Tek kada napišem, to se desilo. Zato neprestano moram živeti tako da to ima smisla napisati“. U drugoj: ,,Od jezika sam stvorila Religiju, više nije važno kakve su mi grudi“. Da li je pisanje zapravo jedna vrsta asketizma, apsolutne posvećenosti, odnosno da li je pisac samo onaj koji piše jer ne može da ne piše?
JELENA: Naravno. Nipošto ne mogu ne pisati. Ne zato jer želim da ublažim neke ljubavne teskobe, muke… Čovek ne shvata to da mu jezik ne pripada, već da on pripada njemu, i da nije to ono što deli njega i životinju. Naprotiv, ovo arlaukanje današnje i baljezgarenje, vrlo je slično životinjama, a čuvari na granicama, ko su čuvari? Oni ljudi koji to puštaju. Pri tom, kada govorim o granicama, mislim na izdavačke kuće.
ISIDORA: Da li se zapravo čitanjem, naravno uz talenat kao nužni temelj, postaje pisac? Sećam se, veliki poljski pesnik Adam Zagajevski sa kojim sam imala jednom čast da razgovaram, a koji je lik jedne od Vaših pesama, rekao mi je kako su pisanje i čitanje zapravo samo dve strane jedne iste pasije.
JELENA: Slažem se, ja sebe ne nazivam čitaocem, već čitačem. To je velika razlika i poznajem par dobrih čitača; bolji su od nekih pisaca. Mnogi poprime neki stil, što namerno, što nenamerno, čitanje je neophodno. Ali… smatram da je veoma mala razlika između stvaranja i razaranja, zato ne može svako da stvara. Bog zaista traži odraz, i ja želim proći i kroz sramotu zvanu logor ne bih li ga bliže videla. Ne mogu ja sesti sa njim za sto, ali želim da čuje, da izlečim ličnu disleksiju. Toliko smo se razjezičili. Mi bolujemo od disleksije. A možda je i Bog bio disleksičar, ko zna.
ISIDORA: To je već ozbiljna metafizička postavka. Kada smo kod razaranja, da li je i kada skandal u umetnosti dozvoljen? Vaša poezija sadrži neke ekscesne i šokantne slike, Vi ste direktni, kritični, ponekad i brutalni, međutim, taj eksces se nikada ne dešava u tkivu Jezika, jezički ste iznijansirani, precizni.
JELENA: Šok radi šoka – nikako! To se jednostavno događa, ali sam šok i skandal, apsolutno ne, i to će umreti. Možda mi nećemo biti ti koji će videti da će umreti, ali samo tako će umreti pošto Jezik ne poznaje šok.
ISIDORA: Znači skandal je izdaja Jezika, zapravo?
JELENA: Da, izdaja, osim ako nije u funkciji. Postoji i pornografija koja je u funkciji umetnosti, i to je onda prelepo. Ali… hm! Prosto, istina se prepoznaje, istina je tačna kao matematika.
ISIDORA: Eto, nadam se da će ovo vreme u kojem većini Jezik nije ni potreban, jer su za najkompleksnija osećanja pronađeni odgovarajući emotikoni, gifovi i ostalo, dakle, da će to vreme ipak iznedriti genaracije jezički osvešćenih i odgovornih stvaralaca poput Vas, i nadam se da ćete pronaći jednako odgovorne prevodioce koji će Vašu poeziju udomiti u svom Jeziku. Čestitamo Vam na objavljivanju knjige prvenca i hvala Vam što ste govorili za radio Novi Sad.
JELENA: Hvala i Vama puno na pozivu, i… nadam se da ćemo pozvati monstrume da se vrate u Jezik.
| Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А., чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава девет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у девет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих, тако и туђих духовних и физичких путовања. Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике, фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма Персефони, Хербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке (за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”). Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге. |
Где си замишљена, што увек мораш
уз мене ићи, у та времена, где си светлости?
1) На бесконачном интернет простору и у блогосфери коју насељава мноштво домена
посвећених култури и књижевности, твој изванредан електронски часопис постоји већ
девет година. У чему је смисао или у чему је задовољство уређивања часописа који не
доноси профит, а који, истовремено, захтева издвајање времена и висок степен
посвећености?
Ја, једноставно, волим то што радим. Гориво мог ентузијазма и радозналости је доста јако. Волим да поништавам време кроз аналогије и кроз сагледавање прошлости са позиције садашњости којој припадам и којом сам условљена. Уметност је у том смислу изузетан дар.
Тачно, ја сам уложила у свој часопис огроман рад, време, огромну количину емоција и
бескрајно много сумње. Пасија значи и страст и страдање. Ја схватам уметност доста озбиљно и мислим да на неком стадијуму стварања или обожавања она може да постанe опасна. Њена моћ је јака, а као свака моћ – лако се преокрене. Хегел ју није случајно ставио до религије у својој тријади апсолутног духа.
Рад доноси задовољство али и исцрпљује. Све ово, на крају дана, када посетилац сајта разгледа садржај, он не види. Оно што је битно јесте да он у садржају пронађе смисао и обећање лепоте. Међутим, има и оних који огромну количину мог знања и рада присвајају за себе copy-paste методом. То је она друга страна искуства, кентауровска иронија занесених ентузијазмом дељења и даривања: кентаур зна имена свих звезда и сазвежђа али не види камен пред собом па се спотакне и падне у провалију.
2) Низ текстова на сајту посвећен је деветнаестовековном романтичарском путнику и путовању. Двадесети и двадесетпрви век су од релативно статичне Европе направили “континент у покрету”. Правци и интензитети кретања људи су измењени услед светских ратова, као и из економских разлога. Самим тим су се искуство и појмови путника и путовања морали мењати. Ко су и какви су, по твом мишљењу, путници 20. и 21. века? У чему су слични, а по чему се разликују од романтичарских путника и њихових искустава?
Наше време је доста ствари либерализовало у односу на велика путовања 18. и 19. века. Пре свега класно и родно. Некада су путовали, зарад образовања или уживања, само богати, и углавном, самостално, мушкарци. Данас је ситуација сасвим другачија. Такође, путовања су данас сигурнија и бржа. Технологија је изузетно напредовала и то је променило ток и облик путовања.
Осим тих спољних разлика – које су допринеле масовном туризму – нема неких већих разлика јер и данас постоје путници у оном егзистенцијалном смислу, путници који путују зарад самоспознаје, екстазе, упознавања других људи, доживљаја историје.
Путници нису више само богати. Средња класа ушла је на велика врата у историју путовања током 19. века и променила је много тога.
3) У причи Пчеле (Јабуке) потенцирала си неколико тема међу којима се истичу лепота и благовремена срећа. Колико су ти појмови важни у нашим животима?
Ти појмови су изузетно важни и сматрам да са појмова треба да пређу у искуство. У нешто сасвим опипљиво што срасте са нама, као маховина уз кору. Лепота и срећа су увек у потенцијалу, налик сенки коју покушавамо да згазимо. Као деца сви смо то покушавали, и баш зато што смо били деца, веровали смо да је то могуће.
4) “У почетку беше пијук птице” је реченица којом почиње поговор у твојој књизи Три мита о путовању иза Сунца – звук дакле, и слика дворишта, уместо речи. Када су слике и звуци почели да се премећу у речи? Можеш ли се сетити тренутка када си
схватила да је писање постало твој позив или твој начин постојања? Како је изгледала та спознаја?
Ја сам писала од када сам научила да пишем али тај свој “позив”, како Ви кажете, нисам
освестила дуго. Имала сам мноштво свезака и кутија исписаног папира али никад себе нисам
сматрала писцем све до тренутка – његову необичност ни сада не могу да разумем – када сам у мају 2011. прочитала Црну књигу Орхана Памука. Склопивши странице дуго сам књигу
држала у крилу и прекрштених руку гледала кроз прозор моје тадашње собе док је зрак сунца приањао уз завесу. Тада сам схватила да сам ја писац. Није било, до тада, речи о порицању или потискивању, или о некој врсти аутоцензуре. Не, ја сам то радила као мрав или пчела, моји омиљени уметници. Једноставно радиш и ствараш. Ружа је ружа, без зашто.
5) Да ли је на Филолошком факултету (једино) могуће научити читање и писање? Коју димензију или коју “технику више” студент филолошког факултета стекне, па њом и располаже, за разлику од писаца и читалаца који у тој високој институцији нису стицали формално образовање?
Не. Доживљај читања и занат писања су ствар, пре свега, егзистенцијалног искуства, а онда, свакако, и рада. Под њим се подразумева количина прочитаног, односно количина урађеног/написаног.
Институција је добра јер намеће обавезу и намеће канон. И обавеза и канон изазивају отпор у појединцу али мислим да су у формативном периоду живота изузетно битни. Мислим да је изузетно битно да у једном периоду свог живота појединац ради оно што не жели. То је веома важна духовна вежба и доводи его у баланс. Зато је сваки факултет, а у овом случају Филолошки, битан. Ја сам волела предавања и градиво, али то не значи да ми је било лако да прођем кроз својеврсну војску која је трајала, у мом случају, пет година. Факултет те учи дисциплини и самосавлађивању.
Дуго сам радила другу смену и исцрпљена после десет сати проведених на послу чекала сам аутобус на Бранковом мосту. На крову зграде прекопута био је банер на коме је неки фудбалер рекламирао ручни сат. Мото на банеру је гласио: Да би прекршио правила прво мораш да их савладаш. Сваки пут бих се сетила мог вољеног факултета, моје катедре на другом спрату, увек тихог, кружног, ходника чији су ме зидови пастелне боје чинили спокојном.
6) Описујући потопљено дрвеће у реци у поговору књиге Три мита о путовању иза Сунца (…“Попут нагих младића Сунца, заробљених да неми проводе у води дане и
ноћи, која је била до њиховог пупка…”), али и читајући Дедалове собе у којима
спорадично у ходницима искрсавају предмети, стекла сам утисак да је на твоје
писање, поред осталог, могла утицати и уметност Ђорђа де Кирика. Међутим, на
списку оних стваралаца који су те инспирисали (од песме “Мајдан” групе Block Out до Фридриха Хелдерлина), Де Кириковог имена – нема. Ипак, твој текст Ђорђо де Кирико и досадна поднева детињства упућује на могућу везу. Колико су досада (празнина која је прати и која личи на Де Кирикове слике), а посебно “досадна поднева детињства” одредили твоје књижевне теме?
Досада има изузетан креативни потенцијал. Досада може бити недостатак обавеза, а може бити и нешто много озбиљнија: недостатак смисла. Ова друга врста досаде код појединих се неком алхемијом преобрази у стваралачки импулс јер, чини се, само је на тај начин ту егзистенцијалну кугу могуће савладати. Иконографски и по атмосфери моје одрастање јесте подсећало на слике Ђорђа де Кирика. Ипак, де Кирико није био присутан у мојој првој књизи. Њему сам посветила посебан есеј који је, заправо, есеј о мени и мојим сећањима, не толико о његовом сликарству. О самом де Кирику ко жели може све да сазна из неких књига или из самог сликарства. Но, креативно читање де Кирика је оно што мене интересује. Ту се враћам на аналогије.
7) “Када једном се усудиш / отворених очију да рониш / иза Сунца стићи ћеш” – кажу
твоји стихови из прве књиге Писма Персефони, а потом и “Очекиваћеш преображаје”. Шта на том путу сазнања који води “иза Сунца”, на том путу преображаја, мора бити жртвовано? Колико “кошта” nosce te ipsum?
Мора бити жртвовано много тога. Ту се враћам на одговор на Ваше прво питање. Мора бити жртвован его, време, рад, очекивања. Самоћа је неизбежна и претешка. То није за сваког.
Мене је одувек било страх да роним отворених очију, односно да отворим очи у води. Иза Сунца је слика, односно метафора која нема фиксирано значење, ја остављам креативном потенцијалу читаоца, у који верујем, који желим да подстакнем и који, на крају крајева, коначно довршава моју књигу, да сам замисли, разуме, осети, види шта је то иза сунца. Једна од неопходних особина је да напустиш страх од непознатог, од чињенице да ти со може нагристи очи.
8) „Уосталом, мене је увек занимао сукоб, како се нешто формира у односу на препреку. Борба снажи дух, тако се постаје прави, истински путник” – твоје су речи из поговора у књизи Три мита о путовању иза Сунца. Са каквим си се препрекама суочавали изграђујући часопис и пишући књиге, односно како су те препреке на том путу формирале?
Препреке су, пре свега биле, “проза прилика” – чињеница да не могу да седим, пишем, мислим, дружим се и путујем. Чињеница да годинама ниједан викенд нигде нисам изашла или отпутовала. Препрека је била недостатак времена а, касније, и снаге. Морала сам да радим, а припадам уништеној и несрећној генерацији која је 2000. године имала 15 година. Мислим да нам треба један озбиљан генерацијски дијалог и свођење рачуна. Шта је једна генерација имала, а шта је оставила у наслеђе наредној. То ја зовем веома важним друштвеним унутрашњим дијалогом.
У најнељудскијим условима какви се могу замислити у овом делу света (који не истичем квалитативно, али који не могу да поредим са афричким или азијским земљама, по природи ствари, већ са земљама које су ми много ближе) требало је и радити и писати и постојати. Верујте ми: о марксизму причају они који никад терор дивљег капитализма и транзиције нису осетили на својој кожи. О комунизму причају искључиво они који апсолутно никада нису радили у некој фирми, нарочито не у канцеларији, тој микро слици саме државе и друштва, који никада нису примили плату 22. у месецу (а требало је првог).
Они који осете ту врсту неправде, уопште они који нешто у животу искусе, они не причају, они не постају тако одлучни у својим ставовима, они не деле у тако тоталитарном маниру свет на Да и Не. Они постају скептици, они постају уморни, постају циници, постају нихилисти, постају згађени. Рђа презира почиње да им нагриза душу. То су, заправо, људи из подземља. Видиш да ништа није решење и да је све, не релативно на начин старог скептицизма, већ страшно. Страшно. Без оног префикса блиставо. Само страшно.
У тим околностима требало је мислити о уметности. У околностима када сте приморани да два сата дневно користите (при)градски превоз током којих видите и прошлост и садашњост своје земље. Онда осам сати (најмање) радите са људима који вам јасно кажу шта је будућност.
И насупрот томе: моја соба, моје књиге (не наслеђене већ купљене од мог новца, од моје плате – индивидуалном вољом и радом класу је могуће превазићи!), музика, фотографије са путовања. То је та жеђ за лепотом коју стално помињем. Она извире из бруталне стварности којом смо окружени а не из етикете (која је еуфемизам за псовку) „елитизам”. Наши савременици, професори софисти су политичким конструктом прогласили речи “лепота”, “инспирација”, “сањарење”, “пејзаж” (то могу бити политички конструкти, и често јесу, али нису само то, не можете их једино свести на конструкт који је у служби злоупотребе), све те глупости које лупетају лажни пророци чије је јемство за интелект чињеница да их нико не разуме док говоре и пишу. Е, то је политичка злоупотреба моћи и знања, то је перфидна политичка доминација, то је та ништавна прича о “концепту”, “дискурсу”, “пракси” која потчињене треба да и даље држи у потчињености. И концепт и дискурс и пракса су релевантни појмови али њихова злоупотреба, која је ту да софистички прикрије суштину а истакне појаву, је проблематична. Пун је универзитет таквих. Моје писање и мој приступ далеко су од тога.
Током писања, дакле, на оба фронта, и на универзитетском и на свакодневном, имала сам само и искључиво препреке. Међутим, ја припадам психолошком типу који на препреку
изненада добија још јачи начет воље и одлучности.
9) Која је следећа “дестинација” Ане Арп? Хоће ли бити сапутника?
Следећа дестинација је трећа књига. Мислим да ће бити – када је реч о приступу – нешто
потпуно ново. Ипак, различитост није сама себи циљ. У наредних годину дана чека ме и рад на ономе што је суштина сваке књиге, на самом садржају. Једва чекам да вам покажем шта сам урадила!
Оливера Драгишић
Učenje stranih jezika u jednoj zemlji objedinjuje i reprezentuje psihološki naboj sredine i otkriva vladajuće stanje duha u oblasti ideologije, ekonomije, politike i kulture. Kada učenje nekog stranog jezika postane deo institucionalnog sistema, odnosno kada se u značajnijem obimu uči u osnovnim i srednjim školama, onda zapitanost nad procesom učenja stranog jezika postaje relevantna društvena i istorijska tema.
U prvim godinama posle Drugog svetskog rata, sa početkom sovjetizacije jugoslovenskog društva, apsolutni primat u nastavi stranih jezika je dobio ruski jezik, potiskujući francuski i nemački jezik. Posle sukoba Tita sa Staljinom 1948. godine, koji je za posledicu imao početak vesternizacije Jugoslavije, mesto i značaj ruskog jezika postepeno je počeo da preuzima engleski jezik. Do polovine 70-ih godina prošlog veka roditelji su mogli da biraju koji će jezik njihova deca učiti u školama i već tada je većina birala engleski jezik. U Beogradu je učenje engleskog jezika uskoro prevladalo, pa se njegova gotovo apsolutna dominacija – u komisijama koje su odlučivale o strategijama učenja stranih jezika u okviru školskog sistema – počela upoređivati sa nekadašnjom dominacijom ruskog jezika. Takvo stanje stvari je bilo određeno opštim jačanjem angloameričkog uticaja u kulturi i ekonomiji u čitavom svetu i već tada su, kako izvori beleže, bili uočeni pojačani zahtevi roditelja da njihova deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika.
Od sedamdesetih godina do danas je prošlo gotovo pola veka, a mi smo tu gde jesmo: u poodmaklom procesu globalizacije, u vremenu u kojem je svakodnevica nezamisliva bez interneta i u doba u kojem je u većem delu sveta engleski jezik postao lingua franca. Zahtevi roditelja – da deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika su ostali nepromenjeni. Mehanizmi usvajanja osnova engleskog jezika na najnižim uzrastima, međutim, ostali su složen posao kako za one koji jezik predaju, tako i za one koji treba da ga usvoje i progovore. O izazovima učenja engleskog jezika na predškolskom i osnovnoškolskom nivou razgovaramo sa Tatjanom Joksimović, profesorkom engleskog jezika i književnosti i vlasnicom škole i centra za učenje stranih jezika – Starland.
Već duži niz godina, kao profesorka engleskog jezika, stičete iskustva u domenu rada sa decom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Koliko je proces predavanja, odnosno usvajanja osnova engleskog jezika na nižim uzrastima složen i da li je uopšte moguć?
Engleski jezik je jezik globalnog sporazumevanja – to je tako, i tu činjenicu treba na taj način i prihvatiti. Poznavanje engleskog jezika je uslov bez koga se ne može, odnosno nepoznavanje ili neupotreba uveliko smanjuje mogućnosti koje savremeni način života podrazumeva. Iz tog razloga, starosne granice za početak učenja engleskog jezika sve više se spuštaju, od pre nekoliko godina engleski jezik je ušao i u državne vrtiće kao dodatna aktivnost, a privatne škole imaju u ponudi kurseve namenjene najmlađima. Postoje razne metode i načini kako se pristupa najmlađim polaznicima u učenju engleskog jezika. Ono čime sam se ja rukovodim u svom radu sa decom je dobrim delom zasnovano na iskustvu koje sam stekla tokom svog života i rada u Kanadi, posmatrajući kako deca našeg porekla usvajaju paralelno engleski jezik, dakle jezik zemlje u kojoj žive i maternji jezik koji se govori u kući. Uvek mi je bilo zanimljivo kako neosetno i nesvesno prelaze sa jednog jezika na drugi, ili ako roditelji pričaju na srpskom, deca odgovaraju na engleskom, i svako svakoga razume, svako koristi u datoj situaciji jezik koji mu je u tom momentu lakši ili bolje služi svrsi.
Upravo zato što osećam da je forsiranje komunikacije isključivo na engleskom jeziku na našim časovima, meni barem, krajnje veštački, nepotrebno i kontraproduktivno, ono što želim da postignem je da kod najmlađih polaznika stvorim atmosferu u kojoj se spontano prelazi sa jednog jezika na drugi. I ostanem veoma često prijatno iznenađena u kojoj meri maleni drugari mene jednostavno razumeju – pričajući na engleskom, pa ubacujući digresije na srpskom, pa produžavajući priču na engleskom, deca spontano usvajaju novi jezik, i vrlo često kombinuju sa maternjim jezikom – kao pravi mali gastarbajteri☺. U tom najranijem uzrastu, dakle govorimo o deci od 3-4 godine, najmlađi polaznici usvajaju melodičnost engleskog jezika, upravo u tom uzrastu oni upijaju ritam i muziku jezika, a u kasnijim fazama učenja, ova deca nemaju problema u izgovoru, njihov jezik zvuči mnogo prirodnije i bliskije govoru izvornih govornika. U ovoj ranoj fazi učenja ono što je meni jako važno jeste da stvorim uslove u kojima će najmlađi polaznici uživati, u kojima će im biti lepo, da napravim atmosferu u kojoj se prepliću dobre vibracije, harmonija, motivisanost za rad i poštovanje koje gradimo jedni prema drugima. Ogromna je odgovornost raditi sa decom, posebno sa najmlađima – roditelji vam poveravaju svoje dete kome upravo vi, u velikoj meri, oblikujete stav koji će zauzeti prema procesu učenja na duže staze. Mnogi moji učenici su sa mnom od svoje treće godine, sada su već u višim razredima osnovne škole. Pratim njihov razvoj godinama i srećna sam kada vidim da kada se rano postavi dobra i čvrsta osnova, ostalo je samo stvar nadgradnje.
Kada je, po vašem mišljenju, optimalno vreme da dete počne sa učenjem stranog jezika? Sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećete?
Kao što sam spomenula, engleski jezik, po mom uverenju, zauzima posebno mesto, prosto se nametnuo kao jezik koji je osnovni jezik za sporazumevanje, i kada govorimo o optimalnom uzrastu za učenje engleskog jezika, onda ću reći da ovaj proces posmatram kroz faze. Ako dete krene od svoje treće godine da uči jezik, usvajaće ga uz određene mehanizme slične maternjem jeziku. Od neke pete godine, pričamo dakle o nekom predškolskom uzrastu, dete već ima bolju motoriku, grafomotoriku, tako da učenje jezika dobija jedan novi aspekt – počeci pisanja, prepoznavanja reči, povezivanja kartica sa odgovarajućim rečima.
Vaše pitanje je odlično – sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećem. To je jedno od ključnih pitanja koja postavim roditeljima koji dođu da se upoznamo i eventualno započnemo našu saradnju – koja su njihova očekivanja u odnosu na dolazak njihove dece na časove engleskog jezika. Ilustrovaću nekim primerima – ako je u pitanju dete koje već nekoliko godina negde uči engleski jezik, dođe roditelj i kaže kako su, eto, razočarani, bili su letos na moru u Grčkoj pa se njihova ćerkica nije snašla da na engleskom uspostavi komunikaciju u restoranu, na primer – nije tražila sok na engleskom jeziku…. Ili – roditelj se razočara što na direktno pitanje: „a kaži mi kako se kaže stolica na engleskom, hajde kako se kaže „zeleno“ na engleskom – tu najdobronamernije pokušavam da roditeljima objasnim da u ovom drugom slučaju to pre svega nije dobar način, upravo se ruši koncepcija usvajanja engleskog jezika na način sličan maternjem. Deca ne prevode sa jednog na drugi jezik, deca prosto kroz kontekst usvajaju, ili uče. Dakle, stolica će biti nešto na čemu sediš kada se umoriš, ili dok jedeš, to je ono na čemu voliš da se klackaš…. Zelena je trava, zelena su polja, zelen je džemper koji imam na sebi, zelene su tvoje oči….
U slučaju letovanja u Grčkoj – sedite za stolom, okruženi Česima, Rusima, Poljacima,… pričate na srpskom, i očekujete od ćerkice da na vaše „idi, traži sok na engleskom“, da će otići i od konobara kome engleski jezik nije jača strana, pitati za „Excuse me, can I have orange juice, please?!“. Situacija je veštačka, normalno je da se dete neće dobro snaći, jer se oseća čudno i neprirodno.
Ali, stavite dete u prirodnu i spontanu situaciju – evo, ispričaću vam iz ličnog iskustva, i nije u pitanju engleski, nego francuski jezik. Pre par godina letovala sam sa porodicom u Francuskoj, na rivijeri. Moja deca ne govore, niti uče francuski. Na plaži su se zbližili sa Francuzima – posmatrala sam ih veoma znatiželjno jer su kroz igru, pokrete i spontanost intuitivno pronašli zajednički jezik i veoma lepo se razumeli. Moja ćerka je oduševljeno pričala o meduzama koje su videli, i to izgovarajući u transu čitave fraze koje je „pokupila“ na francuskom. I to je spontanost.
Na našim časovima, da bih postigla upravo tu spontanost, ciljano usmeravam ka tome da dete samostalno iskaže ono što već nekim svojim receptorima prihvatilo.
Kakvi su didaktički problemi paralelnog učenja dva strana jezika u ranom dečjem uzrastu?
Ja ću ovde izneti svoje mišljenje, moguće da se neće svi složiti sa tim. Ja sam profesor engleskog jezika i književnosti. Služim se takodje španskim, italijanskim i francuskim jezikom, dakle obožavam jezike, volim da kada putujem pričam na ovim jezicima, kroz svoje ranije profesije u turizmu i hotelijerstvu mnogo puta sam dobila potvrdu da kada se čoveku obratite na njegovom maternjem jeziku, pridobili ste ga, pola posla je već završeno. Ukoliko je vaša situacija takva da je izvesno da ćete zbog posla, na primer, morati da se preselite u Nemačku, Francusku, onda definitivno ne bi bilo loše da dete krene rano da uči i ovaj drugi strani jezik. Ali ako situacija nije takva, onda ovo što ću reći iz mene progovara pre svega majka. Dakle, kao roditelj dvoje dece veoma mi je važno da moja deca rastu u zdravu decu, da postoji dobar balans u njihovim aktivnostima. Dete mora da bude fizički aktivno, dakle sport ima važnu ulogu. Dobro je ako se ukomponuje sa nekim kreativnim angažmanom – muzika, slikanje, gluma, balet…. I jezik, engleski kao baza. To je po meni nešto o čemu ja lično vodim računa. Kada me roditelji pitaju za drugi strani jezik, iskreno kažem da je sasvim u redu sačekati, ne žuriti. Kada se na engleskom jeziku stekne dobra osnova, i usvoje mehanizmi učenja, svi drugi strani jezici u kasnijim fazama neće biti problem, ne treba forsirati, treba uspostaviti balans, to je moje lično mišljenje i, ujedno, odgovor na Vaše pitanje.
Možete li uporediti školski i izvanškolski sistem učenja stranih jezika?
Svako izlaganje stranom jeziku nosi svoje dobre strane – ako se pametno uklope kockice u mozaik, onda je dete, tj. učenik na dobitku. Ali, ono što primećujem, mada ne želim da generalizujem jer poznajem sjajne pedagoge, nastavnike engleskog jezika, uglavnom postoji tendencija da se znanje vrednuje, tj. ocenjuje tako što se traže greške, kao da su pitanja koncipirana tako da se za odličnu ocenu treba izboriti sa svim mogućim izuzecima od pravila (koji se u svakodnevnom, živom jeziku praktično i ne upotrebljavaju, nebitni su), rade se diktati koji su veoma stresni, a po mom mišljenju diktat pripada jednoj sada već anahronoj pojavi, u doba spell check-a. Često imam priliku da vidim kontrolne zadatke jer mi moji učenici koji dolaze kod mene na časove donesu – trudim se da ne pakazujem otvoreno začuđenost samim konceptom kontrolnog zadatka – neretko vidim zadatke koji su potpuno izbačeni iz konteksta, a očekuje se da učenik napiše upravo ono što nastavnik naumi, iako su moguća i druga rešenja jer ne postoji kontekst. Zadaci su takvi da ne motivišu učenika da lepo uradi test, drugim rečima, suvoparni su, nezanimljivi, i po pravilu, uvek kriju neku začkoljicu, neki izuzetak. To mi se ne dopada, to ubija detetu volju da radi, stavlja ga u inferioran položaj, dete se pita šta to nije u redu, roditelj se takodje pita zašto je dete podbacilo na kontrolnom iz engleskog. Ja uvek podvučem jasnu crtu i ogradim se tako što kažem da ono što ja mogu da ponudim i što sve ove godine radim, jeste da dete opustim, da ga osnažim da koristi engleski jezik. Apsolutno je normalno grešiti, ali ne treba da se bojimo i stidimo pogreške, naprotiv – nama jezik treba da bude sredstvo kojim se služimo u životu. Roditeljima jasno kažem da nisu svi talentovani za engleski, muziku, fudbal, tenis, matematiku, nauku, ali svima nama je engleski potreban upravo da bismo se bavili onim što volimo i u čemu smo više uspešni. Engleski nam je potreban kao sredstvo. Kada kod mene u Centar dođe dete koje ide u više razrede osnovne škole, primećujem grč, strah, žao mi je što konstatujem da je engleski bauk. I odmah krenem da vraćam detetu osmeh na lice, pričamo opuštemo o stvarima koje su predmet interesovanja, o onome sa čime dete oseća povezanost – da li je u pitanju muzika, sport koji trenira, omiljeni you tuber, video igrica – brzo dođemo do onoga gde kreće involviranost, a kada zadobijam poverenje, e tek tada kreće naša zajednička priča. Strahovito puno verujem u potencijal i kapacitet koji svako dete ima ponaosob i znam kada povrati poljuljano samopouzdanje, kada dobije potreban vetar u ledja, tada smo postigli to nešto, i tada je nebo granica.
U svom radu srećem i izrazito talentovanu decu – tu smatram da je velika odgovornost nastavnika. Kada prepoznate X faktor kod deteta, greh je suzbijati i ne razvijati taj potencijal. Ne pričam ja ovde isključivo o engleskom jeziku – ako mogu da napravim paralelu sa medicinom, imate, recimo neki problem, odete kod lekara koji vas uputi kod specijaliste za taj problem, ali ono što izostaje jeste jedan holistički pristup, nikako da se sagleda celokupno stanje organizma. Ja u svom radu srećem decu koja su talentovana ne samo za engleski jezik. Ako na primer radimo nešto o muzici, instrumentima, pa kada to ilustrujem puštajući najlepše kompozicije ikada komponovane za violinu, pa ako dete krene da plače jer je to tako lepa muzika, pa se to ponovi u više navrata, osećam potrebu da to roditeljima prenesem da možda razmišljaju da bi dete trebalo usmeriti u tom pravcu.
Imamo sjajne matematičare, logičare i onda je sasvim normalno da o tome pričamo, da rešavamo zadatke na engleskom. Ono što želim da kažem jeste da meni nije bitno da li će dete znati pravilo kako se gradi Past Simple Tense, ili kada se sve upotrebljava…. Nikada na taj način nisam volela engleski jezik, ja lično, najviše volim da dovedem učenika do toga da kroz konteskt i situaciju koristi upravo taj Past Simple Tense, i kada ga upotrebi, ja onda kažem – e, to vam je deco Past Simple Tense☺.
Deca su danas sve više zaokupljena sadržajima i vidom komunikacije koje im pruža mobilni telefon, roditelji nemaju dovoljno vremena ili htenja da im se posvete, vaspitačice se žale na drastičan pad verbalnih sposobnosti i pad koncentracije kod dece predškolskog uzrasta. Uviđate li i vi takve trendove i kako se u nastavi nosite sa promenama koje u odrastanje donosi savremeno doba?
Da, primećujem, ali mi moramo zajednički da pronađemo najbolje rešenje za našu decu. Ne možemo da se borimo protiv tih trendova, to su tekovine modernog doba, ali možemo da im se prilagodimo i da probamo da izvučemo korist za sve, odnosno da ih podredimo našim potrebama. Jeste, deci opada pažnja, kratko traje, potrebne su im brže slike, i sve se odigrava mnogo dinamičnije. Deca imaju telefone, koriste ih, gledaju razne sadržaje. Svaki roditelj vidi kada dete obuzme mobilni telefon, dobije neki „zombi“ izraz, treba vremena da dozovete dete, da se vrati. To je, onako, prilično zastrašujuće. I to vidim da se dešava. Šta je suština? Ovo vreme nameće nova pravila, sve se dešava brzo, izloženi smo raznim pritiscima da se ispoštuju rokovi, stalno smo iza nekog ekrana (kompjuter, tablet, telefon, TV). Previše je obaveza, a sve manje vremena da se deci posvetimo na pravi način. Sve manje pričamo sa decom. Deci nedostaje priča. I to je ono što je osnovno. Deca ne praktikuju priču, nema sučeljavanja mišljanja, nema izražavanja stavova. Zato na našim časovima potenciram upravo priču, debatu bez obzira na nivo znanja engleskog jezika, sa najmlađima uživam u tome da im pričam, zanimljivo i angažovano. Kada uspete da povratite znatiželjni duh, istraživački duh, kada sa starijim osnovcima organizujete debatu, onda smo nešto uradili. Da, oni imaju mobilne telefone, ali kada radimo oni na tim mobilnim telefonima traže informacije koje će prezentovati. Naravno, koristićemo Internet, ali želim da pokažem kako ćemo tražiti sadržaje na engleskom jeziku. Tako je, svi koristimo aplikacije, ali ja svakoga molim da u settings-u namesti na engleski jezik. Moramo da držimo korak sa vremenom, oprezno i pametno, stavljajući sve te savremene gedžete u određenu funkciju, oni su tu da nama pomognu, i tako treba da ih koristimo.
U vreme pandemije korona virusa mnoge škole su morale da promene način rada, odnosno da pređu na takav vid nastave koji podrazumeva onlajn komunikaciju preko raznih internet platformi. Kakva su vaša iskustva rada sa novonastalom situacijom i sa takvim vidom nastave?
Kada je 15. marta proglašeno vanredno stanje, znala sam da moram odmah da pronađem način kako ćemo nastaviti dalje. Prekid kontinuiteta jednostavno nije dobra stvar. Za samo nedelju dana uspostavila sam virtuelnu učionicu. Najveći broj učenika se priključio novom načinu rada. Bilo je i onih koji su više za učionički način, što potpuno razumem, smatram da lični kontakt ne može ništa da nadomesti. Prenela sam iz škole sve materijale, a od izdavača zatražila pristup digitalnim resursima. Dobila sam pristup, pokazali su razumevanje za situaciju u kojoj smo se svi našli. Odlučila sam se za Zoom aplikaciju koja mi se učinila za moju priču najprikladnijom. Posle samo nedelju dana pauze, ali u potpuno novim okolnostima, kada sam ugledala ozarena lica drage dečice iz karantina, meni je srce bilo puno. Svaki naš čas bio je melem za sve nas, toliko pozitivne energije, toliko sreće što vidimo jedni druge, što drugari vide drugare, što smo ponovo, gle čuda, online zajedno, to je sve baš cool.
Kod mlađih polaznika roditelji su bili ti koji su morali da asistiraju u nekim segmentima, bili su uz svoju decu, bilo je tu puno komičnih situacija, smejali smo se zajedno, roditelji u pozadini, takodje. To je bila prilika i za roditelje da budu svedoci našeg rada, našeg napretka, šta njihova deca znaju, šta mogu, kako mi to radimo. Časovi su bili izuzetno dinamični, na ekranu sam mogla da podelim sve prateće sadržaje: video, audio, delili smo tablu, radila sam vežbanja zajedno sa decom. Ono što su oni radili u knjizi i radnoj sveci, ja sam radila na ekranu. U početku, shodno situaciji, sa mlađima sam časove započinjala tako što smo svi trljai dlanove, tako prali ruke, brojeći do 20 koliko je poželjno da traje pranje ruku tokom pandemije, delili savete kako da se štitimo od nove pošasti. Sa starijima smo razgovarali o svemu onome što im nedostaje tokom karantina, poveravali smo se jedni drugima. Časove smo završavali uvek u najpozitivnijem mogućem svetlu, šaljući poruke ljubavi, prijateljstva i pozitivne energije. Samo iskustvo sa online učionicom je sasvim sigurno umnogome obogatilo i unelo čak neko osveženje u našu nastavu. Sasvim sigurno znam da ću, i kada se od septembra ponovo budemo vratili u klasičnu učionicu, kombinovati i ove nove mogućnosti korišćenja online učionice. Na primer, u slučaju kada dete odsustvuje duže sa nastave zbog bolesti, ovo može da bude koristan način da se nadoknadi izgubljeno gradivo.
Na kraju, privodeći ovu čudnu školsku godinu kraju, mogu reći da se osećam dobro, ponosno i ispunjeno. Sačuvali smo kontinuitet u nastavi, još bolje smo upoznali jedni druge, zavirili u naše domove i skrivene kutke, mislim da smo stekli neku neraskidivu vezu, i jednu divnu uspomenu na naše zajedništvo i brigu jednih o drugima. To su velike stvari, a za mene možda najveća naučena lekcija.
Intervju vodila Olivera Dragišić
Stella polare