„Радују се Власи моји, и Греци, а понајвише Латини да Џиди нестају.
А мене баш то плаши – где ће немри наједном помрети?“
„У летописима кепеца, нема дивова.“
Када је, изашавши из вишегодишњег крвавог и страшног сукоба, демографски унакажен, уморан и истраумиран српски народ ушао у нову, географски и етнички проширену и квалитативно другачију земљу од оне из које је у рат пошао – у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, касније названу Краљевина Југославија – добио је и свог послератног књижевног натчовека. Био је то зенитистички Барбарогеније Децивилизатор који је међу Србе сишао са Авале, долазећи им побуњен из северне Шумадије. Па ипак, место његовог порекла нису биле ни Шумадија, ни Авала. Он је био истовремено троструко рођен: једно место његовог рођења била је далека и несазнатљива прошлост, друго је била неподношљива стварност послератног доба, треће је било машта Љубомира Мицића.
Тако нам и у двадесетпрвом веку, такође почетком двадесетих година, тачно један век после Барбарогенија Децивилизатора, у књижевност стижу нови надљуди –Џид и Џидовка, мешанци анђела, дрвета и људске расе. Но, за разлику од Барбарогенија Децивилизатора, Џидови нам стижу с југа Србије. Они су, попут Барбарогенија Децивилизатора, такође варвари, нехришћани, али нису били децивилизатори рушитељи, већ предцивилизатори градитељи.
Због чега се у књижевности спорадично јављају овакви конструкти – надљуди? Попут утопија које су се кроз историју јављале у гроздовима током кризних времена, одражавајући недосањане снове о идеалним световима, тако се и надљуди појављују у временима криза идентитета или после великих колективних патњи. Утопије и надљуди тако представљају наш одраз у огледалу. Приповедајући о Џиду, човек са југа Србије се сећао свега што га је некада или никада чинило великим и бољим. Барбарогеније је настао у време ратом измењеног духа и у време рађања модерног човека чија психолошка структура није могла бити иста као оног човека из предратног доба; он је настао из антагонизма послератног човека са наслеђем срушених царстава, али и као симбол српског побуњеног и незадовољеног национализма, испровоцираног истим таквим хрватским национализмом. А у каквим околностима настаје Џид као књижевни лик? О томе нам, можда, може нешто рећи једна од његових главних карактеристика: Џид не савија колена, јер их и нема. За разлику од нас, он не може ни физички ни психички да клекне. Из истог разлога он не може да прими хришћанство: „Све је кренуло по злу кад дођоше ови крсти и стадоше у народ утеривати праштање“. А није да нису покушали да са хришћанством нађу заједнички језик. Овако то ауторка описује:
„Горчин ми доцније, кад остадосмо сами у оној шпиљи, рече да мисли да им ипак ваља превести барем прослов Јеванђеља по Јовану. Тврдоврата ли човека!
Колико сутра, стаде се распитивати како се у њих каже Бог. А они му рекоше да не постоји реч само за Бога, но Бог може бити и највиши храст у лугу, жарач за ватру, вепар којег у пролеће, кад снег почне да се топи, украсе првим венчићима цвећа и пусте у гору, да га прождеру вукови, али и уд бика који чини да се краве близне, и још свакакве ствари. Са Речју и Светлошћу беше још горе. Реч могаше означавати готово сваки звук: и дажд, и шум ветра, и звекет гвожђа, и дах човечји, и блејање овце, и жубор потока. Не беше разлике у њих између речи и гласа, гласа и звука, даха и јеке. Све им беше исто. Светлост пак могаше бити и лице људско и свако небеско светли- ло, али и небеско плаветнило, јутро и дан. Са речју Живот беше још теже: то могаше бити и Мајка, животодавка, и појилиште за стоку, и мрестилиште, али и рибљи мрест, млеч, семе мушко, а најпосле и свако живо тело, без разлике. Но, ипак су деца своју матер звала ’Жива’ или ’Живана’, и када би говорили да се ко родио, рекли би да је ’изашао из Живе’, матере, а када би ко отишао са овог света, рекли би да се ’опростио од Живе’, или да је ’од-бијен од сисе Материне или Живине’.
Тако Горчин беше на силним мукама, које, додуше, сам на себе навуче. На крају диже руке, а најбоље што могаше срочити звучаше, ако ме сећање служи, овако: „У почетку беше Шум и Шум беше у Храсту, и Храст беше Шум. Шум беше у почетку код Храста. Дејством његовим све је постало и без њега ништа није постало што је по- стало. У њему беше Матер, Жива, и Жива је била Јутро Џидима. И Јутро светли у Казану (мраку) и Казан (мрак) га не обузима.”
Сматрах да то беше сасвим пристојно Јеванђеље, иако зачудно. Греци би на њег’ свакако попреко гледали, а и наша сабраћа са Синаја.
Јелена Гавриловић је дуго и издалека градила свог књижевног Џида. Он се српској јавности најпре указао кроз светло рачунарских екрана и персонализованих телефона, на друштвеним мрежама, бљеснувши нам у лице својом древном и дрвеном квргавошћу која је долазила из хладовине и мрака далеке и непознате прошлости. На тај начин Џид нам се указао као опозит времена у којем о њему читамо. Но, људско је памћење жилава травка: реагујући на информацију да се на нашој књижевној сцени појавила књига у којој је реч о Џидовима, непозната жена пореклом из Димитровграда, оставила је коментар у којем је писало да се сећа како јој је баба причала страшне приче о Џидовима. На питање шта јој је тачно причала, одговор је гласио: „Сећам се да је причала о високим људима чији је један корак веома велики; када сам је питала `колико велики, баба`, рекла ми је `толико велики да може да те врати код маме и тате у Београд`. Рекла ми је да су били направљени од храстовог дрвета, да им је лице било пуно ожиљака. `Зашто ожиљака, баба`, питала сам. `Зато што су се борили против лоших људи`, рекла је, `буди добра, јер ако ниси, они то осете и однесу те`. Била сам уплашена. Имали су светле очи које су далеко виделе. Питала сам `колико далеко`? `Јако далеко`, рекла је. `Где су живели`, питала сам. Баба је замишљено гледала и рекла ми је да је то једна велика кућа коју не може свако да нађе, да се налази негде у дубини земље.“ Испоставило се тако да сећања записана на дигиталним медијима у наше сумануто доба, потврђују прекрасне описе Јелениних Џидова.
Попут Мицићевог Децивилизатора, и Џид је сишао са планинских стрмина Старе Планине, али његова функција, његова намера, његове способности нису биле исте као у Барбарогенија. Док је Барбарогеније био чист плод маште једног човека који је снатрио о враћању историјског точка уназад, о преврату кроз који би Европа била враћена својим предцивилизацијским коренима, Џид је био плод имагинације шире заједнице чије је постојање дуго бележила фолклористика. Џид је својим карактеристикама сведочио о времену у које је Мицић желео да се врати, Џид је био створење за којим је Мицић трагао. Једна од најлепших карактеристика Џида била је та да је ствари и појаве увек називао правим именом чиме су, како су веровали, препознавали и обележавали зло, напола га именовањем побеђујући.
Кључна реч која повезује два књижевна лика, Барбарогенија и Џида, јесте цивилизација. Разлика између њих је у томе што је Децивилизатор већ цивилизован и што је по узусима цивилизације којој је припадао био нервозан и агресиван, док је нецивилизовани Џид благ. Он је креатура која није доживела светске ратове као једно од исходишта цивилизације. Надахнуће за обрачун са савременом цивилизацијом Љубомир Мицић и његов Барбарогеније црпели су из последица Првог светског рата. Само је натчовек могао прећи Албанију. Мицић је призивао снагу замишљених предака, варвара, оних који су живели у историографији непознатој прапостојбини Срба. Анимозитет према цивилизацији осећа и Џид. Попут Мицића који из далеких историјских и психолошких дубина на светло дана изводи Барбарогенија Децивилизатора, и Јелена Гавриловић на очи читалаца из мита и сећања изводи Џидове. Но, и Џид и Барбарогеније остају изван домашаја историографског знања и спознања, осим ако их не доживимо као историјски извор за време у којем су рођени као књижевни ликови. У том случају, обојица су негативи свога доба и препуни су историографских информација.
Док је код Мицића Балкан одувек био ексклузивно српског идентитета, у Јеленином наративу о прастановницима Балкана то није случај. Етницитет Џида није познат. Његове потомке, ипак, налазимо међу знаменитим зидарима црнотравског краја у којем и данас имају споменик, а њихове џиновске кости су, како предање каже, сахрањене дуж границе са Бугарском. Памте ли Бугари Џидове…
Разлика између два књижевна лика је и у томе што је Барбарогеније Децивилизатор изникао из псеудоисториографских наратива, у контексту окршаја два национализма, српског и хрватског. Јеленин Џид долази из много стаменитијих извора, као што је народна поезија, усмено предање, колективно сећање или колективна имагинација, етнологија и фолклористика. Једна од карактеристика авангарде била је њено позивање на древност, неопримитивизам, фолклорно или митско наслеђе, потом ослањање на романтизам и симболизам као видове отпора и побуне против просветитељског рационализма. Иако Јелена Гавриловић свог Џида није изграђивала у артикулисаном књижевном амбијенту који би као украс на крају свога имена имао један „изам“, и код ње наилазимо на ослањање на древност, мит и фолклор. И Барбарогеније и Џид имали су своје претке у високој, писаној књижевности, као што су били дадаистички „голи човек“ или Маринетијев „праисторијски човек“.
Радомир Константиновић је Мицића оптуживао да је својим Барбарогенијем јуришао против историје, али та оптужба није била сасвим тачна. Он је јуришао само против једног дела историје и то оног у којем је уочио „историјски квар“. И Јелена својим Џидом јуриша против дела историје, детектујући почетак цивилизације као место „историјског квара“. Једна од главних карактеристика цивилизације која је ономад почела и још увек траје, јесте терор идеје о демократији и демократичности свих, свега и свуда. Отуда су се у Јелениним причама баш Венецијанци побунили против џидовљевске дуговечности којом су у Републици нарушавали демократију: док је обичан народ умирао како треба и на време, Џидови су и по двеста или триста година зидали једну венецијанску кулу. Осетивши да ће дуговечност Џидова изазвати побуну код обичних Венецијанаца, а да би спречили немире, градске главешине се договорише да једног Џида гурну са скеле како би поломио ногу. Тако је у Венецији победила демократија.
Прелом бедрењаче или постојање отворене ране, означавало је сигурну смрт Џидова (њихов се бог смрти зове Саплет). Таква врста рањивости упоришна је тачка џидовљевског бића. Џид није божанство, он трансцедентне силе признаје и налази их у камену, дрвету, ваздуху, води, биљкама, семену. Схвативши да логос хришћанства и дух просветитељства у свом крајњем исходу нису произвели ништа друго до светских ратова, авангардни уметници су посегли за осмишљавањем и измишљањем нових светова, нових друштвених, политичких и религиозних модела. Из таквог једног порива био је рођен и Барбарогеније. Јеленина књижевност нема такво претенциозно политичко и идеолошко усмерење какво је зенитизам имао, али свесно или не, она Џидовљевим ликом ипак проблематизује време и цивилизацију у којој живимо. Када историјски хероји, односно реални историјски ликови више не могу да помогну, онда књижевност ступа на сцену и својим ликовима надомешћује оно што је историја пропустила. За разлику од Џида који своју смртну рану ни не покушава да исцели, ми смо они који чекају да им колац прободен кроз срце пусти пупољке, цветове и плод. За Џида није најважније да преживи сопствену смрт. Човек мора да има нешто од чега ће умрети.
Књижевност и историја су сестре по анксиозности. Обе су нервозне у свом настојању да се испоље, да кажу, да запишу, да ухвате неухватљиво и да опишу неописиво. Однос те две сестре је помало и воајерски, иако једна без друге не могу да живе. Оне се и добро разумеју, јер имају исту слабу тачку, исти сан, исту Јокастину несвесну жељу: да већ једном дође тај највећи и најбољи од свих, натчовек и цар („… мирис багрема не пушта, ни док цвета, ни кад прецвета“). Сан о натчовеку Џиду, као и моћној Џидовки девојци, женски је сан испричан Јелениним нежним женским, али понекад и херодотовским гласом.
Да се вратимо на мото с почетка овог текста: „Радују се Власи моји, и Греци, а понајвише Латини да Џиди нестају. А мене баш то плаши – где ће немри наједном помрети?“ Немри, Џидови, могу изумрети и по други пут: ако наша јужна и источна Србија опусти, ако предање и сећање на њих замре са последњим изданцима цивилизације која се сећа оних чије је бедрењаче поломила. Психологија каже: тамо где ти је страх, тамо ти је и задатак. Морамо памтити оне на чијим смо костима настали. У страху да то памћење не ишчезне, Јелена Гавриловић Џидове поново изводи на видело, овога пута кроз српску књижевност. Џидови, дакле, долазе из нашег нестајања и из наших слабости.
Stella Polare честита Виолети Бјелогрлић прву награду на конкурсу Златно слово за 2025. годину, коју је добила за књигу Логин и Аз, а коју дели са Иваном Малек за књигу Сузе испод белих чаршава. У то име овде доносимо делове из награђене књиге.
Дошла сам из правремена да будем живо тело скелету
Дошла сам из правремена да будем живо тело скелету. Мисли су кости душе. Душа је сасуд духа. Ја, Аз, нисам се опирала. Усадили су у мене глад. Сад живот и смрт трају у мени заједно. Пролазим, јер је то оно због чега сам обукла тело. Не пролазим, јер ме тиме напунио Дух. Онај који је у мене усадио семе љубави, посматра ме. Моје очи посматрају њега. То се зове Небо. Речено ми је: Све што изгубиш биће ти враћено.
Залепили су ми свица на чело
Кад сам напунила број дана да постанем жена, направили су светковину. Речи светковине су Предање. Од њих се подиже коса на глави. Нису се никад измениле. Ко их измени изгубиће му се и траг и сенка, и никад их више неће наћи.
Скинули су ми дугу белу кошуљу, одсекли шишке девојаштва и у три воде ме окупали. Прва је вода она која тече непрестано. Друга је она која стоји непокретно. Трећа је она која може да се смести у малу бочицу а да је има непрегледно. Тако ми се у душу уселила вода. Онда су дували у мене да ме осуше и предавали ми свако од свог даха. Дарована сам ветром да распознајем духове. Залепили су ми свица на чело. Да светли. То се зове Знак. У сумрак су ме закопали до грла да ми се у тело увуче сила земље по којој ћу ходати док је то по вољи Ономе који даје живот. Око мене, заривене у земљу, запалили су безбројне ватре и отишли.
Кад су ме ископали била сам нова. Старешина је одахнуо.
Са унутрашње стране мојих капака био је исписан Живот
Жене мог рода не сањају дању, само ноћу. Те ноћи су сањале речима. Речи снова носе Смисао. Скидале су своје наушнице, прстење, огрлице и стављале у једну торбу. Прилазиле су једна по једна, миловале ме, љубиле, прво у чело, па у срце, и давале благослове. Жене мог рода су добре жене.
Загрљене, певале су о путевима којима ћу ићи, о људима које ћу сретати, о сузама које ме чекају и Радости која је циљ. Неке су плакале. Неке су се смешиле. Оне које су плакале жалиле су мој бол. Оне које су се смејале радовале су се мојој храбрости. У зору су ми окачиле торбу на раме. Везале су ми очи, завртеле ме три пута и гурнуле у правцу у коме се окренуло моје тело.
Заједно са мном из места је отишло и јато врабаца.
Са унутрашње стране мојих капака био је исписан Живот.
Немам ништа, да бих имала све
Сад сам Исцелитељка. Немам свој праг. Живим у духу. Ретко у телу. Не бежим од њега, али ми није господар. Немам ништа, да бих имала све. То се зове Слобода.
Где станем, ту заноћим. Људи ми долазе. Полажем руке на њих. Доносе ми храну. Пратим покрете Живота и идем за њим. То се зове Судбина.
И створена сам и рођена. Нек схвати ко како хоће.
Обилазим росу у пољу, облажем се првим сунцем. Несталне колебљиве сене ноћи стварају ми утваре. Најчешће утваре глади. Од њих се штитим паљеним ситним кристалним песком. Зову га Со. Путем између врата и затиљка струји крв. По мом лицу пролазе јутра, никакав траг не остављају.
Дишем, гледам на створено, очи ми се радују, наслађујем се. Раздајем све што имам. Ништа не остављам. Не треба ми. Утискујем себе у памћење света. Тркам се с ветровима, око не стиже да трепне. Изравнавам узвишења, разврћем рачвања, нигде се не саплићем. Смехом напајам брда. Она се тресу и узвраћају ми смехом. Берем камење и од њега правим огњиште под ведрим небом. Од неживог, буде живо. Мирне су моје ватре.
Стављам руке у топлу реку, додирује ме као вољени, приклања се мојим облицима. Кад милујем класје за дланове ми се лепи слатка свежина. Од тога ми телом пролазе пријатни трнци.
Први саветник више не зна своје име. Зна како би волео да га зову.
Послове царства води Први саветник кога води Жеља. Први саветник више не зна своје име. Зна како би волео да га зову. Први саветник има расцепљену горњу усну и попречну бразду преко чела, знак да је једном ударао главом у градске зидине.
Док није постао Први саветник продавао је себе на тргу. Некад је продавао само своје делове. Некад уцело. Наплаћивао је гледање. Зато неки мисле да је нагомилао богатство. Понекад је имао плав језик и то онда кад би говорио наречјем своје мајке. Да би изрекао реч о њој, прво је морао од самог себе да је одвали. Једе своју браду са истом слашћу са којом једе своју браћу.
Сад узима само оно што му је на дохват руке. Трчећи пролази кроз сан јер се боји да га не запамти. Кад те сан запамти и почне да препричава то је крај. И сну и човеку. Кад говори, не дише. Кад гута, запиње. Кућу му је градило двадест хиљада људи. Све њихове кости су на једном месту. Од његовог погледа се осипају латице. Понекад дуби на глави да му се крв слије у мозак. Од тога нема велике користи. Гробље његовог поверења није велико. Кад омекани може да прође кроз рупицу на јајету.
Јесмо ли у двадесетим, или тридесетим годинама прошлог века?
Имате право. Све ово је било сто година раније, поручује
Владимир Велмар Јанковић, Поглед с Калемегдана. Оглед о београдском човеку,Српска краљевска академија 1938. (избор из текста: Г. Ђерић, први део)
Београд је био келтски, римски, хунски, аварски, бугарски, грчки, турски, аустријски, српски и још понечији, по неколико пута.
Није случајно што су се толики народи крвили због овога града, што је био називан прагом светих ратова, кућом ратова за веру, најкрвавијим каменом на свеколиком ратишту Европе, најсјајнијим листом турске историје, вратима Истока, капијом Запада. Нешто затвара и отвара то место. Решава ситуације и загонетке, опомиње на борбу, раствара нове видике победе, позива на одбрану, мами на живот. Једном речи: кључ.
Ко га има, има много.
***
Шака јада били су Срби у првој половини 19. века.
Србија је у почетку 19. века имала око 360 000 становника. Београд је почео са једва 5 000, скупа са Турцима и свима странцима. Трговину су држали странци, Цинцари, Јевреји и други, војну силу Турчин.
***
У Београду је 19. век створио нарочиту атмосферу.
То село, откако је 1806. поново освојило Београд, било је одатле сузбијано разним утицајима, али је остало победничко.
У том периоду, развијајући своје државотворне и остале цивилне снаге, тај народ села даје биолошки, социјално, етички и нашег човека из варошица и вароши, даје своју народну интелигенцију свих занимања, а ствара том својом демократичношћу, која је синтетична моћ сажета из свих донесених основа, повољан дух за асимилацију српског човека из свих крајева, на путу ка његовој коначној београдској животној оријентацији.
Београдски човек дакле није само Београђанин, београдски становник, него човек београдске животне оријентације и из унутрашњости земље. Између њих постоји једна немеханичка веза, заједница која је створена резултатима 1804–1918.
Он (Београд) је тек стигао, а није скоројевић, јер су његови људи у правој патњи стварани, а то је најбоља традиција. Он је сав сиров, а има душу старих народа јер се може позвати на многу славу и величину. Он је млад као организација, али са накупљеним животним искуством јер су његови људи и без много оруђа урадили оно што им је требало за достојанство и слободу.
***
Београд је увек био дошљачка варош.
Београд је и данас дошљачка варош, више него икада. Две трећине најмање има дошљака из свих крајева Југославије и са стране.
То ново становништво донело је собом своју меру ствари у свету, своја мерила, своју динамику и темперамент, разнородан и опречан. Од тих опрека и сукоба ври и шири се, али се још не стишава, не стилизује, не формира нови Београд него је у пуном прелазничком превирању.
Нови београдски човек данас је још у стварању; где је створен, створен је више личним заслугама или по остатку традиције него новим колективним духом. Он има своје протагонисте савести али нема још своје нове опште уједначености, нема читавих готових формација.
Град који има тако велику и дугу историју нема много трагова те историје. Садашњост брише спољну материјалну прошлост. Српска нова историја је историја човека и његове борбе без материјалних споменика те борбе.
***
И данас је он (и човек његове животне оријентације) поприште борбе и зато је такав какав је. Отимају се око њега неколико његових прошлости и не дају му да буде преко ноћи свој, устаљен, одређен.
Отима се око њега неколико српских прошлости и не дају му да буде ни србијански ни пречански. Отимају се око њега неколико југословенских себичности и не дају му да размахне како би могао. Отимају се око њега бољи и гори београдски људи и не дају му да буде раван самом себи.
Многима је крив што је жив.
Једни га презиру што није као други градови, на Западу. Други што макар за вољу туризма не остаје Исток. Многи зато што не знају шта је то Балкан, још ни данас. Многима је немио што није само тај који даје и пружа себе на жртву.
Неки га воле зато што им, такав какав је, даје могућности да буду легални злочинци. Неки зато што има широка плећа те трпи све и свакога. Неки напросто зато што је њихов, какав је да је.
Сви ти, једни и други, заправо су одвојени: опречне су то љубави, сукобљене мржње, презири различитог рода и од њих, све то у њему, и за њега, противу њега или у корист његову куља, буја, кључа, тресе се, трешти, ломи, кида се…
Варош која настаје. Човек који с њом настаје.
Ко се не потруди да открије унутрашњи смисао тога настајања биће дуго туђин у овоме граду и самом себи и другима, биће много осамљен и кад је с другима.
***
Београд није прелазник само у архитектури, у привредној структури споља, него и духовно, менталитетски и социјално. Једно велико историјско биће на својој највећој историјско-народној прекретници, биће које се колеба да ли да остане при старом животу или да пригрли нови.
А побуна на све то што се зове свакодневни живот тиња и хвата корена; очекивање једног решавајућег напора крочи све даље из дана у дан. Тај напор и његов будући замах неки крсте паролама револуције, неки опет паролама реда. Али данашњи београдски човек осећа да то што долази није ни једно ни друго, и хвата га неизвесност.
Редовног тока нема још, све је ровито сем оних дубоких основа које су нас приковале за ово место и нанеле нам баш ову историју. Ова варош и човек њене животне оријентације настали су револуцијом и навика таквог настајања не брише се ни лако ни брзо.
Ко стално живи у поређењу колико, рецимо, Београд није Европа, или још горе, колико би требало да је Европа по изгледу и по људима, тај мора ускоро пасти у неку болест духа, у пакост, сумњу, цинизам, немоћ, хистерију.
У овој вароши увек смо у недоумици да ли је патриотски критицизам баш сасвим оправдан, повика на неправду баш сасвим основана, примедбе у име лепшег човека баш сасвим на месту, пребацивање у име бољег укуса баш сасвим разложно.
Изгледа притом понекад као да нас у последње време много више чувају богови но што сами себе чувамо. Због те кобне неодређености, због те импровизације животне и несаосећања са живим током времена, стално смо затечени и догађајима и катастрофама, и споља и изнутра.
Прелазничко доба није прешло у фазу одређености и зато су претежно на површини и на утицају они који су и сами најпогоднији за прелазно доба. У прелазном времену и стању строга начелност је зазорна, заморна или опасна по режиме, по друштво кога нема, по заједницу које нема; чврста убеђења препрека су конформизму, квалитет представља утег. Поштење може да се извргне у надменост у очима држаоца прелазних стања.
Релативизам, релативизација односа и вредности. У том прелазном стању људи су способни да уситне и највеће подвиге, да прокоцкају и најдубља уверења, да се за ноћ окрену за читав круг и да истога дана неколико пута осете напоредо у себи и рајетина и хајдука, и победника и неспособног, и јунака и полтрона, јаког и слабог, револуционара и циника, заинтересованог и скептика, Србина и гада, Југословена и наказу колонијалну.
И да постану сами себи загонетка која од свог решења бежи.
***
Данас Београд и човек београдског животног сналажења није више толико свој, није толико српски, није толико слободан као некад; он је данас својевољни заробљеник нових великих проблема који су постали његови пре но што је и могао да се одлучи да ли ће их примити или неће.
Прелазништво ствара своје категорије прелазних људи, прелазних типова и прелазничара по професији.
Али ту спада велика већина јавних радника, носилаца свога времена. Политичари и државници, научници и васпитачи, бирократе и војници, књижевници и уметници, новинари и публицисте, привредни капетани и социјални организатори, сталешки представници и синдикални предводници. Вође и бунџије свих врста, носиоци идеологије, извршиоци правде.
Колико разочарења, колике неразумљиве каријере, трошење нерава и егзистенција, сагоревања и умирања, колике отворене перспективе борбе, понижења, испливавања на прса и на леђа, колика власт и колика немоћ! Све у том прелазничком политичком Београду, који, ако и није у револуцији, једе своју децу, не знајући ни вредност залогаја.
***
Нема сентименталности, то треба да знате, поручује Европа са свих пропалих конференција. Рачунајте с нашим егоизмом и браните се сами како знате. Признајемо само јачег, довитљивијег, вештијег, подлијег. Не признајемо слабијег.
Тражите правду од нас само ако се та ваша правдица поклапа са нашим великим интересима.
Представљате ли привредни интерес? Онда рачунамо с вама као са уређеном привредом. Ако то нисте, сав ризик је на вама, ми немамо времена да и то уређујемо, сем ако не пристанете на колонијалне услове кад тражите кредите. Само ако сте првокласни дужници можемо озбиљно да вас узмемо. У противном вам шаљемо спекулантски олош, нека вас превари, друго и не заслужујете.
Свега једну молбу има Европа: што мање тешкоћа са ваше стране, зар не видите да нам се цивилизација руши?
***
Рат под миром, рат привреде, рат културе, и технике и духа.
С овим последњим (тј. с духом) стоји готово најгоре.
Шта дајеш човечанству? Чиме се представљаш њему и онда кад те нико не пита?
У име своје и у име народа.
Дошло је време да се буде не оно што би се могло бити, него да се буде оно што јеси. И као народ и друштво, и као држава, и као човек.
Бити човек и бити оно што јеси значи моћи одредити прави однос према свима око себе; према ономе ко је до тебе, и онда кад је нижи, и кад је виши, и кад је раван теби. Значи умети давати слободну меру жртве за друге и чувати своје као нешто од чега и други могу имати среће. Умети давати оно чим се уграђујеш у заједницу и бити дубоко њен и онда кад самог себе највише поштујеш.
А бити човек и бити оно што јеси то је пре свега узети пуну одговорност за своја дела и недела, то је моћи бити увек насамо са својом савешћу, и онда кад те гризе и онда кад ти је мирна, то је смети ићи до краја мисли у потхватима свога срца и свога ума, знати шта хоћеш и шта можеш, знати себе и моћи бити и са собом и над собом.
Бити човек и бити оно што јеси – не може се а да ниси способан да пречишћаваш рачуне и са богом и са ђаволом.
Много наједном. Дедови су ту, истина.
То ткање, које су историја и њена снага сачинили у човеку, мора да буде живо у њему, чак и онда кад одриче вредност онима који су га створили. Може бити човек ко је у сукобу са својим родитељима. Али не може бити човек који заборави своје родитеље. Апстрактни, биолошки, економски човек је опасан као барут или безначајан као прашина. Ко год је само свој, није ничији.
Издавачка кућа Агноста недавно је издала други по реду роман једног од најнеобичнијих руских писаца из хладноратовске епохе, Јурија Мамлејева. Реч је о његовом позном роману под насловом Московски гамбит који је највероватније уобличен 2007. године, а који на српском језику данас можемо читати у сјајном преводу Душка Паунковића. Паунковић је за ову кућу превео и његово дело Бесани, писано шездесетих година 20. века. Уз неке раније преводе, љубопитљиви читалац би сада могао да стекне солидну представу о Мамлејевљевом делу.
Овом роману ће се љубитељи езотерије и геополитике веома обрадовати. Прво, сам Мамлејев је био оснивач и припадник уметничког кружока у Москви, Јужинске групе, која је утицала на генерацију мислилаца чијим идеолошким и политичким идејама данас сведочимо. Ликови који су описани у Московском гамбиту засновани су на историјским личностима, иако понекад могу представљати и синтезу неколико људи. Примера ради, главни јунак Саша Трепетов, могао би делимично бити изграђен по лику Евгенија Головина, док цео роман носи и аутобиографску ноту. У њему је описан живот (или бар нека његова варијанта!) неформалне културне, али и окултне сцене социјалистичке Москве из шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Езотерична нота романа (мистицизам, психоделија, источњачке филозофије) заснована је на Мамлејевљевом отпору према материјалистичкој култури у којој је живео. Тако је у Московском гамбиту видљиви свет само параван за душевне, духовне, психолошке и којекакве друге дубине (алкохоличарске, рецимо). У њему има много ужаса, психозе, апсурда, суза, патоса, филозофије (мада ни приближно као у роману Бесани).
Што се геополитике тиче, није непознато да је Јужински круг, поред осталих, у младости надахнуо и Александра Дугина који је припадао ширем кругу ове необичне дружине. Данас у Русији трају живе расправе око питања колико се езотерије овог кружока задржало у Дугиновој мисли, а ставови се крећу од оних који је сматрају пресудном, до оних по којима је Дугин накнадно своје идеје базирао на наслеђу Јужинског круга (одбацивање модерне, постмодерне и рационалистичког запада). Понекад се за Мамлејева каже да је његова књижевност „отров из којег је Дугин пио“, јер је у њој нормализована екстремна индивидуална психопатија која даље отвара врата политичком радикализму. Тако Дугинови критичари Мамлејевљеву књижевност доживљавају као основу и знамење свега мрачног што је Русију задесило деведесетих година прошлог века. На читалачким форумима се Мамлејевљева књижевност понекад карактерише као „православни хорор“.
Московски гамбит се може читати и као политичка критика социјализма, манифестована кроз специфичну врсту отпора – унутрашњи отпор. Тако Јужински круг као скривена тема романа постаје симбол побуне, па самим тим читаоцу може послужити као упоредна основа за сличне врсте отпора у Источном блоку током Хладног рата, укључујући и југословенски простор. Но, ваља напоменути да Мамлејев због свог бруталног стила није глатко пролазио кроз решето руске критике: то што га је званична критика одбацивала није ништа наспрам тога што су га и неканонски књижевни гласови дисквалификовали као превише опасног и провокативног. За њих је због манира, атмосфере, фрагментарног начина писања, због наглих скокова из реалности у фантазију доживљаван као непријатан и тежак писац (самим тим и елитистичан). Другим речима, Мамлејев није писац за широку публику, већ за оне посвећене појединце, трагаче за духовним, религиозним и интелектуалним дубинама, али и за оне који пребрајају наслеђа великих руских и светских писаца у савременој прози. Да ли је књига заиста опасна као што се о њој пише? Да ако је читалац већ крхак, осетљив и мало напрсао. Али не и ако је порив за читањем заснован на истраживачким потребама и уколико читалац не сумња у своју веру и целовитост.
Мамлејев готово увек испитује шта се дешава са структуром личности онда када нема Бога. Док Достојевски поставља то питање, Мамлејев је, као његов настављач, у пољу Божјег одсуства. И шта бива тада? Јунаци се распадају, губе идентитет, све ружно излази на површину, реченица се прекида, нема циља, остају само плач, депресија, туга, слом и ништа. Тако се и Москва претвара у место „после живота“, у метрополу духовне пустоши, указује се више као психички него географски простор, па роман тако има тенденцију да читаоцу убије сваку назнаку романтизма при помисли на тај велелепни град (што је опет нека врста романтизма, чак можда и надоградња стереотипа).
Постоји и она димензија књиге која може бити занимљива психолозима или антрополозима: можда је кроз Мамлејевљеве ликове описана динамика распада личности, можда је у питању лабораторија граничних искустава, а можда јунаци и нису пали с ума већ су свеснији него што је то нормално или дозвољено. Са друге стране, књига се може читати и као продужетак Бесаних код којих је личност нестабилна, а можда и нарцисоидна.
Шта се крије иза одлуке Мамлејева да у наслов романа убаци реч гамбит која долази из шаховске терминологије, а која подразумева жртвовање фигуре зарад стратешке предности у надметању? У контексту романа „пешаци“ су спремни на жртву (која је и суштински појам хришћанства) зарад откривања сопствених дубина, макар оне биле мрачне, опасне, несносне. Мамлејевљеви јунаци се могу доживети и као доносиоци вести „с оне стране“ смисла и из зоне безбожништва. Наравно да роман не говори само о Москви у време социјализма, нити о алкохолизму као заштитном знаку московског андерграунда, већ о егзистенцијалним и метафизичким питањима као што су смрт, бесмртност, духовност, смисао, грижа савести и унутрашња слобода. Најлепше (и помало зачуђујуће) је то што су код Мамлејева људи без Бога ужасни. Уједно је то и најстрашније: зар смо заиста тако гадни кад нема Бога, зашто само лоше особине тада излазе на видело?
Мора да је негде некоме некада на путу испао овај знак.
Где смо погрешили? – пише с једне стране медаљона и криви уснице, и пружа руке ка мом врату, танан а тежак, тежак кô генерација.
Много смо волели – каже с друге стране – слободу и топле оброке, разигране животе на ланцу тешком а дугом, дугом кô историја.
Негде смо заказали – каже часовничар инспицирајући знакове у великом механизму док увеличано око прати удове малих радника: тик-так, тик-так, тик-так...
Кад идем, не питај ме
Не заустављај ме у подне ни у рану зору, не стај ми на пут за ова зла живота.
Кад застанем да се осмехнем зениту у пролазу, обуци се кô кестен и испрати ме у ноћ.
Кад идем, ја не гледам. Довољне су ми птице што прхћу у грудима, блиски ми кровови што нижу се у очима немим.
Ја идем и за друго не питам; корак ми је дневник свих ћосавих јесени, гладан тишина, кише и неба.
Зато ме не дирај док сасвим не усним кô сат над узглављем, да овим зубима бесним још среће уграбим и проспем пред собом.
Весници
Ко год ми поглед дозове на овом свету, лепши је од морања, три пута лепши од правила. Био тек ружичасти изданак земље ил' накалемљена христоликост живота, древна навика да се препустимо смрти. Ко год ми поглед дозове, није дошао да ћути.
Ко год ме на глас на овом свету нагони, срећнији је од источњачких мудраца, три пута живљи од колонада високих умова. Био тек образ дрчне невиности или начитаност жилавог искуства. Ко год ме на глас нагони, дошао је да буди.
Свега је мало
И твог царског погледа, и мојих обнажених бутина.
У фрижидеру мало од јуче, између нас мало сутра.
Не сећам зашто смо утихнули, мало се свађали, још мање волели.
Незналица
...је данас била на мом прозору и гракала је јако да ће умрети нешто у мени нешто у нама нешто велико
и била ми је на сну кô каква нејасна слика дедова и дечака у блату до колена
па се померила кô возила у ретровизору чукају се и тркају псујући ми све по списку
на том списку је и Незналица прешао Албанију и скочио у море да се окупа
море је плаво смеју ми се нова деца и кажу да су ми очи црвене
Prikaz knjige Predraga Milojevića, Selsko meso (Presing: 2025).
Kad se pesnik, a ujedno i urednik i izdavač, napije, opije, ili ako hoćete – prepije poezijom i „poezijom“, onda iz tog pijanstva, tog prelivanja „kapi iz čaše“, tog suživota sa dobrom i lošom poezijom, sa svim onim dobrim i lošim ljudima u jednim te istim ljudima (jer ništa nije crno-belo), nastane jedno ovakvo štivo necenzurisanih stihova, slobodnih i oslobođenih fikcija, ali i mnogih zbiljskih misli i dela. Realno, ako bi se cenzurisalo, mnoge pesme bi jednostavno nestale! A onda to ne bi bio valjan recept za selsko meso. Ne bi bilo ni mesa, a ni reprezentativnog sela, u knjizi.
Tako da, ovo je poezija krcata skarednim rečima, izrazima, mislima i delima. Autor je bez uvijanja i ulepšavanja napravio jedan pravi mali istovar izrazito čulne i bodljikave poezije. Nisam slučajno upotrebila reč „istovar“. U jednoj od pesama iz prvog ciklusa (zbirka je podeljena na tri ciklusa: selo, recept, meso), lirski subjekt zaspi pijan na klupi čekajući da obavi jedan istovar robe iz kamiona, koji se tog dana neće desiti, kako kaže „šef“ nad usnulom pijanicom.
U prvom ciklusu su opisane „sitne“ krađe odeće i potrepština iz Crvenog krsta u vreme rata i dat specifičan prikaz ratnih profitera i onih koji su uvek umeli da se snađu i opstanu pod bilo kojom vlašću, samo što je autor govoreći u prvom licu, predstavio te „bezazlene“ lopovluke kao što je uzimanje sardina iz kutija za izbegle i unesrećene, na neuobičajen način, iz perspektive „okrivljenog“ i time još više dao uverljivost, pojačavši prikazano dodatkom da kada ih je šef uhvatio u tom sitnom ćaru, sankcija je izostala jer je jedan od počinilaca brat od šefa. Ova scena je nažalost široko primenjiva na celu zemlju, samo se nerado o tome govori, a kamoli piše u stihovima, i to u prvom licu.
Hrabrost u izrazu i kazivanom, autor posebno iskazuje u narednom ciklusu gde piše izvesnu poemu o Presingu, a Presing, kaže, „to sam ja“, a živi za dan kad će Presing biti „to smo mi“. U poemi on cinično iskazuje svoj bunt protiv bilo kakve „političke korektnosti“ i licemera, razotkrivajući „Presingova“ razmišljanja o svim tim odličnim, osrednjim i onim očajnim pesnicima koji su, parafraziram, „plačipičke što u mraku svojih sobica plaču gledajući samoljubno svoje stihove koje ližu kao majmuni banane“.
Čitajući Selsko meso, više puta sam se nasmejala, ali i zamislila, jer ne uzimam zdravo za gotovo nijedan tekst, pa ni ovakav gde je naizgled sve ogoljeno – svi književni cirkuzanti, kurve i poltroni, jer i ako je zaista ogoljeno, tu su i dalje slojevi i slojevi koje treba razmaći i uvideti još dublje činioce, jer Selsko meso je i nezgrapna sociološka studija, prikaz posrnulog društva u celini kroz „sitne“ primere „sitnih“ nepočinstava.
Treći ciklus je obuhvatio erotske pesme koje su zaokružene, čini se, jednom odabranom temom – žudnjom oženjenog muškarca za mladom ljubavnicom. U stihovima je ona okrutna i daće mu „mrvice“ možda ali samo ako napiše čitav roman o njoj, uzavreloj i nedostižnoj. Poslednji ciklus se može shvatiti i kao pesnikovo koketiranje sa svojom Muzom, razgovor sa Nadahnućem neophodnim za poetski istinski plam, a sve prikazane pesničke slike – seksualne fantazije zapravo vratolomije jednog domaćeg Bukovskog da sve ono neopipljivo pipne. I zabeleži. Možda toga bude još u nekoj novoj knjizi?
Читање путописа Патрика Лија Фермора Време дарова. Пешице до Константинопоља: од Хука у Низоземској до средњег Дунава, превод: Данијела Јовановић, Службени гласник 2025.
Данијела Јовановић је прошле године била вредна: превела је поезију Џејн Кењон – Нек дође вече (Културни центар Новог Сада, 2025), написала је књигу – О сећању и Другом светском рату – (П)огледи Данијеле Јовановић (Службени гласник, 2025) и превела је путопис Патрика Лија Фермора – Време дарова. Пешице до Константинопоља: од Хука у Низоземској до средњег Дунава (Службени гласник, 2025). Наслов ове последње књиге може се читати и као знамење ових преводилачких и стваралачких подухвата. Тако је и Патрик Ли Фермор 1933. године, у једној немачкој кући, у којој се случајно затекао на Божић, као потпуни странац, од својих домаћина (чији језик није знао) неочекивано примио дарове. Тај блистави и свечани празнични тренутак којег се сећао много година касније, сажето описује ауторов однос према искуству пешачења од Лондона до Цариграда. И ето првог од неколико могућих начина да ову књигу схватите и доживите – путовања као дарови света, живота, људи.
Књигу још можете читати као леп и хвале вредан подухват издавачке куће и преводиоца. У питању је путопис који, поред осталог, обухвата и Балкан (тај део, додуше, биће објављен тек наредне године на српском језику), али и путопис у којем преводилачка умешност списатељице по вокацији, историчарке по образовању и путнице по ентузијазму долази до пуног изражаја. Са осећајем који је својствен историчарима – да се у трансферу текста са једног на други језик не сме губити информација, Данијела не губи ни на раскоши језика. Друга важна ствар коју ваља истаћи јесу фусноте (о којима читаоци и преводиоци имају различита мишљења), а које не представљају преводиочево разметање знањем, већ успутну, другарску поделу знања. Јер, кад је већ себи као преводиоцу морала да разјасни све оне појмове који су везани за речну пловидбу, архитектуру или одевање и моду, зашто их не би поделила и са нама!? И Данијела то несебично ради, олакшавајући нам кретање кроз текст, како просторно, тако и вертикално, кроз историју.
Ко је био Патрик Ли Фермор? Историчари су склони да путописце по аутоматизму сматрају обавештајцима, и такав став није увек оправдан, али најчешће није без основа. Фермор јесте био британски агент, запослен у Управи за специјалне операције (СОЕ – Special Operations Executive) и ту је стекао и пензију, али када је ова институција после рата била реорганизована и када је формирана МИ6, Фермор је службу напустио. Но, остао је њен пријатељ и повремено је бивао питан за мишљење о приликама на Балкану на којем је, током Хладног рата, живео. Тако се ова књига може читати и као развојни пут младића који је током Другог светског рата постао британски обавештајац, а који је своје предиспозиције за такву врсту посла посебно развио током овог путовања.
Фермор је ову књигу писао накнадно, као шездесетогодишњак, приређујући је на основу својих дневника и сећања, са накнадном памећу, знањем и образовањем. Реч је, дакле о испегланом и дотераном путопису који нам се не отвара у својој пуноћи, искрености и сировости младалачког рукописа, већ кроз накнадну Ферморову жељу да тај део свог живота некако систематизује и уобличи. Па ипак, та чињеница путопису нимало не одузима од квалитета и лепоте, напротив: уноси додатни могући слој ишчитавања у којем се сусрећу млади и стари Фермор. И као такав, он спада у најзначајнија имена британске путописне књижевности.
Фермор је са осамнаест година кренуо на пут од Лондона до Цариграда. Не објашњава зашто је желео да стигне баш до Босфора, али каже због чега је морао да крене на пут: адолесцентске муке и наизглед безизлазна ситуација једне лондонске зиме (осећај да не зна шта би са собом), навели су га на такву одлуку. Био је то младић који је детињство провео изван домашаја очеве, па и мајчине контроле, тако да је одрастао под покровитељством и окриљем шире породице, слободан, неспутан, разуздан. То га је коштало током школовања: био је интелигентан и вољен, али ипак избациван из школа због непоштовања разних правила. И већ се у тој фази, очигледно, формирају неке од карактеристика будућег путника, писца и обавештајца.
Које се Ферморове особине могу опазити кроз ишчитавање овог путописа? Најпре, порив за кретањем, немогућност мировања, авантуристички дух и смелост да се као студент (лажно се представљао – и то треба имати у виду), упусти у пустоловину пешачења по зими од Хука у Низоземској до Константинопоља. Затим, изражена интуиција, осећај за уочавање граничних зона које нису на први поглед свима јасне, способност систематизације великих историјских наратива, огромна способност опажања и невероватна брзина учења страног језика (немачког). Фермор је поседовао и високу социјалну и емотивну интелигенцију (он осећа кад је време да се склони, зна како да седи неопажен у кафани, разуме када треба да обустави непријатна питања, вољен је, дружељубив је, окретан и пажљив у разговору). Он уочава слабе тачке простора и времена кроз које се креће. Сасвим јасно види структуре које другима измичу. Веома брзо обрађује, разрађује, одлучује којим ће се путевима кретати, узимајући у обзир њихову дужину, опасности, новац којим располаже, сопствену знатижељу, реалне могућности. Дакле, све оно што га квалификује за будућег обавештајца, уједно га квалификује и за будућег сјајног писца.
Време дарова још можете читати и као неформалну картографију духа Европе пред Други светски рат, готово као неку карту геополитичког езотеризма или као мапу европског идентитета пред још један њен велики (рас)пад. Феромор осећа дух простора у којима се налази, а залазио је у напуштене штале, старе дворце, музеје, домове обичног, простог света, виле богаташа, у села која изгледају као временски мехурови у бучном току историје (бар тако изгледају у Ферморовим очима и описима).
Још један могући начин читања овог путописа могао би бити онај у којем се Европа током пешачења младог Британца указује као пут проласка, преображаја, иницијације. Отуда је ова маршрута, овај лик, његове године, његово полазиште и исходиште нешто што читаоца може подсетити на деветнаестовековна романтичарска путовања богатих британских племића који су се, ради самоспознаје, са европског северозапада упућивали ка европском југоистоку. Фермор стоји на крају те епохе, помало сентименталан попут романтичара, али уз једну димензију која је романтичарима недостајала – код њега читамо и интелектуални авантуризам (док романтичари само осећају, Фермор још и зна и анализира).
За љубитеље Јунга или чак Џозефа Конрада, овај се путопис намеће као права основа за истраживање британског и европског „несвесног“ или као компаративна основа Срца таме. Оса северозапад-југоисоток Европе, која се као путања потраге за собом и за сопственим и колективним „срцем таме“ развила током романтизма (у време економског узлета Британије и Европе), први пут је свој правац променила шездесетих година 20. века, када су милиони радника са југа и истока Европе кренули ка њеном економски развијеном северу, у намери да „постану неко и нешто“. Прекретница је био Други светски рат: док су до њега богати појединци са развијеног северозапада кретали ка југоистоку Европе (углавном ка Апенинском и Балканском полуострву) у тежњи да спознају себе, после рата су радници масовно одлазили на север да поправе свој материјални и друштвени статус, те да нађу срећу у томе. Фермор је ближи овој првој генерацији, иако „седи на две столице“, сажимајући у свом искуству предратни младићки поглед на европски свет и онај послератни, у којем су европске вредности значајно биле измењене. И Фермор прелази пут преображаја, прерастајући из младића у мушкарца. Као што и јунак Конрадовог романа на пут самоспознаје полази излазећи из цивилизације укрцавањем на брод и спуштањем низ Темзу, тако и Фермор низ исту реку креће на пут током којег ће напустити старог себе. Једино што је код Конрада „срце таме“ (цивилизације) у Африци, док је код Фермора „срце таме“ наслућено у Европи, у атмосфери и људима нацистичке Немачке која се тада будила. Фермор ће проћи кроз три фазе: по површини хладног, рационалног, модерног, аполонског, соларног севера, затим ће се спустити у централну Европу у којој се откривају историјске дубине и која се указује као херметичан, историјски згуснут и амбивалентан простор, што претходи трећој фази (коју ишчекујемо наредне године) – дионизијском Балкану који је у западним перцепцијама одувек био на граници мита, као алтерего Запада.
На крају, ово је књига у којој је млад човек преходао самог себе кроз Европу у једном њеном и у једном свом специфичном периоду развоја. Оно што данас можемо зачас проверити на мобилном телефону (где се нека улица налази, у којем правцу треба да идемо, када ради музеј, где има јефтин оброк…), то су пешаци некада морали да прегладују док не открију. Отуда је књига Време дарова и у антрополошком смислу веома интересантна, односно можете се бесконачно упоређивати са овим необичним путником, можете упоређивати своју Европу са његовом, а можете се и сами упустити у сопствено срце таме (…мада сте ви већ на Балкану).
Опис одупирања Медитерану:
„Нашавши се поново међу мапама и поставши одједном свестан доступности Медитерана, читава композиција мисли ми је пројурила кроз главу која је, на тренутак, угрозила моју експедицију. Све који бораве на тевтонском северу, док гледају зимско небо, неодољиво привлачи Медитеран, као да читаво полуострво од Трста до Агриђента почне на њих да делује попут магнета. Магнетизам је пропраћен песмом невидљивог хора, звуцима мандолине који пролазе кроз ваздух, док сабласни мириси цветова лимунова дозивају своје жртве да крену на југ, преко алпски прелаза. То је Гетеов закон и неминован је као Њутнов или Бојлов.“
Retko se događa da nemam u radu naručeni prevod neke knjige. Tad nekoliko dana blejim dokona pa me dohvate pundravci i onda dohvatim da prevodim nešto za svoju dušu. To kasnije obično niko neće da objavi. Desilo se to i s ovim prevodom, pre dvadesetak godina. Nudila ga na nekoliko strana ali… roman je dobar, ali beznačajan. Takva je i većina prevedenih romana koji se danas objavljuju, ali njih bar prati neka nagrada, ili dobra prodaja u zemlji u kojoj su nastali, pa i u svetu, ili popularnost autora koji je napisao i bolje stvari, te ipak budu objavljeni. Ovome u prilog nije išlo ništa.
P. Bourget, G. D’Houville, H. Duvernois, P. Benoit
LE ROMAN DES QUATRE
Paris, Librairie Plon, 1923.
„Sve umetnosti teže reljefnosti da bi ostvarile skromni cilj koji je možda i vrhunski: uverljivost. Pokušajmo da i mi damo doprinos toj težnji tako što ćemo svako na svoj način osvetliti različite strane jedne teme.“ Ovo kaže jedan od četiri autora romana sa skromnim naslovom „Roman četvorice“.
„Četvorica“ su francuski književnici s početka dvadesetog veka, neki od njih članovi Francuske akademije, svojevremeno veoma poznati, cenjeni i popularni. Danas, zaboravljeni. „Mali Larus“ daje oskudne podatke samo o dvojici. Ako je verovati predgovoru koji su sročili, roman je nastao u nekoj zabačenoj banji u kojoj su svi bili na lečenju, kao društvena igra kojom je trebalo prekratiti kišne dane. Polazište je istiniti događaj koji će jedan od pisaca ispričati ostalima; potom će svaki uzeti na sebe da zastupa jednog od učesnika drame, a da bi se izbegle stilske neusklađenosti, odlučeno je da roman dobije oblik prepiske: svaka ličnost, dakle, piše pisma ostalima, i kroz tu prepisku razvija se radnja; pošto su likovi, razumljivo, različiti, različiti su i stilovi kojima pišu, ali to ne kvari jedinstvenost dela. Kraj romana određen je trajanjem lečenja autora, a njegova dužina – zadatim brojem redova koje je svaki morao dnevno da napiše.
Rezultat: roman koji vuče na melodramu, s burnim početkom, polaganim zapletom (čiji rasplet do samog kraja kopka čitaoca), rasut u prostoru, a opet sav okrenut unutra, prepun raskošnih, poetskih, gotovo čulnih opisa prirode, i razmišljanja koja nisu nimalo glupa. Ni dosadna. Čitalac je pomalo u ulozi voajera koji zaviruje u tuđu intimu, i takoreći učestvuje u radnji stavljajući se na stranu čas ove, čas one ličnosti.
Sadržaj, ako je to uopšte važno: čuveni i bogati slikar uhvatio je svoju mladu ženu s ljubavnikom (koji mu se predstavljao kao prijatelj) i ubio ih. Smesta je četvorogodišnju ćerčicu poslao svojoj sestri i predao se vlastima. Šesnaest godina kasnije, devojčica je već devojka, setna ali i živahna, odrasla u tetkinoj kući u provincijskom gradiću, pored brata od tetke, daleko od oca, za kog ćemo doznati da je na suđenju oslobođen, i da živi u Italiji, bežeći od samoga sebe. Devojka ne zna za njegovu dramu, koja je zapravo i njena. Brat od tetke je inženjer i radi u Maroku, on je voli i veruje da će se devojka udati za njega i time biti doživotno zaštićena od strašne istine. U Parizu, pak, živi majčina porodica, koja je u ovom romanu zastupljena devojčinim bratom od ujaka, mladim dramskim piscem, vetrogonjom, srcolomcem. Njih dvoje će se sresti, i zavoleti. Ocu i očevoj porodici važno je da ona ne dozna ništa o porodičnoj tragediji, niti da ima bilo kakve veze s porodicom majke-preljubnice; mladom rođaku s majčine strane jasno je da se devojka guši u sredini u kojoj živi… Napetost raste, i prvo pitanje koje čitalac postavlja jeste da li će i kako devojka doznati istinu o svojim roditeljima. Kad se to razreši, na sredini romana, ostaje pitanje kako će devojka izići na kraj s bolom koji se odjednom sručio na nju, i kojoj će se strani privoleti. I kako će to primiti ostali…
Nije nezanimljivo, a ni nešto posebno. Ali, posredi je jedan od onih dobrih romana u kojima je „šta“ manje važno od „kako“. A za „kako“ su se postarali autori: Pol Burže (Paul Bourget), Žerar D’Uvil (Gérard D’Houville), Anri Divernoa (Henri Duvernois) i Pjer Benoa (Pierre Benoit). – Pol Burže (1852-1935), romansijer i kritičar, član Akademije, snažno je uticao na shvatanja francuskih konzervativnih intelektualaca u razdoblju pre Prvog svetskog rata. Počeo kao pesnik, na njegove stihove muziku je komponovao Klod Debisi. Kasnije je, pod velikim uticajem Ipolita Tena, objavio niz zapaženih ogleda o izvorima modernog pesimizma u delima Stendala, Flobera, Bodlera, Tena, Renana. Svojevremeno u velikoj modi zbog toga što su bili smešteni u visoko društvo, njegovi rani romani su bili psihološke studije u naturalističkoj tradiciji. – Žerar D’Uvil je zapravo dama, pravim imenom Marija de Heredija, kći čuvenog pesnika Hoze Marije de Heredije. Bila je udata za Anrija Fransoa-Žozefa de Renjijea, jednog od vodećih francuskih pesnika prve decenije dvadesetog veka. Kad je i sama propevala, uzela je pomenuto umetničko ime. Enciklopedije ne navode godinu njenog rođenja i smrti, samo udaje: 1896. – Anri Divernoa (1875-1937), veoma popularan u svoje vreme, i plodan pisac. Pisao zabavna, ljupka dela u kojima je dao vedru, optimističku sliku građanskog sveta. – Pjer Benoa (1886-1962), konačno, romansijer i član Francuske akademije. U njegovim romanima uzbudljiv zaplet bio je prožet s mnogo egzotike.
Ono što enciklopedije navode kao osnovne karakteristike dela pomenutih pisaca vrlo je uočljivo i u ovom njihovom zajedničkom poduhvatu i daje mu ono što su i želeli – uverljivost. Uverljivost tihe reke koja breg roni. Ne sme se zaboraviti (a evo, prvi put pominjem), da je roman izišao 1923. godine. Da je roman takvog sadržaja napisan danas, tekao bi brže, burnije, i bio pun rastrzanosti i neuroza. I verovatno pao u zaborav, kao što je i ovaj.
Na kraju, jedna asocijacija. Kad je ova grupa očigledno konzervativnh pisaca pisala „Roman četvorice“, pokret Dada, tako suprotan onome što su oni zastupali, još je postojao. Pripadnici toga pokreta, međusobno različiti kao što su samo oni umeli da budu, ponekad su zajednički delovali i u tome ih je povezivao „cement prijateljstva“. Cement prijateljstva, uz tolerisanje razlika (ne samo tolerisanje, nego i podsticanje!) i spremnost za saradnju, dobre stvaraoce može navesti da zajedno stvore poneko dobro delo, delce makar. I „Roman četvorice“ to potvrđuje.
Još jedna mala, privatna, ali prevodiocu važna napomena: u mojoj se kući knjiga o kojoj je reč zatekla kao jedan od omiljenih romana moje majke. Za života, s vremena na vreme me je nagovarala da ga pročitam. Nikad nisam sumnjala u njen književni ukus (a značajno je doprinela i oblikovanju moga), ali nikad nisam nalazila vremena. Našla sam ga kad nje više nema da joj kažem da je bila u pravu.
Nedavno je otvorena arhiva Odeljenja za specijalnu zaštitu mladih, sektor istraživanja na temu „Devedesete“. Ovo je ispovest jednog od ispitanika, nazvanog Koka Kola Kid.
——————————–
Jedino čega se sećam iz 90tih je koka kola.
Ustvari, ako bih morala svoj život da svedem na jednu stvar koja je samo bila dobra – bila bi to savršena, jedna jedina,
Staklena litarska flaša Coca – cole.
Svaki dan sam išla sa praznom prozirnom bocom u mreźi za kupovinu, zveckali su ključevi po njoj, taj zvonki zvuk je bio muzika za moje uši, dok hitam u musavi STR u malo manje musavoj zgradi na peskovitim kejevima gde ama baš ničeg nema za mene.
Beli bucko hleb, 200 grama pečenice, kisela mleka iz dana u dan, iz dana u dan… I hladna staklena flaša koka kole.
Da sam tad znala za emotikone posle svakog izgovorenog „koka -kola“, stajalo bi crveno srce. Tri srca.
Bila je bolja i od Radenske 3 srca. Ništa nije imalo ukus kao Radenska, čista, planinska, reska, posle celog dana u kolima na suva usta iz oble staklene čaše sa birtijskog šanka u nekoj nedođiji kroz koju prolazimo, hiljadu ledenih pahulja u meko dečije nepce.
Kola je bila bolja.
Onda je došla ’91.
I ništa me se nije ticalo, moglo je da nestane sve i sva hrana, kao što je i nestala, jeli smo mesecima bljutav sir iz konzerve, znate, anoreksične majke ne kuvaju pa i ne jure da nabave hranu kad krene kriza. I zabole ih da trče i menjaju dinare od plate za marke da može da potraje, da imaju čime da kupe hranu. Većinu života bila sam zahvalna što me je puštala da jedem đubre. I čokolada, to uopšte nije bilo simpatično kad je nestalo. Ljubav mog života, onaj, taj jedini i zauvek…i on je nestao. Svet je mogao da nestane. Ali ne koka kola.
Ta jebena staklena litarska flaša sa tom jebenom tamnom tečnošću bila je jedina dobra stvar.
Prvo je dostigla 20.000 dinara, bila je 5.000, pa 10.000 i na kraju 20.000, a plata lekara 100.000 dinara i to je bilo to. Čežnjivo sam gledala put mesta gde je stajala dok bih odlazila po jebeni bucko hleb, pečenicu i dva kisela mleka. Sve dok nije nestala zauvek iz crvenih duguljastih gajbi u posebnom uglu samo za nju.
…
Došao je prosperitet, došle su dobre godine. Sa njima plastične flaše. Koka kola u plastičnim flašama. Tajland za turiste. Pakao na zemlji. Bila je to kisela, otužna tečnost, sve gadnija što je ambalaža bila veća.
„Да сам се, необавештен и неупућен, нашао пред овим стиховима,
упитао бих се, зачуђен: чији су? Којег од наших великих савремених песника?
На које ме унутарње богатство подсећају? Кад је то наш песнички језик
доспео до такве суптилности, кад је то наш духовни развој омогућио
такво доживљајно обиље, да се на нашем језику могла изразити ова
мудро стишана, метафизицирана, унутра окренута
и изнутра осветљена поезија?“
Меша Селимовић
У првим деценијама осамнаестог века, један богослов, проповедник и песник, исписивао је своје дане на језику којим и данас пишемо, а на коме до тада нико није тако писао. Био је то Гаврил Стефановић Венцловић (1680-1749) и била је година 1717. када се овај Сремац, након завршене иконописачке и књижевне школе Кипријана Рачанина у Сент Андреји, одатле упутио на своја службовања по горњем Подунављу: најпре у Ђур, а касније у Коморан и Острогон, насеља у данашњој Мађарској у којима су тада живили његови сународници. Као путујући црквени проповедник, неретко опслужујући два српска центра у истом периоду, свој посао обављао је на начин доброг учитеља – слушаоцима неразумљиве теолошке текстове приближавао је тако што је посрбљавао црквенословенске изразе, а ситуације о којима текстови приповедају представљао ситуацијама и ’жаргоном’ њихових свакодневних живота. Припреме за свој рад и све што је користило његовом позвању (легенде, народне и сопствене мудрости, похвале, преводе, беседе, проповеди и „драмске лекције“) записивао је Гаврил и осликавао: испочетка на канонском српскословенском, касније све више на народном језику – „српскопростом“, исписао је беседник укупно преко двадесет хиљада страница, овенчавши их стилом иконописца и поезијом рођеног песника.
Били су то почеци савременог писма, раскошно предворје поезије и метафизике српског језика – његова археологија. Мало тога је од овог мукотрпног и зато лепог посла штампано; сачувано је, срећом, у рукописима. А о вредности рукописа, некада и данас, могуће је просуђивати у зависности од доступности написаног и накнадних тумачења.[1] Њих скоро да и није било; случај је хтео да претежни део Венцловићевих учења и поетских визија – концентрисано историјско наслеђе искуства векова – дуго остане попут закопаног блага, сетна ископина и сведочанство о изгледима једне културе, каква је могла бити, да је време и прилике нису у томе осујетиле.
Контекст и кратак историјат открића Венцловићевог дела
Милорад Павић
Када је прошао Венцловићев и још један век заборава, странице су у тишини мрака времена сачекале онај следећи век, двадесети, његову другу половину и светло непознатог научника – Милорада Павића (1929-2009) – да их пробуди из уснулих свезака. Доспеле преко Прага и Москве у Архив Српске академије наука, странице ретког пожртвовања среле су се са истом преданошћу, након низа столећа. Решено да оживи духовников континент и том даљином осветли нас ближње, прегнуће овог више непризнатог него непознатог научника није наишло на уздарје за принети дар. Те 1966. године, а ни касније, академски пријем Павићевог избора из обимне Венцловићеве заоставштине (новог континента у српској литератури, на самом врху неког блиставог поетског века, како је писао Селимовић) био је испод очекивња: тишина је владала и даље, једино што је сада она била вештачка, контролисана, и што њен повод није био само Венцловић (у књижевној историји познат као „преписивач црквених књига“) и његово дело (које је, истина, уносило немалу пометњу у елегантно скројену језичку и књижевну српску периодику) колико научник Милорад Павић.
Ни аргументисана препорука Меше Селимовића (1967) није утицала на академску рецепцију Павићевог открића, чије је приређивање захтевало тежак и осетљив рад ишчитавања, преписивања, одабира и балансираног теоријског контекстуализовања пишчевих списа у књижевно-језичку традицију Срба. Њиховим осветљавањем нагрижене су и пољуљане многе, и даље важеће истине наше периодике (на преводу Старог и Новог завета на народни језик, на пример, Венцловић је радио између 1732. и 1746. године, тј. најмање један век пре Даничићевог и Вуковог превода) а да се од овог Павићевог открића до данас у наставним програмима културне историје скоро ништа није изменило. Венцловићев раскошни језик и укупни рад и даље је без одговарајуће рецепције. Не постоје ни наговештаји расправе о могућности да је Гаврил Стефановић Венцловић, осим физичком егзистенцијом, која се поклапа са јаким добом епохе европског просветитељства, целином свог рада први српски просветитељ. Иако то експлицитно није написао, систематисањем разноврсних домена Венцловићевог стваралаштва, Павић је белодано показао да идеје просветитељства не припадају искључиво познатим првацима овог преокрета, јер су уверење у важност просвећивања народа и критика слабости појединих верских и народних обичаја постојали сто година пре Доситеја и Вука. Венцловићев енциклопедизам и његово ангажовање на темељном послу народног просвећивања укључивали су, између осталог, стварање знаковних решења за неколико гласова српске азбуке (ћ, ђ, џ), преводе пољске и руске теолошке литературе, прикупљање и бележење народних умотворина, критику традиционалног односа према жени, писање легенди и драмских текстова о врлини, похвале раду и делима насупрот празнословљу, испевање тематски богатог распона рефлексивне поезије, која је, заједно са поучним мислима, представљала својеврсну сублимацију филозофско-теолошких и искуствених домета свога века.[2] Упркос свему, Венцловић је у културном памћењу „иконописац, преписивач црквених књига“.
О скрајнутости лепе речи и одбијању да знамо
Како је већ чињеница грубог заобилажења и намерне скрајнутости лепе речи кроз време меланхолична, и како се до принципа и правила може довести друштвени страх баш од те мукотрпно глађене речи да би просијала кроз сочиво језика: од Венцловићевог времена до Павићевог примера ова ситуација понављањем се потврђује. Тек покоји, тадашњој академској јавности непознат глас, али критички интониран, доприносио је уверењу о инсценацији пријема и појачавао утисак симулације научне рецепције која је требало да прикрије приређену, добро контролисану тишину. На сличан начин на који је Венцловићева заоставштина спавала у мраку културне небриге, тако је и приређивачки рад Милорада Павића ћутањем и одсуством рефлексије у универзитетској средини игнорисан као да не постоји.[3]
Нимало необична ситуација – због понављања ближа закономерности него изузетку – даје за право меланхоличном погледу на свет, у значењу култивисаног, активног одговора на околности, и једном трајнијем смислу понављајућег које није и без својих поука: могуће је да је изостанак признања Павића као научника у сопственој средини погодовао његовом књижевном развоју и каснијој светској слави, будући да ће од најнечитанијег писца у својој земљи до 1984. године, како је сам написао, у наредном периоду постати најчитанији и најпревођенији аутор с овог поднебља, кадар да измашта нове начине писања и постојања народа. Без те нечитане, мање познате заоставштине Милорада Павића, данас не бисмо могли да говоримо о меланхолији у поезији Гаврила Стефановића Венцловића, нити о било ком другом изгубљеном и још ненађеном својству српског језика. Зато је ова и даље неоцењена Павићева заоставштина, са открићем Венцловићеве поезије као њеном круном, толико важна и вредна промишљања.[4] Не само као дирљиво сведочење о поетичком сусрету двеју даровитих природа које су се стекле упркос познатим законима времена и простора, него да бисмо из тог прожимања ми добили највише: без пишчевог пажљивог проницања у Венцловићев чудесни језик, као темељни образац (не)искоришћених могућности сваке касније метафизике и апстракције, не би било ни језика Милорада Павића какав јесте.
На границама светова
Гаврил Стефановић Венцловић
Намера да се бавимо меланхолијом у поезији духовника коме Павић након столећа заборава дарује време, глас и светло није без својих теоријских проблема и питања. Међу првима је однос меланхолије и религије, који је, посматран у овом поретку – као пут превазилажења меланхоличних стања и подстицај за окретање религији – добро познат, посебно међу теоретичарима психологије религије. Обрнут смер, од религиозног ка меланхоличном човеку, далеко је ређи и тежи за разумевање, јер се тиче губитка претпостављене (вечне) оријентације. Стога су проблеми са којима се суочавамо предвидљиви. Они су садржани већ у самом избору тумачења Венцловића као песника меланхолије у односу на његово примарно позвање хришћанског проповедника, то јест у односу на унутрашња ограничења тог позвања, а остали се тичу поимања феномена меланхолије у битно различитим оквирима теолошке и књижевно-теоријске интерпретације: прва интерпретација ово осећање осуђује и искључује, а друга меланхолију традиционално везује за мудрост, осећајност и лепоту.[5]
Посебан проблем је што, упркос дугој традицији изучавања, са становишта савремене медицине меланхолија представља анахронизам, будући да је ово комплексно стање последњих деценија сведено на дијагнозу и објективисано у појму депресије.[6] Изгубивши пређашњи културни значај и значења, у дијагнозу преображена дуговека појмовна творевина меланхолије и њена чар упућују на своју припадност археологији знања. Како је и Венцловићева заоставштина у домену књижевно-језичке археологије, заборављена и неистражена, пред нама је двоструки изазов: да, удаљавајући се од психопатолошких значења, оживимо поетичко осећање меланхолије у смислу реакције ипромишљеног одговора на питања постојања, те да тако схваћен феномен тематизујемо у поезији Гаврила Стефановића Венцловића, чије је прво животно позвање – хришћанског проповедника и општег духовника – суспрезало и ограничавало ову врсту осећања.
Говорећи о меланхолији говоримо о стању и феномену старијем од свога имена, мада његово проучавање и интерпретисање у Новом веку углавном полази од античког периода и његових извора. Такво полазиште има и синтетичка студија дисциплинарно различитих тумачења и приступа меланхолији Еспена Хамера, која представља историјски згуснут увид у теоријско овладавање овим стањем. Хамер сматра да је тумачење меланхолије највише зависило од тога да ли се ово стање испољава у религијски санкционисаном или у профаном свету без апсолута, где је поимање и тумачење скоро неспутано.[7] Друга важна одредница/разделница историје изучавања феномена односи се на суштинску дихотомију између аутора који меланхолију сматрају извором истинске спознаје и личног развоја и, на другој страни, аутора који у овом стању виде једино болест коју је попут сваке друге нужно лечити. За разлику од класике која је појмила комплексност овог феномена, а онда га и славила као изузетно стање духа из кога израста свако истинско стваралаштво, у хришћанству осећање меланхолије улази у супротност са човековом вечном оријентацијом, одвајајући га од Бога: укратко, „бити меланхоличан значи изгубити интересовање за небески живот“, што подразумева духовну предају и облик издаје.
Каснији примери теолошке интерпретације, наставља Хамер, доводе овај феномен у везу са ацедијом (индиферентним, равнодушним стањем) и другим искушењима, каква су лењост, неумереност или завист, која су, будући изван конвенција, према учењу морала бити сузбијана и санкционисана. Сматрана душевном слабошћу или болешћу, ацедија се као претходница досаде и вид меланхолије ипак разликовала од других грехова и била у предности над њима по томе што је избављење из њене власти сматрано приближавањем Божанству. Попут пређеног искуства ’дубље стварности’, пробијање леда незаинтересованости и превазилажење стања равнодушја значило је превазилажење самога себе и снажнију идентификацију са светошћу: онај који се стрпљењем и издржљивошћу супротстави ацедији, оснажује свој дух да се одупире сваком другом греху, постајући способан за радост и врлину.[8]
Афирмативно теолошко тумачење избављења из стања духовног клонућа или ацедије најсличније је разумевању аристотелске идеје о генијалности.[9] Настала у кругу најближих Аристотелових ученика, ова идеја, оживљавана и у ренесанси и у романтизму, значајна је по томе што стање меланхолије уско повезује са узвишеним људима, кадрим да померају границе знања, врлина и могућности. У двадесетом веку аристотелска идеја о генијалности највише живи кроз дух поштовалаца античког, прапочетног врела мудрости, међу којима се поетизацијом антике издваја писац Хенри Милер, који сматра да је задатак генија, „а човек није ништа ако није геније, да одржава чудо живим, да вазда живи у чуду, да чини чудо све чудеснијим, да се не заклиње ни у шта, већ само да живи чудесно, само да мисли чудесно, да умре чудесно. Није важно колико је уништен, ако је само сачувао заметак чудесног у себи и ако га још гаји“.[10] Идеја о генијаности наговестиће да постоји ’простор смисла’ доступан само меланхолицима; још ближе, у антици је зачетак веровања према коме је меланхолија надмоћно стање, својствено најобдаренијима. Уколико ово стање јесте болест,или се тако може одредити, онда је према аристотелском аутору реч о болести генија, која омогућава његово уздизање до неслућених висина. Незаобилазан у свим каснијим тумачењима овог феномена, аристотелски аутор је јасан: није сваки меланхолик кадар за достизање генијалности. Тврдња је валидна само у супротном смеру: „сви који показују величину јесу, или имају склоност да буду, меланхолици“.[11]
У контексту који нас занима, осим претпостављене духовникове узвишености и поетског талента, питање рационализације својеврсног „преступа“, то јест Венцловићевог искорачења из хришћанске теологије ка поетичкој метафизици меланхоличног израза, отвара се ширином тумачења позива ’општег духовника’. Поимамо ли ’општедуховничко’ позвање као бескрај и бездан мисли ученог човека (Де Либера) у Новом веку, онда је и Венцловићево искорачење из претпостављених оквира црквеног проповедања могуће разумети у контексту искушавања равнотежевере и разумау свом времену,[12] никако као израз њихове супротстављености. И вечно и поетско-филозофско Венцловићево усмерење у функцији су спасења; и једном и другом заједничка су својства изразите имагинације и понирања. Духовникова ’двострука усмереност’ очекивана је и због тога што је он био „син свога времена, једног бурног немирног времена које је усковитлало не само народе и границе царстава него и идеје у људским главама“.[13]
Шта је, пак, од тих идеја, филозофско-теолошких расправа, интелектуалних превирања и ’стања разума’ с краја седамнаестог и прве половине осамнаестог века духовнику Гаврилу било познато, данас можемо само да наслућујемо. Или још пре, да измаштамо и претпоставимо да се исте идеје могу развити упоредо на различитим крајевима света, што се није ретко дешавало, а да њихови креатори нису знали једни за друге. Овде, дакле, претпостављамо да је Венцловић, бивајући у дослуху са својим срцем (велики се то ђаво, као црни биво у срдцу гнезди) био у креативном дослуху и са мисаоним кретањима свога доба (названим добом просветитељства и просвећености)[14] које ће питање човека сместити у средиште сваке даље усмерености и размишљања.
У прилог овој претпоставци иду саморазоткривајући мотиви и сумње у поезији ’општег духовника’, који се опиру типском заробљавању овог песника у оквире првог позвања или локално схваћене културне епохе. Све грубе калупе периодике и сврставања Венцловићев језик нарушава, измиче им или им се супротставља. Зато разумевање Венцловића данас, у смислу поновног налажења изгубљеног културног вокабулара и зближавања са најудаљенијим нашим савремеником, проистиче понајвише из његовог поетског израза, и то из оних својстава овог филозофа-песника којима отвара дубине личних дилема и које га нагоне да у све, па и у самога себе, сумња.
На ватри ретког песничког талента, сумње које – на наше чуђење или радост – већ тада осветљава, јесу у дословном смислу савремене и тичу се сложених односа духа и тела, вере и разума и, најважније, њихових укрштања. С временом се збратимивши са свим мистеријама људског бића, проповедник контраста и непомирљивих разлика постаће њихов песник: у супротностима између истине узвишенога Бога и истине телесних демона, боравишту и чистилишту свих патњи човека, концентрише се Венцловићев песнички свет. Само је песничка интуиција могла да назре, упркос сваког учења и размишљања, да тело јесте старије и јаче од разума; јер телесне су силе и налози, претворене у речи, од проповедника створиле песника.
У Венцловићевој дилемом обојеној мисли и самоувереном језику, којим ће подизати непровидне завесе са будућности, наћи ћемо најјезгровитије коментаре на распре и борбе које су се у питањима језика и културе распламсале један век после њега и трајале безмало до нашег времена, остајући само то, улуда – без краја и конца – исцрпљивања снага различитих генерација. Залуд у мраку несећања очи гледе – био би и јесте недвосмислени и меланхолични одговор Венцловића на замрлу традицију чији је и сам изданак.[16] У знању или уверењу дасмрт и живот у језику стоји, Венцловић сву своју снагу дарује управо тој, патином дугог трајања осенченој, језичкој традицији из које је изникао и коју је својим ‘многоврсним’ стваралаштвом свакодневно и до краја свог века обогаћивао – страхујући покаткад да у лепоти тог напора разумом не омахнита.[17] Упитно оспољавајући своје дилеме, слабљење духовне силе и расцепљујућа осећања, духовник нам задаје питање још тежег одговора: колико је, уистину, Венцловић могао да зна о пореклу и тумачењима меланхолије, о спрези њеног физичког, нагонског порекла, духовне и сазнајне манифестације?[18]
Ништа мање није важно питање одакле би требало да кренемо у ово одгонетање – од ‘стања разума епохе’ или од саме поезије, којом дочарава најсуптилнија меланхолична стања и прелазе. Могли бисмо се запитати да ли само из индивидуалног искуства и интуиције или, пак, из промишљеног филозофског опредељења, долази Венцловићев сликарски богат распон меланхолије (осећања клонућа, предаје, тескобе, безвредности, равнодушја, мртвила, тромости, таме, ‘худости’, лењости, скепсе, апатије, сете, туге, јада и ‘прејада’, смутње, снебивања, чаме, празнине, душевне море, ‘маловрсности’, слабости, пустоши, учмалости) који ће га напослетку, или пре свега, кроз повлачење од света, како би га сликао и себе спасао, довести до екстатичке узвишености – награде овог стања, најсличније верској блажености.
У времену када се ‘општи духовник’ пропитивао о поснажнијим нагонима људским и премоћи зле ћуди сва теоријски значајна сазнања о феномену меланхолије била су написана. Ренесансни хуманиста Роберт Бартон (Robert Burton, The Anatomy of Melancholy) још је 1621. године сажео, колико је то тада било могуће, доступна знања из постојећих извора, највише из антике, саградивши широку и слојевиту слику и човека и меланхолије.[19] Енциклопедијски представљајући постојеће изворе без опредељивања и личног става, у којима налази осамдесет осам ступњева меланхолије, то јест толико начина њеног испољавања,[20] код Бартона, а ни касније, неће бити најјаснији избор њеног имена. За спорно питање – зашто је вишак „црне жучи“ (melas – црно/khole – жуч) баш „црн“, будући да жучни сок није те боје – биће узимано, као највероватније, оно уверење према коме је избор црне боје за вишак лучења жучи условљен јаким разликовањем између светлости и таме и у античком и у хришћанском поимању света.[21] Ова аналогија, применљива у тумачењу различитих књижевних поступака насталих на границама светова светог и профаног, није без значаја у анализи Венцловићевог филозофско-поетичког пропитивања и двоумљења; од уверења о свеобјашњавајућој дихотомији светла и таме, до претпоставке да би потихи напад црног бивола (велики се то ђаво, као црни биво у срдцу гнезди) могао бити друго име за слику плављења песника меланхоличним стањем, мали је корак. По прилици, Гаврилов црни биво један је у мноштву његових поетских начина да дочара незадрживу снага мрака и препознату, у свом срцу, тамну снагу тренутне слабости и клонућа. Огромна и неукротива попут бика, снага тог стања црна је јер га одваја од светлости умаи вере. И она је – што највише задивљује – нескривена; мера њене отворености таква је да се питамо да ли је икада касније стање меланхолије у српској поезији изражавано на тако личан и недвосмислен начин.
Широка је Венцловићева скала меланхолије, окренута свим временима – ономе што је било, што јесте и што ће бити. У њој су есенције и жаришта свих човечанских страсти, праисконских и долазећих, она додирује осећања против којих је песниково прво, хришћанско, позвање било усмерено и од којих се учењем бранило. То је осећање равнодушја и духовне предаје – осећање из кога ће израстати недвосмислене слике пустоши постојања. Човек је мртворођени, написаће:
нит је шта овде видео,
нит има за чим жалити…
ни за боље ни за горе
не зна .
По основном тону меланхоличан, Венцловићев став о свету као вилајету и о непостојаности материјалних ствари у њему, самоуверен је и непроменљив: материјалном богатству додељује типске улоге – оно је нешто што се губи, потчињено је закону вечитих сила. Пропаст је у природи богатства и језгру његовог значења. Одлучни непријатељ спокојне слике света чврсти став продубљује узрочношћу и корелативним ланцем појава, јер богатство не би било то што јесте да на сиромаштву не јаше. И такав унижени физички циклис само је духом могуће искупити, просветлити. Језиком ослобођеним од своје елементарне намене и свог првог извора (Селимовић), мудро стишана духовникова поезија неспокоја спокоја истрајава на сликама привида материје, њеној трошности и пролазности.[23]
Било ли, или ништа не било,
Привиђено, пак нестало га,
Развијало се ветром и отишло
Ка испред трчућих кола
Прах и дим у маглу!
Благо је и господарство овога вилајета преходљиво:
Од једних к другим прелази
А најпоничије је!
Сваком се тако исто пригађа,
Кано у сну нешто да види,
Или сенку донекле мотри
Те је хвата руком
Да је заустави и удржи.
Није ли у том људни луд?
Нити је што тврдо ни стојеће!
Осим у поезији, осећање меланхолије присутно је и у песниковој преписци из различитих периода. Доступна писма потврдиће Гаврилову потребу за осамљивањем, у којима описује стања опадања и тромости у самом животу, делом узрокована песниковим свакодневним приликама и социјалним окружењем. У једном писму из Ђура жали се проповедник да поваздан сам у ћелији борави. „Приковах се, упразних се у писму многом, и не вем когда крај томе будет“, писао је владици Димитријевићу око 1740. године из Коморана, изражавајући уз то жељу да буде на месту „пустому од људи“.[24] Одвајање је, испоставиће се, једна о кључних речи спознаје овог феномена; неспоразум духа и тела, који се „неисказаним сукобем снаходи“, праћен је осећањем неприпадности крвотоку света, самоискључивањем и одустајањем. У писмима је тај неспоразум на нивоу констатовања стања, више спонтано или последично одношење према спољашњем свету него јасно промишљен став или одлука.
Самоискључујуће стање, у коме се тражи простор и време ненарушено спољним животом – у тврдом пристаништу ћутања да пристанемо – може бити условљено природом духовног или учењачког позива, нужношћу одвајања зарад концентрације, усмереношћу на важније човечанске послове који превазилазе појединачне потребе или просто одсуством жеље и губљењем интересовања за најближе окружење. Каква год тумачења била, Венцловић ова стања ни од кога не крије – извлачећи их на површину, постаје њихов страсни аналитик, дестилатор суптилних мена и стања кроз поезију. Градитељ убедљивих слика осећања и стања патње, пуштајући их на слободу, показује нам живот у најдубљим истинама – таквим какав јесте. Помислимо ли да ова стања песник оспољава на нивоу пуког регистровања или исповедања, исцрпљује у неколико писама и поетских израза, он се већ на следећим страницама оглашава имагинативно упечатљивијим њиховим сликама, језиком за који ће Селимовић рећи да је уздигнут попут дуге, али и „откинут од земље, иако мирише на њу“:[25]
Беда на води, беда од харамија, беда од свога рода, беда од језика, беда у граду, беда у пустињи, беда од лукаве браће и међу лаживим друштвом.
Идентификујући узроке беде и ’пребеде’, још једног израза замирања духовних сила и разлога за осамљивање, Венцловић меланхолично стање ситуира у контекст односа са својим окружењем и друштвеним приликама. Овакво становиште век и по касније постаће основа социолошког приступа феномену меланхолије, прецизније, његовог колективно-психолошког правца који инсистира на покиданим везама меланхолика са друштвом. Од Емила Диркема (1858-1917) до Волфа Лепениса у нашем времену питање друштвеног контекста и неузвраћених очекивања истовремено је полазиште и исходиште социолошког објашњења меланхоличне потиштености. Иако ова перспектива, будући успешна једино у доказивању утицаја спољашњих прилика и њиховог транспоновања на индивидуални план, нема довољно инструмената да захвати феномен какав је меланхолија,[26] она у анализи удела спољашњих и ’објективних’ узрока Венцловићевог доброг познавања меланхолије није сасвим занемарљива; не само као потврда слабљења друштвених контаката песника-духовика и неналажења одговарајућег сабеседника, него и из немогућности одзива свом таленту – чињенице да је његово поетско стваралаштво било лишено средине у којој би се огледало. Венцловићу није било непознато да ма који талент без сведока и похвале и најраскошније одаје претвара у мрачне коморе: „мучно је и тужно дуваровом бездушним говорити“, писао је. Отуда је Гаврилова поезија најчешће унутра окренута,како је то приметио Селимовић, према самоме себи. И она је по свом основном тону меланхолична, јер меланхолија јесте неподељени колико и неисцрпљени талент. Али чаролија тог стања је што из ’мрачних комора’ неретко излазе прочишћеније и јасне слике унутрашњег и спољашњег (не)реда.
Оно што критичари замерају социологији важи и за друге приступе – ниједан од њих не захвата целину стања, увек је реч о више или мање успелом углу огледања и транспоновања. Стога је сваки приступ меланхолији мањкав и недостатан, што је један од разлога да јој се највећи песници, филозофи, сликари враћају изнова без устаљеног концепта. Ни за један од њих не можемо рећи да у потпуности ’хвата’ и исцрпљује неухватљивост меланхоличног стања које је у темељу сваког стваралаштва, његова основна боја. Управо је у тој чињеници други разлог немогућности захватања феномена меланхолије из једне перспективе; али ако постоји тај, друштвеним наукама „недостајући инструментариј“ за овладавање овим феноменом, онда је он у мањку дубине понирања у сложеност и тананост меланхоличних стања, колико и у одсуству смелости да се проборави тамо где се ретко ко усуђује и да гледа. И мада јесте неубично, с обзиром на претпостављену дистанцу и ограничења првог духовниковог позвања, баш те, најскривеније и физиолошке одаје меланхолика, стране социолошки усмереним истраживачима, Венцловић смело отвара разбуђеном интуитивношћу песника и опасним приближавањем; као да је три стотине година раније наслутио наше време у коме ће вредно писања постати само оно о чему се писати не може.
Показујући радозналост ума за ’разум срца’, приливе и одливе страсти, те савладавање свакодневних криза и јада без којих се не може замислити друштвена рутина човека-худника, Венцловић има познату ’лекарну’ и свевремен лек: у песми „Вино и жена“, запитан o најбољeм начину којим би се горчина човека могла разблажити и потешити, налази га у добром вину и лепозрачној, смешљивој жени.[27] Има, међутим, стања у Венцловићевој поезији којима проверени ’лекови’ у уходаном долапу времена не помажу и ситуација којима наизглед нема решења. Нелак задатак савладавања телесности, њеног опирања у будном гашењу ’огња’ разбукталих сила, духовнику није непознат; пут њеног грубог одбацивања – јер другачији не може бити – још мање га збуњује. Физиолошко огољавање болног процеса, који не успева без сваковрсних прекорачења, изнедриће описе меланхоличних стања у којима и према околном свету и према самом себи умукне свако саосећање: тако доиста некима ноћу згађа се душа, написаће.[28] Проблем телесног ипак није све. Одгонетајућа страст према загонеткама што стоје између живота и смрти водиће га даље у истраживање; с питањем времена – још тежег човековог непријатеља, које се не мери само откуцајима сата него и догађајима или њиховим одсуством – најчешће ће се борити Венцловићева, изнутра осветљена, метафизицирана поетика.[29] Не дајући јединствено решење за загонетку времена, осим молитвом, њу је могуће савладавати муком и блаженством писања, коначно, учењем над учењима да одсуство/присуство било чега, као и ниједна мука, није без краја.
Тек на том нивоу, након смираја и ослобођења од времена, меланхолија постаје лепа попут свог имена – само песницима знано усхићење на путу до недостижног. Тек након нарушене хармоније отвара се поље смисла меланхолије, стање у коме ниједнан простор више не може бити празан; свако сећање, трептај или дах акустична је дворана за звуке разбијеног звона у души, небо за облаке празне кишом. Тек када време и телесност изгубе власт, све се намах истим и друкчијим открива – настаје јасније суочавање са доживљеним и виђеним, њихов поетички преображај, када сетна патња прераста у блажени осећај. Он је изразит у „Дану смрти”,[31] меланхоличној песми интимне динамике времена, у којој је стање преображаја осликано доживљајно богатим сусретом темпоралне и вечне оријентације песника-духовника:
Тог дна, када издигну се те оду
кућне страже; пресуше очи, нос и уста,
одлети свест и свако овде осећање из тела,
и засекну воденични жрвњи више млети,
(…)нестану жуборењу ни граји никаква гласа,
и врата се замкну
(…)те све песњиве птице замукну.
У „Дану смрти“ бесмртни живот природе осликан је као смртан: од различитих призора песник репродукује слике којих се око не може нагледати, како о меланхоличним визијама пишу и каснији песници. [32] Видљива лепота света постаје још видљивијом баш зато што не губи свој меланхолични одсјај. Даном смрти стварно постаје привидним а изразитијим, нечујно – звучним; све што песник чује или оживљава гравитира око носталгичног осећања. У „Дану смрти“ елегични тон боље од било ког другог тона или боје изражава акустичке пределе овог осећања и доживљајно обиље, али не исцрпљује главно и двојбено његово питање о мудрости меланхолије; провејава, наиме, као пролебдело, назрето познање, нешто будно и примерено у осамљивању и тами кроз Венцловићеве стихове:
Слика сетне лепоте двојбених осећања покреће најважније питање меланхолије као изабраног и радосног, а не последичног стања: овде је сетна носталгија за данима ’мрака’ као какав прелаз од песничког заноса ка (после)искуственим и самоуверенијим Венцловићевим ставовима у којима ће све двојбено и неразумљиво постати разумљивијим. Сликајући стање изолације као стање слободног избора, жудњу за ’мраком’ исказује у форми активног, радосног открића (ал’, чудна прилика!) и у светлу промишљајућег избора – као неочекивани искуствени и рефлексивни преображај. Она је усхићење, добит – уздизање до унутрашњег самопоуздања – сљубљеност са свим људским мистеријама. Није то позната сатрвеност свих снага, оно стање које човека ’задеси’ или у које ’падне’, и које се може или мора поднети, него је више назнака освешћене, вољне одлуке о осами и изолованости као једино добром, врлинском начину постојања.
Венцловићева филозофија меланхолије
„Ако уметност и учи нечему (и самог песника,
пре свега) – учи га изолованости људског живљења.
Будући да је најстарија – и најдословнија – форма
појединачног чина, она вољно или невољно стимулише
Мисао о уметности као (не)вољној учитељици изолованости људског живљења, истргнута из обраћања Јосифа Бродског приликом пријема Нобелове награде за књижевност 1987. године, окосница је Венцловићевог наслућеног и живљеног становишта о пример(е)ном – мудром и добром – начину бивања. Успињући се, попут каснијих песника меланхолије, уском, и опасном, стазом до недоступних висова, та стаза ће постати биографија анатома овог стања и нађени идеал његовог стваралачког постојања; као основно стање стварања и праизвор уметничког бића, меланхолија је била услов ступања у поетстки живот, нагонски а онда и изабрани одговор на њега. Он другачији и није могао бити а да буде песнички, јер једино је кроз огољавање тајанственог света душе и свет могуће просветлити. Животом одређена Венцловићева путовања, позиви ’општег духовника’ и песника – његово свесно и нагонско позвање – научиће га стрпљењу и преданости, најчвршћим карикама мудрости, и још понечему; у трагању за савршенством изван материје и материјалног, неосвојивим видовима савршенства који су вековима опсесија неуспелих светаца и њихова утеха,[35] меланхолија ће се придружити као верна и поштована сапутница – она, којој ће се песник радовати и чији га загрљај неће испуштати. Напослетку ће (себи) обелоданити да би без њеног ’мрака’ – жара и леда – било тешко даље путовати.
Из склоности ка свеосветљавању тајановитости света душе и самопропитивању свих својих стања, па и оних о којима се ћути, меленхолија ће се кроз сублимно и болно огољавање изродити у Венцловићев филозофски став, сасвим другачији од осећања неодољивог препуштања мраку. Али и више од тога – одајући тајне свемира душе, она ће постати пут његовог (само)образовања, којe ће изнедрити мајсторску, песничку визију човека. Од судбине и начина бивствовања (обликовања и уређивања свакодневног живљења), преко музике и боје поетичког доживљаја света и бескрајне земаљске туге, меланхолија ће полако израстати у освешћени процес васпитавања и самосавладавања, култивисани одговор на замке постојања. Ни тај процес, ни таква филозофија, неће остати без својих плодова; у име свих нас, постаће први песник меланхолије овог језика и гласник становишта и поетичких поступака који ће, на различитим језицима, долазити дуго после њега.[36]
Умешност Венцловићева у сликању несамерљивих појава и најинтимнијих стања – склада неживе са живом природом, када све као у хору забруји – довешће га до јасне једначине психичких и моралних саодношења. Само је снажна вера и блискост са Вечним у самом себи могла да изнедри непомућену веру у могућност артикулације најскривенијих појава и да је оствари кроз многобеседљиву, богату речитост за несамерљивост појава. Стрпљиво успињање, испуњено обиљем језичких и доживљајних слика, огледаће и преламати визије и религијског и поетског Венцловићевог заноса, руку подруку. Зато нема места питањима о губљењу и одуству смисла ’општег духовника’, раскораку између његовог свесног и нагонског позвања; песник је време, које се само временом може освојити, освајао смислом писања, па ће у поезији бити трајно сачувани звездани тренуци и песника и духовника. Упоредо са првом и основном, Венцловић ће се предавати и списатељској вери, стваралачкој радости која ће му отварати нове путеве спасења и која ће га спасти.
[1] Поједине Венцловићеве списе објавили су Гаврило Витковић (Гласник Српског ученог друштва,1872. књ. 34; 1887. књ. 67) Стојан Новаковић (Примери књижевности и језика, Београд, 1904) и Љубомир Стојановић у Каталогу рукописа и старих штампаних књига (САНУ 1901) и у збирци Стари српски записи и натписи (Београд 1902 – I; 1903- II; 1905- III). Шира упутства за даље читање: Павић (прир.) 1996; Павић 1982.
[2] Опширније: М. Павић (прир.) Гаврил Стефановић Венцловић – Црни биво у срцу. Легенде, беседе, песме, Просвета, Београд 1996 (1966); М.Селимовић, За и против Вука. Студија. Београдски издавачко-графички завод. 1986; М. Павић Гаврил Стефановић Венцловић као историчар, у: Balcanica, 1982/83, XIII – XIV, стр. 117 – 136; М. Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд: Српска књижевна задруга, 1983.
[3] Када је 1966. године Милорад Павић приредио за штампу Венцловићеве рукописе, реакције академске јавности биле су далеко од очекиваних – катедре српске књижевности и институти остали су необично неми на ову појаву. Изузимајући писање Меше Селимовића, сам подухват није вреднован, а из краћих осврта, стручној јавности непознатих аутора, стицао се утисак да су Павићеви налази површни; упућивано је на наводне погрешке у приступу Венцловићевим рукописима, углавном са филолошког становишта, да би убрзо завладало ћутање и о Венцловићу и о Павићу научнику. Да ли из професионалних и личних сујета или из других разлога, тек, ни око две и по хиљаде страница сопствених теоријских прилога које је оставио српској књижевној историји, Милораду Павићу нису биле довољна препорука да одржи бар једно предавање из историјe српске књижевности на Филолошком факултету у Београду. Бољи увид у Павићеву научну библиографију, професионално кретање и биографију може се наћи на страници: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=876.0
[4] Ево шта је Меша Селимовић написао о Павићевом приређивачком подвигу и Венцловићевој поезији: „Али књига која нам је милостиво вратила једног песника, учинивши откриће којем још не сагледамо прави значај, истовремено нас је обогатила и збунила. Обогатила, поклонивши нам неочекивано а драгоцено наслеђе; збунила, уневши неред у оно што смо мислили да колико-толико знамо. Зар је могуће, и како је могуће, да је наш песнички језик постојао у том облику и с таквим изражајним могућностима још пре два пуна века? И шта се то десило, која катаклизма је учинила да га нестане и да се, у том обиљу што је два века лежало као скривено благо, појави тек у наше време“ (Селимовић 1986: 134-135, курзив Г.Ђ.).
[5] Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија досаде (превео с норвешког Иван Рајић). Београд: Геопоетика, 2004: 22.
[6] Еспен Хамер, Унутарњи мрак. Есеј о меланхолији (превео с норвешког Радош Косовић). Геопоетика: Београд, 2009.
[7] Хришћанска интерпретација меланхолије по свом основном схватању најближа је модерним психоаналитичким и биомедицинским поимањима овог стања, будући да је свим овим приступима својствено да меланхолију третирају као болест коју је нужно искоренити, односно лечити. Ни хришћански ни биомедицински приступи не дозвољавају поетизацију и идеализацију овог стања, још мање претпостављају њену стваралачку сазнајност, па је то разлог што им посвећујемо тек најнужнију пажњу, на нивоу елементарне обавештености. Други разлог је у томе што је биомедицинско схватање меланхолије, то јест клиничке депресије, стручног појма за ово стање, превладало, постало опште, и данас се углавном лечи антидепресивима.
[9] „Први истински класични текст о меланхолији није, међутим, сачинио Хипократ, него један други, науци непознати аутор. Његов наслов је Питања о мишљењу, памети и мудрости, и може се наћи у зборнику Питања (Problemata), који је дуго у потпуности био приписиван Аристотелу. Данас је уобичајено приписати га једном од мајсторових ученика, вероватно његовом пашеногу Теофрасту“ (Хамер 2009: 39).
[10] Хенри Милер, Колос из Марусија. Путовање по Грчкој (превела с енглеског Соња Васиљевић). Карпос, 2009: 80.
[12] У том контексту значајне су песме „Похвала вечитој мери” и „Докле на тиху времену плаваш” (1996:146; 1996: 94), као и стихови: Моји врази запеше ми споне,/ама те се споне искидаше, / и моја душа кано избави се/ и тврђу, тебе господи,/ моја птица нађе себи домовину,/где је пометала птиће своје – све своје мисли (Венцловић/Павић 1996: 151).
[14] У Венцловићевим рукописима појам просветитеља појављује се у похвалама (тако и ове наше српске просветитеље нам прве) и односи се на Саву, Арсенија и Максима. Видети: Венцловић/Павић 1996: 125.
[16] „Венцловића су створили: дуга традиција славено-српске школе и њен интерес за духовне теме, традиционална поезија невезаног слога, живе везе са савременом светском поезијом, и одлично познавање народног језика, што је Венцловићу, као проповеднику и ’општем духовнику’ у јужној Угарској, међу исељеницима из старе домовине, било и могуће и неопходно. Из овог наслеђа, из ових веза, из ове основе, уз изузетан поетски дар, могуће је било створити овакав песнички језик, са народном општом базом и индивидуалном поетском надградњом“ (Селимовић 1986: 135).
[18] Да су и таква знања Венцловићу могла бити позната, наслућујемо из става Меше Селимовића: „Без плодотворних контаката и утицаја светске духовне мисли, остало би нам само наше властито сиромаштво. Без интереса за духовни живот, ма које провенијенце, остао би само интерес за конкретни реалитет овога света, са малом или никаквом могућношћу трансценденције“ (Селимовић: исто, курзив Г.Ђ.).
[26] „Социологија у ствари није довољно суптилна да би расветлила психичку комплексност са којом се појединац суочава у животним кризама тог типа који интересује Диркема и Лепениса“ и морала би, ако претендује да да уверљивију слику, бити употпуњена „дубинским психолошким разматрањима“ (Хамер 2009: 58).
[28] Јер човек-худник, шта је до „с кошчима састављен/ од главе до ногу/ и са жилама сашит./До времена потом пак/сав просут и ниушто обрнут” (Венцловић/Павић 1996: 112).
[29] Мотив времена, непостојаности, пролазности или ’проходљивости’ свега окосница је песама „Роса“ и „Последња част” (Венцловић/Павић 1996: 110).
[34] Између свих узорних писаца деветнаестог и двадесетог века, које у престижно друштво увезује тематизација меланхолије, за мото завршног разматрања о Венцловићевом филозофском становишту узете су речи Јосифа Бродског (1940-1996). Не случајно, и не само због тих речи; највише због његовог академски прецизног и отвореног приступа теми досаде (меланхолије, сете, сплина) као животној законитости, која ће доћи до изражаја у речима које је упутио 1988. године дипломцима Мичигенског универзитета, као и слојевитог пропитивања односа туге и разума – свих оних питања која су мучила и Венцловића. Видети: Бродски 1989; Бродски 2007.
[36] Сликама претварања и потпуног саосећања са живим и неживим светом око себе, Венцловић је претеча писаца патње, а међу песницима удвојености најсличнији му је Фернандo Песоa (1888-1935). Попут овог песника бола и мноштва душа, који се “умножио да би осећао себе” и који је, да би “осетио себе, требало да осети све” (2001: 49), тако се и Венцловић, у приближавању сверазумевању и свеосећању, разголитио и расплинуо у стања која су му омогућила да буде све. Овако он говори гласом Девојке у драми Удворење арханђела Гаврила девојци Марији: “Ја бих савијен свитак, нека се божије слово напише у мени! Ја руно – киша да изаспе се на ме. Ево купина – нек је зажеже горњи огањ! Ево свећњак – на њему да светли горућа свећа. Ручка ја – нека се саспе и сручи се мана. Ја постеља – може лећи младожења. Царска сам столица – нека седне цар. Црква сам – де улезе архијереј”.
Текст је први пут објављен у књизи Писци и питања (Клио 2014: 11-32), под називом „Црни биво у срцу. Гаврил Стефановић Венцловић и меланхолија“.
Jednom u pansionu Шумски фенери nadomak nacionalnog parka Pelistera pitao sam postariju kuvaricu Bitoljku koje joj je jelo najbolje
selsko meso, sine најлесно за подготовка е најдобро
Za selsko meso ti je najvažnije da odstoji nekoliko dana da paradajz bude sušen i na ulju i da dodaješ sastojke u pravo vreme
isto kao kad pišeš pesmu, napravih se pametan тоа е исто така точно, reče pa okrenuvši se nalevo krug napravi promaju leptir-vratima kuhinje
MEDVED
Medved je nastao u sibirskoj stepi onda kada, samo jednom, samo jedan gost nije bio zadovoljan kako su ga ugostili. Pobesneo je i pretvorio se u zver.
Onda je sa Slovenima došao na Balkan. Tu se izmešao sa domorocima, dodajući sebi ilirski, trački i vlaški gen.
Nikad ne znaš ko će zanoćiti kod tebe. Zato ga ugosti bolje nego kuma rođenog. Znaš i sam da i brat može postati medved. Šta sve može postati onaj što ti nije brat?
Sipaj mu još jednu. I kad stavi ruku preko čaše – sipaj. Nutkaj ga i ušuškuj. Ne odugovlači. Daj mu najbolje meso. Decu svoju ćušni iza ušiju da im poteku suze, pa mu se izvini. Prekori ih.
Ne možeš znati ko je noćas bio dobar domaćin, šuma iza kuće možda je puna mrkih medveda. Ko je večeras gosta poslao gladnog na spavanje? Dobro zasuni, pa otkoči pušku.
PROKLETOJ JELENI J.
Presing je takve kao što je prepodobna prokleta Jelena (J.) jebao u Zabeli.
Presingova su deca problematična roditelji zaostali, muževi su nasilnici a žene su kurve. Tako šta se u Mladenovcu kažnjava robijom pa je Presing dugo morao da mardelja.
Jedared je domaćin Fila, gastarbajter iz Izraela, poručio Presingu: „Još osećam miris mladenovačke kanalizacije u nozdrvama.“
U tamnici, u kojoj bi mnogi poklekli, Presing nije očajavao. Smišljao je osvetu. Nisu mu dali papir da piše pa je sve pamtio. Svaku je stvar dobro zagledao kako je ne bi zaboravio, umotavao je u novine, mazio i čuvao dok mu je ne oduzmu zatvorski čuvari. Rekli su mu: „Ne možeš da biraš, tvoje je da radiš ili da odeš u Nemačku da kradeš.“
Presing je folirao da je normalan dok je istovarao džakove sa pirinčem dok se vraćao iz trećih smena dok je nosio kofe sa malterom na gradilištima smatrajući da će sve to nagomilano sranje jednom isplivati i pretočiti se u divnu umetnost. Bog će uskrsnuti mrtve jednog dana i života nikada nestati neće a Presing neće dozvoliti sebi da sopstvene jade zaboravi.
Sve vreme u Presingovoj velikoj glavi bila je knjiga koju sada piše.
A Zabelom je vladala prepodobna Jela J., ubeđena da je samo njena sudija.
Isto tako jednom su dolazili neki Cigani da se dive kako je Presing stručno pokrio udžericu u kojoj je stanovao. Kako je lepo naslagao cigle, pa na njih ter-papir, i kako sve drži, a ne prokišnjava. I njihova je bila sudija i oni se otad srdačno javljaju Presingu kao velikom magu.
Ali nisu ni Presingova usta rutava. Presing odbija napade i sleva i zdesna. Presing je sebi centar sveta i on je u sredini. Svi ostali su levo i desno, ali od Presinga. Ubica iz Dubone i Nikola Tesla. Od Presinga. Rade Drainac i Lindon Džonson. Od Presinga.
Presing nije u oku posmatrača. Presing je trn u njegovom oku.
Lepa Jelena J. je bila stariji robijaš u Zabeli kada je Presinga zatvorska muka snašla. Lepa Jela je mrzela Presinga jer je slušao Dža ili Bu, Vudu Popaja i OI punk. Lepa Jela J. nije htela da ima posla s Presingom ni kada je vukao ter-papir ulicama. Nije verovala da Presing ima plan. Lepa Jela J. bi sada da vrati Presinga u zatvor, no to neće moći.
Lepa Jelena J. sada misli da može da zabrani Presingu da ide na Sajam knjiga, suprotno Presingovoj volji.
Presingovi sveti ciljevi nisu ciljevi Jelene J. I Presing zna kako treba sa takvima.
Lepa J. nikada nije jela pačja govna na braniku otadžbine, niti je to uopšte zanima.
Jednom kada je ustanovio da sloboda postoji Presing će ubijati po ceni koja se za nju traži.
Ona je bila ružna i bubuljičava. A Presing je bio mrtav pijan.
*
Jednom je majmun iz mraka, koji ima tastaturu, optužio Presinga da ga nije istimario. I šta? – Presing mu je dao njegove banane i majmun ih sada gleda u samoći svoje sobe.
Presing nije krotitelj divljih konja. Presing nije utešitelj unesrećenih. Presing je noćni vaspitač iz doma za decu bez roditeljskog staranja.
Cigani iz Doma kudikamo su bolji ortaci Presingu od pesnika plačipički. Cigani iz Doma barem pokušavaju da te prevare u dobroj veri da će za sebe izvući neku korist. Pesnici plačipičke samo sede u mraku gledajući u svoje rukopise. Ližu svoje banane i kukaju nad svojom sudbinom.
Majmun iz mraka smatra da mu stanje beznađa u kome dobrovoljno tavori daje za pravo da se ponaša kao govedo.
Majmun iz mraka voli da udara po svojoj tastaturi zamišljajući da je majmun iz filma Odiseja 2001.
Presing je nekima pomogao. I Presingu su pomogli mnogi, mašala. Osim uzimanja i davanja Presing ne zna da postoje i drugačiji društveni odnosi.
Presing je majmunima iz mraka ponudio pomoć kao da su, ne daj Bože, sirota deca iz Doma. Ali su majmuni iz mraka pomoć odbili naričući svu noć kako niko ne razume njihove urlike.
Presing nikoga nije pitao za dozvolu da sedne kada je došao u grad.
To je značilo da je Presing u najmanju ruku nepristojan. Jednom je neko rekao Presingu: „Ušao si nam u zadnje dvorište.“
Majmun iz mraka, tobožnji vampiri iz Niške Banje, veličanstveni pesnici iz Kraljeva i Jelena J. rekli su: „Mi smo ovde na vlasti. Klanjaj nam se.“
Presingu svi pokušavaju da nešto oduzmu. Ali Presing nikom nije dao olako. Voleo je dlakave zveri gonio ih strasno dan i noć.
Presing je odskočna daska za skok u Presing. *
Presing ide na Sajam iz krajnje sebičnih razloga: da bi pio rakiju i povraćao u Sajmovom ogavnom WC-u.
Presing se često toliko napije na Sajmu da zove ženu, koja, jadna, tada mora da dođe iz Mladenovca da ga odveze u kuću koju pesnici iz Kraljeva zovu šupom.
Presing ne razlikuje svoju kuću od izdavačke kuće. Presing je konj šizofreničar.
Presing je brutalna seljačina. Presing je nosati Šumadinac. Presing nosi šajkaču kad se napije. Prdi. Imitira repere. Glumi gangsta stil. Oponaša Mikija Rurka koji igra Bukovskog u filmu Barka mušica.
Presing voli Vlahe, Mađare, komuniste i Kuče Marka Miljanova, dok ostale prezire. Presing ne može da bude svako govno ovoga sveta, i u svraku bi se pretvorio samo da se ne kaže kako je politički korektan.
Kad je Crnković napisao dramu za Radio Beograd, u kojoj on (Crnković) i Presing idu u Dansku da se jebu u dupe za donacije u kulturi, i još ju je potpisao Presingovim imenom pa poslao na konkurs, Presing je rekao: „Boli me kurac“. Toliko je Presing bio nadmen. Presing ne mrzi knjige koje objavljuje. Kao što sâm reče, Presing ide na Sajam da bi se sa Skaluševićem opijao po ceo dan na štandu, dok masa prolazi u mimohodu pokraj pokojnika koji leže u knjigama.
Presing može do sutra da truća o Sajmu knjiga. Presing je sajamski pacov. Presing voli vašare.
Presing posećuje svake godine Slaninijadu u Kačarevu a Presingov brat od strica radije ide u Šabac na vašar. Tamo je jedne godine kupio punu kutiju tiplova za gips. Kad ga Presing pitao šta misli o tome da i on kupi takve iste tiplove, brat od strica mu je odgovorio: „Nemaš ti muda za to.“
Presing je nekada bio kukavica a sada ima muda do kolena. Kada je Presing išao u školu svi su merili kurčeve, samo je jedan Ciganin rekao: „Ja nemam veliki kurac ali imam velika muda, takvi smo mi Cigani.“ Presinga i ostale đake Cigani su tukli koristeći muda, dok su se beli đaci oslanjali na kurčenje. Presing je tada shvatio da je bolje imati muda nego kurac, samo je trebalo da najpre pocrni u duši kao Ciganin da bi mu muda porasla.
Sada Presing noću krade bakar i mlati belce skupa sa ciganskim bandama.
*
Presing je išao u Niš u proleće 2025. Tamo je bila i Jelena J., koja je pokušavala da krug dvojke preko veštačke inteligencije i 3D štampača generiše u Nišu. Presing je išao u Kragujevac u zimu 2025. Tamo su bili i pesnici iz Kraljeva, pošto im je Dolina gladi blizu, pa ko vele, da svrate. Presing je išao u Beograd u leto 2025. Tamo je bio majmun iz mraka, pošto se tu zadesio poslom: bio je na seminaru pesnika koji gledaju u svoje knjige u mraku momačkih sobica, a zatim po društvenim mrežama plaču nad tim prokletstvom. Seminar se održavao u magacinu Prosvete, koja je u svoje žadno vreme zdušno podržavala pesnike koji plaču u mraku svojih sobica. Presinga je sudbina odvela i u Zaječar, gde su pokušali zajedno da ga likvidiraju pesnici iz Kraljeva, majmun iz mraka i lepa Jelena J., koja se za tu priliku obukla kao Mata Hari. Vlasi sa istoka ne vole niskobanjce pa lažni vampiri tamo nisu smeli da dođu već su fejsbuk vradžbinama na daljinu iz Niške Banje pokušavali da sruše Presinga i Vlahe. Vradžbinama na Vlahe – ah, kakve budale! Oni su mislili da ih Presing ne primećuje, ali Presing ih je sve snimao svojim rendgenskim vidom, kao Supermen.
Presing ne želi da se sa majmunima juri po mraku. Presing slabo vidi bez naočala. Zato je izazvao majmune iz mraka na dvoboj: da se zalete kolima jedan u drugog na nekoj ravnoj pisti, pa ko skrene taj da bude pička. Majmuni iz mraka su ovo s rezignacijom odbili. Oni ne podržavaju nasilje. Uplašili se za svoje majmunsko dupe, što reče Presing. Od Presinga i njegove verne tojote. Pola kerozina Presing pije a pola tojoti daje. Takav je to auto.
Da je Presing student nikada ne bi pešačio u Brisel, rekao je Presing studentima na plenumu, u velikoj konspiraciji. Da je Presing student nosio bi brkove kao Gavrilo Princip, dodao je, ali studenti ne jebavaju živu silu, pa ni Presinga.
Presing je međutim bio student, pa ništa.
Daleko ranije, u prošlosti koja se jedva pamti, Presing je pobegao od kuće, 1990, dok je bio siromašni gimnazijalac. Došao je iz Mladenovca u Beograd kako bi stajao mokrih noga u bari ispred Skupštine, skupa sa svojim pocepanim starkama.
Na binu su se popeli četnici Vuka Draškovića, koji su pevali: „Hoćemo kralja, hoćemo kralja!“ Ispred bine bili su neki drugi četnici. Presing je bio suviše mlad da bi shvatio zašto se četnici tuku između sebe.
Život je Presingu prošao jako brzo i Presing smatra da ga je uzalud protraćio, šišajući za tanku dlaku mediokriteta.
*
Presing voli negacije. One su u krvi svih luzera ovog sveta. Sa druge strane gubitništva su cinici. Presing smatra da je bolje biti negik nego cinik, ako već moraš da budeš slepac.
Presing se kao gubitnik rodio i kao gubitnik će skapati.
Presing ništa ne čini nikome. Presing je skučen i ograničen.
Presing nije ni car ni kralj. Nije ni kralj pod mudima.
Presing ne veruje hladnoj glavi. Presing zna da za poeziju mora da se gori.
Presing je baron Minhauzen zašiljenih stihova.
Presing je lažov istine. Presing je istina u svakoj laži.
Presingu je jednom kurva sa dlana pročitala da se nikada neće u potpunosti ostvariti.
Zato Presing stalno trči za kurvama tražeći među polusvetom svoju nadu, priželjkujući sebi drukčiju prognozu.
*
Presinga ljubavnice najpre moraju izvući iz oklopa. Presing ima ljušturu što je s njim urasla i srasla. Presing kao ljubavnik je jednostavno beskoristan jer mu oklop ne dozvoljava erekciju. Presingova žena može da odahne.
Presing se uvek teši da je to stoga što ga je začarala Ciganka kojoj je tukao dete kad mu je ukralo smoki u školi.
Presing je imao spiku za ribe a onda ga je neko, ko spiku nije imao, pitao o čemu to toliko razgovara sa ribama. Presing mu je odao tajnu i od tada je Presingova kvalitetna spika prešla na drugoga, a Presing se teši krezubim milfama, matorim pesnikinjama i kurvama iz potoka.
Presing je stara čekalica: još vreba onog smrada što mu je ukrao žvaku za ribe.
Dobra muza nadživeće Presing darujući mu zadovoljstvo u sagorevanju. Dobra muza sagoreće svog Presinga.
*
Presing se ne bori u nečije ime, i ne zastupa revolucionarna društva. Presing nema nikakve javne principe, ideološke motive, manifeste gradskih ili seoskih prava. Presinga zabole za narod. Kako reče pokojni Žika Pavlović, kad Presing čuje reč narod – maši se za kurac.
Ne Momir Bulatović, nego Miodrag, pisao je o majmunima iz mraka dok je Presing još bio u ćaletovim mudima. Priča o majmunima zove se „Insekti“. Tako je Presing i saznao da majmuni postoje. Presing smatra da je Halilović bolji od Bulatovića, što je i prirodno, jer Presing je odrastao na ulici. Tu nije sretao partizane i Italijane, nego lopove secikese. Dakle, Halilović. Svi koji misle da je Bulatović, neka otprate Presinga na Fejsbuku.
Od naroda Presing mrzi više jedino elitu. Presing sanja dan kad neće morati više da govori: „Presing, to sam ja“, već da će svi oko njega reći: „Presing, to smo mi.“ Zasad stvari idu dobro. Svi će jednog dana biti Presing.
Presing nije spomenik razumu. Razum se nalazi mimo mnenija koje pesnik može posedovati. Pa tako se i Presing nalazi izvan razumevanja pesnika koji žive u njemu. Presing je Solaris za pesnike.
Svaki svoga ubijte Presinga. *
Zašto Presing voli Bukovskog?
Presing nije neka zalizana pičketina. Presing piše, čita i izdaje knjige. Presing knjigama jebe kevu.
Presing voli da se kladi, poput Buka. Jednom je u kladionici čuo: „Tuče Braga kao praga.“ Odigrao je na Portugalce i promašio.
Buk je bio štedljiv po prirodi, zato što je to jebeni Nemac. A Presing je poreklom Crveni, koji su Turcima i Crnogorcima činili velike štete. Činjenica da je Crveni implicira da se siromašan rodio. Em je komunista em je Crveni. Presingov brat se pomirio s idejom da je, kad je već Kuč, stoga možda i Albanac.
Presing štedi koristeći Bukov metod: ima punu kuću najbolje rakije a kad treba kupiti cipele, dvaput razmisli. A kad mu dođu gosti ne može da odluči kojom rakijom da ih posluži. Uvek se uplaši da ne odabere lošiju.
Onda je Presing saznao da nije Albanac i sve se u njegovom životu preokrenulo.
*
Strugar, koji nije na spisku Presingovih neprijatelja, niti će biti na njemu, jednom je opelješio Presinga s tim što je po slovu zakona pravda bila na njegovoj strani i usranko Presing morao je da pljune pare.
Jer Strugar ima strušku malenu ko pušku. Njome struže sirotinji kožu s leđa kao svinji.
Strugar se posle vadio da nije kriv on, nego advokat koji ga je nagovorio da uzima novac poštenim ljudima i kako mu je krivo što Presinga nije upoznao na Sajmu knjiga, koji je najlepše mesto na svetu.
Presing je iz pijeteta rekao Strugaru kako je mnogo voleo pljeskavice koje je Perper pravio na Sajmu.
Nije govno, no se pas posro, u stvari je mislio Presing.
*
Presinga su niskobanjci optužili da je polupismen. Presingu su u Niškoj Banji takođe zamerili kako ne zna šta su vampiri. Ako hoćeš da naučiš nešto o vampirima iz filmova, dođi u Nišku Banju. Mi ovde jebemo kevu. Tako su mu rekli.
Presing je zajebana budala. Presing je zlopamtilo dozlaboga. Presing bi skinuo košulju sa sebe i dao je tebi da ne budeš go, ko car.
Presing se budi s mislima o tome da je taj dan najgori dan njegovog života.
Presing ne zna te učene nijanse u jeziku. Presing slabo zna gramatiku i pravopis. Dok su lektori išli u školu Presing je pušio travu i snatrio o koječemu što se ne može ostvariti, poput komunizma ili američkog sna.
Presing je nesrećnim piscima u Niškoj Banji rekao da vampiri generalno ne postoje ali da može, ako im to baš imponuje, da ih pokolje sve do jednog usred noći na spavanju kako bi stekli utisak autentičnosti krvoliptanja. A ne ko iz američkih filmova.
Jer Presing je težak psihopata. On ne smatra da niskobanjci moraju da postoje.
„Senka vodenog žiga“, Divna Popov, Službeni glasnik, Beograd 2025.
Marija Stanimirović Dejvis
Na obzorju srpskog izdavaštva u septembru se pojavio nesvakidašnji roman „Senka vodenog žiga“ u izdanju Službenog glasnika. Šta je to nesvakidašnje, čime možemo opravdati takvu kvalifikaciju, kako odgovoriti na to pitanje? Najpre – možda banalno ali ne i beznačajno – brojem strana, obimom knjige. Naviknuti na pošast optimizacije u svemu, već dugo čitamo romane kraće od dvesta strana, što se danas i ovde gotovo nametnulo kao norma koja odgovara izdavačima i često piscima vrlo skromnog stvaralačkog dometa, dok čitaocima knjigofilima ostaje da pate za starim dobrim romanesknim formatima ili da se polako ali sigurno navikavaju na knjige koje mogu pročitati za jedno popodne. Ovo, razume se, ne znači da roman mora da bude obiman – ne mora – niti da su kratki romani obavezno nedostatni, ali za to je onda potrebno biti Alber Kami i napisati delo formata i vrednosti „Stranca“, ili bar težiti tome.
Ni „Senka vodenog žiga“ nije preduga ni preobimna knjiga. Iako nije optimizovana, možemo utvrditi da je pažljivo kalibrirana – saga o jednoj beogradskoj porodici u rasponu od 40 godina ispisana je rukom Divne Popov na svega nešto manje od 400 strana. I svašta na tim stranama možemo naći, pravo obilje, neki bi možda čak rekli i preobilje, likova, tema, motiva, pripovedačkih postupaka, stilova, refleksija… i zbog toga knjigu možemo svrstati u okvire savremene maksimalističke poetike.
Čitaoca „na prvu“ osvoji rehabilitovanje priče i pripovedanja u klasičnom smislu te reči: upoznaje glavne likove, ulazi u njihov svet i prati njihovu sudbinu – život dve sestre i brata u razdoblju od 1980. do 2019. U relativno hronološki linearnoj fabuli, s tim što se neki vremenski periodi preklapaju, sve obećava književno konvencionalno štivo. Imamo detinjstvo, coming to age, mladost i zrelo doba, u koje se uključuje, zapravo ga uokviruje, i nova generacija, kći jedne od junakinja romana. Sve do poslednje godine pred pandemiju kovida, pa čak – inteligentnom metatekstualnom intervencijom – i dalje u neodređenu budućnost.
Tu konvencionalnost, međutim, ne treba uzeti zdravo za gotovo. Kad uočimo da je autorka neprestano podriva i razara, da se igra formama i postupcima, već je kasno, uhvaćeni smo u mrežu zbivanja, usisani u jedan svet, i povratka nema, baš kao što Jovica Aćin i poručuje u preporuci na koricama ove knjige: „Uzmete li da čitate ’Senku vodenog žiga’, nećete odustati. Duh dela će vas poneti i bićete nagrađeni time da pročitano nećete zaboraviti, a to mnogo govori o romanu.“ Ako sam i pročitala boljih blurbova, svakako nisam pročitala istinitiji.
Kako to Divna Popov čini, kako tobože konvencionalno realističko pripovedanje postepeno preobražava u savremeni roman kao začudan skup (ili spoj?) pripovedačkih tehnika i metoda?
Najpre, ne ostavlja nam prostora za prepoznatljivi saspens i hitanje kroz fabulu ne bismo li saznali „šta je bilo na kraju“. Šta je bilo s naših troje glavnih junaka saznajemo manje-više već na prvih dvadesetak strana, nema iznenađenja u pogledu toga kako su u glavnim crtama tekli njihovi životi. Međutim, u nizovima mikro-saspensa, autorka s čitaocem igra igru otkrivanja, sasvim nalik dečjim igrama memorije, s kartama okrenutim licem nadole, i čitalac se neprestano, sa iščekivanjem pita koju će kartu sledeći otvoriti, koju i kako?
I sama odrednica „glavnog junaka“ se dovodi u pitanje jer roman obiluje desetinama drugih likova, ljudi iz njihovih orbita, od kojih svako ima svoju priču. I sve su te priče, makar iscrtane kao kroki u pasusu-dva, zaokružene i s dimenzijom dubine koja dodaje nove poteze kistom portretima troje protagonista, bilo njihovoj psihologiji, bilo njihovom okruženju, u svakom slučaju svetu u kojem se kreću, koji doživljavaju i koji ih određuje. Drugim rečima, sagledavamo ih kroz druge ljude, kroz prostore, kroz kompjuterske igrice. Takav metod je, pored toga što je bogat i slikovit, pre svega dinamičan, odlikuje se promenom ključa, kako bi to rekli u muzici, promenom ritma i tempa, i ne dozvoljava da nam bude dosadno niti da ijednog trenutka ulažemo svesni napor u čitanje.
Roman „Senka vodenog žiga“ odlikuje se intertekstualnošću i brojnim parafrazama i referencama na književnost, muziku i dela likovne umetnosti. Pogledamo li te slike, prepoznamo li te citate i parafraze, poslušamo li navedenu muziku, otkrićemo da nisu posredi puki ukrasi već da su u funkciji priče, u organskoj povezanosti sa tekstom, što mu dodaje na kvalitetu i otkriva erudiciju autorke. Možemo, međutim, i da pređemo preko njih ako nas ne zanimaju, i oni nas u čitanju neće remetiti – jednostavno su tu, kao što su tu i u životu.
„Senka vodenog žiga“ je pažljivo komponovan roman, podeljen u sedam delova naslovljenih potresno odgovarajućim naslovima koji su, dalje, potkrepljeni epigrafima, u žarkoj ljubavi autorke prema književnosti i drugim autorima, kojoj se samo s radošću možemo pridružiti. Smirenim slikama i melodijama završetka kompozicija nas vraća na početak i time ispunjava kružnu strukturu, zatvara krug ističući kao najvažnije konekciju, vezu među ljudima i njihovu uključenost u svet i stvarnost, izlazak u druge, ka drugima, kako bismo pojmili sebe i svoje mesto u onome što živimo. Ova knjiga nas konektuje sa svim svojim likovima na takav način da nam se čini da smo ih sve, do poslednjeg, u svom životu sreli i poznavali, možda čak i da misle naše misli i izgovaraju naše neizgovorene reči.
Teme koje susrećemo u ovom romanu su brojne: temu (dis)funkcionalnosti porodice, zatim temu prijateljstva, strasti, ljubavi, braka, preživljavanja u smutnim i kataklizmičnim istorijskim okolnostima, temu politike i aktivizma, roditeljstva, ženske seksualnosti, emigracije i jednu koju je lako prevideti jer se uklapa u predele i okolnosti, a zapravo je prisutna čitavim tokom romana – temu ekologije, koja nas i bukvalno i metaforički smešta u živi svet na zemlji, tamo gde pre svega i pripadamo. I nedvosmisleno ukazuje na našu odgovornost prema tome. Utoliko se ova knjiga ne malim svojim delom uklapa u savremene tokove ekoknjiževnosti.
Stil romana koji je pred nama menja se prema prilici: ima dramskih elemenata, postmodernističkih zahvata, autopoetičkih delova, toka svesti, kompjuterskih simbola, klasične naracije, understatementa, esejističkih i dnevničkih deonica, mnogo suptilnog humora, dugih i razrađenih rečenica, fusnota, krajnje svedenih iskaza, rečničkih odrednica, distopije, mejlova, popularne kulture i mnogo, mnogo poetskog u svemu tome. Kao stilsku konstantu u svemu nabrojanom identifikujemo upravo zapanjujuću komprimovanost, gotovo potpuni nedostatak „praznog hoda“ ili rečenica u najobičnijoj informativnoj funkciji. Tako, primerice, samo u jednom kratkom opisu, kad škrta svetlost kroz prozor obasjava kuhinjske površine „dovoljno jake da mogu podneti svaki životni teret“ otvara nam se prizor skučene repetitivne ženske egzistencije, ali i ličnih životnih tragedija junakinja u tom svakidašnjem prostoru, predočava nam njihove nevidljive terete.
Divna Popov svoje likove voli, razume i smešta na platno društveno-istorijskog konteksta, bilo u domovini ili u tuđini, precizno ali ne i previše detaljno oslikano, ne zamorno mada pronicljivo i u glavnim crtama. U knjizi daleko preovlađuju ženski likovi u odnosu na muške, ne programski već iz istinskog interesovanja za žene i njihovo procesuiranje vremena i sveta u kojem žive. Divna Popov ih osvetljava reflektorom i stavlja u središte pažnje, van uobičajenih okvira nekoliko tipskih likova, odnosno uloge svedokinja muških egzistencija u muškom svetu, kao što preovlađuje u gotovo celoj donedavnoj istoriji književnosti u koju nisu imale drugačijeg pristupa ni kao likovi, a još manje kao autorke, iz prostog razloga što im to nije bilo dozvoljeno.
Treba pomenuti i živu strast autorke ovog romana prema rečima, bogatstvo njenog jezika – sintaksičko, leksičko, semantičko, stilsko. Zbog te strasti je razigrana i radosna u pisanju romana o gubicima i svirepim sudbama, što je, mislim, najoriginalnije u ovom delu, gotovo bestelerski zarazno svojim elanom i otkrivalačkim oduševljenjem pred samim činom kreacije.
I najzad, dotaknimo se finih povremenih metatekstualnih cepanja tkanja romana, kroz koje možemo da zavirimo u slojeve ispod površine. Tako u tekstu najednom imamo rečenice ili delove rečenica poput: „… i šta se dalje s njima dogodilo nećemo saznati jer oni sad izlaze iz ove priče“, ili „jer u ovom romanu ima već previše opisa, a od opisa se umoriš kao od mogućnosti“, ili iznenadnom parodijskom parolom: „ostavićemo se sad kleveta, što je više kleveta i laži, roman nam je miliji i draži, a zadržaćemo se na krevetu“, i tako dalje. Autorka nas izbacuje iz imaginarnih zbivanja i predstavlja nam roman kao takav, da ga načas vidimo i sagledamo kao knjigu pred sobom.
I to nije sve. U primarnoj povesti, već od prve stranice znamo da čitamo tekst romana koji piše Ksenijina kći Sonja, opremljena majčinim dnevnicima, albumima, sveskama, fotografijama i sećanjima, punim koferom arhive o svojoj porodici. Na početku poslednjeg, sedmog dela pod naslovom „Neispunjena davanja“ čak imamo i belešku o Sonji autorki romana, kao i kratki poetički prosede, i sve to samo da bi nam se na kraju obratio sveznajući pripovedač (taj fantom svetske književnosti) i otkrio nam da je i Sonja zapravo samo junakinja pripovesti koju čitamo, da iza njenog autorstva stoji neko drugi, neko ko piše o svima njima, pa ni za njega/nju nije izvesno da li je u stvari lik iza kojeg postoji još neko, neko treći, da je tu naposletku i Divna Popov, ali onda je i ona, u takvom kolopletu igre ogledala, takođe pod sumnjom da je izmišljeni književni lik te da iza nje stoji… ko? Samo je jedan odgovor na to pitanje izvestan – stoji čitalac. Čitalac koji i čita i piše ovu knjigu, koji ju je možda već napisao, a sada se samo susreće s njom jer samo njemu zaista i pripada.
Dušan Mijušković je rodjen 1981. u Beogradu. Živeo je na raznim mestima širom sveta. Bavi se graničnim oblastima filosofije, umetnosti i duhovnosti. Krajem prošle decenije radio je kao novinar beogradskog NIN-a. Poeziju piše od detinjstva, no tek pre tri godine, počinje ozbiljnije da predstavlja svoju umetnost. Objavljivao je na književnim portalima i u magazinima: Hiperboreja, Fenomeni, XXZ magazin, Bludni stih, Enheduana, Časopis Kult, Strane, Kirk, Čovjek Časopis, Libartes. U pripremi je nova zbirka poezije. Živi u Beogradu.
U PUTNIČKOM STANU
Ti i ja u pljusku jedemo badem po smoli usoljenu ribu preko usana
Ti u hulahopkama pružaš ruke držeći bokore ljuski jabuka
Jutro je ogrezlo u soli
Vučeš prst po tanjiru zrikavci zriču
DAČA
Arseniju Tarkovskom
Plamen tišinom šume
Dišeš
Sediš na pragu
Kuća gori
KIPRIDA – VAŠKE, ŠAL
Doriha: (ispred instituta): Taj idol plavook o kom si sanjao kao dečak. To si ti? On (na vratima): U nedrima nosim temelj ove morske kuće, sa mora, to sam ja Doriha: Mogu li da te dodirnem? On: Možeš Dohira: Neka bude cvet na tvome telu On: Neka bude Ona: Mogu li da te dodirnem? On (zažmuri)
ASTRID
Astrid! Od gorkog snega prepolovljenje. Uzela si kliše i duputovala ulicama Sunaca. U svetlozelenu barku omeđanu suvarcima. Astrid. Traitons de métaphysique! Od snega javorovog snega. Uzela si kiše i doputovala u ravnicu. Zamirisao je solju jorgovan. Sa galerije, mirovao je prah tvoga Meseca. Kad pomislim na tebe i da ovo čitaš, Astrid, krv od suvaraka mog Meseca, isečen, na drvene rende sa stepenicama, iz drvene fioke naočigled sveta, o Astrid, nataloženo besnilo, u tvojoj i mojoj krvi; otvarala si se gola. Bila si odsutna u neveče. Gola od umora i polutalog besnila u mojoj krvi. Mogla si se videti nataložena kad se povukla noć kao val. Podne je. Astrid, oh, kada pomislim na tebe. Astrid. Oprosti što ti ne odgovaram na pisma.
TAČKE CVEĆA
povratak Kaće Białobrzeski iz posete roditeljima, u Ulm, 27. novembar 1973
Jedno sećanje Persefon na ožuj crven i mek usredotoči se na nabore s listova i krila vila na tanku medenu vilicu na sam vrh vrt boja na Bejrut ulice lica asfalt po kom skakutahu čađ i izmišljene nepregledne uvijene žene u krila villinih konjica pevajuć Fatihu u snu zrcala zamađijane senjkom trave
URSULA
Jedne noći u smoli ruzmarina dolazi žena u sandalama jako crvenih usana iz žbuna ruzmarina usnama uperenim u paru u kući iza zadimljenih prostorija gde se karta
Na zglobovima ruzmarina ljuljuška perle dok talasi privlače galebove otopljene su koštice Ursule i višanja
Vrbovo stepenište izraslo iz groba vodi do mora muzikа klizi nizbrdo ka molu dok smokve mirišu kamenovom stazom šipražije se naginje u vruću noć
Kretanje u sobama postaje razogvetnije nedrom boksitnih planina mlada žena usnama crvenim od rude otapa pljuvačku steže veš
BERLIN ČETRDESETPETE
Tri žene sede na steni kamenom panju guduri ždrelu nehajne hladovine zaudara bakar i čaplje u sjaju drže svod vade zelenkaste papirne didrahme da žene jedna drugoj pokažu strune kao izvezene kose
Tamo u daljini galebova čuje se top dolazeći svod vojske sa Urala tri žene sede na kamenom panju gledajući u svod kao da je od vode
Po barama nežne cvetaju aprilske lipe Berlina kukuruzovina još neposejana miriše iz polja nisu iz vazduha isparile ni jesen ni zima ni svodovske piruete bela labudova pera po provaliji pozornice nedohuktala zaspala razbijena u staklu
Žene sede kao na platnu naslikane trag od karmina na opušcima već u bari leži smeju se jedva senke se ocrtavaju na licima stegnutim od grča
Jedna preko kolena drži vrat ždrala
U ponoć zapovednik sa Pankova uzviknu oganj
ZATEČENA
Tražio sam te po ciglanama i pronašao sam te u košulji
Када је 1911. спремала радове за Међународну изложбу у Риму, Надежда Петровић је веровала да брани част српске уметности и југословенског културног јединства. Оно што није очекивала било је — оптужба за „порнографију“.
Поводом педесетогодишњице уједињења Италије у Риму је 23. марта 1911. отворена велика Међународну изложба. За Србију је ова уметничка смотра била веома важна, тако да је у свој павиљон примила и уметнике с југословенског простора. Највећу пажњу привукао је „Косовски циклус“ Ивана Мештровића. Његово одбијање да излаже у павиљону Аустроугарске, јер Далмација и Хрватска нису добиле засебне одељке, појачавало је политичку димензију целог догађаја.
Надежда Петровић је, попут Мештровића, намeравала да на овој изложби прикаже низ националних тема („Бој на Косову“, „Смрт мајке Југовића“, „После битке на Косову“) и посебно неколико слика везаних за Марка Краљевића („Игра вила на планини – Краљевић Марко и вила“, „Краљевић Марко и Реља Крилатица“).
Међутим, уместо славе, Надежда је добила увреду. Српски жири који је бирао радове за изложбу у Риму Надеждине слике оценио је негативно, а поједине означио чак као „порнографске” (наги јахачи Краљевић Марко и Реља Крилатица), тако да њене модернистичке слике инспирисане народном поезијом нису уврштене у српски павиљон.
При томе је њен пријатељ и сарадник Иван Мештровић није заштитио, што је Надежду додатно наљутило: „Рекли су за ме да сам порнограф и слике производ порнографије […] била [сам] бесна можеш ми веровати, не на тебе, не и на њих већ на себе. Шта [ми] је требало да шаљем своје радове да ми глупани над њима […] оштре језике за безобразне вицеве.”
Држава је од уметности очекивала пропагандни плакат, а Надежда је нудила лирску визију националног мита. Мештровићев стилизовани монументализам инспирисан српском епиком одговарао је намени и функцији јавне скулптуре у величању нације у време убрзане милитаризације европских народа. С друге стране Надеждине слике нису имале довољно експресивне снаге и херојског израза да на пољу националне пропаганде убедљиво представе косовске хероје и национално-ослободилачко-ујединитељске циљеве Србије, што је и био главни разлог за одбијање њених радова. Док је Мештровић своје јунаке обликовао у камену као античке хероје, Надежда их је видела као тела у покрету. Њен ликовни израз, својом формом и бојом био је исувише склон експерименту што у то време није одговарао захтевима државне политике.
Надежда се није љутила само због ниподаштавања свог сликарства, већ и због системске неправде — државне администрације која је у важне уметничке одборе постављала нестручне људе, без способности и знања да процене уметност: „Мени je стављено на душу да учествујем на изложби као Српкиња и као једина Српкиња сликарка, не могу материјално одговарати за неслагање у укусу и интелектуалној разлици међу колегама, и људима који мало или готово нимало уметност не разумевају, бар не правац нове уметности. А на жалост у све Уметничке Одборе сем уметника – који су свагда у мањини, улазе многи и многи, који уметност или ништа не разумеју или ничега заједничког с њоме немају.”
Надеждине слике нагих тела епских српских јунака суштински су упућивале на „расну” идеологију тога времена (као и Ничеов витализам), али су такође биле и потврда ослобођења модерног појединца од друштвених правила, с циљем повратка изгубљеног јединства између природе и човека. Иако Надежда није имала силовитост Мештровићевог израза, њен доживљај јунака из Косовског циклуса несумњиво је био инспирисан ставовима о интегралном југословенству, као и код Мештровића.
Радови који су ипак уврштени на изложбу у Риму („Београдска улица у снегу“, „Нотр Дам у Паризу“ и „Тиљерије на Сени“) нису имали националну тематику. Критика која је посетила српски павиљон није игнорисала Надеждине слике, али није ни хвалила. Карактеристичан је став Димитрија Митриновића, који у то време Надежду још није лично упознао: „Г-ђица Надежда Петровић такође је недовољно озбиљна и површна; сувише храбра и сувише грлата. Па ипак, ако и сувише храбра, она је храбра: има лепу храброст једнога снажнога и талентованог инпресиониста […] Њен кист је широк и крепак, пун сигурности и поуздања у се; манитог лудог, поуздања, често, али лепога такођер […] Г-ђца Петровић има дужност да буде солидна сликарица, јер су њене диспозиције више него што је потребно за сликарицу: диспозиције за уметницу.”
Тако су Надеждине слике, које су у себи носиле слободу тела и духа, постале жртве страха једног друштва од саме идеје модерности. Заправо, друштво још није било спремно за модернистички пројекат Надежде Петровић и када су неке друге теме биле у питању. Требало је да прођу још скоро три деценије да би се схватило њено место у развоју српске уметности.
Српско друштво није било спремно за Надежду 1911. године. Али модерна Србија настала је управо из тог неспоразума. Све што је тада било схваћено као саблазан — данас је симбол уметничке слободе.
Немам пуно времена и зато ћу почети од говоранције професора Клема, Ота Клема, од његове приче о „инклузији“ и „суспензији референтних оквира културе“ . Tо ће нас, врло брзо, одвести у спаваћу собу број једанаест (11) доброг приватног хотела у ширем центру Београда, града, који се у Клемовој породици, деценијама уназад, помињао с извесним подозрењем, али сам Ото Клем нема ништа с тим.
„Свака култура“ , говорио је Ото Клем, „мора, ради узрастања на која се сама позива, да суспендује, до извесне мере, своје цивилизацијске дохвате. Одрицање културе од оквира који је чине подложним дефинисању, заправо је потврђује на вишем нивоу, на коме она, уместо таутолошких удвајања појмова о себи кроз артефакте и музејска добра, постаје отворена за проживљавање дијалектике сусрета и очинско прихватање извесних елемената културa у односу на које су се њени обриси и успостављали…“
Кантхалове спирале биле су усијане, вода се у чашама млачила, сунце је залазило, свраб је мучио нежну кожу испод најлона. Пацови су ситно цупкали у цевима. Говоранција се привела крају и са професором Клемом је у собу, двокреветну, отишла и његова осамнаестогодишња ћерка – усвојеница, рођена Умејма.
Умејму су Клем и његова супруга, усред предозирања валијумом – покојна Грете, од милоште звали Софи. Умејма је имала густе обрве и мале груди, због чега је волела да јој коса буде распуштена, а мајице тесне.
А тако је, да вам кажем, волео и професор Клем.
Кад су ушли у собу, Умејма илити Софи, пала је на један од укупно два (2) кревета, полеђушке, и раскречила се, решена да допуни предавање свог оца о „инклузији“ извесним детаљима, који људима превише опседнутим општом сликом ствари, не падају на памет.
Госпођа Клем и професор много су волели Египат. Умејма илити Софи остала је професору као успомена, jeдна од две, на ту љубав.
Друга је била малена статуа Амун-Мина, бога плодности, коју је доктор Клем, након смрти своје добре Грете, свуда носио са собом.
Умејму су пронашли у прихватилишту за избеглице, а Амун-Мина на једној пијаци.
Процедура за усвајање била је брза и не превише досадна. Умејма је, кад је ушла у хамбуршки стан Клемових, само двапут трепнула окицама. Иза једних од врата, трештала је чудна музика.
Неколико година раније, на једној од тезги покривених ћилимом од камиље длаке, шетајући и лижући сладолед, Клемови су наишли на статуицу, чија је висина била само мало већа од дужине идоловог споловила. Амун-Мин га је придржавао десницом и његов божански понос стрељао је, под правим углом, кикотаве туристкиње.
То са Aмун-Мином била је шала госпође Клем, чедна попут гугутања голубова на симсу хотела „Тиркизне пирамиде“ у Каиру, што их је будило у бледа северноафричка јутра.
Оба супружника су, чак и на својим пропутовањима кроз Египат и друге земље Оријента, одлично спавала ноћу. Тек понекад би се, кад би би гласови мујезина већ укрстили изнад њихових на езан неспремних ушију, госпођа Клем спустила своју неговану ручицу низ одметнути Отов трбух. Али, то су биле неважне епизоде. Госпођа Клем, ако изузмемо валијум, није веровала у магију.
Њена вера ју је докрајчила.
Још пре тог случаја, једне ноћи доктор је, чисто да би проверио неке своје теорије, узео статуу Амун-Мина и малим фалусом од лакованог ебоноса продро у Софи, а она је, сасвим немачки, јекнула.
Остатак професоровог и Софиног живота био је покушај да драж тог открића понови.
Београђани, наравно, о томе нису знали ништа.
Софи и професор Клем чули су све најлепше о јесењим заласцима сунца над ушћем балканске Саве у немачки Дунав.
„Хи – хи – хи…“ , насмејала се Софи и привукла окрајак чаршава себи. Професор Клем је рекао:
„Вино, па шетња.“
Софи је још увек шетала подаље од професора Клема. Тако и приличи путеним девојкама што маштају о ватерполистима и тако приличи власницима доктората и увећане простате.
Требало је, да вам кажем, оставити простора да се у целу ствар умеша неко трећи.
За тренутак, професор Клем се, стварно, јадној Софи учинио далек. Очи су јој засузиле.
„Шта ти је?“ , питала је на, као матерњем, немачком.
Јер, кад се Софи осврнула се око себе, нико јој од тих Јапанаца с фотоапаратима, тих дамица са малтезерима, тих миленијалских примерака с дречавим перлама око чланака, тих погурених сподоба закрпљених по лактовима и коленима… тако, увек у засенченој страни постојања, није изгледао као неко ко може да је разуме. Не, као Ото Клем.
„Ништа“ , одговорио је, уз благи поглед, oн.
И онда су наставили дуж зидина. Те зидине су одолевале, већ вековима, гвожђу, олову, костима, крви, сперми, целулоиду и досади.
Али, професор Клем није могао да не чује глас.
„Знаш шта сам рек’о Србима!?“
Чула је и Софи. Питала је, одмах затим, препаднута:
„Откуд ОН овде?“
„Не знам…“ , промрмљао је Ото Клем.
„Рек’о сам им: убијали смо вас у два рата, али како сте само херојски гинули!“
„А они теби?“ , питао је, сад, професор, помирљиво. Софи га је прострелила погледом, старим као Кандахар.
„Они мени: како сте нас само добро убијали?“
„И онда?“
„Онда смо показали једни – другима своја темена. Исти смо, сви ми, ту где су нам темена. Та темена су, сва, аријевска.“
„Откуд ти?“
Опет Софи.
„Откуд и ви“ , одговорио је. Трљао је, још увек у заносу, своје голо теме, дланом. Чинило се да се руга, тако, Софином црном раздељку.
„Зашто овде?“ , сада Клем.
„Овде се живи. Не претварају се. Чак су им и попови дебели. Мени се то свиђа. Проблем је што су им и анархисти такви. Али много је браће овде, баш због дебелих попова и дебелих анархиста.“
„Па придружи им се“ , рекла је Софи, кроз зубе. Придошли је само заколутао очима. То је на језику монументалних фигура знак доколице.
„Иди, Софи“ , рекао је Клем, „Сачекај ме у хотелу.“
„Нећу.“
„Неће. Умејма, то ти је другачија пасмина.“
Софи, илити Умејма, замало да то и покаже. Дошљак је, можда, могао да замисли како јој ватра излази из тих малих ноздрва.
„Иди, Умејма“ , рекао је професор Клем и Софи је, тад, знала да је озбиљно.
„Слушао сам те“ , рекао је дошљак, кад је отишла.
Дебели ђонови правили су више буке од Отових ципела. Дошљак је мислио да ти ђонови, сa пуно урезака, боље пристају вишевековном макадаму.
„Нисам те видео.“
„Стајао сам иза задњег реда. У журби сам, и ми имамо конференцију.“
„Каква је то конференција?“
„Посебна. Дођи, за сат времена почиње. Ту, близу.“
„Софи ме чека.“
„Почистићемо је, знаш.“
Професор Ото Клем је, што су увек примећивали само његови ближњи, пребледео.
„Кога?“
„Твоју Софи. Почистићемо је из Европе. Почистићемо, можда, и тебе, ако се не пробудиш.“
„Она је и твоја Софи. Сестра ти је.“
„Ха!“
„И у шта да се пробудим, Хајко?“ , питао је Ото Клем, уморно, „У каву јаву?“
„Јаву, пред којом Европа бунца, у кошмару. Почистићемо вас, све.“
„Шта ће онда бити?“
„Све исто, само без тог кеза.“
„Каквог кеза?“
„Хришћанског. Јадни Јешуа. Шири руке између нас и вас и моли: ‘Немојте, људи!’ Биће жалосно, док будемо рушили сва та распећа, на путу ка вама. Ка ономе што сте ви, стварно.“
„Ти си тај који бунца, Хајко. Треба ли ти пара?“
„Све ми је плаћено. К’о и теби“ , рекао је Хајко и убрзао корак.
Ето.
На растанку се Хајко још једном окренуо ка професору.
„Боље би ти било да дођеш! Да будеш на месту где се одлучује! О будућности!“
Сад би требало да иде део о замишљеном ходању на повратку у хотел. Али професор Клем није, у ствари, имао о много чему да мисли. Можда му се зато, услед налета маште на небрањени разум, док је стајао испред хотела, испред здања од савитљивих метала и задиркујућег стакла, учинило да је тај хотел и прављен само да би Хајкова дружина могла да га разлупа.
Ипак Софи је, на једном од укупно два (2) кревета, и даље лежала у соби број једанаест (11) , гола.
„Он нешто зна“ , рекао је професор и она се дражесно придигла на лактове.
„О чему?“
„О теби и мени. Мислим да ме криви и због Грете.“
„Пусти ту будалу. Дођи“ , рекла је и испружила руке Софи, која је, узгред буди речено, поред професора, волела да грли и дрвеће, мајске гербере, велике чаше с коктелима, пролећни ваздух, угрожене врсте гмизаваца, напуштену штенад, лепрозне Шпанце, маларичне црнце, бандере у клупским ноћима, Свемир, своја уцвељена рамена, сапатнице у џендер-спознајама, као и понеку туристичку атракцију нежније текстуре.
Ото Клем је помислио како би било добро да, ноћас, Софи и он оду даље него икад. И да Амун-Мина, који је свашта морао да трпи, гурну дубље.
И Ото Клем испружио је, тад, своје бескорисне руке ка кревету.
девојка са села расте неприметно у себи као најбољем пријатељу она је узданица одмена у јуришу на кућне послове испите и ручни рад док оштри косу бринући о млађој браћи и домаћим животињама
девојка са села живи двоструким животом од кључаонице до исповедаонице из коже излази гола и кришом неприметна као шапат затомљујући крик наоружана чекањем
девојка са села одраста за ноћ у заједничкој соби заустављеног даха с покривачем преко главе срећа је често напушта осећај кривице никада она је мати својим родитељима она испашта њихов грех
ћутање које је окружује чини да није ни имала избора
МРВИЦЕ
* под твојим прстима тишти тесто за хлеб
у њега утискујеш целодневни круг доживотне кредите преплаћено и дато у бесцење све што си од јутрос помислила све од чега те заболео желудац
из теста избијају мехурићи као дављенички издисаји
месиш из ручног зглоба, гураш из лакта рамена сабијаш га одлучно у само дно у леву преткомору гњечиш осветнички истискујеш из постојања
хоћеш срце да му ишчупаш
** мати се прекрстила и замесила тесто отац разгара ватру намиче жар крај њих свечано ћуте деца
биће хлеба
мати протреса тесто преклапа крајеве као да размеће горе скупља у окриље у сутрашњи дан прсти јој ластавице чунак за разбој
мати у тесто утискује крст са једне стране брат са друге ја на врху отац она је негде у подножју
невидљиви темељ нашег малог света
ДРУГО ЈА
у теби се препознајем и жена и девојчица старија од свих мудрости мајка првом греху још недозрели плод
у теби се препознајем идући супротно ветру враћајући унутрашњи сат у живот пре живота до тамо и назад
у теби се препознајем будући прва гле и последња у гласу који дозива дубине жеђи којом царује тишина после које не остаје ништа
јер ти си сва моја прозрачност и црно семе мрака у којем се тражим светлост која боли и тама која ме заслепљену лечи
Sinoptički prasvet i jedno drugačije tumačenje tragike Narcisa
Jedan sasvim nam nepoznati, nemoguće samobitan svet, u svom izgubljenom ključu davno već beše iznedren iz zemljotresne odluke noći; iz sebe-dokidajućeg duha uobrazilje: – duha Narcisovog koji je, tek kroz poslednje ogledalo (eho od-žalosti-usahle nimfe, što ovaploćuje poslednji zov prapredmeta), prvi put stupio u svet! I on je tu, upravo kao stanar jednog eterički zasvođenogpod-sveta (– mesta buđenja snevača-u-snu, što počiva unutar rosno-svetlonosneškoljke-utopije –) banuo u širinu onog spoljašnjeg.
Kada neko (– poput Narcisa –) umre u intenzitetu svoje nemoguće ljubavi, odnosno, u trenu vlastitog suočavanja sa poslednjom dubinom odsutnosti sebe sâmog, kao subjekta svog /unutarnjeg/ govora /onog koji je uzalud pokušavao da posuvrati k sebi lepezu vlastitog eha/, tada taj za tren vidi istinu o razlogu takve svoje propasti (za simboličku ravan); taj neko vidi kako ga Nedosanjani Drugi (Duh Eha) gleda sa jednog sasvim nepoznatog – iz slomljene školjke poreklaupravo izmeštenog – mesta, sa koga vlastito Ja njemu izgleda kao jedan iz-vatre-izboren oblik – satkan od krhotina tog sagorelog sveta, tu izabranih po načelu opšte razumljivosti (superprovodnosti) jednog, iz izolacije svog enigmatskog postanka upravo odbeglog, eha; – sebe-oduženog eha, koji je ne drugo do neprestani serijski zaokret u smeru samo-sebe-prevoda – do u oblast zgušnjavanja simpatetičkih titraja, koji nužno postoje između dva simetrična a pri tom preudaljena predmeta,simbola dve umrle osobe.
To je, dakle, pokret neočekivanog zaokreta, što se tek putanjom dvojno-ukrštene “osmice” (koju čine dve zmije bunilačko-svetlosnih makrozapleta, smeštenih unutar noćno-lebdeće školjke-utopije) pribira u svoju blago-izvaganu osu (vrtoglavo u-sebe-uvirući prsten svetlosti/nadsubjektivnosti Anankine) – koja dobija oblik poluge, ili, položajručke lakog aktiviranja daleko-odmetnute mašinerije želje; – one koja je zamenila izvorni impuls želje, i to na taj način da je učini nesagorivom /jer je ova pogrešno htela odmah da dosegne svoj objekat/. A ta je predelikatna mašinerija želje još nenastanjivo energetsko telo jednog jezika-u-nastajanju, koji bi trebao da dâ oblik jednom otvoreno-budućem vremenu: – upravo onom koje se još nije pronašlo u svojoj komplementarno prostornoj dimenziji, kakva se nalazi izvan beznabojno-skupnog sna. Tu mašineriju, međutim, može pokrenuti samo demon prekomerne savesti, odnosno anđeo prokrijumčarene vesti: – Eros-Kalisto, zlatokrili lutalica, eterični dvojnik sopstva, Personifikacija Anankinog Lika-u-zrcalu, ili u-mraku-fokusiran lik Njenog prvo-svetlosnog izranjanja, neophodan radiNjene (načelne)spoznatljivosti (za vreme palog čovečanstva). I to upravo stoga, jer je tu mašineriju sazdala jedna apsolutnonedodirljiva samožrtva: – smrt Anankina, dogođena (kao kob sveg predvidilaštva) na ravni Njenog sâmog (praispisujućeg) simbola; tačnije: – jer ju je sazdala sâma ova nedohvatnost majčinskog dara, kao zapreka ispunjenju jednog prakolektivnog stremljenja koje, budući neistrošivo, biva preusmereno. Stoga i ova, Likom Noći planski izazvana, fantazija-među-masama, usled takve svoje bitne nepostvarivosti, prerasta (– kao zaleđeno-odsevna projekcija Anankinog, još sebe-neobrušenog, kosmosa nahaos –) u govor najdubljeg procepa: – “pra-huku sfere”*; put prevremene uspostavljenosti,na ravni pra-noćne sinopse,sadašnje-ne/mogućeg.
Paradoks je u tome da ideja o savesti kulminira u proboju cenzure informacija: tako i Narcisovo paradoksalno prisećanje na osobu koju nikad nije sreo, a koja je dotad živela u njegovoj svesti samo kao simbol njegovog (ujedno, svetskog) detinjstva, – kao apstraktan obris jednog lika kroz koga ono najbolje u njegovom detinjstvu (što je ostalo nedosanjano, a što je tek jednim kasnijim događajem postalo otkrito) može da se (u lirskom delu) ponovi. I to tako da se njegova tim prekidom postignutagustina prospe kroz čitavo prostranstvo budućnosti.
***
Ono jedino što može da obezbedi izvesno neposvojivo utočište sanjalačkog subjekta (– njegovu večno-obnovnu distancu naspram kobi spoljašnjegudesa, kakva vazda preti da iskida tanani vez njegovog u-letu-postajućeg pojedinstva –) jeste izvestan prostor u-sebi-podsticajne tišine: – dvojni mir sred zapetog luka ogledanja u sebi jedne samo-iz-sebe ispunjive želje; tačnije, mir koji je saglediv samo iz perspektive sanjarevog drugo-bića, u svetu javljenog “blizanca” – a koji jeste ono jedino obećanje potpuno-smisaonog ispunjenja sanjareve, sebe još-neznajuće želje. Jer mir je tek učinak pra-vrtloga stvorenog između dve uzajamno maksimalno suprotstavljene želje /dotekle od dva blizanačka pra-bića/, ali ne i njihova u-sebi-složena pretpostavka.
Na nivou ideje-pretpostavke, to je najpre odnos jastva sa svojom o-sebi-stvorenom eteričnom slikom, ali ne i odnos njega istog sa svojim konkretnim drugo-bićem, u-svetu-nalazećim ”blizancem”; – to je najpre odnos majke (Nut/Ananke), kao duha usuđivanja na visoko-rizičnikonstruktmosta-među-svetovima, sa kćeri (Tefnut/Lahesom),dušom podvodnog oblikovanja njegovog uzdužnog potpornja, koji bi morao ispoljiti jednu beskrajnu elastičnost. Jer, kćer tu vrši neprestanu prepisivačku preobrazdužalom-majke-prosutog,dugo-taložnogpod-teksta prirode, koji je ujedno i poslednji učinakbola neživih stvari, a koga samo ona u potpunosti oseća /i gde njen čin doupisivanja toga podteksta u glavni tekst, prethodi datom bolu, tj. proizvodi ga kao svoj finalni uzrok/.I tu je kćer od-majke-otpušten duh uzvodnog probijanja puta podzemnom svetu bola, i to duh koji je tek na vrhuncu svog delovanja usporen/zarad kušnje tu novopristiglih, savim nepoznatih svetova; – ona je duh put-rasvetnog, predloženo budućeg, nadaleko zaobilaznog delovanja, i to u smeru sve jačeg naglašavanja one razlike koja je konstitutivna njenom svetu, jezovito zbivajućem u prevremenosti; upor. svetu koji jeu-sebe-zatvoren dvooblik prvodogođenog stvaranja: – načelo uzajamne nepomešanosti dveju strana zrcala, koje je izronelo u noći pred-stvaranja, a koje rađa blizance duše, primalno-sprežne sustvaraoce; – te obratno: odnos Kćeri, kao kap-svetlonosno šireće duše još-sebe-nesaznatog kosmosa, sa Majkom – samožrtvenim duhom pred-sveznajućeg haosa. A to je odnos čiji je krajnji produkt haosmos /mikrostabilisan haos u pukotinama kosmosa/.
Jer, na nivou stvarnog, pra-razlika beše razlika između dva imenovana, egzemplarno blizanačka bića – koja,upravo usledsvoje prekomerne blizine (primer Erosa i Kipride, Orfeja i Euridike, Narcisa i Eho…), ne mogahu jedno drugo da sagledaju. Dok, na nivou simboličkog, pra-razlika beše razlika između majke/jastva i kćeri/sveta.A tek se na ravni simboličkog, odnosno na ravni dvostruke apstrakcije spram plana neposrednog događanja, uvodi mogućnost pristupa za onog trećeg: – za izvesnog posmatrača ovog dvostruko u-sebi-sudarnog odnosa; – odnosa prvosti, u vidu snovidnog jastva, i drugosti u vidu na-sebi-iskušavane zbilje njegovog sna o beskonačnim svetovima. I tek taj iz pozadine banuo, neskriveni svedok procesa prelaženja s prve na drugu ravan, i obrnuto, beše upravo Nimfino konkretno drugo-biće: Narcis – koje je, u izvesnom smislu, u sebe preslikavalo odnos između kćeri/Eha i majke/Zova, još jedan put ga prelomivši u sebi, te ga time još i otvorivši za ono apsolutno nepoznato: za susret sa onim zbiljski drugim sebe samog: – sa upravonjime, sâmimbogom-narcisom kao potajnimandrogenom. Jer:
Jezerska NIMFA EHO – beše pre onoga čega je eho; jer beše još pre boga Narcisa, kao njegov na-sebi-skamenjen (pred-svesni) samo-zov – “pred-odjek budućeg zvuka”* (H. Broh). Ali, da bi i sâm Narcis sobom postao, on najpre – kao tek njen san o čitavom jednom tragi-ushitnom svetu stalno-proključavajućeg kladenca stvaralaštva – morade početi da lebdećim iskorakom sve više sebe udaljava i razlikuje od lepote tog njome pra-smišljenog sveta: morade obrnuti pogled unazad u vrelo porekla sâme svoje moći da ga – kao još neviđenog – sebi predstavi. A uslov za to da bi on takav obrt mogao doseći, a što je ona unapred znala, bejaše to: – da on nju, kao živo-prisutnog satvorca, pra-zamisliteljku, koja tu stajaše iza svoje u eter projektovane zamisli estetičkog sveta, ne smede u tom istom svetu više ugledati; ne smede primalačkom dimenzijom svesti više za nju znati – jer će je u tom slučaju videti još samo kao spoljašnji svet, i biće iskušan da ga za-sebe-smrtonosno poistoveti sa sobom! Stoga ona isplaka eterički fluid svog trodimenzionalnog tela nazad u reku svoje neizmerne tuge, zaronivši isakrivši se pod zrcalni štit njene površine; te se otud i odli u zlokobno jednosmerni tok reke što je vodi u pad u krajnju nevidljivost inemost. Tako ona postade samo sasušen štit jedne prazno-zrcalne površine koja vraćaše Narcisov, od-nje-odaslati zov. Međutim: nagnuo se i video sebe kao odraznu sliku u kojoj beše zahvaćena sva širina njome smišljenog sveta – u čijoj se gromnoj lepoti sred sâme rečne kobi već rastopio. Ali, čim je umro, obnovio je, u dosegloj dubini svoje smrti, uspomenu na iščezlo-viđeno. On prepozna nju kao iza sopstveno-zvučne slike prisutnog tvorca, na kopno je izvede ipostade satvorac njoj.
Otud je Narcis bio iskušan da poistoveti sebe sa upravo onom slikom koja je poslednji učinak igre Boginje Ehasa ogledalom prelamanja beskonačnih svetova – tj. da, kao odbleskom oslepljen, poistoveti sebe sa slikom stanja “pre stvaranja”, tj., sa stanjem pre Njegovog postanka iz Njenog ogledala! I on ne bi izbegao takvu svoju večnu smrt da njena bliznakinja, Boginja Zova, nije u tom trenu sasvim porekla svoje postojanje, zarad prelaska Njene sopstvene ideje–o-bitisanju u prostor ogledalske drugosti: – u Kuću Eha.
Jer ona, kao sve-majka, možeprimarno postojati samo u jednom prošireno-dimenzionalnom prostoru nemoguće istovremenosti sebe sa svojom tvorevinom. A u pitanju je upravo onakva tvorevina kakva zahteva Njenu smrt da bi sobompostala (tj. “pozajmila” oblik Njenog postajanja), dok sâm Njen život jesteu-sebi-antagona želja:: – želja za žrtvenim samopremašajnim stvaranjem ivečnomkontemplacijom sopstvene tvorevine, u isti mah.Zato je Boginjin paradoksalni modus postojanja isto što i Veliko Neispoljeno, beskonačna latencija, ili “pra-noćno” stanje duha: – duha koji tek čeka na čas početka stvaranja.
Tek bi to bila neugasiva vatra, što obitava u tragičkom promišljanju sveta:
To što je Ananke (Jaka Suđaja) svojevoljno sišla s zvezdano-obrtne Utvrde Noći,značilo je pre svega to: da je Njen Tron (upravo drugo-voljnospram Nje same) hteo da raste i preko sopstvenih granica – izvan svežnja sopstvenih prstenova /tj. krajnje izvaganog, osmostrukog dometa Lahesom prvo-bačene Kocke/. Tako je nastao nebeski gigant koji, u agoniji gubitka vatre svog središta, postaje kolapsirani starac, umiruće sunce,ili raskriljena nebo-okeanska lađa,udesom lišenaostrvskog blaga. I upravo je stoga, od svoje Utvrde otrgnuto, krilo Noći (odmetnut Zglob Zrcala, koji jedini još reflektuje “vreme pre stvaranja”) htelo sledeće: da od podmorski samobitnog objekta (još nepresečene i stoga nesaznajne kugle majki) postane nadmorski probijajući subjekt, duh moreplovca (kljun kugle); – onaj duh večite plovidbe koji najzad ponesenom slikom sopstvene situiranosti (vrtložne akumulativnosti) biva, zajedno sa svim delovima rasturene Lađe (njene razređene atmosfere), rasejan – u praživotno lutajuće metale. Ali sve to samo uz tuđim mu umom(JakeSuđaje) sačuvanu smernicu preobrazde:– od apsoluta-koji-miruje, sabranog u izvesnost bezimenog (šuplje-tišinskog) prostora, do u sâm hučni prolaz njegove (još-sebe-neosvešćene) sile. To je (ukosi) prolaz do (piramidalnog) vrha (četvorosložne) mape, svijutka pesme sirena, koja tek tada postaje obezličeno-nema (pripisana samim sferama): – pad mere u vreme koje-se-potire.
A tako je Anankino – odreklo-majčinsko, s trona nebeskog prosuđivanja odbeglo – biće“prvo umrlo”, zarad stvaranja /prve, još nejasne/ slike susreta dvaju /neuporedivih/ suprotnosti, i to u tački /daljinskom preseku/ nemoguće im istovremenosti – zarad stvaranja prve predstave osazvučju udaljenih sfera. Ali, i ta ideja o prostoru apsolutne prozračnosti, razrešenomlavirintu umrlih, ostade u nerazvijenom stanju.
A Lahesino biće “odmah za Majkom umire”, zarad oživljenja i upotpunjenja Njenog Traga; – zarad Njene ideje o svetu lebdeće simetrije, učinkusprežnog međudelovanja tvorevine i tvorca; – zarad Njene ideje o samodovoljnosti estetički odstojnog, svetlo-učahurenogsveta – koji krči prolaz za Majčin bespovratni zaokret. A Khora Lahesa, prva “kćer/faza” Anankina, doupisuje svoj sopstveni izraz u sâmo središte majčinski predložene, idejne skice budućeg sveta; – izraz večitog odstojanja sopstvenog prvouspostavljenog jastva naspram “palog”, više ne-sveživotnog sveta. A to bi sveujedno bila praupisana konstanta odstojanja i za svakog onog koji je kadar da reši sledeći paradoks, upisanveću samoj ideji sebe-odlagajuće pravde: da tvorac umire nedoživljavajući procvat sopstvene tvorevine, odnosno, rascvat vlastite predstave o onoj heterotropnoj sferi elemenata u kome bi takva jedna istovremenost mogla biti moguća! I upravo to beše test za jedinog nevezanog svedoka, Narcisa; to što “spev i jezik više ne postoje, ali njihova zajednička duša postoji i dalje – u kristalnom ogledalu sebe same.”* (H. Broh). Jer, samo ono ogledalo u kome se dogodila sprežna istovremenost dve smrti(majke i kćeri, zova i eha), i koje je stoga prslo, jeste ono sveprobojno (treće) oko Narcisovo – koje umesto samih stvari vidi uvek ono što je s obrnute strane predložene površine. A to je jedino ono oko koje u svojoj mračnoj komori sadrži urezni putokaz, šifru pravilno-ritmovanog izgovaranja svetlo-znakovne prostirke majčinskog traga.
Međutim, uz Narcisa, jedinog sagledavaoca nutrine drevnog simbola (koju čini onaj, na odrazno-rečnoj površi očitan, visoko-nabojnizaplet majke i kćeri) potajno stoji još i izvestan svedok protiv svedoka – Uljez; nepotpuno-četvrti element, koji igra ulogu posrednika demonskom sebe-premašaju date ravni, ili, ulogufalsifikatora svih onih konstelacija sačinjenih od sakupljenih delova prslog zrcala; tek bi on bio patvorac – tvorac pred-kreativne zbrke, što lančano umnožava laž svoje laži. I on, budući da je video samo odblesak Lika Noći/Zovau Narcisovom oku, nužno nije mogao sagledati Nju u njenoj tajno-smisaonoj razlici spram sebe – tj. nju-zov, kao majkusebe same, koja je istovremeno i svoja vlastita kćer/eho. Samim tim on, kao Uljez, nije mogao videti ni rad pra-razlikeuNjoj sâmoj – čiji je ishod jedna dodatna platforma, mesto za sadelatnost sagledavaoca sa onim Njime bezdano sagledanim. Otud nije ni spozanao beskrajno mogućnosnu sakreativnost u samoj moći Narcisa da Nju, kao više nedozivljivu majku, opazi. Tako je on, pri svom uhođenju, video u Narcisu samo pasivnog svedoka snolikom stvaralaštvu Majke, a samu Nimfu Eho,pak, kao dovršeni, nepromenljivo fiksni identitet. I stoga je, zabadanjem igle uhođenja u tkivo tog nadaleko prostirućeg susaznavanja, došao na pomisao da Narcis bejaše zamenjiv.
A Narcis, usled prevelike blizine (isteklom, od-sebe-odbeglom)izvoru, imaše samo trenutan privid da Ehoumire tek za njega,kao konačnu individuu, ne i za ideju o primalno nemogućem joj sapostojanju sa njime – kao odmaknuto budućim, tek postajućimoblikom vaganja (zvučnog prelamanja) njenih neizbrojnih svetova! Tako je Narcis u njenom oku/vrelu video (za jedan tren) samo površinsku sliku sebe samog, ne i beskonačne svetove njenog naličja, koji se (gromoglasno) behu tukli za prevlast! I ta je, njegovim sudbinskim položajem uslovljena, greška u njegovom opažanju omogućila pristup “ulomku stakla”, pridošlom s “zrcalne površi” oka ovog novo-pridošlog svedoka, Uljeza; – odnosno, omogućila je pristup onakvoj samocentrično usidrenoj ličnosti zlopokušaja usisavanja sveživotnog kosmosa, kakva bi jedina dovela do rasvete naličja ove (Narcisove, vodoodrazne) slike – sistemom unakrsnih ogledala (upor. suprotstavljenih očnih površina).
I pošto je ostao u strahu od trajnog gubitka svoje vodeno-odrazne slike (–zvučne praslike što, iz tačke izlaska treće joj dimenzije /dubine/ na klizavo-ledničku /nemu/ površinu, sama tka put ka obnavljanju onog što dvaput ne može bitina-istom-mestu zgođeno –),Narcis je otrgao cvet svog eha iz tamne jezerske dubine. I on je premestio – poput oreola – taj cvet zrakaste svesnostimrtvih stvari,kakva vladaše upra-dobu, na svoju – zlatnom trubom tog cveta – nekrunisanu glavu: – preobrazio je sâmog sebe u oblik produžetka volje mrtvih stvari!
I kada Narcis, naraslim mu saosećanjem s vrhuncem Nimfine osame (ili: iznenadnim opažajem njenog skritog prisustva uskamenjenom svetu nekad sveživotnog plamtenja) preuze cvet(čun njenog povratka u podvodno carstvo) na vrh svoje glave, ovaj isti se iz svoje ubledele, a nekad osunčane srži rasu: “oteče za celo beskonačno mnoštvo želje.”* /Malarme/. I ostade mu, pri tom, tek jedan jasno-plavi krug odseva, svod podsećanja na sasvim već okrunjenu, zlatnu trubu tog cveta – krunu izronelu s dna najdubljeg podzemlja! Tako se ehom, proisteklim s rubova spiralnog zvonceta, kakav raste samo usred strmo-zagrađene doline umrlih, produžuje zov najdaljeg podzemlja; tj. produžuje se srebrnasto-svilasta jeza, dotekla iz stecišta podzemno-rečnih tokova te doline, koja – poput mukline Narcisovog temena – uplitaše uvis sve njegove zlatne izdanke! Naivnost lepo-kobna, što od uvis rastresenogzlata podzemlja tvori k-nadzemlju-priklonjeno zvono, živo-melodični cvet ponoći!
Tek tim gubitkom Narcis postade neko sasvim drugi – spram jednom iščitane vlastite zlokobi iz tamnog jezerskog ogledala; on postade u budućnost sveg mnoštva konačno odmaknut susnevalac svoje, od vlastite joj zle dvojnice (himerične zlokobi presahlog rečnog korita) još nerazdvojene, Nimfe Eho. Jer, mnoge lažne joj sestre, utvare prošlosti, tragahu – sred praznog rečnog korita – za svojom izgubljenom ličnošću: Snevačicom što održava neprekinut tok sveopšteg snevanja; onom koja jedina zna za neminovnost bespovratnog rečnog isteka, i “pre” fiksiranja tačke njegovog vrtoglavog početka. A pri tom je, nad poslednjim rečnim zaostatkom nagnut, Narcis raspolutio (– od cvetnih izdanaka dvaju sestara nerazmrsivo upleten, ali ka prvoj držanici svemirskog ogledala ipak jasno ugnut –) prvi svet: – na zloduh samosvesne Snevačice (purpurnu nimfu, Zov), i dušu onog preudaljeno snevanog (bledu nimfu, Eho): “…kad evo (izmoždene snagom okušanog zla da budu dve) splele se Snevačice među drske ruke bele;”/Malarme. Ali to sada samo u jednom bitno zamenjenomodnosu – gde tek prebrojanost senkinjihovih /tj. od te dve/ naizmeničnih suslivanja pruža mogućnost da se bliže odredi ono budućnosno mesto prvo-pokretne Snevačice. I da se tako u-ideji-sputana delatnost njenog subjekta ispreseca na mnoge delatnosti/subjekte; te tako konačno premosti jaz: – od onog prajedinog, tek sebe-snujućeg i otud samo-sebe-pokrenutog, ka onom mnoštvenom, još nepokrenutom jer začetom u snu drugog, – ali koje sada, upravo iz stanja korenske ne-promene, preskače do u sâm vrh samosvesne osame (nadošlu čistinu duboko upojedinjenih sanjara). A to je upravo onakva osama koja i sred najljućih vetrova procvetava: – nedostupnost sfere u-sebi-saznavajućih preseka /koji postupno bruse čežnjom-zakovrnut pramac te dižu jedra nebeske Lađe/.
Ali, tako je upravo Hermesbio doveden u iskušenje da zauzme Narcisovo mesto – “maskiran u njega”, da bi na kraju preoteo i Nimfino – “maskiran u nju”; i to pošto bi je prethodnookovaolažju njene istosti sa majkom, zamrlo-tiranskim (u odnosu na sopstveni prepoznat “niko”-subjekt, ipak zauzdanim) zovom. Jer kada je Narcis, zbog trenutačne greške u opažanju, pao ispod hladno-jezerskog oklopa, onda je Uljez Majčinog Stola –Hermes, samoj Eho potajno ponudio sledeću (unapred neisplativu) pogodbu: – da ona, kao Kćer-posrednica, izbriše Trag Majke(Pratekst Himerinog Zova), i time iznova sedne na već poluurušen tron, kako bi, navodno, obnovila umrlo majčinskumoć oživotvoravanja svoje zlo-opredmećene tvorevine: to jeideja-o-Narcisu, njenom nesusretljivom drugo-biću; – istovremeno, ideja o postojanju-izvan-sebe još nerazvijenog oblika sopstvenog prazavičajnognulto-zaželjenog sveta, koji se pronalazi, kao bespokretan, s onu stranu obzorja: u vidu horizontalno preduspostavljenog, zemljotresno ustalasanog veza: izrazazemljine najveće dubine. Međutim, umesto toga što je Hermes očekivao, desi se sledeće: čim je izbrisala Trag Majke, mesto ureznuća toga traga se raskrililo i progutalo je!
Jer, od Eho se tu pohlepno beše zahtevalo da svoju beskonačnost (u-krugu-putujuće mesto vlastotog na-zemlji-gradećeg jezika) uloži u nečiju konačnost (u onog nekog koji bi zauvek fiksirao mesto njenog nultog postanka, i time ga, u svim njegovim ključnim detaljima, bitnim zaokretima, osiromašio) – umesto da bude obrnuto. To bešeHermesov pokušaj prebrisavanja prvo-pisane poslanice neba, sadržane u uzajamno položenom zavetu božanstava na preko-sebe-stvaralaštvo – zavetu na jednaku podelu-među-sobom težine rizika koju nosi kocka. Ali nakon tog još-u-prastanju iznetog svetloveza noći,samo je Eho zaista nastavila da želi sledeće: da taj ljuljajući oblik kockom ispisane konstelacije, kao jednu zaklopljenu knjigu, prespe u dah jedne istovremeno najdublje-svinute i površinski-razuđene beskrajnosti; – preinači ga u huku jednog svetlodavno-zinutog prostora, kome je zvezda odbegla-iz-mora jedina vodilja! I upravo se to, u trenu zlog očekivanja Hermesovog, i dogodilo: Eho beše sebe samu zaplamtela i sagorela na prestono klatećoj stolici, i to zajedno sa odgovarajućom joj stolicom (davno napuštenom školjkom), te je tek tim zavlačenjem u neodređenost sutona potpuno i izmakla Hermesovoj zamci, – onoj njegovoj omči koja vazda preti ugušenjem njenog sopstveno-svetlosnog izdanka, visoko penjućeg-u-noći! (onnije očekivao da ona ima apsolutno drugačiju formulu postojanja od one u koju je on bio spreman da veruje).
A ta i takva formula njenog postojanja je jedina zaštitna maska pred ambisom drugomsmrti: – zakon prestabilisane (a)-simetrije između duha/tvorca i duše/tvorevine. To znači da kad umire duh-tvorac umire zajedno sa njim i duša njegove tvorevine, ili njegova energetska mašina – te se, usled toga, sama sila njegove proizvodnje ne može nikada prisvojiti.Jer, duša prvobitne tvorevine, na tački dostignuća krajnje dubinesvog iščezavanja (– upravo iz osnova večno-trajne rezonance, kakvu stvara sa tragom prvobitnog tvorca –), rastvara zlo sopstvene nepokretnosti; – ono zlo koje je bilo omogućeno tvorčevom omaškom, greškom u proceni njegovog oka, a koja je dovela do zatrpavanja tvoračkog duha u dno skladištenih stvari. Pritom je Hermes (posredni, znajući) svedok smrti svetske duše, svedok smrti Kćeri; dok je Narcis (neposredni, usled prevelike blizine neznajući) svedok smrti duha-tvorca,Majke. Jer, Kćer, kao duh osvešćenja nepamćenog vremena,giganta prvo-uobličene tvorevine, tek kasnije zgusnutog u rešetku prigušenja njenog plamena, beše (– upravo u trenutku druge smrti –) opazila (u Hermesovom oku slučajno zadržanu) sliku (te smrti): – sliku dvosmerno sudarne rezonance između sebe –Kćeri, duha mikrospojeva svih samoniklih svetova, i procepne tačke njihovog vrtoglavog porekla –Majke. Tako u procesu osvešćivanja svoje ipak rasklopive suštine – koja to jeste samo u odnosu na apsolutno nerasklopivu suštinu smrti – Kćer je morala da uvede/dopusti element zla: – prisustvokrivotvorećegsvedoka,Uljeza. Jer, tek na ravni opšteg uskrsnuća, ili, podsećanja na stanje pre zamene teze (– postale, u vidu položenog zaveta nebesnika, okupljenih oko svečane tišine prestola, na proboj njegove prazno-svetlosne ograničenosti – bačenom kockom), događa se krajnji rasplet pračvorištne drame između majke i kćeri: – kćer postaje jastvo, duh-tvorac, a majka (samoizmeštenjem novooživotvorena) duša (gigantskog, prevremenog) sveta; izraz suviška Kćerine sile!Ali, to je sada prvi put situirano, ili “oslabljeno” jastvo tvorca, jer duša sveta tu prvi put postaje /u najmanju ruku/ dvopolarna, blizanački dvodelna, i time na sasvim jedan nov način beskonačna! /poput čuvene imaginarne mašine broda, koji može da radi bez nadoknade energije iz spoljašnje sredine/.
Tek tad bi se Narcis mogao dovesti do toga da u oku Nimfe Eho opazi ne samo sopstvenu kameno-uklesanu priliku, već i njeno rečnim talasom još neuobličeno naličje, dah slutnje beskonačnih svetova, zimski šar vrtloga svepreuobličenja. Tek je tako Narcis konačno izneo na videlo i onutamnu, zaista smrtonosnu stranu zaslepljivo belog ekrana nebeskog zakona; i to, ekrana koji beše umetnut – poput filtra eterski međurazmenjivih poruka – u sâmo srce svetskog raskola – dogođenog usled kolapsa onoga znakovnog sastava kojim se koristio i sam drevni um. I samo ta obrnuta strana simboličkog polja – koja objavljuje nov zakon samopokretne ravnoteže – jeste ona na kojoj Duh Eha konačno sebe ispisuje: to su Njena belokosno kresava,prekratkotrajna, u-krugu-preokrenutaslova koja, iako sve šire (odjekom) ispisivana, mogu biti samo jednom (u tački svog proseka) viđena/očitana – da bi zatim mogla biti još samo dubinom nečijeg ne-sećanja obnovljena, kroz projektovanje-u-neizvesnost rada njihovog iznovnog ispisivanja, ili, drugačije, putem daljinom vraćenog poziva za dočitavanjem samih sebe u istom (ali – prosekom umnoženom) krugu. Stoga, staro-eonski (Hermesovi) zakoni nikad ne mogahu da se protegnu na onu drugu, potajno a-simetričnu polovinu; do u jedan tek naslućivani, nadaleko pripremani, misaono ozbiljen svet: – haos-mos. Jer je krajnje poreklo stvarnosti samo jednom, u svojoj pokretnoj (ehom multiplikovanoj) slici, bilo objavljeno – sa daljine, kakva posledično razvezuje svoje tamnosvetlosno čvorište.
Narcis iEho, stoga, grade zdanje preusmerenja sveg sutonjeg sjaja; oni su kapija odliveno paralelne, samosvesno otplovele vasione: večno–trajni vidprkosa naspram zloduha poslednje prosudbe – koji dolazi od senke majčine, ili s mesta njenog hladno-zvezdanog proračuna;dakle, od senke koja navodi pod-pečatom-držane dahove besmrtnika na pad unazad, do u grotlo porekla.
„ … nesagledljiv simbol svih simbola, … otsjaj jednog, od silne simboličnosti gotovo neizrecivog, gotovo nezapamtljivog, gotovo neobznanljivog blaženstva saznanja, koje svojim zracima pretiče svaki vremenski tok i svaki delić trenutka pretvara u bezvremenost: raskršće svih puteva, do kojeg se ni jednim ne može stići, nepomerljivo večiti, nepomereno pomereni cilj puta. ”*
Новопридошли мртвац од прве ноћи не имаде смелости да изађе из свог гроба.
Није знао какво ће му зло учинити остали мртваци, када буду сазнали да је он ту. Наиме, гробље бејаше пуно мртваца, за чију је смрт он био крив. Оних који су на улици добили метак, оних који су били обешени, оних који бејаху стрељани, оних који његовом наредбом бејаху убијени и оних који бејаху испустили душу изложени мучењу његових људи.
Мртваци су имали обичај да сваке ноћи изађу из својих гробова, запале ватру и поседају око ње. На ватри грејаху своје хладне руке и кости.
Седели су у паровима, на камењу, крај ватре, наслањали своје главе једни другима на рамена и, под свакаквим изговорима, љубили једне друге. Неки су се држали за руке и шетали по гробљу. Неки од њих су лежали једни крај других, и полагали једни другима главе на груди, не би ли видели чије срце брже куца. Неколицина парова одвајало би се од друштва, тражећи празне гробове у којима би се осамили.
Бејаше ту и двоје мртвих, који су сваке ноћи седели један наспрам другог, и, кроз пламенове ватре, нетремице зурили једно у друго. Они су се волели док су били живи, али, никада не беху заједно.
Новопридошли мртвац је сваке ноћи извиривао из свог гроба и посматрао друге мртваце. Мртваце којима, док су били живи, није дозвољавао ништа од овога што сад раде.
Због страха и хладноће остајао је у свом гробу до јутра, склупчан у ћошку. Гроб му бејаше тако мрачан и хладан да му се срце стезало, гушило га и са напором куцало. Попут усамљеног пса, који лиже своје ране, обгрлио би своја колена и самог себе храбрио.
Након неколико недеља остали мртваци, приметивши да новопридошли мртвац ниједанпут није изашао из свог гроба, одлучише да они сами оду до њега, да га посете, пожеле му добродошлицу и позову на њихова ноћна дружења.
Стога, сви одоше до његовог гроба, позваше га и замолише да се мане страха и стида, те да изађе напоље и да им се придружи.
Новопридошли мртвац виде да више не може да се сакрије од њихових очију. Он, полако, попут неке змије, испуза напоље и седе на надгробни камен, оборивши главу .
У једном трену гробљем завлада таква тишина, да је мало фалило да придошлицино срце препукне од страха и на уста изађе.
Сви су га препознали.
Сви се сетише оних дана, када су жарко желели да дочекају баш овај дан. Неколико мртвих га нападе, али, остали стадоше пред њих. Неколицина му пљуну у лице и на његов гроб.
Новопридошли мртвац бејаше скамењен, није имао храбрости ни да се мрдне, или подигне главу.
Остали мртваци су га окружили и у тишини посматрали.
Мало по мало, сви се удаљише од њега и његовог гроба и вратише се до ватре, а да му нико није ништа нажао учинио, чак му ништа ни не рекоше.
Оно двоје мртвих, који су свако вече седели једно наспрам другог и нетремице се гледали у очи, још увек су стајали крај његовог гроба.
Након што је новопридошли мртвац коначно успео да се покрене и одгмиже у свој гроб, њих двоје се по први пут ухватише за руке, ослонише се главама једно на друго и вратише се у друштво крај ватре.
Те ноћи је новопридошли мртвац први и последњи пут изашао из свог гроба и више га нико није поново видео.
И мртваци га више никада нису посетили у његовом гробу. Чак никада нису ни причали о њему. Они који су били сахрањени близу њега, још те исте ноћи променише своје гробове.
Али, мртваци ипак нису могли сасвим да га забораве. Наиме, сваке ноћи су у даљини видели његову сену, како допола провирује из гроба и два црна диктаторска ока, која посматрају њихов пријатељски скуп крај ватре, а он, мучен леденом хладноћом, гризе своје усне до крви.
ВЕЛИКА РЕКА
Цртеж му је био готов за неколико секунди. Једна кућа са косим лименим кровом, која је неодољиво подсећала на човечије лице. Два прозора наместо очију, једна врата уместо носа и два степеника као уста.
Са обе стране куће нацртао је два бора, крај њих неколико цветова налик сунцокрету, а на врх куће димњак, који се димио.
Између две планине у позадини цртежа помаљало се сунце, до пола. Сунце је имало два ока, и бацало је зраке, које је нацртао наизменично, један кратак, један дугачак.
Испред куће је протицала река, из које су провиривале рибе. Рибе су имале један мали троугао као главу, један дугачки троугао као тело и подсећале су на лептирове.
Не левој страни његовог цртежа, на небу, било је, као и увек, неколико птица, неке су долетале, а неке одлетале.
И, осим тога, свом цртежу никада ништа није додавао. Међутим, таласе и рибе је могао да црта у недоглед.
Цртеж је у тој мери био дечији, да нико ко би га видео, не би могао да поверује да је дело педесеттрогодишњег човека.
И док је био дете, само је то умео да црта. Са том разликом, што је у то време свој цртеж и бојио.
Има већ неколико месеци, како је поново почео да црта ову слику. Али, приметио би шта ради тек када би цртеж био завршен и таласи прекрили цео папир, а рибе доспеле до сунца и птица. Књига, писмо, неки документ, или новине већ би били уништени. Површина његовог стола била је прекривена листовима папира и новинама без углова и облика, а корпа за отпатке пуна исцепаних папира.
Прво су приметили шта се дешава његови потчињени, који су видели цртеже на његовом столу, док је био одсутан.
Тог дана су, до краја радног времена, у његовом присуству, сваких неколико минута погледавали једни друге, намигивали и смејали се, у вези неких безначајних тема, гласније и више него уобичајено,.
Сутрадан су већ сви знали. Колеге истог ранга су му се ругале и подсмевале, говорећи му да петком иде у обданиште на часове сликања, а остали службеници су му се смејали иза леђа.
А он, колико год да се трудио, не могаше да прекине ову своју навику. Док је причао телефоном, био на састанку или размишљао, пре него што би дошао себи, видео би свој цртеж на било чему што му бејаше при руци.
Психијатар је ову његову склоност приписао раној старости. Веровао је да су стари људи и деца слични. Рекао је да човек, када се нађе на неком месту, где се осећа страним, тражи нешто познато као утеху и охрабрење. Као доказ навео је чињеницу да код своје куће, никада ту слику није нацртао.
Психијатар је знао пуно тога. Пуно је разговарао са њим и много му је помогао. Излечио га је тако добро, и то без икаквог лека, да му је прва ствар која му је падала на памет, кад год би узео оловку у руке, била НЕ ЦРТАЈ.
Али, уздржавање од цртања имало је лош утицај на њега и његов посао. Сада је почео да се игра са стварима испред себе. Поигравао се са оним што је било на столу, са ручком од столице, са дугмићима на рукаву кошуље, чак и са својим прстима и ноктима.
Више није могао да сабере своје мисли. Није могао да се усредсреди. Брзо би клонуо духом, безвољан и утучен узимао слободно и одлазио кући.
По цео боговетни дан је гледао у часовник, пратећи померање казаљки. Није могао да остане за столом. Десило се, чак, неколико пута, да је узео слободно и вратио се кући одмах ујутро, тек што је пристигао на посао, закорачио у своју канцеларију и бацио поглед на столицу.
Поново је имао осећај да сви причају о њему.
Било је неиздрживо. Излуђивала га је и сама помисао да му је до пензије остало још две године.
Оног дана када је дошао на посао са великим листом папира, рамом одговарајуће величине и оловкама у боји позајмљеним од свог унука, сео за свој сто и почео да црта, његови службеници су се осведочили са каквом пажњом и озбиљношћу је тај посао обављао.
Не обазирући се на доласке и одласке, као ни подсмехе, он је цртао своју уобичајену слику.
Сунце је нацртао жутом бојом, реку плавом а борове зеленом, као што то чине и његова деца. Осећао је да рибе може мало боље да нацрта, али, опет су то биле исте оне рибе, налик на лептирове.
Када је цртеж био готов, ставио га је у рам, окачио на зид наспрам свог стола, вратио се и сео.
Први пут је осетио да је особа која седи овде, иза овог стола, он сам.
ОПКЛАДА
„Знаш ли да се твоја жена опкладила са мном?“
„Каква опклада?“
„Да ли могу да те одвучем у кревет, или не.“
„Ха, ха.“
„Рекла је да је нећеш преварити ни у каквим условима.“
„Занимљиво.“
„Биће још занимљивије када сазна да је изгубила опкладу.“
„Шалиш се?“
„Само ти мисли да је шала у питању.“
„И каква је то опклада, уопште?“
„Опклада к`о опклада.“
„Где је она сад?“
„Чека да јој кажем како се завршило.“
„И она, као, зна да си ти овде?“
„Ти као да не слушаш шта ти ја причам?“
„Слушам, али, не могу да поверујем.“
„Боље ти је да поверујеш, јер немаш много времена.“
„Нека си проклета.“
„Проклет си ти сам.“
„Нека си проклета.“
„Проклет си ти сам.“
„Фуј.“
„Фуј ти.“
„Зашто си то учинила?“
„Опладила сам се. Зашто си ти то урадио?“
„И, сад кад одеш, шта ћеш да јој кажеш?“
„Шта је најбоље да јој кажем?“
„Са каквом си ми лакоћом уништила живот?“
„Ни на шта те нисам приморала. Сам си хтео. Тако си брзо заборавио?“
„Јеси ли сад срећна?“
„Нисам. А зашто би требало да будем срећна?“
„Зашто си то учинила?“
„Твоја жена је толико наивна да верује да се ти разликујеш од осталих мушкараца. Толико ти верује да је била спремна да се са мном опклади. Ја сам прихватила да би јој доказала како ћеш ти, баш као и сви други мушкарци, да искористиш прилику, када ти се укаже.“
„Ја њу волим. Заљубљен сам у њу.“
„Сада у то ни мало не сумњам.“
„Подсмеваш ми се?“
„Не, зашто бих ти се подсмевала. То су ствари које само ви мушкарци схватате. А ти? Да ли би се ти опкладио у вези твоје жене?“
„Да јој пошаљем неког мушкарца?“
„Зашто да не?“
„Ја у њу имам поверење, али, никада тако нешто не бих учинио.“
„Зашто?“
„Свако може да погреши.“
„Значи, тако би то објаснио?“
„Да, погрешио сам.“
„И никада до сад ниједном ниси помислио да спаваш са мном?“
„Сви мушкарци много размишљају о сексу, не може то да буде разлог.“
„Зашто причаш у име свих мушкараца. Да ли их све познајеш?“
„А зашто ти кажеш да сви мушкарци варају? Да ли си била са свима?“
„Добро, и шта сад?“
„Ти си то хтела, сада никада не бих тако нешто урадио.“
„Значи, ако до сад ниси жену преварио то је било зато што те ниједна није хтела.“
„Уништила си ми живот и сада се са мном расправљаш? Хоћеш ли да ми судиш? Добро си учинила, и шта сад?“
„Ништа, морам ускоро да кренем.“
„Шта ћеш да јој кажеш?“
„Не знам.“
„Немој ништа да јој кажеш, Молим те.“
„Зашто?“
„Не могу да живим без ње.“
„Она ми је била пријатељица пре него што је твоја жена постала. Не желим да јој одузмем ту срећу коју мисли да има.“
„Не желим да је изгубим.“
„Нећеш је изгубити. Идем да јој честитам што има таквог мужа. Рећи ћу јој да сам свашта покушала, али да јој муж није поклекао, на крају ме је ошамарио и из куће избацио.“
„Хвала!“
„Мислим да је најбоље да ме стварно из куће избациш, како би комшије виделе. А и да она касније нешто не посумња. Наравно, само се надам, јер је овакве ствари немогуће од жене сакрити.“
„Баш си то лепо смислила.“
„Све се десило онако како сам мислила да ће да се догоди.“
„Молим?“
„Нисам веровала да ћеш тако лако са мном да спаваш. Плашила сам се да ћеш да ме изудараш и избациш напоље.“
„Стварно си тако мислила?“
„Желела сам да се тако деси.“
„Погрешио сам. Знам.“
„Од кајања нема вајде.“
„Нећеш ваљда да јој кажеш.“
„У реду је што не схваташ. Ти размишљаш о њој док ја причам о себи.“
„Ти гајиш нека осећања у вези мене?“
„Сада више не.“
„А пре овога си их имала?“
„Не кријем да сам желела са тобом да спавам. Ово је био најбољи начин да допрем до тебе.“
„Ако хоћеш можемо да наставимо.“
„Шта да наставимо?“
„Можемо опет да будемо заједно.“
„Ја не изневеравам своје пријатеље.“
„А, како се онда ово зове?“
„Ово је опклада.“
„Значи, хоћеш да кажеш да си ово учинила само због опкладе?“
„Не, то сам учинила због себе. Никако да схватиш. Била сам заљубљена. Заљубљена у човека, за кога сам чула да је веран.“
Jeste li znali koliko može da raste žeravica cigarete, a da ne otpadne? Duži se, duži, i sija kô svetla kakvog velikog grada, a onda krah. Pali se ukrug ko toranj. Onaj zajebani preko me je naterao da biram između hiljadarke u penzionom fondu i smeha svoje sestre. Ja sam se, gospoja, uzdigla; obezbedila sam i sebe i sina. A ova cigareta na stolu kruni se kô šišarka. Sloj po sloj nestaje dok se naposletku sasvim ne skrhka, kô Bliznakinje ili još praznije, kô kule od peska. Tako je i ona. Istopila se u ove poslednje tri nedelje. Najpre joj je rak pojeo dan, zatim novčanik i konačno, smeh. Ležala je na divanu, onom majčinom, prekrivenom zmijanjskim vezom. Nekad je bio kô nabrekla vekna hleba, a naslon sladak i kratak. Veljko ga je voleo kao mali, trebalo mu je dobrano da se popne, a zatim bi upao u prevoj. Preko brega, crvenog i zelenog, sa ugaonim šarama, vire njegove tanušne noge i dva velika stopala. Pljesnula bi i odvrnula radio do kraja – Joj, vidi kaki je – i nastavila – Sitnije, cile, sitnije. Po kratkom naslonu Ljubinka bi naređala majčino heklanje, pa odgore postavila lutke sa vašara. U klikerastim očima zarobljena maglina jednog vremena kad smo se držeći za ruke provlačile između slavskih tezgi. Gorele su nam u očima priče seoskih đilkoša, u grlima se ljutila rakija i pušila svetla nekog velikog grada, tada još daleko. Držala sam joj ruku i trljala je, a koža joj se micala preko kostiju kô ljuska prezrele breskve. – Je l’prija? Gledala me je svojim upalim očima. Beonjače sive kô maglovita jutra, a ono majčino zeleno što je nosila u svom modroplavom nebu postalo je jače.
Je l’ti treba šta? – pitala sam glupavo. Da sam mogla, dala bih joj svoje zdravlje. Nestajala
mi je u naručju, propadala kroz šake.
Kad ne budem više mogla na noge, umreću – šaputala mi je grabeći me za rame.
Noću bi se sklupčala kô dete i okrenula na stranu. Gledala sam joj u leđa; kratko i isprekidano je disala, isuviše ponosna da ispusti jauk, a meni se od krivine činilo da gledam u jedan urušeni most.
Što si došla? – pitala me je.
Pa kako što, sestra si mi.
Ne znam gde joj se gubio pogled, ali sve manje je bila sa mnom, pa bi me onda iznenada zgrabila:
Nisi htela da živimo zajedno, šta ćeš mi sad…
Oprosti, žvakala sam u sebi. Pokrivala sam je ćebetom u junu, veće ono od nje, veći jun od
mene.
Sećam se da smo dugo spavale zajedno, još kao devojke. Ona je uzimala sve za sebe i ostavljala me otkrivenu. Ta zna šta želi – govorili su ljudi – a ja sam znala istinu. Nastupala je kao maršal upirući prstom – Ovu zimnicu odložite na policu, vrata prelakirajte i naslonite na garažu da se suše, šiške skratite za dva centimetra. A u polumraku ostave, ređajući tegle paprike, pevušila je o izborima babe i dede da se dosele iz Bosne u Srem, o izborima za predsednika, o svojim izborima, propalim, i kako je narod govorio, kupljenim. A jeftino se prodavala, za šaku lepih reči, i imala je srce meko. Sve mi se čini da ih je iz sažaljenja primala u kuću, međ noge, u sebe. Ne da mi se da povučem dim. Čini mi se da je ona tu, a ne čini mi se da joj pripada ova naša porodična kuća, i gumno, i živina u dvorištu, i lubenice. Gde god je bila ona, bila sam i ja, a i cigareta. Gledam kako ova nestaje, ćeliju po ćeliju. Sa njom umire moje detinjstvo, u prah se pretvara i kuća, i gumno, i smisao. Izašla bih napolje da pomilujem kučku, tog opakog mešanca sa visećim ušima, a ne mogu. Ne da mi ona. Cvili kuja, a kad se približim, reži. Ne voli me. A kako i da me voli, ostavila sam je, uzela joj najdragocenije.
Sa muškima je lako – predavao je tata nožem za doručkom, punih usta, „ali ženskinje… Nikad
nije dovršio tu rečenicu, samo parče hleba premazano mašću, sa zeru aleve paprike odgore.
Uvek je radila šta je htela i eto, sad joj je došlo da umre. A ne zna niko kako je ona volela mog Veljka. Pa čak ni on. Otišli su svi koji su znali. Jedino sam ja još ostala.
Ma on je moooj – stiskala mu je obraze kô debeli sendvič i pratila ga kud god da krene.
Pričao mi Veljko kako ga je s babom pratila na autobus do grada, pa se predomislila i ušla s njim. Društvo je išlo korak ispred njih. Domunđavali se nešto, okretali se, šuškali. Moj Veljko rastrzan između njih i tetke. Nikad nije znao da protivreči, dobro dete. Ženira se sve kad ga nude pivom, pitaju kô su mu sve te žene što ga prate u povorci. Iskaču iza novina, zveče kô zmije po grmovima. Deca u slastu, a ona je sela u baštu prekoputa, tobože svojim poslom. Tata nam je skretao pažnju. Cepajući drva jednom, zastao je, stresao znoj sa čela i rekao – Upropastićete to dete. Nikad više nije komentarisao čovek-skela, koji je radio, prevozio, doturao, a najmanje govorio. To je pokupila od njega.
Kako je on? – pitala me ja za Veljka dok je još imala snage da govori. Zurila je u plafon
iščekujući odgovor. Ja sam kršila ruke i išla od veša do sudova do nekog trećeg posla samo da ne moram da odgovorim na pitanje koje je bilo zavezano u onom koje je mogla da izgovori – Da li će doći da me vidi?
Upropastile smo ga, nego šta. Ona ga je češljala ko devojčicu; i dan-danas nosi dugu kosu. Rodila sam dete sebi i njoj, mada više njoj nego sebi. Ja sam majka na papiru, a ona u kosi, stomaku, jastučnici. Upijala je svaku njegovu reč, zapisivala dan i vreme kako koji zub izađe i bïla se po grudima gledajući kako ga dojim. – Eto, šta će mi – obraćala se svom bogatom poprsju – tvoje tek što su zapupele, ne znam ni odakle izlazi to mleko. Lazu sam škartirala brzo. Bio je dobar materijal za dete, radan i ćutljiv. Veljko se po marljivosti nije umetnuo na njega. Radi nešto, a niko ne zna šta. Ne izlazi iz garaže, a i kako bi, zapetljao bi se u kablovima. Ja više i ne pitam, upozoravala sam ga da će postati radioaktivan od toliko ekrana, al’ više ne mogu. Svaki mesec mi traži novac. Dete mi je, šta ću, dajem. Ako dajem, valjda imam pravo i da kažem – Operi tu kosu, sine. Oseti se na duvan i … Drugo ne prepoznajem. Eto, izgore i cigareta. Ona mu je dala da povuče prvi dim, „Neka, muško”, pa mu je zadenula svežanj novčanica u džep na košulji.
Kad da dođem po tebe?
Što da ideš po njega? Sedamnaest mu je godina.
Ti si svoje obavila – izvila bi svoje obrve naša Edit Pijaf i odlučno mi zapretila – Možeš sve, samo mi njega ne diraj. Uzdahnula bih. Nije mogla da ih ima: dvoroga materica, policistični
jajnici, štitna žlezda, nabrajala je ona, a čini mi se da je u njoj još tada živeo neki mrak, a kad je to prvo slovo progutala, obelodanio se ostatak.
Počeo je da izlazi i ostaje do kasno, moj šašavi Veljko. Ljubio me jutrima i šaputao nekako rasterećen – Nemoj tetki da kažeš. Ona bi upadala u sobu kad nije bio tu, zagledala pod dušek, čeprkala po časopisima, pa podbočena konstatovala da nema onoga što je tražila. Ne rečima, jednim udarom šake u grudi. Odrastao je… uprkos njoj, uprkos svima. Naš dečak je odrastao. A ja? Nisam ga nikad volela kô ona, bučno i u brojkama. Nit sam ga češljala, nit sam mu svoju filozofiju kô palačinku na tanjir bacala. Nemam je. Ja volim tiho. Kažu da deca ispadnu bolje kad se roditelji ne mešaju. Lazar se umešao samo jednom, kad ga je pravio. Kad me je pitao – Je li moje? – ja sam slegla ramenima i rekla – Šta ja znam? Tati je tog dana pukla sekira, bez reči. Voleo nas je tata. A majka? Majka nas je opisivala kad stojimo pred njom, kô da, Bože me oprosti, nismo tu, već na slici. – Vidi, Ljubinka, kako si ti vretenasta sva, a najšira si u grudima; a ti, Stojanka, na koga si se ti umetnula, tako štrkljasta, nit kukova, nit sisa. Bila je moja Ljubinka uvek za glavu niža, al’ nije bilo te duše koja nju ne bi primetila kad se pojavi. Te oči, uvek blago začuđene, skakale bi sa lica na lice nikad se predugo zadržavajući na jednom. Pa te spretne ruke… čega god se dohvate – da umesi, il’ da zavrne. Al’ promenilo se i to kad je naišla na Radomira. Tom čoveku je sve smetalo. Da je mogao, oduzeo bi joj glas i rasturio kao da je figura od lego kockica. Sklapao bi je kako mu je ćef, nikad potpuno, i sladio se delovima. Seja odjednom nije mogla sama teglu sa otvori, pa ne zna ulje da promeni, čak ni sijalicu da odvrne. On je zadovoljno podmazivao palčevima kaiš, dok mu je stomak rastao. Na kraju je svet video istinu: glava mu je bila mnogo manja od stomaka, toliko mala da se stopila sa vratom i upala u ramena. A ona se bacila na baštu, jedino mesto gde nije zalazio, iza štala i kotlarnice, daleko od njegove znatiželje. Posejala je bostan, luk, cveklu, krastavac i paradajz. Sa po dve lubenice bi stala pred mene, obe natučene i bledožute na strani. „Biraj koju ćeš”. Kucnula bih jednu, pa drugu, i izabrala onu na kojoj bi ona zadržala pogled. – Ne znam, sejo, ali čini mi se da Rade… Diglo bi se more u očima, sve sa algama i peskom, i ja bih zaćutala. Sad jedem ovu prezrelu. Sve je rodilo. Bogato. Provlačila sam se kroz šljive, načičkane kô devojke. Nema ko da obere, grad me zove, baba ne može bez mene, Veljku treba novac. Ne znam ni reč engleskog, samo olrajt. Kad namestim babi jastuk pod glavu – olrajt, kad joj poređam lekove u minijaturnu galeriju da ih gleda ceo dan, a tek uveče pusti niz grlo – olrajt. Sve je u babinoj kući olrajt. Ljubinka bi me poslala u tri lepe, ništa njoj nije bilo olrajt, a sad mi nedostaje baš to, neki šamar da probudi u meni život, da znam da sam čovek, da nije svejedno. Pa ne može život od jutra do mraka biti olrajt. Pih! Em je prezrela, em puna košpica ova lubenica… Deset godina… deset. Da je htela da mi dođe, kad sam je pozvala, imale bismo deset godina zajedno, možda i više. Imaju tamo i tehniku, i lekove, i lekare…
Šta ću ja tamo! Ovde sam se rodila, ovde će me i sahraniti – pogledala me drobeći orah dlanovima, a oči joj došle mladozelene ko opna kojom se farbala. – Ne znam ni šta ćeš ti tamo. Dete nam oca nema, majku jedva viđa, a sad si i korene rešila da mu presečeš – ispljunu onaj orah direktno pred mene. – Gorak, ne valja – i pruži ruku za vanglom punom našeg korenja – Daj drugi… Progovoriće na nakaradnom jeziku, a kad progovori, zapamti moje reči, ovaj mu više neće trebati.
Pa šta.
Pa šta, pa šta, što gužvaš tu kecelju ako je pa šta. Na grobovima ionako nema šta mnogo da čita, brojke sve govore.
Zub me boli na hladno, nije trebalo ovoliko da je ohladim. Zaključaću, daću kljuć komšinici, pa nek spasi od bašte ako išta može. Grehota, sve precvalo, ugnjilo, skapaće… Da je bar prošle godine tako rodilo. Da mi bar nije pred Veljkom rekla da se nosim. Da bar ja njoj nisam ništa rekla za Rada. Šta mi je to trebalo? Pa ako mu je davala novac. Šta bi inače sa njim, meni nije trebao. Koji me je vrag gonio da pominjem njegovu ženu i dvoje odrasle dece. „Misliš da ne znam. Znam ja sve, al’ ne može ovo selo da živi ako nekome ne sipa malo otrova u kafu”, siktala je. Morao je da ih izdržava, otac im je, a što leže u dva kreveta… Pa šta se mene to tiče, ako se ne tiče gospođe na papiru. Novac uzima…
A onda ju je čuo Veljko, jedan jedini put da me je opsovala i da je zaista to mislila. Nisam ni ja verovala da će izabrati mene. Verovala sam njoj. Ona mu je bila majka više nego ja. Pa što ne bi dete imalo dve majke? Tako Bog uredio. Dao meni da rodim, a njoj da voli. – Da ga nisi spomenula više – kreštale smo obe gore nego kokoške. – Pa on propi sav tvoj bostan, eeej! – dokazivah ja sa tri prsta.
Pička li ti materina, svog nisi umela da zadržiš, pa mi sad oduzimaš mog.
Eto, to je sve. Al’ Veljko je već bio pomolio glavu. Uhvatio je i uvrnuo joj ruku – Da više nikad nisi s mojom majkom tako razgovarala. I nikad više i nije. Otišla sam, pisala joj, zvala je da dođe i ostane, ali više nikad nije rekla više od osnovnog: kako si, kako Veljko, je l’vam treba šta.
Učinilo mi se da je pomerila usne pred smrt. Oči su kolutale, molile, bolele. „Nikad više…sa mojom majkom…” Gledala je u Veljkovu sliku na televizoru kad joj se pogled sledio. Spustila sam joj kapke, a zatim roletne i pokrila televizor belim platnom, zajedno sa slikom. Eh, Ljubinka moja, otišla si sad kad je trebalo da živimo…
Puj, ova lubenica je presvisla. Pojede rak sve, pa i bostan.
ДАЛЕКО ЈЕ КАЈМАКЧАЛАН – ФИЛМ БОРИСА ТРБИЋАИ ДРАГАНА ГАВРИЛОВИЋА
Познато је да ми Срби имамо јако чудан – назовимо то тако – однос према историји. Није га чак тако лако ни дефинисати, јер с једне стране, стално о томе причамо по кулоарима и кафанским и другим седељкама, а с друге стране, цео свет нас оптужује да се превише и грчевито држимо историје и да живимо више у прошлости него у садашњости, па се донекле осећамо и кривим што (мислимо да) је знамо. Ипак, у иоле озбиљнијем разговору о историји испољава се тужна истина да ми о својој прошлости не знамо готово ништа или знамо криво и да је врло често узимамо онако како нам се, по мери незнања, свиђа.
Овако је како на личном, тако и на државном нивоу.
Ја имам среће да више од деценије радим са странцима, па ми је моја, изгледа урођена потреба да се историјом бавим и да је волим, престала бити чудна, јер ако обичан човек са Запада можда и не зна најбоље светску историју, сасвим сигурно зна историју своје породице и о томе могу да сведочим.
Ово важи и за наше Србе из дијаспоре, посебно из оне старе српске дијаспоре у Америци. Када сам овог лета била баш тамо, имала сам прилике да упознам неке од њих. Већина ни српски језик не зна, али су имали велику жељу да ми испричају понешто о, на пример, свом прадеди који је још крајем 19. века или почетком 20. века дошао у Америку.
Одрасла сам слушајући приче бака из најближе околине о томе шта се дешавало у њиховим животима. Знала сам кад је којој погинуо син од нагазне мине из Другога рата, и како су се Немци понашали када су током окупације пролазили њиховим селом.
Деда ми је, држећи ме на крилу, причао о својим искуствима за време рата, у паузама читања народне поезије на којој сам одрасла и научила да читам.
Имала сам можда дванаест-тринаест година када сам оца замолила да направимо наше породично стабло. Било му је то необично и симпатично, насмејао се и кренули смо.
Годинама после тога смо разгледали старе албуме и причао ми је о сваком од тих лица на црно-белим фотографијама. Била сам баш поносна што знам како је било мом прадеди у заробљеништву у Немачкој, његовом брату у Америци на докторату, мојој прабаби кад јој муж упада у пекмез и тако даље.
И мислила сам да све о својим прецима знам, док нисам пре неколико дана на премијери филма “Далеко је Кајмакчалан”, Бориса Трбића, чула Аустралијанце како говоре о својим прецима – са коликим познавањем њихове личне, интимне, емотивне историје, а не само са знањем података о томе где су ратовали и погинули или које су ордење у ком батаљону зарадили, што је по себи већ импресивно.
На неколико места сам заплакала. Више од саме чињенице да толико знају о својим далеким прецима и да су се потрудили да до информација дођу, дирнуло ме је колико су емотивно, са сузом у оку причали о њиховим болима, несрећним љубавима и свему ономе што чини живот човека у рату. Можда ме је највише дотакла прича о белом венчаном платну, а биће вам јасно зашто ако будете гледали овај филм, што вам топло препоручујем.
У светлу тврдње да о својој историји не знамо пуно, могу рећи да је и за мене била нова информација да је током Првог светског рата у Србију из Аустралије дошло 1500 добровољаца, а погинуло је мало више од шездесетак. Са српске стране, знамо већ (знамо ли?) погинула је ⅓ страновништва.
Шездесетак Аустралијанаца, сложићемо се, у размерама светског рата и није неки број.
Али то није спречило аустралијског амбасадора да се на премијери филма појави, и не само да се појави, већ и да поразговара са публиком. Ко познаје правила дипломатског опхођења, зна и да аустралијска амбасада спада у оне затвореније и неприступачније, попут америчке и британске. Па шта он друго ради, рећи ће неки, зашто не би дошао на филм!? Али не! Није питање шта амбасадор ради, већ чему хоће да посвети своје време и чему на тај начин даје на значају. Јер његово време и појављивање је порука.
Али не само да се појавио и разговарао са публиком стојећи на бини, него је вест о пројекцији филма била на свим њиховим каналима оглашавања, а Аустралија је, како смо те вечери сазнали, и обезбедила већину средстава за снимање филма.
За шездесетак погинулих људи у малој Србији чије су заслуге за исход Првог рата одавно заборављене?
Е то је та дипломатска порука: сваки наш човек је битан. А камоли њих 67 погинулих, односно 1500 учесника укупно придошлих у Србију.
Шта, међутим, Србија ради за својих милион и двеста хиљада погинулих у истом том рату, питање је које овај филм уопште експлицитно не поставља, али се оно само намеће.
Филм је документарни, те самим тим доноси податке о појединцима који су оставили некакав траг у виду ордења или дневника на основу којих се могло реконструисати где су били и шта су радили. У тим записима налазе се сведочанства о нама као народу. Позитивна. А овај ће филм видети цела Аустралија, Европа и Америка. И зато је, између осталог, важан.
Све у свему, у данашњем контексту, много је потребније нама да снимамо овакав филм, него њима. И много је потребније нама да памтимо такве приче и ширимо их по свету, него њима, како због опште климе у којој смо деценијама омражени и скрајнути, тако и због личног урушеног самопоуздања и самопоштовања.
Јер, нама се стално говори да треба да заборавимо наше жртве, иако смо имали губитке које ни до данас нисмо надокнадили.
Али не само да је архаично, заостало и непримерено помињати жртве из Првога рата, већ и оне с Косова, из Јасеновца, бомбардовања и (наставите низ!) српских стратишта.
Док ово куцам, пролази ме језа на помен ових места, јер су успели на несвесном нивоу да нас убеде да се то не сме, ако нећеш да будеш означен као заостали назадњак који живи у прошлости и квари светлу визију будућности.
Ипак, ако смо већ заборавили да је за будућност неопходно сећати се предака, можемо то да учимо од оних којима се толико дивимо – од западних сила. Макар нека корист да буде од нашег идолопоклонства.
О самом филму ће се тек писати.
За све Србе широм наше дијаспоре ово ће бити прави доживљај и верујем да ће у светским размерама променити ствари о перцепцији значаја Србије током Првога светскога рата. А можда и генерално.
Да би некога волео, заволиш тло по којем хода, Избришеш границе јучерашњег непребола Да би некога волео Одслушаш његов дамар у музици сфера Позајмиш тањир да има у чему да једе Хлеб насушни даш му, Да би некога волео пободеш заставу на пола копља На граници новонасталих држава Пустуш реку понорницу да избрише трагове Свих страдања која се Изнова понављају Да би некога волео пружиш руку преко Забијених предрасуда и ту Стојиш и чекаш и чекаш Све док твоја суза другог не сретне. Да би некога волео...
Дежа ви
Већ сам се једном родила, већ сам једном обишла све дубоке воде, камење бацала, у испоснице цвеће полагала и рукама крошње обгрлила. Већ сам једном дах кротила, била и њежна и правична, и крива и недолична. Већ сам умањила моћи мог бола и увећавала жеље за лепотом. Сву земљу обишла, све оранице преорала. Стварала и смело старила. Већ сам све волела и дрскошћу краљице згазила. Из лавирината и ковитлаца живота излазила. Већ сам се на земљи постојаној рађала, снагу налазила, уточишта стварала. Спознала да свет је овај, само привид, замка чула. Већ сам схватила да нам самоћ није дата, већ да ми њој тежимо. Бедем у души поставила и провукла кроз оштрицу свог ока. Већ сам осетила тамне овојнице духовне тескобе и суморних дамара. Једино се још нисам довољно уздигла у несагледивој моћи преображаја. Како најлепше ћути тишина виђеним очима љубави и разумевања.
Твоје дрво
Све време тражим твоје дрво желим да му се приближим да га оберучке загрлим не би ли у празнини овога света што све немилице прогања осетила изборану кору блискости способност да поднесем жртву. Због тебе и за тебе нова је и непоновљива и све више и више одјек је звукова и нежних тонова. И више него изгледом и својом лепотом више од свега желим да задржим у себи Дете оно дете које те гледа и гласно дозива! И пева Ти милошћу човечијом људску Песму. Дете сам које јеком звукова и призором топлине грли дрво што горостасним крошњама ум нам је надкрилило. Све нас Помахнитале и ратоборне Нас ицрпљене Нас попуцале и сломљене Али, загрљајем дрвета погледом високо ка небу, ми смо укорењени и обожењем бескрајне слободе - спојени.
Над крововима сањивог Антверпена спуштали су се тешки, димљиви облаци од суза и небеског беса, најављујући хладноћу што је сродна унутрашњем лику овог парчета Европе. Ту се сусрећу западно образовање и северна воља за моћ, пијетет католичке цркве и карневал слободе градских тргова, шпанска монархија и чежња за даљим освајањима, док читав свет не стане под обруч заслепљујуће круне Хабзбурговаца, за коју се веровало да ће владати све до другог Христовог доласка. Тада ће му уступити своје краљевско жезло, поносна што му је, све те деценије и векове, чувала престо од зарђалог сечива, пошкропљено крвљу неукротивих и неверујућих. Јеретика што се труде да самостално протумаче Његову реч, сричући латински и разумевајући сваки преступни стих. Недостојних. Њихова прободена срца, чији дамари још одзвањају ехом времена, украшавају наслон са кога се слива грех генерација. Наслеђена кривица коју породица дели међу собом, не смејући да је наглас спомене, док сваки наредни престолонаследник седа на властито проклетство као на мекано јастуче са дворова оријенталних владара, што надиру са оне стране Светог римског царства. Непомирљивост култура рођених тако далеко једна од друге, васпитаних на другачијим моралним кодексима части и врлине, иако их дели свега једна слабашна граница испуњена словенским народима као првим бедемом одбране на коме треба да се сломи немогућност међусобног разумевања и помирења. Али, тај удаљени свет је недостижан и небитан за младог човека што, лутајући по лавиринту уских улица, покушава да побегне од сопствених демона.
Обично се под демонима означава злодух, нечиста сила што прогони човека, терајући га да чини оне погрешке којих се сам, својим закржљалим смислом за уметничко и самоубилачко изражавање, никада не би досетио; који нагоне појединца да се добровољно упропасти, жртвујући тим несувислим, али умилним гласовима уништења најтананији и најдрагоценији део личности. Међутим, као што је познато већ од Сократа, они могу и да инспиришу дела што сијају као звезде у току историје, знамења постојања више Промисли, повратак вери у Добро изван и у сваком смртнику, што не разазнаје облике искушења у мраку Постања. Управо од таквих разорних утицаја, који ће пореметити целокупно његово стваралаштво, настојао је да утекне младић са кратко подшишаном смеђом брадом, не старији од двадесет једне године, скривајући очи под црним шеширом широког обода, носећи у једном завежљају нове четкице за сликање, док другом као да се бранио од невидљивих, насртљивих црних птица што су облетале око његове главе. Гавранови надолазеће епохе романтизма, чији ће један од инспиратора, ни не знајући то, бити и он сам. Пропадао је новим чизмама кроз ожиљке улице, усеке времена, боре на остарелом лицу вечне луталице испуњене звездама уместо пегица, додирујући ђоновима само дно амбиса у коме страдају људске наде и амбиције. Поглед је стремио напред, пробијајући небо као уљано платно зид. Није се заустављао, иако су гласови око њега вриштали неразумљиве речи и нејасне, немуште ознаке упозорења. Хитао је ка оној неизбежној тачки кулминације властите будне свести што се неумесно и неискусно назива судбином.
Тежња за даљином, тако блиска барокном човеку, исказује се у природи и сликарству кроз тонове зелене и окер боје, чије је место рођења управо овде, у Фландрији. Оне стварају привид дубине, непрегледног простора што нестаје унутар платна, разапетог налик на Спаситеља човечанства и хришћанства, на неком скровитом месту иза каменог зида на које је окачено, присиљавајући посматрача да се све више приближава, настојећи да потоне до дна провалије у том недостижном пејзажу. Видику што се губи како се очи на њега навикавају. Измиче погледу, рукама, свести, логици свакодневице, изазивајући стрепњу и радозналост. То је била једна од првих ствари које је научио као шегрт код најбољих градских мајстора, док се школовао за самосталног уметника. Цео његов свет стремио је иза хоризонта, ка граници империје и даље, ка свемиру, Млечном путу, теорији о обртању Земље око Сунца и властите осе, ка све новим и новим неистраженим пределима које треба покорити и припојити сопственом бићу и култури. Сада је коначно примљен у „Еснаф светог Луке“ као независан мајстор и његово путовање тек је почело.
„Хеј, младићу!“, појавила се ниоткуда испред њега жена дуге плаве, нежне, скоро паперјасте косе, са наглашеним облинама. Масно ткиво јој је кипело из стезника, којим је покушавала да својој фигури подари виткији изглед, заводљиво се преливајући у природне наборе испод тканине. Огромне мишице оцртавале су се кроз танке рукаве, а нарочито је могао да уочи велике пропорције задње ложе што се сензуално комешала при ходу и шуштању дугих сукања. Уходила га је необично гипко и посве упорно, кроз лавиринте уских улица, успешно заобилазећи улубљења у плочнику испуњена кишницом, у које је наш јунак непрекидно упадао у покушајима да јој измакне. „Није пристојно игнорисати једну даму!“
Млади човек је нетремице гледао у земљу по којој је посртао, натичући црни шешир све јаче преко чела и покривши уши рукама из којих му је испадао сликарски прибор, па је стално морао да застаје и изнова купи четкице расуте по прашини као витраж од скореле боје и уличног глиба, док му је прилика изнад главе пребацивала недостатак манира. Била је више него увређена. Татрално је гестикулирала главом и длановима, тромо окрећући своје масивне облине ка његовом лицу упереном у тло. Грациозним покретима је благо задизала подсукње, откривајући чланке у белим, свиленим чарапама тик испред његових очију чије су се зенице померале у страну, што даље од омамљивог призора. Људи су се окретали за њим, посматрајући га сажаљиво. Упркос том куртоазном саосећању, нико се није заустављао да му понуди помоћ, подигне нешто од раштрканог прибора, пружи руку или једноставно упути љубазну реч. Хладноћа споља утицала је и на захлађење пејзажа душе што су предуго били остављени на промаји историје. Природни предели у којима је биће принуђено да борави, креће се и сазрева у телесном и духовном преображају, преобликују личност у складу са пигмалионском рељефном структуром затеченог поднебља. Промене крајолика што окружује појединца и она метармофоза унутар њега делују једна на другу, разарајући се у међусобном судару и изнова стварајући из тих потреса, баш као што земљотрес својом деструкцијом старог оставља простор за ницање нове слике света. Деконструисане и декадентне копије оног што је некада постојао.
Жена је нестала, нагло као што се и појавила. Пред улазом у седиште еснафа, схватио је да је блажено сам. Тишина је завладала, до тог тренутка, бучном и прометном улицом, најављујући тренутни смирај. Она затишја што претходе сломовима у олујама човекове унутрашњости.
„Ваше име, молим!“, дочекао га је крупни човек препречивши му пут. Испред себе је држао списак чланова, исписан кранописом и свежим тегет мастилом. Заударао је на древност, мемљиву и остарелу. Скоро сасвим ишчезлу.
„Петер-Паул Рубенс“, узвратио је младић, подижући широк обод свог црног шешира, показујући одлучне, иако меланхоличне, очи и крајеве светло-смеђе косе. Имао је нешто изузетно аристократско у држању, начину на који је чекао да човек на улазној капији провери његове податке и одобри му пролаз у будућност што се исписује са сваким маленим покретом, неизговореним и недовршеним размишљањима, сетним осмехом који се упућује из самилости, онда када је личности најмање до радости. Сваки минијатурни трзај гради време што наилази попут реке у коју неће двапут закорачити. Много ће воде протећи док се навикне на температуру оне која је неповратно ишчилела. Појединац увек каска за својом судбином. Предестинацијом коју страствено оптужује за властиту неспособност, ослобађајући се тим клеветама одговорности и гриже савести. Баласта оног благородног у себи, да би могао да настави да постоји као ништавни продужетак врсте што хрли у пропаст, повлачећи за собом у Хад целокупни створени свет. Дивљину што расте и у њему, а коју није био кадар да створи својим нејаким, немуштим надахнућем посрнулог генија ограничених имагинационих могућности. Затечен у свемиру у коме је, све што је замислио, већ једном било.
Нашавши га на листи одабраних, дух прошлих времена ставио је малу квачицу поред његовог имена, означивши присуство редовном месечном окупљању, размени идеја и искустава, али и политичког утицаја. Удружени допринели су промени свести, првенствено међу својим редовима, али и осталим друштвеним сталежима. Постајали су моћнији са сваким новим чланом. Њихови захтеви се више нису могли тако лако одбацивати, гурати у страну док их не покрије прашина и изједу мишеви у нападима глади. Нови грађански слој имао је своја потраживања и права од којих није одустајао. Карта света се мењала, гурајући у први план појединце способне да стичу моћ сопственим рукама и спретним махинацијама, не плаветном бојом наслеђене крви. Вештина се издигла над традицијом. Колективно и архетипско несвесно над личним ауторитетом владара. Божанство је прогнано са лица земље, чак и његов лик у људима бледи. Наступа време појединаца што ће на плећима понети бреме небеса попут Атласа. Свако ће постати свој приватни Месија од крви и меса. Пошкропљен светом водицом из бунара у дворишту.
У не претерано пространој сали полако су се окупљали водећи мајстори града, делујући недокучиво и недостижно. Занесени у сферама духа, уметничке имагинације, пределима метафизике у које обични смртници немају приступа, јер кроз те пејзаже могу водити једино Музе, оне што се нађу у њиховој милости. Оне које су саме издвојиле из бесловесне масе, препознајући у њима искре мудрости и светлост изумрлих жар-птица. Будућност коју тек треба осликати и створити из непрегледних даљина ништавила. Плодоносног хаоса што чека да, строгим законима, буде преобликован у устројство вечне хармоније. Стварности што се непрекидно изнова реорганизује од ограниченог броја комбинација, док се напослетку не врати на почетну позицију Шеола, понављајући већ проживљени процес рађања, стремљења, надања, страдања и уздигнућа из пепела смрти. Оваква уметност ће се опет стварати, након неколико векова, тако далека од садашњег тренутка свог настанка. Можда ће и то време њеног васкрсења себе посматрати као моменат у коме се она по први пут рађа у избрисаној и редукованој историји, немајући сазнања о сликарима данашњице? Можда ми сада само обнављамо сликарство какво је некад давно било верујући да смо оригинални, иновативни и савремени, док су пре нас, у добу које нисмо видели ни осетили, о чијем постојању не знамо ни да ли се и када збило, генерације изграђивале темеље ономе што ми сматрамо својим открићем, непоновљивим у прошлости или данима што тек чекају да буду проживљени? Исто се вечно враћа, захваљујући човечијем слабом памћењу. Губљењу података и сећања налик на кључеве скученог животног простора. Брисању знања које наступа у одређеним историјским периодима пред нови препород, за који се, несвесни своје значајне улоге, жртвују читава покољења. Добровољно одбачени нараштаји како би поједини остварили пуноћу постојања. Малобројни праведници у које се полажу наде да ће избавити човечанство од потпуног уништења. Речи проклетства које је само над собом изговорило.
„Петере!“, дозивао га је један од чланова, председавајући данашњим скупом. Његова мирна појава одисала је одлучношћу и спокојством. Нежно му се насмешио док се приближавао, одајући помало очинску бригу и понос упркос суздржаном држању. Наклоност која је превазилазила границе колегијалности. „Надао сам се да ћу те срести вечерас. Тражио сам те. Твој портрет младог ученика оставио је велики утисак на нас. Тај збуњен и помало тужан поглед, светла коса што се прелива тоновима злата, руке прљаве од рада, са почађавелим ноктима, држећи опрезно медаљон и инструменте свете делатности, стиснутих усана, ноншалантно неуредних бркова, а опет дотеран, очешљан, ишчеткане браде и чисте одеће. Фасцинантно! Па и те благо деформисане уши зарад карактеризације! Генијалан детаљ! Сићушан, а богат значењем. Изразима које не може сваки посматрач да разуме, само онај са суптилнијим осећајем за уметност. Заиста довитљиво! Многи искуснији мајстори се тога не би досетили. Исправили би недостатке, чинећи лик посве савршеним и вештачким. Сувише су усредсређени на двор и начин сликања који се тамо очекује, да све недостатости дотерују и улапшавају. Одузимају природи њено право на мањкавости, грешке, изопачености, па чак и преко потребну естетику ружног. Блазираности није место у сликарству. Оно треба да представи свет у свим његовим гротескним превирањима, манама, наказностима, погрешкама што су увод у трагедије којима свакодневно присуствујемо без властитог пристанка и знања, а ипак упакован у форму лепог, пријемчивог, општеприхваћеног доброг укуса. То треба предочити посматрачима, не обмањивати публику преправљеним приказима доступне и свима познате реалности, упркос додатим украсима. Истрајати у фриволности, гледајући како се под кичицом преображава у виши смисао. Такав нам је уметник потребан. Зато се о теби овде толико расправљало протеклих месеци. Одабрали смо те да осмислиш и осликаш бочни зид катедрале посвећене свецу нашег еснафа.“
Младић се озарио од радости. Овако нешто чекао је већ дуго времена. Прилика која му широм отвара врата уметности и признања коме тежи, а коју ће он, несумњиво, уграбити и искористити. Неће му се двапут указати оваква шанса да се докаже као сликар који не само да може, него ће и постићи и више него што било који савременик претпоставља. Маштао је да посети Италију. Учи на примерима највећих мајстора, оних што су осликали историју својим најрепрезентативнијим делима, обезбедивши себи вечну славу и завист надолазећих нараштаја. Удахне дух Медитерана што опија, надахњује чула да спознају над-човечанску силу која управља свемиром од његовог настанка, безбрижно изолована од пролазних брига. Сада је био близу да своју жељу оствари. Ово је тек први степеник ка поштовању које заслужује. Испуњењу свих најскривенијих нада што их још никоме није признао. Чак ни самом себи у потпуности.
У углу просторије одједном је угледао жену што га је, пре само сат времена, прогонила на улици, оптужујући га за неучтивост. Осмотрио је прво њен елегантни потиљак где је свежањ плаве косе формирао богату пунђу, затим профил античког идеала лепоте и напослетку целокупну пунију фигуру што се окретала ка њему. Подишла га је језа. Сада није била сама, већ у друштву две, изгледом и грађом, њој идентичне госпође. Стресао се од мешавине ужаса, страха и нелагодности. Откуда оне на оваквом месту? Да ли га је тајанствена примадона пратила до улаза, на довољној удаљености да је он не примети, позвавши успут и своје рођаке на данашњи скуп? Зар их не би, у том случају, вратар зауставио и приморао их да оду натраг одакле су се појавиле? Да нису модели неком од овдашњих мајстора? Зашто би их, и у том случају, звали на заседање еснафа? Никада се раније тако нешто није дешавало и представљало би преседан, из ког би на крају избио скандал о коме би недељама распредао цео град. Превише недоумица се ројило око његове крхке имагинације, изазивајући вртоглавицу што га је оборила на прву слободну столицу. Није успевао да утекне тим сензуалним облинама, чији су га прегиби свуда сустизали. Помаљали се из гомиле, меки и заводљиви, заустављајући дисање. Увек су ишли укорак са њим, ма где да се запутио и ма колико да се вешто скривао. Осећао им је мирис из пора, како га будно уходи, док он маштом скицира дела што се спрема да наслика. Омамљен аветима од којих бежи.
Три грације, као три Парке са клупком судбине, приближавале су му се елегантним комешањем габаритних тела. Целулитом што се оцртавао при гипком ходу, а у коме је он сагледавао нешто магнетски привлачно. Голе мишице одавале су једрину, способну да се одупре недаћама живота. Виталност што побеђује све сатанистичке покушаје да свет нестане и ничега да нема. Зауставиле су се тачно испред њега, опколивши га и заклонивши иза раскошних, деколтираних муслинских хаљина. Лепота што у себи чува проклетсво попут амајлије смрти. Она што ће уништити смртника, раставити га на комаде, рашчеречити и распарати као да је лутка од меса и ожиљака, доказујући му своју надмоћ над његовом несталношћу. Неспособношћу да је појми, остављајући му једино дар да јој се диви, тај мали уступак свевишње милости.
Шта желите од мене?“, завапио је тихо и очајнички, обазирући се око себе да ли га неко од присутних посматра. Није било назнака да било ко гледа у његовом правцу. Њихова телеса била су добар параван од нежељене публике. И он сам је једва имао преглед просторије, што му је донекле уливало наду да не буди сувишну радозналост. „Зашто ме прогањате?“
„Ми смо буцмасте Венере и захтевамо да нас овековечиш на својим платнима, учиниш бесмртнима и пријемчивима очима смртника“, одговарале су смирено, наизменично, умилним гласовима сирена које су Одисејеву посаду коштале разума и живота. Ниједна се није посебно истицала, али је сваку могао да разликује од остале две. Имале су властите личности, индивидуалност и аутентичност, иако би их нестручно и ненавикнуто око на први поглед изједначило. Једна је била мало крупнија у односу на остале, сало на доњем стомаку, боковима и бутинама знатно се истицало у предњи план; друга је имала нешто светлију нијасну плаве косе, то је приметио још док га је прогонила на улици, која је њено лице чинила нежнијим у односу на божанске рођаке; трећа се разликовала по дужем и тањем носу, који је мењао целокупни израз њеног тугаљивог и плачевнијег лика него што су поседовале остале Венере. За њега нису биле идентичне појавом, већ кошмаром који су му правиле од живота. „Вечност ништа не значи, ако нико не зна за наше постојање, уколико нас нису видели, уверили се у наша опипљива обличја. Зато нам је потребан мајстор кадар да наш лик веродостојно пренесе будућим нараштајима. У теби смо препознале такав потенцијал.“
Три буцмасте Венере посматрале су га продорно, погледом што је сагледао античке мистерије, Пунске ратове, оснивање његове домовине и зна на основу тих догађаја да предвиди надолазеће време што се још није оваплотило у стварности. Оно што ће се збити, чак и са њим и његовим делима, док он, блажено несвестан, лута пределима маште и појавности. Незнање о будућим збивањима штити човека од самоуништења, малодушности, предаји Нечастивом у руке, јер када би му био дат дар видовитости, када би својим очима угледао ужасе са којима треба да се суочи, а на које није нити ће бити спреман, никада се не би одважио на постојање, већ би добровољно, незастрашен прописаном казном и вечним проклетством, извршио самоубиство као еутаназију. Уколико не зна, не познаје васељенске законе, човеку преостаје да се нада и верује да ствари нису тако грдне, црне и непремостиве какве се некада, када прозирни вео што их крије попусти и открије их у свој гнусности, чини. Зато може да ствара уроњен у бесконачност, окренут космичким пејзажима, уверен у виши смисао што на њега гледа благонаклоно, са симпатијама, бранећи га од замки и сопствених грешака што вребају из сваког кутка, спремне да га оборе на земљу. Без вере не би било ни уметности.
„Петере!“, обратио му се председавајући. Његово лице попримило је строг израз. Помало претећи. „Са ким то разговараш?“
„Са ове три љупке даме“, узвратио је, показујући руком ка Венерама што су се заносно осмехивале. Стидљиво су поправљале косу, исправљале наборе на хаљинама, невино се окрећући ка председавајућем и благо му се наклонивши. Њихови међусобни погледи одавали су да крију тајну.
„Које три даме?“, наставио је председавајући, сада већ више збуњен него љутит. Почињало је да га забрињава Петерово понашање. Да ли да га као болесног пошаље кући да одлежи заседање? Не, то није могуће, његово осликавање бочног зида катедрале је главна тема данашњег састанка. Можда га је управо та вест дубоко продрмала, па је мало застранио? Мора да се прибере. Без обзира на младост. Није требало да му то тако директно и брзо саопшти. Његова је грешка и помоћи ће младићу да се смири од превеликог узбуђења и очекивања. Сећа се како је њему било у тим годинама. Све после дође на своје. „Знаш и сам да је женама овде улаз строго забрањен.“
Три буцмасе Венере прснуле су у грохотан смех, који је само Петеру пробијао бубне опне. Звонка музика веселости ширила се из правца где су стајале, одевене по укусу последње моде. Грациозне, сензуалне и елегантне. Расположене за шегу са смртницима које су саме одабрале за своје вишње планове. Ћудљиве и размажене као свеколика божанства што су се отелотворивала кроз епохе. Ништа мање сурове у својим захтевима.
„Зашто само ја могу да вас видим?“, обратио им се када се председавајући удаљио, мислећи како је јадник потпуно скренуо услед почасти коју му је дао. Брига му није силазила са лица, нарочито док се окретао и приметио да Петер истрајава у нагло пробуђеним халуцинацијама. Почела је да га гризе савест.
„Зато што смо ми твоји демони“, објашњавале су и даље се кикоћући. Поново је зачуо хор три сирене, који му се у овом тренутку није више чинио умилним. Почео је да се прибојава, не само њихових гласова и појава, већ сопствене свести. Могућности да једини види оно што је другима ускраћено. Није се осећао поласканим, штавише био је пун нелагоде и горких преиспитивања. Питања да ли је померио памећу услед амбиција и потраге за иснпирацијом? Вишим увидима? Необјашњиво није увек привлачно. Лично се уверио у то. „Ти си Венероиман! То ти је слично као ђавоиманост, али није тако негативно обележје. Више је стваралачко. Естетско. Тражи посебан сензибилитет да би се испољило. Одабрале смо те да наш лик пренесеш свету, баш онакав каквим нас сада гледаш. Да ниси кадар за тај подухват, не би ни могао да нас видиш. Али ако то не учиниш, заиста можемо постати твој ђаво.“
Наставиле су да се кикоћу, подсећајући га на све девојке које су му се свиђале, а које би се исто тако смејале са другарицама када би пролазио поред њих. Загонетни осмех Мона Лизе заправо је тајанствени смех свих жена без обзира да ли су смртнице или богиње. Недокучивост обавија њихове усне. У мелодији кикотања препознаје се она музика што испуњава хармонију сфера, позадину створеног света. Немушти језик непреводив на писане симболе, јасну артикулацију мисли и прецизан појам рационалних система за којим одвајкада трагају несрећни филозофи. Никакве очите законитости нема у том смеху што спасава човечанство од ругла постојања. У који се обавија егзистенција налик на венчани вео, скривајући недоследности, сумњичавости и несигурности под копреном веселог церекања. Уста што се смеју иста су она чељуст што прождиру свет без исказане милости, пустивши можда покоју крокодилску сузу док уживају у укусу смрвљених костију. Накарминисана крвљу која капље са жртве, попут вина коришћеног за причешће. Сви симболи имају двојаке материјализације, телесна обличја у којима их је могуће сусрести приликом лутања по егзистенцијалним немирима. Да навлаче увек само једну одору присутности, тачно одређену колоритом, шарама и кројем, да лик који узимају не мења своје гримасе и црте лица, да не обједињују у својој крхкој опредмећености и властите супротности, антиподе као антидоте, стварност би била монотон простор, исувише лак за тумачење и бивствовање. Ипак, нека мудрија ћуд одлучила је да непрекидно искушава човекову спремност за оностраност, критичко мишљење и дар васкрсења, небитно да ли по угледу на Месију или митску пепељаву птицу, остављајући му варљиве знакове поред пута, над којима се непрестано преиспитује и тестира. Доказује се достојним вере указаној њему као недостатном створу. Тако је и могуће да Венера буде демон, ма колико умиљат и заносан. Опасан по живот и прелест душе.
„Не иду претње уз Венерине чари“, узвратио је суво. Постајале су му тежак терет који је невољно вукао за собом, окован њиме као робијашким ланцима. Воденички точак око врата којим се истерују све нечисте силе из смртника. Желео је да пљесне длановима и отера утваре што су стајале пред њим, приговарајући и чинећи га несувислим у очима околине. Таман је стицао углед о ком је маштао, на чему је вредно радио, улагао труд што коначно даје плодове, да би све то урушиле, налик на куле од карата, три волшебне грације о чијем бићу његови савременици ни не слуте. Знао је да ће му жене једном доћи главе. Једино се надао да је тај дан далеко.
„Још много тога имаш да научиш о Венерама, док не почнеш да разумеш лепши пол“, наставиле су радосно, не прекидајући кикот. Заводљиво су промицале пред његовим погледом, производећи звонки ехо не само умилним гласовима, већ и омамљивим телесним појавама. Хор, попут оног из атичке трагедије, пратио је њихове лепршаве кораке. Све око њих одисало је лакоћом. Све, осим непоколебљивог захтева који се Петеру чинио исувише горким. „Док нас будеш сликао, поједине истине ће ти се саме открити. Читав један свет изрониће ти пред очима из таме ништавила, магле у којој све пребива док не пронађе свој чулни облик, плот у коју ће се умотати, прекривајући сопствену нагост пред створеним пејзажом. Скривајући се иза маске, јер зна да је живот бал. Тек тада ће ти постати јасно колико ни не слутиш о комплексности стварности, усуђујући се да о њој судиш, на основу свог скромног искуства. Немајући увида ни у шта, што ти се вишњом вољом није указало кроз визију, сновиђење, овлаш, окрњено, само назначено, да би те заинтригирало да тражиш даље, више, као зависник од лепоте и постојања. Зато је човеку тако тешко да оде у смрт, јер она нема то опијајуће дејство као бивстовање по себи. Нема чиме да га веже, шта да му обећа, обмане га, заведе, како би јој се добровољно предао за вечност. Она је тајанствена, али њему то није довољно. Смртник тражи конкретне доказе, опипљиве монете које добија склапајући уговор са оностраним. Превелик је улог који уступа, да би га задовољило пуко откривање тајне. То проналази и док дише, да би за тако нешто жртвовао и минут постојања међу благодетима, макар и илузорним, живота. Уметност је управо један простор где се та магија одиграва, где се преноси оно неизрециво, а поново, оваплоћено, обећавајуће и утешно, онемогућавајући да се оде, напусти егзистенција пуна таквих чудеса, заноса и откровења, везујући човека за овај свет још јаче, нераскидиво, чак и након смрти тела. Тај дар ти можемо дати. Ако нам будеш веран…“
Човек непрестано ратује са духовним светом, макар му се указивао и у тако привлачном обличју као што је Венерин. Његова неспособност да се покори ауторитетима, призна првенство хтонским и стваралачким силама над властитом немоћи, доводи га до расцепа личности што претендује да буде господар Васељене. Хибрис у који непрекидно пада, дугујући му захвалност за сва велика дела која је постигао. Да није тог ситног богохуљења, остао би заточен у свом закржљалом свету од прашине, иако и она, баш попут њега, своје порекло дугује звездама, не усуђујући се да се приближи свом Творцу кроз чежњу, тежњу да му буде налик, једнак, такмичећи се са Њим у оним дисциплинама у којима зна да га никада неће сустићи. Таленат који поседује само је позајмљена бледа ватра, одбљесак оног горућег грма купине из кога црпи узор. Инспирацију за премештање камења у монументалне форме вечних градова. Споменике сићушности што се дрзнула да се уздигне до висина небеских пространстава. Непрекидно зидање куле под чијом сенком се мешају језици, стремећи да прободу Бога још једанпут кроз срце, макар наредног тренутка и сами издахнули, угашене сржи налик на догорелу свећу. Коначна смрт аутора и његовог дела.
Заседање еснафа је почело. Председавајући се лагано усправио, устајући тако да је његова фигура доминирала над осталима у просторији, уздижући се изнад присутних као звоници цркава међу уџерицама сиромашних квартова. Театрално се накашљао, дајући до знања да се сав жагор прекине, како би он изрекао оно што предстоји по плану за вечерашњи сусрет. Погледом је прешао преко просторије, подсвесно тражећи Петеров лик, још увек забринуто пребацујући себи ужурбаност са којом му је саопштио ласкаву вест. Лакнуло му је када га је приметио у позадини, ћутљивог и укоченог, попут скулптуре од меса и длака, како као омађијан ишчекује уводну реч заседања. Није могао ни да претпостави да је тај опчињени израз био заправо одјек унутрашњег ужаса, јер су се три Венере шћућуриле њему иза леђа, тик испред Петеровог видокруга, осмехујући се злочесто и шаљући свом одабраном портретисти пољупце, спремне да се поиграју са самртничким частима. Каква охола парада баналности! Прашина и дим! Пролазност накићена блештавим ђинђувама као осрамоћена утешитељка у ноћи, са украсима налик на окове, ратничким бојама непрестаних пораза, под теретом властите ништавности. Чиме се све човек неће поносити? Чиме неће покушати да себи подари вредност, изван оне којом су га већ Небеса обдарила, показујући му пут којим треба да стреми? Ништа му више није потребно. Ништа га више неће усрећити. Узалуд се заварава да ће победити поредак што га је изнедрио, јер би сам тај чин означавао самопоништење. Ко порекне Венеру, порекао је и себе.
Тензија у просторији је расла. Венере се нису зауставиле само на гримасама и порукама нежности према Петеру. Једна од њих, она мало крупнија у односу на остале, благо је дунула у правцу зајапуреног лица председавајућег, мрсећи му ретку косу и свитке у рукама пред њим, што су у нереду попадали по столу, поду и најближим слушаоцима. Јадни човек се окретао ка новоствореном ветру, зачуђено примећујући да прозори нису отворени. Ништа му није било јасно. Логика догађаја није пратила уобичајен ток ствари, опирући се стеченим навикама и наученим обрасцима понашања. Законима физике као носиоцима научне мисли. Поузданим постулатима на које се смртник могао ослонити да га никада неће изневерити. Све је постало неизвесно, неутемељено ауторитетом одозго, Твоорчевом милошћу или рационалном мишљу. Ни у шта више појединац није могао да се поузда, осим на сопствено умеће расуђивања, прилагођавања променама и одлуке које мора донети у интервалу од неколико секунди, јер је једино толико Космос рад да сачека на његов наредни шаховски потез. Уморан од човековог непрестаног премишљања. Двоумљења коме да се приклони, мозгу или емоцијама, разуму или вери, животу на овом или оном свету? Нестабилност ће га скупо коштати, јер млакост је оно што целом устројству егзистенције иде на живце. Већ је ту претњу чуо из светих књига, са проповедаонице и из устију необразованих лаика, понављану непрестано као да је у питању нека далекоисточна мантра. Без проверивих доказа за страховање.
„Поштовани чланови…“, почео је председавајући несигурно, губећи дах и унапред припремљен редослед речи. Кнедла у грлу све се више стезала, гурајући смисао у сам амбис стомака, међу пејзаже телесно-материјалног доле, родно тле Пантагруелово, где није могао да истраје разједен разорним желудачним соковима. Сила што уништава како би поново родила. „Окупили смо се данас како бисмо прешли главне тачке…“
Венера са светлијом нијансом плаве косе случајно је наборима своје хаљине, кикоћући се и врпољећи, срушила празну столицу иза председавајућег, што је, услед немогућности присутних да сагледају њен мили, очаравајући појавни облик, деловало као да се предмет сам оборио, без јасно видљивог узрока. Многи у публици су почели да верују како је то доказ дејства демонских сила и захтевали да се заседање прекине и одложи до неког прихватљивијег датума, црвеног слова у календару, када би заштиту над њиховим окупљањем преузео неки од знаменитијих светаца. Можда сам свети Лука. Они малобројни што су настојали да се састанак настави, истрајавајући у томе да се човек модерног доба не може предати празноверицама и сујеверјима старијег времена, постепено су својим грленим гласовима надјачавали уплашену већину. Претило је да ће избити сукоб, налик на онај вечни, између логике и страха, аргумената и интуиције, проверљивости и наслућивања, да сам председавајући није ставио тачку на сваку расправу падом са столице. Укочено лице старца личило је на посмртну маску. Гримаса што му је последња остала уместо изражајних црта некадашњег лика, неоспорно је сведочила да је витална животна супстанција, неки наивни би је назвали и „душом“, заувек напустила наборано, сасушено тело као своју адресу становања. Тајац је завладао просторијом. Три Венере су се међусобно погледале, невиним очима девојчица ухваћених у несташлику који се отргао контроли.
Маса је у паници изјурила напоље, остављајући Петера, тужног и збуњеног, да се опрости од онога који му је био као отац. Усамљенији него икада раније. Сузе су се сливале низ младалачке образе, праћене пригушеним јецајима. Сада је тек био изгубљен! Како ће да настави даље да постоји без добронамерних савета овог благонаклоног човека у чију реч је увек могао да се поузда? Како да буде сигуран да његов рад вреди, да не скреће са правог пута уметности, да га не заносе похвале и лажна признања што на себи немају ознаку вечности? Коме да верује да ће му бити пријатељ и ментор? Чији узор да следи? Остао је сасвим сам. Напуштен. Препуштен стихији постојања што не прашта грешке, а убија сваког минута по једну наду, док је потпуно не окрњи као стену морска вода. Када се у бесу окренуо око себе, решен да придикама и псовкама да својој боли одушка, три демонске пратиље су ишчезле без трага.
Сутрадан се Петер запутио ка катедрали, велелепној готској грађевини са оштрим шиљцима на врховима својих степенастих кровова што су само небо пробијали, рањавајући га до крварења свитања, чији је бочни зид посвећен светом Луки требало да ослика. Њена монументална архитектонска замисао остварена у тешком камену остављала је просечног верника без даха, док погледом покушава да обујми све детаље грандиозне фасаде. Сама небеса гутају те искрзане ивице, сечива налик на стреле уперене у облаке, маглом обавијене осветничке намере унапред најављеног злочина из нехата. Унутрашњост брода је дисала мирисом тамјана, све до високих таваница. Екстаза страсти, религије што се чулно доживљава, свете љубави непрочишћене од плоти и земаљских утицаја, која Бога разабира као љубавника, а не попут оца, продирала је у кости, исписујући по њима, уместо по диркама оргуља, мелодију мисе. Човек се лако могао завести, изгубити ослонац, тло под ногама, заборавити на библијске законе, чистоту у размишљању и делању, пуким боравком између ових зидова од молитава и плача. И овде је продро ђаво, само на суптилан, пожуднији начин. Преобративши грех у искуство веровања. Манир да се Творац доживи овде, присутан међу смртницима. Да им се обрати језиком који могу разумети, јер је то модел споразумевања улице и домаћег огњишта. Сва подручја бивствовања претачу се међусобно и тешко их је раздвојити тако крхким границама на којима појединац упорно покушава да изгради своје микрокосмосе, неспособан да овлада свим сенкама властите личности. Пред таваницама старих црквених грађевина, та се немоћ најјаче осећа. Кроз куполу са које посматра Христов свезнајући и свевидећи лик, не продире привид лажне утехе. Све оне речи које се упућују палом сопству како би се пред собом оправдало и наставило да постоји, окрњено и рањено, исписујући крвав траг за собом, напола умрло у свесном одрицању од спасења, иако само услед кукавичлука и слабости. Трик на који увек падне, јер је осмишљен за његове најкрхкије делове бића. Нејак да се и у присуству светаца на иконама, одупре пориву за нискошћу. У углу, скривене у полутами оскудног осветљења што је продирало кроз витраже на прозорима, Петер је угледао своје три злослутнице, богиње лепоте и заноса, како га знатижељно посматрају из прикрајка. Нису биле вичне скривању, али није деловало ни да су се много трудиле да своју појавност лише публике. Макар и само једног, одабраног, гледаоца.
„Рекле смо ти да те нећемо оставити на миру док нас не насликаш!“, прилазиле су му, истовремено радосно и ауторитативно, у сусрет, чим су га опазиле пред масивним улазним дверима, Настављале су још упорније да инсистирају на свом захтеву, што се он више опирао. Нигде више није био безбедан, чак ни у светилиштвима хришћанских мученика. Свуда се провлачио задах антике, кроз све пукотине истрошених зидова и свести, те колевке васколике културне и мислеће цивилизације, корена из кога се расцветао филозофски систем, естетика у коју он као ликовни уметник дубоко верује, покоравајући се њеним законима. Већ им је, делимично, био дужник. „Ти си Хомер сликарства. На исти начин као што је он успео да стиховима дочара нашу лепоту својим слепим погледом који сеже до саме суштине бића и поретка и материјализује нас пред занемелим слушаоцима, тако да наш лик остане да живи у њиховом духу дуго пошто су јамбске похвале нашим чарима чули, и ти ћеш нас овековечити на платнима, да ово ново доба визуелизације и пролазних утисака носи на властитим плећима терет нашег савршенства. Узвишености. Лица што не престаје да стари и буде вољено. Биће то права апотеоза лепоте за којом сваки осећајни човек у свим временима трага. Непогрешиви кључ за њено разумевање. Перцепцију. Коначно прихватање. Већ данас можеш почети.“
Гледале су наизменично у њега, па у иконописане зидове, немушто му поручујући шта би требало да ради. Шта се од њега очекује, док је он укочено стајао у месту и састављао ментални концепт љубазног одбијања. Оправдања пред хтонским силама што неће послушати њихову неукротиву ћуд. Пркосног неприхватања да се покори, иако се то од њега, као нижег створа на хијерархијској лествици стварања, захтева. Мудрост му је чилела са сваком новом идејом. Оно што је са муком градио не овладавши божанским говором, песништвом и птичијим гласовима, брисало се са сваком новом појмовном конструкцијом. Ни сопствена свест га није слушала. Опирала се да увреди богиње, инстиктивно предосећајући, можда чак памтећи из неких ранијих инкарнација, каква казна следи за бласфемије упућене врховним монадама. Од таквог омаловажавања се човек никада не опорави. Душа остане оскрнављена, рањена, обележена анатемама уместо благослова. Проклетство да се живи скитачки, без дома и извесности. Тако се Одисеј нашао у немилости луталаштва, у оном тренутку када је на концу био спреман да се скраси. Да заустави моменат, налик на Фауста, испуњен обмањујућом лепотом унутрашњих предела духа. Сва наша заваравања створили смо сами. Доказујући властитим примером да на почетку свега јесте утешна реч.
Контемплацију и неуспели покушај бега од судбине прекинуо је свети отац полако се приближавајући Петеру са леђа. Цело тело му је благо задрхтало од тихе појаве што му се пришуњала ван домашаја очију, омађијаних Венериним буцмастим обличјима. Детаљно га је осмотрио док га је поздрављао, изговарајући име које придошли уметник није упамтио. Волео је да посматрају његова дела, али не и појавни облик личности. То је била његова слабост. Чинило се да свети отац не мари много за Петерову непријатност, што му се неспутана оцртавала у изразу лица. Прелазио је преко ње као да је не примећује, упорно игноришући знаке неугодности.
„Боже, како је грдан!“, шапутале су Венере Петеру на уво, док је он гутао кнедле и све очигледније црвенео. Хладан зној сливао се низ чело и леви образ, заустављајући се негде на врху браде, забашурен смеђим длакама. Зуби су се грчевито стезали у укочен осмех мртваца, коме су заборавили да ставе посмртну маску. Свети отац се забринуо за спасење његове душе. Младић пред њим је деловао запоседнуто нечистим силама, а дужност сваког црквеног лица састојала се у томе да спаси појединачни дух за загробност што тек треба да наступи и која се са нестрпљењем праведника очекује сваке секунде. Времена никада нема довољно. Када ће то пастви коначно постати јасно?
„Петере, дете, да ли је све у реду?“, благо му се обратио. Извукао је руке испод рукава и покушао да му дотакне раме, али се уплашени уметник тргао и устукнуо за пар корака уназад. Ваздух је одисао тескобом. Као да се између два света човека, чија основна делатност јесте изучавање и приказивање душе, са свим њеним застрањењима и потенцијалима, начинио непремостиви јаз неразумевања. Речи су попримиле другачија значења. „Чуо сам шта се догодило јуче на заседању еснафа. Велика трагедија. Скоро есхиловских размера. Све нас је дубоко погодило. Знам и колико те је председавајући волео, као сина кога никада није имао. И колико је за тебе био забринут. Да ли је твоје данашње стање последица јучерашњег доживљаја? Да ли ти је потребан одмор? Предах? Да ли треба да подухват померимо за период бољег душевног устројства? Мени можеш све да испричаш.“
Мало је рећи да се Петер више никада није појавио у поменутој катедрали. Посао на осликавању бочног зида преузео је други, мање талентован и знаменит сликар, о коме историја није оставила много података. Чак ни лик светог Луке који је овековечио немамо сачуван. Преко њега су прошле неке нове боје и облици модерних филозофских схватања стварности. До Петеровог повратка у Антверпен 1608. године, савременици ништа нису слутили о његовим активностима у добровољном изгнанству. Тај период његовог земаљског битисања за њих је остао у мраку, неистражен и непротумачен, без превелике амбиције да се то незнање разбије радозналим истраживањем. Тек понека хроника занимала се за Петерово искуство са демонима естетике, и то површно, узгред, као анегдоту у фусноти, преко које се олако прелази као преко егзотичног детаља биографије који никада не може бити доказан. Оно из чега уметност заиста ниче, то смртнику заувек остаје недоступно.
Шта се стварно догодило са Петером? Коначно је, силазећи са брода, у пратњи гомиле случајних пролазника кроз свет и сопствени живот, закорачивши на толико пута у сновима виђено италијанско тло, осетио олакшање. Мирис слободе и надахнућа. Цветање свих унутрашњих снага имагинације, што су се поново будиле разбуктале топлим морским ваздухом. Удахнуо је пуним плућима, препуштајући се чарима Медитерана и постојања по себи. Ова долина плача ипак није тако лоше место боравка. Неправедно је оптужују за патњу и суровост. Место где се управо нашао не би мењао ни за једно друго, могуће ни за сам рајски врт што му је обећан, а о коме он никакава заправо знања нема. Безбрижност није дуго потрајала. Тек што се мало удаљио од луке, у једном забаченом кутку не тако прометне улице, издалека је угледао познате, габаритне силуете које су га верно пратиле кроз кошмаре у ситне ноћне сате. Мека плава коса што овде на сунцу сија златним тоновима, обле мишице што не познају терет рада, масно ткиво које се не може сасвим сакрити испод набора хаљина. Добро је знао коме припадају.
„Петере!“, ускликнуле су три буцмасте Венере радосно. Чинило се да никада нису биле тако дражесне као у том тренутку. „Драго нам је што се поново срећемо!“
– Užasavam se mirisa bagrema. Ne gledaj me tako, znam šta pričam. Bagrem su izmislili gusari koji nisu uspeli da te potope pa su odlučili da te uguše. Otimači ironije, tame i zluradosti. A to su neprocenjiva blaga duše, oružja smisla, bez kojih ti spadaju gaće od sramote i napreduje ti karijes. Bagrem su izmislile šonje da bi imali gde da poljube devojku, jer ne znaju da se najbolje ljubi naslonjen na Istinu. Bagrem je ispljuvak sentimentalnosti, kozji rogovi iznad vrata, vudu ravnoteže, tehnika mutavih plačipički, cement za strast. Šta, koji kurac, slatkastomedno isparavanje znači, gde je njegovo mesto u ontologiji? Šta belo, šta lepršavo?
– Ništa nisam rekla. Mislim da je proletela pčela.
– Sve što leti treba potamaniti. To sumanuto kretanje.Treba znati stati.
– Jednom sam prošla kroz kapiju sličnu ovoj. Mislim da sad neću zalutati.
– Misliš li da zvezde umeju da prave potomke, i da li se pri tom vole?
– Čula sam ih par puta. Kroz bagrem.
– Bagrem ne postoji. Njega su izmislili isti oni koji su izmislili proleće. Činovnici očaja. Špedicija kajanja. Šalterska radnica u preduzeću za naplaćivanje potrošnje suza i toplog piva. Bagrem je neiznivelisan prag, dva slova koja ti fale u ukrštenici a ništa se ne uklapa. Ako si decu zvezda čula kroz bagrem, onda ni ta deca ne postoje.
– Postoji voljenje. To sam čula.
– A gde sam tad bio ja?
– Učio me da slušam.
– Onda sam ti nešto pogrešno preneo.
– Dobro sam shvatila.
– Bagrem je prokletstvo. Crna magija osuđenih na spoznaju.
– Jeste magija.
– Crno nije boja, znaš?
– Znam tebe.
– Nisam beo.
– Takav si.
– Vidiš?
– Naučio si me da prihvatim.
– Taj bagrem je jedan gad.
– Rastužio si ga. Pogledaj, plače…
– Ko mu jebe mater! I ja sam prestao davno da plačem, pa se niko ne potresa.
– Curi ti med iz srca.
– Ne vidim.
– Veruj.
– Sigurno je pokvaren.
– Ukusan je.
– Razbolećeš se.
– Nisam zdrava.
– Je l curi i dalje?
– Neće da stane. Ne može.
– To je od bagrema. Rekao sam ti. Je l možeš da zaustaviš?
– Ne treba.
– Ali iscureće…
– Znači, vidiš?
– Osetim.
– I kakav je?
– Ne prepoznajem.
– Kakav je?
– Onako, ne znam, kao bivanje, gorko-sladak.
– Daj mi malo.
– Evo ti sve.
– Lep je.
– Lep?
– Probaj opet.
– Je l to lepo?
– Lepo je.
– Ali to nije bagrem?
– Nije.
– Lepo je.
– Jeste.
– Šta je to?
– Ti.
– Kako znaš?
– Verujem ti.
– Verujem ti. Nisam dugo bio tu.
– Ali setio si se puta.
-I gde smo sad?
– Doveo si nas kući.
KLIN
Nikada nije videla ovakve tapete. Svetloplave, sa tankim uzdužnim prugama, a između njih neki minijaturni dezen, nije dobro razaznavala, pet godina nikako da odredi novu dioptriju. Na tren joj se činilo da je to boja očiju nedonoščeta, ili boja prerano rođene ljubavi, a onda, opet, da više liči na isprani čaršav, preko kojeg su se trljale stidne dlačice kurvi iz malog hotela u Barseloni, seća se da je to bila treća poprečna ulica u odnosu na Ramblas, odmah uz ofucanu berbernicu ispred koje je uvek sedela rano ostarela žena u invalidskim kolicima. Jednom je, prolazeći, pomislila da bi pitala jednu od tih devojaka da spava s njom, samo da bi se zarazila. Gonorejom ili ljubavlju, svejedno, to mu dođe na isto, kad ste trajno imuni na osećanja. Plavo joj nikad nije bila omiljena boja, više joj je izazivala gađenje zbog svoje providnosti, čak ni pogled u nebo nije u njoj pomerao baš ništa, ništa, ništa, vodilo je u beskraj.
Možda je zato sad, opčinjena, zurila u te tapete, jer sa kreveta na kom je uspravno i krotko sedela, činilo se da te tanke uzdužne pruge daju neki okvir, utiskuju preko potrebne granice u njen život, u vizuru tog života, čineći ga manje rasplinutim, opipljivijim, izvesnjim.
Sitan dezen mogle su biti latice nekog orijentalnog cveta, ili zrnca morske soli, ili klice iz tuberkuloznog kašlja majčine prijateljice koja je pre trideset godina skončala na Kipru, do kraja žudeći da jednom vidi Indiju. I danas se sećala njenih ogromnih hipnotičkih očiju i ruke koja drhtavo nanosi krvavo crveni ruž na tanke usne, dok na ogromnom prstenu ostaju lepljivi tragovi nesigurnosti. Glorija se zvala, a njena bolesna mršavost je ipak poštedela najlepše grudi severne polulopte, čak su joj i u smrti, pričalo se, bradavice još jedno vreme bile vrlo žive, pa su tinejdžeri bili opčinjeni, a agnostične meštanke se krstile, objašnjavajući to njenim spiritualnim vezama sa guruima i onima koji su to mogli biti i za malo para se za to i izdavali.
Krevet je bio namešten. Nije želela da ga kvari, iako je za tren poželela da se uvuče u zategnuti prekrivač, skoro neprimetno, onako kako bi se uvukla i u misli nekog muškarca, ne kvareći im raspored, ali ostavljajući iza sebe utisnute obrise, što u većini slučajeva, više žulja. Mogla je tu nelagodu da iskoristi. Nikad nije. Volela je da pretpostavlja.
Došla je vozom, u ovo malo mesto, ophrvano mirisom uvelih ljubičica. Nikakav poseban izbor. Haljina na kopčanje, koja je mogla biti majčina, cipele s niskom petom, jeftine hulahopke neutralne boje. Prazne ulice, hotel sa lošim stepeništem, drvenim privescima za ključeve i urednim sobama. Mala mesta drže do reda. To je vrsta izvesnosti da će sutra doći i da će i život biti na istom mestu, tačno tamo gde se završavaju snovi.
Ona već duže vreme nije sanjala ništa. Tako život nije znao gde tačno treba da bude.
Na plavom zidu, visoko do prozora, visio je kalendar. Na lošem papiru pisalo je Februar, iako je već počeo juni. Možda je neko od predhodnih gostiju želeo da se podseti kad je platio poslednju ratu za kredit, koji je to tačno bio dan u nedelji kada je nazvao ženu, da proveri kad je ročište, a u stvari samo da joj čuje glas, ili da li godišnji kači i dane vikenda, ili koliko je tačno prošlo od poslednje menstruacije. Ili, a to joj se činilo verovatnije, u ovoj plavoj sobi sa urednim krevetom mesecima niko nije odseo, a sobarica je ulazila tek jednom nedeljno da provetri, ne gledajući u kalendar, a i zašto bi, kad su dani svi isti.
Zurila je sad već satima u zid i u kalendar. Iako slabovida, uočila je da je ekser ispod kalendara masivniji nego što je bilo potrebno za nošenje dvanaest papirnih obećanja. Tu je sigurno nešto drugo stajalo, pomislila je, a kalendar su obesili da zabašure sećanje i prekriju tamnu prašnjavu fleku. Uvek je tako. Ono što je izloženo suncu i svetu vremenom bledi, i zbog uočljivosti postaje nevidljivo, a stvari koje pokrivamo i prećutkujemo postaju mračne i ostavljaju trag. Onda nas žuljaju, bodu, grebu i peku dok ih u nedrima nosimo kao zalutalo popino prase. Kao železni klin u krhkom zidu egzistencije.
Možda je tu visio veliki portret vlasnika ove stare spratne kuće dok još nije bila hotel, nekog brkatog plećatog muškarca koji je propio budućnost, pa su zbog dugova naslednici prodali kuću preduzetniku u pokušaju. Ili porodična uspomena, neko melanholično ulje na platnu sa teškim kitnjastim ramom. Ili ikona. Ili krst. Ili ogledalo, napuklo po dijagonali i žuto na rubovima, klopka u kojoj su sačuvani svi neželjeni i pohotni odrazi. „Možda“ uvek ima tu solidnu težinu koja traži gvozdeni klin.
Odjednom je bila mokra između nogu. Nije umela da odredi da li od znoja ili žudnje, ili se upiškila. Moglo je biti bilo šta od ta tri i bilo joj je svejedno. Uzroke i posledice godinama već nije uspevala da razabere.
U plavoj sobi svetlost je bivala sve slabija i onaj sitni dezen više se nije nazirao. Kao da joj je malo laknulo.
Ustala je, otišla do zida, lagano se propela na prste, skinula kalendar, našla stranicu za juni i položila ga na krevet. Onda je svukla mokre hulahopke. I pre nego što će od njih napraviti omču i vezati je za klin, olovkom za usne zaokružila je u junu broj tri i iznad sitnim rukopisom napisala svoje ime i dodala: u 18:47.
TRST
Sedim u lokalu u koji je zalazio Džojs, gasim treći Davidoff i mirišem na pičku. Ona je drugom kraju sveta, sa svojim toplim međunožjem i nezavršenim mislima. Svršava uvek, završava samo šta hoće. I kad. Ona je tamo, i mirišem na nju. Groteskno, mokro, zauvek. More je sivo, kako to već biva u novembru, nebo je sivo, sive ulice, sivo sećanje. Nemam više cigareta. Na malom stolu ispred mene novine, pepeljara i grappa. Ne sećam se kad sam postao banalan. Uskoro će podne a kasno je. Od početka je bilo kasno. Ličila je na Velvet Underground. Malo lagana, malo tamna, ćutljivo sočna, mudra u tragovima i ponekad nerazumljiva. I koža joj se slatko ježila na vetru. Voleo sam vetar. Nemam pojma šta sam hteo od nje. Milost, valjda. Da mi oprosti sve što niko nije. Da me pusti da urličem kao majmun i da je uvijam u psovke. Da dođem, da budem, da odem, da mislim na nju, opet da dođem. Da joj pričam o Polu Osteru, konjima i Španiji, da mi ćuti da razume. I ja da verujem. Grappa se ugrejala, naručujem drugu. Vlažni mali krug ostaje iza čašice na stolu. Prelazim po njemu kažiprstom. Ona je to radila domalim. Mazgov, ništa ne mogu da uradim onako kao što je ona radila. Glupo je što to uopšte hoću, ali hoću. Tako, dok ona možda kisne u drugom gradu, umače kroasan u kafu ili žvrlja po novinama dok čeka red u banci, hoću da uđem u nju, tim prstom, makar. Nisam joj rekao da je volim. „I fear those big words which make us so unhappy“. Sad bih voleo da je Džojs bio u pravu. „Misliš da bežiš, a u stvari naletiš na samog sebe. Najduži put okolo je zapravo najkraći put kući“. Često ga je citirala. Sivo je, beskrajno je sivo. Talasi su veliki i lenji i bučni. Mogao bih ponovo u Španiju, ali posle nemam kome o tome da pričam. Nije ni juni, kad ona jede krem od badema i posle bude mirisna i lepljiva. Nisam mogao da se skinem s nje. Da se odlepim od pičke i bradavica i načina na koji izgovara more. More je svetlije kad je u tvojim ustima. Vlažnije. Manje hladno. Kažem. Upravo je svršila, ćuti i gleda me. Nešto mi u njoj izmiče. Trebalo je da se sretnemo ranije. To joj govorim. Ona sleže ramenima i odlazi pod tuš. Mislim da sam čuo sebe kako vičem, ali voda je to pojela. Ili nisam. Ili nije. Odjednom sam očajan. Zapalio sam Davidoff. Ona se vraća uvijena u veliki peškir i ne manju odsutnost. Peškir sklizne, odsutnost ne. I prekriva je kao sfumato. Kiša će, kaže. Lažem da će sutra biti dobar dan. Ona kaže da neće. Zbog…Ali da joj je svejedno. Mada…Ne moraš da razumeš da bi prihvatio, kaže. Mislim da je izgovorila kako putuje. Ili nije. Ali će svejedno otići. Prva. Jer prvo je ona mene srela. Ja sam nju upoznao kasnije. Kad je postalo kasno. Mislim da nije rekla da se čuvam. Ili jeste. Ja sigurno nisam rekao ništa. Nema reči. Nema sunca. Nema ni grappe. Kiša će. Vetar je. Sležem ramenima. Bacam pogled na novine. Banalnosti. I laži. Čak i u Španiji. Svejedno. Nema više heroja, Džejms. Mrtav sam. Pička mi materina. Mislim da ću dužim putem kući.
VIKEND NA SELU
Dragi O,
Nisam još krenula. Sedim na ljuljašci. Odbacujem se samo jednom nogom. Ona dotiče nagorelu travu i prolazi kroz zuj insekata. Utroba mi se lagano pomera u tom ritmu odbacivanja. Nisam krenula. Sedim na ljuljašci. Odbacujem se.
Lepo je, O. Znam da bi čak i tebi bilo lepo, iako je krhko. Odbacujem se jednom nogom, jer ako bih se odbacivala sa dve, sasvim bih izletela, do nepoznatog, a to za sada ne mogu da priuštim, džepovi duše su prazni, prvo moram da se vratim, da bih otišla. A volim da odem. Stvarno.
Sedim na ljuljašci kao u davno napuštenoj materici. Tišinu preseca rzanje konja, upozoravajuće, kao da je stigao stranac, produženo, kao kad nožem zasečeš riblji stomak, kreneš od dole, nisko, oko prepona, ili gde zamišljaš da bi, bože moj, ribi mogle biti prepone, povučeš oštro i sigurno na gore, put srca, i zadržiš se između škrga, pa cimneš, jednom, drugi put, možda i treći, da bi oštrica onda kliznula glatko kao krojačke makaze kroz svilu i čulo se ono spiralno trrrrrrrr, ili zuzzzzz, u zavisnosti od debljine niti. Rzanje, tišina, rzanje. Njiiiiiiiiiiiiiii -gotovo da čujem kako se cepa konjska nozdrva. Ima nečeg paganski radosnog u tome. Kao da je sevnuo bol, probio slepoočnicu, spalio po koji žbun ćelija, udario zakržljalo sećanje, ubio odojče nade, pa naknadni mir učinio još mekšim. Niko se nije odazvao na to upozorenje, sem mene. Možda grešim, pomislih, uprkos načetoj sujeti. Upijam miris štale. Volim ga. Topao je i opor kao sam život, usran i plemenit. Ti to, bar, dragi moj O, razumeš. Nemam prava da te zamolim da me sačekaš. Odavde se može samo biciklom, a najpre moram da siđem s ljuljaške.
Sedim, da, na ljuljašci i odbijam se o zveket seoskog escajga. Tonem u primarne instinkte i preživarske karaktere. Ljudi su, znaš, zaboravili da jedu. Gutaju, oborenih pogleda, drvenoliki i tuđi, udaljeni od jezika, mirisa, poimanja, prepoznavanja, otkrivanja, prepuštanja, osetila, osećanja, proždiru svoja nemanja, pljuckaju ostatke sebe. Ljudi su zaboravili da se jebu. Guraju, oborenih pogleda, svako u svom pravcu, svako svoje neuroze, drvenoliki i tuđi, udaljeni od jezika, mirisa, poimanja, prepoznavanja, otkrivanja, prepuštanja, osetila, osećanja, proždiru svoje praznine, pljuckaju potrošenosti. Ko će vratiti sećanje iz zaboravljenosti? Ko će to sećanje onda preinačiti u današnje delanje, današnje jebanje? I ko će onda jesti i jebati, mi iz tog oživljenog sećanja, ili mi današnji? I hoće li nam od toga biti bolje? Njuši me crni pas, bolećivo. Masiram ga nežno između očiju, spajajući negde u dubini njegovu i moju čakru, jer i ja bih nekog njušila, jer i ja sam samo životinja, crna i gladna.
Nemam ispravu koja bi dokazala ko sam. Jednu sam zaboravila u šumi, i kad je konačno neko nađe i pošalje, to možda više neću biti ja. Druga je zaglavljena na ničijem vremenu, jer datum Ovde i datum Tamo nikako nije isti datum, pa se put zamrsio u petlji putovanja, a možda ni Ja Tamo ne bih bila Ja Ovde, što, eto, neću saznati, niti stići da ispričam, jer me ne puštaju. A volim, rekoh već, ne teraj me da se ponavljam, stvarno volim da odem.
Volela bih da uđem u roman Gospodinova ili Saramaga i postanem ta pčela što ne zna da se vrati u košnicu, i ta smrt koje više nema. Volela bih da uđem u suštinu Ostanka koje ukida trajanje i Prestanka koje trajanje čini večnim. Ili je to zapravo jedno isto.
Dragi moj O, govorio si da si sa mnom spoznao sreću. Konji i dalje ržu i ja ne mogu da odgonetnem odakle dolazi ta opomena. Jedino da je zajašem, pa da probam da otkrijem. Saznanje je licemerno, nekad je katapult, nekad okov.
Sedim na ljuljašci, O, samo sam promenila nogu. Znam da me još čekaš, ali jedini bicikl ovde je zarđao. Ljuljam se, i to njihanje polako postaje iznuda, reket koji plaćam opstanku. Do smrti. Sve sam sigurnija da nisi toliko strpljiv. Dan je debelo odmakao, sunce seda na bundeve. I ja bih volela da postanem sunce, i ljuljaška, I insekt, da pripadam snu I konjima.
“A ljudima?” tvoj glas odnekud nadjačava škirpa lanaca.
MUŠKATLE
“Zvonite i sačekajte minut”. Nesvakidašnji natpis pomalo ga je uplašio. Stajao je u polumraku suterena, osećajući kako mu se na podzemnoj promaji znoj lagano pretvara u inje. Počeo je da se premišlja, s nelagodnim osećanjem da možda upada u neku zamku.
Sve je počelo pre dva dana. Oglas je bio štur I više nego običan. “Seme I sadnice. Lenka.” Neobično je bilo to što nije naveden broj telefona, samo adresa. Nije mogao da se seti gde je ta ulica, niti da li je ikada tuda prolazio. Bio je siguran da tamo rasadnika nije bilo, to bi, svakako, znao. Ali, u redu, u ovoj situaciji bio je spreman da proba sadnice manjih, nepoznatih dobavljača. Pošto nije mogao da nazove I raspita se o kojim se cvetnicama radi, I da li je ponuda ozbiljna, a bio je uveren da, uz minimum podataka I utisaka, skoro nepogrešivo može da proceni ozbiljnost ponuda, ljudi I životnih situacija, rešio je da odmah ode i pogleda. Nije znao zašto. Bilo je još tuce oglasa, isto toliko lakših načina da dođe do onog što je tražio. Ali videvši ovaj oglas, nije imao potrebu da proverava ni jedan drugi.
Dok se oblačio, nalazio je sijaset opravdanja za svoju netipičnu reakciju. Razbiće rutinu, videti I naučiti nešto novo, učiniti nešto I za biljke, pa I za svoje zdravlje, šetajući do drugog kraja grada. Iako blago uzbuđen, smireno je rukom pogladio stari sako I načinio onaj diskretan pokret, kojim se sa prašinom I ustajalošću, ponekad otire loša energija I nepotrebne misli. Brže nego što je pretpostavio stigao je na naznačenu adresu I potražio broj.
Ispred zgrade je stajao platan. Odjednom mu je bilo neprijatno, kao da je hteo da zaviri u nečiju spavaću sobu, pa ga je u toj primisli prekinuo dolazak čuvara. Malo je nedostajalo da se naglas izvini stablu. “Šta mi je” pomislio je, I ne očekujući odgovor prišao bliže zgradi. Odmah je znao koji je Lenkin stan. Dva suterenska prozora bila su potpuno prekrivena cvetovima muškatli. Kao da je neko izneo ljudska srca I okačio ih na okna. Pa šta bude. Osetio je kako se guši od lepote I straha istovremeno. Par trenutaka je hipnotisano gledao u crvene cvetove a onda se naglo okrenuo I pobegao. Da, pobegao, bila je to prava reč, hteo on to da prizna ili ne, pobegao, kao školarac uhvaćen u krađi trešanja ili pogleda najlepše devojčice u razredu.
Dva dana je preležao. Blaga temperatura, bol u grlu I grudima, sevanje u slepoočnicama I ispod desne miške. Ustajao je samo da skuva čaj I, ogrnut onim istim starim sakoom izađe u baštu da se uveri radi li ispravnu stvar. Trideset godina ruke mu prevrću zemlju I miluju biljke. Nema tu više tajni za njega, ume da im čuje svaki smeh I vapaj. Tu I tamo unese promene u raspored leja, ili u izbor sadnica. I nije bilo greške. Sve je funkcionisalo savršeno. U bašti je provodio najviše vremena, sa biljkama je jedino I razgovarao, o svemu, o njihovim potrebama, o svojim dilemama I sećanjima. Nije bilo greške. Sve do prošlog proleća. Malo, malo, biljke su počele da posustaju. Najpre je, veštinom iskusnog doktora, primenjivao poznate lekove, pomagalo je kratkoročno, taman da ga zavaraju. Onda su tegobe postajale češće. Opadanje lišća, vaši, truljenje, odbijanje cvetanja…Već malo uspaničen, iščitavao je stručne knjige, konsultovao se u rasadnicima, na pijaci, u rubrikama magazina, na internetu. Ništa. Umiranje se nastavilo. A onda se jednog jutra probudio I odlučio da sve iščupa iz korena I počne ispočetka. Nije imao više ništa da izgubi. Ako nešto ne preduzme, ostaće sam.
Znojav od tihe groznice, u pidžami I sakou, stajao je u dovratku I gledao napolje, u golo tlo. Morao je da savlada svoj glupi strah I vrati se u kuću pored platana. Nije mu ni sad bilo jasno otkud prodaja sadnica u zgradi, pa još u suterenu, ali opet, mislio je, ako iz mraka niču takvi cvetovi, onda to mora biti nešto posebno. Muškatle nisu neki reper za umešnost, ali bio je ubeđen da se iza toga krije nešto više. “Vratiću se I pozvoniti” odlučio je.
Nije bilo interfona u zgradi, kapija je bila otvorena, na zidu starog ali urednog hodnika bilo je šest drvenih poštanskih sandučića u nizu, I jedan metalni, veći, sa strane. Na njemu je pisalo Lenka R, suteren. Polako se spustio stepenicama I pronašao zelena vrata sa velikom bravom I tim neobičnim natpisom pored okruglog crvenog dugmeta za zvono. Piljio je u to dugme, okruženo crnim bakelitskim gnezdom, I na tren je, umesto njega, ponovo video jedno pulsirajuće srce koje je čekalo dodir. “Zvonite I sačekajte minut”. Pročitao je taj natpis već desetak puta I nije još zazvonio. Kao ukopan je stajao ispred vrata. I jedino čega je bio svestan je da tone u živo blato tišine. Kao da ga je neko ogulio iznutra, u jednom potezu, dostojnom Entoni Bourdena. Već je video kako počinje novi recept: “Uzeti jednog sredovečnog muškarca, oguliti mu seme I napuniti ga prazninom…” Užasno ga je bilo sramota te unutarnje golotinje. Srećom, nikoga nije bilo na stepeništu, da bi umnožio stid. Ali nije bilo ni znaka da ima nekog unutra. Zašto minut, pitao se, zašto ne samo Zvoni, zašto ne pet sekundi, dvadeset, šta se dešava u tom minutu, šta se tačno dešava u svakoj sekundi tog minuta, šta može da se uradi tačno za minut I svaki put tačno za minut, I šta se dešava ako odeš pre tog minuta, da li neko ipak dođe tačno u minut, tačno na vreme, šta je tačno vreme, da li Lenka dođe tačno za minut, ili živi s nekim ko samo brine o tom tačnom vremenu kad treba uđeš? I šta se dešava kad minut prođe, nije moguće da je stalno neko kod kuće I da će svaki put da otvori baš tad, šta, zaboga radi, drži li štopericu u džepu, za keceljom, u kosi umesto šnale, kakav je to život u kojem čekaš minut da reaguješ na ono što bi spontano mogao odmah, šta se dešava kad minut prođe, zna li taj neko unutra da li je onaj drugi još uvek ispred, ili je otišao, da nije imao strpljenja, da mu je bilo besmisleno da čeka, da mu je natpis bio smešan, zna li taj neko, ta Lenka R da taj drugi neko stoji zbunjen, I neodlučan, zna li da duboko sumnja strasno želeći da veruje? A šta ako taj koji zvoni nema sat, šta radi, da li broji, naglas ili u sebi, čuje li to, ta Lenka R, to odbrojavanje? Broji li ona, istim ritmom, od istog trenutka? Šta radi za to vreme od zvona do otvaranja? Gde je? Postoji li još neka soba iznad ove suterenske? Neka tajna pregrada I prolaz ka svetlu? Ona gde uzgaja sadnice. Ili ovde samo skuplja primerke koje joj donose poznanici sa raznih strana sveta? Šta radi Lenka R. dok traje taj minut? Da li vadi ruke iz zemlje, brižljivo čisti, prvo korenje I latice, pa onda dlanove I nokte, mora biti da hoda lagano, magličasto, do kupatila, tako je zamišlja, laganu I magličastu? Zamišlja je, u tom kupatilu, u sfumatu od tople vode, orošenih pramenova. I prvi put je pomislio kako bi sad, eto, kad bi mogao da bira, kupio taj pramen umesto sadnice. “Zvonite I sačekajte minut”.
Zazvonio je. Istog časa, čuo je korake sa druge strane vrata.
Bio je to najduži minut u njegovom životu u kom je osetio kako se kroz unutarnju prazninu probija nešto, nežno, odlučno I crveno. I u lakom magnovenju koje ga je obuzelo znao je da će uskoro i njegovo srce visiti na suterenskom prozoru.
DOK JOŠ MIRIŠU JABUKE
Svaki dan u pet do šest sedao je da večera.
Najpre bi proverio da li su vrata zaključana, potom izvukao ključ. Onda bi se uputio u salon, izabrao ploču za to veče, lagano je spustio na gramofon i dok se muzika razlivala po prostoru, a parket tiho škripuckao, zaputio bi se ka kuhinji. Trpezariju nije više koristio, i veliki sto je bio zatrpan knjigama. Ovaj mali, kuhinjski, bio je tik uz prozor. Otvorio bi jedno prozorsko krilo, čak i zimi, a na suprotan kraj stola položio stari platneni podmetač sa motivom dva izvezena labuda na nekom austrijskom jezeru. Tamo gde su im se susretali kljunovi bilo je mesto za tanjir. To mu je u početku smetalo, to što ključni momenat te pastoralne scene ostaje sakriven, ali onda je ipak utvrdio da je tako bolje, jer intima, makar i ptičija, treba da ostane intima.
Nisi Dominum Cum Dederit. Voleo je Vivaldija. I sad, dok mu je topla krompirova kaša oblagala tromo staračko nepce, učinilo mu se da ova barokna duhovna zmija isto tako meko obavija kičmu i stomak, a ono sopransko, dugo, zanjihano „r“ , poput gole glavice maslačka na vetru, ono mu se smeši i miluje njegov mršavi vrat. Jabučica mu je zadrhtala.
Mleko je previše ugrejao, pa ga je sad lagano presipao iz jedne šolje u drugu. Tri puta biće dovoljno. Zelenu šolju doneli su iz Varšave. Radovala joj se kao dete, skrivajući je, tokom šetnje, pod velikim šalom. Ta radost kao da se udavila u Visli, jer je nikad više nisu našli. Ni na putu, ni kod kuće. Kada su sredom, po običaju, primali goste, ona je sve više ćutala, izlazila iz sobe, tumarala po stanu, čula su se samo vrata kako se otvaraju i zatvaraju, i balkonska kako škripe, ali tad je već morao da ustane i on, ostavi goste, izvinjavajući se, potraži je i vrati, i vraćala se, pitajući „ko su ovi ljudi“. Pa se s njima upoznavala.
Svaki dan, u pola sedam, hranio je nju.
Ležala je i mirisala na jabukov cvet. Volela je Ninu Ricci. Ali ovo nije bio parfem, njene ušne resice, koren kose, obrve, trepavice, sve je odisalo svežinom nasuprot duhu koji se raspadao. Voleo bi da zna šta misli, da za tren uđe u taj drhtavi okrugli predeo, tu malu planetu koja se vrti ispod kapaka. Nekad bi joj se tiho obratio: mIla, vreme je… ona bi ga sumnjičavo pogledala, a onda mu uzela tanjir iz ruke i, uz par opaski za njegov izgled, jela sporo, malo, odsutno. On bi joj čitao. Vitmena i Mana, najviše. I onda bi se svađala s njima. „Znaš li da ti Starost može doći sa istom takvom lepotom, silinom, čarima/Dan u punom cvatu i sjajan – dan prepun sunca, pokreta, poleta, smeha/ Ubrzo dolazi noć, sa milionima sunaca, i snom, i tamom što krepi“ . „Taj gospodin lupeta“ govorila je za Vitmena „ali ipak ga volim“. Sad joj više ništa ne kaže, kad uđe.
Prijatelji su još uvek dolazili s vremena na vreme, pa sve ređe, kuvao im je čaj od matičnjaka, ili kakao, pravi bečki, sipao liker od oraha i nudio slatke štanglice iz slastičarne na uglu, medenjaci su mu sad već postali tvrdi. Na stepeništu zgrade u kojoj su živeli, sve češće je, umesto pitanja: kako je komšinica? čuo: pozdravite gospođu. I on joj je svaki pozdrav uredno prenosio. Ona je posle svakog i dalje tupo gledala. Ponekad je rekla: gluposti. Ponekad je pitala da li je to žena što joj krade bombone. Sve teže se kretala, osim tela, slabila je i volja. On je sve ređe izlazio. Najduže deset minuta Sad više niko ništa nije ni govorio, samo je uzgred klimao glavom. Gadilo mu se sve to. „Ko su svi ovi ljudi“ pitao se. I nije želeo da ih upozna. Patronažnu sestru je zamolio da im plaća račune, i on ju je častio, svaki put, nikad nije rekla da neće da primi novac, i to mu je u početku bilo u redu, a onda je počeo da mrzi tu njenu ćutnju i prihvatanje. Prihvatanje nije isto što i zdravo za gotovo. Ali takav je svet. Gotov. Tako je mislio. Jer mislio je i za nju. Tako je morao.
„Misli su kao sneg. Ako ih samo pustiš da padaju, one se vremenom tope. Ako ih premećeš i mesiš, očvrsnu u grudvu i može da te zaboli kad te pogode“ to je ona nekad pisala. Čitao joj je njihova stara pisma i razglednice, tad kad je već teško žvakala, i sad kad jedva guta. „Tihe su ovo misli, kao mali noćni krojači, čistači nereda, treća smena dobrih duhova. Ima neke fine draži i uzbuđenja u intimnom pakovanju, odlaganju, razvrstavanju. Izlaziš, odlaziš, i ne zaključavaš vrata. Sve što ti zaista treba za najvažnija putovanja, staje u maleni zavežljaj duše.“ Piše u jednom od njih, u onom što je predhodio njihovom konačnom spajanju. „Ova gospođa lupeta“, rekao joj je sad, kroz blagi osmeh „ ali je još volim“. Nije bilo odjeka. Dok ona njega nije prepoznavala, bilo je lakše, bilo je nade. Sad on ne prepoznaje nju. Napustila ga je. I to je teško. „Pozdrav sa sunčanih vrhova“ piše na izlizanoj kartonskoj poleđini. Možda je tamo, sad dok jedva srče mleko s kašičice, a tamo je ono negde što se ne prepoznaje, pečat je odavno izbledeo. Izašao je iz sobe, poneo zelenu šolju i cvetni miris. Polako je oprao sudove i složio ih. Labudove vratio na mesto. Intimu nije umeo.
Quando corpus morietur, čuo se Pergolesi, dok je prao preostale zube.
Svaki dan u osam uveče gasio je svetlo.
Bilo je još vremena. Zatvorio je prozor u kuhinji. Proverio vrata. I ključ je bio na mestu. Iz kupatila je uzeo kremu sa debelim poklopcem i ponovo ušao u njenu sobu. Otkrio je. Zadigao spavaćicu. Otvorio kremu. Masirao lagano njena koščata ramena, providni stomak, smežurana kolena, nešto što je ličilo na kuk, a štrčalo je, blede šake, sitna stopala, prst po prst, i tad mu se smerno osmehnula između svog tog jabukovog cveća u kojem je ležala. Namazao joj je usne. Zahvalno je zacoktala. Poljubio je. Čuo je uzdah. Osetio ukus kreme. Nije mu smetalo. I ukus nje, nestale. To mu je bilo gadno. I potrebno. Kao lek. Zatvorio je kremu, odložio na stočić. Spustio joj je spavaćicu. Pokrio je. Legao pored.
U zgradi preko puta, u tri sata po ponoći, jedan muzičar se zapitao ko živi iza onog prozora gde još gori svetlo. Neki mladi, zaljubljeni ljudi, pomislio je.
I kad je svanula sreda, u novinama je izašao oglas: Vasiljevići danas neće primati.
Преводилац живи у разрокој души, Моли се икони мешовитог порекла, осликаној пре рођења Између две кључне кости
Једном сам четрдесет дана преводио начин на који говориш о ветру у равници, Поредио га са притворном тишином којом настањујеш брда, као покушај дома, Као сенка туђег наслеђа. Пренео сам твој говор, али не и ветар и у речима се уместо обећаног накита нашла само моја кошчата шака, празна.
Вековима преносим своје празне дланове Крхку линију живота будућег века
Хтео сам да чујеш тренутак свог рађања у белинама туђих култура, На просторима где никада нећеш челом љубити јалову земљу Рукама свештеника који те неће благословити Причешћима која не умеју да изгoворе сва твоја имена.
А онда, Процеп између слова погрешно су населили туристи, Као птице које криче Између два сна Ујутру. Мислио сам – то су буђења Била су то мраморна крштења.
И даље су ми дланови празни,
и даље копним на западу, копним на истоку.
И даље, ја трајем, јер траје неспоразум. Између наших и ваших речи Дишу истине утрнуте као заспале шаке, Траже да се и за њих искује прстен, Да се пронађе реч која је на обе обале звонка, Која призива близаначку природу сумрака, И оснива га, на рушевинама белине У два различита доба дана.
ГРОМ
Листајући плаве речнике Ловећи језиком свода Видовити гром бира тренутак у коме ми је дато да Га чујем Благослови ме да препознам Тренутак када сам препознат Када ветар откључа лозинком клетву у мојој зеници
Многооки лептири Пре него дођеш Ушивају своја дивља тела у прозирне честаре Препознају тренутак када се ветар спушта Пред твоје широкогрудо отварање Понављам ти Научи ме да препознам прозирне ствари у сумрак.
Посматрам те док се молиш у тој шуми У призору благо затамњеном Као кроз огледало у сутон На ивици грома ти седиш
Моје кањоне славиш као тронове На ивици грома ти седиш
Не да полетиш, Већ да допустиш да се спусти на тебе Тако си играо игру препознавања
ПЛУЋА ТИГРА
Ускогруда, заробљена у немирни скелет Плућима тужног тигра. Грудни кош ти је јалови север А жеље су ти болест коже помахнитала на Сунцу. Када се потписујеш, знаш да између твојих слова Стоји читав један континент.
ТИ
Зато што ми је дат дар огледала Отичу ми уморна колена при помисли Да ме неко у даљини погрешно тумачи Исправно сумњајући у моје постојање
мој двојник позајмљује шаке светаца мој двојник склон цветању у данима суше мој двојник охол као изненадна временска непогода
он тумачи порекло мог будућег лица мог израза гоњеног по катакомбама древне несреће коју подмлађујем собом убеђен да су слабости мојих модрица у ствари печати историје не угризи гладних паса на путу до искупљења што се оглашавају у каменим рефренима остављени блажени изван мојих закона
Они у грлу крију никад залајану тајну Да су једном Заслепљени непознатим одразом, пројављеним луталицама Издали своје порекло и Пожелели да буду ћукови после кише.
И ја сам једном зажелео да будем ти. Ипак, ти остајеш само нема кројачица Што зашива, унапред преварена, крст на нашим леђима.
недостаје ми шкрипа снега кристали воде, мраз преко којег бих пројурио прескочио све кранове дизалице у луци без страха, претрчао Дунав све до Калафата Лома или још даље до Констанце уосталом као и сви моји преци утекао бих од ископаних ровова са обе стране улице махнита копита црвено-зелене и црно-жуте коњице од срушених брда границе што се шири ка истоку бетонских урбаних монструма у које ме утерују
недостаје ми шкрипа снега
НИЈЕ PULP FICTION
Недавно сам читао негде како је мајка шољицу коју јој је син Гаврило чувени Принцип поклонио током целог рата бежећи од усташа, немачких окупатора и комуниста који су јој и похарали кућу све до своје смрти концем 1945. носила у недра као успомену
за разлику од Терентинове приче о ручном сату међу америчким заробљеницима у Вијетнаму и његовом чувању у сопственој гузици ова не делује тако јефтино већ управо као прича за филм
можда у томе и лежи разлика између нас и Холивуда
ТАМО НЕДАЛЕКО
могао бих лако рећи тамо опет букти рат опет хватају један другог за већ раније начете вратове израњавани гневни недовољно зараслих рана
поделе таргетирање звиждуци и јаја јаја свих врста одсјаји морнарских пајсера глаткоћа куваних мочуга и наравно ватра не више пламен него разорна ватра која прети поново да прогута
и оне далеко и оне тамо недалеко
БОРАВАК СВРХА И ЦИЉ
оператер мобилне телефоније ми пише како смо заједно спасили 13852 стабла како је моје е-дрво напунило 301 месец од како не добијам рачуне на папиру већ само електронски
ништа му наравно не верујем јер знам да бих живео у сећању других треба изродити децу написати коју књигу и засадити право дрво које ћеш као и децу гледати како расте
док у њиховом хладу читаш књиге
/Из књиге Туцање језика, Пресинг издаваштво, Младеновац, 2025/
Prepuna trola sprema se da krene sa stanice na Slaviji prema Crvenom krstu. U njoj sam, sedim na dvojnoj klupi dalje od prozora, bliže platformi. Dve gospođe od jedno 45-50 godina su ušle i stanu na platformu odmah do mog mesta. Jedna od njih ima gips na jednoj ruci, od šake do lakta, i ja odmah ustanem i ponudim je da sedne. ‘Hvala, niste trebali’, na to će ona… ‘Pa, ako nisam trebao, onda ništa’, odgovorim iz još neispravljene vertikale vraćajući se u prvobitan položaj… ‘Kakav ste to Vi čovek!’, na to će gnevno ona druga… ‘Pa eto, takav sam’, odgovorih i već na sledećoj stanici siđoh, jer sam do tamo putovao… Gospođa sa gipsom sede na moje mesto, a do tada se sasvim dobro držala drugom rukom za rukohvat i niko drugi je od obližnjih ‘komšija’ koji su mi za tih nekoliko minuta povremeno upućivali začudne poglede, nije ponudio da sedne.
2) Na žurci
Negde na početku bivše L. Ribara žurka u potkrovlju od stotinak i kusur kvadrata. Gosti uglavnom mlađi akademci iz sveta umetnosti sa po nekom budućom likovnom zvezdom u usponu. Vlasnik, stariji od moje generacije nekoliko god. poseduje ispod i stan u malo manjoj kvadraturi… Na prvi pogled reklo bi se fin neki čovek, zabavljao se sa mojom talentovanom koleginicom ali mlađom nekoliko god. koja me pozvala jer smo bili i iz istog kraja, ona po rođenju a ja po školovanju. Ne znam šta je dotičnom bio otac po zanimanju, predpostavljam neko od važnijih likova u ondašnjoj miliciji ili vojsci.
Bilo je sasvim primetno da nisu deo neke stare predratne beogradske porodice koja bi na jednom takvom mestu mogla da ima toliku površinu nekretnina. Ipak, u nekim iskošenim pogledima meni upućenim, i nekakvim ‘secanjem’ u tonu govora, provejavalo je nešto pandursko, nepoverljivo… Valjda osete kad neko nije ‘njihov’. I, usred razgovora, predstavi mi nekog bradatog ’grmlja’ njegovog ‘starog druga’ očigledno pripitog koji je stajao odmah iza nas sa flašom piva a on produži dalje do novopridošlih zvanica… Ovaj, da l Miša da l Neša, ne sećam se više, udbaški tip opasnog izgleda, nekako čudno se upiljio u mene, i posle kraće neprijatne pauze kaže mi: ‘Znaš, ti se meni uopšte ne sviđaš’!? Malo me zatekao tako razgolićenom konstatacijom, ne videh razlog jer sam tokom upoznavanja rekao ime i otvoreno ga pogledao. Pomislih da je razlog moja neuobičajena štraftasta ‘umetnička’ košulja. Da ne bi opet bilo neke druge ili duže pauze, odmah i kao malo začuđeno, uzvratih: ‘Ti se meni baš sviđaš i kao lik i kao čovek, ne znam odakle ti to prijatelju’? Vidim da sam ga u trenu vratio na mesto al opet kao da mu se izdaleka valjalo nešto negativno, samo da uobliči način na koji će da ispliva. Nisam želeo dalji rasplet, kratko pozdravih ‘dobrog druga’, uhvatih krivinu među gostima i posle nekog kraćeg zadržavanja uskoro se nađoh u hodniku ispred lifta. U to vreme i ja sam malo više voleo da popijem i dalje ostajanje u okolnostima koje su pretile da postanu ekcesne u jednoj samo naoko prijatnoj ali po mom ukusu isuviše ljubaznoj atmosferi uz činjenicu da uz sebe nisam imao nikog sugurnog i jakog svog, shvatio sam da mi ni najmanje ne bi prijalo.
3) Božji službenici
Došlo krajnje vreme za posetu zubaru. U gimnazijskom uzrastu me baš zatreše oni školski, socijalistički, kod kojih je lek u zubu skoro uvek trebao da stoji bar mesec dana a burgije se nisu hladile mlazom vode već usijane tandrkale negde daleko u glavi kao vožnja zaprežnim kolima po dotrajaloj gradskoj kaldrmi. Posle faksa i Studentske poliklinike, lečenje i opravku nastavio sam na Stomatološkom fakultetu u Rankeovoj, u neposrednoj blizini Hrama. Već nekoliko nedelja, par puta sedmično bio sam redovan pacijent i jednog dana dođoh skoro sat i po vremena ranije. Tada sam boravio u Grockoj, pa dok stignem do Stomatološkog, a zaboravio sam da pomerim skazaljke na satu jer se te noći prešlo se na prolećno računanje vremena. I, šta ću sad, da čekam toliko dugo na hodniku, ne bih mogao… Odoh u šetnju do male crkve Sv.Save odmah pored Hrama koji je još uvek bio u izgradnji a u kojoj do tada nisam bio s’ namerom da vidim freske, ikone i drugu zidnu umetnost mada me ta vrsta umetnosti nikada nije preterano privlačila.
Uđem u Crkvu, nigde nikoga, i onako smoren u prepunim i različitim prevozima u kojima sam sve vreme stajao, sednem na jednu od tri oveće drvene stolice slične starinskim bioskopskim sedištima, fiksirane jedne kraj drugih i za jedan stepenik malo izdignute od poda. Ne prođe ni desetak sekundi, kad se iza oltara pojavi neki riđi pop srednjih godina koji se ubrzanim koracima i sa ljutitim izrazom lica kretao ka meni. Vrlo glasno i naredbodavno će: ‘Ustanite molim Vas, u Crkvi se ne sedi’!? ‘Nisam znao, čemu onda služe ove tri stolice’? odgovaram, ali još uvek ne ustajem.’ Za stara i nemoćna lica’, nastavlja pop istim tonom. ‘ Ne osećam se baš najbolje, ako bih mogao da posedim još dva, tri minuta a posle bih svakako ustao, došao sam da pogledam vašu zidnu umetnost’.’ ‘Ne možete, je l verujete Vi u Boga’ !? Posle takvog nastupa izgubih i ono malo vere što sam u Boga imao i u nekom sada pojačanom nihilističkom raspoloženju koje me u godinama ‘alkoholizma i Renesanse’ pratilo, rekoh: ‘Skoro da ni u šta ne verujem’ !
‘E pa ako ni u šta ne verujte onda odmah ustanite i izađite napolje, napolju je Ništa, a ovde je Bog’. ‘Izaći ću, al ne mogu baš istog trenutka, imao bih osećaj proterivanja kao da sam nešto mnogo zgrešio’. ‘Otiđite Vi iza oltara pa ću da odem’, kažem baš da vidim dokle će to da ide… Ovaj skoro zapenušio zbog još jedne izgubljene duše svog sunarodnika, pa će već histerično: Izađite ili ću odmah da zovem Miliciju!!? U jebote, ovaj je skroz odlepio, pomislih, izgleda da mu popadija nije dala od jutros kad mu se baš htelo. ‘Je l’ i Milicija u službi Boga?`Da, jeste!
‘Pa da, zajedno smo jači’ zaključih.
‘Ako je već tako, evo odmah’ i izađem u Ništa, čistiji je vazduh‚, ako ništa drugo.
4) Najezda
Kasnije prolećne večeri putovao sam odnekud sa periferije do Trga Republike i spremao se da izađem iz busa na poslednjoj stanici preko puta Narodnog pozorišta. Nakon duže vožnje i duže pušačke pauze, nekoliko koraka po izlasku izvadih iz džepa paklicu cigareta i upaljač u nameri da zapalim. U to vreme pušio sam filter Jugoslaviju, crvenu sa belim slovima, radničke cigarete. Za neke bolje u studentskim vremenima nisam imao, pušio sam dva pakle a one najlošijeg kvaliteta srećom veoma retko.
Pod lošim uličnim osvetljenjem u blizini primetim stariji par, gospodina i gospođu svečano obučene, gospođa u belom kompletu rukom je činila čudne pokrete kao da se brani od nečega. Oboje najverovatnije u povratku sa pozorišne predstave, uokolo je bilo još lepo odevenog sveta. Gospođa mi u nekoliko koraka priđe i upita me: Hoćete li sad da zapalite cigaretu!? Rekoh, hoću, al mi čudno zašto me pita, prvo sam pomislio da je ostala bez cigareta ili bez upaljača, al’ bi to svakako zvučalo drugačije i na drugačiji bi način bilo izrečeno. E pa onda brzo zapalite i duvajte dim u mene!? Napao me roj malih zelenih mušica!? Isprva ih nisam video, kažem ne vidim ih i dotična se bliže pomeri jačem izvoru neonskog svetla. Bio ih je pravi roj veličine glave čiode, male sa providnim krilcima kojih je najviše bilo na gornjem delu njene odeće koja ih je privukla svojom belinom. Bilo ih je i na njenom napuderisanom licu pa i na svetlo onduliranoj kosi a dosta ih je letelo i oko njene glave koje je brzim pokretima ruku pokušavla da otera.
Zapalim i krenem ubrzano da povlačim dim i da bez zadržavanja u plućima duvam ka zaposednutim površinama dok se ona u plavičastim oblacima okretala oko svoje ose. Izgoreh tako više od pola cigarete, presede mi pušenje, dok je gospođa radosno uzvikivala: Evo, sve ih je manje, odlaze, hvala vam mnogo. Osetih se kao vredni pčelar sa posebnim veštinama, rekoh molim i drugi put i odlazeći prođoh pored gospodina koji mi se uz osmeh takođe zahvaljivao dok su okolni šetači i čekaoci autobusa radoznalo posmatrali nesvakidašnju akciju. Pređoh na drugu stranu ulice i na Trgu sedoh na klupu da na miru zapalim još jednu, da sredim utiske od predhodnog događaja.
Спуштала се низ вијугаве степенице. Журила је. Чудила се томе што се људи у мимоходу сударају са њом не извинивши јој се. Ни осврнули се не би да виде кога су то у пролазу ћушнули, штавише кретали су се целом површином степеништа као да им нико и не долази у сусрет. Једва је дочекала крај тог мучног кружног сударања. Изгажена и излактана, скренула је у другу улицу десно. Унедоглед се пружао низ истоветних кућа. На крају улице налазио се стан у који се недавно преселила. Побегла је, или је бар мислила да јесте. Због себе, због ње. Пренула се на повик свог имена.
„Иво, откуд ти овде? Идеш код некога у госте?“, зачула је глас дугогодишње пријатељице Снежане.
“Не, не идем ни код кога, доселила сам се, причаћу ти, журим.“
Осећала је пулсирање у слепоочницама. Чинило се да кроз пусту улицу промичу сенке које су наликовале на људе, некакви обриси налик на холограме. Морам да се одморим, помислила је, неспавање, онај бесконачни превод за мале паре… У једном тренутку су обриси постали израженији, а сенке налик људским су се издужиле, тако да је назирала њихове безличне, тупе погледе кроз копрену наслућивања да нешто није у реду. Истовремено су куће крај којих је малаксала пролазила постајале блеђе, као да се раздвајао малтер којим су озидане, а црепови су се, један по један, спуштали низ олуке, равномерним корацима војника у врсти.
„Требало је да се избориш.“
Осврнула се покушавши да схвати одакле долази глас, болесно храпав попут ропца који је, зачудо, није уплашио. Огрнула се њиме као да је стари, похабани огртач у коме се осећа заштићено. Поново је угледала Снежану, приближавала јој се погледа заблуделог негде мимо ње, то је учинило да Ива изненада задрхти; глас од малопре је готово нестао, а заменио га је осећај стезања око врата.
„Доћи ћу мало касније до тебе, ок?”, рекла јој је када се ова готово сударила са њом.
Снежана је попут човека задубљеног у своје мисли прошла поред ње, у пролазу је закачивши раменом. Флеш већ виђеног ударио је Иву у слепо око: и људи на степеништу су се тако понашали, помислила је. Шта ли је свима њима? Као да су под дејством некакавих омамљујућих лекова.
“Хеј, ниси, ваљда, нешто љута на мене?“
Снежана је уморним кораком особе која одбројава последње корачаје ишла према крају улице. Постајала је све блеђа, а онај глас, храпаво-јецав се опет појачао.
“Остало је још само мало, ту си, готово надомак.“ Ива је затворила очи. Шта се oвo дешава? Чујем гласове које изговарају Oбриси, а не примећује ме другарица која пролази тик поред мене. Низ кичму су јој милели жмарци. Стискала је слепоочнице понаваљајући:
“Морам да останем присебна, морам…“. Поново је погледала око себе. Улица је нестала…
Амфитеатар је био пун. Већина столица је опет била попуњена Обрисима, а ту се нашао тек понеки Изоштрен. Видела је место у трећем реду одозго, последње у низу. Покушала је да се пробије до њега. Изоштрени је нису примећивали, нико ни ногу да помери, а камоли да устане. Обриси јој нису сметали, лако се провлачила поред њих. Некако је успела да стигне до јединог празног места.
Искрзане завесе су представљале импровизовану сцену, три столице са леве и четири са десне стране чиниле су нешто што је требало да има улогу декора. Ваза у којој се налазила црна ружа, крај ње ноте и свећњак са три распарене свеће. Одједном је из првог реда изашло неколико Обриса, иза њих три Изоштрена. Изоштрени су сели са леве стране на оне три столице, Обриси на четири са десне стране. Један од Обриса је започео говор на неком њој непознатом језику. Храпаво-јецавим гласом обраћао се једном од Изоштрених, оном крајњем с лева, а Ива се узалуд напрезала покушавајући да наслути значење бар једне речи пратећи како на њих реагује Изоштрени.
Изгледало је да је клонуо, глава му је пала на груди, руке су некако беживотно висиле поред тела. Када је Обрис завршио монолог, Изоштрени је изгубио оштрину и постао подједнако прозиран као и малопређашњи говорник који је устао и позвао га да крене са њим.
Вратили су се у први ред, а други Обриси су им направили места. Ива се питала како, када је једино слободно место било ово на којем је седела она. У међувремену је један од Обриса који су остали на сцени, уклонио празну столицу са леве стране. Ситуација у којој Обрис говори монолог, а Изоштрени на крају постаје Обрис, поновила се још два пута. Преостали четврти Обрис је уклонио још две столице са леве стране сцене на којима су неки тренутак пре тога седели Изоштрени. Кренула је ка излазу. Осетила је несносно пулсирање у глави.
“Девојко, пази куда идеш, имаш ли очи?“, негодовали су Изоштрени.
Мрмљала је нешто у знак извињења покушавајући да се избори са изненадном главобољом. Схвативши у трену, сузе су почеле да сустижу једна другу. Толико је тога што жели, за себе, за њу.
“Жива сам, чујете ли, живааааааа!!!!“
“Полудела је, гази нас и прича глупости. Видимо да си жива, престани да вичеш“, негодовали су Изоштрени.
“Жива сам!“ повикала је ка Обрисима. “Схватате ли, не бледим, нећу да избледим!!!“
Кренула је ка излазу и повукла врата за собом.
„Девојко, нешто си заборавила“, повикала је непозната жена за њом.
Ива је пришла вратима, кроз мали отвор на њима жена је протурила шило и зарила га Иви у стомак. Храпавим, једва разумљивим гласом је рекла:
“Зар си мислила да ћеш се извући?“
Ива се ухватила за стомак и покушала да се докопа степеништа. Људи су се тискали, нико није хтео да је пропусти, или да јој укаже помоћ. Крв је липтала, Изоштрени су је гурали, газили. Déјà vu. Устајала је, падала, вукла се према крају вијугавог степеништа. За њом су остајали крвави трагови које, чини се, нико није примећивао. На дну, без снаге, решила је да се преда. Осетила је стисак руку, имала је утисак да лебди, и даље је осећала несносан бол. Затворених очију, лебдећи изнад свести, зачула је гласове.
“Још је има, брже док се не појаве Обриси, вребају као шакали.“
Бол као да је мало минула, Ива је отворила очи, изнад главе су јој се вијорили велови свих боја. Погледала је у рану која као да је зарастала на њене очи. Ма колико се трудила, ништа није успевала да разазна, ни ко је иза велова, ни шта се дешава. Заустила је да пита, али је изненада зачула само:
“Залутала си. Али се ниси одрекла пута. А сада иди, иди и живи…“
У ИЗМАГЛИЦИ
Одувек су је привлачила места где је могла да пребира по старини, књигама, покућству, писмима, дописницама, справама којима није знала ни назив, ни сврху. Било је нечег познатог и омамљујућег у благом наговештају буђи, утиснутим слојевима прашине и отисцима туђих прстију на страницама пожутелих успомена.
Ипак, слике су јој биле нарочито фасцинантне. Ако би могла да бира, био би то неки зимски пејзаж, и то руски. Не случајно. И сама русофил, маштала је о томе да се делић недовољно истражене руске душе нађе и на зиду њеног стана.
Шетајући једног ветровитог зимског дана, сасвим ненадано се нашла испред антикварнице у којој никад раније није била, смештене у центру града, а опет некако довољно далеко од доконих радозналаца. Идеална прилика да се огреје и можда наиђе на нешто што би је заинтересовало. Отворила је врата, звонце изнад њих опоменуло је власника да има муштерију. Запахнуо је добро познати мирис прошлог. Недовољно осветљена просторија чинила се, без икаквог реда, претрпана стварима.
“Добар дан“, изненадио је једва чујан глас продавца или власника. Дежмекаст, необријан, ситних искричавих очију колико се то могло назрети кроз слабо светло које је допирало из стоне лампе са абажуром неодређене боје.
“Слободно разгледајте, јесте да нема много впростора, али верујем да ћете се већ снаћи, делујете као неко ко је на оваквим местима свој на своме“… рекавши то, продавац се тако брзо повукао у задњи део просторије који је био у мраку, да ништа није стигла да одговори.
Ипак, иако је било полумрачно, а просторија омања, сасвим се добро могло видети чега све у њој има. Тонет столице сложене једна на другу претиле су обрушавањем, ћилибарне огрлице којима је фалила покоја перла, монокл, распарене шољице за чај од Жолнај порцелана, шустикле, иконе које су призивале рестаурацију вештог познаваоца оштрог ока. Кубуре, мачеви, наива на стаклу, море предмета од којих је сваки имао неку причу.
Занела се и запела ногом о део пода који је био мало издигнут, у последњем тренутку успела је да се одупре о наслон столице на којој је била везена сукња, део нечије народне ношње. Није се могла сетити ком је народу припадала. Узела је и примакла ближе: захтевне шаре, прегршт боја, колико је вештине и стрпљења било потребно за овај уметнички рад. Кренула је да је врати на наслон и сасвим неочекивано угледала рам слике наслоњене на ногу столице тако да се, у први мах, није могла приметити. Подигла је, покушавши да скине бар мало прашине не би ли је боље осмотрила, расута зрнца су је заголицала и она се закашљала.
Слике ја била величине 60 x 60 цм, у обичном дрвеном раму, а призор на њој… Уздрхтала је као дете, што од страха, што од среће да не изгуби оно што је дуго прижељкивала. У десном доњем углу су били исписани б иницијали А. Ш.
Велике саонице, кочијаш у крзненом кожуху и шубари, иза њега путник умотан у сукнене прекриваче, једва да му се види лице. А коњи… Два белца и један вранац разиграних грива као да су тог трена кичицом ухваћени у касу. Свуда унаоколо непрегледан снег целац по чијој су површини уснуле брезе и несташни ветар изаткали необичне сенке.
Привила је слику уза себе, знала је: без ње не може отићи кући. Човечуљак се изненада промолио из мрака.
“Ах, видим да сте ипак пронашли нешто за себе“, трљао је руке осмехујући се крајичком танких усана.
“Било би добро да је тако“, одговорила је.
“Зашто не би било?“
“Ја нисам добра муштерија, што би се рекло, немам новца за њу.“
“Свака је муштерија добра. Ето, ја сам спреман да Вам учиним уступак, Ви је желите, а она код мене стоји већ дуго. Донео је један старац давних дана. Био је некако чудан, предложио је разумну цену и ја сам је откупио. Вама ћу је дати по тој истој цени, да ми крене, већ дуго ништа нисам продао.“ Цена је заиста била разумна, а жеља девојке да постане власник слике још већа.
Продавац је слику прво умотао у платно да је заштити, а затим је ставио у кесу.
Изашла је имајући утисак да лебди, није осећала ни студ, ни ветар. Убрзо је била код куће, распремила се, скувала чај. Извадила је слику, детаљно је обрисала однаслага прашине и прљавштине. Тек након тога, синула је у пуном сјају. Ставила је изнад комоде док јој не нађе трајно место. Осећај блаженства је није напуштао. У том је расположењу отишла и на починак. Ветар јој је шибао у лице, угледала је локал на крају улице. “Патина прошлог“ писало је на њему. Ушла је, била је то велика просторија пуна антиквитета, огромни лустери, Чипендејл витрине, необарок етажери, импозантни зидни сатови. Осећала је нелагодност запитавши се одакле јој идеја да овде уђе, кренула је ка вратима, а онда угледала нешто што је зауставило. На зиду, изнад алт дојч комоде, висила је урамљена слика на којој је приказана руска тројка са кочијашем и једнимпутником иза њега. Устукнула је.
“Види се да сте познавалац, застали сте крај оне која је вредна пажње“, рекао је власник.
“Одакле Вам ова слика?“, једва је изустила.
“Ах, ми не одајемо наше изворе, пословна тајна. Не брините, има атест.“
“Питам Вас, одакле ова слика овде? Ту слику сам купила пре неколико дана и она је код мене у стану.“
“Толико је сличних мотива и оних који покушавају да плагирају, мање или више успешно, вероватно је то случај и код Вас.“
“Реците ми, одакле Вам ова слика, поново Вас питам!“, жена је постајала нервозна, а тон њеног гласа бивао оштрији.
Власник помисли да ништа неће променити ситуацију ако јој каже истину.
“Откупио сам је од једног старца чудног изгледа, имао сам утисак да му се жури, а слика је вредна пажње, видели сте иницијале А. Ш.“
“Не може да Вам прода оно што је у мом стану, схватате ли!“, почела је да виче. „Не можеееееее…“
Учинило јој се да се власник претвара у јазавца.
***
Отворила је очи. Покушавала је да се сети где се налази. Опипала је површину на којој је лежала. Кревет, добро је. Полако је кренула ка прекидачу стоне лампе.
Једва да је дошла до њега. Изненадила је блештава светлост, па је у први мах затворила очи. Полако се присећала свега. Претходног дана је купила слику, ставила је изнад комоде. Ах, какав бесмислен сан, да га некоме испричам мислио би да имам бујну машту.
Устала је и кренула да узме мало воде. Упалила је светло у дневној соби и бацила поглед према комоди.
Слика је стајала онако како је и поставила, само је била, некако, другачија. Нисам се расанила, а није ни чудо, помислила је. Полако је пришла слици. Облио је хладан зној, срце је почело да удара као лудо. Замаглило јој се пред очима, некаква студ пронашла је пут све до костију.
Да, слика јесте била ту, али не она коју је купила, већ нека тек налик њој.
Уместо кочијаша и једног путника, на слици су били мушкарац и жена, уместо три дивна коња, саонице је вукла једна поприлично стара, оронула рага осликана вештином дечје руке. Покрети кистом, који би требало да дочарају игру ветра и уснулих бреза, слили су се у пар наноса беле боје, без икаквог реда. У десном доњем углу су уместо иницијала А. Ш. стајале три црне тачке.
Изненада сан више није био тако бесмислен, а могла се заклети да је однекуд, кроз фијукање ветра, чула необуздан смех.
Viktor Špaček (1976), češki pesnik, prozni pisac i likovni umetnik. Završio je studije vajarstva u Pragu. Debitovao je zbirkom pesama Crtice i slučajevi (Zmínky a případky, 2007) za kojom sledi zbirka Šta drži Holandija (Co drží Nizozemí, 2010). Zastupljen je u antologijama Najbolje češke pesme 2011, 2012, 2013. Zbirku priča Nešto iz cirkusa (Něco cirkusového) i zbirku poezije Nejasne dimenzije (Nejasný rozměr) objavio je 2015. godine. Zbirka priča Čist, skroman život (Čistý, skromný život) izašla je 2022, a sledeće godine je dobila nagradu Magnesia litera za prozu, najznačajnije češko literarno priznanje. Radi kao spoljni urednik, bibliotekar i učitelj kreativnog pisanja.
Tihana Hamović (1981), prevodi češku prozu, poeziju, filozofiju i dramu. Završila je studije bohemistike na Filološkom fakultetu u Beogradu. Boravila je u Pragu kao stipendistkinja Češkog književnog centra. Do sada je prevela dvadesetak knjiga među kojima preovlađuje savremeni češki roman (Petra Soukupova, Pavla Horakova, Jozef Panek, Jahim Topol, Zuzana Brapcova, Marek Toman, Magdalena Placova, Jana Šramkova). Njen najnoviji prevod je Previše bučna samoća Bohumila Hrabala.
(Iz zbirke Čist, skroman život)
Bio sam bezmalo potpuno srećan i manje-više savršeno glupav kada je Alice pre godinu dana došla da mi promeni život. Dok su ostale kolege studenti sa Muzičke akademije odavno počeli da jurcaju za konkursima i audicijama, ja sam nakon diplomiranja „digao sve četiri uvis“ i odlučio da ću još dve godine da sazrevam kao kompozitor. Živeo sam u sigurnosti redovne mesečne apanaže, sa svojih dvadeset pet godina, obavijen maminom bezumnom ljubavlju i svojim talentom, umesto komponovanja sam sedeo na zidiću kod prodavnice i cepkao etikete sa plastičnih flaša fante. Spokojno sam spavao na lovorikama koje još nisam stekao, svima se smeškao i ljudi su me voleli.
U osećaju sigurnosti najviše mi je pomagala Kladenska, najležernija ulica u Pragu, gde sam živeo u stanu nasleđenom od bake. Jedino što je u tom carstvu penzionera i njihovih mačaka ličilo na pretnju, bio je plakat za triler pod nazivom Vuk, koji su davali u malom bioskopu na ćošku. Na njemu je prestravljena porodica gledala kroz prozor u mrak jesenje bašte kojom se šunjao ubica. Na plakatu mi je bila najzanimljivija tamnoputa ruka Penelope Kruz, koja je počivala na beloj košulji, na ramenu svog supruga. Dugi elegantni prsti. Dirljivi gest poverenja. Sa odraslom ženstvenošću sam se do tada susretao samo u Šopenovim pesmama koje je otpevala Bizetova: uvek bi me rasplakale.
A onda sam upoznao Alice.
Javila mi se putem platforme za profesore, htela je časove klavira.
Prvi put sam je ugledao jednog junskog prepodneva. Stajao sam baš ovde, pored ovog prozora, posmatrajući žuto-crni mini moris koji se naglo parkirao ispred moje felicije koju sam dobio od roditelja. Mikešova, Mikešova, koliko li imaš godina? Moju sliku pedesetogodišnje učiteljice koja uz češki jezik želi da se oplemeni i muzičkim obrazovanjem u trenu je raspršila vitka mlada figura koja je iskočila iz automobila. Hoćete li mi baciti ključeve?, nasmejala se gledajući uvis u mene, kao da se poznajemo oduvek, i nehajno mahnula jabukom u ruci.
Kada je ušla u moj stan, sa zainteresovanošću veselog turiste odmah je prionula na razgledanje svega oko sebe. Najpre je pogledala u moju majicu sa natpisom Ukraine i rupicom na ramenu, zatim se nagnula kroz prozor i melodičnim mecosopranom ustanovila: „Vaš automobil je sigurno ona zelena felicija“. Dok je proučavala sliku na zidu, bez ustručavanja je noktom čačkala razmak između prednjih zuba. Odmah potom je svoje oči ispunjene plavom slašću ponovo usmerila na moju figuru. Dok sam se ja borio sa samim sobom, ona me je promatrala jednako radoznalo kao i onog Šikanedera na zidu. Nije mi delovalo da sam je naročito zainteresovao, za razliku od mog stana sa starim parketom i visokim belim vratima sa mesinganim kvakama, pa sam se najednom osetio poput ružnog patuljka u inače veoma uspelom vrtu. Voleo bih da je gledam (ne samo „gledam“, najradije bih PILJIO u nju), ali sam se plašio da ću ispasti smešan, zato sam sklanjao pogled i pritom se, naravno, plašio da će ona moje manevre prozreti. Neke žene se zbog takvih stvari ljute, drugima je zabavno… Alice je ostala smirena.
Izjavila je da je časove dobila za rođendan. Navodno treba da joj pomognu, ali ne zna u čemu, rekla je veselo bacakajući jabuku u ruci.
„Hoćete li da mi zasvirate?“, upitala je.
Naslonila se na prozorsku dasku, lakat ruke u kojoj je držala jabuku je položila u dlan. Seo sam za klavir i trudio se da ne gledam u njena malena stopala i krhke gležnjeve u crnim čarapama. Osmehnula se kao da je htela da me umiri. Na časak sam se zamislio – i zasvirao Fibiha.
Nekoliko tonova predtakta Fibihovog allegra moderata iz Raspoloženja, utisaka i sećanja razuzdano i glasno je zatreperilo tako visoko da je delovalo namerno. Usledilo je hrapavo „pevanje na brum“, u brlogu se valjala opasna životinja. U dvadesetom taktu životinja je nestala; leva ruka je svirala osnovni ton, desna je udarala spokojne akorde. Svi neobuzdani i čudni zvuci odjednom su iščezli, preostala je čista harmonija. Osećao sam samo mir i ljubav, ne ljubav prema nekome ili nečemu, već ljubav kao sušto osećanje.
Ona me je pažljivo pratila zamišljenim pogledom.
Taj pogled je karakterističan za Alice. Međutim, postoji još jedan, tipičniji. Najpre me uopšte ne gleda, kao da nisam prisutan, pogleda čas u plafon, čas kroz prozor – a onda odjednom primetim da me odnekud iza ćoška već izvesno vreme netremice promatraju njene oči. Povremeno podigne obrve. Nisam uspeo da upoznam više izraza njenog lica, zapravo, uopšte ne poznajem njeno lice: veći deo naših zajedničkih trenutaka proveo sam pod utiskom da u mene prodire veoma mirna i veoma jaka svetlost reflektora.
Prisećam se kako je sve otpočelo. Da, ovde, pokraj ovog prozora. Od prve lekcije proteklo je nekoliko nedelja, stajao sam ruke oslonjene na prozorsko staklo i gledao napolje, sav očajan zbog tri-četiri detinjasta pokušaja da „smuvam“ Alice, koje je odreda odbila ljupkim osmehom sa visine od pet metara. Odjednom sam iza sebe osetio tišinu i odmah potom njenu ruku na mom ramenu. Pretrnuo sam i iskolačio oči kao muž Itan Hok na filmskom plakatu. Međutim, iza prozora se nije šunjalo zlo; svet se pretvarao u nešto… nešto…
Šta zapravo?
Je li Alice bila srećna? Jesu li odrasli uopšte srećni? Ne znam. Ja sam, bez sumnje, odrasliji zahvaljujući Alici i prezirem sebe kakav sam bio pre godinu dana, istovremeno, hteo bih da se vratim u to doba. Voleo bih da šum Evropske ulice ponovo odaje sigurnost i mir, a ne sivu preteću prazninu. Hteo bih da moj mozak ponovo bude prožet Rahmanjinovom, a ne klupkom zadrtih besnih misli. Sa cigaretom u ustima i čašicom žestine u drhtavoj ruci, zurim u platan ispred zgrade i jedino što vidim jeste da ga ne vidim, na njegovom mestu stoji nešto drugo, razgranato, privlačno otprilike kao odrednica u tehničkom rečniku. Međutim, da bi stablo ponovo bilo stablo, čovek mora da prođe kroz pakao, i boga pitaj da li će uopšte uspeti.
Muškarac se ne rađa, tu titulu moraš da zaslužiš, citirala je nekoga jednom prilikom moja ljubav.
A žena?
Ženi je dovoljno da postoji, nasmejala se Alice i pijanom rukom umalo oborila čašu vina.
***
Spavali smo kad god je to bilo moguće, što znači svake srede umesto časa klavira. Nedelju dana grozničavog vrzmanja od zida do zida, zatim se vrata otvaraju, odigrava se nešto neopisivo i u sledećoj sekundi vrata se ponovo zatvaraju. Tih dana, kada je trebalo da se vidimo, onanisao sam već od jutra, celog poslepodneva cupkao sam na balkonu i iščekivao njenu ravnodušnu pojavu. Uglavnom je dolazila na vreme. Ponekad čak i ranije. Međutim, jednom je došla pola sata kasnije jer u prodavnici nije mogla da odabere flašicu za Nikolku. Ali ona je htela sa srnama, sa srnama!, vikala je dok sam s nje trgao odeću. Dobro, možeš li makar da mi kažeš „zdravo“, nasmejala se zadihano i skiknula padajući na kanabe dok su joj noge odletele uvis.
U krevetu se nisam usuđivao ništa da joj uradim, ili, gotovo ništa. Sa Zuzanom, mojom devojkom sa studija, uvek sam se inatio kada nije htela nešto da radimo i tako sam iznuđivao ono što želim, ali Alice sam tamo dole samo jednom dotakao prstom (samo jednom!), a ona je reagovala na takav način da sam ustuknuo kao dete koje su udarili po lakomim prstima jer je poseglo u kutiju sa keksom. Osećao sam se kao dečkić koji je dobio milionski ferari. Moćna mašina je toliko prevazilazila sposobnosti moje tek dobijene vozačke dozvole da me je zapravo ponižavala.
Najlepše zajedničke trenutke smo proveli kada je ona svinja od njenog muža (izvinjavam se, ali ne mogu drugačije da ga nazovem) jednom izuzetno odvela decu u Krumlov gde su ostali da prespavaju u pansionu. Alice je došla sjajno raspoložena: rekla je da joj je Sofija ponudila da radi kao spoljna urednica u njenoj izdavačkoj kući. Sofija je bila jedna od koleginica sa bohemistike koja je mogla da „ostvari“ karijeru, za razliku od Alice, koju je muž utamničio u zlatnom kavezu sa decom. (Najradije bih je izujedala, smejala se jednom Alice.) Stajali smo nagi pred ogledalom, grlio sam je otpozadi dok se ona zaljubljeno posmatrala govoreći: Gle, ja sam sada gospođa urednica. Osećala se tako sjajno da je htela da joj sviram. To je bilo neuobičajeno. Već izvesno vreme je upadala u čudna raspoloženja dok sviram, postavljala mi je pitanja tipa „Imaš li ti uopšte predstavu o tome koliko košta litar benzina?“. Uvek se, istina, spremala da dođe na moje nastupe, ali na kraju nikad nije došla. Shvatio sam da je ozbiljna muzika u stvari ne zanima i morao sam s tim da se pomirim.
Dok se na crnom laku klavirskog krila odražavao plamen sveće, Alice mi je u krevetu tiho i tužno pričala o svom mučnom životu. Najpre je sve bilo dobro, ali tada još nisam znala njegov pravi karakter. Gospodina menadžera zanima samo njegova karijera i da ima ispeglane košulje. Uvek pravi scene (jednom je u svađi polomio ruku, udario je gelender!) a onda povećava apanažu i kupuje časove klavira. Naš brak je kao mrtav zub koji se samo po inerciji zadržava u desnima, izjavila je moja ljubav. Možda ga delimično opravdava to što je psihički bolestan, ali hajde živi sa takvim čovekom.
„Ne možeš da zamisliš kako je to kada te niko godinama čak i ne pomiluje“, suze su joj tekle niz obraze.
„Ne smetaju ti moje strije od trudnoće?“, upitala me je bojažljivo. „Valjda… valjda mogu da se srede nekom plastičnom operacijom…“
„Samo da deca nisu tako mala“, tužno me je mazila, „smesta bih se razvela!“
Ponavljao sam joj kako je obožavam i pitao je zbog čega ona voli mene. Ne poznajem nikoga ko ume tako da voli, rekla mi je ozbiljno. Verovatno to ima veze sa tvojom muzikom. Zatim je pomalo smeteno ubacila nekakvu priču o štenetu koje je toliko slatko da čovek ne može da odoli i prosto mora da ga pomazi. Ti si kao čist izvor, čist – i malčice nadmen. Ti si moja droga, šaputala mi je.
Kaži mi opet koliko me voliš.
Opet mi kaži.
I opet.
Pričali smo i o trileru Vuk – nije ga videla, doduše, ali znala je plakat. U filmu se, po njenom mišljenju, radi o trenucima istine. Muž ima gomilu ljubavnica i žena ima mnogo ljubavnika, jedno drugo ne bi dotakli ni štapom, ali u času kada su ugroženi, sve se briše i odjednom su ponovo zajedno. Možda će to trajati samo kratko, moguće puki tren, ali to ne umanjuje istinitost gesta ruke na ramenu. Uzjogunio sam se da to sasvim sigurno neće trajati duže od trena i oboma bi bilo bolje da nađu nekoga ko će ih zaista voleti i neće ih varati. Da, naravno, rekla je nakon što je čitav minut piljila u tavanicu.
Vraćajući se iz toaleta u ponoć, na prstima sam prešao preko škriputavog parketa, prebacio preko sebe karirano ćebe i sklupčao se u fotelji preko puta kreveta. Osluškivao sam je kako diše, posmatrao rumenu petu što je virila ispod jorgana i zamišljao čitavo blago koje me čeka u beloj postelji. Njeno lice je bilo rasterećeno, težina je ostala pokraj kreveta. Pogledao sam se u ogledalo i zapanjio se kako mi je nežan izraz lica. Ustao sam, poljubio je u obraz, izvadio vlas kose iz usta i malčice se stresao od hladnoće. Ona se okrenula na leđa i pospanim toplim rukama me privukla sebi. Plamen u peći je treperio. Na simsu je ležao sneg. Ponovo sam seo u fotelju i do dva posle ponoći u mraku osluškivao kako iz daljine prigušeno šumi Evropska ulica.
Zamišljao sam našu budućnost. Moj klavir smešten u potkrovlju vile u Bjehovicama, napolju buja proleće, u sobi leluja bela zavesa. Sve je obavijeno magličastom zlatnom svetlošću. Prisetio sam se kako se nadvijala nada mnom i kako su se njene malene grudi rumenele pod svetlošću sveće. Izgledaš kao anđeo, govorio sam joj, kao otelotvorenje ljubavi. Gledala me je u oči onako kako je gledala samo srne na flašici za svoju ćerkicu.
Ujutru je Alice ustala ranije, još je bio gotovo mrak. Ležao sam u krevetu i kroz polusan čuo hrapavo kašljucanje i bat njenih potpetica u sivoj hladnoj sobi. Zatim sam na obrazu osetio dlan koji je mirisao na osveživač vazduha – a onda je škljocnula brava na vratima. Dok sam ponovo tonuo u san, pomislio sam: kako samo može tako da laže svog muža? Ja ne bih umeo, na meni se uvek sve vidi…
Kako li samo uspeva?
***
Proteklo je mnogo meseci i jedino što mi je smetalo bilo je neshvatljivo ponašanje moje mame. Nisam uspevao da je nagovorim da upozna Alice. Možda se to moglo objasniti time što je iznenada prestalo da je služi zdravlje; kad bismo se ponekad našli u kafiću, umorno bi kašljucala, gledala ustranu i na moje žarko oduševljenje odgovarala čudnim rečenicama tipa „kroz neke stvari svako mora da prođe sam“. Kada sam joj rekao da bih voleo da tata upozna Alice, načisto se prenerazila. Samo nam još to fali! Tog dana sam hteo da razrešim stvari, nije bilo pravedno prema Alici; Zuzanu su moji roditelji prihvatili bez ikakvih pitanja.
Imao sam još malo vremena pre našeg susreta pa sam otišao da sednem na zidić ispred prodavnice. Međutim, moje mesto je već zauzeo neki tip. Bilo mu je oko pedeset pet, izgledao je kao ogromni debeli Spejbl*, na nogama je imao kućne papuče, oko vrata lanac. U pola jedanaest pre podne pored njega su stajale tri prazne flaše piva, imao je ružne izrasle nokte na nogama i delovao je umorno i ljubazno. Njegova ljubaznost me nije iznenadila. U to vreme sam bio do te mere omiljen da su me čudili ravnodušni izrazi lica iscrpljenih prodavačica iz „Lidla“: nisam shvatao zašto mi se ne osmehuju.
Seo sam pored njega sa fantom u ruci. Razgovor je započeo krajnje čudno. Kada je čuo da sam upravo završio Muzičku akademiju, izjavio je da je i on nekada imao posla s mojom školom i da „ne razume čemu služe one ženske na portirnici“, jer bi im „otkinuo glave“. Zatim je izjavio da mi zavidi: ja sam, rekao je, pametan momak i uvek ću biti daleko od izvesnih „sranja“, dok on nikad ne zna kada će ga opet „zaskočiti onaj ludak“.
Ispostavilo se da Spejbla već godinama prati neki čovek. Može da ga presretne bilo gde: ispred kuće, u metrou, među drvoredima Stromovke. Ali najčešće ga vreba iz žbunja na Letnoj i napada kad Spejbl noću zatvara štand. Moj poznanik ga je premlatio najmanje deset puta, ali on ne odustaje, a Spejbl ima slabo srce. „Jednostavno…“, tražio je prave reči kojima bi sve najbolje opisao – „on se jednostavno uvek vraća. Uvek.“
Zamislio sam tamnu figuru kako u kovitlacu prošlogodišnjeg lišća iskače kroz lelujave grane velikog drveta zove. Šta li je u tim iskolačenim očima na bledom mršavom licu? Ludilo? Ili droga?
„To je sigurno neki ludak“, rekao sam.
„U policiji su mi rekli da je student filozofije“, odgovorio je Spejbl. Međutim, odakle potiče tolika mržnja mi nije objasnio.
Posle takve uvertire sam se našao s mamom u kafiću, čudno raspoložen, a ni ona me nije naročito obradovala: odmah je počela da priča kako se čula telefonom sa Zuzanom. Njena baka je imala upalu bubrega, ali sada je već dobro. Rekla je da su baš lepo proćaskale.
„A što me ne pitaš ništa o Alici?“, uzdahnuo sam. „Dokle planirate da je ignorišete?“
Hteo sam da budem strpljiv sa mamom, ali što je mnogo, mnogo je. Rekao sam joj da mi je žao kako se moja porodica ponaša i da to nije fer prema Alici. Ona je ipak moja žena i kada se razvede… Ona će da se razvede??? Da, mama, Alice će da se razvede i onda ćemo se venčati. Ne moraš da se viđaš s njom ako ti je tako odbojna, tako nepodnošljiva, ali makar biste mogli da se upoznate, to je najosnovnija pristojnost.
„A otkud znaš?“, zašištala je mama. „Da će se razvesti.“
„Njen muž je nasilan i vara je“, uzdahnuo sam. Dokle ću to da ponavljam?
„To ona kaže.“
Njeno „to ona kaže“ sam vrlo dobro znao. Mama je tako reagovala na sve što bi saznala o Alicinom nesrećnom braku. To ona kaže, to ona kaže, to ona kaže.. Ponavljala je to kao mantru.
„I šta ti još kaže?“, prasnula je u smeh. „Da će sigurno napustiti muža, ali sada ne može zbog dece? Da je njihov brak mrtav i traje samo po inerciji?“
Otvorio sam usta.
I ponovo ih zatvorio.
„Na koga se vodi ta vila u Bjehovicama?“, upitala je.
„Alice me voli“, rekao sam.
„Ma daj, molim te! Alice te koristi. Oduvek je bila samo lepa, sada polako počinje da stari i prija joj da je voli mlad dečko.“
Krenuo sam da ustanem od stola.
„Viteku! Ti nemaš pojma kako funkcioniše brak. Misliš da…“
Nešto u njenom glasu me je nagnalo da zastanem i zagledam joj se u oči. Njen pogled je nesigurno zavrludao oko moga lica.
Dok sam odlazio, viknula je za mnom: „Zašto ne možeš da budeš sa Zuzanom? Ona je tako dobra devojka!“
Iz kafića na Narodnom bulevaru sam metroom krenuo pravo kući, posle podne sam očekivao Alice. Nisam se čudio mami; Ondrejeva odvikavanja su je iscrpljivala i kad bih ja bio dobro „parkiran“ sa Zuzanom, imala bi jednu brigu manje. S druge strane mi je bilo jasno da ne može da shvati dubinu našeg odnosa: morala bi da bude s nama u trenucima dok u mraku huči peć a sneg leži na simsu. Razumeo sam je, ali sam istovremeno bio na nju ljut. Delovao sam sebi kao mlada mama kojoj neko pogleda u kolica i kaže: „Joj, vi baš imate ružno detence“.
Nisam planirao da pričam Alici o našem sporu. Smejala bi mi se da sam mamaroš. Ne bi bio prvi put.
Došla je loše raspoložena. „Sofija mi je javila koliko plaćaju za onaj moj urednički posao“, brecnula se. „I znaš šta je na to rekao moj svekar? Cerekao se i rekao mi da batalim te gluposti, on će mi tu siću uplaćivati svakog meseca na račun.“ Bacila je Luj Viton tašnu na krevet. Ne, nije je bacila – više ju je frljnula.
Taj gest me je iznenadio. Luksuz je uz nju uvek išao tako prirodno, kao da je u njemu odrasla. Međutim, to nije bila istina. Kako sam saznao, njeni roditelji su proveli ceo život u jednom od onih starih stambenih blokova na Crvenom vrhu.
„A da ponovo pokušaš sa modelingom?“, upitao sam je i začudio se sopstvenom glasu. Dok sam sa Zuzanom, koja me je bezrezervno obožavala, imao dobrodušnu samouverenost u glasu, sa Alici sam zvučao kao da mi neko sve vreme gazi na grlo.
„U trideset petoj?“, uputila mi je ledeni pogled.
Da joj skrenem misli, pričao sam Alici o svom susretu sa Spejblom i njegovim problemima. Na časak ju je priča zainteresovala. Rekao sam da ne razumem zašto policija nešto ne uradi; valjda živimo u pravnoj državi. U pravnoj državi?, uperila je prst u mene i pakosno se nasmejala, u pravnoj državi?
Izjavila je da su takva razmišljanja samo još jedan dokaz toga u kako nerealnom svetu živim. Ne izlazim na glasanje. Nemam televizor. Osim prebiranja po dirkama, ne znam apsolutno ništa, i da nema mog tate, odavno bih završio ispod mosta. Jesi li ikada bio u teretani? Da li bi mogao da me zaštitiš kad bi se nešto desilo na ulici? Ne razumem koliko joj misliš da živiš tako, mahnula je rukom u pravcu ogledala sa ceduljom na kojoj je bio citat Vudija Alena: Shvatite da ne mogu brzo da trčim jer sam genije.
Objasnila mi je i da je muškarcima lakše u životu a žene su kažnjene, da, kažnjene jer moraju na porodiljsko. Misliš da će neko tih osam godina da mi uračuna u penziju?
Kada je videla moj izraz lica, izustila je „ooo“ i pomilovala me po ramenu. Viteku, izvini, ja imam užasan karakter, rekla je, a gnev u njenim očima smenila je tegoba. Taj izraz na njenom licu periodično bi se vraćao. Skakutala bi, šalikala se, mlatila me plastičnom flašom po zadnjici, a onda odjednom „kao kad vatru zaspeš pepelom“, kako sam jednom negde pročitao: iz usta bi joj se oteo težak uzdah, lice bi joj ostarilo, oči propale u duplje, izgubile sjaj i prevukla bi ih siva opna. U tom stanju bi mogla celo poslepodne da sedi i klonulom rukom kotrlja limun po stolu. Ne, ta slika je suviše nežna za njeno duševno raspoloženje. Ne bi kotrljala limun po stolu, već po ivici vulkanskog grotla što izvire direktno iz Hadovog carstva duhova punih mržnje i zavisti prema svemu što živi. Teško ti je kod kuće, znam, uvek bih požurio da je zagrlim, a ona bi se trgnula: Kod kuće? Zašto kod kuće? Da, kod kuće je uvek teško, brzo bi zamaskirala zbunjenost.
Od vođenja ljubavi nije bilo ništa.
Kada je Alice tog popodneva otišla, stao sam pred ogledalo. Uopšte nisam bio svestan koliko sam zapravo mršav. Ruke kao pritke, pileće grudi i tanušan vrat… Celo detinjstvo i mladost proveo sam za klavirom i telo se tome prilagodilo. Međutim, da sam umesto muzičkog obrazovanja išao u teretanu, ne bih upisao akademiju i šta bi mi vredeli mišići? Da li bi mi pružili cilj? Da li bi me Alice volela? Takođe sam shvatio da pre nje nisam bio svestan koliko sam osetljiv. Čovek ne može da mi kaže istinu: odmah se narogušim. Ja sam stvarno, kako kaže Alice, očiti narcis koji ne podnosi kritiku i može da živi samo među ljudima koji mu podilaze.
Sav uvenuo stajao sam nasred sobe, posmatrao se Alicinim očima i samome sebi delovao majušno. Čudno, pomislio sam. Mislio sam da prava ljubav čoveku podiže samopouzdanje, a u stvari je suprotno. S druge strane, bilo je očigledno da Alice ima dobar uticaj na mene: zahvaljujući njoj sam konačno shvatio koliko užasno se oblačim i kupio sam nove košulje.
***
Odnos sa mamom se vremenom izgladio, ali ostao je čudan osećaj. Bio je to zapravo prvi konflikt koji sam s njom ikada imao. Nisam navikao da ustajem od stola za kojim sedimo, nisam navikao na njeno neraspoloženo lice… Posle našeg susreta najviše sam pamtio pogled na njena usta ogorčenog izraza. Nisam ranije primetio da ima jedan prednji zub povučen unutra i poprilično žut.
Dok su mi se ranije, tonući u san, javljale lepe slike, poput odsjaja svetlosti na dnu bazena ili labudova koji proleću ispod železničkog mosta, sada sam viđao žuti zub. Ležeći na boku, iznenada sam gubio ravnotežu i propadao u bezdan. Nisam mogao da zaspim, iza kapaka su mi promicali uznemirujući prizori: vozim i survavam se niz padinu, saobraćajni znak mi zaslepljuje pogled… Pojavile su se i fizičke tegobe: pulsiralo mi je pod kožom na butinama kao da se unutra migolje crvi. Kod neurologa sam skinuo pantalone i pokazao mu noge: Vidite? Ovde! Evo, opet! Počeo sam da pušim kao i Alice, tražeći u cigaretama ono što ljudi u njima obično traže, trenutke predaha. Svet je zao i zamoran, ali nema veze, sada ćemo jednostavno napraviti pauzu… Svet je zao i zamoran? Jesam li stvarno to rekao?
Opštem raspoloženju nije mnogo doprinela ni činjenica da sam u to vreme počeo da pratim Alice (kako je to ona nazvala). Ali kakvo praćenje? Samo sam jednom hteo da vidim kako vodi Krištofa u školu, pa sam prespavao na klupici nedaleko od njihove kuće. I u avgustu sam posetio hostivarsko kupalište kada je sa bakom i decom otišla na kupanje, na plaži sam raširio prostirku (ali najmanje trideset metara od njih!). Baki iza leđa je ljutito gestikulirala u mom pravcu, a kada se baka okrenula, pravila se da se češka po glavi. Sve je u redu, smiri se, napravio sam krug od kažiprsta i palca i pažljivo oko sebe razmestio kesu sa bananama, knjigu i flašu koka-kole. U kupaćem kostimu se na pesku ispružila na leđa i prekrila lice časopisom na čijoj naslovnici je bilo veliko lice poznate glumice. Odjednom sam primetio kako me ispod časopisa promatra jedno Alicino oko. Glumica se osmehivala, a oko je bilo ukočeno i zabrinuto.
Najviše sam voleo da je posmatram prilikom njenih izlazaka u suterenski kafić u Peleovoj ulici. Uvek bih prošao pored (tokom zimskih meseci sam lice konspirativno skrivao kragnom kaputa) i gledao je kroz veliki prozor u nivou trotoara. Okružena divljenjem, sa čašom vina u ruci, u ambijentu sa toplom svetlošću na zidovima od golih cigala, delovala je u crvenoj haljini kao opuštena, mazna i mila kraljica. Ženi je dovoljno da samo postoji, setio sam se njenih reči. Imala je izraz lica koji sam viđao samo u trenucima dok smo vodili ljubav. Kao da su izlasci i ljubav jedno te isto.
Jednom nisam izdržao, čučnuo sam i pokucao na staklo. Pogledala me je, pretrnula, prešla noktima po ruci sitne koščate žene sa kosom izbeljenom peroksidom, koja je sedela tik uz nju, oslobodila se i zaputila naviše stepenicama. Preteći izraz crnih naočara na svetlom temenu njene pognute glave pružio mi je vrlo jasnu predstavu o tome šta me čeka u narednim trenucima.
Nikada ranije je nisam video tako iznerviranu. Odvukla me je među automobile parkirane pokraj trotoara i uperila mi prst u lice: Ti me bukvalno stokinguješ! Trupkala je besno levo-desno između dva džipa, a kada bi me mimoišla, uvek bi mi zabola visoku potpeticu u stopalo. Izgledala je kao roditelj koji je saznao da njegovo neiskvareno dete već dugo iza njegovih leđa radi opasne mangupluke koji mogu imati ko zna kakve posledice.
Alice je zbog toga raskidala sa mnom najmanje četiri puta. Zapravo, ne samo zbog toga: ostavljala me je redovno tokom cele naše veze. Dok su mene naši rastanci kidali na komadiće, ona mi je okretala leđa uglavnom u periodima kada je postajala jača. Ne znam šta se dešavalo u njenom životu. Činilo se kao da je oko nas kosmosom kružilo nekakvo veliko tamno telo (čas bliže, čas dalje) i odvlačilo je od mene svojim gravitacionim poljem. Uvek je sa mnom raskidala bezmalo veselo, da bi mi se nakon nekoliko nedelja vraćala sva depresivna i besna.
U vreme raskida trudio sam se da se borim za nju, preklinjao je: Pa ne možeš tek tako da me ostaviš, pokušavao sam i sa Malim princem: Kada nekoga pripitomiš, odgovoran si za njega! Ne želim da te izgubim, plakao sam, pa mi se volimo… Istovremeno sam razmišljao da li bi se stvari mogle pogurati u boljem pravcu. Ispitivački me je promatrala i govorila: Je l’ tako da nećeš uraditi ništa glupo? Bilo mi je drago što se plaši za mene, odgovorio sam, naravno da neću sebi ništa uraditi, i tražio sam u njenim očima olakšanje, ali njen pogled je bio nečitljiv. Šta da radim, uzdisala je, a ja sam je razumeo: bilo mi je jasno u kako teškoj situaciji se nalazi. Skakutali smo jedno oko drugog kao dve loptice povezane gumom koja je povremeno gotovo pucala, ali pupčana vrpca nade je ostajala nenarušena. Na kraju je sve utrnulo u izvesnoj ravnoteži. Da, valjda se to može tako nazvati, mada je stanje bilo stabilno otprilike kao mađioničarsko balansiranje poslužavnika sa pet servisa majsenskog porcelana na vrhu štapa.
Nakon toga su počela anonimna pisma.
Taj čovek je znao sve o nama.
Mi o njemu nismo znali ništa.
Od samog početka nam nije pretio, zato nam uopšte nije bilo jasno šta mu je cilj. Delovalo nam je da se možda samo zabavlja. Ali kako nas, zaboga, špijunira?
Da to nije neki detektiv koga je unajmio Alicin muž?
Ili radoznali komšija?
Kad sam to ispričao mami, samo je skupila oči: Jesi li ti video ta anonimna pisma? (Stizala su Alici na mejl.) Kada sam Alici ispričao kako je mama reagovala, uzvratila je da najviše motiva za pisanje takvih stvari ima upravo moja mama. „Postao si joj smetnja i sad hoće da te se otarasi!“, vikala je mama. „To je rekla?“, naljutila se Alice i dodala kako se mnogo plaši da neko od tih anonimnih pisama ne dospe u ruke njenog muža i da bi možda trebalo da prestanemo da se viđamo. Ovde se radi o deci, je l’ ti razumeš da se radi o deci?
„Voleo bih da pročitam ta pisma“, rekao sam joj jednom prilikom.
„Je l’ ti to meni ne veruješ?“, ustala je protiv mene sva istinoljubiva, divovska i užasna.
„Izvini, verujem!“
„Sutra ću ti ih poslati na mejl.“
„Ne, molim te, nemoj ništa da mi šalješ!!!“
Jesam li joj verovao? Zapravo, jesam. Da budem iskren: zamisao da bi mama ili Alice mogle da učine nešto tako nisko, delovala mi je potpuno nemoguće. Međutim, počela je da me muči moja mašta. Ukazivao mi se prizor moje mame kako uveče uzima šolju čaja od šljive, prebacuje ćebe preko kolena i sa mačkom u krilu otvara laptop kako bi Alici napisala nešto odvratno. Zamišljao sam Alice ledenih očiju dok razmišlja kako najbolje da me izbaci iz svog života. Svet je potamneo od nepoverenja i počeo da zaudara kao kancelarija ispod koje neko u suterenu puši. Niko ne zna ko i kroz koji svetlarnik ili lift struji vazduh, ali odjednom sve kuhinjice, toaleti i hodnici počinju da smrde i mora da se provetri, ali vonj se, naravno, ne može izluftirati, samo mu se pridružuje hladnoća.
Ono što najviše pamtim u vezi sa špijuniranjem jeste svest o tome kako se sigurnost anonimnosti ne može uzimati zdravo za gotovo. Odjednom me je na svakom koraku pratilo uvek budno oko koje je znalo naš život do detalja: koliko vremena provodimo zajedno, gde spavamo, kako je Alice bila kod mene na Svetog Mikulaša. Međutim, pored gnusnog osećaja da mi neko stalno diše za vratom, još nešto me je činilo nervoznim. Da mi se to isto desilo pre godinu dana, kadrove tog objektiva bih zamišljao verovatno poput igranog dokumentarca o mladosti slavnog umetnika. Genije u odelu ispred zgrade stavlja šešir na glavu. Figura genija sa kišobranom ispod miške ulazi na vrata koncertne dvorane Rudolfinum. Ali sada je moje samopouzdanje bilo takvo da su mi stvari iz mog života delovale neugodno kao erotski časopisi pubertetlije i ja sam se pod tim budnim okom zapravo stideo.
Razdoblje anonimnih pisama je trajalo nekoliko nedelja a onda se završilo jednako tajanstveno kako je i počelo. Nisu se pojavile pretnje, dotični čovek je stvar prosto batalio.
Jednog mirnijeg poslepodneva sedeo sam za klavirom nag i sa cigaretom u ruci, prebirajući po dirkama; maločas smo vodili ljubav i hteo sam Alici da odsviram početak svoje kompozicije. Zazvonio je telefon. Javio sam se i pritom listao partituru; mislio sam da zove neko zainteresovan za časove klavira.
Ali nije.
„Šta se dešava?“, upitala je Alice kada sam završio razgovor, tačnije, kada sam saslušao šta je imao da kaže čovek s druge strane.
„Hehe“, počešao sam se po glavi.
„Viteku?“
„Ehm“, zavrteo sam se na okrugloj stoličici.
Razrogačila je oči.
Ne znam kako je njen muž za nas saznao. I nikada neću doznati.
***
Etatizam. Mislim da se to tako zove. Etatizam. Čvrsto, jer potpuno nesvesno poverenje u državu, društvo, prirodni poredak stvari. Policija je za mene oduvek bila nešto poput dostave mleka: problemi ne postoje, a ukoliko postoje, dovoljno je podići slušalicu. Svirate klavir, sanjarite o slavi, veselo se vrzmate u polju sile svemogućeg gospodara, a onda odjednom gospodar nestaje i vi ostajete sami kao mačence među rotvajlerima. I niko vas neće uzeti u naručje. I niko neće povikati: Dođavola, držite tog psa. To se tiče svih nas, svih; čekajte samo da ostarite i izgubite snagu.
U njegovom glasu preko telefona čuo sam pustoš i obespravljenost. Ni najmanje me nije doživljavao kao suparnika ili stranu sa kojom se pregovara: nije vikao, nije zamerao, nije se svađao… on je obaveštavao. Prvi put sam se susreo s mržnjom. Prvi put sam imao neprijatelja. Njegov glas je u trenu doveo u pitanje celo moje dotadašnje postojanje. Gle, pomislio sam: Ovako, dakle, izgleda stvaran život. Tresao sam se kao izgubljeno psetance u betonskom prolazu usred decembra, iznad mene su zaglušujuće kloparali i škripali teretni vozovi, a ja nisam imao za šta da se uhvatim: moja muzika i talenat, koji su me do tada vodili kroz život, Alici nisu značili ništa.
Celu stvar je dodatno pogoršala sama situacija u kojoj se razgovor odigrao. Bilo je kao u košmaru u kome spavača poziva direktor škole, a on shvata da nema ništa na sebi. Grči se u fotelji, sluša prekore sa druge strane teškog hrastovog stola i sve vreme razmišlja samo o tome kako što pre da sakrije skvrčenog pišu.
„Misliš da će me stvarno negde sačekati?“, upitao sam Alice.
„Ne znam!“, plakala je.
„Ja se tebe neću odreći.“
„On to neće tek tako pustiti.“
Od tada sam neprekidno iščekivao kada će me neko odnekud zaskočiti. Počeo sam da pijem svakog dana i pustio bradu. Naoružao sam se: u armi šopu na Palmovci sam kupio biber sprej. Treba li vam za pse ili za manijake?, nasmejao se čovek za pultom. Za pse, zakreštao sam (u to vreme skoro da nisam pričao, samo sam šištao) i zatim gestom čoveka koji na kasi u supermarketu ubacuje u korpu baterije, uzeo čeličnu rasklopivu palicu. Pogledao me je iskosa i bez reči mi je prodao. Nisam imao osećaj da je iznenađen. I on je pripadao drugoj, tamnoj strani Meseca što se nehajno osmehuje.
Moja sećanja su u to vreme izvela neobičan manevar. Oduvek sam mislio da čuvaju lepe a zaboravljaju ružne stvari, ali očito je bilo upravo suprotno. Čim bih legao u krevet, počela bi nemilosrdno da mi serviraju najodvratnije scene kojima sam ikada svedočio u svom gradu. Noću na raskrsnici kod Sajma brzim koracima prolazi tip i kad stigne do drhtave grupice ljudi sa druge strane ulice, smesta nekome opali šamarčinu. Jedan pravi domaćin u papučama se saginje i savesnom rukom mlati čoveka sklupčanog na zemlji iza blokovskih zgrada. Da te više nisam video ovde, je l’ jasno? Jasno!, cvili ljudsko klupko pod njegovim nogama. Nemojte da se okrećete, šapuće nekoliko studenata bežeći iz kafane sa čijih vrata izlazi pedesetogodišnji trbonja i gestom pomahnitalog majmuna koji obeležava svoju teritoriju šutira tablu na kojoj je kredom ispisan meni. Nisam mogao da zaspim: samo što bih položio glavu na jastuk, telo bi mi ščepala nepoznata sila i počela da me bacaka po krevetu, delovao sam sebi kao ginjol lutka koju je roditelj zaboravio da skine s ruke pre nego što se odjednom razbesneo i počeo da šamara dete. Kako možete da stojite tako mirno?, piljio sam na stanici metroa u putnike. Zar ne vidite koliko opasnosti vreba na sve strane? Eno, recimo, onaj čovek koji se tetura i psuje pored kante za đubre. Ili ona sumnjiva galama iznad eskalatora. Ili onaj bledi, preteći namršten čudak sa očima iskolačenim od napetosti! Aha, pardon, to je ogledalo.
Hteo sam da završim sa Alici, ali istovremeno mi je bilo jasno da, povučem li se u ovoj situaciji, svoju polomljenu kičmu više nikada neću sastaviti i ostatak života ću provesti kao nagnječena uholaža što gmiže duž zida, stvor koji se plaši da ispravi ramena na ulici. U pijanstvu bih varničio grebući asfalt vrhom čelične palice: Hajde, dođi, dođi samo! Međutim, bilo bi dovoljno da se prisetim nadmoći u njegovom glasu i poda mnom na ulici bi se otvorila mračna jama u koju bih se sručio kao pile u drobilicu otpada. Nedostajala mi je Zuzana koja bi mi donosila šoljicu arabike dok bih sedeo za klavirom, tiho, da porcelan slučajno ne zvecne, spuštala je na sto, opirala svoje bucmaste ruke o bokove i slušala. Maestro će odvirati kompoziciju, iz daljine će prijatno žamoriti Evropska ulica, vazduh će biti ispunjen mirisom kafe i sipkog kolača. Ali Zuzanu nisam voleo.
Ono što se desilo, moralo je da se desi.
A sve je išlo u pravcu neke grozote.
I nije se moglo zaustaviti.
Alice sam poslednji put video pre otprilike dva meseca. Nedeljama nisam znao šta joj se dešava kod kuće, a da budem iskren, nije me mnogo ni zanimalo. Čovek u kući koju je zahvatio plamen obično nije zainteresovan za ono što se događa u drugom zapaljenom domu. Uostalom, od nje nisam imao nikakvih vesti, već nedeljama mi se nije javljala na telefon, na šta ju je očito naterao njen muž. Najviše me je ljutilo što nismo u stanju da se suprotstavimo nasilniku, što, naravno, nije imalo previše veze s ljubavlju. Uopšte, osećao sam da dospevam negde gde Alice zapravo i nije više toliko važna – ali morao sam da je vidim.
Pošteno sam se namučio i na kraju je posle silnih moljakanja pristala da se jednog mutnog oktobarskog poslepodneva nađemo u kafiću u Vinohradskoj ulici. Pre nego što sam se odvažio da uđem, stajao sam neko vreme u telefonskoj govornici i ispitivao je li vazduh čist. Sva u crnom, bez nakita, upalih obraza, sedela je kraj prozora i zamišljeno prstom pritiskala boru na bledom čelu. Lišena svekolike svetlosti, izgledala je kao obična iznurena četrdesetogodišnja praška žena ugaslih očiju, jer na svetu (kao ni u ogledalu, tu posebno) u suštini ne postoji ništa vredno pogleda. Na prljavom trotoaru pred vratima kafića, između izgorele kante za đubre i velikog psećeg govneta, valjao se iskorišćen kondom; povremeno bi se zalepio za nečiji đon koji bi ga nekud odneo, da bi ga drugi đon opet hitro vratio. Pomislio sam: Zar stvarno ne postoji izlaz?
Lokal u kome smo se našli bio je jedan od onih barova/restorana/kafića sa ogromnim ekranom iza šanka i proćelavim, već čitavu deceniju umornim barmenom mršavih ruku i isturenog stomačića, koga nije ni moguće zamisliti drugačije nego u crnoj majici sa logom lokala na prednjem džepu. Budući da je bilo vreme ručka, preostao nam je samo stočić odmah iznad spiralnih stepenica koje vode u suteren, odakle su dopirali zvuci tumbanja buradi. Kad god bi barmen strčao niz stepenice, zavibrirao bi ceo metalni gelender tik iza mojih leđa.
Kada sam ušao, Alice me najpre nije prepoznala. Zatim je preplašeno ustala i odmakla mi stolicu kao da sam bolestan. Sa teskobom i odbojnošću me je pogledala u lice. Seo sam, zgrabio plastificiranu kartu pića sa metalnog stočića i nesvesno počeo da je uvrćem i gužvam. Zašto se toliko osvrćeš oko sebe?, upitala me je moja ljubav. Uopšte se ne osvrćem, nasmejao sam se, bacio kartu pića na sto, smesta je ponovo dohvatio i prineo očima koje ništa nisu videle. Na pitanje kako je njen muž saznao, odgovorila je da ne zna. Kada sam je pitao kako je, na časak je zaćutala, zatim samo slegnula ramenima.
„Šta ćemo da radimo?“, uhvatio sam je za ruku.
„Ne znam“, ostavila je svoj nemoćni hladni dlan u mojoj ruci.
„Moramo da se borimo!“, povikao sam, ona mi se prestrašeno zagledala u oči i zatim hitro uputila osmeh izvinjenja činovnicima koji su ručali. Onda je rekla da ću svakako naći neku mlađu i nju zaboraviti. Kako možeš da kažeš tako nešto, pogledao sam je prekorno. Nisam mogao da pročitam njen izraz lica, uzdahnula je i rekla da bi to verovatno bilo bolje i da je moja mama u pravu.
„Nikada nikoga neću voleti kao tebe“, rekao sam i iskreno to mislio. Prva ljubav se događa samo jednom a ja sam izabrao da moja bude… ovakva.
„Sa mnom imaš samo probleme“, rekla je.
„Nije tačno.“
„Zaboravi na mene. Imaćeš ponovo svoj mir, posvetićeš se svojoj muzici…“ Napravila je gest kao da prstima prebira po dirkama. „Sviraš li… da li još sviraš klavir?“
Ovog puta sam ja slegnuo ramenima.
„Ah“, spustila je pogled ka podu i lokvici blata pod svojim nogama. Odjednom mi je delovala krhko kao žena koja nije stigla da se našminka pre svečane večere u palati Žofin. Barmenu se u najrazličitijim prilikama izvinila najmanje pet puta, a kada je doneo espreso, podilazeći je izjavila kako je „kafa odlična“. Kul, odvratio je kamenog lica i tresnuo jelovnike iza šanka.
Razmišljao sam kako li nas taj čovek vidi. Očigledno ga nismo iznenadili, uveče mu ovde sigurno sede gomile ovakvih polupanih likova sa svojim bledim i uvrnutim ljubavima. Muškarce prati breme tame povratka u zadimljene garsonjere sa golim zidovima i praznim frižiderima, a žene teret užasa da će se sve razotkriti. Na sto milja se osećaju na preznojene noći i puls zatrovan nikotinom, u nepogrešivom saglasju sa mrklom ponoći i mrtvim sasušenim zunzarama na prljavom simsu. Barmenu su ti likovi odvratni, ali istovremeno ga privlače na način kojeg se pomalo stidi: on, naime, povremeno voli da ih posmatra zbog fine prijatnosti koju u njemu budi činjenica da je nekome ipak gore nego njemu.
„Volim te“, rekao sam i zaprepašćeno shvatio da u sebi ne mogu da pronađem nikakva osećanja prema Alici. Moj život se sada sačinjavao samo od straha, besa i nesvestice pijanstva, ni za šta drugo nije bilo mesta. Nije mi se više ni dopadala, a bilo je očigledno da se i ona tako oseća. Odjednom mi je sve delovalo apsurdno. Zar ljubav može tek tako da ispari?
„A ti mene?“, upitao sam.
Rekla je da me naravno voli, ali ponekad su zvezde tako loše raspoređene da i najveća osećanja moraju da se povuku pred stvarnošću. Ja se tebe neću odreći, odgovorio sam. Na to nije uzvratila ništa, samo je odlazeći preletela pogledom preko mog uništenog lica i prigušeno procedila: „Izvini“.
„Zašto?“
„Prosto samo… Izvini.“
Jedne večeri sam se ponovo previjao kod kuće sav iznuren od alkohola, straha, očajanja i osećaja da padam u provaliju iz koje nema povratka. Odjednom sam u glavi začuo onaj isti glas kojim mi se davno obratilo proviđenje koje me je uputilo na muziku. Progovorilo je stišanim tonom psihoterapeuta koji ume tačno da imenuje šta vas muči i da vam pokaže put izbavljenja.
Smireni glas mi je objasnio da je moj dosadašnji život bio u stvari samo priprema i sada dolazi ispit. Da, znam, rekao je, sve vreme sam govorio nešto drugo, ali to više ne važi. Neće biti lako, međutim, ti ćeš to savladati i sve će biti u redu, ili nećeš savladati i opet će biti u redu, jer ne postoji druga mogućnost. Ukoliko hoćeš da ponovo čuješ muziku i budeš u dobrim odnosima sa majkom, uradićeš to, kukavice nemaju prava na život. Ako danas pobediš, dobro je, ako ne pobediš, vraćaćeš se opet i opet i opet.
Uskočio sam u auto i krenuo na čelu tihog i moćnog udarnog talasa. Znao sam da moram napred, samo napred, jer tik iza mene juriša strah. Bilo mi je jasno da kad dođe čas da učinim ono što moram da učinim, neću se osvrtati ni na šta, ni na šta; ovde je u igri nešto znatno veće od pukih osam godina iza rešetaka. U Bjehovicama sam razvalio zaključanu kapiju, pretrčao popločano mračno jesenje dvorište i umalo pao saplevši se o dečji balans bicikl. Pred kućom sam stao i počeo da vičem.
Nikada ranije nisam čuo takav glas. Tačnije, krik. Bio je odvratan i divalj, ali istovremeno opuštajući. Niko ko me je ikada sreo ne bi mogao da ga poveže sa mnom, i meni samome je bio stran.
Prozor.
Ruka.
Zavesa.
Zauvek ću pamtiti kako je izgledao. Iznenadilo me je što nema košulju i kravatu: zapravo, uopšte nije delovao kao menadžer. Imao je prosedu kosu ošišanu na trojku i majicu sa natpisom, najviše mi je ličio na one tipove koščatih zglobova prljavih od kolomaza što leti vise na keju kod „Bajkazila“ sa plastičnom čašom piva u ruci. Činilo se da je… iznenađen.
Nikada neću zaboraviti ni plave glavice dece koja očiju raširenih od užasa izviruju iznad simsa.
Ali najviše ću pamtiti Alicinu ruku negovanih prstiju kako u dirljivom gestu poverenja počiva na ramenu svog muža.
* Spejbl i Hurvinek autora Jozefa Skupe su dve najpoznatije marionete u dugoj tradiciji češkog lutkarskog pozorišta i nose Uneskovu oznaku nematerijalnog kulturnog nasleđa. (prim. prev.)
Tihana Hamović
Ovaj prevod je podržalo Ministarstvo kulture Republike Češke
Не би препрека на путу да у очај падаш; Већ да Онај ко ти постави венац ти још већи да, ако се надаш; Идем даље, без окретања, без скретања, ка циљу који Бог зацрта сваком од нас.
Тако је тешко а лако да би пожелео сваком, Да подели терет са Оним већим од нас. О, где ли је спас на путу овоме? Где место грмљавине, сујета се чује.
Где надолазе клевете олује; Где човек човеку глуми пријатеља; Изгуби се у овој долини лажи, душа истину тражи; Па нека је и болела истина је вољена.
Она нас ослободи и води у надубља људска осећања; Куд човек са Богом збори, где не можеш бити повређен ни од кога; а и постојеће ране зацељују од Бога.
Колико још препрека на путу зависи од Бога и од мене; Ако би неку да мимоиђем гле наредне ко стене; Скруши се душо моја, радуј се ниси сама; Кад помислиш како ћу, знај никако Он је са нама.
И предај твоје бреме мало уму што држи свет; И кад погледаш живот је изазов баш ако отрпети знаш; Онда дође искра да огреје твоје унутрашње биће И долије снаге за оно труда мала, и ову победи победом твојом, Боже хвала.
П У Т
Кад пут свој тражиш, Христа питај куда; Кад путем својим ходиш, не издај к`о јуда; Иди достојанствено и мирно, никог не угрози; На путу своме сваком помози. Изненадићеш се како је узан и тесан, и не може свако; Ако тај пут једино желиш биће ти лако; Широке улице раскоши нуде, све то блесне на трен; Широка улица никуд не води, застајкујеш под сваки трем. Да, изабраћеш, душо моја, уску улицу живота свог; Једино сигурну, на крају које сваког сачека Бог.
А У Т И З А М
Да ли има брода и барке где су аутистични и њихове мајке; Где би руке једни другима да стигнемо и да небу пошаљемо и вриснемо.
И ми смо људи с' душом у грудима А не за подсмех људима; И нас боли до сржи, ал' нас вређање ваше пржи.
Наносите нам боли, а ми смо тако слаби; А да сте на месту нашем, Шта би?
Христос је нада наша, и нашег исцељења; ако нас свет не разуме, ни у нама света нема.
Лежимо у морском плићаку мој човек, моја деца и ја и како то бива у сновима, деца су мала иако на јави то одавно више нису и како то бива у сновима, лежимо у плићаку мој човек и ја, иако то готово никада нисмо радили осим једном када смо били сами на мору, па смо се опустили и најзад и на кратко, постали одрасли и зрели једно за друго.
Лежимо у плићаку и млађа ћерка гледа где јој је отац иако је поред ње гледа и праћака се, као што се и касније у животу вазда праћакала. Милице, Милице, стани се, смири се, упашћеш у дубоку воду и удавићеш се – не изговарам речи из приче о мишу коју ми је баба небројено пута испричала. Никада довољно.
Ајде, баба, причај ми Делинкуцу.
Били баба и деда и нису имали деце. Имали су само једног миша који се звао Делинкуца. И баба је тада могла и да заспи, јер се прича причала сама. У мраку испод полираног астала од дрвета трешње, који је био између бабиног и мог кревета и на којем је стајала бела шустикла и тешка, плава кристална пепељара, у мраку собе у којој се никада није пушило, а ретко се и живело, осим, ето када дођу унуци из Београда, у мраку дворишта у којем се налазила бакина кућа и прекопута ње шупа и поред ње јаблан што га је деда засадио да баби направи хлад (хлад од јаблана! Али о томе ћу други пут), на ниизбрдици поплочаној ситном калдрмом која је пролазила између комшијских кућа и пољских тоалета и водила према мрачном подруму и излазу на обалу Бегеја, у кући, испред које је стајала у плаво офарбана клупа и поред ње истобојна хоклица, живели су баба, деда и Делинкуца.
Једног дана баба скува куљу и стави је на сред дворишта да се хлади, а Делинкуца, гладан и нестрпљив, па све трчи око куље и прексаче је. А баба му каже: Делинкуца, Делинкуца, стани се, смири се, упашћеш у куљу и испећићеш се! Делинкуца се мало смири, а онда опет почне да трчи око куље и прескаче је. А баба му каже: Делинкуца, Делинкуца, стани се, смири се, упашћеш у куљу и испећићеш се! Делинкуца се мало смири, а онда опет почне да трчи око куље и прескаче је (без тог понављања прича не би имала чара, а и трајала би много краће него што је било пожељно). И мало по мало, мало по мало, Делинкуца упадне у куљу и удави се. Када је баба то видела, скинула је мараму и бацила на кров. Ту је слетела једна врана и питала је: Баба, баба, зашто си бацила мараму (тек сам касније на часовима антропологије научила да је марама била замена за њену главу), а баба јој каже: Умро бабин Делинкуцааааа! (моја је баба страшно запевала када је ово изговарала, да ми се дизала коса на глави, као када сам први пут уживо чула тужбалицу). А врана кад је то чула каже: Е, па ја ћу онда сво перје почупати! И сво перје почупа. Одлети врана и стане на један орај, а орај је пита: Врано, врано, зашто си сво перје почупала?! А врана му каже: Умро бабин Делинкуцааааааа! Орај кад је то чуо каже: Е, па ја ћу се онда сав омлатити! И сав се омлати. Наиђу туда свиње и питају ораја: Ораје, ораје, што си се сав омлатио? Умро бабин Делинкуцааааааа – каже им орај. Е, па ми ћемо онда све зубе покрјати! И све зубе покрјају (то је био бабин израз и нека тако и остане). Оду онда свиње на воду и вода их пита: Свиње, свиње, што сте све зубе покрјале? Умро бабин Делинкуцааааа! Е, па ја ћу онда сва пресушити! И сва пресуши! Дођу жене са ћуповима да заите воде, а воде нема: Водо, водо, што си сва пресушила? Умро бабин Делинкуцаааааа (никад нисам питала бабу како то вода проговара када је пресушила. Могуће да ми је то тада било сасвим прихватљиво. Ако је неко до малопре био присутан, то што га не видиш, не значи да га нема). Е, па ми ћемо онда све ћупове полупати! И све ћупове полупају. Врате се жене у село и питају их људи (сада знам да се то „људи“ односило на мушкарце који су седели у локалној сеоској биртији): Жене, жене, што стесве ћупове полупале? (изгледа да је то било очигледно) Умро бабин Делинкуцааааа! Е, па ми ћемо онда све бркове почупати! И све бркове почупају! И врате се тако ћосави кућама, а тамо их жене питају: Мужеви, мужеви, што сте све бркове почупали? Умро бабин Делинкуцааааа! Е, па ми ћемо онда сво село запалити! И сво село запале и изгори село и куће и мушкарци и жене и вода и свиње и орај и врана и баба и деда и више тог села није ни било.
И како то у сновима обично бива, Милица нестаде у плићаку у којем смо лежали мој човек, моја деца и ја, а у Наталијину собу почеше да улазе мишеви. Милицу сам изронила, прозоре затворила и на крају пред икону стала: Делинкуца, Делинкуца, стани се, смири се, довољно си штете због алавости своје направио. Ето теби твоја куља, а ми ћемо да живимо срећно и дуговечно!
Имала је само деветнаест година када се он загледао у њу, а она помислила да
је освојила свет. Узалуд су јој пријатељице говориле да није за њу. Узалуд су јој родитељи забрањивали. Не, не и не. Уживала је да се вози са њим по околини у његовом старом „Пежоу“ и да се смеје његовим пијаним доживљајима. Са сваком лудошћу мислила је да показује другима да је одрасла и да може да живи живот како она пожели.
Када је код куће рекла да ће се удати, мајка је замало пала у несвест, а отац јој је јасно рекао:
„Удај се, али ако пожелиш да се вратиш, у овој кући више нема места за тебе.“
Тако је почео њен брак – без родитељског благослова.
Регистровали су се само са двојицом сведока – његовим друговима које је тада видела први и последњи пут. Када је формалност завршена, сви су се разишли. Није јој било свеједно – одувек је желела да буде лепа млада, да има венчање по свим протоколима, али се тешила да бела венчаница није гаранција за срећу.
Први шок стигао је већ истог дана. Када већ није било свадбе, очекивала је да је изведе на вечеру, да прославе само њих двоје, да се закуну на вечну љубав. Али он се обукао и кренуо ка вратима. Када је покушала нешто да каже, објаснио јој је – није пристојно да удата жена излази ноћу. И изашао је.
Остала је да стоји у ходнику, разјапљених уста. Била је понижена и поражена – за њега је очигледно била мала и безначајна. Полако је отишла у дневну собу и села у фотељу. Из груди јој је избио болан крик као код рањене звери. Плакала је дуго, све док није изгубила снагу и утонула у немиран сан. Када је чула шкрипу браве, пробудила се у бунилу. Већ је свитало.
Мирис алкохола проширио се ходником чим је отворио врата. За неколико корака био је у дневној – као разбеснела звер. Зграбио ју је за косу и повукао у спаваћу собу.
„Ти ћеш мене да контролишеш кад се враћам?! Глупачо једна! Спавај тамо, цркни!“
Скупчала се на крај кревета, а сузе су јој без престанка текле. Биле су вреле и пекле су је по образима. Замишљала је брак као романтичну бајку, а не овако. Цео свет се срушио на њу. Мисли су јој биле конфузне, није знала шта је урадила да га изнервира. Кривила је себе што је заспала у дневној соби.
Следећег дана када се пробудила, он је већ био изашао. Осетила је мало олакшање.
Изненађење је уследило када се вратио. Загрлио ју је, као да се ништа претходне ноћи није десило:
„Како је моја лепа женица?“
То ју је мало смирило, покушала је да пронађе оправдање за његово понашање: можда је имао тежак дан, био нервозан, можда је имао проблеме на послу, па је зато попио. Вера у њихову светлу будућност вратила се на тренутак.
Али све је то кратко трајало. Живот јој се врло брзо претворио у вртлог из ког није знала како да изађе. Његово ноћно скитање, пијани изливи беса, насиље, модрице по целом телу – постали су њена стварност. Ноћу су се њени врисци чули кроз целу зграду, па су је комшије почеле гледати сажаљиво. Срамота ју је било да излази, да се јавља пријатељицама, није смела да се врати кући. Није имала посао, није имала новац, није имала коме да се пожали ни ко да јој помогне. Само би је мајка с времена на време позвала да пита како је. Њој никад није признала ништа, али по забринутости мајке знала је да глас увек изда кад лаже.
Прошли су дани, недеље и месеци, а од оне девојке пуне енергије, веселе и хировите, није остала ни сенка. Тонула је у очај и безнађе. Сви су били у праву кад су јој говорили да га остави. Али тад их није разумела. Мислила је да су пријатељице љубоморне, а родитељи ништа не разумеју. Сада је највише болео последњи очев говор – још увек је био љут на њу.
Једне ноћи, док је он урлао да ће је убити, а она га молила да је не туче, на врата су закуцала два полицајца. Рекли су да је неко од комшија пријавио буку. Уплашила се кад их је видела, као да је она крива за нешто. Кад су је питали да ли је повређена, рекла је да није. А шта је и могла да каже, кад ју је он гађао погледом и одговарао уместо ње?
Сутрадан, док је била сама, на врата је дошла жена која се представила као социјална радница. Дошао је извештај из полиције о синоћњој пријави.
„Ипак су полицајци схватили шта се дешава“ – помислила је пуна наде.
Жена је ушла и започела разговор. Хтела је да зна шта се заиста дешава. У почетку ју је било страх да прича – срам и осећај кривице су је гушили. Али охрабрила се. Признала је да нема где да оде, да нема новца. Жена је отишла уз обећање да ће јој убрзо обезбедити смештај у прихватилишту.
Пружена рука помоћи учинила је да јој душа заигра од среће. Видела је себе како ради, како је самостална, како поново живи. Наредни дани прошли су у ишчекивању. Сваког тренутка очекивала је звоно на вратима, окретала се на сваки шум. Али нико није дошао. Ништа се није десило. Нада је полако почела да се гаси, а живот је текао као и пре.
Једног дана, док је поспремала стан, случајно се погледала у огледалу. Уплашила се свог одраза – пропало, прерано остарело лице, очи без сјаја, а модрица испод ока тамна и свежа.
„Убићу га“ – прошаптала је – „Убићу га за сва ова понижења, за све болове које ми наноси годинама. Где води све ово? Док не умрем? Никад се неће променити.“
Први пут је осетила бунт који није био само мисао, већ стварно искушење. Скочила је од страха од саме помисли на убиство, грозничаво је размишљала о другом решењу како да се ослободи, али мисао о његовој смрти није је напуштала. Прогонила ју је, говорила себи да је полудела, смишљала како да га остави и где да побегне, али и даље јој је смрт изгледала као једина правда.
Те вечери, кад је зазвонило на вратима, било је рано и није га очекивала. Али то је био он – пијан, бесан као фурија, спреман да уништи све.
„Убићу те! Крадеш ме! Врати ми паре што си ми узела!“
Инстинктивно се повукла ка кухињи. Није разумела шта прича. Муцала је док му је објашњавала да није узела ништа, да га не краде. Осетила је снажан ударац изнад левог ока. Још један – и нос јој је прокрварио. Плакала је, молила, он ју је шутирао, вукао за косу. И тада је одлучила. Ухватила је кухињски нож и забола му га право у груди. За њега је напад био неочекиван. Застао је, раширених очију, тетурао се ка њој.
„Ђубре“ – погледала га је пуна мржње и кренула ка ходнику.
У том тренутку отворила су се улазна врата и ушли су полицајци. Застала је кад их је видела.
„Убила сам га“, рекла је гласом који као да није био њен – и онесвестила се.
Све што се дешавало после било је као на филму: саслушања, сведочења, лекарски прегледи. У међувремену, била је у кућном притвору код својих.
Судска рочишта била су тешка. Морала је поново да се присећа пакла у ком је живела претходних година. Свака реченица сведока бодила ју је као нож. Сви су знали шта се дешава иза затворених врата. Највише ју је заболело када је мајка тихим, дрхтавим гласом причала о телефонима и сумњама да се нешто лоше дешава са њеном ћерком. Тада је гледала празно испред себе и молила Бога да све што пре прође.
Није јој било лако. Понекад је осећала кривицу што је пожелела његову смрт, а помисао да је убила човека – била је страшна. Али одмах затим би себи говорила да је то једино било праведно. Нико јој није помогао – била је приморана да сама донесе пресуду за пакао у који јој је претворио живот. А сада њој суде.
Није је било брига колика ће казна бити. Затвор ће издржати. Али питала се – како ће да зарасте рана у души? Како ће поново веровати људима? Да ли ће моћи да живи са оним што је учинила?
Док је стајала и чекала пресуду, крв јој је тутњала у ушима. Руке је ставила на клупу испред себе да не падне. Одлучивало се о њеној судбини.
„Шта буде – нека буде“, помислила је. „Нека буде како је записано.“
Емоција у завршним речима судије занемела је целу судницу:
„Правда не може да се доноси само по слову закона. Убиство је тешко дело, али жена која је годинама живела под сталним терором и страхом – не може поново бити кажњена. Правни систем не сме да игнорише суровост коју је преживела. Зато овај суд доноси ослобађајућу пресуду.“
Ослобађајућа пресуда јој није донела олакшање. Осмех који јој се појавио на лицу био је пун бола и презира.
ИЗ ПТИЧЈЕ ПЕРСПЕКТИВЕ
Ја сам Црни Гавран – тако ме назва једно дете кад сам био млад.
Још увек живим на дрвету на ком сам се излегао. Никада га нисам напустио. Већ сам стар, али не бих знао да кажем колико је то у људским годинама.
Волим да посматрам људе, посебно откако сам повредио једно крило. Много су другачији од нас и нисам увек сигуран да ли је оно што раде добро или лоше. Разумем и шта говоре, али не све. Понекад покушам да поновим неку реч и за дивно чудо – успем.
Највише посматрам кућу поред мог дрвета. Има пуно прозора. Виде се и степенице до горњих спратова, па нисам пропустио ниједно кретање по њима. А није да има нека велика ужурбаност, све се своди на свакодневну рутину.
У приземљу живи Бака. Ту је откад знам за себе. Стара, погурена. Или гледа телевизију, или стоји на прозору и посматра пролазнике. Понекад себи нешто у браду мрмља, прича сама са собом. Час се смеши, час се мршти. Код ње нико не долази, она никуд не иде.
На спрату изнад Баке живели су Жена и Мушкарaц. О, тамо је имало шта да се види, па и да се чује. Мушкарaц је ујутру излазио из куће. Понекад би се вратио поподне, али чешће касно увече, тетурајући се. Једва се пео уз степенице до првог спрата и кад би стао пред врата, почињао би да виче тако гласно и да лупа, да чак и ја чујем: „Курво! Отварај! Убићу те ако одмах не отвориш!“
Када би ушао у кућу, наставио би са: „Курво! Убићу те!“ Дешавало се да маше рукама, да удари Жену, а она врисне: „Идиоте! Пијандуро!“ Ретко, врло ретко, он би се сручио на кревет и не би устајао до сутра. Сутрадан кад би се пробудио, грлио би Жену, а она би плакала, ударала га по грудима. Плакао би и он, али ја нисам знао шта се тачно дешава.
Увек кад би се увече чула галама одозго, Бака би погледала нагоре ка таваници и, као пас, подигла уши. А чим би гласови утихнули, она би као папагај поновила: „Курва! Идиот!“
Жена је најчешће седела код куће. Око поднева би изашла с великим тамним наочарима, чак и кад је облачно и кад пада киша. Једном, кад је било топло и сви прозори били отворени, чуо сам Баку како мрмља: „Модра је око очију, па их крије. Курва!“
Жена се увек брзо враћала с неком торбом. Потом улазила би у кухињу, прала, кувала. Веома често је телефоном разговарала с неким. Понекад би плакала, понекад би се смејала. Само тад је изгледала срећно. Али чим би пао мрак, чак и с моје гране видело се да је у неком грчу. Или би седела на столици и ломила прсте, или би се склупчала у кревету покривена преко главе. Можда је и успевала да заспи пре него што се на вратима појави Мушкарaц.
Изнад њих, на последњем спрату, живео је Самац. Он се последњи доселио. Увек је био сам, па сам га назвао Самцем. Само једном је неки висок човек дошао до његових врата, дуго куцао и отишао. Самац је био код куће, али није отворио. Чудан човек. Понекад је излазио из куће рано ујутру, вратио би се поподне. Дешавало се да спава до подне, па онда да изађе и не врати се до сутрадан ујутро. Кад је био код куће, седео је у фотељи поред прозора, читао новине и увек у десној руци држао цигарету.
Мени се Самац није допадао. Кад је излазио, ако сам случајно доле па нам се сретну погледи, прошли би ме жмарци. Не знам због чега – птичја интуиција. У ствари, ја се плашим свих људи, иако не шутирају сви каменчиће на мене кад пијем воду. Не плашим се само за себе, плашим се да се не деси нешто лоше било коме, као што се десило недавно. Ево како је било:
Једног дана испред улаза у кућу срели су се Жена и Самац. Она се враћала с пуном торбом, а он је некуд био кренуо. Застали су, и она му се осмехнула, а био је то онај њен најлепши осмех. Самац је узео торбу од Жене и однео је до њеног спрата. Потом је отишао, а она ушла у стан – не као иначе, него лако, поскакујући. Изнутра се чула музика, лагана, разиграна.
Њихови сусрети испред куће и на степеништу постајали су све чешћи. Разговори све дужи. Кад би се Мушкарaц враћао кући и викао: „Курво! Убићу те!“, Жена више није одговарала: „Идиоте! Пијандуро!“ Не, сада се повлачила у кухињу и чекала да он заспи па да и она легне.
Била је већ зима кад се једног јутра Жена попела на спрат код Самца. Самац јој је отворио врата, ухватио је за руку и увукао унутра. Врата је затворио ногом и, док сам трепнуо, већ су се котрљали по кревету. Тако је било целе зиме, све док дрвеће поново није олистало и време отоплило.
Бака је и даље оштрила уши као пас, али сад је широм отварала и очи кад би видела Жену и Самца како шапућу испред куће. И увек нешто мрмљала у браду кад Самац дотакне Жену по коси или је помилује по образу.
И онда се то догодило.
Било је око подне кад се Мушкарaц изненада појавио испред куће. Бака је чула шкрипу његовог старог аутомобила и истрчала напоље. Нешто му је причала, махала рукама и показивала на Самчев прозор. Мушкарaц је само слушао и црвенео. Одједном је утрчао у свој стан, из фиоке у кухињи извадио пиштољ и потрчао уз степенице ка Самцу. Свом снагом је ударио врата и почео да виче:„Курво! Курво! Знао сам да си курва! Убићу те!“
Жена и Самац, голи у кревету, били су пренеражени од страха. Жена је само крикнула, и у том тренутку се чуо пуцањ. Један, па још један. Мушкарaц је бацио пиштољ у страну и клекнуо на под. Само је покрио лице рукама.
Све је било тихо док није дошла полиција. Мушкарцу су везали руке и одвели га. Дошло је и возило које је однело тела Жене и Самца.
Бака је све време стајала на отвореном прозору. Кад се све смирило, само је рекла: „Курва! Идиоти!“ и затворила прозор.
И даље волим да стојим на својој грани посматрајући кућу преко пута.
Кроз високу црну траву јурим зраке јутарњег сунца који се виде кроз процепе Борим се на путу са опасностима које носе заводнички мириси На чистини упадам у замку живог песка погледа ледено сивог зрневља Урањам да бих се спасао дубље и дубље не желећи да изађем ипак проналазим крај Ту ме чекају сирене на бреговима позивају ме да им чешљам косу да им скидам шкољке са крљушти Нешто ми говори – бежи док руке срљају напред желе додиром да оповргну лаж Али нема лажи, ни фатаморгане пошто је пустињак нашао оазу са једним бокалом вина из којег сипа жена црне косе сивих дијамантских очију и усана са којих се чује море
Мадругада
Реч постаде месо и ходаше пустим улицама ноћи Клизила је самоуверено низ калдрму Спуштала се низ брдо са намером Неко би рекао да лута да тражи не знајући да је то свезнајући Нема сумње у покрету Пут је предодређен Низ брдо ка води која дозива певајући луди од узбуђења док Реч у свом ритму пролази поред шарених зграда Оронулих обојених Пролази поред белог голуба руку које говоре Em nome do Pai do Filho e do Espirito Santo Не застаје не појми Само наставља даље у присуству заборављених Они настањују тај свет Они га називају домом Тај свет између светова оног од јуче и оног од сутра Не брину они за још једног пролазника Може бити само један од њих Не марећи се мимоилазе нада и безнадежност Сви свеци и њихове осматрачнице раштркане по Лишбои не нуде поглед који Реч тражи Спуштајући се ка тријумфалној капији она буди све које треба Данас нема кашњења Пролазећи испод тријумфалног лука дочекује је ветар Носи поздраве радује се Реч корача по тргу Заобилази краља на коњу Поздравља певајуће воде заузима место поред усамљених стубова и постоља испред океанског коридора Чека да се обистини речено Небо мења боју и најављује први зрак јутра Светлост сваким тренутком пресвлачи град у нови живот Поклања чудотворни смисао Обелодањује све скривене лепоте Она затвара своје свевидеће очи Жели да осети јутарњи мраз мирис океана и топлоту сунца на кожи И у почетку беше Реч а онда би чудо
Порођај
капљица зноја игра на њеној црној обрви пред оком упија оштре зраке и пламен поморанџи у кецељи обгрљеној рукама поскоче са сваким кораком клизе ударају дах јој је тежак терет који носи пред њом играју боје врти се свет као глава сунцокрета пљувачка и крв сједињују се из носа по језику она пада с ногу на земљу да гледа облаке којих нема сливају се поморанџе низ кецељу растурене разбијене
Крваве наранџе
врт наранџи у Севиљи је горког укуса црвене су наранџе натопљене крвљу својих баштована красе земљу неверника маме осмехе миришу на срећу коју Мавари нису имали а коју су толико тражили поносне су наранџе севиљске свуда истакнуте горке укус је никакав тече крв маварска у њима све је у изгледу Херкулова златна јабука бесмртности бесмртни су само они који су је засадили
1. Stoje na kiši crni konji, kisnu ispred podrumskih vrata neke druge kuće, na kojoj sad su sva okna zatvorena, sem jednog.
Niko ne gleda u konje nego ide nekud noseći ili vukući nešto preko tamne trave. Zastane kadikad, zagleda svoj dragoceni teret.
Ipak, jedna žena, mršava, podigla je tek malo suknju da pređe preko jarka s vodom, smeje se samoj sebi, skoro luda.
Crni konji kisnu na crnoj kiši, ispred podrumskih vrata. A gore u onom oknu upalila se tek jedna svetiljka. I drhti.
2. Ovaj konj je Milutinov, a ovaj Radojev, tu su Jovanov konj i Markov, onog tamo jahao je Nikola sa nevesticom kao zlatnim poklonom.
Ovaj konj je konj Sime učitelja, što nosi bradu bez brkova, što razgovara sam sa sobom i koji začkilji na jedno oko kad zagleda se kome u lice.
Ono je konj koga sam se bojao kao dečak, pokušavajući da mu stavim sedlo ili oglav, zalećući se više puta prema njemu sa konjskom opremom u naručju.
A ovaj konj ne pripada nikome, nego ga jaše jedan istinski anđeo, ali kad to niko ne vidi: dolazi noću u štalu i izvodi ga iz nje da bi ga u zoru vratio sveg oznojenog i bez ušiju. (A ove mu posle narastu u toku dana, malo-pomalo, dabome.)
3. Mali konji od hartije za dečja dosećanja, jedni crveno obojeni, drugi plavi, uvijaju se oko plamena svećice ili pored štednjaka.
Drveni konji koji hodaju svaki čas gubeći i opet hvatajući ravnotežu, kao živi, dok njihov vlasnik seje ludo brašno na ludo sito.
Konji načinjeni od senke prstiju i šake na duvaru, dok napolju zimska večer cvili kao neko uhvaćen kleštima za mišicu ili prste.
4. Ovaj konjić je uistinu nadrealan. Puši jak duvan, sve gledeći kako promiču naokolo vatrene pahuljice.
Sedi kadikad u pozorištu, sam u redu, oko njega, dole i gore, nasmejana lica onih što se, dok se smeju, podgurkuju laktom ili kolenima.
Hoda sam ulicom od duvandžiiice do staklare, ne osvrćući se na vod vojnika ili starce. I sam ima vojnički šinjel prebačen preko leđa, stupa pravo.
Često igra na tomboli, kad dobije, časti malo društvo sirotih konja iz zaprege, kad izgubi, osami se u kakvoj udaljenoj prostoriji i plače.
Poznaje lično Dailja i Bretona, a o Zoli izražava se njišteći i s podsmehom.
5. Ovaj konj je dobijen na lutriji. Vlasnica mu je devojka crvenih očiju i sa makazama za nokte. U trobojnoj haljini šeta se između konja i šapuće.
Drži čvrsto uzde vodeći svog konja ka kući gde sede uz duvar ukućani, već opčinjeni njenom pojavom u ulozi buduće jahačice.
Ali, evo je gde uvodi konja u kuću, i konj pažljivo prolazi između ukućana, koristeći četiri duboke papuče da ne uprlja pod i prostirke.
Uveče sanjaju oboje gotovo isti san: kao konj je poprimio sasvim ljudske odlike i govori, a njoj raste griva i mala (ali zlatna) kopita koja svetlucaju dok trči.
Preko mesečinom obasjane trave, iz večeri u veče, i duže.
6. Konji koji vuku tramvaj konji su očevog detinjstva, rage, uskih pleća, polumtrvi dabome, obavljaju svoj posao za malu nadoknadu u vidu vreće zobi i, naravno, timarenja kasnije u konjušnici.
U tramvaju sede gospe, prinoseći licu male marame od svile, kraj njih su punački anđeli u vunenim čarapama i s anđeoskom obućom.
Neki čova, starinskog kova, upoznaje se sa onom do sebe, uz ustajanje i dubok naklon. Ima knjigu u krilu sa sličicama golih anđela u apstraktnim pozama.
Ja sam dečak sa zadnjeg sedišta, mislim na neko devojče koje i ne pomišlja na mene, nego je usredsređeno na okno tramvaja već zamagljeno kišom.
7. U ciči zimi stoje konji pod smrtnom presudom, konjušnica je zatvorena za ljubitelje konja i druge, oseća se ljut miris zimskog cveća, i sena.
Izvršilac presude zasad je u kuhinji, jede obema rukama, obraćajući se nekoj ženi koja pokušava da mu sedne u krilo, gola golcata, i lepa.
Neko dete nosi čašu s bosiokom, smeje se dok obilazi oko njih klanjajući se više puta, onda se lati usne harmonike i svira u drugoj sobi s velikim ogledalima.
Jednog po jednog, sad izvode konje ispred konjušnice, cimajući uzde i vičući kao ludi. Izvršilac presude ubija konje iz male puške ciljajući ih međ lepe oči izbliza, kao opčinjen.
Konji leže u snegu, nad njima su gola drveta i vran gavran jedini svedok i budući saučesnik.
ulica je mračna još crnja od kiše sanjam prosjaka što po asfaltu povraća svjetlo to je put koji me vraća kući majka ustaje iz jastuka da pridrži moje tijelo i tješi me: ako si prazan u tebi dakle ima mjesta za sve
Na crnogorskom primorju
Dlačice brade se naoštrile ispred ulične lampe njenom je keru bila potrebna čvrsta ruka više ne piša po kući otkako je sviko tu kao san previše puta ispričan zasvjetlucaju joj na jeziku đeca i unučad onda mu pogladi sjajnu dlaku i kaže
ne bi ga dala nizašto a i on je naučio da trpi do besvijesti
Iskra
prepolovljena glava mjeseca zalazi za jorgan tvoje malo lice ko oblak mekani strahovi sve što nas čeka zagrlim
Majka
Talasi od mora i narandžina kora koža što se steže oko malog tijela tek sad sam cijela Talasi od mora i narandžina kora napušteni dom na kom se kori mlijeko tek sad sam neko Talasi od mora i narandžina kora blaga božanstvena ruševina tek sad me ima
Zajedno
Nekad tako želim da te svi odbace da se samo meni možeš vratiti. Nekad tako želim da presuši more tvojih snova a ja da ti budem jedina oaza u pustinji očaja. Nekad tako želim da te nema a ja da sam ništa pa da barem zajedno – ne postojimo.
Sadržano u tragovima
Htjeli smo da šetamo ali su ulice bile ledene moji đonovi skliski i čizme naslijeđene gromade neočišćenog pocrnjelog snijega rame za koje se držim dok gledam preko njega.
Gacko je mjesto radnje u snovima koje pamtim; tamo se sakrilo nešto što ne mogu da shvatim nešto što je postrani, što me gleda iz sjena što sam smatrala svojim dok ne bijah ni žena.
Kad sanjam izviruje iz mojih očiju iznutra Da mi se otkrije cijelo, pa ga zaboravim sutra Oblači poznata lica i nošene košulje I izgovara priče što sam čeznula da čujem
Pod ovim stablom kaže ti si zaspala dok sam svirao tople balade i objašnjavao ko sam nad ovom crnom zemljom što mi se s prstiju ljušti ti si posmatrala nijemo predio koji se ruši -
i znajući sve što jesam otkoračala si lako postao sam niko pretvoren u svakog sad da me opet nađeš lomiš se po ledu a ja sam samo trag na tvome desnom rebru.
Kada podignem kapke šta je istina ne znam neko u meni meni napušten, neko u meni prezren ali znam dok stojim u podsvijesti na pragu da nas dotuče ono što sadržano je u tragu.
У моју радњу мало муштерија улази. Обично наставници који траже комплете животиња за оглед на часовима биологије. Продајем жабе, инсекте, гуштерчиће. Ускоро ћу морати да затворим радњу, не могу да покријем трошкове. Ал` тако сам се навикла на ову собицу, пуну мрака и мириса формалина.
Једног дана ми је у радњу ушла жена. Малена, склупчана као грудва снега у пролеће. Није ме ни погледала. Вероватно и није пошла да купи нешто, него јој је позлило на улици. Клатила се и пала би да је нисам придржала за руку.
„Имате ли кртице?“, упита изненада незнанка. Очи су јој цаклиле као стара покидана паукова мрежа с паучићима у средини – зеницама.
„Баш кртице?“, упитах. Требало је одмах да јој кажем да кртице никада нисам продавала, нити сам их видела. Али она је желела да чује нешто друго. Сагоревала ме је погледом.
„Немам“, рекох. Она уздахну и изненада се окрете у страну.
„Станите“, повиках, „можда и имам кртице“.
Застаде. Погледа ме.
„Кртичја крв лечи“, шапну жена, „треба само три капи да се попије“.
Ухвати ме страх. Мука јој је улубљивала очне дупље.
„…или да бар мало заустави болест“, шапну, па јој глас утихну.
„Јесте ли ви болесни?“
„Мој син“.
Њене руке, истањене као суво грање, склизнуше са пулта. Хтела сам да је умирим, да јој нешто понудим, макар чашу воде. Узана рамена су јој се губила у тамносивом капуту.
„Хоћете ли воде?“ Узе чашу и испи је, а мрежа бора око очију јој затрепери. „Ништа, ништа“, промрмљах. Нисам знала шта да кажем. Она се окрете. Пође ка вратима.
„Даћу вам кртичју крв!“, севнух.
Повукла сам се у задњу собу. Нисам размишљала шта радим, нити ме је занимало како ћу је слагати. Нисам имала одакле да узмем ту крв, нисам држала кртице. Она је чекала испред. Залупила сам вратима за собом, да не види шта радим. Маленим ножем који сам извадила из фиоке, из кутије прибора за пецање, засекох свој зглоб. Из ране потече крв. Није ме болело, али ме је било страх да гледам како крв цури у епрувету. Сабрах се некако – на дну епрувете је већ било неколико капи. Изађох из задње собе и кренух ка њој.
„Ево вам“, рекох, „ово вам је крв из кртице“.
Она се загледа у моју руку низ коју су још клизиле капи крви. Није посегла за епруветом. На силу сам јој бочицу угурала у руку. Она извади новац из похабане ташне.
„Не. За шта…“, рекох.
Погледала ме је. Бацила је новчиће на пулт и замакла за врата. Хтедох да је испратим или да јој бар дам још мало воде пре него што изађе, ал` осетих да јој више нисам потребна, да јој нико више није неопходан.
Јесен је засипала град магловитим данима. Требало је већ да затварам радњу. Било је хладно, људи су промицали крај излога. По таквој хладноћи купаца није било.
Једног јутра врата се реско отворише. Она, мало жута, уђе у радњу. Затрча се ка мени. Хтедох да се сакријем у споредни ходник, ал` ме предупреди. Загрли ме. Заплака се. Садржах је да не падне, толико је била слабашна. Изненада подиже моју леву руку. Рана од реза је зацелила, али она откри место реза. Залепи своје усне на мој зглоб и сузама ми навлажи кожу и рукав плавог комбинезона.
„Он хода!“, исплака жена и длановима сакри несигуран осмех.
Хтела је да ми да новац. Носила је нешто у огромној торби. Осетила сам њену згрченост, круте мале прсте који не подрхтавају. Испратила сам је. Дуго је стајала на углу, ситна и насмејана у мразу. Потом је улица опустела. Било ми је пријатно у радњици. Тако ми се слатким чинио глупави стари мирис формалина.
Још истог дана, послеподне, за пултом у радњи стајао је човек. Висок, суздржан, уплашен.
„Имате ли кртичје крви?“, упита.
Погледом се закова у моје лице не трепнувши.
„Немам. Никад овде нисам продавала кртице.“
„Имате! Имате! Жена ми умире. Само три капи…“. Ухвати ме за леву руку, и извијајући га, подиже зглоб на силу: „Три капи, иначе ћу је изгубити…“
Крв ми је споро текла из реза. Човек је држао епрувету, а капи су се као мрави сливале ка дну. Онда је оставио новац на пулту.
Сутрадан ујутру је испред радње стајало много људи. У рукама су стискали бритве и епрувете.
„Крв од кртице! Кртичју крв!“, викали су, лупали су, крештали су.
Nova eksplozija je bila gromovita. Na trenutak mi se učinilo da gubim sluh i da mi puca tlo pod nogama. Nisam čula vlastiti krik, samo se smanjo pritisak u plućima. Plamen se vinuo u noćno nebo, a talasi vreline pokriše dunavsku obalu, sve do mog skrovišta na suprotnoj strani reke. Ode poslednji most, pomislila sam. Zbogom, Novi Beograde! Ili je samo toplana? Gotovo svakog dana se zapali, uruši ili prosto svene deo poznatog života. Tako i sad… Šta god da se dogodilo, mora da je veliko. I sigurno nije bez žrtava.
Nisam se usuđivala da izađem i osmotrim. Možda mi poharaju skrovište. Ili nabasam na ozverenog u mraku. Do sada sam srećno izbegavala susrete i nisam želela da zamišljam šta će me snaći ako stanem na put nekom od njih. To i nije bilo lako zamisliti. Ozvereni više nisu bili ljudi, ali nisu postali ni prave zveri, bez obzira na divlji, poživotinjeni lik. Pokretao ih je rušilački gnev, u našem svetu neviđen, nimalo nalik pokoravanju prirodi ili pozantim oblicima ljudskog razaranja.
Prvi slučajevi ozverenja opisani su kao obrnuta evolucija. Hod unazad ka svitanju sveta. Počelo bi bezazleno, nalik ranoj fazi staračke demencije. Ne možeš da se setiš datuma ili imena. Teško pronalaziš željenu reč. A onda, mnogo brže nego kod senilih, zaboravljanje postaje dramatično. Brišu se uspomene, nove i stare, bez razlike. Sa njima pod ruku odlaze opšteljudska znanja i veštine, kod starih jednako kao i kod mladih osoba. Ozvereni ne zna za levo i desno, gore i dole, napred i nazad. Ne razlikuje strane sveta, ne poznaje simbole, tako da više ne ume da čita, pa ni da govori. Muzika ga neprijatno uznemirava, ali je teško reći ima li taj beslovesni stvor neka složenija osećanja.
Lekari su ih lečili, naučnici proučavali – uzalud. Njihovi rezultati, ako je nekih rezultata bilo, brzo su nestajali u zaboravu zato što bi se i sami ozverenima pridružili.
Ozverenje je ličilo na zaraznu bolest. Širilo se kao požar, takoreći na naše oči, ali nije utvrđeno kako i da li se uopšte prenosi. Zašto se čovek preobrazi u zver? Razumemo tek kada nam reči zamene krici, rika i režanje.
Nekoliko zverskih, nedokučivih a opet jezivih glasova, dolazi iz blizine mog skorvišta. Guranje i bat bosih stopala. Uskoro će mi biti pred vratima. Do danas nijednom nisu ovoliko prišli. Manje ih je na mojoj strani reke.
Ulaz u skrovište je valjano poduprt. I, što je još bolje, ozvereni ne prepoznaju vrata niti se dosećaju kako se koriste. Ugasila sam svetlo, primirila se. Samo da prođu, za minut ili dva ih neće biti. Nestaće put pakla iz kog su izmileli.
’’Hej, ima li koga? ’’, čula sam iz tame.
Razgovetan i očajan poziv.
’’Ljudi, čujete li me?! ’’, dozivao je isti glas. ’’Ima li ljudi, heeej? ’’
Bio je zadihan kao da beži i prestravljen kao da mu je gladna horda za petama.
’’Hej! ’’, javio se još jednom, a onda ga nadglasaše tupi zvuci, komešanje i urlici bez značenja.
Posle nekoliko minuta – tišina. Muk od koga se ledi srž.
Možda je trebalo da otvorim skrovište i pustim ga? Ozvereni se ne bi dosetili. Samo bi im nestao pred njuškama. Ali, ne. Ne! Šta je tražio sam u tami? Budala. Nema smisla da rizikujem… Zbog koga? Pa ja ga i ne poznajem!
Čemu? Glupo bismo stradali i on i ja.
Možda on i nije stradao. Ne znam šta se dogodilo, ne zaista.
Neću da mislim na njega. Obrisaću ga iz sećanja.
Nemam pojma ni kako izgleda, kako je izgledao pre… ovoga. Nisam ga ni videla.
Zaspaću i sve zaboraviti. Ležaću sa zatvorenim očima.
Stiskam kapke. Ne ide.
Ne mogu da spavam.
Ne smem da zaspim.
Ako zaspim, pitam se da li ću sanjati… to pred vratima? Zaboraviću ružno, to što je bilo, tu negde. Ispred tog, kako se već zove, to kud se ulazi i izlazi… Kroz šta se prolazi. Prolazi se, zar ne? Nisam sigurna kako. Ne mogu svega da se setim ali… znala sam. Znam! Nešto gadno se događa. Ili se već dogodilo. Bojim se, ne mogu da dišem od straha. Osećam! Blizu je nešto, kod mene je nešto…
Prvi stigao je Vasa, Tri je mrčio nas časa. Odmah potom stiže Oleg, Mnogo neprijatan čovek. Posle njega dođe Akim, Taj tu povodom je svakim. Iza njega stiže Bora, Uzgred, prava noćna mora. Posle njega tu je Vadim, Njega posebno se gadim. Nakon njega stiže Stepa, Kad će jednom već da krepa? Poseti nas tad i Tima, Koji smučio se svima. Uvali se tu i Pavle, Taj u mozak kuca čavle. Taman zgodno – evo Vanje, Došao da vidi stanje. Načas svratio i Vita, Srećom, produži da skita. Nije prošlo pola sata, Kad na vrata zvoni Nata. S njome stigla je i Gala, Neopisiva budala. Potom upao je Stas, Težak davitelj i pas. Potom nejasno otkùda, A još manje jasno što – Pojavi se ona Ljuda (Glupa kao retko ko). Potom eno stiže Rudi – Pa kad zviznu šamar Ljudi! A kad dođe Ilija, Tu sam pukao i ja. Kraj.
*
Kroz najjaču moguću lupu, Ma kako da pribor je jak, Na karti da zriš Gvadalupu – Zadatak je nimalo lak.
Egzotično kaskadno ime Ukrašava dostojno nju, I ja sam se, opčinjen njime, Oduševljen, obreo tu.
Božanstvenih boja paleta I Kreolki predivna put Kod plejboja odmaklih leta Izàzvaše divljenja ćut.
Po svetu sam jezdio celom, U Podlipke stigoh na prag, I nebo sam dirao čelom, I ćuh me je ljubio blag.
Pa čak i, zavučen u rupu, Života kad dòticah dno, Božanstvenu snjah Gvadalupu, Al’ mišljah da reka je to.
I najzad – što uvek sam hteo – Dočèpah se njenoga tla I sebe, kô Rusije deo, U nju sam ugradio ja.
I možda će nekome glupo Izgledati sledeći čin: Obznanjujem ja, Gvadalupo, Da tvoj sam ubuduće sin.
Pa primi me ti, Gvadalupa, Od Rusije mile na dar, Ne odbij bećara što stupa U doba kad čovek je star.
*
Vani veje, vetri plaču, Zavejan je perivoj, Tri u mom zamrzivaču Flaše pokrio je znoj.
Nevreme me zatrpalo, Mrazno jutro, februar, Da l’ da trgnem votke malo, Tek da raspali mi žar.
Kako da te, reci, draga, Ne šiknem na sabajle, Da pijanstva mila vlaga Preplavi mi biće sve.
Nek poteče u veselju Napitak što gali njuh, Ljubavnu rasplamsa želju, Obujmi vedrinom duh.
Radi telesnoga zdravlja, Da bi duši dao kras, Od krompira on se spravlja Uz pokòji žita klas.
Votko, trojka-ptica ti si, Leti moj za tobom zor, Da od jutra pijan nisi – Kakav moraš biti stvor?
I elita i pučanstvo, Takoreći zemlja sva, Štuju tvoje veličanstvo, Vladarko nad srcima.
*
Šta mi znamo o haj-teku? Ma, računaj, ništa baš, Dani nam bez njega teku, Prost je ovaj narod naš.
Zlo se piše našoj deci – Um od njega im je trom: Bez haj-teka naši preci Čvrsto gradili su dom.
Množili se, hleb su pekli, S puškom išli su u lov, Bez haj-teka šume sekli, Cure vodili u rov.
Potukli su atamáne[ Ataman (rus.) – kozački vojni starešina. (Nap. prev.)], Smrtan zadali im tuk, Rasterali sluge strane, Koje bunile su puk.
E a Asteci i Maje Behu kao naša mlâd – Dobro znahu haj-tek šta je, Ali gde su oni sad?
*
1. Ne bejah ja sa Kristiforom, Al’ zamišljam ga gde Daljinu seče moćnim zorom Dok španske vodi brodove.
Odlučio je on da krene Na put što tad ne beše znan, Preseče vale što se pene I ostvari na delu plan.
Odjednom kopno on je sreo, Kroz durbin pogledavši jak, A čega ono beše deo – Školarac danas znade svak.
Al’ on onomad nije znao, I stog u taj je važni dan Pred njime ponosito stao Kontìnent prekrasan i stran.
I oseti on radost živu, I veliku sa njome slast, Jer kopno nudi perspektivu Za novac, titule i čast.
A draži jako i taštìnu, Jer besmrtnost se smeši tu, Đenovljanskome tome sinu Što žilu ima jevrejsku.
Ta kome padalo na um bi Da odbije ovakav dar, Al’ nismo ovde svi Kolumbi – U tom i jeste cela stvar.
2. On misao naprégnu svoju: „I šta da nađem Novi svet, Kô Šliman štono nađe Troju – Za koga to je blagodet?
Pod mračnom zastavom konkìste A ona pohlepe je steg, Doploviće da blago sliste Pustòlovi iz društva sveg.
Istrebiv sasvim Indijance, Da utaže za zlatom glad, Dovúći tu će Afrikance, Od žića praviće im had.
U ropsko baciće ih stanje Pustòlovi i slepci ti. Pa što u takvo hrlim sranje Na svojoj Santa Mariji?
Od toga posla boli glava Jer mnogo prljav je i tmor. Pa treba li mi takva slava?“ – Zapitao se Kristifor.
3. Al’ zdravog uma čuo glas je: „Predviđanju uprkos zlu, Civilizacije će klasje Isklijati na ovom tlu.
Budućnost nije tako sura“ – Razmišljao je Kristifor – „Jer ovde će literatura Satvoriti nečuven tvor.
I biće svak u njoj gromada I svoje zemlje divan kras – Kortàsar, Borhes pa Amádo, Giljên, Mistrâl, Valjèho, Pas...
Pa tu su Pele, Maradona, Pa Ronaldinjo i Kakâ – Ko znȁ za njih u leta ona – U doba srednjovekovlja?
4. Navèli smo: literatura, I fudbal, jasno – to je to, Al’ tu je još i diktatura – Šta s njome ćemo gospodo?
I Papa Dok, Tontôn-makùte, I Stresner tu u isti mah – Na dobro nè mogu da slute, Što otkad znam za sebe mnjah.
Pinočea, Truhilja netom – Zar čovek prevideti sme? Pa šta da radim s Novim svetom? Da otkrivam ga ili ne?
I šta će najzad španska kruna Zaključiti da bejah ja – Da l’ orao il’ neka žuna Il’ obična budalina?“
5. … Dok peščan sprud Dominikáne Pomaljao se tad pred njim Pojaviše se pelikani, Iščileo je maglen dim.
Da dene se od mučnih stvari, Kolumbo nije znao kud. Preplanuli su pak mornari Razmišljali: „Da nije lud?“
Ne uspevši u Novom svetu Razrešiti dilema sto – Da baci, reši on, monetu: „Nek okrene se orao!“
*
TAČNA ADRESA
Stanujemo blizu vas, Naći nas je – posla čas. Prvo udesno se krene, Potom ulevo se skrene, A kad skrenete za kut, Videćete jedan put. Pokraj njega stoji zgrada. E, to nije naša zgrada. Dalje sve je vrlo klot. Pored nje je jedan plot. U tom plotu rupa zja, Napravih je juče ja. Kada krenete kroz nju, Pripazite dobro sebe Pošto ekseri su tu – Da vas koji ne ogrebe. Kad teškoća prođe ova, Pasti ćete na dno rova. Nemojte da to vas plaši, Svi tu gosti padnu naši. To je, znate, prosto tako, Ali izlazi se lako. Tad na zemlju treba leći I savladati puzèći Trasu sto metèri dugu I tramvaja gradskog prugu. Videćete vrtić s lica Pred njim stoji govornica. I na broju nula tri Reći će vam gde smo mi. Ta mi smo sasvim blizu vas, Naći nas je – posla čas.
ПОЕЗИЈА ИГОРА ИРТЕЊЕВА
Прве књиге Игора Иртењева појављују се пред крај перестројке – 1989, а његове прве песничке публикације средином осамдесетих година у периодици поклапају се с почетком промена у руској књижевности које је покренуо нови политички курс „гласности, перестројке, убрзања“. Међу њима је најважнија публикација песме „О Петру“ у најугледнијем совјетском књижевном часопису „Нови мир“ (III, 1985). Рецепција његовог стваралаштва код нас није много каснила јер је већ на основу првих објављених дела позван да учествује у књижевном програму на „Данима перестројке“ у Студентском културном центру у Београду (14–22. јануар 1989).
Игор Иртењев је рођен 1947. године у Москви у породици интелектуалаца (оба родитеља су му историчари). По образовању је инжењер, радио је на телевизији у техничкој служби. Почео је да пише касно, после тридесете године. Псеудоним Иртењев, који асоцира на руску класичну књижевност (тако се презива главни јунак Толстојеве трилогије о одрастању), заправо је презиме његове друге жене Соње. Средином осамдесетих година прошлог века био је председник чувеног неформалног књижевног клуба „Поезија“, који је окупљао широки круг млађих аутора, такозвани „нови талас“ руске поезије. Клуб „Поезија“ је омогућио јавне наступе ауторима који тада нису објављивани, што је ујединило припаднике разних књижевних група („сав московски андерграунд“, по Јурију Арабову), и преко својих акција унео новине у начин презентовања поезије и савремене уметности. Захваљујући томе, клуб је оставио неизбрисив траг у културном животу свог времена. Друштвене околности су се неочекивано промениле, и ови аутори су почели да објављују своја дела и постали су познати. Имали су различиту судбину, а неки од њих су се потврдили и на другим пољима (на пример, Јуриј Арабов је сценариста филмова Александра Сокурова). Сам Иртењев је припадао књижевној групи ирониста, представника такозване ироничне поезије (Нина Искренко, Александар Јерјоменко, Јуриј Арабов, Јевгениј Бунимович, Владимир Друк, Виктор Коркија). Као и неке друге тадашње песничке школе (метаметафористи, на пример), они настоје да обнове песнички језик. Покушавају то да остваре помоћу карактеристичног грађанског ангажмана и ироније, која је дефинисана као „реализам незнања“ (Јуриј Арабов), односно неповерење према проповедничком приступу и претеривању у лирском изразу. Од деведесетих година Иртењев сарађује с низом медија (новине, телевизија, радио, интернет), песнички коментаришући дневно-политичке догађаје, због чега постаје широко познат. Посебно се истиче његово учешће у популарним телевизијским емисијама сатиричара Виктора Шендеровича, где је креирао лик „песника без длаке на језику“ (поэт-правдоруб). До данас му је изашло двадесетак књига поезије, међу којима је и неколико збирки са изабраним песмама, а писао је и за децу.
Познати новинар Максим Соколов (који је и стручњак за руску књижевност XVIII века и фолклор) приметио је да су руска рок поезија, песме Јосифа Бродског и текстови ироничних песника са Иртењевим на челу последња савремена поетска дела која се цитирају у свакодневној употреби, која су ушла у руски језик. По њему, то је одлика класичне књижевности, потврда да се та дела тичу свакога. Соколов сматра да су она у том погледу не само последња по реду, већ последња уопште, односно, да каснија руска поезија не поседује тај квалитет, да је она суштински другачија. Због тога ова дела заслужују посебну пажњу. Иртењева су као класика препознале и критика и публика, а и он сам се често у песмама шали на тај рачун (он се, уосталом, шали на рачун свега). Иако се на први поглед чини да је комични елемент у њој доминантан, његова поезија је заправо врло озбиљна. Комично је само форма за представљање садржаја, по правилу озбиљног. Он се бави читавим комплексом тема из руске књижевности и културе. И мада их готово редовно третира у комичном кључу, не одриче се лирике, напротив, његова поезија је у великој мери лирска. После разбијања свих стереотипа средствима ироније оно што остаје на крају јесте лирика.
Поезија ироничних песника, још једне „изгубљене генерације“, настала је на трагу наслеђа руског модернизма с почетка XX века, и надовезује се на стваралаштво првих незваничних песничких група после Другог светског рата. Поред тога, иронисти имају корене и у традицији шаљиве поезије и у не нарочито развијеној традицији руске поезије парадокса и апсурда (Козма Прутков, Саша Чорни, Петар Потјомкин, Хармс и Олејников). Због цитатног поступка, једног од основних у њиховој поетици, али не и једино због тога, иронисте можемо довести у везу и са руским концептуализмом и постмодернизмом.
Али Иртењевљева поезија је шира од програма ироничне школе. Формална припадност ироничном правцу је Иртењеву, поред популарности, донела и отежану рецепцију, показала се и као препрека за правилно тумачење. Петар Вајл га третира као хумористичног песника, а хумор је по њему шира категорија од ироније (хумор је представљање озбиљног као смешног, а иронија смешног као озбиљног). Истицање хумористичког слоја у Иртењевљевом делу говори, међутим, о непотпуном разумевању његове комплексности. Иртењев је сувише сложен аутор да би могао бити смештен у жанровски оквир, ма како широк тај оквир био.
Песник – лирски јунак – код Иртењева је обичан човек, чија судбина није другачија од судбине људи који га окружују. Он је део целине, и дели добро и зло са осталим припадницима друштва. Такву поставку могли смо срести раније – код песника лианозовске групе и, пре свега, у поезији њиховог оснивача Јевгенија Кропивницког. Код Иртењева је, међутим, она много разуђенија него код његових претходника. Иртењев се бави већим бројем тема него они и његов лирски јунак је принуђен да за сваку од њих проналази одговор и да нам понуди некакав закључак. Тај закључак готово никад није експлицитан, и његово право значење можемо сазнати једино уколико га тумачимо у склопу специфичног Иртењевљевог уметничког кода, где ништа није једноставно као што се чини. И сам језик којим се Иртењев служи заводи нас својом привидном једноставношћу и лакоћом. То је оригинална мешавина разговорног језика, клишеа, жаргонизама и високог песничког стила. У ствари, реч је о изразито слојевитом уметничком инструменту, у којем ниједан елемент није случајан, већ сваки има своју добро осмишљену намену и постиже свој циљ искључиво у интеракцији са осталим елементима. Култура и културолошка рефлексија много су присутнији у Иртењевљевој поезији него у поезији песника на које се она надовезује. Oне су део ауторове свакодневице, и он им посвећује велику пажњу и редовно преиспитује разне културне обрасце. Иртењевљеве песме обилују цитатима из класичних, популарних и чувених дела. Али оно што цитира, у складу с промењеним околностима и својим личним искуством, аутор уједно и реинтерпретира. С тим у вези, критичар Артјом Скворцов констатује да Иртењев превладава постмодернизам постмодернистичким средствима. Занимљиво је да су Иртењевљеве песме с временом и саме постале предмет цитирања.
Ауторов друштвени ангажман огледа се у позиционирању флуидног лирског субјекта као једнаког са свима и, у условима касног совјетског друштва, оспоравању клишеа и стереотипа. То је и традиционално становиште руске класичне књижевности, солидарност с „малим човеком“. У социјалистичком друштву проблематизовање постојећих форми представљало је опозицију систему и носило је идеалистички карактер. Иртењев је пак наставио по старом и када се систем променио, у новим околностима он исмева нове датости и нове догме. Но, као и раније, његов протест није политички, већ егзистенцијалистички.
Поред других, већ поменутих обележја Иртењевљеве поезије, треба навести и честу употребу апсурда, која није уобичајена у савременој руској поезији. Ефекат апсурда постиже се низањем фантастичних слика и ситуација, претеривањем у свему или спајањем неспојивог. На пример, према „синтетичкој биографији“ Петра Чајковског („О Петру“), Чајковском је позирао Шагал, а с Мусоргским је овај написао „дело или два“ – „у дуету“. Када читамо такве или сличне редове, неминовно нам падају на памет пионири овог поступка – песници обериути – Хармс, Веденски, Заболоцки…
Иако се у песмама често пита да ли ће његово дело опстати (и даје при томе различите одговоре), јасно је да Иртењев има свест о вредности свог дела и о његовој непролазности. Његова поезија се може доживети као коментар на совјетску и руску стварност, али она поседује универзално значење и могућност да с лакоћом и непосредно саобраћа са сваким читаоцем надилазећи културне, језичке и временске баријере.
Зорислав Паунковић и Душко Паунковић
НАПОМЕНЕ УЗ ПРЕВОД
Игор Иртењев пише искључиво везане стихове. Неке његове песме су изострофичне, неке астрофичне, док су хетерострофичне прилично ретке. Најчешћи облик строфе код Иртењева је катрен, мада има и квинти, секстина, оњегинских строфа итд. Најчешћи метар је, као и код већине руских песника, јамб, али многе песме су у трохеју, амфибраху, има их и у анапесту, а једна је у дактилу. Рима је готово увек права – „за уши“, не обавезно и „за очи“. Најчешће је укрштена – мушко-женска, али има и обгрљене, парне, као и других видова дистрибуције. У неким песмама рима је искључиво мушка, у неким искључиво женска. Оне прве су бројније. Дактилска рима је прилично ретка. Цезура је покретна. Иртењевљеве песме су углавном изосилабичне и монометричне; али има и полиритмичних. Изнимно, у песми Возач и трамвај налази се уметак у слободном стиху. Бели стихови су ретки, и они су готово увек у јамбу. Изузетак је песма „Тек што седох…“, која може бити схваћена као песма у слободном стиху, али заправо је посреди чисти трохеј.
Избор представљен у овој књизи укључује преводе песама у јамбу, трохеју, амфибраху и анапесту. У мери у којој то допуштају разлике између руског и српског језика, у преводу су очуване формалне одлике оригинала. Спондеј је нешто чешћи у преводу него у изворнику. Фразирање је у српском језику силазно, док је у руском узлазно-силазно. Цезура се, иако покретна, углавном налази на различитим местима у преводу и оригиналу. Због ограниченог броја јампских клаузула у српском језику последњи слог дактилске клаузуле се у овом преводу, без обзира на то да ли је затворен или отворен и да ли је под дужином или није, третира као завршетак у ком се остварује иктус и, као такав, користи се за римовање с фонетски подударном јампском клаузулом. У песми „Нису свим на броју козе…“ у преводу је трохејска рима укрштена са дактилском клаузулом која не твори риму већ асонанцу, док су у оригиналу укрштене трохејска и јампска рима. Претпоследњи и последњи слог хипердактилске клаузуле се у појединим случајевима користе за римовање са трохејском клаузулом. Ознака за дугосилазни акценат, која у српском језику служи и као ознака за ненаглашену дужину и као генитивни знак, у овом преводу, када се налази над вокалом у последњем слогу речи, игра улогу акцента.
О смислу писања без тежишта: критика симулације у савременој поезији
У последњим деценијама све чешће се сусрећемо са поетским текстовима који, иако често хваљени, већ на први поглед делују као да су лишени унутрашњег тежишта. Та поезија, мада наизглед амбициозна, формално разиграна и наоружана интертекстуалним сигналима, често не поседује основну снагу која чини поетско искуство суштинским: присуство истинитог, било у језику, било у слици, било у неком кроз стих пренетом унутрашњем нужном набоју.
Није проблем у херметичности. Велики број аутентичних песама није одмах „разумљив“, па чак ни при поновљеном читању не нуди јасно значење. Али оно што их чини живим јесте да у себи носе неки осећај истине, било на плану звучања, било у тембру слике, било у ритму ћутања између речи. Таква поезија не објашњава себе, али задржава пажњу – не интелектуалном досетком, него извесним набојем који се осећа као стварност самог језика.
Сa друге стране, концептуалне конструкције без упоришта, какве често пролазе као “иновативна поезија”, неретко делују као симулакрум поетског. Ту се техника, формално умеће, интертекст и “вишеслојност” употребљавају као фасада за одсуство унутрашњег гласа. Не постоји ризик, нити се ишта полаже на карту истинитости – а читаоцима се оставља да, уколико ништа не осете, посумњају у сопствену дубину, не у дубину самог текста.
У таквом односу, писање постаје чин самопотврде унутар затворених кругова, а не чин обраћања, сведочења или проживљеног трагања. У томе лежи и једна од кључних замки савремене књижевне сцене: под плаштом “сложености”, често се крије празнина без еха, замена суштине формом, испразност обмотана терминологијом, одсуство поетске нужности камуфлирано концептом.
То није поезија која ризикује, која ствара нови простор у језику или осећању — већ писање које производи утисак да нешто значајно стоји иза њега, иако се то „нешто“ никада не деси. Нема слике која се памти, нема стиха који ти се враћа, нема ниједне реченице која ослушкује тишину из које потиче. Та поезија оставља утисак да је ту да потврди културни положај песника, а не да отвори иједну пукотину у језику, стварности, времену.
Она у већој мери припада грантовима, округлим столовима и панелима, неголи самосвести и сумњи коју свака истинска поезија подразумева.
Јер, иако не морамо увек знати шта нека песма „значи“, морамо осетити да је написана из неког центра, па био он и дубоко скривен. Без тог центра, без осећаја присуства унутар самог текста, остаје само техника – колико год слојевита – која без дубљег жара не може истински да понесе, нити да остави траг.
Таква поезија није херметична, него je празна, и као таква не води ни читаоца ни језик нигде – осим у још један круг бескрајних тумачења о ономе чега у њој нема.
Iz zbirke: Džejn Kenjon, Nek dođe veče, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2025. (https://polja.rs/proizvod/nek-dodje-vece/) Izabrala i prevela: Danijela Jovanović
U prolazu
Napuštamo Maui – orhideje na našim tanjirima, kitove koje smo gledali s balkona, mai tai koktele ukrašene voćem – penjemo se na deset hiljada metara sa penzionisanim učiteljicama, udovcima i mladencima. Muškarac i žena pored mene, mladi, krupni, bronzani i uspešni, dugo gledaju u lice jedno drugom bez straha ili stida. Nervozna, zahvalna zbog ruma, svog poslednjeg ostrvskog gutljaja, i cirkulacije krvi, počinjem da čitam Gogoljevu priču o slikaru čija ljubav prema luksuzu uništava njegovu umetnost. Ljudi spuštaju zavesice na prozorima, ostavljaju sunce napolju, i film Trag počinje. Nastavljam da čitam u svom bleštavom stubu svetlosti poput seoske učiteljice, dok iz mraka s moje desne strane dopire zvuk poljubaca. Slagala bih ako bih rekla da nisam krišom bacila koji pogled ka njima. Tokom sporog spuštanja u San Francisku shvatam da sam sve pogrešno razumela: „Ne brini, u redu? Nije se još uvek vratio.“ Prestala sam da pravim pretpostavke o njihovim zanimanjima i o tome koliko zarađuju zajedno. Ponovo su zaćutali. Dotakli smo pistu i poskočili tri puta. Kljun aviona se najzad spustio; Osetila sam kočnice. Žalost mojih suseda je bila stvarna dok su se rastajali kod kapije. On je imao vezani let za Tuson i otrčao je.
Septembarska baštenska zabava
Sedimo s prijateljima za okruglim staklenim stolom. Razgovor je uman;
svi su mu dorasli. Pčele dolaze na spiralno uvijenu koru kruške na tvom tanjiru. Iz mog krila ili s tvoje ruke dopire miris naše jutarnje intimnosti. Kroz vino prolazi zrak jesenjeg sunca.
Komadić istorije
Slatki dah nečijeg veša kulja kroz ventilacioni otvor. Tresak komarnika na vratima. „Nosiš li?“ – ženski glas – „Hoćeš, nosićeš!“ Čujem točkiće kolica za nošenje kako se kreću po trotoaru. Automobilska vrata se meko zavaraju, radilica počinje da se okreće i motor hvata zamah. Dečak na biciklu raznosi novine. Čujem Njujork Tajms kako u svojim plavim plastičnim koricama udara o pod drvenih verandi. U sledećoj ulici đubretarski kamion riče. Žena džogira, gura dečja kolica ispred sebe, ruke su joj ispravljene kao osovine, dečja svetla glavica divlje poskakuje na svojoj tanušnoj peteljci.
Putovanje: posle smrti
Vozili smo se pored farmi, brda terasastih zbog ovaca. Gačak je izleteo iz strništa: njegova senka mi je u jednom trenutku bila na krilu a zatim nestala. Auto je bio topao. Pospani, prošli smo krzo Devonšir: sunce i pljuskovi... Polja, smaragdna u januaru, sijala su se kroz bezlisne ograde, i videla sam čoveka kako čvrsto drži svoju platenu kapu i štap u jednoj ruci, dok savršeno učtivo šalje svog psa ispred sebe da pređe preko stepenika, naklonivši se kao glavni konobar. Našli smo sobu u hladnom hotelu pored mora.
Upravnik je ostavio mrzovoljnu devojku - nije imala više od osamnaest – i papigu da vode posao dok se on sunča u Portugaliji. Gledali smo je kako skida ključ sa zida i baca ga prema nama. Zašto su, pitala sam se, ulazna vrata širom otvorena u januaru, s oštrim morskim vetrom koji podiže vunene suknje lokalnih žena koje su prolazile sa korpama za pijacu prebačenim preko ruku, tela nagnutih napred zbog hladnoće i strmine kaldrmisanog brda? Dve vaze od oslikanog porcelana stajale su s obe strane vrata. Čovek bi mogao da stane u jednu i da još ostane mesta za pepeo... mada bi to morao biti čudan čovek, poput pesnika Dona, koji je navukao na sebe pokrov i pozvao nekog da nacrta prizor njegove samrtničke postelje; ili kao Turgenjev, koji je video kosti i lobanje umesto stanovnika Londona kako hodaju ulicama... O, kada ću ponovo biti gospodar sopstvenih misli?
ОНО СТРАШНО ШТО ВИДИМО У ОГЛЕДАЛУ КАДА ГЛЕДАМО У СЕБЕ – ТО ЈЕ ДУПЛО ДНО
Горан Стефановски (Битољ, Македонија, 27 април 1952 – Кентербери, Велика Британија, 27 новембар 2018) био је један од најзначајнијих македонских драмских писаца. Као добар познавалац и темељан посматрач балканског менталитета и његових противречности, са реченицом прочишћеном од сваке излишности, у својим драмама успео је да прикаже сложену слојевитост стварности ових простора: некада апсурдно комичну, некада трагичну, али увек пуну страсти, бола и наде. Као дете Наде, глумице, и Мирка, позоришног редитеља, животни пут Стефановског био је предодређен његовим рођењем. Одрастао је у Битољском позоришту као сведок проба, дијалога, сценских костима, иза кулиса где се рађа претстава пре него што изађе на сцену. Тинејџерско одушевљење Битлсима и Ролинг Стоунсима одвело је Горана на студије енглеског језика на Универзитету у Скопљу, да би своју трећу годину студија провео на Факултету драмских уметности у Београду. Свој радни ангажман започиње у Одељењу за драму Македонске телевизије, да би се касније вратио на Универзитет као предавач енглеске књижевности с фокусом на Шекспирово стваралаштво. Педагошким радом бавио се и на одсеку за драматургију Факултета драмских уметности, који је основао 1986 године, затим на Драмском институту у Стокхолму као гостујући професор од 1998 до 2000 године , а од 2000 па све до своје смрти 2018 године, као професор драматургије и сценарија на универзитету Кантербери Крајст Чрч у Кантерберију, у Великој Британији. Стефановски има богат стваралачки опус. Поред драмских текстова који и даље се изводе на македонским, балканским, па и позоришним сценама у Европи („Клинч“ (1974), „Јане Задрогаз“ (1974), „Дивље месо“ (1979), „Лет у месту“ (1981), „Хај-фај“ (1982), „Дупло дно“ (1983), „Тетовиране душе“ (1985), „Црна рупа“ (1987), „Лонг плеј“ (1988), „Кула вавилонска“ (1989), „Чернодрински се враћа кући“ (1991), „Гоце“ (1991), „Сарајево“ (1993), „Старац са каменом око врата“ (1994), „Сада му је мајка“ (1995), „Баханалије“ (1996), „Екс-Ју“ (1996), „Казабалкан“ (1997), „Демон из Дебар Маала“ (2006), „Огњени језици“ (2013)), написао је и сценарија за радио и
ТВ драме и серије („Шегрт Шекспир“, радио-драма (1975), „Саслушање железничара“, ТВ-драма, 1976; „Наше године“ – ТВ-серија, 1979; „Тумба, тумба, дивљина“ – ТВ-драма, 1980; „Оаза мира“ – ТВ-драма, 1994; „Аирлија транзиција“ – ТВ-серија, 1996), либрета („Зодијак“, 1990; „Чернодрински“, 1991), као и сценарија за филм („Томе с бензинске пумпе“, 1978; „До балчак“, 2014), и једну збирку прича „Конзервирани утисци“ (2004). „Бушава азбука“ – македонска дечја телевизијска серија намењена учењу македонске књижевности, културе и традиције кроз музику, илустрације и глумачку игру, у режији Слободана Унковског, а по сценарију Стефановског, сматра се најуспешнијим производом Македонске радио-телевизије. Са серијом од 31 епизоде, по једна за свако слово из македонске азбуке, описмениле су се више генерација македонске деце. Горанова „Мала књига замки“, алат за писање сценарија, коју је 2002. године објавио Драмски институт у Стокхолму, преведена је и објављена на више језика, укључујући и кинески. Најмање спомињани, али не и неважни, јесу Горанови текстови за неке од култних песама рок групе Леб и сол, у којој је фронтмен био његов брат, познати гитариста Влатко Стефановски. Ауторско-режисерски тандем Стефановски–Унковски сарађивао је у већини пројеката насталих по Стефановском тексту , а за српске читаоце је занимљив податак да су у извођењу Драмског театра из Скопља две представе добитници Стеријине награде за најбољу представу на Стеријином позорју: „Дивље месо“ 1980 и „Кула вавилонска“ 1990 године. Иако га је живот одвео далеко, кроз светске сцене, универзитетске амфитеатре и међународне културне кругове, Горан Стефановски никада се није одвојио од македонског битовања. То није био национализам, већ дубока, свесна љубав према једном језику, једној историји, једној борби за идентитет. Македонија за њега је била место где историја не престаје да се понавља, где трагедија и апсурд коегзистирају са надом и отпором. Стефановски је ту комплексност осећао као своју обавезу да је сачува. Његова уметност је била његов одговор на неизвесност, на прекинуте будућности, на бескрајно „транзиционо време“ у коме је живео његов народ. Горан Стефановски је писао на македонском, изражавао се кроз балкански бол и наду, при том не губећи универзалну човечност. Везаност за македонско није му била ограничење, већ полазна тачка да би се разумео шири свет, јер, како је сам говорио: „Што дубље идеш у локално, то ћеш глобалније звучати.“
Текстови Стефановског, иако македонски и балкански, универзални су, ванвременски и могу да дотакну свако људско биће. Свака сцена у његовим драмама је свакодневна, животна; његови ликови се суочавају са свим оним са чим се суочава сваки човек: са породицом, са друштвом у коме живе, са историјом, са политиком, са идентитетом, али морају да се суоче и са самима собом – као Јаков из драмског текста „Дупло дно“: „Дупло дно је подрум у глави. Тамо кријемо све дупле планове – с којом женом да се оженимо ако наша страда у саобраћајној несрећи, како да штедну књижицу нашег брата пребацимо на своје име ако он изненада умре, тамо су све тајне прељубе, све што смо прећутали, што смо намерно заборавили, тамо је јасно кога колико мрзимо, тамо кријемо сву неверу у оно у шта се јавно кунемо да верујемо и сву веру у оно од чега се јавно одричемо, тамо су складишта сујете и страсти, наша тама и пораз, тамо смо без шминке, без вештачких вилица, без корсета, тамо смо ружни. Међу тим ђубретом и отпадом у нашој глави у дубоком сну леже оковани – наша истина и слобода, наша невиност и људско достојанство. Таква дна имају и државе, и цивилизације. Нико их не чисти. Расту. Напињу девет тешких капија са по девет реза и катанаца. У дупло дно се кријумчаримо сами себи и гледамо сопствени шверц као цариници којима је све јасно, али који не могу да поверују да је неко толико дрзак да сам себе носи, у коферу, илегално, преко свих дозвољених граница. Капије дуплог дна ломе се главом. Са психозом–артистичком, или психозом–шизоафективном, или психозом–револуционарном. Глава се ломи и крвари, као шампањац кад се разбије при поринућу брода. Историја света је историја пробијених дна. Једног дана дно и дупло дно ће се коначно спојити. Тада више неће бити душевно оболелих уметника и терориста. Гледајте се право у очи. Седам секунди. Тринаест секунди. Петнаест секунди. Оно страшно што видимо у огледалу када гледамо у себе – то је дупло дно.“
1 О мне грешному, уви мне грешному, горе мне грешному, љуте мне грешному.
Погибох ва гресех мојих, како ми се дети с грехи мојими, не губи ме Господи, с грехи мојими, и не погуби ме с безакони мојими.
Велици и мнози по истине моји греси и моја безакоња тисушта тисуштами тми тмами пред тобоју, Господи, по все дни и по все ношти и по все часи стреших ти, Господи, прости ме.
Избави ме, Господи, горкија, љутија, злија и напраснија смрти и некраснија.
Даруј ми, Господи, смрт и кончину благу с покајанијем и са слзами и са причаштенијем светих божествених и пречистих Христових тајин са исповеданијем чистим.
Сгреших, Господи, прости ме за име твоје светоје, Господи, прости ме јелика ти сгреших ва все дни живота мојего и по все ношти и по все часи јелико от јуности мојеја и до старости.
2 А се сут греси моји: љубодејаније, прељубодејаније, блуд, нечистота, растљеније тела, раждеженије плоти, истецаније похоти скврније на јаве и ва сне
Сгреших, Господи, прости ме.
3 А се сут греси моји: среброљубије, златољубије, сластољубије, славољубије, самољубије, санољубије, мирољубије, платољубије
Сгреших ти, Господи, прости ме.
4 А се сут греси моји - многословије, љубословије празнословије, скрвнословије, лажесловије, смехословије, блудословије, срамословије, бујесловије, сујесловије, баснословије, спротивсловије, злословије
8 Многажди недостојин си входил јесам ва светују црков и ва свети олтар. многажди недостојин си целовал јесам светоје јевангелије и светија икони и часни крст и мошти светих, многажди недостојин си јал јесми светуја дору и хлеб светуја Богородицу иже от Панагија, многажди недостојин си причастах се светхи и божаствених пречистих тајин Христових, многажди крошку уронил јесам Богородицу светија хлебца или дори или проскури, многажди клет се и ротил се јесам на криве, многажди ва клетву впадох, многажди клетву преступих, многажди многих поклепал јесам, многажди у многих запрел јесам чужего именија, многажди намита лишил јесам мита или најма или мазди јего, многажди у многим посули и мазди взимал јесам, многажди многих лајал јесам, многажди многих укорил јесам, многажди многих похулил јесам, многажди многих злословил јесам, многажди многих саблазнил јесам, многажди многих оскрбил јесам, многажди многих клет јесам, многажди многих бил јесам и до крове а са всеми тиме не простил се јесам многажди осезах и зрех смраднија тајнија детороднија уди моја, многажди на жену или девицу или на отроча красно вазирах с помишљенијем и са желанијем плотским многажди многих обидел јесам, или оклеветал, многажди многих осудил јесам, многажди облених се встати на келејнују молитву и црковноје сборноје пеније на полуноштницу и на утрнују и на молебен или к часом и к литургији и к вечерњи и к нефимону.
9 Не исправил ти јесам, Господи, покајанија и исповеданија на земљи сеј, ва все дни живота мојего, не исправил ти јесам, Господи, ва белцех крштенија а в чрноризцех обета мнишскаго житија и великаго светаго образа скитническаго, и не исправил јесам, Господи, отцем својим духовним ва покајанији и ва исповеданији и ва опитемијах, и не исправил јесам, Господи, поста, поклонов молитви и всакија не створил јесам опитемији и всегда створил јесам дело Божије с небреженијем.
10 Господи, сија все сгреших, сија все исповедују, сих все кају се, сих всех прости ме.
11 Уви мне, како хошту от врага избити грехољубив си!
Господи, сгреших, прости ме, прими ме, Господи, кајуштаго се и помилуј ме, Боже, милостив буди мне грешному и помилуј ме, Боже, очисти ме грешнаго и помилуј ме, саздави ме и помилуј ме, бесчисла сгреших, Господи, прости ме.
Исповедају ти се, Господи, Боже небеси и земљи.
Все јаже сут тајнаја срдца мојего јелико отречно светими књигами и јелико отречно ва светом крштенији и јелико ва постриганији обета мнишскаго - а того всего јесам неисправил, а в том јесам ва всем слагал и преступил.
Јелико ти сгреших ва все дни живота мојего и јелико ва нињешни дан и ва сију ношт и ва си час.
И всегда без числа сгреших душеју и телом, сном и леностију, омраченијем бесовским, ва помислех нечистих и ва забитији ума.
Сгреших срцем и всеми чувсти, слухом, видом, словом и делом и помишљенијем, вољеју и невољеју.
Нест бо того греха јегоже не створих, но о все кају се, прости ме, Господи, и благослови.
Песма је објављена у Антологији коју је приредио Миодраг Павловић 1964. године. Сматара се да песма припада другој половини 14. века. Њен аутор је непознат.
ИСПОВЕДНА МОЛИТВА
Превео са старо српског: Лазар Дашић
О мени грешноме, јао мени грешноме, зло мени грешноме, срџба мени грешноме.
Пострадах у гресима мојим, од саме младости моје, не заборави ме, Господе, због греха мојих и не погуби ме због безакоња мојег.
Велика и многа је истина мојих греха и мојег безакоња хиљада хиљада и брдо брда пред Тобом, Господе, свих дана и свих ноћи свих часа сгреших Ти, Господе, опрости ми.
Избави ме, Господе, горких, љутих, зала и изненадне смрти и некрсти.
Подари ми, Господе, смрт и крај благу са покајањем и са сузама и са причешћем светог божанства и пречистих Христових тајни са исповедањем чистим.
Сгреших, Господе, опрости ми за Твоје име свето, Господе, опрости колико Ти згреших у свим данима живота мојега и по свим ноћима и по свим часима колико од младости моје па до старости.
2
А ово су греси моји: љубочинство, прељуба, блуд, нечистота, разврат тела, распаљивање страсти, истицање тела нечиста на јави и у сну.
Сгреших, Господе, опрости ми.
3
А ово су греси моји: среброљубље, златољубље, сластољубље, славољубље, самољубље, властољубље. светољубље, платољубље
Сгреших Ти, Господе, опрости ми.
4
А ово су греси моји – многоречје, љуборечје, празноречје, скрноречје, лажноречје, смехоречје, лудоречје, глупоречје, лудословље, зановетање, басноречје, противречје, злоречје
Сгреших, Господе, опрости ми.
5
А ово су греси моји: грамзивост, благољубље, подмитљивост, зеленаштво, туђинство, упропашћивост и бедност, насилништво, кривотворство, тврдоглавост, кинђурење, изненадност, непокорност, лакомство, свадљивост, халапљивост, неситост, пијанство, неосећајност, неверство, малоумство, светокрађе, суровост, дрскост, лицемерност, препреденост, лукавство, грабежљивост, превртљивост, незнање, непостојаност, недостојност
Сгреших Ти, Господе, опрости ми.
6
А ово су греси моји: незаситост, опијање, повраћање, тајнојелство и оклеветање, оговарање, осуђивање, гордост, злобност, злопамћење, злосрдост, жестосрдност, немилосрдност, лутање, занешеност, роптање, хуљење, гатање, лењост, безчинство, зломишљење, препирање, ташторечје, непослушност, самосвојство, неправилност у молитви, немарност у својој души, немарност у својем спасењу, немарност у Божјем делу, немарност у црквеном певању, немарност у ћелијској молитви, немарност у монашком правилу, немарност у манастирском општем житију
Много пута недостојан походио сам свету цркву и свети олтар, много пута целивао сам свето јеванђеље и свете иконе и часни крст и мошти светих, много пута недостојан хранио сам се светим дарем и хлебом светим Богородицом из панагије много пута недостојан причестио сам се светим и божанственим пречистим тајнама Христовим, много пута сам честицу пропуштао Богородичног светог хлеба или дарова или причесног хлеба, много пута сам клео и љутио се на противнике, много пута сам у клетви западао, много пута сам у клетви преступио, много пута сам сам оклевао, много пута сам присвајао, туђу имовину, много дара примио јесам мита, најма и дара исто, мноштво у миту и наградама примао јесам, много пута викао јесам, много и многе укорио јесам, много и многе похулио јесам, много и многе злоставио јесам, много и многе оцрнио јесам, много и многе оштетио јесам, много и многе оклеветао јесам, много и са многима сам се тукао до крви са свим тим нисам се опростио много сам пипао и гледао смрдљиву тајну плодности уда мога, много сам на жену или девицу или дечака развратно гледао са помишљом и жељом за телесним додирем, много и многе сам вређао, или оклеветао, много и многе сам осуђивао, много сам лењ постао у ћелијској молитви и у црквеној заједничком певању на полуноћници и на јутрењу и на молбен или за часом и за литургијом и за вечерњем са вама.
9
Нисам се поправио, Господе, покајањем и исповедањем на овом свету, и у све дане живота мојега нисам се поправио, Господе, ни световним крштењем ни за црнорижачког завета монашкох живота и великих светих лица пустињских, нисам се поправио, Господе, оцем својим духовним у покајању и у исповедању и у казни греховној, и нисам се поправио, Господе, у посту, дару молитвеном и ништа нисам учинео за опроштај греха и увек сам се односио према делу божјем с немаром.
10
Господе, све ово сгреших, све што исповедам, свега тога кајем се, све то опрости ми.
Јао мени, како ћу се сотоне ослободити ја грехољубиви!
Господе, сгреших, опрости ми, прими ме, Господе, покајанога и помилуј ме, Боже, милостив буди према мени грешном и помилуј ме, Боже, очисти ме грешнога и помилуј ме, избави ме и помилуј ме, безбројно згреших, Господе, опрости ми. Исповедам ти се, Господе, Боже небеса и земље. Све су то тајне срца мојега толико записано у светим књигама, и толико исказано на светом крштењу и толико у постригу завета монашког а у све то нисам поправљив а у свему томе обмануо сам и преступио
12
Толико згреших – више него броја има песку морскоме, опрости ми, Господе.
Толико ти згреших у све дане живота мојега и све толико до данашњег дана и сваке ноћи и у сваком часу.
И увек безброј греших душом и телом, сном и делом, помрачењу вражјем, у мислима нечистим и неразумном памећу.
Сгреших срцем и свим осећањем, слухом, видом, речју и делом и умишљајем, вољом и невољом.
И онога греха којег не поменух, за све кајем се, опрости ми, Господе, и благослови.
Реч преводиоца:
Једна од најлепших средњовековних песама српског језика је Исповедна молитва, непознатог аутора. Песма је настала у 14. веку у зениту српске средњовековне културе. Написао ју је, по свему судећи, не обичан монах већ за оно време образована особа која је заузимала не мало место у црквеној хиерархији. У прилог томе говори како богат садржај тако и обим песме од 290 стихова.
Због њене естетске вредности песму је уврстио Миодраг Павловић у Антологији српског песништва, такође песма је заступљена у књизи старе српске поезије Према небеским лепотама, Српске књижевне задруге (Београд, 2000.). Али у оба случаја песма је пренета у изворном облику.
Био би грех и неправда да ова лепа песма остане доступна само малом броју читалаца који су упућени у српски језик из оног времена.
Поред великог поштовања према онима који су ову песму открили и дали јој тако заслужно место, она исто заслужује да се нађе у преводу савременог српског језика а с тим и доступна сваком читаоцу.
Опчињен том песмом, дао сам себи задатак да је преведем. Водио сам рачуна да песма остане у свим елементима њене оригиналчности. Никако није ми био циљ да песму препевам, већ само да је учиним разумном где је то било потребно. Колико сам у томе успео – Бог једини зна.
Zorica Bajin Đukanović diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pesnikinja, pripovedač i pisac za mlade. Objavila je osamnaest knjiga. Knjige poezije: TROMB (Rad, Beograd, 1994), POSTAVA (Prosveta, Beograd, 1999) i PLANETARIJUM (Presing, Mladenovac, 2022). Knjige proze: HOTEL FOLOSOF (Zepter book world, Beograd, 2003), SAID, KRALJ SUNCOBRANA (Stubovi kulture, Beograd, 2009) i četrnaest knjiga poezije i proze za mlade. Zastupljena u oko 70 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara i čitanki. Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Dobitnica je „Zlatne strune“ Smederevske pesničke jeseni 1993. godine, nagrade „Dositej“ i 2015, „Zmajevog pesničkog štapa“ 54. Zmajevih dečjih igara 2011, nagrade „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za mlade 2015. godine, nagrade „Bulka“ 23. međunarodnog Festivala pesnika za decu 2016. Nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni dobila je 2020. godine, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade. Živi i radi u Beogradu, kao slobodan umetnik.
SEKS TON Za En
Moje telo je raspolućeno jedan deo je moj drugi zagubljen u tuđini moj deo je lažljiv pun ožiljaka licemeran svadljiv pomeram se ka gubitku i ne bih da uđem u tu prazninu ko zna šta će iskočiti i početi da tvrdi da mu se dogodilo ta dvojnost je bez pontona ponekad je savladam ali obično samo stojim na ovoj obali i sanjam o celovitosti
* Moje telo je zvučna viljuška u onoj krivini se najbolje skriva ponekad odatle proviri neka slutnja onda je probuđeni zvuk zalije peskom tišine zato je moj san uvek pustinja hodati po tom žaru to je sve što mi se nudi i na šta pristaju moja stopala
* Moje telo je anksiozna veverica spremna da se uzvere uz svaku nemoguću želju više liči na lasicu lažno se predstavlja ponekad se sunovrati sa najviše grane posle se pravi da je mrtvo u tome najviše uživa
* Moje telo ne ume da kaže zato ga šalju kod podvodnog logopeda kod doktora za izražavanje želja on ga pak upućuje na reč na papir koji pamti i tako evo me u toj odaji koja više nije gluva soba neko me čuje ti me čuješ
MALINA U PUSTINJI
Za Ingeborg Bachmann
Obmotati se od ćoška oka do malog nokta nožnog prsta sve u mekost položiti pa leći u reči ne granitom ne žadom samo belom plahtom na golost tela listom lovora i gustom senkom masline obaviti kulu tela od sto malih tamnica
* Prvo piti mesečevu vodu studenu kao da će tu biti zauvek onda iskapiti neutaživost posle piti neprozirniju tvar i biti sve žedniji gledajući kroz prazne boce pijane oblake konačno svedočiti iščezavanju i vode i žeđi zatrpavanju bunara
* Zakopati se u svileni pesak pustinje sunčevom kredom iscrtati liniju tela i prepustiti ogledalu mladih lepih torza osvetiti buržujskoj zadatosti stresti svu bol i gorčinu plena vakcinisati se novom pozledom serumom sopstvene kreacije
SURFING
za E. Jelenek
Elfride jaše na talasu koji je svaki put poseče malo iznad nogu i pošto krvi nema ona bol zanemari on se sklupča u grimasu i skrije negde iza ogledala
Otuda su sva njena kratka odsustva tek vidanja remonti samo priprema za onaj strmoglav niz zlatnu penu
Јелена Јовановић рођена је 25. 12. 1998. у Пожаревцу. Љубав према језику и склоност ка писању поезије почела је да изражава још као дете. Песнички узори били су јој Десанка Максимовић и Мирослав Антић, а касније и Васко Попа, Иван В. Лалић, Пабло Неруда и други. Године 2022. објавила је свој песнички првенац Карта за вечност, показавши да постоји та карта која може да победи чак и смрт:
Љубав енергија је А кажу да енергија уништити се не може Она само мења облик И зато ако желиш да победиш смрт Открила сам ти тајну: Заслужи место у нечијем срцу.
Скоро две године радила је као лектор у компанији LINK group. Тренутно ради као професор српског језика и књижевности у приватној Основној школи Владислав Петковић Дис и сарађује са Сектором за издавачку делатност САНУ као хонорарни лектор и коректор. Писање, пре свега песништво, види као разговор душе са собом, а потом и са свима осталима који ће разумети проживљено. То је нешто готово урођено, интуитивно, налик мелодији која жели да изађе и да представи себе другима, да их дирне. Неки људи се једноставно роде као песници. То нема везе са тиме колико често пишу; песма може и спавати у њима годинама, али када се коначно пробуди, она то учини без икаквог напора, нага у својој лепоти.
ДУБОКО У НАМА
Зароним у себе мало дубље Сваки пут кад ниси ту и нађем те Пливаш као да си у води створен И не мариш што те посматрам Од тебе учим о миру Ти као да већ имаш све одговоре Или ти једноставно нису ни потребни Некад само треба затворити очи Препустити се и пливати Отворених очију ипак Ретко се која граница прелази Кретање је само обмана Док ви мислите да неко је отишао Он само безбрижно плива Тамо негде дубоко у нама.
О ЈЕДНИМ ОЧИМА
Тугу у очима бришем ти И осмех ти лице проналази. Најлепшу песму пишем ти Без тебе се душа не сналази.
Свуда у мени има те Време ти ништа не може. У свему нежном видим те По ивицама моје си коже.
Све боје у теби живе су Небеским жаром што пламте И све тужне очи дивне су Ал’ само твоје се памте.
НИСАМ ГОВОРИО НИКОМ
Тешко су ми ноћи падале И нисам говорио ником Да сам све ове године Трагао за твојим ликом.
Да неком си душу грејала У собичку оном тихом Ти би се томе смејала Па нисам говорио ником.
Друге сам очи тражио Обузет твојим ликом Нигде их нисам нашао Ал’ нисам говорио ником.
ИСКРА
Већ годинама у мени Једна искра чудесна зри. Из очију твојих схватих: Та искра била си ти.
Дуго сам тражио себе Густи је падао мрак Ал’ онда угледах тебе И светлости твоје зрак.
Сад опет тонем у себе Где искра чудесна зри. Журим што пре да стигнем Јер тамо чекаш ме ти.
ЛАВИРИНТИ
Пролазим кроз твоје лавиринте На прстима Да те не пробудим Можда баш мене сањаш Не смем да те пробудим Пролазим кроз твоје лавиринте На прстима Као да знам куда идем Као да знам шта тражим А не да само слутим: Ту си, у свему си Куда год да прођеш Остане твој траг Пролазим кроз твоје лавиринте На прстима И тражим твоје трагове А онда склапам те од њих Осећам твоје присуство Сад знам да ме сањаш И зато пролазим на прстима Још опрезније и тише Да те не пробудим Пролазим кроз твоје лавиринте И тражим пут из њих Као да не знам да пута нема И да једини пут си ти Остајем у твојим лавиринтима Не смем да те пробудим док спаваш.
КАКО СЕ ВОЛИ
Ако ниси сигуран како да волиш неког, Воли га тако што ћеш му дати сву слободу Нека те не плаше његова крила И колико далеко га могу одвести То није твоја брига И са краја света знаће пут назад Ако је у срцу истински твој Некад ћете летети заједно Водиће те свуда са собом Као да без тебе и не зна да лети Али некад ће пожелети да полети сам И то неће имати везе са тобом Ако тад ниси сигуран како да га волиш, Воли га тако што ћеш му дати сву слободу Рашири руке пре него што крене Рашири руке што ће га чекати Нек зна да дом му нико не може одузети Нек зна да дом могу бити и руке Ако су раширене сваки пут И онда кад од њих одлазиш И онда кад им се враћаш.
О ЉУБАВИ
Желим да ти будем Прва мисао кад се пробудиш Песма коју пустиш пред спавање И никад је не одслушаш до краја Желим да ти будем Покривач после кише Јастук у који тонеш С мислима о срећи Желим да ти будем Омиљена загонетка Мистерија коју не можеш да решиш Али свеједно покушаваш Желим да ти будем Све оно што си ти мени И да трајем у теби И кад нисам ту Да трајем као она мелодија Коју цео живот певушимо А никада не можемо да се сетимо Где смо је први пут чули Ни како се зове А ипак не може да нам досади Јер је никад не ухватимо целу Увек измиче И тако прелепо траје У својој моћи над нама Да, желим да ти будем та мелодија И да ме чујеш сваки пут Кад затвориш очи И не знаш куда да кренеш Јер све ми се чини Ја ћу знати пут.
Питаш ме како стоје ствари те ствари pues cosas како ће бити
тја неко време онако као што су биле
па се онда нађем између њих као што смо били ми некада
а некад нису то те cosas son cosas de la vida или је то живота сенка
оне су друго оне су стране (то је некако јасно) а ипак настањују седативне форме онога што јесте
Еспресо апарат шишти али нема усијања ништа не излази
нико у кафеу не мора заиста да се помери сат времена
no pasa nada
тако да све за чим би човек посегао из добрих времена није није ту
аутобус пролази Аvenida Córdoba број 5 pasajeros који изгледају упућени некуда que pasan
Секундама касније Аvenida Córdoba број 5 исти људи adonde pasan
зато поступи као што си вежбао зажмири да ти се укажу поуке хладно климни главом судбини окрени се на другу страну
ствари су тако боље
понекад pues pasa bien ствари се олабаве стегнутост свега тога као да је кадра да се отпаше
уздах сам себе испуњава у свему ствари су оно што јесу само минут не више
поглед низ Avenidu је лак а ствари измичу одсјају без провокације без суровости исхода да су само остаци
у неким јутрима у неким данима
лишће је спало с дрвећа у овом малом парку зима је овде али не тамо где си ти не успевам да одем са ове клупе
que se vaya лишће que todo se vaya es normal
ипак чудно прва ноћ у новом месту да сањам твоју влас на свом покривачу
Постоји ли уопште ти или да кажем њено пре ће бити само ја или оно што је од мене оставила
доба кад ствари нису често се ноћу учине по први пут онаквим као што су некад биле зашто једноставно не можемо да будемо тамо
У истом налету изненађења у звуку на небу и погледу после смеха
(каже мајка desaparecido борца Отпора који се превише тога нагледао преживелог таоца ког је ампутација одржала у животу ког је самоубиство одржало у животу
али све је ово ноћни кино son cosas del cine зверства да ове ствари јесу и ја у њима а онда се пробудим и паднем пред себе
и то је у већини времена а то што смо се упознали изгледа у кафеу обоје флуоресцентни и недовољно осветљени где дим може да помрачи већину ствари
где је сивило ваздуха коже можда средство размене где сви знамо да филм може да се поквари али ствари не могу да се врате у првобитно стање
hágame el favor hombre (или боље да кажем ти) и не питај како стоје ствари
ПРОЛЕЋЕ ЈЕ ПРИВРЕМЕНИ ПРОБЛЕМ
Нешто као снежна капа се топи почиње да се слива како улице слегну раменима насеље извије леђа
Груменчићи белог севернa странa кућȃ сведочанство апсурда некако интонирају привременост тако да се не може осмислити или остављају остављају исказ недокучиво опскурним
Свака кућа је угао срама два светла срамоте неколико тмина раног пролећа скривено сећање слепо осветљено обећање окренута леђа дуговечнoj љубави подсмех
На јужној страни протежу се веранде врста дрскости секундама удаљене од дрхтаја зиме зраци не успевају да се одбију и прошире већ се лагано увијају по сивој кожи дрвећа ово стабло стоји као на изврнутом длану салона за масажу – Срећан сунчани велнес
КАО ШТО ЈЕ
Шта је остало у одсјају nа средини нашег пута
Шта је остало од црног пројектила дединог возила с ког је скочио заказале кочнице ономад пара се дигла зашкрипале шарке његов осмех његови ортаци мушичари његов жар
Шта је остало од оних Американаца у челику хиљаду деветсто четрдесете њихове кафе и петпарице одавно позајмљене очи упрте у пуцкетајућа небеса филмског журнала радијско небо реклама и катастрофа у која се нада спустила дроном у густој формацији сулудо конкретна
Шта ће остати од собе у Котиџ Стриту где сам нарицао прве ноте и нисам имао ништа сем плафона и откуцавања поднева и знања да ниси једноставно рођен сам
А шта са паркингом из перспективе шестогодишњака са кухињског прозора као из бледог вестерна кад изненада хладни глас приповедача пређе преко свега у мојој суморној паници да место ни небо нису садржавали ништа ништа блиставо ништа у покрету саобраћај се зауставио ван погледа да осмотри ову истину пљас између откуцаја
Шта је са трагом вина завереничким одсјајима кола своја би хипици возили близу протурили зелени врч кроз прозор шта се десило са сунцем и путeм тог дана љубављу брзајући кроз непроживљено поподне
А шта је још остало сада сада када се светлост надвила над кућом а дани искрварили крвљу професионалаца шта сада може донети шта се помаља у мојој руци за тебе што се да трампити и звонити звуковима који су одавно припали другима
шта је остало од хладних јутара са пријатељима јоргани на гомилама врата аутомобила ударају димови разних врста у сваком издаху журке рашчишћене при првом светлу као опомена дан сив и тежак ипак је имао тада нешто округло и трепераво за чим је вредело јурити
шта је остало од мог пса бриге која је клизила у њеном погледу од моторног уља она није могла да бира кад сам се свађао са женом шта ће остати у широком ходнику овог доба од сталног тапкања њених ноктију
шта је остало од шест опушака један до другог у пискли мога оца као дрва за потпалу као масовна гробница као кликћућа пруга шта је остало
у дугим сенкама зоре у незамисливој посвећености данашњег дана као и у песми шта остаје од речи чувених превише пута плоча се завршава плес свих ствари које волим развлачи се до престанка чак ни ти дух од пре пола века ниси ту али не повлачиш се задужена за музику
шта користи у испрекиданом подневу штa враћа наклоност и наслањање сати је ли нешто што се осећа или оно што се наговештава у одсуству овде
сада попуштен у случајном паралелограму сунца ово дрво моменат кад се враћамо сунце или сунце и ја као и увек овом столу враћамо се или тренунтку непосредно пре
како пронаћи пре него бити пронађен као увек пронађен једноставно зато што је ово парче земље ниско како поплавити ово место и саставити се
постоји трик али шта је кад се сунце излије преко хоризонта преко гребена преко прага и пронађе опет шта је остало
ОД СВЕГА ПО ЈЕДНО
Лица у бунилу бледе кô трзаји у светлости толико блиско као да нам припада зовемо их пријатељи
Круг светлости трептај наших дана а затим одлепрша као да нам припада наша љубав
У њима блиставост што се надвије над сваким духом пре него што одлута као да нам припада ова душа
Тама из које посрћу бездушност њихова и моја немар толико близак као да нам припада распарани живот
Као да се све стапа у неку аморфну целину без јасног језгра. Безобални синкретизам указује и на богатство и на расплинутост, док еклектички манир неретко оставља утисак формалне игре без унутрашње нужности.
*
Претеже алогизам који не произилази из природе језика, већ се ослања на произвољне скокове свести и делује као самосврховити експеримент лишен дубље резонанце.
*
Одраз времена у којем се свет убрзано фрагментира, док језик покушава да ухвати тај расап, често се губећи у сопственој рефлексији.
*
Можда је тај безобални синкретизам последица презасићености значењем, еклектика начин да се надмудри празнина, док је алогизам покушај да се разори препознатљиви поредак како би се пронашла нова осећајност.
*
Питање је да ли ће се песништво из тог вртлога вратити свом исходишту, или је то стање које одражава дубљу промену у самом доживљају света.
*
Ако је песништво симптом епохе, онда је и његово стање део ширег тока који се не може насилно преокренути.
*
Могуће је да излаз није у супротстављању, него у тихом постојању изван доминантних струја, у тражењу језика који не претендује на новум по сваку цену, већ проистиче из нечег дубљег и трајнијег.
*
‘Заглављеност’ је последица немоћи да се искорачи изван оквира владајуће безидејности:
као да сопствена инерција одржава механизам који га покреће.
*
Питање је да ли је та ‘заглављеност’ последица несвесне инерције или постоји и страх – од губитка релевантности, од тишине, од једноставности?
*
Можда савременици не верују да се још може досегнути чиста, незаштићена реч, па радије остају у том сплету цитатности, формалних захвата и херметичне артифицијелности.
/по дису/
*
на истом месту – веку другом
ослобођено од тегова и тла
твоје ће биће у сну дугом
спавати изван сваког зла.
ту где је простор без тежине
где време не зна за крај –
по мору таме и тишине
душа просуће сјај.
*
Намерно анахроно. Чиме то оправдавам? Можда својеврсном огледном вежбом!?
Ако је огледна вежба, каква јој је сврха?
Да покаже вештину имитације, или да покуша, мање или више успешно, да реактивира одређени поглед на свет?
Ни једно ни друго. Просто, пример препуштања форми која је већ једном исцрпљена и заокружена, без неочекиваних момената. Нема ни померања значења, као ни одступања од утврђеног обрасца.
Пример несврховитог понављања.
Можда је то што сам написао више налик ехо-структури—нешто што нема амбицију да оживи стари поглед на свет, већ да на тренутак ослушне његову звучност у садашњем контексту. И у томе може бити вредност. Понекад је анахроно једини начин да ухватимо сенку нечега што је у сопственом времену било самородно, а сада може да постоји тек као одјек.
brežuljici se svuda uzdižu crni oblaci na njih naležu
jurimo kiši i mraku da umaknemo
sunce ipak
brežuljici se u hrpe suvog zlata pretvaraju
mi u drevne putnike - lapis philosophorum verujemo na dohvat nam je ruke
Cvijićev univerzum
Naseljen je ljudima razvrstanim u grupe: dinarsko-patrijarhalnu - po Cvijiću genijalnu, centralno-balkansku, panonsku;
grupe se dalje dele u podgrupe: dinarska na šumadijsku, ersku, bosansku, islamsku, jadransku. Svaka grupa/podgrupa tačno određene osobine ima i misije – istorijske koje treba da preduzme.
Žena u njemu nema.
PROPAST KLASICIZMA
Zamišljam jarko crvene usne Nike - pobedonosno se razvlače - tunika što joj ispršene grudi steže žuta je kao maslačak noge joj karmin crveno platno obavija
Miloskoj Veneri braon uokvirene bradavice strše visoko niz bokove joj se i noge narandžasta tkanina u naborima spušta šaka slomljene joj ruke crvenu jabuku steže usne joj se rumene
Atena u zlato odevena sunčevom svetlošću sija oči joj se plave usne crvene a zbog Meduzinih zlatnih uvojaka što krase joj štit još više sija
Demetrin plavi pogled kroz zidove Britanskog muzeja prodire do rodne Grčke stiže čežnutljivo je miluje crvene su joj usne stisnute
svet je nekada bio živahno obojen UV lampe nam danas kažu kako vulgarno! zgroženi su mnogi
MORE SVE TRPI
Vladanu Jovanoviću
Posle Bostonske čajanke bila je kineska:
komesar Lin Ceksu je 20.000 sanduka indijskog opijuma u Južno kinesko more bacio
Englezima je posle morao da se izvini a Kina još više opijuma da primi
Прича постоји искључиво захваљујући сопственој прошлости из које вуче сву релевантност у данашњем тржишно-теоријском дискурсу који је заиста такав – стопиле су се паре и наука; идеологија може јамчити за профит; број продатих примерака постао је гарант квалитета; јавно мњење изједначило се с критиком.
Али то су све само околности, спољне трице и кучине а оне нама који приче читамо и/или пишемо не значе превише, ако ли у написаном препознамо искру која нам потпали дух, а неретко и тело. Не знам да ли сам у вези с било чим чешће осећао пријатне жмарце и узбуђење, него ли читајући књигу која ме је „одрадила“, која ме је заиста позвала да јој се придружим у ономе што је и како је имала да ми поручи. Чудан осећај који у себи крије заметак једне од саставних делова сваке уметности – жељу да се одмах некоме обратим како бих поделио оно што сам видео и доживео с другом особом, исконски несебични порив да се лепо пренесе још некоме.
Међутим, колико год је волели, кратка прича увек каска за својом осталом књижевном породицом. Поезија је поезија, то је изузетак, за књижевне сладокусце, као и блиске пријатеље и породицу оних који је пишу. У поезију ретко ко више зарања у лову за бисере речи пошто она то ни не нуди; преокупирана је маниристичким анегдоталним наклапањима о пишчевим свакодневницама у којима је успео да напабирчи један (1) кљакави стих не би ли те тристашездесетопетне досаде које вазда живи представио ипак као нешто необично. Хоћу рећи: кратка прича није успела уз све Карвере, Ваљаревиће и Буковске да се утисне у поезију, нити да поезију утисне у себе, макар и да је држи за руку док заједно читају неки роман.
Постоје, дабоме, међужанровске форме, рецимо такозване прозаиде, модерни епови, поезије у прози и обрнуто, а који долазе до публике искључиво ако издавач успе да их пласира управо као њихову супротност – роман. Дакле и поезија се може навелико читати, али само као нешто што није.
Краткој причи није пошло за руком да уради исту ствар као поезија – никад није дошло до тога да неку дужу причу препознају као роман, да јој дају то право. Ко? Књижевни естаблишмент, професори, критичари, други писци, силесија интернетских коментатора књижевности упитног профила – такозвани букстаграмери. Кратка прича једино може да се преобуче у роман у самом прелому, односно и раније, у договору писца и издавача. Немали је број „романа“ који су у ствари развучене кратке приче, а од тога да су кратке приче не би их спасили ни суманути језички испади Дејвида Фостера Валаса, камоли неинвентивне синтаксице викенд-писаца који их куцкају јер су им још у средњој школи наставници давали петаке из српског. Такве књиге се лако препознају, оне су испуњене бесмисленим микро-догађајима који ни на који начин не употпуњују било шта што има везе с главном причом, нити служе као контрапункти наративу, већ штрче попут мање или више успелих вицева, епизодица, детаљчића из живота ликова: мотиви мртворођених споредних прича.
Поред тих „филера“, допуница с којима се лако добије која страница више, ту су и калемљења – често ћете у таквим књижуљцима препознати спојене токове радњи који немају везе с везом, тако насилно накалемљене једне у друге да иоле концентрисанијем читаоцу неће бити јасно како је било ко то пустио у штампу.
Има ту сигурно још примера „буџења“ страница, али најпознатији је и најслађи за крај остављен – дијалог. Рак-рана српског списатељства, а и шире: дијалоге злорабе сви да би се још више продужио ионако превише разводњен књигић. То јесте најлакши и врло ефективан систем: ликови причају у недоглед, лупају се „ентери“, прелазе се нови редови као од шале, а читалац исто тако прелеће преко тих непребројних страница бесмислених дијалога и срећан је што му брзо иде с књигом која га не занима, или, ако је глуп, срећан је што му тако брзо иде с књигом за коју мисли да је добра, што све разуме.
На тај начин је кратка прича – односно писци кратке приче – издала и себе и роман: упропастила је солидну кратку причу, а роману ништа није подарила од онога што би од ње могао да узме.
Ипак, кратка прича јесте слабија од романа, ако ни због чега другог, управо због своје величине. Не може се сумо рвач од сто кила такмичити с оним од двеста, иако су у питању иста правила истог спорта. Један је јачи просто због веће масе. То га, наравно, не чини и вештијим спортистом. И то је оно где би кратка прича требало да буде задовољна својом позицијом – романе пишу и Курта и Мурта, па чак и компјутерски програми, а за кратку причу нико није блесав да се ухвати. Ту се на миру може брусити занат, а кад се он довољно развије, или ће природно да потече бујица и настане роман, или се то неће десити – и то ни на чију штету или корист. Ето, поменуо сам Карвера. Зашто је само њему било дозвољено да пише искључиво приче? (Песмичуљке, закржљале кратке приче које је подметао као поезију пијаним групи-литератерушама не рачунам.) Зато што је он од њих успео да направи паре и име, па није морао да бира најдужу скаску у фиоци и развлачи је као на медиевалној справи за мучење док не заличи на роман.
Не треба помислити како је кратка прича неки полигон за вежбање писања романа, него управо супротно; мислим како у свакој краткој причи чучи све што има један роман, али да је то толико компресовано, црнорупашки, па кратка прича каткад упија превише светлости, постаје затворена у саму себе, изгради одређену херметичност и не дозвољава читаоцу да продре у њу тако лако како му то често полази за руком с романом, који је због свог обима, колико год мајсторски написан, проходнији. Такође, кратка прича захтева одређену надградњу од стране читаоца, иште његово уписивање, активирање свих предрасуда у најпозитивнијем могућем смислу, као и могућност да у празнинама у којима очекује расписаног писца и мрвице хлеба као путоказ, буде храбар и домашта све што му фали, али не мањка што је писац био лењ да напише, већ што је писац био довољно добро расположен да поверује у читаоца.
Подразумева се да све време говорим о „класичним“ романима и кратким причама. Експериментале уратке које ни много образованији и паметнији људи од мене не знају где да сместе, како да уоквире и дефинишу не узимам у обзир јер су то изузеци, који, чак и ако потврђују правило, не чине битну разлику у овој причи. С друге стране треба додати и то да за све године бављења књижевношћу, писања, читања, студирања, дружења с људима од тастатуре, одлазака на књижевне вечери, предавања, и подучавања писања, нисам налетео на некога ко ће искрено, као из топа, одмах навести да му је омиљена књига рецимо „Марфи“, или „Роморанка“, већ ће обично ти „који језик претпостављају свему“ навести неко опште место као што је Бернхард, очешати се евентуално о још једног Аустријанца попут Зебалда да би финиширали свој истанчани књижевни укус с трећом К&К наследницом – Елфридом Јелинек, коју је у последње време заменио Јун Фосе. И то ће отприлике бити то. А кад узмете да читате књиге људи који деле фасцинације према поменутим ауторима и насловима, схватићете да су их или сасвим лоше прочитали, или да их нису ни читали, или, још горе, да их имитирају, а немају умећа да изимитирају ни сами себе, камоли неку књижевну величину светског ранга. Штампани галиматијаси које изроде писци тог типа обично заврше похваљени од стране пријатељски наклоњених критичара, али то је отприлике то: утицај, па и на тај јадни језик који пирсингују својим фасцинацијама, изостаје.
Кратка прича тако опет остаје без свог јасно дефинисаног места, загубљена у времену и простору, немоћна да се помери ни напред ни назад, без трунке елана за последњи пробој, а то би било – апсорбовање романа. Краткој причи то никад није пошло за руком, па ни онда кад је роман написан најфрагментарније могуће, с лабавим повезницама у својим тематско-идејним оквирима, ликовима, радњи, догађајима итд. С друге стране, роман је у једном залогају успео да поједе кратку причу (и песму, и еп, и есеј, и драму…) и све што је она имала да му понуди, сасвим слободно се служећи целокупним краткопричашким приповедним погодностима (скраћивањима, елипсама, сажимањима, крњим описима, убрзањима, скоковима, епизодношћу, фрагментарном формом, карикатуралним ликовима, итд.) а да се нимало не поколеба, нити да напусти милост лаика, као ни стручних читалаца.
Краткој причи тако не преостаје много тога, она може да живи у учмалом стању ствари које подразумева: конкурсе на којима се у најбољем случају узме нека кинта и поједе који бесплатни жужу; антологије; срамежљиви превод од стране неког пријатеља из другог говорног подручја, а који бизарном игром случаја набада и српски; читање наглас на књижевним вечерима.
Збуњујуће је како управо због своје краткоће кратка прича би требало да буде много више ближа садашњици у којој је распон пажње око три секунде. Тако би цртица, медитација, кратка-кратка прича логично требало да постане популарна, али није, нити ће бити: људи који читају хоће роман, а кад оду на друштвене мреже да гледају глупости, хоће управо то – глупости од највише тридесет секунди.
Кратка прича, дакле, нема будућност, већ је ту само зато што је некад била изнад свих ових ванкњижевних употреба. Награде које се додељују збиркама кратких прича све више одражавају крајност амбивалентног приступа овом књижевном роду. Збирке прича Сваштаре изједначене су са збиркама прича a la Концептуалних, а ове се опет без проблема такмиче с колекцијама новела. Неретко се дешава да, барем код нас, неки аутор добије награду само за једну причу унутар збирке, или, још смешније, за једну причу коју је издао на најбезбеднијем месту на свету, које гарантује да нико сем пишчевих пријатеља из каквог жирија, није могао да је прочита – у књижевном часопису. Ускоро ћемо доћи до ситуације како ће се награђивати, грантовати и у звезде ковати и писци који су своју причу послали само на мејл једном критичару, а можда ће неко да смисли и, попут какве приче Филипа К. Дика, како треба доделити награду и у футуру неком аутору, пошто толико верују у његову дисциплину и његов таленат.
Чеховљевска пауза:
(Сваштаре – писац је скупио с колца и конопца сав свој минули рад, смислио добар наслов, ставио најјачу причу на почетак збирке, мало слабију на крај, а између измешао све што је имао, не би ли скупио тих стотинак страна у Wordu да издавач може мирне савести палити пресу и трошити папир.
Концептуалне – оне које би мањак било какве приповедне вештине да забашуре језичким вратоломијама које је сваки поштени надреалиста прележао са дечјим богињама. Оне ће се неретко наћи и међу романима, у којекаквим наградним такмичењима, јер, кад већ не личе ни на шта, могу личити и на роман, па што не покушати.
Новеле – колоквијално речено – најређе и најнејасније, приче од 30 + страница. Одговор како од њих није постала кратка прича крије се вероватно у лењости аутора да се бави штриховањем. Како од сваке није постао роман, исто тако – лењост да се развије или споји више њих.)
Чини ми се да кратка прича може да потражи свој спас још једино у некаквој врсти мимикрије, намерног преласка у романескне сфере, али са јасном свешћу да је то и даље кратка прича, прецизније: збирка кратких прича.
„Фиксап“ романи су одавно изашли из моде, али љубитељи научне фантастике их се врло радо сећају, а можда и неки који нису толики фанови жанровске књижевности, али воле да гледају филмове, па да понекад и прочитају предложак по којем је неки филм снмљен. „Ја, робот“, „Тетовирани човек“, „Пикник покрај пута“ и ко зна колико још наслова који спадају у тај чудни међужанр – „фиксап“ – могли би поново да заживе као кратка прича која се малецно курвнула с тржиштем, естаблишментом и читаоцима, па кроз избор кратких прича, понудила и нешто што личи на роман, али то заиста није – једну лабаву склопку која те приче, праве кратке приче, држи на окупу, не само тематско-идејно, већ и на најприземнијем нивоу, у смислу кроз чија уста је прича испричана.
Наравно, ова идеја је већи „сај-фај“ од поменутих књига, али човек може да машта. Исто тако замишљам да ћемо сви ми који волимо кратке приче, невезано за њихов књижарско-наградни успех, успети да превазиђемо све фрустрације које писање кратких прича носи, те да ћемо их просто писати и писати и писати, све док оне не добију оно једино што заслужују – квалитет.
ПЕСНИЧКИ ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ НАЦИОНАЛНИХ ПОДЕЛА ИЛИ ПОЕТСКА АПОЛОГИЈА ЧЕТНИШТВА (О књижевној и политичкој афери насталој поводом Источница Љубомира Симовића)
Сукоб са ревносним чуварима комунистичког поретка исмутни часови вунених времена
Премда су већ песме Ума за морем (1982) имале карактер политички ангажованог уметничког израза и обиловале нескривеним критичким жаокама упућеним укупном односу владајућег режима према све тежем положају Срба на Косову, Љубомир Симовић је тек објављивањем Источница (1983) ступио у непосредан сукоб са немалим бројем вечито будних и идеолошки ревносних чувара комунистичког поретка. У првим годинама након смрти Јосипа Броза Тита одвијао се, саобразно разноврсности политичких збивања, врло богат, динамичан и на моменте чак буран књижевни живот. Осим најкрупнијег „случаја”: подизања оптужнице против Гојка Ђога због „непријатељске пропаганде” извршене збирком Вунена времена,[1] због чега је, ради одбране песника, у оквиру Београдске секције Удружења књижевника Србије формиран Одбор за заштиту уметничких слобода,[2] културну јавност тога времена суморним бојама репресивно-бирократских притисака обележавале су идеолошки мотивисане критичке осуде књига Трен 2 Антонија Исаковића, Нож Вука Драшковића, Стварно и могуће Добрице Ћосића, али и забрана извођења позоришне представе Голубњача Јована Радуловића и укидање емисије Београде, добро јутро Душана Радовића (в. Зубановић 2010: 19, 21). Миодраг Перишић је недуго потом, описујући панораму новије српске поезије, међу главне чиниоце који су градили „укус осамдесетих” убројао политичку самосвест, побуњеност и изворну уметничку субверзивност (в. Перишић 1986: 16–17).
Источнице Љубомира Симовића, заједно са шеснаест цртежа Марија Маскарелија, првобитно је требало да објави нишка Градина у марту 1983. године. Непосредно пре договореног штампања, песнику је испоручен завршни отисак књиге ради исправљања евентуалних грешака, али и сугерисано да из нове збирке уклони „Песму о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина западне Србије” и стихове под насловом „На тридесетосмогодишњицу битке између партизана и четника на Јеловој гори месеца септембра године 1944”. Након одбијања да се повинује овом дискретном цензорском предлогу, Симовићу је неколико дана касније из Ниша пристигла вест „да су ʼграфички раднициʼ одбили да штампају Источнице, да је слог растурен, и да од књиге неће бити ништа” (Симовић 2010: 64–66). Чувши за судбину ове збирке, песник Милутин Петровић је у својству главног и одговорног уредника Књижевних новина Љубомиру Симовићу понудио да Источнице буду публиковане у наредном броју листа као сепарат. Наглу промену става Градине о Симовићевим песмама Одбор за заштиту уметничких слобода назвао је обликом спутавања и гушења књижевне производње, и културну јавност упозорио да: „Овакви поступци према рукописима много су чешћи од судских и административних забрана, а исто толико погубни за слободу стваралаштва” (Зубановић 2010: 67). Због велике литерарне и политичке пажње коју су Источнице задобиле и пре објављивања, цео тираж 668. броја Књижевних новина, у чијем подлиску су 7. априла штампане Симовићеве песме, био је „истог јутра кад се појавио на киосцима […] напросто разграбљен” (Симовић 2010: 66). Због велике, критички оштре и, чинило се, добро оркестриране идеолошке хајке којој су поједини стихови Источница били изложени, о новој лирској објави Љубомира Симовића се у књижевној јавности врло брзо почело говорити као о новом „случају Ђого” (в. Аноним 1983: 35).
Политичка оптужница
Иако је уследио позамашан број негативних оцена наречене збирке, политичка садржина јавно изречених оптужби није била разноврсна, јер се углавном сводила на сумњичење песника за антикомунистичко деловање остварено историјском релативизацијом садржаја Народно-ослободилачке борбе и за национализам испољен поетском апологијом четништва. Упозоривши да Источнице представљају „један опасан политички памфлет, националистички, антикомунистички, који у име слободе уметничког стварања напада хуманизам и слободу човека”, Драгољуб Милановић је првом негативном реакцијом на Симовићеву збирку задао својеврсни идеолошко-интерпретативни такт, који су остали критичари потом стилски варирали, али садржински ревносно следили (Милановић 1983: 2). Отуда неколико дана касније Бранислав Милошевић текстом објављеним у Борби истиче да је „набој мрачне националистичке страсти” у Симовићевој плакети песама прогредирао „до свог делирантног излива” и да је стога неопходно да се песниковој „мрачној визији историје и још опскурнијој пројекцији будућности” одлучно каже „не” (Милошевић 1983: 12), док се на крају анонимног написа у НИН-у, ради додатног поткрепљења негативног суда о Источницама, узгред напомиње да је Љубомир Симовић „пре месец дана брисан из евиденције СКЈ” (Аноним 1983: 35). Да идеолошки острашћена књижевна критика није само склона огрешењима о књижевне чињенице и интерпретативним кривотворењима песничког текста, већ да повремено прекорачује границе основне пристојности и доброг укуса, речито сведочи текст „Национци не знају да мисле истинито и да говоре коректно матерњим језиком”, у којем је Оскар Давичо Љубомира Симовића назвао писцем „клерикално-национског идеолошког опредељења” и сврстао у групацију „претенциозних удварача нацији у буржоаском кључу”, а у његовом песништвупрепознао „подсвесно подригивање ућутканих и прегажених остатака савести и националне самосвести”, „чежње о дестабилизацији прилика у нас, и узалудне покушаје повратка на дубоке, старе, мудре експлоататорске прилике” (Давичо 1984: 122–123).
Наглашено негативним набојем, у чијој се слојевитости и интонацијској оштрини могу препознати чак и примесе личне увређености, били су прожети критички судови о новој Симовићевој збирци које су на састанку одржаном 21. априла 1983. године изнели чланови Издавачког савета Књижевних новина. Мелодрамски расположена Драгиња Урошевић излагање је започела признањем да се након читања проскрибованог подлиска осетила погођеном „и као човек и као интелектуалац”, јер Источнице нису само „љага на нашој књижевности” већ и израз књижевном формом заоденутог политичког примитивизма чије замисли о „квазинационалном јединству” представљају „напад на социјалистичку идеју у Србији, на идеју СФРЈ” (Зубановић 2010: 106). Негирајући Симовићевим песмама било какву уметничку вредност, Васо Милинчевић их најпре назива памфлетским и четничким покушајем „да се стави знак једнакости између жртве и крвника”, да би потом нешто хладнијим и утолико злокобнијим тоном напоменуо: „Тужилац има овде за шта да се закачи” (Зубановић 2010: 107–108). Сумирајући излагања осталих чланова, председник Издавачког савета Милош Немањић je на крају састанка истакао оно што ће бити поновљено и у званичном саопштењу овог органа: „Наш основни став је да је Љ. С. најозбиљнији издавачки промашај Књижевних новина до сада” (Зубановић 2010: 117).
Зов политичке моћи и иронијски смешак судбине
У јеку политичких обрушавања на неколико површно протумачених песама нове збирке, књижевна судбина Љубомира Симовића обележена је печатом својеврсног иронијског обрта. Изналазећи духовно порекло Источница у дугој традицији „бесловесног обожавања” гусала и косовских божура, крсног имена и манастира, Светог Саве и лозе Немањића, чије је континуирано распростирање потхрањивано ни мање ни више него „философијом ʼкрви и тлаʼ” (sic!), Бранислав Милошевић је тој омраженој и лажним фашистичким предзнаком маркираној баштини, чији су последњи изданци исписани руком Љубомира Симовића, супротставио идеолошку линију оцртану делима Светозара Марковића, Димитрија Туцовића, Мирослава Крлеже и Марка Ристића, „која читаво једно столеће већ чини ону граничну црту између свести и не-свести, између митоманије и разумевања историје, између лажи и обмане и истине” (Милошевић 1983: 12). Милошевићева аргументација, која почива на зазивању идеолошког ауторитета Мирослава Крлеже и Марка Ристића како би се у славу владајућег комунистичког поретка књижевно и морално осудио један неоснованом оптужбом за фашизам оклеветани писац, неодољиво подсећа на методу литерарног и идеолошког оспоравања коју је управо Симовић, пишући књижевнокритички текст „Дневник о Црњанском” 1960. године, спровео над уметничком и политичком физиономијом писца Итаке и коментара.
Наиме, објавивши текст „Дневник о Црњанском” Љубомир Симовић се прикључио оном низу критичара попут Миодрага Шијаковића, Вука Крњевића, Аритона Михајловића и Радомира Марковића (в. Петров 1988: 372) који су почетком шездесетих година у својим написима некритички понављали или овлашно варирали ставове из познатог есеја „Три мртва песника” Марка Ристића. Дубоко парадоксалан однос младог Симовића према великом старијем књижевнику, почива на чињеници да је на многим страницама своје прве књиге песама отворено призивао поетички лик Милоша Црњанског, и да је чак један примерак Словенских елегија, уз пратеће писмо, послао писцу Сеоба у Лондон, а да је свега две године касније, негативно оцењујући прожимање аутобиографског текста са поезијом у Итаци и коментарима, у поменутом тексту објавио овакве редове: „Са тим чињеницама треба бити начисто, оне су такве какве јесу, и не могу се превући цртом, нити ретуширати. Црњански је био фашист, денунцијант, преводилац једне књиге о Мусолинију, тражио је да се ʼразјури та студентска комунистичка бандаʼ, и неубедљиви глас коментатора не може учинити да те срамне чињенице заборавимо” (Симовић 1960: 2). Да је овај Симовићев став не само трајан, већ и доследно контрадикторан, показује и друго приватно писмо, послато у Лондон 1965. године, дакле уочи повратка Црњанског у земљу, у којем адресант прво изражава спремност да негативне судове из цитираног текста поново изрекне: „Пре него што сам сео да Вам напишем ово писмо, поново сам прочитао тај чланак. Верујте, ја бих га могао потписати и данас, без икаквих коректура”, да би потом, што је логички тешко спојиво с претходним наводом, била исказана дубока наклоност према пишчевој личности: „И још нешто: био бих међу првима који би изашли да Вас дочекају и да Вам пожеле добродошлицу” (Симовић 1965). На овом месту нужно се поставља следеће питање: уколико је, као што Симовић тврди, тачно све оно што је написао у Видицима, па и то да је Црњански фашиста и денунцијант, којим би се онда разлозима могла оправдати топлина могуће добродошлице?
Како видимо, након објављивања Источница, Љубомир Симовић је – присиљен некаквим зачудним и подсмешљивим дејством животне ироније – јавно био позван да се брани пред судом оне идеолошке формације у чије име је две деценије раније и сам био спреман не само да књижевнокритички напада, већ више од тога – да политички и морално суди.
Одбрана Источница и последњи дани Књижевних новина
Поводом низа тешких политичких оптужби које су због такозване идејне ретроградности Источница изношене на рачун Љубомира Симовића, формиран је читав фронт књижевних критичара што су на страницама Књижевних новина, а касније и Савременика, Дела и Књижевности настојали да песникову стваралачку аутономију прво одбране од насртаја идеолошки острашћеног и интерпретативно површног тумачења, а потом критички третман књижевног текста поврате у оквире естетског односа. Тако је, рецимо, Љиљана Шоп указала да Симовићева визија света не происходи из некаквог притајеног антикомунистичког сентимента, већ из осећања „трагизма на појединачној, посебној и општој равни” (Шоп 1983: 9); Алек Вукадиновић истакао да необичним спојем „фантазије и реалистичке опсервације” Источнице представљају песников лирски „обрачун са злом и његовом коби на овој нашој црној земљи” (Вукадиновић 1983: 9); док је Павле Зорић нагласио да Симовић није написао „пасквилу у стиху”, већ уметнички снажно „песничко дело које не садржи никакву антихуману поруку”, а затим подсетио на чињеницу да: „Нема значајнијег књижевног дела које ће бити отпорно на извесну критику која детективски трага за ʼидејним грешкамаʼ (Зорић 1983: 10). У наредном, мајском броју Књижевних новина Александар Петров је нарочито истакао да историја „улази у Симовићеве песме али се у њима преображава у средство за тражење вечитих истина и ʼприроднихʼ закона” (Петров 1983: 6), као што је у суседном тексту и Богдан А. Поповић нагласио како песник Источница „универзалним објашњава национално и, vice versa, националним потврђује универзално” (Поповић 1983: 8). Посебно значајним чини се излагање Драгише Витошевића на Савремениковој трибини посвећеној Источницама, у којем је указао да политичка критика, упркос погрешним тумачењима заснованим на упрошћавању и кривотворењу стихова, ипак може бити и корисна: „Мислим да је она овога пута учинила услугу једном врло добром песнику и једној врло доброј збирци песама – што је на њих скренута пажња критике и читалаца” (Витошевић 1983: 221).
Иако је политичка хајка на Источнице трајала неколико месеци и изазивала велику пажњу културне јавности, овај књижевно-идеолошки спор није, као у случају Гојка Ђога, резултирао судским процесом и затворском казном за песника, већ је разрешен једном знатно блажом бирократско-репресивном мером: привременим гашењем Књижевних новина. Наиме, након што су почетком јуна сви чланови Издавачког савета поднели оставке и тако спречили редовно излажење листа, Уредништво је, немајући другог избора, на седници одржаној 12. јула једногласно поднело оставку на чланство у овом телу (в. Зубановић 2010: 206–207, 277). Наредни број Књижевних новина појавиће се тек 1. октобра 1984. године.
Разлог због којег су се ова два по садржини претрпљених политичких оптужби сасвим сродна случаја Гојка Ђога и Љубомира Симовића окончала на толико различит начин, могао би се пронаћи у простој чињеници да оштрица идеолошког оспоравања Источница није, за разлику од Вунених времена, погађала само песника, већ се у значајнијој мери дотицала и других учесника овог културног сукоба – Уредништва Књижевних новина и Одбора за заштиту уметничких слобода. Истрошене идеолошким спорењем са Ђоговом збирком, силнице бирократског притиска су се у окршају са Источницама распростирале ка различитим инстанцама и, расипајући снагу у више праваца, додатно слабиле.
ДВЕ ПЕСМЕ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА КОЈЕ СУ БИЛЕ ПРЕДМЕТ ЦЕНЗУРЕ
Песма о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина западне Србије
Душан Радовић Кондор је заклан јер је клао.
На прагу команде, на самом прагу пакла, брат га заклане жртве ножем закла.
Заклан Кондор паде у јесењу траву, осветник допаде и одсече му главу.
Диже је на мотку и разви заставу, па с главом одјаха низ шуму храстову,
и јаше, кроз јелове, брезове шуме, и букове, кроз бежаније, кроз разбијене пукове,
касом и галопом, низ пољане, дижући увис препелице и вране,
ноћевајући на месечини, крај жара, на коњу једући, будећи добошара,
с Лима и Увца на Повлен и на Маљен, кроз пошту срушену, кроз млин до темеља спаљен,
А одсечена је глава, косе плаве, више од живе говорила главе: да се нисмо одмакли од пакла ако је стрелац стрељан, ако је кољач заклан.
На тридесетосмогодишњицу битке између партизана и четника на Јеловој гори месеца септембра године 1944.
На врх Дрмановине сиђи, узми дурбин, па низ Јелову гору до Јасиковца, од Јасиковца према Спасовњачи, од Спасовњаче до на Ђаков камен, на Околишта, па према Кондеру, од Кондера преко Шупље липе, на Бобију, на Савин камен и Кик, са Крушевља на Таталију, од Ланишта до Велике равни, с Велике равни до у Губин дô, с виса на вис, дурбином заокружи:
зелене се, у недоглед, огромне шумске масе: букове шуме прве, друге и треће класе. Скини капут, засучи рукаве, узми ашов, будак ил мотику, и, засуканих рукава, гологлав и бос, под којом хоћеш од ових букава копај, ископаћеш: иструнулу чизму, зарђалу цев, шуноглу, пређицу, табакеру, или људску кост.
Широм ових шума и ливада, по јаругама и по јендецима, Нико не зна колико хиљада и хиљада погинулих има.
Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина, или брата, погинуо није.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Симовић 1983: Симовић, Љубомир. Источнице. Са цртежима Марија Маскарелија. Књижевне новине XXXV. 668. Поезија 1. 7. април (1983).
Глушчевић 1983: Gluščević, Zoran. „Istočnice ili kraj jedne epohe”. Tribina, „Razgovor o najnovijim pesmama Ljubomira Simovića, Istočnice dobra i zla”. Prir. Zdenka Aćin. Savremenik XXIX. LVIII. 8–9 avgust–septembar (1983): 206–210.
Давичо 1984: Davičo, Oskar. „Nacionci ne znaju da misle istinito i da govore korektno maternjim jezikom”. Dalje III. 78 jesen–zima (1984): 120–133.
Ђого 2011: Ђого, Гојко. Вунена времена. Процес и коментари. Део 1. Београд: Службени гласник, 2011.
Зорић 1983: Зорић, Павле. „То није случај, то је поезија”. Књижевне новине XXXV. 669 28. април (1983): 10.
Зубановић 2010: Зубановић, Слободан. Од поезије до случаја. Искуство једног уредништва. Београд: Службени гласник, 2010.
Јовановић 2002: Јовановић, Александар. „Песник националне вертикале” (предговор). Најлепше песме Љубомира Симовића. Избор и предговор Александар Јовановић. Београд: Просвета, 2002: 5–17.
Кулишић 1970: Кулишић, Шпиро. „Гост”. Кулишић Ш, Петровић П. Ж, Пантелић Н. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Милановић 1983: Милановић, Драгољуб. „Источнице – злокобнице”. Политика експрес XXI. 6867 18. април (1983): 2.
Милошевић 1983: Милошевић, Бранислав. „Невоље од памети”. Борба LXI. 124–125 7–8. мај (1983): 12.
Перишић 1986: Perišić, Miodrag. Ukus osamdesetih. Panorama novije srpske poezije. Beograd: Književne novine, 1986.
Петров 1983: Петров, Александар. „Поезија, историја, политика. Поводом спорова који се воде данас и овде”. Књижевне новине XXXV. 670 19. мај (1983): 5–7.
Петров 1988: Петров, Александар. Поезија Црњанског и српско песништво. Београд: Нолит, 1988.
Поповић 2017: Поповић, Богдан А. Обједињавање. О поезији Љубомира Симовића, претежно. Београд: Танеси, 2017.
Поповић 1983: Поповић, Богдан А. „Разговор, до граница смисла”. Књижевне новине XXXV. 670 19. мај (1983): 7–9.
Самарџија 2011: Самарџија, Снежана. „Кратки говорни облици у поезији Љубомира Симовића”. Песничке вертикале Љубомира Симовића, зборник радова. Ур. Александар Јовановић и Светлана Шеатовић Димитријевић. Београд – Требиње: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет – Дучићеве вечери поезије, 2011. 359–391.
Симовић 1960: Симовић, Љубомир. „Дневник о Црњанском”. Видици VIII. 49–50 јануар–фебруар (1960): 1–2.
Симовић 1965: Симовић, Љубомир. Писмо Љубомира Симовића Милошу Црњанском од 8. јула. Легат Милоша Црњанског. Народна библиотека Србије: МЦПСБ, МЦР II/2/354, ID: 79666956.
Симовић 2008: Симовић, Љубомир. Ужице са вранама. Хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника. Одабрана дела Љубомира Симовића у 12 књига. Ур. Милош Јевтић. Београд: Београдска књига, 2008.
Симовић 1995: Симовић, Љубомир. „У поезији може да има онолико политике колико у политици има трагедије односно Поезија сања језик као биће”. Александар Јовановић. Порекло песме, девет разговора о поезији. Ниш: Просвета, 1995. 85–114.
Срејовић, Цермановић-Кузмановић 1989: Срејовић, Драгослав и Цермановић-Кузмановић, Александрина. Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга, 1989.
Хамовић 1996: Хамовић, Драган. „Љубомир Симовић или ангажман нарочите врсте”. Љубомир Симовић. Ур. Владимир Шекуларац. Повеља 1. Четврти српски духовни сабор Дани Преображења. Жича, Краљево: Народна библиотека, 1996. 52–58.
Шоп 1983: Шоп, Љиљана. „Право на трагизам”. Књижевне новине XXXV. 669 28. април (1983): 9.
Шоп 1983а: Šop, Ivan. „Mitološko i istorijsko u Istočnicama”. Tribina, „Razgovor o najnovijim pesmama Ljubomira Simovića, Istočnice dobra i zla”. Prir. Zdenka Aćin. Savremenik XXIX. LVIII. 8–9 avgust–septembar (1983): 211–217.
[1]Вунена времена су објављена крајем априла 1981. године, комисијски уништена 25. маја, а песник је ухапшен четири дана касније и убрзо осуђен на две године затвора за кривично дело непријатељске пропаганде. Врховни суд је пресуду преиначио и осудио песника на годину дана затвора због повреде угледа СФРЈ. На издржавање казне Гојко Ђого је у „Падинску скелу” упућен 28. марта 1983, а због погоршаног здравственог стања пребачен је у болницу 12. маја исте године. На предлог управника Окружног затвора у Београду, Републички секретаријат за правосуђе одобрио је прекид издржавања казне до окончања кућног лечења. Одлуком Председништва СФРЈ, 9. маја 1984, Гојко Ђого је ослобођен (в. Ђого 2011: 69).
[2] Одбор за заштиту уметничких слобода основан је 19. маја 1982. године на редовном изборном састанку Београдске секције Удружења књижевника Србије, а за чланове су предложени, а онда и већином гласова изабрани: Десанка Максимовић, Борислав Михајловић Михиз, Стеван Раичковић, Предраг Палавестра, Милован Данојлић, Раша Ливада и Биљана Јовановић (в. Зубановић 2010: 12).
Одустајање од људскостиу роману Хан Канг, новели Ани Ерно и кратким причама Олге Токарчук
Има ситних, а ипак видљивих показатеља да убијање Бога у нама траје, иако многи верују да је у новом веку тај процес окончан, знатно пре него што је Ниче узвикнуо да је Бог мртав. На небесима је тихо. Анђели су одлетели, а ванземаљци баш и не маре за нас. Сами смо. Човечанство је остављено себи, што се може доживети као одрастање, освајање слободе и ступање у зрелост људског бића – ако смо од оних којима реч “човек“ увек гордо звучи. Ако баш и нисмо, признаћемо да се понекад осећамо као инсекти под људском кожом, паралисани у страху од сила, виших и нижих, од других (не)људи или макар односу на неме и индиферентне околности. Признаћемо да није лако бити човек. Узбудљиво је и захтевно, иако у целини не траје дуго. Данас није лакше него што је било раније, док нисмо стварали буку од које не чујемо откуцаје властитог срца, а камоли како трава расте или подругљиви кикот становника Олимпа.
Уколико би некоме баш и промакло, на тегобност људског постојања указује уметност. Књижевници се овом темом баве са неумањеним жаром. И лажу ли лажу – у новом миленијуму једнако као у Хомерово време. Наравно, лаж у уметности није узгредна нити спонтана. Њен задатак је да упути на истину, нарочито на истину која се нерадо признаје, утолико пре ако не можемо или не смемо непосредно говорити о њој.
Истина је подношљивија када се изговори умилним женским гласом и можда ћемо је са већом пажњом слушати ако знамо да гласови долазе од добитница Нобелове награде. Занемарићу овом приликом чињеницу да су у питању угледне, вишеструко награђиване и у својим земљама веома популарне књижевнице, а не сирене које песмом маме будуће бродоломнике. Заводљивост њихових гласова је неупитна. У Нобел-друштву нема нечитљивих или слабих. Све три су мајстори заната. Савременице из три генерације, припаднице различитих, више или мање удаљених култура, а пишу о сличним проблемима. У њиховим делима природа устаје у борби за своја права, друштво без човечности издаје човека, у општељудској самоћи немамо више ни саме себе… Краће речено, оне приказују муке нашег доба. При томе, не проповедају нити нуде вулгарна пророчанства – црта по којој се уметник разликује од памфлетиста и ковача лажног новца, бројних и међу вољеним писцима. Уметник је мудрији, његов лажљиви језик је опасно субверзиван. И ја верујем да нам на питање куда иде овај свет даје најтачнији одговор.
Олга, Ани и Хан пишу о одустајању од људскости. То је главна тема, тема нашег доба и тема њихових дела која су освајала публику у последњих двадесетак година. Већ по томе би их неко сматрао модерним, а модерне су и по форми, мотивацији и начину на који се обраћају, претпостављајући у нама кризе и несигурности модерног човека.
Немам амбицију да обухватим све што су писале, наравно. Представићу три књиге прожете одустајањем од људскости.
Почињем од “Вегетаријанке“ Хан Канг, коју сам последњу прочитала.
Кратки роман у три гласа. Необични преображај младе жене у Сеулу приказују нам троје њој блиских људи. Супруг, уметник за кога јој се сестра удала и сама та сестра дају нам, свако из свог угла, портрет пригушене особе, наоко не битно другачије од осталих. Али, Јонг-хе је све само не обична, како је види емотивно спутан и не баш паметан муж. Није ни вегетеријанка, не у правом смислу те речи, како окружење у први мах тумачи њену одлуку да не једе месо и да живи мимо конвенција. Друштво најчешће не препоручује ослобађање од конвенција удатим женама, у том погледу су јужнокореанске форме постављене као прилично строге, те наша “вегетаријанка“ налази или, прецизније речено, нехотице ствара бројне неприлике.
Међутим, као што роман није о вегетеријанству, тако није ни о положају жене у патријархалном свету или о нелагодности људског бића у култури уопште, која је жвакана и прежвакана кроз литературу последњих двеста година. Може се и тако читати, ако баш желимо да уметничко дело тумачимо по идеолошком кључу и сасвим му одузмемо чар.
Ја сам склонија да верујем ауторки. Оно што не види муж, приметиће љубавник. Толико од живота може очекивати свака од нас, па и “луда“ Јонг-хе. Сестрин супруг наслућује у њој нешто нарочито, инспирацију за уметнички рад, а по несрећи и узбуђење на еротском нивоу. За разлику од дисциплиноване, готово сладуњаве лепоте његове жене, свастика га привлачи као “стабло које расте у дивљини, само и голих грана“. Он се мучи, жели и стрепи, пита се како да изведе друштвено неприхватљиво. Ипак, ни љубавници не опажају баш све, па несрећни вегетаријанкин зет не види да је она одавно напустила друштво и да живи са оне стране било каквих осуда и прихватања.
И на крају – сестра. Старија сестра. Једина особа која истински мари за Јонг –хе. Њена прича је најкраћа и за моју укус исувише објашњавајућа, на моменте заличи на покушај рационализације претходно написаног, али у целини ипак остаје више од тога. Срећом. Кроз сестрину причу поново разматрамо положај жене у јужнокореанском друштву, тешко детињство без родитељске нежности и емотивни грч свих који се властитим силама пробјају кроз живот. Насупрот овој обичности, свакодневним и свагдашњим задацима, стоји егзистенционалистички крик, отприлике онако како оштра, помало неотесана Јонг-хе стоји уз старију сестру, успешну власницу козметичке компаније. У трећем делу романа све долази на своје место. Попуњавају се празнине тако да готово поверујемо да нам је бизарно понашање главне јунакиње потпуно јасно. Сазнајемо да се она није одрекла само меса, већ и било какве хране те да, изложена сунцу, сања да постане стабло. За лекаре је просто анорексична и то медицински шаблонизовано сагледавање деликатног душевног проблема (а који душевни проблем није такав?) оставило ми је посебно непријатан утисак. Сестра боље сагледава јер ова усамљена бизнис-ратница потајно машта да полети као птица. Ни она неће успети.
“Вегетаријанка“ Јонг-хе умире зато што јој не допуштају да пусти корен и урасте у земљу, него јој гурају гадну храну уместо чисте воде – лечење уместо слободе. Сестра неће прхнути у небо. Социјализована је и везана за живот на земљи. Ниједна не жели да буде човек, ма неће ни да покуша, а читалац не може да се не упита: да ли је људскост баш толико зло? Напокон, рођење у људском телу не оставља велики избор: прилагођавање или смрт.
Ауторка “Вегетаријанке“ нам је дала обе варијанте и то тако да прилагођавање људском свету не делује као привлачнији избор. Бирајући, човек не може да погреши, он је већ грешка, поремећај у савршенству природе. Неоптерећена хиршћанском традицијом, Хан Канг хуманост не посматра као угледање на богочовечанско биће. Последње се мора узети у обзир, баш као и чињењница да је зачудност “Вегетаријанке“ за нас интензивнија зато што припадамо удаљеној култури.
Пољска књижевница Олга Токарчук припада нама блиској култури, па опет у њеним “Бизарним причама“, релативно новој књизи из 2018. године, наилазимо на слично нерасположење према човеку какав јесте. Бег у анималност, клонирање, необичан генетски инжењеринг, жудња да се у телу траје заувек… Олгине приче су мрачне, али нису лишене хумора и зачикавања. Способност да о озбиљном говори кроз шалу је део њеног шарма, тако да у овој збирци имамо, на пример, питање може ли досадни Европејац обузет личним комфором захваљујући трансплантацији срца постати осетљив, филозофски настројен Кинез? Зашто размажени синови очекују да мати на њих пази и са оне стране гроба? Како изгледа постојање након смрти бића уз које смо заборавили на самоћу толико да више нисмо сигурни ко је заиста мртав?
Снажан утисак ми је оставило неколико прича, а најбољом у књизи сматрам “Зелену децу“, тако карактеристичну за словенску машту и сасвим у духу теме која нам се наметнула.
Прича “Зелена деца, или необична збивања у Волињу, која је описао Вилијам Дејвидсон, медикус његовог краљевског величанства Јана Казимира“ прати пустоловину шкотског учењака. Он године 1656. долази из Француске на двор пољског владара где, као његов лични лекар, треба да учествује у походу против Швеђана. На овом “ободу света“ прекривеном непроходним шумама и полудиљвим житељима, познатим по колтунима (никад прана, ућебана коса) медикуса задеси незгода, па везан за кревет неко време проводи у замку локалног велможе. Тамо му се указала прилика да упозна и проучи необичну децу зеленкасте коже, дечака и девојчицу, пронађене у шуми. Једног дана девојчица, за коју се веровало да не познаје ниједан од људских језика, проговара о свом пореклу. Тако сазнајемо да су зелена деца из шуме, далеко иза мочвара, где Месец сија једнаким сјајем као и Сунце. У њиховој земљи људи живе на дрвећу, а спавају у дупљама. Нага тела излажу месечини, од чега им кожа постаје зелена. Захваљујући том светлу могу се хранити веома скромно, довољне су им шумске бобице, гљиве и лешници. Месо не једу, не лове, него са животињама живе у пријатељству и разумевању, док се од других људи склањају, да не каљају очи и ум ужасима рата и разарања. Потпуно су мирољубиви, немају владара ни господара, сељака нити свештеника, љубав је слободна, а сваки рад чисто задовољство. Каква фантастична праслика! Изгубљени рај, живо паганство и комунистички идеал уједињени у порицању и одрицању од света који познајемо као људски јер смо га таквог какав је управо ми, људи, изградили. Јонг-хе из романа “Вегетаријанка“ не би имала примедбу! Похрлила би ка зеленој деци и настанила се у дупљи дрвета са њима.
“Трансфугијум“ је такође снажна прича из ове Олгине збирке, претварње жене у вучицу се тешко може заборавити, мада не узнемирава колективно несвесно попут приче о зеленој деци. Непосредно упућује на одустајање од људскости, али га не романтизује нити порджава на тако ефектан, свепрожимајући начин.
Новела “Догађај“ француске књижевнице Ани Ерно, објављена у њеној домовини 2001, а код нас тек прошле године, делује као суви реализам након ових књига. Нестрпљиви дух би се могао запитати зашто је значајна, по чему се издваја у безброј женских прича. Можда ће га, тог нестрпљивог, зачудити малчице што у овом контексту говорим о њој. Јер прича је обична, на граници баналности. Треба имати самосталност и развијен укус па је не сврстати у литературу нижег реда. Исписана без украса, штура и танка, исувише налик правом дневнику студенткиње (што можда и јесте), ова књижица одлично дочарава пад у трагедију из свакодневног живота.
Године 1963. у Француској је абортус законом забрањен и женама које се одлуче да не роде дете, остаје да се обрате приученим “стваратељкама анђела“ или да се саме снађу (погађајте како). Главна јунакиња је паметна или за учење веома способна девојка из радничке класе. Она чита Бретона, Арагона, Елијара, слуша Баха, гледа у биоскопу “Отмицу Сабињанки“… Живи удобни студентски и интелектуални живот припаднице развијеног друштва, а у исто време помишља да иглом за штрикање себи отвори материцу… Грозоморно варварство усред мекоте цивилизације. Ниједна жена неће о томе мирно читати, а верујем да ни мушкарци неће остати равнодушни ако, уопште прочитају ову причу.
Дела Ани Ерно често називају аутофикцијом, али не бих се задржавала на том моменту. Молим да наставите читање као да нисте видели поменуту реч. Ко год крај ње стане, заврши у бескрајној расправи са собом и другима да ли јесте или није и шта је уопште. Срећа те за моју идеју то није од значаја (да ли јесте или није и тачно шта је), важнијим сматрам то што је Анина прича из области граничних искустава човека. Дубок лични доживљај од кога се сама ограђује називајући га догађајем. Ех, било би лепо да си туђ, а не мој – то нам саопштава свако слово и сваки знак интерпункције у новели “Догађај“ Ани Ерно, иако ни она ни њена јунакиња нигде не изговарају те речи.
Приповедање је равно, да не кажем сувише просто. Разговори, сусрети, описују се кораци које предузима јунакиња из дана у дан. Управо овај поступак доприноси снази новеле, толико да се могу опростити кратки проповеднички испади као што је овај:
“Могуће је да ће оваква приповест изнервирати или згадити неке читаоце, или бити означена као неукусна. То што смо доживели неку ствар, било каква да је, даје нам неотуђиво право да о њој пишемо. Не постоји мање вредна истина. А ако не бих отишла до краја у причи о овом искуству, помогла бих у затајивању стварности у којој жене живе и сврстала бих се на страну света којом управљају мушкарци.“
Наведени пасус је сама ауторка ставила у заграду, издвојила је некњижевни део у односу на остатак текста, што сматрам изразито поштеним. Ипак, то не значи да ћу узети за озбиљно и прихватити њену проповед. Радије слушам уметника и као што на почетку рекох, више му верујем. Уметник нам у новели “Догађај“ казује да је свет људи (не само свет мушкараца или свет жена) озбиљно мањкав, те да наша цивилизација није ни из далека комфорна јер нисмо нашли одговоре на основна питања живота и смрти. Нисмо у томе успели као заједница, а богами ни на нивоу појединца, иако појединац који исклизне из стварности (ауторка често подвлачи да је њена трудна студенткиња мимо нормалног света, изолована или емоционални делинквент) мора да пронађе одговоре – за себе.
Неудате мајке су прокажене, непланирано потомство друштво одбацује, истовремено се шалећи да су “деца љубави најлепша“. Абортус је против закона, па ипак се и даље изводи, у неким срединама са запрећеном затворском казном, другде само са грижом савести и, можда, неупоредивим емотивним болом који осећа жена пошто је учинила насиље над природом, собом и дететом које се неће родити. Друштво не хаје што има члана мање, можда некога ко би се показао као веома способан и за заједницу значајан. Мислим да се у међу “зеленом децом“ то не би могло догодити. Такође, то не бива ни у свету који се размножава опрашивањем. И животиње се свим силама труде да сачувају пород. Ми знамо само за казну више силе и правне прописе. За свог дугог постојања нисмо смислили ништа боље.
Није лако бити човек. Можда се понекад нађе основа за гордост, али модерна књижевност, која је у великој мери одраз наше унутрашње егзистенције, показује да имамо и толико разлога за одустајање. На небесима је мук. Кога ћемо послушати?
Ирена Колај Ристановић, Урош Дакић, Поезија на османском језику: прилог изучавању културе идентитета Турака Османлија, Друштво за урбану историју, Београд 2024.
Недавно се на нашој књижевној и научној сцени појавила веома интересантна и несвакидашња књига. У питању је препев песама које су у дугом историјском интервалу настајале на османском језику, а које се, као део покретног културног наслеђа наше државе, чувају у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. Ирена Колај Ристановић, доцент на Групи за турски језик, књижевност и културу при Катедри за оријенталистику Филолошког факултета Универзитета у Београду и њен колега и доцент са исте Катедре, Урош Дакић, посветили су време, пажњу и уложили велики ентузијазам да нам садржај тих песама приближе њиховим преводом на српски језик. Но, у овом случају није у питању само превод песама са османског турског језика (што је по себи већ велики подухват), већ у овој књизи аутори читаоцу нуде научно структурирану уводну студију, којом га уводе у шаренолики свет османске поезије. И не само то, није реч само о објашњењу и приближавању османске поезије српском читаоцу кроз преводе туркија и других разноврсних османских видова поезије, већ смо кроз уводна поглавља обавештени и о историји превођења османске поезије у нашој култури, што историчарима културе пружа занимљиве увиде. До данас целокупна, аналитички обрађена, антологија османске поезије није написана нигде у свету, а разлог томе је што је османска поезија настајала пет векова, па целокупно стваралаштво није ни једноставно објединити, превести и протумачити у оквиру једне историје османске поезије. Утолико је овај књижњвно-научни драгуљ у нашој култури значајнији.
У српској култури османска поезија превођена је од краја 19. века, а објављивана је углавном у стручној периодици тога доба. Институционална подршка преводиоцима поезије и прозе са османског језика пружена је тек у Краљевини Југославији, оснивањем Одбора за прикупљање и објављивање турске грађе о српској историји при Српској краљевској академији 1931. године. Даљи замах тој дисциплини дало је отварање Оријенталног института у Сарајеву 1950. године. Оно што се још као куриозитет може додати је да су српски интелектуалци либералне оријентације из 19. века, османској турској поезији одрицали њену аутентичност. Са друге стране, у Београду су стасавали српски песници који су, попут Јована Илића који је у Београду растао уз турску заједницу, писали стихове инспирисане управо животом Турака у Београду. Аутори ове књиге наводе такву једну Илићеву песму као пример:
„Протужила Пембе Ајша Дертлија сам него паша! Откуд нећу дертли бити Кад на срцу јад ми гори?“ (...)
Као прилог проучавању развоја османистике и културе османских Турака код Срба, аутори су скренули пажњу и на значајне истраживаче и преводиоце са турског језика, те се ова књижица невеликог обима тако указује и као могући приручник који нас уводи у наратив о османском наслеђу у домаћој култури.
У књизи су преведене песме које припадају диванској, али и народној турској књижевности која се дели на анонимну суфијску или текијску и на ашичку књижевност. Аутори ових песама нису познати.
На почетку ове студије, читаоцу је појашњен статус песника у османском царству и у турском друштву. Говорити о османској турској поезији истовремено значи говорити и о музици и музичком образовању, па се у књизи могу пронаћи и занимљиви подаци о развоју и организацији музичког образовања код Османлија. Поезија је у османском царству писана, условно говорећи, на три места: писали су је анонимни појединци, школовани и надарени песници при двору и сами владари. О томе говоре два поглавља која се прожимају и надопуњују – „Песник у служби империје“ и „Империја у служби песништва“. Испоставља се да је песник био алтер-его двора и владара, те да су песништво, као и песник сам, код Османлија заузимали посебно место.
„Заљубих се у твоје пеге…“ – рукопис
Важну целину представља поглавље у којем аутори објашњавају заслуге и наслеђе дервишких редова у османској поезији. Осим што су читаоца на једноставан и сведен начин упутили у суфијску филозофију и суфијске редове који су сваки на свој начин развијали поезију, преводици су указали и на спрегу суфисјог песничког и културног наслеђа са нашим простором, скрећући пажњу на градове као што је Нови Пазар или босански простор.
Еснафских сукоба има у свакој струци, па их је било и међу османским песницима: ашици (песници који су певали у кафанама или на трговима, склони интерпретацијама), нису много ценили дворске, по њиховом мишљењу – ригидне песнике. Посебна пажња посвећена је визуелном идентитету ашика и њиховим инструментима. За потенцијално родно осетљиве и стереотипно закривљене читаоце ове дивне књижице, ваља истаћи чињеницу да су извесна пажња и простор у њој посвећени и двема турским песникињама, Михри-хатуни из 16. века („турској Сапфо“) и принцези Адиле из 19. века, као примеру дворске песникиње.
Календерија
У књизи има много интересантних и инспитаривних делова, а посебно се таквима чине описи и примери туркија у којима су слављени важни тренуци из живота османског света попут венчања, исповедање вере, песама о свечаностима, али и о страху од смрти. Интересантно је и то што су аутори одабрали две песме као илустрацију османског доживљаја ужаса и страха од смрти, а обе се односе на наш простор и на тренутак ослобађања српских градова од Турака. У једној је описан страх од смрти у борбама за Београд, у другој пад Шапца. Иако не припадају песмама које су превели за ову збирку, аутори су их приказали као илустрацију за контекст у којем се и остале песме могу разумети (уредно су наведени преводиоци и сва ранија издања у којима су песме објављене):
„Пуцали су топови с тврђаве на тврђаву Од жестине топова небо се замрачило Београдске лепотице продате су у робље У помоћ падишаху (мој) плакао је Београд!
(…) На чесмама се абдест више не узима У џамијама се намаз више не клања Наша се војска више не види од непријатеља Помагај Боже, плакао је Београд!“
Турска поезија не би била то што јесте, да у њој нема тегобне и тужне љубавне речи, „славуја“ и „руже“. Ево како оне звуче у преводу Ирене Колај Ристановић и Уроша Дакића:
Поново је стигло пролећа У рана јутра беле руже цветају, еј!
Јадима заљубљеног нови јади долазе, Срца похвалу мојој вољеној читају
У поворкама лепотице прилазе, Мучени заљубљени, ватром гори, не стаје
Топи се снег високих планина И воде се у валовито море уливају
Сигурно се тамо жеље остварују Једе се и пије и добро се проводи
Заљубљени и вољени седе заједно Срца на њих сенке бацају.
***
Нека твоја обрва, попут полумесеца, постане перо Нека твоја усна, слатка као шећер, постане нектар
Нека ти од мене алал буде Иди, нека те они који те воле воле Силно сам те волео Ајете у име твоје учио
Од мене имаш дозволу Иди, нека те они који те грле грле
Волео сам сваки део тебе Проста ти била моја душа
Од сад ти нећу стајати на пут, Иди, нека те они који те воле воле
Силно сам те волео Јер тако је показало време
Нек је са мном све готово, Иди, нек те они који те љубе љубе
Овај приказ, наравно, не може бити стручан, и он то и није. Импресионистички би био непристојан, али информација да имамо нову књигу вредну шире пажње – више је него потребна, како међу уметницима, тако и међу научницима. То никако не значи да и шира публика, поведена и заведена ко зна каквим питањима и путевима, у њој неће наћи уточиште, или бар коначиште.
Постојим Упрокос располућеном ветру очаја У засађеном врту испод крошње горостасног дрвета У мом заувек баченом и скинутом велу. Постојим на раскрсници свих земаљских путева увијена у шарену нит бесмисла У ратовима у Украјини У палестинским рушевинама У одбијању видљивог бесмисла. Постојим у спаљеним црквама Православних верника У убризганим отровима неверника У свим баладам песника Ту сам најпостојанија У свом ћутању где се запитаност заводљиво осмехује У чиру и гађењу на побуне и ратове. Постојим У свим самоубилачким мецима У свим срцима побијене деце у Гази У развалинам једног храма У ономе што се не може више ни видети ни научити.
Постојим у Новим годинама У старим споменарима У ритуалима које научих Постојим
У хронологији писања свега што знам и што не знам. Постојим у Друштву ненаграђиваних песника Постојима као моја Најважнија издавачка кућа света. Ја сам и Исидора Секулић, и Марина Цветајева и Вирџинија Вулф и Катарина Мансфилд.
У мојој издавачкој кући треба ме на видно место поставити и оставити. Да би сви о томе нашироко говорили и писали. Постојим Јер сам спознала да је Најбоље да као признање Нетрпељивих стојим на полици и почивам у миру.
Буди јака
Не...тебе знам... Али о теби не знам....а и не занима ме. Ти си увек у тајном запису мог срца, позната само Атласу Васионе. Лишена непотребних сазнања из књига
Мисао о теби укотвљена је у ванземаљско пристаниште Иако знаш да около нас ни један нови талас не носи све. У тој савршеној обмани трајања, у вајања смисла, окрени се, затаји трен. Буди јака пергаментима наших речи и носи судбину небеског покајања.
Бденије
Сањао сам те, рекао је Рекао сам ти у сну да нисам добро Знам, одговорила је Ни ја нисам добро Сан је кристал глади И пут који нагони у Ружно и лепо и светло и тамно Отклон од бездна и пламена зла И долине суза у коју смо бачени Једина смрт у којој смо живи Опет, сањао сам те Безвремену. Затајену у утроби света Као са Истока када је светлост Тиха и вечна и ничија и сва Али, ако и нисам добро Препуштам те одлуци да будеш Глад у мојој песми Одбегла у недостајању узглавља Ћутња у којој као бденије постоји Одрон у души налик позиву из сна
,,Знање надима, а љубав изграђује.“ (Кор 1., 8:1)"
Истрај у своме
Не брини, и ја сам се дичила тиме. Својом земаљском храбрости, која ми бар слова обасја, тражећи опрост безгрешних грхова. Ти ћути и истрај у своме... Светло је веће са годинама и близина жаруље непојамно греје . Да Свјат, да Сјаш, да Осану спознаш! Док ходаш путем трагова и чујеш звона Истине, печат лепоте је у теби. Али не за овај, већ за будући свет.
O SUFIZMU I IDRIS ŠAHOVOJ KNJIZI „ZAPOVEDNIČKO JA” (1994), Doris Lesing, (prevod: Ana Stjelja)
Reč sufija mnoge ljude uglavnom asocira na plešuće derviše, ozloglašene gurue gladne novca, uzbudljivu orijentalnu muziku, poput Ravelovog Bolera (koji se zapravo zasniva na sufijskoj pesmi koja se koristi u određene svrhe), a naročito na iritantne „sledbenike” koji sadržajne, nejasne i spiritualne izreke koriste kao znak superiornosti. Ova šarenolika grupa deluje sumnjičavo zbog povezanosti sa islamom. Dok je islam raznovrstan koliko i hrišćanstvo, a većina muslimana ništa fanatičnija od jednog prosečnog hrišćanina, ipak, skorašnji događaji su ponovo oživeli sećanje na stotine godina ratova protiv strašnih Saracena.[1] Sufizam je čak i u cenjenim i referentnim knjigama opisan kao muslimanska mistička sekta. No, sufije tvrde da je njihov „put”ili disciplina postojao i pre islama, da je star koliko i samo čovečanstvo, odnosno da je nastao istovremeno kad i ljudski rod, i da čini skrivenu srž svake religije. Ovde ne govorimo o jednoj ili više reči, ili čak rečniku, nego o načinu gledanja na svet i ljudsku istoriju. Sufizam ne treba dovoditi u vezu sa bilo kojim običajem ili verovanjem. Sufije mogu da upotrebe bilo koju relevantnu metodu da pošalju svoju poruku, čak ni ne koristeći izraze poput misticizam, sufizam, spiritualizam. Ovaj pristup razočara ljude koji tragaju za uzbuđenjem ili zanesenošću.
Nije toliko teško reći šta sufizam nije, ali je teško reći šta jeste, posebno kada su pitanja postavljena u nadi da se odaberu konačni odgovori– da li je ovo, ili da li je ono? Sufijski put je nestalan i uvek se menja. Svaki njegov novi upliv u društva (kao što su Centralna Azija i Bliski Istok) gde je već poznat i predstavlja deo kulture ili ona društva gde to nije, kao što je sad Zapad, uključuje novu tradicionalnu građu ili građu predstavljenu na nov način, u novom obliku ili stavljenu u nov okvir, kao i nove ljude. Sufija Učitelj ili Uzor je glavni u sufizmu. Na Zapadu je to, trenutno, Idris Šah, koji je i autor ove knjige. Mudre i poučne sufijske izreke savetuju: «Sa svakim razgovaraj u skladu sa njegovim (njenim) saznanjem. Onaj ko iskusi, sazna». Sa svakom novom etapom puta, postoji promena u sagledavanju, što će reći da ljudi koji su uključeni u istraživanje, mogu i moraju, da u različito vreme sve sagledaju drugačije. To bi moglo da se rezimira na ovaj način– izreka «Bog je ljubav» može da predstavlja grafit na zidu ili trenutak razumevanja najviše duhovne istine, sa hiljade različitih nivoa razumevanja.
Na početku, student će sufizam, gotovo izvesno, povezati sa verskim kultovima sa kojima su on ili ona već upoznati. Ali „Učiti kako da se uči” (naslov jedne od Šahovih knjiga) podrazumeva širenje ideja sa kojima počinješ i dopuštanje sebi da shvatiš šta je konkretno ponuđeno. Ovo bi moglo da bude definicija sufijskog puta.
Tokom trideset i nešto godina Idris Šah je Zapad upoznavao sa sufizmom, što neće reći da sufizam nije postojao na Zapadu, već da nije bio ponuđen na ovaj način, otvoreno, kao glavni doprinos misli. On je predstavnik stare porodice, tradicionalno priznate u okviru njegove kulture, kao čuvar ove stare duhovne tradicije. On je samo najmlađi u nizu. Primera radi, njegov otac je bio Sirdar Ikbal Ali Šah, jedan, isto tako izvanredan čovek koji je kao diplomata reprezentovao Indiju i Avganistan u različito doba, u kulturnim institucijama koje su osmišljene da premoste jaz između Istoka i Zapada. On je pisao o religijskim i kulturnim pitanjima a bio je i putnik čije knjige i dalje fasciniraju. Idris Šah je živeo u Britaniji još od pedesetih godina. Njegova majka je bila Škotlanđanka koja je mislila da se udala za divljaka iz avganistanskog plemena, ali je shvatila da je istina donekle komplikovanija. Ona je takođe pisala memoare o životu na dvoru i u ambasadama. Sledbenika sufijskog puta ima na milione i oni se nalaze po celom svetu. Analogija sa Aga Kanom je jednostavna ali obmanjujuća.
Kada je Idris Šah započeo svoj rad, njegova poteškoća, kao i za sve one koji su prezentovali sufizam je bilo to što je njegovo ispoljavanje za sobom ostavilo beznačajne (učaurene) kultove, polureligije i praksu (poput derviškog plesa) koji su bili osmišljeni da budu odgovarajući za svoje vreme. Istinske sufije ponajmanje žele da podstaknu ljude da sebe oblikuju prema prošlosti. Svet je pun zavedenih sufija koji su replike srednjovekovnih ličnosti. Za sufije je uvek važilo da su prednjačili u svom vremenu i da su predvideli naša otrkića. Oni su vekovima unazad govorili o evoluciji, o strukturi atoma, krvotoku, psihološkim zakonima o kojima mi razmišljamo kao o svojim otkrićima. Ovakva vrsta tvrdnji privukla je akademike te su knjige o sufizmu počele da izlaze iz štampe. Skoro sve te knjige su objavili oni koji nisu sufije, a te su knjige, kažu sufije, bezvredne, osim za one koji su zadovoljni sopstvenim postupcima analize. Ono što sufije nude je učenje kroz iskustvo. Ali, ako ljudi koji nisu u procesu postajanja sufija ili rada sa sufijama, ne razumeju sufizam, čemu onda da se nadaju istraživači koji su izvan toga, od kakve je koristi knjiga poput ove? No, to je upravo kada knjiga „Zapovedničko ja” stupa na scenu, kao i druge knjige koje je objavio Idris Šah a koje su, ako hoćete, deo „kursa”. Ona je smišljena kako bi zainteresovane uvela u ovaj način gledanja na život, kao i za podučavanje studenata. Analogija koju oni koriste je da osušena breskva nije breskva ali da može da te pripremi da bar prepoznaš sveže breskve kada neku pojedeš.
Idris Šah piše na engleskom jeziku. Bio je prinuđen da sâm objavljuje sufijske klasike koji se još uvek smatraju relevantnim ili da kombinuje svoje delo sa građom iz prošlosti. To su radili svi sufijski učitelji. Teško je svrstati Šahove knjige ili bilo koju sufijsku knjigu. One nisu ni akademske niti bilo kog žanra koji mi poznajemo. Njegove knjige su veoma različite po stilu i metodu. Neke sufijske knjige su napisane po sistemu „razbacanosti” gde je građa složena na takav način da uticaji dopru do čitaoca tako što prenose uslovljeno „ja” koje je vrlo efikasan kritičar. Dobar primer „razbacanosti” je knjiga „Sufije” u kojoj nas Šah upoznaje sa novim izgledom sufijskog puta na Zapadu. Ljudi se pitaju da li sufizam ima Bibliju? Ne, ne može je imati iz razloga što kontinuirano obnavlja građu. Ali, ova knjiga je klasik za naše vreme, priručnik informacija, istorijskih i dokumentarnih, zatim priča, pesama i šala. To je knjiga koju sam pronašla pre trideset godina kada sam tragala za učiteljem i podučavanjem. Čitanje ove knjige je bilo najneobičnije iskustvo mog života. Ideje, stremljenja, intuicije, otkrića za koje sam mislila da ih ni sa kim ne mogu podeliti, pronašla sam ovde, u ovoj knjizi. Zbog čega sam uopšte tragala? Dospela sam do kraja jednog puta. Znala sam da sam naročito iscrpla ono što sam opisala kao „intelektualno pakovanje” našeg vremena koje se sastoji od istovremeno filozofske građe i pretpostavke naše kulture da ljudske lagodnosti moraju da budu glavni cilj svih u životu. Zatim verovanje u jednu od crkava marsizma, verovanje da će politika i politička partija sve rešiti, priroda na mestu Boga. Ja svakako nisam bila jedina koja se umorila od tog „intelektualnog pakovanja”. U mom slučaju to je bilo pisanje knjige „Zlatna beležnica” koje me je naučilo da moram ponovo da tragam.
Činjenica da smo mi na Zapadu uslovljeni materijalnim zgrtanjem i uverenjem da smo osposobljeni za sve što poželimo, predstavlja prepreku za razumevanje sufija. Uobičajeno je za ljude koji o misticizmu slušaju po prvi put, kao što je to u mom slučaju, u četrdeset i nekoj godini života, da pretpostave da sve što treba da urade je da zatraže i da to po pravu mora biti njihovo. Mnogi ne trpe kada čuju: „Skoro svako je osposobljen da doprinese unapređenju čovečanstva”, a vole kada čuju: „Da li želiš to? U redu, izvoli uzmi”. Jedan nagoveštaj sufijskog odnosa prema evoluciji je dat u ovoj kratkoj priči: «Gusenici je rečeno da će jednog dana postati prelepi leptir. „Pokaži mi sad”, reče gusenica, „dok pužem uz ovo drvo”».
Potrebno je dosta vremena, možda i godina da se shvati sufijska tvrdnja kako emocionalnost može da bude prepreka. To je na ovaj način umetnuto u Mula Nasrudinovu[2] šalu: «Nasrudin poziva doktora i kaže: „Imam temperaturu preko 110 stepeni”. Doktor kaže: „Nisam ti potreban ja, pozovi vatrogasce”. Nasrudin je šaljiv lik kog su stvorile sufije kako bi prenosio poruku preko granica, i mnoge naše šale potiču iz Nasrudinovog korpusa. Mi vrednujemo emocije i emocionalnost, odnos koji je iskarikiran u televizijskoj seriji „Zvezdane staze”. Mister Spok je nepotpun jer nema emocija ali stvarni ljudi ih imaju i nalaze se na višem novou. No, naša emocija je reč koja objedinjuje sve, od toplote deteta do najvišeg dometa intuicije.
Idris Šah kaže da je njegov zadatak pre svega da saznanjem napaja kulturu koja je gladna saznanja, onog koje je u vezi sa izvornom mističkom tradicijom. To je zapanjujuća činjenica i prva na koju sam naišla pre trideset godina. Činjenica da neko može da prođe kroz mnogo godina obrazovanja ili, kao što je u mom slučaju, da je neko prilično načitan u okviru sopstvene književne tradicije a da ipak nije više pročitao o velikim duhovnim tradicijama osim da one postoje. Štaviše, svi oni su duboko uticali na kulture čiji su sastavni deo. U najboljem slučaju, možda smo čitali sv. Jovana od Krsta[3] i delo „Oblak Neznanja”[4], ako je tako, ondanam je dat nagoveštaj šta bi prava mistička tradicija trebalo da bude. Međutim, jako je redak prizor da se u naše vreme vidi visoko obrazovana osoba koja se susreće sa nekim kultom ili guruom, da gubi svu ravnotežu zato što nepoznata i uzbudljiva građa juriša ka delovima njenog uma koji je ostao neprosvećen, tako da nema opravdanje. Ljudi odbacuju sopstvene tradicije kao da one nemaju nikakvu vrednost i hitaju ka tome da sebe izgube u ašramu[5] ili kultu (kojih ima na desetine po celom svetu). Sufije su neverovatno uravnoteženi posmatrači koji ne shvataju da ovi zaluđenici očigledno nisu ništa naučili po pitanju procene ljudi, i da su izgubili zdrav razum.
U islamskim zemljama sufije i sufizam nisu egzotični. Sufijske ideje i sadržaji su deo njihove kulture. Katkad veliki sufijski klasici čine i temelje književnosti, u Iranu, na primer, sa Hafizom, Sanaijem Sadijem i Atarom. Knjiga „Hiljadu i jedna noć” potiče od sufija. Postoje mnoge druge divne knjige koje su nama na Zapadu malo poznate. Sufije kažu je trebalo da prođe osamsto godina teškog, često i opasnog rada da učine da islam prihvati sufijski zahtev. To su ljudi koji razmišljaju dalekosežno. Oni se žale na to da mi Zapadnjaci mislimo da zabrinutost za budućnost pokazujemo ukoliko razmišljamo o dobrobiti svoje dece.
Pripovedač mora da prizna da je sufijska upotreba priče, anegdote, pesme i šale predstavljala najsnažnije ushićenje. Ova okosnica književne građe koju oni opisuju kao najdragocenije od blaga ljudskog nasleđa suviše je raznovrsna da bi ovde bila opisana. Neke priče sežu i do hiljadu godina unazad. Idris Šahove priče o dervišima nude primere ovog blaga. Druge su nove i Šah je napisao nekoliko njih. Potrebno je vreme da čak počne da se ceni kakvom dubinom i dometom priče obiluju. Kada sufije tvrde da priče koriste kako bi podučili, naše asocijacije na reč „podučavati” ili „učitelj” ograničavaju razumevanje. Njihovo insistiranje na tome da usađivanje jednostavne moralnosti i etike predstavlja veoma nizak nivo podučavanja, počinje da objašnjava nešto od njihovog područja delovanja. Prava didaktička priča, bilo da je stara hiljadu godina ili da je nova, ide daleko iznad parabola koje su deo naše kulture. Parabola ima posebnu poruku, to je njena svrha. No, u sufijskoj didaktičkoj priči mogu da postoje slojevi značenja, neka od njih su i neverbalizovana. Postojeći načini „didaktičke” literature u školama i na univerzitetima mogu da ih učine teškim za učene ljude da pristupe sufijskoj literaturi onako kako bi trebalo. Sufije ne rastavljaju priču na delove kako bi pronašli njeno značenje, već navode priču «o detetu koje je ogolilo muvu, i otišlo sa hrpom krila, glave i nogu, upitavši: „Gde je muva?”» Drugim rečima, student uči da koristi um na način koji je nama nepoznat. Oni sebe traže u građi. Oni zanemaruju analitički pristup i vežbu pamćenja i vraćanja unazad. Značenje sufijske priče dolazi kroz kontemplaciju i može potrajati godinama.
Posebno mi se dopada nesentimentalan sufijski pogled na život: «Kornjača prenosi škorpiju preko reke na svojim leđima. Škorpija ubode kornjaču koja, buneći se, prigovara: „U mojoj prirodi je da budem od koristi. Ja sam ti pomogla a ti se me sada bodeš”. „Prijatelju moj, reče škorpija, u tvojoj prirodi je da budeš od koristi, u mojoj da bodem. Zašto pokušavaš da svoju prirodu pretvoriš u vrlinu a moju u podlost»”. Kod nas, ova priča je često citirana kao primer nemoralnosti škorpije a nemoći kornjače. Jadna ja. Međutim, u pitanju su psihološki složeni ljudi; da ljudi mogu da uživaju u patnji što je tek nedavno prihvaćeno sa naše strane ili da je ljudima ispran mozak, ili da smo olako uslovljeni. Psihologija je umnogome „jezik” našeg vremena.
Primera radi, knjiga Idrisa Šaha „Mirisna škorpija”. Nigde drugde nisam pronašla nešto tako pronicljivo, iscrpno, opažajno i često iznenađujuće kao što je sufijsko znanje o prirodi ljudskog bića, koje se može nadalje brusiti. U jednoj od razmena u ovoj knjizi koje sufije tradicionalno koriste kako bi ilustrovali probleme, ispitivač se raspituje o molitvi. Odgovor je: «Molitva zavisi od znanja kako se moliti i čemu ona služi. Uobičajena koncepcija molitve je samo emocionalna i izvodi uslovljen obred». Ovde ne postoje jednostavne poruke. Sufije ne nude indoktrinirani tečaj. Oni kažu da je naš zahtev, često onaj nesvestan, indoktriniran a ponuđeno verovanje je prepreka za ono šta oni nude. Oni insistiraju, i već decenijama to rade, da su sva ljudska društva, kao i njihov kontinuitet i razvoj, ojačani i zasnovani na nadi, strahu i ponavljanju. Ova struktura nije vidljiva za većinu ljudi, ali je primenjena u svakom modelu uređenja, bilo da je plemensko, nacionalno, političko, religiozno, rekreaciono, obrazovno ili bilo koje drugo. Razlog tome je to što su svi navikli da budu izmanipulisani nadom i strahom, i zato što svako pretpostavlja da je ponavljanje neizbežno a da je mogući proces u analiziranju situacije prividno u zastoju.
„Zapovedničko ja” je sufijski tehnički termin za lažnu ličnost koja je izmišljena od onoga što kultura odnosno duh vremena nametne osobi, roditeljima, školama. To lažno «ja» je neprijatelj koji mora biti prepoznat kao takav a potom mora da se prevaziđe (ne i uništi) ukoliko se prihvati sufijsko saznanje.
Kada sam prvi put pročitala sufijsku tvrdnju da sam ja samo izmišljotina prolaznih uticaja, osetila sam se oslobođeno, kao da sam konačno čula vest koju sam očekivala. Znam da će neki ljudi to smatrati pretnjom. Šta? Ja? Ništa više do igra senki? Međutim, sve je više ljudi koji su možda zbog surovih vremena u kojima živimo i koja nas tako direktno izazivaju ili možda zbog načina na koji se krećemo, primorani da upoređuju različite kulture i da vide sebe kao produkte sebe samih, da pozdrave vest da ono što smo mi zaista nije ono što se dâ videti, već nešto drugo i negde drugde. Ako je naše stvarno ja u početku samo jedna sjajna, malecka, dragocena stvar, onda je ono sposobno za beskrajno širenje. Slika na koricama knjige je veoma stari prikaz zapovedničkog ja, poput besne, sablasne, preteće i ugrožene životinje. Neki od nas će biti dovedeni u iskušenje da tu gnusnu zver vide kao, takođe, ilustraciju zastrašujuće mržnje i paranoje današnjeg sveta.
Naš trenutni misaoni sklop koji je strastveno i dogmatski branio ateizam, ne obeshrabruje sufije koji kažu da je samo drugačije iskazivanje religijskih pobuda, gotovo religija po svom sopstvenom pravu.
Izbor i prevod s engleskog– mr Ana Stjelja
IDRIS ŠAH (1924-1996) učitelj sufijske tradicije i autor mnogobrojnih knjiga i kulturoloških studija. Rođen je u Indiji a poreklo vodi iz plemenite avganistanske porodice. Veći deo života proveo je u Engleskoj. Od 1960. godine vodio je i sopstvenu izdavačku kuću koja je pretežno objavljivala knjige o sufizmu. Njegovo prvo svetski priznato delo je knjiga „Sufije”. Šah je u Londonu osnovao i Centar za kulturno istraživanje koje se bavi istraživanjem ljudskog ponašanja i kulture. Idris Šah je možda najpoznatiji kao sakupljač priča o Nasredinu Hodži. Za njega je vezana i jedna kontroverza. Kada je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka objavio prevod rubaija Omera Hajama, predstavljajući ih kao sufijske pesme, mnogi orijentalisti su podigli svoj glas. Šah je svoje ubeđenje temeljio na navodnoj ceduljici koji je izvučena iz rukopisa koji se u njegovoj porodici čuva već osamsto godina. Naučnici koji su kritički ocenili knjigu izneli su svoje uverenje da je priča o antičkom rukopisu lažna. Iako je imao brojne protivnike, Šah je imao i svoje poštovaoce. Jedan od njih bila je i engleska književnica Doris Lesing. Pored nje, uz Šaha je stao i indijski filozof i mistik Ošo (Bagvan Šri Radžniš) DORIS LESING (1919-) engleska književnica i dobitnica Nobelove nagrade za književnost. Rođena je u iranskom gradu Kermanšahu. Svoju književnu karijeru započela je romanom „Trava peva” koji je objavljen 1950. godine. Njeno naredno delo, ujedno i najzapaženije, „Zlatna beležnica” objavljeno 1962. godine. Doris Lesing je svrstana u pedeset najvećih britanskih pisaca posmatrano od druge polovine 20. veka. Njen plodan književni opus obuhvata romane, zbirke kratkih priča, dečje knjige, drame, libreta, eseje, memoare… Dobitnik je brojnih značajnih nagrada, a među njima je svakako najznačajnija Nobelova nagrada za književnost koju je primila 2007. godine. Posebno je zanimljivo njeno interesovanje za sufijsko učenje, kao i inspirisanost idejama Idrisa Šaha koji joj je bio prijatelj a ujedno i duhovni učitelj.
[1] U ranim vekovima Rimskog carstva to je bio naziv za arapsko pleme na Sinaju; Grci su Saracenima nazivali sve Arape, a kasnije, nakon širenja islama, ovo ime se odnosilo na sve muslimane.
[2] Nasredin Hodža, lik iz turskih satiričnih priča za koga se veruje da je živeo u 13. veku.
[3] Katolički svetitelj, mistik, pisac iz 16. veka koji je obnovio karmelićanski red.
[4] Delo hrišćanskog misticizma čiji je autor nepoznat. Tekst nastao u drugoj polovini 14. veka, predstavlja srednjovekovni duhovni vodič kroz kontemplativnu molitvu.
[5] Duhovni hram u drevnoj indijskoj tradiciji, posebno se odnosi na mesto gde se odvija indijska kulturna aktivnost kao što je joga, učenje muzike i religijsko podučavanje.
Сабрана белетристичка дела једног од најважнијих деветнаестовековних руских писаца, Константина Николајевича Леонтјева (1831–1891), коначно су у целини доступна српској читалачкој публици. Реч је о писцу чији се књижевни опус неретко пореди са делима Достојевског, Толстоја, Тургењева или Гогоља. Премдасе на основу стила, вредности које је заступао и тема о којима је писао, може позиционирати у период позног романтизма, Леонтјевљево стваралаштво ипак измиче устаљеним књижевним категоризацијама. У спору који су руски интелектуалци водили о месту Русије између Европе и Азије Леонтјев није нашао своје место ни међу словенофилима ни међу западњацима. Управо због тога у савременом политичком контексту његова књижевност доноси окрепљујућу залиху идеја, увида и опсервација о свету о којем је писао. А тај свет је био наш – источни, азијски, османски, раскошни деветнаестовековни балкански свет.
Душко Паунковић
Изванредност Леонтјевљеве књижевности отвара нам се кроз посвећени, дугогодишњи и беспрекорни преводилачки ентузијазам Душка Паунковића, као и кроз издавачке напоре Петра Живадиновића (Паидеиа). Подухват превођења и објављивања белетристичких дела овог писца почео је 2008. године, када су преведени и објављени његови Романи (Подлипке, Други брак и У завичају). Уследило је објављивање Одисеја Полихронијадеса (2010), затим збирки прича и романа Из живота Хришћана у Турској (2013) и Египатски голуб и друга дела (2023). Можда би се некоме могло учинити да је Леонтјев у српску културу стигао са закашњењем од сто педесет година, али то ипак није случај, јер су његова сабрана дела готово истовремено објављена у Русији и Србији. Та чињеница домаћу књижевну и културну сцену чини будном и живом ако бисмо је упоредили са светом савремене руске књижевности, а авангардном у односу на већи део западноевропске књижевне сцене. Осећај преводиоца и издавача да је Леонтјевљева књижевност домаћој публици потребна и да може бити инспиративна, заснован је, поред осталог, и на чињеници да је главни јунак његових прича османски Балканац који се опире тековинама Француске револуције. Такав Балканац и данас представља субверзивну књижевну и историјску личност јер, како Душко Паунковић у једном од поговора каже: „Иако је у њима реч о прошлости, ништа нас у овим причама неће навести на помисао да оно што је у њима описано нема везе с нама, с нашим временом и нашим доживљајем света.”
Константин Леонтјев
Особеност Леонтјевљевог књижевног израза долази, како то обично и бива, из особености његове биографије: Константин Леонтјев је био лекар и војник у Кримском рату, дипломата на Балкану, критичар, теоретичар књижевности, публициста, државни службеник, религиозни писац, и коначно – монах. Дела о којима је овде реч углавном су писана у време његове десетогодишње дипломатске службе у Османском царству, на Балкану, током шездесетих и седамдесетих година деветнаестог века. Његова „дипломатска Одисеја” обухватила је службу на Криту, у Једрену, Тулчи, Јањини, Солуну, Константинопољу, на Принчевским острвима, а замало му је измакла и у Београду.
Чињеница да је живот окончао као монах, и то као монах чија су уверења поштовали исихасти, омогућује нам да Леонтјевљево дело читамо и као процес самоспознаје на његовом путу ка монаштву. Можемо чак поставити питање какву је улогу у том процесу имао балкански религиозно, естетски и национално шаренолики свет. Леонтјев је био опчињен оним што је видео и доживео на Балкану и, мада је себе сматрао хришћанином, стекао је дубоко поштовање према исламу и исламској култури. Због тога он у својим делима није заузимао страну, релативизовао је добро и зло, гајио је једнаку наклоност према мотивима својих јунака који су, чинећи преступе, живели своје аутентичне животе на које малограђанска правила и законске норме нису били примењиви. Из таквих је спознаја касније делимично израсла и његова религиозна филозофија.
Балкан се у наше доба најчешће разуме као Западни Балкан, или као југосфера (простор југословенског наслеђа), док његови географски и политички југ и исток из савремених наратива мистично некуд ишчезавају. Услед снажног, дуготрајног и систематског политичког и идеолошког инжењеринга, из српске културе и баштине је потиснуто готово целокупно османско наслеђе, а Турчин је и даље један од најнегативнијих ликова из националне историје. Леонтјев нам враћа управо тај део наше прошлости, описујући га кроз призму руског дипломате као свет пун лепоте и животне динамике. Тако Балкан опет добија свој турски исток и југ, а читалац неретко има утисак да се однекуд враћа кући, у Азију. То и није толико чудно, јер је Балкан, као део Османског царства, у руској дипломатској класификацији припадао Азијском одељењу Министарства спољних послова. Данас нам је готово незамисливо да сопствену прошлост сагледавамо у таквом контексту. Но, то је делимично и због тога што је Леонтјев за Србе сматрао да су, услед своје демократичности, били пријемчиви за западне утицаје, а то је значило – за прихватање тековина Француске револуције. Срби су више од других балканских народа били склони процесима демократизације, стандардизације и централизације, па су самим тим били ближи Западној Европи него азијском свету и православном Истоку. И то нас, док читамо Леонтјева, помало узнемирује, јер актуелни друштвени и политички афинитети, као и статистике, говоре да српско друштво себе види као део источног православног света, из којег нас је Леонтјев још крајем деветнаестог века помало искључивао. Утолико Леонтјевљева књижевност нужно води ка сучељавању и преиспитивању: ко смо, где се налазимо, какве вредности баштинимо, чему тежимо, којем политичком табору припадамо…
Да би се разумео степен субверзивности Леонтјевљеве књижевности, потребно је знати где се Балкан налазио и где се налази у геополитичким перцепцијама великих сила које су се одвајкада бориле за балкански простор, за његово месо, главе и душе. Посматрано из перспективе Запада, Балкан се у геополитичким теоријама налазио у такозваном Римленду. Римленд представља прстен земаља којим је окружен Хартленд, односно Русија. Свако ко би желео да покори Русију, морао би претходно политички, административно и културолошки да овлада Римлендом, односно појасом земаља који обухвата простор од Естоније, Летоније, Литваније, преко Средње Европе, Балкана и Турске, па на исток све до Кине. Са друге стране, и Русија (касније СССР) је развила свој контраконцепт, па је прстен земаља којима је била окружена назвала Лимитроф. Другим речима, Балкан се налазио у пресеку Лимитрофа и Римленда. Теорија каже да, услед велике динамике ратова и деструкције, балкански народи никада нису могли да развију аутентичну, високу, писану и оригиналну културу налик онима какве су постојале у Русији или у Западној Европи. Док би данашњег Балканца ова спознаја могла да увреди, обесхрабри или слуди, Леонтјев је у таквој позицији Балкана уочавао његову културолошку и естетску предност. Народи који су живели у Римленду, односно у Лимитрофу, својим су етнографијама више личили на музеј или позориште него на прогресиван западни свет. Исто запажа и Леонтјев, али он то другачије вреднује. На питање да ли му у Јањини недостаје позориште, један од ликова (руски конзул) одговара: „Зашто би ми недостајало, па овде је позориште свуда око мене”, или: „Како би знао да ово није позориште, већ сам живот?” У османском балканском свету, поготово пред распад империје, заиста је било драме. Она је била свакодневна, снажна и заснована на судару идентитета, које је османско царство неговало и конзервирало. Оно што би у позориштима далеких престоница и центара моћи представљало само представу и разоноду, на Балкану је био свакодневни живот, буран и страствен, са много обрта, а неретко и са трагичним исходима.
Леонтјев је балкански свет видео као јединствену целину. У његовим причама Балкан пулсира у једном ритму, његово шаренолико становништво располаже универзалним језиком и јединственим доживљајима света. Бугари, Срби, Грци, Албанци или Турци могу имати сучељене политичке ставове, али их чврсто увезује готово јединствена физиономија свакодневице. Његова запажања умногоме се поклапају са необичном тезом руске научнице, лингвисткиње Татјане Цивјан, која је на основу анализе балканских језика, посебно на основу поимања простора и времена у њима, изградила тезу о јединствености балканског света. Једна од Леонтјевљевих прича која такву претпоставку потврђује јесте Дете душе. У њој бугарски брачни пар који живи на обали Дунава моли Бога за потомство, и када им жеља буде услишена, њихово дете креће на необичан пут по Балкану на којем, рекло би се, сви говоре истим језиком, сви учествују у игри спасавања његове хришћанске душе, сви једнако појме правду, неправду, преступ или искупљење, а простор и време су јединствени на кружном путовању главног јунака. Ево још једног примера у корист тезе о јединствености балканске свакодневице: Леонтјев описује кућицу с терасом у уредном дворишту, са креветом застртим лаком свиленом тканином, на прозору су цицане завесе, на поду простирка на пруге, изнад кревета је окачена икона, а под прозором цветају шантелија, руже и шебој. Читалац би могао помислити да је ово призор из Шумадије, али се ради о опису сеоске кућицена Криту.
Једина балканска подела коју је Леонтјев признавао јесте подела на његов буржоаски и епски део друштва. Буржоаски део друштва је у другој половини деветнаестог века већ почео да подлеже западним политичким утицајима, чега се Леонтјев гнушао, док је епски остао свеж, неспутан и таквим процесима недотакнут:
Уопште узев, може се без дугачких објашњења рећи да је прост свет на Истоку бољи од оног код нас; он је трезвенији, уреднији, наивнији, моралнији у породичном животу и живописнији од нашег пучанства. Док је више, образовано друштво, оно које руководи, које је свукло прелепу источњачку одећу и обукло лоше скројен, јефтин европски сако прогреса – горе од нашег руског друштва; оно је ниже, грубље, једнообразније и досадније од њега.
У епском делу друштва владало је царство случајности, а Леонтјев је сматрао да сваки покушај дисциплиновања случајности некаквим „разумним мерама” нужно води ка досади западноевропског типа: „Овде, мој пријатељу, нема друштвеног живота, али постоји диван народни живот…” Таквом народном животу на Балкану претио је „рак Европе – француски народ”. Најнегативнији и најопаснији лик у Леонтјевљевој прози јесте Француз, обликован тековинама и наслеђем Француске револуције: „Из његових руку ни слободу не бих узео!” Посматрано из данашње перспективе, Леонтјевљево дело је субверзивно и по томе што је његов мисаони приступ животу и свету био естетске природе. За њега је лепота основно мерило свега и сви његови јунаци јој служе. Лепота је изнад појединачних судбина, изнад морала, изнад закона. Она није демократски распоређена, посебно када се ради о женској лепоти. Његове јунакиње користе своју еротичност за прекорачење наметнутих граница: Оно што жели жена, жели Бог, каже турска пословица. Леонтјев није био љубитељ реда и дисциплине: „Сам по себи, ред не може да испуни човека, људи желе и слободу.”
Деветнаестовековни османски балкански свет у који нас његова књижевност вртложно уводи је мушки свет страсти, рата, побуне и преступа. За преступ, као и за лепоту, потребни су контраст и различитости, а њих је османска култура неговала кроз националне, религиозне, статусне и друге идентитете. Отуда Леонтјевљеви јунаци много страдају: православна девојка губи главу за муслиманом и жели да промени веру док јој фамилија не дође главе због тога, пријатељства између муслимана и хришћана пуцају због националних препорода, убоге, бледуњаве и слабашне албанске Циганчице плесом заводе статусно неприступачне дипломате. Османски свет ври, а љубомора се, када је јака, бурна и неиздржива, сматра племенитим осећањем.
И још мало субверзивности: Леонтјеву се није допадала хришћанска породица у Турској. Сматрао је да хришћани нису претерано романтични, јер су романтизам и хришћанство у колизији („Страшно ми се не допада хришћанска породица на истоку. Изговорио сам ту глупост и заћутао!”). Хришћани у Турској су одавно престали да певају љупке пастирске песме, а нису запевали ни блиставе арије о страсним љубавима („[…] али машта овдашњих људи, посебно хришћана, тако је убога, а живот срца је неиздрживо досадан”). Сматрао је да романтична љубав својом искреношћу може оплеменити многе преступе. Иако је живот окончао као монах, није у време настајања ових дела имао високо мишљење о свом хришћанском васпитању. Доживљавао га је више као национално и поетско, а мање као духовно или морално осећање. Кризу свог идентитета који се борио између дионизијског и православног принципа најпре је покушао да реши напуштањем дипломатске службе и окретањем писању. Те су муке биле подстицане могућностима које му је османски Балкан отварао. Тако је, надахнут могућностима и мучен искушењима на Балкану, писао: „У Турској ништа није немогуће”, или: „Нека се јефтином и нешкодљивом храном храни онај који није у стању да поднесе божанске напитке.”
Леонтјевљево приповедање понекад личи на историографско. Са једне стране, приближавао се ранкеовском историографском начелу по којем је требало писати онако како је стварно било. Са друге стране, историчари знају да онако како је стварно било за једне, није истовремено могло бити и за друге, поготово када су у питању зараћене стране. Тај је проблем и у историографији и код Леонтјева решен увођењем мултиперспективности. Ево како је Леонтјев описао свој метод у причи Исповест једног мужа у којој је преиспитивао морал у брачном троуглу:
Да, узгред, кад сам већ поменуо стакла. Понекад волим да гледам свој врт кроз њих – по реду, прво кроз жуто, па кроз плаво, па кроз црвено, па кроз обично бело. И ево шта ми пада на памет: зашто се управо кроз бело стакло све види исправно? Жуто стакло чини призоре веселим, растиње у врту као да је обасјано и позлаћено незамисливом светлошћу; весеље је такво да изазива бол, жељу за вриштањем. Кад се гледа кроз црвено стакло, све делује злокобно и раскошно, као одсјај великог пожара, као први чин краја света. Не знам које стакло – плаво или љубичасто – чини све ужасним и мртвим, све се угаси и скамени. Да ли ми исправно видимо ствари? И зашто мислимо да смо баш ми у праву? Да је дрвеће зелено, да је зора црвена, да је хрид црна?
Леонтјев није имао намеру да буде субверзиван писац. Његова књижевност накнадно изгледа провокативно, али и далековидо. У нашем свету политичке и језичке коректности његов свет, сагледан из недопустивих углова, изгледа помало сурово. У њему нема демократије, њиме владају инстинкт и лепота. То је свет који подржава и изграђује идентитете насупрот савремене глобалистичке идеологије која тежи да у име стандардизације и демократизације идентитете разгради и тиме човека потчини једном центру који се налази негде на политичком Западу. Он доводи у питање савремене перцепције и самоперцепције Балкана, проблематизује категорије у које српско друштво данас већински верује – православље, русофилију, словенство и осећај да се „налазимо на Истоку”. Он избегава закључке, али његова опажања изазивају осећај непријатности који нас тера да претресамо како личне и колективне историјске дубине, тако и морална начела којима се руководимо.
Онај ко је макар мало упознат с руском историјом од десетог до петнаестог века, макар по предањима или уметничким делима, има властиту слику о женама и њиховој улози и месту у тој историји. Те слике су, више или мање, супротне. Замишљајући први период руске историје, једни замишљају жену као „затвореницу у кули” на потчињеном месту у породици и са незнатним социјалним правима. Други, напротив, виде социјално активне личности као, на пример, у лику кнегиње Олге која је мучила Древљане због смрти свог мужа, или у лику новгородске велепоседнице Марфе Борецке. Питање о томе какве су биле руске жене од десетог до петнаестог века веома је важно, не само по себи, већ и за целокупну слику државне социјалне, културне и политичке историје тих шест векова.
У овом чланку су дати неки изводи из књиге Жене старе Русије аутора професора доктора Наталије Пушкареве.
Наталија Љвовна Пушкарева (рођена 23. септембра 1959, Москва) је руска историчарка, антрополог, оснивач историјске феминологије и родне историје у совјетској и руској науци. Доктор историјских наука, професор, шеф Сектора за етно-родно истраживање Института за етнологију и антропологију РАС, председник Руског удружења истраживача историје жена.
****
Одређени број црквених одлука предвиђао је заштиту здравља труднице и њеног детета: „Егда в утробе какая жена носить младенець, то не вели кланятися ей до пояса, аще и в великий пост. Мнози бо вережаются, до земли кланяяся” (ако нека жена у утроби носи младенца, не треба се клањати до појаса, чак ни у великом посту. Многе су се поштетиле до земље се клањајући).
Тешка казна, изједначена са кажњавањем за чедоморство, чекала је мужа „аще он риняся пьян на свою жену, вередит в ней детя” (ако пијан удари жену и поштети у њој дете).
Овај дефинитивно позитиван аспект делатности древних руских црквењака био је комбинован са одлучним прогоном од стране цркве свих остатака паганских култова повезаних са порођајем. Показало се да су старински ритуали повезани са рађањем, чије је значење уско повезано са вечним људским осећањима, веома упорни. Њихово постојање може се пратити у споменицима епитимијске дисциплине до 15. века.
„Идолопоклонице” и „безбожне жене” које су организовале „рожаничные трапезы” (трпезе за покојнике) које су имале симболичко значење и укључивале хлеб и сир, мед, као и кашу, чувари су многих народних традиција и ритуала. Њихови описи се могу наћи у апокрифним молитвама: Аще коли жена детятем болит (ако је нека трудница због детета болна) и Аще жена начнет детя родити не в борзе (ако крене порођај ван куће).
****
Пошто жене још увек „нису биле утврђене у вери” биле су проклете врачањем и чаробњаштвом у оптужујућим црквеним учењима. Печат одлучне осуде шарлатанства и чаробњаштва носе посебни чланци у исповедницима и епитимијским збиркама о паганским (магијским) методама који се тичу „очаравања” супружника. Питања на исповести су навела: женско млеко, мед, „љубавне траве”, зној, итд., као средство којим жене омађијавају своје мужеве како би стекле њихову наклоност и расположење.
У епитимницима се открива још један интересантан аспект староруске жене ‒ улога „врачарице” у народном исцељивању, у очувању и преношењу искуства традиционалне медицине. Новгородац Кирик се пожалио да, кад се деца разболе њихове мајке их врачарицама носе а не свештеницима за молитву. У селима су управо врачарице биле бабице; оне су „у жен плод отъимали” (жене од плода ослобађале) и лечиле неплодност. Исповедна питања доносе нам информације о неким „радикалним средствима” које је народна „врачарица” користила. То је пупчана врпца, плацента, и низ других сличних средстава која су сујеверно имала магијске моћи. (Међутим, плацента се користи и у модерној медицини за прављење лекова који побољшавају репродуктивне функције и промовишу подмлађивање органа. Староруске жене не лече само као шарлатанке и врачарице. „Целити болести” су знале и образоване кнегиње; њихове методе и средства ушли су у историју светске медицине.
****
Пошто су жене у Русији често учествовале у разним тучама, Устав кнеза Јарослава не само да је у посебном чланку истакао „драку по-женьскы” тј. женску тучу (уједе, кидање одеће), већ је увео и специјалне казне за премлаћивање сопственог мужа, као и друге жене. У овом другом случају, казна је била двоструко већа: 3 гривне за премлаћивање мужа, насупрот 6 гривни за пребијање жене од стране жене. Међу исповедним питањима женама налазе се и казне за оне које су „лајале”, „тукле се”, „пљувале по лицу” како странцима тако и властитом мужу. У Требницима се помињу казне женама за премлаћивање чак и „духовног оца” и „срамни говор” према њему. За вербалну увреду „или укорила еси чужаго мужа” (ако си укорила туђег мужуа) изречена је епитимија ‒ 12 метанија.
****
Значајно је да је на крају 13. века чак и незаконита жена могла потражити „прелюбодейную часть” (прељубнички део) у имању покојника, да нахрани децу коју је добила заједно с њим, па чак и водити тужбу са његовом законитом женом (чак и са њим за живота!), захтевајући „дати урочна чясть на оскуду” (да јој се да део да не би оскудевала.
****
Живот слушкиње вредео је више него живот слуге (5 гривни), будући да је слушкиња производила радну снагу за феудалног господара. У Слову о походу Игоровом јужни кнежеви који позивају у помоћ суздаљског кнеза Всеволода, узвикују: „Еже бы ты был [здесь], то была бы чага (раба.— Н. П.) по ногате, а кощей (раб.—Н. П.) по резане!” (Да си ти био овде, била би робиња за ногату, а роб за резан). Било би наивно претпоставити да је аутор Слова ту идеју изразио комерцијално тачно; али прилив половецких робова заиста је могао умањити цену руских робова толико да не би вредели ни „пет пара”. Ногата и резан су мали новац (1 гривна = 20 ногати или 50 резана), односно цена робиња би пала 120 пута, а робова ‒ 250! У поређењу са робом, већа вредност живота робиња огледала се чак и у изреци: „Робиња – за ногату, роб ‒ за резан.
****
Кршење целовитости женских одора, посебно скидање украса (покривке) са главе, такође је било стварна увреда: „оже съгренеть чюжее жене повои с головы или дщери, явится простоволоса, 6 гривен старые за сором” (ако стргне туђој жени или кћерки покривку с главе и појави се гологлава, шест гривни старих да плати за срамоту). Аналогна увреда нанесена мушкарцу кажњавала се два пута мање. Прљање женске одеће кажњавано је, судећи према материјалима епитимијске литературе, вишедневном епитимијом. Црквена казна предвиђена је и за оне који „лукавством туђу жену пољубе.
Озбиљна казна је предвиђена и за сина због премлаћивања мајке: за такав злочин кажњен је „волостельской казнью” пострижењем у монаштво. Не-нормативни извори, посебно грамате на кори брезе, указују на то да су се такве ситуације у породичном животу догађале прилично често. О томе сведоче летописи и епиграфија. Дакле, Евпраксију, жену кнеза Јарослава Владимировича, тукао је њен пасторак. На кори брезе 415 (14. век) читамо: „Поклоно от Февронее к Феликсу с плацомо. Убиле мя пасынке и выгониле мя изо двора. Велише ми ехать городо или сам поеди семо. Убита есемо” ( Наклон од Февроније Феликсу из града. Тукао ме посинак и изгнао из двора. Нареди да идем у град или сам дођи овамо. Убијена сам). Пасторку је за премлаћивање маћехе чак претио губитак дела наслеђа, наводи РП. И маћеха Февронија је у међувремену била свесна својих права: обратила се неком званичнику. Налаз оловног печата који је припадао примаоцу писма – Феликсу, уверава нас да је он био овај службеник на суду.
Не сакам да пијам, но пијан сум често. Во меана, без другар, крај полни чаши. Ја заборавам земјата, тоа место со збрани јадови и пороци наши.
Не сакам да пијам. Но ко се затекол мојот свет на радост, уморен, и моли за мир, за спасение, за смрт и’л пекол, јас на сè се смеам, па и сè ме боли.
Ќе притисне очај, сам, без волја иде, цел еден живот, и со него се движи; Извик го крши: „Подобро не ќе биде, никогаш, никогаш не ќе сме без грижи.“
Жал ми е за себе. Не ми е пишано, да имам земја без луѓе во црнило, очи сини, топли како лето рано, живот во светлост без мрак и студенило .
И сакајќи да се сокријам од срамот, јас пијам, и сакам да сум пијан довек; Тогаш не гледам порок, и безизлезот, тогаш не гледам срам што сум и јас човек.
МОЖЕБИ СПИЕ Владислав Петковиќ – Дис
Заборавив утринава песна една јас. Песна една што во сон цела ноќ ја слушав: Да ја слушнам пак, попусто се обидував, Како песната да беше среќа, мојот спас. Заборавив утринава песна една јас.
Во сон не знаев будењето каква е моќ, Земјата дека бара сонце, утра, зори; И дење ѕвездите губат бели одори; Бледа месечина се движи во мртва ноќ. Во сон не знаев будењето каква е моќ.
Сега едвај можам да знам дека имав сон. Во него очи некои, небо нечие. Некое лице, можеби детско, сечие, Стара песна, стари ѕвезди и стар дневен ѕвон, Сега едвај можам да знам дека имав сон.
Не памтам ништо веќе, ниту тие очи: Како целиот сон да ми беше од пена, Ил’ очите да се моја душа блажена, Ни арии, ни сѐ што во сонот се случи; Не памтам ништо веќе, ниту тие очи.
Но претчуствувам, само тоа сѐ уште знам. Претчувствувам за очите, тие ме демнат, Што чудно во животот ме водат и гонат: На сон доаѓаат да видат што правам сам. Но претчуствувам, само тоа сѐ уште знам.
Очи идат да ме видат, тогаш гледам јас, Тие очи, таа љубови, тој пат на среќа; Нејзините очи, лице, пролетни цвеќа, Во сон гледам, но дали сѐ гледам во тој час. Очи идат да ме видат, тогаш гледам јас.
Таа глава, коса круна и во неа цвет, Погледот нејзин што ме гали, оживува, Што ме гледа, што вели дека ме чувствува, Што грижно ми пружа одмор и со нежност свет, Таа глава, коса круна и во неа цвет.
Сега ја немам саканата, не ѝ знам глас: Ни местото каде живее ил’ почива; Неа и сонот на јаве ми ја покрива; Можеби спие, гроб тажно и милува стас. Сега ја немам саканата, не ѝ знам глас.
Можеби спие со очи вон светови зли, Вон нешта, илузии, вон животна вина. Со неа спие невидена убавина; Може живее, ќе дојде по овие сни. Можеби спие со очи вон светови зли.
ДУША Јован Дучиќ
Зошто плачеш, драга, цела ноќ и ден цел: Изгубена среќа сè уште е среќа! Јадот во душа што на неа потсеќа, Само е еден нејзин заостанат дел.
Не давај матна солза на тажно око: Среќата не умира, ни кога минa. Ехото, едвај чујно од далечина, Тоа ти зборува во тебе длабоко -
Во самотни ноќи, кога шумат тажно Реки полни ѕвезди, полни сенки гори... Слухот песната нејзина не го мори, Но душата претчувстува неизбежно...
ПЕСНА ЗА ЖЕНАТА Јован Дучиќ
Ти си мој момент, моја сенка, и сјајна, Мојот збор во шума, мој чекор, и блудна; Само си убавина колку си тајна; И навистина колку си мечта будна.
Остани недостижна, нема довека – Сонот за среќа е повеќе од среќа. Биди бесповратна, како младост; нека Сенката и ехо се сè што потсеќа.
Срце има минато солзи што рони; Во болка љубовта ја води по патот; Вистина е она што душата сони; Бакнеж е средба најголема на светот.
Од мојот привид ти си цела ткаена, Твојот сончев плашт од мојот сон испреден; Ти беше мислата моја восхитена; Симбол на суета поразен и леден.
А ти не постоиш ниту постоеше; Родена во тишините и осами, На сонце во срцево само сјаеше; Зошто, што љубиме – создадовме сами.
И ПАК ДУШАТА ЗА ТЕБЕ МИ СОНУВА Алекса Шантиќ
И пак душата за тебе ми сонува, се кине срцето и за тебе гине, а твојата неверност се повлекува, како темен облак на небото мине.
И повторно си ми чиста, сјајна, ведра, од призракот твој блаженствата ме греат, па пак јас тебе би ти паднал на бедра, би ти гледал очи што слатко се смеат.
Така вита ела молњата ја згоди во небото гледа и живот чека, не мисли: небото облаци да води од кои нов екот ќе згрми к’о река…
ВО ДОЦНА ЕСЕН Воислав Илиќ
Чуј како цвили ветрот низ пустите полјани наши, И густи слоеви магла тркала кон влажниот дол... Со крик летнува гавран и кружи над мојата глава, Небосводот е зол.
Фучи накиснато коњче. Брзо кон селото граби, И веќе гледам пред себе бедна и стара стреа: На прагот старица стои и мокра живина ваби, И со опашот свој рунтав огромен пес до неа. А ветрот морничаво свири низ црни, пусти полја, И густи слоеви магла тркала кон влажниот дол... Со крик летнува гавран и кружи над мојата глава, Небосводот е зол.
ЈУРИЈ МАМЛЕЈЕВ, БЕСАНИ, ПРЕВЕО С РУСКОГ ДУШКО ПАУНКОВИЋ, АГНОСТА, 2024, БЕОГРАД
Роман Бесани је необично дело руске и светске књижевности. Настао је шездесетих година прошлог века, а на нашу књижевну сцену ступио је ове године захваљујући заједничким напорима издавачке куће Агноста и преводиоца Душка Паунковића. У веома краткој уводној напомени аутор читаоцу сугерише да овај роман-загонетку може читати на најмање два начина. Први – као слику пакла на Земљи, што је, посматрано са религиозне тачке гледишта, увек поучно. Књижевна критика забележила је гласину да је двоје младих људи у Русији, читајући ову књигу сасвим случајно истовремено, одустало од планираног самоубиства. Други – уврнута и изопачена група убогих људи, скупљених с коца и конопца, жели да продре у забрањене сфере духа, односно да докучи и спозна Велику Непознатост. Мада је књигу изврсно превео, Душко Паунковић не препоручује њено читање онима са осетљивим стомаком. Да ли је такво упозорење на месту? Постоји један документарни филм о ратовању, који бележи сведочења војника о томе „какав је осећај кад убијеш човека“. Војник је то описао овако: када убијеш први пут, онда много повраћаш; други пут је лакше; на трећег седнеш и поједеш паштету из лименке. Тако је и са читањем ове књиге: ако се добро исповраћате на првој трећини, последњу ћете прогутати са паштетом.
Јуриј Мамлејев (1931-2015) био је интересантна личност на светској књижевној сцени. Своја дела је углавном објављивао у самиздату, јер таква каква јесте – његова књижевност није могла бити толерисана у главним књижевним токовима. Но, како у поговору српском издању пише Зорислав Паунковић, нетолеранција је била естетске, а не политичке или идеолошке природе. Мамлејевљева дела била су више пута одбијана у америчким издавачким кућама, а када је коначно успео да објави свој први роман, Бесане, најпре је био прихваћен у Француској. Осим тога, Мамлејев је био централна фигура око које се окупљала чудновата група руских интелектуалаца које је занимала езотерија. Реч је о групи Јужински кружок из које су потекла нека од знаменитих имена руске културе. Мамлејев је из СССР-а 1974. године мигрирао у Америку, одатле у Француску, а из ње се током перестројке вратио у Совјетски Савез. Ова кратка и крајње површна биографска напомена о писцу може бити од помоћи да се његово дело бар донекле разуме. Састављен од префињених уметника, Јужински кружок се посебно интересовао за „филозофију традиционализма“, па се тако у овом роману најприземнији народни полу-животињски свет сусреће са светом високог и суптилног интелекта, и ти светови се међусобно прожимају и заједно чине идеалну целину. Циљ њиховог сусрета је сазнање о томе шта се налази „са оне стране смрти“ („…ја, рецимо, не могу више да чекам смрт и оно што је тамо иза завесе! Боле ме живци!…“). Да би тај циљ постигли, ликови у роману не бирају средства. Они су макијавелисти. Оностраност покушавају да схвате кроз радикалан секс и кроз смрт („…цео свет и све онострано и тајно, висили су на кончићу секса…“).
Мамлејев се директно и индиректно реферише на известан број писаца руске класичне књижевности, а понајвише на Достојевског („Из удаљеног угла у њему се одражавао страшни портрет Достојевског, Достојевског с непомичним и страдалничким погледом“). Ако одјека Достојевског игде у овом роману има, онда га треба тражити у екстремним психичким стањима главних јунака. Осим тога, главна тема романа је потрага за душом. Убоги ликови успевају себи да поставе и таква питања као што су ко смо ми, шта је човек, одакле долазимо, где идемо, шта бива после смрти…
Мамлејев из веома радикалног угла приступа питањима вере, религиозности и духовности, проблематизујући пре свега хришћанство („…на крају крајева, просто је недовољно апсурдно за нас!“). Ако је гласина о оно двоје младих који су после читања ове књиге одустали од самоубиства тачна, то је сигурно због тога што после ове књиге читалац постаје жељан вере у вишу силу од себе самог, вере у Бога, постаје жељан доброте, лепоте, смисла, реда, чистоће, целовитости, логике, светла, дана, сунца и живота.
У роману је, поред осталог, тематизовано (атеистичко?) полазиште да религија ограничава човека. Мамлејев је у тај проблем уронио тако што је своје јунаке распустио, ослободивши их вере у Бога, а доделивши им веру у нову, нарцисистичку ЈА-религију. С обзиром на последице понашања јунака у оквиру ЈА-религије, јасно је да човека, пре него што ослободи своје авети, нешто мора ограничити. Нарцисоидним јунацима на које је Мамлејев усмерио наш поглед, ништа теже не пада од прихватања сопствене ограничености, од прихватања своје обичности, просечности и ништавности. Најтеже им пада спознаја да они сами неће доживети Оностраност, јер су ипак обични људи, а уз то су још и сакати, како физички, тако и психички и духовно. Да би ствари заоштрио до крајњих граница, али и до крајњих консеквенци, Јуриј Мамлејев је указао на заразност и привлачност нарцисистичког типа личности, тако што је и један чисти или савршени верник потпао под утицај ове опскурне групе људи. И не само да је почео као омађијан да слуша и усваја њихове небулозе о ЈА-религији, него је доживео такву регресију да се претворио у кокошку: ко-ко-да било је једино што је могао да изговори током највећег дела романа, све док пред крај приче није зажалио због тако страшног пада. То је уједно и једна о већих дрскости које је Мамлејев у овом делу показао као писац.
Како знамо да је ово књига о пропитивању религиозности, вере и духовности? Јунаци су од прве странице толико одвратни, прости, неподношљиви, гори од свиња или бубашваба, али их као такве муче високопарна питања, попут оног где иде душа после смрти. Такво питање чујемо у унутрашњем монологу главног јунака већ код првог убиства које почини. Мамлејев нам се у једној реченици помало и открива, указујући на поступак који је у роману применио: „Неки су пак сматрали такво објашњење профаним и говорили су о негативном, чудовишном путу ка Богу, поред осталог помоћу богохуљења“. Да ли је такав контрапункт био срце интелектуалног и духовног трагања Јужинског круга? Да ли ове теме којима су се Мамлејев и дружина Јужинског круга бавили долазе само из њих самих или су испровоциране и нечим другим? Само једна реченица у целом роману указује на политички и идеолошки контекст као могући извор оваквих трагања: „Хи, хи… И то после тупог, идиотски-мртвачког утувљивања у детињству да после смрти нема ничега…“
Колико год био гадан, роман је занимљив због тога што његови јунаци до Суштине покушавају да допру кроз најмрачније делове сопствене личности. Ако пођемо од претпоставке да је структура личности састављена по моделу ид, его, суперего, онда је овај роман о томе како изгледа попуштање суперега, или како изгледа ослобађање људских најмрачнијих порива. И шта онда бива? Па не бива ништа. Није им помогао радикализам. Нису ништа спознали. Само су, за казну, живели лоше. Али то је велика идеја! Читаоцима је тако на увид дато колико у крајњој слободи можемо бити одвратни („И, уопште је овде, каже, у логору лепше него на слободи“). Степен ужаса који „ослобођени“ јунаци чине из реченице у реченицу, из пасуса у пасус, има само један циљ: да учврстимо веру у потребу нашег ограничења. Можда чак устанемо и у одбрану малограђанштине!
Мамлејев, дакле, ниједном од својих јунака није дозволио да спозна Оностраност. Отуда и наслов књиге. Бесани су они који немају мира, који немају сна. Какав их немир мучи? Хоће да знају! Шта би хтели да знају? Где нестаје човек, шта бива после смрти и у чему је тајна живота! Тема је, наравно, стара – то што јунаке мучи је прародитељски грех. Ко има миран сан? Онај ко се подредио вишој сили и ко не пропитује њену вољу. Онај који верује. Отуда је ово књига о Нарцисима: „Надљудски нарцисизам је један од главних принципа…“. Један од главних принципа чега? ЈА-религије. У роману је ЈА најпре поистовећено са Богом, а потом му се чак признаје инстанца која је много већа, јача и даља од Бога: „Ја иде много даље… (…) Огроман значај има бескрајна мистична љубав према себи…“.
Са Мамлејевим читалац никада није сигуран да ли је озбиљан или се шали, да ли је ироничан или саркастичан („Ето га: руски езотеризам уз воткицу!“). Не знамо да ли је ова књига само плод пишчеве маште или је пројекција мрачних делова његове личности. Можда се, скривајући се иза ауре и недодирљивог ауторитета књижевности и уметности, кроз писање и сам лечио. Јер, ако је све ово што читамо носио у себи, онда су убиства, клања, сакаћења, порнографија и поремећаји овде испољени на најздравији и на најбезболнији могући начин. Да ли да му верујемо када за себе каже да је „само посматрач“ света који описује? За себе је говорио да је Истраживач и Сведок. Да је готово научник. Има још места на којима је испољио своју научничко-посматрачку дрскост: за њега је лудило његових јунака стање у којем је ЈА очувано. Тако, по Мамлејевљевом мишљењу, изгледа целовита личност. А у ствари изгледа неприхватљиво и опасно. Но, шта ако не греши… Историја би могла да му да за право… Па ипак, историја, па и еволуција, указују и на другу могућност: да је нецеловито ЈА лепше и безбедније од помахниталог целовитог ЈА. Иначе нас не би ни било…
Пошто је овај роман загонетка за самог аутора (уколико та његова изјава није била обичан маркетиншки трик), све су могућности његовог тумачења и интерпретација могуће. Ево једног: ово је највероватније религиозни роман у којем је потреба за ограничавањем нашег бића препозната као мера нашег опстанка. У прошлости је било много примера који су нас упозоравали на последице људског посезања за божијим ингеренцијама, од Едипа, до Хитлера, од нарциса до атеисте. На такав закључак наводе многе секвенце овог дела, а можда највише његова завршница:
„Падов је одједном пренеражен осетио: `оно што чини ЈА само што се није срушило. Све ће се једном срушити и шта ће бити после`, шапутао је. Осовио се и тетураво кренуо из јарка. Једноставно је пошао напред, исколачених очију, низ усамљени друм, у сусрет скривеном свету о којем ништа не сме ни да се пита.“
Бесани су, дакле, они који питају. Па шта каже, Мамлејев, шта да се ради?
Да се једноставно крене напред, исколачених очију у непознато, и да се тако живи сопствено непоновљиво искуство које ниједна уметност или наука не могу описати, јер је живот живљи од сваке слике и није без разлога на време речено да живот и смрт морају остати тајна.
Appendix: Необична димензија овог романа је у томе што је Мамлејев детектовао нарцисизам као срце проблема. Само су нарциси, попут његових јунака, у стању да почине толике и такве гадости и да донесу толико мрака. Бога називају газдом, сматрајући да они сами немају ништа са Творцем. За њих је живот „само одмазда“, а своја непочинства правдају са „зашто би се Ужас плашио ситних ужаса“. Њихова Ја-религија није религија егоизма, пошто они егоизам схватају као издају највишег ЈА (нарциси и немају его, приказани су као људи који унутар себе немају ништа осим црне рупе). Њихова слика света је таква да се „све позитивно уништава, а све грозно и негативно, напротив, постаје стандард“. Један од ликова је „сам себе родио“, а остали му се диве и сматрају да ће због тога „далеко догурати“. Себе сматрају жртвама нормалних људи: „Ми овде патимо због насиља нижих бића!“ Суштину нарцисоидних бића Мамлејев је описао кроз однос према еротици, наглашавајући њихов аутоеротизам: „…љуштура жене одједном је мистериозно спала и он је иза ње јасно угледао свој истински предмет љубави – самог себе“. Једини начин да нарцис има сексуални однос са женом је да замишља себе као њу: „Убрзо је разрадио тајну психолошку технику општења са женом… где је она била само голи механизам задовољења, а страст, машту, љубав и све остало је усмеравао на себе.“ За Мамлејевљеве јунаке је најјачи извор сексуалног узбуђења њихово тело: „Чак се и моје трансцендентно ја боље види у љубави. Сваки мој додир сопствене коже је молитва, али молитва себи…“ Но, жена би се у таквом односу осећала повређеном („донекле збрисана“, „Ана је била као иза неке завесе“), али прихватањем нарцисистичке игре стицала је и велику моћ над њим („…тим разумевањем његове тајне, Ана га је потпуно очарала“). Нарцисоидни ликови код Мамлејева опијени су сопственом самопрокламованом величанственошћу. Један од њих претио је да ће написати циклус песама о себи, о Ја-религији. Нарциси немају личне историје и не уче из сопственог искуства. Није немогуће претпоставити да се Мамлејев овом књигом подсмева подсмевачима историјског искуства.
Nikola Popović (Sarajevo, 1979) objavio je sledeće knjige: Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016) – nagrada Akademije „Ivo Andrić“ za putopisnu knjigu i povezivanje kultura, Skice za plovidbu (Agnosta, Beograd, 2019; Imprimatur, Banjaluka, 2020) – nagrada „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolji putopis na srpskom jeziku, San Kosmosa Skaruha (Planjax, Tešanj 2022), i Veče uoči predstave (Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović“, Valjevo, 2024). Prevođen je na engleski, mađarski, makedonski i portugalski jezik.
VEČE UOČI PREDSTAVE
Palermo, Sicilija, februar 2022.
– Hoće li biti ljubavnih intriga? – pita ona, dok joj on, iz pozorišne afiše, čita sinopsis opere. Stavio je naočare što vise na vrpci, čita tiho a razgovetno, a ona više sluša zvuk govora nego što prati fabulu samu. To je priča zamršena, operska i prepletena. Opera je Verdijeva i verdijevska, epski duga, puna istorijskih zapleta i tragike.
Simone Bokanegra, negdašnji pirat, postao je đenovljanski dužd, pa balansira između rulje gladne hleba i boljitka, i čegrsti plemstva željnog vlasti. Dolaze mu suparnici glave, umire Bokanegra iskapivši otrovnu čašu i kraj brodovlja peva ariju punu čežnje, o danima provedenim na moru.
Nije duždu, ako je suditi po operskoj priči, bilo do rata sa drugom pomorskom silom, moćnom Venecijom, video je već kako plamte katarke i trupla brodova. Libretist, iz vremena italijanskog ujedinjenja, otkad je i ovo pozorište, Teatro Masimo u Palermu, i sad najveće u zemlji, ubacio je u svoj tekst reči o zajedničkom, italskom tlu, te kako ne valja prolivati bratsku krv.
Van fabule opere, vazduh palermitanski, pun morske soli, svetlo bistro a boje site, južne. Ambijent pun kolorita i oblika, poput baroknih fasada sicilijanskih crkava. U taj su ambijent uronjeni Palermitani zvukom svog govora, kretnjama, mišlju.
*
On nosi naočare sa debelim staklima i kapu, sicilijanski kačket koji zovu kopola, od vune, jer večeri su još sveže. Odelo je trodelno, zelenkaste boje pistaća, leptir-mašna cvetnog dezena; naslonio je o sto drveni štap sa mesinganom, labuđom glavom na dršci. Ona nosi kostim nalik onima što ih nosi engleska kraljica, kockast i čust, ali čini da onako sitna izgleda još sitnija, sva umotana u štof. Na reveru broš od jantara, isto cvetni i onovremeni, kakav se čuva u devojačkoj spremi.
Slušam tako, kraj sebe, u baru na glavnom trgu, ispred zgrade pozorišta, pred operu, to dvoje starih, obučenih klasično, starinski. Tempo govora gospodstven, teče kao operska uvertira. Donosi konobarica (iznad maske je red gustih crnih obrva) kafu, kratki espreso, kraj svake šoljice kolačiće sa bademom i kremom od pistaća i čokolade.
Kafe je sad pun, pred predstavu koja je još sveža na repertoaru, prva posle premijere. Neki, kao ovo dvoje starih, čitaju o operi, otkrivaju zaplete i povezuju likove, gonjene strastima ljubavi i ljubomore. Drugi misle da je za čitanje fabule sada, pred predstavu samu, kasno, pa uživaju u kafi ili likerima, voćnim i orašastim, ostaće zaukus kroz trosatnu operu.
*
Tako je ispred pozorišta, pred predstavu, na glavnom trgu Palerma. Miriše na parfeme i bude u vazduhu nečeg koncertnog, svečanog, kao pred isplovljavanje broda. Starčić, blago i mirno, čita svojoj ženi dugi operski sinopsis, o ratu koji će početi, ili neće, sa Venecijom, o ljubavnicima i osvetnicima. Čuju se, kroz zvuk ove pozorišne kafane i reči o ratu koji nije operski, već stvaran i traje već danima, na istoku kontinenta, između dvaju naroda pravoslavnog roda.
Pominju Palermitani u razgovoru uzroke, posledice, zaraćene strane, najposle i svoju Siciliju. Daleko je ona od ratišta na kopnu, izdvojena jer je ostrvo, mada na razmeđi puteva, usred Mediterana i nijedno je veliko zbivanje dosad nije mašilo. U baru služe usoljene kapare sa Lampeduze, najjužnijeg ostrvceta koje pripada sicilijanskoj regiji, tamo dolaze brodice pune Magrebljana i svih što su utekli da uteku.
Počela je predstava, velika i svetska, a ovde, na ostrvu do kojeg odjek bitaka dopire tek kao blagi talasi dalekog brodoloma, počinje ona mala, operska. Libreto joj, kao i svaka priča, nastao na stvarnosti, jer bila je Đenova mornarička republika a Bokanegra pirat i njen dužd. Priče međutim, pa i ova, lebde na morskoj površi, praveći izmeštene svetove, kao što je operska predstava život izdvojen iz stvarnog, velikog i svetskog, u kojem ima sad svega osim veselosti.
Uskoro će zapevati tenori, baritoni, soprani, obgrliće ljudski glas bogati tembr orkestra. Otploviće barka a na stolovima bara ostati šećerni talozi kafe i likera. U loži, čujem ponovo pitanje: hoće li, osim plemićkih zadevica i trovanja dužda, biti u operi ljubavnih intriga.
– Hoće, amore mio.
*
U Palermu usred noći, sad, u rano proleće, nema puno zvuka, čuje se samo fijaker koji vozi ka Kvatro kanti. To je čvorište grada, od kojeg se račvaju četvrti ka moru i ka brdu Monreale, sedištu biskupa, odakle se vidi luka, a autobus vozi kroz uske i strme ulice.
Na a kanti, turistkinja, Amerikanka, prišla konju upregnutom u čeze, mazi mu belu pegu na smeđem temenu a on gleda mirno, od istočne je pasmine, i zna, svima je, što u Palermo dođu, zanimljiva griva i kićanke njegove, ali retko će ko dati evro-dva konjušaru, koji svija duvan i gleda na fontanu, crkvu i trg, na sve što miruje i promiče, bez trunke iznenađenja, kao što njegov parip ide lakim kasom poznatom putanjom.
Palermo je grad i sa širokim ulicama i trgovima, tu će se rukovati prijatelji, tu će onaj što čeka ženu, poljubiti voljene usne. Muškarci nose kapute mornaričke boje, žene u bojama šlaga. Ko gleda, videće im iz profila i Arabiju i Normane, narode sa svih strana i sva prožimanja mediteranska koje su grad i ostrvo, u arhitekturi, jelima i crtama lica primili u sebe.
Šetalište je blistavo i čisto. No, čim se skrene sa utabanih staza, ulice su pune smeća, a neonske sijalice fast-fudova i prodavnicâ plastike odudaraju od bajkovitog. To će smetati onom što je navikao na savršene slike, ali putnik mora iz pogleda ukloniti nepotrebno. Ovde, u četvrtima sklonjenim od pogleda, živi i traje novija istorija, kroz grafite i crteže nalik stripskim. Gleda sa murala sudija Falkone, sa brkovima, nalik na Klarka Gejbla.
Pulsira život brzim južnjačkim ritmom. Videće šetač rublje što visi na žici između balkona i palermitanske mame, sinjore moćne kao Junona, što se dozivaju sa terasa na kojima su kaktusi i mirisno bilje. Provejava između kamenih kuća miris maslinovog ulja koje je jako, domaćinsko, i trag zaprške od belog luka, ružmarina, vina.
Tu su pijace kojima je samo plavo nebo svod. Riba, tek donesena iz mora, stavlja se na žar. Na ledu, školjke, sitne vongole i krupne mušule, raspolućena sabljarka. U led zabodena krvava glava ribe, kao mač u kamenu. Testenini dodaju sušeni paradajz, kapar, inćun, sardine, u kolače sveži sir i mandarina, nar, rogač.
U luci kraj mora, ima ukotvljenih jahti i ribarskih čamaca. Sa mola, vidi se skuter, vespa, koji je davno pao u more; na olupini se nastanila kolonija kraba. Kažu da je vespu, verovatno ukradenu pa ostavljenu kraj mora, oborio nalet vetra, te da su joj dugo još u morskoj vodi goreli farovi.
Na prevrnutoj buradi, prodaju ribari, ruku ogrubelih od mora, hobotnice i lignje, rakove i ježeve. Ljubičasti ljuskar, spolja tvrd, iznutra pun mekog morskog tkiva, nekad ribarska hrana a sad restoranski specijalitet. Jedan ribar, jutros, veli da je sezona parenja, da je zato skup, drugi da ih nema. Jež, zna se, živi samo u čistoj morskoj vodi. Treći kaže da bodljikavi žitelj morskog dna ima, više od agruma i kapara, opijajući ukus Sredozemlja, ali ga sad retko ko hoće. I Sicilijanci, i turisti, vole sad blaže, mekše ukuse.
*
Ljulja Palermo putnika, bude mu, na vulkanskom tlu, toplo i meko kao u majčinoj utrobi. Ima u njemu tanane operske elegancije, ima i zvuka govora oštrog kao riblja krljušt, ima vina koje je moćno zbog jarkog sunca, a svetlost juga čini da boje budu site i pune. Palermo ostavlja mediteranske slike, jug krepi i opija. Bićemo, nakon puta, brži, mlađi, lakši.
Nosi Palermo i Sicilija, sad posebno, kad se svet vrti kao zakovitlana čigra, drhti kao žele kolača boje vulkanske lave. Nosi opera, njena muzika i priča utkana u libreto o negdašnjem piratu, duždu pomorske republike Đenove, imenom: Simone Bokanegra. Predstava, kao i svaka priča, poput onih u arabijskim noćima, odlaže smrtni čas, uspori magija pozorišnog spektakla i odagna za kratko misli o velikim svetskim pozornicqama.
Posle opere, Palermitani šetaju korzom, piju još koji liker i kafu, otvara espreso zenice u sicilijanskoj večeri što je počela i traje. Jedu, u testu nalik kroasanu, sladoled tamnozelene boje, presut sitnim zrnevljem pistaća, pa se pod zubima oseti mekota testa i slatkoća mlečne delicije. U noći, ogladneće neko i pojesti arančino, narandžice, tako ih zovu, pržene loptice od riže, punjene sirom, zeljem, puterom, zagrišće zubi hrskavu koru i meko, topljeno srce.
Opet, na ulici Makveda, vidim ono dvoje starih, on u trodelnom odelu i sa vunenom kopolom na glavi jer večeri su još sveže, a na njoj je kostim engleskog kroja, i cvetni, devojački broš od jantara. On joj prepričava libreto, fabulu koja je operska, složena i prepletena, ona pita samo, hoće li biti ljubavnih intriga, a on: – Biće, amore mio, biće.
Patim od nasanice možda od svoje petnaste godine ako ćemo govoriti svakodnevnim jezikom vremena, koje ne poznajemo, a koje vlada nama. Koliko se sećam, moj otac je često posle ponoći dolazio kući pijan, onako beznog, jer jeradeći na železnici svojevremeno izgubio nogu. Ulazio je na vrata bučno, lupao bi štakama i ubrzotražio večeru. Čuo bi se potom zveket sudova i ton uzajamne netrpeljivosti. Ubrzo i potmuli udarci šakom po telu, a zatim i vrisci moje majke. To se zove trauma iz detinjstva. Ona, pored ostalih, ostavlja dugogodišnje ožiljke na duši. Jedan je moguća nesanica. Dok sam iščekivao njegov dolazak, sve vreme sam se strašno bojao da li će uopšte doći živ onako beznog, jadan i pijan.
Tu, tokom tog dela odrastanja, naučio sam da ne spavam. Uvežbao sam uznemirujuću budnost koja je bila samo preludij za današnju budnost u kojoj razmišljam o različitim temama, kao što danas, tačnije večeras, razmišljam i tome zašto toliko razmišljam i zašto ne mogu da prestanem da razmišljam kao da mi je to oglavu, a ne da lepo spavam i možda sanjam da sam srećan. Ja nikada nisam bio srećan. A kako bih i mogao da budem srećan pored roditelja koji takođe nisu znali da budu srećni. Koji su mi uistinu preneli svoju nesreću u amanet. Kao što drugi roditelji prenose svoje bogatstvo, možda i obrazovanje, možda i sreću svojoj deci koja ne mogu da biraju šta će naslediti. Tako sam i ja nasledio nesanicu u kojoj mogu neprestano da razmišljam o različitim temama. Čak i o tome zašto neprestano razmišljam, zašto ne mogu ili ne umem da spavam, i možda sanjam da sam srećan. Jer ja nikada nisam bio srećan.
Sreća je meni nepoznata ili neupoznata žena, koju sam tražio u prirodi ili u gradu ili u sebi ili u, nekad davno, kafićima koji su mesta potpune ispraznosti. U njih više ne dolazim i neću da dolazim. Mada, nemam gde da odlazim u ovom gradu, osim ovde gde su knjige i stripovi i gde se nisam ni sa kim sprijateljio, a kamoli da sam se u neku ženu zaljubio. Oduvek sam išao neutabanim putevima, možda zato što sam izbegavao ljude koji se okupljaju na jednom mestu koje ih možda zbližava. Oni se poznaju jer su hodili utabanim putanjama, unapred propisanim školskom spremom. Kao da će ih ona odvesti pravo u raj. A neće. Možda samo na radno mesto koje će im obezbediti pristojan ali dosadan život, uglavnom bez iznenađenja ili avanture. Jer, nema tu razloga za nesanicu, za previše pitanja koja primoravaju na radost razmišljanja.
Moja radost, ako je moja i ako je mogu tako nazvati, jeste jedino u tome, u toj nesanici, koja je mučila i Andrića i o kojoj je znao lepo, inspirativno da piše. U nesanici često sretnem i ženu koju volim i koja voli mene. Moja žena se zove usamljenost ili san. Odavno smo zajedno. Zašto onda mislim da ću plakati kad je budem sreo, ako se taj susret već dogodio? Zato što patim ne samo od nesanice, već i od nestvarnosti. A ona je stvarna. Ili stvarna nestvarnost. Ne znam. Ali znam da je zasigurno volim i da nikada ni jednoj ženi nisam toliko puta rekao da je volim. Uvek sam izbegavao to kažem nekoj ženi. Nikada mi tako nešto nije padalo na pamet. Uvek je zvučalo nategnuto kada bih joj rekao da je volim. Ja koji nikada, baš nikada, nisam video roditelje u ljubavi. Ja koji sam se uvek bojao dodira, iskazivanja nežnosti kao smrti ili kao pada u ambis. Nasledio sam nesanicu koja je moj strah od nežnosti, od dodira, od ljubavi. Od preporoda, iako sam, od kad znam za sebe, želeo samo da se ponovo rodim. Kao neko drugi. U nekom drugom gradu, to jest, zemlji ili početku. Radujem se unapred i plačem i drhtim unapred. A ona me pita:
„Zašto drhtiš?“
„Zašto plačeš?“
„Zagrli me, samo me zagrli, dragi moj, dragi moj…”
Čujem je. I vidim. I plače mi se. I počinjem da drhtim. Toliko je godina prošlo, a da nisam poljubio ni jednu.
Јована Дишић (1987, Пожаревац) основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, где је сада на докторским студијама. Управља Народном библитеком „Стеван Раичковић” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм. Главни је и одговорни уредник књижевног часописа „Максим“, који издаје библиотека у Кучеву. Ауторка је романа „Вакуум” (Вулкан издаваштво, 2022), за који је добила Награду Милоша Црњанског.
ЗАДЊА ПОСЛА
Тресак улазних врата значио је да Душан ипак неће попити кафу до краја. „Опет се догодило!“ викнула је Марија кроз кућу, а затим, уз нови тресак, поново изашла напоље. Није морала ништа друго да каже, нити је смео да чека. Ту грешку је већ начинио. Није сматрао да је то што је њу толико потресало ишта страшно. Чак му је било и симпатично. Први пут када се десило – смејао се. Наљутила се на њега толико да за вечеру намерно није посолила кромпир, а он није смео да посегне за слаником. Други пут се није смејао, али није ни изашао одмах напоље. Тог дана је ситно исецкала шаргарепу за чорбу, толико ситно да не би сигурно могао, мада није ни покушао, да је извади као што је обично чинио, јер одмалена није јео кувану шаргарепу. Трећи пут је изашао одмах, али му се омакнуо осмех. Целу тепсију гибанице однела је у комшилук. Четврти пут је био у купатилу, па је није ни чуо. Добио је за вечеру рибу, своју најгору гастрономску ноћну мору. Био је решен да пети пут уради све како треба. Устао је и одмах изашао напоље, ка месту поновљеног злочина.
Пре неколико месеци преко интернета Марија је наручила декоративну фигуру од бетона, налик на Венеру. „Фалио јој још неки андрак у дворишту, нема их довољно“, прокоментарисао је за себе Душан, коме је било преко главе и декоративних фигура и цвећа и кристалних чинија и ваза и порцеланских шољица (са тацном!) и чаша за свако пиће понаособ, свега што је могло да се згази или полупа. Ипак, није јој замерао, њега је смиривало то да пече ракију, иако је одавно није пио, њу је смиривало да све буде цакум-пакум. Никад јој реч није рекао када би јој се нешто, њему бесмислено, допало. Њихова девизна пензија и збринута деца и унуци дозвољавали су све могуће хобије и куповине. Двориште је било препуно цвећа и жбуња, пажљиво сађеног по бојама и висини, а Марији се баш допала та фигура, изгледала јој је елегантно и нежно и знала је где ће је поставити да допуни декор. Мало се премишљала око тога што су јој груди откривене, али боже мој, таква је та античка уметност. Осим тога, биле су само округласте, лепо обликоване, али без брадавица. Оне су само дискретно назначене, нису баш реално представљене. Дуго је на таблету зумирала те груди, док се најзад није уверила да нису непристојне.
Након што је фигура стигла и Душан је заједно са куриром и младим комшијом изнео из комбија и поставио на унапред припремљено постоље, Марија је узела скалпел и почела да скида слојеве и слојеве најлона. Душан је већ кренуо да уђе у кућу, кад је зачуо кратко, али гласно и пискаво: „Ју!“
Помислио је да се посекла, не би јој ни то било први пут, чак ни те недеље. Окренуо се, већ у глави се преслишавајући где је спустио торбу са првом помоћи, али уместо њеног покајничког израза лица, који би требало да га спречи да се наљути због њене трапавости, затекао је израз запрепашћености.
„Шта је било?“, питао је док је прилазио, а она је само показала прстом у фигуру, тачније, у њен задњи део. Није био откривен само горњи део задњице, да назначи да је то задњица, а да остатак буде сензуално покривен. Цела целцата је била гола, притом врло лепо обликована и истурена, помислио је Душан. За разлику од груди, та задњица није била нимало пристојна! Душан се с тешком муком суздржавао да се не смеје. Знао је колико Марија мрзи када није у праву, када било шта уради погрешно, макар то била незнатно укриво постављена виљушка.
„Па ово дупе је скроз голо!“, викнула је.
Он је климнуо главом што је спорије могао, јер да је рекао било шта, праснуо би у смех. Није је чуо да каже реч „дупе“ једно двадесет година, ако не и више. Колико већ дуго није пипнуо њено, није могао ни да се сети. Мада, слаба би вајда била од тога свакако. Одавно их то није занимало. Заправо, кад је мало боље погледао, ово бетонско дупе невероватно је подсећало на њено, из много млађих дана. Да ли и она то види? Треба ли то можда да јој каже? Боље не…
„Морамо да је окренемо другачије, и да је приближимо уз шимшир!“, рекла је, направивши покрет као да дотични део тела држи у шакама. Душан је дубоко уздахнуо, али већ су му кренуле сузе на очи. Срећом, она је била сасвим фокусирана на проблем, па га није ни погледала. Није било никакве шансе да помере фигуру са једнако тешким постољем, али ни да фигуру скину са постоља. Била би тешка и за два млада човека, а камоли за двоје стараца са болним леђима и зглобовима. Зато је Душан био приморан да поново замоли младог комшију да дође упомоћ. Док је Марија пропадала у земљу од стида, Душан је укратко објаснио у чему је проблем. Комшија се забављао више него што је Марији било драго.
„Деда Дуле, ти само држи да она не падне са постоља, а ја ћу да је померам лагано. Мада, штета да се сакрије ова лепота“, шеретски је закључио, довољно тихо да Марија не чује, али да Душан чује. Душан је волео тог момка због његове ведре нарави, а нарочито због тога што је врло често говорио ствари које би и он сам рекао, само што на њега Марија није могла да се љути. И она га је волела као свог унука. „И гледај за шта је држиш“, додао је још тише, а Душан је крио осмех сагнувши главу. Док су померали сав тај бетон, уз додатни напор да фигура не падне, Душан није могао да одоли а да не ипак не каже нешто што му је све време било на врх језика:
„Бре, Марија, лакше је било да је обучеш.“
И ту је био крај. Није се више могло издржати. Марија је ужаснуто гледала док су се они слатко смејали, па је намргођена ушла у кућу. Након што су једва дошли себи, завршили су посао. Задњица је целом својом површином ушла у шимшир.
Душан је очекивао свађу, али није је било. Марија је читаво вече и неколико дана након тога била окупирана тиме да на интернету пронађе статуу по којој је рађена ова бетонска копија, али није јој полазило за руком. На сајту са кога је наручила све слике биле су спреда, а све античке фигуре које су личиле на њену бетонску безобразницу нису имале тако откривену позадину, или се није видела на фотографијама. Ипак, није звала да се жали, јер није хтела да покаже незнање. Шта ако постоји нека статуа која је баш таква, само она не уме да је нађе? С временом је престала да тражи доказе и научила да не гледа много у том смеру када послује по врту. И чинило се да ће све бити у реду, док се једног дана нису вратили из цркве, а фигура је била окренута. Другим речима, прво што их је дочекало на улазу у двориште, било је бетонско дупе.
Душан се неопрезно насмејао, јер се искрено одушевио нечијом вољом да прескочи прилично високу ограду и окрене тешку бетонску фигуру само шале ради, и те вечери добио неслани кромпир. Марија је то сматрала нечувеним. Ко би се могао тако сурово шалити са њом? Душан је чак помислио да јој је та задњица можда толико сметала јер је била слична њеној, али није ни у лудилу то смео наглас да каже.
Пошто је требало фигуру само окренути у прихватљив положај, некако су то успели да ураде сами. Прошло је скоро месец дана пре но што се догодило поново, само што су овог пута и сваког наредног пута обоје били код куће. Каква дрскост, мислила је Марија. Каква храброст и упорност, мислио је Душан. Сваког наредног пута Марија би била све узнемиренија, па је након трећег инцидента Душан отишао у комшилук да са младим комшијом поприча о томе. Није веровао да је он тај злочинац, али био је једини који је био упознат са целом ситуацијом. Душан је уз чашу шприцера испричао шта се догодило.
„Јао, па ја сам направио глупост, деда Дуле“!, ухватио се младић за главу. „Кад смо оно померали, па неколико дана после, био сам у кафани код Чеде, мало попио, у ствари мало више и, извини деда Дуле, ко бога те молим – испричао!“
„Значи цело село зна.“
„Вероватно. Извини, молим те, не знам шта ми би, било ми све то симпатично, али да сам био трезан, мало би размислио, овако…“
Душан се почешао по бради, што је чинио кад год би био замишљен.
„Ма, мени не смета, али знаш Марија каква је. Али нећемо да јој кажемо да си испричао, могао је неко и да прође и чује и види, а ми да га не приметимо.“
„Хвала, деда Дуле.“
„Него, сад кад знамо да сви знају, ко би мого да буде тај што, е, бре, прескочи ограду, нама је капија она аутоматска, не може да је отвори, не мрзи га да прескочи и не мрзи га да ону окрене. И не једанпут, него ево већ који пут.“
Младић је слегнуо раменима. Он је био тај који би можда то некоме урадио, али никако не Марији. Није му падало на памет ко би то, осим њега, смислио.
„Али како га не видите?“, питао је.
„Па, тај део дворишта се и не види кроз прозоре, некако је завучен. Мора да се изађе из куће, па да се обиђу Маријине руже, па тек онда да се нађеш на лицу места.“
Растали су се замишљени. Мистерија није била ни близу свом разрешењу када се десило пети пут, а Душан журио да изађе напоље.
Марија је стајала испред фигуре прекрштених руку. Није више ни деловала узнемирено, што је могло да значи две ствари. Или се мири са судбином или ће експлодирати.
„Ја стварно не разумем“, рече најзад.
„Ни ја“, искрено је додао Душан.
„Како га не мрзи?“
„Не знам, и ја се питам.“
Био је то најдужи разговор који су водили о овој теми.
„Сумњаш ли на некога?“, питала је.
„А може да буде било ко, а опет, ко би могао да буде толико упоран?“
Стајали су још неко време у тишини.
„Да је окренемо?“, питао је Душан.
„Да је окренемо“, помирљиво је одговорила Марија. „Кад њега не мрзи да прескаче и окреће, шта је и нама тешко да је окренемо назад.“
Од тада су започели нови ритуал. Кад год би изашла у двориште и вратила се у кућу, кратко би саопштила: „Све на месту.“ Ако би заборавила, Душан би питао: „Све на месту?“ Тако је прошло скоро два месеца, када се десило шести пут. Али уместо да виче, Марија је само рекла: „Није на месту.“ И тако сваког наредног пута. Још читавих годину дана. А онда је само престало. Три месеца, шест месеци, па је и година обрнула круг. Преслишавали су се ко је пре годину дана умро или се одселио. Помишљали су да су можда нека деца која су сад отишла на даље школе па их нема у селу, али ништа се није сасвим уклапало. Почели су помало да на све то и заборављају, када је Душан, уз поподневну кафу, одлучио да ризикује све вечере до краја живота.
„А подсећа, Маро, мало на твоје.“
„Шта подсећа?“, питала је она, удубљена у ређање фотографија својих унука у велики албум.
„Па… бетонско… овај, дупе.“
Погледала га је преко наочара леденог израза лица, а њему се чинило да тај поглед траје унедоглед. Трајао је све док се није насмејала.
„А приметио си, је ли?“, рекла је кроз осмех и наставила да ређа фотографије.
„Одмах сам приметио“, охрабрио се Душан. „Оригинал!“
„Еее, одавно је то било“, уздахнула је Марија.
„Јесте било коџа одавно, Маро моја. Али битно је да је било““
Њој као да очи мало засузише, али Душану је вид био слабија страна. Али слух га је још служио и сасвим сигурно га је питала:
„Шта ти се једе за вечеру, душо?“
Негде око Вршца возач курирске службе размишљао је како би се данас могао забавити, а онда се насмејао, а да ни сам није знао зашто.
Ништа није требало да буде онако како је испало Тог кишног октобарског дана. Планови и идеје су били Сасвим другачији Уместо бесмисленог испијања пива И празних разговора Ветар ме ударио у леђа.
…
Коцкице су се измешале И погрешно разбацале Док остављам за собом крваве трагове Трудим се да оставим отисак у вечности
…
Још једно Кишно јутро Без перспективе и идеје Преводим Ту је излаз А киша… Киша ће однети све.
…
С краја на крај града За мном се вуку крвави трагови Чиста одећа на дохват руке Али без воље и снаге да узмем Лагано одлазим у ноћ…
…
Једна, једна ће бити последња Осећам да је ту негде И потајно се сваки пут молим Да је баш та
Jašući iz gaja, Gre u Galič knez. U torbáku, skraja – Ulovljeni jez. S drugog vise kraja Veverice tri. Kad, na rubu spazi – Devojka ga zri, Ljutić nogom gazi – Kao govori. Moglo bi da bude Sad po novom sve Ako baciš tude Mrtve zveri te. Zalud ne bi bio Naš proveden sat, Sjaši s konja čio, Nek se šeta at. Govor sluša mio Knez i liže vlat. Oči mu pak krenu – – Vidi gazda njin – Prolaze kroz ženu Kao da su klin. Crtaju mu oči Nedaleki žbun, Knez u njega kroči, Nestrpljenja pun. Curi izmeđ zubi Stavlja jedan cvat, I u cvat je ljubi Nekoliko krat. Hoće da joj preda I u ruku cvet, Kad odjednom gleda – Pred njim grana splet. Gde su zubi bili, Malo samo pre, Cura vidno čili, Pola nema nje: Ne zna da l’ je – cvili – Zalud ili ne.
Kneza misli plave, Mira mu ne dáju, Mnoge se iz glave Cede na abáju. Ali duma mala Ispliva kô štap: Čemu cvetak, vala, Turati u zjap. Odluči da smesta Odjaše u grad, I da misli presta On o tome tad. Zaključi da sámo Rešiće se sve – Da l’ to beše tamo Zalud ili ne.
* * *
Ne udaljavaj se mili! Zar ti nisam draga ja? S one strane – vazduh gnjili, Iza zida – groba dva. Momak, cura leže tu. On ismevao je nju. Ali kosa, glavom celom, Uđe u mladića telo, Trbu raspori mu bod. Zóvi više sile slede, Curu zove crkven svod. Nađe je gde visi s grede Narod ušavši u brod.
Ne udaljavaj se mili! Iza zida – vazduh gnjili. Ili s jutarnjom ću rosom Proburaziti te kosom!
* * *
U sunčan to je bilo tren – Nenamerno al’ s tlakom gdešto Na moju ti si stala sen Što legla je u tri i nešto.
Koračaš k meni ti po njoj, I to je stvarno novo stanje. Na sve je spreman korak tvoj. Al’ bolno sleduje saznanje…
Na usne stavila si dlan, Sa smeškom prolaziš kraj mene, Iz senke izašla si van I ne mariš za muke njene.
* * *
Sunce sija, zemlju greje, Noć je prošla, blista sev. Budim se i prazno sve je, Mesto srca zjapi zev.
Prirodo, o majko mila! Šta si htela rečju tom? Strašljivi su kucnji bila, Um čovèkov tako trom.
Ruke klonuti su sklone, Oči pouzdane nisu. Sve što započne se – tone! Ako neko kriv je – ti si…
* * *
Ispod srebrnih lančíća Jata kotvi vise svud More luka Tri danića Tri cvetića Uzalud Uzalud je to i ovo Odlazim na sveta kraj Nikom oproštajno slovo Odlepršati ću znaj Sleteću u neki rit Stiže jesen Lisičnjake zasuti će sneg Reci mi zbog čega Voljena Ne znam kako mi da živimo
To se zraci sunca liju U okanca – oka dva Vali nežne oči miju Mrežu pena ispreda I u mreži se praćakaš Stiskaš, žališ se ovako Nekom ova svetlost sja Drugom suđena je tma.
* * *
Modricama svojim plavim Bolestan u nešto gledaš Kô da nekog motriš stalno Kao da je on vinòvnik Kao da je sve zbog njega Upitno odjednom stalo Kako mogu da te shvatim Ako on za sve je kriv Ako samo muljaš usta I u prazno gledaš ti?
Evo bolestan i znojan I zaustavljena daha Šara pogledom po nebu Kô da otud neki mrmor Čuje upućen ka njemu Pa i moje oči tupe Svod prošarale su tmon Ipak ne mogu da shvatim Čiji mrmor čuje on.
POVEŠĆEŠ ME!
Evo mili s ječmom supa, Pojedi i perec slan Zato, glavo moja glupa, Što si postao mi stran Kad smo, sećaš se, u sobi Sedeli sred noćne dobi? Nisi bio svoj od stresa – Utekla ti je metresa. Da te naružim sam htela, Da ti kažem reči gnusne, Ali namera se nekud dela Čim su spojile se usne. Posteljina beše bela, Ja sam činila se smela, Ti si činio se blizak, Plafon činio se nizak, Samo nekud sve se delo, I tek zorom se rasplèlo.
Evo mili s ječmom supa, Pojedi i perec slan. Otrovan si, glavo glupa! Ovo ti je zadnji dan! A nad mestom gde ti leže Omču napraviću ja. I dok otrov tebe žeže, Trešću se kô leptir sva.
PESMA O KUKURUZARU
Posvećena Maksimu Gorkom, našem učitelju, osnivaču književnosti; svaki naš sovjetski pisac prožet je snažnim osećanjem prema tom čoveku, i zato ni ja nisam mimoišao njegovo stvaralaštvo
Mrtav pingvin se ne znoji a i Ronci eto stenju kamenje dok siplju dùgo samo gordi Kukurùzār parajući nebo repom sekući planìne krilom bodro napreže propeler nama je Gagarin dalek čovek brojnu ima svojtu decu bolesnu takođe koju grmljavina plaši njegova je sudba kleta nenadno sa ovog sveta žena Jevrejka mu ode leteo je poput orla dalje nego soko sivi Ti, Gagarine, oprosti Ja od tatarske sam kosti!
* * *
U šumi ne čujemo vugu, bicikl klizi, put se ledi, pripremila za zimu dugu krevétac priroda je medi. Javljača zime boljeg nema od grede koja nebo para, već Karakozov bombu sprema, sa željom da raznese cara. U Rajni pliva Klara Cetkin, već napisan je Manifest, već neko mudar s darom retkim od njega pravi palimpsest ; tek, reči neće da se skinu, al’ uneo je imperativ. Vladara našeg hitac minu, naš Manifest je jošte živ. Na kraju smo epohe sure; i mada davno zima poče – sahraniv najzad svoje bure, kô suzno otide siroče.
Ово је дело маште и свака сличност са постојећим лицима и догађајима је случајна
Весна ју је опет чула како лупа одоздо. Ваљда неким тупим предметом, дршком од метле или пластичним држачем крпе за прање пода. А трудила се да хода тако пажљиво. Али изгледа да ју је та жена опет чула. Чула је њене кораке у новим црвеним папучама. Од коже мекане као за рукавице. Онако уске, издужене, затворене на прстима и шпицасте при врху, са малом, уском потпетицом. Споља од црвене преврнуте мекане коже, а унутра постављене белом сјајном кожом. Биле су прављене по узору на папуче које су се у доба Аустроугарске носиле у народној ношњи, а девојке су их доносиле у мираз. Ове су биле нешто поједностављене, али још увек са златовезом везом у облику цвећа и класја и чак са понеком шљокицом ушивеном по средини извезених цветова. И сам ђон је био кожни и мислила је, неће се чути кад хода. Мамиле су јој осмех на лице те папучице кад год би их погледала. И лепо су јој стајале. Пријањале су уз њена уска стопала, тако женствене, тако топле, тако неодољиве, тако сигурне у себе, баш како је жудела да се и сама осећа. Биле су јој као кућни љубимац кога никад није имала, јер је мајка била алергична на длаку паса и мачака. Ово су њене папучице-маце. То име им је дала по сликовници таквог имена, коју је волела као мала, и због текста и, још више, због маштовитих илустрација. У тој причи је једна маца учила децу како да буду уредна, па им је крала ципеле и папуче односила их у шуму онда када деца не би остављала ципеле на њихово место. Затим су деца тражила папуче и маца им их је враћала и сви су били срећни. Зашто јој се та прича толико свиђала, сад није била сигурна, може бити због слика и што су се сви помирили на крају. Или што се једна девојчица са наочарима звала као и она, Весна. Насмејала се, добро је мало и смејати се. Трудила се, заиста, али јој није то најбоље полазило за руком када би изашла из куће.
***
Драга Веки,
Могу да ти кажем да у Београду нема ништа нарочито ново, али ћу те ипак уредно обавестити о дешавањима. Јуче је отворена Кнез Михајлова и то све лепо изгледа, гледала сам онај филм Горана Марковића „Већ виђено“, није лош, игра Мустафа Надаревић, он је супер глумац; тако, а после сам била још једном са Ненадом и буразером и гледала „Закон ћутања“ по буразеровом избору, и хоћу да гледам „Ајкула III“ као тродимензионални филм, продају неке наочаре да би се видела трећа димензија, али немогуће је доћи до карата. Веки, ти ми напиши, ако хоћеш да ти купујем неке наше новине или било шта што пратиш, па ћу ти послати.
Могу да ти кажем, откад си отишла, нисам се поштено изразговарала ни испричала, а ни нас две нисмо нешто баш стигле да све претресемо пред твој одлазак. Надам се да ти је добро у далеком свету, а о послу и друштву ћеш ми јавити. Је л’ носиш оне црвене папуче, што смо ти заједно купиле у Народној радиности пред пут? Еј, хајде сад ћао, као што видиш, на истоку ништа ново, очекујем твоје писмо, ако имаш времена. Не знам шта да ти кажем кога да поздравиш, јер се то обично пише на оваквим местима. Ћао и воли те
Снежа
***
Јутра су јој била тешка, требало је устати из топлог кревета, а тог дана није још било ни светла напољу, јутро је овде зими почињало касно, и користила је сву своју снагу да устане у тај мрак и да крене у купатило, а касније да изађе из свог малог стана и из сиве коцкасте зграде поред великог парка. Комшије није познавала, што је овде у Швајцарској било уобичајено, то су јој рекли на послу. Неке комшије које би срела на степеништу нису је ни поздрављале. Ни комшиницу одоздо није заиста познавала; мисли да је то она старија мршава жена, коју је пар пута видела на вратима. Та жена би је само прострелила погледом, а затим би наставила у ходник не рекавши ни реч. Пут до Института није јој давао повода за радост, трамвај је био прилично пун и сви некако намрштени, избегавајући да погледају једни у друге. Гледају кроз прозор, читају неке јефтине књиге-бестселере, и, што је најбоље, гледају у празно. Понекад би јој се учинило да ју је неко погледао, па би подигла поглед пун наде, спремна да се осмехне, да би убрзо закључила да тај неко фокусира неку тачку на једно два-три метра иза ње. Зато се осећала провидном, као непостојећом. Понекад би се и уштинула за бутину кроз џеп мантила, само да потврди да не спава, и да је заиста устала из кревета. Наравно да је устала, јер снови су били лепши, кревет је био топлији, а покривач би је и загрлио.
***
Ћао Сека-Веки!
Данас је недеља. Не знам који је датум. Сад је 21 ч. Слушам „Сто величанствених“. Управо је једна песма David Bowie-a коју нисам раније чула. Moжда једини певач око кога се донекле слажемо, тј. свиђа нам се обема. Ја иначе идем сваки дан у школу (на факс), а распоред ми је у стилу „удри ме до зоре“. Могу ти пријавити да за више од пола предмета нема књига, па учим из скрипти и белешки. То је нама наша борба дала, у социјализму, хе хе хе. Мада још нисам, на путу сам да изгубим веру у све ово шта радим. Која патетика. Уз то ме цепа глава ових дана од мензеса, па је доживљај потпун. Једино добро шта сам урадила ових дана је у јамбу (играла сам са Мишом и направила 1324. То ми је лични рекорд.) Али, ни после тога нисам била баш много задовољна. Кева, наравно, шизи, хоће да ме шаље на терапије, али не дам се ја. Стално прича како си ти супер успела и тако то, хе хе хе. Ја јој кажем, ето, доста ти је једна супер ћерка, не може обе.
Пошто сам те довољно угушила, могу и нешто занимљиво да ти кажем. Ових дана се у Београду отвара Кнез Михајлова улица (тачније 20. октобра, за дан ослобођења). Да би стигли, много су убрзали радове, па су и изфушерили. Већ су почеле да испадају неке коцкице, хе хе хе. Засадили су много дрвећа и цвећа, што ми се уопште не свиђа за центар центра. Па нисмо у шуми, ваљда. Сигурно би те занимало да си овде, „Леб и сол“ су имали чак четири концерта у СКЦ-у и доживели су велики успех, кажу, али ја, наравно нисам била. (jој, сад је на Студију Б „Дисциплина кичме“, „Чудна шума“, еј, која ствар). „Филм“ има концерте од 21. до 24. октобра у ДОБ-у. Што се тиче филмског репертоара, он је углавном shit („Већ виђено“, „У име народа“). Гледала сам са Мишом „Бити заљубљен“, по његовом избору, није било баш много досадно као што сам очекивала, али ипак ово све је нереално (и глупо и бљак). Е, сад доста.
Сека-Маки
***
Није се сасвим разданило док је стигла до станице на којој је силазила, у центру града, близу Сајма, и прошла је остатак пута пешке, до улаза у ограђени део где се налазио и Институт, као и у неке друге зграде Компаније. Питала се који ће портир бити тамо данас да јој погледа пропусницу и осећала се поносно због те пропуснице; нису сви могли да уђу у то двориште, из сигурносних разлога. Али она је могла, а дошла је из друге, мале земље, коју овде нису нешто баш нарочито ценили, навикли на јефтину радну снагу из њене земље, често сезонску, која је долазила овде са страхопоштовањем, упињала се свим силама да ту и остане и углавном радила на грађевинама или на чишћењу зграда и станова. Али ето, она ради у науци и то је нешто, а има и шта да се каже мајци.
-Како ти је, Вецо?
-Ма добро је, мама. Идем у Институт и, знаш, верујем да ће ми шеф понудити да останем овде за студије. Нешто је јуче наговестио.
-Одлично, само пази сад шта радиш, немој у критичном тренутку нешто да забрљаш, како ти то знаш. Сад си на добром путу, успела си да изађеш одавде, и сад, памет у главу.
-Наравно, мама, све је у реду, не брини.
Портира је било разних, неки намрштени као и путници у великом, лепом, чистом, зеленом трамвају, али био је и један, млађи, дебељушкаст, који се смешио.
–Груеци, рекао би, уз смешак.
И она би одговорила са груеци, локални поздрав који значи нашто као „Бог ти помогао“, али не лично, као на српском, него као да Бог поздравља све, не помисливши ни на кога конкретно, а нарочито не на њу. Једном јој је тај портир дао и чоколадицу завијену у црвени сјајни станиол; није то било удварање, давао је то и другима тог дана, ваљда је био неки празник, па је све частио о трошку Компаније, она не зна, јер ради и празницима, добровољно; само је човек, тај чувар, ето, био љубазан. Јутрос није ту био тај симпатични са чоколадицом, овај портир ју је погледао овлаш, затим њену пропусницу и климнуо главом. Ушла је сад у велики дворишни простор са комплексом компанијских зграда, од којих је једна била зграда Института и кренула брзо према њој.
***
Драга Весна,
Обрадовало ме је твоје писмо. Драго ми је да си добро и да си се добро снашла. Свидела ми се твоја реченица о нашем знаку, Стрелцу. Мислим да одговара. Што се тиче судбине која нам предстоји, следећа година је у знаку Марса, а за нас је значајна на пословном плану, па је треба искористити. Само напред! Ја се сада мало боље осећам и у бољој сам кондицији, опоравила сам се после оног прелома ноге.
Отворили су нови Ургентни центар и ја сам тамо прешла за стално. Ипак је то стални посао, па мислим да је бољи од прошлог, иако имам мало више дежурстава, 4-5 месечно. Планирам већ годишњи одмор. У фебруару мислим да ћу мало прошетати до Атине. А ако финанцијски добро будем стајала, требало би да купим бицикл на пролеће, за рекреацију, као што смо се биле договарале нас две. Пишем ти ово писмо, а нисам сигурна да ћеш га добити, јер сам имала проблема са дешифровањем твоје адресе. Пуно поздрава и добронамерних жеља.
Славица
П.С. Искористи добро прва четири месеца ове године, утицај Урана, добро је почети нове пројекте, биће успешни.
***
Надала се да неће срести Ен, колегиницу из лабораторије, већ на путу ка лабораторији, да јој не поквари дан тако рано. Ен је била Американка, и мислила је да је она најбоља и најважнија од свих њих десетак студената и пост-доктораната који су радили на пројектима ензима за фосфорилацију. Ен се трудила да буде што више са шефом, да уграби од његовог драгоценог времена што више за себе. Али Ен је имала нешто против ње. Ен је, као искуснија, требало да јој, према инструкцијама шефа, помаже, али је та млада жена неугледног изгледа користила сваки тренутак да јој да какву заједљиву примедбу и укаже на њено незнање и неспретност. Тужила ју је неки дан код шефа да им је украла, хеј, украла, неке хемикалије и филтре и послала их у свој лаб у Београд. Ен је то приметила кад је покушала да нађе те филтре за свој експеримент, а Весна јој је, уместо да ћути, наивно рекла да их је узела и послала у Београд. Шеф је, међутим, на ту Енину оптужбу само слегао раменима, као да хоће да јој да до знања да га не замара таквим ситницама. Овде имамо и превише, процедио је и отишао. На то је Ен још више побеснела, зацрвенела се и вене су јој искочиле на врату, али није смела ништа да каже. Ен ју је оговарала пред другим студентима и због тога што носи сукњу, их, сукња у лабу, рекла би и намрштила се, пих, која фуфа, а још се и шминка. Знала је она да јој Ен завиди, наравно, и због тога што Ен није личила ни на шта, али ипак је она била пост-док и знала је много више, а уз то је имала већ пар објављених радова, док је она, Весна, била само почетник, приправник или практикант, што би овде рекли, и то из једне социјалистичке земље у пропадању, па би зато требала да буде срећна и захвална до неба што су је примили да ради у овом одличном Институту, у који су радо долазили студенти из целог света. Да, тако је Ен причала о њој, као и да јој није јасно зашто је шеф примио управо Весну, а не неког другог студента из неке друге земље.
***
Драга Весна,
Наравно да ме гризе савест што ти тек сад пишем. Заиста нисам била у најбољем расположењу (за писање). Уобичајено је да се комуницира са људима када осећамо задовољство, успех и добро расположење. Ако нећемо да се уживљавамо у тај амерички шаблон, кад нам није до тога, изгледа да је најбоље смањити контакт, писмени или усмени. „Експериментални покушаји“ остваривања искреног контакта у мало тежем расположењу указују да је то прилична „трула вишња“. Не треба друге оптерећивати.
А сад да почнем од почетка, тј. да поднесем извештај шта се издешавало откако си отишла. Скоро ништа, наравно. У лабу је било велико кречење, бајцовање, лепљење тапета, чишћење и томе слично и трајало је још цео месец дана после твог одласка. Тебе су, наравно, помињали по томе како си се извукла из тих радова. А ја сам ту добила један велики минус, пошто сам настојала да само радим свој посао, а не да бежим у мајсторе. Вероватно ми у лични опис следују придеви: себична и лења, можда још нешто. Иво је почео да ради још почетком октобра, баш кад си ти отишла, али му се нешто трагично догодило. Отац му је завршио у болници, изненада, мождани удар, изгледа. Тако да је паузирао, путовао, а то је само допринело већој спорости његовог рада. Онај наш рад о фосфорилацији рибозома је враћен без рецензије са образложењем да се чека преко годину дана на штампање. Прво сам то схватила као компликацију, али сад увиђам неке предности. Треба га комбиновати са оним што сад радимо Иво и ја и направити нешто боље. Много поздрава,
Дина
***
Весна је дошла са својом малом стипендијом из своје сиромашне земље, и то је импресионирало њеног швајцарског шефа. Заиста, није имао пуно студената који су донели своја средства, а поготово не из једне социјалистичке земље, то је волео да каже уз шеретски осмех, као да прича добар виц. Ту стипендију, малу, али ипак довољну да овде преживи добила је захваљујући свом београдском шефу, амбициозном професору, човеку нижег раста, лепих манира и отменог говора, живахном и способном да организује финанцијску помоћ за своје помало луде пројекте, али и за своје запослене. Код куће у Београду потпуно је зависила од мајке; њена редовна плата била довољна таман за осредњи џепарац и за летовање на мору, Јадранском, наравно. Или за једно путовање у Италију, у групи, аутобусом. Морала је сваки дан да слуша мамине инструкције о животу и колико је ствари урадила погрешно, јер мама је све знала, и то боље. Од облачења до каријере и дечка. Весна је углавном ћутала, за разлику од сестре, која се свађала и за ситнице. И тако, добила је шансу да дође овде и да, можда, и остане и заврши студије за једно пар година. Али, то је све још било далеко, требало је преживети до тада много дана као овај. Ма биће све у реду. Ваљда.
***
Драга Весна,
Драго нам је да имаш одличне услове за рад, да су те добро примили и да те цене. Хвала ти за оне хемикалије што си нашла ту у лабу и послала нам. То пуно значи, а ти знаш како ми овде стојимо и са парама и са набавком хемикалија. Захваљује ти и професор Здравковић. Свима нам је драго да си нам осветлала образ и показала како наше образовање и наука вреде, иако овде једва крпимо крај са крајем финанцијски. Овде је све по старом, радимо оне наше експерименте са пацовима и наша гошћа у лабу, лекарка Ивана са Медицинског се јако труди да уради све своје експерименте за докторат на време, али шта ће кад „нема у рукама“, што би рекли, а ти и сама то знаш и сећаш се, тако да јој ми одрађујемо те експерименте. Мени је то очас посла. Ивана нам обезбеђује њена средства за истраживање, што нам јако добро дође у овим нашим условима где је наука на последњем месту, а да не причам о Иваниној помоћи у вези чекања на преглед кад се неко разболи; она је заиста дивна према нама. И вук сит, и козе на броју. Моја свекрва, на пример, уопште није чекала за кардиолошки преглед, јер Ивану тамо јако цене и све би за њу учинили, као уосталом и ми. Пред Иваном је сигурно блистава каријера. Што се тиче наше друге гошће у лабу, Дине, она ти је помало „држава за себе“, као и увек. Појави се двапут недељно и затвори у онај мали лаб са својим докторантом Ивом, па их нема. Као што Бранка каже, не би се она тако држала да јој родитељи нису ти који су. Ми смо, као што знаш, реновирали велики лаб, кречили смо и све друго што следи, и Дина се уопште није појавила да помогне, а ни њен докторант Иво, он је додуше био нешто и отпутовао у Босну. И тако, ко ће, ако не ја, коњослава, повукла сам највише, јер, ко би други? Великог шефа ретко виђамо, он јури увек неке паре за пројекте и по седницама је, а наша колегиница и полу-шефица Бранка, а која, ако што знаш, све хоће да има под сопственом контролом, је такође по неким састанцима. Увек улази у лаб максимално стресирана, пали цигарету и тражи да јој скувамо кафу, па да слушамо шта се то закувава на тим састанцима, ко је шта рекао, како иде то самоуправљање, као и њена оговарања шефова других лабова, који би да се окористе од заједничких средстава. Тако да смо ту ја и наша помоћница за прање судова Мица највише урадиле, иако смо обе жене са малом децом и породицом. Шта ћеш. Ја те разумем што ти ту хоћеш да останеш и да радиш докторат, а ко не би? Ти немаш овде обавезе, мужа, децу. Види само како се овај мој докторат одужио. Само Бранки се твој останак тамо уопште не свиђа, знаш ти њу. Можеш да очекујеш и званично писмо од ње. Иако знамо врло добро да су неке колеге из других лабораторија остајале у иностранству на усавршавању и по пет година; е сад, можда је ту припомогло што су тате тих неких, ти знаш којих, наши познати професори. Ето, толико овог пута. Ако можеш још неки пакет микро-филтера да нам пошаљеш, било би одлично. Сви из лаба те поздрављамо,
Рада
***
Весна се усрдно надала де неће срести ни свог шефа лабораторије и вођу њихове групе пре него што стигне у лаб, јер не би знала шта да му каже. Хтела је да буде љубазна, да буде симпатична, да он помисли како је паметна и вредна, да му покаже да треба да је задржи на докторским студијама, али све то ју је кочило да му каже нешто нормално и опуштено, сем hello и да се несигурно осмехне. Али, мале су биле шансе да ће га срести, јер је он увек долазио касније на посао, око десет. А она се трудила да буде тамо свакако пре њега, и да он то примети. Чак и када би га срела, он би вероватно кренуо да је испитује како јој је ишао експеримент од јуче, гледајући је иронично, примећујући њену збуњеност и ловећи јој грешке. Па шта? Ипак је он одлучио да је прими овде и да јој шансу.
***
Колегинице Весна,
Професор Здравковић ме је обавестио о Вашем писму у коме тражите продужетак боравка у иностранству због израде доктората. Љута сам на Вас и унапред сам знала да се нећете вратити на време, како је требало по решењу Института. Само што је професор тада још веровао у Вас. Како сте га сада разочарали. Донекле Вас и разумем, то је велика прилика, али сте испали себични, не ценећи оно што смо Вам учинили око магистратуре и одласка на специјализацију. Сада сте нам потребни, не можемо извести сва истраживања која смо планирали са лекарком Иваном за њен докторат у нашој лабораторији, а то је приоритет. Ви бисте сада требали да много радите овде код нас, а не тамо по белом свету. Оно што сте написали професору, то је приватно писмо, треба да се службено обратите Институту, односно Савету Института и Научном већу. У том писму-молби треба да образложите свој захтев за продужење боравка у иностранству и циљ тог боравка, са молбом да Вам се то одобри. Ја ћу Вам отворено рећи да ја лично нисам за то, јер не мислим да сте својим понашањем то заслужили. Зато је највероватније да је следеће што ћемо тражити од Вас да дате одмах отказ и да нам ослободите то радно место, а затим и да раздужите опрему која се води на Ваше име. Видећете Ви тек шта је Запад, исцедиће Вас као лимун и одбацити, а своју земљу сте тек тако оставили. Поздрав,
Виши научни сарадник Др. Бранка Ристић
***
И ето, успела је да дође до лаба без нежељених сусрета, у ствари без икаквих сусрета, сем са пар других студената које није добро ни познавала, и са олакшањем је оставила своју јакну и ташну у гардероби и обукла бели лабораторијски мантил. Ушла је у лабораторију, у којој у то време није још било никога, било је тек осам ујутро. Одахнула је, отворила је свеску са протоколима и почела да прави раствор за следећи експеримент, који ће започети тог дана. Кроз велики прозор, који се простирао преко целог зида, гледала је како се раздањује.
Када се вратила кући, био је опет увелико мрак, можда девет сати увече, није гледала на сат. Ставила је парче замрзнуте пице у микроталасну и упалила телевизор. Подигла је ноге на излизану штрафтасту софу и скинула црвене папуче. Једну по једну, полако и врло пажљиво их је ставила себи на груди и загрлила их је, и њих и саму себе. Гледала је у екран, али није више видела шта се дешава, а није више ни било важно. Трепнула је пар пута брзо, померила наочаре и обрисала очи надлактицом, узела танки папир за авионску пошту, подметнула свој тврдо укоричени магистарски рад о фосфорилацији рибозома и започела писмо: овде је фантастично, иде ми супер, сигурно ћу остати.
Врло ли је, жива водо? Очију небочуварних срдачност Твоја. Живо ли је, нежности ти, из жудње прокапало? Беле зебе у грудима срце ми преврћу. Тихо ли је, крви моја, кад успнем се на коначиште?
ПРЕСТУП
Преступ невиности врење њено! Силан, хитан потез, на задату реч. Узет у службу о Њој је требало, узет да вршим унапред.
Ал' ја сам свету занос хтео да објасним, и њу чарну, извор је планински! Млеко из очију и љупкост њену на уснама.
Празник кад утиснем се у срце јој радосно, ко печат Теби, Благонаклона! – но дани жетвени давно су прошли.
Душу Богу сада казујем, ћутим а реч већ ближа је небу. У глини за вино, жито и уље нежност њену за молитву чувам.
ЗАЖМУРИ
Зажмури ми очи и разумећу чудеса закона твојега... И рањеном у срцу отвориће се очи. Проказаће се небеса твоја.
Зажмури ми очи, и разумећу... јер Он посла ме да завијем, посла ме да видим оно што се друкчије видети не може, него видањем, него љубављу, љубављу...
Зажмури ми... Осветли душе изнутра. Тројицом те љубим.
Жељно си љубави, гладно љубави, откривење моје...
УМИЈ МИ УСНЕ СОБОМ . . .
Умиј ми усне собом, Ти који се, мешајући карте нежности, тихо и атлантско преливаш из себе у мене. И кожу ороси црвеном, плавом и зеленом.
Умиј ми усне, не знајући за коштицу у грожђу што немирно котрља се на длану и упија жилице мог живота док гонетам се на њему.
Излиј ми црвену, образом својим да говорим, земаљским и сувише људским знаком, и плаву уткај ми у душу, да њоме казујем о љубави;
о сусрету очију, о састанку срца и твог мрака, а зелену обећај опстанку доброг данас и завештај трајању бољег сутра ●●●
Умиј ми усне, а потом их врати, лагано, моме врату. Јер негде у нама постоји сећање на пољубац, и на љубав на златној висоравни; Сећање на смрт. Сећање на живот. Сећање на 'да' и 'не'.
Из дубока вида, водо моја, дисање моје, помени ме у сну када сопствене откуцаје чујем као твоје, док се не пробудим.
Негде далеко, на Рту, танак и оштар звук Хорна отвориће кутију и пустити моју наду да ћемо некада водити љубав, дубоко, у океан, у 𝑯𝒖𝒓𝒓𝒊𝒂𝒏 и 𝑵𝒊𝒌𝒌𝒂𝒍, у Ништа и у Све ●●●
Da atomi nisu pravo dole stremili Da nije pokret njihov kroz prazan prostor Sunčanog dana padao sopstvenom Težinom, da nisu beton i čelik Ko kiša padali ni udar ne bi nastao O beton, klupu i telo s dušom Beton se s betonom ne bi sastao Duše se s telom ne bi rastale
*Polazište je Epikurova teorija o skretanju atoma od vertikale.
Posvećena žrtvama tragičnog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.
ISPOD STREHE
Šta je pesništvo drugo nego prateći Ukras postojanja, obično opsenarstvo Na pupku sveta sročeno, lagan leptirić Što krilcem ružičastim zamahne i Promaja se iznenadna stvori; mada su Sva vrata čvrsto zakovana i prozori Zatamnjeni, opet zaduva kao na trgovima Ispražnjenim od značenja, i ne suspreže Pomeranje stranice knjige, čiji sadržaj Iako najneviniji, i dalje ledi krv u žilama.
ULIČNI PERFORMANS
Dva beskućnika, možda Adama i Evu srećem često na gradskim ulicama Lepi su, dugih i vitkih udova Obučeni u jutanu tkaninu, u kostret Vedrih pametnih lica presecaju nam puteve; za njim se okrenem dok zaliva sparušeno bilje oko katedrale, vodom za piće iz cisterne na trgu; blista mu dečačko lice i plastične kese na nogama (mesto sandala); za njom se ne okrećem od stida, zbog dubokog šava na haljini, strepim da je ispod gola, isto kao i ja.
NA LEPOM PLAVOM DUNAVU
Nasitiše se mora prijatelji moji – gosti koji odoše i dođoše A i ja s njima Oči nam se plave podjednako
Sad već ušuškani u toplu ćebad Čekamo poplavu sećanja Ujedinjeni na pustom kopnu Na lepom plavom Dunavu
Ukotvljeni u zvuke kiše, Zagonetne odluke vlade, Još uvek čiste krevetske čaršave.
ŠUM
Svet se pretvorio u kakofoniju glasova
Svako nameće u šta sam veruje i ima svojih pet minuta
Eto čemu služe pesnici u oskudno vreme: za potvrdu da će poeziju svi pisati
Kao što zaljubljeni i zadivljeni koincidencijom vole istu marku odeće istu vrstu hrane
U pričaonici koja se nikad ne zatvara
ICH STERBE*
Ta knjiga nepročitana I ta pesma nenapisana Stoje kraj tvog uzglavlja Uredno obeležene Book markerom
Između redova Banalnih razgovora Greškom sklopljenih Poznanstava
Dok mala i velika kazaljka Postojano trče U krug I onda I onda kada ti se čini Da se sporo vuku
Mom ocu nije trebao melatonin za spavanje i šta uopšte meni fali prestara sam za bajke ali taman u godinama kada se kupuju ideali molim Vas kilogram vjere da skepsu spere bagatela je sjajna stvar
Mojim precima nije trebao odmor prva puška je pukla na Viru i šta uopšte ja više tražim i kako da me svi ostave na miru kad im trebaju informacije dobre vibracije opijumi za nacije i mudrosti za nove generacije od mene se očekuje da učestvujem
Ženama u mojoj porodici ništa nije mogla migrena one su kuvale u vatru duvale bose obuvale i često čuvale sve ono od čega bježim i šta uopšte ja hoću kao pomahnitali pas od dobra na zvijezde režim
Ne spavam na prvom spratu na drugom spratu na vrhu ili na dnu Mom ocu nije trebao melatonin za spavanje on je umro u snu
Teorema o postanku
Drvo trešnje razgranalo se nauštrb mojih jagodica golica me svilena tananost latica koje mi ničim ne pripadaju a ti si vatra ti si nebo grana jorgovana i vjetar koji rasipa polen od koga raste poezija ti si kamen iz koga niču divlji cvjetovi pukotina kroz koju ulazi svjetlost ti si teorema o postanku iz koje niču čarobni svjetovi
Rekla sam ti razgranaj se umjesto trešnje golicaj mi jagodice gledaj me netremice ukradi kamen i divlji cvijet i raspi polen iz koga nići će svijet.
Barakuda
Ne podnosim kišna popodneva, umirujuće zvuke i sve one što se bez po’ muke stvore svuda, uvijek poželjni, nikada pozvani, kao pupoljci šareni, kao plodovi rani - a ja sam barakuda, ja sam pomalo luda i još često vjerujem u čuda.
Htjela sam kao Jelena da budem žena koje nema, žena nevidljiva, ili sam htjela da budem neuhvatljiva, zasigurno nikako predvidljiva, možda sam mogla da zaustim Odu radosti i da se sjećanju prepustim, mladosti, neutaživoj mladosti sve da oprostim, kao da mi nikada nije pripadala, kao da je pjesma koja mi se nekada dopadala, pa sada bljesne tek tako, poznata ali nikad do kraja moja, predivnih boja i dezena, ali nikada pravog kroja.
Htjela sam da budem stroga, baš prava babaroga, da ne vjerujem u jednoroga, ni u jedinog svevišnjeg Boga, možda sam mogla da čitam više puta o Ani i Vronskom, ali ja sam tražila drugačija štiva u slaganju kaledioskopskom, uvijek optuživana, nikada kriva, ja sam čitala o svetioniku Virdžinije Vulf, i pisala sopstvenu hroniku, kad već nijesam imala sopstvenu sobu, i mislila kako su samo izanđale sve floskule: i grob grobu i rob robu - a sad kad pomislim, ne razlikuju se puno Ana i Virdžinija, pokoja strana i suvišna linija, a mogle su sasvim i prijateljice biti i jedna drugoj pisati: “Izgleda da ovaj put neću ozdraviti.”
Ne podnosim lažne osmijehe na fotografijama, lažne trepavice, usne i uopšte ništa lažno, i mogu samo da pjevam o onome što mi je važno, i ovaj svijet to izgleda ne prašta kao da nema većeg grijeha, ovom svijetu nedostaje čuda, suza, snova i smijeha - a ja sam barakuda, ja sam pomalo luda i još često vjerujem u čuda.
Umorna pjesma
Ne vjeruj im Marija, ljeta su i dalje lijepa a zimi se zemlja odmara, nije se svijet promijenio, i neka te ludilo ne zavara, ljudi su oduvijek bili zli, samo ti si nalazila svoje pleme na najnevjerovatnijim mjestima, rješavala si lako pitanja i dileme, nalazila ljepotu u ispovijestima onih koji su od tebe očekivali spas i nijesi umjela drugačije, nijesi nikoga za podršku uskratila, ali umorila si se od svega, Marija, na dno svoga bića se sunovratila, jer su ti tražili i ruke i snove i lice i riječi i zjenice, i tu si povukla crtu jer zjenice su one odaje u kojima kriješ život, a život se ne prodaje i ne skida s njega omot da se drugima preda da ga sloj po sloj odmotavaju, umorila si se, Marija, i riječi ti spavaju.
Ne vjeruj im Marija, svega smo se nagledali, skidali smo opne sa života, proučavali ih i nijesmo se predali, po vinogradima otkidali listove da od njih pravimo šešire, i zauzdavali kistove kojim smo slikali nemire, pa onda gazili grožđe da od njega pravimo vino kojim smo natapali laži (gaženje duše nikad ne završi milinom) i pili smo ga, Marija, kao da smo ga životu dužni, veseli bez predumišljaja kao što smo sada tužni, jer život se skupio kao šećer na krajevima usta, i sad život više nije vinograd, nego ulica sablasna, pusta, niz koju se spuštaju lažni proroci, sujeta, gubici, i tu si povukla crtu jer tebi trebaju svici koji će da te vode kroz noć dok svi drugi spavaju, umorila si se, Marija, ali ne daš da te običnim kažnjavaju.
Igrokaz
Uvijek na oprezu nikad opuštena vjekovi tačaka pri zarezu uvijek u iščekivanju da budem napuštena decenije pretvaranja da je sve u redu onda kad bezobzirni zgaze decenije stvaranja u neredu ipak nijesu uspjele dušu da unakaze
Rekli su: djevojčicama ne priliči da galame one su smjerne, tihe i tanke kome još treba drama pravdaj sebi pojavljivanja i izostanke pusti drugima revolucije jačim i većim od tebe ne brini za tuđe grubosti to te samo preosjetljivost grebe
Rekli su: kako je samo zrela kao što govore za sve koji su porasli na silu nikada previše zaigrana i vesela kao da nosi teret na krilu i zato se sada nikad ne opuštam ne znam kad će bezobzirni da gaze i zato ne odrastam tražim se kroz igrokaze.
Писма и записи на коре берзе су споменици писања старе Русије од 11. до 15. века, и представљају примарни извор о историји друштва и свакодневном животу средњовековних људи, као и о историји источнословенских језика. Овај извор је јединствен за проучавање свакодневног живота старе Русије, тематике тако популарне у медијевистици XX века. То су својеврсне цедуљице направљене од комадића коре и исписанe са унутрашње глатке стране посебним писаљкама налик на шило. Претача су данашњих смс порука. Писма на кори брезе (такозване бересте) сведоче о великом ширењу писмености у старој Русији, о томе да су грађани учили азбуку од детињства и сами писали своја писма, да су и жене биле писмене; истовремено, у низу ситуација (посебно у преписци високопостављених званичника) била је значајна и фигура писара који је писао по диктату и који је затим служио у улози посланика. Породична преписка Новгородаца сведочи о високом положају жене која може да шаље мужу наређења, која може самостално да уђе у новчане трансакције и слично. Новгородска писма од брезе показују да је жена могла да склапа уговоре, да се бори на судовима за финансијска питања, да се бави неким профитабилним послом, као што је занат или лихварска активност. У писмима од брезе постоје подаци о свакодневници старих Новгородаца, њиховој одећи, њиховим занатима, као и о сфери људских односа, родној и пријатељској бризи, гостопримству, конфликтима.
Већ у јулу 2007.године, укупан број писама на кори брезе откривених током ископавања на територији староруских градова (Стара Рус, Смоленск, Псков, Твер, Москва, Звенигород Галицки, Стара Рјазан, Витебск, Мстислављ) достигао је 1.000. До 11. октобра 2017. године било је више од 1100 само новгородских писама.
1.
Послали смо 16 качица меда, а уља три лонца. А у среду смо послали две свиње и кобасица.
Прво помињање кобасица у словенском извору.
Прва половина 12. века
2.
Од Жизномира, Микули. Купио си робињу у Пскову, а сада ме је кнегиња шчепала за то (окривила за крађу). Али моја дружина је гарантовала за мене. А ти сад пошаљи писмо том човеку: је ли код њега робиња? А ја хоћу да, купивши коња (или: коње) и посадивши [на коња] кнежевог човека, [да одем] на суочавање. А ти, ако [још] ниси узео тај новац, не узимај ништа. Микула је купио робињу за Жизномира, за коју се испоставило да је украдена (или побегла). У таквим случајевима закон је налагао да се лопов пронађе у ланцу купаца, што Жизномир наређује Микули. Детаљи овог инцидента нису потпуно јасни, посебно није јасно да ли је Жизномир хтео да узме још једну робињу од продавца па да је преда кнегињи, или да замени украдену. Аутор писма Жизномир није Новгородац, већ вероватно посетилац из Галицке земље. Његов језик на то указује. Поменути Микула је, према једној верзији, новгородски намесник с почетка 12. века.
3.
„…оптужује овог (човека) за штету од 40 резана. И дворац је читав, и врата су нетакнута, а господар никакву штету не пријављује. Па казните тога ко је тужио (клеветника) новчаном казном. И од тог смерда епископ треба да прими (износ је назначен). (могу ли? / ако хоће?) смерди нека избију клеветника.“
Жалба високом представнику новгородске администрације о лажној оптужби за провалу са штетом од 40 рез. 1 гривна \ 20 ногата \ 25 куна \ 50 резана \ 150 векша. Аутор истиче да нема штете, и захтева да се клеветник казни. Према „Повељи Јарослава о црквеним судовима“ у случајевима крађе, изрицане су и казне у корист епископа.
„Смерд“ је новгородски грађанин независан од бојарског клана, који плаћа порез директно граду. Облик „келе“ – „цео“ је карактеристика новгородског језика.
4.
Жизнобуда, новгородског смерда, су убили Сичевићи, а у њиховим рукама је и иметак.
Административни извештај о злочину који су починили Сичевићи (тј. браћа или деца извесног Сича). Жизнобуда, као независног грађанина, директно је чувала новгородска администрација, која је, вероватно, овим писмом обавештена о инциденту како би предузела акцију. Поред тога, ако Жизнобуд није имао наследнике, његово наследство је припадало Новгороду – тако су Сичевићи починили двоструки злочин, убивши човека и утајивши имовину од државне благајне. Писмо је откривено у виду два фрагмента 1977. и 1982.
5.
Звала сам те три пута. Зашто си љут на мене па ни ове недеље ниси дошао? А ја сам се према теби односила као према брату. Јесам ли те увредила тиме што сам те звала? Видим да ти није драго. Да си заинтересован ти би побегао испред људских очију и дошао… Одговори ми. Ако тако желиш ја ћу те оставити. Можда сам те увредила због своје глупости, али ако ми се будеш ругао онда нека ти суди Бог и моја маленкост.
Датовано на 1080-1100
Ово је љубавно писмо, изузетно по својој софистицираности. Ово је једно од најстаријих нама познатих таквих писама (датирано 1080-1100). Писмо је упућено неверном љубавнику који већ недељу дана избегава забављање, а жена покушава да схвати да ли то значи да он жели да прекине везу. Ауторка је образована и начитана жена, на шта указују, посебно, устаљени изрази „био као брат“ (тј. поштовала га је), „Нека ми суди Бог и моја ништавност“ (књишки идиом који датира из грчког језика). Жена ј вероватно племкиња и са неоспорно јаким и независним карактером. Писмо је пронађено у виду две траке везане у чвор, средњи фрагмент није пронађен. Можда је младић био веома нервозан, или љут на своју девојку и згужвао њено писмо. На почетку недостаје мали фрагмент – вероватно је прималац из навике откинуо место где се обично ставља име адресата како одбачено писмо не би упућивало на њега, иако је писмо у почетку било анонимно. Очигледно, ово је само једно писмо из опсежне преписке љубавника („отпиши ми…“).
6.
Од Ане, наклон Климјати. Господин-брате, заузми се за мене пред Косњатином у мојој ствари. Реци му сада, пред сведоцима о његовој неправди: „Након што си оптужио моју сестру и њену ћерку за јемство, назвао моју сестру курвом, а ћерку блудницом и распусницом, сада Фјодор, који је дошао и чуо за ову оптужбу, избацио је моју сестру и хтео да је убије“. А сада, господин-брате, пошто си се посаветовао са Војиславом, реците Косњатину: „Пошто сте подигли ову оптужбу, докажите.“ А ако он каже: „Она је гарантовала за зета”, онда ти, господин-брате, њему реци овако:“ Ако се нађу сведоци против моје сестре, ако се нађу сведоци пред којима је она гарантовала за зета, онда је кривица на њој.“ A када ти, брате, провериш због којих речи ме је Косњатин оптужио, и ако се нађу сведоци који то потврђују, онда нека ти нисам више сестра, ни мужу жена! И убиј ме, без обзира на Фјодора! А моја је кћерка давала људима новац и тражила залог. А Косњатин ме је позвао у погост, а ја сам дошла јер је отишао са речима: „Шаљем четири племића да узму од сваког од оптужених по гривну сребра“ (тј. прописану казну).
Суштина ствари је у томе што је Косњатин, који је новац поверио Фјодору за лихварске операције, сумњичио своју породицу – зета, гаранта за зета Ану и Анину ћерку – да неконтролисано располажу новцем, дајући га на камату без хипотека и сведока, односно присвајају део добити који припада Косњатину. Вређао је Ану и њену ћерку, непристојно их псовао, позивао Ану на суд не слушајући њена објашњења, претио да ће послати судске извршитеље да наплате казну. Фјодор, који је тада био одсутан, вратио се и сазнао за оптужбе на рачун своје жене, претукао је и избацио из куће. Ана се обраћа свом брату Климјату са захтевом да се умеша у сукоб и оправда је пред Косњатином; спремна је да животом гарантује своју невиност. У писању је жена направила много грешака по чему се види да је писала у најмању руку узрујана. Пошто је Ана позвана на суд „ у погост“, она, по свој прилици, припада класи смерда, као што следи из традиционалне формуле: „…ко је трговац, отићи ће у своју стотину, а смерд ће отићи у погост.” Чињеница је да је такав позив раван позиву на суд. Реч блудница (настала од речи блуд) је у то време имала велику тежину. Назвати јавно удату жену блудницом повлачило је казну по Руском Праву за увреду части и достојанства. Увреда Ане и њене ћерке описана у писму, квалификована је као тешко кривично дело за које је преступник кажњаван новчаном казном. О томе пише у Руској Правди: Ако неко назове туђу жену блудницом, онда ако је жена великог бојара за срамоту да јој се да 5 гривни злата, а митрополиту 5 гривни злата, а кнез нека се казни; ако је увређена жена мањег бојара, за њену срамоту три гривне злата, а митрополиту три гривне злата, а ако је градска жена за срамоту три гривне сребра или рубаљ, исто и митрополиту, а сељанки 60 резана а митрополиту три гривне. Ана је имала пуно право да поднесе противтужбу за увреду против Косњатина, а њен брат Климјата је вероватно користио ово право, што објашњава пренос Аниног писма члану мешовитог суда, односно, према наведеној претпоставци, Олисеју Гречину, на чијем имању је ово писмо пронађено. Припадност имања А Олисеју Гречину потврђена је директним сведочењем писама од брезове коре 1977. године, када су на њему пронађена још три писма од брезе упућена њему.
Погост је део округа са црквом, гробљем, тргом, који је имао улогу административног центра.
7.
Од Нежке, Завиду.
Зашто ми не шаљеш оно што сам ти дала да ми прекујеш? Теби сам дала, а не Нежату. Ако сам ти нешто дужна, онда пошаљи судског извршитеља. Дао си ми платно: ако, дакле, не даш (оно што сам ти дала да ми прекујеш), онда ми реци. И онда ја више нисам твоја сестра, ако са мном тако поступаш, и не чиниш ништа за мене! Дакле, прекуј (метал који сам ти дала) у три колта; његова четири златника, у та два прстена.
Опис породичног сукоба. Нежка је свом брату Завиду, власнику имања са јувелирском радионицом, дала да искује два златна прстена укупне тежине 4 златника у колте (1 златник – 4,25 грама, укупно 17 грама злата). Завид је на сасвим небратски начин почео да одуговлачи, за кашњење окривљује брата Нежату (а судећи по форми израза, и неке друге рођаке) и наговештава да му је сама сестра искамчила неко платно. Нежка га саркастично позива да је тужи – каже „пошто нисам више твоја сестра …“ и захтева или да објасни или испуни налог.
Колти – привесци, карактеристичан елемент словенске женске ношње.
8.
Од Гостјате, Василију
Што ми је отац дао у мираз, то ми је узео. А сад кад се оженио другом женом, не враћа ми ништа. Истерао ме и све ме ударао по рукама, а другу узео за жену. Дођи што пре, имај милости.
По закону, приликом развода жена је имала право на повратак мираза у потпуности.
9.
Како се разгоре срце моје, и тело моје, и душа моја за тебе,
за тело твоје и очи твоје,
тако се разгоре срце твоје, и душа твоја за мене,
и тело за моје тело, и очи за очи моје.
Новгород, друга половина 14. века
10.
Ако је лађа Кијевљана (већ) послата, онда обавести кнеза о томе, да не буде лоше ни теби ни Павлу.
Павле је највероватније новгородски аристократа, градоначелник Ладоге 1116. године, који је ту подигао камену тврђаву. Судећи по томе што се писмо односи на аутора у трећем лицу, Павле је могао да га диктира писару. Братоњежко је вероватно рођак Павлов. „Кнез“ је вероватно син Владимира Мономаха Мстислав Велики (за време владавине у Новгороду 1088-1093. и 1095-1117.)
11.
Дођи у суботу у раж, или пошаљи вест тј. јави
Ова белешка је највероватније позив на романтични састанак „у ражи“ (са јасном сврхом…).
12.
… [Дао си (?)] Несдичу четири и по резана, а [мени] две куне. Зашто онда кажеш да имам осам куна и гривну? Дођи у град – можемо да се суочимо на тесту водом. Руско Право, у члану 22 предвиђало је искушавање (суђење) за велика новчана потраживања. Према највећим потраживањима, од пола гривне (225 грама) злата, оптужени је морао да узме усијано гвожђе голом руком. Тест водом је спадао у тестове за потраживања средње величине, почевши од две гривне сребра. У овом случају, оптужени је везан бачен у воду и оправдао се ако је кренуо на дно (наравно, извучен је пре него што се удави), или је од оптуженог затражено да голом руком извуче прстен из кључале воде. За потраживања мања од две гривне била је потребна само свечана заклетва (да тужитељ лаже). Вероватно увређени дужник који је написао ово писмо или не познаје право, или на овај начин прети, претерујући у својој одлучности. За потраживање гривне и осам куна било му је довољно само да се закуне.
Upali se pička – Zlotvorka u cure, A kod mladog momka Razjari se kure.
Pati mladi momak, Pati mlada deva: Njega stojko muči, Njoj nutrìna seva.
Predrasuda breme Svak sa mlekom prima. Što se ne pojebu? Laknulo bi njima.
Nemaju slobodu Da se odazovu Svojoj jakoj želji, Prirodnome zovu
I da zbace jaram Društvenih manira, Da ih mnjenje drugih Ljudi ne sekira.
Udaće se moma, Momak muž će biti. Pa o čemu reč je? Šta se ovde štiti?
Da l’ će ikad doći Takvo umno doba – Da se bez sramote Jebu pola oba?
Doba kad će listom, Svi na svetu ljudi Da se hrabro, smelo Jebu kao ludi.
Da se jebu divlje, Svud, i s kime bilo Sve dok bude takvo Jebanje im milo.
Hvalim ono što su Postigli mormoni. Ne vide u pički Više dragulj oni.
Jebu se, a niko Ljubomoran nije, Svak se kurva javno Neće da se krije.
Mnim da takvo stanje I kod nas se bliži. Zato, curo, snašo, Smelo suknju diži!
Samo napred, momci, Vadite mašinu! Tad i ja ću pesmu Zapevati inu.
Ìzvući ću njome Zvonak glas iz sebe. A do tada idem Da se sit najebem!
AVDEJ I MARIJANA
Voleo je Marijanu Avdej, koga dobro znam. Često sam u njenom stanu Venuo za njom i sâm.
Momcima se mnogim svide Te kokete poljske čar; Ja pak prestah k njoj da idem; Zrim: izvúći neću ćar
Uporno u njenom domu On udvarao se njoj. Nedostupnu potom momu Proglasi za posed svoj.
Oženi se, naime, njome Mada otkrit nađe put – Nije dao važnost tome, Nije bio tada ljut.
Naprotiv, sa njome krene On da vodi besede. Kako on ih meni prene, Ja zapisah redom sve.
ON
Ti si ljubav, raj, blaženstvo! Ti si svih vrlina cvast! Tvoga lika savršenstvo Snažno budi moju strast.
Za Avdéja Bȁlemana Niko nije kao ti, Lapa moja Marijana – Strast će me sagoreti!
U životu nije bolje Meni kita stajala. Nikog nisam, čak ni drolje, Tako dobro jebô ja!
Kao tebe, moju sreću, Miljenicu srca mog. Zato sem u tebe neću Turati ga ni u kog.
Neraskidiv nas je dvoje Vezao iz strasti brak. Jebaću te, luče moje, Dok me ne progùta mrak.
Kurac neka sipa seme Ȕsmine međ tvoje dve. Kratko je života vreme: Sad si živ, a sutra ne.
Pa požuri, Marijana, Ljubavi da žanješ slast, Iskoristi Bȁlemana Dok u njemu bukti strast.
Godine nam brzo minu, Omeknuće sasvim ud, I izgubiće svežinu Radost koju pruža žud.
Stog ne gubi zalud dane – Lezi, želja kitu ždi. Nek jebačina organe Svojim plamom očađi.
ONA
Slušam mudre reči tvoje, Niko se ne jebe sam; Za jebanjac treba dvoje; Junački ću da ti dam.
Pripij se uz mene, mili! Guraj pod Venerin breg. Ja se tvojoj divim sili, Volim više te od sveg.
Hajde, malo sad uspori – Svršiću za koji čas; Cela utroba mi gori; Kakva sreća, kakva kras.
I zadàhta Marijana, Razli se po telu jar; Drhti cura kao grana, A u oku bleska žar.
Na vrhuncu okršaja Avdej ječi i, u nju, Vrlo obilno iz jaja Sipa tečnost sȅmenu.
Prijatna je vrlo ona – Devojkama tečnost ta; Slađa im je od bombona, Slađa i od šećera.
Eto gde su draž, lepota, Gde je strasti kolovrat, Gde punoća je života, Gde za sekund prođe sat.
Bivstvo naše lepim čine Jedino divote te, Kô što cveće, sa šarìne, Čini lepim proleće.
Tako su se nekad davno Odreda junaci svi, Spoznav šta je zbilja glavno, Jebali do besvesti.
GDE SU DAVNE GODINICE
Gde su davne godinice? Mladost moja sad je gde? Gde su nȅkadašnje pice – Ne znaš koja slađa je!
Stanjiše se ženska tela, Zgubila je pička šmek. Nema više ni bordela, Jebački gde počeh vek.
Ubrali smo mnoge cvetke Nekoć ja i kurac moj. Device su sada retke, Opada im gadno broj.
Evo, ide devojčúrak, Leto joj je deseto, A u nje je već pičúrak – Maltene aršina po!
To je doba bilo krasno, Bio mi je tako krut: Mogao sam ženu lasno Zaredom i peti put!
Jebao sam spreda, straga; Pušenju sam bio rad. Zbog njeg jednom i nastrádah – Prebio me neki gad!
Sve je sada to pozadi; Više mi se ne diže. Neka raduju se mladi Što ne jebem, kao pre.
Nema više kur čvrstoću Otkako ga ne drkam. Ubiti se zato hoću; Život je bez pičke – čam!
DITIRAMB
Dok ležim sam na svome legu, Pobunjuje se moja pȕt. I, evo, tera sa mnom šegu – Već dva je sata nadignut!
I ležim tako u samoći, Kô ošuren se vrpoljim; Plavòoku, kroz tamu noći, Crnòoku u mašti zrim.
I pogled mi se spušta niže, Sa lica pao je na grud, Ka divnom cilju sve je bliže, O što me muči kleta žud?
Da vidim, trudim se u mraku, Kroz dim uobraženja svog, Sa kim bih bio u meráku, U tom trenutku volim kog.
I oči sklapam, al’ badava! Ne mogu mir da vratim svoj: Ne želi duša da mi spava, Ka curi hrli željenoj.
I čini mi se: lepa deva U pozi izazovnoj spi I, reklo bi se, nešto sneva, Na licu – osmeh tanani.
Sa ramena joj belog spade Spavaćica od batista, I sinu delić kože mlade, A pička uspaljena zja.
U vencu dlaka, slatko piče Od pohote i žudnje ždi, I kao usnama da miče, I „priđi“ kurcu govori.
O, snoviđenje sve je življe, Iz mašte gonim sliku tu Da ne bih se od strasti divlje Pretvorio u zverinu.
Od jednog svoga prijatelja Za ovo čudno stanje čuh, U njega zavidna je želja I nadasve maštovit duh.
RASPUSNICA
Kuća trošna, stara, Jadna li je, joj! Starica bez para Stanuje u njoj.
Ona nije sama, S njome je i kći, Koja nema srama – Te sa svakim spi.
Nije htela časno Raditi za hleb. Da se kurva, jasno, Dopade joj ždreb.
Svet je ovde bedan, Takav nam je grad. Svak za grošić jedan Jebati je rad.
Staroj često zlo je, Živi kako zna. Odeća od čoje – Iskrpljena sva.
Šta od muke radi? Eno, drži post. Pa od stalne gladi – Koža je i kost.
Granje pak pre zime Skuplja pa ga ždi, Da se greju njime Starica i kći.
Ova kuća mala, Njihov skromni dom, Tek što nije pala, Skor je čeka slom.
Daske pune rupa, Beda lazi tud, A sa njome skupa Ulazi i blud.
PIČKA
O pičko, kako tvoje ime, A dobro upoznat sam s njime, Uzbuđuje i gali duh! I ono mi je danju, noću, Kad jebati žestoko hoću, Prijatnije od sveg što čuh.
I čini mi se usred tame, Kad teška prožima me žud, Da vidim obnaženo rame, Sramežljiv pogled mile dame I njenu ȕstreptalu grud.
O pičko, tebi ravne nema, Uživanje si ti i slad, Za pesnike si večna tema, Da klanjam ti se, ja sam rad. Posmatrati te je užitak, Nadilaziš u građi sve. Doduše, kurac jeste vitak I stasit, naizgled, al’ ne!
U pičke je nad njim prvenstvo, I tu se nema reći što. U pički sve je savršenstvo, Nad pesmama je pesma to!
A trougao crnih dlaka Što rastu pri stomaka dnu Moj znanac, zemljica mu laka, Ko bradu vòle popovu.
U vlast bi pao uzbuđenja Čim začuo bi njihov šum, I zalud jadna žrtva stȅnja Kad žud bi smutila mu um.
A ja, razdevičivši svaku U stidljiv koja spada soj, Primetio bih i u mraku Gde obrazi crvėne njoj.
Lagáno, kretom nežne šake, Spavaćice joj dižem skut I milujem od pičke dlake I pritom gladim belu put.
Talasajući blago ćebe, S užitkom njušim pičkin pah. A spremajući se da jebe, U taj se kurac diže mah.
Osamnaest kad cura ima – O kakve grudi su u nje! Ni voće nije ravno njima. Odbaci pero, pesniče!
Kad takve prilike se dese, Da držiš ih u rukama, Ma celo telo ti se strese I duša ti zadrhti sva.
No, treba pičkom da se bavim I stoga vraćam se na nju, Jer želim više da je slavim Od kurca i od mudiju.
Za pičkom svi muškarci lude, Iz nje se rađa žiće sve. Zar može lepše šta da bude Od pičkine golotinje?
O kad bi samo sudba kleta Produžila pitonu traj – Da podiže se dok je sveta. No nema razloga za vaj.
Kad želja nestane bez traga I jebački ti splasne duh, Ti upomoć ne zovi vraga – Za takve stvari on je gluh.
To zlo je kada kur ne stoji, Al' sredstvo odlično postòji Da spaseš se od bede ti: Vaginu prstima raširi, Te pažljivo u nju zaviri, I ponovo ćeš jebati.
Kad oko primakneš vagini, Razbuktava se nagon snen, I može čak da ti se čini U kurvu da si zaljubljen.
Razumem strast i nagon shvatam, Al' nisam baš na kraju fin, Jer trudim se da maglu hvatam Čim ljubavni se svrši čin.
Kad krišom gledam sobaricu, Po danu, a u leta pô, Da vidim, dešava se, picu. O žene, vrag vas odneo!
Od divne slike stidnih dlaka Proključa krv u jedan mah. Još više kad ti usred mraka U lice pahne pičkin dah.
Al’ sve je tako to, dabome, Dok pojebali nismo još. Za pičku svak se slaže s mnome: Kad kurac namirimo njome, Ne dájemo za njû ni groš.
Al’ zašto mlade cure vole Na leđima da noću spe? Jer sanjaju muškarce gole U krevet gde im dolaze.
Ne jebući se, crpu tako Uživanja u telu sva, A koje poezija lako Ne uspeva da òpeva.
O pičko, za me se otvori! O, ponovo me žudnja mori – Opisati se ne da to. Na pičku strasti um mi skreću, Al' dok sam živ i svestan neću Proglasiti ih ja za zlo.
O njima moj je svaki stih. Kad svetu najzad dođe konac, Ne sumnjam, poslednja od svih Napustiće ga uprav ona.
Kapetan tako zadnji ode Sa lađe koja gre put dna, I posle kobne nepogode Okružuje ga beskraj vode, Pred njim je samo pučina.
ŽLEB
Subota je. Veče pade. Izba. Svetiljke ne gore. Nemajući šta da rade, Žene među sobom zbore.
Razgovor se važan vodi – Pita majku svoju ćera: „Što mi, majko, tako godi Kada muž mi kitu stera?“
„Ti si mnogo glupa cura Ako ne znaš takve stvari. Kad povuče se kožúra, To jest kožica na kari,
Žleb izviri na glaviću. Žlebom tim muškarci čine Da se našem ženskom biću Telo topi od miline.“
„A kad dva bi žleba bila…“ – Reče ćerka. „Joj meraka…“ – Majka je otpòvedila. I za sebe dahnu svaka.
Utom, začuv uzdisaje, Otac se iz dremke prene Te im gadan prekor daje: Sram vas bilo, bludne žene,
Jezik vam bez veze melje! I još ovo kaže stari: Neće Bog zbog vaše želje Drugim žlebom kur da kvari!
NESREĆNA PRIČA
Kunem život na stotinu načina Jer mi usud je dopao hud. Da li njegova to je sprdačina Što neprilike prate me svud?
Baš u nevolje zapadam gòleme; Pamtim, bio sam prilično mlad Kad crnooka jedna zavòle me – Važno držanje, telesni sklad.
Dugo ja sam se njojzi udvarao, Srce htede da iskoči van, Pod balkonom sam njenim izgarao, Prvo noću, pa dodah i dan.
Evo, najzad, izmolih joj sastanak. Al’ čim sedoh na krevet do nje, Netom usledi sramotan rastanak – Prdnuh zvučno, i propade sve.
Takvim izložen sudbe šamarima Prema krčmi sam razvio strast, I kad spanđah se s čilim drugarima, Sudba izgubi nada mnom vlast.
A da popravim sopstveno življenje, Stah ispijati čaše do dna, I na veliko svoje sam divljenje Sranja prestao praviti ja.
U SELU
Mučne su zime u selu, Kuća je tamnica zimi, Ženama nemir u telu, Pička bi kitu da primi.
Noć im se vuče polako, Danju bez posla se maju. Jeste muškarcima lako – Samo da jebu se znaju.
Ne bave time se žene, Samo na prozoru stoje, Duh od čamotinje vene, Posla kad nemaju – zlo je.
Dani su sivi i suri, Nema događanja sjajnih. Dama kroz prozore zuri Stočić dok postavlja čajni.
Vidi gde ćurke se kreću I drva seljanin cepa, Babe ovsènicu meću, Psi jedu dignuta repa.
Psar ih je pozvao rogom, Pa ih mesancetom hrani. Tako u beznađu mnogom Jednaki prolaze dani.
Naprasno seljak se zguri, Pade i sta da se rita. Dama Vasilisu žuri: Šta mu se zbilo – da pita
Zašto je pao Emèljan? Zašto se nesrećnik svija? Pa se i pride kobèlja Kô da je lud ili pijan.
Vrativ se, cura se smeje, Prilazi čestitoj dami, Kaže da saznala sve je, Ali, da priča, se srami.
„Slobodno sve mi iskaži Mani sramežljivost mnogu.“ – „To što mi gospođa traži Teško da ispunim mogu.
Videli sve ste i sami Tu je zaključiti lako – Odgovor prosto vas mami – Šta se tu zbilo i kako.“
„Onda mi bar nagovesti.“ Cura tad zboriti stade: „Poče Emèljan se tresti Kada je cepao klade.
Zato što, bože me prosti, Jedan ivérak sa kraja Kao u naletu zlosti Zviznu ga snažno u jaja.“
Neke od pesama su objavljene u Ruskom almanhu 23/2018.
ЏЕСИ И ЈА, нови роман Владимира Коларића, (Пресинг издаваштво, 2024)
Четврти по реду роман Владимира Коларића Џеси и ја је прича о мушком моделу и музичару Џесију, који често путује, упознајући најразличитије уметнике, а који ће сви одреда у Џесију препознати не само музу, већ и избавитеља из сопствених креативних и егзистенцијалних глибова.
Старим Коларићевим читаоцима биће познат језик и суманута мрежа бројних токова радњи и ликова. Новим читаоцима овај роман ће бити одличан увод у Коларићево прозно дело, пошто је наратив конструисан на сталоженији и не толико замршен начин као у ранијим романима.
Ово не значи да се Коларић предао или „продао“ или да се бацио у тешку комерцијалу. Џеси и ја је и даље на трагу његових предходних књижевних авантура: то је забавна, језички уједначена, вишеслојна књига која одмах упија читаоца у свој измаштан универзум.
Сума најразличитијих могућих ликова, скупљених на свим меридијанима, и физичким и метафизичким, и „стварних“ као и оних из уметности, то јест с филмске траке, додатно оживљава тај свет, а не оптерећује га. Не дешава се да се имена гомилају, а има их довољно да се радња грана, не губећи главну нит.
Од свих ликова у роману – од Владимира Коларића (лик у књизи овог пута, не сам писац), преко Џесија и Камдена, до Фалучија, Грејс, Мили Пирс и Алертона Гринвуда-Алберта Голдблума – пред читаоцем је увек исти проблем, предочен на различит начин. Сви ови ликови трагају за смислом који су изгубили током година и у каријерама за које нису више сигурни да су оне које би њима чиниле добро: они су уметници којима је смисао бављења уметношћу за тренутак нестао пред очима. Иако не присуствујемо тим тренуцима – сем код Џесија – јасно је како је свима њима потребан Вергилије да им помогне у навигацији кроз онтолошке мрачне воде.
„Појединац може да промени све у тренутку […] херој и свети краљ, онај у којем се стичу све енергије које су у том тренутку потребне за један темељан, онтолошки преокрет…“
Камден је тако у фабули доживео велику уметничку кризу у којој му је помогао пријатељ Алертон, а због чега жели да сними филм о његовом животу с Џесијем у улози Алертона. Међутим, Камден се налази у сличној позицији као Алертон: помаже Владимиру у његовом проналажењу Истине. А за Владимира је ту и Софроније-Рони, његов прагматични алтер-его и добар пријатељ. Свима њима заједно Џеси, млади манекен и музичар, служи као пројекција уз помоћ којег покушавају да се помере с уметничких, духовних и животних мртвих тачака.
„….свако од нас двојице има свог Џесија, односно пројектује у њега оно што жели.“
Камден хоће да Џеси игра главну улогу у његовом филму. Фотограф Фалучи прави добре фотке искључиво кад му је Џеси модел. Мили Пирс дозволи себи да се отргне од малограђанске досадне свакодневнице и самооствари се као уметница тек кад се сретне с Џесијем. Док Владимир Коларић жели да напише роман о Џесију; и не само то, већ у разговору с младим манекеном посредно тестира сопствену веру, причајући с младићем преко ватсапа схвата да је он, Коларић, теми пришао превише „теоријски“, а да Џесију вера представља нешто својствено за шта му нису потребне књиге и вакеле, већ Бога схвата и чак види јасније него он, Коларић.
Софроније-Рони то и примети у једном од многих поповања Коларићу: „…а тај Џеси ти у свему томе није нека шатро муза, него више као неки водич, имагинарни водич, али стварнији од било ког реалног…“
Џесију, тако, други ликови придају месијанске или христолике особине, видећи у њему избавитеља и искупитеља за све њихове грехе.
„Знаш, треба ми то, јер ни сам више не знам ко сам. Капирам да то грозно звучи, прилично кичасто и отрцано, али стварно тако осећам. А мислим да би Џеси, односно писање о њему могло да ми помогне.“
Међутим, и сам Џеси – колико год био „са обе ноге на земљи“ – има сопствених превирања: малтене робује фотографу Леу Фалучију, а због чега га позирање пред објективом све мање занима; све више жуди да се посвети компоновању музике. Насловном јунаку ће се у том преображају наћи његова стара школска другарица и новооткривена љубав Мили Пирс. Она не само да ће оснажити Џесијеву жељу да се „прешалта“ на музику, већ ће тиме успети и да га ослободи од Фалучија. А сам Фалучи ће тако схватити да је у ствари Џеси створио њега, а не обрнуто: Фалучи једино фотографишући Џесија изнедри уметничку слику, сви остали модели које фотка изгледају лажно. А све то још једном потврђује Џесијеву месијанску функцију унутар компликованих односа и радње распршене на све четири стране света.
Равена, Далас, Хјустон, Београд, Парис, Њујорк, Малибу, Кан, Лондон, Руан, Мадрид, Н. У Нормандији, Енсенада, Бостон, Дуранго, Аризона, Небраска, Индија, па и измаштана Аркадија. Све су то градови, земље, потконтиненти и митска пространства кроз која јунаци Џесија и ја јурцају, бачени у квази-детективски наратив који их, док прате врло лабаве трагове сопствених мисија, води час на исток, час на запад.
Однос Истока и Запада је једна од главних тема овог романа. Тај условно речено „сукоб“ (јер у роману класичног сукоба нема, сем на високо метафоричком нивоу) проткан је кроз разне односе и епизоде унутар ширег плана романа. Пада ми на памет Набоковљев предговор Лолити, у којем пише како је Хамберт Хамберт у ствари стара Европа која квари нови континент. Доста времена је прошло од тад, не само саобраћај, већ и комуникација (ватсап апликација итд.) начинили су џиновске кораке унапред и технологија се побринула да „кварење“ које Набоков спомиње буде не само муњевито, већ и толико замршено, па се често не зна где је оно почело, где се тренутно налази, и где би могло да се заврши. Овај ниво нарације најочигледнији је у лику Алертона Гринвуда који је рођени Американац, потомак ходочасника који су 1620. године допутовали у Нову Енглеску на фамозном броду Мејфлауер. Алертон не само да је главни покретач радње (Камден га тражи како би добио дозволу да сними филм о њему), већ је и главни показатељ „бумеранг ефекта“ или боље рећи „јо-јо ефекта“ (кад већ главни лик сам демистификује своје америчке књижевне узоре) а који се десио између Европе и Америке: Алертон се „враћа“ у Енглеску, постајући нека врста иберкапиталисте, малог божанства које на свет гледа с највишег спрата највишег небодера у Лондону, не марећи много за послове смртника, толико се одричући сопственог Ја да је променио име у Алберт Голдблум.
Идентитетске кризе, верска преиспитивања и унутрашња гибања главних јунака обогаћују Џеси и ја још једним значењским слојем. Тако и најобичнија куповина грамофонске плоче у себи садржи микроплан спољних и унутарњих борби. Џеси је пасионирани музичар и као такав више воли аналогне носаче звука попут аудио-касета (на којима искључиво снима своју музику) и плоча. Не само да ће пронаћи своју Магдалену у продавници винила, већ ће и купити албум Кета Стивенса, рођеног у Лондону као Стивен Деметри Георгиу (од оца Грка и мајке Швеђанке), а који је касније прешао у Ислам и променио име у Јусуф Ислам. Колико тога што се тренутно дешава у свету (избегличка криза, Шведска и Енглеска које се све теже носе с новонасталом демографском ситуацијом, рат Истока и Запада, верски сукоби) може да се компресује и смести у просту куповину плоче, показује сву Коларићеву умешност: и као занатлије и као филозофа.
Ту је и спомињање брода Мејфлауер, још једног богатог рудника слободних асоцијација. Алертон не само да постане ђаволска фигура, већ се нађе и као анти-дионизијско божанство у филму Тамна Аркадија Клеменса де Роша, а што је можда „трећа шестица“, додата на 66 дана колико је требало морепловцима Мејлфауера, Алертоновим прецима, да пређу Атлантик.
Тамна Аркадија је филм унутар филма, то јест, романа. Пројекција овог заборављеног експерименталног филма довешће до једног од главних преокрета у књизи, али ће, као и куповина плоча, заузимајући мало простора, успети да још једном успостави нову идејно-тематску раван. Историја уметности памти више слика с натписом И у Аркадији ја, што је алтернативни натпис за Сети се смрти, једног од главних тема у Џеси и ја: проблем смисла, уметности, њене функције у животу и шта је то уопште живот. Да ли пуко чекање смрти, или управо њено побеђивање кроз уметност, као нешто што, поред душе, једино може да надживи самог човека. На то се онда надовезује и питање Креације: шта је уметник, да ли само проводник, да ли самостални рушитељ и градитељ, да ли је уопште потребан у оваквом свету? Реакције ликова на филм Тамна Аркадија једини су тренуци кад се у роману назре став самог аутора: живот је борба против мрака смрти, односно против тога да се у смрти види једини крај. Хришћанима какви су скоро сви јунаци у Џеси и ја, смрт је само прелаз. А филм Клеменса де Роша даје једну мрачну сатанску визију живота где је смрт његово једино исходиште. Самим тим и тај филм постаје контра-филм, пошто уметност, чак и кад је девастирајућа, она ствара, служи човеку да боље разуме свет и да га допуњује, а не да је злоупотребљава како би лакше западао у заводљиве загрљаје дефетизма. Гроб филмаџије Клеменса де Роша стога нема ни годину рођења ни годину смрти: он је ништавило, отеловљење мрачних сила које су ту одувек и које ће увек и бити ту, а којима ликови покушавају да се одупру.
„…празнина из мојих неуспелих писања преливала се на цео мој живот.“
Ипак, то зло успева на неко време и на различите начине да их удаљи од циља, односно од самоспознаја и остваривања љубави. Тако су малтене сви односи међу ликовима нестабилни, међусобно су отуђени. Владимир Коларић све више губи жену Милену и сина Болета, предајући се себичним жељама да се по сваку цену докаже као уметник. Камден Смит нема ниједну блиску особу крај себе, а филм којим је заменио живе људе исто тако не може више да надомести мањак љубави. Џеси се сасвим одвојио од породице, препуштајући се демонском утицају Леа Фалучија. Мили Пирс не може пред сопственим партнером да буде оно што жели – уметница. Најснажније је све то представљено у сцени Џесијевог повратка са светских путешествија у породичну кућу, а након мајчине смрти. Дом затиче празним, исцеђеним од живота који га је испуњавао у виду његовог оца Џејкоба и сестара Мисти и Лоре; то је Џесијев изгубљени рај, који он мора да поврати.
Штета је што и други ликови нису имали тако јаке солаже, најпре гомила споредних ликова које Коларић спомене успут, а касније не одиграју никакву битну фунцкију, чак ни као коментар на неки други лик или ситуацију. Доерти, Лени, Ненси, па и Грејс, као и још пет-шест споредних карактера добро су искоришћени зарад шире слике, и динамике у поступцима главних ликова. Такође, корисно симулирају „сведоке“ у већ споменутом квази-детективском наративу, али ипак не дају довољно целокупном делу. Овја проблем се јави понекад и у главним токовима радње. Епизода Камденовог путовања кроз простор и време, а кад најзад дође до Алертона-Алберта, делује исхитрено, односно, важност коју има за цео роман, прекретницу коју представља за главни ток приче и све ликове, можда је требало темељније расписати.
Џеси и ја доноси силесију мотива, тема и идеја које опседају уметнике од памтивека: борба добра и зла; конфронтирани светоназори а религија а појединаца; потрага за смислом; појмљење уметности; шта раздваја реалност од фикције итд, итд.
„Реалност је оно што ти створиш, рекао је, оно што призовеш у постојање, то ми као људи можемо и то је наш прави задатак.“
Међутим, оно што чини добру књигу јесте начин на који се све те познате теме и идеје представљају, а у Џесију и ја је посебно изражена суптилност пласирања информација и иронија, које је тако тешко створити, а не оставити утисак лажно скромног аутора; односно запасти у сарказам и озлојеђеност. На 142 странице Џесија и ја нема ниједног лошег примера, већ је из реченице у реченицу, из пасуса у пасус показана огромна дисциплина у контроли приповедања, односно све оно што је стављено пред читаоца је од почетка до краја у истом кључу, док везови међу сегментима остају добро скривени. Све те побројане борбе, превирања спољашња и унутрашња, приказани су искључиво кроз ликове, догађаје, радњу.
Крај је право мајсторство приповедања. Не само због кружне структуре, која је одлично произашла из свега о чему је Џеси и ја (збиља и уобразиља, уметност и живот), већ и због хепиенда који у ствари није срећан крај. На први поглед односи су сређени, смисао живота и уметности пронађени, ту је и права мала породична идила. Међутим, да ли је то заиста породица, или њена пројекција? Да ли све време гледамо филм, односно читамо сценарио? Да ли смо сви ми, и „прави“ и „измаштани“, заробљени у врзином колу реалног и „реалног“; осуђени да изнова измишљамо једни друге, доказујући се међусобно да смо „ми“ „прави“, а „они“ „лажни“?
Питање остаје отворено, а одговор лежи у самој књизи, у деловима попут ових:
„Камден је са осмехом наставио како му се понекад чини као да ни Џеси ни Алертон у ствари не постоје, него да смо их нас двојица само измислили, као што стварамо своје књижевне или филмске ликове.“
Dobar dan, ja sam Đura. Evo, upravo u ovom momentu sinula mi je u glavi fenomenalna misao — postaću bogat. Seo sam za svoju super specijalnu mašinu za kucanje TBM de luxe T, i rešio da napišem čuveni hvalisavi roman. Upravo u ovom trenutku, dok ga pišem, ja sam još uvek nepoznat i nečuven. To je jedini razlog što sada moram sam da kucam ovaj roman, jer da sam kojim slučajem već sada čuven, ja bih svoje divne reči diktirao mnogobrojnim sekretaricama, vitkim plavušama u mini suknjama, koje kao izgladnele vučice čekaju na svaku moju reč da ih ukucaju, brzo i snažno, u večnost.
Kucanje ovog romana je za mene najdosadniji period, jer mi se izuzev kucanja ama baš ništa ne dešava. Zato moram da požurim i što pre odnesem rukopis romana u izdavačku kuću. Ta izdavačka kuća će jedva dočekati moj rukopis i izdaće ga u obliku knjige u ogromnom tiražu. A zatim… Zatim sledi neverovatan i neobjašnjiv odziv publike i moj hvalisavi roman postaje bestseler. Kupuje se svuda i u svakoj prilici. Inostrani prevodioci se otimaju za prevodilačka prava na moj roman i, pošto im ja vrlo rado dajem dozvolu, oni ga prevode na sve svetske jezike. U tom momentu, na zaista neverovatan i neobjašnjiv način, sve svetske izdavačke kuće objavljuju moj roman i on postaje pravi svetski bestseler. I tako ja, koji nisam prepun para u trenutku dok pišem ovaj roman, postajem najčitaniji svetski pisac i, vrlo logično, postajem jedan od najbogatijih ljudi.
Upravo sada dolazim u situaciju da moram da smislim zaplet svoga romana. Ta mi se situacija čini naročito specifičnom. Šta li je najinteresantnije ljudima kada čitaju ovaj moj roman? Najinteresantnije im je, bar tako mislim, to što do sada nisu čitali ništa slično. Možda sam im i ja interesantan. Da li ih zanima politika? Ali, šta bih ja mogao reći o politici a da oni već ne znaju? Tako dolazim do zaključka da ljude uopšte ne zanima šta ja mislim o politici, jer im je stvarno dosta onih koji nešto misle o politici.
Hm, moram da razmislim.
Možda ljude zanima seks, droga, nasilje, putovanje u kosmos, možda ih zanima ljubav, a možda ih i ne zanima. Pa o čemu onda da pišem ako ih to ne zanima? Najbolje da pitam čitaoca svoga romana: „Izvini, čitaoče, Sta tebe kao čitaoca zanima i o čemu bi ti voleo da čitaš u ovom romanu?” Čitalac mi odgovara da bi ga najviše zanimalo da pročita nešto o meni i o tome šta ću sve doživeti na svom putu da postanem čuveni pisac i šta ću sve raditi kada budem imao mnogo para.
Mislim, ništa lakše od toga. Evo!
Kada budem predao roman svom izdavaču, otići ću u jedan elitni restoran u centru Beograda. Ući ću unutra u svom novom odelu bele boje, moje će cipele biti dobro izglancane i izgledaću vrlo dobro. U holu restorana pogledaću nalevo i nadesno. Ugledaću niz precizno raspoređenih stolova iznad kojih gori zelenkasta svetlost. Za stolovima će sedeti muškarci i žene koje uglavnom ne poznajem. Muškarci će biti vrlo imućni i plaćaće račune svojim kreditnim karticama, a njihove žene će zevati od dosade i čekati jastoga sa pečurkama. Ja ću se nasmešiti. Pomisliću, baš se ovde skuplja neko ekskluzivno društvo. Među njima mora biti bankara, trgovaca, vlasnika kafića i butika, galerista, delegata, najboljih radnika u prošloj sezoni, umetnika, estradnih i TV zvezda. Možda ima i privrednih i društvenih kriminalaca sa lošom reputacijom, možda ima kurvi i nimfomanki, možda među njima ima zalutalih turista, nadrilekara i masona. Ja ću prići kelneru sa prebačenom belom salvetom preko ruke i zamoliti ga za mesto. Reći ću mu da sam ja jedan čuveni pisac, koji još uvek nije čuven samo sticajem okolnosti, jer sam upravo predao rukopis mog romana i potrebno je izvesno vreme da se on odštampa, izda i rasproda. Kelner će me odvesti do jednog stola u uglu, odmah pored stola za kojim će sedeti jedna izuzetno lepa žena o kojoj ćete još svašta saznati.
I tako, dok sedim i gledam u plavi pliš na stolicama, jedna muva me ometa u posmatranju te izuzetno lepe žene. Pokušavam da uhvatim muvu desnom rukom i sasvim slučajno pogodim pepeljaru na kojoj piše „ronhill”. Pepeljara odleti pravo za susedni sto i izuzetno lepu ženu pogodi u glavu. Izuzetno lepa žena pada u nesvest. U magnovenju se pitam: „Šta ću sad?” Ustajem i prilazim izuzetno lepoj ženi koja je pala pored stolice. Podižem je i posmatram kako joj se bujna plava kosa rasipa niz vrat. Primećujem da koren njene kose nije plav, već smeđ, i zaključujem da se ona farba. Kelner mi prilazi s leđa. Gosti u lokalu ustaju i gledaju u nas. Govorim kelneru da je dama pijana. Levom nogom gurkam pepeljaru duboko ispod stola.
— Dama je pijana.
— Kako pijana? Nisam joj još doneo piće.
— Brzo, naručite mi taksi. Ja sam Đura, čuveni pisac. Ja ću je spasiti.
Dohvatim lepu neznanku, podignem je kao Konan i iznosim iz restorana. Prate me mnogobrojni pogledi sve do izlaza. Tako sam jak, kažem sebi u tom momentu. Na izlazu mi pritrčava dečačić sa bordo šeširićem. Traži mi autogram, jer pretpostavlja da ću ja uskoro postati čuveni pisac. Ja za trenutak spuštam izuzetno lepu ženu, koja je još uvek ošamućena, na sto garderobe. Potpisujem se „pelikan” penkalom na dlan dečačića i savetujem mu da čuva moj potpis kao oči u glavi, da se ne kupa, da izbegava rukovanja tom rukom. Poklanjam mu i penkalo. Ponovo dohvatim lepu neznanku i izlazim sa njom u naručju na najprometniju ulicu u Beogradu. Taksista zaustavlja kola ispred nas i otvara nam vrata. Gosti restorana vire iz ulaza i šapuću jedni drugima. Ulazim sa damom u svom naručju u ružičasti „taunus” i kažem taksisti da me vozi kući.
— Ja sam Đura, čuveni pisac. Napisao sam Hvalisavi roman koji sticajem okolnosti još nije objavljen, ali koji ćeš, sasvim sigurno, i ti taksisto pročitati, jer ga je grehota ne pročitati. Vozi nas u Knez Mihajlovu 1, jer od sad tu stanujem.
Taksista će, sasvim prirodno, voziti do mog novog stana u’ kojem nikada do tada nisam stanovao. Pred zgradom će me čekati predstavnici mesne zajednice. Izaći ću iz taksija sa izuzetno lepom ženom u naručju i zahvaliti se taksisti na prijatnoj noćnoj vožnji. Jedan od predstavnika mesne zajednice će održati prigodni govor i predati mi ključeve od mog novog stana. Taj moj novi desetosobni stan biće izvanredno opremljen najmodernijim nameštajem, imaće saunu, tri telefona, kabinet sa kompjuterom, vodene krevete i mali autodrom sa automobilčićima koji se sudaraju. Ući ću u njega prvi put sa izuzetno lepom ženom u naručju, preneću je preko praga, i pomisliću da sam baš za ovaj život trebao da se rodim. Odneću ofarbanu plavušu do spavaće sobe i položiću je na krevet. Zatim ću neko vreme razgledati moj novi stan i, najverovatnije, neću biti zadovoljan kupatilom, jer u njemu nema bazena. Utešiću se time što je taj stan samo privremeno rešenje. Čuću vrisak iz spavaće sobe u trenutku kada se onesvešćena žena probudi. Potrčaću u sobu i imati šta da vidim.
Izuzetno lepa žena me zbunjeno gleda i upitno diže dva prsta.
— Želim da te pitam ko si ti? Ko smo mi? Gđe smo, i zašto smo baš tu?
— Ti si divna devojka. Udarila te pepeljara, pa si bila onesvešćena sve do sad. A ja sam Đura, čuveni pisac. Moj prvi roman koji se zove Hvalisavi roman postići će svetski uspeh. U tom romanu si i ti jedna od glavnih junakinja, ako ne i glavna. Po mojoj zamisli ti se zoveš Frojdina.
— Ali zašto se ja ne bih zvala Mileva, ili Helena, ili Živka, ili Izolda. Otkud ti znaš kako bih se ja zvala?
— Po mojoj zamisli, a ja sam kao pisac nadmoćniji od tebe, ti se zoveš Frojdina. A ja mogu i da ti tepam Froca, Frole, Ako se budeš bunila, ja mogu da te potpuno izbrišem i da izmislim neku drugu. Ako se ne budeš ponašala kako bih ja želeo, za čas ću da te eliminišem i već u sledećem pasusu eto nove junakinje, žive i zdrave, mlade i ješne. Čak mogu da upoznam i neku vrlo poznatu osobu, recimo Nedu Arnerić, ili neku čak svetski poznatu osobu, recimo Ketrin Denev ili Stefani od Monaka. Nego ti budi srećna da sam baš tebe upoznao.
— Ti si genije!
— Hvala ti Frojdina.
— Ti si najlepši muškarac koga sam srela u svom životu.
— Ti si Frojdina izuzetno lepa žena.
— Da li je ovo tvoj stan?
— Da, ovo je moj novi stan. Prvi put sam u njemu, tako da ne znam da li imam nešto za piće.
— Ah, popila bih burbon.
— „Džon Danijels”, može? A može i „Džek”.
— Da, predosećam avanturu.
Odlazim do šanka u zidu i vadim bocu „Džek Danijelsa”. Sipam u dve kristalne čaše. Dodajem led i limun. Ulazim sa Frojdinom u veliku dnevnu sobu. Ona stoji pored klavira. Prinosim joj piće. Nazdravljam u njenu čast.
— Da nam bog da zdravlja i sreće, Frojdina. Za tebe!
— Tako si romantičan, imaš ono nešto u očima što izluđuje žene.
— Da, plamen iluzije.
Frojdina seda za klavir. Svira mi Mocartovu „Mesečevu sonatu”. Naježen, spuštam čašu na zlatni kineski ormančić. Frojdina je inače očigledno zanesena i zaljubljena. Ja sam njen princ na belom konju. Musketar njenih ponoćnih snova. Mislim da se ona ranije zvala Stela, da je živela u Meksiku i imala plantažu kaučuka. Ona je ćerka turskog ambasadora, zanima je umetnost i moda. Čitala je sve od Puškina, obožava Dostojevskog, Prustu zamera što maltretira žene, misli da Hakslijev Kontrapunkt života treba pročitati više puta. Zašto li ona to čita kad ionako ništa ne razume? Zar nije bolje da gleda „Dinastiju”, ili neki ljubavni film. U romanima ionako nema ništa osim gomile reči, bez smisla ili sa smislom.
Frojdina puši „Drinu” bez filtera, na muštiklu.
Ja ću je odvići od te navike. Jer je ne samo da sam fenomenalan pisac, već sam i dobar doktor, kao i Čehov, uostalom. Nije zdravo pušiti, to već svi znaju. Amerikanci i Rusi sve manje puše. Ja sam pušio ranije po šesnaest pakli dnevno. Ni to mi nije bilo dosta, već sam posle svake pakle palio po jedan tompus. Bilo je mnogo dima oko mene. Izlazio mi je kroz uši, kroz kožu, ljudi su mislili da sam se zapalio, pa je često u zgradu u kojoj sam ranije stanovao dolazila vatrogasna služba i jednom su čak pokušali i da me ugase. Ali meni nije nikad bilo zlo od tolikog pušenja, jer jednostavno sam drugačiji od ostalih ljudi i podnosim stvari koje niko ne može da podnese. Jednom sam tako otišao u pravoslavnu crkvu i stavio glavu u zvonik. Bila je ponoć i ja sam izdržao dvadeset i četiri zvučna udara. Poslužio sam se tehnikom rok obožavaoca tako da sam u isto vreme sa zvonjavom otvarao usta i tako raspoređivao zvučni pritisak po celom telu. Ljudi su mi se naprosto divili i govorili kako će od ovog malog jednom postati veliki pisac. A da ne zaboravimo šta ću radili sa Frojdinom. Frojdina će otići u kupatilo da se istušira. Ja ću viriti kroz ključaonicu. Pošto se uverim da je dobro građena i da nije plavuša, ući ću u kupatilo da joj postavim jedno pitanje.
— Frojdina, da li si ti plavuša ili se farbaš?
Ona će se koketno smeškati.
— Bolja si kad si gola, nego kad si obučena. Mislim da i čitaoci to više vole. Uostalom, da ih pitamo: ,,Da li vi čitaoci više volite da Frojdina bude gola ili obučena?”
Frojdina će mi odgovoriti da je bolje da bude povremeno obučena, a povremeno gola, jer se može iako prehladili i zatim pasti bolesna u krevet. A šta da radi tako bolesna, to nije zanimljivo. Uglavnom, ja ću se tad svući i ući u kadu pored nje.
— Najbolje da ja i ti što pre vodimo ljubav, da mi se ne bi prehladila. I nemoj zaboraviti da sam ja strašan ljubavnik i da imam neverovatna iskustva. Recimo, jednom sam spavao sa sedam žena u isto vreme. Posle tri dana su me zamolile da ih pustim da malo odu kući, jer bi u protivnom umrle od zadovoljstva.
— Ali ja sam devica.
Tada ću shvatiti šta mi je rekla. Uzeću „lux” sapun, koji se odnedavno prodaje i kod nas, i nasapunaću se; toliko ću se nasapunati da se neću videti od sapunice.
— Ti si dakle virgo intacta. To zapravo i nije bitno, jer sam ja već spavao sa dvadesetak virgo intacta, i ispostavilo se da je samo njih tri bilo to što pričaju. A posle mene više ni one nisu bile nevine. Što se mene tiče, jednom sam planirao da napišem esej o štetnom uticaju nevinosti na feminizam u Francuskoj. Dakle, smatram se stručnjakom za takve probleme.
Zatim ću voditi tu u kadi ljubav sa njom i voda će spirati sapunicu sa mene. Ja ću joj pričati bajku o caru Trajanu i golicaću je domalim prstom.
— Kako si znao da nisam devica? Kako si znao da sam pre tebe spavala samo sa jednim muškarcem? Kako si znao da obožavam ,,lux” i, na kraju, kako si znao da sam feministkinja?
— Tako što uglavnom sve znam. Znam da se na filmu projektuju dvadeset i četiri sličice u sekundi, da Jupiter ima dva meseca i jedan neotkriven, znam da Jugoslavija, pa i svet, odavno nisu čitali ovakav jedan roman Znaš, moj cilj je, u stvari, da ceo svet zna za Jugoslaviju po meni i da, napokon, posle Ive Andrića, neko dobije. Nobelovu nagradu za književnost.
Razmišljaću nekoliko minuta o tome da li sam dovoljno bezobrazan, da li sam dovoljno nadobudan i da li Frojdina može da izdrži ovoliku strast u kadi, jer ne nameravam da sledeća dva dana izlazim iz nje. U trenutku se ponovo setim da san pre nepune dve godine imao sličan slučaj, samo u bioskopu. Davao se film „Nadnica za strah“ i ja sam u loži vodio ljubav sa jednom striptizetom iz Lotos bara. Ona se jadnica uplašila i blokirala.
— Da li si čula za koitus kaptivus?
— Ja nikad ne vrištim, da li ti to smeta?
— Smeta mi, ker ka volim visoke frekvence o volim da ljudi u okolini znaju da mi nešto radimo.
— Onda da vrištim?
— Izvoli.
Frojdina će onda tako da zavrišti da će super moderni luster iz Japana u susednoj sobi da se otkači i izleti kroz prozor. Frojdina će zatim toliko vrištati sve dok ne promukne. Zatim će mi mutiranim glasom reći. „Volim te, Đuro“.
Znao sam da će mi ona kad tad reći. Jer mi tako svaka kaže. Frojdinina će koža svetlucati od moje unutrašnje energije i toliko će puta biti na vrhuncu. Zatim će pokušati da se iskobelja iz mog zagrljaja kad uvidi da je vrag odnos šalu. Ja ću džentlmenski prekinuti odnos iz jednostavnog razloga što ću biti veoma gladan, a primetio sam u frižideru palačinke s kavijarom. Izmorena Frojdina će još pola sata dremati na bideu, dok ću ja u kuhinji sa zadovoljstvom jesti u belim rukavicama. No znam zašto, ali oduvek sam voleo da jedem go u belim svilenim rukavicama.
Sreća je da je Frojdina feministkinja, tako da ne moram posle ljubavi da joj ugađam biranim rečima. Ona u kupatilu sad sigurno čita Kortasara. Znam, ona voli tako blesave storije o džezu i pariskim ulicama. Da je moj roman izašao pre nego što sam je upoznao, sada bi ona čitala ovaj hvalisavi roman i identifikovala se sa samom sobom. Ja de kao Đura ionako à priori identifikujem sa samim sobom. Lepo mi je kao liku iz mog romana, niko mi ne smeta, niko mi ne protivureči, ne treba ni sa kim da se svađam i da mu dokazujem da sam u pravu. Lepo je čitati moj roman. Počeo sam da pišem zato što nikada nisam pročitao nijedan roman u kojem bih mogao potpuno da uživam i da se u potpunosti doživim kao ličnost. Niko pre mene nije pisao kao ja i ja sam toga svestan. Jer da je neko pisao, onda bi kod njega glavni junak bio Đura, a ne neki Pavle Korčagin, ili Hitklif, ili Feliks Krul. Da je, na primer, Kafka napisao roman u kome bih ja bio glavni junak, a ne Jozef K., onda ja ne bih pisao svoj roman. Ali on ga nije napisao. Kod drugih pisaca samo sam povremeno nalazio rečenice koje sam mogao i ja da napišem. Kada pročitam rečenicu: „Đura je ušao u prodavnicu perika”, ja se automatski uživljavam u taj lik. Zato što sam to ja. Bilo bi najbolje kada bi se svi romani koji su do sad napravljeni malo prepravili, tako da je u svima njima glavni junak Đura. Onda bi Đura pevao serenadu Juliji, ili bi bio ljubavnik Madam Bovari, ili bi pričao Loliti o smislu i besmislu.
I do daljnjeg, provešću neko vreme sa Frojdinom uživajući u njenim velelepnim čarima i u abnormalnoj količini podataka koje ona zna o meni. Zamoliću je da uzme mali kasetofon i da me prva od svih intervjuiše, tako da može kasnije da objavi knjigu svojih memoara o meni. Sugerisaću joj sasvim blagonaklono da napravi seriju intervjua sa mnom, uz male pauze tokom kojih ću se ja samoreklamirati i učiniti da moje grandiozne misli postanu svima dostupne. Čitav taj proces nazvaću medijskim istraživanjem pojave Đure u literaturi dvadesetog veka.
Frojdina i ja poći ćemo u sobu sa automobilčićima. Ja ću sesti za volan i voziti. Sudaraću se sa stolovima, stolicama i zidovima. Frojdina će cičati od sreće. Uključiće mali „soni” vokmen i tako će nastati prvi iz serije intervjua.
INTERVJU SA ĐUROM ČUVENIM PISCEM U AUTOMOBILČIĆU NA STRUJU DOK FROJDINA CIČI OD SREĆE
FROJDINA: Vi ste napisali roman koji se zove Hvalisavi roman ili kako ću postati čuveni pisac, obogatiti se i uživati u plodovima svoga rada. Recite nam nešto o tome kako je on nastao?
JA: Ja sam Đura jedan od najplodnijih i najultramodemijih pisaca od Biblije pa naovamo. Moj prvi roman je nastao u trenutku kad sam se ja rodio. Smatram svoje rođenje za najvažniju stvar u nastanku ovog romana.
FROJDINA: Da li se sećate svog rođenja?
JA: Svakako da še sećam. Bio je to lep dan, Sve je bilo lepo. Ja sam se rodio u Beogradu, glavnom građu Jugoslavije, koja se nalazi na jugu ‘Evrope, koja se, opet, nalazi u centru sveta. Ja sam, dakle, rođen malo južno, u centru sveta. čim sam se rodio, odmah sam bio lep mladić naočite pojave, govorio sam ni manje ni više dvanaest jezika, od toga dva kompjuterska. Doktori i babice bili su zgranuti mojom pojavom, ali vrlo brzo ja sam ih fenomenološki ubedio da postojim, citirao sam Huserla, Sartra i na kraju Hegela. Nisam plakao, kao sva ostala deca, što sam se rodio, već sam bio vrlo zadovoljan i svima sam dao na znanje da se zovem Đura i da paze šta govore, jer ću sve to jednog dana napisati u svom prvom romanu.
FROJDINA: Kako da jedna takva pojava u porodilištu nije propraćena senzacionalnim reportažama na televiziji i u dnevnoj štampi?
JA: Nije iz prostog razloga što su moji roditelji žurili kući da ne propuste svoju omiljenu seriju „Budenbrokovi“. Oni su me doveli kući i stavili u jednu sobu sa ogromnom bibliotekom. Dvadeset pet godina sam proveo u njoj i čitao, knjige. Sve dok nisam sve knjige pročitao. U mojoj dvadeset šestoj godini roditelji su mi dozvolili da izađem iz sobe i rekli mi da od sada slobodno mogu da se krećem po gradu i da pričam šta hoću.
FROJDINA: To je vrlo zanimljiva biografija. Znači li to da ste prvi put susreli druge ljude tek u dvadeset i šestoj godini?
JA: Ne. Često sam se i ranije iskradao kroz prozor svoje kuće, i družio se sa ljudima. Jednom sam se iskrao iz kuće i otišao pravo u Nepal. Zanimala me je tantra joga.
FROJDINA: Šta ste sve doživeli u Nepalu?
JA: To je duga priča. Ali da ne dužim skratiću je. Kada sam se iskrao iz kuće, ustopirao sam prva kola: Ispostavilo se da je u njima, slučajno, jedan od pilota koji je upravo tada kretao na aerodrom, pošto ga je čekao naporan put do Nepala. Desilo se da se glavni kopilot razboleo baš pred samo poletanje aviona, tako da sam ga zamenio. U toku leta internacionalna teroristička banda pokušala je da otme avion. Dva otmičara su upala u pilotsku kabinu i uperili u mene i pilota cevi svojih „magnuma 45″. Tad sam izveo jedan od svojih brilijantnih manevara. Izvrnuo sam avion naopačke i teroristi su jednostavno pali i udarili glavama o krov aviona. Ponovo sam vratio avion u normalnu poziciju i svezao opasne teroriste za automatskog pilota. Veliki „džambo džet” bio je prepun putnika koji su skakali od sreće i čestitali mi. Ja sam im rekao da mi je drago, da se zovem Đura i da svi pročitaju moj roman kad bude izašao, jer sam ja čuveni pisac. Od tolikog skakanja putnika, „džambo džet” se tresao u vazduhu, sve dok u jednom momentu nisu otpala krila. Avion je počeo da pada brzinom svetlosti. Ja sam naravno bio priseban i utrčao sam u pilotsku kabinu. Video sam dole, ispred sebe, levo i desno, avionska krila kako padaju pravo u pravcu Himalajskih planina. Uspeo sam da manevrišem tako vešto da sam avionom sustigao krila i precizno ih ubacio na njihova stara mesta. Avion se ponovo uspravio. Morao sam prinudno da ga spustim tačno ispred jednog budističkog hrama u sred Nepala. Bogati putnici su bili zahvalni što sam im spasao živote i nudili su mi prava mala bogatstva za nagradu. Rekao sam im da odbijam njihove nagrade, jer smatram da nisam radio ništa kreativno i da ću se, uostalom, ionako obogatiti kada budem napisao svoj prvi roman. Kada smo izašli iz aviona imali smo šta da vidimo. Mnogobrojni žitelji budističkog hrama klečali su na kolenima, uvereni da smo mi njihova božanstva. Nekoliko dana uživali smo u jelu i piću koja su nam oni pripremali. Ja sam otišao dalje, a ostali putnici su, mislim, i dan–danas tamo. Oni su bili zadovoljni novim ulogama bogova, a mene je moj avanturistički duh pisca vodio dalje u nove i nove pustolovine.
FROJDINA: Možemo li sada da prekinemo malo intervju?
JA: Što da ne. ’Ajde da se volimo.
Zatim ću zagrliti Frojdinu. Ona će jednim prstom isključiti mali kasetofon.
Tekst je izvod iz romana Hvalisavi roman (Matica Srpska, 1991).
Mарија до Самеиро Барозо (Брага, 1951) је португалска песникиња, преводилац и научни истраживач. По струци је лекар и гостујући професор Медицинског факултета Универзитета у Лисабону. Објавила је четрдесет књига поезије у Португалу, Бразилу, Шпанији, Француској, САД. Њене песме су преведене на велики број језика. Уредница је књижевног часописа Espaço de ser Poesia, Tradução e Ensaio. Добитник је неколико књижевних награда. Потпредседница је Португалског Пен клуба. Њене песме, у преводу са енглеског на српски језик, објавила је српска издавачка кућа Алма (2019). Збирка поезије „Тело, место изгнанства“ прво је њено дело преведено са португалског на српски језик. Живи и ради у Лисабону.
Тело је реч која није одређена, чак ни објашњена, али је оно над којим бдим, јер се рађаш под алегоријама света, измишљаш снове, куће, материјале, стихове који се одупиру између празних чаша које си оставио, заборављене. Преко ноћи у уским улицама, читајући судбину речи, испијајући алкохол ноћи, у питање доводећи све опипљиво. На плажама, морска со беше једна звезда бесмислена, спашена, у тихом пакту
бесмртне материје.
Различито је ово друго биће што насељава свет. Одлазим са водама, како бих покупила последњи зрак светлости који сам због тебе измислила. Можда да једног дана научим да оборим сенке које обезглављују. Чекам те. По теби посипам месечине од шећера, макова зрна, мрље гранита. Знам да ослушкујеш немир мојих корака под твојим венама, да настањујеш плавичасту сенку првих знакова, да пришиваш вулкане сенкама које волиш.
Смрт је вечна. И све се отвара.
Срећа је бацање коцкица које те не изненаде. Но живот остаје нелогичан, Химере ти диктирају своју звездану грозницу, страшни месец уништава њихове туробне стихове, и звезде сјаје скривеном милином своје неухватљиве сенке. Рукописи сунца сјаје изнад измаглице, сатови су се утишали. Можда облаци пишу твоју аутобиографију.
Њима се стално враћам да бих те подсетила.
Песма је неодвојива од тела, захтева мелодију, она је прах предака, место изгнанства, у свом крхком незнању, разуздана, својеглави ожиљак, људски израз, скривени такт, потопљена дијадема, жедни месец, резбарија светлости, пулсирање тла, неконтролисани зов, спојени пламен,
једина лука да се настани забрањена самоћа.
Наброј језике соли, гела, леда, завежи пакете свога сна, послужи вино радости на рингишпилу туге. Попиј прави цвет, своју врелину. Предај своје израњавано тело. Више нису важни ни тежина ни дужина, већ ти, жута смоква, тама и песма, одломак, немирни дуборез,
силазак у Хад тишине.
Песме Марије до Самеиро Барозо Из збирке поезије "Тело, место изгнанства", (Удружење Алиа Мунди, 2020)
Симона Дмитровић рођена је 1999. године у Београду. Дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета универзитета у Београду. У зборнику Слово Ћирилово, у издању библиотеке Браћа Настасијевић, 2016. године објављује свој први филмски сценарио на енглеском језику под насловом On Shakespeare’s Deathbed. Добитник је награде „Млади Дис“ за 2024. годину, и друге награде на Фестивалу поезије младих у Врбасу.
ОВДЕ
Овде се рађају деца и њихове очи личе на сумњиве белеге на кожи једног Бога. Они који су често присуствовали почецима негирају њихово постојање. Кажу: то је игра белих завеса, у априлско поподне, на павиљонима Источне Европе. То је варка, очи су овде небески фосили. Сведочење сталног замирања будућности, у зеницама.
Када будете зажелели да дођете овде Правдајући себе пред другима Говорећи да вас је привукла тајанствена звучност неког имена Други ће вам рећи – То су крајеви где пророци цветају као метастазе.
Преведено на језик којим се ћути овде: На дну, Свако задржава право на своју љубичасту вртоглавицу. Свако задржава право на своју видовитост.
ПЕРСЕЈЕВА МОЛИТВА
Ако будеш прозрео сеновиту лепоту звери испод тих модрих крошњи, обећаних крошњи ако напор буде математика ако рачуницом пред мудрим голубовима докажеш неискуство змије ако из угриза извучеш само питомост отрова онда оно што слутиш више није одлазак већ круна намењена теби да је носиш под капцима да престоли наслеђују твоје очи и да бираш своје сводове као што си бирао своје зверињаке
Памтиће ме по чину суровости Богови су ми га наменили као веренички прстен
Тако је мислио Персеј Персеј који молитвом пресеца главу Медузе Тако што је понавља као подивљалу дечју успомену Тако што је понавља и допушта да му се чудовишта множе у гркљану Док он пребраја њихове зубе као бројанице
Када је Персејева мисао постала вртешка са хиљаду могућих глава Када је мисао претворена у крилати одсјај на штиту Када се алхемија молитве одиграла у крвотоку И прастари језици пробудили у његовим длановима Да их упорном вољом преводи да их враћа у његов век у његову историју Као залутале јагањце да их враћа милосрђем у његову фабулу
Тада је Њена глава била спремна да клекне и поклони се краљу Оном који је први клекнуо пред језиком змија Оном који није потезао мач већ Оном који је изабрао праву реч као што се бира хлад Посматрајући та тела залеђена у осунчаној крви
Персеј је рекао синоним Змије су синоним за оболело саосећање За вољу несреће да се деси случајно За поглед који нико неће, ишаран пегама страдања.
Персеј сада зна да никога није усмртио поглед невиног чудовишта. Не оно што су видели већ оно што нису прозрели. Не поглед који су примили већ онај који нису умели да узврате.
Док ово читаш, Давно ти је неко посудио моје очи Као неснађене дивље купине, у подне На том путу до подвига
Предуго сам одлагао твоје постојање Ти си мој двојник и сада знаш ко ти је поклонио Свирепо умеће погледа.
ДВОЈНИК
Зато што ме је изабрао дар мимикрије Био сам цезура између два трајања Ударач ритма у телима векова Многобожачко срце склоно прескоцима Из једнине у множину
Издајица једногласја Изневерени члан хора Негирао растојање између јесени и пролећа Покушавао да те изговорим из грла Покушавао да те изговорим из трбуха
Оснажен својим одразом Нагнут над првим језером Утопљен, расплинут Непризнати потомак сунца
Изнова другачијег израза пред истим водама По рођењу крштен превртљивом природом сенке
Истраживао историју погледа Нумерологију узвраћања Свештеник широких видика Неповерљив пред ситним прорачунима
Кроз твоје приповедање очекивано оповргнут Јер то чини молитва жељама згрченим у коленима БРАК
Опадају кратке летње вечери у ребрима Крштене у радознале модрице На путу до Његове коже Као Икар до Сунца Једни изгубе вид Други изгубе своје разроко порекло
Ми знамо да су мириси само наговештај опадања Стварна смрт нестварног плода Зато увек оживљавамо два измишљена цвета истовремено Уверени да крхкост тражи брак Да једно око анђела на фрескама Остаје слепо при додиру Сунца
БЛИЗАНАЧКА МОЛИТВА
Она се моли мојом главом И док се у машти утапа у језеро другог језика Она је запета у бесконачној реченици проповеди Она је недостижно зелено, у пустињи, поновљено Она се моли мојом главом
Када њени прсти почну да броје гласове Помера се вода у мојим коленима Померају се крилати кринови Остављају младеже на кичми осунчаног странца
Док гризу своје утробе Док множе своје сенке На тим отетим пољима Где клече близанци косооки од песковитог ветра И ушивају мртва слова у наше рукаве Песмом измештају азбуке кроз наше зглобове
Она се моли мојом главом И када намерно погреши тело Ја намерно погрешим сенку Под тим отуђеним сунцем
Она се моли мојом главом Превод са азбуке анђела На азбуку робова
ДВЕ ПУСТИЊЕ
Показао си ми те архипелаге тамо живи твој двојник
кажеш њему у гркљану виси загрцнут мој мозаик и пада као завеса у одабрано вече
замишљам га као разроко чудовиште у чијој лобањи непрестано свићу погледи он те боље разуме и спреман је да као касне госте под поноћним сунцем прими твоје пожаре
А кроз мене пролазе твоје гласови јато риба кроз реку што их не осећа Ипак, изнова ме водиш кроз своје тајне ходнике и уводиш ми длан у просторе где куца мртво срце пустиње
како да се вратим са твојих архипелага а да задржим пустињу пуну чуда међу својим непцима како да не остане само развејани песак међу зубима и усне што се обликују у неми крик, заувек непреводив
и када питам шта је са обешеним речима у модром гркљану мог двојника
где је њихово васкрсење
када питам као уста рибе у води без звука допушташ само плава присуства
Милица Шпадијер рођена је 1989. године у Београду. Основне и мастер студије завршила је на Kатедри за класичне науке Филозофског факултета, а усавршавала се у Уједињеном Краљевству и Грчкој. Докторске студије похађала је на Факултету драмских уметности Универзитета у Београду. До сада је објавила збирке поезије „Шар-планина” и „Ново гробље”. Лауреат је награда „Ленкин прстен“ за 2023. и „Млади Дис” за 2019. годину, а са својим збиркама је ушла и у ужи избор за награде „Бранко Миљковић, „Мика Антић”, „Ђура Јакшић” и „Јефимијин вез”. Поезију, прозу и преводе објављивала је у часописима Летопис Матице српске, Поља, Повеља, Кораци, Босанска вила, Књижевне новине, Књижевни магазин, Сент, Буктиња и другим. Са грчког језика превела је роман „Касандра и вук” Маргарите Карапану, песничку збирку „Афродита у плавом” Петроса Стефанеаса, избор из поезије Томаса Цалапатиса „Ово место” и његову драму „Бодљикава жица”. Члан је Удружења новинара Србије.
ЉУБАВ
Дошао си ми млад И дошао си ми стар Дошао си ми бор И дошао си ми сад Дошао си ми перје И дошао си ми глад Дошао си ми сенка И дошао си ми хлад
Ако ме видите нову Ако ме буде стазом Ако ме прегази воз Ако ме стигне надом
Нека ме покрије плес И нека ме поједе раж Нека ме умије мир И нека ме сачува глас
КАО СИЛВИЈА
Моја рерна мирише на гас Више пута сам проверавала Kад год нешто печем А независно од Пандемије Магле Избора Нешто у мојој кухињи Мирише на смрт И поезију
СВЕТИ ЂОРЂЕ
Постојао је тренутак Када се Свети Ђорђе нашао пред девојком Диоклецијановом женом Александром Коју је требало да спаси од змаја Kад се нешто у њему сломило И није знао како да је поздрави Да ли јој је рекао Да је као најлепши плод Мирисног дрвећа са истока Што је жарко желео Или је само стајао у оклопу Знојећи се испод Тешког металног шлема Који још није био ореол И поздравио је Како су се увек поздрављали
ВАТРА
Ватра је спалила моје село Гледао сам како горе сламнати кровови наших кућа И небо како сија Црно сиво наранџасто Тада сам се заљубио Ватра је убила све у селу И моју мајку Мог оца Моју сестру И брата Мрзео сам је због тога После пожара морао сам да лутам По земљи тражећи посао и скровиште Дошао сам у земљу благородну плаву смеђу и зелену Земља и вода су ме загрлиле и нахраниле Ипак ја сам размишљао о ватри Kада би увече захладнело Вода и земља деловале су ми бескорисно Једном сам донео свећу у шталу у којој сам спавао Запалила је сламу Пењала се брзо по гредама Узимајући све што жели Црвена жута бела Лепа и бесна У пожару су изгореле крава Kокошка и пас које сам волео Истеран са те фарме морао сам даље Поново тражити оно што ми је ватра узела И мрзео сам је У мом животу било је још сусрета с њом Некада би ми годинама било довољно Само да запалим шибицу и гледам је док не догори Убедио сам себе да је и то ватра Седео бих поред камина у гостионицама Гледао је А онда из чиста мира гурнуо руку у пламен Извадио цепаницу И запалио кафану Тада није повређен нико осим мене А ја сам протеран из града После сам се оженио и добио дете Али када је беба први пут добила грозницу Осетио сам такво узбуђење да сам Желео да ме прогута земља или узме река Али било је касно Од грознице су убрзо умрли обоје Отишао сам на југ да нађем своју последњу ватру Нисам стигао далеко Пресрели су ме друмски разбојници И испалили неколико топлих метака у мене Умро сам Знајући да је за мене рај Место на ком је ватра добра
ЗИМА
Добро познајем зиму. Њена ми је окрутност скоро прирасла к срцу Ја нисам као други, наивни људи Који се обрадују када виде пупољке Ја кажем Чекајте, биће још хладно Па ваљда ја знам Сломила сам једном ногу Оклизнувши се на последњем снегу А већ је било пролеће.
Сада се паметно чувам Превремене топлоте И у свакој крошњи до маја Видим могућност за пропаст наде
Али ви Верујете да ће процветати Показујете ми висибабе и лале Које вире из снега То су докази Божје љубави, кажете И ја вам их остављам.
Добро познајем зиму Њена ми је окрутност скоро прирасла к срцу.
САОБРАЖЕЊЕ
Како је сурово а нужно Да одрасте и огруби Говорити неком крхком а тужном Ко нит живот нит он њега љуби
Неком самом и упорном Неком малом А уморном
Како је тешко и бедно Схватати увек изнова Да заправо ви сте једно Ти и та сенка немоћна
Zorica Bajin Đukanović diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost na, Filološkom fakultetu u Beogradu. Pesnikinja, pripovedač i pisac za mlade. Objavila je osamnaest knjiga. Knjige poezije: TROMB (Rad, Beograd, 1994), POSTAVA (Prosveta, Beograd,1999) i PLANETARIJUM (Presing, Mladenovac, 2022). Knjige proze: HOTEL FOLOSOF (Zepter book world, Beograd, 2003), SAID, KRALJ SUNCOBRANA (Stubovi kulture, Beograd, 2009) i četrnaest knjiga poezije i proze za mlade. Zastupljena u oko 70 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara i čitanki. Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Dobitnica je „Zlatne strune“ Smederevske pesničke jeseni 1993. godine, nagrade „Dositej“ i 2015, „Zmajevog pesničkog štapa“ 54. Zmajevih dečjih igara 2011, nagrade „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za mlade 2015. godine, nagrade „Bulka“ 23. međunarodnog Festivala pesnika za decu 2016. Nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni dobila je 2020. godine, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade. Živi i radi u Beogradu, kao slobodan umetnik.
RUT
Skinuli je sa svoda svetlucavu i nazvali je žuta onda je umnožili eksponencijalno i jednu dali meni kao broš pokrila sam je dlanom da je zaštitim od pogleda tu mi dlan progoreo sa čijom ću plaveti mešati sipino mastilo svog pogleda
Sa novom zvezdom na epoleti u škripavim čizmama zategnut da pršti i pod pojasom u senzualnom iskušenju da posrne u zabrani voleti čivutku
Potpisao potpisao otpisao vratio mi svu limfu zagrljaja u koji sam mislila da sam se skrila savršen otisak neobeležen na čijem ću nebu otvarati svoje želje od svile na vešalima čijih ključnih kostiju ću se naga njihati i dok se rulja veseli ribam kamen ispred kuće
Moja je ruka belja od neispisanog lista sna evo ih dolaze u smeđim košuljama da sa zida skinu Klimtovu ženu u zlatu
BELVEDERE
Klimt otire zlatne dlanove o radnu halju ključevi tela su ključevi sveta ne budi nemirna Rut ovo zaustavlja vreme
I ušli su da mi ukradu život da moje bližnje rasporede nekog u Belzen nekog u Treblinku a mene u Belvedere
Koračam po čoji detinjstva odmah tu iza ugla sa vrata maše doktor Frojd strah je naš jedini prijatelj
Čujem uljeze čizmom po bambusu parketa Rut dođi i donesi mašne te svilene leptire da ih naučimo da lete
KOKOŠIJI IDOL NA PLAŽI OMAHA
Jednom mi je neko pokazao morem produbljen kamen kroz koji može da se posmatra nebo koje iščezava na mojoj pločici piše Džejms iz Virdžinije e da sam imao šuma na srcu sad ne bih imao trajni šum na svom vremenu i moj budući unuk sestrić ne bi putovao u Francusku da me pomene
O De Golov riš moguće je poseći se i na njegov kočoperni brčić naleteti mikrofonom BBS-ja bilo je to zbog pet minuta časti veliki narodi moraju da nauče da lažu dok pišu nove bajke
Od obala Virdžinije do plaže Omaha kroz vatromet olova da bismo se pomešali sa kostima galebova sipa i nasukanih kitova mi drveće koje neće porasti
Ни сунчани облаци овог јутра не могу да изнесу овакве сукње. Не може ни жена у хитној помоћи Чије црвено срце цвета кроз капут тако невероватно - Дар, љубавни дар Потпуно нетражен Од неба Бледа и пламенаста Палим своје угљен-моноксиде, очима Замраченим до невидљивости под шеширом. О Боже мој, ко сам ја Да би се ове закаснеле речи претвориле у плач У залеђеној шуми, у освит сунцокрета.
ЖЕНСКИ ЛАЗАР (Силвија Плат)
Поново сам то урадила. Једном у сваких десет година Ја то успевам - Нека врста ходајућег чуда, моја кожа Светла као нацистички абажур, Моје десно стопало Утега за папир, Моје лице без израза, као фино Јеврејско платно. Скините ми маску О мој непријатељу. Да ли вас ужасавам? - Нос, очне јаме, комплетан сет зуба? Кисели дах Нестаће за један дан. Ускоро, ускоро ће месо Које је гробна пећина појела бити Моја кућа А ја сам насмејана жена. Имам само тридесет. И као мачка имам девет пута да умрем. Ово је трећи пут. Какав глуп начин Да уништи сваку деценију. Који милион светиљки. Гомила која шкрипећи дроби кикирики Гура се да види Одмотавају ми руке и ноге - Велики стриптиз. Господо, даме Ово су моје руке Моја колена. Можда сам кожа и кост, Ипак, ја сам иста, идентична жена. Први пут када се то десило имала сам десет година. То је била несрећа. Други пут сам мислила Да издржим и да се уопште не вратим. Затворила сам се Као шкољка. Морали су да зову и зову И да скину црве са мене као лепљиве бисере. Умирање Је уметност као и све остало. Радим то изузетно добро. Радим то да изгледа као пакао. Радим то да изгледа стварно. Претпостављам да бисте могли рећи да имам дар. Прилично је лако то урадити у ћелији. Прилично је лако то урадити и остати на месту. То је театрални Повратак у широк дан На исто место, истом лицу, истој звери Задовољан врисак: 'Чудо!' То ме обара. Плаћа се За гледање мојих ожиљака, За слушање мог срца - Заиста следи наплата. И постоји наплата, веома велика наплата За реч или додир Или мало крви Или део моје косе или моје одеће. Дакле тако, господине Докторе. Дакле, господине Непријатељу. Ја сам ваше дело, Ја сам ваша вредност, Дете од чистог злата Које се топи у врисак. Окрећем се и горим. Не мислите да потцењујем вашу забринутост. Пепео, пепео - Ви боцкате и мешате. Месо, кост, тамо нема ничег - Комад сапуна, Венчани прстен, Златна пломба. Господе Боже, господине Луциферу Пазите Пазите. Из пепела Устајем са својом црвеном косом И једем мушкарце као ваздух.
ЦРВЕНО (Тед Хјуз)
Црвена је била твоја боја. Ако не црвена, онда бела. Али црвена Је била она коју си обавила око себе. Крваво црвена. Да ли је то била крв? Да ли је била окер-црвена, за подгревање смрти? Хематит да учини бесмртним драгоцене наслеђене породичне кости. Када си коначно одабрала свој пут Наша соба је била црвена. Судница. Затворени ковчег за драгуље. Тепих од крви Шарен са затамњењима, згрушавањима. Завесе - рубин плишане крви, Прозирне крваве каскаде од плафона до пода. Јастуци исти. Исти Сирови кармин дуж прозорског седишта. Пулсирајућа ћелија. Астечки олтар - храм. Само су књиге побегле у белину. А споља кроз прозор Макови танки и наборани-крхки Као кожа на крви, Салвије, које је твој отац по теби назвао, Као крв која лети из ране, И руже, последње капи срца, Катастрофичне, артеријске, проклете. Твоја дуга свилена сукња, завој крви, Раскошно бордо. Твоје усне су уроњене, дубоко гримизне. Уживала си у црвеној. Осећао сам је сирово - као оштре ивице газе Од укочене ране. Могао сам додирнути Отворену вену у њој, огољену светлост. Све што си насликала насликала си бело А онда га пљуснула ружама, поразила га, Нагнула се над њим, над капањем ружа, Уплаканим ружама, и још ружа, А онда понекад, међу њима, мала плава птица. Плава је била боља за тебе. Плава су била крила. Ластавичја плава свила из Сан Франциска Преклопила је твоју трудноћу У врела миловања. Плава је био твој благи дух - не зао дух Већ инспиративан пажљив чувар. У јами црвене Крила си се од белине коштане клинике. Али драгуљ који си изгубила био је плав.
УТОПЉЕНА ЖЕНА (Тед Хјуз)
Милион пута продата, без материце, Срце јој већ је смеће, Из поткровља је гледала како долази смрт, Ова тридесетогодишња госпођица Шетала је у пасторалном парку Са птицама и пчелама, али без мушкарца Где су деца хватала у наручје Недирнуту сунчеву светлост. Са пластичном торбом, са минк крзном, Поспаног и натеченог лица Свеже напудерисана и измазана "курва", Ова лутка је била пуњена У крпама кревета странаца Избацивана, као напукла шоља, кашљући Злослутним пушачким кашљем Али ставите новчић у њен прорез Ова изношена јавна дама Постаће фонтана монолога, Постаће статуа и богиња тела, Пењаће се Јаковљевим лествицама. Она је чупала мушкарцима очи из срећних домова; Руке су јој се шириле у мраку И висиле су као накит на њеним удовима, Ипак, дошла је у овај парк Не због сунчевог заборавног погледа Ни због деце која трче овде и тамо; У блатњавом дну језера Пронашла је своју утеху
1 Ноћ је пала на колена, клечи пред шумским зидом. Невидљиве кључеве тражи у свежњу безбројном свом. Птичице рођене твоје громко криче нада мном. Кррр! Чивчи-ли кррр! – дословно посмртним напевом. Ветар шутира стабла, тамну је чизму обуо. Али насупрот падајући, бори се јела крива. Снег, покривач сребрни, што је стан твој ушушкао, обрушава се надоле, мене ту самог скрива.
2 Облак расте на небу. Шумица, на завист риба, нагло у њега зарања. Зато што храброст нараста. Бог гледа са небеса, као да је самотна изба: и као да му се може прићи и по дну корита. Ево ме, сав сам пред тобом, и као пањ из снега што грло диже увис – црн, али од ждрала бељи ‒ белом паром дишући, руке дижући од смеха, име твоје дозивам, утапам се у хор птичији. 3 Где си! Врати се! Одговори! Где. Невидљив си ти. У снег и у белину свету све се сједињује. Као ангел неки – крилом ‒ безумље и ти сте – слити, као да међу својим прстима негујем пахуље. Не! Тихо је ‒ овде те није ни било уопште. Просто, снег који нисам чврсто набио ‒ то је тек. Напросто, твој лик овде иде безумљу у госте. И бежи унатраг, сећање је бестелесно увек. 4 Где си! Врати се! Одговори! Боже, што се скриваш? Боже, зашто ћутиш? Грешан сам – молити се бојим. Боже, зашто ти снегом њене трагове покриваш? Где је она – ту, у шуми? Или за хрбатом мојим? Не окрећем се, не! Дозивати њу је бескорисно. Свуда је ноћ, и снежна олуја гаси ноћна светла. Пут што је утрла – за леђима ми је, као бездно: поглед, што у њу зарони, неће стићи до обала. 5 Боже, где је, одговори! Шта јој је заптило уста? Чији пољубац? Чије руке су јој уши покриле? И где је тај земни дом – подрум, гроб, увала пуста? Или то, можда, ја ћутим? Птице ми крик украле? Не, то је лаж – украси лете са небеса зимских. Већи од смртног пута – пут између нас двоје стоји. Изнад земље, цвркут се подиже птичица милих, да бескрај се простре међу срцем и криком мојим. 6 Тако, у честар, у шуму. У сумрачни гај средине живота – зимску ноћ, следећи Дантеове кораке. Само тело тражим. Остало, твоје нека буде ‒ све. Плот, што си ми послао само је проводник муке. Шума нада мном рида, шума се нада мном врти, корен у Аду пустила, гране ван да могу расти. Тако да се по стаблу може у сам Ад спустити, али никога тамо нема – и немаш кога извести! 7 Јер она је – жива! Aли ни ехом, ни звиждуком неће ми се одазвати у својој тврдоглавости што пада у сан под њеним милим безгрешним капком, мук расте у срцу ‒ мртви би могли позавидети. Само двоглава шума – под непомичним погледом, осом ме изабравши, с деблом у загрљај сплићући, земљу наше љубави премрежавајући са Адом, у свој тој пустоти кружи, као паучак, висећи.
8 Тако да, стојећи у снегу, грлећи мрзла стабла, чујем, ту и тамо, нешто налик на крике гаврана, и као да видим како ти ‒ од сна онемела ‒ жудиш да сном оделиш листове ове од корена. Сан! Не ћутање, већ – сан! Страшној су се уподобили, смрти мојој да припадну – црној подснежној слави – сече шуму по оси, како би из мртвих устали снови њене љубави – још силније него на јави!
9 Боже зимских небеса, Оче звезда над пољем, Оче путева шумских, брегова снежних владика, Боже услиши молбу: дај да узлетим над горјем изнад љубави моје, изнад стењања, крика. Дај ми да је пробудим! Не, не речју неком страсном! Не са осећањима сљубљеном ‒ светом истином! Дај ми да је пробудим песмом, песмом таквом јасном као небеса твоја ‒ као свод небесни, бистром! 10 Оче зимских равница, који си ‒ за подвиге грешне ‒ сумрачни мој глас заглушио још више, мој Боже, Оче, дај да подигнем очи од таме црне, гробне! Боже, услиши ме, ти што си ми дао душу, Боже! Дај ми да је пробудим, светлом уз тканину приљубим, уз свих седам велова, светлом да се кроз њих пробијем! Да се над безумљем издигнем, над шумом да узлетим, песму своју да пропевам и у тамнину се спустим. 11 У разним земаљским устима дај јој да дуго звучи као љубавни плач, или као светске мелодије, дај ми од духа, Боже, само да она не ућути док се у ухо љубави вода Лете не излије. Дај ми да твојим светом, крај дивног живота прођем, па макар не мог – већ туђег. Пусти ме да их пратим. Дај да на земљу у својој отаџбини слаткој паднем, и све љубави и лажи – бесмртношћу да отплатим! 12 На небу пресветлом твом – за ту те молим силу. Небо нема крај. Но, и љубав иде у бесконачно. И нека све, што је тада неизбројиво било: лаж њена и љубав – нека све постане бесмртно! Јер само њена душа – крик мој може да утихне ‒ тело напусти на миг – песма се чује све тише. И нека тело за смрт своју душу сустигне: ја ћу обесмртити плот – ти си обесмртио душе! 13 Нека, претичући живот, песма нежно додирне смртни њен праг ‒ са љубављу, али и мислено, етром, и као ласта лист, нек обухвати лист што откине и нека нестане у тами гоњена ноћним ветром. Не, лишће, чак ни од птица издају немој тражити! Песма је, ма како звонка, тиша од крика чемера. Нека она, као река, овај „листић” подухвати и однесе га са собом даље од смрти, у мора. 14 Шта ми то зовемо смрћу. Кад не постоји повратак! То је беспомоћност душа – зар је потребан бољи знак! Целог живота бекство у таму, одлазак, губитак… Не, још увек нема гробова! Али већ бесни призрак! Шта је следеће! Смрт! Најбољим смртима на завист! Лекција свим сиротствима: туга нема патронима. Више од смрти је: у руци уместо зглоба ‒ запис. Животу минулом на – част ‒ а споменик нама двома! 15 Оче, опрости ми роптање. Све је то само рана. Бол не заглушиш ничим. Дух није над њим власнији. Боже, што више мира, тим је и више страдања. Даље – изгнанство, удах – дубљи! О, не – болнији! Живот је ‒ као крик гаврана који крилом млатара, тражење тајних места у срцима милим с успехом. Живот је – повратак речи; за понављање је сфера и на горки зов – ипак је одговор: макар и ехом. 16 Где да тражим твоје загрљаје, уста, сузице? У дом незнани однела? У црну земљу зарила? Колики је тај крај? Или више нема хаљинице? Твојих хаљиница? А можда си се њима сакрила? Где је то све? Где сам ја? – Ту сам, као стабло, у снегу, грло увис дижем. Суза преко очију застрта. И где ли је све то? У земљи? У огњу? На небу? Корењем куцам у мрак. Ту сам, у снегу, ко лопата.
17 Боже зимских небеса, Оче сваке звезе пламтеће, што су као ватра њена у црном ноћном простору! У срцу сиротом мом, као у беспућу свануће, туга урличе на страст, ужас урличе на мôру. Не остављај ме! Јер је све шира и шира земљица… Не скривај истину! Ко сам ја? ‒ Дошао – ишчезао. Не остављај ме! Ја сам у овом свету луталица. Дај у гроб да паднем да се не бих у бездан сурвао. 18 Боже! Не знам шта у том пламену сажиже она. Пре него што дођем може се и звезда охладити. Чини ми се да твоја љубав, као и љубав земна, Може ући у таму и да ме може напустити. Oче! Не сакривај истину! Потресен разлазом, у песму истине нервне ум може заронити. Божја љубав и земна ‒ као океан са плимом: кад у мрак бежи друга, тад ће се прва повлачити! 19 Готово је. Смрт! Одлазак! Склизнула уназад лента! Пена у сивом песку сахне ‒ брже од жалости! И шта сам ја? Обала пуста? Црни крај континента? Боже, не! Материја копна! Ја дно настављам под њим! Само је дисати тешко. Њише се свет обмањујући. Уместо неба и птица – море и рибе безубе. Одозго притиска вода – одговор безгранични ‒ и убрзава бег срца ка своме једру: у безумље. 20 Боже зимских небеса. Оче свих звезда над пољем. Казне се ја не бојим, ни што је зјапећи страшна ова тама безгранична; ни бремена дна над морем: јер ја сâм сам ‒ љубав. Јер, ја сâм сам та – површина. Не остављај ме! Ти ме оставити никад нећеш! Зато што је моја душа ‒ цела та област Божија. Оче! Свака од страсти којом ти мене насићујеш, душу моју, у даљину ме све више развејава. 21 Оче зимских небеса, безграничне дајући муке, додао си и љубави; њеној беспочетној ширини, дај ми да паднем на земљу, дај да раскрилим руке да би се у сумраку смртном моји прсти склопили. И нека то буде крст: бол је јачи од храбрости! Загрљаја ми дај, не, дај ми очи да наситим. Дај да пропевам о њој чији је лик одлазећи мени дао, овде на земљи, да Тебе ближе видим!
22 Не остављај је! С њених крила скини леденице! Боже, живот јој продужи, ако не роком – местом. Јер она је као оне, што не знају гнездо ‒ птице, али високо лети ка брегу јасном небесном. Дај ми силу да уселим комад папира згужвани у душе чија се тела у свету не могу срести. Јер, ако будем следио тај полет неустрашиви, неочекивано могу Твој крај далеки угледати. 23 Више … опрости се… са небом у ноћним гушењима… Више, више … збогом … пламе, што си спалио истину… Песмо свиј … онима што долазе гнезда у срцима… Више, више … не узлетати … овде астронауту… Дај људским устима … звиждуком … из неба дозвати.… то сијање очију … тај глас … љубав је као чаша… вечно живе воде … чека ли ‒ час када ће бризнути… хоће ли дуго… реци… Чекати… до смртног часа… 24 Крр! чивчили-Крр! Крр, чивчи-ли… струје снежне… Крр, чив… Крр, чивчи-ли… ветри… Крр, чивчи-ли, крр… Крр, чивчи… хује… Крр, чивчи-ли… Црвендаћа си видео? Крр, чивчи-ли, Крр… Крр, чивчи-ли, хуји… Време је спавати… Крр, чивчи-ли фјере! Крр, чивчи-ли, Крр… хуји, хуји, хуји. Крр, чивчи-ли, крр! Крр, чивчили… чивере.
Поезија Надежде Пурић Јовановић у збирци „Поезија индустрија“ (Пресинг, 2024) је чулно евокативна и она која говори снажним, истовремено готово наметљивим, ироничним и аутоироничним гласом, којим пред нама и у нама безмало материјализује укусе, мирисе и призоре из сећања, углавном уз детињства и младости у социјалистичкој Југославији. Пуно је ту мириса запршке, боросана, мензи, мора, али никад кроз призму помодне носталгије, непрестано разбијане често готово подсмешљивим, дрским, чак безобразним тоном песничког гласа – наглашено самосталног и женског, који се изборио или жели да се избори да му нико не попује или заповеда – али и стално присутним искуством потоње приватизације, колонизације и, најзад, сталним бременом сећања на историјска страдања која су постала наша друга природа, која су нас дубоко формирала и као заједницу и као појединце.
Ауторски глас се, зато, када се опомене Аушвица, као симбола безумног, масовног и систематског злочина, односно историјског па и онтолошког зла као таквог, истовремено сети и (нашег) логора у Бањици, и он се ту не пита о неким великим епохалним темама и догађајима, него о томе како су логорашице „направиле фигурице од хлеба“. То су та сећања и запитаности која нам се чулно урезују, као на траку, као ожиљак од вакцине, још у детињству, и прате нас даље кроз живот, без обзира на историјске, идеолошке, породичне, па и наше личне мене.
Поезија се у овим песмама види као сећање, али оно које у себе укључује и оно заборављено, потиснуто, јер иначе то више не би била поезија него документ. Она у себе укључује неизвесност, непоузданост наших чула, сећања, наших личних, породичних и колективних интерпретација, мешавину наших и туђих утисака, сна и јаве, илузија и онога за шта смо уверени да је (макар некада била) стварност. Песништво је тако „одустајање од џиновског алгоритма“, оно неће апстракцију и схеме, него баш та мала, жива и – неопходно је – чулна сећања, не интерпретације него призивања, које у себе укључује и наносе онога што није поезија, али што поезију не сме да негира, потисне или обесмисли.
„Проговорити у одређеном тренутку
још не значи да ћемо изговорити истину до краја,
нешто ћемо већ забашурити, нешто
прокријумчарити у тобожњем сплету асоцијација –
да буде реч чисто сунце“,
пише песникиња, пошто песник није поуздан сведок, ни себе самог, ни других, ни историје, али од њега то и не можемо тражити, јер он не сведочи о чињеницама, већ нам преноси светлост неког тренутка, неког човека, ствари, нечег што у њему живи без обзира да ли се икада, или да ли икада баш тако догодило, да ли је тако изгледало да ли је тако изречено – он преноси неко присуство као такво.
Песник и поезија зато не служе моћи и шибицарењу, интригама и групашењу, наметању великих истина обавезујућих за све, а којима песник само треба да буде мегафон, па онај поменути, понекад дрски, безобразни и (ауто)иронични глас, и поред признања сопствене „прилагодљивости“, ипак најављује како ће једном и он открити „како су нам запржили чорбу“.
Опет чулна, гастрономска, олофакторна слика, дакле, цео наш усуд, све те велике приче и упитаности, сагледавају се из перспективе нечег чулно опипљивог и у крајњој линији животно-егзистенцијално базичног, од „запржавања чорбе“. Неко нам је запржио чорбу и на нама је само да кусамо и да се не питамо да ли нам се свиђа и да ли је то баш оно што смо хтели.
Али ауторски глас неће на то да пристане, јер за њега поезија није кусање заповеђеног и задатог, али то га осуђује на усамљеност, стални одбрамбени гард, један накострешени и не увек социјално прихватљив, па ни социјално интелигентан имиџ. Том гласу као да би лакше било да припада мушкарцу, па да може да се фајта и букачи, а не да се понаша онако како се од жене очекује – мазно, интригантски, из другог плана, стално плетући и запетљавајућу. А он ипак припада некоме, односно некој која је нигде, јер није ничија и не жели да постане нечија. А знамо како је то у једној родовској и клановској средини каква је ова у којој тужно обитавамо, у којој тужно обитава ова култура, а пре свега њена такозвана елита, далеко (само)сапетија од множине народа ког често толико презире.
Песнички глас зато пева о једној поезији као индустрији, производњи поезије у којој нема места за оне са „дугачким језицима“, али „слабим лактовима“, за оне без залеђине и који не желе да се приброје ни једном од прописаних и благословљених група, јер им све подједнако смрдуцкају на лицемерје и каријеризам, малограђанштину и таштину, на сујету и на интригу, а поезија не би смела да буде ништа од тога, па ни да томе приђе близу. А опет као да не само да песник-песникиња, него да и сама поезија обитава у свему томе, у том кавезу преваре, лажи и самообмане, и то не из перспективе неке мистификоване поезија, него онога што би она требало да буде, ако уопште има икаквог смисла да постоји, у времену кад је економски смисао једини који је заиста рачуна.
А ти опиљци, праменови сећања, ти укуси и мириси – то смо ми, и на њих имамо право, као што имамо право на свој глас и на фајтање са глупостима и себи и другима, на неприхватање, на поезију – то је оно што нам све време говори ова збирка – имамо право најзад на себе саме, какви год да смо. Поред све те дрскости, фрктања, ироније, ово је зато једно дубоко емотивно песништво, огољено истински а не по идеолошком налогу, огољено у рањивости свог бића, јединственог и непоновљивог, овде-и-сада ситуираног, под теретом света, историје, и коначно под теретом самог себе, онога што је постало и онога што можда никад неће постати – на несрећу или на радост, ко ће га знати.
крочиш ли једном на мочварно земљиште ово звано Неготин прогутаће те живо блато успомена садржано у сваком грумену земље које растапају досадне јесење кише. Удахнеш ли некада, макар у пролазу, овај влажни ваздух отежао од сударања топлих и хладних струја мораћеш с времена на време њиме поново да напуниш плућа. Помиришеш ли цвеће из наше градине носићеш њихове мирисе у души док си жив. Попијеш ли воду са градских чесама бићеш је увек жедан. Попијеш ли воде са Живоносног Источника у манастиру Буково имаћеш воду живу. Након Литургије брујаће тропар Светом Николи у твојим ушима непрестано. И знај, ко је видео Неготин са Букова како питомо лежи у долини несвиклој спокоју са извирујућим крововима из нестварне маглуштине који се купају у злату сунчевих зрака, тај се за вјеки вјеков уписао у његове грађане. Ако ли се попнеш на Бадњево дисаћеш пуним плућима и нећеш никада пожелети да сиђеш у градску вреву. А покиснеш ли на Госпојинском вашару до голе коже, омилеће ти септембарске кише, као фебруарско сунце. Опијеш ли се на рајачким или рогљевским пивницама, ту ћеш се простирати, у каменом граду крај старог гробља до првих петлова. Ако си у Старој Богородичиној цркви, у којој је Мокрањац дириговао својим хором. знај да си међу костима Хајдук Вељка, највећег јунака свога времена и Епископâ тимочких, Доситеја и Герасима. Посетиш ли манастир Короглаш који је подигнут на гробу чувеног Краљевића Марка, са којим је наш град походио највећи витез у Срба – Деспот Стефан, Лазарев син, Чућеш појање Небеске Србије. Сазнаћеш и да су манастире Буково и Вратна подигли Свети Краљ Милутин и Свети Никодим. Јер у овој благородној земљи почивају многи знани и незнани светитељи и свети ратници. Нађеш ли се којим случајем, а то је најчешће случај у Неготину за Мокрањчеве дане, гледај да неизоставно присуствујеш појању црквеног хора у Саборној Цркви Свете Тројице. Веруј ми, чућеш како ангели поје са њима. Ако си намеран на славу да нам дођеш, на Спасовдан - Вазнесења Господњег, када смо сви у литијама, и старо и младо и велико и мало и свештено и световно, учинићеш нам велику част да те угостимо и напијемо силним неготинским винима, каквих нема у свету. А све што обећамо ми испунимо. Дођи и види.
Баба Áна би сваке недјеље одлазила на мису у цркву у горњем дијелу Книна. Коме год би нешто требало, кора круха због ненаданог госта или шољица ледене каве, знао је да не смије тад поћи да је тражи, сем да и он сједне на дрвени столац и сачека крај проповједи. Послије тихе церемоније Áна би отишла на гробље, кад се пође стазицом лијево, тамо гдје су били сахрањени сви њени католичког рода. Запалила би жижак, постајала који трен и пошла назад кући, обливена сунцем што је израстало из дубоких, старачких бора.
Áна је била трећа Николина жена, сестра његове друге жене Каје, с којом је имао троје дјеце, а онда још једно из првог брака, па се задесио необичан договор ‒ женска дјеца ће се крштавати у католичкој цркви, да буду близу матере, а синови, њих двојица, биће ближе оцу и поћи ће међу православце. Ако се неко и узбуни против овог ‒ мада ко би, Книн је малено мјесто, све се говорило наглас ‒ тај би се сусрео с Аниним тврдим погледом и морао би намах исјећи језик да исто не помисли и сљедећи пут.
Тако се погоди да се једна фамилија раздјели на двије стране, а да се то не примјети или се бар о томе не говори наглас, мада шта су дјеца и могла знати кад дођу у старије године, ко гледа у источну, ко у западну страну авлије, ионако су врата увијек на истом мјесту, кроз њих мораш проћи куд год кренуо. Могли су се сјећати Другог свјетског рата, тад су се пењали на прсте и вирили у дворишни бунар, чекајући да се учмале сјенке склоне с видика и да сунце гране, макар оно Анино, у недјељу, што је тихо гудило из мишјих и вражјих рупа. Играли су се по неуређеној улици која се савијала од горње до доње касарне, виђали би оца док претаче млијеко из великих каца у малене боце, па их односи муштеријама за новац, од тога се живјело.
А кад су стари поживјели, и Никола се у винограду срушио ‒ баба Áна је претекла још коју годину ‒ дјеца су постала људи, а да нису увијек знали ко у Книну иде на литургију. Једно вријеме то се и није могло знати, није се смјело говорити наглас, сваки пут кад би се руке склопиле, гледало се да онај који то чини не буде близу другог човјека, јер шта је знао какве су у овога мисли. Могла би се покаткад отети која света ријеч, али би се она брзо утишала снагом једрог книнског говора, који букти у широким вокалима и бацака се као ријека Зрмања љети, кад набубри од листова храста медунца.
Ко је зато могао претпоставити да ће послије Другог свјетског рата у мирном далматинском градићу бити још безумног страдања, кад је подно Динаре, упркос немирним бурама, све било љековито и лијепо, боље рећи ‒ складно, као на сликама старих ренесансних генија. Како се уопште догоди рат ако је прије тога био мир?
Пред зору хучу сирене ‒ Никола и Áна их не могу чути, њихова су гробна мјеста размакнута ‒ врели августовски асфалт није се у ноћи још честито охладио, мјесец се тромо креће кроз вјетар, а корацима се иде према скривеном подруму гдје Николин син држи вино и комадиће сушеног меса. Хљеба нема, послије кажу да је брашно тога јутра ‒ 4. 8. 1995 ‒ разграбила војска којој је наређено да прије свих напусти град. Николин син буди жену, она је заспала страшива, мислила је да ће ово проћи као што све прође, али кад се придигла и видјела да је јутро мрачно, стаде затезати ланцун, говорећи више за себе:
‒ Јесу ли баш данас морали пуцати?
‒ А није први пут, кол’ко досад, нек’ се смири, хоћемо ли доље?
‒ Хтјела сам маломе нешто за рођендан спремити, да имам брашна, па погачу умијесим, шта дијете зна да то није торта.
Долази један рођак, чудо да му штогод није пресјекло пут, па кад видје гдје се двоје времешних људи судара у пространој кући, стаде им говорити да пођу из града.
‒ Спремите се, иде се.
‒ Гдје се иде, шта говориш, нека је с тобом Бог.
‒ Иде се из Книна, војска је напустила град.
Нису хтјели да оду, мислили су да су уснули тегобан сан, дан још није био на видику, разведриће се. Понијели су једну торбу јер у њу ништа није могло стати.
У Книну отад није свануло. Они који понекад тамо оду кажу да виде сунце, али да оно има неке чудне сјенке по себи.
Dira me o bože kako me dira manifestacija mladosti na svetlucavim / cvetnim bluzama starica njihove svele usne loše uokvirene ružičastim karminom iskrivljeni čukljevi stopala artritične šake dok opipavaju oble i jedre plodove jeseni na pijaci koja se premetnula u korzo iz njihove mladosti.
DUNAVSKI TRIPTIH
srebrna topola
šušti vetru u lice ranjivu stranu kao riba stomak pogledima otkriva i ja tako ponekad
populus alba
na obali reke stiks kao heraklo od grančica topole krunu sebi pletem
ovenčana hodam junačka dela ne zbiram kerbera za guše ne hvatam ne samo gledam
bela topola
persefona tanana na silu ugrabljena od majke otrgnuta zrnom nara začarana za mrak podzemlja vezana prevarena varana – had je večno mlade nimfe mnogo voleo – kažu besna je persefona iz osvete lepu nimfu leuku u belu topolu je pretvorila milost je to ipak ne bes ne
prisnost iz limba
u čekaonici pored vrata vecea stojimo nas dve zdrave jedna drugoj nepoznate smejemo se sprdamo sa sobom uglavnom povremeno pogled na naše bacimo – sede na drvenoj klupi stisnuti istim omršavelim telima klonemo pa se opet smejemo pitam se šta li je s njom
odlazak
glođemo se pored groba zagrcnuti pa besni krivca bi da nađemo što ona ode ode da je više nema
Lepu reč i nauku o književnosti poznaje i neguje dugo, a prevođenjem počinje da se bavi nedavno, kada je na engleski prevela Novog čoveka, Zorana Bognara. Igrom slučaja i putem LinkedIna nailazi na poeziju Ramnata Subramaniana (Ramnath Subramanian), indijskog pesnika, romanopisca i astronoma, čiji izbor poezije u njenom prevodu na srpski jezik ovde objavljujemo prvi put. Ramnat Subramanian je autor preko desetak romana, nekoliko knjiga kratkih priča i eseja i dve zbirke pesama. Živi u Arizoni, SAD.
MARIO U MUZEJU
Mala ulica, 1657.
Mario je osetio čamotinju koja dolazi od prekomernog druženja sa samim sobom, prekomernog razgovora sa sobom; činilo se da je sav istinski razgovor odložen po nišama koje ne bi umeo više da otvori; činilo se da svi ljudi pripadaju različitoj geografiji duše.
Mario je posetio muzej jer mu je samoća tražila društvo— ne društvo ljudi, ili mesta prezasićenih razgovorom, već neizazivajuće društvo ljudi koje jednostavno šeta iz sobe ka sobi— plešući odraz u vodi.
Kroz muzejski prozor Mario je pogledao na Malu ulicu: ulicu kojom vreme prolazi ne beležeći istoriju, ulicu u kojoj neimenovana žena stvara neimenovano delo kao u manastiru— a gde su muškarci, pomislio je Mario, muškarci koji slažu cigle, boje zidove zeleno— zar rat u zemlji obavezuje da ih nema ili je to rat sa kraljicom?
Gospi što sedi u dovratku sa pogledom na beloj vuni šta je skriveno iza krotkog rada i dnevnog rasporeda, i šta bi ona znala o tamnim, žilavim figurama za kućnim stolom, i njihovim mutnim planovima?
Draga, vidi kako se svetlo na Istoku uvija, od zlatne do ugljenisano crne, od Margarite do Sulamke.
A mir je mesto u procepu prelomljenih pločica, misao između dve tragedije.
Soba u Njujorku, 1932.
U sledećoj sobi, na drugom kontinentu, mlada žena u crvenom sklonila je svoje lice od nedokučivog muža, dodirnula zvuk na klaviru glasnom kao Hirošima, i u tihom domaćinstvu drama se iznenada sruši na oba prijatelja. Izgledaju kao savršen par, primetio je neko, idealan u svakom smislu, a Mario pomisli da su harmonija i spokoj tamni konji, Kirikovi pejzaži zloslutnih formi koji vrebaju iz magline.
U turbulentnom univerzumu koji varira stena će se odlomiti i raspući jezero ogledala.
Ako tako mora, šta sa budućnošću, obećanjima i rečju o kojima se mašta, uvereni da će sjaj trajati?
Sluteći istu filozofiju u reku se ne kroči dva puta; niti je protok reke od koristi za čoveka.
Belo na belom, 1918.
Belo na belom. Vide li iko Gospoda u tihom predavanju bojama? Da li je bespredmetna umetnost čista, neukaljana erudicija— da li je slika snega po snegu duga tišina bogata implikacijama?
Mario je gledao u trag deteta iza majke, svrhu ulančanu u neupotrebno uprkos prividnoj nepovezanosti; kontekst deteta s faktorom ometanja, majku koja potiskuje negaciju da bi dokučila srž postojanja, spoznala značenje slike sa njenog mesta iza užeta. I Mario razmišljaše, univerzum se obrće i vrti sa pričom utkanom između zvuka i tišine.
Belo na belom: da li ukazuje na kraj, ili konačni značaj? Da li je belo kolorit govora kada govora nema, kada se rajsko žuta i lelujavo plava učine apsurdne, neistinite, kao što se prikazivahu Rotku kada je povukao nožem preko nadlanice?
Od Slomljenog obeliska preko puta ka srcu niskog zdanja poslednje boje za Rotka su bile crna, zagasito mrka i zemljana; zrak svetla koji poseže za namučenom, odlazećom rukom što nije uspela da se poveže.
Šta je to što tražim, pitao se Mario, ugledao dete i dalje se igrajući među žamorom, i setio pesama detinjstva što dopiru s prizmatičnim očima, skok preko kontinenata uz malo napora, u igri otkrivena belina pogleda Gospoda.
Na pragu slobode, 1937.
Suština našeg viđenja, iza ogledala ili u datosti, i nije presudna, mislio je Mario, jer kompas naših života kruži od jedne istine ka drugoj, i ono što bi došlo i prošlo komeša naše misli ako se ne vide ostrva koja lebde nebom. U Šatleu se devojka okliznula između mosta i života i ono što bi život trebalo da bude pozvalo je hladne vode reke Sambre da odgovore.
Da je i ona mogla da vidi šta je mladić u trinaestoj video: sobu punu ekrana, slike neba, pucanj, nago telo, fasade osetljive svakog trenutka da budu rasute u paramparčad.
Dakle, da nastavimo pažljivo među predstavama, Mario se pitao, procepom ovde i sada, hoćemo li posegnuti za svetlošću tako i samo pod tim uglom, ili ćemo otrčati iza ćoška na sopstveno oduševljenje, čak i kada bi staza vodila do ispred topa?
A šta ako se to drugo za kojim tragamo preobrazi u nepobedivu nakazu, fantoma koji nas juri kroz tamne hodnike, mračnu ulicu?
Ceci n'est pas une pipe, umetnik je kazao.
Ima istine iz naše vizure, pomisli Mario, a onda, možda je istinitije ono što ne vidimo.
Izvorno objavljeno u žurnalu Veber univerziteta, Zima 2000, tom 17.2. (Published in Weber State University Journal, Winter 2000, volume 17.2.)
Danas je plamen zahvatio nebo
Danas je plamen zahvatio nebo. Žar koji beše po rubu privlačio me strasnim rukopisom, i ja se osvrnuh da vidim ima li ikog u blizini s kim bih delio ovaj treptaj. Ti si otišla po kamilicu i rekla da se vraćaš. Ali to beše pre nekog vremena. Danas je plamen zahvatio nebo. Platno se prošaralo crvenim mastilom mojih reči. Po kosmosu je materija eksplodirala u prodiruće pramenove, na izvorištu narandžaste, da bi utonula u crni, tihi san. Razmišljao sam o medveđim kandžama na kori drveća. Razmišljao sam o lepršanju krila živine. Razmišljao sam o deci u snegu. Ti si otišla po kamilicu i rekla da se vraćaš. Ali to beše pre nekog vremena. Danas je plamen zahvatio nebo po ivicima mog sećanja. Uputio sam tegoban pogled ka zemlji iza plamena. Kroz njegovu četkicu moja se koža užarila, nova mimikrija. Razmišljao sam o osmehu koji koleba, licu iza muslina, iznenadnom crnilu što se razliva u savršenu argumentaciju. Razmišljao sam o rekama. Ti si otišla po kamilicu i rekla da se vraćaš. Ali to beše pre nekog vremena.
Izvorno objavljeno u Danas je plamen zahvatio nebo, zbirka pesama, Lulu.com (2021) Today The Sky Caught Fire: A collection of poems, ISBN-13: 978-1716266447
Smrt u džungli
Smrt često zađe u ovaj kraj: običan lupež, vreba iz lišća obojenog lica, traje niz ledenu kišu i čeka svež susret dok artiljerija ubrzava hod i srca. Senka što drhti zlosluti, mrtvilo u svakom šumu: derana sa strahom u očima videsmo kasno da se baca na tlo vezanog pojasom granata; zemlja u poderotinama, a pirinčana polja zasipamo novom kanonadom, sa oprezom u koraku, grize baruština, ili smrt silazi sa nebesa, dete sa zaverom i osmehom da prikrije nameru; a mrklina kroz vazduh buja u damarima natopljena krvlju ljudi na razbojništvima.
Izvorno objavljeno u Formalistu (Tom II, Izdanje 2, 2000) — finalista za Hauard Nemorov konkurs soneta. (Published in The Formalist (Volume II, Issue 2, 2000) — Finalist, Howard Nemorov sonnet competition.)
Lepa žena ušeta u sobu
ušeta kao udžbenik istorije noseći u prevoju svoje brade varljivu ravnotežu sveta: sve može voditi urušenju ili sačuvati diskurs i produžiti zauvek
raspredajući mogućnost istančanosti umetnik je pogledao ka njoj i zaboravio na svoje umetništvo; zanos na njenom licu je višnja na kremu, sunčev zrak kao dovoljan; pesnik usredsređen na sekstine, ali su rime i preciznost nepotrebne sada
kada sve pada u sen njenog poljupca utočište njene kose nudi sinkopu ushićenja
i slatke narandže postaju gorak zalogaj
mermer i boja konfete
opijenost harmonijom ka zatišju otkriva kroj kjaroskuro tragove u zametku svih primopredaja
sve je u pređi svetlo i tama podjednake
opasnost označuje svu tvrdnju svaki pokret u gluvoj noći
pesak, kad je hladan, mili od škorpiona
Izvorno objavljeno u Prizme i zvona, zbirka pesama, Lulu.com (2021) Prisms and Bells: A collection of poems, ISBN: 978-1716185922
Profiil je naše tajno ja. Malo poznato čak i nama samima. Linije koje opisuju naš unutrašnji život dolaze iz daljine ili dubine kosmosa. Koji je prvobitni crtač. Uzrok nastajanja slike samog sebe ili sveta koji ne možemo vidimo. Kao da uistinu možemo da vidimo nešto što jeste, a ne naše urođeno slepilo. Kao što možemo da znamo samo naše neznanje, tako možemo da vidimo samo ono što ne vidi, što ne može da se vidi. A koji liči na nas. Linije su simbolički prikaz naše svesti. Koje ponekad iscrtavaju naš profil. Nezemaljsko ja. Jer, mi smo svi deca oca neba i majke zemlje. Koje ne poznajemo dovoljno, iako su nam dali lice. Ne poznajući njih, nikada ne stižemo da upoznamo sebe. Jer on, bog, je početak.
Početak tvog profila koliko i mog.
Na ranim crtežima vidimo se uglavnom iz profila. Sa strane. Onaj koga vidimo ne vidi nas. Ni iz profila. Videti čoveka koji sanja, znači videti ko je on. Ne tek iz profila. Ja sanjam da sam crtač. Koga je nepoznati uhvatio na spavanju.
Ali uvek postoji problem prevoda. Verovatno ni ja nisam najbolji prevodilac. Ali možda imam moć da navedem pažljivog na trag. Trag koji vodi do početka. Pratećii liniju vodilju. Koja ocrtava profil tvog lika gotovo zaboravljenog. Otac nebo i majka zemlja se zagonetno osmehuju.
Zar ne vidite? Odavde sa vašeg osvetljenog prozora.
Možda uskoro postane neophodno da ugasite svetlost.
Jer neki među ljudima imaju moć da bude u tami ovog sveta. Zbog neumešnog prevoda, vide se najčešće kao opasnost u procesu prilagođavanja na ovaj svet.
Linija koja se umnožila u linije, zatrudnela i počela da crta mapu ovog sveta koji je sećanje na onaj svet. Zato što je crtež jači od crtača. Kao što je profil jači od anfasa. A Kosmos je jači od zemlje. Pre svega po broju pitanja koja nam neprestano postavlja. Ne mogu, ne umem da mu uteknem. Zato sam osuđen da crtam dok pišem, i vice versa. Da se igram u bezmerju. I da igrom stvaram, izmišljam nove igre.
Nove profile.
Nove zagonetke.
Privide smisla.
Jer ako je profil profil zato što je anfas anfas, onda ne postoji ni profil ni anfas.
Profil vidi delimično, kao što i mi njega vidimo delimično.
Možemo znati samo naše neznanje; možemo videti samo naše slepilo.
Crtežom se sećamo bezmerja iz kog smo potekli.
U njemu je oduvek više pitanja nego odgovora.
Nemamo oslonca.
Odgovori su prividi oslonca.
Ponekad lepi, kao u crtežu (i crtežom) koji iscrtava vaš profil.
*
Zavodljivo lepe i meke linije profila žene jesu one koje najviše volim, u senzualnosti erotizma razumevanja lepog, u prvom jeziku, crtežu, kao u ženskom profilu koji odslikava njenu unutrašnjost. Njeno stvarno ja od kojeg je možda pokušala da pobegne u neko drugo ja, možda komplementarno ili antagonističko prvom ja. Ali ono je i dalje uporno prati, ako nigde drudge u njenom snu. Ili dok piše, ili dok crta, ili dok slika. Ako nekad upadne u takvu klopku smisla. Deteta u njoj koje se rita nogama, ili mlatara rućicama, kao da je uvek trudna, kao da je uvek nešto neobjašnjivo boli. Možda njen neobjašnjivi, zagonetni profil izvučen linijama kosmosa, koji je neprestano pita ko si ti, odakle si i zašto, što je verovatno jedino filozofsko pitanje. Zašto ne možeš da vidiš svoj profil. Lice bez maske. Bez odežde socijalne.
ZELENA
Stvarno ne znam koja je to boja grada koja obuhvata sve boje. Ali znam da sam zaustio da kažem siva. Kod mene, na mojim strip tablama kao i na ilustracijama, ta boja je pretežno zelena. Ali ne baš zelena. To jest, liči na zelenu. Grad, kao i svaki grad svakako nije zelengrad. Ali ja ga bojim u neku sličnu boju da bih mogao da ga lakše podnesem. Supotstavljam se dominaciji boje betona, čelika i plastike. Pravih linija povučenih lenjirom, naravno. Kao da je to nešto sasvim razumljivo i prirodno. Na svaki način se suprotstavljam dominaciji grada, to jest provincije. Dominaciji provincijalizma i malograđanštine. Sveopšteg slepila i duhovne pospanosti prosečnog građanina. Dominaciji osredjaka i osrednjosti, kojih je pun Novi Sad. Bivši grad kulture. Kao da je to nekada uistinu bio. Jer, iako ne živim baš u Novom Sadu, več šesnaest kilometara dalje u mestu poznatom po proizvodnji kancera, to jest, cementa, crtam i pišem priče (do danas sam stvorio oko 500 priča, odnosno kraćih strip priča), koje se odigravaju u gradu koji nikada nije bio grad kulture. Ponekad samo pišem, kao ovom prilikom.
Uvek se vidi da se te priče ne događaju u velikom gradu, metropoli, više se događaju u provinciji koja se zove Smrdigrad, jer Novi Sad baš smrdi na laž i pospanost. Duhovnu, intelektualnu, moralno-etičku, estetsku… kao i svaku drugu.
Koja boja grada bi ovde bila najpriličnija? Svakako to nije zelena. Smirujuće zelena.
Moje priče se događaju u gradu koji ne postoji stvarno, pa ipak nema stvarnijeg i ružnijeg grada. Ne zbog boja koliko zbog onoga čime zrači. Kao i zbog distnce.
Kao što neki čovek zrači plemenitošću i dubinom ne tek autentične misli, već najpre, prisustvom svoje autentične duše, duševnog sklopa, tako ovaj grad o kome ovde govorim, zrači hladnoćom i pritvornošću usamljeno-otuđenih vičnih poslušnosti ili podobnosti.
Svaki grad je priča o njegovim stanovnicima, ili zatočenicima. Zatočenicima poslušno-podobnih silama donjim koliko i silama gornjim. Za kreativno stvaranje i mišljenje ovde nikada nije bilo mesta. Pogotovo u sferi stripa. Znate – onoj fusnoti kulture koja je fusnota društvena, dakako. Predvidljivi automati koji nesvesni hodaju ulicama s namerom da stignu ili na posao ili u školu ili na fakultet ili na stadion ili… Samo bogataši, bivša aristokratija, nema cilj. Ona se šeta, nalik starogrčkom peripatetičaru. Mada su, usuštini, odavno bili vrlo daleko od njih. Kao što bi bili i danas da su među živima.
Pored slike predvidljivih automata koji nikada nisu došli do sebe, kakva bi bila boja zvuka mašina na točkove i drugih mašina? Ali ja ne preslikavam stvarnost i ne volim boju te stvarnosti. I ne mislim da je preslikavanje stvarnosti umetnost. To već obznanjuje fotografija, film i telvizija, o užasa! Ne baš, rekli biste vi. Ali to vaše i njihovo „ne baš“ je za mene „baš“. Hoću da kažem, i to je ipak još uvek preslikavanje. I baš. I još uvek. I baš. To jest, nema tu dovoljne distance od takozvane bučne, ružne i teško podnošljive stvarnosti. Uspeh tehnike i tehnologije je upravo u toj sličnosti, nepodnošljivoj sličnosti sa satvarnim. I masovnim. Inače bi bila, kao i pre nastanka medija, prilična doza lične domišljatosti. Kao prilikom čitanja književnog dela ili poezije ili posmatranja sikarskog dela u nekoj likovnoj tehnici. Ili kao u slučaju čitanja strip-priče. Srećom, u sveopštoj nesreći po ljudski rod, tehničko-tehnološka sredstva su izumela, mada ne baš izumela, jer nisu ona posredstvom ljudskih ruku i moći izumevanja, izumela ništa. Samo su se nadovezala na prethodna nadovezivanja ili kalemljenja, i tako su sebe sama stvorila. Izumevane izuma je po tom principu, popularno još od srednjeg veka. Još od pećinskiog doba.
Čovek sam, dakle, izumevam. Zar da budem samo čovek? Da, budi samo ono što jesi, govorili su mudraci i sveci, proroci i vidovnjaci vekovima čoveku. Ali…
Pojedinci značajni u kulturi nisu bili značajni pojedinci u društvenom poretku. „Doba gomila“ je nastupilo mnogo ranije od vremena pronalaska vakcine i penicilina, Gospodine Le Bon. Ne želim da preslikavam prevlast doba gomila ili čopora ili stada. U svakom slučaju, ne u bojama gomile. Ja sam umetnik stripa, nisam televizija ili film ili fotografija, naročito ne digitalna. Ja posmatram sa distance koja je nužna, ako želimo da dobro vidimo.
I zato sve bojim u zeleno.
Ili boju sličnu zelenoj.
Pišem i slikam ono što ne postoji.
Ali nisam baš siguran u to.
A vi?
*
Koja je to boja grada koja obuhvata sve boje grada?
Zaustih da kažem siva, ali… možda je to ipak crna. U svakom slučaju ta boja svakako nije zelena, kojom ja bojim svoje crteže. Suviše je lepa i smirujuća za grad koji je naročito bučan i tužan i hladan. I najpre grad laži i odsustva kreativnog, lucidnog razumevanja života. U kome bi kultura trebalo da bude ono što jeste: vladavina umetnosti nad životom, što je poznata misao Fridriha Ničea.
Ali oni koji preslikavaju stvarnost su mnogo aktuelniji. Naročito mediji na čelu sa televizijom. Preslikavaju samim svojim tehnlčkim svojstvima, pa još iskrivljeno. Istina je, ne samo za njih, neisplativa. Ali ja sam umetnik. Umetnik stripa, tačnije. Što danas, pored filma, televizije ili mnogo pošrovanje književnosti, malo koga zanima.
Zašto da čitam strip kad imam film, pitao me je pre nekoliko godina jedan konobar. Neizgovoreno pitanje lebdi nad glavama svih, obožavalaca stripa, koliko i onih koji o stripu nikada nisu razmišljali. Zašto da čitam strip…? Zato što strip uglavnom ne preslikava stvarnost. Ne svodi se na informisanje i zabavu za mase. Strip priča priče, mašta, sanja i razmišlja, dakako kritički. Njegova estetika je svojstvena samo njemu. Ako ne možemo da je vidimo, to nije problem stripa. Ne možemo, ili ne umemo. Strip može biti umetnost (ako znamo šta je umetnost), jer sve može biti umetnost. Zato što ništa nije umetnost, ako čovek koji stvara nije umetnik. I, pre svega, zato što imaginira stvarnost sličnu našoj i traži ili čak zahteva saučesnika, čitaoca-saučesnika u procesu čitanja u kome se delo još stvara. U kome delo tek nešto pita čitaoca.
Ali ja nisam televizija ili film, ja sam umetnik stripa. I kao takav postavljam pitanja ne samo sebi, već i onom koji me sa iskrenim zanimanjem prelistava. Ne preslikavam stvarnost, pa još lažno. I zato grad bojim u zeleno. Mada to nije zelena zelena, to jest čista zelena. Ima tu i plave, žute, crvene i drugih boja. Ali rezultat je približno zelenkast. Možda zato što volim da oponiram postojećem i datom, s kojim se nikako ne slažem i ne rezumem. Zato je moj svet stripa nalik svetu u kome moramo da živimo i umiremo.
Slobodan sam da kritički mislim svet i ljude u njemu. Jer imam potrebu da saznajem. Zato ne sledim već zacrtane puteve ili odgovore. Ne sledim, ne preslikavam i precrtavam.
„Sam u sebi samom, moći ću najzad da stvorim svoj svemir. U pomoć“, kaže Filip Kirval u romanu „Čovek naopako“. To kažem i ja. Na svoj strip zelenkast način, u zbirci labavo povezanih priča „Sveti duh i voda“ (2014.)
NI CRNO NI BELO
Trupe Crnog ubedljivo su porazile trupe Belog zahvaljujući iznenadnoj, brzoj, akciji na brdu iznad planine K. Ali, pre svega, mnogo bolje naoružanim trupama pod komandom generala B. Napad je usledio u ranim jutarnjim satim… Akcija je bila dugo planirana… donela je velike gubitke… ili kako je već opisano u knjigama istorije… Ratovi se vode zbog teritorije, ili zbog nacionalne časti, novca, ili, najpre, ni zbog čega posebno. Reč je, zapravo – o tradiciji. Oni su uvek, naizgled, geopolitičke prirode. Naizgled. Reč je tu o tradiciji održavanja igre privida.
*
Aleks Toth
Ako je crno crno zato što je belo belo, onda ni crno nije crno ni belo nije belo.
Ono što postoji je privid postojanja.
U tom prividu postojanja neki među ljudskim rodom crtaju strip pretežno za pare. Crno-beli strip, naravno.
Aleks Tot je bio jedan od najboljih u tom pravcu.
Nije važan tekst, važno je samo da pevačica dobro izgleda i da ima lep glas. Nije važan scenario, važno je samo da je crtač virtuozan iluzionista.
Strip standardi su se menjali tokom vremena u istoriji stripa. Američki strip standardi, dakako. Amerikanizovani Evropljani, pre svega oni Belgijske provenijencije imali su svoju interpretaciju ili odgovor na dominaciju američkog novinskog stripa koji je igrao ulogu zabavnog dodataka u Američkoj dnevnoj štampi. Strip je tu bio samo zanat, veština i posao. A umetnost je kultura koja ne stanuje tamo gde je strip (comics).
Dragi čitaoče, ako želiš najpre crtanu zabavu za decu i odrasle, za dete u tebi, tu smo mi crtači stripa. Ako, pak, želiš sa se prosvećuješ, obrazuješ i razmišljaš, tu je, pre svega, književnost i pisana reč – bila je poruka američkog strip-establišmenta. Koju su, sasvim nekritički, prihvatili crtači i scenaristi u većem delu Evrope i sveta. Poruku koju su crtači i scenaristi, nekritički, raznosili, i još je raznose, po većem delu sveta. Virtuoznost, virtuoznost, virtuoznost, najpre ona grafiička i šta ćeš više, čitaoče koji gledaš filmove, razume se. Jer strip je ipak zahtevniji, pogotovo vrstan strip. Ako umeš da raspoznaš vrtstan strip. A ne umeš. Jer te niko nije tome učio. Tom znanju tog znanja. To nije posao urednika. To nije posao malobrojnih kriičara. To nije posao autora stripa. Ako autori stripa danas još postoje. To je posao slobodnih strelaca.
Budući da novac uvek zahteva kompromis. I to ne samo jedan, autori su očekivano prodavali sebe zarad imidža profesionalniog crtača stripa. Postali su tek zanatlije. Ne mislioci, zaboga, čiji nosioci su i danas pisci. Koji govore o najvažanijim društveno istorijskim temama pa i onim metafizičkog obličja.
A metafizika je poput apejrona (starogrčki apeiron). Sveprisutna i neuhvatljiva. Prisutna čak i u pojmu cnog i belog. Koje autori koji nisu autori koriste kao što se koristi odeća ili obuća. Sredstvo da se kaže, mada ne želi baš to da se kaže, da smo svi od privida i da se prividu vraćamo.
Jer ako je crno crno zato što je belo belo onda ne postoji ne crno ni belo. Svi ratovi se vode zbog privida pravde ili nepravde, dobra ili zla, istine ili laži.
Ako sam ja ja zato što si ti ti, onda ne postojim ni ja ni ti.
Ali postoji igra privida koju možemo da crtamo i o kojoj možemo da pišemo.
Ostajući u nastvcima unutar igre privida. U kojoj ne postoji ono što izgleda da jedino postoji – crno i belo.
Nasmejan se lakše umire. Antonio Munjoz i njegov scenarista Sampajo kažu da crno može bii još crnje, a belo još belje.
Ekspresivno viđenje je kod njih esencijalno. Nigde svuda omiljenog carstva kiča. Jer umetnost je obično kič.
Zato im tiraži nikada nisu bili na zavidnoj visini. Dobar ukus nikada nije bio omasovljen.
Strip, suštinski, nkada nije masovna kultura.
Ali jeste tako izgledalo. Kao što danas, u vremenu digtalne dominacije, izgleda da je strip muzejski eksponat.
Romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića.
Nakon Angorske bitke 1402. godine Stefan Lazarević je u Konstantinopolju postao despot. Po dobijanju titule, otputovao je na Lezbos, gde se verio sa ćerkom gospodara ovog ostrva Jelenom Gatiluzio. Dalja sudbina ove dame plemenitog roda nije sasvim razjašnjena. Ovo je priča o njoj, slobodoumnoj, hrabroj ženi i prati je od sunčanog grčkog ostrva, preko Kruševca, te misterioznog Beograda, koji u to vreme postaje prestonica, pa sve do manastira Pavlovac i Manasija.
„Srbija se posle Kosovskog boja uzdigla zahvaljujući despotu Stefanu. On nije bio samo vešt i prosvećen vladar, izuzetan diplomata nego i veliki ratnik. Priča o Jeleni Gatiluzio, njegovoj supruzi, predstavlja izvanredno krstarenje kroz srpsku srednjovekovnu istoriju. Autorka nas pored dalekih predela vodi i u dubinu srca glavne junakinje, gde se prepliću različita osećanja kojima će se čitaoci rado prepustiti.“ – Slaviša Pavlović
„Volim kada pisac stavi ogledalo ispred sebe, dugo posmatra svoj odraz u njemu i kaže: ‘Vreme heroja još nije prošlo.’ Junaci Ane Atanasković ulaze u borbu bez razmišljanja o pobedi. Jelena Gatiluzio i despot Stefan Lazarević ne traže pomilovanje – ljubavi to ne treba.“ – Branislav Janković
„Pripovedajući o ljubavi i lepoti života Jelene Gatiluzio sa ostrva Lezbos, Ana Atanasković je odškrinula vrata izmaštane riznice. Zapis ‘kad se gospodin despot ženjaše’ podsticajni je element ovog romana da fikcijski, imaginativno i sugestivno oživi istorijsko, mitološko i mistično.“ – Nebojša Lapčević
„Prošlo je godinu dana od moje žive smrti do prve prilike da ostvarim svoju nameru da otključam muževljevo srce i inspirišem ga na bliskost. Često je izbivao u Beogradu, nadgledao je sa avalskim vojvodom građenje dvora i bedema, a ja sam ostajala u Kruševcu Nije se odvajao od Rada Neimara. Žigmund mu je dao titulu rascis nostrum regnum i odrešene ruke. Oživljavao je grad iz pepela i zapuštenosti. Ili, kada bi došao na dvor, išao je u lov ili u pregovore sa Žigmundovim izaslanicima. Retko sam ga viđala. Kada bismo se sreli u ložnici, govorio bi mi da sam još uvek slaba i bleda i da će me štedeti. Bila sam, doista, slaba nekoliko meseci. U nekim trenucima mi je izgledalo da sam od njega izgubila i ono malo što sam dobila, čak i njegove poglede. Promena se desila po preseljenju u Beograd. Kada sam doputovala sa svitom, sačekao me je na uzvišici pokazujući radosno ka spoju dveju reka: „Sagradio sam nam dvor na starom romejskom kastelu. Pogledaj veličanstvenost u božjem darovanju! Ne postoji lepše mesto od davnina!“
Belgrado. Veza Save i Dunava je uzburkala moju krv. Sa uzvišice na kojoj su neimari ukrašavali dvor nisam čula talase, niti sam osećala miris mulja, ali u spoju je bilo nešto magično, i mirno i nemirno u isto vreme. Sava kao da se nećkala da utopi svoju brzinu u široku šaku Dunava, a njemu kao da je bilo svejedno da li ona hoće ili neće da mu priđe, ali lagao je Dunav, koji je dolazio iz Ugarske, vapio je da Sava svojim sitnijim talasima prodre ispod njegovog stomaka da bi je oplodio.“
ali starica kaže da je bolja kuća vriske nego kuća ćutnje. Nema šta da prodiše, ovde, nema šta da, ozvezdi. Iz ćutnje se gnezde odlasci i svelost biva mutna. Sve ce pući, a zrak neće ući. Ti samo zalud ćuti,
progutaj izniklo semenje,
kolevke iz zidova okrečenih stoput zaljuljace se, a ti samo ćuti,
jer ćutnja nije što i tišina.
Predmeti su mirni kada je tišina. Zemljotres ih potresa kada je ćutnja.
Brzaci ispuštenih tonova nisu deo simfonija nit tričarija.
Bude li jedno dete uzidano plačom iskorenilo tvoj jezik jamstvovan ćutnji,
ti ćeš morati aždaju nahraniti - tišina nema šta da kaže, ali zato ćutnja ima.
Могла би да не разбацујеш оволико, праснула је нова служавка.
Девојка није лења, него плаховита и изразито педантна. Једна од оних којима не можеш угодити. Немир јој је уцртан у угловима усана, сувише обешеним за младу доб, има га у сваком покрету, чак и у начину на који прелази погледом по расутом накиту и скупој одећи на поду.
Е, да су мени овако лепе ствари…
Немаш појма како би ти брзо додијале, желела је да одговори. А ни боравак у мојој кожи није премија, било јој је на врх језика. Ипак, уздржала се. Мала мрзовољница неће разумети. Млада је и бесна, зато се тако јасно чује њен глас. Уши јој је пробила током кратког службовања, а камо пусте среће да мора слушати једино њу! Зар није колико јуче, усред градске гужве, чула како таксиста сочно псује искључене семафоре, иако човек није отворио уста? Нису јој промакле отровне мисли продавачица у парфимерији. Чистачев плач без суза. И она дечурлија на игралишту. Клинци су, може бити, стварно дизали грају. Можда јесу. Али, беба није имала ни целу годиницу, не би умела да изговори све што јој је рекла. Бебе су јој увек биле најприступачније.
“Неће флашицу“, тумачила је мајкама. “Само је усправите да гледа свет.“
“Ах, како ви умете са децом!“, узвраћале су жене. “Бићете дивна мајка.“
На хвале је одговарала горким смешком. Знала је да неће рађати, баш као што је знала да не уме са децом нити са људима уопште. Да је умела, вероватно не би таворила у овој великој ружној кући, коју је њен муж подигао као споменик за живота – самоме себи. Отишла би далеко, било где. Урадила би нешто са остатком живота. Просто би отворила врата и пошла. Или би, напротив, лепо искористила положај занемарене украс-супруге новог богаташа. Њена узица није била кратка. Муж би јој многу жељу испунио, само да му није стално пред очима. Али, ето, није умела. Ни толико.
Њена неумешност се управо откри и пред новом, нервозном служавком.
“Тај шал вам дивно пристаје! Не враћајте га у комоду, боље погледајте како иде уз вашу косу и ваш тен!“
Девојка није стигла да се побуни, а већ јој је читаво једно кашмирско богатство било око врата.
“Лепо, зар не?“
Није одговорила – ни речју ни у мислима. Зурила је, сва збуњена, у штркљасту фигуру у огледалу, уденуту у огромни кашмирски шал.
“Волела бих да га задржите. Давно сам добила тај шал, а само се повлачи по комодама и орманима. Алергична сам на материјал.“
Кашмирску алергију је измислила ту, на лицу места. Знала је да девојка неће поверовати, мало се стидела, али је порив да дарује и другог обрадује надвладао. Служавки је лице буктало, чак су јој и уши биле црвене. Па да… Подређени морају научити да свој положај примају као нешто природно. Умиљавање онима који нас дворе, дружење и давање поклона једнако је наопако као и злостављање. У извесном смислу то јесте злостављање, вређање слуге у његовом поносу. А ниједно биће не треба вређати у његовом поносу. Овако ју је учио муж, у давно време кад ју је још примећивао и тежио да је себи прилагоди. А он је баш умео да заповеда, био је рођени деспот. Она никад није научила да слуша. Зато му није била добра жена.
И не само да га није слушала, заправо га није ни чула. Њега јединог. Често се питала како ли звучињен муж. Да ли би му познала глас? Кратко доба првог заноса и блискости било им је веома тихо, најтише у њеном животу. Тад је тишину сматрала за привилегију љубави, веровала је да јој је срећа одузела слух. Напокон сама са собом, враћена себи, славила је живот и своја осећања.
А онда, у неком часу, не би умела да каже тачно кад нити како, делеки шум се претворио у шапат, шапат у жамор, жамор у вику, писку и одвратно крештање; бујица туђег добра и зла поново јој је била у ушима. Велика чегртаљка се покренула и чинило се да више неће стати. Ипак никад, па ни тад, није чула његов глас.
*
“Ми то зовемо шубови, те акутне нападе болести“, објашњавала јој је симпатична докторка младог лица испод сасвим беле косе. Њена лекарка. Жена са штапом.
“Они пролазе … као што су вама минуле главобоље и замућење вида. У почетку нису тешки, мада никад не знамо шта ће нам оставити.“
Узврпољила се у столици насупрот лакарки, фиксирајући погледом метални штап за ходање.
“Али, није све тако црно… Ја сам први напад имала у шеснаестој, а још сам, као што видите, на својим ногама. Штап је ту више онако…“
Лекарка се осмехује. Неће јој, наравно, причати о мучном раздобљу од пре пет или шест година када месецима није могла да прима пацијенте ни да без помоћи устаје из кревета. Једном помоћ није стигла на време, па се упишкила. Муњевито потискује ту успомену. Гура је далеко, што дубље у мрак, у ништа. Нагиње се и тишим гласом, који би требало да пародира поверавање, вели:
“Сваком понекад добро дође штап.“
Пита чиме лепотице попут ње растерују удвараче. Просипа и друге медицинарске, нимало смешне шале, од оних што служе за опуштање болесника.
Слабо је пратила, углавном зато што је све време слушала друго, оно што се боље чује и више пристаје уз тугу у лекаркиним очима. И сама је била тужна. Сањарила је о девојчици која, након сазнања да болује од неизлечиве болести, вредно студира медицину, сања да ће можда управо она пронаћи лек којим ће спасити и себе и толике друге, а онда под теретом година и релапса болести полако попушта, прихвата да само примењује познате методе, теши и ублажава бол, да би се негде близу педестете радовала што је, ако ништа друго, још на својим ногама!
Добра јој је лакарка. Човечна, мила. Замало да јој открије како код њених шубова главобоља долази отуд што чује мисли других људи. Кад би имала макар пет минута тишине или, ако је пуно целих пет, онда минут или два! Тако је уморна, преуморна од бескрајног људског лапрдања.
Срећом, на време се зауставила. Лекарка је паметна и драга особа, али су њене још употребљиве ноге чврсто на земљи. Могла би је проследити психијатру зато што “чује гласове“. Не, не. Доста јој је ова болест, зар да буде и луда?
После прегледа је напустила зграду Удружења оболелих од мултипле склерозе, у којој су портир, социјални радник, оба дефектолога и неколико оболелих били смртно заљубљени у њу. Прошла је кроз парк, препешачила неколико улица и нехотице се зауставила испред позоришта. Травијата. У осам сати. Управо вечерас. Сетила се речи певачице, које је прочитала у часопису: “Кад год покушавам да се уживим у Виолету, помислим како болесне блуднице нису на цени.“
Истина је, нису.
Годинама није слушала Травијату, све је заборавила. Муж јој се није дао одвући на оперу. Ни за живу главу. Никада. Чак ни у нежној праисторији њихових односа, пре но што је пожелео да је учини делом личног комфора, кад још није марио за било какве олакшице или удобности, него се трудио да се допадне и да освоји. Њу и свет, све.
Дуго није слушала никакву музику. Увек би је надгласале речи, такозване мисли. Речи, речи! Безбројне и бесмислене, туђе. Наметљиве речи које јој нису дале да се посвети себи, властитим мислима и осећањима. А што се дуже у себе загледала, то јој се јасније указивало да помоћ треба тражити код онога ко јој је већ помогао. Само један човек је успео да јој приушти потпуни мук: њен муж.
*
Код куће је већ на вратима чула да је “она нова“ нестала.
Цео дан је радила без предаха, све је очистила, а онда се спаковала и пошла. Ником није рекла куда нити зашто одлази. Само је покупила своје ствари. Све осим једне.
Госпођа се непријатно тргла, мада не и изненадила, када је на комоди у спаваћој соби нашла уредно сложен кашмирски шал. Опет је помислила на мужа: зашто јој је тако тешко да га послуша, пошто је готово увек у праву? Одакле толики пркос у њој? Зашто га више нимало не воли? Један овлашни поглед на његово гломазно тело и црвено, огрубело лице, под којим се отегао подваљак, открива да то није човек у ког се заљубила. Од даљег загледања је зазирала, слутећи да ће добити све одговоре.
Згртање пара га, свакако, није оплеменило. Рођен у забити, као син и унук сељака, никад се није могао похвалити манирима, али му је жеља да успе својевремено давала извесну оштру одмереност, управо онакву каква се њој допадала. Оштрица је и касније остала, док одмерености не беше ни у траговима. Поготово када је у близини била она или неко од људи које, попут послуге, није сматрао значајним. Сви ти људи су, за разлику од ње, скоројевићку бахатост веома добро подносили. Нова служавка, на пример. Немарно је примао њену пажњу. Никад је није у очи погледао. Није јој рекао лепу реч нити јој се непосредно обратио. А исто тако је могао и праскати, псовати је и бити колико воли груб према њој!
Сећање на одбеглу девојку запљуснуло ју је новим таласом срама. Јадно дете! Отишла је без речи и без плате за текући месец, само да се избави од понижења.
Можда се треба на њу угледати. Она, такозвана господарица, треба да иде – из куће и из његовог живота. Ускоро ће бити само терет, а можда ни пре није била друго… Ствар. Као онај шал од кашмира. Лепа, скупа и некорисна. Зашто га није кочила, зашто није бар покушала да утиче на њега? Заветовала му се на љубав у добру и злу. Наравно да је и она одговорна за његов преображај.
Код те мисли велики доберман, који јој је дремао под ногама, подиже уши и лану према отвореном прозору. У собу је улетела тамна лептирица и узвртела се око њене главе. Није вредело што је подигла руку и неколико пута замахнула. Лептирица је остала упорна. На крају је слетела на шал у њеном крилу и значајно подигла главу.
Хоћеш нешто да ми кажеш? Зар и ти?
Мали створ залепета крилима. Гледано под одређеним углом, крила лептирице су обликовала два црна срца. Морала је да се насмеје својој сентименталности.
Шта велиш, само ја могу да му помогнем, баш као што је он једини који може да помогне мени? Љубав ће нас спасити, ха, ха! Љубав ће спасити обоје, и њега и мене. Фино… Ама, зашто њега?! Од чега?
Пошто није добила одговор, подигла је шал и истресла га је на прозору.
*
Муж јој је, као и обично, стигао кући тек на вечеру. Дане је проводио у граду. Куповао је и препродавао или се, како је сумњала, занимао разним нечистим пословима.
Свој долазак је најавио са улице, помамним стискањем сирене у аутомобилу, и наставио је да труби док год му нису раскрилили капију. Ушао је аутом у двориште, све забљеснуо фаровима и тад се могло видети ко је господар куће и прави газда. Обе собарице, доброћудна стара и пргава млада, баштован, кувар, његов лични асистент и његов пас – сви су били на вратима.
Седела је сама за постављеним столом и по други пут тог дана уживала у тишини.
Он је брзо, вероватно право из гараже, дошао у трпезарију. Успут је збацио капут и оставио га у ходнику, тако да је пред њу изашао у изгужваној кошуљи, полуиспасан, са благо олабављеном краватом. Иако је носио само најскупље, ручно пране кошуље и одела шивена по мери, увек је деловао неуредно. Као да је те фине ствари скинуо са туђег конопца и навукао их на себе у мраку што је, на извесни начин, била истина.
Истина је, додуше, била и то да није марио нити сматрао за потребно да се под својим кровом и пред својом женом узнемирава због изгледа.
“Гладан сам, је ли готово?“, питао је баш као и сваке вечери.
Није чекао да му се одговори, подразумева се да јело за њега мора бити спремно; ово реторичко питање му је било попут обредних речи. Тим речима је почињала и уједно се завршавала сва свечаност обреда-обеда. Чим би их изговорио, господар куће се спуштао за сто и узимао да ждере. Имао је апетит физичког радника. То је једино што се може рећи, а да не буде тешка увреда за све физикалце или све двоношце, ако ћемо право. Сркао је, гутао, глодао, кидао храну рукама и зубима као да му је последње. Она је обично избегавала да га погледа и то није било тешко, будући да ни он није гледао у њу нити се трудио да заподене разговор.
И сада се потпуно предао храни. Левицом је обгрлио тањир и надвио се над хрпом недопеченог меса. Мало крвавог, какво је највише волео.
“Одавно желим нешто да ти кажем“, почела је.
Са његовог краја стола допрло је подстицајно… није могла да каже тачно шта, рецимо грготање које је њој зазвучало као “хајде реци“.
“Не волим те, не знам да ли сам те икад волела… Нисам те познавала када сам се удала.“
Ћутао је, сласно обузет црвенкастим ребарцима.
“Ни ти за мене баш не мариш, зар не?“
Испустио је нови звук, али овога пута није била тако сигурна у погледу значења.
“Не могу да те поднесем! … Погледај се, права си животиња. Како само једеш, као из валова!“
Није се узбудио, још мање постидео. Наставио је да секутићима обрађује јагњећу кост. Она га је гледала и гледала. Неће устукнути. Неће се склонити нити ће гадљиво оборити поглед, таман кад би лично клао и черечио јагањце ту, пред њеним очима.
“Ти и не знаш, не примећујеш… А ја не могу више овако! Озбиљно сам болесна… Ама, хоћеш ли оставити ту кост?!“
Није оставио. Жвакао је и мирно посматрао како жену обузима гнев. Није ни трепнуо кад је скочила, пришла му и маникираним ноктима извукла из његове чељусти готово полирано ребарце.
“Имам ли твоју пажњу сада?“
Загледао се у њу.
“Да ли уопште чујеш шта ти говорим, слушаш ли иког, ало проклета?!“
Чуо је.
И она је, напокон, могла да чује њега. Усне су му биле непомичне. Оштри, увек гладни зуби претеће искежени. А из полумрака у ком је седео долазило је тихо, непријатељско режање.
ТАКО ЈЕ МОРАЛО БИТИ
Благо вечерње сунце провлачило се кроз пукотине на дотрајалим капцима службеног стана за инжењере у Смедереву. Убоги собичак на тренутак сину јарким бојама, а један несташни зрак паде на високо чело, клизну низ наборе цицане хаљине ка шаци, огрубелој од домаћих послова, помилова длан и згасну на цедуљи, коју је млада жена држала међу прстима.
’’Зар је овако морало бити?’’, пламтела су сурова слова. Горела су љубомором, пекла тихом ватром незаборава. Драга их још једном окрзну погледом, па сави цедуљу и врати је међу листове молитвеника. Зар је тако морало бити? Питање које је претурала у мислима целе три године, од прве брачне ноћи до садашњих самотних удовичких бдења, једнако не налазећи одговора. Пет кратких речи и крупни знак питања као прекор и осуда, можда вапај сломљеног срца или мирење са неминовношћу растанка. Писао јој је без жеље да му се одговори, у то је макар била сигурна.
На дан венчања, тек што је окончан обред у Саборној цркви у Београду, крај скута јој се нашао дечак са букетом жутих ружа у рукама. Поздрав за младенку од незнаног дародавца. Унутар фине хартије, у сплету трња, ушушкана под мирисним латицама, чекала је управо ова цедуља. Богданов рукопис! Одмах је на њега помислила, болно срећна што је памти и бескрајно жалосна што је тако лако другом оставља. Е, да је нешто раније поставио другачије питање! Не би се премишљала око одговора. Или ипак би?
Рођена у имућној породици, ненавикнута на овоземаљске бриге, није ни сањала да ће се њихове прилике преко ноћи променити тако да се од ње, мезимице, тражи да их добром удајом помогне. Отац јој је нагло свенуо. Гледао је тужно, оком старог и слабог човека. Наредбу би још и могла да одбије, али молбу… А ту су и деца. Сестра, мала браћа. Да ли је Богдан увиђао да неће бити срећна ако им окрене леђа? Како да заборави на њих?
Одлучила је да се не препушта сентименталности. Биће попут Стендаловог Жилијена Сорела, али чвршћа и опрезнија. Неће се освртати, неће скривати свог ’’Наполеона’’. Богданову цедуљу није бацила, али током невеселог брачног живота није себи пуштала да уздише над њом. Данас јој је, први пут од венчања, била у рукама.
Инжењер Светозар Машин није деловао горе од осталих младожења. Углађен господин, њој туђ и одбојан. Незанимљив као сви мушкарци, сви осим њеног Богдана.
Ипак, одржала је реч дату у Саборној цркви и ћутала је годинама.А колико му је писама у машти написала! Јадала се, поверавала, малчице кокетирала. Нека би насловила са ’’једини пијатељу’’, друга са ’’непрежаљени’’ или ’’душо моја драга’’. Ипак, ниједно није ставила на хартију, а камоли послала.
Сада би могла да му напише… све што јој падне на ум. Машина нема, одавно га је трава прекрила на гробљу Караул, у Петровцу на Млави. Сама је, сирота са удовичком пензијом, али слободна. Могла би поново да пише или да преводи. Ето, управо Богдана ће молити да јој пронађе посао. Новаца не претиче, а некада је солидно зарађивала од превода. Ваља платити дрва, вратити дугове бакалину. Одавно није куповала одећу; нема чарапа нити пристојних ципела. Како да изађе у свет?
Драга раскрили орман и стаде да студира хаљине. Понешто би се, уз мало дотеривања, јоште и могло употребити. Љубичаста тоалета од шуштаве свиле или ова модрозелена. Имала је уз њу кратки капут и шешир са велом, а уз љубичасту би пристајао црни шал.
Огрнула је шал преко домаће хаљине и утонула у раскош скупог предива. Завртела се око своје осе и застала пред огледалом, трепћући у неверици. Бледа удовица Машин стидљиво је устукнула пред узноситом лепотицом из отменог друштва.
Ипак, нелагоду је изазивао тај шал. Купила га је у Лесковцу, где је покојник кратко службовао, од продавачице старе одеће. Силно јој се допао, толико да је мужа лагала да је послат из модног салона у Београду. Машин није волео да му супруга пазари по старинарницама. Говорио је да нису сиротиња, па да се одевају у туђе, а заправо се ужасаво предмета који везују са незнанцима и њиховим ко зна каквим судбинама. За београдски салон је лако поверовао, јер се у провинцији ретко виђала тако елегантна ствар.
’’Имате краљевски укус’’, шапнула јој је продавачица.
Обично ласкање, празне трговачке речи, а Драга је ипак од њих протрнула. Упали образи и црне, очигледно мисирске очи продавачице сетили су је првог сусрета са тамом, пре много година. Успомене је вратише под црну шатру. Чула је пуцкетање ватре и загрцнула се од реског воња изнутрица. Сестра ју је наговорила да пођу код гатаре, одавно је то желела. А ова их је вребала и упорно дозивала: ’’Дођи, лепото, да ти изгатам кад ћеш се удати и да ли ћеш порода имати! Реци, слатка, ког ти срце љуби, не може бити да таква душица нема драгог! Шапни ми који је и ја ћу ти травку дати… другу да не погледа, само твој да је довека!’’
Драга је опазила како мрка рука спушта у сестрина недра смотуљак, али није могла чути шта јој жена поверава, тихо, на уво. Осетила је благу одвратност и страх, па ипак је искорачила пред гатару и питала:
’’А ја, хоћу ли се удати? Хоћу ли имати деце?’’
Чергарка ју је одмерила дугим погледом.
’’Два пута’’, рекла је.
’’Шта два? Два детета, мислиш? Само?’’
’’Два венца ћеш на главу ставити, ниједан за оног кога љубиш.’’
Драга је дрхтала. Чинило јој се да из најмрачнијих углова шатре бије студен која јој се свија око груди. Откуд два венца? Како?
’’А деца?’’
’’Деце не можеш имати… Осим од онога кога ти душа иште…’’
Ноге су јој отежале. Не сећа се како је изашла са вашаришта ни којим је путем трчала до куће. Гатарине речи није заборавила, а урезало јој се и усукано лице, демонске очи и промукли глас што долази из дубина, пригушен шумовима невидљивих светова.
Истим гласом јој је обратила препродавачица крпа у Лесковцу, чудна скитница која је са краја света дошла да пред одраслу и удату Драгу изложи своје сумњиво благо. Али, то није могла бити она. Налик јој је, готово иста, само што није остарила ни дан!
’’Шал је припадао краљици’’, говорила је. ’’Чувам га… тако дуго.’’
Зарезаће ми краљевску цену, помислила је Драга, спремна да одустане од куповине.
’’Чувам га за жену којој пристаје и сад видим да не треба даље тражити… Нашла сам вас. Не, не одбијајте. Не срамите се, то није поклон. Платићете кад дође час.’’
Смејурија, лудости и бапске приче! Зар се није у себи ругала Машину због сујеверног односа према туђим крпама? Ипак, било је тешко оставити тај шал. Драга је подигла руке и мрднула раменима као да ће га смакнути. Тај јој покрет донесе раздирући бол. Као да јој се нека нит кида у грудима. Напустила је старинарницу са шалом на леђима, готово несвесна шта је учинила. Па ни сада, након толико дана, не би могла са сигурношћу тврдити какву је погодбу прихватила.
Шал није носила. Није било прилике, а често јој се није дало ни да га погледа, те га је склањала дубоко у орман или на дно ковчега. Биће да ју је вечерас осоколило читање Богданових писмена. Да, то је! Мисао да ће му писати и можда га опет срести збрисала је нелагоду и страх.
Међутим, тек што је задовољним погледом обухватила своју фигуру у огледалу, зачу се куцање. Лагано, са великим размацима. То судбина удара на врата, као у Бетовеновој симфонији, покушала је да се нашали. Желела је да се притаји, кратко се премишљала, а онда је похрлила ка вратима. Са друге стране прага стајала је црна, сабласно мршава жена. Иста као у шатри из њеног детињства и нимало другачија од продавачице у Лесковцу.
’’Здраво да си, газдарице’’, рекла је. ’’Надам се да ниси заборавила дуг.’’
’’Нисам заборавила, а ти си бирала лош час.’’
Драга се усили за један тугаљив осмех.
’’Немам две паре у кеси. Могу понудити да скупа вечарамо, спремила сам цицвару, па ако ти је по вољи…’’
’’Нисам ја дошла да једем нити да седим за твојим асталом! А новци ме, као што знаш, уопште не привлаче. Платићеш оним што ти је у овом часу највредније!’’
Драга помисли да треба скинути шал и вратити јој га. Напокон, то је заиста била једина њена драгоценост, најскупљи предмет у бедном инжењерском стану.
’’Ти знаш шта је то’’, шапутала је придошлица гробним гласом, од кога су Драгу пролазили трнци. Шарала је очима по соби и на крају упрла прст ка молитвенику.
’’А шал, примаш ли га назад?’’
’’Скини га ако можеш!’’
Одјекнуо је демонски кикот, а Драга као у бунилу раствори молитвеник и међу листовима издвоји Богданову цедуљу. Зар могу другачије, говорила је себи, од почетка нисмо имали наде. Овако је морало бити!
Касније, пошто је остала сама у празном стану и похараној души, решила је да упали последњи патрљак свеће, те да ипак састави писмо за Богдана Поповића. Тражиће посао, па ко зна? Можда ће јој се посрећити. Нагнула се над хартијом и сигурним рукописом исписала: ’’Поштовани господине…’’
Ništa ne smrdi kao podzemna u Unkelu iz nje izlazim kao iz majke vapijuć vazduh i užasnuta jato časnih sestara zasmije se voz rumen ko stid oduva njihove nošnje moj jezik je raskošan na njemu otapam gvožđe i folnu kiselinu pitomim germanske idiome onda mislim na otadžbinu
nađem mjesto i kutim okolo sunčani obodi svaki dan je dan plodni svaki dan je dan plodni
IF I COULD TURN BACK TIME
svira u autu djeca pozadi su klonula od vrištanja gledam odjavnu špicu ljeta: otekle zglobove lučkog radnika galami kao da uvijek doziva nekog na drugoj obali
ruka mi je u torbi na hladnom grlu flaše ko na obaraču spremna da povučem kad nešto krene po zlu zato ćutimo sve dok vodene pejzaže ne zamijeni drveće u kosinama brda tada ćeš mi reći da potražim ključ od kuće gdje se spajamo ko floskule ko čast i zadovoljstvo u formalnom govoru
GODIŠNJICA
rastanimo se najprije možda nam ostane koji minut prisnosti
dosta je nas vrijeme izuvrtalo ovo je koja već godišnjica sjete
i srećno nam niko se još ovako nije nemao
ZA MOG PSA
spakujte kosti za mog psa on me hroptavo doziva napolju vjetar obmanjuje kese i njegov se lavež razliježe do groblja neka mu neko donese da jede ja usnuti moram sipajte vodu mom žednom psu njegova trka izdaje u bijesnoj bali put je lutanje vjetar ubrzava disanje sklonite s ceste mog mrtvog psa na kiši kvasa njegov leš ne stigoh da ga sahranim da je bar imao snage do mene da ga kostima svojim nahranim
PEPEO PEPELU
Isprobavam večernju usamljenost u uši svečano sjećanje ubadam i hladna stopala toplim u koracima unazad. Tamo su vrijeme i glava u utrci za gubljenje tamo je posljednja mladost posrnula; kupim je s poda i ljubim je. Vrata zaškripe jače što ih sporije otvaram i tu sam iznova, u borbi zidova sa mrtvima se sudaram. I noge mi se sapliću o inserte iz grijehova a usta puna smijeha i zujanja i bjesova. Treba mi malo vina da otvorim tu košnicu pa da prijateljima nazovem neke ljude što prošli su. Svjetlost se za mnom zaklapa bježim da me ne zakolje al’ male prolaze ostavljam kad opet poželim napolje da se slobode naotimam nevidljivu je stisnem u ruci; zamišljam tačno taj trenutak jer znam da život čine trenuci! Probijam zubima salo stvarnosti ušunjam se u zbilju debelu: vraćam se, nisam nikud ni otišla ja sebi, pepeo pepelu.
Marija Šuković Vučković (1993, Trebinje) provela je predmaturantsko doba u Gacku, a diplomirala knjževnost i teatrologiju na Filozofskom fakultetu u Palama. Autorka je dviju zbirki poezije, „Onostranost je prilika” (2019) i „Vitalnost mraka” (2023). Pjesme su joj zastupljene u više antologija, zbornika i portala, nagrađivana je za poetske i prozne radove. Tokom studija i života u Sarajevu bavi se radom u pozorišnoj i filmskoj industriji, piše za kulturno-umjetničke magazine, i radi u galeriji savremene umjetnosti. Trenutno živi u Rheinbreitbachu (Njemačka) i bavi se slikanjem. Ove 2024. godine je realizovana njena prva samostalna zložba pod nazivom „Neka meso ispašta” na dvije lokacije u Sarajevu.
Digla sam noge na stolicu. Odvojena od tla ja ne pripadam ovom životu. Držim čašu za vrat nežno sa dva prsta i ljuljuškam je u krugovima. Svetlost uranja u mrak kao život u smrt, polako. Bio si u pravu za ovu terasu, na nju staje samo jedno. Svetla se pale po okolnim zgradama, sećanja ne menjaju teksturu i ukus. Provlačim reči kroz ušice igle i gutam, postiđena artizmom svojih misli.
Vratio si se, rekla bih. Kvaka je škljocnula, izuo si cipele. Ostavila sam vrata terase odškrinuta i promaja vuče notu ustajale vode. Ceo dan si proveo na nogama. A meni je teško da odvojim pogled od ove slike, da skočim, zagrlim te, skuvam ti kafu, podsetim te da jedeš i da postojim – na terasi, na slikama, u našim glavama. Ovde me večeras nema onakve kakvu me voliš i kakve me se sećaš. Skrolujem, nadolazi ugljen-dioksid. Bane drži svoj zub između palca i kažiprsta. Maja se izdiže na prste da vidi bolje. (Kakav je to kez! Tvoj, bezvezni, bezazleni, ludački kez. Pa još krezav.) Usnama je napravila slovo o, oči ko dva klikera u podnožju ove čaše. Baš smo bili srećni.
Pitaš li se ti da li smo srećni samo na slikama? Neka druga ja i neki drugi ti. Tebe prepoznajem kao miris ove kuće kad se vratimo sa odmora. Topao si kao moje čarape za spavanje. Smeješ se što imam čarape za spavanje, ali kad ih navučem, to je kao da sam navukla tebe preko svih svojih poraza i glavobolja. Navučem ih kao roletne, zatvorim oči i vidim te tri roze koze i shvatim zašto ih volim i zašto volim tebe. Ne mora niko da razume. Evo sad kad gledam slike sa odmora prekorevam sebe što se nisam zagrcnula od sreće na onoj večeri kad si naručio tartar ne znajući da je živo meso, i što nisam skakala kad sam položila državni ispit. Mislila sam da se podrazumeva. Raduju se glupi, oni što nemaju i oni kojima je poklonjeno. Ali ja sam bila glupa.
Ne mrdam se, kolena igraju jedno do drugog na stolici; veče je prohladno. Otvorio si frižider, vadiš pivo, nadam se i neku hranu, a večera je u rerni. Otvorio si mene ne znajući šta je unutra. Skvrčeni krompirići i žilavi, suvi riblji štapići. Maja je pljunula na tanjir, ošamarila sam je. Posle smo plakale, na kolenima i ona i ja. Bane me je zagrlio i rekao da sam najbolja mama na svetu. Uterala sam mu strah u kosti. Pojela sam što je Maja ispljunula. Tvoja mama je došla po decu. Ne sećam se više da li sam je zvala ja ili Maja.
Svetla u našem stanu su i dalje pogašena osim jednog u mojoj glavi. Jesi li stvarno tu? Volela bih da ležim pored tebe celu noć i posmatram te dok hrčeš. Znam da ćeš leći neistuširan i da ti se noge osete i da pivo isparava iz tvoje neizgovorene tuge. A ne smeš i ne umeš, uzela sam ti dah. Što god kažeš pogrešno je, kako god me dotakneš, boli. Ove dve nove strije na desnoj strani su od njega. Ruka mi je na stomaku. Neispeglan kao tvoje košulje. Rekla bih ti da večeras spavaš pored mene, ali još uvek ruka brani da zauzmeš to mesto. Grudi su mi nabrekle, vene modre ko tvoje oči, utkane u belinu moje kože, u bledilo moje tuge. Naša neimenovana sreća, prekinuti produžetak, boja tuge.
Držao si mi ruku, ljubio si me, al’ sve je bilo sivo. Kao da je sa slika sva boja nestala. Nešto nije u redu – rekli su i došaptavali se. Ti si htela njega – viknuo je Bane danas pre nego što mi je rekao da sam najbolja mama na svetu. Oči su mi se zapalile. Ja sam htela njega, i Baneta, i Maju, i tebe. Htela sam nijansu radosti: da guram, da se budim, da bdim. Založila sam našu savršenu četvoročlanu porodicu. Okrenula sam se na bok i osetila kako nešto vlažno poput krpe klizi iz mene, a zatim se razvija u jedan sivi dan. Prevremena smrt. Sad smo nesavršena četvoročlana porodica. Nedovršena tvorevina.
Skrivaš se, gamižeš po kući, lepiš se za zidove, misliš da me boli tvoje prisustvo… Boli me njegovo odsustvo, prazna kolevka, moje pune grudi, bodići na štriku kroz koje duvaju duhovi. Ništa nisam sklonila. A najviše od svega me boli što ne umem da nosim tvoju tugu. Svoju nosim kao dete: u naručju, pod kožom, u utrobi. Tvoja mi je strana, peče, a želim je. Plašim se da nećeš umeti da mi priđeš i da me voliš sad kad sam poništila nešto naše, nešto treće, nešto za šta nikad nećemo znati kako bi nas promenilo. A promenilo nas je već. I znam kako, a znaš i ti. Ali ta paralelna realnost u kojoj postoji još sve o čemu smo maštali kao na slikama…
Smrt sam izbacila iz sebe kako ne bismo umrli nas dvoje. Sad živimo okrnjeni. Kao pakovanje keksa na polici, stojimo. A bili smo i novi, i zdravi, i primamljivi, i sveži. I nismo se pomerili, a prošao nam je rok. Zauvek. Prevelika je to reč za čoveka. Nedostojna devet meseci u gumenoj sobi majke. Njegova večnost počinje i završava u meni.
„Valentina?“
Čaša je prsnula. Uzimaš mi ruke, obavijaš izranjavanu od strija i plača, i voliš me…
„Bojan“, šapućeš, a ja vidim kako hladni sivi kamen među humkama sija na suncu i polako se boji našom srećom, sliku po sliku.
U kadru tvog oka
jednom sam bila devojče sa postiđenim osmehom i bubamarom na butini
jednom sam bila mlada žena sa trepavicama gustim kô borova šuma i maglom u očima
a onda sam bila majka sa oblakom u grudima i kristalnom kuglom na dlanu
jednom sam bila neka druga manje tvoja više šum vetrova i struja
jednom ću biti baba sa rođendanom jednog života u očima bez reči međ ljudima
jednom ću biti starica sa mirisom tvog tela u snovima putujuća reč
(избор из рукописне књиге Света запета, која ће изаћи за предстојећи 67. Међународни сајма књига у Београду у издању Пресинг издаваштва из Младеновца)
ИМЕЈЛОВИ
само лоше вести из Европе гласови, новине, портали, сајтови друштвене мреже, садржаји наратив страха симфонија несреће и стрепње држава, граница пијаца и ораница тешке речи, тешке ноћи још теже главе живот са месождерима је увек изазов ставови се тако убрзано мењају можда баш зато велики део порука завршава у нежељеној пошти
MEMENTO
нема више кућних ритуала илузије контроле веровање да је свет праведан постоји само арсенал дугих ножева, дугих цеви разорне сперме која ће изазвати ударни талас спржити све НВО плаћенике и паћенике поцепати жене у црном од картона појешће фонд за хуманитарно право напунити иницијативу младих оплодити лабрис створити Минотаура који није у депри твоја љубав је двосекли мач у корицама
МОМЦИ ИЗ КРАЈОВЕ
они су као ми хитају у загрљај ветру, ватри, смрти они су као ми шарманти, непредвидљиви без права на зицер пречку знају да је неумивен човек ружан човек они су као ми ловци на непознато, онострано Власи они су као ми наздрављају прецима заборављеном краљевству Србешти плејади богова они су као ми знају шта се налази у делти Дунава Морана Чрнобог они су као ми играју шах сећају се одузимања царства клиса, трулих кобила, жаца и лопова, тапканих жмурки из својих станова, кућа, кафеа, клубова, дискотека подијума за игру доле на Тргу хероја неспремни утопљени даве се у европском трансџендеризму
НОВА ПРЕДВИЂАЊА
читамо са глинених плочица из древног града Сипара Месопотамије Сумера Асирије Вавилона свакако неког од њих када месец уђе у земљину сенку краљ ће умрети натписи са других нас упозоравају краљев млађи брат који има идентично почетно слово у свом имену као и сам краљ побуниће се и заузети престо када киша нестане са неба међутим она крајње прецизна свакодневна као јуче написана да ће црвено-жути пас полудети и нико кога угризе било мушко или женско дете или човек неће преживети искрено нас забрињавају док слушамо читамо и гледамо вести
Ал мора да је нешто/ пријазно из даљине близу ми; па морам
да се/ смешим и чудим своме блаженству усред бола.,
Менонове тужаљке за Диотимом Фридрих Хелдерлин
Јутрос је на једној зечјој глави остало мало ноћног праха, јер је један млади сунчев зрак заустављен и располућен тик изнад ушатог темена. Из тако отвореног светлосног копља изашао је нови, тек настали анђео. Људи би рекли – када би могли да га уоче – да се небеско млеко савило у тело заносне, дугокосе жене чије руке и ноге крупњају у железне канџе летећег медведа и сијају тешким крзном. И пре него што су се такви удови потпуно преобразили у светлосну звер, већ су се претворили у фигуру мушкарца недохватне лепоте чији се сребрнкасти обриси убрзано топе да би се појавили у новом, краткотрајном обличју.
Разгранатим очима анђео је погледао истовремено у свим смеровима. Око њега се ширила летња шума, лишће је отварало и затварало капке а глатке животиње рониле су кроз високу папрат. Дубоко кроз збијена стабла, близу стазе протегнуте кроз шуму, анђео је угледао брвнару у којој је мушкарац седе косе и складних црта лица затезао пертле на чизмама. На себи је имао кратку, излизану смеђу јакну и плаве, запрљане панталоне. Након што се придигао, човек је длановима поравнао јакну, узео штап и изашао из брвнаре.
Анђео је знао да се мушкарац зове Василије и да живи сам у брвнари, запослен као шумар. Знао је и да тог човека мора да заштити од замки демона и од невоља које би својом варљивом људском душом могао да направи. Та мисао се анђелу прва објавила, чим је настао, чим се из располућеног светлосног зрака слио у невидљиви, течни облик.
Осим задатка који му је блеснуо у светој свести, анђео ништа више није знао о Василију. Ни његову прошлост, ни особине, ни разлоге зашто је претходни анђео престао да надгледа шумарев живот. Осећао је у свом небеском бићу да би свако питање које би подигао ка звездама остало без одговора, јер снага анђела сија у својој чистоти тек када у себи поништи сваку недоумицу и сумњу, када на своја крила од нетакнутог жара прихвати терет који му је задат.
У првим данима анђелу се задатак није чинио тешким. Пратио је Василија у свакодневним активностима, у обиласку шумских стаза и брању ливадског биља за чај, у остављању остатака хране веверицама и зечевима на устаљеним местима међу стаблима, у провери забачених делова шуме, где су се раније појављивале ловокрадице. Након тога, лебдео је под стропом брвнаре док је Василије слушао радијске емисије о музици или читао историјске књиге.
Једини дан који би се мало разликовао од осталих био је понедељак, када би до брвнаре долазио аутомобил. Из њега би изашао ниски младић и предао Василију намирнице. Потом би попили кафу и ракију и мало поразговарали о тешком и ужурбаном животу у граду. Обично би наставили о миру шуме и о томе има ли у њој вукова. Младић је то увек питао, са детињим жаром у очима. На младићева наивна питања шумар је одговарао стрпљиво, видећи у свом госту само драгог и незрелог момка.
Како је време одмицало, анђелу је било све јасније да неће морати да буде на опрезу због некаквих подлих намера у Василију, већ због нечег другог, због споре копрене која се савијала кроз шумареве мисли, уносећи чудну лепоту у њих као магла у јутарњи предео, смирујући их и грејући као родитељски дланови. Дејство тог застора преко шумареве свести анђео је најпре приметио када би Василије, у шетњи шумом или при ситним поправкама у брвнари, застао и обично запалио цигарету. Те кратке паузе претварале би се у сиво плутање шумареве појаве. Лице би му већ после неколико повучених димова одражавало преплављеност нечим што би кратко време деловало као клонуће духа – тада би обично благо нагнуо рамена и погнуо поглед – да би се брзо прелило у срастање туговања и помирености, жаљења и спокоја које то жаљење доноси. Тада би најчешће гледао кроз ствари, у нешто што ни сам анђео није могао да види, а очи би му одавале непознато сазнање које му је, изгледа, поливало смирење преко душе.
Анђелу је тада кроз искричаве мисли пролазило да би се лакше носио са очајањем шумара него са тим тврдоглавим стањем. Као да се некадашња стена туге у Василију истопила и прелила у гигантску, камену реку, сада непобедиво и нежно приљубљену уз шумареве органе. „Туга након туге, како да је истерам”, питао се анђео.
Најпре је морао да спречи демоне да му не закомпликују посао, да тугу не прелију у очајање. Нечастивих сила, зачудо, није било много у окружењу, приметио би тек по којег мршавог злодуха скривеног у сенкама грмља или маскираног у смолу која је своје право лице откривала ватреном нијансом и спорим кретањем око стабла. Анђео је знао да га се такви ситни врагови плаше, а крупнијих и опаснијих демона, за сада, није било на видику.
Дуго и пажљиво је пратио шумареву свест не би ли ухватио разлог несавладивог осећања које је таласало кроз Василија. Никакву повезану слику није могао да сагледа. Између мисли о свакодневним пословима, између кратких мозгања о прочитаном или о емисији са радија, мешале су се кратке, несталне слике светлокосе жене чије би се лице прелило у ветар, затим меке очи и невина коса неког дечака, потом пространство мора и вожњу аутомобилом, све то у вртлогу разних лица која су улазила и излазила из шумареве свести, не остављајући трага. Туга је била све време ту, давно зачета и отргнута од свог извора, оснажена као самостално биће, као непрегледни, топли оклоп затворен око Василијевог тела.
Осећао је анђео и то да му није дозвољено да било када урони у озрачје шумареве душе. Морао је да бира тренутак када су Василијеве снаге немоћне и када му је небеска помоћ неопходна. После пар месеци надгледања шумаревог живота, након спознаје да је Василијева унутрашњост сва сачињена од тужног ткива, светлоснонежне оштрице у анђелу су се, попут иглица магнета, све снажније окретале шумару у жељи да прођу кроз пену његове душе. Желео је анђео да унутра дуне свој свети, небески дах, не би ли натерао тугу да се раствори и разиђе. Дражило га је то што туга није имала никакве прекиде, станке, што је полегала по Василијевом телу као обрасла, топла трава. Крио је од себе анђео и знатижељу, да иза порозних зидова шумареве душе открије болну тачку из које је туга кренула.
И онда је једног ведрог дана – док је Василије лагано из шуме излазио на пропланак, крећући се кроз своју тугу глатко и равномерно као кугла која пада у уље без дна – анђео упливао у шумареву душу. Василије је осетио да светлост која га прелива нису само сунчани зраци посути по ливади, и помало збуњено се осврнуо око себе. Никог није било, само некакав топао, недодирљиви огртач пребачен преко мисли. И на изненађење анђела, уместо да у шумаревој души туга напукне и животна радост натопи свест, Василије је нову, непознату светлост у свом бићу доживео као још један вео свог стања, као ненадану, необјашњиву потврду да је вредно живети управо због те сталне тужне плиме, због модросивог мора у којем је плутао без краја.
Наредних дана анђео је у себи осетио дрхтавицу која му је до тада била страна. Његов унутрашњи светлосни снег се кривио у вејавицу, у нестрпљење пред постављеним задатком. Кратки боравак у шумаревој души није му донео јаснију слику о пореклу туге – изнова лице светлокосе жене преливено у нежне образе мирног дечака и таласи у пени, опет некакво путовање, сада и по која слика заједничког ручка, распорена лубеница на столу, жена и дечак, онда спорадично смењивање блеска светлости и згужване црне заставе, у дубини сећања лелујави зидови стана, полице са књигама, кревети, поглед са терасе на пијацу.
Да ли су дечак и жена мртви, питао се анђео, или су напустили Василија? Или је он њих напустио? Лагано је губио наду да ће сазнати више о шумаревој прошлости, све више забринут због његове решености да смрт дочека потопљен тугом. Та одлучност се на лицу Василија утискивала као провидна, светлосна тканина приљубљена преко благо кукастог носа и издужених образа, преко усана нежних попут листа, објављивала се као зрачење небеских лица, још увек само у наговештају али ипак ту, пред мноштвом анђелових очију. Иако је анђео желео да верује да је та лепота последица његовог залажења у шумареву душу, знао је да је надземаљско исијавање са човековог лица траг уверења да једино вреди, на таласима туге, источити се у смрт.
Има ли људско биће право да лепоту добије од туге, ковитлао се анђео у недоумици. Осећао је да он, као небески створ позван да сија животном радошћу и да чудовишном лепотом светли над светом, сада пред собом гледа нешто због чега је желео савет са звезда, гледао је човека који се подиже у новој лепоти нељудског зрачења, лишен жеље да осети ведрину у својим нервима.
Облетао је анђео данима око Василија, спорадично уронивши удовима кроз опну његове душе, са зебњом се изнова суочавајући са снагом туге, тегобно осећајући своје унутрашње сунчане грудве како црвене у нестрпљењу и растућем гневу. Можда је ово и завист у мени, питао се анђео, подижући букет својих очију ка небу. Овај шумски човек се без помоћи демона бранио од промене коју му је небо доносило. Анђелу је била потребна подршка са небеског свода, одакле није било ни гласа.
* * *
Помоћ је дошла са неочекиване стране. Када је једног понедељка уз брвнару пристао ауто, из њега овај пут није изашао ниски, наивни младић, већ врло висок мушкарац који је, и поред разлистаних анђелових погледа, успешно скривао лице док је из гепека вадио кесе намирница. Анђео је одмах осетио да нешто није у реду и примирио се у зрак светла на једној грани. Када је незнанац пришао брвнари, окренуо се у смеру анђела и показао своје лице које је, иако људско, зачуђујуће личило на вучју њушку – изразито издужени нос испод кога су се пружала неприродно испупчена, огромна уста. И као да му је било јасно да је анђео скривен у лишћу, човек се широко насмешио показујући крупне зубе, наслагане у нереду попут камења испуштеног из шаке.
Демон у људском обличју, помислио је анђео.
Иако је одмах пожелео да обруши своју силу на злодуха, анђео се брзо повукао. Његова дужност је да штити шумара, не и да потеже ватрено сечиво пре времена. Људима вреди допустити, знао је то анђео, да се сами одбране. Осим тога, у анђелу се ниоткуда јавило ново ишчекивање – желео је да види шта ће ђаво да уради са шумаревом тугом. Као невидљиви жар који прети да подигне нит дима у сену, у анђелу се јавила жеља да Василије коначно покаже слабост.
Шумар се у први мах изненадио када је видео придошлицу, очекујући свог достављача намирница. Потрудио се и да не покаже благу грозу пред лицем незнанца. Ипак, брзо се прибрао и увео госта у брвнару, понудивши га кафом и ракијом.
Нови достављач се представио као Павле, објаснивши да само овај пут, због непредвиђених околности, мења свог колегу. „Мали је морао до маме”, рекао је и намигнуо, промрмљавши и нешто у вези са брвнаром, што је измамило једва приметни осмех на шумаревом лицу. Потом је натегнуо чашицу ракије и замолио за још једну. Како је разговор одмицао, започет уобичајним запажањима о времену и шуми, гост је све више давао коментаре који су будили смех у Василију. Шумар се најпре бранио од дрхтавице у стомаку, од ваздуха који му се придизао кроз грло и ширио у осмех, а онда се лагано све више препуштао. Павле је низао шале и анегдоте са посла док је Василије на тренутке заборављао где се налазе и којим поводом је тај човек вучјег лица код њега у посети.
За то време, анђео је раширио своје свето тело преко плафона брвнаре, помно слушајући разговор. Није му било јасно шта је шумару било смешно у демоновим речима. Збуњивало га је и то што му се чинило да му сам ђаво на неки чудан начин помаже, њему, небеском бићу. Чинило се и да Павле потврђује мисли анђела спорадичним подизањем погледа према плафону и намигивањем, док се Василије зацењивао од смеха. Иако му је сенка забринутости лебдела у светлосним грудима, анђео није видео разлог да нападне демонску придошлицу. Први пут, откако је добио задатак, видео је шумара да се од срца смеје.
Када се после неколико сати разговор коначно завршио, Василије је пожелео да пита Павла хоће ли он и следећи пут да донесе намирнице, али се суздржао, осећајући да је то неправедно према младићу који тај посао редовно обавља. Срдачно су се руковали, након чега је Павле сео у ауто и нестао низ шумски пут.
Василије се, још увек усплахиреног расположења, вратио у брвнару. Неко време се, сам са собом, смејао анегдотама које је чуо од Павла. Потом је сео, запитавши се шта би следеће могао да уради. Након неколико минута испреметаних и нејасних мисли, узео је штап и изашао у шетњу.
Анђео га је пратио кроз ваздух. Василије је лутао шумом, бирајући путање којима се иначе није кретао, залазио у шибље и коров, задржавао се дуго гледајући у поједине крошње, без јасног разлога. Анђео је осећао да се туга у шумару комеша као на кухињској ватри, ускоро ће се растворити да би испод испливало другачије осећање. И сва анђелова огорченост због немоћи да промени шумара крунила се у сунчану перут и отпадала са његовог невидљивог тела. Био је решен да помогне Василију у искушењу које му предстоји.
А искушење је надирало из шумаревог срца, сустигавши га на рубу једне пољане. Сео је на приземљену, црну грану и погледао у сунчане траве. Из дубине органа осећао је да му се ка грлу нагло пробија, разбијајући мрачном главом последње покорице туге, некакво труло створење, невешто маскирано у духовито Павлово лице. И као никада до тада, кроз Василија се раширила тама очајања и он је почео да грца без суза, тресући се свом снагом.
Над његовим сломљеним телом лебдео је анђео, гледајући га како дрхти. У светом бићу чије се тренутно лице нежне девојчице претакало у кљун надмоћног орла, накратко се подигао модроцрвен, танак пламен задовољства. Одлучношћу којом би мач сручио у злодуха, анђео је у себи згазио тај пламен и спустио се према шумару. За који трен, прострће по шумаревој души свој благотворни, светли вео. И надао се, уз сенку чудне опрезности, да слабашно људско биће неће тај свети плашт поново да препозна као огртач своје туге.
ВУЧЈАК
Цезара, крупног немачког овчара способног да потврђује и одриче главом као мутаво дете, Предраг је од одгајивача паса наручио још док је Цезар био у мајчиној утроби. Желео је вучјака достојанствене грађе и крви чистије од најдубље ватре – керови које је већ поседовао били су мутног порекла, искривљених тела и лица изобличених од непрестаног лајања. Ту групу звери, навикнуту на крваво месо и сраслу у вишеглавог змаја, наученог да напада на Предрагово једва приметно подизање длана, држао је испред подрума своје викендице у брдима. Вучјака је ипак желео у породичном дому, у богатој кући широког травњака, окруженој бетонском оградом високом до крошњи, са гаражом довољно великом да би трајект у њу могао да уплови. Желео га је као круну за свог сина јединца, двогодишњег Јована.
Ово је твој пријатељ, рекао је Предраг када је штене извадио из кутије и положио пред дечака. Иако је био неко од кога су сви зазирали, помало гадљивог израза лица и често у друштву бар једног крупног, леденог момка, Предраг је пред игром Јована и Цезара, пред њиховим скоковима и ваљањима по травњаку, понекад добијао дечачке црте лица, образи би му повремено постајали меки а у очима би му се појавила сенка топлине. Лично је дресирао Цезара, желећи увек Јована поред себе у тим ситуацијама, наговарајући га да, својим неспретним језиком, изговара наредбе псу.
Како је време пролазило, пас се од крзнене разигране масе претварао у послушног дечаковог пријатеља. Понекад се чинило да су Јован и Цезар из једне материце изашли, готово увек су били заједно, од јутра када би истрчали у двориште до полагања у кревет, често тако сливени да је дечја кожа од светла и свиле тонула у крзно као у заштитни, непробојни огртач. И док је Јован споро растао, вучјак је крупњао дивље и убрзано. Није прошло много времена а Цезар је, у седећем ставу, већ био виши од дечака, док му је из зубатих уста и камених удова готово потпуно спласнула зверска претња. Није деловао као пас чувар, пре као да су мишићи неке питомије врсте полегле по његовој појави. Нико није могао да зна да се у самом Цезару, негде унутра – где код људи трепери неопипљива, светлуцава магла а код паса зјапи нема, понорна тачка – почела збијати осетљива, искричава пара. И Цезару се све чешће чинило да може нешто да изговори, Предрагу да се захвали када добије крупну порцију или Јовану да каже да би своје животињске кости пред његове дечачке стопе сахранио, само да заувек могу да остану заједно у загрљајима и игри.
Тражио је и начин да са исплаженог језика призна колико му тешко падају повремена раздвајања од дечака. Растајали би се углавном када би Јовановим родитељима било сувише компликовано да вучјака воде са собом на одмор. У кратким периодима дечаковог одсуства, храна би Цезару постајала блатњава а Предрагови момци страни, нису били ништа више од сивих силуета које се повремено насмеју када им у зубима врати хитнути комад дрвета. Изгледало је као да се у њему рађа тиха болест – већи део дана би споро ходао уз ограду или би у полусну лежао крај своје кућице на травњаку. Тек са повратком породице са одмора, када би Јован при изласку из аута блеснуо као комад светла сахрањен па изнова оживљен, Цезар би осетио како му се живот враћа у удове и како му се уз грло пењу гласови налик речима, разбијени у радосни лавеж пред излазак из устију.
Најближи људском говору био је када су се Јованови родитељи са одмора вратили без свог сина.
Све је тог дана, од раног јутра, било узбуркано – високи, брзи мушкарци су улазили и излазили из куће, телефони су звонили, рођаци и пријатељи су пристизали аутомобилима. Цезар тог дана није добио ниједну чинију хране. Када је око поднева пристигао црни ауто који је вучјак препознао и увек му се изнова радовао, из њега је изашао Предраг, мрачан и испијен, прошао је поред Цезара као да је пас у земљу покопан и бесно ушао у кућу. Предрагова супруга, исцрпљена и сува, уз помоћ окупљених рођака пренета је преко прага.
Вучјак је осећао како му усну дупљу пуне звукови спремни да се обликују у питање, да изађу као довршене, људске речи и да тим чудом можда Јована натерају да изађе из скровишта и загрљајем му први честита задобијање људског гласа. Можда је Цезар тада и проговорио дечаково име, само што то нико није чуо од тешког мрака полеглог преко људских лица. Једино им је до ушију допирао густ и болан лавеж кроз који се пробијало цвиљење. Убрзо је Предраг изашао из куће и прешао погледом преко Цезара. Потом је позвао једног од својих момака, шапнувши му нешто на ухо.
Након тога су Цезару ставили брњицу, затим снажан оковратник са ланцем, и унели га у џип. Из аута су га, ослобођеног од повоца и брњице, извели у полутамну дивљину, где је прву ноћ провео гризући труле отпатке и завијајући преко црних крошњи. Наредних дана је лутао њушећи ваздух и трагајући за стазом која би га одвела натраг, до Јована. Познатих мириса није било нигде, данима, ничег осим обруча од густог предела и бледог потока крај којег је, после једног лутања, открио зелено двориште и пар белих, чистих зграда подигнутих у небо. Готово без даха у телу је доходао до капије, опрезно њушећи, када му је, као изникао из земље, мирно пришао неки човек у црном, дуге браде и нежних руку. Мазио му је неко време теме и леђа, а затим зашао у најближу зграду. Вратио се са порцијом препуном меса и чинијом воде.
Није прошло много времена а Цезар је живео миран и заштићен живот међу људима црних хаљина, пратио их је док су радили у башти, сликали светла лица по дрвету, певали у високој кући и клањали се свом невидљивом господару. Човек са капије, по имену Гаврило, често га је љубио у чело и њушку и говорио му о том свом моћном господару који се никада не може видети али који је увек ту, са њима, топао и милостив као дечји загрљај. Он им даје хране, помаже им да сваки посао заврше, уноси им љубав у срца да би увек били као да их је једна мајка пустила у свет. Као што су Цезар и Јован некада били.
И Цезар је – навикнут на ново име Христифор, како су га црни људи звали – све више волео тог недохватног господара, повијао је главу док су његови нови пријатељи певали, полагао у своје кости мирисе свећа и запаљеног биља, покорно и са пажњом њушио слике на којима је тај најмоћнији власник паса и људи сијао и гледао га непоколебљивим очима. Са сваким новим даном, уз приче о том другачијем, милостивом Предрагу, у Христифоровим органима су се све више згушњавале речи решене да изађу напоље, да запљусну зидове осликане људима са сунцима иза глава.
Дуго се Христифор мучио да проговори, патио је тихо и цвилео када би га нежне руке миловале и храбриле, све док једне ноћи није устао са пода келије у којој је спавао заједно са Гаврилом. Подигао се на задње ноге и помало неспретно закорачио, као нејаки дечак, пришавши Гавриловом кревету. На ухо му је тада до дубоко у ноћ, док је Гаврило плутао по сну, шапутао о својој патњи, о Јовановом облачастом месу сачињеном од густе милине, о њиховим целодневним играма, о детињем топлом дисању док су заједно спавали. О камењу туге смештеном у пасје срце, као да је пасје срце дубоко попут људског и способно сав тај терет да прими. Пред зору је поново легао на под и склупчао се као нахрањено штене, док му је однекуд пристизала самоуверена мисао: када сунце изађе, Гаврило ће га гледати Јовановим очима.
…одломак из новог романа Варошка легенда. Молитва за душу суђену (Дерета/2024).
Откако је братски поделио лекарске дужности са колегама, није се Арсеније баш нарадио. Слабо га потржу, не зато што је изван вароши народ нарочито здрав, него због тога што чим отпочну лепи дани, сељак од посла не стиже да болује. Сем тога, свикао је, више него варошанин, да се лечи сам, док не крене по бабама и врачарама ако пригусти. Па кад тако, оклевајући и примењујући разноразне бескорисне, а неретко и штетне лекарије, од мале муке направи велику, често му буде на крају поп потребнији него доктор.
‒ Па имаш ли ти очи, човече Божији? – Ружић се брецнуо на кошчатог сељака који је стајао стиснут и постиђен покрај врата једне уџере повише црквине у Конареву. Под отвореним прозором у тој изби на сламарици је лежао дечачић, за своју доб такође врло израстао, на оца. Крупне тамне очи и фине црте вероватно је баштинио од мајке, зато што на лицу забринутог мушкарца никакве лепоте није било.
‒ Па је л’ нема ништа од њега? – човек пита храпавим гласом, стискајући десном руком изанђале панталоне, син чује и разуме, од тога му у зеницама нарасте страх. Доктор не одговара, нема шта да слуша плућа или пипка чело детету, по читавом врату загнојиле му шкрофуле, једна са десне стране као кокошије јаје.
‒ Дигни руку само ‒ провери му пазух, јашта су него и ту набрекле туберкулозне жлезде, само што не попуцају. То не може да настане преко ноћи. Окрене се те опет одмери оца дечаковог. Тукао би га као вола.
‒ Аман, бре… – уместо тога само заврти главом.
‒ Маз’о сам ја…
‒ Чиме си маз’о?
‒ Мас’ и брашно…тако су ми рекли… – сељак замуцкује, и покривљени црни прсти почеше ситно да подрхтавају. Леви рукав ландара празан.
‒ Добро… ‒ сад је то и доктор опазио, па му дође жао. Уопште, јадно стање сиротињске чатмаре изазвало је у стомаку Арсенијевом чудно осећање гадљиве тескобе, избројао је седам стеница у дечаковој постељи изнад које се паукова мрежа уплела у сасушен струк босиљка. Обилазио је годинама села и вароши, али не памти да је кад затекао такву беду која је понирала много дубље од онога што може оком да се сагледа. За шта год се ухватио било је штрокаво, масно и прашњаво у исти мах, тако је и ваздух у соби био тежак, ужегао, и још би грђе било да пролећно време није дозволило да се широм отвори прозор.
‒Пригњечило ме, ма као на мушмулу кад станеш…горе, у планини, кад сам иш’о по дрва…Једва сам жив претек’о…а боље да нисам. Моја Рада, мученица…трчи, храни, ради, сарањуј…Троје нам је помрло…па јој падох и ја на терет. Шта може богаљ да привреди? Идем, где ме зову, па како могу…Више ми уделе кол’ко да не липшемо, и ово дете и ја. Комад проје, мало леба…Ал’ нема ништа, откако она умре, оде све низ чабрицу – оном једином руком, црном и грубом, сељак је обрисао очи, плач се вратио натраг и згрчио му лице, па се спустио у недра и замро. – Није ‘вако било…Како смо се узели били смо сиротиња и она и ја. Па нек’ смо… Срећни смо били. Нисмо ни грабили да стекнемо…А тако је Рада држала чисто, прашинка није дала да падне… мог’о си с патоса да једеш…еј, кућо моја… ‒ тако је нарицао, да ли над покојницом или над собом, није Арсенију било потпуно јасно. Није се ни трудио да разуме, посматрао је дечака.
Низ упали његов образ слетела је сузица, само једна. Угледајући се на оца, прогутао је неречену тугу, али родитељ то више није могао. Излетео му је крупан јецај из грла као грактање врана:
‒ Шта имам, ја њему даднем. А шта да му дам, кад немам ништа?
Стужи се Арсенију сасвим та сцена. Као у роману, кад хоће писац да дочара жалост, па претера просто да се човеку смучи, постало му је некако и неприлично да то слуша. Дигао се нагло, ракију није попио, гади му се да принесе мусаву чашицу уснама.
‒Иде он са мном.
Сељак диже руку, као што се чини у великој пренеражености, али је друга недостајала да би тај гест био разумљив. Очи су му засијале надом на коју убоги немају право.
Арсеније је дигао малог болесника лако као да и нема тежину.
‒ Добар си човек, докторе, Бог те чувао– отац се крстио ходајући све до кола за њима, и остао је тако на друму дуго, док се нису сасвим смањили и затим ишчезли иза дуда на кривини.
‒ Да терам у болницу? – пита рабаџија. Нерадо вози болесне, али тад најбоље заради.
‒ Нема тамо кревет.
Шарлах опет бесни у вароши и преко Ибра, чека се подуго на место у малој среској болници коју Краљевчани већ годинама, као будале, зову привременом. Доктор је посматрао велике дечакове очи, живот који је избијао под јабучицом.
Једном су га позвали, док је службовао у Орлову, да погледа повређеног коња. Марвени лекар отишао на ферије, тај је вазда понављао како има душу, па је тако правдао и немар и нерад, и сопствено незнање. Чудно је то, што људи мисле да је поседовање душе изговор, а не највећа обавеза. Газда недотаван, чекајући, пустио да се несрећна животиња допола уцрвља. Тада је Арсеније први пут видео да може тако, део тела да је мртав, а део жив. Каква ли је то патња, распадање сопственог меса? Уједи мува, гомилање црва под ребрима, гнојење још топле крви. Убио је младог алата метком међу очи, биле су разумне и чисте, попут дечијих. И сад му је тешко на души кад се сети. Морао је тако. Никад није могао да поднесе мисао о болу, ни да сведочи ма чијем мучењу.
Зато је одлучио да уступи приземље своје куће среској болници. Ионако се ту никада није становало.
‒ Да се кандидује, мислио бих, ‘оће као и сви други да нас обрлати –председник општински је прихватио великодушност докторову, али је упорно покушавао да јој одгонетне намеру. Уопште, Краљевчани се још нису мирили са Ружићевим упорним одбијањем да учествује у политици. Боље и да приступи супарничкој партији, него да је сасвим бескористан вароши, а тако угледан и богат човек. Њему се чинило да је најбескориснији постао у рођеној кући.
Шта му вреде памет, новац или жеља кад се ноћу у постељи нађе пред авети тишине која угуши сваку реч чим се роди, као окрутна чедоморка? Спусти руку на Полексијино раме, она се извије, не отима се, допусти да је целим телом загрли, али му се никако не окреће лицем, остане у сенци, тиха, далека, иако јој ледена стопала узалуд греје својим. Као да живот непрекидно и немилице из њеног тела отиче, односећи са собом и љубав којом су везани, сва сећања која деле и дане који још нису дошли.
‒ Шта је то с тобом, душо, животе мој добри? – милује јој плетеницу, шапуће у бели врат, да не би слушао немир сопствене крви због ког му трну мишице и дланови. То је страх да је залуд има у рукама и чврсто стеже, утварна слутња да она, у ствари, и није ту, да грли мрак, опсену, спомен.
‒ Полексија. Полексија!
Одазове му се сањиво, али то га не умири. Загледан преко њених леђа у мртви прозор, покушава, из ноћи у ноћ, да се сети дана у ком је почела да вене. Јер човек, а нарочито жена, цвета као биљка, живи до цветања, до тог једног одређеног часа у коме су латице најмекше и њихова боја најчистија, мирис најјачи, лепота потпуна. После тога све је увенуће.
Зар је већ минуо тај дан? Па и ако јесте, прошла је увелико прва младост, зна то, зар баш мора да ископни тако нагло, као трешњев бехар, на његове очи које су још жељне и још засењене као мајским сунцем оним часом кад је угледао први пут? Арсенију се чини да је то било јуче, у авлији њенога оца над којом се ниско гранала кајсија, крајем јула, кад је звезда најжешћа, а јарки плодови већ презрели, изгажени по спаљеној трави што предвече мирише на камилицу.
Полексијин отац, санитетски потпуковник родом од Ивањице, Новак Карамарковић, бегенисао је Арсенија за зета чим се момак вратио са студија у Бечу и добио прву службу при војној болници. Школован, имућан, здрав и леп, перспективан колико може млад човек да буде на немирном Балкану, таман пристао за средњу кћер Карамарковића, Анђелију. Најстарију беше минуле јесени потпуковник лепо удао, за адвоката. Прагматичан и предузимљив родитељ, како са првом женом није имао деце, него их је тек са Јелом, у каснијим годинама изродио, одлучан је био да их све збрине пре него што склопи очи. А посебно му је важно било да паметно удоми кћерке.
Ружић је знао, кад је позван тенденциозно на недељни ручак у богати дом Карамарковића, да су му припремили замку. Није се ни њему дуго момковало, заправо, ова се шанса појавила баш кад је дошло време за женидбу. И управо стога та му је прилика била одбојна. Осетио се притеран уз сами зид, ниједног излаза ни смисленог изговора није могао да смисли. Чак је и мати одсекла грубо, кад јој се наивно пожалио:
‒ Да се жениш, но шта ћеш?
Некако му зазорно да матери спомене шта га мучи, те је прећутао. Можда је она, као и све друге искусне жене и матере, то и знала, али се намерно начинила као да осећаји немају са женидбом никакве везе. После му је, из чиста мира, казао отац, вероватно након брачног саветовања, да треба да пође у ту кућу где је позван са чврстом намером да девојку узме и још важније, да је воли.
‒Човек је сахибија свога срца, а кад је обрнуто, тај је будала.
Арсеније је и сам веровао у то да се живот и брак морају засновати на нечему што је стабилније и поузданије од осећаја. О љубави је слушао само у сладуњавим песмама где се до зла бога запомагало, клело и уздисало, васпитан је тако да верује у хришћанску суштину породичног завета више него у романтичне женске приче. Па опет, срцу није лако, чак и кад је мушко. Треба са том женом лећи, не једном, него на стотине пута, крај ње се будити, њено гледати лице сваког свога дана до кончине. Изродити децу па опет, на њиховим малим лицима препознавати њене црте. И како све то подносити, ако души није барем мало мила?
Лакше му је било да пође из отаџбине у бели свет ради школовања, него те недеље у лепи београдски дом старог потпуковника. У случају изразите ненаклоности према девојци, извући се, наравно, може, није судски притеран да је узме. Али то ће свакако бити велика непријатност за све, а пре свега за саму девојку. Имајући свагда на памети несрећну Стану, био је спреман да послуша матер и пристане, уколико је једини други избор наношење бола и срамоте невином женском бићу које је спремно из родитељског крила да пође за њега. Рачунао је, колико је год њему тешко, њој мора бити и теже.
Удесио је добри Господ те је у суботу пала киша, опрала калдрму. Истутњала се олуја, сутрадан је до поднева ваздух остао чист и свеж. Такве су биле и Арсенијеве мисли, из цркве је пошао горе-доле београдским сокацима већ смирен пред сазнањем да ће тог дана упознати своју супругу. Другови су га испратили добронамерним пошалицама и уверавањем да је ћерка потпуковника Карамарковића, барем по причању оних који су угледну породицу знали, изузетно лепа. То га је охрабрило, али само донекле. Кад би срцу за љубав била довољна лепота морало би на безброј делова да се уситни, јер има лепих девојака као цветова у пољу. Драже би му било и нека не буде лепа, али кад је види, да му буде блиска. Да јој није глас пискутав и нарав џандрљива. Па ако мора, нека је и ружна.
Кад је прошао кроз ту капију, као да више није стајао на земљи. Отворио се пред њим неки нов, друкчији свет, а све изван њега се смањило и нестало, као кад се дуне у прецветали маслачак. Башта, кућа и та кајсија, ружичаста пузавица, као птица велик лептир на чесми, бели астал у сенци ниске крошње, све се разлило као аљкава позадина на платну лошег сликара који уме да истакне само оно што је главно. А главно је, разуме се, била она, затечена у ходу на стази, неспремна, са слатким кајсијама у чистој кецељи, по којој је познао одмах да није Анђелија. Добри је Настас погрешно тврдио да је човек власник свог срца, или је Арсеније био будала, тек стао је насред авлије и слабо је отада собом господарио. Полексија му је после причала да је био прекрасно осмехнут, и толико збуњен кад је потпуковник устао да га поздрави те су се сви сити исмејали, само се он уозбиљио, јер није више знао ко је ни где је.
Била је лепа, несумњиво, али није га то стрефило попут грома. Него, кад је виде, тако му се разлила по недрима и длановима пријатна топлина, као да се вратио са дугог путовања својој кући, у чијој га је цветној градини одувек чекала она. Осмех њен, лик, покрет, све му је наједном било познато, стајао је просто у неверици, и не би га Бог тад убедио да су се њих двоје тог дана први пут срели. Већ наредног трена, био је принуђен да заокружи погледом читаву слику, неколико осмехнутих лица и њену дугу плетеницу која се изгубила у вратницама.
Потпуковник се са супругом згледао, кратко су се и врло тихо домунђавали, па кад напослетку поседаше, погладио је браду и упиљио се у младићево лице.
‒ Добро нам дошао – започео је уобичајеним питањима о породици, здрављу, виноградима, Арсеније је стрепео од свршетка тог разговора па је одговарао нашироко, од Кулина бана, само да одложи непријатни сусрет са девојком коју му је домаћин наменио. Ниједна га више осим те једне није интересовала. Седео је као на иглама, и она решеност са којом је дошао, да прихвати своју судбину и Божији план, исцурела је као вода кроз решето.Ускоро ће женскиње почети да постављају за ручак, те ће их видети обе. Током јела ће се сви чинити невешти, очекујући од госта да не поквари прећутни договор, него да уговори нови долазак, па шетњу са девојком, после, за коју седмицу да шаље на упит.
‒ Ја би’ рек’о… – Карамарковићга је пренуо, осмехнут очински и шеретски – …да је теби Полексија по вољи.
Тад јој први пут чу име. Како не би била? Сутра би је узео.
‒ Па узми њу, сине.
Прелетео је погледом са Новаковог на Јелино лице. Обоје су се благонаклоно смешкали, стари војник је мушки стидљиво миловао женину руку. Разумљиво, није морао много да брине о судбини своје средње кћерке. Лако је за њу. Кад је изашла пред кућу, лепотом је Анђелија засенила сунце. И своју млађу сестру, увелико. А ипак, у срцу Кардашевом, није. Тек кад се Полексијин осмех опет уплео међу ружичасте пупољке и лептире у башти, оно се вратило на леву страну недара и смирило, као руком отхрањен голуб.
Зет је заувек остао дирнут сазнањем да су му господин и госпођа Карамарковић првобитно наменили своју најлепшу и најдражу кћер, али та част би постала горчина да је морао оженити. Девојка је, наравно, у први мах била увређена, томе су лепотице ионако склоне. Намрзла је млађу сестру. Та чарка је неко време међу њима опстајала, после се и Анђелија удала па више није, при свакој породичној размирици, убрајала међу тобожње Полексијине грехе и то што јој је „узела доктора“. И мада би увек скочили потпуковник и Јела да бране најмлађу кћер, Арсеније је сматрао да свастика исправно бира речи. Он се осећао баш тако, узет, од тог првог тренутка, и после је, само ради народа, он тобож Полексију запросио и узео. Кад су их у цркви свезали, већ је сав био њен.
Чиме га је тако лако и занавек задобила? Да је докучив одговор на то питање, ваљда би тајна самог живота била разрешена.
‒ Ех, кол’ко се мајка молила… ‒старица му је сувим, квргавим својим прстима миловала лице и љубила чело. У мајчином мутном оку тада се зачела, слатка и бистра, сузица кротке захвалности. Крстила се и шапутала, приносећи сваки час уснама гранчицу росног босиљка коју је гњечила у рукама, па је мирисало као у цркви. Знао је Арсеније и пре тога да се велика срећа никада не догоди случајно, али човек често, кад га снађе, омамљен и затечен, не уме да јој испрати траг. А белези би га одвели увек до нечије силне љубави, до молитве која не спава и не престаје.
‒Знам да ниси била на реду да идеш из очеве куће…Ако је теби рано, ја ћу да сачекам колико треба, колико год рекнеш – поред ње је корачао сасвим спокојан, јер како год да одлучи, та се два пута више никад не могу одмрсити, нити може Сава, кад се већ улије у Дунав, да пође натраг. Ипак, Полексија се, после тих речи, умусила. Ходала је спуштене главе, сунчев одсјај је горео у њеној тамној коси црвен као булка. Чупкала је чаурице пуцавца које су штрчале из старих зидова свуда по Калемегдану.
‒ Па онда…чекај док се отац предомисли – промрмљала је себи у браду.
‒ Што би се предомислио?
‒ Тако…
Потпуно невољно, повређујући и себе саму, хтела је да га кињи, зато што се дотакао невешто и грубо нечега што је у њој срамежљиво и нежно цветало. Јасно, младић је желео да буде каваљер, да упита и њу, а не да је узме од оца као немушту ствар. Па ипак, могло се то и друкчије, ето, да је застао под тим кестеном где баш никога није било, да јој помилује косу и омирише дах, разумео би оно што му већ недељама показује, дискретно, да родитељи не спазе, а достоверити му не може, јер мушко увек мисли да жели јаче и више гори. Зато што пита, а женско пристане, сматра да располаже тим одговором заувек, да га узме, изневери, или ето, тако као он, остави за касније.
‒ Једино ако ти нећеш – ставио је лицем према том инату, да види како је ружан. Сместа је одустала од дурења, уплашио је одлучан мушки глас.
‒ А што ти мислиш да је мени рано?
Није свадбу дочекао, дала му се у очевој кући, следећег дана. У авлији се искупила моба, као увек кад пеку Карамарковићи кајсију и пекмез, те комшилук остане до у ноћ чашћавајући се и певајући. Полексија је сишла у подрум да потражи старо сито, па тако кључ остаде код ње. У летњој полутами лако се изгубити.
‒ Оди начас – тихо га је позвала, мада су јој дрхтале ноге и дланови се следили од слатке треме. Могла би мати сваког трена да је виче опет, или да тражи кључ. Шта у ствари хоће, није ни знала, само више није могла да га гледа. Једно дугме сувише на кошуљи му се откопчало. Накратко су се у мраку забеласале њене обле ноге, онда је затворила врата и настала је потпуна тама. Ниједног разлога није имао да оклева, била је већ његова, а не материна и очева. Потпуковников поглед је срео чим се вратио, али није сазнао никад, пошто је стари био већи господин од зета, да ли се лицем или држањем одао, или осмехом, кад се осврнуо на Полексијин корак. Није издржао да је не погледа, тек похарану, усплахирену, румену и сјајну у лицу, стиснутих бутина под сукњом где је све још топло и мокро. Тад га је напустио стид, није могао ни на шта да мисли, осим како ће следећи пут да је узме негде на светлу, да је гледа док уздише и јеца. За тих неколико безумних тренутака се пролепшала, као да већ није била довољно лепа. Ни одвећ стидљива ни отужно разблудна, од самог Господа њему послат пар, рођено ребро, и више од тога, зато што се без ребра може живети.
После је све у складу са тим, и са родитељским благословом, текло као мед и млеко. Живот је понекад бивао тако леп, нарочито у зимска јутра, кад снег окује прагове и сокаке, утиша велику варош над којом само звоно растерује ноћне ветрове, да се Арсеније изнова уверавао у то да добар човек још за живота, на земљи, задобија део мира и милости који су обећани праведнима по смрти. Није протурао лепе своје дане под стакленим звоном, допирали су и до њега гласови о патњама невиних, уосталом, лекар је, барем се дечијих болести и тужних умирања нагледао, али је увек мислио да су страдања намењена или зликовцима, или онима од којих сам Господ очекује више. И свако то дете, престрашено, беспомоћно, изгледало му је као мали Христос, свесна жртва и мученик. Сви људи које је зло искушавало и живот остављао празних руку, недара и очију били су, тако је веровао, нарочито осенчени љубављу Божијом, и од њих је Он тражио подвиге на које обичан добар човек није призван. Арсеније је знао меру свога раста, прихватио је баналност једноставне људске среће, очекиван плод посађеног дрвета. И збиља, како су промицале године, нарочито откако је благословен кћеркама, све више је наликовао на разгранати храст, стамен и силан, као сеоски запис, растао је и постајао све чвршћи, кореном све дубље понирући у ту земљу из које је никао.
‒ И за Кардаша – потпуковник Карамарковић је на сваком растанку, кад му најмлађа кћер пољуби руку, додиривао лице тражећи пољубац за увенули образ, као знак нарочите захвалности што јој је одабрао таквог мужа.
‒ Ти си њега Анђи наменио, али те преш’о те је узео мене – Полексија брижно загрли оца, сваки пут јој празније наручје. Старац сахне, али се не да.
Арсенијеви су израније помрли. Могли су, по људскоме мерењу, још да поживе, но ипак су оно најпрече дочекали и спокојно отишли својим путем. Баба Љуба је успавала прво унуче, а Настас све троје.
‒ Дете је дете – свекрва је одмахивала руком кад се снаха повајка како, ето, још никако да убоде мушко.‒ Син, то је што остане на очевом огњишту, а ако ће да иде у свет, исто ти је и мушко и женско. Сем што ће те ћерка кудикамо боље погледати кад онемоћаш. Имала сам ја…ружу моју…ал’ ето, Бог је позва.
Кад се човек у срцу не опире усуду, све му је у животу лако, па и да умре или да испрати оне који су пре њега позвани.
Споменули би другови понекад Арсенију, тек да се утеше неким недостатком који крњи и његову срећу, да ће бити велика гре’ота ако немадне сина. Кардаш се осмехне, па прећути. Под левим пазухом Ружа има један леп, округли и тамни младеж, ама исти као што је у њега. Бити отац већ је чудо по себи, али пресликати се тако у једном крхком малом бићу, које је, по природи, потпуно другачије, неописива је тајна над којом само глупаци стално нешто тртљају. Желео је сина, као што би желео и кћер да му је пре ње Полексија родила три дечака. Свакако је био намеран да јој прави децу док обоје могадну. После порода бивала је једрија, здравија, као да се са сваким дететом подмлађивала, и њена склоност да борави код куће нашла је коначно сврху са мајчинством. Просто да не може простије бити, све се уклапало, једно с другим приањало, као кад се удене кључ у праву браву. Али шта му је промакло?
Зна он за јадац. Уме живот да умори ма какав био, и кад се низ истоветних дана натовари човеку на леђа, није га увек лако носити. Арсеније се трудио да остане будан, да га не успава удобна безбрижност, волео је Полексију сваког обичног дана као оног првог, и никад му није постала жена и мати деце што се досадно врзма по кући, све мање видљива и битна, док сасвим не ишчезне, рашчеречена између колевке, огњишта, баште. Био је рад да учини све што се тражи и очекује, новца им није, хвала Богу, недостајало за испуњавање ма каквих грађанских хирова, али баш су једно другоме и пасовали савршено јер Полексији никад није било до игранки и излета, заправо, чинила се као последња жена на свету коју би требало штитити од саблазни колотечине. У њену љубав је немогуће сумњати, као што једино безумници испитују да ли има Бога, а онај који верује, зна. Па да ли је то можда зрелост, ново животно доба жене, на које само треба да се навикне? Можда је збиља прошао тај дан у коме је дотакла сам зенит свога цветања и сад природно долази смирај. Пребира по сећању све туђе супруге и мајке које је знао, и чини му се, јесу стицале са годинама тај суморни лик и угашен поглед, но ипак је она још увек сувише млада. И сувише вољена да би усахнула.
Спусти му се рука са хладног њеног рамена на дојку, тешку, помало меку, па ниже, низ стомак. Увек је тако тиха, као да не дише. Месечина јој у тамној коси злослутно спава. И у тој мртвој тишини, у мраку кроз који се Христов лик на сточићу покрај постеље једва назире, Арсеније чује сопствену мисао као да је туђа, и осети, као да их има троје у тој соби. Непознат глас унутар лобање. Ако сваки човек на крштењу добије анђела хранитеља, шта ако на сваку крштену душу долази и по један ђаво, са којим је сусрет неизбежан, и грешноме и светом? Ако страдања нису само за изабране, ако је надрастао себе, и сад ће му се тражити више? Шта ако је Бог подерао стари договор који су имали и пустио ђавола на њега?
Тргни се, Герда!Историографско читање Голмановог страха од пенала
Једно од својих најважнијих дела, Голманов страх од пенала, Петер Хандке написао је 1970. године, у време првог таласа антиамериканизма у Европи. Није једноставно уочити везу између садржаја новеле и назначеног контекста, али се “историографском оку” чини да извесна спона постоји и да на њу, посредно, указује сам текст новеле. Скривеност те споне једним делом произлази из Хандкеовог стила писања, односно из његовог разумевања књижевности, док би другим делом њена прикривеност могла бити историчне природе.
Настојање да се Голмановом страху од пенала приступи из историографског дискурса, мотивисано је спознајом да свако дело, макар и из нехата свог творца, садржи обрисе времена у којем настаје, јер и уметник и његово стваралаштво истовремено представљају и последицу историјског процеса и његови су учесници и креатори.[1] Отуда се свако дело, па и Голманов страх од пенала, може читати као валидан историјски извор.
Није на одмет приметити да ипак нису сва уметничка дела подједнако ни историографски информативна, ни научно инспиративна. То углавном зависи од сензибилитета и умећа самог уметника. Пословично оксиморонски однос науке и уметности може бити превазиђен и надигран чињеницом да књижевност историчару пружа оно што архивска документа обично не могу, а то је – целовитост слике.[2] Она историчару служи као драгоцен коректив јер су архивска документа која настају радом администрације често истргнута из контекста и пружају тек фрагментаран увид у иначе несавладиву стварност. Уз то, књижевност има способност да региструје оне аспекте свакодневице који у архивским документима остају непримећени и неповезани. Захваљујући интуицији писаца који пре осталих могу да разумеју, осете и опишу своје време, књижевност нам у аманет оставља трагове о стањима, атмосферама, процесима, профилима, ситницама и свему ономе што подробније документује дух неког времена, а што може бити од изузетне вредности у историогарфској реконструкцији прошле стварности.
Упуштање у потрагу за могућим историографским садржајем који из Хандкеовог дела израња, подразумева ослањање на одређени методолошки приступ и теоретски модел. Што се методолошког приступа тиче, не преостаје нам ништа друго осим ишчитавања самог текста, што баш у случају Хандкеове књижевности није једноставан подухват јер основно поље његовог стваралаштва проблематизује управо однос језика и стварности.[3] Тиме историчар неминовно запада у проблем јер је и његово поље рада – језик (а историографски језик понекад је баш онакав на какав Хандке упозорава, у нетачном односу с реалношћу).
Голманов страх од пенала у кључу
Психолошких бележака Драгана Крстића
Што се теоретског приступа тиче, могућности историографског читања Голмановог страха од пенала разнолике су и многобројне. Чини се ипак да од посебне помоћи могу бити психолошка запажања Драгана Крстића, изнесена у његовом шестотомном дневнику Психолошке белешке.[4] Опсег Крстићевог интересовања био је огроман, али нарочиту пажњу завредњују његове опсервације о утицају политичког и друштвеног окружења на структуру личности и њено понашање. У његовим белешкама историјски процес и језик доведени су у директну везу, а свака значајнија промена историјских околности води ка нужном језичком удаљавању од нове стварности и даље ка дефрагментацији (неприлагођене) личности.[5] У таквом амбијенту страда најпре каузалитет између поступака и догађаја.[6] Чини се да би то могла бити и тема Голмановог страха од пенала.
Док психолога занима шта се догађа са структуром личности, историчар трага за оним садржајима из контекста који ту структуру нарушавају (писац, наравно, та два аспекта супериорно увезује у јединствену целину). Крстић посебну пажњу скреће на последице које је у европском друштву изазвао Други светски рат, са чијим се окончањем континент почео раздвајати на Источни и Западни блок.[7] Границу између два блока чинила је такозвана гвоздена завеса која се спуштала по линији север-југ, од Шћећина до Трста, а по тој граници почео се раздвајати и језик. Са захуктавањем Хладног рата он се све више адаптирао совјетском систему вредности (совјетизацији) са једне стране, односно америчком систему вредности (американизацији) са друге стране гвоздене завесе.[8] У првој послератној деценији значења темељних појмова попут мира, рата, слободе или савезника почела су да се разликују у два блока, а од њиховог евентуалног неразумевања или неправилне употребе могао је зависити и живот.[9] Са осећајем за погубне последице које би такав поредак у свом крајњем исходу могао да изроди, Хандке причу о смрти “крадљивице речи” и немог ученика “враћа на почетак”, смештајући Голмана у прву послератну деценију, у близак му аустријски амбијент. То је било доба аномије, односно време у којем стари систем вредности није био срушен, а нови још увек није био успостављен, што се посебно одразило на семантику речи.
Није, наравно, једноставно одредити где би тачно могао бити почетак Хандкеове приче. У хронолошком смислу то јесте прва послератна деценија, у географском смислу то јесте Аустрија, али колико дубоко сежу и колики простор обухватају узроци који су до приче довели? Аустрија је после Другог светског рата, договором савезника, припала Западном блоку, услед чега је била приморана да се уклопи у постепен, али све снажнији процес американизације. Њена драма морала је бити већа од драме осталих европских земаља због тога што се у њој још увек осећао (сломљени) дух некада моћне царевине. Беч је, да кажемо то Хандкеовим речима, доживео “велики пад” са центра европске културе и политике, као и са позиције царске престонице, на позицију окупираног и, у светским размерама, небитног града. Ако је веровати Крстићевим психолошким опажањима, Аустријанци су се на веома болан начин и у веома кратком раздобљу суочили са великим и снажним променама, како на пољу колективне, тако и на пољу индивидуалне психологије.
Неки од Аустријанаца су кроз друштвено-политички инжењеринг американизације прошли лоше, осећајући да се у сопственој земљи, у сопственом граду, све снажније удаљују од славне националне прошлости и система вредности који је кућа Хабсбурга штитила. Осећало се, потом, нагло удаљавање и од скорашње нацистичке прошлости, од њеног система вредности и њеног језика. Међутим, кроз нову културну матрицу која се успостављала непосредно по окончању Другог светског рата, многи Аустријанци и нису прошли претерано трауматично. Узроци те лакоће прилагођавања далеки су и широки, и нису се појавили само на простору некадашње аустроугарске царевине, већ на простору целе Европе.[10]
Аустро-Угарску Монархију су у другој половини 19. века почеле да нагризају нове идеологије и снажни друштвени и културни процеси који су утрли пут потоњим међуратним тоталитарним режимима, на које су се послератни савезнички системи релативно лако надовезали. У средишту такве могућности налазила се непрекидна и све снажнија потреба за повећањем производње и потрошње.[11] Повећање производње и потрошње водило је даље ка општој демократизацији и претварању европског “мора сељака” у масовна, грађанска и посредована друштва.[12] Омасовљена и демократизована, таква друштва могла су успешно функционисати само захваљујући све снажнијој стандардизацији понашања, које је било условљено претходном стандардизацијом језика.[13] А свака стандардизација језика, не само што води ка репресивном моделу језичке коректности, већ и ка отуђењу од сопственог доживљаја стварности. Немогућност да се (про)говори из сопственог, нестандардизованог искуства, аутентичним стилом и језиком, води ка смрти (јер, на крају крајева – на почетку свега “беше реч”). Управо је то шира тема Голмановог страха од пенала, чији сиже чини убиство због “крађе речи”.[14]
Јунак новеле, бивши монтер и голман, Јозеф Блох, живи у Бечу у првој послератној деценији (terminus ante quem раздвојити 1955. година). На то упућује реченица: “У трпезарији прочита да је поред благајнице нађен амерички новчић од пет центи. Благајничини познаници никада је нису видели с неким америчким војником; америчких туриста у то време у земљи готово није било.“[15] У наведеној реченици постоји хронолошка разделница и њом је раздвојено време у којем је у Аустрији било америчких војника (до половине педесетих), од оног из којег Хандке пише. Одакле у Аустрији амерички војници? Једно од најважнијих питања на крају Другог светског рата пред којим су се Совјетски Савез и Западни савезници нашли, тицало се извлачења нацистичких савезника на страну победника. Јужни делови Италије су још 1843. године из рата били искључени безусловном предајом, што је даље отварало питање на који би начин Аустрија, Мађарска, Румунија и Бугарска требало да положе оружје. Америка је заступала доследни принцип безусловне предаје, док су Совјети (на примеру Финске) показали да се о условима мира може преговарати. Уз много натезања и неповерења, превагнуо је амерички концепт. Тиме је аустријска судбина била одређена на окупацију, а њено извлачење на страну победника почело је управо на језичкој равни редефинисањем њеног статуса у савезничкој административној преписци. Већ је тај корак представљао темељно удаљавање представе (слике, репрезентације) од реалности јер се земља која се 1938. године нашла у саставу Рајха, у документима савезника најпре почела називати “првом жртвом”, а онда и све блажим изразима који су је постепено приближавали савезничком табору. Голманова заокупљеност релацијом између речи и предмета (појава), могла би бити и свестан и несвестан одраз тог процеса који је у начелу одредио не само послератну судбину Аустријанаца, већ и општи начин комуникације послератног света.
Безусловна предаја је у пракси подразумевала инсталирање Савезничких контролних комисија које су управљале администрацијама окупираних земаља. У случају Аустрије то је значило војно присуство америчких, совјетских, британских и француских трупа и поделу земље на окупационе зоне. Блохова драма, отказ који добија, убиство које је починио и његов бег на југ земље, одвијају се у околностима савезничке окупације. Отуда се у истрази убиства може поставити питање није ли жртва имала везе са неким америчким војницима. Цент који је био пронађен поред убијене “крадљивице речи”, не само да Јозефа Блоха прати током целе приче тако што му стално испада из џепа, већ га, у ствари, све време издаје, указујући се читаоцу као какав непоуздан, злослутан фактор у потенцијалном разрешењу истраге (да ли то читалац навија за Јозефа Блоха?). Упадљиво скретање читаочеве пажње на Америку кроз разне симболе, од новца до елемената масовне културе који су почели да прожимају аустријско друштво, није случајно. Оно може бити и део Хандкеове личне заокупљености темом Америке (зашто је он заокупљен Америком?), али америчко присутво у Аустрији може бити, да кажемо то опет Хандкеовим речима – знак[16] велике историјске промене.
Промена, наравно, није почела са послератном савезничком окупацијом европских земаља, већ знатно раније. Кафка је још на почетку Првог светског рата у Процесу описао судар појединца са аутентично европском, односно аустроугарском администрацијом. Аустроугарску администрацију која је била заснована на реликтима средњевековне идеологије, по којој је моћ Хабсбурга била утемељена на божијој вољи, хришћанском моралу и витешкој култури, почели су да нагризају најпре атеизам, а потом и национализам, либерализам и социјализам. Потоње демократске и фашистичке администрације европских држава (издигнуте и из пепела империје), постигле су завидан степен стандардизације појмова и облика понашања и пре америчког присуства. Америчка култура која је стигла на тенковима (као у Малапартеовој Кожи), пала је на полодно тле. Ипак, нису сви подједнако били спремни на “увозни пакет културе” који је у Европу стигао са Маршаловим планом. Отпор хипертрофираном либерализму кроз стваралаштво пружили су неки значајни уметници. Хандке је припадао генерацији и групи стваралаца који су позивали на проблематични покушај “враћања себи” и “свом језику” попут Пазолинија, који је кроз своје филмове фаворизовао европске, блискоисточне и афричке митове насупрот новопристиглих холивудских митова (сугеришући тиме Европљанима да се врате својим коренима).
Када смо већ код најважније теме којом се Хандке бави – покушај проналаска себе, допирања до сопственог бића, враћања себи, или nosce te ipsum – Драган Крстић је указао на чињеницу да је у клиничкој психологији познато да је најфундаменталнији од свих страхова, страх од самог себе.[17] За сваког окупатора то такође мора бити темељни страх, јер сусрет појединца са собом имплицира и потребу за ослобађањем. Хандке је то осетио инстинктом врсног писца. Штавише, ужасе самоспознаје прецизно је и сликовито приказао, потврђујући том сликом Крстићеву тезу: “(…) Лежао је ту немоћан, толико стваран; није било поређења. Његова свест о себи била је толико снажна да је осећао смртни страх. Знојио се. (…).”[18] Сусрет са собом Блоху се догодио у својеврсном “празном пољу”, “прелазном подручју”, у “пустињи” послератног доба коју је додатно отежавао његов опустошен приватни живот. Блох је разведен (он је нечији бивши муж који упорно покушава да одржи или успостави комуникацију са бившом женом, са пријатељима и околином, у чему не успева), под неразјашњеним околностима добија отказ (што га чини бившим монтером), а уз то је и бивши голман. Наведене околности га утерују у “празан простор” у којем му, премда искљученом из свега, предстоји сусрет са собом. Блох доживљава драму самоспознаје и разградње (дотадашње структуре личности). “Прелазно поље” представља опасан простор преображаја (како за појединца, тако и за систем) јер су у њему исходи непредвидиви. У “празном пољу” које се пред њим отворило (“предуго сам био незапослен”), Блох је починио убиство. Све што се у простору самоспознаје одиграва, представља “негатив” амбијента из којег је Блох (Хандке, у ствари) исклизнуо. Садржај тог “негатива” уједно је и историографска информација о систему који одражава.
Осврнимо се на још једно Крстићево запажање које може бити од помоћи у разумевању субверзивног капацитета Хандкеове новеле: својина је најмање економски, највише психолошки, а затим политички појам.[19] Хандке се на веома саркастичан начин поиграва са послератним наслеђем нацистичке прошлости када пише о Циганима, поентирајући да је управо новцем (али који је то ред величине?) нацистичка прошлост забашурена. Тиме новац са материјалне враћа на психолошку и политичку раван.[20]
Хандке и Рот: Голманов страх од пенала и Радецки марш
Није само Драган Крстић, Хандкеов савременик, увиђао и из психолошког угла објашњавао важност релације између историјског процеса, језика и промене структуре личности. Смисао за психолошка опажања епохе, поред Хандкеа, имао је још један старији аустријски писац, на чије нас дело Голманов страх од пенала упућује. Реч је о Јозефу Роту и његовом историјском роману Радецки марш, написаном 1932. године.
Веома детаљну и инспиративну историографску анализу Радецког марша написао је историчар Горан Милорадовић,[21] остављајући својим запажањима места да овде изнесемо смелу претпоставку да се Голманов страх од пенала и ликовима и тематски надовезује на Ротов роман. Не можемо тврдити да се Хандке свесно ослања на Рота,[22] али упоредно сагледавање неких аспеката оба дела отвара и такву могућност. Шта више, без увида у политичке и друштвене процесе које нам је у Радецком маршу предочио Рот, без представе о психолошким променама у три генерације јунака описаних у њему, као увертире, као полазне основе, као претекста, као онога што остаје изван наратива Хандкеове новеле, нема ни потпунијег историографског разумевања Голмановог старха од пенала.
Аустрија, као суверена и неутрална земља, постоји тек од 1955. године, од када су се са њене територије повукле све стране трупе, чиме је окупација била завршена, мир потписан и ратификован, а датум њиховог одласка одређен за државни празник.[23] Ипак, Аустрија је од тада била тек једна у низу од земаља сумњивог суверенитета и неутралности, што у историјској перспетиви изгледа као гротеска када се у виду има снага некадашње империје у чијем је срцу куцао “царски Беч”.[24] Другим речима, током само једног века, у пар генерација, Аустријанци су се из сопственог центра сурвали на периферију туђих светова. Посебно је морало бити тешко оним појединцима који су се педесетих година још увек сећали “старих времена”, какав би у Голману могао бити лик школског надзорника. Његово сећање на стари школски систем је индиректно, као и све остало што је у новели изречено на посредан начин.
На могућу везу између Голмановог страха од пенала и Радецког марша понајвише (али не и једино), указују имена главних јунака та два дела. Именом Јозеф (Блох) Хандке се реферише и на Кафкин Процес, а ако се руководимо тим критеријумом, онда је веза са романом Радецки марш још очигледнија.[25] Старинско и царско име Јозеф, седамдесетих година прошлог века (када Хандке пише новелу) ретко ко је носио, па је могуће да је баш одабиром имена аутор желео да укаже на неке аспекте свог књижевног лика, као и на ту могућност да Јозеф Блох представља имагинарни, литерарни продужетак Ротове приче о словеначкој породици Троте у Хабсбуршком царству.
Троте су у роману Радецки марш после битке код Солферина 1859, услед својих заслуга на бојном пољу, из статуса словеначких сељака биле преведене у статус аустријског племства и тема романа јесте њихова вертикална проходност и однос према цару и царевини који се постепено, услед промена историјских околности, крњио и опадао. Последњи Трота, на самом крају царског belle epoque, доживљава толико снажан преображај и на друштвеном и на интимном плану, да се од свог деде разликује онолико колико се и Хандкеов Јозеф Блох разликује од њега. Уосталом, поледњи Трота, од свог деде генерацијски је удаљен исто онолико колико је Хандкеов Блох удаљен од њега (око пола века), а и Хандке је у хронолошком погледу од свог Голмана удаљен исто онолико колико и Рот од свог Радецког марша. За сагледавање ситуације, уобличавање слике и свођење биланса, овим писцима била је потребна дистанца од око двадесет година у односу на период којим се у својим делима баве. И то је важан историографски податак!
А како су се звале Троте у Радецком маршу? Редом су се звале овако: деда – Јозеф, син Франц Јозеф, и унук Карл Јозеф (све омажи царским именима). Породицу Трота опслужује слуга Жак, чије пуно име сазнајемо на његовој самрти – Франц Ксавер Јозеф Кромихл. Не само да је писац Јозеф Рот у име породице Т(рот)а уградио своје име и субјективни осећај постепеног урушавања аустријског монархијског друштва, већ је кроз њихову породичну историју описао и објективну пропаст Хабсбурга, као и система вредности на којем је царство почивало. Година којом је Рот почео роман је и година почетка пропасти Монархије, а то је била 1859. година (битка код Солферина за одбрану италијанских земаља у оквиру царства), док је завршна година асоцирана са тренутком смрти цара Франца Јозефа 1916. године (у време Великог рата током којег је Монархија нестала).[26] Уколико би била тачна претпоставка да Хандкеов Јозеф у историјској перспективи (у мери у којој књижевност то допушта) јесте књижевни наследник Ротових Јозефа, онда и сама разлика у насловима два дела сведочи о драстичној промени духа и времена између “царског Беча” (и његових Јозефа) и окупираног Беча (и његовог Јозефа).
Јозефи се редом надовезују у каскади, у постепеном опадајућем низу, али колика је тачно разлика између наслова самих дела, Радецког марша и Голмановог страха од пенала? Најпре Радецки марш је композиција Јохана Штрауса Старијег коју је Рот одабрао као симбол времена о којем пише, а то је била композиција славе, настала у част фелдмаршала Јохана Радецког чије су победе стабилизовале револуцијом нагрижену Монархију 1948. године. Осим свог Презимена Рот, у презиме својих јунака Трота, писац је уградио и реч “der Trott“ што на немачком језику значи “коњски кас”, чиме додатно увезује наслов романа, његов сиже и сопствено име.[27] Коњски кас, музика у ритму марша и сам помен фелдмаршала Радецког одају утисак империјалне снаге и победничког духа. Насупрот Радецког марша (и призвука суверености, одлучности, части, сигурности), стоји Голманов страх од пенала, одређен понајвише средишњом речи страх. Уз то, цела атмосфера Ротовог романа повезана је са војном елитом и са моралом који је обавезивао на колективни однос и на ширу друштвену свест, са елементима кастинског елитизма, док Хандкеова новела наводи на популарну, у ниже слојеве спуштену, игру која је у његово време прерастала у једну од главних глобалних индустрија забаве у демократизованим друштвима. Осим тога, Хандке, за разлику од Рота, фокус сужава на индивидуалну одговорност. У томе је историјска промена и у томе је историографска информативност оба дела.
Има и других сличности између Ротовог и Хандкеовог дела, посебно између последњег поручника Троте и Јозефа Блоха, и та се сличност огледа у неизвесности њихових судбина на крају приповести. Тежиште Радецког марша је на последњем лику, поручнику Троти, за којег читалац не зна је ли погинуо или је заспао и сања да је жив. На такву могућност, како Милорадовић сматра, указује поступна промена његове личности, растрзане и несналажљиве у времену у којем се затекао.[28] За разлику од Хандкеовог Блоха, последњи Трота покушава да се прилагоди времену које долази, али не знамо да ли у томе и успева. Рот је његовом метаморфозом која је подразумевала прелазак последњег Троте из статуса војног племића у статус грађанина неизвесне будућности, оставио “отворена врата” за домаштавање расплета историје породице Трота. Одрекавши се дезертерством старог моралног кодекса, последњи Трота је можда преживео ужасе Првог светског рата и наставио да живи анонимним животом просечног грађанина. И Хандке оставља “одшкринута врата” на крају своје новеле у којој “ногу у вратима” чини драматични опис голаманове напетости у тренутку када се спрема да одбрани једанаестерац.[29] Неизвесност Блохове судбине мајсторским умећем приповедања (што, уосталом, чини и Рот), читаоца оставља у забуни: је ли голман одбранио пенал и у каквој је то вези са убиством које је Блох починио, да ли га је полиција ухватила? Како би се даље могао одвијати његов живот и шта је “на крају” било са њим? Као што Ротов Радецки марш отвара простор да се на њега надовежу нови књижевни ликови, тако и Хандкеова новела отвара простор, али и питање: хоће ли аустријска књижевност створити још неког Јозефа, Голмановог “књижевног потомка”?
Поред многих других аспеката који указују на могућу аналогију два дела, за чије потпуно приказивање овде немамо довољно простора, пажњу посебно треба обратити на начин на који и Рот и Хандке разумеју образовање и систем школовања, а разумеју га као “место историјског квара”. И Рот и Хандке су разумели да су владајуће идеологије посебно усмерене на децу, а разумели су и механизме њиховог ширења и место језика у њима. Рот тој теми прилази кроз лик најстаријег Троте, који је у уџбенику историје за децу (будуће официре и државне чиновнике) прочитао нетачну, измаштану, митску интерпретацију битке код Солферина и исто тако од стварности удаљену представу о својој улози у описаним догађајима. Последица тог сазнања била је да Јозеф Трота од тог тренутка долази у сукоб са средином, јер због своје моралне структуре није био у стању да прихвати чињеницу да је мит потребан држави коју брани.[30] Он је (у складу са својом целовитом, конгруентном структуром личности) очекивао склад и у свету око себе (а не измишљање прошлости и удаљавање од фактографије!).
Спознавши шта пише у уџбенику историје, стари Јозеф Трота тражи аудијенцију код цара, са циљем да га пита зашто се у Монархији пишу такви уџбеници историје. Међутим, и сам цар је био разочаран, поражен и немоћан: “Много се лаже”, одговорио је човеку који му је спасао живот код Солферина. Потом, у Ротовом роману следи опис процеса учења кроз дословно и механичко “учење напамет”, односно, онаквог начина савлађивања задатог градива које ученик није у стању да искаже својим речима. У центру тог описа је механичко памћење блокова васпитних текстова који се могу активирати у потребним мобилизацијским околностима, али који истовремено отуђују ученика од сопствених спознаја. Последица таквог учења била је емотивно удаљавање треће генерације Трота од царске куће: “…Цар му је постајао све даљи и све више стран”.[31]
Кроз ту тему приближавамо се и Хандкеовом запажању о образовном систему у Голмановом страху од пенала. Пре тога потребно је сетити се да је у Голману, поред убиства благајнице Герде која није имала “своје речи”,описан још један случај неразјашњене смрти који садржи алегоријски потенцијал. Место у које Јозеф стиже, узрујано је нестанком немог ученика. У почетку се мислило да је дечко који је нестао био хром, али се ипак испоставило да није могао да говори: “За доручком Блох чу да је пре два дана нестао један хроми ученик. (…) На столици поред себе наслагао је новине; прочитао је да изгубљени ученик није био хром, него нем.” Не само да нестали ученик није могао да говори, већ му је језик био расечен. И не само да је био нем и да му је језик био расечен (“Не може ни у помоћ да позове!”), већ је ишао у овакву Народну школу: “Није чудо што деца, кад изађу из школе не знају ни да говоре, рече изненада послужитељ, забијајући секиру у пањ и излазећи из колибе: нису у стању да изговоре до краја ни једну једину сопствену реченицу, међусобно се споразумевају готово искључиво уз помоћ појединачних речи, непитани уопште не отварају уста, а оно што су научили само је набубано градиво које причају напамет; мимо тога, неспособни су да сроче целу реченицу. Заправо су сви мање или више сакатог језика.”[32]
Само је Јозефу Блоху била дата могућност да у реци случајно угледа леш несталог немог ученика. Склоп слика око његове неразјашњене смрти, неоткривеног леша и народне школе која негује вербалну запуштеност ученика, могла би бити алегорија која најављује не само умирање “немих појединаца”, већ и мрачну будућност аустријског друштва. Јозефу Блоху Хандке је дао могућност да једини угледа леш немог ученика управо као потврду његових уверења (из којих је и починио злочин) – да је свако ко не говори (својим речима) осуђен на смрт. Код Рота и код Хандкеа је немогућност изражавања повезана са (од)умирањем. У средишту одумирања налазе се школа и уџбеници историје који, поред осталог, такву смрт индукују.
Шта кажу писци, има ли спаса од тога? Чини се да и Хандке и Рот са образовног система пажњу скрећу на уметност као излаз.[33] Рот је утеху старом Јозефу пружио тако што му је допустио да своје незадовољство историогарфским митским приказом битке код Солферина у уџбенику историје, ублажи задовољством које је осетио пред ликовним приказом свог портрета. Милорадовић то овако сумира: “На основу наведеног, у роману се може идентификовати снажна опозиција `лаж уџбеника историје` – `истина Мозеровог портрета`. Рот је сматрао да уметност омогућује боље сагледавање стварности, чиме опет легитимише и ову нашу анализу.”[34] Хандке то чини утолико што његови ликови увек пуно читају, па тако и Јозеф Блох, али још важније – Хандке указује на неопходност проналажења сопственог језика путем сопственог искуства, односно, сопствене уметности (реч искуство у словенским језицима значи “уметност”).
Голманов страх од пенала и неколико
европских филмских остварења
Голманов страх од пенала настајао је, као што рекосмо, у контексту снажног антиамеричког расположења у Европи. Повод му је била америчка вијетнамизација, али узроци су били дубљи и долазили су из фрустрирајућег осећаја неслободе код једног дела Европљана. Разлоге који су у култури довели до отпора американизацији, могуће је макро-историјским приступом приказати на примеру Италије. Избор Италије као “показног примера” није случајан: са једне стране, у њој је настао низ значајних дела чија је оштрица била усмерена против увозног америчког културног модела и, са друге стране, оно што се у Италији одигравало на политичком пољу, са већим или мањим варијацијама, важило је и за остале европске земље, па и за Аустрију.
Са потписивањем капитулације и оснивањем прве владе 1943. године, две најснажније политичке опције и две највеће партије у Италији, остале су изван структуре власти.[35] Из ње су трајно били искључени фашисти (али они нису престали да постоје преко ноћи), као и највећа европска комунистичка партија, Комунистичка партија Италије (која такође није престала да постоји преко ноћи).[36] Политички пораз фашиста био је у складу са циљевима рата, али не и у складу са резултатима које би слободни послератни избори могли да покажу, јер је фашизам био израз воље многих Европљана и Италијана, а то је подразумевало и одређени културни модел и својеврстан поглед на свет. Са друге стране, искљученост комуниста из структуре власти спадала је у домен чисте политичке трампе између Западних савезника и Совјета, по којој је одсуство комуниста из структуре власти у западној Европи, подразумевало истовремену искљученост западних партија и њихових полуга моћи у совјетском блоку. Такво стање ствари на политичком пољу Западне Европе је у значајној мери утицало на стварање уметничког набоја усмереног против нових властодржаца – против западних савезника, односно против Америке.
Крајем шездесетих и у првој половини седамдесетих година прошлог века, у Италији (али и у осталим деловима Европе, као и у Совјетском Савезу) био је створен низ уметничких дела у чијем се средишту налазила тема језика, односно тема немогућности да се допре до себе. Американизација Европе била је коруптивне природе и самим тим прикривених циљева. Потмулом процесу америчког културног овладавања Европом, могло се супротставити само потмулим начином снимања филмова или писањем истих таквих књижевних дела. То је био својеврсни рат скривеним значењима. Може се то илустровати и Хандкеовим речима из Голмана: “Уместо глава гостију, Блох је на зиду у висини главе видео масне отиске”. Масни отисци били су поуздан знак присуства многих глава на месту отиска. Тако су и филмови и књижевна дела чији су садржаји били усмерени против американизације, представљали поуздан знак “многих глава”. Њихова критика није била усмерена само против “доносилаца нове културе”, већ и против њених прималаца. Ти су гласови у уметности били савест старе Европе.
Са којим би се делима Хандкеов Голман по циљевима, теми, начину приповедања и атмосфери могао упоредити? Са многима, али осврнимо се на неке филмове (у чији процес настајања Хандке није био укључен). У Италији је Марко Ферери снимио многе чудесне филмове, али један међу њима није добио довољно пажње. Реч је о филму Аудијенција. Није сасвим јасно о чему се у Фереријевој Аудијенцији тачно говори јер је структура дела (привидно и намерно) нелогична, а мотиви и узроци понашања главног јунака остали су скривени “негде изван приче”.
Ферери је Аудијенцију снимио 1971. године. У том филму “кафкијанска атмосфера” му је послужила као средство указивања на нешто друго: главни јунак филма, Амедео, покушава да се избори за аудијенцију код папе, али га папска администрација у томе спречава. Његово настојање да дође до католичког поглавара заснива се на жељи да папи нештосаопшти. Гледалац до краја филма не сазнаје садржај саопштења, јер оно није изречено. Главни јунак папи жели нешто да каже јер само папа има моћ да то даље пренесе urbi et orbi. Осујећен у својој намери, сломљен и изморен борбом са администрацијом, Амедео умире међу ватиканским колонадама током једног од неуспешних покушаја да дође до католичког поглавара. Ферери је расплетом у филму упозорио на страх система од речи које долазе из непознатог извора, односно из извора који није под контролом (система). Са једне стране, онај који је онемогућен да говори – умире, са друге стране, оштећени су и они који нису у стању да чују. Шта ако Фереријев јунак није био човек? Шта ако је то био анђео чији је задатак да јави други Христов долазак и наше спасење? Шта ако смо развили такав систем, и у оквиру њега такве односе, да више нисмо у стању да чујемо благовести? Да се управо о томе ради, указује и чудан, надреалан расплет у филму: на месту на којем је “доносилац поруке” (можда је то био арханђел Гаврило, можда је то био и милешевски Бели анђео?) пао од умора и исцрпљености, појављује се други, исти такав “човек” који са тог места креће ка вратима Ватикана и наставља да тражи аудијенцију код папе. Филм се завршава том сценом и управо је зато непријатан: ничија уста неће бити затворена, нарочито она која реч доносе од Бога. Није јасно, као што ни у Голману није извесна Блохова судбина, да ли је други “анђео” или “човек” икада био примљен код папе, да ли је рекао шта је имао, да ли га је папа чуо, да ли је свету било пренето. Код Ферерија, као и код Хандкеа, проблем је смештен у домен језика и комуникације.
Други филм који је по атмосфери и много чему другом сличан Голмановом страху од пенала, снимљен је у Југославији и припада такозваном “црном таласу” домаће кинематографије. Реч је о необичном филму Војислава Кокана Ракоњца, Пре истине из 1968. године. Ефекат који тај филм постиже код гледалаца сличан је оном који постижу Хандкеов Голман и Фереријева Аудијенција: није јасно о чему се ту тачно ради. У ствари, сам осећај да гледалац филм није (одмах) разумео, један је од најважнијих “погодака” филма, јер тако неразумљив он рефлектује нејасну, нелогичну и изврнуту стварност, супротну од социјалистичких (системских и канонизованих) филмских представа о југословенској револуцији. У њему чињенице и процеси који би могли да помогну у разумевању садржаја – остају изван самог филма, односно изван наратива, као и у Голмановом страху од пенала.
Слично Јозефу Блоху који под неразјашњеним околностима добија отказ, и драма главног јунака филма Пре истине, Младена, почиње његовим превременим пензионисањем која га тера на лутање и унутрашњи егзил. Младен, попут Блоха, лута по престиници (Београду) током прве послератне деценије. Ракоњац, као и Хандке, враћа причу “на почетак”. Осим тога, док се насадржај Голмановог страха од пенала контекст антиамеричких побуна одражава индиректно, у филму Пре истине антиамеричке демонстрације су приказане (али нису спонтане, организује их и надгледа држава, чиме режисер посредно скреће пажњу на југословенски међународни положај у том тренутку). Јозф Блох и Младен слични су и по томе што безуспешно покушавају да успоставе комуникацију са околином. И Хандке и Ракоњац се упуштају у табуизиране теме које намерно не разоткривају до краја јер је њихов смисао у то доба морао бити на ивици прихватљивости.
Осим универзалних аспеката о којима сва три дела говоре, свако од њих “оптерећено” је и додатним, специфичним контекстом: Голамнов страх од пенала америчком окупацијом, почетком американизације аустријског друштва и скором нацистичком прошлошћу; филм Пре истине оптерећен је не само успаваношћу југословенске револуције коју симбилизује главни женски лик у филму, већ и страховитим обртима и траумама после сукоба са Стаљином, када су многи комунисти били затворени на Голом отоку, док су њихова места у структури власти попунили и бивши четници; Фереријев филм оптерећен је Другим ватиканским концилом из половине 60-их година који је до те мере преиначио природу католичке цркве да се од тада она назива “Ватикан два”, а промена је ишла у правцу њене либерализације, отварање према другим религијама, екуменизму, односно ка губљењу основа на којима је до тада почивала, што је било у складу са пратећим политичким контекстом.
На крају, ваља споменути Огледало Андреја Тарковског из 1974. године. Његов садржај мотивисан је немогућношћу да се (про)говори, на шта указује уводна сцена која, само на први поглед, нема везе са остатком филма. Кроз њу режисер саопштава шта је неопходно да би се направило велико и лепо дело попут Огледала – потребно је да се проговори личним искуством. У тој уводној сцени дечака који не може да говори течно, једна лекарка (вешта, вештица – такве се жене увек појављују у његовим филмовима) хипнотише и помаже му да дође до себе, до оне дубине у којој је настао “квар” његовог говора. Када га буди из хипнозе, она му каже: “Говорићеш гласно и јасно, слободно и лако, без страха од свог гласа и говора”. И он каже: “Ја могу да говорим”. Од тог тренутка почиње интроспективни филм у којем су усред наглашено колективног духа совјетског друштва, теме биле “ја” и “моје искуство”.[37] Али баш због тог “ја” у филму, Огледало је било критиковано и несхваћено у совјетској кинематографији.[38] Пошто је “проговорио” снимајући Огледало и тиме доживео катарзу, Тарковски чувену реченицу “Проћи живот – није поље прећи” (Пастернак, у преводу Стевана Раичковића) у завршној сцени премеће у слику у којој мајка са синовима тек тако, лако, једноставно, са нејасним циљем, али смирено – пољем иде, поље прелази.
Уместо информације – научна инспирација
Књижевна критика која није увек и свуда била наклоњена Хандкеу, посебно у немачком говорном простору, оставила је за собом много трагова о природи његовог дела. Примера ради, у једној од њих, Хандке је представљен као најпроблематичнијеисклизнуће у немачкој књижевности од Другог светског рата.[39] Већ саме речи најпроблематичније и исклизнуће историчару скрећу пажњу на Хандкеово целокупно дело, а посебно на Голманов страх од пенала којим је, сва је прилика, поменуто исклизнуће и почело.
Да би неко својим целокупним делом представљао исклизнуће (из нечега у нешто, ка нечему), мора постојати оквир или задато поље деловања које се тим исклизнућем напушта. Посредно се на тај начин признаје степен стандардизације, контроле, цензуре, везе текста с контекстом, па и хоризонта очекивања у послератној немачкој култури. Голманов страх од пенала, знак је тих стега и то је најважнији историографски податак о новели.
Зашто је Јозеф Блох убио Герду? “Док су јели, много су причали. После неког времена Блох примети да она о стварима које тек што јој је испричао говори као о својим сопственим, док је он напротив, ако би поменуо нешто о чему је она причала, или само њу прецизно цитирао, или је, чим би о томе почео да говори властитим речима, сваки пут напред стављао једно “тај” или “та”, које отуђује и дистанцира, као да се плашио да њене ствари не постану његове. Ако је говорио о надзорнику, или фудбалеру по имену Неми, она би већ после кратког времена савршено присно рекла “надзорник”, или “Неми”; он је, напротив, када она помене пријатеља по имену Фреди или локал који носи име Подрум код Стефана у одговор на то увек одговорио: “Тај Фреди?” и “тај Стефанов подрум”. Што год је помињала њега је само спречавало да то прихвати, и сметало му је што она, како му се чинило, без икаквог зазора користи његове речи.”[40] Блох је, како даље схватамо, Герду удавио због тога што је она позајмљивала, присвајала, крала његове речи, односно због тога што није имала своје речи, и тај чин дављења описан је као инстиктивна радња: “Одједном поче да је дави. Одмах ју је притиснуо тако снажно да она није чак ни стигла да то схвати као шалу”.[41]
Герда може бити свако од нас: онај ко понавља туђе речи, ко некритички усваја градиво из уџбеника, ко на тај начин слуша вести, чита новине, ко је ментално лењ, ко је физички тром, ко… А шта ако Герду (и њен однос према језику) поистоветимо са историографијом (и њеним односом према језику)?
Историчари се читајући архивска документа суочавају са стандардизованим језиком, пречишћеним извештајима, “зачешљаним” сведочанствима чија се веродостојност може проверити другим документима (написаним истим таквим језиком, такозвана „бирократска фикција“). Први корак који историчар треба да учини у процесу критичке анализе текста, састоји се у истраживачевом напору да направи дистанцу од језика документа. То није увек успешно бивало изведено ни у најразвијенијим историографским школама, па ни у домаћој историографији, у коју су понекад, без икакве дистанце, упадале флоскуле из историјских извора (непожељни елемент, ликвидирати, неутралисати…). Када историчар такве речи усваја, он чини исто што и Герда која без икаквог зазора кориституђе речии која их после кратког времена савршено присноизговара. Не бити Герда значило би бити храбар, бити будан, бити свестан и имати смелости за кретање по “сивој зони” између језика којим је прошлост забележена и језика којим прошлост тумачимо. У тој зони историчар такође мора доћ до себе и свог језика.
У тренутку у којем је домаћа историогарфија помислила да јој је пад социјализма донео језичко ослобађење, суочила се са новом врстом проблема – морала је да прихвати појмове увезене из напредне европске историографије. Ако би неки водећи историчар у Берлину рекао да је “од сада” главни дискурс “ми и они”, у Србији би се (као и у Бугарској или Хрватској) појавио низ радова у чијим би насловима писало ми и они. Тако је било са низом дискурса: ми и други, центар и периферија, фантомске границе, транснационално, мултиперспективно… све те теме можда јесу биле мера туђе историјске потребе и искуства, али сви ти наслови нису произлазили из нас самих, већ су били уведени и на силу провежбавани у нашем историографском атару.
Већина увезених, позајмљених, наметнутих тема имала је за циљ коначно измирење нација на Блакану и одржавања у животу још једног језичког конструкта – југосфере. Помирење које је, поред осталог, требало да се одигра и кроз језик историографије, пренесен у уџбенике историје, а које је било замишљено по моделу француско-немачког послератног превазилажења ратне прошлости, није уродило плодом. Са позиција такве европске, а пре свега немачке историогарфије, српски историографски језик, посебно деведестих година прошлог века, звучао је отуђено, отргнуто, недисциплиновано и – застарело! (…као да језик може да застари).[42] У то доба, историогарфског и сваког другог српског отуђења “од остатка нормалног света”, Хандкеа је привукла баш Србија. У њој је, поред осталог, проналазио онај “празан простор” у којем се лакше него на другим местима сусретао са собом и где се осећао “као код куће”.[43] Ту претпоставку потврђују и речи његовог преводиоца: “Оно што нас посебно привлачи Хандкеу јесу та празна пространства у бити његових текстова. Да ли сам уобразио да је “празан простор” (и на Балкану) (из Хандкеових књига) уочљивији (доживљивији) више него игде у густо цивилизованом свету? Тек, захваљујући Хандкеовим књигама, знам да “празнине” нису доказ историјских збивања, него су пре свега подлога за ослобођено доживљавање света, уједно и оквири у којима настају повести, дакакао и о историјским збивањима не само на том (балканском) простору. Наједампут сагледавам у којој мери је важно “контрирати” историји: књижевним доживљајем као нечим “једноставним”, “природним”, “исконским”. Није ли књижевно писање, дакле, враћање ствари на своје место после њиховог испадања из лежишта услед потреса турбулентног деловања историје?”[44]
Било је, разуме се, нечега у српској историогарфији (као и у народу) што се опирало снажном тренду глобализације, американизације, либерализације. Отпор тим процесима на општем нивоу био је сламан бомбардовањем Србије и Хандке се према том чину јасно одредио.[45] Отпор у историографском речнику такође није остао непримећен. Најснажнија критика упућена српској науци стигла је управо из немачке историографије. Познати немачки историчар Холм Зундхаусен, јавно јој је упутио прекорно питање: Где је српски Фриц Фишер?[46] Фриц Фишер знак је немачке историогарфије која се дистанцирала од своје нацистичке прошлости (самим тим и од дотадашње семантике речи).[47] Говорити о Фрицу Фишеру значи говорити језиком симбола јер Фриц Фишер представља симбол американизоване немачке историографије.[48] Отуда српској историографији Фриц није ни потребан, као ни Зундхаусеново питање. Са друге стране, потребан јој је Хандке са својим (претпостављеним) питањем: где је вашјезик?
У каквој релацији су аутентични језик (до којег свако мора сам да дође) и наслов Хандкеове новеле Голманов страх од пенала? Да би се неко отргао од система и матрице и да би тако дошао до себе и свог језика, потребна је лудост пустолова свесног да закорачењем у “сиву зону” улази у простор са неизвесним исходима. У тренутку у којем улази у “пусто поље”, сваки појединац (у историографском речнику идентификован као “мали човек”), преузима одговорност искључиво на себе и зна да од његових поступака зависи “игра”. У “празном простору” у којем га нико не штити, његова позорност, концентрација, свест о релацијама и консеквенцама предузетих корака, на високом су степену. У том “пољу” појединац је изложен притиску околине. Његово стање илуструје управо тренутак у којем се налази Голман док се спрема да одбрани једанаестерац, пред којим се тада такође отвара “поље неизвеснсти”, који је под притиском околине и који на белој линији стоји са пуном свешћу о сопственој одговорности за резултат утакмице. Још један важан аспект: пажња (“око камере” у саверемено доба или историографски дискурс) је усмерена ка ономе ко изводи једанаестерац (као да је његова улога већа). “Мали голман” увек је у сенци “великог извођача радова”, то јест онога који шутира на гол. Али Хандке ту зауставља причу и објашњава под којим се условима може догодити да сваком голману лопта улети у руке и да тиме “мали голман” постане “велики јунак” (живота, романа, историје…). По својим карактеристикама, по својој будности, по својој укључености, по својој свести о личној одговорности, Голман је сушта супротност Герди. Исход утакмице, као и Голманове судбине, остаје тајна, што живот и јесте.
На крају: савремени политички и идеолошки системи, као и уметност, маштају о истом “мрачном предмету жеља”, а то је свако појединачно “ЈА”. Обе стране заговарају дефрагментацију личности кроз дефрагментацију језика, али са различитим циљем. Системи не желе “ЈА” које је само у “брисаном простору” дошло до себе и своје слободе. Системи желе индивидуално, атомизирано, стандардизовано, медиокритетско, коруптивно, податно “ЈА”. Хандке заговара контра-циљ, његово “ЈА” је неподобно зато што је боголико.
Богдан Златић, Црни талас у српском филму. Прилог за разумевање политике титоизма у кинематографији, CATENA MUNDI: Београд, 2020.
България в секретния архив на Сталин. От правителството на Кимон Георгиев до смъртта на Сталин, София 2005, с. 131-136.
Vida T. Džonson i Grejem Petri, Filmovi Andreja Tarkovskog. Vizuelna fuga, Banja Luka-Beograd: Бесједа – Ars Libri, 2000.
Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997.
Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад.
Жарко Радаковић, У празнинама Балкана (фрагменти о Петеру Хандкеу), Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020.
Јан Красни, “О дејствителности Петера Хандкеа”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020.
Миле Бјелајац, Зашто ревизија? Мењање оцена о узроцима Првог води ревизији оцена о узроцима Другог светског рата, Прометеј: Нови Сад, 2019.
Милена Ђорђијевић, “`Голманов страх од пенала` и језичке игре”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 219-244.
Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020.
Petar Dragišić, Odnosi Jugoslavije i Austrije 1945-1955, Institut za noviju istoriju Srbije: Beograd, 2013.
[1] „Постаје јасно да друштвено искуство аутора улази у текст, као и да развој књижевности произлази из њеног узајамног утицаја с културним, политичким и друштвено-историјским контекстима. Књижевност се посматра као резултат људских поступака, те се код њене продукције и рецепције налази промена оквирних друштвених услова, односно узајамни утицаји књижевности и друштвеног поступања.” У: Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 62.
[2] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 242.
[3] Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 66; Милена Ђорђијевић, “`Голманов страх од пенала` и језичке игре”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 219-244.
[4] Драган Крстић (1929-2006) је био професор на Филолошком факултету у Београду, на којем је предавао развојну и педагошку психологију. Аутор је Психолошког речника (1988), био је члан разних државних институција и комисија (међу којима и члан цензорске комисије за преглед филмова), спортски пилот, Београђанин дубоко укључен у институције и државну структуру што му је омогућило специфичан увид у функционисање система и његову процену са психолошког становишта. Крстић је своја запажања изнео у дневнику који је водио готово тридесет година (1960-1988), за који нико (ни супруга) није знао да га пише јер би на основу члана 133 казненог закона Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, за своја становишта могао бити кажњен затварањем због “непријатељске пропаганде”. Његов опрез био је искуствене природе: због приватних опаски о послератном систему, као седамнаестогодишњак провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети на Фрушкој Гори. Због свега тога за Крстића се може рећи да је био кетмен.
[5] “Оно што је карактеристично за савремену уметност, барем у размерама због којих то ваља приметити, карактеристично је и за поремећен начин мишљења. Уметнички исказ трпи од инкохеренције садржаја, недефинисаних појмова, `неправилних` асоцијација и других видова изражавања који се у клиничкој пракси оцењују као поремећај. У свим врстама уметности (вербалној, ликовној, музичкој, понашајућој) срећу се доста често искази са схизоидним елементима `распада система`”. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 2014, с. 84, 87.
[6] “Искиданост релација и њихово хаотично преметање битна је психолошка одлика нашег времена”. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке IV, Балканија: Нови Сад, 2016, с. 392.
[7] Крстић сматра да су Револуција у Русији и Други светски рат променили онтолошку природу човека и његову позицију, као и да су ти проблеми најшире разматрани и трошени у књижевности, посебно код Кафке. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 243.
[8] У Југославији је одмах по окончању рата било у употреби много англосаксонских речи, било да су биле коришчћене у свом оригиналном облику или да су биле прилагођене српском језику, а у неким варијантама су наше речи биле прилагођаване енглеском језику чиме је био наглашен англосаксонски утицај на опште прилике. Српске речи су почеле да добијају наставак “иш” (монденско је постало мондиш), а потом је са снажним процесом совјетизације у језик ушао велики број руских речи. Крстић закључује да је у питању био не само процес неког страног утицаја, већ и процес распада сопственог идентитета. -У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 270-272.
[9] О семантици речи шире у: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 2014, с. 373
[10] “Немачка је у Европи најдоследније применила англосаксонски (амерички) модел и остварила `привредно чудо` које је стварно представљало репликацију оног претходног `чуда` из тридесетих година”. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 2014, с. 301.
[11] Хандке у Голмановом страху од пенала скреће пажњу на важност новца у систему у којем живи, на пример: “Почео је ствари да доживљава озбиљно тек кад неко викну да хоће да плати” или “На питање смета ли му мантил, Блох заврте главом и опази да већ неко време зури у једну тачку. Викну: `Да платим!`, и за кратко време све као да опет доби вид озбиљности.” – У: Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 81-82.
[12] “Процес опште демократизације поседовања и употребе средстава важи и за људско мишљење. Та врста демократизације захтевала је претходну стандардизацију појмова, која је била неопходна не само због широке употребе одређених образаца мишљења, већ и због стандардизоване потрошње материјалних добара. Ако је потребно да се један предмет произведе, неопходно је да се он налази како у главама произвођача, тако и у главама потрошача. (…) Маса не трпи сложене видове мишљења, већ захтева шеме које јој омогућавају упрошћене облике понашања.” – У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 304.
[13] “Оно што ствара недостатак слободног времена, и тиме онемогућује бављење духовношћу, јесте безобзирна потрошња, или исто тако суманута борба да би се та потрошња обезбедила. Најглавнију сметњу ипак чини основни услов тих процеса – униформност појмова (речи) и стандардизација њихових значења. Стандардизација појмова и уједначавање свих процеса унутар друштвеног система (`уравниловка`, не само у статусном смислу) услов су функционисања `масовних` друштава”. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 2014, с. 94.
[14] Милена Ђорђијевић, “`Голманов страх од пенала` и језичке игре”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 219-244.
[15] Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 49.
[16] Хандке у Голмановом страху од пенала пажњу скреће на аналогију, каузалност и везу међу појавама и појмовима, као и да у таквој релацији једна ствар нужно означава другу, да чак може служити као поређење за неку “већу појаву”. Сама новела знак је свог времена и указује на нешто шире од ње саме. Хандке то овако представља: “Тако је келнеричино уво с минђушом видео као ознаку читаве личности; ташна на суседном столу, мало отворена, тако да је у њој распознавао туфнасту мараму за главу, означавала је жену која је за столом иза њега држала у руци шољу кафе, а другом руком – само местимично застајући поред понеке слике – брзо листала неку илустровану ревију. Купола од чаша за сладолед, наређаних једна на другу, која је стајала на тезги, деловала је као поређење за гостионичара, а локва воде на поду под чивилуком означавала је кишобран што је висио изнад ње. Уместо глава гостију, Блох је на зиду у висини главе видео масне отиске.”, Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019,с. 90.
[17] Драган Крстић, Психолошке белешке IV, Балканија: Нови Сад, с. 47.
[18] Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 83-84.
[19] Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 2014, с. 18.
[20] “У овом крају населили су се неки Цигани; од обештећења за заробљеништво у концентрационом логору подигли су на ивици шуме мала пребивалишта. (…) Блох не попусти, него упита значи ли то да је одштета била довољна за подизање пребивалишта. Кафеџија није умео да каже колика је била висина одштете.`У то време грађевински материјал и радна снага били су још јефтинији`.”
[21] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 241-266.
[22] Да уметник не може бити свестан свих аспеката свог дела, у: Игор Маројевић, “Самоубиство мајке и смрт теорије”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 204.
[23] Petar Dragišić, Odnosi Jugoslavije i Austrije 1945-1955, Institut za noviju istoriju Srbije: Beograd, 2013, с. 10.
[24] Током послератних припрема за потписивање мировних уговора са бившим немачким савезницама, Стаљин је америчкој администрацији предложио да се реч суверенитет избаци из мировних уговора и да се то оправда тврдњом да се већ самим чином закључивања мира суверенитет подразумева. Дословно каже: “Ако се Американци и Британци позову на то да таква тачка већ постоји у договору са Италијом, да се изнесе наше становиште да би тачка о суверенитету требало да се избаци из свих договора.” – у: България в секретния архив на Сталин. От правителството на Кимон Георгиев до смъртта на Сталин, София 2005, с. 131-136. „Из свих договора” односи се и на Аустрију.
[25] Написано је више радова о односу Хандкеове новеле Голманов страх од пенала и Кафкиног Процеса, а један од аспеката који указује на аналогију је и прва “загонетна” реченица каквом оба дела почињу и која је максимално информативна. У: Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 66
[26] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 244.
[27] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 244.
[28] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 243.
[29] И друга Хандкеова дела су отворена. Упоредити, на пример, са делом Дон Хуан: по њему самом, о чијем крају сам Хандке каже: ”Шта се даље догодило, не може се испричати до краја, не може то да исприча ни Дон Хуан, ни ја, ни било ко. Дон Хуанова повест нема крај, и то је, без претеривања коначна и истинита прича о Дон Хуану”. – У: Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 74.
[30] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 257
[31] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 258.
[32] Таква “народна школа” већ је имала своје изданке: “Продавачица, која се тек после неког времена појавила из прилично мрачног магацина, као да није разумела Блоха док јој се обраћао целим реченицама. Тек кад јој је за сваку ствар коју је желео изговорио засебну реч, она опет поче да реагује.” – У: Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 39.
[33] Уметност као одбрану личности види и психологија. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке III, Балканија: Нови Сад, 2016, с. 218.
[34] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 258.
[35] Комунисти су били икључени из прве, Бадољове владе, 1943. године, потом су у наредним годинама били присутни у неколико краткотрајних влада, да би из врха структуре власти коначно и трајно били избачени 1947. године, што је била последица Резолуције ИБ-а.
[36] Италијанска комунистичка партија је спадала у ред најмасовнијих партија на свету, 1945. године имала је 1.770.000 чланова.
[37] Потрага за сопственим бићем или да је централна тема Хандкеове књижевности “ЈА” (посебно у делу Моравска ноћ), наводи Душан Глишовић. Према: Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 75.
[38] Vida T. Džonson i Grejem Petri, Filmovi Andreja Tarkovskog. Vizuelna fuga, Banja Luka-Beograd: Бесједа – Ars Libri, 200t, s. 137.
[40] Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 26-27.
[41] Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 27.
[42] Немачки историчар Холм Зундхаусен критикује и најбоље српске историчаре да нису способни да се ослободе тумачења прошлости и речи чија је семантика прожета митом. -https://www.politika.rs/sr/clanak/72515/Polemicna-Istorija-Srbije fbclid=IwAR3RcYAZCBq5vZU8ANb7YRJzu5pJG9Mzw444rO2_ToL9LtlOh60vKcmJbjQ (25.09.2022).
[43] Смисао повратка изједначава се са коначним бивањем у бићу, са потребом да се “буде код куће”.У: Бошко Томашевић, “Питајуће враћање у спором повратку кући”, Летопис матице српске, Нови Сад 1991, 330-333.
[44] Жарко Радаковић, „У празнинама Балкана (фрагменти о Петеру Хандкеу)“, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 137-8.
[45] “Хандке НАТО бомбардовање Србије посматра као ужас историје, нови Аушвиц, нови облик варварства, овај пут у виду убијања компјутером са висине од 5000 метара”.- У: Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 116.
[46] Миле Бјелајац, Зашто ревизија? Мењање оцена о узроцима Првог води ревизији оцена о узроцима Другог светског рата, Прометеј: Нови Сад, 2019, с. 282-283.
[47] У књизи Savez Elita. O kontinuitetu struktura moći u Nemačkoj 1871-1945, Nolit: Beograd, 1985. (У Немачкој објављена 1979).
[48] Јан Красни примећује: ”Имајмо у виду значајну чињеницу – да се Немачка и Аустрија после Другог светског рата не могу упоредити са послератном Југославијом ма колико прозападном да је себе ова земља сматрала – осим можда у степену американизације културе. Уколико би се спекулисало да је рецепција Хандкеа била најизразитија у оном делу публике који је показивао критичку отвореност ка америчкој култури, то би можда објаснило (не)присутност овог аутора на нашем простору јер је американизација код нас била присутна углавном кроз филтер домаћих епигона.” У: Јан Красни, “О дејствителности Петера Хандкеа”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 173.
Текст је првобитно објављен у зборнику Хандке у Србији, 2, у уредништву Душка Паунковића (УКПС, 2022), а потом и у електронском часопису за књижевност Eckermann.
...А то не бива баш често Не видим гломазне мере Сурлу уши и стубасте ноге Ништа од оног Што намећу знања о слону
Не назирем ни клавирске дирке Дршке ножева ни медаљон на попрсју Старе војвоткиње с којег зуре Углачана окца од слоноваче
Мутна ми је слика криволовца Међу трофејним кљовама
Када покушам да замислим слона Дође ми пред очи све што није слон Тако је и са идејама Рађају се кад потрошиш Сва обиља света из којег долазе
ЦЕЛИНА
Тачка на крају реченице У некој светој књизи Свеједно је мали узорак таме
На путу до школе Дечак је управо Видео пилећу ногу
Између ова два исказа Довољно је места За сва људска искуства
Ништа не доказујем Јер то није посао поезије
Али јесте сећање на Драгицу Из треће клупе до прозора Бледу дислексичарку У сузама над текстом Док учитељ врхом Оловке чисти нокте
Ковитлац перја из јастука То поезија хоће у свету Где језик је старински хотел С примерком Библије Крај сваког узглавља
Целу реченицу Драгице целу До тачке каже учитељ
Одвојена од тела пилећа нога Moра у неко ново припадање У мрачне обреде на пример Басну с лисицом или супу
Ми смо само сирочад целине Боже драги колико је туге У њеном одсуству
Драгица плаче Реченица је звер И далек је пут до тачке
МОТИВ
Желећи да сазна нешто о историји људи, Камен би вероватно почео од каквог оруђа – Длета и чекића, на пример. И катапулт би свакако донео драгоцене увиде. Тако ствари уче о нама: аутопројекцијом. Дакле, чињенице пропадају на берзи лепоте и ужаса, Јер ми смо тихи учитељи у школи мртве природе. Помислио сам на то једног кишног дана у музеју, Пред укосницом од рибље кости.
ЧАС ОРАЛНЕ АНАТОМИЈЕ
Уста, разуме се, имају горе и доле. Горе је непце, мало небо; Доле је језик, мали свет. Скупа су само у ћутњи. Говор их привремено раздваја И тада долази оно што знамо о стварању. Покренут, свет мекано туче о небо, Угиба се и игра у смени кратких Дана и ноћи између вилица. Ко год се макар једном угризао за језик Зна да је бол исто што и демагогија. Јаук се просто одбије од неба. Какав сам ја то свет, пита се језик? И наставља да се упире о небо. Као у тескоби, као у овом Наглас прочитаном стиху.
ГОЗБА
Мада је светковина готова И пијани гласови одмичу у ноћ, Трошка мог трајања још је на трпези. Мала за угриз, уљез у братству мрва, Између празних чаша и костију. Добра је то гозба била, Обиље саздано на вери Да понављање чува свет од бесмисла. Ево, служавка уздише низ ходник, Знојавог лица и витлајући крпом.
ДОБАР ЈЕ НАШ СУСЕД
Добар је наш сусед, филозоф месарске струке, Разуме теодицеју и Творца ретко криви. На крају дана пере сечива масна и куке, Накрене чашицу и каже: ,,Само једном се живи.”
Кратко оклева где ће засећи или убости, Његова истина ради оно што најбоље уме; Одваја ножем тетиву и мишић скида с кости, Па брише крваве шаке о кецељу од гуме.
Наш сусед је мајстор драме: прсте под сатаром склања Кад њоме предваја кичму, као цезура стих; У паузи се налакти на острво месарког пања, Помало чак и сетан у најбољем од светова свих.
А САДА СПАВАЈ
Несаница је бела коцка Хладан мермерни блок У чијем средишту чекају Тела напетих удова и жила А неко ти потура вечност И шапуће на уво: Хајде Буди Микеланђело
Namesto nadaleko otplovelog ostrva mrtvih, koje se rastopilo u samom srcu Pra-Sunca, ostade praznina – koja nastavljaše da bruji jednim beskrajnim podsticajem: – ona postade vrelo eteričkog vihora, mesto gde žive senke/negativi u-budućnost-projektovanih (blaženih) duhova: – oni koji su (– kao “nadzemni”) bili osuđeni da u oskudnom (“podzemnom”) vremenu budu “kidnaperi” zaslužnih smrtnika. Tako njih dvojekao inicijelno-sunčani (Praiskonski Blizanci) postadoše (– u kuli svitanja crnozelenog sunca, što žrtveno visi nad iz-sebe-prosutim predelima –) snaga podzemnog preobražaja sveta. Poput sezonske vegetacije koja ciklično iskrsava na raznim “razbacanim” područjima (– spajajući pri tome, u neiskazivom Nigde, sasvim nespojive duhove mesta), i ova kula pronošenja svetlosti Njihovog ujedinjeno-orlovskog pogleda, tu neopažljivo klizi, izvire te previre kroz različite predele i njihova sasvim suprotna, čak neuporediva, kulturna zbivanja. I ona zaustavlja svoje kliženje tek kada do te mere usukobi ove kulture među sobom, da one ne primete odbegnuće niti njihove nulte motivacije, odnosno njeno ubrzanje u mikroprostoru večite oscilacije: to je podzemno-otvorna šupljina umrlih, ili otvor čekanja na muziku neispoljenog; takođe: zov na povratak u vreme onog ostrva sveznanja koje još opstojava samo u zastakljenoj jedinici praznine, mestu krajnje potvrde onog pojedinstva koje beskonačno nastavlja da rezbari sebe te “reciklira vlastitu konačnost”/Delez/: – nulto-kontaktnu spojnicu disparatnog.
A ta je spojnica Neptunov trozubac, zglob ogledanja onog pradavnog sećanja koje se ne miri sa gubitkom supersimetrije – prastanja koje je “zatureno”. Jer, Neptun (mračni aspekt Orfeja) je jedini koji može da zuri u noćni kladenac – u kome umiru zvezde, te da trozupcem vetrokazja “diže noć na beskrajnu bunu.” (Rilke). On je jedini pravi vidilac međuvremena (Euridikinog) smrt-uskrsnuća, te i jedini potreban svedok (poput Harpokrata)mačjeg svod-zaštićenja ozvezdanog beskraja(Nuitinog skoka).
Messenger Creation / Gustave Dore
Tako i Erot, koji isprva “naivno” misli da je sa Kipridom sam, njoj nesvesno donosi informaciju o okolnom mnoštvu /bezbrojnim svetovima/ i tako prvi put saznaje to mnoštvo; i to isključivo po odraznom efektu koje ono ostavlja na nju. Jer se aktualna beskonačnost /“izgubljeno vreme”/ dogodila upravo posred njih dvoje – koji su par inicijacije sveg postajanja; i to u kosoj svetlosti njenog mačjeg /prekognitivnog/ pogleda – koja je svetlost zaštite svakog aspekta što je izlučen dotekao smora palitelja. Tako ona mora sebe ugasiti – istrošiti svoj fitilj – da bi ta ista beskonačnost samu sebe, iz mraka potpune izolacije, ponovila. I time se učinila još za stepen jasnijom – putem rasvete svojeopozicione strane, do koje nije dopro mačji pogled te koja je ostala u senci.
Tek kada se to desi tada se obnavlja (utvrđuje) prostormogućnosti (podstruktura) za delovanje njene ponovljene subjektivnosti – koja bi bila istovremeno večno-odstojna i u vezi sa objektom viđenja (kao praizvor). Otud plima slučajnih/nepostojanih palitelja nju (kao pra-plam) najpre ugušuje, da bi tek na kraju (s opozicione strane) obasjala njen antiprostor. I tu se javlja prelomni momenat beskrajno ukazanog poverenja: – čin preuzimanja apsolutnog rizika od strane Kipride (Velike Mačke, finalnog talasa s pučine…). Jer Ananke/Nuit (Žar-Ptica/Mačka) jedini je entitet koji je “već u sebi posredovan” (Lis Irigaraj); ona je nadkrajnosni učinak vlastitog samoposredovanja (beskonačni efekat jednom napuklog Zrcala). A to je pred-uvid u naspramnu joj stranu sebe-vidstva, odnosno, metaprostorni preduslov njenog trajno-svetlosnog sebe-imanja – u jednom rastući otvorenom kontekstu, koga je poverila Erotu. Tako od Erota i samo od Erota zavisi produžetak (ponovljena kontekstualizacija) njene pojave, kao i obratno, njen ne-produžetak: – njena poslednja smrt u tuđem /Erotovom/ zaboravu.
CAspar David Friedrich / Crossroad
Ali, ona uvek već imaše anticipaciju stanja kakvo nastupa nakon kristalizacije Haosa; i to onog koji raste i preko spoljašnje mu granice – onde gde rast više nije moguć, te se stoga njegov zamah i preokreće ka unutrašnjoj strani sopstvenog kristala /rast ka unutra; usitnjavanje/. Zbog toga je za nju sve dovršeno, u stanju “pre” ponavljanja izvornog sveta, tj. “pre” njegovog pada u vreme. Ali, taj (pri)vid dovršenosti je ograničen njenom perspektivom – iz koje se “previše vidi”; tačnije, ona je ograničena sopstevnim sveznanjem,njena distancija je samo zato apsolutna jer je potpuno nesvesna, a sopstvo joj je već u začetku smrvljeno težinom primalnog utiska. Zato joj je bio neophodan simetričnidrugi – suvidilac, koji bi /poput krila budućnosti – stuba noćnog neba/ podržavao njeno /nikud smestivo/ sopstvo. A on je onaj jedini koji vidi/prozire jednu veliko-namernu nedovršenost na nivou Ideje, dakle, onu koja je izvorno podsticajna, te koja budi prvobitnu sumnju ili pitanje o ceni dolaska do tačke ozbiljenja iste; – i tek ta povratna informacija u njoj stvara prvu distanciju spram utiska, procenu strašne cene, kao i užas zbog toga. Jer, cena su upravo oni nepitani drugi kao bezbrojno-mnogi /sasvim neupoznati/, a s kojima /kao neprisutnima/ ona ni ne može stupiti u /za njih upozoravajuću/ komunikaciju; odnosno, ona to može, ali samo po cenu sopstvene propasti. I usled te neizdržive pra-samoće /u činu svesagledavanja/ ona – iz stanja usporavajuće je žalosti – preskače u hitnost gesta samoodricanja. ona dopušta da joj dati utisak smrvi sopstvo, “zaledi srce”, jer drugačije ni ne može da ga se oslobodi. A to ujedno znači i kočenje, ili trajnu obustavu pevanja njome bestežinski-ulančanih sfera.
Messenger creation / Gustave Dore
Njemu,Erotu, tad ostade na zadatak da iznova ukolažira rasute parčiće Zrcala – te da raširi njenu (vanuporedivu) žalost kroz čitavu (“palu”) vasionu; tačnije, da ovu istu liši “težine” i pretvori je od intenziteta (zatvoreno-kružnog talasa tuge, što preti zarazom – putem nataložene superjačine vlastitog utiska) u ekstenzitet (mesto inicijacije putnika u zaobilaznu metodu njenog pred-sveuviđanja). Ko ili šta će mu tu pomoći? Da li pritisak jednepobunjeničke volje-iz-dubine /devojka žar-ptica, kao duh volje-za-preletom/, što prouzrokuje trajnu burnu promenu na površini /imaginarnom ogledalu noći/ – a koja uvek usmrćuje samo jedan po jedan pod-ovoj dubine, ispisujući ga na sopstveni odbegli fluid, ili fluks međuzone /napukle površine/. Dakle, ona pamti tu smrt – samousmrćujući se (na virtuelnoj ravni jednog palimpsesta). Jer, ona – kao prigušen entitet – vraća prapodsticaj u dubinu. koja opet stvara vlastiti pod-ovoj, i tako u beskonačnost.
Jer, žrtvuje se uvek nešto što više nije tu, nego “izmenjeno stoji u sazvežđu svoje stalne opasnosti.” (Rilke).
* * *
Samoizranjajuća ideja-o-postojanju(sebe-izvagavajućoj preodluci) nalazi se u oscilatornom među-mestu neoslobođenog pritiska: – mestu paradoksa istovremenosti dve simetrično konkurentne individue; to su najpre Feniks i Pravda; a zatim Nimfa Eho /duh visoko-rizičnog pokreta odlivanja pra-bića, velikog androgina, Feniksa, u pokretnu sliku, radi preskoka njegovog izvorno-konstitutivnog bezdna; ili volja za zamišlju puta izmeštenja njegove prepune unutrašnjosti na plutajući ekran-usred-ništavosti, što bi dovelo do razvezivanja njegovog lomno-zgusnutog šarenila duž čitavog žar-prostranstva pred-istražene spoljašnjosti/ iNarcis /duh samosvesti slušno-spiralne osovine, koja ritmovano obrće Nimfino zrcalo, a takođe i mostnjenogprenosa-na-kopno što potencijalno postoji i kao sasvim nezavisan entitet/.
Način izazivanja one jedne temeljne opasnosti na kojoj se iskušava sveprotežni zakon simetrije, beše za drevnu vasionu sledeći: da se prigušenjem prve svetlosti ospoljenja potencijalne nadnezavisnosti (procesualne odvojivosti) izvesnog pesnika prirode (Orfeja – kao smrtne individue) u odnosu naspram mogućnosti njegove bolne pritisnutosti impresijom (one koja dolazi od bezimeno-samožrtvene prirode, tj. od primalno bezsvojstvenečestice svesnosti), taj isti proces njegovog postajanja (i to zajedno sa začetkom paralelnog procesa Euridikinog) sasvim prekine – čime bi se prekinula nit /dvosmerne/ komunikacije između sopstva i sveta /bez koje se ovi uzajamno proždiru/; ili,u suprotnom,da se taj proces unapred zakoči – utoliko što je estetička strategija /pred haosom/ tek jedan formalni zakon simetrije, delujući uvek samo za određen period. Jer, u sam kosmos se uvek ugrađuje pred-znanje o njegovom procesu, odnosno, htenju energije beskonačnosti njegovog kretanja. A to je svest o prikrivenoj simetriji, i njenom smislu što počiva u atomskim domenima; odnosno, svest o svepokretačkoj sili bezgraničnog vakuuma, rođenoj iz okvira jedne infinitezimalne simetrije, prerušene u “zlo” naelektrisan plašt – rušača opšte /približne/ simetrije. Jer, opšta simetrija je ta koja kamuflira jedan supervidljivi efekat ne-negativno usmerene a-simetrije /efekat tamne neutralnosti, kao jedinog apsolutnog stanja kosmosa – tj. onog što prezentno ne postoji, ili postoji samo kao znak podsećanja na dubine sopstvene odsutnosti/. Dakle, ovaj se efekat javlja tek kao znak što pronosi poslednje zaostali stimulans volje za sebe-potvrdom iščezlog prajedinog entiteta – kroz krug njegovih ponavljanja, izvodiv putem projekcije na druge/nepoznate svetove /saodnoseće u ogledalu/. I tako sve do jedne krajnje-otegnute forme nedosanjane mu sopstvene mogućnosti unutar “nebo-okeanske pustinje”, “koja izjeda masku svog davno umrlog božanstva” – glavu Sfinge koja “beži iz pustinje”. Jer, Sfinga – dok sama broji eonska ponavljanja – tihim duborezom noći pretvara pustinjski broj u bezbroj, i sama se pri tom već obrušavajući u bezbroj, što se kovitla u jednom suviše uskom prostoru (sopstvenoj ruševini). I tako sve do u-sebi-potresno rođenje, iz dubina, nekog sunca koje je tek tu zaista prvi put novo (krilima opremljeno).
Neuporedivo uveličanim sjajem vlastitih ovoja, produžava ono /sunce/ veliku kosinu /nagib tla/ pred zoru, i to sve do u jedan nov izraz svog blagog izračenja – ili, do u večno-postojano stanje kakvo lebdi između zore (“sestre”) i večeri (“brata”). Ali to samo u njihovom beskonačnom približavanju – nikad ne prelazeći sasvim u nemir ogoljeno-stvarnog dana, nikad se ne utapajući sasvim u mir bezdane noći.
Dark Sun / Splendor Solis
* * *
Odluka donesena u snu može početi da se o-stvaruje tek kada prostor njene mogućnosti (”pred-materinski svod neminovnosti”/H. Broh) dosanja do kraja svoju suprotnost: protiv-odluku, pakao njenog ograničenja. Ta odluka je takođe odgovorsnana pitanje o njegovom sopstvenom trajanju – koje zavisi samo od odaziva snevača-kao-pitanika /”on, sanjarsko siroče od prapočetka….,” /H. Broh/. Ona je upravo nešto što provocira na beskrajna pitanja svojom skrivenošću. Jedna drugačije shvaćena struktura transcendentalne subjektivnosti: – ona po kojoj vrhovno božanstvo, tj. sama svetlost, postaje večiti i zato nepodnošljivi komplikator. Jer samo po odluci Noći, koja je koncentriše, “ona sklapa i rastura beskonačne saveze.” /Novalis: “Himne Noći”/.
Odluka donesena u snu hoće sebe da sagleda sa svoje suprotne strane. Stoga momenat buđenja biva vraćen u san, i to onda kada se, na svom odmaknutom obzorju, ipak susretne sa tačkom susnevača.
APENDIKS:
Želja pra-ideje za potvrdom svoje jedino-mogućnosti nesamerljivoojačava u vakuumu – u kome ona trudno iščekuje vlastitu opreku; ta opreka jesu uvrtloženo-mrežaste tablice, pod koje se privodi trag njene samoizronele pojave.
Moraju se polomiti tablice (srušiti lestvice) jer ove pripadaju ravni uskrsnuća;sferi nesaznajnog, za koju je potrebna – herojska – spremnost na skok. A dokle god se one – kroz pokretne zavoje – daju sopstvenom iščitavanju, sam subjekt iščitivanja ne može izvršiti (pravovremeni) skok; tj. ne može ispuniti tablice, jer ne može ući u oblast apsolutnog rizika iz koje se one same ispisuju: sopstveno znanje o iščitanome ga sprečava u tome.
Iz tog vrtoglavog iščitavanja odmaknute sfere dotekla je i predstava o nužnoj dobroti te iste, i to onoj koja nagoni zemnog sagledavaoca na – u svom pra-razlogu ne-preispitanu – delatnost: odluku na – preuranjen – skok. Ali, prava njegova delatnost može da izvire tek iz sloma prisutne lestvice vrednosti, ili, beline njegovih olujno-raskrzanih velova.
Teza o zlu nebesnika:
Postoje neki od duhova koji čine nadnebesku elitu, a koji uopšte nemaju samobitno postojanje – te koji čine mrtva slova tablica. I oni usisavaju pojavno mnoštvo, sakupljeno-oko-prestola, kao jednu nepreglednu mlečnu prašinu. Na taj način postade plodonosna glina (klupko mrtvih reči) iz koje proklijava nov (širesmisleni, izvanprestoni) život.
Postoje i oni koji takvu samobitnost imaju, ali koji čine tek manjinu-unutar-manjine: podskup date elite, ili klijajući kapacitet vakuuma, skrit ispod samih mrtvih slova. A svi ostali duhovi – kovitlavo mnoštvo čestica – čine prelazne oblike između ova dva slučaja.
Ненад Којчић, рођен 1977. године у Свилајнцу. Правник. Уредио и издао збирку хорор и фантастичних прича и песама „Тиха ноћна језа“ (2022). Приче „Озрачена“ и „Кокалоглођач“ су му објављене у антологији „Regia Fantastica“ (#9, #10), а коауторска прича „Врагодавци“ (са Сњежаном Прлић) у часопису „Ubiq“ (#31). Уредник обједињеног фототипског издања књига „Миши“ и „Опет Миши“, аутора Саве Витаса (И.К. Сазвежђа, 2021). Под псеудонимом Аксентије Новаковић је уређивао романе „Дан после краја“ и „Zoantropia“, збирку прича „Viva la revolucion“, те електронску збирку „Вашарске, фестивалске и карневалске фантастичне приче“.
ДЕРВИШИ ТРОГЛАВОГ АРАПИНА
Ненад Којчић
Седамнаести септембар 1912. године по јулијанском календару, варош Свилајнац
– Помаже Бог, газда Аксентије! – трже ме из посла добро познат глас.
Подигао сам поглед ка капији и спазио мог исписника, пекара Горјана Робуљевића који је живео повише мене у Бојачи. Са њим је стајао његов шегрт Манојло, момче од четрнаест лета. Горјан му није био само газда, него и поочим. Манојлови отац и мати су се подавили у набујалој Ресави која је пре две године поплавила варош, па га је Горјан примио у кућу и старао се о њему као о сину којег никад није имао. Њих двојица су ретко избивали из пекаре, а кад би из ње и изашли, били би увек дотерани као за Врбицу. Сада су обојица били у белим кецаљама и брашњавих лица, кaо да су пекару напустили услед неке велике журбе.
– Бог помог’о! Је ли, газда Горјане, што сте ти и Манојло тако брашњави полетели к мени? Да вам се није запалио амурлук? – упита’ устајући са троношца.
– Није амурлук – одговори пекар и запита узбуђено:
– Море Аксентије, чујеш ли ти како звоно звони ли звони с наше цркве?
–Чујем – одговори’ помирљиво одлажући на астал обућарски нож којим сам секао ђонску кожу. Напусти’ трем и пођо’ да откључам капију.
– Звоњава траје већ фртаљ времена, а нит је неки светак, нит је нечија са’рана. Зато ја и каза’ Манојлу да звоно зове на окупљање јербо се збива нешто големо, те излетесмо овако брашњави из амурлука – изусти у даху газда Горјан.
– Не да је големо, но је преголемо. У данашњим новинама пише да је Турска извршила мобилизацију дивизија из Митровице и Скопља – узврати’ му откључавајући браву великим гвозденим кључем.
Пекар ме погледа озбиљно.
– Значи, истина је све оно што вели народ који је долазио да пазари лебац код мене ови’ дана… Заратићемо с Турцима! – рече отресајући брашно с кецеље.
– Дабоме. ’Оћете ли да свратите, па да вам за’ватим воде с бунара да се оперете? – упита’ отварајући капију.
– Ма јок! Манојло и ја идемо из ови’ стопа право пред цркву – одговори Горјан као из топа, па ме запита:
– ‘Oћеш с нама ил’ остајеш кући да мајсторишеш око ципела?
– Пос’о може мало и да почека. ’Ајдемо – казао сам и закључао капију.
Пођосмо нас тројица Прилепском улицом, ал’ не настависмо ка Шећер мали и Кривој чаршији. Скренусмо ти ми лево у бојачански трњак, да прекратимо пут и да преко њега избијемо на Праву чаршију у којој је подигнута Црква Светога Николе.
Ходали смо уском стазом, угаженом усред трњака, у колони један за другим. Ишао сам испред њих двојице полагано. Мерио сам сваки корак, што да бих прекорачио трновито грање које је полегло по путељку, а што због Горјана који је шепао на леву ногу. У њу га је стрефио бугарски куршум на Чепку пре двадесет и седам лета, па није могао да жури све и да је ’тео.
Пређосмо пола стазе, кад се Манојло зачас промува са стране, не обративши пажњу на трње које га погреба по лицу. Претече момче поочима и мене, и изби на чело.
– Ама, деране један, замал’ да нас обориш! ’Де си бре толк’о запео? – Горјан повиси тон, ал’ овај се направи глув и још више пружи корак.
– Нека, пусти га – реко’ пекару, јер ми беше мило да гледам како момче хитро поскакује по путељку, као да му ноге ни не додирују земљу.
Манојло убрзава, па почесмо да заостајемо за њим. Он то примети, те се окрете и кратко нас загледа. У очима му се види да жели да нам каже да по’итамо, ал’ се не усуђује то и да изговори.
– Звоно и даље звони, стизамо на време – реко’ тихо, више за себе.
Стигосмо ти ми до Праве чаршије и још издалека опазисмо како се народ слива пред цркву, ко да је у питању божићно налагање бадњака. Приђосмо ближе и видесмо да у црквеном дворишту ври као у пчелињој кошници.
Утописмо се и нас тројица у мноштво занатлија, трговаца, младића, девојака, жена, деце и стараца који су приспели из Криве чаршије, Шећер мале и Вампир мале, и са Мале ваге, Врачара и Шокиног гумна. У тај мах и звоно престаде да бије. Народ се ускомеша и свако погледује оног покрај себе, па га запиткује га шта ће се сада збити. Краткотрајан жамор окупљене светине наруши добошар реским добовањем, а из цркве изађоше свештеник, клисар и начелник Ресавског среза. Сви заћуташе и упреше погледе у њих.
– Варошани Свилајнца! – започе начелник громким гласом да чита спремљену говоранцију с ’артије.
– Тешка и судбоносна ситуација, у коју је Краљевина Србија доведена, добила је значајан обрт. Данас на подне састала се министарска седница под председништвом самога краља Петра Карађорђевића. На седници се дуго већало о томе шта Србија треба да предузме у интересу свога државног угледа и своје самосталности. На концу, једногласно је одлучено да се целокупна војска стави у мобилно стање! Сви војни обвезници морају да се јаве својој команди у року од двадесет и четири часа од овог тренутка! Нека нико не чека на засебан позив! И добровољци могу да се пријаве Народној одбрани, а из Русије стиже мноштво официра за наш рат са Турском! Што је Турска тражила, то је и нашла!
Слушам начелника шта говори, а у мени нараста исти онај занос од пре тридесет и шест година, када сам напустио Друго одељење богословије и запутио се у табор добровољаца за први рат с Турцима. На ту мисао ми срце заигра, крв ми удари у лице, а у себи поче’ да декламујем заклетву добровољачког кора.
– Штета што нисам само мало млађи… Мада… – помисли’ на крају заклетве стежући песнице.
Добошарево реско добовање се огласи још једном, а затим и оно утихну.
– То је све, варошани! Разлаз! – оконча начелник свој говор, па се са свештеником и клисаром окрену ка цркви.
Чим они замакоше иза црквених врата, неко од окупљених се продера из петних жила:
– Народе! Почуј ме, народе!
Скрену’ поглед у страну са које допре глас и опази’ крчмара Дулета Белолулета. Он подиже десну руку и свечано настави:
– Сви који се не мобилишу нек сврате код мене у крчму! Вечераске кућа части и вечераске вас ја служим, јер мој млађани келнер иде одавде у војну команду – спусти руку и потапша сувоњавог дугајлију Димитрија Сарагу по кошчатом рамену.
Старији им приђоше и међ њима препознадох газда Дулетове сталне муштерије, које потом одоше с њим пут Криве чаршије. Жене и деца кренуше домовима, а обвезници се запутише на командна места.
Нас тројица постојасмо још мало у црквеном дворишту, да сачекамо док се не разиђе гужва, кад ме у један мах Горјан изненади питањем:
– ’Оћемо ли код Белолулца на малу љуту?
– Откад ти пијеш? – упита’ и ја њега, знајући да никад није ни окусио капљицу.
– Ама, нешто ми дође да попијем коју – процеди кроз зубе.
Загледам га и примећујем да се сав снуждио, као да му се наједнпут на плећа навалила нека тешка брига.
– И? Шта велиш? – настави он мислећи да се премишљам.
– Пос’о не може баш тол’ко да ме чека. А ти иди ако баш ’оћеш, не браним ти – био сам више него јасан.
Газда Горјан загризе усну. На трен поћута, па покуњено рече:
– Море, Аксентије, да знаш да имаш право. И нас чекају наћве са размешеним тестом у амурлуку. ’Ајмо кућама…
Враћали смо се истим путем, ал’ да видиш врага, Манојло поче да се вуче попут пребијеног мачета и да заостаје за нама чим загазисмо у бојачански трњак. Ко руком однешена, нестаде она његова малопређашња хитрост.
– Пожури дедер! Укиселиће нам се тесто! – обраћа му се поочим срдито, ал’ ништа то не вреди. Манојло врда и све више успорава корак.
Изађосмо Горјан и ја из трњака и видесмо да момче није доспело ни до пола стазе. Поочим га дозива и прети кажипрстом, ал’ Манојло нит чује, нит хаје. Час се сагиње и звера у путељак, кaо да је на њему нешто изгубио, а час се окреће и гледа према Правој чаршији, кaо да је у њој нешто заборавио.
– Детиња посла – реко’ пекару, чије лице постаде још снужденије.
Стигосмо до моје капије и ту стадосмо. Горјан ни да погледа у мене. Пиљи ка трњаку, ал’ Манојло никако да избије на Прилепску улицу. Комшију ми не напушта покуњеност, а мене поче да копка разлог његове муке, па реши’ да не ћутим:
– Је ли, комшо, да ниси биће љут што не сврнусмо у крчму?
– Крчма узима, а ништа не даје – одговори он, не скидајући поглед са улаза у трњак.
– Па шта те то тишти? Пос’o? Ваљда знаш да за нас занатлије има посла…
– …и у миру и у рату – надовеза се он казавши баш оно што сам ја ’тео њему да рекнем.
– А да ниси биће неком остао нешто дужан?
– Нит се зајмим, нит дајем на вересију – слегну он раменима.
– Гукни бре комшо о чему се ради, знамо се од малих ногу!
Он поћута, па кад виде да му и и даље нема посинка, окрете се према мени.
– Знаш ли ти да мој Манојло ’оће д’ иде у добровољце? Само о томе прича од како је пре пар дана чуо да ће да се зарати – поче Горјан да отвара душу.
Његове речи ми измамише осмех.
– Пре би у добровољце примили тебе но њега.
Пекар заврте главом.
– Теби је ласно терати шегу, ал’ мени није до шеретлука. Чуо си да начелник позва добровољце да се пријаве. Бринем се да ми Манојло не побегне током ноћи и завије ме у црно.
Схвати’ о чем’ се ради, па му искрено реко’:
– Џаба береш бригу. Неће да га приме. Премлад је.
– Море, Аксентије, не знаш ти мојег Манојла. Ће да слаже тај за године, вирски ђаво је то. А шта би’ ја без њега, он је моја десна рука. Ал’ ја сам за све крив! Ја и нико други! Куд сам га и учио да рукује пушком у магази… – рече Горјан и рашири руке као да се правда.
– Него, да те замолим нешто… – настави он.
– Кажи.
– Можеш ли малке да га упрпиш, да се примири?
– Како?
Горјаново лице одједаред доби превејан изглед.
– Испричај му ону твоју причу!
– Ону причу?
– Јес вала, баш ону у коју нико живи у Свилајнцу не верује – намигну ми он.
У тај час, Манојло се појави из трњака. Нехајно се клати и мрзовољно шутира камичке по џади, па јасно видим да није вољан да се враћа екмеџијском занату.
– Чујем да знаш да бараташ пушком и да желиш у добровољце – каза ја њему.
Манојло кочоперно стаде пред мене и узврати ми погледом у коме се оцрта одважност.
– Нејак си да носиш оружје, момче – пресеко’ га речима.
Он стидљиво обори главу, ал’ је већ идућег трена усправи и пркосно ме погледа, као да ми каже да остаје при своме и да је зрео за пушку.
– Добро слушај шта ти газда Аксентије говори! Он је био добровољац, ратов’о је с Турцима и одликован је Таковским крстом – рече му поочим.
Момче ме погледа с дивљењем.
– ’Ајде дедер, Аксентије, исприповедај мојем Манојлу како си ослобађао Ниш од Турака – обрати ми се Горјан и намигну ми још једаред, ал’ овај пут крадомице.
Прочисти’ грло.
– Беше децембар 1877. године. Ми добровољци држасмо положаје подно Горице, јужно од Ниша. Нападасмо одатле на врх Марково кале, ал’ Турци одбише сваки наш насртај. Борили су се и више него срчано, кaо да иза њих нису стојали само топови и пушке, него него нека друга сила, много јача од војне.
– Как’а сила? – прекиде ме Манојло знатижељно.
– Ама бре, не упадај газда Аксентију у реч – одбруси му поочим.
– Нек пита – реко’. – И ми смо се ти’ дана то исто питали тражећи ваљан разлог турске несаломивости. Аонда почесмо да виђамо неку нејасну, ал’ голему црну приказу која је лебдела изнад турских шанчева током наших напада. Чинила је да се Турци осокољеније боре, а истовремено је уносила немир у наше редове. Јавише се тад и прве смутње. Наш командант Милош Милојевић посумња да је реч о некој турској превари, па у предвечерје посла тројицу добровољаца да се приближе непријатељским положајима и да изблиза виде о чему се ради. Ал’ двојица од њих се никад ни не вратише, а трећи стиже код нас пред зору скроз другачији него што је отишао. Тај више није личио на човека, него је изгледао као аветиња која о некрштеним данима спопада људе на раскршћима у глуво доба.
Манојло разрогачи очи и престаде да трепље.
– Лице тог добровољца беше надувено и црно попут ћумура. Трзао је рукама и ногама као да гори од врућице, а на уста му је ударала зелена пена.Најстрашније од свега бејаху његове потпуно преокренуте очи. Зурио је у нас закрвављеним беоњачама, а сам Бог зна да ли је њима могао нешто и да види.Онда сеодједаред скљока потрбушке и притисну лице на ’ладну земљу. Чуло се неко пуцкетање и ломљење. Брзо га подигосмо и видесмо да је гризао ’рапав камен и да је поломио све предње зубе. Наше санитетлије му зауставише крварење и санираше ране у устима, а после га темељно прегледаше. Утврдише да није ни отрован ни сумасишавши, ал’ и поред свег труда не беху кадри да му помогну. Тад сваком од нас постa јасно да иза Турака стоји нека нечастива сила.
Направи’ се да не чујем шта момче рече, те продужи’:
– Предложи’ команданту да однесемо мученика у оближњу суповачку цркву, и он се сложи. Стависмо га нас двојица на коњску запрегу и одвезосмо свештенику. Часни отац запали свећу у црквеном чирку, па под главу нашег саборца тури икону на којој свети Харалампије вуче ђавола за перчин. Читао је над њим молитве и делове из еванђеља све до поднева, ал’ несрећнику није било спаса. Отишао је на онај свет бунцајући да је постао слуга троглавог Арапина.
– Троглавог Арапина из јуначке песме? – упита ме Манојло.
– Дабоме – одговори му Горјан место мене. – Знаш ту песму, учио сам те.
На Арапу до три главе црне,
низ бедрицу до три оштре ћорде,
ја какав је да га Бог убије!
Лице црно а бијели зуби,
а крваве очи извалио,
кад погледа наказа у стране,
плаши ‘тице са јелове гране... – започе момче наглас да се преслишава, па нагло замукну.
Засука’ брк.
– Са’ранисмо покојника на гробљу иза цркве, а затим командант Милојевић оде са свештеником подаље од мене. Разговарали су сигурно више од пола сахата. Чим завршише, приђе ми командант смркнутог лица и ја стадо’ мирно.
– Аксентије Новаковићу! – поче он. – Ти си богословски ђак и с тобом могу да разговарам без увијања. Испричао сам свештенику о прикази изнад турских шанчева, несталим добровољцима и о овом мученику којег малочас покопасмо. Поп ми рече да је несрећник био ђавоиман и да се због тога упокојио.
– Зато сам Вам и предложио да га доведемо у цркву. Мислио сам да часни отац може да истера бесове из њега, ал’…
– Исправно си поступио, Новаковићу – прекиде ме. – Него, кажи ти мени шта знаш о дервишима?
Нисам очекивао так’о питање, те за тренутак остадо’ без речи.
– Знам само да се неретко баве арапском магијом.
Командант Милојевић климну главом.
– Свештеник ми рече да је начуо да су тројица дервиша из медвеђанске текије стигла у Ниш на позив турског заповедника Халил-паше тик пре нашег напада.И још ми каза да је чуо од богомољаца који се врзмају по овом крају да дервиши сваке вечери изводе магијске обреде код Ћеле-куле.Поп сматра да су дервиши повезани са појавом приказе, а да је она узроковала смрт једног и нестанак двојице мојих људи… – застаде мало, па настави:
– Не знам да ли је то истина, али знам да томе морамо стати на пут уколико се испостави да јесте. Таква ствар не сме да представља сметњу ослобађању Ниша.
Командант опет застаде с причом, те заглади густу браду и погледа ме право у очи.
– Новаковићу! Прерушићеш се и кренућеш пут Ћеле-куле чим падне мрак. Очекујем од тебе да провериш шта се тамо збива и да ми до сутрашњег јутра поднесеш извештај. Да ли ти је то јасно?
Прогута’ ти ја неколико кнедли, од који’ ми једна застаде у грлу и беспоговорно прихвати’ задатак.
– Враћам се на наш положај, а теби ће свештеник да пода одећу и да ти појасни како да стигнеш до Ћеле-куле. И не заборави да се правиш мутав ако, не дај Боже, паднеш Турцима у шаке! – даде ми командант Милојевић последња упутства седајући на коњску запрегу.
Не беше ми нимало свеједно, ал’ скину’ добровољачку униформу. Преруши’ се у убогог просјака и крену’ чим се смрче. Месец беше пун и видело се као по дану, па сам морао да се шуњам попут сеоске лопуже. Ледени ветар је дувао тако јако, да ми се чинило да ће да ми стргне већ добрано поцепане дроњке које ми даде часни отац. Кретао сам се стазама, а суви мраз је стегао расквашене локве, те барем нисам гацао по глибу. Понегде наиђо’ на неку трошну и штрокаву уџерицу, ал’ успут не срето’ ни живе људске душе.
После неког времена изби’ на цариградски друм и одатле угледа’ узвишење на чијем врху се налазила Ћеле-кула. Прикра’ се узвишењу и пузећи стиго’ до његовог врха. Заузе’ бусију испод кржљавог стабла јабуке, недалеко од Ћеле-куле. Са тог места по први пут јасно виде’ ту грозоту изграђену од малтера, камена, греда и предачких лобања, које су се сабласно пресијавале под бледом светлошћу уштапа.
– Бог да вам душу прости – изговори’ најтише што сам мог’о и настави’ да лежим на смрзнутој земљи.
Остало ми је само да чекам и да покушам да се не обазирем на мраз који је све више стезао. Наћулио сам уши, ал’ једино што се чуло беше звиждање ветра, хучање сова, грактање гавранова и пуцкетање коре дрвета под којим сам лежао.
У неко доба, намах, појавише се на узвишењу три мушке прилике, које стигоше до Ћеле-куле неприметно, као сенке међу сенкама.Сва тројица бејаху један другом слични као јаје јајету. Били су мршави попут рага и обучени у дуге, широке беле одоре, са високим вуненим капама на главама. Кретали су се лелујавим корацима и подсећали су на утваре несмирених душа које лутају по гробаљима усред ноћи.
– Ово мора да су дервиши – реко’ у себи.
Њих тројица су неко време стојали ћутке пред Ћеле-кулом, а потом почеше нешто да мрмљају. Онда испружише руке и свако од њих истрже по једну лобању из малтера. Затим их подигоше увис и држаше их тако неко време, па их спустише у висину груди. Након тога откачише кожне врећице које им беху заденуте o појасеве и посипаше из њих ситан прах по мртвачким главама. Потом сваки дервиш стави лобању под десну мишку и стаде левим дланом да удара у њу као у таламбас. Њихово мрмљање тад прерасте у гласну и отегнуту песму, чије речи нисам разабрао.
Из дервишких грла се разлеже све језивије запевање, праћено потмулим добовањем по мртвачким главама. Дође ми да устанем и да им пресудим зато што умрлима не дају мира, ал’ паде ми на памет да можда около има скривених турских војника који су им били пратња. Зато реши’ да нипошто не откривам своје присуство овом светогрдном чину и да осматрам шта ће даље да се збива.
Не преставши са запевањем и ударањем по лобањама, дервиши започеше да се окрећу око себе. Обртали су се све брже и брже, а главе су им се сумануто искретале час на једну, час на другу страну. Њихови широки ’аљеци се завијорише због брзине окретања, па ми све то заличи на троструки ковитлац који се заковитлаo пред Ћеле-кулом.
Одједаред, око њихових ногу поче да се ствара нека црна магла, која беше толк’о густа да је могла да се сече чакијом. Не стиго’ ни чуду да се начудим од куда се та магла створи, а она већ скроз обави дервише и сакри и’ од моји’ очију. Маглуштина се брзо прошири са места где су њи’ тројица стајали и устреми се ка Ћеле-кули. За тили час, у’вати је у стисак и прекри од подножја до врха.
На самом врху Ћеле-куле издвоји се један повећи прамен магле и поче да добија облик.Испрва ми беше тешко да разлучим на шта тај облик личи, ал’ кад се он раздвоји на три једнака дела од којих настаде по једна голема, црна глава, постаде ми јасно да гледам у главе троглавог Арапина којег дервиши дозваше из мртвих. Од зорта тад остадо’ без даха. Пожеле’ да се скријем у как’у мишју рупу само да не гледам у ту страхоту, ал’ никако не могадо’ да скренем поглед са тих чудовишних главурди, које су имале по три пара крвавоцрвених очију и искежене, оштре зубе.
Наказне главе троглавог Арапина почеше да се спуштају низ Ћеле-кулу и да се крећу као пузавице у правцу турских шанчева на Марковом калу. ’Тедо’да устанем и потрчим ка нашим положајима, ал’ бејах прикован за смрзнуту земљу, као да сам се с њом стопио.
– Нек’ нам је благи Бог свима у помоћ! – помисли’ пре но што поче’ да изговарам молитве у себи.
Утом, небо прекрише облаци и пун месец нестаде као да га је нешто прогутало у једном залогају. Око мене се све затамни, па нисам могао да видим ни прст пред оком. Наједном, у ваздуху се зачу бука коју као да је направило на хиљаде поткованих коња у галопу. Oна надгласа дервишко запевање и ударање, а над Ћеле-кулом се створи оријашки коњаник који јарком и искричавом светлошћу обасја узвишење.
Коњаник се наједаред преметну у крилатог змаја, а крилати змај се опет преметну у коњаника. Посеже за топузом, па стаде да удара троглавог Арапина по главурдама и да разгони црну маглу.
Гледао сам раширених очију како све три наказне главе нестају под ударцима буздована. Поче’ се веселити што Бог испуни моје молитве, ал’ да видиш врага, из магле израстоше нове главуџе, свака грознија од оне претходне.
Тад троглави Арапин започе да насрће на коњаника. Наваљује главурдама на њега, а зуби му штекћу и покушавају да угризу кaо побеснеле џукеле.
Коњаник одби те насртаје, и поново изудара по главуџама. Оне наново нестадоше и испонова се створише, и још бешње кидисаше. Тад коњаник окрену коња, па подиже топуз и свом силином млатну њиме поред Ћеле-куле, тачно посред места на којем стајаху дервиши.
Зачу се крцање и мрвљење кокала, а онда одјекну прасак кaо да опали трешњев топ.Земља се затресе, уши ми заглунуше, а ледени ветар зафијука тако јако да помислих да ће ме одувати с узвишења.У’вати’ ти се ја за стабло, ал’ и оно се поцепа напола од силoвитости удара.
Kоњаник удари још двапут по истом месту, а три лобање излетоше из црне магле и скотрљаше се до мене. Потом пламен сукну увис и све засветле, као да сунце грану из земље испред Ћеле-куле.
Мени се од тол’ке светлости замути пред очима, па их протрљах. Кад склони’ руке с њи’, виде’ како се уштап појављује на небу и спази’ да код Ћеле-куле више нема ни трага ни гласа од јарког коњаника, троглавог Арапина, црне магле и дервиша.
Проматрао сам још мало Ћеле-кулу, све у страху да се дервиши и троглави Арапин опет не појаве, а онда ме тргоше први петлови који су се однекуд чули.
– Још мало па ће да сване. Треба да поднесем извештај – говорио сам себи натеравши се да устанем.
Узе’ три лобање и врати’ и’ на места одакле су их дервиши почупали из малтера Ћеле-куле, па пођо’ ка нашим положајима. Враћ’о сам се тетурајући, као да сам целе ноћи банчио у крчми. Негде на пола пута зачу’ наше топове како туку по Марковом калу, па убрза’ онол’ко кол’ко су ме лабаве ноге носиле.Стиго’ у табор, узе’ пушку и прикључи’ се јуришу онако дроњав.Сломисмо ти ми тад турски отпор и освојисмо Марково кале, а Халил-паша нам после чет’ри дана предаде Ниш… – на овом месту престадо’ с причом и погледа’ у газда Горјановог посинка.
Манојло је прилепљено стајао уз поочима и тако шћућурен ми се чинио мањи но што јесте.
– Неће овај момак никуд из пекаре – помисли’ и очима показа’ Горјану на посинка, а он ми по трећи пут намигну.
– Смркло се. Идемо ми сад на пос’o. Лаку ноћ, комшо – рече ми пекар и пође с Манојлом уз Прилепску улицу.
– Лаку ноћ и вама – узврати’ откључавајући капију.
Месечев срп засја над Свилајнцем. Морам госпођици Тодоровић до сутра ујутру да завршим сатенске ципелице са кожним ђоном за идући светосавски бал. Радићу целе ноћи под петролејком, а то ми се не мили. Лампа много чађи и прља кречене дуваре, ал’ погодба је погодба.
– А почим испоручим наручене ципелице, одо’ да се пријавим у добровољце – одлучи’ крочивши у авлију.
Zorica Bajin Đukanović diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pesnikinja, pripovedač i pisac za mlade. Objavila je osamnaest knjiga. Knjige poezije: TROMB (Rad, Beograd, 1994), POSTAVA (Prosveta, Beograd, 1999) i PLANETARIJUM (Presing, Mladenovac, 2022). Knjige proze: HOTEL FOLOSOF (Zepter book world, Beograd, 2003), SAID, KRALJ SUNCOBRANA (Stubovi kulture, Beograd, 2009) i četrnaest knjiga poezije i proze za mlade. Zastupljena u oko 70 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara i čitanki. Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Dobitnica je „Zlatne strune“ Smederevske pesničke jeseni 1993. godine, nagrade „Dositej“ i 2015, „Zmajevog pesničkog štapa“ 54. Zmajevih dečjih igara 2011, nagrade „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za mlade 2015. godine, nagrade „Bulka“ 23. međunarodnog Festivala pesnika za decu 2016, itd. Nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni dobila je 2020. godine, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade. Živi i radi u Beogradu, kao slobodan umetnik.
ANINO PISMO PISMO ANI
Kada je stiglo bilo je u drugom pismu kao koštica kao klica primio sam ga na ruke kucalo je bilom eksplozivne naprave nisam znao šta sa njim pa sam ga odložio u tajnu pregradu sekretera kao Andrić one novce za prikradajuće besparice nije upućeno meni pa zašto se ustremio na mene taj zalutali geler onda sam džarao po pepelu slika i najzad te ugledao na obali Save u odeći dečaka sijala si o jebem ti ova slika je prasak zašto nisi ostala na toj obali sve je bilo tu i sve je bilo tvoje
U maju pogledam u nebo i začudim se što nema krova naše kuće i dalje smo tri praseta zatečena u oluji ulaziš u grad na belom konju trljam oči čujem kako se puca i zaključujem da ovo nije Marinin performans stvarna si stvarnija od svega stvarnog i zvezda ti je na čelu a ne na stomaku imaš bubi frizuru koju ti je kreirao pegavac* jela si mahovinu i travu i sad ti je liver u fronclama zašto nisi ostala na toj obali i on je ratnik brđanin ne znaš ništa o njegovoj zemlji koliko je to pametno spariti se sa toliko nepoznatog videću ja tebe znam da bi rekla drugovi sa brda u bideima hlade lubenice i za nove praznike prave puru izobilje je glavobolja i vrtoglavica
Otac Josif ti bez braće bio je šef stanice imala si besplatnu kartu do kraja svih pruga mogla si da živiš na Grenlandu ali ne ti si krenula u tajanstvo tih šuma a kada si buncala u groznici videla si samo plavetnilo stojiš na skakaonici sijaš kao Hedi Lamar uzimam dah i čekam da vidim taj skok pod vodom čujem vi ste Polak ma ne kakav Polak Jugoslav ovde nema to vaše nešto … slav ima samo Polak vidi šta su nam uradili od pesme mama ____________ * pegavi tifus
SUPER 8 MM
Ugledala sam je na tavanu u kožnoj futroli forenzičar bi lovio tajne otiske dlanova a bez mog neopreza mogla je tamo da odrema sledeću večnost onda sam je otvorila i u njoj pronašla film reših da upriličim projekciju na zidu pored noćne lampe
Svi smo tu hrlimo ka Mediteranu svako u auri sopstvenog sna kao u košuljici koju valja odbaciti ali tada nas je držala priča o porodičnom vremenu nedopričana i naizgled važna
Mogu da dodirnem latice njene haljine koža joj miriše na Ponds mandarinu glavni reditelje je počeo da se goji i ima smešne kupaće gaće staramajka je u flanelu kakav okrutan nemar na plus 30
Šašava rođaka mi poverava da je glavna glumica trudna i da hita ka zakasneloj kiretaži moj nerođeni brat pita zašto nam niste plaćali privatne poduke o bliskosti može li se to naučiti
Tahikardija nadolazi kao talas preobraćena sam u Indijanca kadrog da zaustavi srce ali pre toga moram da vidim onaj poslednji kadar iz kog će se izliti sve sinkope potonjeg disanja
PELIKAN
Onaj šašavi Šved Strindberg sa imenom letnjeg meseca pisao je o ptici koja mladunce hrani krvlju iz svog srca a ja sam se prilepio za tu sliku kao školjka da bih ponovo mogao da oslušnem mit podigla si poklopac kutije tamo je blistalo kako više neće zlatno pero sa telom zelenog kristala spremno da ispiše sve što poželim
Posle prve groznice rekla si ovo je tvoje znao sam da ne treba da ga nosim u školu nisam odoleo i ukrali su ga kako ću ovako mali na bilo koju stranu uvek sam mislio Ana može da vidi moju misao moj strah ona prolazi kroz zidove već si bila u bunilu šume znam da možeš kao što si se onda vratila padam kroz sva zakopana sećanja oni kažu usrani licemeri da se ta praznina može napuniti rečima
Mostar je tučak sveta vratila si se uspevaš da me zamisliš ali treba ti pet godina da bi me zanjihala držiš me u rukama pobednički dok sa mene klize svilene vrpce sve je novo kao nikad dodirnuto uparena si tvoj lepi brđanin se smeši za džep odela prikačio je penkalo dom je strašno gnezdo otvaram kljun i ti me hraniš mastilom
Ако се не можеш молити на коленима до јутра да се испуни – није Жеља.
Ако ти не пишти у ушима да хоћеш да свиснеш – није Визија.
Ако ти косу на глави не подиже – није Предање.
Ако пролази – није Љубав.
***
Што милујем, то расте
На рођењу су ми дали пет имена јер се видело да ми само једно неће бити довољно. Четири су тајна. Једно је знамен.
Кад ми је старешина по древној традицији гурнуо прст у уста да провери хоће ли бити слатких или горких речи, безубим деснима сам му одгризла прст све до корена. После је место њега носио протезу од корњачиног оклопа. За мене га више уопште није било брига јер је било јасно да ћу се свакако и сама врло добро сналазити и међу горким и међу слатким речима.
Одмах су приметили и да сам полутанка: да ми је једна, лева рука, увек врела, а друга, десна, ледена, тако да је моју мајку од загрљаја новорођенчета наизменце тресла врућица и ледена грозница, и она, пољубивши своје чедо, склопи очи и умре.
Људи мог рода су ме обвили у Ћутање док не одлуче шта ће са мном.
Пошто сам зачета у мајци од пресвисле Жеље, остала сам сироче. Три дана су већали шта да се ради са оном што има много имена и гризе прсте. За та три дана нису ми дали ни кап воде, ни кап млека. То мени није ни било потребно јер сам још у стомаку научила да се храним само ретким ваздухом и откуцајима срца.
Пошто се знало да ћу постати краљица бесмислених задатака који доносе бесконачну радост онима који их решавају а бескрај милости онима који успеју да их реше, дали су ми да једем само бобице четинара да очврснем, јер оне човеку дају снагу која је потребна да се уста не слепе и да зуби не трну.
Научила сам како се негују златне рибице што немају ни памћења ни сећања, како да их храним у правом, јединственом тренутку кад саме отворе уста да би им очи биле што буљавије, јер оне тако морају видети оно што се иначе не види и што је видљиво једино њима.
Научила сам како да ми се од животних сокова дланови загревају и црвене. Научила сам да пронађем живу воду која се невидљиво лије. Научила сам како да из природне несавршености направим потпуност. Научила сам да не говорим о себи, јер све што кажеш о себи ‒ нестане. Научила сам да не тресем ваздух својим мислима. Научила сам да замршеним путевима лако налазим свој пут. Бешумно.
Преко мојих уста никада није прешло оно што није моја природа. На кога положим руке тај оздрави. Што милујем, то расте. То је моје Значење. Кога обасјам смехом, тај се радује три дана. У светлости купам новорођенчад и разгоревам им срца.
***
Цар сања о Жени.
Цар сања о мени, Аз, Исцелитељки.
Цар не може да ме има.
Цар има много наложница. Све су исте. Све исто изгледају, мисле и раде. Зато увек тражи нову која неће исто мислити и радити. Доводе му девојке из свих крајева земље јер по Закону и Традицији наложница сме бити само девојка из Рода. Он их посматра сакривен иза завесе и тражи на њиховим лицима различитост. У почетку свака буде различита. После постане иста. Храни их мрвицама. Залогај им не даје. Зато су стално гладне.
Наложнице милују и гладе цареву круну. Од тога се он надима. Понекад луња по ходницима пуним колебљиве измаглице коју праве запаљене купе мирисне смоле борова из прекоморских земаља. Кроз суморни полумрак гледа наложнице кроз рупице на зидовима. Која змија суши његово срце? Ако бол прође, шта ће му остати?
У страсти нема ситости. Цар је водени Цар. Улива се у тела свих тих жена и излива из њих без трага. После их се више не сећа. Оне се њега сећају јер је Цар. Ако нека одбије да глади круну, убије је. На месту где му је некад стајала Блискост, зјапио је гладним оком Бездан.
Наложнице сањају да постану Царица. Он сваку наводи да осети да ће тако бити. Не говори јасно. Само наводи. Уши су им пуне речи. Очи су им застрте. Верују му. Удара их тамо где боли. Оне то не осећају. Кад осете, већ је готово. Њихове сузе, велике и мале, нестају у камену палате.
Свакој говори да је Љубав. Онда оне још јаче гладе. Јер се надају. Јер му верују. Цареве речи су прашина. Пушта све на самоток. Тешко је живети у властитој одсутности. Цар је изабрао да то буде његов људски пут.
Бесплодан је, јер ништа сем понеког детета није створио. Деца коју је створио не живе у палати. У далеким крајевима распадају им се тела у безбројним насладама којима их је окружио да би заборавили на круну коју носи и да је никад не би пожелели. Деца не живе дуго. Њихове душе узимају облик малих птица. Сахрањују их с птичијим главама у устима. Наложнице, такође, не живе дуго.
Цар сања о Жени.
Цар сања о мени, Аз, Исцелитељки.
Цар не може да ме има.
***
Чистота намера ме штити.
У мени је Мир. Људи иду за мном и хране се мојом Снагом. Следе мој траг, проналазе ме. Окупљају се око мене. Око мог дрвета пале велике ватре и седе до јутра. Певају, њишу се и тапшу рукама. Онда ћуте. Чекају. Да би нешто постало Предање, потребан је шапат.
Царством више не влада ни Цар, ни Царица, ни Први саветник, већ Мук. Мук доноси Преокрет. Тишина узима облик Грмљавине. Свест се утврђује у срцима. Кад срца узму облик Сазнања доћи ће до промене.
Пала сам у Занос. У Заносу беше Истина. У Истини беше Реч која нарасте у мени. Предадох је њима. Да знају.
‒ У Царевим рукама је Право. У Логиновим Правда. Нека све труло падне, а прва нек паднем ја. Нека се све зло сруши, а прва се срушила ја. Нека се разметне све непостојано, силом држано, јер ништа само по себи није Свето.
Ко може одредити колика је величина ћутања? Ко може знати колика је снага говора?
Како нечујно долазиш! Како тихо корачаш! Нема те у треску и ратним трубама. Нема те у љутњи. Нема те у гласном смеху, ни у плачу, ни у роптању. Ти си у тихом шуморењу трептавих листова, ти си у поветарцу што милује образе и разноси косу. Ти си у очима доброте и преданости. Ти си у неизговореном поносу. Ти си благост руке која милује. Ти си тако тих. Све ове људе дајем теби. Они одлазе из мене у тебе. Сад су слободни.
Чистота намера ме штити. Истина прави прстен око мене. Више не полажем руке на њих. Сад су здрави.
Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Do sada je objavila nekoliko kratkih priča u elektronskim časopisima i zbirku priča „I mrtvi vole trešnje“.
SMRTI MOJA PREĐI NA DRUGOGA
Ljubica je bila žena srednjih godina i petito tela. Sve na njoj je bilo malo i slatko, i struk i ručica i retka svilasta kosa. Svakako, odavala je utisak privlačne pojave. Naročito prijatan bio je njen glas – pomalo dublji nego očekivano, ali opet mek i zaobljen, kao da je, kada bi pričala, preko jezika valjala šarene klikere.
Bila je snađena i brza i istovremeno zvonka i ljubazna tako da je bila omiljena prodavačica u maloj prodavnici u naselju na periferiji iznad reke. Vitlala bi, od mesoreznice do magacina, uigrano baratala kasom ili pušila sa koleginicama na zadnjem ulazu prodavnice i kao da je, svojim kretanjem, generisala narandžasti dim, upleten od njene privlačnosti i žustre energije.
U njenom životu nije bilo muškaraca iako ih je bilo previše. To znači da je Ljubica ceo život živela sa majkom i ćerkom ali da je, za to vreme, izjahala mnoge muškarce, bez previše zadržavanja. Ta nehajnost kojom je ona ulazila i još brže izlazila iz tih susreta je bila takva da joj čovek nije mogao zameriti. Bila je vedra, neopterećujuća i nikad nije davala lažnu nadu da će se igde zadržati. Naprotiv. Bila je laka na orgazmu i još brža u tome da svu fascinaciju koju bi neko pokušao na nju da isprojektuje skrene u drugarstvo. Radila je to tako vešto i iskreno da nijedno romantično osećanje nije moglo da opstane u atmosferi u kojoj je ona brže navlačila gaće nego što bi onom preko puta spala erekcija.
Seks je za nju bio izvorište snage a međunožje zlatni ćup odakle je uvek mogla da zahvati životne radosti u izobilju. Koliko god da joj je život bio težak i iscrpljujuć i jednoličan, ovo su bili kratki mada slatki izleti (uzleti?) u koje je uvek mogla da šmugne.
A kako ne poželeti pobeći kada je njena svakodnevica podrazumevala usivljenu rutinu prodavnice i vazduh zasićen nakiselim mlečnim isparenjima. To je nekako i mogla da preživi, da preradi atmosferu sobom kao da mesi testo pa bi bila brza, radna i govorljiva i sažgala to vreme tako da joj nije uzimalo snagu. Problem je bio povratak kući i negovanje bolesne majke i svakodnevni okršaji sa ćerkom tinejdžerkom.
Negovanje bolesne majke je, samo po sebi, rečenica koja teško pada na stomak a kada se tome doda da je majka bila u terminalnoj fazi bolesti koja je trajala već toliko dugo da je delovalo kao da će trajati večno, kao da je sobom uspostavila novu ontološku kategoriju terminalna večnost a sve zbog toga što je bila u dubokoj starosti koja je usporavala sve životne procese pa tako i one toksične. Ljubici nijedan lekar nije hteo da kaže ništa određeno kada bi iz njih pokušavala da izvuče ikakav konkretan odgovor o toku majčine bolesti. Svi su se izvlačili opštim mestima, neodređenim rečenicama pa i, ukoliko bi se osetili priterani njenim insistiranjem, grubo decidni: „Ne znamo, niko to ne može da kaže. Stanje vaše majke je teško ali stabilno“. To teško ali stabilno stanje je podrazumevalo da nijedna bolnica nije htela da preuzme na sebe odgovornost niti brigu o ženi uveliko razjedene rakom koji se sporo vukao i mrcvario kao da se ruga trošnosti tela koje je nemoćno taman koliko i neuništivo i nedovoljno milostivo da je makar dokrajči ako je već oduzima dostojanstvo.
Ljubica je brigu o majci preuzela tiho, neko bi čak rekao krotko. Ona, s druge strane, nije mogla te kvalitete sebi da pripiše. Njena naizgled tiha pomirenost sa situacijom išla je iz toga što je bilo jasno da nema izbora. A Ljubica je bila žena brza i efikasna, nije volela da rasipa energiju na suvišne stvari. Ako je to bio kvalitet svakako se očitavao u njenoj okretnosti u skučenom magacinu prodavnice u kojoj je radila, u njenoj veseloj snađenosti za kasom i vatrometom kojim bi povremeno počastila sebe i po kojeg muškarca koje je birala nasumično, kao što mađioničar vadi zečeve iz šešira.
Majka bi, kao što tok bolesti nalaže, povremeno upadala u teške zdravstvene krize. One za koje bi svi u sebi pomislili gotovo, to je to, sad stvarno nema dalje, da bi onda ipak, kao kakav naopaki Isus koji se ruga, ipak vaskrsla, ali nikad dovoljno da stvarno živi već samo da bi, namučena, nastavila da životari. Ljubicu bi lekari dočekivali sa hladnim izrazom lica, pogledom koji je šarao svuda a najmanje se susretao sa njenim, izgovarajući šturo rečenice poput: nemamo osnova da je i dalje zadržimo u bolnici, vašoj majci je bolje.
Ljubica se pravila da je to što čuje sasvim razumno i na mestu dok bi u sebi vrištala na njih da li su oni normalni, da li im je jasno da bolje nije isto što i dobro. Da postoji čitav jedan jaz, jedan kvantni skok, između stanja njene majke koja je groteska života svedenog na osnovne funkcije i toga biti zaista živ. Naravno, znala je da njeno vrišteće nepristajanje postaje nemoćno ako bi ga ozvučila tako da bi klimnula glavom i hitro nastavila da bocka bolničkim hodnikom obavljajući potrebnu papirologiju, pakujući stvari i na kraju, svoju majku, koja je delovala kao još jedna stvar u celom tom nizu, neživa stavka sa spiska. Uvek bi postojao neki zahvalan jednokratan ljubavnik koji bi se našao da pripomogne, unese, odveze, istovari, sve u nadi da će i on biti pozvan gore u skučen stan. Jer Ljubica je, čak i u tim situacijama koje su podrazumevale bolest, tugu i nevolju, sobom generisala narandžasti dim koji je okruživao njeno biće, kao oblak iskričave slasti koga ona nije bila svesna ali koji su drugi itekako nemušto osećali.
Upravo je to bilo ono što je osećala i njena ćerka. Naravno, ona je to doživljavala na sasvim drugi način i s drugog mesta u sebi od onog koji su muškarci slutili erekcijom. Za ćerku je to bio trn na koji se ubadala svaki put kada bi Ljubica pokušala da joj priđe. To je, naravno, na skrivenom nivou bilo gejzir nerazumevanja i sudaranja između njih dve. I takođe ono što je Ljubicu činilo daleko više nesrećnom nego negovanje teško bolesne majke. Prosto, nije umela da dokuči, niti sebi da objasni zašto ćerka pokazuje toliki otpor prema njoj. Uzimala je u obzir i njene godine i ono što joj je stručna literatura objašnjavala kao prirodan bunt, neophodan ne bi li se probila ljuska zaštićenosti i ne bi li se uspostavio sopstveni tok života. Sve to joj nije bilo dovoljno da objasni zašto nailazi baš na toliki otpor koji se na trenutke dodirivao sa gađenjem. Jer kako bi uopšte bilo moguće da sagleda da, sa mesta sa kojeg je njena ćerka posmatra, nju vidi kao konkurenciju. To što se njen sopstveni porod od nje odrodio na takav način Ljubica jednostavno nije mogla da pojmi jer bi to podrazumevalo dezintegraciju njene ličnosti. Njeno tkanje bi moralo da se rasplete kako bi dopustilo bujanje onom drugom, suprotstavljenom. Što bi Ljubica, u ime ljubavi, možda i učinila da je išta od toga radila namerno i da je njena harizma bila stvar racionalne strategije ili proračunatog zapisa pa da je, samim tim, moglo postojati dugme kojim bi se cela stvar mogla poništiti.
Kako ništa od toga nije bilo moguće, njih tri su živele u tom čudnom prepletu energija: večno odumiruća, stalno bujajuća i ljutito nesnađena. Nesposobne da uspostave sklad i dovoljno zavisne jedna od druge (te zavisnosti su se međusobno potpuno razlikovale) tako da se nikad ne raspletu iz klupka u kome su se zadesile.
Taj dan je Ljubica morala da uloži još više napora nego što je to inače činila. Nije pomoglo što maltene uopšte nije spavala, uletela je u stan ujutru kako bi se spremila za prethodno zakazan pregled. Ćerka je uporno odbijala da se ubrza i izađe iz kupatila kako bi Ljubica mogla da se istušira. Kada je konačno izašla, tela lelujavog i belog kao nestalni plamen od sveće, presekla je majku pogledom koji ju je precepio na pola:
– Gde si bila do sada?
U Ljubičinoj glavi pitanje je zazvečalo kao: gde si bila do sada, kurvo?
Prećutala je, ne bi imalo nikakvog smisla da se nastavlja. To bi samo odvelo u iznurujuće preganjanje koje bi obe snuždilo. A dovoljno je već bila pritisnuta pregledom koji ju je čekao. Na putu do ordinacije sprovela je svoj uobičajeni ritual bajanja, neku vrstu pouzdanja u dobre ishode koji je, bila je uverena, imao tu moć da ispred nje prostre tepih koji ju je uvek vodio tamo gde je želela. U krajnjoj liniji, deo njenog duševnog šarma bila je vedrina kojom je isijavala uprkos svemu teškom što ju je okruživalo. Opasana tim uverenjem, kao magijskim krugom, ušla je u čekaonicu. Naravno, lako i lepo se razmenila sa upeglanim sestrama na prijemu. Sve su bile savršeno našminkane, kao plastične lutke. Ali nešto u njenom pristupu je činilo da se oljude i izađu iz odigravanja ljubaznosti i obrate joj se stvarnim a ne nameštenim osmehom. Samo neka sedne i sačeka doktora, rezultati sa njenog prethodnog dolaska su već stigli i prosleđeni su u ordinaciju, da li možda želi da popije nešto osvežavajuće dok čeka?
Jedino osvežavajuće joj je bio ulazak doktora. Konačno će da razreši ovu mučninu koja joj je želudac svezala za kičmu. Ušao je resko naparfemisan kao da se ceo pofajtao sredstvom za brisanje stakla, lepo skrojen u belom. Pogledala ga je kroz smešak mada joj on nije uzvratio pogled. Dobrih dva minuta je uspešno igrao ples izbegavanja, buljeći u ekran kompjutera kao da su tamo vrata na koja će da izađe iz neprijatne situacije.
Na kraju je uzdahnuo, spustio ruke na kolena i pogledao Ljubicu direktno u oči.
Ljubica se najednom našla u tunelu ili je njena glava postala tunel u kome su zaglušujuće šišteći kao brzi voz na nju jurišale reči: kancerogene promene, potpuna histeroktomija… moramo biti efikasni… potrebne su analize…
Reči su postale zvukovi koje nije mogla da poveže u smislenu celinu, imala je osećaj da joj značenje izmiče jer to više nisu reči zanju već postaju nekakvi entiteti koji ispunjavaju ceo prostor i svojom sveprisutnošću postaju neprepoznatljivi i čine da od drveća ne vidi šumu. Od nekud je doputovala misao: je lʼovo nervni slom? Nije mogla sebi da odgovori na to pitanje jer ju je istovremeno preplavio osećaj srama od tolikog gubljenja kontrole, imala je osećaj kao da se upravo nevoljno usrala pred doktorom i sve svoje mentalne kapacitete je prizvala da reči koje su stizale do nje prevede u slike kako bi ih razumela. Koliko god da je inače bivala vešta u obrnutom smeru – da slike prevede u jezik sada se osećala potpuno nemoćnom.
Shvatila je da, zasad, mora da se zadovolji belom bukom koja joj je šuštala među ušima ali da je to dovoljno da, makar na spolja, odigrava normalnost. Sačekala je da Doktor iznese strategije, uputstva i upute, klimala glavom kao da joj išta od toga zaista dopire do svesti, polako skupila sve papire, zahvalila se i izašla iz ordinacije. Sestre za pultom su bile jednako ljubazne kao i kada je tek došla i Ljubici je prošla misao: one su znale sve vreme, mada joj nije bilo jasno da li je zbog toga na njih ljuta.
Kada je izašla zapljusnuli su je Sunce i Život, koji su nastavili da se dešavaju potpuno neometani šokom u kome je ona. Očekivala je da ceo svet stoji, baš kao što je upravo stao njen. Naravno, ništa od toga se nije desilo. Štaviše, noge kao da su joj same, po nekom automatizmu potrčale za autobusom. Njeno telo je pokretala inercija, ono se i dalje kretalo, hodalo, znojilo mada joj nije bilo jasno kuda.
Ka kraju?
Očigledno, da. Sve i da kraj nije tu iza ćoška nego u nekoj, kojoj god tački u vremenu, kraj je već tu. Ta izvesnost koja ju je pre pola sata klepila poput brzog voza je stigla i nije nameravala negde da ode. Nova ontološka kategorija. Mogla je da joj da i ime. Na primer onkološka beskonačnost. Sad joj igre reči nisu bile zabavne. Naprotiv, sve je izgubilo ukus, sve je postalo isto, kao bljutava kaša koju mora da pojede. Da jede kako bi živela. Život koji joj se ne živi.
Ne, ovo nema nikakvog smisla, pomislila je.
Ubrzala je korak, u inat očaju, i popela se u stan. Ćerka je bučno ćutala a Majka je ležala u svom ćošku gledajući svet oko sebe pogledom koji ništa ne razaznaje. Sve u svemu, uobičajeni mizanscen njihovog domaćinstva. Takođe, sva logistika njihovog domaćinstva je čekala nju. Nabavka. Ručak. Servisiranje bolesnika. Danas je makar uzela slobodan dan. Mada, činilo joj se da bi lakše podnela da je na poslu umesto ovde.
– Za sutra mi treba ona crvena haljina. Treba da se opere i ispegla.
Dobacila je Ćerka kao da nije ceo dan bila u ćutnji a ona to prepodne dobila smrtnu presudu. Istina, nije nikome rekla, niti je nameravala, ali zar nije mogla nešto da oseti? Ako je ona krv njene krvi i meso njenog mesa zar to nije dovoljno za makar terptaj i naznaku brige, nečeg bar? Očigledno da nije. I koliko je samo puta pomislila da je pametnija od svoje Majke, da nema šanse da se bolest i njoj desi. Pa zar nije uvek redovno išla na kontrole, baš da bi izbegla ovakav scenario? Na kraju tog niza misli dočekao ju je neprijatan zaključak – pa da, ona je svojoj majci ćerka, baš onakva kakva je njoj njena.
Temeljna bezvolja koja ju je spopala obesmislila joj je svaki pokret. Ne fizički. O ne. Ona se i dalje kretala, obdelavala zahteve svojih ukućana, kao teledirigovan projektil programiran na ispunjavanje tuđih potreba ali je osetila da je zlatna nit, ona kojom je bila povezana sa Smislom, samim tim i Smerom, upravo prekinuta i da je ona sada pepito marioneta bez uzemljenja na gore koja mehanički pegla crvenu haljinu. U trenutku je razmotrila da li da se zaleti kroz prozor i odsvira kraj ali je telo nije poslušalo. Umesto toga, od tela se odvojila difuzna zlatasta skrama i otišla u mrak da se sa sobom porazgovara.
Njen um je šlajfovao oko perspektive da je čak i njena večno odumiruća majka u boljoj poziciji nego ona. Jer ona je svoje vreme makar odživela. Možda je to i jedina satisfakcija koju donosi starost – da nismo ostali uskraćeni za Vreme, bez obzira šta smo, na koncu, s njim uradili. Ruku na srce, u svom telu ona je ležala kao zakucana za krst i pre je ličila na kakvu amorfnu psihofizičku kašu negoli na kliktavo likovanje ali delovala je kao da joj je barem svejedno. Ljubici nije. Po prvi put u životu je silno poželela da nema telo i s njim pripadajuću muku. Ali bez njega bili bismo kao barica prosutog mleka. Ne znam, nisam pametna.
– Ti to pričaš sama sa sobom? Jesi mi sredila haljinu?
Ćerka ju je, izdužena u dovratku vrata, seckala žiletima na sitno.
Ljubica je gledala u njenu belu put kao da ne gleda u nju već vidi ono mače koje je neki dan ugibalo na vrućini a ona nemoćna zurila u njegovo belo paperjasto krzno koje je pravilo sitne talasiće na povetarcu i buve koje su užurbano napuštale brod koji tone a muve lagano na njega sletale. I bi joj jasno da su njih tri to sitno kolce, i buve i muve i umiruće mače, koje se vrti ukrug, ukrug, pa šta kome dopadne i gde se zaustavi jezičak na mahnitom kolu sreće a metronom kuca, šta ga briga da li je srce živo.
– Eno je tamo, prebacila sam ti je preko stolice.
Sve joj je dato, iako o tome nema pojma, pomislila je Ljubica i sve joj oprostila.
PAS RADOJKA
Ja sam pas Radojka. Rekli su da tako treba da se zovem jer se stalno radujem. Nekad me zovu i Lambada. Ne znam zašto ali znam da me vole. Kad mi se tako obrate uvek se smeju. Možda zato što vrckam kada im se radujem.
Ja sam pas Radojka i bila sam štene. Bila sam i mama. Štence sam imala lane, ne znam tačno kad. Ne znam gde su. Svi su moji i svi su živi. Moje ih srce njuši na daljinu.
A ja – ja sam najviše njena. Ona je divna, narandžaste boje i lepo miriše osim ponekad. Tada joj glas ima oštre ivice i miris joj postane rezak. Navikla sam na njih, što znači da ih volim, sve smo kučke i ima nas četiri.
Ljubica bi najradije ćutala onda kad joj je teško, osim sa Radojkom, s njom bi obrni-okreni, i na dupe progovorila. Radojka bi je slušala, propinjući se njuškom ka njoj kao labudica i tako s njom razmenjivala dah i poljupce. Ljubica je pobegla od komunikacija i sveta tako što je im je svima okrenula leđa (u malom stanu nije bilo manevarskog prostora za više) i mazila je širokim pokretima, od njuške do repa. Kako je imala naviku da s Radojkom stalno priča obratila joj se:
– Je li, reci mi, ti si kučka pametna i mudra, ti si bar lepo znala da izabereš partnera, štenci su ti ko bombona – zašto je prijateljstvo muškarca srazmerno čvrstini erekcije?
– Ma samo ih dobro onjušiš i nema šanse da pogrešiš.
– Misliš?
– Kad ti kažem, probaj.
– Kad smo već kod toga, užasno ti smrdi iz usta, daću ti danas kokosovo ulje.
– I ti smrdiš iznutra baš gadno.
– Znam, imam rak.
– Je lʼ će da prođe?
– Oće.
– Dobro, meni je bitno da si ti tu, nemoj nigde da ideš.
Razmenjivale su sitne poljupčiće, upletene od toplog daha i šaputanja i Ljubici se, u tim trenucima, činilo da je ušla nišu i time izašla iz Niza. Da je mogla, uvaljala bi se u Radojkino krzno kao u prezle i tu ostala, ako treba i zauvek, jer tu je toplo i nema stresa.
Iz tog stanja umirenosti katapultirao ju je zveket razbijenog stakla i Radojkin gromoglasan lavež visokotonac koji se odbio o zidove, uporedo sa psovkom njene ćerke koja je razbila nešto stakleno u kuhinji. Razbila je zato što je neprisutna, vrisnula jer je napeta. Radojka je sve to podcrtala lavežom koji je bio uzbuđen, gadan i govorio o njenoj spremnosti da brani. Ljubici se činilo da je celom površinom kože zacvrčao elektricitet. Pogledala je ka psu i shvatila da ga jasno vidi – posred leđa joj se digla dlaka – svojevrsna čirokana od stresa.
Ćerka se pojavila u dovratku vrata, sa ljutitim izrazom lica koji je bio precizno srazmeran tome koliko se osećala krivom. Dovoljno je poznavala svoje dete da bi joj to bilo jasno. Takođe, znala je koliko joj je ćerka pritisnuta ljubavnim problemima iako bi pre crkla nego bilo šta o onom što je muči progovorila. Njih dve su po tom pitanju, kao i uostalom mnogih drugih, bile na suprotnim krajevima spektra. Ljubica je muškaraca oko sebe imala na lopate, iako se za njih nije vezivala. Ćerka se fiksirala za jednog, mada nedostupnog. Da je mogla, Ljubica bi na nju prelila nešto od svoje distanciranosti. Pre svega jer je je omogućavala da vidi ono što njena ćerka nije mogla. Jer da je jeste, videla bi sebe, videla bi onu koja je u kavezu svoje fiksacije koja je kao kakav am sapela njeno srce i njenu glavu. I ne samo srce i glavu nego i telo nedodirnuto. I sve ju je činilo toliko ljutom jer, umesto da se prelije na napolje, strast koju je osećala nagrizala ju je iznutra kao sirće. Nikad nikog ona nije sobom naplavila, tako željna i podatna, stidljivost je bila tek njena prva kapija koja kad se provali sve razvali ali, eto, to večito obećanje slasti se nikad ne dešava nego samo uzalud najavljuje. Umesto toga, ona bleda, bela i lelujava, kao nestalni plamen od sveće, stoji u dovratku vrata dok joj stvari ispadaju iz ruke i nema snage ni da se naglas naljuti ali zato svom snagom ćutke zamera, malom stanu, majci, babi, i bolesti.
– Hej, dođi da mazimo Radojku, pogledaj je!
Ljubica je pokušala sa manevrom, jednim od poslednjih koji su joj preostali – da radosno mami svoje dete nad krznom životinje, mada, opet ne previše, jer bi to moglo da je gurne dublje u nervozu a onda im nema spasa ni izlaza, još će čaša stradati do kraja večeri a kamo sreće da sva nesreća ode na staklo.
Nego neće.
Ja se zovem Radojka i volim ih obe ali više volim kada me mazi narandžasta. Ona me hrani i ima tople šake. Volim da se izvrnem na leđa i izložim im svoj topli stomak i sisice.
Radojka im je bila možda i jedino neposredno mesto susreta, preostalo posle svih mučnih svađa i bučnih ćutanja koja su parala tanko tkivo harmonije njihovog ženskog legla. Možda im je obema bilo drago koliko i žao jedne druge nad Radojkinim krznom gde su protočnost i toplina još uvek mogle neometano da teku. Ćerka je prišla i ćutke se pridružila maženju. Reči su, potiskom neizgovorenog, izletele:
Mama, on me neće!
Mama, ja ga toliko želim!
Mama, boli me!
Bol je nemušt izleteo iz nje kao pampur iz flaše uz tople suze. Ljubica je toliko silno želela da može da joj kaže „Znam, srećo“ ali morala je da se pravi da ne čuje ono što, ruku na srce, i nije bilo izgovoreno. Još i više, želela je da može da joj prelije makar delić sopstvene perspektive. Umesto toga, nastavile su da naizmenično maze krzno drage kučke koja se izvrnula na leđa izlažući im svoj roze, topli stomak sa ožiljkom od sterilizacije.
Volim kada mi je toplo na stomaku, to me kvase štenetove suze.
U opipljivoj stvarnosti njih dve su, ćutke i naizmenično, mazile Radojku koja se izvrnula između njih. U onoj drugoj, stvarnijoj, pričale su:
Narandžasta magma, vlažna i otežala od brige, valjala se okolo nestalne srebrnaste izmaglice koja je svojim oštricama puštala krv na sitno.
Dete, kako ne shvataš, imaš sve. Imaš Telo i imaš Vreme, narandžasti tutanj je pokušavao da nadglasa sitan zveket sjakteće neuroze.
Nemam! Nemam ništa! Nemam njega!
Ljubica bi dala sve što ima, pa i svu svoju preostalu dragocenost (vreme) da može da joj dojavi i na nju prelije sopstvenu perspektivu – ali nemušto kostima oseća da je nemoguće – njeno dete je car Mida koja sve uvide prima kao zlatne poluge, okamenjenu mudrost koja nije njena i, samim tim, ne može da je živi. Štene, neutešno, plače na unutra. Narandžasta majka se zabrinuta nadvija. Topla kučka predano njuška svoje leglo.
Ko zna koliko dugo bi se tako energetski i nemušto plele da ih nije trgao zvuk iz pravca sobe u kojoj je ležala Milina. Radojka se izvila i skočila na noge kao da je na federima, prišla Milini i počela da joj njuška ruku. Prsti su joj odgovorili:
Stara sam i bolesna. Ćuti mi se. Nemam više šta da kažem.
Ljubici su kolena škljocnula u pokušaju da ustane iz cuga a suze tek što se nisu izlile iz očnih kadica. Nije takva htela da joj priđe. Ali, zato je Radojka, krznena negovateljica, obavila svoju dužnost, munula je njuškom u dlan i rekla:
– Nemaju pojma ništa, je lʼ da?
– Nemaju, neke stvari možeš da znaš tek na kraju.
Milina je odaslala oblak ka životinji koja je pažljivo i sa razumevanjem liznula hladne prste koji su mlitavo visili sa ivice kreveta.
LEJDI FURTUTMA
Nije ona ćutala zato što nije mogla da priča nego zato što više nije imala potrebu da išta kaže. Govorenje je tesno povezano sa bivanjem a ona je bivala samo uslovno. I, iako je njeno namučeno telo i dalje nadimalo isprekidani dah, njene su se brzine i duševne kretnje davno zaustavile, kao projektor koji je prestao da emituje film i sad samo svicka u prazno. Boravila je, makar od spolja gledano, u nekakvoj božanskoj svejednosti u kojoj je nije bilo bitno ni da li je umirena ili prosto nepomična. Uostalom, na taj način je mogla da umakne i bolu i žalu. Ili bar da joj je svejedno, makar onda kada bol nije bio neizdrživ.
Ono na šta se njen život svodio bilo je čekanje.
Čekanje da je patnja bivanja u telu istisne na onu stranu, kao pampur iz flaše. Pa nek svršava ili nek se raspršava po onostranom, bog će ga znati, nije mogla da kaže ni da je ljubopitiva. Biće šta biti mora. Što bi žurila kada će je ionako sve dočekati. Mada, pitanje je oće li biti čega? Zadržala se nad ovom mišlju koja ju je naterala na bezglasno smejanje. Da nema fizičke patnje pomislila bi da je ovo njeno stanje u stvari blaženstvo, što je, u neku ruku, i bilo.
Njeno prisustvo u stanu i životu njene ženske porodice bilo je poput teške i vlažne magle koja je odozgo pritiskala njene stanovnice, koja se skupljala u smradu predimenzioniranih pelena za odrasle i teskobi pospremanja za bolesnicom iz koje su isticale raznorazne tečnosti ali ne u dovoljnoj meri kako bi konačno iz nje istekao život.
Moglo bi se reći da je boravila u kakvim intermundijama gde su vladale drugačije duševne zakonitosti od onih dok je bila čvrsto vezana za telo. U stvari, moglo bi se reći da je tek sad bila za njega zakucana, kao za krst ali je znala da će, vrlo uskoro, doći koplje koje će joj doneti oslobođenje. Međutim, to je nije obavezivalo da prostor, vreme i planove shvata onako kako je ostale prisiljavala spoljašnja stvarnost. Štaviše, svetovi su se međusobno preplitali i sadašnje se prelivalo u nekadašnje, nimalo ne mareći za objektivnost.
Bilo je veče što znači da je došlo vreme za kupanje, ako bi se tako uopšte mogle nazvati njene nove rutine. Koliko god da su međusobno bile različite, tri generacije pod istim krovom, spajala ih je ista nit – neumitna i dosledna urednost koja je sprovođena uprkos svemu. Na neki način, taj kontinuitet je bio zlatni konac koji je sprečavao da se čitava skalamerija njihovog zajedničkog života ne rašije po šavovima.
Ovo veče bio je red na Ljubicu da sprovede večernje toalete svoje majke. To je podrazumevalo peškirić koji je kvasila toplom vodom koju je dobućkala do kreveta u crvenom lavoru. Svlačila ju je i oblačila, naizmenično je kvaseći i brišući, vodeći računa da je ne izloži promaji ni suvišnom maltretiranju njenog izmučenog tela, a opet neprisutno jer je mogla da se prepusti auto-pilotu koji je kodiran na brižljivo obavljanje posla, kakav god da je posao u pitanju, pa bio i pranje nasmrt bolesne majke.
Komunikacija između njih dve je bila štura, svedena na tehnikalije tipa: „Molim te, nagni se malo na stranu“, ili „Da li ti je voda dovoljno topla?“. Na neka pitanja bi Ljubica dobila odgovor, na većinu – nije. Svejedno, Ljubica se trudila da ne gubi strpljenje jer je još davno sklopila dogovor sa sobom da joj strpljenje ne sme biti problem, onda kada joj je taj napor oročen na mesec, dva, tri, pola godine najviše. Bile su kao dva konjića sa vrteške koja, ma koliko se vrteška besomučno vrtela, nikad neće sustići jedna drugu.
Ljubica je namočila vlažan peškirić kojim je odsutno, mada opet pažljivo, prelazila po pazusima i unutrašnjim stranama mlohavih mišica svoje majke koje su imale konzistenciju čvrsto ulupanih belanaca, hladnih na dodir.
Za Milinu, senzacija je bila negde između golicanja i prijatnosti a opet udaljena i daleka kao da se dešava nekom drugom, nekom drugom a ne njoj. Ipak, bila je dovoljna da okine asocijaciju koja je, kao lokvanjev koren, vodila do sećanja.
Nije mogla da se seti trenutka kada su se upoznali niti kako je uopšte došlo do toga da imaju tako prisan kontakt, svakako nepriličan za mladu provincijalku i dve decenije starijeg muškarca. Govorio joj je kako samo želi da je gleda i njuši njeno prisustvo. Kupovao joj je kolače koje je ona rado jela, potpuno nesvesna da sa filom guta i udicu. Oduvek je bila potkupljiva na prijatnost i pravila se blesava na strmoglav u nesnalaženje u kome bi se obrela. Kao da je Crvenkapa koja dobrovoljno stavlja povez preko očiju i pušta Vuku da je povede. Seća se njegovih prstiju, dodir mu je bio lak. Meko joj je dodirivao obraze i to joj je prijalo, zatvorila je oči i zabacila se u mrak kao da se baca u meke perine. Prešao je tamo gde je koža tanja. Prijalo joj je i dalje. Nije znala kako da prekine, kako da istupi iz niza koji je lagano eskalirao, tako da je jedini način da premosti provaliju zbunjenosti bilo je da sebi kaže da joj i dalje sve prija.
Te dve tačke su se spojile u jednu – lako prebiranje jagodicama po tankoj koži dojki, nekada jedrih a sada sparušenih, starijeg muškarca i njenog deteta – splele su se u isti ples potpuno neobavezan vremenskim tokom. Prijatnost se polako kalcifikovala u promaju koja se skupljala pri vrhu nakvašene bradavice.
– Okreni se, molim te, na stranu, ka meni – Ljubica je pokušala da manevriše. Milina je poslušala automatsku naredbu mozga, međutim, pomerila se samo njena želja da to uradi. Od napora da se prebaci na bok počela je da drhti – prizor koji je Ljubicu toliko potresao da se pokajala što joj je uopšte išta rekla. Milina je okrenula glavu na drugu stranu, ka zidu, kad već nije mogla cela. Od tog mikro-pokreta prosevalo joj je kroz kosti i bljesnuo preplet neuronskih veza. O, kada će više otkinuti od tela?
A nekada je telo i njegove performanse toliko volela. Volela je njegov jezik i sve senzacije koje je ono moglo da izvede. Koristila je svoju senzitivnost koja se na spolja pretakala u senzualnost i tako se probijala kroz relacije, dovoljno brzo da nikad nema vremena da se zapita kako se u toj hitnji zaista oseća.
Dok je išla na predstave u malom gradu u kojem je živela, maštala je. Doživljaju sebe docrtavala je zlatne vezove i bordo somote velike scene. Ona više nije provincijalka kabastih kukova već dama koja frenetično tapše u čipkanim rukavicama koje pomalo karikaturalno pristaju njenim krupnim šakama. Glavni glumac, dok izvodi naklon na kraju predstave, traži je pogledom kojim joj saopštava da je zapazio baš nju u celoj mnogoljudnoj publici. Scena u njenoj glavi joj je stvarnija nego skromna sala lokalnog pozorišta gde gleda, po ko zna koji put „Malu Floramye“.
Htela je da pobegne iz provincije, sebe da potvrdi, ne samo kao zanosnu, već još više kao zanesenu kulturom, genijem, onim koji je najveći i onom kome je najveći. Nije pristajala na manje od pozicije Marije Magdalene, arhetipa duhovne raspuštenice. A u stvari, iza tog premaza gruvala je determinisanost tvrde linije brade i pomalo ogaravljene nausnice.
No, eto je sad, ravnodušne prema svim tih željama, motora koji miruju, brzina koje su posustale a možda su baš one bile te koje su je sagorele, izbile kao bolest na bradavicu.
Ljubica je, sve vreme, vredno obavljala svoju ulogu negovateljice.
Odjednom, iz druge prostorije čuo se rezak Radojkin lavež koji je precepio tišinu u stanu kao trag munje na noćnom nebu. Lajanje je bivalo sve jače i govorilo je o nekakvoj urgenciji koja se dešavala s one strane vrata. Ljubica je spustila crveni lavor pored kreveta i izašla iz sobe.
Milina je ostala da leži. Njena dojka je, otkrivena, štrčala prema svetu. Nije imala šta pametnije da radi pa ju je zagledala. Patnja je već uveliko uvrtala njeno telo a naročito onaj njen deo od koga je sve počelo. Dojka je drsko svedočila o svojoj bolesti, kao da se nudila na tacni govoreći – kafa sa šlagom, sisa sa rakom, izvolite? Na neki način ova izloženost joj je bila smešna. Iz druge prostorije je dopirala svađa. Ljubica se električno nadvikivala sa svojim nervoznim porodom. Pas je ćutao.
Ljubica se vratila nazad u prostoriju da, teška i uznemirena scenom od malopre, dovrši svoje dužnosti. Činilo joj se da bi se – da se ne kreće po tim unapred zadatim šinama – odavno već raspala. Prekorela je sebe zbog naglosti kojom je izletela iz sobe ostavivši majku otkrivenu, uvelost njenog tela ju je posramljivala. Želela je što pre da završi njene večernje toalete i da ode negde da ćuti (gde da ode u ovako malom stanu?).
Voda bućka dok beli peškirić energično cedi nad lavorom, zvuk umiruje, podseća na omaglice i visoke temperature kada te neko neguje i, samim tim, ti si to dete, koliko god godina imao. S tim da ovde više niko nije dete, ovim stanom vlada umor.
Milina za to vreme, odmorena kratkom stankom, mašta. Ovaj put o kiselom mleku. Kiselom mleku sa šećerom. To je volela da jede. Osetila je kako joj zubi u vilici blago trnu od zadovoljstva kad pomisli na zaostalo, nerastvoreno zrnce koje će da pregrize prednjim zubima. Najbolje je kad je ohlađeno ali ne previše hladno. To je to, ništa joj više nije potrebno.
Najveći dar koji je dobila starošću bio je dar Svejednosti. Sve strasti koje su tokom života bile njeno pogonsko gorivo sada su presušile, nestale u pukotinama duševne slojevitosti kao reka ponornica, i sada je mogla na miru da posmatra život koji se i dalje dešavao oko nje, mada, bez imalo osećaja da je svojom izdvojenošću nečim uskraćena. Štaviše, bila je njome blagoslovena. S tog mesta mogla je jasno da vidi energetske eksplozije i implozije ćerke i unuke ali bezglasne, kao da ih sve posmatra iza debelog stakla. Misao o kiselom mleku sa šećerom i peškirić namočen u toplu vodu su je lagano uvele u dremež. U telo ju je ponovo vratio prisan i vlažan dodir Radojkine njuške. Apsurd je bio u tome što se od, sveukupnog svog ženskog legla, najbolje i nemušto razumela sa dragom životinjom. Radojka je stalno dolazila do njenog kreveta ne bi li proverila kako je i kao da joj je tim kratkim i vlažnim dodirom njuške, davala snagu da i dalje bude tu.
Idu, posle svađe od malopre, muči nemir i vuče je ka Ljubici, iako ne zna šta da joj kaže. Ili, ako zna šta bi joj rekla – ne zna kako. Predmet žučne koliko i nepotrebne svađe – ispeglana haljina visi preko stolice ali njoj se ne oblači, više joj prija da stoji u okviru vrata, tanka i izdužena kao vosak sveće lojanice, samo u gaćama, i da se divi crvenoj tkanini iz daljine. Stoji tako i ćuti, kao da je ušla u kabinu iz koje posmatra. Gleda u psa, životinju koju obožava, toliko da bi joj sve kosti polomila od jakog stiska, kako njuška omlitavelu ruku njene babe koja visi sa ivice kreveta. Prizor je podseća na Radojkin pseći ples dok liže kosku i odlaže trenutak kad će da je skrcka čeljustima, kao mačka koja se zaigrava sa posustalim mišem, kao Smrt koja pažljivo njuši svoj plen, svesna da ovo telo nema gde da joj pobegne.
I sve to gleda, tu demonsku igru neumitnosti, i žao joj babe i muke i bola. Ali joj je još više žao sebe. Jer njoj se živi, toliko sve želi, želi do ivice bola.
„Знаш, и даље ми није јасна та твоја опседнутост Америком. То не одобравам“, говорио ми је Софроније, у свако доба године са вијетнамком на себи и уз обавезни продужени са млеком. „Знам да си политички против, то ми је јасно, не мислим да лажеш и глумиш, али то би некако требало да прати и естетика, психологија, духовност, и све у том смислу, разумеш шта хоћу да ти кажем?“
Отпио сам гутљај своје цеђене поморанџе и по ко зна који пут покушао са истим:
„Рекао сам ти, то је нешто што ме је формирало, не у целини, али једним делом јесте, њихови филмови, музика, књиге. И формирало је моју имагинацију. Кад покушавам да изразим слободу или меланхолију, а посебно обе те ствари заједно, увек ми се појаве те слике, звуци, мелодије Америке.“
„У којој, бајдвеј, никад ниси био“, рекао је Софроније и рукавом обрисао бркове од еспреса са млеком.
„Тако је, и то додатно учвршћује моју имагинацију. Схваташ, као код Карла Маја, ни он никад није био у Америци, а написао је онолике вестерн романе. Причао сам то да сам почео да пишем захваљујући њему, кад сам њега почео да читам. Тада сам схватио да је писање нешто чиме бих волео да се бавим цео живот, да је то мој свет.“
„Знам, знам“, прекинуо ме је човек у вијетнамци. „Стално ми причаш једно те исто. Све је то лепо, слобода и авантура, приче о херојству, то подржавам, али знаш, све се променило у међувремену, слика Америке је некада била једно, а сада је друго. Причао сам ти, а и сам си читао, о Америци као Зеленој земљи, земљи сабласти, што се сад и остварује, односно све иде ка томе. Ако се фокусираш на Америку и представе које она емитује, ти се везујеш за утваре, за непостојање, нешто ишчезло. А имагинација треба да се храни нечим вечним и будућим.“
„А ми као знамо шта је то будуће?“, покушао сам.
„Не знамо, али знамо да ће бити везано за ово наше тло, кад кажем наше, мислим на Евроазију и то на темељима њених традиција, како год то тачно изгледало. Јер не може другачије. Схваташ да следе ратови, кризе, глад, и кога ће сад док гладује, или му бомбе падају на главу, или га кољу, да слуша те твоје приче са америчких друмова, све то што је храњено рокенролом, битницима, сајберпанком, ноаром, ко зна чим све не. Имаш ти и тај руски аспект, и евродекадентски, и ове наше између два рата, то је све у реду, али ово…“
„Разумем те, и ја се често преиспитујем, али мислим да некако док пишеш или промишљаш прво зарањаш у свој унутрашњи свет, а онда одатле посматраш све остало. Ја, на пример, мислим да сам врло српски писац, да сам то у једном дубинском смислу, а не онаквом каквог овде одређују медиокритети и бирократе и…“, запенио сам.
„Знам ја то, Владо“, опет ме је прекинуо Софроније. „Зато те и волим и ценим, и уопште пијем овај продужени са тобом. Мислим, то си стварно посебан, светао човек, али некако би то што радиш требало јаче да делује на људе. А деловаће ако буде укорењеније и усредсређеније.“
„Слажем се, али некако морам да се пробијам кроз све то, кроз све те слике из моје имагинације, не да их просто укинем и избришем, него да их прочишћавам. Да од тога нешто градим. Те слике ме спутавају, али и воде ме, разумеш? Траже да их прескачем, разбијам и рушим, али ми и отварају и показују пут. Разумеш?“
„Ма разумем те, ко би те разумео ако не ја“, рекао је Софроније сад већ готово нежно. „Већ сам стопут и теби и другима рекао како си ти много ближи Црњанском од свих оних који се позивају на њега, ти радиш оно што радио он, имаш тај дух. Али сва та инфантилна занесеност популарном културом, посебно та занесеност пријатељством, и то мушким, сви ти младићи у твојим књигама…“
„Слушај, Рони, сто пута смо причали о томе и…“
„Знам, знам, али то што ја разумем не значи да ће и други. И не говорим ти ово моралистички, знаш да нисам из те приче, него чисто естетски, у смислу питања шта представља гориво за твоје стварање, какви домети из свега тога могу да испадну, да не буде да зидаш кулу на мочвари. Уосталом, ти знаш шта сам све прошао, и-ха-хај сам старији од тебе и путовао сам стопут више, никад нисам крио од тебе шта сам све радио и с ким сам све био, тако да сам ја последњи који би моралисао. Али ти си писац, оно што ја никад нисам био, и код тебе су етика и естетика једно, односно једно се све време претапа у друго, а етичан си онолико колико ствараш. Разумеш? А ја хоћу да ти будеш моћан стваралац, јер имаш способности за то.“
Ја сам само уздахнуо, онако као да немам шта да кажем, исцрпљен и загрејан у исти мах, а Софроније је позвао конобарицу да плати и скинуо своје ленонке да их обрише рукавом вијетнамке.
„И пази шта сам ти рекао… Врати се кући из тих твојих Америка, Владо, и онда ћеш сигурно постати велики. Оне су твој затвор, а не ова земља, књижевна мафија или породица. Ја ти то гарантујем. Само овде да нађеш нешто што храни твоју имагинацију онако као ти твоји Винетуи, Марлоуи, Конани, Керуаци, и бићеш на коњу. Белом победничком коњу, не звао се ја Рони“.
Софроније је нагло ућутао, платио пиће за обојицу, а онда скочио са столице и готово отрчао низ улицу, како је то обично и радио. Тетовирана конобарица Тања и ја смо се само погледали и дискретно се осмехнули једно другом, као они који не желе да се наругају ономе ког воле и цене, али ипак га до краја не разумеју.
Џеси ми је причао како га та светлост коју осећа, коју је доживео, понекад плаши јер као да све друго претвара у сенку, као да је све друго небитно, све оно што га окружује, а од чега понешто и воли.
„Знаш, ја волим да се опуштено дружим, волим музику, понекад неку храну, мада не једем пуно, никад нисам. Али понекад ми све то изгледа небитно и непотребно, чак ме је срамота што се тиме бавим. Не знам како ће ти ово звучати, али не знам како другачије да кажем…“
„Слободно реци“, охрабрио сам га.
„Тада, знаш, као да јаче осећам смрад свог тела. Колико год се туширао и мирисао, шта код јео. Капираш?“
„Мислим да капирам“, рекао сам.
„А с друге стране не осећам се лоше, као…“
„Као да осећаш да ниси само тело“, додао сам.
„Тако некако“, рекао је Џеси и отпио гутљај неког јаркоцрвеног смутија.
Питао сам га да ли је то некада повезивао са католичким васпитањем које је добио од мајке, која га је учила молитви још док је био сасвим мали.
„Ја сам католик, знаш, себе и даље сматрам католиком. То је тако“, рекао је и затрептао. „Али нисам нешто да идем у цркву и то… не знам ни сам. Не волим, оно, морализам и те ствари, али некако… сматрам да је нормално да постоји Бог. Да ме држи на свом длану. Ето…“
„Лепо си то рекао“, похвалио сам га. „Јеси ли се као дете осећао усамљено због тога? Мислим, због таквог васпитања…“
„Па, не знам… Нисам ја нешто овако васпитаван у том духу, само ме је мајка учила молитви, није много њих знало за то. Али нисам се осећао усамљено, нисам свакако због тога. И друга деца су била из, како би се рекло конзервативнијих породица, мада моји и нису били посебно конзервативни, уопште… Та друга деца су углавном били баптисти, али нисмо правили неку разлику. Није то била нека тема разговора, дружења, и то… Али нико ми није причао да је доживљавао и осећао исто што и ја. Можда јесу, али нису говорили о томе.“
„А како би још описао то што су доживљавао и осећао? Осим те светлости?“, питао сам га.
„Некако сам увек видео нешто у другима, не кажем светлост, али нешто, онако унутра, што не могу да одредим… Мало светлост, мало нека измаглица. Код неког више код неког мање“, рекао је Џеси још више шушкајући него иначе, чак помало и замуцкујући.
„Да, и ја мислим да сам због таквих ствари постао писац. Што сам некако одувек знао да људи нису само оно што се види. И да о ономе што се не види треба да пишем“, рекао сам, благо и сугестивно.
„Стварно? Е, па драго ми је. Значи да нисам луд“, рекао је младић и закикотао се, а онда опет испио гутљај смутија.
Питао сам га да ли је неко мислио да је луд, али он је рекао да није, јер се обично понашао као и сви.
„Некада се неки говорили да сам мало необичан. Али су онда закључивали да сам просто добар, наиван, или просто глуп… Мислим, и данас неки мисле да сам глуп. Је л’ теби изгледам глупо?“
Насмејао сам се.
„Ма не, уопште, имаш тај отворен поглед, то никад немају глупи људи“, рекао сам.
„Па хвала ти. Многи кажу да имам лепе очи, али… Свеједно. Него, знаш, кад си већ питао… Једном је у нашу кућу дошао свештеник, мајка ми је рекла да је језуита, њен школски друг иначе, из основне школе. Био је у пролазу, и то је једини пут да је неки свештеник дошао код нас у кућу. Имао сам десетак година и ништа нисам разумео што су причали, али сам мирно седео и слушао. Када је кренуо, руковали смо се и он ми је рекао како треба да постанем свештеник. Мајка је мислила да се шали и питала да ли је то због тога што сам био тако миран. А он је рекао ‘не, него зато што је јако пријатно бити са њим у истој просторији’. Мајка је била збуњена и онда је неколико дана била пажљивија према мени него иначе.“
„А каква је била иначе, пажљива или… И је ли ти жива мајка?“, питао сам.
„Била је океј. И још је, мислим – жива је“, рекао је и дечачки се насмејао својој неспретности.
„А отац?“, питао сам,
„И он је био океј. Били смо океј породица, не могу ништа да им замерим. Имао сам и две млађе сестре“, рекао је.
„Виђаш ли се са њима, чујете ли се?“, наставио сам.
Џеси се мало замислио.
„Ретко. Не стижем да одем, а чујем се понекад. Али мислим да је то сад иза мене. Породица и те ствари. Свако треба да има свој живот, је ли тако?“
Климнуо сам главом, не знајући шта да кажем, а Џеси је додао:
„Јавим им се телефоном на Божић. Пошаљем и честитку, мама воли такве ствари, знаш. Она је иначе била најбољи ђак, мада касније ништа посебно није постигла. Али није била нешто несрећна због тога. Бар да ја знам. Мада ја можда не знам све. Лакше је познавати друге људе него мајку, је ли тако? Мислим, она је мајка, просто немаш тај однос да можеш да је гледаш са стране.“
„Разумем те, потпуно си у праву. Драго ми је да имаш добре родитеље, то је добра ствар за тебе. Не може много њих тиме да се похвали“, рекао сам, тек да нешто кажем.
Он је замишљено климнуо главом, а онда отпио преостали смути и широко ми се осмехнуо.
„Драго ми је што смо се чули, ‘ајде да се чујемо опет за који дан, важи? Ја сад морам на спавање, треба да ми буде лице свеже за сутра. Мислим, Лео је рекао да ће сутра баш лице да сликају, због неких наочара које рекламирамо, капираш…“
„Јасно ми је. ‘Ајде, обавезно се чујемо“, рекао сам.
„Ћао.“
„Ћао.“
Екран је замукнуо. Тешко сам уздахнуо и завалио се у столици, као после неког великог напора, али после ког осећаш пријатан умор, и трнце кроз цело тело, као неку лагану струју. Чуо сам како се отварају улазна врата и Боле се враћа из школе, бучно скидајући ранац већ на прагу. Громко и весело сам узвикнуо поздрав, на шта је он застао, накратко ме погледао и осмехнуо се, како није одавно.
*фотографија: Jozeph Szabo, Night Owls 1971.
(Роман ЏЕСИ И ЈА Владимира Коларића биће објављен током 2024. године за издавачку кућу Пресинг.)
Исповест Лава Николајевича Толстоја или о чему је Толстој могао да разговара са будистом
Текст са Толстојевом Исповести кружио је Русијом давне 1882. и доживео популарност, а допринео је поимању тада педесетчетворогодишњег романсијера међународне славе као мудраца и моралног ауторитета. Његова мистична формулација православља, иако заснована на хришћанском веровању „широких народних маса“ тј. руских сељака-мужика, није тада наишла на разумевање званичне цркве, а богами ни великог дела његове породице. Ова књижица преведена је на енглески 1921. и у једном поновном енглеском издању дошла је и до мене, од друга који живи у САД. Он ју је купио у књижари у градићу Невада, подалеко од познате пацифичке обале, а близу језера Тахо у руралној Калифорнији! Ко би помислио да се овакво штиво може наћи данас управо тамо где су чак и Толстојеви незаборавни романескни јунаци Ана Карењина, Пјер Безухов и Наташа Ростова у неким круговима постали прокажени, толико чак да неки образовани људи размишљају да баце књиге руске литературе. Случај је хтео да ова књижица из Русије, преко Америке, ипак стигне до Швајцарске и Србије, што је за мене био сигуран знак да о Исповести морам да нешто напишем.
Толстој почиње врло јасним и сажетим приказом фаза свог живота до тренутка писања: детињство (преовладава чистота и доброта), младост (прилагођавање друштвеним конвенцијама, па поквареност и порок), учешће у рату (неопходно убијање), боравак у иностранству (европско учење о прогресу, али са непознатим циљем), те повратак на имање на селу (оснивање модерних школа за сељаке) и брак (у коме се прво уживало, да би се затим то истопило). Нарочито је упечатљив опис преласка из детињства у младост, а који се састојао од преображаја природне жеље да се буде добар и моралан, али која је била исмевана у друштву, на понашање у коме се попуштало ниским страстима, претварању и лажима, а које је било хваљено. Таква јасноћа и критичност према сопственом животу су ретки, јер смо сви склони да се запетљавамо у објашњења и изговоре због самосажаљења и самоодбране. Толстоја је управо његова јасноћа довела до раскрснице: наћи смисао живота или га окончати. Ово је заиста прави почетак сваке филозофије која није пуко „пресипање из шупљег у празно“, као што је приметио и Алберт Ками (Мит о Сизифу) и о чему је писао и Виктор Франкл (Зашто се нисте убили?).
Толстој затим подуже описује своје тражење смисла у филозофији, у природним наукама у којима предњачи Запад тј. Европа у то време, и у духовним традицијама далеког Истока. Не налази још увек смисао, али ни снаге да прекрати свој бесмислени живот. Овај део текста је мање јасан него први, вероватно зато што је аутор у току писања још увек више наслућивао него са сигурношћу препознавао решење. Саосећамо са њим и дивимо му се на начин на који Ками пада на колена само пред најсиромашнијим животима и пред највећим авантурама духа. Тројица мислилаца су се највише дојмила Толстоја: антички филозоф Сократ, израелски краљ Саломон и немачки филозоф и Толстојев савременик, Шопенхауер. Срж њиховог учења за Толстоја је: не треба тежити очувању тела јер постоји нешто вредније од тога (Сократ), све на овом свету (конвенције) је таштина, која је бесмислена (Саломон), те да живот није оно што би требало да буде и није штета окончати га (Шопенхауер). Они га, дакле, нису убедили да не треба да се убије, напротив. Толстој описује и учење четвртог мислиоца, Сидарте Готаме Буде, као неопходност да се ослободимо сваког живота јер је немогуће живети суочен са неминовношћу болести, старости и смрти.
Да је Толстој тада срео будисту и са њим попричао, шта је могао будиста да му каже? Да, болест, старост и смрт јесу важне, али не, драги Толстоје, као разлози за очај, већ као три небеска гласника, који нас буде из заслепљености конвенционалном реалношћу. Ту је и четврти гласник, кога Ви, Лаве Николајевичу, не помињете: лутајући монах-аскета. Овај последњи је пет векова пре Христа одвео Сидарту Готаму на пут на коме ће он наћи одговоре које је тражио. Живимо, драги мој, да бисмо испунили мисију коју смо добили рођењем, да прочистимо овај материјал сопства у складу са апсолутном реалношћу, пратећи пут средине. Ви сте, Толстоје, из конвенционалне, условљене, смртне реалности тек провирили у апсолутну, неусловљену, бесмртну, и јаз између њих Вас је ужаснуо. Не очајавајте! Буда никад није пропагирао својевољно окончање живота. Насупрот, говорио је о јединственој шанси коју смо добили рођењем у људском облику, најбољем начину постојања. Како најбољем? Тако што само у њему налазимо повољну мешавину угодности и незадовољства, уживања и патње. То је приметио и српски владика и поглавар Црне Горе, Његош, који је баш у Вашој земљи, Толстоје, завладичен 1833., мало после Вашег рођења: чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију. Горчина подстиче на излаз из условљене реалности: то је просветљење или буђење (отуда надимак Сидарте Готаме, Буда, пробуђени). Ово значи да је доза незадовољства, па и патње, добра, ако се добро искористи. А одговор на питање како живети је: пре свега уз благонаклоност према себи и другима, што већ само по себи искључује самоубиство као решење.
Велики руски писац је, увидевши границе рационализма, излаз из своје духовне кризе нашао у чистом, несебичном отварању срца и прихватању хришћанске православне вере без ритуала, коју је затим покушао да живи сасвим искрено. Будиста би се сложио са њим: духовни живот није чисто рационалан, већ је и осећајан и ослања се на универзалну моралност. Буда, међутим, не очекује од својих ученика безусловну веру, већ практично испитивање својих предлога. Један од предлога је неговање племенитих осећања, које је назвао небеска боравишта на земљи: благонаклоност, саосећање, радост због успеха других и уравнотеженост. Ко у њима борави, срећан је у земаљским оквирима, Лаве Николајевичу, рекао би му будиста и позвао га на наставак разговора другом приликом. А ја са осмехом завршавам овај текст јер је било пријатно ослушкивати Толстоја и будисту и јер знам да, док има људи који читају Исповест на разним језицима, има и наде за све нас.
Текст је првобитно објављен у Политикином Културном додатку, 15.06.2024.
У Турској ништа није немогуће: субверзивна проза Константина Леонтјева(Сабрана белетристичка дела Константина Леонтјева, Паидеиа, Београд 2008-2023)
Оливера Драгишић
Подухват превођења и објављивања једног од најважнијих деветнаестовековних руских писаца, Константина Леонтјева (1831–1891), код нас је почео пре петнаестак година. Не ради се ни о каквом кашњењу у нашој култури, напротив – Леонтјевљева сабрана дела готово се истовремено појављују у Србији и Русији. Са изузетком његових политичких трактата о византинизму и словенству, која су нам и раније била позната у преводу на српски језик, и са изузетком приче Пемба, која је била преведена далеке 1887. године, љубитељи руске књижевности тек данас могу стећи пунији увид у стваралаштво овог необичног писца који стоји раме уз раме са Толстојем, Достојевским, Тургењевим и Гогољем. Особеност његовог књижевног израза долази, како то обично и бива, из особености његове биографије: Леонтјев је био лекар и војник у Кримском рату, дипломата на Балкану, критичар и теоретичар књижевности, публициста, државни службеник, религиозни писац, и коначно – монах.
Захваљујући изврсним преводима Душка Паунковића и издавачким напорима Петра Живадиновића (Паидеиа), коначно располажемо његовим четворотомним сабраним белетристичким делима: Романи (2008), Одисеј Полихронијадес (2010), Из живота хришћана у Турској (2013) и Египатски голуб (2023). Па ипак, ове наслове није једноставно набавити у Србији и управо у тој чињеници крије се његов основни квалитет. Како за ондашње, тако и за савремене стандарде, Леонтјев је био и јесте – субверзиван писац.
Леонтјевљева перспектива надилази савремене политичке и идеолошке перцепције простора на којем живимо попут западног Балкана или југосфере и враћа нас нашем више него запостављеном османском историјском и културном наслеђу. Балкан кроз његову књижевност поново добија свој турски исток и југ, а читалац неретко има утисак да се однекуд враћа кући, у Азију. Осим тога, Леонтјев османски балкански свет види као јединствену целину. У његовим причама Балкан пулсира у једном ритму, његово шаренолико становништво располаже универзалним језиком и јединственим доживљајима света. Бугари, Срби, Грци, Албанци или Турци могу имати сучељене политичке ставове, али их чврсто увезује готово јединствена физиономија свакодневице. Једина балканска подела коју Леонтјев уочава је подела на његово буржоаско и епско становништво. У овом другом влада принцип случајности и спонтаности, а сваки покушај његовог дисциплиновања мерама разума води ка стандардизацији и досади налик оној у Западној Европи тог доба. Леонтјев се тога гнушао. Најнегативнији јунак његове прозе је Француз обликован тековинама и наслеђем Француске револуције (Из његових руку ни слободу не бих узео!).
Субверзивно је и то што је Леонтјевљев мисаони приступ животу и свету био естетске природе. За њега је лепота основно мерило свега и сви његови јунаци јој служе. А она није демократски распоређена, посебно када се ради о женској лепоти. Његове јунакиње користе своју еротичност за прекорачење наметнутих граница: оно што жели жена, жели Бог, каже турска пословица. Леонтјев није био љубитељ реда и дисциплине: Сам по себи, ред не може да испуни човека, људи желе и слободу. Деветнаестовековни османски балкански свет у који нас његова књижевност вртложно уводи је мушки свет страсти, рата, побуне и преступа. За преступ, као и за лепоту, потребни су контраст и различитости, а њих је османска култура неговала кроз националне, религиозне, статусне и друге идентитете. Отуда Леонтјевљеви јунаци много страдају: православна девојка губи главу за муслиманом и жели да промени веру док јој фамилија не дође главе због тога, пријатељства између муслимана и хришћана пуцају због националних препорода, убоге, бледуњаве и слабашне албанске Циганчице плесом заводе статусно неприступачне дипломате. Османски свет ври, а љубомора се, када је јака, бурна и неиздржива, сматра племенитим осећањем.
И још мало субверзивности: Леонтјеву се никако није допадала хришћанска породица у Турској. Сматрао је да хришћани нису претерано романтични, јер су романтизам и хришћанство у колизији. Хришћани у Турској су одавно престали да певају љупке пастирске песме, а нису запевали ни блиставе арије о страсним љубавима. Иако је живот окончао као монах, није у време настајања ових дела имао високо мишљење о свом хришћанском васпитању. Доживљавао га је више као национално и поетско, а мање као духовно или морално осећање. Кризу свог идентитета који се борио између дионизијског и православног принципа најпре је покушао да реши напуштањем дипломатске службе и окретањем писању. Тако његова књижевност сведочи и личне муке на путу самоспознаје. Те су муке биле подстицане могућностима које му је османски Балкан отварао, јер како сам рече: у Турској ништа није немогуће.
Текст је првобитно објављен у Политикином културном додатку 6. 6. 2022.
Промоција сабраних белетристичких дела Константина Леонтјева у Нардној библиотеци Србије, Милена Ђорђијевић, Петар Живадиновић, Оливера Драгишић, Владимир Коларић, Душко Паунковић. Снимак можете погледати овде.
ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014), „Андреј Бели“ (2022). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.
РУСКЕ ТЕМЕ – МИНСКО ПОЉЕ: ПИСМО ИЗ ИТАЛИЈЕ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ О РУСКИМ ТЕМАМА 2, ЗОРИСЛАВА ПАУНКОВИЋА, АГНОСТА: 2022)
Записе о пијењу чаја и земљотресима, необичан роман Леона Богданова који си пре неколико година превео, читала сам прошлог јула у Италији, у Трсту, на Барколи. Богданов је имао неке чудне идеје. Веровао је да постоји само онај свет који се приказује, то јест, да приказивање значи постојање. На пример: на телевизији се приказује неки град у Кини, што значи да поменуто место има будућност. Приказивање је повезано са сликом. Био је сигуран да слика има моћ, да је сликасила, да она има тенденцију да се оствари, као што испричан сан има намеру да се обистини. И заиста, мала је разлика између констатације и предсказања. Ако речима опишемо сан, предео, утисак, мисао – кроз тај опис стварамо зрно будућности! Веровао је да се будућност може видети из књига и из снова. Тим редом. За снове знам, то је тачно, али књиге и будућност… За Леона Богданова сам сазнала из првог издања твојих Руских тема (Балкански књижевни гласник, 2015). Главно питање у Записима о пијењу чаја и земљотресима је како преживети анксиозност која долази услед неизвесности, немир између два земљотреса, узрујаност услед наше немогућности да контролишемо догађаје који нам измичу тло под ногама и који нас терају на преображаје? Како попунити међувреме? Ја га ове године у Напуљу попуњавам тако што, поред осталог, читам ново издање твојих Руских тема и из њих бирам наслове које ћу тек читати. Значи, бирам књиге, бирам слике које ћу у њима открити, бирам део сопствене будућности.
У новом издању Руских тема приказано је више од педесет књига, а то је, сложићеш се, минско поље за сваког читаоца! Паде ми на памет овде још један руски писац за којег сам чула из првог издања Руских тема – Константин Леонтјев. Код њега сам прочитала једну необичну и помало чудну причу, Дете душе, Душко каже да је психоделична. То ми се допало, посебно због тога што је та психоделија балканског порекла. Главном јунаку се, на мрачној шумској стази, усред ноћи, указује пећина која изнутра блешти опточена златом, топла је и светла, драгуљи, бисери и смарагди капљу са њених зидова, а има и некаквог чудноватог цвећа у једној вазни. Непознати глас јунаку налаже да из ње одабере три цвета. Сваки од цветова ће му у животу нешто донети: или богатство или срећу или лепу жену или мир или авантуру или углед или спас пред Богом… И он не зна за која три цвета да се определи, треба да смисли шта му у животу највише треба. Ех, најгоре је кад имаш избора… Тако је и са твојим Руским темама: мораш да пазиш шта бираш за читање, јер ћеш о добијеним сликама проговорити или ћеш их сањати. А онда књиге постају стварност!
Питам се како си ти правио одабир књига за Руске теме…
А сад се ваља ухватити у коштац са сопственим избором цветова, то јест – наслова!
Прва: Буњин и Набоков, историја супарништва (Максим Д. Шрајер, Москва: 2014). Набоков и Буњин су доживљавани као два најважнија писца у руској емиграцији. Њихово пријатељство и подршка Ивана Буњина младом Набокову нису непознати, али супарништво које се постепено развило међу њима дуго је било пренебрегавано у стручној литератури. Буњин је старио, а Набоков постајао све успешнији. Није се устручавао да учитеља, заштитника и човека који му је служио као књижевни узор карикира у својим делима. Напетост у њиховом односу подстакла је Буњина да на Набоковљево стваралаштво одговори збирком приповедака која је касније била окарактерисана као ремек-дело: Тавни дрвореди (1943-1946). Буњину је код Набокова све чешће сметала испразност његових текстова. Да ли је одвајање од учитеља једини пут личног остварења и колико боле међусобни ударци?
Иван БуњинВладимир Набоков
Друга: iPhuck 10 (Виктор Пелевин, Ексмо, 2017). Носи ознаку +18. Порфирије Петрович је руска варијанта вештачке интелигенције из друге половине двадесет првог века (тако се зове инспектор у роману Злочин и казна), односно он је полицијско-књижевни робот који путем алгоритма истражује злочине и пише о њима извештаје у форми криминалистичких романа. iPhuck 10 је у роману назив за најновији и најскупљи еротски геџет на порнографском тржишту. Футуристички оквир дела писцу пружа прилику да проговори о садашњости и о будућем времену, а спомиње догађаје и из времена у којем је књига настајала (на пример, помиње се Доналд Трамп, питам се да ли је господин-алгоритам Порфирије умео да предвиди атентат на њега који се догодио пре неколико дана?). Не знам шта ме је тачно привукло овом наслову… Гледала сам један добар амерички филм, зове се Her (Она), чија је тема компликован љубавни однос између човека и вештачке интелигенције. Да ли руска верзија такве опскурне везе која се развија између алгоритма-Порфирија и историчарке уметности, на границама међусобног уништења, звучи слично америчкој верзији? Да ли се и у руском роману телесност поништава, а љубав своди на допаминску зависност од манипулативне вербалне способности вештачке интелигенције да препозна људске слабости и да њима управља? Могуће… опсценост у роману везана је за сајберсекс у сајберпростору.
Трећа: Ево једне књиге за коју знам куда ће да ме одведе или бар половину пута могу да предвидим. Вечна тема сваког историчара – псеудоисторија. И у савременој Русији је прилично популаран тај жанр или такав приступ разумевању прошлости. Код нас су зачетници такозване псеудоисторије били Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић који су се појавили крајем 19. века, а у Русији је то био Николај Морозов, чији живот и дело такође припадају крају 19. и првој половини 20. века. Морозов је био осуђен на доживотну робију, па је у тамници провео готово четврт века. Ту је и написао своје најзначајније седмотомно дело „Историју људске културе у светлу природних наука – Христос (1924-1932).“ Код нас су псеудонаучне тезе своју примену добиле у пољу политике и националних окршаја на Балкану, спорадично се уграђујући и у уметност (на пример у делу Барбарогеније децивилизатор, Љубомира Мицића), али у Русији су седамдесетих година прошлог века псеудоисторијске поставке добиле своје следбенике на Машинско-математичком факултету Московског универзитета, а у средишту научних преиспитивања јесте проблем хронологије и каузалности у историјским процесима. Најновије дело на том пољу је књига Андреја Пустогарова Година 1492: крај света или почетак историје? (2017). Пустогаров је песник, преводилац са енглеског и физичар, његово је дело инспирисано Морозовим. Интересантно је да Пустогаров почетак историје види у 1492. години, везујући је за протеривање Јевреја из Шпаније… Да ли и објашњава такво своје полазиште? Осим тога, износи тезу да је савременој држави, која почиње као апсолутистичка монархија, претходио развој трговачких мрежа. Ово не звучи претерано псеудоисторијски. Питам се да ли уочава значај борбе гвелфа и гибелина у тим процесима. Такве лекције у уџбеницима историје никада нису јасно артикулисане, а на факултету спадају у ред најкомпликованијих испитних питања уз хеленизам и комунистичко (и било које друго) освајање власти на Балкану.
Андреј Пустогаров, фото: Ксенија Влатковић, Вршачки брег
Пета: Увек сам се питала зашто су протести појединаца који су незадовољни системом у којем живе најчешће аутодеструктивни. На пример, човек се у Хрватској запали испред скупштине, а то у дневним телевизијским извештајима буде последња вест за тај дан. Ређе се дешава да незадовољна госпођа убије превртљивог инвеститора. Руси уметник Петар Павленски (1984) светски је постао познат када је 2013. године ексером прикуцао своје мошње за калдрму на Црвеном тргу у Москви. Држава је његов уметнички протест, којим је метафорички хтео да укаже на политичку апатију руског друштва, окарактерисала као ситан преступ: његово међуножје – његова ствар. Пошто није изазвао реакцију државе, две године касније је запалио врата Федералне службе безбедности (бивши КГБ), на Лубјанки. Тада је био ухапшен, али је помилован, јер је и тај гест правдао као уметнички перформанс. На психијатријску анализу је упућен када је себи зашио уста као знак протеста против хапшења музичке групе Пуси рајот (2012). У међувремену је више пута био награђиван, а 2013. и 2015. чак био проглашаван најутицајнијим уметником у Русији. Своју уметност описује као „акционизам“, а његово вредновање у савременом руском друштву није увек идеолошки одређено. Из Русије је крајем 2016. године побегао, јер је био оптужен за сексуално злостављање, па је у Француској, у коју је стигао са породицом, ни мање ни више – запалио филијалу Банке Француске на месту где се некад налазила Бастиља. Каже да му је намера била да покрене светску револуцију. Француски психијатри су га прогласили неурачунљивим. Стварно необичан тип… Прича о уметности Павленског ме враћа на питање неспособности савременог човека да се жртвује и да истрајно протестује. То је данас једно од најзначајнијих питања, јер су се сви европски протести, међу којима су најважнији и најснажнији били протести земљорадника у Западној Европи, завршили сломом.
Петар Павленски
Шеста: Сви знамо за Александра Дугина, али да ли знамо да његове идеје једним делом инспирацију вуку из, како то у Русији обично и бива – необичног уметничког кружока који је организовао и водио Јуриј Витаљевич Мамлејев (1931-2105)? Мамлејев спада међу најнеобичније и најоригиналније приповедаче не само у руској, већ и у светској књижевности. Ретки су преводи његових дела у књижевној периодици. Избор приповедака под насловом Одраз код нас је објављен 1995. године у библиотеци „Реч и мисао“, у преводу Душка Паунковића (ускоро стиже и превод једног његовог романа). Мамлејев је оснивач и централна личност „Јужинског круга“, једног од најутицајнијих центара незваничне културе у Москви педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века. То је био широк круг људи који су са Мамлејевим делили интересовања за мистику. У Русији је 2017. године објављена његова последња књига Успомене, у којима разоткрива свој традиционалистички филозофски поглед на свет. У њој, поред осталог, пише и о русофобији на Западу, те о америчком одбацивању Солжењицина када је почео да исказује своју љубав према Русији (а не због тога што је почео да критикује политички Запад). Читајући у Италији о Мамлејевим Успоменама, питам се има ли смисла поредити га са Ђулијетом Кјезом и његовом књижицом која је и код нас преведена под насловом Русофобија (Albatros plus, 2016)?
Јуриј Витаљевич Мамлејев
Седма: О чудном на филму, Олега Ковалова. Ем чудно, ем филм. Ковалов је редитељ и историчар филма, а неретко се убраја и у ред најбољих познавалаца филмске уметности, посебно ране руске кинематографије. Као режисер је занимљив због свог поступка прављења филмова кроз процес монтаже постојећих играних и документарних филмова. Осим тога, у режисера се развио из домена филмске критике, као што се понекад дешавало у француској, али не и у домаћој филмској индустрији. У Русији је 2017. године објављена његова књига Проучавање/ Зрачење чудног, која преиспитује теоретски непрепознату и недовољно разрађену тему о чудном на филму. Но, Ковалов сматра да је чудно на филму средиште сваког филма. Каже да је то простор неодређености, односно онај моменат у гледаочевом доживљају када су могућа различита тумачења. То ми се допало. Прво што ми на памет пада је једна опаска коју сам недавно чула о филму Последњи танго у Паризу. Ево шта је у њему чудно: кад камера фокусира Марлона Бранда, филм изгледа као најбоља америчка холивудска филмчина, а кад камера пређе на лице џипси-Марије, филм изгледа као да је испао из прашке филмске школе. Два у једном, чудно, зар не? Занимљиво је и то што је Ковалов у овој књизи руском филму пришао као јединственој целини, не делећи га на дисидентски, совјетски или руски филм после пада социјализма. Сличан процес ревалоризације руске уметности одвија се и у пољу књижевности.
Олег Ковалов
Осма: Занимљива ми је тема руске међуратне транснационалне књижевности. Већ и употреба речи транснационална на месту где је некад стајало дисидентска, сугерише да је дошло до промена у перцепцији целокупне руске књижевности. Посебно је занимљива париска књижевна сцена која се у међуратном раздобљу по значају могла поредити са америчком. Руски, амерички и француски авангардни аутори имали су много тога заједничког и утицали су једни на друге до мере да су више личили на јединствену париску транснационалну сцену, него што се појединачно могу сматрати представницима националних књижевности. Углавном су одражавали постапокалиптично стање након Првог светског рата, а посебно је занимљив удео руске књижевности у том амалгаму. Руске емигрантске ауторке Јекатерина Бакуњина и Ирина Одојевцева имају занимљиве наслове. Бакуњина је писала еротске романе Тело (1933) и Љубав према шесторици (1935), а Одојевцева је писала о сексуалности тинејџера у роману Изолда (то је тема и у роману Ужасна деца, Жана Коктоа, као и Набоковљеве Лолите).
Ирина Одојевцева
Девета: Живопис Венедикта Јерофејева! Дивно! Његово дело Москва-Петушке (нешто као алкохоличарска поема), култно је и у нашој култури, а први пут је на српски језик било преведено 1980. године (Александар Бадњаревић). У Атељеу 212 је 1995. године режирана и представа по овој маленој, убитачној књижици. Аутори биографије Венедикта Јерофејева нашли су се пред посебно тешким задатком: како писати биографију тако значајног писца, ако о њему нема довољно документованих података, а нема их јер је Јерофејев добар део свог живота провео изван друштва (није имао пријаву боравка, ни личну карту, ни радну, ни војну књижицу). Али је зато имао психијатра који га је описао као „мешавину руског аристократе и алкохоличара совјетског типа“.
Венедикт Јерофејев
Десета: Ово је стварно занимљиво! Петербуршки песник Всеволод Зељченко написао је књигу о „једној од најчувенијих песама у руској књижевности – Мајмуну, Владислава Ходасевича (код нас је преведена и објављена у Руском алманаху 9/2020, превео је Душко Паунковић). Песма је била писана од 7. јуна 1918. до 20. фебруара 1919. године. Односи се на почетак Првог светског рата и говори о песниковом сусрету са Србином скитницом и његовим мајмуном. Србин је од песника на великој врућини затражио чашу воде, али је воду дао мајмуну. Пошто је мајмун попио воду, руковао се са песником гледајући га право у очи, дубоко, животињским погледом неодређеног значења. Потом Србин и мајмун одлазе, а Србији је тог дана објављен рат. Зељченкова књига се зове Песма Владислава Ходасевича „Мјмун“. Тумачење (2019). Као класични филолог, аутор песму више филолошки коментарише него што је тумачи, односно, бави се оним послом (контекстуализацијом), који претходи тумачењу њеног смисла. Но, уз ту, постојала је и једна песма Ивана Буњина, Са мајмуном из 1907. године, једино што се код Буњина уместо Србина појављује Хрват. Ова се песма често посматра као прототекст за Ходасевичеву, али испоставило се ипак да је мотив Србина с мајмуном много раширенији у руској књижевности и да се никако не своди само на та два текста. Исти мотив помиње се и у делу Станиславског, Рад глумца на себи (1938). Оне интерпретације које су у мотиву мајмуна и Србина препознавале руско-српске везе – одбачене су. Али песма је толико занимљива и сложена да се чак и мистично искуство далеког Истока кроз њу провлачи помињањем персијског цара Дарија. Сто година после настанка песме, упркос овој монографији, мистерија мотива Србина са мајмуном није разрешена…
ВЛАДИСЛАВ ХОДАСЕВИЧ
МАЈМУН
Врућина беше. Шуме гореше и споро Развлачило се време. Поред куће Урликао је петао. Изађох Из дворишта, а тамо, ослоњен о плот, На клупи, дремао је Србин-скитач. Мршуљав и црномањаст. О врату Он имао је тежак крст од сребра И знојио се. Изнад њега мајмун На огради је седео у сукњи И жвакао је неко тврдо лишће Прашине пуно. Огрлица кожна Повучена тежином ланца Притезаше му грло. Кад ме зачу Тај Србин пробуди се, збриса зној И замоли да дам му воде. Али Тек сркнувши је – можда хладна беше – Положио је зделицу на клупу И мајмун истог часа сквасив прсте, Са обе руке шчепао је зделу. И пио је четвороношке воду На клупу оштре лактове ослонив, Не дирајући скоро даске брадом. Над проћелавим теменом високо Извинуо је леђа. Мора да је тако Изгледао и Дарије ономад, Кад воду пио је из баре жудно, Са војском бежећи од Александра. И напивши се воде мајмун сруши Са клупе зделу, устаде и тада – – Заборавити да л′ ћу икад то? – Он испружи ми своју жуљну руку Још увек прохладну од влаге... Лепотицама многим стисках руке, Поетама и вођама – ниједна није У себи такву племенитост црта Ни близу имала! Ниједна рука Не додирну ме тако стварно братски! И Бог је сведок, нико ме у очи Дубоко тако, мудро погледао није – У правом значењу – у саму душу. Предања слатка из давнина даљњих Животиња та пробуди у мени, И засја тада живот пуном снагом, И ко да хор светала, морских вала, И ветрова и сфера уђе у ме Загрмев оргуљама, као некад, У друга нека незнана времена. И оде србин лупкајући бубањ, А попевши му се на лево раме У ходу благо њихао се мајмун, Ко махараџа индијски на слону. Румено, неизмерно крупно сунце, Без зрака У опалном је диму лењо плило Врућина пржила је јадно жито.
Тог дана објављен је био рат.
1919.
С руског превео Душко Паунковић
Зорислав Паунковић са својим портретом који је насликала руска сликарка Софија Јечина која живи у Београду
jedinka ne može opstati sama (niti u društvu). opna koja nas deli spasava i ubija.
/o enohu/
- opet ti knjigu o enohu! dokle više? - knjiga o enohu je o stvarnom svetu - u njemu smo od snova. - previše neba! previše svetlosti! - iz prepunih putira izlivaju se plamenovi! zatalasani visovi blistaju ti u oku! jeleji zvezda trnu ti pod kožom! - previše zvezda! previše blistanja!
/glupo/
- čuj, glupo ti je ovo. izrazito glupo. preglupo. nešto ovoliko glupo ne pamtim. - hvala ti na iskrenosti. u pravu si. glupo je. znam i ja da je glupo samo ne želim to da priznam sebi. - priznaj. suoči se sa svojom glupošću. - hoću. da, zaista je glupo. - ako ti je za utehu, i ovo moje je glupo isto koliko i tvoje. nema tu nikakve razlike - jednako glupo i jednako besmisleno.
/štogod lijepo/
- imaš li u ponudi štogod lijepo? - imam klice. - a ti, imaš li ti? - ja imam prelijepe slike i skice! - a ti, šta ti imaš? - ja imam jedan apokaliptični spis. - fino, fino, ali nas to ne zanima. ako nemate ništa lijepo ni dovršeno, a nemate, onda pokažite sebe kakvi ste doista (bez ukrasa i pomagala) pokažite se onakvima kakvi ste istinski. - hoćemo, hoćemo, hoćemo evo, evo, ovakvi smo!
/dišem kroz plamen/
napolju seva i tutnji. sada sam sam svoj 'direktor na dan'. zaobilazim bujice. parkiram u centralnoj garaži. zaključavam kad mi se prohte. vezujem munje za zmajeve. ponorno sanjam. iza vodopada slušam orfeja. dišem kroz plamen. ako bi ovo potrajalo još nekoliko dana ili nedelja ne bi ni bilo potrebe a ni mogućnosti da se rat proširi donjim svetom. ista nesreća dvaput ne pogađa: pošto se nebo istutnji vratiće se jedva podnošljiva žega. ponovo biću službenik u podzemnom hodniku.
/previše se razmahujem rukama dok govorim/
nisam društveno biće. prija mi zamračena soba. klonim se ljudi. previše se razmahujem rukama dok govorim. ne brinem o tome kakav ću utisak ostaviti (nikom ne želim zlo). lako u vatru padam. razmašem se i povisim ton - plamen demona me ponese. i onda kad u meni nema negativnih poriva začas stvorim neprijatnost. loš utisak ostavljam. izgleda da to ljude vređa. zašto je tako ne mogu da objasnim ni sebi ni drugima.
/ne znam ni ime ni mesto/
jedan za drugim otvaraju se nečujni ponori. prostor postaje sve širi i sve napušteniji. sati se sklapaju u senjivu večnost slika. to što zovemo uspomenama ne može da ih iznese. ne znam gde san te odnese. ne znam ni ime ni mesto gde odlaze i ostaju kretnje talasi sjaj.
/ograda/
danas sam rušio staru ogradu koju sam uporno godinama krpio pazeć da nešto ne pređe s jedne na drugu stranu. na talasima sumraka ograda konačno pade i sravni se sa nebom. sad je na obe strane sve ono što već pređe i što nikada neće.
Hajde, diž’ se! Ti znaš ko si, Vreme je luč da se nosi; Svet se opet raspomamio. Što si tu kapuljaču stavio!? Oči ti zaklanja, Na uši prijanja. Pesnik ne gviri – On se ne miri. Zato sebi dopušta da zvuke propušta.
Postavi bove i motri! Sve živo upomoć zove. Uskoči u kazan pakleni, Ljudi se ne kuvaju – Spavaju k’o zaklani. Ti junak budi pa ih probudi. Hajde! Međ’ njih samo skoči Pa im otvori oči. Svi ovo moraju da vide, Moraju da se postide; Dok se svet klacka na trapezu, Glumataju uspavanu princezu.
Totalno ludilo! Stvarnost je pakao, cirkuska šatra i bajka; Luđe ne može. Samo se naivan vajka – Neće do njegovih vrata, Drugog će zaskočiti, Njega preskočiti.
Tutnji svet k’o utroba zemlje, Razum u njoj ključa, podrhtava, Pred silom se povlači, Kleca, malaksava, A ti pevaš o ljubavi K’o oni pesnici poludeli Što su se s vremenom pogubili.
Hajde, Naljuti se! Pevaj o slobodi! Ne kukaj za sobom jer to tebi godi! Okolo se ruši, sve po krvi vonja, Svaka je radost, evo, već potonja, Samo sećanje što ljušturu svlači, Sunce žeže, ali mrak je jači. Ti postojiš zato da uliješ nadu. Zar ne vidiš kako nam je kradu! Idi, nađi način da je vratiš! Prestani već jednom za svojom da patiš!
Zar ja da te hrabrim da u pohod kreneš, Da rečima svojim uspavane preneš, Zar da ti umivam lice izmučeno Što od svih na svetu vidi lice njeno!? Kad osvojiš svet – i ona je pala, Kao voćka zrela što se otkotrlja. Budi mudrac! Veliki pesnik nikada ne srlja.
Samo tim ćeš mostom pravo do slobode, Brojaće se duše što za tobom hode. Kad izrodiš reč koja ih je takla Videćeš i njeno oko k’o od stakla, I znaćeš, po sjaju njenog lica bela, Da sa žudnjom želi sve što nije htela.
MUŠKE SUZE
Kad tama izveze noć tom ulicom ću proći I tvoje prozore pogledom dotaći, Siguran da spavaš i da mirno sanjaš, Zavesi što leluja nećeš se primaći.
Zadrhtaću k’o prut, produžiti put, Bezglavo, što dalje, kud me noge nose, A kao strašni sud, u vazduhu svud, Za mnom će pojuriti miris tvoje kose.
Od tog spasa nema, a jutro nije blizu. Zašto mislim prestaće Kad stota noć u nizu curi mi niz lice! Prebiram sitnice. K’o da nešto znače! O,kako bi lepo bilo da se plače I da se sopstvene suze ne stidim! A srce bije jače, pući će, izaći da ga vidim, Po pločniku tamnom počeće da skače; Slepo sledim glupost – muškarac ne plače.
PODVALA
Jedna naspram druge, Preko naoko praznog stola, Gledamo se ja i moja imaginacija. Ukućani tumaraju uokolo. Najblaže rečeno, Čudna im je moja reakcija; Tačnije, biću slobodna da priznam, Nameće se samo jedna konstatacija: Misle da sam poludela. Da, da sam zrela za ludnicu; Ko bi normalan nepomično sedeo I zurio u praznu stolicu.
A ona, pršti od kreacija, Načas utegnuta, do grla zakopčana usedelica, Onda putena, sanjivog, mamećeg pogleda bludnica. Kol’ko promače sestra iz samostana, Smeni je nafrakana kurtizana, Marljiva radoholičarka, Raspojasana alkoholičarka Masne kose, s par napola izvučenih češljića Koji će zacelo otpasti dok popije još par pića, Otupela jadnica, Skrhana tekstilna radnica, kosooka, Iz daleke, vlažne Azije.
Evo sad artistkinje na trapezu, Izvodi vratolomije, Čas glumi britansku princezu, Čas mejd što izbacuje pomije. Načas mazna, više lažna, Na tren simpatična, Nadasve neempatična. Ona bi mene da izaziva! I ne sluti, zloća, šta priziva! To samo moć moju razgoreva, A pesnik u meni tad ne okleva Da ustane na pola predstave, Ukrade to zrno nemira I sa smeškom odmaršira. Ona, tad zbunjena, počne da zbraja Šta sve nije odigrala do kraja.
Likuje, onako nakinđurena. Po stolu đinđuve razbacane, Ogrlice u narukvice zapletene, Perje leti, k’o s ptica što se mitare, Sa šešira, rukavica, sa grofičine šubare; Kostimima astal puni li puni. Eto, tad me uzjoguni. S dijademe, il’ sa krune, Dijamant se otkotrlja, Pravo prema meni srlja; E, pa neće sve što hoće! Jedan potez i sve nesta, Napravih ja očas mesta. Opet prazan astal osta Kad ja dreknuh: Sad je dosta! Sad si đav’la izazvala I na tom ti, eto, hvala! Odoh ja u sobu, s mirom, Da se družim sa papirom. Ti, igračke skupi, dete, Da se neko ne saplete.
SUDBINA JEDNOG PEŠKIRA
Mene su razna mučila tela; Draža mi, od koščatih, ostaše debela. Važan k’o ogledalo, k’o s vrata zvekir, Bio sam Njegovo Veličanstvo Peškir.
Mek kao pamuk iz mog frotira Bio sam nežnost što lica dira, Mek kao duša, k’o neko ćebe; Sad kažu: Nemoj njega, on grebe!
Bio sam lep, i boju sam im’o, Nju mi je neki prašak skin’o U kom su me svako malo prali, Sloj po sloj skidali i drali.
Ivica poče da mi se resa I počeh nekako da se tanjim; Zavladaše oni veliki, Sad se još samo noge brišu manjim.
Zato se ne tari o mene! Miči to telo, poružnelo , što vene. Nekad sam sa njega vodu pio, Ti zanosna – ja srećan bio.
Beše k’o baršun posle kiše Što sve okolo namiriše; Mišljah, sa mnom će da stari I k’o ja za njega – za mene mari.
Al’ srušiše se snovi moji Da samilost tvoja ipak postoji. Za tebe još poneko i pita, Za mene niko – sad sam rita.
Kad više ne mogu da se kvasim, Pusti me da se u ormaru skrasim! Kad već postadoh tek peškir bedan, Nek se tu raspadnem, tužan, bezvredan.
SVE SVOJE SA SOBOM NOSIM
Nisi više dete da čekaš vozove I skačeš od sreće samo zato što su prošli; Sada si čovek nerazumni. Na istoj stanici stojiš, Čekaš bez reda vožnje, Glas iz tebe kaže da bi morali, Al’ ipak nisu došli.
I dalje ideš na tu stanicu. Misliš – stoji negde, u kvaru je, I sigurno ga neko sad popravlja. Kraj tebe tvoji koferi, Teži no zemlji glečeri; Odbijaš da priznaš istinu – On će samo da projuri, Taj voz se ne zaustavlja.
Ludost ti kroz glavu prolazi, Misliš, uskače ko požuri, Spreman da kofere baci, Onaj što stopala odbaci Sekući upleteno korenje, Sve zbog čeg jesi to što si, Života tvoga znamenje.
Čak i da prtljag baciš Jer bi da se sve promeni, Ko je taj drugi, novi ti, Koji će da te smeni.
Ne vredi da kasno shvatiš, Neprilagođen, sam sebi smešan, Razočaran i neutešan, Da si zauvek omeđen A put odavno određen, Da ludost ima granica, Da nema novih stanica Na kojima se kisne i zebe, I da si u vozu života Na koloseku krojenom za tebe, Gde ćeš dok ne osediš U svom kupeu da sediš. Da sve tvoje putuje s tobom, I da sve svoje nosiš sa sobom.
TI
Ti nosiš to tvoje lice K’o konac perle, Ljubav čežnju, Žurni, sivi oblak kišu, K’o gvozdeni šip vrata tamnice, K’o ljudi imena što nose, I nazive što ih nose ulice.
K’o ptice krila, da se vinu, Praznici darove, Ambis prazninu, Krivica pokajanje, Vreme trajanje, K’o seme svoje klice, K’o po džepovima što se nose sitnice.
Ti mir sa lica tvog širiš Kao pred zoru tišina, I crnilo noćna tmina, K’o voda iz dubine jednog izvora, Spokoj površine jezera, K’o miris mora i školjki punih bisera.
Ti, moja tuga, i čežnja, i sreća, Moje te oko samo uveća; Ja plamen kratki – ti moja sveća.
Ti, moja zvezda, sjajna i daleka, Zar da mi odozgo svetliš dok je veka; Bi li mogla malčice da priđeš?
Ja bih, dole, da do mene siđeš. Lestve ti pletem da mi ne zalutaš, Gledam kako nebom tako sama lutaš. Da stopalcem svojim na zemljicu gazneš, Meni pravo u krilo da padneš.
VEJAVICA
Ti me čak i nisi pozn’o; Jest’, bilo je veče pozno, Nazir’o se samo tračak Od svetiljke gradske zračak, A sneg sip’o sa visine, Na drveće, limuzine. Padao je veče celo, Sve okolo beše belo, Duvao je vetar ludi, Mirisao zrak po studi.
Kvasi lica vejavica, Pa sve žmiriš, jedva gviriš; Tu brat sestru ne bi pozn’o – Baš je bilo veče grozno!
Samo meni lepo beše, Slike s tobom tad navreše; Na tom testu ne bih pala, Nepogrešivo sam znala. Ti radari ne pogreše – Još ti korak isto pleše. Tad otvorih oči širom, Nasmeših se, odoh s mirom.
Глумац је извадио микрофон из лежишта, пришао гледаоцима који су седели у првим редовима и запрепастио их изненадним питањем – „шта је за вас домовина?“. Нисам пажљиво слушала одговоре, ошамућена од летње врелине и разочарања у представу коју сам дошла да гледам на наговор пријатељице, док једна млада девојка из другог реда није гласно узвикнула: „НИШТА“. Због овог догађаја напокон сам одлучила да довршим свој давно започети текст о Милутину Ускоковићу који је 1915. године скочио у реку Топлицу, оставивши иза себе хартију на којој је писало просто: „Не могу да поднесем смрт отаџбине“. Речи ове кратке опоруке у мени су одзвањале данима, баш попут гласног поклича „ништа“ девојке из публике.
Рођен је у кући број 18 у улици Милоша Великог у Ужицу, у Западној Србији „где су руске душе тако ретке, где људи нису слабићи, магловити и меки“, претерано сензибилан и од судбине вазда наружен, потомак бораца против Османлија како му и само име казује.
Своју прву збирку импресионистичких цртица објавио је у загасито црним корицама и тако своју уметност већ на почетку завио у црно, одрекавши се стихова и запловивши немирним морима прозе, у којој је стајао непомично у „крви и сузама, у срчи срца“ . И Ускоковићу су, као и његовом пријатељу Петру Кочићу, који му је слао често срдачне и топле разгледнице, говорили да је с ума сишао. Велики људи најчешће пате од душевних болести, док остатак света болује од здраве памети, што је по свему судећи, далеко већа срамота.
Сликао је, како је примећивао Скерлић,оне људе који не знају ни шта хоће ни камо иду. И та стварност Ускоковићева, посута срчом разбијених снова и рањеног срца, доводила је његове јунаке, његову најдражу духовну децу до самоубиства- тог суровог чина који људи не заборављају, а Бог не прашта. Кажу да се тог нарочитог дана једна црна прилика промаљала крајоликом, попела се на „најдебљу криву врбу“ и са ње скочила у набујалу реку. „Потпуна слобода биће тада када буде свеједно живети или не живети“, приповеда Достојевски у „Злим дусима“. И тек тако, у својој највећој слободи, убио се књижевник Милутин Ускоковић, попут љубавнице свог јунака Милоша Кремића, можда не због онога што је желео да докаже Кирилов, већ због мисли истог романа Фјодора Михајловича- „била је то идеја што се нашла на улици“, изневерена идеја изразито осетљиве душе.
Писао је Скерлићу следеће редове:
„Усвајањем источног наречја коракнули бисмо корак даље од оног места где су стали они који падоше светећи Косово и доносећи слободу Србији и Маћедонији“.
И тако је овај Ужичанин, који је докторирао у Женеви искључиво у својим родољубивим приповеткама показивао своју животну виталност, која као да му је недостајала свугде друго. Милош Кремић, јунак чувених „Дошљака“ је, како наводе понеки стручњаци, београдска варијација Ничеовог натчовека. Ипак, Кремић је попут свог творца, „сувише патријархалац да би био ничеанац и исувише Србин да би био космполита“.
Необичне су подударности судбина песника Владислава Петковића Диса и Тужног Мите, како су Ускоковића звали у гимназијским данима. Обојица су били недорасле телесне конституције у јеку ратних вихорова, заједно су радили у „Политици“, „затворени са девет брава у својој мрачној кули снова“ и отети од живота у виру немилосрдне воде.
Исидора Секулић рекла је за Ускоковића да је то био „вечити патник“, песник нечег преломљеног, прекрханог“, који је у себи вазда носио свој завичај и песимизам.
„Зашто је песимизам у вредносном смислу, инфериорнији у односу на оптимизам“, питали су се Ускоковићеви савременици, јер је трагично осећање живота готово увек погађало саму суштину човека, који је од свог постанка до нестанка ходао трновитим стазама смрти у походе. Па зар напослетку сви не хрлимо ка смрти, тој јединој извесности, али нам се ипак они који разоткривају ругобу живота вазда чине страшнима, јер „рано дошли пророци увек приповедају у пустињи“.
Ускоковић је био можда нихилиста, разочарани социјалиста, представник несрећног нараштаја преткумановске Србије, окружен „гомилом гладних паса који отимају један другоме залогај из уста“, али се у сагледавању његовог живота и смрти не може са сигурношћу закључити да ли је он патио од „болести средине или властите душе“. Ипак, није ли то одувек било једно са другим повезано. Средина управо његовог јунака Чедомира Илића хоће да сведе на „општи ниво, границе просечности“, јер средина вазда не трпи интелектуалце. Чедомир Илић је видео свет, како је Ускоковић наводио, само кроз књиге и није имао ни мрве практичног смисла.
Данас се читав свет, како се чини, повиновао практичном смислу. Трагични егоизам нашег поменутог писца, није ни до колена данашњем тужном нараштају, коме ни живот ни смрт, ни очеви ни мајке, не значе „НИШТА“, како је узвикнула она девојка из публике са поносом победника.
„Будите сигурни да сви они који свој народ престају да разумеју и губе везу с њим, одмах у истој мери губе и веру очева, постају или атеисти или равнодушни људи“, говорио је Достојевски.
И зато је у том гласном „ништа“ данашње младости, много више смрти и бесмисла, него у самоубиству великог патника Милутина Ускоковића, што је због наше пропасти скочио са најдубље врбе у набујалу реку.
Одавно се смркло, а од Љубинке ни трага ни гласа. Неће доћи. Мора да су је опет сколиле она њена страшљива мати Гроздана и тетка Анушка. Сложно су стале на врата (или једна на врата, а друга уз прозор) и сузних је очију преклињале да се смири и да седи дома као поштена девојка, уместо што се вија по пољу са којекаквима. Да се бар сажали на њихове сузе, кад нема оца да јој покаже… Их! Као да оне нису љубиле!
Сад, сирота Грозда можда и није – никад никога, сем њеног покојног Стојана, док се за Анушку свашта причало. Она се управо због неке мрсне приче и није удала. Младожења ју је пред црквом оставио, пукла је брука, али њу то није унесрећило. Напротив. Могла је да развије барјак и многи старији је још памте. Живела је како је хтела и волела, али времену се, ипак, није могла отети. Осушила се и сва збрчкала, а уз то се и прозлила толико да се свак ко са њом прозбори одмах помисли: младост – лудост, старост – пакост.
Та пакосница сад мотри на његову Љубу, бди над њом и дању и ноћу. Чува је, чува као кер, али је неће сачувати. Коју су девојку сачували? Можда само ону што се није морала чувати. Љубинка Стојанова мора и он, Драгомир, ће бити срећан да је чува сам. Отеће је Анушки испред носа и повести својој кући. Или ће сваке ноћи доводити Цигане и певати под Љубиним прозором, све док му је од срамоте не дају… Добро, прво ће лепо питати, а то са свирачима ће тек ако не пристану.
А што не би пристале? Млад је, здрав, из добре куће. Његови нису баш први у Лазници, али нису ни последњи. Имање им је пристојно; а како су му брата у прошлом рату убили Бугари, Драгомир је остао јединац.
Он се из оба балканска рата извукао без огреботине. Чувала га је гвоздена трава и још више његова паметна глава. Није се постављао пред куршум, него је знао када треба јуришати, а када је боље бегати или, како у војсци говоре, маневрисати. Зато се и вратио кући читав, док су толики пострадали. Остали су, безбројни и безимени, да леже под травом и голим каменом вардарске долине, око Прилепа, Битоља или на Брегалници. Неки су, што се Драгомиру чинило још страшније, остали без руке или ноге, жалосно сакати.
Није сад време за пробирање, није… Ама, није ни за чекање. Свадбу треба правити одмах, пре јесени. Ујесен може бити касно.
У механи се прича о новом рату. Од Видовдана су само о томе говорили. Убијен је престолонаследник, па се аустријска сила спрема на Србију.
’’Е, још са њи се нисмо огледали’’, гунђао је смркнути механџија Паун, а његове је речи пратило тихо и једнако мрачно одобравање гостију. Били су сити ратовања.
Паун је распредао о понижавајућем писму, које је Монархија упутила српској влади. Тражили су оно на шта не може да се пристане, само да започну рат.
Драгомир је тад приметио да би Монархија, ако је силна као што се представља, могла напасти и тако, без повода, али су га ућуткали.
’’Не балави, синко, шта ти знаш!’’
’’Сваки би суди државе!’’
’’Разбира се у свецку политику, хе, хе!’’
Цела се механа узбунила, свако је отварао уста да му приговори, али се Драгомир није љутио. Осећао је да горке речи нису упућене њему, већ неком већем и далеко моћнијем, неком ко се, канда, још није нагледао страдања.
Само Јова Марковић, имућни трговац из Жагубице, није рекао ни реч. Био је превише пијан, вероватно није слушао о чему се говори. Како му је друга жена умрла, он је у лазничкој механи проводио дане и ноћи, опијао се до бесвести.
Како и не би! Смрт га прати у стопу, дише му за врат.
У време првог балканског рата целу његову породицу покосила је зараза. По повратку са фронта, ушао је у празну кућу. Капија му је била разваљена, имовина похарана. Кандило поломљено. У бунару цркотина. Јова се тад некако повратио. Кућу је средио и у њу довео младу удовицу из Милатовца, чији је муж погинуо код Битоља. Али, убрзо му је и та нова жена умрла.
’’Ја, вала, нећу тако сам да пропадам ’’, говорио је себи Драгомир. ’’Има да се женим још пре јесени. Сутра ћу питати да ми дају Љубинку. Да! Она ће да ми буде жена и нема те силе, нема тог краљевства ни царства које ће мен да заустави! ’’
2.
Лагано је изашао из шумарка, прошао мимо питомог, добро одржаваног воћњака Босиоковића, препречио преко потока и избио на друм. Ноћ се већ спустила, био је мркли мрак. Ситни облаци су покривали звезде и само би понегде пуштали да гране месечина. Драгомиру и то мало светлости беше довољно да следи пут. Тек је код једне раскрснице застао. Накратко је одлутао у мислима, а онда се пренуо и брзо погледао око себе, као да нешто чека.
Луд ли сам? Што стојим овде?
Одмалена је слушао да су раскршћа путева незгодна места. Многи је некрст ту покопан. Силе се преплићу и сударају. Бацају се свакојаке чини. На раскрсници је лако згазити у неку, ко зна чију и какву поган или ушетати у туђу коб. Сам је виђао чудно исцепкане комадиће платна и босиљак увезан црвеним концем. Учили су га да ништа са раскршћа не узима, макар наишао на драгуљ или комад чистог злата. Најбоље би било да, ако може, раскрснице заобилази или бар да их никад не пресече по средини. Онако како је учинио сад.
И то не само да је пресекао, него још и стоји ту као укопан, уместо да промине брзо, без освртања.
Хтеде да се прекрсти, већ је дигао десну руку, кад му до ушију дође шум који га је у том покрету зауставио. Био је то шапат, можда уздах. Нешто сасвим тихо, на граници чујности, али дубоко узнемирујуће. Наћулио је уши и прво није чуо ништа осим шуштања лишћа и жуборења потока у даљини, а онда га је тргао и до кости следио крик птице која је прхнула у ноћ.
Окренуо се да заиста пљуне и тад се нађе очи у очи са њом. Залутали месечев зрак јој на час откри младо, вилински лепо лице. Чинило се да је веома бледа или се то у мраку истицала фина, изразито светла пут. Косу је оплела и укусно наместила, а одело јој беше кићено, као за празник.
Драгомир устукну.
’’Господе Исусе Христе, сине Божји, смилуј ми се и избави ме од зла!’’, закукао је.
’’Мани се, Драги. Што вичеш? Нисам ти ја вештица ни вампирица.’’
’’Шта год да си, добро ниси… Ама, како знаш да сам Драги?’’
’’Погледај ме боље, Драгомире. И ти мене познајеш. Сретали смо се у варош.’’
’’Не знам, не мог се сетим…’’, брзо је одговорио. Тражио је по успоменама да ли се у Жагубици замерио некој жени или девојци толико да би му правила овакву смицалицу, али му ништа не дође у памет.
’’Их, бре, како се не сећаш? И за Ђурђовдан си нам био. Ја сам Анђа, Марковић Анђелија из Милатовца. Ти добро знаш мога Јову, оног што не избива из меану.’’
’’Лелеее’’, прошапута Драгомир и још се трипут прекрсти.
’’Па јес, нисам жива. У петак ће четрес дана.’’
’’Јој, пусти мене, Анђо! Пусти ме, слатка, да идем мојој кући. Сутра ћу у манастир најдебљу воштаницу да ти запалим!’’
’’Фала ти за свећу, ал мене друго треба.’’
Драгомир се чисто загрцнуо, није смео да пита шта.
Жив човек је пун жеља, док покојник – шта може да тражи? Мртви не једу нити пију, не маре за ново одело. Једино им може значити стара љубав или мржња, освета или какав заостали дуг. Живог човека можеш да одбијеш. Можеш да обећаш, па да заборавиш, али пробај да изврдаш када ти се оданде затражи! Нема буџака у који се можеш сакрити ни на овом ни на оном свету.
’’Ти знаш да сам ја пре Јове била удавана, ал мислим да не знаш да сам за тог мог првог чоека побегла. Баш пред свадбу. Моји су се страшно увредили, никад ми у кућу нису ушли. Ипак, тај мој први, Милутин се звао, и ја нисмо туговали. Волели смо се и били срећни, иако ништа нисмо имали. Сиромаси, али најбогатији. А онда поче рат…’’
Анђелији је глас замро, трепавице задрхтале. Драгомиру се учинило да је још блеђа и чак некако лепша. Мало га је попустио страх.
’’Гроб му не знам. Ни како је погинуо. Ништа не знам. Опет, мислила сам, надала се: бар на онај свет ће се видимо. Али, нећеш! Проклети Јова не да.’’
Драгомир тад чу како је Јова, ког по повратку из рата нико није дочекао, опазио Анђелију у шуми, док је купила дрвца за потпалу, и толико се у њу загледао да јој више није дао мира. Молио је и кумио, обасипао даровима, готово клечао пред њом. А Анђа је била гладна. И она и дете које је родила са Милутином. Зато је после неког времена стегла срце и пошла за Јову. Плакала је, али је пошла.
’’Нисмо ми ружно живели, Јова и ја. Нећу да лажем. Била сам задовољна како ме као жену поштује. И према детету мом је добар био. Свега смо имали, али шта ти то вреди кад је душа празна? У пролеће ми се син разболео. Није се чинило страшно, мало се прехладио. А онда кашљи, кашљи… Пред сам крај више ни да кашље није могао, једва се с душицу држао. Очи му улетеле у главу, руке и ноге ко притке. И пре ми је био слабашан, а сад је дошао на ништа. И умре.’’
Драгомир је видео праве сузе у Анђиним очима. И сам се мучио да не заплаче.
’’Остави ме тако, душа мајкина. Оде. И што да ја даље живим? Нећу. Немој мислити, нисам се убила. Нисам ни морала отрове да пијем. Јад ме мој и чемер отровао…’’
Драгомир кришом макну сузу што га је жуљала у углу ока и натави да слуша. Сад се већ искрено ражалио над Анђином причом и сасвим заборавио на страх.
’’Док сам лежала на кревету у наше собе, (онако мртва, да, да, баш на то мислим) приметила сам да још све видим – јасно ко што сад у тебе гледам. Своје сам трупло лепо видела. И све што се око њега дешава… Видим како ме жене спремају, купају, обукују. Затим како их Јова све ван истерује, закључава кућу и плаче, плаче. Сам што из гласа не лелече… Жалила сам га, али шта да му радим? То ти је смрт. Њему је, онако лудом, дошло да ме сам намешта, кошуљу да ми повлачи и поправља. Тад ми отвори медаљон. Ја сам тај медаљон увек носила, нисам се од њега одвајала. Ни у најгору беду га нисам продала. Мада није био посебно скупоцен, не бих га дала ни за сав свет. Стара кума га је даровала мојој мајци кад су ме крстили и ја сам га од детета око врата имала. Не знам шта је Јова с тај медаљон тео. Појма немам што ми га је с врата узимао. А кад га је отворио имао је шта и да види: прамен косе црн као гар. То је била Милутинова коса. У Јове је, као што знаш, коса давно поседела, а ни син ми не беше гарав, већ светао и малко риђкаст, таман као ја. Јова одма свати да је коса од Милутина, ишчупа је из онај медаљон и баци у пећ. Јебо те Милутин, викао је. Мен дође да се на то насмејем. Осмехнула би се, само да сам могла. А онда видех шта црни Јова учини с онај медаљон и смеј ме прође сасвим. Прво га је дуго у шаке стискао, мислила сам да ће га скрши, ал он направи још гору ствар. Одма је тражио да га златар претопи и да начини два иста прстена, наприлику као две бурме. Те бурме је однео врачаре. Шта су оне там раделе не знам нити могу за замислим шта су с њи там чинили. Сам ми Јова ту бурму донесе, метну ми је на прст и рече да сам му као Милутинова дошла и да сам као Милутинова умрла, али да ћу у гроб отићи као његова жена. Тако и би. С прстен ме из куће изнесоше, с њега ме и покопаше. И ето.’’
’’Како мислиш: ето?’’
’’Ето тако ме проклетник за себе везао. Не мог да одем никуд. Не мог да видим дете ни мог Милутина! Сама седим овде на раскршће. Драгомире, брате мој рођени, да ли би тео мене да помогнеш?’’
Драгомир уздрхта. Знао је да ће и ово доћи и да ће му се на крају нешто страшно тражити, али је, све док се могло, избегавао да мисли на то.
’’Како ја тебе да помогнем?’’, промуцао је.
’’Скини ми прстен! Смакни ми омчу погану, рука ти се позлатила!’’
’’Ама, како кад си с њега покопана?!’’
’’Попни се сутра у ово исто време до гробљанске капије. Понеси ашов. Ја ћу ти покажем где и како да копаш.’’
3.
Није отишао. Где сме гроб да јој скрнави? Када би га ухватили, сељаци би га говњивим моткама затукли, поп из цркве истерао, сви би од њега главу окренули. Шта би рекао мајци? А шта Љуби? И шта ако његова Анђелија није оно за шта се издаје, већ паклена приказа, сотона некаква што треба да га на зло наведе и сасвим упропасти? Шта онда?
Два дана је тако чекао, ништа није предузимао. Две ноћи није ока слопио. Није јео ни воду пио, нигде није мира имао. На венчање и на рат што се спрема је готово заборавио. Мати га је већ испод ока гледала и постављала му нека, по њеном наивном веровању, опрезна питања. Није знао шта да јој одовори, шта да лаже. Најлакше би било да уопште не разговара, а плашио се и да остане сам. Тишина му је била мучна, пуна ишчекивања. Једном му се, када је остао сам у штали, учинило да га неко тихо, у по гласа дозива: ’’Драги, Драгомире!’’
Треће ноћи више није могао издржати. Дувао је веома јак ветар, права летња олуја. Над његовом собом је сва ћерамида попадала, а Драгомиру се чинило да, крај толике буке и ломљаве, чује куцкање белих прстића о прозор и Анђелијин тужни глас.
Доста је било! Обесићу се ако ово потраје. Идем на гробље, ваљда нећу никог срести по оваквом невремену.
Похитао је уз брдо, а Анђелија га је чекала на улазу, сва блистава и насмејана.
’’Фала ти, рођени, душу си ми спасо.’’
’’Ваљда тиме нисам своју изгубио. Си сигурна да не може без ово пребирање по гробљанску земљу? Зар није она врачара што јој је Јово носио прстење могла да скине то што је учинила?’’
’’Била сам ја код њојзи. Не може. Сама ми је казала да то што је с прстење урадела не мож се поправи. Једино да Јова смакне прстен. Или да га смакнем ја.’’
Анђа се ту звонко насмеја:
’’Ово последње она није предлагала. И врачаре имају стра.’’
’’Јес, а ја га немам’’, мрмљао је Драгомир. ’’Зато ћу сад да гледам шта има у свеж гроб. ’’
Два сата касније у руци му је било златни прстен. Гладак, сјајан и неочекивано леп.
На питање шта ће се са њим даље чинити Анђелија је одмахнула руком.
’’Хитни га у Млаву, тамо на Врелу, да тоне до пакла из ког се излегао. Ил у неку шашу. Остави га на раскршћу ел Јове на кућнем прагу. На вољу ти. А можеш га и метнути на прст. Ти си срећан човек, неће да ти нашкоди. Можда на твојој руци друго постане. Сад пођи кући, добро опери ашов, пресвуци се и иди до меане. Свашта ће да дознаш!’’
То је рекла и нестала. Само тако, без збогом.
4.
У механи је дознао за указ о мобилизацији. Никола Пашић је одбио Аустријанце, дакле биће рата. Мобилизација је и у Русији. Немци се љуте, а ту су и Французи. Чак и Британци се нешто мешају. Спрема се велик рат.
’’Сви се ту нешто врпоље, то не мож да ваља.’’
’’Прво ће да нападну Београд. Знаш да је влада сад у Ниш?’’
’’Стиже то и овамо за дан ил два.’’
’’Бог ће нас чува.’’
’’Хе, хе, ко и досад што је.’’
Драгомир није могао да одвоји поглед од пијаног Јове, који је усред опште граје и крај таквих вести, спавао за столом. Опружио се између прљавих тањира и празних чаша; да му се груди не подижу, мислио би човек да и није жив. Кожа му дошла сива као стара крпа, коса се проредила. Усукао се. Танушне му руке падају крај стола као узете. На десници се сјаји златни прстен.
’’Овај се не би пробудио ни да му сва царска војска стане пред кућу’’, прође Драгомиру кроз главу. ’’Или пред меану. Па, нека. Ја га нећу будим. ’’
Желео је да врати Анђин прстен. Рецимо да га спусти овде на сто, тако да га Јова примети чим отвори очи. Што би се сирома препао! А онда се сети шта му је покојница рекла о његовој срећи и схвати да му је, тако мртва, већ услугу вратила. Хитро је пришао Јовином столу и неприметно му скинуо прстен с обамрле руке.
Неколико минута касније гладио је крупну џукелу у Љубинкином дворишту. Тетка Анушка ју је пустила с ланца чим је опазила да се смркава, рачунајући да је кућа безбедна од лопова сваке врсте. Није знала колико су се неки неки крадљивци извештили нити је сањала да су звер давно припитомили: упорним мажењем и комадћима сланине.
Љубинка се златном прстену много обрадовала. Смејала се и плакала, па се опет смејала. И све тако у круг. Није било лако прихватити да јој вереник одмах иде у рат.
’’Само ти овај прстен не скидај’’, тешио ју је Драгомир. ’’Носи га и ја ћу ти се сигурно вратм, Љубо, љубави моја!’’
5.
Надежда Петровић је била уметница са ратним искуством. Била је храбра и пожртвована жена, па ипак су јој те одлике, баш као и име које је носила, мало помагале пред оним што је затекла у ваљевској болници. Очекивала патњу, али није ни слутила да може бити толика. Рањеници, умирући, тифусари у црвеним пегама, млади и стари, сви збијени један уз другог као у масовној гробници. А нови само пристижу. Тешко је рећи да ли брже долазе у ову кужницу него што је напуштају: ретко натраг у борбу, а често, много чешће на војничко гробље на брежуљку Баир.
Међу малобројним који нису отишли на Баир био је црнпурасти момчић са истока Србије. Дирнула ју је његова непоколебљива вера у живот, које није нестајало ни у моментима агоније, а још више то што му је, напокон, према његовој вери и било.
Ранили су га, имао је и тифус, а ипак се у оба случаја потпуно опоравио. На растанку јој је показао прстен од злата и испричао како се мора вратити у своје село, Лазницу, да се ожени.
’’Све прође’’, рекао је, ’’па ће се завршити и овај рат. И сва наша ратовања. Ја ћу трпим колко треба док то дочекам. А онда има да се вратим кући, да се оженим и да живим… И нема тог краљевства ни царства које ће мен да заустави!’’
Штета што, оно што си постала за мене, ја нисам постао за тебе. ... По који пут у старој пустоши бацам у решеткасти свемир свој бакарни грош, овенчан грбом, у очајничком покушају да се узвиси тренутак сједињења... Авај, ономе ко не може да замени цео свет, обично остаје само да врти крезуби телефонски диск, као сто на спиритистичкој сеанси, док дух не одговори ехом - последњим криком сигнала у ноћи.
ПОНОВО ЈЕ У БЕЗДАН УПАЛА СТОЛИЦА...
Поново је у бездан упала столица, затим – кревет упао, за њим ‒ мој сто. Сам сам га гурнуо. Крити нема смисла. Затим уџбеник „Матерњи језик”, слика, на којој ми је породица сва. Онда пећ и четири зида. Остали капут и ја. Праштај, драга. Прстен скини, и наручи модне новине. Па у лице сваком пљуни ко моје место заузме.
НИЈЕ ДА ЛУДИМ.... Није да лудим, већ сам уморан у лето. Тек што у комоду за кошуљом посегнеш, а дан прошао. Ускоро ће, шта ли, зима доћи и однети све то – градове, људе, ал пре свега зеленило. Почећу обучен да спавам или да читам где год ми ћефне књигу неку туђу, али остаци године, засад, на означеном месту прелазе асфалт. Слобода – то је кад заборављаш средње име тирана, а слина у устима од алве из Шираза слађа је, па чак и ако ти је мозак уврнут, као рог овна, из плавог ока ништа ти не капље.
На правди Бога Великога за историчара је била проглашена и самиме тиме за рационалност оптужена: да јој је унутрашње око од науке закржљало, да говора свога нема, да ни језике инсана који пишу нако какао мисле, а мисле као што Пикасо црта, разумети није могла. Та јој је оптужба од других теже падала и срце јој се на двоје полутило, јер уз њу још изречено беше да сопствених битака и личних погибија није доживела. Да се развлашћена од памети и од себе саме структурама власти професионално бавила. Да је по очевој линији на колубарски инфинитив накриво била насађена.
Рођена је на два места, с ове и оне стране Инда, који се Колубара звао и којим је вако, по средини, као громом у дрво усеченим остала. Марковићи су говорили оћемо ићи, а Јовановићи ајде дидемо. Та јој се разлика у говору родитељскоме огромном чинила. На левој страни разума остала јој је очева инфинитивна неодлучност, дочим јој се на десној страни неразума мајчинска воља револуционара дубоко урезала. О своме происходу још је знала и то да су јој се преци више у неку суврст него у род убрајали и од других се разликовали по томе што им је занесеност спроћу разума претезала, а у књигама старим, како домаћим тако и страним, о њеним је аскурђелима још унапред записано било да су располагали „правом прече погибије“ које су без тешкоћа на својим њивама остваривали, често и у међусобним свађама. Са памћењем имена и датума слабо је стајала, доклен са сањарењем као наследним добром врло сјајно, па и њој самој нејасно беше како је међу историчаре била регрутована. Отуда је на почетку студија још била сумњичава да се на месту правом затекла није, штом је о историографскоме приступу животу и научним методама за толико још разлучити могла: да истористи не пишу о туђим животима напамет као што то писци раде и да је народно памћење најнижи облик историјске свести.
Из детињства се, а поради ове теме важно, још могла сетити: глиновитог брда, смокава, трешања и такмичења из рецитовања на која су је слали због снажног и пискавог гласа, а посебно због дикције. Но, у то време још не беше сасвим спознато да дикција своја два нивоа има: што се исправног отварања уста и пуштања слободног крика крозањи тицало, успешно је логопеде заобилазила, али што се другог дела формулације о говору дотицало – завршила је у историографији. Јер други се део дефиниције на високе способности и одсуство сваког стида и страха да о себи јасне реченице изговара односио. Пошто јој је са очеве стране инфинитивна нарав безбедан размак између себе саме остављала, а како је постојала могућност да избегавајући себе о другима часно пише (не напамет, него како је стварно било), потискујући своју сањивост и немогућност потпуног изражаја, за студије се историје без резервног плана определила.
У приватном животу ипак своја наследна права није запостављала, посве оно на сањивост и право прече погибије, па да од рода свога одрођена не би остала као што ни јаничари нису без одужења свом колену били, одлучи и она да на частан начин на њивама својим погине, што се у више наврата и десило: исту је главу трипут под бресквом једном губила. Но, то јој је и дано у сновима било, јер једном беше чудан сан уснила: да је од строгог брата преко ливаде вако све у дијагоналу бежала и у тромеђу се једну сакрила, а над лицем јој се пред очима бресква каква само у сну бива указала, па се бресквом у сну и задавила. У сановнику је писало: брескве сањати – срешћеш дакавена, или ћеш се претворити у гишта, или ништа. Тако је и било, јер о историји њене славне погибије не беше записано ишта. И поради тога јој жао беше, јер је о себи знала и то да постоје људи који су од рођења свога за писање били одређени, али да из разлога непознатих нису могли или нису умели да пишу, што је многе у револуционаре преметнуло, способне да велике градове пале ко што мартовске ватре приликом зимског спремања дворишта с лакоћом дижу.
Тако и она о структурама власти писаше, јер о капији белој као о оној ћелијско-плавој код Марковића, тамо Белих, писати из неког разлога није могла. У тамнавском крају живчане јапије и посебно капије цела метафизика бејаху, а на Филозофском је факултету филозофирање строго било забрањено, па се и она сама од тих тема, као од себе, подаље држала. Но, што се у њеном сећању на детињство капија бела у Марковића кућа све више чипкастила и попут лептировог лета увијајући се од свога центра бежала, то је структура власти после Другог светског рата стабилнијом постајала, а она се мирно ходећ кривим путем са писцем у себи погубљеној растајала. Име јој пак беше (грешком!) златним словима у историји српске историографије (опет грешком!) уписано, а да ничега у себи екмечићевског није имала. Па јопет, и као историчар је неку несуздржљивост у себи гајила, која плаховитошћу необузданом крштавана често бејаше.
Сиреч: свака је болес располућености, па и шизофренија сама која једну истину на историографију и књижевност дели, у тачки по имену жижа свога спаса и лека имала, а око те се жиже мниме литерате и истористи разучитељи збише: да сваки текст само одраз немогућности писања беше.
Руски формализам, односно руска формална школа или формални метод, настаје на фону руске авангарде друге деценије двадесетог века, тачније књижевне авангарде, изражене пре свега у покрету футуризма, као оном „еволутивном тренутку кад се књижевно стварање окреће према самој институцији књижевности, ка преиспитивању књижевног изражајног система, система књижевних конвенција“ (Петковић 1984, 29). Непосредан подстицај теорији руског формализма дао је појам „заумног језика“, који уводи велики песник В. Хлебњиков (Хлебников), а који други песник, А. Кручоних (Кручоних), објашњава као „језик у коме су разграђена појмовна значења у речима; речи губе одређена, очврсла значења, па је самим тиме појединац (песник) слободан да уноси нова и произвољна“, као што је „слободан да мења фонемске низове у речима или да ствара потпуно нове“ (Исто, 33). Један од циљева песничке авангарде тако је било „разбијање свих, књижевних и језичких, конвенција, да би се опет осетило непоновљиво тело и материја“ (Исто, 34), односно стварање једног „ритмичног, музикалног низа“ који „не упућује на неко појмовно значење, него у самој гласовној артикулационо-акустичкој маси утеловљује емоције или неко дифузно емоционално стање“ (Исто, 35). Такав поступак представља „искривљавање и успоравање, кочење медијума у поезији“, а како је медијум поезије природни језик, то подразумева да је језик „организован тако да се може осећати“ (Исто, 46). На основу овога, Виктор Шкловски (Шкловский) предлаже појмове отежале форме и онеобичавања, помоћу којих дефинише сам смисао уметности: „Циљ уметности је да се осећање ствари да преко виђења а не преко препознавања; уметнички поступак је поступак онеобичавања (остранение) ствари, поступак отежане форме, који потенцира тешкоће и време трајања перцепције, јер је тај процес у уметности сам себи циљ и мора бити продужен; уметност је начин да се доживи процес стварања ствари, док оно што је у уметности створено од секундарног је значаја“ (Шкловски 1970, 86). Уметност, дакле, на различите начине ствари мора да „истргне из аутоматизма опажања“, како би се створио утисак да се ствар описује „као да се први пут види, а догађај као да се први пут одиграо“ (Исто, 87). Језик поезије, песнички језик, је у односу на природни језик „тежак, отежан, закочен“ (Исто, 92). Код Шкловског су „осетност и организација, конструкција, узајамно повезане“ (Петковић 1984, 46), односно „уметнички поступак никада не служи за просто описивање, приказивање објекта, него се помоћу њега објекат представља као чудан или необичан у оквирима нашега обичног доживљаја света. Остављајући по страни какав је и шта је објекат по себи, овде нас занима следећи моменат: помоћу уметничког поступка тај објекат за наш доживљај (поимање) света није само описан, него је у извесном смислу и конструисан. Он је другачији, он нам другачије изгледа, чудан је. Другачије видети свет, могли бисмо да кажемо, значи имати други свет“ (Исто, 52). „Деформацију“ која настаје у процесу песничког стварања, у складу са оваквим моделизацијским становиштем, дакле, „не треба схватити као неку врсту унакажавања говорног низа, него пре као други модус бивствовања говорног низа у стиховној структури“ (Петковић 1975, 238).
Према другом великом представнику руског формализма Борису Ејхенбауму (Эйхенбаум), „такозвани формални метод се формирао не као резултат стварања посебног методолошког система, већ у борби за самосталност и конкретност књижевне науке“, где се „за формалисте као принципијелно питање не поставља питање о методама проучавања књижевности, већ о књижевности као предмету проучавања“ (Ејхенбаум 1972, 3). Формалисти на граде опште теорије, него постављају „конкретне принципе“ који се „оправдавају на материјалу“ (Исто, 4). Предмет књижевне науке је, тако, „испитивање специфичних особености књижевног материјала“ (Исто, 10). Поред конкретности, следећа особина формалног метода је и повезаност, односно системност, па тако проучавање књижевних жанрова није могуће „ван обележја оног жанровског система према којем се они налазе у узајамном односу“, другачије речено, „без повезаности књижевних појава не може бити њиховог проучавања“ (Тињанов 1970а, 293). За Р. Јакобсона, предмет науке о књижевности није уопште књижевност (литература), него „литерарност, тј. оно што чини дато дело литерарним делом“, а „ако наука о књижевности жели да постане наука, она мора признати књижевни поступак за свог јединог јунака“ (Јакобсон 1970, 102). Најзад, после својих авангардистичких, полемичких и борбених, почетака, преко све већег приближавања теорији и науци и отварања ка различитим облицима љуског знања и искуства, али и после свих мена и идеолошких притисака, руски формализам је у теоријско-методолошком смислу дефинисан кроз тежњу „да овлада конкретном специфичном стварношћу и историчношћу књижевних појава а да се при том не изгубе општи принципи и везе с погледом на свет“ (Медведев 1976, 8).
Руски формализам, с обзиром на речено, испољава склоност ка поетици, односно изједначавању теорије књижевности са поетиком, чији је циљ „да проучи како се граде књижевна дела. Уметничка књижевност је предмет проучавања у поетици. Начин проучавања је описивање и разврставање појава, и њихово тумачење“ (Томашевски 1972, 3). „Свака уметност се користи неким материјалом позајмљеним од света природе“, а „тај материјал она посебно обрађује помоћу поступака који су својствени датој уметности: на крају, услед обраде, природна чињеница (материјал) унапређује се до ступња естетске чињенице, постаје уметничко дело“ (Жирмунски 1970, 317). Задаци проучавања књижевности, односно поетике, „састоје се у томе да описују уметнички поступак одређеног дела, песника или читаве епохе, у историјском плану или упоредним и систематским начином“ (Исто, 317). Темом се назива „јединство значења појединих састојака дела“ (Томашевски 1972, 193), а сачињавају је „ситни тематски чиниоци, размештени у одређеној вези“, која може бити узрочно-временска, па се ту ради о фабули, или истовремено излагање, односно смена тематских чинилаца без унутрашње узрочне везаности, па се ту ради о делима без фабуле, „описним“ (Исто, 196). Фабула је тако „укупност догађаја у њиховој унутрашњој вези“ (Исто, 197), која има временска и узрочна својства. Сиже је, с друге стране, „уметнички саграђен распоред догађаја у делу“, ред, „исказивање“, књижевна комбинација грађе (в. Исто, 199). Другим речима, према П. Медведеву (Медведев), „фабула је догађај који се налази у основи сижеа, животни, етички, политички, историјски или какав други догађај“, који се „као такав, збио у стварном времену“ и који „постаје материјал за обликовање сижеа“, док се сиже „развија у реалном времену извођења и примања“ и његова линија је „кривудава стаза одступања, кочења, задржавања, околишања и слично“ (Медведев 1976, 159), дакле производ примене уметничких поступака. „Материјал“ при томе на постоји „насупрот форми, он је такође формалан, јер не постоји ван конструктивног материјала“ (Тињанов 1970, 275), тим пре што је још за Шкловског форма „начин осећања непосредно датог света и није израз духовних могућности које нам тек уметност открива“ (Петковић 1975, 104). Форма уметничког дела није „спољашњост неког дела, него закон његове изградње“ (Шкловский 1965, 228).
Поред књижевности, руски формалисти су се од самог почетка бавили и филмом. Шкловски и Тињанов (Тынянов) су, например, писали и филмске сценарије, а Борис Ејхенбаум је 1927. године приредио значајан зборник Поетика филма (Поэтика кино), са текстовима најзначајнијих представника покрета. Иако невелики обимом, текстови о филму Тињанова и Ејхенбаума значајно су антиципирали али и утицали на каснији развој теорије филма, како у Русији тако и на Западу, док је Шкловски пред крај живота објавио релативно обимну књигу са избором својих текстова о филму (в. Шкловский 1965), која међутим није укључивала значајан и обиман рад о односу књижевности и филма, који ћемо овде детаљно цитирати (в. Шкловский 1923). Поред ових аутора, у наставку рада позабавићемо се и значајним и утицајним ставовима Р. Јакобсона о филму, али и идејама (у односу на позицију оснивача „формалне школе“) „граничних“ аутора какви су Бахтин и Јофе (Иоффе), а које се углавном тичу односа између уметности, односно могућности заснивања говора о односу филма и других уметности. И када је истраживање филма у питању, „руска формална школа остаје пример суштинског обједињавања књижевнотеоријских, лингвистичких и других (тек статистички присутних) метода и изузетно смело преиспитивање читавог низа основних појмова“ (Иванов 2000, 626).
Чини се да је интересовање формалиста за филм изазвано најпре његовом тесном повезаношћу са литературом, „у првом реду на плану сижејног приповедања“ (Левченко 2008). Осим тога, „на материјалу филма се јасније него на материјалу књижевности, одражава тежња формалиста ка анализи сложених, вишејезичних система, који користе више од једне номенклатуре поступака. То је јасан пример за то како материјал баца изазов методу. Немогуће је ограничити се само на књижевност, ако желите да прогласите револуцију изражајних средстава, паралелну са револуцијом у друштву. Филм је потребан формалистима као у највећој мери актуелна уметност, чија блискост гарантује ревизију критичке теорије“ (Исто).
У раду под насловом Књижевност и филм (Литература и кинематограф, 1923) Виктор Шкловски износи своје ране идеје о односу ових уметности. Што се тиче општих поставки, аутор најпре тврди како је у уметности важнија форма, односно оно „како“ је нешто изражено, него садржај, односно „шта“ је у неком делу изражено. Зато је уместо појма садражај, боље користити појам материјал, који већ подразумева будућу обраду и уобличење, али је применљив и на све уметности, пошто је, например, у случају музике тешко говорити о „садржају“, али се зато може говорити о „материјалу“, који чине звуци. Ни за сликара спољашњи свет не представња садржај слике, већ материјал за слику, он се не бави стварношћу, него цртежом и бојама. Представљачке уметности стога увек теже преображавању у орнамент, који ништа не представља. Ова „борба орнаменталног принципа са представљачким“ има значаја и за историју писмености, пошто су први облици писмености били декоративног карактера, а слово може бити виђено као орнамент. У сваком случају, слике нису просто прозори у други свет, него предмети. Тако ни речи у песми нису ту да би изражавале мисли, „оне изражавају себе саме и саме собом одређују ток дела“ (Шкловский 1923, 4). Дакле, у поезији (књижевности), идеја не изазива другу идеју, него „реч изазива реч“. Шкловски и на овом месту излаже своје идеје о онеобичавању, наглашавајући да песник чини један „семантички скок, он истрже појам из оног поретка у ком се он обично налази и премешта га уз помоћ речи (тропа) у други смисаони поредак“ (Исто, 7). Речи за писца нису тако средство за исказивање нечега другог, већ сам материјал дела: „Књижевност се састоји од речи и користи се у свом стварању законима речи“ (Исто, 9). Материјал при томе „утиче на форму и сугерише је“, па тако „нови материјал захтева нову форму“ (Исто, 13).
Када говори о односу књижевности и филма, односно могућности адаптације, Шкловски закључује да је „строго гледано, превод немогућ“ (Исто, 14), чак и кад су књижевна дела на различитим вербалним језицима у питању, док су се готово сви покушаји употребе књижевности на филму показали неуспешним. „Ако је немогуће роман изразити другим речима од оних којим је он написан, ако је немогуће изменити звуковност неке песме а да се не измени њена суштина, тим пре је немогуће заменити речи светлуцањем сенки на екрану“ (Исто, 15). Уметност је сложена и не настаје само као резултат једне воље, човек-стваралац је само „геометријско место пресека линија, сила, које су настале изван њега“ (Исто, 16), тако и књижевно дело не може бити претворено у филм, већ је само један од могућих елемената који обликују његов коначни резултат. У роману се, према Шкловском, ништа не може пренети на екран, осим „голог сижеа“, а пут филма је сасвим различит него пут романа – то је пут „произвођења чистог покрета“ (Исто, 17). Уметнички свет је свет непрекидности, и тим светом управља „виђење“ (видение), које подразумева уметничке поступке онеобичавања, деформације материјала стварности, док је „препознавање“ (узнавание) особеност неуметничког света „прекидности“, испрекиданости, дискунтинуитета. Проблем са филмом је у томе што он почива на „препознавању“, као производ људске мисли која је „створила нови неинтуитивни свет по сопственој слици и прилици“. Ова „испрекиданост“ филма састоји се најпре у илузији покрета: филм никада не може произвести прави покрет, он има посла са „покретом-знаком“, смисленим кретањем, кретањем као поступком, због чега на филму и има толико условне мимике. „Филм је у самој својој основи изван уметности“ (Исто, 19), и као такав је привремена појава. Међутим, као уметност чија је поетика поетика „чистог сижеа“, филм може донекле да конкурише књижевности која и сама у новије време иде тим путем. „Висока“ уметност је истрошила своје форме, „уметничке форме су се окамениле и престале да се осећају“, и у току је „смена форми“, која се обично одиграва на револуционаран начин. Филм у том смислу може бити виђен као наследник позоришта, где је „сценограф већ потиснуо аутора и глумца“ (Исто, 22). С друге стране, „у наше време, психолошки роман доживљава свој крај“, форма романа тек што је саздана, сада се руши. Међутим, како се позориште обнавља кроз форму варијетеа, тако се и филм може обновити кроз „трик“, што је идеја коју су у време писања текста којим се бавимо заступали и совјетски ексцентристи. Однос филма и литературе је на тај начин узајаман, и може се речи да филм „кинематографизује литературу“, односно врши на њу дубок утицај. „Филм је од књижевности преузео сиже, али тај сиже је у њему претрпео велике промене“, док књижевност од филма преузима „одсуство мотивације догађаја, брзину, одсуство психологије“ (Исто, 24). Сиже у филму више није књижевни сиже, он је неопходан, али као „мотивација трика“, који је основни материјал филма (в. Исто, 24), при чему Шкловски разликује два типа сижеа на филму – сиже развијеног паралелизма и сиже-загонетку (в. Исто, 29). Коначно, утицај филма на књижевност може бити двојак, где с једне стране књижевност почиње да подражава поступке филма, а с друге стране, књижевност ступа на чисто језички терен, одричући се сижеа (Исто, 43).
Шкловски у својим каснијим радовима развија неке од почетних поставки, не инсистирајући толико на повезаности сижеа и трика, и радије наглашавајући специфичност начина на који се филм служи сижеом. У књижевности „између речи и предмета налази се чин именовања“, док је у основи филма фотографија, где се не може говорити о уметничком догађају (в. Шкловский 1965, 43), због недостатка уметничког поступка који би посредовао између речи и ствари, другим речима, у филму је „однос између снимљеног предмета и кадра постојан“, док у књижевности великим делом зависи од „стваралачке воље уметника“ (Исто, 48). „Филм се, у општем смислу, развија паралелно са књижевношћу, то јест служи се осмишљеним материјалом, описивањем или, тачније, осликавањем људских поступака, њихове судбине и окружења. Сам избор материјала у филму предодређен је литературом“ (Исто, 47). Кадар треба схватити не као слику, него као ознаку неког предмета, он је „знак“ (Исто, 49), док је слика на екрану изразито условна и „састоји се из низа условних одсечака, повезаних асоцијативним везама са одсечцима реалности“, због чега „ми доцртавамо екран“ (Исто, 51). Шкловски затим разликује прозни и поетски филм, који се разликују не толико по ритму, колико по превласти техничко-формалних елемената у поетском филму (в. Исто, 99). Филм је базично потомак прозе, који показује „свет онаквим какав га види човек“ (Исто, 222), због чега проза и јесте најчешћи предмет филмске адаптације, при чему рад на адаптацији (киноисценировка) није рад кописте, него философско-критичка делатност (в. Исто, 229), чији је задатак „откривање унутрашњих закона уметничког дела“ (Исто 230). Екранизација је „пресаздање, изражавање сижеа новим средствима, средствима филмске уметности“ (Исто, 266). Остварење филмске драматургије (сценарио) ближе је прозном него драмском делу, зато што је филм пре „епски, рекли бисмо објективнији, него драма“ (Исто, 266).
За Јурија Тињанова, појава филма је дочекана са великом радошћу, налик оној коју је осетио првобитни човек када је почео да урезује прве слике, које нису имале само репродуктивно-материјалну, него и магијску функцију. На примеру филма види се општи историјско-развојни ход од технике до уметности, која се све више удаљава од представљања ка знаковности и језику, дакле апстракцији[1] (в. Тынянов 1977, 326). Црно-бела природа филмске слике, њено сиромаштво са становишта представљања реалности, на тај начин постаје основно, аутентично средство филма као уметности, на начин на који је „несавршенство и примитивност древних тотемских приказа представљало основно средство на путу ка писму“ (Исто, 326). „Сиромаштво“ филма је заправо његов „конструктивни принцип“ , који се остварује кроз међусобно дејство технике и уметности, где уметност кроз одабирање, измену функције и одбацивање техничких поступака, има несумњиву предност. Наводно сиромаштво филма као уметности не своди се, међутим, само на (тада савремен) недостатак боје и звука, већ и на површинску, дводимензионалну природу филмске слике, коју Тињанов такође сматра основним конструктивним принципом филма, који упућује на „симултаност (једновременост) неколико низова визуелних представа, на основу којих се јавља потпуно ново схватање покрета и геста“ (Исто, 328). „Али једновременост и једнопросторност нису важни сами по себи, већ као смисаони знак кадра“, где кадар који је конструисан према принципу покрета никако није „материјална репродукција покрета“, него „смисаона представа“, дакле знак покрета (Исто, 328). Кадар, самим тим и филм, није дакле заснован на материјалним него на смисаоним величинама, он не следи „логику“ материјалне стварности, него своју сопствену, уметничку и филмску „логику“, и због тога филм и јесте пуноправни облик уметности. Што се тиче односа са другим уметностима, филм је „по свом материјалу близак визуелним, просторним уметностима“, најпре сликарству, док је по начину организације материјала близак „временским уметностима – књижевности и музици“ (Исто, 329). Ипак, филм никада не треба дефинисати помоћу неке друге уметности, он користи елементе других уметности, али им даје специфичну функцију. Такође, нарочито када је у питању паралела са сликарством, заснована на визуелној природи филмске слике, треба имати на уму да се уметност не одређује према свом предмету, који може бити идентичан за различите уметности, него према свом односу према датом предмету. „Видљиви свет на филму није приказан као такав, већ у својој смисаоној повезаности, у супротном би филм био само жива (и нежива) фотографија. Видљиви свет, видљиви предмет постаје елемент филмске уметности само онда када је дат у својству смисаоног знака“ (Исто, 329). Из прве поставке проистиче стил филма, из друге његова конструкција. Дакле, конструкцију филма не чине предмети већ знаци, док стил чини одвојеност филма од реалности и његова другачија уређеност, која подразумева (стилско) преображавање видљивог света. Тињанов прихвата појам фотогеније, преименујући је у киногенију, како би подвукао разлику између филма и фотографије, напомињући да „предмети нису фотогенични сами по себи, већ их таквим чине пре свега ракурс и осветљење“ (Исто, 330), као примарна стилска својства филма. Предмет, стилски преображен, више није предмет стварног света, него „смисаони предмет филма“, па више немамо посла са људима и предметима видљивог света, већ са људима и предметима филма, односно са уметнички преображеним људима и предметима. Тиме што је организовано, а не случајно, свако стилско средство тако је и „фактор смисла“, односно систем. Сложеност и динамичност стилских средстава филма омогућава преплитање различитих визуелних перспектива, које истовремено постаје и питање „односа између људи и предмета, општа смисаона преорганизација света“ (Исто, 331). Сам покрет на филму такође је смисаони знак, и његова функција је углавном у мотивација ракурса, који има функцију карактеризације (кроз гест) и стално променљивог односа између људи и ствари на филму. Крупни план при томе „апстрахује предмет, или детаљ, или лице из просторних односа и временског следа“ (Исто, 331). Филмско време није дакле реална величина, већ условна, „заснована на међусобном односу кадрова или међусобном односу визуелних елемента унутар кадра“ (Исто, 331).
Развој филма као и уметности и његових специфичних закона зависи пре свега од еменципације филма од натуралистичке мотивације, од његове способности да се ослободи од свих спољашњих мотивација и пронађе свој сопствени смисао, где је смисаона вишезначност та која неком поступку даје трајност и применљивост у различитим контекстима, чинећи га у неку руку „речју“ филма. Наравно, у филму се не може пронаћи адекват речи вербалног језика и књижевности, оно је пре описна категорија, применљива од случаја до случаја (в. Исто, 332). Фотографија, која и сама неоспорно деформише материјал, односно ствари предметног света, у филму чува своје јединство у виду фотограма, која постаје јединица филма, као и кадар, који је пре него на реч, налик на стих у песми, чије јединство „преорганизује смисаоно значење предмета, и сваки предмет улази у међуодносе са другим предметима и са кадром у целини“ (Исто, 333). Односност и диференцијалност као својства кадра, могу се пренети и на терен монтаже, која није просто веза кадрова, већ „диференцијална смена кадрова“, чија повезаност не мора бити нужно фабуларног карактера, већ и стилског. Кадрови се при томе смењују слично као што се у песми смењују стихови, па је филм тачније поредити са поезијом него са прозом (в. Исто, 335).
Што се тиче фабуле и сижеа на филму, Тињанов, следећи Шкловског, разликује два приступа појму сижеа: 1) сижеу као организацији и 2) повезаности поступака сижејног обликовања са стилом, где се први приступ односи на проучавање мотива унутар конструкције целине, док други приступ још није довољно присутан у теорији и Тињанов жели да му посвети више пажње (в. Исто, 336). Фабула за Тињанова није статична „схема односа“ нити „схема догађаја“, већ „целокупни семантички (смисаони) нацрт догађаја“, док се сиже према фабули може односити на следеће начине: 1) може се већим делом ослаљати на фабулу, на семантику догађаја, и 2) може се развијати мимо фабуле, где главни покретач сижеа постаје стил, односно стилски међуодноси повезаних делова (в. Исто, 337). То се најпре односи на случајеве у којима не постоји унапред задата фабула, већ сиже дела постаје заправо „трагање“ за фабулом. Како је свако уметничко дело семантички систем, стил тако постаје „средство грађења смисаоног (семантичког) система и постоји непосредна веза између тог система и сижеа, без обзира на то да ли је сиже заснован на фабули или изван ње“ (Исто, 338). „Проучавање сижеа на филму у будућности ће зависити од проучавања његовог стила и особености његовог материјала“ (Исто, 339).
Филм и позориште, за Тињанова, нису директно супротстављени, свака од тих уметности има сопствени пут. Филм је у својој основи апстрактна уметност, у филму су, за разлику од позоришта, и простор и тело глумца апстрактни (в. Исто, 320). Филм у његовој специфичности не треба називати „Великим Немим“, како је било уобичајено у Русији тог времена, филм према Тињанову није нем, као на пример што је нема пантомима, ни по чему слична филму. „Филм поседује говор, али апстрактан говор, разложен на саставне елементе“, где говор „није дат у целовитом облику, не у реалној повезаности његових елемената, него у њиховој комбинацији“ (Исто, 321), што се најпре тиче разложености „говора“ у немом филму на мимику, реплике у међунатписима и музику. Филм зато није уметност без речи, него „уметност апстрактне речи“. Управо као такав, „апстрактан“, филм и јесте уметност нашег времена: „Ми смо апстрактни људи. Сваки дан се расплињујемо на десет различитих делатности. Баш зато и идемо у биоскоп“ (Исто, 322). Што се тиче односа филма и књижевности, филм је дужан да се ослободи њеног утицаја. Како филм поседује сопствене законе сижејног обликовања, неопходно је да се промени његов приступ књижевној фабули, која „у филм не ступа са свим својим особеностима, него тек неким“ (Исто, 323). Адаптација тако не треба да буде илустрација књижевног дела, већ „филм треба да пружи аналогију књижевног стила на сопственом плану“ (Исто, 323).
Иако се не тиче специфично филма, овде је неопходно изнети и схватања Тињанова о пародији, која ће имати велики утицај на каснија учења о међусобном односу различитих текстова, па и текстова који припадају различитим уметностима. Пародија за Тињанива никако није само комички жанр, са исмевачким односом према свом предмету, и намењен забави. Пародија пре свега карактерише усмереност на неко одређено дело, или на жанр, аутора, књижевни правац, односно усмереност против дела, жанра, аутора или правца, где Тињанов разликује пародичну форму и пародијску функцију, при чему пародичност подразумева примену пародичке форме у непародијској функцији (в. Исто, 289). Пародија на тај начин игра значајну улогу у еволуцији књижевности, „која се не одвија толико путем проналажења нових форми, колико путем примене старих форми у новој функцији“ (Исто, 292). „Сви методи пародирања, без изузетка, састоје се у измени књижевног дела, или неког заједничког елемента за известан низ дела (аутор, часопис, алманах), или одређене групе књижевних дела (жанр) – схваћених као система, односно у њиховом превођењу у други систем“, при чему „свако премештање било које књижевне чињенице из једног у други систем претпоставља извесну промену значења“ (Исто, 293). Како су различити жанрови различити системи, еволуција жанрова се састоји у „промени међусобног односа између чланова система“, чији је резултат комбинација жанрова, а што опет води ишчезавању одређених жанрова, односно „промени жанровског система“ (Исто, 298). Тако је и свако појединачно дело систем, односно системско међудејство елемената, где измена било ког елемента мења устројство целине, односно система (в. Исто, 299). Пародија је, у најопштијем, када је књижевна еволуција у питању, обавила велики посао везан за „огољавање условности“ уметности и уметничког дела: „Процес прихватања било које књижевне појаве јесте процес њеног прихватања као структуре, као система, повезаног и саодносећег са социјалном структуром. Процес таквог прихватања убрзава еволутивну смену уметничких школа“ (Исто, 309).
Поред улоге приређивача у формалистичком зборнику Поетика филма, Борис Ејхенбаум је аутор значајног текста „Књижевност и филм“, често објављиваном у различитим, чак и ужим изборима из ауторовог дела. Према Ејхенбауму, „књижевност доследно пролази кроз кино-апарат“, и тај поступак „проласка“ није ни инсценација ни илустрација, „већ превод на филмски језик“ (Ејхенбаум 1972, 146). Филм „није просто фотографија која се креће, већ нарочит језик фотогеничности“, који и поред своје „натуралистичке“ природе не „материјализује“ књижевност као што би то чинило позориште, већ је филмска адаптација пре налик на роман онакав какав бисмо, прочитавши га, видели у сну (в. Исто, 146). Процес опажања у биоскопу је битно различит од процес читања: ту се креће „од предмета, од упоређивања покретних кадрова ка њиховом осмишљавању, именовању, ка грађењу унутрашње речи“ (Исто, 147). Првобитна природа уметности има везе са игром и представља потребу за „искоришћавањем и организацијом оних енергија човековог организма које се искључују из уобичајеног начина живота или дејствују у њему делимично једнострано“ (Исто, 147). „Заумно“ је стога једна од основних својстава уметности, њен „органски фермент“, чијим се претварањем у „изражајност“ организује уметност као друштвена појава, односно као језик посебне врсте. Дијалектика уметности је управо у том неслагању, противречности између „заумности и „језика“, које и управља њеном еволуцијом (в. Исто, 148). Филм је постао уметност тек кад се у њему формирао однос ова два елемента, при чему „фотогенија“ представља елемент „заумности“ у филму, којим „ми поново видимо ствари, играмо се њима“, док је монтажа та која „претвара фотогенију у филмски језик“ (Исто, 148). Да би што потпуније искористио своја „језичка“ средства, филм тражи погодан материјал, а најбогатији „извор материјала“ за њега је књижевност. Сиже се на филму гради пре „помоћу стилских момената“ него „помоћу кретања фабуле“, док је монтажа пре свега „систем вођења кадрова“, што у целини представља парафразу Шкловског. Монтажа је смисаона делатност, јер „смисао сваког кадра је у знатном степену условљен његовом везом са суседним“ (Исто, 50). Та смисаона делатност захтева велики и сложен умни рад гледаоца на „повезивању кадрова и погађању смисаоних нијанси“, који Ејхенбаум назива „унутрашњим говором филмског гледаоца“ (Исто, 150). Неопходност филмског сценарија је већ значајна веза између филма и књижевности, а све већи развој филма „поставља стари проблем узајамног односа и диференцирања уметности“. У сваком случају, „пред лицем филма, књижевности предстоји да поново упозна своја средства“ (Исто, 152).
Роман Јакобсон своје схватање филма темељи на појмовима језика, поетске функције језика и комуникације. Говор подразумева „избор становитих језичких чести и њихово слагање у језичке јединице вишег ступња сложености“, при чему говорник „изабире ријечи те их слаже у реченице сходно синтактичком суставу језика којим се служи: реченице се са своје стране слажу у исказе“ (Jakobson 1988, 56). Језички знак укључује два начина организације: 1) комбинацију (слагање), где је сваки знак сачињен од саставних знакова и/или се појављује само у комбинацији с другим знаковима, што значи да свака језичка јединица истовремено служи као контекст једноставнијим јединицама или сама свој контекст налази у некој сложенијој јединици, и 2) селекцију (изабирање), где избор међу алтернативама подразумева могућност замене једне другом, која јој је с једне стране једнаковредна а с друге различита (в. Исто, 58). Селекција се при томе „врши на бази еквивалентности, сличности и несличности, синонимности и антонимности, док је комбинација, која се односи на устројство секвенце, заснована на близини“. Особеност поетске функције је, тако гледано, у томе што она „пројектује принцип еквивалентности из осе селекције на осу комбинације. Еквивалентност се уздиже до конститутивног начела секвенце“ (Јакобсон 1966, 296). Селекција на тај начин припада порадигматској оси и њен поетски извод је метафора, док комбинација припада синтагматској оси и њен поетски извод је метонимија (в. Јакобсон 1998, 131). За Јакобсона филм обједињује „истовременост“ са линеарношћу, и он је у основи дубоко метонимијска уметност, „тј. обилно и на разнолик начин употребљава игру суседствима [близина, на којој је заснована комбинација]“ (Исто, 129). После Грифита, филм је „својом високо развијеном способношћу за измјене кутова, за перспективу и подешавање мотришта прекинуо са казалишном традицијом те установио дотад невиђену љествицу синегдотичких крупних планова и метонимичких монтажа“, док је, например, Чаплин у својим филмовима те поступке поново потиснуо „метафоричким типом монтаже, и то са својим претапањима – филмским поредбама“ (Jakobson 1988, 73).
У свом раном тексту под називом „Крај филма?“ (1933), Роман Јакобсон констатује како са филмом присуствујемо „стварању нове уметности, која „установљава сопствене норме и законе“ и која је већ постала „моћно средство пропаганде и васпитања, свакодневна друштвена појава визуелног типа“ (Якобсон 1984, 25). Иако је, како тврди велики совјетски редитељ Л. Куљешов (Кулешов), „кинематографска сировина сама реалност“, свака уметност „има посла са знацима“, па је и у случају филма потребно утврдити знаковну природу основних елемената, односно јединица филма. Ту противречност филма Јакобсон разрешава тако што што уводи појам предмета који може бити употребљен у својству знака, и „управо таква знаковна или визуелна реалност, претворена у знак, и образује специфичну материју филмске уметности“ (Исто, 26). Може се рећи, дакле, да Јакобсон разликује конематографску сировину, која одговара визуелној и звучној реалности, и материјал филмске уметности, који се тиче знакова, односно предмета претворених у знакове. Са појавом звучног филма „акустичка и оптичка реалност могу да се сливају у једну целину или да се, напротив, супротставаљају“, што „уваћава број могућих филмских синегдоха“ и повећава „количину метода прелаза од једног монтажног одсечка ка другом“, што све заједно доприноси богатству филмског језика. Међунатписи су у немом филму били важно монтажно средство, чиме је филм „чувао елементе чисто књижевне композиције“, док је са преласком на звучни филм, у одсуству међунатписа, дошло време „чисто кинематографског сједињавања монтажних планова“ (Исто, 29). Што се тиче односа филма са другим уметностима, за Јакобсона, заправо, „језик филма се формирао као способност кинематографске кодификације језика других уметности. Он је је био својеврсна слика и у извесном смислу јединствени метајезик тих језика“ (Соколов 2010, 410).
Јеремеј Исајевич Јофе, који је деловао у контексту обележеном активностима културолога-мариста попут Олге Фрејденберг, „школе“ М. Бахтина и друге генерације формалиста (В. Проп, Г. Гуковски, Л. Гинзбург), дао је значајне прилоге историји културе и уметности, као и идеји синтезе уметности у којој филм има изузетно место. Социолог уметности, културолог, заговорник синтетичког изучавања уметности, Јофе заступа идеју о јединству базе и надградње, односно материјалног и духовног плана културе, дајући велики значај појмовима јединства и система, а концептима „уметности као украса живота“ (феудална аристократија) и „уметности као спознаје живота“ (трговачка буржаозија), претпоставља концепт „уметности као изградње живота“, карактеристичан за позицију индустријског пролетаријата. Све културе подразумевају подчињавање технологије друштвеним потребама, а о језику неке уметности можемо говорити као о језику форме, односно језику нашег руковања одређеном формом, дакла, као језику праксе. Стил, као материјални резултат стваралачког процеса, Јофе сматра основом за говор о јединству уметности, где постоји већа разлика између производа који припадају истим уметностима али различитом стилу, него између производа који припадају истом стилу, а различитим уметностима. Јединство уметности је историјска неопходност, која се у потпуности може реализовати једино у филму, као аутентичном облику пролетерске уметности, односно развоја уметности обележеном друштвеном превлашћу индустријског пролетаријата. Аутор издваја три разлога због којих у филму види изузетну уметност свог времена: 1) способност преношења динамике стварности, недоступну другим уметностима, 2) веза са техником и производњом, која потврђује пролетерски карактер ове уметности, 3) способност обраћања масовној публици (в. Иоффе 2006, 26). При томе Јофе, за разлику од неких других теоретичара филма, увођење звука и боје сматра великом вредношћу филма, која је уопште и омогућила његов синтетички карактер. Филм, користећи се принципом монтаже, остварује специфичан дијалектичко-материјалистички облик мишљења, као основни облик мишљења „социјалистичког човека и човечанства“. За Јофеа, иначе, уметност је облик мишљења, односно конкретна форма друштвеног мишљења: „Уметност је пре свега уметност мишљења. Уметност је мишљење, фиксирано различитим материјалним средствима“, а теорија уметности је пре свега „део опште теорије мишљења“, при чему мислити значи „откривати и установљавати везе и односе у објективној стварности“ (Исто, 279). Историја мишљења је „историја пораста човекове моћи и власти над природом и над светом“ (Исто, 279), док је вредност филма у том контексту његова способност да обједињава „визуелне, вербалне и музикалне форме мишљења“. Уметност ствара слике и системе слика, односно сижее, који представљају „уметниковим (класним) мишљењем осмишљену стварност, одсечак стварности укључен у систем мишљења и подчињен одређеним принципима мишљења“, где „никаква стварност сама по себи, без мишљења, не постаје сиже, нити је икакво мишљење могуће само по себи, без стварности“. Сиже зато „показује борбу, пораз и победу идеја, норми и принципа у стварном свету“ (Исто, 318). Материјал, други битан формалистички појам, за Јофеа је „физичка материја, предмет, који служи за фиксацију сижеа“, док је форма „функција сижеа у одређеном материјалу“ (Исто, 374). Свака уметност, тако, фиксира само једну страну света, један моменат стварности и мишљења, и отуд потреба и нужност синтетичке уметности. Филм је од почетка у себи садржао могућност синтезе, која се остварила тек увођењем звука и боје, а објективизам филмске слике је лако превладан монтажом, схваћеном као оруђе дијалектичког мишљења (в. Исто, 418). Филм је постао полифонична уметност, која не само што је обухватила човека у различитим облицима његовог испољавања, већ му је „пришла ближе“ него иједна уметност до тада. Сижејно обликовање, схваћено на изнети начин, у филму тако добија богатство и „ширину“ која до тада није могла бити виђена, богатство обликовања, самим тим и мишљења. Визуелност филма има предност у односу на књижевну реч, па чак је и неми филм, екранизујући књижевна дела, показао „како су визуелни кадрови способни да у потпуности замене књижевну причу, приповедање, опис“ (Исто, 472). Филм тако није толико оруђе показивања, колико оруђе спознаје: „Средство научног истраживања и масовна уметност, средство просвећивања и агитације, филм је пионир нове културе у стварању визуелних форми намењених науци и масама. Од свих уметности за пролетаријат је најважнија – филм [В. И. Лењин]“ (Исто, 95).
ЛИТЕРАТУРА
Ејхенбаум, Б. 1972. Књижевност, Београд, Нолит.
Жирмунски, В. 1970. Задаци поетике, Поетика руског формализма (прир. А. Петров), Београд, Просвета, 313-365.
Иоффе, И. 2006. Избранное:1920-30-е гг, Санкт-Петербург, Петрополис.
Јакобсон, Р. 1966. Лингвистика и поетика, Београд, Нолит.
Јакобсон, Р. 1970. Виктор Хлебњиков, Поетика руског формализма (прир. А. Петров), Београд, Просвета, 95-118.
Јакобсон, Р. 1978. Огледи из поетике, Београд, Просвета.
Јакобсон, Р, Поморска, К. 1998. Разговори, Београд, Народна књига.
Якобсон, Р. 1984. Конец кино?, Строение фильма (сост. К. Разлогов), Москва, Радуга, 25-32.
Медведев, П. 1976. Формални метод у науци о књижевности, Београд, Нолит.
Петковић, Н. 1975. Језик у књижевном делу, Београд, Нолит.
Петковић, Н. 1984. Од формализма ка семиотици, Београд-Приштина, БИГЗ-Јединство.
Петковић, Н. 1996. Елементи књижевне семиотике, Београд, Народна књига.
Петров, А. (прир.). 1970. Поетика руског формализма, Београд, Просвета.
Соколов, В. 2010. Киноведение как наука, Москва, Канон +.
Томашевски, Б. 1972. Теорија књижевности: поетика, Београд. СКЗ.
Топоров, В. 1983. Пространство и текст, Текст:семантика и структура (от. ред. Т. Цивьян),Москва, Наука, 227-284.
Топоров, В. 1995. Миф – Ритуал – Симбол: Исследования в области мифопоэтического, Москва, Прогресс-Культура.
Тињанов, Ј. 1970. Књижевна чињеница, Поетика руског формализма (прир. А. Петров), Београд, Просвета, 267-286.
Тињанов, Ј. 1970а. О књижевној еволуцији, Поетика руског формализма (прир. А. Петров), Београд, Просвета, 287-300.
Тынянов, Ю. 1977. Поэтика. История литературы. Кино, Москва, Наука.
Шкловский, В. 1923. Литератураикинематограф, Берлин, Рус. универс. изд-во.
Шкловский, В. 1965. За сорок лет, Москва, Искусство.
Шкловски, В. 1987. За и против: белешке о Достојевском, Београд, Графос.
Шкловски, В. 1970. Уметност као поступак, Поетика руског формализма (прир. А. Петров), Београд, Просвета, 81-94.
Šklovski, V. 1969. Uskrsnuće riječi, Zagreb, Stvarnost.
[1] Начелно, за руске формалисте апстракција углавном подразумева „условно занемаривање целине објекта, ради неког одређеног, издвојеног и позитивно окарактерисаног момента. Проучавање тог издвојеног момента увек треба да се обавља на фону целине“ (Медведев 1976, 136).
Stella polare 