ulica je mračna još crnja od kiše sanjam prosjaka što po asfaltu povraća svjetlo to je put koji me vraća kući majka ustaje iz jastuka da pridrži moje tijelo i tješi me: ako si prazan u tebi dakle ima mjesta za sve
Na crnogorskom primorju
Dlačice brade se naoštrile ispred ulične lampe njenom je keru bila potrebna čvrsta ruka više ne piša po kući otkako je sviko tu kao san previše puta ispričan zasvjetlucaju joj na jeziku đeca i unučad onda mu pogladi sjajnu dlaku i kaže
ne bi ga dala nizašto a i on je naučio da trpi do besvijesti
Iskra
prepolovljena glava mjeseca zalazi za jorgan tvoje malo lice ko oblak mekani strahovi sve što nas čeka zagrlim
Majka
Talasi od mora i narandžina kora koža što se steže oko malog tijela tek sad sam cijela Talasi od mora i narandžina kora napušteni dom na kom se kori mlijeko tek sad sam neko Talasi od mora i narandžina kora blaga božanstvena ruševina tek sad me ima
Zajedno
Nekad tako želim da te svi odbace da se samo meni možeš vratiti. Nekad tako želim da presuši more tvojih snova a ja da ti budem jedina oaza u pustinji očaja. Nekad tako želim da te nema a ja da sam ništa pa da barem zajedno – ne postojimo.
Sadržano u tragovima
Htjeli smo da šetamo ali su ulice bile ledene moji đonovi skliski i čizme naslijeđene gromade neočišćenog pocrnjelog snijega rame za koje se držim dok gledam preko njega.
Gacko je mjesto radnje u snovima koje pamtim; tamo se sakrilo nešto što ne mogu da shvatim nešto što je postrani, što me gleda iz sjena što sam smatrala svojim dok ne bijah ni žena.
Kad sanjam izviruje iz mojih očiju iznutra Da mi se otkrije cijelo, pa ga zaboravim sutra Oblači poznata lica i nošene košulje I izgovara priče što sam čeznula da čujem
Pod ovim stablom kaže ti si zaspala dok sam svirao tople balade i objašnjavao ko sam nad ovom crnom zemljom što mi se s prstiju ljušti ti si posmatrala nijemo predio koji se ruši -
i znajući sve što jesam otkoračala si lako postao sam niko pretvoren u svakog sad da me opet nađeš lomiš se po ledu a ja sam samo trag na tvome desnom rebru.
Kada podignem kapke šta je istina ne znam neko u meni meni napušten, neko u meni prezren ali znam dok stojim u podsvijesti na pragu da nas dotuče ono što sadržano je u tragu.
У моју радњу мало муштерија улази. Обично наставници који траже комплете животиња за оглед на часовима биологије. Продајем жабе, инсекте, гуштерчиће. Ускоро ћу морати да затворим радњу, не могу да покријем трошкове. Ал` тако сам се навикла на ову собицу, пуну мрака и мириса формалина.
Једног дана ми је у радњу ушла жена. Малена, склупчана као грудва снега у пролеће. Није ме ни погледала. Вероватно и није пошла да купи нешто, него јој је позлило на улици. Клатила се и пала би да је нисам придржала за руку.
„Имате ли кртице?“, упита изненада незнанка. Очи су јој цаклиле као стара покидана паукова мрежа с паучићима у средини – зеницама.
„Баш кртице?“, упитах. Требало је одмах да јој кажем да кртице никада нисам продавала, нити сам их видела. Али она је желела да чује нешто друго. Сагоревала ме је погледом.
„Немам“, рекох. Она уздахну и изненада се окрете у страну.
„Станите“, повиках, „можда и имам кртице“.
Застаде. Погледа ме.
„Кртичја крв лечи“, шапну жена, „треба само три капи да се попије“.
Ухвати ме страх. Мука јој је улубљивала очне дупље.
„…или да бар мало заустави болест“, шапну, па јој глас утихну.
„Јесте ли ви болесни?“
„Мој син“.
Њене руке, истањене као суво грање, склизнуше са пулта. Хтела сам да је умирим, да јој нешто понудим, макар чашу воде. Узана рамена су јој се губила у тамносивом капуту.
„Хоћете ли воде?“ Узе чашу и испи је, а мрежа бора око очију јој затрепери. „Ништа, ништа“, промрмљах. Нисам знала шта да кажем. Она се окрете. Пође ка вратима.
„Даћу вам кртичју крв!“, севнух.
Повукла сам се у задњу собу. Нисам размишљала шта радим, нити ме је занимало како ћу је слагати. Нисам имала одакле да узмем ту крв, нисам држала кртице. Она је чекала испред. Залупила сам вратима за собом, да не види шта радим. Маленим ножем који сам извадила из фиоке, из кутије прибора за пецање, засекох свој зглоб. Из ране потече крв. Није ме болело, али ме је било страх да гледам како крв цури у епрувету. Сабрах се некако – на дну епрувете је већ било неколико капи. Изађох из задње собе и кренух ка њој.
„Ево вам“, рекох, „ово вам је крв из кртице“.
Она се загледа у моју руку низ коју су још клизиле капи крви. Није посегла за епруветом. На силу сам јој бочицу угурала у руку. Она извади новац из похабане ташне.
„Не. За шта…“, рекох.
Погледала ме је. Бацила је новчиће на пулт и замакла за врата. Хтедох да је испратим или да јој бар дам још мало воде пре него што изађе, ал` осетих да јој више нисам потребна, да јој нико више није неопходан.
Јесен је засипала град магловитим данима. Требало је већ да затварам радњу. Било је хладно, људи су промицали крај излога. По таквој хладноћи купаца није било.
Једног јутра врата се реско отворише. Она, мало жута, уђе у радњу. Затрча се ка мени. Хтедох да се сакријем у споредни ходник, ал` ме предупреди. Загрли ме. Заплака се. Садржах је да не падне, толико је била слабашна. Изненада подиже моју леву руку. Рана од реза је зацелила, али она откри место реза. Залепи своје усне на мој зглоб и сузама ми навлажи кожу и рукав плавог комбинезона.
„Он хода!“, исплака жена и длановима сакри несигуран осмех.
Хтела је да ми да новац. Носила је нешто у огромној торби. Осетила сам њену згрченост, круте мале прсте који не подрхтавају. Испратила сам је. Дуго је стајала на углу, ситна и насмејана у мразу. Потом је улица опустела. Било ми је пријатно у радњици. Тако ми се слатким чинио глупави стари мирис формалина.
Још истог дана, послеподне, за пултом у радњи стајао је човек. Висок, суздржан, уплашен.
„Имате ли кртичје крви?“, упита.
Погледом се закова у моје лице не трепнувши.
„Немам. Никад овде нисам продавала кртице.“
„Имате! Имате! Жена ми умире. Само три капи…“. Ухвати ме за леву руку, и извијајући га, подиже зглоб на силу: „Три капи, иначе ћу је изгубити…“
Крв ми је споро текла из реза. Човек је држао епрувету, а капи су се као мрави сливале ка дну. Онда је оставио новац на пулту.
Сутрадан ујутру је испред радње стајало много људи. У рукама су стискали бритве и епрувете.
„Крв од кртице! Кртичју крв!“, викали су, лупали су, крештали су.
Nova eksplozija je bila gromovita. Na trenutak mi se učinilo da gubim sluh i da mi puca tlo pod nogama. Nisam čula vlastiti krik, samo se smanjo pritisak u plućima. Plamen se vinuo u noćno nebo, a talasi vreline pokriše dunavsku obalu, sve do mog skrovišta na suprotnoj strani reke. Ode poslednji most, pomislila sam. Zbogom, Novi Beograde! Ili je samo toplana? Gotovo svakog dana se zapali, uruši ili prosto svene deo poznatog života. Tako i sad… Šta god da se dogodilo, mora da je veliko. I sigurno nije bez žrtava.
Nisam se usuđivala da izađem i osmotrim. Možda mi poharaju skrovište. Ili nabasam na ozverenog u mraku. Do sada sam srećno izbegavala susrete i nisam želela da zamišljam šta će me snaći ako stanem na put nekom od njih. To i nije bilo lako zamisliti. Ozvereni više nisu bili ljudi, ali nisu postali ni prave zveri, bez obzira na divlji, poživotinjeni lik. Pokretao ih je rušilački gnev, u našem svetu neviđen, nimalo nalik pokoravanju prirodi ili pozantim oblicima ljudskog razaranja.
Prvi slučajevi ozverenja opisani su kao obrnuta evolucija. Hod unazad ka svitanju sveta. Počelo bi bezazleno, nalik ranoj fazi staračke demencije. Ne možeš da se setiš datuma ili imena. Teško pronalaziš željenu reč. A onda, mnogo brže nego kod senilih, zaboravljanje postaje dramatično. Brišu se uspomene, nove i stare, bez razlike. Sa njima pod ruku odlaze opšteljudska znanja i veštine, kod starih jednako kao i kod mladih osoba. Ozvereni ne zna za levo i desno, gore i dole, napred i nazad. Ne razlikuje strane sveta, ne poznaje simbole, tako da više ne ume da čita, pa ni da govori. Muzika ga neprijatno uznemirava, ali je teško reći ima li taj beslovesni stvor neka složenija osećanja.
Lekari su ih lečili, naučnici proučavali – uzalud. Njihovi rezultati, ako je nekih rezultata bilo, brzo su nestajali u zaboravu zato što bi se i sami ozverenima pridružili.
Ozverenje je ličilo na zaraznu bolest. Širilo se kao požar, takoreći na naše oči, ali nije utvrđeno kako i da li se uopšte prenosi. Zašto se čovek preobrazi u zver? Razumemo tek kada nam reči zamene krici, rika i režanje.
Nekoliko zverskih, nedokučivih a opet jezivih glasova, dolazi iz blizine mog skorvišta. Guranje i bat bosih stopala. Uskoro će mi biti pred vratima. Do danas nijednom nisu ovoliko prišli. Manje ih je na mojoj strani reke.
Ulaz u skrovište je valjano poduprt. I, što je još bolje, ozvereni ne prepoznaju vrata niti se dosećaju kako se koriste. Ugasila sam svetlo, primirila se. Samo da prođu, za minut ili dva ih neće biti. Nestaće put pakla iz kog su izmileli.
’’Hej, ima li koga? ’’, čula sam iz tame.
Razgovetan i očajan poziv.
’’Ljudi, čujete li me?! ’’, dozivao je isti glas. ’’Ima li ljudi, heeej? ’’
Bio je zadihan kao da beži i prestravljen kao da mu je gladna horda za petama.
’’Hej! ’’, javio se još jednom, a onda ga nadglasaše tupi zvuci, komešanje i urlici bez značenja.
Posle nekoliko minuta – tišina. Muk od koga se ledi srž.
Možda je trebalo da otvorim skrovište i pustim ga? Ozvereni se ne bi dosetili. Samo bi im nestao pred njuškama. Ali, ne. Ne! Šta je tražio sam u tami? Budala. Nema smisla da rizikujem… Zbog koga? Pa ja ga i ne poznajem!
Čemu? Glupo bismo stradali i on i ja.
Možda on i nije stradao. Ne znam šta se dogodilo, ne zaista.
Neću da mislim na njega. Obrisaću ga iz sećanja.
Nemam pojma ni kako izgleda, kako je izgledao pre… ovoga. Nisam ga ni videla.
Zaspaću i sve zaboraviti. Ležaću sa zatvorenim očima.
Stiskam kapke. Ne ide.
Ne mogu da spavam.
Ne smem da zaspim.
Ako zaspim, pitam se da li ću sanjati… to pred vratima? Zaboraviću ružno, to što je bilo, tu negde. Ispred tog, kako se već zove, to kud se ulazi i izlazi… Kroz šta se prolazi. Prolazi se, zar ne? Nisam sigurna kako. Ne mogu svega da se setim ali… znala sam. Znam! Nešto gadno se događa. Ili se već dogodilo. Bojim se, ne mogu da dišem od straha. Osećam! Blizu je nešto, kod mene je nešto…
Prvi stigao je Vasa, Tri je mrčio nas časa. Odmah potom stiže Oleg, Mnogo neprijatan čovek. Posle njega dođe Akim, Taj tu povodom je svakim. Iza njega stiže Bora, Uzgred, prava noćna mora. Posle njega tu je Vadim, Njega posebno se gadim. Nakon njega stiže Stepa, Kad će jednom već da krepa? Poseti nas tad i Tima, Koji smučio se svima. Uvali se tu i Pavle, Taj u mozak kuca čavle. Taman zgodno – evo Vanje, Došao da vidi stanje. Načas svratio i Vita, Srećom, produži da skita. Nije prošlo pola sata, Kad na vrata zvoni Nata. S njome stigla je i Gala, Neopisiva budala. Potom upao je Stas, Težak davitelj i pas. Potom nejasno otkùda, A još manje jasno što – Pojavi se ona Ljuda (Glupa kao retko ko). Potom eno stiže Rudi – Pa kad zviznu šamar Ljudi! A kad dođe Ilija, Tu sam pukao i ja. Kraj.
*
Kroz najjaču moguću lupu, Ma kako da pribor je jak, Na karti da zriš Gvadalupu – Zadatak je nimalo lak.
Egzotično kaskadno ime Ukrašava dostojno nju, I ja sam se, opčinjen njime, Oduševljen, obreo tu.
Božanstvenih boja paleta I Kreolki predivna put Kod plejboja odmaklih leta Izàzvaše divljenja ćut.
Po svetu sam jezdio celom, U Podlipke stigoh na prag, I nebo sam dirao čelom, I ćuh me je ljubio blag.
Pa čak i, zavučen u rupu, Života kad dòticah dno, Božanstvenu snjah Gvadalupu, Al’ mišljah da reka je to.
I najzad – što uvek sam hteo – Dočèpah se njenoga tla I sebe, kô Rusije deo, U nju sam ugradio ja.
I možda će nekome glupo Izgledati sledeći čin: Obznanjujem ja, Gvadalupo, Da tvoj sam ubuduće sin.
Pa primi me ti, Gvadalupa, Od Rusije mile na dar, Ne odbij bećara što stupa U doba kad čovek je star.
*
Vani veje, vetri plaču, Zavejan je perivoj, Tri u mom zamrzivaču Flaše pokrio je znoj.
Nevreme me zatrpalo, Mrazno jutro, februar, Da l’ da trgnem votke malo, Tek da raspali mi žar.
Kako da te, reci, draga, Ne šiknem na sabajle, Da pijanstva mila vlaga Preplavi mi biće sve.
Nek poteče u veselju Napitak što gali njuh, Ljubavnu rasplamsa želju, Obujmi vedrinom duh.
Radi telesnoga zdravlja, Da bi duši dao kras, Od krompira on se spravlja Uz pokòji žita klas.
Votko, trojka-ptica ti si, Leti moj za tobom zor, Da od jutra pijan nisi – Kakav moraš biti stvor?
I elita i pučanstvo, Takoreći zemlja sva, Štuju tvoje veličanstvo, Vladarko nad srcima.
*
Šta mi znamo o haj-teku? Ma, računaj, ništa baš, Dani nam bez njega teku, Prost je ovaj narod naš.
Zlo se piše našoj deci – Um od njega im je trom: Bez haj-teka naši preci Čvrsto gradili su dom.
Množili se, hleb su pekli, S puškom išli su u lov, Bez haj-teka šume sekli, Cure vodili u rov.
Potukli su atamáne[ Ataman (rus.) – kozački vojni starešina. (Nap. prev.)], Smrtan zadali im tuk, Rasterali sluge strane, Koje bunile su puk.
E a Asteci i Maje Behu kao naša mlâd – Dobro znahu haj-tek šta je, Ali gde su oni sad?
*
1. Ne bejah ja sa Kristiforom, Al’ zamišljam ga gde Daljinu seče moćnim zorom Dok španske vodi brodove.
Odlučio je on da krene Na put što tad ne beše znan, Preseče vale što se pene I ostvari na delu plan.
Odjednom kopno on je sreo, Kroz durbin pogledavši jak, A čega ono beše deo – Školarac danas znade svak.
Al’ on onomad nije znao, I stog u taj je važni dan Pred njime ponosito stao Kontìnent prekrasan i stran.
I oseti on radost živu, I veliku sa njome slast, Jer kopno nudi perspektivu Za novac, titule i čast.
A draži jako i taštìnu, Jer besmrtnost se smeši tu, Đenovljanskome tome sinu Što žilu ima jevrejsku.
Ta kome padalo na um bi Da odbije ovakav dar, Al’ nismo ovde svi Kolumbi – U tom i jeste cela stvar.
2. On misao naprégnu svoju: „I šta da nađem Novi svet, Kô Šliman štono nađe Troju – Za koga to je blagodet?
Pod mračnom zastavom konkìste A ona pohlepe je steg, Doploviće da blago sliste Pustòlovi iz društva sveg.
Istrebiv sasvim Indijance, Da utaže za zlatom glad, Dovúći tu će Afrikance, Od žića praviće im had.
U ropsko baciće ih stanje Pustòlovi i slepci ti. Pa što u takvo hrlim sranje Na svojoj Santa Mariji?
Od toga posla boli glava Jer mnogo prljav je i tmor. Pa treba li mi takva slava?“ – Zapitao se Kristifor.
3. Al’ zdravog uma čuo glas je: „Predviđanju uprkos zlu, Civilizacije će klasje Isklijati na ovom tlu.
Budućnost nije tako sura“ – Razmišljao je Kristifor – „Jer ovde će literatura Satvoriti nečuven tvor.
I biće svak u njoj gromada I svoje zemlje divan kras – Kortàsar, Borhes pa Amádo, Giljên, Mistrâl, Valjèho, Pas...
Pa tu su Pele, Maradona, Pa Ronaldinjo i Kakâ – Ko znȁ za njih u leta ona – U doba srednjovekovlja?
4. Navèli smo: literatura, I fudbal, jasno – to je to, Al’ tu je još i diktatura – Šta s njome ćemo gospodo?
I Papa Dok, Tontôn-makùte, I Stresner tu u isti mah – Na dobro nè mogu da slute, Što otkad znam za sebe mnjah.
Pinočea, Truhilja netom – Zar čovek prevideti sme? Pa šta da radim s Novim svetom? Da otkrivam ga ili ne?
I šta će najzad španska kruna Zaključiti da bejah ja – Da l’ orao il’ neka žuna Il’ obična budalina?“
5. … Dok peščan sprud Dominikáne Pomaljao se tad pred njim Pojaviše se pelikani, Iščileo je maglen dim.
Da dene se od mučnih stvari, Kolumbo nije znao kud. Preplanuli su pak mornari Razmišljali: „Da nije lud?“
Ne uspevši u Novom svetu Razrešiti dilema sto – Da baci, reši on, monetu: „Nek okrene se orao!“
*
TAČNA ADRESA
Stanujemo blizu vas, Naći nas je – posla čas. Prvo udesno se krene, Potom ulevo se skrene, A kad skrenete za kut, Videćete jedan put. Pokraj njega stoji zgrada. E, to nije naša zgrada. Dalje sve je vrlo klot. Pored nje je jedan plot. U tom plotu rupa zja, Napravih je juče ja. Kada krenete kroz nju, Pripazite dobro sebe Pošto ekseri su tu – Da vas koji ne ogrebe. Kad teškoća prođe ova, Pasti ćete na dno rova. Nemojte da to vas plaši, Svi tu gosti padnu naši. To je, znate, prosto tako, Ali izlazi se lako. Tad na zemlju treba leći I savladati puzèći Trasu sto metèri dugu I tramvaja gradskog prugu. Videćete vrtić s lica Pred njim stoji govornica. I na broju nula tri Reći će vam gde smo mi. Ta mi smo sasvim blizu vas, Naći nas je – posla čas.
ПОЕЗИЈА ИГОРА ИРТЕЊЕВА
Прве књиге Игора Иртењева појављују се пред крај перестројке – 1989, а његове прве песничке публикације средином осамдесетих година у периодици поклапају се с почетком промена у руској књижевности које је покренуо нови политички курс „гласности, перестројке, убрзања“. Међу њима је најважнија публикација песме „О Петру“ у најугледнијем совјетском књижевном часопису „Нови мир“ (III, 1985). Рецепција његовог стваралаштва код нас није много каснила јер је већ на основу првих објављених дела позван да учествује у књижевном програму на „Данима перестројке“ у Студентском културном центру у Београду (14–22. јануар 1989).
Игор Иртењев је рођен 1947. године у Москви у породици интелектуалаца (оба родитеља су му историчари). По образовању је инжењер, радио је на телевизији у техничкој служби. Почео је да пише касно, после тридесете године. Псеудоним Иртењев, који асоцира на руску класичну књижевност (тако се презива главни јунак Толстојеве трилогије о одрастању), заправо је презиме његове друге жене Соње. Средином осамдесетих година прошлог века био је председник чувеног неформалног књижевног клуба „Поезија“, који је окупљао широки круг млађих аутора, такозвани „нови талас“ руске поезије. Клуб „Поезија“ је омогућио јавне наступе ауторима који тада нису објављивани, што је ујединило припаднике разних књижевних група („сав московски андерграунд“, по Јурију Арабову), и преко својих акција унео новине у начин презентовања поезије и савремене уметности. Захваљујући томе, клуб је оставио неизбрисив траг у културном животу свог времена. Друштвене околности су се неочекивано промениле, и ови аутори су почели да објављују своја дела и постали су познати. Имали су различиту судбину, а неки од њих су се потврдили и на другим пољима (на пример, Јуриј Арабов је сценариста филмова Александра Сокурова). Сам Иртењев је припадао књижевној групи ирониста, представника такозване ироничне поезије (Нина Искренко, Александар Јерјоменко, Јуриј Арабов, Јевгениј Бунимович, Владимир Друк, Виктор Коркија). Као и неке друге тадашње песничке школе (метаметафористи, на пример), они настоје да обнове песнички језик. Покушавају то да остваре помоћу карактеристичног грађанског ангажмана и ироније, која је дефинисана као „реализам незнања“ (Јуриј Арабов), односно неповерење према проповедничком приступу и претеривању у лирском изразу. Од деведесетих година Иртењев сарађује с низом медија (новине, телевизија, радио, интернет), песнички коментаришући дневно-политичке догађаје, због чега постаје широко познат. Посебно се истиче његово учешће у популарним телевизијским емисијама сатиричара Виктора Шендеровича, где је креирао лик „песника без длаке на језику“ (поэт-правдоруб). До данас му је изашло двадесетак књига поезије, међу којима је и неколико збирки са изабраним песмама, а писао је и за децу.
Познати новинар Максим Соколов (који је и стручњак за руску књижевност XVIII века и фолклор) приметио је да су руска рок поезија, песме Јосифа Бродског и текстови ироничних песника са Иртењевим на челу последња савремена поетска дела која се цитирају у свакодневној употреби, која су ушла у руски језик. По њему, то је одлика класичне књижевности, потврда да се та дела тичу свакога. Соколов сматра да су она у том погледу не само последња по реду, већ последња уопште, односно, да каснија руска поезија не поседује тај квалитет, да је она суштински другачија. Због тога ова дела заслужују посебну пажњу. Иртењева су као класика препознале и критика и публика, а и он сам се често у песмама шали на тај рачун (он се, уосталом, шали на рачун свега). Иако се на први поглед чини да је комични елемент у њој доминантан, његова поезија је заправо врло озбиљна. Комично је само форма за представљање садржаја, по правилу озбиљног. Он се бави читавим комплексом тема из руске књижевности и културе. И мада их готово редовно третира у комичном кључу, не одриче се лирике, напротив, његова поезија је у великој мери лирска. После разбијања свих стереотипа средствима ироније оно што остаје на крају јесте лирика.
Поезија ироничних песника, још једне „изгубљене генерације“, настала је на трагу наслеђа руског модернизма с почетка XX века, и надовезује се на стваралаштво првих незваничних песничких група после Другог светског рата. Поред тога, иронисти имају корене и у традицији шаљиве поезије и у не нарочито развијеној традицији руске поезије парадокса и апсурда (Козма Прутков, Саша Чорни, Петар Потјомкин, Хармс и Олејников). Због цитатног поступка, једног од основних у њиховој поетици, али не и једино због тога, иронисте можемо довести у везу и са руским концептуализмом и постмодернизмом.
Али Иртењевљева поезија је шира од програма ироничне школе. Формална припадност ироничном правцу је Иртењеву, поред популарности, донела и отежану рецепцију, показала се и као препрека за правилно тумачење. Петар Вајл га третира као хумористичног песника, а хумор је по њему шира категорија од ироније (хумор је представљање озбиљног као смешног, а иронија смешног као озбиљног). Истицање хумористичког слоја у Иртењевљевом делу говори, међутим, о непотпуном разумевању његове комплексности. Иртењев је сувише сложен аутор да би могао бити смештен у жанровски оквир, ма како широк тај оквир био.
Песник – лирски јунак – код Иртењева је обичан човек, чија судбина није другачија од судбине људи који га окружују. Он је део целине, и дели добро и зло са осталим припадницима друштва. Такву поставку могли смо срести раније – код песника лианозовске групе и, пре свега, у поезији њиховог оснивача Јевгенија Кропивницког. Код Иртењева је, међутим, она много разуђенија него код његових претходника. Иртењев се бави већим бројем тема него они и његов лирски јунак је принуђен да за сваку од њих проналази одговор и да нам понуди некакав закључак. Тај закључак готово никад није експлицитан, и његово право значење можемо сазнати једино уколико га тумачимо у склопу специфичног Иртењевљевог уметничког кода, где ништа није једноставно као што се чини. И сам језик којим се Иртењев служи заводи нас својом привидном једноставношћу и лакоћом. То је оригинална мешавина разговорног језика, клишеа, жаргонизама и високог песничког стила. У ствари, реч је о изразито слојевитом уметничком инструменту, у којем ниједан елемент није случајан, већ сваки има своју добро осмишљену намену и постиже свој циљ искључиво у интеракцији са осталим елементима. Култура и културолошка рефлексија много су присутнији у Иртењевљевој поезији него у поезији песника на које се она надовезује. Oне су део ауторове свакодневице, и он им посвећује велику пажњу и редовно преиспитује разне културне обрасце. Иртењевљеве песме обилују цитатима из класичних, популарних и чувених дела. Али оно што цитира, у складу с промењеним околностима и својим личним искуством, аутор уједно и реинтерпретира. С тим у вези, критичар Артјом Скворцов констатује да Иртењев превладава постмодернизам постмодернистичким средствима. Занимљиво је да су Иртењевљеве песме с временом и саме постале предмет цитирања.
Ауторов друштвени ангажман огледа се у позиционирању флуидног лирског субјекта као једнаког са свима и, у условима касног совјетског друштва, оспоравању клишеа и стереотипа. То је и традиционално становиште руске класичне књижевности, солидарност с „малим човеком“. У социјалистичком друштву проблематизовање постојећих форми представљало је опозицију систему и носило је идеалистички карактер. Иртењев је пак наставио по старом и када се систем променио, у новим околностима он исмева нове датости и нове догме. Но, као и раније, његов протест није политички, већ егзистенцијалистички.
Поред других, већ поменутих обележја Иртењевљеве поезије, треба навести и честу употребу апсурда, која није уобичајена у савременој руској поезији. Ефекат апсурда постиже се низањем фантастичних слика и ситуација, претеривањем у свему или спајањем неспојивог. На пример, према „синтетичкој биографији“ Петра Чајковског („О Петру“), Чајковском је позирао Шагал, а с Мусоргским је овај написао „дело или два“ – „у дуету“. Када читамо такве или сличне редове, неминовно нам падају на памет пионири овог поступка – песници обериути – Хармс, Веденски, Заболоцки…
Иако се у песмама често пита да ли ће његово дело опстати (и даје при томе различите одговоре), јасно је да Иртењев има свест о вредности свог дела и о његовој непролазности. Његова поезија се може доживети као коментар на совјетску и руску стварност, али она поседује универзално значење и могућност да с лакоћом и непосредно саобраћа са сваким читаоцем надилазећи културне, језичке и временске баријере.
Зорислав Паунковић и Душко Паунковић
НАПОМЕНЕ УЗ ПРЕВОД
Игор Иртењев пише искључиво везане стихове. Неке његове песме су изострофичне, неке астрофичне, док су хетерострофичне прилично ретке. Најчешћи облик строфе код Иртењева је катрен, мада има и квинти, секстина, оњегинских строфа итд. Најчешћи метар је, као и код већине руских песника, јамб, али многе песме су у трохеју, амфибраху, има их и у анапесту, а једна је у дактилу. Рима је готово увек права – „за уши“, не обавезно и „за очи“. Најчешће је укрштена – мушко-женска, али има и обгрљене, парне, као и других видова дистрибуције. У неким песмама рима је искључиво мушка, у неким искључиво женска. Оне прве су бројније. Дактилска рима је прилично ретка. Цезура је покретна. Иртењевљеве песме су углавном изосилабичне и монометричне; али има и полиритмичних. Изнимно, у песми Возач и трамвај налази се уметак у слободном стиху. Бели стихови су ретки, и они су готово увек у јамбу. Изузетак је песма „Тек што седох…“, која може бити схваћена као песма у слободном стиху, али заправо је посреди чисти трохеј.
Избор представљен у овој књизи укључује преводе песама у јамбу, трохеју, амфибраху и анапесту. У мери у којој то допуштају разлике између руског и српског језика, у преводу су очуване формалне одлике оригинала. Спондеј је нешто чешћи у преводу него у изворнику. Фразирање је у српском језику силазно, док је у руском узлазно-силазно. Цезура се, иако покретна, углавном налази на различитим местима у преводу и оригиналу. Због ограниченог броја јампских клаузула у српском језику последњи слог дактилске клаузуле се у овом преводу, без обзира на то да ли је затворен или отворен и да ли је под дужином или није, третира као завршетак у ком се остварује иктус и, као такав, користи се за римовање с фонетски подударном јампском клаузулом. У песми „Нису свим на броју козе…“ у преводу је трохејска рима укрштена са дактилском клаузулом која не твори риму већ асонанцу, док су у оригиналу укрштене трохејска и јампска рима. Претпоследњи и последњи слог хипердактилске клаузуле се у појединим случајевима користе за римовање са трохејском клаузулом. Ознака за дугосилазни акценат, која у српском језику служи и као ознака за ненаглашену дужину и као генитивни знак, у овом преводу, када се налази над вокалом у последњем слогу речи, игра улогу акцента.
О смислу писања без тежишта: критика симулације у савременој поезији
У последњим деценијама све чешће се сусрећемо са поетским текстовима који, иако често хваљени, већ на први поглед делују као да су лишени унутрашњег тежишта. Та поезија, мада наизглед амбициозна, формално разиграна и наоружана интертекстуалним сигналима, често не поседује основну снагу која чини поетско искуство суштинским: присуство истинитог, било у језику, било у слици, било у неком кроз стих пренетом унутрашњем нужном набоју.
Није проблем у херметичности. Велики број аутентичних песама није одмах „разумљив“, па чак ни при поновљеном читању не нуди јасно значење. Али оно што их чини живим јесте да у себи носе неки осећај истине, било на плану звучања, било у тембру слике, било у ритму ћутања између речи. Таква поезија не објашњава себе, али задржава пажњу – не интелектуалном досетком, него извесним набојем који се осећа као стварност самог језика.
Сa друге стране, концептуалне конструкције без упоришта, какве често пролазе као “иновативна поезија”, неретко делују као симулакрум поетског. Ту се техника, формално умеће, интертекст и “вишеслојност” употребљавају као фасада за одсуство унутрашњег гласа. Не постоји ризик, нити се ишта полаже на карту истинитости – а читаоцима се оставља да, уколико ништа не осете, посумњају у сопствену дубину, не у дубину самог текста.
У таквом односу, писање постаје чин самопотврде унутар затворених кругова, а не чин обраћања, сведочења или проживљеног трагања. У томе лежи и једна од кључних замки савремене књижевне сцене: под плаштом “сложености”, често се крије празнина без еха, замена суштине формом, испразност обмотана терминологијом, одсуство поетске нужности камуфлирано концептом.
То није поезија која ризикује, која ствара нови простор у језику или осећању — већ писање које производи утисак да нешто значајно стоји иза њега, иако се то „нешто“ никада не деси. Нема слике која се памти, нема стиха који ти се враћа, нема ниједне реченице која ослушкује тишину из које потиче. Та поезија оставља утисак да је ту да потврди културни положај песника, а не да отвори иједну пукотину у језику, стварности, времену.
Она у већој мери припада грантовима, округлим столовима и панелима, неголи самосвести и сумњи коју свака истинска поезија подразумева.
Јер, иако не морамо увек знати шта нека песма „значи“, морамо осетити да је написана из неког центра, па био он и дубоко скривен. Без тог центра, без осећаја присуства унутар самог текста, остаје само техника – колико год слојевита – која без дубљег жара не може истински да понесе, нити да остави траг.
Таква поезија није херметична, него je празна, и као таква не води ни читаоца ни језик нигде – осим у још један круг бескрајних тумачења о ономе чега у њој нема.
Iz zbirke: Džejn Kenjon, Nek dođe veče, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2025. (https://polja.rs/proizvod/nek-dodje-vece/) Izabrala i prevela: Danijela Jovanović
U prolazu
Napuštamo Maui – orhideje na našim tanjirima, kitove koje smo gledali s balkona, mai tai koktele ukrašene voćem – penjemo se na deset hiljada metara sa penzionisanim učiteljicama, udovcima i mladencima. Muškarac i žena pored mene, mladi, krupni, bronzani i uspešni, dugo gledaju u lice jedno drugom bez straha ili stida. Nervozna, zahvalna zbog ruma, svog poslednjeg ostrvskog gutljaja, i cirkulacije krvi, počinjem da čitam Gogoljevu priču o slikaru čija ljubav prema luksuzu uništava njegovu umetnost. Ljudi spuštaju zavesice na prozorima, ostavljaju sunce napolju, i film Trag počinje. Nastavljam da čitam u svom bleštavom stubu svetlosti poput seoske učiteljice, dok iz mraka s moje desne strane dopire zvuk poljubaca. Slagala bih ako bih rekla da nisam krišom bacila koji pogled ka njima. Tokom sporog spuštanja u San Francisku shvatam da sam sve pogrešno razumela: „Ne brini, u redu? Nije se još uvek vratio.“ Prestala sam da pravim pretpostavke o njihovim zanimanjima i o tome koliko zarađuju zajedno. Ponovo su zaćutali. Dotakli smo pistu i poskočili tri puta. Kljun aviona se najzad spustio; Osetila sam kočnice. Žalost mojih suseda je bila stvarna dok su se rastajali kod kapije. On je imao vezani let za Tuson i otrčao je.
Septembarska baštenska zabava
Sedimo s prijateljima za okruglim staklenim stolom. Razgovor je uman;
svi su mu dorasli. Pčele dolaze na spiralno uvijenu koru kruške na tvom tanjiru. Iz mog krila ili s tvoje ruke dopire miris naše jutarnje intimnosti. Kroz vino prolazi zrak jesenjeg sunca.
Komadić istorije
Slatki dah nečijeg veša kulja kroz ventilacioni otvor. Tresak komarnika na vratima. „Nosiš li?“ – ženski glas – „Hoćeš, nosićeš!“ Čujem točkiće kolica za nošenje kako se kreću po trotoaru. Automobilska vrata se meko zavaraju, radilica počinje da se okreće i motor hvata zamah. Dečak na biciklu raznosi novine. Čujem Njujork Tajms kako u svojim plavim plastičnim koricama udara o pod drvenih verandi. U sledećoj ulici đubretarski kamion riče. Žena džogira, gura dečja kolica ispred sebe, ruke su joj ispravljene kao osovine, dečja svetla glavica divlje poskakuje na svojoj tanušnoj peteljci.
Putovanje: posle smrti
Vozili smo se pored farmi, brda terasastih zbog ovaca. Gačak je izleteo iz strništa: njegova senka mi je u jednom trenutku bila na krilu a zatim nestala. Auto je bio topao. Pospani, prošli smo krzo Devonšir: sunce i pljuskovi... Polja, smaragdna u januaru, sijala su se kroz bezlisne ograde, i videla sam čoveka kako čvrsto drži svoju platenu kapu i štap u jednoj ruci, dok savršeno učtivo šalje svog psa ispred sebe da pređe preko stepenika, naklonivši se kao glavni konobar. Našli smo sobu u hladnom hotelu pored mora.
Upravnik je ostavio mrzovoljnu devojku - nije imala više od osamnaest – i papigu da vode posao dok se on sunča u Portugaliji. Gledali smo je kako skida ključ sa zida i baca ga prema nama. Zašto su, pitala sam se, ulazna vrata širom otvorena u januaru, s oštrim morskim vetrom koji podiže vunene suknje lokalnih žena koje su prolazile sa korpama za pijacu prebačenim preko ruku, tela nagnutih napred zbog hladnoće i strmine kaldrmisanog brda? Dve vaze od oslikanog porcelana stajale su s obe strane vrata. Čovek bi mogao da stane u jednu i da još ostane mesta za pepeo... mada bi to morao biti čudan čovek, poput pesnika Dona, koji je navukao na sebe pokrov i pozvao nekog da nacrta prizor njegove samrtničke postelje; ili kao Turgenjev, koji je video kosti i lobanje umesto stanovnika Londona kako hodaju ulicama... O, kada ću ponovo biti gospodar sopstvenih misli?
Mesec je dan Dan pa godina Voz u neizvesno Na rad u tuđinu Te noći kada je goreo mesec Od žudnje U šumi smo hranili lisice Starim kostima naših predaka Među lišćem oči su im sjaktile Komadi lomljenih kostiju u zubima Lisice se ne miluju rekao si One žive u basnama a nekad u šumama i pomalo u gradu Lisice sa dugim žbunastim mekim repovima Promiču ispred nas I traže nam vode Jer izvora nema Ako ga je ikad i bilo Dadosmo im snega Topio se na dlanovima Htela sam da ugasim mesec hladnim dlanovima Ali on se izmakao Plamteo je i dalje sa neba Ali ipak nije pretvorio noć u dan Noć je bila beskrajna moćna i glatka Sa puno lisičjih očiju oko nas I gorućim mesecom iznad nas Nisam htela da ga gledam Da ne oslepim od želje za njim Zato gledah u tvoje lisičje oči Koje su lagano treptale Jedući me polako i bez sažaljenja
GENEALOGIJA
Vriti u vrelu i vrištati vrištati Poštovati običaje obavezno sjajno Sramota vreba iz zasede stalno stahobalno Žnjeti žito žustro i želeti želeti Već dolaze po nas noćni čuvari čuvarni Vrednoća spasava davljenjem snova iz potaje Dubiti u dupljama i disati disati U bunaru grebati dok nokti ne puknu Dno treba naći a ne pritvoran odraz dana Zobati zlobu zlatasto zelenu Sa puno ljubičastog belog luka variti Mlin melje i smilje i neven da svetlosti da Mi smo Bili smo I lanac i točak Početak je pre Jevanđelja pre Luke i Jovana Setiti se toga setiti Pre kraja pre krajnosti
HLEBOVI
Toliko je hlebova na drvenim policama Jednih pored drugih gusto poređanjih Od raznih žitarica od raznih kvasaca Od raznih ruku koje su testa mesile Toliko je predaka u crnim sveskama Sa svojim pričama sa svojim delima Kroz mene hoće da progovore Za dozvolu ne pitaju Toliko je prelazaka preko puteva Preko jaraka preko reka preko granica Toliko ponavljanja u životima Kako i kuda dalje krenuti Kako iz kruga mađijskog iskočiti Zastajem u po koraka na vratima Zastajem u po reči na usnama Nit’ ulazim nit’ izlazim Nit’ kletvu nit’ molitvu izgovaram Samo čekam da osvane Da ja lice u prelomljen vruć hleb zagnjurim
MORE ULAZI
Imala sam kuću sa velikim stepenicama Koje su se pravo iz sobe Spuštale u more Sunce je obasjavalo sobu Kroz širom otvorene prozore Igralo se odsjajima mora Po lepršavim zavesama
More nam u kuću ulazi Polako nadolazi stepenicama Kojima mi obično silazimo ka njemu More nam ulazi u kuću U kojoj čuvamo Ostatke sigurnosti okovane snom Šta će biti kada more uđe I nespremne nas zateče Sa odećom po podu razbacanom
ОНО СТРАШНО ШТО ВИДИМО У ОГЛЕДАЛУ КАДА ГЛЕДАМО У СЕБЕ – ТО ЈЕ ДУПЛО ДНО
Горан Стефановски (Битољ, Македонија, 27 април 1952 – Кентербери, Велика Британија, 27 новембар 2018) био је један од најзначајнијих македонских драмских писаца. Као добар познавалац и темељан посматрач балканског менталитета и његових противречности, са реченицом прочишћеном од сваке излишности, у својим драмама успео је да прикаже сложену слојевитост стварности ових простора: некада апсурдно комичну, некада трагичну, али увек пуну страсти, бола и наде. Као дете Наде, глумице, и Мирка, позоришног редитеља, животни пут Стефановског био је предодређен његовим рођењем. Одрастао је у Битољском позоришту као сведок проба, дијалога, сценских костима, иза кулиса где се рађа претстава пре него што изађе на сцену. Тинејџерско одушевљење Битлсима и Ролинг Стоунсима одвело је Горана на студије енглеског језика на Универзитету у Скопљу, да би своју трећу годину студија провео на Факултету драмских уметности у Београду. Свој радни ангажман започиње у Одељењу за драму Македонске телевизије, да би се касније вратио на Универзитет као предавач енглеске књижевности с фокусом на Шекспирово стваралаштво. Педагошким радом бавио се и на одсеку за драматургију Факултета драмских уметности, који је основао 1986 године, затим на Драмском институту у Стокхолму као гостујући професор од 1998 до 2000 године , а од 2000 па све до своје смрти 2018 године, као професор драматургије и сценарија на универзитету Кантербери Крајст Чрч у Кантерберију, у Великој Британији. Стефановски има богат стваралачки опус. Поред драмских текстова који и даље се изводе на македонским, балканским, па и позоришним сценама у Европи („Клинч“ (1974), „Јане Задрогаз“ (1974), „Дивље месо“ (1979), „Лет у месту“ (1981), „Хај-фај“ (1982), „Дупло дно“ (1983), „Тетовиране душе“ (1985), „Црна рупа“ (1987), „Лонг плеј“ (1988), „Кула вавилонска“ (1989), „Чернодрински се враћа кући“ (1991), „Гоце“ (1991), „Сарајево“ (1993), „Старац са каменом око врата“ (1994), „Сада му је мајка“ (1995), „Баханалије“ (1996), „Екс-Ју“ (1996), „Казабалкан“ (1997), „Демон из Дебар Маала“ (2006), „Огњени језици“ (2013)), написао је и сценарија за радио и
ТВ драме и серије („Шегрт Шекспир“, радио-драма (1975), „Саслушање железничара“, ТВ-драма, 1976; „Наше године“ – ТВ-серија, 1979; „Тумба, тумба, дивљина“ – ТВ-драма, 1980; „Оаза мира“ – ТВ-драма, 1994; „Аирлија транзиција“ – ТВ-серија, 1996), либрета („Зодијак“, 1990; „Чернодрински“, 1991), као и сценарија за филм („Томе с бензинске пумпе“, 1978; „До балчак“, 2014), и једну збирку прича „Конзервирани утисци“ (2004). „Бушава азбука“ – македонска дечја телевизијска серија намењена учењу македонске књижевности, културе и традиције кроз музику, илустрације и глумачку игру, у режији Слободана Унковског, а по сценарију Стефановског, сматра се најуспешнијим производом Македонске радио-телевизије. Са серијом од 31 епизоде, по једна за свако слово из македонске азбуке, описмениле су се више генерација македонске деце. Горанова „Мала књига замки“, алат за писање сценарија, коју је 2002. године објавио Драмски институт у Стокхолму, преведена је и објављена на више језика, укључујући и кинески. Најмање спомињани, али не и неважни, јесу Горанови текстови за неке од култних песама рок групе Леб и сол, у којој је фронтмен био његов брат, познати гитариста Влатко Стефановски. Ауторско-режисерски тандем Стефановски–Унковски сарађивао је у већини пројеката насталих по Стефановском тексту , а за српске читаоце је занимљив податак да су у извођењу Драмског театра из Скопља две представе добитници Стеријине награде за најбољу представу на Стеријином позорју: „Дивље месо“ 1980 и „Кула вавилонска“ 1990 године. Иако га је живот одвео далеко, кроз светске сцене, универзитетске амфитеатре и међународне културне кругове, Горан Стефановски никада се није одвојио од македонског битовања. То није био национализам, већ дубока, свесна љубав према једном језику, једној историји, једној борби за идентитет. Македонија за њега је била место где историја не престаје да се понавља, где трагедија и апсурд коегзистирају са надом и отпором. Стефановски је ту комплексност осећао као своју обавезу да је сачува. Његова уметност је била његов одговор на неизвесност, на прекинуте будућности, на бескрајно „транзиционо време“ у коме је живео његов народ. Горан Стефановски је писао на македонском, изражавао се кроз балкански бол и наду, при том не губећи универзалну човечност. Везаност за македонско није му била ограничење, већ полазна тачка да би се разумео шири свет, јер, како је сам говорио: „Што дубље идеш у локално, то ћеш глобалније звучати.“
Текстови Стефановског, иако македонски и балкански, универзални су, ванвременски и могу да дотакну свако људско биће. Свака сцена у његовим драмама је свакодневна, животна; његови ликови се суочавају са свим оним са чим се суочава сваки човек: са породицом, са друштвом у коме живе, са историјом, са политиком, са идентитетом, али морају да се суоче и са самима собом – као Јаков из драмског текста „Дупло дно“: „Дупло дно је подрум у глави. Тамо кријемо све дупле планове – с којом женом да се оженимо ако наша страда у саобраћајној несрећи, како да штедну књижицу нашег брата пребацимо на своје име ако он изненада умре, тамо су све тајне прељубе, све што смо прећутали, што смо намерно заборавили, тамо је јасно кога колико мрзимо, тамо кријемо сву неверу у оно у шта се јавно кунемо да верујемо и сву веру у оно од чега се јавно одричемо, тамо су складишта сујете и страсти, наша тама и пораз, тамо смо без шминке, без вештачких вилица, без корсета, тамо смо ружни. Међу тим ђубретом и отпадом у нашој глави у дубоком сну леже оковани – наша истина и слобода, наша невиност и људско достојанство. Таква дна имају и државе, и цивилизације. Нико их не чисти. Расту. Напињу девет тешких капија са по девет реза и катанаца. У дупло дно се кријумчаримо сами себи и гледамо сопствени шверц као цариници којима је све јасно, али који не могу да поверују да је неко толико дрзак да сам себе носи, у коферу, илегално, преко свих дозвољених граница. Капије дуплог дна ломе се главом. Са психозом–артистичком, или психозом–шизоафективном, или психозом–револуционарном. Глава се ломи и крвари, као шампањац кад се разбије при поринућу брода. Историја света је историја пробијених дна. Једног дана дно и дупло дно ће се коначно спојити. Тада више неће бити душевно оболелих уметника и терориста. Гледајте се право у очи. Седам секунди. Тринаест секунди. Петнаест секунди. Оно страшно што видимо у огледалу када гледамо у себе – то је дупло дно.“
(реч на отварању изложбе у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини, 15. маја 2025)
Шта је сврха уметности? Један од могућих одговора могао би да гласи: сазнање о нама самима и о свету у коме живимо. Не само о ономе што јесте, већ и о ономе што би могло бити. Сазнање, слично као и у науци, али на радикално другачији начин. Док је научно сазнање дискурзивно и објективно, уметничко сазнање је субјективно и подразумева не само „имати“ (информације), већ и „бити“ (део света у који нас уметничко дело уводи. Овде се намеће паралела са квантном физиком, где стицање сазнања о посматраном објекту такође подразумева повезаност и интеракцију с њим). Давно је речено да нам књижевност омогућава да, током нашег кратког живота, проживимо многе животе. Исто важи и за ликовну уметност, где нас слике уводе у до сада непознате светове. Чиме нас обогаћују слике Јована Маринковића?
За мене су оне позив на метафизичко промишљање света и наше позиције у њему. Ликови – мање или више људски, понекад суптилни, каткад гротескни, геометријски облици, егзотичне животиње и детаљи у позадини, амбијент – све је то врло конкретно, фигуративно представљено, али слика одаје утисак да је у њој најважније управо оно што није приказано, или се бар на први поглед не види. Осећања сете и усамљености која из њих еманирају асоцирају ме на Де Кирика, или на Карла Кара. Ако уметност приказује „шифру бића“ (Јасперс), оно се овде превасходно показује у својој „бачености“ у егзистенцију (Хајдегер), али без наглашене судбинске неизвесности, нити са бригом као начином постојања (нпр. слика Зашто си тако тужан – туга је овде релативизована, није онтички трагична, већ више привремена жалост детета које ће једног дана, када небо на овој слици буде светло-плаве боје, тај дан дочекати са осмехом). Ведрина, спокој у изразу и животност ликова уносе оптимизам у иначе сумрачни амбијент слика попут Осматрачнице, Страшила или Монумента. На њима преовлађују тамни тонови, али оне нису мрачне. Гледајући их, наметнуо ми се фрагмент из Септалогије, норвешког нобеловца Јуна Фосеа, у коме главни лик – сликар Асле – своје слике оцењује посматрајући их у готово мрклом мраку и прихвата само оне које у њему светлуцају. Да ли је то покушај да се прикаже нестворена светлост, што је у појавно супротном изразу (коришћењем златне подлоге) циљ Православне иконографије? Слике комуницирају са посматрачем и, у зависности од расположења, различито се доживљавају: Предсказање, претећег наслова и садржаја, не мора нужно имати погубан крај… Свестан сам да, прављењем поређења са философским концептима, могу лако да упаднем у замку и начиним грешку која би свакако изнервирала аутора: не, његове слике никако нису промишљене илустрације или симболички прикази унапред дефинисаних философских поставки, то ми је јасно већ и на основу разговора са Јованом, који ми је описао процес настајања његових дела. Она никад нису онаква како су била замишљена; рад на слици кренуо би једним путем (којим аутор по правилу није био задовољан), чему следи рушење иницијалне концепције, радикалне измене, препуштање „ритму линија и боја“, све у ишчекивању да се деси чудо. Чини ми се да управо то чудо представља основ Маринковићевог сликарства. За њега сликарство није само професија (у смислу начина да, користећи своје знање и таленат, поштено заради за живот), већ много више од тога. По аналогији са зилотским натписом на зидинама манастира Есфигмен – „Православље или смрт!“ – за Маринковића је сликарство – као трагање за истином – смисао живота, начин да се из досадне, рутинске свакодневице вине у неистражене просторе духа, стварања и слободе. Претпостављам да је то и одредило назив ове изложбе: Фантом слободе. У том процесу трагања, техника је, наравно, важна, али није најважнија: за Маринковића већу тежину имају искреност, изворност, инспирација и игнорисање трендова и ефемерних парадигми ове или оне школе. Из разговора са аутором, познато ми је да је заузео веома критички став и дистанцу према академији, као и да, насупрот томе, гаји дубоко поштовање за дела аутора чију уметност означавамо као наивну и маргиналну. Размишљајући о овим питањима, сетих се реченице из 1. Посланице Св. апостола Павла Коринћанима: “Мудрост овога света је лудост пред Богом“ (1. Кор. 3:19), а затим и речи самога Христа: „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије, а себе изгуби или души својој науди?“ (Лука 9:25). Под „мудрошћу овога света“ у овом случају подразумевам прилагођавање трендовима, духу времена, додворавање галеристима и широкој публици, као и друге начине да се кратко време земаљског живота, које нам је на располагању за стваралаштво, утроши (да не кажем проћерда) на стицање популарности и материјалног богатства. Не, Јован је увек трагао за истином, чувајући своју душу и стога је знао да и годинама ради на једној слици, док не би у резултату свог рада препознао истину, лепоту и праву вредност. Наравно, то је имало своју цену, када је реч о приходима и наградама. Међутим, прави познаваоци и посвећеници су увек били свесни високих домета његовог уметничког стваралаштва.
Но, да се вратим на слике. Помињао сам то осећање „бачености у свет“, усамљености и меланхолије, мистичну атмосферу, али ћете видети и слике које зраче сасвим другачијим садржајем, као што је Вундеркинд, из кога избија животна енергија, разиграни Мали музичар, или Поларни светац, који топи арктички лед и уноси зеленило у бела поларна пространства. Неке од изложених слика су ме асоцирале на радове Маринковићевих претходника: загонетна атмосфера Сећања на раскршћу подсетила ме је на недавно преминулог Воју Станића, док је Хијерархија вероватно инспирисана Фантазијом (Главе породице) Влаха Буковца, али са снажно израженим личним печатом аутора, попут Листове транскрипције Паганинијевог виолинског концерта (3. став концерта бр. 2 у бе-молу, Ла Кампанела). Не заборавимо цртеже – „Математику ликовне уметности“ – како их је сам аутор окарактерисао, који обухватају портрете и фантазмагоричне приказе, али о којима ми је теже да конкретно говорим, јер су, изузев два, сви „Без назива“. Мени лично недостају још неки које сам имао прилику да видим, где је са мало туша постигнуто много, где минимум мајсторски повучених линија структурише иницијалну празнину папира и који се одликују прецизношћу, лакоћом и прозрачношћу; један такав пример је цртеж датиран на 2. новембар 2023. године (једини који је прецизно датиран).
Неко је рекао да се уметност рађа из незадовољства, унутрашњег немира, трагања за смислом и потребе за самопревазилажењем. Чини ми се да је сликарство Јована Маринковића на тој линији: иако су неке од слика приказаних на овој изложби инспирисане филмовима, оне ословљавају дубоке аспекте живота. И као што задатак философије није да даје одговоре, већ да поставља питања, тако и слике Јована Маринковића деле са нама запитаност аутора над тајном света и људског постојања, обогаћују наш доживљај егзистенције и позивају на трагање за чудесним, у свету и у нама.
Још да укажем на занимљиву коинциденцију: захвалност за прилику да видимо слике Јована Маринковића у овом сјајном амбијенту, који изванредно одговара како природи Јовановог сликарства, тако и његовом раније поменутом афинитету за Арт брут и маргиналну уметност, дугујемо директорки Музеја наивне и маргиналне уметности – госпођи Ивани Башичевић Антић. Интересантно је да је у овом тренутку, у Галерији САНУ у току репрезентативна изложба нашег великог уметника Илије Башичевића Босиља, коју је она поставила. Уметника чије се изванредно дело одликује управо особинама које највише импонују Јовану Маринковићу: изворношћу, искреношћу, неконвенционалношћу, раскидом са било каквим традицијама и унапред задатим обрасцима, приказом једног новог, паралелног света, сасвим реалног пред нашим очима.
„Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svake naučne, književne ili umetničke proizvodnje čiji je on autor.“
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, 1948. (član 27.2)
Negde potkraj I veka nove ere Marko Valerije Marcijal, rimski pesnik, žali se u svojim „Epigramima“ da se drugi koriste njegovim delom. Oseća se pokradenim, u moralnom i materijalnom smislu. Verovatno je bilo i drugih koji su osećali isto. Ipak, sve do širenja upotrebe štamparske prese od 15. veka ne može se govoriti o masovnom narušavanju autorskih prava naročito ako imamo u vidu da ona nisu bila zakonski priznata. Ali svest o pravima autora – o intimnoj i neraskidivoj vezi ličnosti autora i njegovog dela – i te kako je bila razvijena još u periodu antike.
Sa razvojem štamparstva počinje da se razvija i zakonodavstvo u vezi sa autorskim pravima. Tako se u 18. veku uvodi pojam intelektualne svojine u mnoge evropske zakone čime autori postaju donekle formalno zaštićeni. Engleski Statut kraljice Ane iz 1710. godine se uzima kao prvi zakon o autorskim pravima, zapravo o kopirajtu budući da anglosaksonsko zakonodavstvo nije poznavalo autorsko pravo već samo vlasničko pravo nad delom kojim se može trgovati. Ovaj Statut jeste garantovao prava autora na njihovo delo na 14 godina s mogućnošću produženja na 28, što je bila velika promena budući da su ranije vlasnici autorskih prava bili isključivo izdavači, međutim, on nije bio poštovan. Autori londonskog književnog časopisa Montli Revju, u tekstovima objavljivanim sredinom 18. veka pišu o „grabežljivosti izdavača“ i „podlosti tih književnih pirata“[1] Romani i drame Henrija Fildinga, recimo, i pored izuzetne čitanosti, nisu mu obezbeđivali gotovo nikakav prihod, dok su se izdavači doslovno bogatili.[2] Ipak, sa širenjem pismenosti i obrazovanja, tržišni zakoni počinju da regulišu i ovu oblast tako da se krajem 18. veka javlja veći broj izdavača i Statut kraljice Ane počinje da se primenjuje. Naravno, stvarnost osamnaestovekovne Britanije je bila mnogo kompleksija – mnogi sudski sporovi su i nakon toga bili pokretani što autora protiv izdavača što izdavača Engleza protiv izdavača Škota, i vigovci i torijevci su iskoristili priliku i stali da lome koplja i preko ovog pitanja – ali, mi ćemo ovde stati jer nam tema i prostor ne dozvoljavaju da zalazimo u dubine britanske istorije.
Ponekad se desi da zakonska neregulisanost izrodi i nešto dobro. Autor drugog dela „Don Kihota“ koji se pojavio 1614. nije bio Servantes već neko ko se zvao Aveljaneda. Novi autor nije preuzeo Servantesov tekst već samo ličnost glavnog junaka kako bi prodao što više primeraka svoje knjige na osnovu ugleda koji je Servantesova knjiga u to vreme uživala. Iz tog razloga je Servantes bio prinuđen da napiše drugi deo „Don Kihota“ kako bi potisnuo delo svog suparnika.[3] Dakle, zahvaljujući (delimičnom) plagijatu danas imamo i drugi deo „Don Kihota“ koji Servantes možda nikada ne bi ni napisao. Ipak, ovde se radi samo o izuzetku od pravila.
Isto tako, ponekad se dešavalo da se udruže autor, štampar i izdavač i tada su nastajala prava čuda. Takav je slučaj bio sa Didroovom Enciklopedijom (1751-1772). Naime, francuska vlada je zabranila da se prvo izdanje Enciklopedije otvoreno prodaje te je tako veći deo knjiga bio prodat van Francuske, dok je njeno štampanje bilo preneto u Švajcarsku odmah pored francuske granice pa su se primerci knjige u velikom broju krijumčarili u Francusku.[4] Potražnja za knjigom je bila tako velika da je francuska vlada morala na kraju da popusti i da dozvoli slobodno štampanje u Francuskoj. Pošto se ubrzo javilo interesovanje za jefitinijim izdanjem jer su prva izdanja bila folio (na svakom listu papira su štampane četiri stranice teksta, po dva na svakoj strani, zatim se list savijao jednom da bi se dobila dva lista) te stoga i skupa za običan narod, izdavač iz Liona je dobio dozvolu od Didroa, ali i francuskih vlasti da štampa kvatro izdanja (na svakom listu papira je štampano osam stranica teksta, četiri sa svake strane, a potom se list savijao dva puta kako bi se dobilo četiri lista; listovi su se potom rezali kako bi se dobile četiri stranice knjige). Kvatro izdanja su se prodavala u tako velikom broju da štampari u decembru 1777. godine nisu mogli da nađu papir nigde u Lionu niti u njegovoj okolini. Čak je nedostajalo i dobrog mastila što je nateralo prodavce mastila da podignu cene, ali i prodavce maslinovog ulja od kojeg se dobijalo mastilo. Slično je bio i sa štamparskim radnicima – pošto ih nije bilo dovoljno, štampari Enciklopedije su upadali u druge štamparije i otimali radnike, što je, isto tako, dovelo do porasta nadnica. S obzirom na toliku potražnju i zaradu izdavača, izdavači iz susedne Švajcarske, iz Berna i Lozane, izjavili su da će početi sa objavljivanjem još jeftinijih (i manjih) oktavo izdanja što je dovelo do gotovo pravog rata između zvaničnog izdavača iz Francuske i švajcarskih izdavača. Rat se svodio na to da su švajcarski izdavači krijumčarili svoje knjige u Francusku, a francuski izdavači su, uz pomoć francuskih vlasti, suzbijali krijumčarenje. Rat je okončan 1780. godine tako što je izdavač iz Francuske dozvolio uvoz knjiga iz Švajcarske uz materijalnu nadoknadu.
Od početka svog izlaženja Enciklopedija je bila zabranjivana jer je, po rečima svog uređivača D. Didroa, njen cilj bio da promeni način razmišljanja ljudi i da im omogući dobijanje informacija kako bi stekli znanja, što nijednoj vlasti ne odgovora, da bi nekoliko godina kasnije sva režimska ograničenja nestala a njeno štampanje postalo pitanje skoro isključivo komercijalne prirode. Slučaj Enciklopedije kao da je iscrtao budući put izdavaštva i štamparstva gde će život dela zavisiti maltene samo od njegove komercijalne vrednosti, odnosno od procene izdavača da li neko delo ima tu vrednost.
Francuska i Američka Revolucija su unele velike promene i u ovu sferu. U Americi je Ustavom 1787. garantovano pravo kopirajta, dakle ekonomsko pravo koje podrazumeva da autor bude materijalno nagrađen za svoje delo i garantovano mu je pravo trgovine svojim delom, odnosno autorskim pravima. U Francuskoj je, pak, 1791. kroz Narodnu skupštinu prošao prvi zakon o autorskim pravima koji je pored ekonomskih podrazumevao i moralna prava koja su, za razliku od ekonomskih, neotuđiva i večna. Bernska konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela iz 1886. autorima je garantovala međunarodnu zaštitu njihovog dela i autorskih prava, što je zapravo podrazumevalo da u svakoj zemlji strani autori uživaju ista prava kao i autori te zemlje. A opet, Džojs i njegov „Uliks“ u Americi nisu uživali nikakvu zaštitu. Sačuvano je Džojsovo pismo izdavaču u Americi – gospodinu Serfu iz Rendom Hausa, iz 1932. godine, iz kojeg saznajemo ponešto i o (ne)zgodama njegovog „Uliksa“. Ovde ćemo navesti delove tog pisma budući da bacaju jako svetlo na probleme s kojima su se autori Džojsovog kova susretali, istovremeno nam otkrivajući zanimljivu i neočekivanu ulogu žena u književnosti i izdavaštvu tog doba:
„Tačno dvadeset i dva izdavača i štampara su pročitala rukopis Dablinaca i kada je knjiga najzad štampana jedna dobrodušna osoba je otkupila celo izdanje i dala da se spali u Dablinu – sasvim novi i lični autodafe. Bez saradnje sa izdavačem Egoist Press Ltd. London, koju je predvodila gospođica Harijeta Viver, Portret umetnika u mladosti bi najverovatnije još uvek bio u rukopisu.
Jasno Vam je da kada sam stigao u Pariz u leto 1920. sa obimnim rukopisom Uliksa u rukama, da sam imao još manje šanse da nađem izdavača zbog zaustavljanja izlaženja jedanaest nastavaka u časopisu Little Review koji su uređivale gospođice Margaret Anderson i Džejn Hip. Ove dve urednice su, kao što se verovatno sećate, bile zakonski gonjenje od strane nekog uduženja i, kao rezultat toga, dalje izlaženje Uliksa u nastavcima je bilo zabranjeno, postojeće kopije su bile konfiksovane i mislim da su uzeti otisci prstiju od obe gospođice.
Moj prijatelj, gospodin Ezra Paund, i sreća doveli su me u vezu sa veoma pametnom i energičnom osobom, gospođicom Silvijom Bič koja je već nekoliko godina vodila malu englesku knjižaru, kao i biblioteku za pozajmljivanje knjiga u Parizu pod imenom Šekspir & Ko. Ova hrabra žena je rizikovala i uradila ono što profesionalni izdvači nisu želeli, uzela je rukopis i odnela ga štamparima. U pitanju su bili veoma savesni i puni razumevanja francuski štampari u Dižonu, prestonici francuskog štamparstva. […]Uliks je izašao iz štampe veoma brzo nakon što je rukopis bio predat i prva štampana kopija mi je bila poslata na moj četrdeseti rođendan, 2. februara 1922.
[…]
Sve pošiljke kopija Uliksa koje su stigle u Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD su bile konfiskovane i spaljene od strane carinske službe u Njujorku i Foklstonu. To je stvorilo veoma čudnovatu situaciju. S jedne strane, nisam mogao da ostvarim prava autorstva u SAD s obzirom da nisam mogao ispuniti zahteve koji su se ticali njihovog prava o autorstvu koje traži da svaka knjiga na engleskom jeziku koja je štampana negde drugde bude ponovo štampana u SAD u roku od šest meseci od datuma prvog izlaska iz štampe; s druge strane, potražnja za Uliksom koja je svake godine bivala sve veća proporcionalno tome kako je knjiga prodirala u šire krugove, pružila je mogućnost svakoj nemoralnoj osobi da je štampa i krišom prodaje. Ovaj postupak je izazvao protest koji je potpisalo šezdeset sedam pisaca svih nacionalnosti i čak sam izdejstovao zabranu takvog delovanja jedne nemoralne osobe pred sudom u Njujorku. […] Ova zabrana se, međutim, pokazala beskorisnom jer je optuženi kojem je izrečena zabrana vrlo brzo nastavio da radi isto samo pod drugim imenom i na drugačiji način, naime, na osnovu fotografskog falsifikata pariskog izdanja koje sadrži falsifikat otiska dižonskog štampara.“[5]
Iz ovog pisma vidimo da dela stranih autora u SAD nisu uživala pravo zaštite, ne samo zato što je Džojsov roman tamo bio zabranjen, već i zato što su SAD tek 1989. godine pristupile Bernskoj konvenciji koja je od 1886. doživela nekoliko izmena (dopunjena u Parizu 4. maja 1896, izmenjena u Berlinu 13. novembra 1908, dopunjena u Bernu 20. marta 1914, izmenjena u Rimu 2. juna 1928, u Brislu 26. juna 1948, u Stokholmu 14. jula 1967, i u Parizu 24. jula 1971. godine).[6] Zanimljivo je da moralna prava autora u Americi čak i danas uživaju samo delimičnu zaštitu zakona, zapravo samo su autorima radova vizuelne umetnosti zagarantovana ova prava. Kao što smo već pomenuli, u evropskom i međunarodnom zakonodavstvu ona su večna i neotuđiva i podrazumevaju da autor čak i kada ustupi/prenese autorska prava, ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela u smislu da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica, da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, da daje dozvolu za preradu svog dela i pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela, tačnije, isključivo pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled.
Srbija je potpisnik gotovo svih međunarodnih ugovora i konvencija o autorskim pravima i kopirajtu. Takođe, u Srbiji je na snazi dobar Zakon o autorskim i srodnim pravima („Sl. glasnik RS“, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 – odluka US i 66/2019).[7] Na osnovu toga, moglo bi se reći da su prava autora književnih i umetničkih dela formalno zaštićena. U realnosti to je daleko od istine. Autori književnih i umetničkih dela u Srbiji uglavnom nisu plaćeni za svoj rad. Ovde ću se konkretno baviti književnošću. U Srbiji ne postoji praksa davanja avansa autorima niti obaveza izdavača da objavi delo nakon što je rukopis završen. Neretko se dešava da rukopisi „leže“ kod izdavača i po više godina i čekaju da budu objavljeni. Može se desiti da autor čeka na odgovor od izdavača da li će rukopis objaviti ili ne i do godinu dana nakon što mu je predao rukopis. U odnosu između autora i izdavača autor je mahom u poziciji molioca i između njih uglavnom vlada nepoverenje što je nedopustivo jer se radi o vrlo osetljivom odnosu budući da se, kao što smo videli, veza između ličnosti autora i njegovog dela smatra intimnom i neraskidivom. Ugovori se vrlo često ne potpisuju, a kada se potpišu mahom su na štetu autora budući da je uobičajeno da autor dobije 10-12% od zarade od svakog prodatog primerka, a tiraži su uglavnom od 300 do 500 primeraka. Neretko se desi da autor dobije honorar u primercima svoje knjige iako mu zakonom nije dozvoljeno da prodaje knjige osim preko strukovnog udruženja što je, opet, opterećenje za udruženje, osim toga, učlanjenje u strukovna udruženja nije obaveza te se tako može desiti da autor i nije član udruženja. Umesto procenta od prodatih primeraka, isto tako se može desiti da autor dobije 300 evra u dinarskoj protivrednosti kao honorar i pet primeraka knjige, kao i popust na kupovinu sopstvenih knjiga. Mnogi izdavači, takođe, za sebe zadržavaju pravo da ne obaveštavaju autora o prodaji knjiga, kao i o tome koliko je zapravo primeraka knjige bilo štampano. Autor tako ne može znati da li je izdavač prekoračio dogovoreni tiraž u slučaju dobre prodaje knjige što se dešava naročito kada su u pitanju knjige koje su dobile neku od uglednih nagrada poput NIN-ove.
Izdavači vrlo često ne organizuju promocije knjiga niti ih reklamiraju niti obaveštvaju medije da je knjiga izašla iz štampe, to uglavnom rade autori. Neretko, Ministarstvo kulture Republike Srbije finansira izlaženje knjige kao kapitalno delo koje se objavljuje na srpskom jeziku iz oblasti kulture, čak i u tom slučaju izdavač propušta priliku da na prvoj stranici knjige pruži tu informaciju i na taj način obezbedi bolju prodaju knjige. Lekturu i korekturu često obavlja sam autor, neretko osmišljava i izgled korica. Mnogi izdavači ne traže načine da knjigu prevedu na druge jezike iako za to postoje različiti konkursi što u Republici Srbiji što unutar EU. Ne postoji ni organizovani rad izdavača da se uobliči državna kulturna politika u cilju povećanja čitalačke kulture što podrazumeva i uobličavanje propisa o obaveznom otkupu knjiga za biblioteke. Autor skoro po pravilu sam šalje primerke knjige, koji mu se ne vraćaju, na nagradne konkurse.
Kada autor pokuša da ostvari svoja ekonomska i moralna prava nailazi uglavnom na nerazumevanje, ili ćutanje, od strane izdavača. Postoje i drugačiji izdavači koji poštuju delo i rad autora u Republici Srbiji, ali su oni u manjini. Verujem da se nijedan umetnik ne upušta u avanturu stvaranja s namerom da se materijalno obogati ali to nikako ne sme da bude razlog da on bude iskorišćavan i da mu bude oduzeto pravo na dostojanstven život i rad što se danas u Republici Srbiji dešava.
Ovde ću se nakratko osvrnuti na reprografska prava budući da ona pripadaju ovom korpusu prava, a i zato što u Srbiji ona predstavljaju novinu i predmet su osporavanja. Kao stvaraoci originalnih umetničkih dela, umetnici imaju pravo da odluče kada i gde će se njihova dela reprodukovati ili kopirati. Reprografska prava su vrsta prava na reprodukciju. Najčešći primer je fotokopiranje. Kad god korisnik biblioteke koristi fotokopir aparat za kopiranje zaštićenih dela (bilo da je u pitanju tekst ili vizuelna umetnost), iskorišćava se autorovo reprografsko pravo. Reprografska prava danas, sa razvojem digitalnih tehnologija, obuhvataju mnogo više od samog fotokopiranja (kopiranja i čuvanje putem mikrofilma, računara, digitalnih tehnologija…). Ova prava spadaju u kolektivna prava i ostvaruju se preko udruženja koja su osnivana isključivo radi toga. Osim autora, pravo na naknadu iz fonda organizacija za reprografska prava imaju i izdavači. U većini evropskih zemlja reprografska prava autora i izdavača su počela da bivaju zaštićena zakonom još od sredine osamdesetih godina prošlog veka.[8] U Holandiji je, recimo, ovo pravo uvedeno 1985. a naknadu autorima za kopiranje/reprodukovanje njhovih radova su plaćale državne ustanove, biblioteke i školske ustanove. Od 2003. godine obaveza plaćanja naknade je proširena i na sva preduzeća koja imaju više od tri stalno zaposlena. Visina naknade zavisi od toga kojim poslom se preduzeće bavi i od broja zaposlenih. Recimo, ukoliko preduzeće radi u sektoru gde se koriste informacije što podrazumeva korišćenje različite literature i ima 20-49 zaposlenih, onda je dužno da u fond Organizacije za reprografska prava uplaćuje 220,48 evra, a ukoliko ima isti broj zaposlenih ali se ne bavi poslovima gde se koristi literatura, u tom slučaju dužno je da uplati 150, 85 evra. Ako je pak u pitanju veliko preduzeće koje ima preko 500 zaposlenih, onda u prvom slučaju ima obavezu da uplaćuje minimum od 6,382 evra, a u drugom, minimum od 4,119 evra.[9]
U Srbiji su reprografska prava relativno skoro ušla u zakonodavstvo. O njihovom ostvarivanju se brine Organizacija za ostvarivanje reprografskih prava (OORP) koja je dozvolu za obavljanje te delatnosti dobila od Zavoda za intelektualnu svojinu (Zakon o autorskom i srodnim pravima „Službeni glasnik RS“, br. 104 od 16. decembra 2009, 99 od 27. decembra 2011, 119 od 17. decembra 2012, 29 od 18. marta 2016 – US, 66 od 18. septembra 2019). Obavezu uplaćivanja u fond OORP-a imaju uvoznici tehničkih uređaja kojima se mogu umnožavati autorska dela i oni koji vrše usluge fotokopiranja, a od 1. januara 2025. i biblioteke, odnosno lokalne samuprave koje su dužne da obezbede budžet za ovu namenu.[10] Autori moraju da ispune određene uslove kako bi stekli pravo na učešće u raspodeli naknade iz fonda OORP-a. Tako autor književnik stiče to pravo ukoliko je na dan obračuna naknade izdao najmanje dve knjige u poslednjih pet kalendarskih godina u koju je uključena i tekuća godina, a autor prevodilac ukoliko je na dan obračuna naknade, u poslednjih pet kalendarskih godina, imao najmanje 10 tabaka objavljenog autorskog prevodilačkog teksta. Odluka da i biblioteke uplaćuju u ovaj fond je izazvala veliki otpor bibliotekara iako izdvajanje za reprogrografska prava ide iz budžeta lokalnih samouprava.[11] I tako, umesto bliske saradnje koja je nužna u odnosu bibliotekara i autora budući da se nalaze u odnosu mutualizma (u prudonovskom i biološkog smislu), primena zakona koji je sastavni deo evropskog zakonodavastva još od osamdesetih godina, na prostoru Srbije izaziva sukobe. U medijima su se čak mogle pročitati najave nestanka biblioteka usled primene ovog zakona iz čega se mogao steći utisak da su autori knjiga zapravo neprijatelji knjige.
Za kraj, vratićemo se u 1975. koja je ujedno i godina mog rođenja, i u Socijalističku Republiku Srbiju čija je današnja Republika Srbija naslednica. Sredinom te godine skupština SR Srbije je donela zaključke o unapređivanju izdavačke delatnosti kojim se predviđalo menjanje društvenoekonomskog položaja knjige. Cilj je bio da se poboljša položaj stvaralaca, izdavača i korisnika knjige, i da se povežu njihovi programski i materijalni interesi. Tada se potpisuju samoupravni sporazumi između devet izdavača umetničke literature i Udruženja književnika Srbije.Tim sporazumima je bilo predviđeno i da se autorski honorar povišava na nivo prosečnog ličnog dohotka radnika u izdavačkoj organizaciji koja izdaje delo, takođe, autor dobija i druga prava radnika u udruženom radu.[12] Od tada je prošlo prilično godina, puno se toga promenilo, počev od državnog i društvenog uređenja, u mnogim oblastima je došlo do evolucije što je (uglavnom) prirodan tok stvari, nažalost, kada je u pitanju položaj umetnika u Srbiji, to se ne može reći, pre se može govoriti o kretanju unazad, o svojevrsnoj degradaciji.
„S obzirom na društveni, kulturni i umetnički značaj književnog stvaralaštva, ovakvo stanje dovodi pisca u neravnopravni društveni položaj i degradira njegovo stvaralaštvo,“[13] upozorava Dragoljub Gavarić, autor teksta „Koja je cena književnog rada“ objavljenog 1975. godine u „Kulturi,“ ukazujući da to vodi ka urušavanju sveukupne kulture jedne zemlje. Ovo davnašnje upozorenje ću, zbog njegove aktuelnosti, ponuditi i kao zaključak svog teksta.
1 О мне грешному, уви мне грешному, горе мне грешному, љуте мне грешному.
Погибох ва гресех мојих, како ми се дети с грехи мојими, не губи ме Господи, с грехи мојими, и не погуби ме с безакони мојими.
Велици и мнози по истине моји греси и моја безакоња тисушта тисуштами тми тмами пред тобоју, Господи, по все дни и по все ношти и по все часи стреших ти, Господи, прости ме.
Избави ме, Господи, горкија, љутија, злија и напраснија смрти и некраснија.
Даруј ми, Господи, смрт и кончину благу с покајанијем и са слзами и са причаштенијем светих божествених и пречистих Христових тајин са исповеданијем чистим.
Сгреших, Господи, прости ме за име твоје светоје, Господи, прости ме јелика ти сгреших ва все дни живота мојего и по все ношти и по все часи јелико от јуности мојеја и до старости.
2 А се сут греси моји: љубодејаније, прељубодејаније, блуд, нечистота, растљеније тела, раждеженије плоти, истецаније похоти скврније на јаве и ва сне
Сгреших, Господи, прости ме.
3 А се сут греси моји: среброљубије, златољубије, сластољубије, славољубије, самољубије, санољубије, мирољубије, платољубије
Сгреших ти, Господи, прости ме.
4 А се сут греси моји - многословије, љубословије празнословије, скрвнословије, лажесловије, смехословије, блудословије, срамословије, бујесловије, сујесловије, баснословије, спротивсловије, злословије
8 Многажди недостојин си входил јесам ва светују црков и ва свети олтар. многажди недостојин си целовал јесам светоје јевангелије и светија икони и часни крст и мошти светих, многажди недостојин си јал јесми светуја дору и хлеб светуја Богородицу иже от Панагија, многажди недостојин си причастах се светхи и божаствених пречистих тајин Христових, многажди крошку уронил јесам Богородицу светија хлебца или дори или проскури, многажди клет се и ротил се јесам на криве, многажди ва клетву впадох, многажди клетву преступих, многажди многих поклепал јесам, многажди у многих запрел јесам чужего именија, многажди намита лишил јесам мита или најма или мазди јего, многажди у многим посули и мазди взимал јесам, многажди многих лајал јесам, многажди многих укорил јесам, многажди многих похулил јесам, многажди многих злословил јесам, многажди многих саблазнил јесам, многажди многих оскрбил јесам, многажди многих клет јесам, многажди многих бил јесам и до крове а са всеми тиме не простил се јесам многажди осезах и зрех смраднија тајнија детороднија уди моја, многажди на жену или девицу или на отроча красно вазирах с помишљенијем и са желанијем плотским многажди многих обидел јесам, или оклеветал, многажди многих осудил јесам, многажди облених се встати на келејнују молитву и црковноје сборноје пеније на полуноштницу и на утрнују и на молебен или к часом и к литургији и к вечерњи и к нефимону.
9 Не исправил ти јесам, Господи, покајанија и исповеданија на земљи сеј, ва все дни живота мојего, не исправил ти јесам, Господи, ва белцех крштенија а в чрноризцех обета мнишскаго житија и великаго светаго образа скитническаго, и не исправил јесам, Господи, отцем својим духовним ва покајанији и ва исповеданији и ва опитемијах, и не исправил јесам, Господи, поста, поклонов молитви и всакија не створил јесам опитемији и всегда створил јесам дело Божије с небреженијем.
10 Господи, сија все сгреших, сија все исповедују, сих все кају се, сих всех прости ме.
11 Уви мне, како хошту от врага избити грехољубив си!
Господи, сгреших, прости ме, прими ме, Господи, кајуштаго се и помилуј ме, Боже, милостив буди мне грешному и помилуј ме, Боже, очисти ме грешнаго и помилуј ме, саздави ме и помилуј ме, бесчисла сгреших, Господи, прости ме.
Исповедају ти се, Господи, Боже небеси и земљи.
Все јаже сут тајнаја срдца мојего јелико отречно светими књигами и јелико отречно ва светом крштенији и јелико ва постриганији обета мнишскаго - а того всего јесам неисправил, а в том јесам ва всем слагал и преступил.
Јелико ти сгреших ва все дни живота мојего и јелико ва нињешни дан и ва сију ношт и ва си час.
И всегда без числа сгреших душеју и телом, сном и леностију, омраченијем бесовским, ва помислех нечистих и ва забитији ума.
Сгреших срцем и всеми чувсти, слухом, видом, словом и делом и помишљенијем, вољеју и невољеју.
Нест бо того греха јегоже не створих, но о все кају се, прости ме, Господи, и благослови.
Песма је објављена у Антологији коју је приредио Миодраг Павловић 1964. године. Сматара се да песма припада другој половини 14. века. Њен аутор је непознат.
ИСПОВЕДНА МОЛИТВА
Превео са старо српског: Лазар Дашић
О мени грешноме, јао мени грешноме, зло мени грешноме, срџба мени грешноме.
Пострадах у гресима мојим, од саме младости моје, не заборави ме, Господе, због греха мојих и не погуби ме због безакоња мојег.
Велика и многа је истина мојих греха и мојег безакоња хиљада хиљада и брдо брда пред Тобом, Господе, свих дана и свих ноћи свих часа сгреших Ти, Господе, опрости ми.
Избави ме, Господе, горких, љутих, зала и изненадне смрти и некрсти.
Подари ми, Господе, смрт и крај благу са покајањем и са сузама и са причешћем светог божанства и пречистих Христових тајни са исповедањем чистим.
Сгреших, Господе, опрости ми за Твоје име свето, Господе, опрости колико Ти згреших у свим данима живота мојега и по свим ноћима и по свим часима колико од младости моје па до старости.
2
А ово су греси моји: љубочинство, прељуба, блуд, нечистота, разврат тела, распаљивање страсти, истицање тела нечиста на јави и у сну.
Сгреших, Господе, опрости ми.
3
А ово су греси моји: среброљубље, златољубље, сластољубље, славољубље, самољубље, властољубље. светољубље, платољубље
Сгреших Ти, Господе, опрости ми.
4
А ово су греси моји – многоречје, љуборечје, празноречје, скрноречје, лажноречје, смехоречје, лудоречје, глупоречје, лудословље, зановетање, басноречје, противречје, злоречје
Сгреших, Господе, опрости ми.
5
А ово су греси моји: грамзивост, благољубље, подмитљивост, зеленаштво, туђинство, упропашћивост и бедност, насилништво, кривотворство, тврдоглавост, кинђурење, изненадност, непокорност, лакомство, свадљивост, халапљивост, неситост, пијанство, неосећајност, неверство, малоумство, светокрађе, суровост, дрскост, лицемерност, препреденост, лукавство, грабежљивост, превртљивост, незнање, непостојаност, недостојност
Сгреших Ти, Господе, опрости ми.
6
А ово су греси моји: незаситост, опијање, повраћање, тајнојелство и оклеветање, оговарање, осуђивање, гордост, злобност, злопамћење, злосрдост, жестосрдност, немилосрдност, лутање, занешеност, роптање, хуљење, гатање, лењост, безчинство, зломишљење, препирање, ташторечје, непослушност, самосвојство, неправилност у молитви, немарност у својој души, немарност у својем спасењу, немарност у Божјем делу, немарност у црквеном певању, немарност у ћелијској молитви, немарност у монашком правилу, немарност у манастирском општем житију
Много пута недостојан походио сам свету цркву и свети олтар, много пута целивао сам свето јеванђеље и свете иконе и часни крст и мошти светих, много пута недостојан хранио сам се светим дарем и хлебом светим Богородицом из панагије много пута недостојан причестио сам се светим и божанственим пречистим тајнама Христовим, много пута сам честицу пропуштао Богородичног светог хлеба или дарова или причесног хлеба, много пута сам клео и љутио се на противнике, много пута сам у клетви западао, много пута сам у клетви преступио, много пута сам сам оклевао, много пута сам присвајао, туђу имовину, много дара примио јесам мита, најма и дара исто, мноштво у миту и наградама примао јесам, много пута викао јесам, много и многе укорио јесам, много и многе похулио јесам, много и многе злоставио јесам, много и многе оцрнио јесам, много и многе оштетио јесам, много и многе оклеветао јесам, много и са многима сам се тукао до крви са свим тим нисам се опростио много сам пипао и гледао смрдљиву тајну плодности уда мога, много сам на жену или девицу или дечака развратно гледао са помишљом и жељом за телесним додирем, много и многе сам вређао, или оклеветао, много и многе сам осуђивао, много сам лењ постао у ћелијској молитви и у црквеној заједничком певању на полуноћници и на јутрењу и на молбен или за часом и за литургијом и за вечерњем са вама.
9
Нисам се поправио, Господе, покајањем и исповедањем на овом свету, и у све дане живота мојега нисам се поправио, Господе, ни световним крштењем ни за црнорижачког завета монашкох живота и великих светих лица пустињских, нисам се поправио, Господе, оцем својим духовним у покајању и у исповедању и у казни греховној, и нисам се поправио, Господе, у посту, дару молитвеном и ништа нисам учинео за опроштај греха и увек сам се односио према делу божјем с немаром.
10
Господе, све ово сгреших, све што исповедам, свега тога кајем се, све то опрости ми.
Јао мени, како ћу се сотоне ослободити ја грехољубиви!
Господе, сгреших, опрости ми, прими ме, Господе, покајанога и помилуј ме, Боже, милостив буди према мени грешном и помилуј ме, Боже, очисти ме грешнога и помилуј ме, избави ме и помилуј ме, безбројно згреших, Господе, опрости ми. Исповедам ти се, Господе, Боже небеса и земље. Све су то тајне срца мојега толико записано у светим књигама, и толико исказано на светом крштењу и толико у постригу завета монашког а у све то нисам поправљив а у свему томе обмануо сам и преступио
12
Толико згреших – више него броја има песку морскоме, опрости ми, Господе.
Толико ти згреших у све дане живота мојега и све толико до данашњег дана и сваке ноћи и у сваком часу.
И увек безброј греших душом и телом, сном и делом, помрачењу вражјем, у мислима нечистим и неразумном памећу.
Сгреших срцем и свим осећањем, слухом, видом, речју и делом и умишљајем, вољом и невољом.
И онога греха којег не поменух, за све кајем се, опрости ми, Господе, и благослови.
Реч преводиоца:
Једна од најлепших средњовековних песама српског језика је Исповедна молитва, непознатог аутора. Песма је настала у 14. веку у зениту српске средњовековне културе. Написао ју је, по свему судећи, не обичан монах већ за оно време образована особа која је заузимала не мало место у црквеној хиерархији. У прилог томе говори како богат садржај тако и обим песме од 290 стихова.
Због њене естетске вредности песму је уврстио Миодраг Павловић у Антологији српског песништва, такође песма је заступљена у књизи старе српске поезије Према небеским лепотама, Српске књижевне задруге (Београд, 2000.). Али у оба случаја песма је пренета у изворном облику.
Био би грех и неправда да ова лепа песма остане доступна само малом броју читалаца који су упућени у српски језик из оног времена.
Поред великог поштовања према онима који су ову песму открили и дали јој тако заслужно место, она исто заслужује да се нађе у преводу савременог српског језика а с тим и доступна сваком читаоцу.
Опчињен том песмом, дао сам себи задатак да је преведем. Водио сам рачуна да песма остане у свим елементима њене оригиналчности. Никако није ми био циљ да песму препевам, већ само да је учиним разумном где је то било потребно. Колико сам у томе успео – Бог једини зна.
На рубу научне конференције која је пре неколико дана била одржана на Институту за европске студије, а чији је циљ био преиспитивање историје југословенске културне дипломатије, одржано је и предавање француског професора Лорена Мартена на Институту за политичке студије (на позив Александре Колаковић). Предавање је било насловљено овако: Француска културна дипломатија у XX и XXI веку: замена за моћ или њен саставни део? Лорен Мартен је историчар и професор на Универзитету Сорбона Париз 3, на којем води и мастер програм Геополитика уметности и културе на Одељењу за културну медијацију. Предаје историју културних политика, културне дипломатије, историју цензуре и међународних културних односа. Члан је редакција реномираних часописа, Удружења за развој културне историје, Историјског комитета Министарства културе Француске и истраживач је у неколико водећих академских центара. На српски језик је преведена његова књига Међународни културни односи. Историја и контекст (Clio, 2011, превод: Милица Шешић). Но, оно што је најзанимљивије и што је његово предавање чинило вредним пажње је чињеница да је Лорен Мартен један од стратега савремене француске културне политике.
Предавање је имало уобичајену структуру: историјски преглед развоја културне дипломатије код Француза, њени успеси, формирање мрежа путем којих је култура била дистрибуирана, набрајање институција које о томе воде рачуна, финансије, мапе утицаја. На завршним слајдовима које је Мартен приказао се, поред осталог, могло видети да је Француска тек шеста држава по реду у домену културног утицаја на планети. На приказаној мапи света су из Париза радијално били уцртани правци француског културног утицаја. Стрелице су се пружале на све стране света, па и преко Балкана, циљајући чак и на цео Блиски и Далеки Исток. Било је речи и о томе да Француска својим агресивним културним наступом у дипломатији тежи да надомести изгубљене војне, територијалне и економске позиције. Најзанимљивије је било то што је Мартен отворено дефинисао циљ савремене француске културне политике у Србији: потискивање руског културног утицаја.
Прво што сваком историчару на памет падне је да смо тај филм на Балкану већ гледали. Друго, сваки историчар зна да такав план звучи злослутно и за Балканце и за Француску. Треће, какав ће данас бити садржај такве француске културе која је усмерена на потискивање руског културног утицаја!? Последњи пут кад су Французи у нашем региону за циљ поставили обуздавање политичког и културног утицаја из Москве, Румунија је добила Гвоздену гарду. Осим тога, руско-француски културни ривалитет је на Балкану историјска константа. Руски дипломата и писац, Константин Леонтјев, је још крајем деветнаестог века писао да из руку Француза ни слободу не би узео (алудирајући на француску револуцију).
На питање како се француска културна стратегија данас носи са воук таласом у култури, да ли је уграђује у своје стратегије или се и даље држи својих старих културних производа, Мартен је одговор почео издалека. Француска култура је, као и њена политика, одувек била империјална. Да би владала изван свог простора, био јој је потребан и биће јој потребан инклузивни културни модел. Из његовог одговора се јасно могло увидети да се воук култура добро уклапа у савремене француске културне планове, иако сам Мартен није одушевљен неким њеним аспектима. Дипломатска стратегија савремене Француске у домену културе изгледа као да се надовезује на тезе Другог ватиканског концила (у оном сегменту где се инклузивност ставља у функцију универзализма, односно империјализма). Али, свака револуција једе своју децу. Мартен је испричао како је имао наивну идеју да својим студентима приреди предавање Жака Ланга, једног од најзаслужнијих људи у домену француске културне политике током деведесетих године. Његова наивност се састојала у томе што је очекивао да ће студенти Ланга дочекати са овацијама и аплаузом, али се догодило супротно: студенти су покренули петицију да се Лангово предавање забрани. Повод: Жак Ланг је пријатељ Жерарду Депардјеу и Роману Поланском које бије страшан глас због сексуалних скандала којима су њихове каријере обележене. Марло је очекивао да ће студенти једва дочекати да Ланга изрешетају непријатним питањима, да уђу са њим у жустру полемику на ту тему, али они су га једноствно – кенсловали.
Културна дипломатија би, бар у теорији, требало да подразумева некакав дијалог. На питање има ли бар нешто што је француска култура усвојила из српске културе, Мартен није могао да се сети ничега. Одговор је опет кренуо издалека: …културне везе са Србијом датирају из 19. века, српски су студенти одлазили у француску да студирају… Али, када Срби пошаљу студенте у Француску на студије, онда није Србија извршила утицај на француску културу и политику, него француска на српску.
На питање шта данас изнутра освежава француску културу, одговор је звучао крајње уопштено и идеологизовано: Француску највише обнављају странци који у њу долазе. Мартенов највећи страх за будућност француске културе заснован је на његовој перцепцији да се Европа у овом тренутку затвара у себе. Тешко је схватити о каквом је затварању тачно реч, јер Европу је управо преплавио снажан талас миграције са Истока, а ако је затварања и било то можемо повезати само са периодом короне. Мартен је поводом странаца и европског затварања поменуо Трампово настојање да са америчког универзитета најури 40% страних студената, што он сматра очајним културолошким потезом (да ли уопште ико заступа идеју да је понекад, можда, затварање и ослањање на сопствене снаге, макар и привремено, добар или бар легитиман стратешки и политички потез?). Једна од последица: Макрон је позвао америчке научнике да дођу у Француску и да у француским научним центрима и универзитетима наставе са својим истраживањима, али, додао је Мартен, то би изазвало велики сукоб власти са француским научницима, јер они већ годинама траже повећање буџета за своја истраживања која не добијају (одакле би се одједном нашао новац за америчке истраживаче?)
Кад је већ реч о финансијама: број српских студената који ће ове године добити француске стипендије је двадесет (20). Како Француска мисли да из Србије потисне руски утицај ако Русија српским студентима (онима из Србије, као и онима из Републике Српске), нуди на стотине и стотине стипендија на свим нивоима образовања и усавршавања, бавећи се успут појачано и бригом о настави руског језика у нашим школама. Несразмера је, дакле, у том домену огромна. Пре неколико дана у софијској скупштини планула је жучна расправа о статусу руског језика у Бугарској, а француски језик у нашим школама више и није тема.
На примедбу да Француска од Балкана до далеког Истока за све земље има један те исти културни програм у којем доминира циркус као најзначајнији културни производ савремене француске културе, Мартен се најпре насмејао, признао да то није баш сјајно осмишљено, додао да то углавном зависи од особља у амбасадама и интересовања публике, те да савремена француска култура жели да се обрати младима. Лепо! Куд нестаде Ромер…
На питање у којој мери је француска културна политика уједно и европска културна политика, Мартен је одговорио да Европска Унија нема јединствену унутрашњу, али ни спољашњу политику (не треба губити из вида да у оквиру културне дипломатије, научна дипломатија заузима значајно место…).
Једно од интересантнијих питања гласило је: шта је Де Гол урадио да побољша утицај својих присталица у свету културе, јер су у то време јачи културни утицај имали његови опоненти, односно левичари? На основу мемоара Брижит Бардо који су и код нас деведесетих година били преведени, знамо да је ББ себе сматрала деголистом. Па ипак, ако је неко естетски извршио снажан утицај у свету преко филмског платна, била је то она. Марлоов одговор свео се на делатност министра културе Андреа Малроа, чији су (над)културни концепти утицали и на југословенски културни простор.
На крају, на питање да ли је култура замена за војну моћ, Мартен је помало разочарано одговорио да би могла бити онда када би била „софт“ или када би била неосетна, невидиљива. Поентирао је чињеницом да је од пре неколико година Француска донела одлуку да ће њена култура бити стављена у функцију француске спољне политике. Па каква ће бити та француска култура која у Србији прати добијање аеродрома у Београду, изградњу метроа, изградњу хидроцентрала у Србији, куповину француских авиона и обрачун са Русима преко наших глава? Је ли то уопште нешто ново за нас? Зашто је Француска одустала од културног модела који је цео свет волео и који је препознавао као француски (у горем случају као евро-американу)? Како Француска мисли да са воук културом освоји Исток? Има ли Француска финансијских капацитета да се носи са Русијом на Балкану у овом тренутку? Желимо ли ми (и у којем домену, у којој мери), да се угледамо на савремену Француску?
Zorica Bajin Đukanović diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pesnikinja, pripovedač i pisac za mlade. Objavila je osamnaest knjiga. Knjige poezije: TROMB (Rad, Beograd, 1994), POSTAVA (Prosveta, Beograd, 1999) i PLANETARIJUM (Presing, Mladenovac, 2022). Knjige proze: HOTEL FOLOSOF (Zepter book world, Beograd, 2003), SAID, KRALJ SUNCOBRANA (Stubovi kulture, Beograd, 2009) i četrnaest knjiga poezije i proze za mlade. Zastupljena u oko 70 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara i čitanki. Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Dobitnica je „Zlatne strune“ Smederevske pesničke jeseni 1993. godine, nagrade „Dositej“ i 2015, „Zmajevog pesničkog štapa“ 54. Zmajevih dečjih igara 2011, nagrade „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za mlade 2015. godine, nagrade „Bulka“ 23. međunarodnog Festivala pesnika za decu 2016. Nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni dobila je 2020. godine, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade. Živi i radi u Beogradu, kao slobodan umetnik.
SEKS TON Za En
Moje telo je raspolućeno jedan deo je moj drugi zagubljen u tuđini moj deo je lažljiv pun ožiljaka licemeran svadljiv pomeram se ka gubitku i ne bih da uđem u tu prazninu ko zna šta će iskočiti i početi da tvrdi da mu se dogodilo ta dvojnost je bez pontona ponekad je savladam ali obično samo stojim na ovoj obali i sanjam o celovitosti
* Moje telo je zvučna viljuška u onoj krivini se najbolje skriva ponekad odatle proviri neka slutnja onda je probuđeni zvuk zalije peskom tišine zato je moj san uvek pustinja hodati po tom žaru to je sve što mi se nudi i na šta pristaju moja stopala
* Moje telo je anksiozna veverica spremna da se uzvere uz svaku nemoguću želju više liči na lasicu lažno se predstavlja ponekad se sunovrati sa najviše grane posle se pravi da je mrtvo u tome najviše uživa
* Moje telo ne ume da kaže zato ga šalju kod podvodnog logopeda kod doktora za izražavanje želja on ga pak upućuje na reč na papir koji pamti i tako evo me u toj odaji koja više nije gluva soba neko me čuje ti me čuješ
MALINA U PUSTINJI
Za Ingeborg Bachmann
Obmotati se od ćoška oka do malog nokta nožnog prsta sve u mekost položiti pa leći u reči ne granitom ne žadom samo belom plahtom na golost tela listom lovora i gustom senkom masline obaviti kulu tela od sto malih tamnica
* Prvo piti mesečevu vodu studenu kao da će tu biti zauvek onda iskapiti neutaživost posle piti neprozirniju tvar i biti sve žedniji gledajući kroz prazne boce pijane oblake konačno svedočiti iščezavanju i vode i žeđi zatrpavanju bunara
* Zakopati se u svileni pesak pustinje sunčevom kredom iscrtati liniju tela i prepustiti ogledalu mladih lepih torza osvetiti buržujskoj zadatosti stresti svu bol i gorčinu plena vakcinisati se novom pozledom serumom sopstvene kreacije
SURFING
za E. Jelenek
Elfride jaše na talasu koji je svaki put poseče malo iznad nogu i pošto krvi nema ona bol zanemari on se sklupča u grimasu i skrije negde iza ogledala
Otuda su sva njena kratka odsustva tek vidanja remonti samo priprema za onaj strmoglav niz zlatnu penu
Јелена Јовановић рођена је 25. 12. 1998. у Пожаревцу. Љубав према језику и склоност ка писању поезије почела је да изражава још као дете. Песнички узори били су јој Десанка Максимовић и Мирослав Антић, а касније и Васко Попа, Иван В. Лалић, Пабло Неруда и други. Године 2022. објавила је свој песнички првенац Карта за вечност, показавши да постоји та карта која може да победи чак и смрт:
Љубав енергија је А кажу да енергија уништити се не може Она само мења облик И зато ако желиш да победиш смрт Открила сам ти тајну: Заслужи место у нечијем срцу.
Скоро две године радила је као лектор у компанији LINK group. Тренутно ради као професор српског језика и књижевности у приватној Основној школи Владислав Петковић Дис и сарађује са Сектором за издавачку делатност САНУ као хонорарни лектор и коректор. Писање, пре свега песништво, види као разговор душе са собом, а потом и са свима осталима који ће разумети проживљено. То је нешто готово урођено, интуитивно, налик мелодији која жели да изађе и да представи себе другима, да их дирне. Неки људи се једноставно роде као песници. То нема везе са тиме колико често пишу; песма може и спавати у њима годинама, али када се коначно пробуди, она то учини без икаквог напора, нага у својој лепоти.
ДУБОКО У НАМА
Зароним у себе мало дубље Сваки пут кад ниси ту и нађем те Пливаш као да си у води створен И не мариш што те посматрам Од тебе учим о миру Ти као да већ имаш све одговоре Или ти једноставно нису ни потребни Некад само треба затворити очи Препустити се и пливати Отворених очију ипак Ретко се која граница прелази Кретање је само обмана Док ви мислите да неко је отишао Он само безбрижно плива Тамо негде дубоко у нама.
О ЈЕДНИМ ОЧИМА
Тугу у очима бришем ти И осмех ти лице проналази. Најлепшу песму пишем ти Без тебе се душа не сналази.
Свуда у мени има те Време ти ништа не може. У свему нежном видим те По ивицама моје си коже.
Све боје у теби живе су Небеским жаром што пламте И све тужне очи дивне су Ал’ само твоје се памте.
НИСАМ ГОВОРИО НИКОМ
Тешко су ми ноћи падале И нисам говорио ником Да сам све ове године Трагао за твојим ликом.
Да неком си душу грејала У собичку оном тихом Ти би се томе смејала Па нисам говорио ником.
Друге сам очи тражио Обузет твојим ликом Нигде их нисам нашао Ал’ нисам говорио ником.
ИСКРА
Већ годинама у мени Једна искра чудесна зри. Из очију твојих схватих: Та искра била си ти.
Дуго сам тражио себе Густи је падао мрак Ал’ онда угледах тебе И светлости твоје зрак.
Сад опет тонем у себе Где искра чудесна зри. Журим што пре да стигнем Јер тамо чекаш ме ти.
ЛАВИРИНТИ
Пролазим кроз твоје лавиринте На прстима Да те не пробудим Можда баш мене сањаш Не смем да те пробудим Пролазим кроз твоје лавиринте На прстима Као да знам куда идем Као да знам шта тражим А не да само слутим: Ту си, у свему си Куда год да прођеш Остане твој траг Пролазим кроз твоје лавиринте На прстима И тражим твоје трагове А онда склапам те од њих Осећам твоје присуство Сад знам да ме сањаш И зато пролазим на прстима Још опрезније и тише Да те не пробудим Пролазим кроз твоје лавиринте И тражим пут из њих Као да не знам да пута нема И да једини пут си ти Остајем у твојим лавиринтима Не смем да те пробудим док спаваш.
КАКО СЕ ВОЛИ
Ако ниси сигуран како да волиш неког, Воли га тако што ћеш му дати сву слободу Нека те не плаше његова крила И колико далеко га могу одвести То није твоја брига И са краја света знаће пут назад Ако је у срцу истински твој Некад ћете летети заједно Водиће те свуда са собом Као да без тебе и не зна да лети Али некад ће пожелети да полети сам И то неће имати везе са тобом Ако тад ниси сигуран како да га волиш, Воли га тако што ћеш му дати сву слободу Рашири руке пре него што крене Рашири руке што ће га чекати Нек зна да дом му нико не може одузети Нек зна да дом могу бити и руке Ако су раширене сваки пут И онда кад од њих одлазиш И онда кад им се враћаш.
О ЉУБАВИ
Желим да ти будем Прва мисао кад се пробудиш Песма коју пустиш пред спавање И никад је не одслушаш до краја Желим да ти будем Покривач после кише Јастук у који тонеш С мислима о срећи Желим да ти будем Омиљена загонетка Мистерија коју не можеш да решиш Али свеједно покушаваш Желим да ти будем Све оно што си ти мени И да трајем у теби И кад нисам ту Да трајем као она мелодија Коју цео живот певушимо А никада не можемо да се сетимо Где смо је први пут чули Ни како се зове А ипак не може да нам досади Јер је никад не ухватимо целу Увек измиче И тако прелепо траје У својој моћи над нама Да, желим да ти будем та мелодија И да ме чујеш сваки пут Кад затвориш очи И не знаш куда да кренеш Јер све ми се чини Ја ћу знати пут.
Питаш ме како стоје ствари те ствари pues cosas како ће бити
тја неко време онако као што су биле
па се онда нађем између њих као што смо били ми некада
а некад нису то те cosas son cosas de la vida или је то живота сенка
оне су друго оне су стране (то је некако јасно) а ипак настањују седативне форме онога што јесте
Еспресо апарат шишти али нема усијања ништа не излази
нико у кафеу не мора заиста да се помери сат времена
no pasa nada
тако да све за чим би човек посегао из добрих времена није није ту
аутобус пролази Аvenida Córdoba број 5 pasajeros који изгледају упућени некуда que pasan
Секундама касније Аvenida Córdoba број 5 исти људи adonde pasan
зато поступи као што си вежбао зажмири да ти се укажу поуке хладно климни главом судбини окрени се на другу страну
ствари су тако боље
понекад pues pasa bien ствари се олабаве стегнутост свега тога као да је кадра да се отпаше
уздах сам себе испуњава у свему ствари су оно што јесу само минут не више
поглед низ Avenidu је лак а ствари измичу одсјају без провокације без суровости исхода да су само остаци
у неким јутрима у неким данима
лишће је спало с дрвећа у овом малом парку зима је овде али не тамо где си ти не успевам да одем са ове клупе
que se vaya лишће que todo se vaya es normal
ипак чудно прва ноћ у новом месту да сањам твоју влас на свом покривачу
Постоји ли уопште ти или да кажем њено пре ће бити само ја или оно што је од мене оставила
доба кад ствари нису често се ноћу учине по први пут онаквим као што су некад биле зашто једноставно не можемо да будемо тамо
У истом налету изненађења у звуку на небу и погледу после смеха
(каже мајка desaparecido борца Отпора који се превише тога нагледао преживелог таоца ког је ампутација одржала у животу ког је самоубиство одржало у животу
али све је ово ноћни кино son cosas del cine зверства да ове ствари јесу и ја у њима а онда се пробудим и паднем пред себе
и то је у већини времена а то што смо се упознали изгледа у кафеу обоје флуоресцентни и недовољно осветљени где дим може да помрачи већину ствари
где је сивило ваздуха коже можда средство размене где сви знамо да филм може да се поквари али ствари не могу да се врате у првобитно стање
hágame el favor hombre (или боље да кажем ти) и не питај како стоје ствари
ПРОЛЕЋЕ ЈЕ ПРИВРЕМЕНИ ПРОБЛЕМ
Нешто као снежна капа се топи почиње да се слива како улице слегну раменима насеље извије леђа
Груменчићи белог севернa странa кућȃ сведочанство апсурда некако интонирају привременост тако да се не може осмислити или остављају остављају исказ недокучиво опскурним
Свака кућа је угао срама два светла срамоте неколико тмина раног пролећа скривено сећање слепо осветљено обећање окренута леђа дуговечнoj љубави подсмех
На јужној страни протежу се веранде врста дрскости секундама удаљене од дрхтаја зиме зраци не успевају да се одбију и прошире већ се лагано увијају по сивој кожи дрвећа ово стабло стоји као на изврнутом длану салона за масажу – Срећан сунчани велнес
КАО ШТО ЈЕ
Шта је остало у одсјају nа средини нашег пута
Шта је остало од црног пројектила дединог возила с ког је скочио заказале кочнице ономад пара се дигла зашкрипале шарке његов осмех његови ортаци мушичари његов жар
Шта је остало од оних Американаца у челику хиљаду деветсто четрдесете њихове кафе и петпарице одавно позајмљене очи упрте у пуцкетајућа небеса филмског журнала радијско небо реклама и катастрофа у која се нада спустила дроном у густој формацији сулудо конкретна
Шта ће остати од собе у Котиџ Стриту где сам нарицао прве ноте и нисам имао ништа сем плафона и откуцавања поднева и знања да ниси једноставно рођен сам
А шта са паркингом из перспективе шестогодишњака са кухињског прозора као из бледог вестерна кад изненада хладни глас приповедача пређе преко свега у мојој суморној паници да место ни небо нису садржавали ништа ништа блиставо ништа у покрету саобраћај се зауставио ван погледа да осмотри ову истину пљас између откуцаја
Шта је са трагом вина завереничким одсјајима кола своја би хипици возили близу протурили зелени врч кроз прозор шта се десило са сунцем и путeм тог дана љубављу брзајући кроз непроживљено поподне
А шта је још остало сада сада када се светлост надвила над кућом а дани искрварили крвљу професионалаца шта сада може донети шта се помаља у мојој руци за тебе што се да трампити и звонити звуковима који су одавно припали другима
шта је остало од хладних јутара са пријатељима јоргани на гомилама врата аутомобила ударају димови разних врста у сваком издаху журке рашчишћене при првом светлу као опомена дан сив и тежак ипак је имао тада нешто округло и трепераво за чим је вредело јурити
шта је остало од мог пса бриге која је клизила у њеном погледу од моторног уља она није могла да бира кад сам се свађао са женом шта ће остати у широком ходнику овог доба од сталног тапкања њених ноктију
шта је остало од шест опушака један до другог у пискли мога оца као дрва за потпалу као масовна гробница као кликћућа пруга шта је остало
у дугим сенкама зоре у незамисливој посвећености данашњег дана као и у песми шта остаје од речи чувених превише пута плоча се завршава плес свих ствари које волим развлачи се до престанка чак ни ти дух од пре пола века ниси ту али не повлачиш се задужена за музику
шта користи у испрекиданом подневу штa враћа наклоност и наслањање сати је ли нешто што се осећа или оно што се наговештава у одсуству овде
сада попуштен у случајном паралелограму сунца ово дрво моменат кад се враћамо сунце или сунце и ја као и увек овом столу враћамо се или тренунтку непосредно пре
како пронаћи пре него бити пронађен као увек пронађен једноставно зато што је ово парче земље ниско како поплавити ово место и саставити се
постоји трик али шта је кад се сунце излије преко хоризонта преко гребена преко прага и пронађе опет шта је остало
ОД СВЕГА ПО ЈЕДНО
Лица у бунилу бледе кô трзаји у светлости толико блиско као да нам припада зовемо их пријатељи
Круг светлости трептај наших дана а затим одлепрша као да нам припада наша љубав
У њима блиставост што се надвије над сваким духом пре него што одлута као да нам припада ова душа
Тама из које посрћу бездушност њихова и моја немар толико близак као да нам припада распарани живот
Romantičarska ideja o formiranju filmske grupe/pokreta proistekla je iz istorijskog iskustva sa avangardističkim umetničkim pokretima. U vremenu delovanja centrifugalnih sila, koje proizvode inflaciju centara moći, jasno je da su avangardistički pokreti u današnjim finansijsko-političkim okolnostima nemogući. Moguća je, međutim, mala igra – (samo)imenovanje grupe sa labilnom programatskom platformom, po uzoru na praksu likovnih umetnika koji ne žele da budu prepušteni na milost i nemilost establišmenta. Bez agonističkog (svi su protiv nas) i antagonističkog (mi smo protiv svih) pristupa. To nije alternativa, jer ne može da pretenduje da bude glavni tok. To je delovanje sa margine, pre svega, ali i pružanje mogućnosti da se olakša sistematizacija, kad već postoji neko ko samog sebe imenuje i daje naznake o odlikama te grupe.
Garažni film je filmski pokret osnovan u Srbiji 2015. godine, kada se grupa autora udružila na osnovu povezanosti većine svojih dotadašnjih filmova. Pored gotovo redovne saradnje u stvaranju filmova, rad ove grupe zasniva se na snimanju sa malom ekipom, minimalnim finansijskim i tehničkim sredstvima, ali sa neograničenom autorskom slobodom. Garažni film je ime dobio po uzoru na garažni rok.
Kako onda tretirati pojam garažnog filma? „Sasvim je jasno da se jedna grupa otcepila od Sistema i odlučila da kreira filmove po sopstvenom osećaju povišene društvene odgovornosti. Međutim, da li ima uslova da se garažni film tretira kao žanr? Ukoliko se vratimo teorijama po kojima svaka prepoznatljiva tekstualnost, metatekstualnost, te skup istorodnih narativnih, naratoloških, stilskih i estetskih veza čini žanr, onda je sasvim sigurno grupa autora proizvela ono što bismo mogli da nazovemo subžanrom autorskog filma. U ovom slučaju autori su ga sami prozvali autorskim filmom“ (Jovićević 2020: 243-244).
KORENI
Slično odnosu koji garažni rok ima prema tradiciji pop muzike, autori garažnih filmova, često veoma vidljivo, pokazuju poštovanje prema klasičnoj i avangardnoj filmskoj umetnosti, postavljajući svoja dela kao neku vrstu konstantnog preispitivanja panteona filmskih velikana.
Prvi je Zemlja istine, ljubavi i slobode (2000). Iako je ovaj film izazvao veliku pažnju, trebalo je više od deset godina da produktivnost ovakvog odnosa prema stvaranju filmova rezultuje značajnijom grupom dela. Jelena Marković je debitovala filmom Connections 2003. godine, u kom dokumentarni žanr koristi kao realno utemeljenje za filmsku autorefleksiju imanentnu igranoj formi. Režiram ljubavni filmski esej, film Poljupci (2004), a Tamara Drakulić se uključuje 2012. Ljuljaškom, roud muvijem koji u potpunosti zaokružuje i definiše stav garažnog filma.
Na beogradskom filmskom festivalu FEST, u martu 2015. godine, prikazani su novi garažni filmovi – Okean Tamare Drakulić, Unutra Jelene Marković i Mirka Abrlića, Petlja Milutina Petrovića i Žigosana, koju sam režirao.
Jelena Šušnjar
KARAKTERISTIKE
Zajednički imenitelji ovog „benda“ filmskih stvaralaca ipak se mogu označiti specifičnostima koje se pojavljuju u više ostvarenja garažnog filma:
beskompromisnost u odbrani umetničke slobode – u pristupu stvaranju, izboru tema i odsustvu određenih „obaveznih“ sastojaka filma;
bavljenje podžanrom „filma o filmu“, u teoriji poznatom kao metafilm;
intimistički pristup naraciji, koji se naglašava pojavljivanjem autora u glumačkim ulogama;
često su u pitanju svojevrsni filmski eseji o pojednim žanrovima (triler, roud muvi, muzički film);
složena pripovedačka struktura u kojoj se u kreiranu fikciju ugrađuju i tradicija (već postojeća dela) i kućni filmovi;
estetizacija politike, odnosno demontiranje funkcionisanja mehanizama skrivenih centara društvene moći (Jug-jugoistok, Država, Petlja);
prigušena ekspresivnost glumačke igre.
I pored velikih sličnosti u senzibilitetu i civilizacijskim nazorima, autori garažnih filmova imaju izražen individualistički stav prema svom radu. Tako su i definicije garažnog filma različite.
Na garažni film gledam kao na mogućnost da se izgradi „privatni Holivud“. To je i šansa da se na filmu prikažu različite tačke na socijalnoj lestvici, odbačeni i zaboravljeni ljudi I ambijenti. I misteriozni osmesi, pre svega.
Milutin Petrović smatra da je garažni film stadijum razvoja filmske produkcije i estetike sličan onom koji se slikarstvu desio krajem devetnaestog veka. Današnji filmski stvaraoci postaju preditori (objedinjujući uloge producenta, montažera, pisca i reditelja) koji rade slobodno kao slikari u polju suncokreta ili u svom ateljeu ispred stola na kome su tri jabuke.
Jelena Marković vidi garažni film kao subjekat jednako koliko i objekat. Prema njenom mišljenju, garažni film u procesu nastajanja spaja lične okolnosti autora sa onim koje su spoljne, uključuje autorefleksiju, mnoštvo aspekata i uzbuđenje. Drzak je po idejnoj i estetskoj nepredvidivosti.
Tamara Drakulić određuje garažni film kao stav, a ne kao estetiku. Za nju je garažni film istraživanje filmske forme unutar datih okolnosti i ličnih mogućnosti.
LICA GARAŽNOG FILMA
Zbog produkcione mikrobudžetne formule pravljenja garažnih filmova, svako ko je u njima bio autor, saradnik ili glumac imao je važnu ulogu u nastajanju ovih dela. Zato spisak ljudi koji su radili na ovim filmovima nije obično nabrajanje imena na špici, več estetički i moralni stav.
U garažnim filmovima do sada su se pojavljivali profesionalni glumci – Sonja Savić, Rade Marković, Boris Milivojević, Amra Latifić, Ana Stefanović, Ljuma Penov, Bojan Žirović, Andriana Đorđević, Hana Selimović, Boda Ninković, Ivan Zarić, Milutin Milošević, Tatjana Venčelovski, Mirela Pavlović, Biljana Mišić, Dubravka Kovjanić, Marija Đurić, Vladislava Đorđević, Vlasta Velisavljević, Nikola Đuričko, Maja Sabljić, Nenad Nenadović…
Po nepisanom pravilu, uloge imaju i ličnosti iz drugih umetnosti.
Dizajneri – Jelena Šušnjar, Ana Kraš, Suna Kažić, Mane Radmanović…
Rok poslenici – Džek Oblivian, Ana Marija Cupin, Milena Milutinović, Daniel Kovač, Boris Vlastelica, Đorđe Anđelić, Dalibor Andonov Gru, Saša Delibašić, Džon Pol Kit…
Pozorišni reditelj Miloš Lolić.
Dramaturzi – Biljana Srbljanović, Ana Ivanović, Periša Perišić, Božo Šibalić…
Ulični artista Aleks Tzimerlis.
Ličnosti iz političke javnosti – Miroslav Hristodulo i Ivan Andrić.
Kao glumci, specijalno se pojavljuju režiseri. Osim četiri autora koji su gotovo uvek tu (Saša Radojević, Tamara Drakulić, Jelena Marković, Milutin Petrović), u garažnim filmovima glume ili se samo pojavljuju i Ljubomir Šimunić, Miloš Radivojević, Puriša Đorđević, Raša Andrić, Srdan Golubović, Nedeljko Despotović, Dinko Tucaković, Kosta Đorđević, Stefan Arsenijević, Maja Miloš, Mina Đukić, Nikola Ležajić…
Ljudi „iza kamere“, koji svojim posebnim umetničkim senzibilitetom daju veliki doprinos garažnim filmovima su: Predrag Bambić, Petar Jakonić, Ksenija Livada, Ana Božinović, Andra Leko, Zoran Petrović, Dalibor Tonković, Ivan Kadelburg, Milan Jakonić, Nikola Dragović, Dobrica Višnjić, Vlada Živković, Nenad Jovanov, Petar Jevtić, Filip Ćetković, Vladimir Tričković, Mirko Abrlić, Miodrag Medenica, Vera Božičković, Ana Rodić, Tanasije Kunijević, Branko Neškov, Sandra Rančić, Zoran Solomun.
Za estetiku garažnog filma je podjednako važan i „spisak“ ljudi koji se nikada neće pojaviti u ovakvim filmovima.
Ljuma Penov, Amra Latifić, Svetlana Bajić u filmu „Država“
ZANIMLJIVOSTI
Početkom devedesetih godina prošlog veka, u vreme velike inflacije i ratova, živeo sam u adaptiranoj garaži. Tada sam napisao scenario za film Zli zvuk, koji je trebalo da režira Milutin Petrović. Da je ta priča o istraživačkoj stanici u Petnici snimljena, garažni film bi i doslovno bio začet u garaži.
Film Connections Jelene Marković je prvi garažni film sa koprodukcijom (Ohne Gepaeck Berlin za ARTE/ZDF).
Ljuljaška, prvi film Tamare Drakulić, nastao je od emisije na internet radiju NRBG, koji je puštao garažni rok. Na tom internet radiju sarađivali su i Milutin Petrović, Jelena Marković I Saša Radojević, kao i glumica u više garažnih filmova – Jelena Šušnjar.
Ljuljaška je diplomski film Tamare Drakulić, sa kojim je završni ispit polagala kod Milutina Petrovića, njenog profesora na filmskoj akademiji.
Grafički prikaz međusobnih veza autora garažnih filmova svojom složenošću podseća na natalnu kartu neke ličnosti.
Jelena Šušnjar u filmu „Narcis i Eho“
FILMOGRAFIJA GARAŽNIH FILMOVA
Zemlja istine, ljubavi i slobode (2000)
Connections (2003)
Poljupci (2004)
Jug-jugoistok (2005)
Narcis i Eho (2011)
Ljuljaška (2012)
Država (2013)
Okean (2014)
Žigosana (2015)
Petlja (2015)
Unutra (2015)
Porodica (2015)
Ljubavni slučaj (2016)
Pretpostavka nevinosti (2018)
Aleksandra (2019)
NOVA GENERACIJA
Sledeći logiku da je u FEST-ovoj sekciji Mikrovejv, pored Porodice, prikazan i film Dejana Vlaisavljevića Nikta (Paluba ispod Terazija, 2016), pojedini kritičari su (uzevši u obzir činjenicu da u njemu glumim) i njega svrstavali u domen garažnog filma. „Paluba ispod Terazija je niskobudžetni film noar nastao mešanjem klasičnih uticaja i poetike srpskog garažnog filma“ (Bajić, Janković, Velisavljević 2018: 377). Nikt se, međutim, protivio tom određenju: „Ovo je američki nezavisni film, ali sa garažnim estetski i ideološki nema veze. Ovo je B film, tako je i rađen. Sem Fuler je bio B reditelj, kao što znate, tako da mislim da ovo nije garažni film“ (FEST 2020). Uprkos jasnoj distanciranosti prema garažnom filmu, slične opservacije su se pojavljivale i nakon premijere Niktovog filma Sutra je još uvek juli (2020). „Pred nama je ostvarenje za ’sladokusce’, bez ikakvih komercijalnih pretenzija; poput većine srpskih ’garažnih’ filmova“ (Bajić, Janković 2023: 90).
Po duhu nastanka vezanom za ulazak u avanturu snimanja sa izrazito niskim budžetom srodno garažnom filmu je i debitantsko ostvarenje (o talačkoj krizi) Milene Grujić A.S. (25) iz 2019. godine, premijerno prikazan na Festivalu autorskog filma 2019. godine. Iste godine na programu tog festivala našao se i provokativni debi Marine Radmilac – Who the Fuck Are You.
„Nominalno gledano, najlakše bi bilo ovo ostvarenje podvesti pod ovdašnje ’garažne filmove’ (bezbudžetska ili mikrobudžetska ostvarenja slobodarskijeg izraza), ali tokom gledanja filma brzo postaje jasno da Who the Fuck Are You upadljivo štrči iz te ipak uske i sputavajuće odrednice“ (Bajić, Janković 2023: 75).
U privatnim razgovorima, Marina Radmilac se nije protivila statusu „dopisnog člana“ neformalne grupe vezane za garažne filmove u Srbiji, pa je stoga na četvrtom Festivalu metafilma u Beogradu, 2019. godine, prikazan njen dugometražni igrani film Who the Fuck Are You.
Treća dekada 21. veka donela je drugačiju preraspodelu unutar filmske scene. Ukidanjem programa Mikrovejv na FEST-u izgubljena je važna platforma za promociju garažnog filma. Autori ovog usmerenja prepustili su se trenutnim okolnostima i traganjima za novim šansama, koje uglavnom izmiču iza horizonta.
Aktuelnu situaciju, kada je reč o mikrovejv/garažnim filmovima, Ivan Velisavljević je u uvodniku knjige Kritički vodič kroz srpski film 2018 – 2022 obrazložio na sledeći način: „Nakon kovida, ovakva struja autorskog filma i produkcionog modela je utihnula i nema naznaka da će se u skorije vreme pojaviti u većem zamahu, barem ne u igranom, fikcionalnom filmu (u dokumentarnom i eksperimentalnom su veći izgledi)“ (Bajić, Janković 2023: 9).
Budućnost garažnog filma zaista nije izgledna. Po prirodi stvari, aktivnost svake umetničke grupe (formalne ili neformalne) kratko traje, svega nekoliko godina. Dela koja pripadaju garažnim filmovima obuhvataju period od čitave dve decenije 21. veka i po tome su respektabilna vremenska linija u srpskoj kinematografiji.
Metafilmovi su u Srbiji kao reke ponornice. Pojavljuju se od početka šezdesetih godina prošlog veka. Pa nestaju. Garažni film je bio jedna faza, komunikaciono-recepcijsko-teorijska igra, zasnovana na toj filmskoj estetici i ovo svedočanstvo je doprinos filmske dece ulice srpskom metafilmu. A kad su već podzemne vode toliko vremena prisutne i proširile su se u raznim pravcima, velika je verovatnoća da će se neka nova generacija u budućnosti baviti sličnom vrstom filma.
Ili ponovo izroni prethodna generacija uz pomoć filmskih Superheroja.
LITERATURA
Bajić, Janković, Velisavljević 2018: Đorđe Bajić, Zoran Janković, Ivan Velisavljević, Kritički vodič kroz srpski film 2000/2017, Beograd: Filmski centar Srbije.
Bajić, Janković 2023: Đorđe Bajić, Zoran Janković, Kritički vodič kroz srpski film 2018/2022, Beograd: Filmski centar Srbije.
FEST 2020: Razgovor sa ekipom filma ,,Sutra je još uvek juli“ <www.2020.fest.rs/vesti/razgovor-sa-ekipom-filma-sutra-je-jos-uvek-juli>, 8. 11. 2023.
Jovićević 2020: Dragan Jovićević, Nacija, žanr, Beograd: Filmski centar Srbije.
Tekst predstavlja adaptaciju, odnosno spajanje nekoliko poglavlja iz knjige Saše Radojevića, Filmska deca ulice, Dom omladine Beograda: Beograd, 2025.
Касно ноћас пас је говорио о теби; шљука је причала о теби у својој дубокој мочвари, да си то ти, усамљена птица у шуми, и да можеш бити сам док ме не нађеш.
Обећао си ми, и рекао си ми лаж, да ћеш бити преда мном где је стадо оваца, звиждала сам ти и триста пута плакала, и не одазва ми се нико сем јагњета што заблеја.
Обећао си ми оно што ти је претешко, златну лађу под сребрним јарболом, дванаест градова са пијацом у сваком, и лепи бели дворац тик покрај мора.
Обећао си ми оно немогуће, да ћеш ми дати рукавице од рибље коже, да ћеш ми дати ципеле од птичје коже, и одело од најдрагоценије свиле у Ирској.
Кад одем сама до бунара самоће, седим и мислим изнова на своју невољу; видим свет и не видим свог дечака, онога са косом боје ћилибара.
У ту недељу сам ти дала своју љубав; недељу која је последња пред Васкрс, а ја на коленима читам Страдање, и моја два ока дају ти љубав заувек.
Мајка ми је рекла да не разговарам са тобом данас, или сутра, или у недељу; лош час је изабрала да ми то каже, не закључаваш врата кад је кућа већ опљачкана.
Срце ми је црно као црнило трњине, или као црни угаљ из ковачнице, или као траг ђона остављен у белим ходницима, ти си тај мрак над мојим животом.
Узео си ми исток, узео си ми запад, узео си оно што је преда мном и што је иза мене, узео си ми месец, узео си ми сунце, а највише се плашим да си ми Бога узео!
Дуалност Милене Павловић Барили ‒ назив је изложбе која се још који дан, до 30. марта, може погледати у Музеју савремене уметности. Укупно сто педесет радова ‒ како пише на сајту ‒ постављено је на четвртом и петом спрату, међу којима претежу, наравно, ликовни радови, али и лирски записи и Миленине скице. Портрети су ипак најбројнији и чини се ‒ не случајно, ако се погледају појашњења која изложбу прате.
Милена Павловић Барили, родом из Пожаревца, стварала је у првој половини двадесетог века. Школовала се у Београду, потом у Паризу, да би се касније преселила у Њујорк и тамо, између осталог, почела занимати илустрацијама модних магазина. Иако се у њеном раду могу запазити утицаји различитих стваралачких струја, посебно надреалистичких, најзанимљивији су портрети који би се углавном могли одредити као ‒ аутопортрети. Миленине очи ‒ округле, црне и продорне ‒ скривени су детаљ на свакој слици, те се често чини да је она непрекидно загледана у себе, не марећи много за друге и њихову особеност. Њена уметност дијалог је са собом и то се у овој поетици не може сакрити.
Међутим, свако ко свој рад подели с другима и изложи га јавности, могао би бити ‒ као Кафкин Јозеф К. ‒ оклеветан, а да о томе тек накнадно нешто сазна, можда тек у вечности. Изложба о којој је реч названа је дуалношћу и тај појам јасно наговештава како је реч о двострукости у оном што се гледа, или чак амбивалентности. Дакле, шта се то скрило иза слика, запитаће се пажљиви гледалац, већ насловом подучен како би требало да чита изложбу.
Ако бисмо били искрени, дуалност у нечијој ликовности својеврсни је плеоназам, зато што дела изузетних уметника морају у себи да крију бар два гласа, а онда сигурно и више, јер стваралаштво никада није рестриктивно, напротив ‒ оно у унутрашњости садржи многострукост света, разноврсну фонологију као одјек богатства наше егзистенције. Нагласити да је Миленин опус дуалан поздразумева да се он на почетку читања ограничи или сведе на оно што је можда и једина замисао аутора изложбе.
Прва помисао могла би да буде двострукост на просторном и духовном плану: горе и доле, односно: споља и унутра. Ова поларност указује на то да живот постоји на више фронтова, као артикулација у свету и као скривеност у њему, што се види на лицу старице која гледа у сто пред собом, очи су јој благо скупљене, окренуте ка лептиру, а иза њих ‒ сугестија је очигледна ‒ крије се проживељени свет и минуле године. Ова слика, названа Старица са лептиром, из 1936. године, речито приказује раскошни Миленин таленат, и у њега посетилац мора бити дуго загледан. Рад сведочи о крају живота, али и новом рађању, и тај се циклус не зауставља, због чега је старица спокојна и њен се духовни ритам преноси на све што је окружује. Поверење у живот постаје мера ствари или његово средиште.
Ипак, ако се пажљивије прочитају белешке аутора изложбе, бива јасно да се не мисли на старичину дуалност, већ на нестабилну дихотомију између мушког и женског принципа. Слике Милене Павловић Барили читају се као претеча woke културе, у којој се човеков идентитет разводњава, шири у пољу свог еластицитета до тачака које су у другим културама непојмљиве, а које подразумевају чврстину и ред. На једној фотографији Пожаревљанке брзоплетом гледаоцу може се учинити да види младића: коса је црна и кратка, црте лица помало неженствене, поза ‒ суптилно каубојска, у црно-белом изразу. Али то је једна фотографија, истина ‒ верни приказ Миленине спољашњости, но сасвим погрешан интерпретатор њене унутрашњости, која у ликовном погледу није морала имати никакве везе с оним што је њена телесна вањштина. Другим речима, између телесне и ликовне естетике не мора бити сличности, а чак и кад би их било, оне би више биле случајност него намера. Зато се и поставља питања оваквог редукционизма или ‒ дуалности.
Невоља са уметношћу је што је њена снага велика за оног ко јој се не може приближити, па у чину отпора такав реципијент ‒ пошто не уме да се узвиси или преуми ‒ дело прилагођава себи и својој идеологији. Рећи да стваралаштво Милене Павловић Барили крије у својим одајама дуалност значи, на неки начин, саобразити га са једним и укинути му мноштво, зато што свако истицање плуралитета подразумева ‒ његово укидање. И ту лежи парадокс wokeкултуре: она дарује људском идентитету неслућену еластичност, пита човека шта би желео да буде, па док се он одлучи, она је већ одлучила уместо њега ‒ да би могао да буде нико. У тој мисаоној растегљивости и богатству свакојаких ентитета жена се може видети као мушкарац и обрнуто, али не зато што је биологија дозволила да естрогена и тестостерона буде и тамо и овде, већ зато што је таква слика реализација једног обрасца који није од јуче, али који не посустаје у своме дејству. Тај образац човека не види као биолошки тачно утврђено биће, већ као конструкт, чак алгоритам који се може прилагодити тренутку или једном човеку ‒ у одређеном тренутку.
Због тога је идеолошка интерпретација уметности очигледан пример како се природна раскош камени[1], односно ‒ поједностављује. Уместо да Миленини (ауто)портрети буду позив да се у њих загледамо и трагамо за људском душом, ми смо приморани да се питамо ко је на слици. Таква објективизација показатељ је недаровитости посматрача, јер тачка до које његов поглед сеже налази се испред ликовног дела, он у њега не успева да зарони, и то зато што је уметност немилосрдна, иако се то не би рекло на први поглед. Та немилосрдност нема много везе са нашим доживљајем, већ са оним што уметност јесте. Кад се загледамо у Венеру с лампом (1938)или Аутопортрет са велом (1939), ми престајемо да мислимо о линијама и облицима. Наша пажња обликује посве нови садржај, који је са оним што видимо повезан асоцијативно или некако другачије, али не кроз понуђене дихотомије, већ кроз свет идеја или општих појмова. Венера на слици почиње да зрачи несвакидашњом љупкошћу која се не мора везати за њене полне карактеристике, већ за оно што је светла мисао ‒ да бисмо се могли срести са лепотом, морамо је у себи понеговати и не препознати је тек у варљивом облику тела, већ у снази унутрашње духовне архитектуре која стидљиво из очију провејава.
Жена са велом не мора бити само жена. Она је снага која стоји усправно и у својој самоћи чини да се други склоне, па да поново дођу кад узмогну. Ко се сећа слике, памти равне линије и геометријску правилност, понеки облик могао је бити лењиром насликан, иако је кичицу држала чиста рука. Ова је слика ‒ чиста, непатворена у своме зачећу, онда и необојена мушко-женско-ином симболиком која уметност крњи и осипа.
Уметност, дакле, није интерпретација. Она је дуга и дубока загледаност у неизрециво, можда у Миленине очи, али пре свега у душу ‒ свеједно чију ‒ која се не може с туђом спојити ако је тај сусрет идеолошки посредован или чак политички конотиран. Додуше, не мора бити ни једно ни друго. Некад је довољно прочитати шта на зиду о изложби пише, па да се стекне утисак како се врло мало тога о изложеним радовима зна или се слути. Компликоване језичке контрукције, непажљиво биране, израз су сувопарне интелектуалности која никако није пут ка уметничком делу. Она је, напротив, бег од оног што се не разуме.
А не разуме се да уметност ‒ нарочито не Миленина ‒ није скројена да служи другима, већ да постоји мимо света, нарочито оног који се у наше време руши. Ако пак неки нови изникне, ноге ће му бити слабашне буде ли поново уобразио да тамо има нечег што нико други сем њега није видео.
[1] Глагол: каменити се, постајати каменом, крутити се
Od Podzemnog sveta (1927.), Jozefa von Štenberga do Dodira zla (1958.), Orsona Velsa, prošla je 31 holivudska godina. Nemi film se transformisao u zvučni, crno-beli televizijski ekran ušao u svaku kuću, cinemaskop i tehnikolor su zavladali bioskopima, klasični holivudski studio sistem se polako i sigurno raspadao, praveći mesto ranim, konzervativnim šezdesetim koje će se u drugoj polovini dekade pretopiti u Novi Holivud.
U tih trideset i kusur holivudskih godina, sporo je nastajao – da bi na kraju, posle klimaksa studio sistema, jos brže nestao – prepoznatljiv stil američkog filma koji je 1946. francuski sineasta Nino Frank definisao kao “film noar” – “crni film”. U traumatizovanoj Francuskoj posle Drugog svetskog rata, bilo je moguće videti skoro svaki američki film iz prethodnih decenija, pa su filmovi od pre rata ponovnim prikazivanjem dobili novo čitanje kritičarskog establišmenta. Filmovi snimani za vreme i posle rata pak postaju premijerno estetsko uporište za teoriju filmskih autora.
Od prvog do poslednjeg celuloidno-zvučnog eksponata, od rane gangsterske artificijelnosti Štenberga, do užareno brutalnog nihilizma Velsa, stil crnila se provlačio kroz mnoge žanrove i podžanrove klasičnog Holivuda: gangsterske filmove, melodrame, mjuzikle, vesterne…
Film noar je vrsta filmskog narativa o socijalno–psihološkom mraku u kojem se akteri služe seksom, novcem i ubistvom da bi ostvarili konačni životni cilj. Narativna struktura noara je često nelinearna, provučena kroz “off-naraciju” i flešbek. Gotovo uvek, noar filmovi završavaju fatalnim klimaksom koji sudbinski kažnjava iracionalnost inicijalne motivacije aktera.
Film noar tako u najboljem slučaju funkcioniše kao distorziran Ménage à trois, u kome će dve tačke trougla suprotnih polova svim sredstvima pokušati da unište treću tačku, ili obrnuto. Nije čudno što je sličnost noara s filmskom melodramom tek površinska, a s gangsterskim filmom više nego dubinska.
Sličnosti na stranu, autentičnost američkog noara počiva na ekspresionistićkoj stilizaciji izreza kadra, rakursu kamere, crnim senkama u kadru, palp literaturi i “B budžetu“. Ali pre toga: noar stil ne bi nastao bez evropsko-jevrejskih autora – emigranata, zaposlenih na neodređeno vreme u Holivudu, s punim imenima na Gebelsovoj “otpusno-izvoznoj listi” iz UFE.
Konstantnu klaustrofobiju koju projektuju emigranti iz UFE kroz svoje filmove kao predeterminisani bezizlaz, ima nešto mnogo više u sebi od manirističkog vežbanja stila: ima organsku potrebu za ponovnim proživljavanjem ličnih trauma iz stvarnog života kroz aparat filmskog jezika. Za ostvarivanje takve namere ili ambicije, “B budžet” produkcija, izmišljena u holivudskim studijima tridesetih godina posle dolaska zvučnog filma – bila je idealna.
Kreativna i ekonomska vitalnost klasičnog Holivuda održavala se decenijama upravo na kvalitetu „B-filmova“, koji su s ostacima “A budžeta” snimani bukvalno preko noći na setovima “A filmova”, uz minimalnu ili nepostojeću kontrolu producenata, s akterima koji nisu bili “starovi”, nisu bili filmske zvezde. „B-filmovi“ prikazivani su pre ili posle “prvoligaške” produkcije “A-filmova”, za cenu jedne bioskopske ulaznice, često pod sloganom: “it’s a big one with a big two”.
Voz je ostao u stanici
Evropski film koji se paralelno razvijao s američkim, imao je na samom početku dve bitne tačke oslonca u Francuskoj: verizam braće Limijer i fantastiku Žorža Melijesa.
Ogist i Luis Limijer su 1895. godine proterali filmsku traku kroz projektor i napravili prvi parabioskop, kolektivni doživljaj slika u pokretu. Edisonov “pip šou” je pao u zaborav dok je publika u Parizu gledala dotad neviđene prizore u pokretu: voz koji ulazi u stanicu, radnike koji izlaze iz fabrike, bebu koja doručkuje, kupače na jezeru… Stvarnost ispred kamere nije bila kontrolisana, odnosno režirana, već samo registrovana kao filmski dokument.
Nikad nije tačno utvrđeno u kom je redu sedeo Žorž Melijes na prvoj projekciji u Limijerovom parabioskopu, ali je sigurno da je već 1896. napravio svoju prvu filmsku projekciju, da bi 1902. poveo filmsku publiku u Let na mesec, a zatim u mnoge druge fantazmagorije. Melijesov metod proizvodnje filmova bio je nešto između manufakture i industrije. Služeći se ranom poetikom šoka i specijalnim efektima u sopstvenoj kreaciji, dokazao je da je filmska stvarnost kategorija izgrađena na potpunoj kontroli – kamere, montaže i projekcije.
Neumitnim približavanjem ove dve tačke ekstremno suprotnih polova, nastala je čvrsta linija koja je iz centra preseka mogla jedino da se uzdigne vertikalno, kroz formu i sadržaj filmskih serijala Luja Fejada (1873-1925) kao što su Fantomas (5 epizoda, 1913 -1914), Les Vampires (10 epizoda, 1915) i Judex (12 epizoda, 1916), Serijali Luja Fejada, kroz preciznu kombinaciju detektivskih misterija, ljubavnih afera, urbanih avantura, (“onoga što ćemo kasnije zvati horror”) i nadrealizma, konačno su uputili prvu bioskopsku publiku u fenomen filmske slike i fotogeničnu serijalnost aktera. Definitivan korak odmaka od tradicionalnog pozorišta i tzv. “visoke kulture” ovim se nepovratno dogodio. Došlo je vreme pravog bioskopa, sa ozbiljnim boks ofisom (drugi pojam, naš), i još ozbiljnijim “star sistemom”. Pošto je ulazni voz braće Limijer 1895. ostao u stanici jer je filmska rolna bila potrošena, jedan vagon iz potpuno drugog voza, parkiran u šumovitom Kompenju 23 godine kasnije, biće lokacija potpisivanja primirja s imperijalnom Nemačkom.
Kraj Prvog svetskog rata doneo je Kraljevini Nemačkoj poraz, Vajmarsku republiku i Versajski ugovor vojno-ekonomskih zabrana. Ugovorom i zabranom nisu bili obuhvaćeni protivavionski reflektori, filmske kamere i hangari za avione i cepeline.
Nemačka je izgubila rat, ali je dobila filmsku industriju koju joj niko nije nudio.
Najvažniji vajmarski filmski studio bio je UFA, (Universum-Film AG) koji je prvobitno ustanovljen 1917, na insistiranje generala Eriha Ludendorfa, kao propagadno – filmsko odeljenje Nemačke carske armije.
Ubice su medju nama
Razlika između kancelarije i kabineta je kao razlika između birokratskog i duhovnog. Birokratijom se upravlja, duhom se vlada. Dr Kaligari iz svog kabineta prvenstveno hipnotiše, a zatim upravlja hipnotisanim da bi sebi opravdao vladavinu.
Robert Vajne (1873 -1938), režirao je 13 filmova pre “Kabineta doktora Kaligarija” (1920), a posle toga još 24 filma, od kojih je poslednji “Ultimatum” iz 1938, snimljen u Francuskoj gde je Vajne našao večni egzil. Mnogi smatraju “Ultimatum” jedinim pandanom Renoarovoj pacifističkoj “Velikoj iluziji” iz 1937. Pored toga što je i ovde nosilac glavne uloge Erih fon Štrojham, film se bavi julskom krizom 1914, u zoru Velikog rata, kroz odnos srpskog generala Simovića i njegove žene Austrijanke.
Vajnov prvi ultimatum poslat je iz kabineta dr Kaligarija, u formi filmskog manifesta, punog izlomljenih perspektiva psihe koja se urušila u sebe samu i tako razmontirana, ostavljena je da bira između ubistva i mentalne bolnice u beskrajnim lupovima flešbeka.
Bez Kaligarija ne bi bilo ni Murnauovog Nosferatua ni Langovog Dr Mabuzea, ni Metropolisa, ne bi bilo ni UFE, ni nemačkog ekspresionističkog filma. Tačnije rečeno, nemački filmski ekspresionizam je počeo svoju egzistenciju “Praškim studentom”,1913, u režiji Stelana Raja i Pola Vegenera, koji je igrao i glavnu ulogu u filmu. Ali to nije bio manifest, već nemi horor film koji je služio kao prolog manifestu.
Šesnaest turbulentnih godina UFA studija i četrnaest avangardno-dekadentnih godina Vajmarske republike, prekinute su hiljadugodišnjim Rajhom, koji je trajao dvanaest godina. Propali slikar, rovovski kurir, procesuirani pučista Adolf Hitler i njegov do smrti veran propali pisac i doktor filozofije Jozef Gebels, imali su posebno jak interes za film. Hitler kao pasionirani gledalac, Gebels kao producent. Gebels će posle preuzimanja UFE hteti da napravi nacionalsocijalistički Holivud, i tako parirati pravom Holivudu. Istovremeno će bezuspešno pokušavati da vrati iz Holivuda u Rajh (preko Štenberga odbeglu) Marlenu Ditrih. Opsedaće Leni Rifenštal svim sredstvima, bez uspeha, da preuzme nemačku filmsku industriju, pošto mu je Fric Lang odbio istu ponudu i pobegao prvo u Pariz, a posle u Ameriku.
Posle neuspešne nacifikacije onih kojima to nije trebalo, i onih koji su bili daleko, dr Gebels će preuzeti potpunu kontrolu nad nemačkom filmskom industrijom, oslanajući se na reditelje, scenariste i glumce sa svoje liste podobnih.
Njegova poslednja produkcija, Kolberg, iz 1945, u režiji Velta Harlana, poslednji je i najskuplji film Trećeg Rajha. Zamišljen kao grandiozniji od “Prohujalo s vihorom” i “Rata i mira”, baziran na autobigrafiji Joakima Netelbeka, gradonačelnika Kolberga i na drami Pola Hejsa, film se bavi francuskom opsadom pomeransko-pruskog grada Kolberga 1807, u vreme Napoleonovih ratova.
Sniman od oktobra 1943. do avgusta 1944. sa 180 000 statista, od kojih su 50 000 bili vojnici prebačeni s Istočnog fronta, s falsifikovanjem istorijskih činjenica u službi propagande, Kolberg je premijerno prikazan 30. januara 1945. u improvizovanom berlinskom biskopu Aleksanderplac. U pauzama između savezničkih bombardovanja i neumoljivih sovjetskih nadiranja, malobrojna publika je u Agfa-koloru gledala Gebelsov filmski testament.
Gudbaj bejbi
Evropski filmski emigranti dolazili su u Holivud od samog začetka te “Nove Atine”. Često i na poziv samog Holivuda, kao u slučaju Fridriha Vilhelma Murnaua, koji je za Foks 1927. napravio Zoru, jedan od najbitnijih nemih filmova. Snimljena iste godine kad i Štenbergov “Podzemni svet” za Paramaunt i bazirana na pripovetci “Die Reise nach Tilstit” nemačkog pisca Hermana Sudermana, “Zora” preispituje ranije opisani trougao između muža, njegove žene i ljubavnice. Melodrama po žanru, noar po stilu, čak i kad se uzme u obzir pastoralno-moralistički “hepi end” – iako je od druge polovine filma s ljubavnicom nameravao napustiti selo i otići u veliki grad, muž na kraju neće ni ubiti ni napustiti svoju ženu.
Pripovetka “Die Reise nach Tilstit”, ponovo je filmovana 1940. i u Gebelsovoj UFI, gde je ljubavnica prikazana kao Poljakinja, nearijevka koja neuspešno zavodi poštenog nemačkog seljaka, nagovarajući ga da napusti svoju porodicu i Heimat, i ode s njom u Poljsku.
U noveli “Poštar uvek zvoni dvaput”, Džemjsa Kejna, iz 1934, koja je od 1939. filmovana sedam puta, žena i ljubavnik će uspešno ubiti njenog muža, iz drugog pokušaja i uspeti da pobegnu ruci pravde, da bi ih na kraju filma kaznio “prst sudbine” tako što će žena poginuti u banalnoj saobraćajnoj nesreći, dok će bivši ljubavnik ostati sasvim sam pored auto puta, sada kao udovac.
“Dvostruka obmana” Bilija Vajdlera, iz 1944, takođe ekranizacija novele Džejmsa Kejna iz 1943., esecijalni je američki film noar, po mnogima sa punim pravom stoji kao prvi pravi moderni predstavnik toga žanra.
Bili Semjuel Vajlder (1906 – 2002), berlinski tabloidni novinar, Lubičev učenik, peti je “član” berlinske grupe Siodmak – Cineman – Ulmer – Suftan, koja stoji iza filma “Ljudi nedeljom” (1930.), vrhunca “nove stvarnosti” vajmarskog filma. Jedan od mnogih emigranata iz UFE u Holivudu, u svojoj dugoj karijeri Vajlder je na sebi specifičan način kombinovao pesimizam s komedijom, Langa s Hoksom, trasvestiju sa slepstikom, uspevajući da gotovo svaki put bude populistički i elitistički subverzivan kroz dopušten kod cenzorskog establišmenta. Tako je “Dvostruka obmana”, de facto i de iure obmana Hejsovog “ureda za kodove”, jedna od najdubljih posle uvođenja koda 1934.
Saradnik Vajldera na scenariju je Rejmond Čendler, pisac visokih literalnih ambicija i besmrtne kriminalističke literature, koji pri tom nikad nije shvatio fenomen filma. Čendler je naime u Holivudu sedeo zbog dobre plate i kontemplirao o Dostojevskom.
U “Dvostrukoj obmani” Barbara Stenvijk je Filis Ditrihson, bogata domaćica koja želi da s ljubavnikom ubije svog muža i zatim, da bi dobila dvostruku naknadu od osiguravajućeg društva, da ubistvo predstavi kao nesrećni slučaj.
Fred Mekmarej je Valter Nef, agent osiguravajućeg društva koji, potpuno zaveden od Filis, izdaje njenom mužu policu dvostrukog osiguranja i tako postaje saučesnik u poduhvatu.
Edvard Dži Robinson je Barton Kis, Valterov kolega i mentor, koji će od samog početka sumnjati u svog mlađeg kolegu, da bi tokom priče, na osnovu par činjenica i velikog iskustva, tu sumnju pretvorio u neoborivu tvrdnju o zločinu.
Valter i Filis će likvidirati njenog muža tako što će ga izbaciti iz zadnjeg vagona sporog voza. Filis će na kraju filma upucati Valter. Ona će ga smrtno raniti i posle kraja filma ga čeka ga gasna komora. Barton Kis, veteran osiguravajućeg drustva pred penzijom ostaje sam pošto je raskrinkao svog najboljeg učenika.
“Dvostruka obmana” prikazuje celu radnju kroz flešbek i vojsover glas van platna. Početak filma je ono sto se događa na kraju filmske priče. Fotografiju filma potpisuje Džon F. Sajc, jedan od mnogobrojnih neprevaziđenih holivudskih pionira–snimatelja, koji je karijeru počeo 1916. godine, snimajući “Četiri jahača Apokalipse” s Rudolfom Valentinom, u režiji Reksa Ingrama. Sajc je kasnije s Vajdlerom snimio još dva velika noar filma: “Izgubljeni vikend” (1945) i “Bulevar sumraka” (1950).
Barbara Stenvik, koja je prvo bila filmska glumica, a onda ponekad i filmski star, koristi ceo svoj nezamenljivi arsenal talenta i prakse iz pre-kodnog Holivuda. Stenvik kao Filis postaje arhetipski neodoljiva i otrovna fam fatal, fokusirana isključivo na ostarivanje cilja koji čuva u tajnosti. Od prvog do poslednjeg Vajdler-Sajcovog kadra, ona u tome neće birati sredstva.
Fred Mekmarej koji je pre “Dvostruke obmane” igrao uglavnom u romantičnim komedijama, kroz svog Valtera pretvara se u hipnotisanog alfa muškarca, kome se nadohvat ruke nudi žena iz snova i ogromno bogastvo. Njegov život biće blagostanje američkog sna, samo ako im uspe da naprave savršen zločin.
Edvard Dži Robinson kao Barton Kis nešto je između detektiva i starijeg brata Valtera Nefa. Veteran ništa manje od Stenvik, filmska ikona s arsenalom talenta i prakse od njujorškog jidiš teatra preko apokaliptičnog gangsterskog traktata “Mali cezar” (1931) Mervina Le Roja, do gansterske crnohumorne komedije “Brat orhideja” (1940) Lojda Bekona, Robinsonov Kis u “Dvostrukom obmani” jedina je moralna tačka oslonca namenjena publici. Za Valtera i Filis, Kis je samo bio fatalna prepreka.
Neki su se vratili
Džek Vorner producent bio je vrlo nervozan na prvoj kontrolnoj projekciji “Boni i Klajd”. Kad su se upalila svetla, panično je tražio da mu se objasni šta je upravo video. Voren Biti mu je spremno odgovorio da je upravo video “omaž” gangsterskim filmovima. Džek nije znao šta ta reč “omaž” znači, ali mu se odmah dopalo kako zvuči. Napustio je projekcionu salu, pošto je uz plastično lažni osmeh odobrio za široko prikazivanje novi film Vorner bradersa. Pored Vorena Bitija u sali su ostali Fej Danavej, Džin Hekman i reditelj Artur Pen. Godina je 1967, Novi Holivud je kao nepobedivi termit stajao na vratima bioskopa od bele slonovače.
Boni i Klajd, Dilindžer, Goli u sedlu, Pukovnik Kurc, Trevis Bikl, Razjareni bik i ostali termitski Jahači Apokalipse, Francuskom vezom će Noćne kretnje pretvarati u Pet lakih komada na Dan skakavaca, prekoputa Kineske četvrti. Na kraju te dugotrajne i pretvorbene turneje, početkom osamdesetih, tunelima izbušen bioskop od slonovače svoj će jedini izlaz videti kroz “neo” i “retro”. Tim redom, ova će se izlazna strategija Holivuda najviše odraziti na noar stil.
“Vrelina tela” (1981), debi Spilbergovog scenariste Lorensa Kasdana, otvorio je neonoar put za “Krvavo prosto” iz 1984, braće Koen koji su preko “Milerovog raskršća” 1990., došli do “Čoveka koji nije bio tamo” (2001), hladnog retro noara smeštenog u pedesete godine, a koji izgleda kao da je sniman 1944. na setu “Dvostruke obmane”. Isto tako, pre “Čoveka…”, a posle “Vreline tela”, pojavili su se filmovi Dejvida Linča i Džona Dala. Dva potpuno suprotna autora sa gotovo istim pogledima na tradiciju.
Linčov “Plavi somot” iz 1984, perverzni iber-neonoar pored toga što je vratio Denisa Hopera na film posle “Apokalipse onomad”, omogućio je Linču da kasnije napravi “roud” neonoarove “Divlji u srcu” (1990), “Izgubljeni autoput” (1997), i “Bulevar zvezda” (2001). Već u “Plavom somotu” koji izgleda kao “Belo usijanje” Raula Volša u režiji Žana Koktoa, Linč će se nametnuti publici košmarnim kameršpilom, senzacionalnom erotikom i čudnim kičem, pažljivo izvedenima iz avangardnog filma i klasičnog Holivuda. Tu nesvesnu formulu uspeha će ponavljati u svakom od svojih neonoar naslova, da bi u “Bulevaru zvezda” dostigao ono o čemu je pisao Žan Epstajn dvadesetih – “film kao inteligenciju mašine snova”.
“Poslednje zavođenje” (1994), Džona Dala, s Lindom Fiorentino kao fam fatal, kreće se konvencionalnijim putem od Linčove ekscentričnosti, neskriveno prizivajući filmove s Veronikom Lejk i Avom Gardner, i rediteljske postupke koji idu od Roberta Vajsa do Dona Zigela. Dalov prvi film “Ubi me ponovo” iz 1989, koji po naslovu zvuči kao da je snimljen 1947. u B-produkciji RKO studija, nedvosmisleno je pokazao rediteljski potencijal za neonoar. Preko “Crvene stene na zapadu” (1993) s Denisom Hoperom, Nikolasom Kejdžom, i Larom Flin Bojl, do “Nezaboravnog” (1996), sa Rejom Lijotom i ponovo s Lindom Fiorentino, Džon Dal dokazao se kao reditelj koji, kao i svi ozbiljni autori, svoj potencijal crpi iz panteona filmske istorije.
Neonoar filmova je danas sve manje i manje, a onih nekoliko koji se godišnje pojave, samo su ekscesi u džungli lažno važnih filmskih festivala, hipertrofiranih socijalno–autorskih filmova koji se bave “ozbiljnim problemima u savremenom društvu”. Društveni problemi, ozbiljni ili neozbiljni, rešavaju se u institucijama drustva, ne preko filmskih budžeta. Filmskim budžetima se materijalizuju filmske priče kroz akciju ispred kamere. Kad budžeta nema dovoljno, kadrovi u filmu se za toliko pokriju senkama, kao nekad u UFA studiju, da publika ne gleda u beli zid na platnu.
Као да се све стапа у неку аморфну целину без јасног језгра. Безобални синкретизам указује и на богатство и на расплинутост, док еклектички манир неретко оставља утисак формалне игре без унутрашње нужности.
*
Претеже алогизам који не произилази из природе језика, већ се ослања на произвољне скокове свести и делује као самосврховити експеримент лишен дубље резонанце.
*
Одраз времена у којем се свет убрзано фрагментира, док језик покушава да ухвати тај расап, често се губећи у сопственој рефлексији.
*
Можда је тај безобални синкретизам последица презасићености значењем, еклектика начин да се надмудри празнина, док је алогизам покушај да се разори препознатљиви поредак како би се пронашла нова осећајност.
*
Питање је да ли ће се песништво из тог вртлога вратити свом исходишту, или је то стање које одражава дубљу промену у самом доживљају света.
*
Ако је песништво симптом епохе, онда је и његово стање део ширег тока који се не може насилно преокренути.
*
Могуће је да излаз није у супротстављању, него у тихом постојању изван доминантних струја, у тражењу језика који не претендује на новум по сваку цену, већ проистиче из нечег дубљег и трајнијег.
*
‘Заглављеност’ је последица немоћи да се искорачи изван оквира владајуће безидејности:
као да сопствена инерција одржава механизам који га покреће.
*
Питање је да ли је та ‘заглављеност’ последица несвесне инерције или постоји и страх – од губитка релевантности, од тишине, од једноставности?
*
Можда савременици не верују да се још може досегнути чиста, незаштићена реч, па радије остају у том сплету цитатности, формалних захвата и херметичне артифицијелности.
/по дису/
*
на истом месту – веку другом
ослобођено од тегова и тла
твоје ће биће у сну дугом
спавати изван сваког зла.
ту где је простор без тежине
где време не зна за крај –
по мору таме и тишине
душа просуће сјај.
*
Намерно анахроно. Чиме то оправдавам? Можда својеврсном огледном вежбом!?
Ако је огледна вежба, каква јој је сврха?
Да покаже вештину имитације, или да покуша, мање или више успешно, да реактивира одређени поглед на свет?
Ни једно ни друго. Просто, пример препуштања форми која је већ једном исцрпљена и заокружена, без неочекиваних момената. Нема ни померања значења, као ни одступања од утврђеног обрасца.
Пример несврховитог понављања.
Можда је то што сам написао више налик ехо-структури—нешто што нема амбицију да оживи стари поглед на свет, већ да на тренутак ослушне његову звучност у садашњем контексту. И у томе може бити вредност. Понекад је анахроно једини начин да ухватимо сенку нечега што је у сопственом времену било самородно, а сада може да постоји тек као одјек.
brežuljici se svuda uzdižu crni oblaci na njih naležu
jurimo kiši i mraku da umaknemo
sunce ipak
brežuljici se u hrpe suvog zlata pretvaraju
mi u drevne putnike - lapis philosophorum verujemo na dohvat nam je ruke
Cvijićev univerzum
Naseljen je ljudima razvrstanim u grupe: dinarsko-patrijarhalnu - po Cvijiću genijalnu, centralno-balkansku, panonsku;
grupe se dalje dele u podgrupe: dinarska na šumadijsku, ersku, bosansku, islamsku, jadransku. Svaka grupa/podgrupa tačno određene osobine ima i misije – istorijske koje treba da preduzme.
Žena u njemu nema.
PROPAST KLASICIZMA
Zamišljam jarko crvene usne Nike - pobedonosno se razvlače - tunika što joj ispršene grudi steže žuta je kao maslačak noge joj karmin crveno platno obavija
Miloskoj Veneri braon uokvirene bradavice strše visoko niz bokove joj se i noge narandžasta tkanina u naborima spušta šaka slomljene joj ruke crvenu jabuku steže usne joj se rumene
Atena u zlato odevena sunčevom svetlošću sija oči joj se plave usne crvene a zbog Meduzinih zlatnih uvojaka što krase joj štit još više sija
Demetrin plavi pogled kroz zidove Britanskog muzeja prodire do rodne Grčke stiže čežnutljivo je miluje crvene su joj usne stisnute
svet je nekada bio živahno obojen UV lampe nam danas kažu kako vulgarno! zgroženi su mnogi
MORE SVE TRPI
Vladanu Jovanoviću
Posle Bostonske čajanke bila je kineska:
komesar Lin Ceksu je 20.000 sanduka indijskog opijuma u Južno kinesko more bacio
Englezima je posle morao da se izvini a Kina još više opijuma da primi
ЛОС АЛАМОС: ФИЛМ ДЕЈАНА ВЛАИСАВЉЕВИЋА НИКТА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)
У децембру прошле године сам на Фестивалу мета филма гледала један необичан филм, Лос Аламос, Дејана Влаисављевића Никта. Није једноставно рећи да ли је то филм који припада домаћој или страној продукцији: филм је добио назив по граду који се налази у савезној држави Нови Мексико, САД, у којем је извршена проба атомске бомбе 1945. године, а његова радња смештена је „у Београд у блиској будућности“, како на уводној шпици пише. Осим тога, обавештајна операција спасавања српске државе од југословенског пуча, око које је сплетена радња филма, носи назив Лос Аламос. Друго: Дејан Влаисављевић Никт (режија, кастинг, монтажа, музика, глума…), живи у Америци, али његови филмови, попут овог, тематизују наш простор и нашу историју. У филму играју домаћи и страни глумци, а сам филм „спакован“ је негде у Америци. На крају, судбина Београда, Србије и простора бивше Југославије је и у овом филму доведена у везу са Америком и Британијом. Срећом, постоји категорија филма којом се поменути раскораци и крајности могу превазићи и обухватити, а зове се зове евроамерикана. Лос Аламос спада управо у евроамерикану, с тим што се европски део ове евроамерикане односи на простор бивше Југославије, на Србију и на српско и југословенско филмско и историјско наслеђе. Лос Аламос спада и у категорију мета филма, односно филма у који су уграђене референце на друга, старија дела светске и домаће кинематографије. Самим тим спада и у референтни филм. И то је његова најзанимљивија димензија. Када је неко, попут мене, истовремено и историчар и љубитељ филмске уметности, онда овакав филм може да му „разнесе мозак“ и да му заокупи мисли на дуже стазе.
На сету/Лос Аламос
Па, чега све у том филму има?
Кренимо неким могућим редом…
Прво, док је „европски удео“ у овој евроамерикани београдско-српско-југословенског порекла, најочигледнији израз „америчког удела“ у њему има омаж ноар филму. Џони Палуба, детектив којег игра Ди-Ви Никт (режисер филма), не само да у лицу има оштрину црта глумаца ноар филмова, не само да његов ревери-шешир-стајлинг упућује на епоху ноара, већ га током филма прати фатална жена каквих у ноару највише и има. Тој лепотици (Александра Ширкић), ни мртвој ни живој, стварној и нестварној (као што је и све друго у овом филму), додељен је пратећи симбол – дрвена ћиу-ћи птичица – која Џонију Палуби дошаптава вести „са онога света“, па детектив тако унапред зна ко је мртав, а ко жив, што му олакшава истрагу. Упамтите ово трансцендентно место, јер ће их бити још касније! Као и све друге фаталне жене, Светлана Џонију Палуби наговештава и његову смрт у коју ће и сама бити уплетена, али Џони не би био то што јесте да и најављену му смрт детективски не надиграва. Иначе, Џони Палуба је лик који, по замисли његовог творца Дејана Влаисављевића Никта, живи већ свој трећи филмски живот. Надимак Палуба је – како ми је једна птичица рекла – стекао тако што је, пре одласка у Америку, режисер у свом београдском животу живео у Ломиној улици, доживљавајући је као подножје, односно као палубу Теразија. И да, осим што је референтан, филм је и аутореферентан, јер на зидовима ентеријера у којима је филм сниман, можемо видети постере Влаисављевићевих претходних филмова. И не само то, добар део филма (о чему ће касније бити више речи), посвећен је авио-макетарству, вероватно личној малој страсти којој режисер робује. Никт је и стрип-цртач, а један од његових стрипова посвећен је српском „конструктору авиона, доктору Павловићу, којем се у Америци после Другог светског рата губи сваки траг“, па је и Павловићу и стрипу о њему у филму дат простор – мала филмска ниша која љубитеље авио-тема одметнутим путем води некуд даље. Пре него што се упустим у покушај описа сложености овог филма, ваљало би да напоменем и једну ствар о Влаисављевићу која би могла бити од користи у настојању да се Лос Аламос некако ментално обради и разуме. Никт је као режисер потекао из традиције експерименталног филма. Као деветнаестогодишњак је 1986. године снимио веома необичан и тада запажен филм, Мејд ин Југославија, а који се, као и Лос Аламос, може обухватити и обрадити само асоцијативним путем (Made in Yugoslavia можете погледати овде).
Џони Палуба/ Дејан Влаисављевић Никт
Као што је у „америчком делу“ ове евроамерикане омаж дат ноар филму, тако је и у његовом „европском делу“ пажња посвећена домаћој филмској традицији. Најупечатљивији је Влаисављевићев однос према домаћем референтном и мета филму – рекама понорницама наше филмске баштине. Овде је тај правац наше кинематографије дотакнут кроз лик режисера којег (гле случаја!) игра Небојша Пајкић, тумачећи лик Николе Кракова (вртлозима референци у овом филму нема краја, ово је директна асоцијација на Станислава Кракова). Три су ствари интересантне: Небојша Пајкић је у својим филмским критикама својевремено указивао на појаву и значај мета филма и референтног филма, као и на евроамерикану, друго – исто то посведочио је у недавно снимљеном документарном филму кроз интервју у којем је учествовао и Дејан Влаисављевић Никт (уз Сашу Радојевића, филм можете погледати овде 1, ovde 2, ovde 3), и треће – у Лос Аламосу лик Николе Кракова дубоко је испреплетен са државним структурама и обавештајним службама (служба наводно омета снимање његовог филма тако што му убије главну глумицу). И још један детаљ: Лос Аламос се својом цитатношћу надовезује на традицију постојања споредног тока у наративу, екскурсивне приче која гледаоцу отвара посебан универзум испреплетених значења (као у сценаријима и филмовима Бранка Вучићевића, Томислава Готовца, Слободана Шијана, Небојше Пајкића, Јоце Јовановића, Љубомира Шимунића, Саше Радојевића, Милутина Петровића). Везом са домаћим филмским наслеђем можемо сматрати и онај део филма у којем је, као и у филму Уна, поверљиви разговор снимљен на касете за које су заинтересоване српска и југословенска служба.
Но, нема филма без историје. Укратко, у овом филму тајна служба „ОСОЈ“ (скраћеница од „оружане снаге ослобођења Југославије“) покушава да, уз помоћ Американаца и Британаца, „ослободи Нову Југославију“ (од српске службе), тако што ће државни пуч истовремено бити изведен у Београду, Загребу и Љубљани. Свима онима којима је овде срце стало – нека не брину, јер на крају филма побеђује српска обавештајна служба тако што успева да спречи стварање нове Југославије. Организатора пуча на домаћем терену, генерала мајора Душана Симовића Кастера („ноторног Југословена“), игра Славко Штимац. Знајући да спрема државни удар, српска служба га је затворила у лудницу из које је он побегао. Ипак, српска служба је (као у свакој гротески или не?) свеприсутна и свеспособна, па за најближег сарадника Симовићу успева да наметне свог агента, Тадију (одличан Милош Танасковић). Побуна је, као и 27. марта 1941. године (прва „обојена револуција“ на Балкану?), требало да крене из војске, односно из ваздухопловства, по британском налогу. Душан Симовић Кастер ову улогу завршава тако што га контраобавештајна служба (КОС) „спакује три метра испод земље“. Овакав, на историји само донекле заснован трансисторијски уметнички приказ могућег развоја догађаја „у блиској будућности“ у Србији, долази из домена контрачињеничне историје („шта би било кад би било“ и „шта би било да је било“ принципа), на којем су засноване многе успешне серије и филмови.
У спасавању савремене Србије од идеје „новог југословенства“, учествују детектив Никт (који од војне службе добија задатак да пронађе Пајкићеву, односно Краковљеву несталу глумицу, потенцијално умешану у пуч), контраобавештајна и обавештајна служба. Овај део о ангажовању војне службе, односно инспектора Тодорова (Саша Радојевић) је најзанимљивији: инспектору Тодорову (какав је ово призвук бугарског наслеђа у српској служби?), „дубока држава“ додељује задатак да се бави операцијом Лос Аламос. Предмет му је удељен у „Симиној улици“ (алузија на „Симиновце“?), а његов колега и возач је „Лека-сељак“ (Ранковић?) којег тумачи Петар Милошевић. Најсимпатичније у филму је то што задатак спасавања Србије води „мртва душа“ (из система) – Мика Гогољ (Предраг Бамбић). Омаж Гогољу је овде фантастичан, као и његовом делу „Мртве душе“, јер су оне те које спасавају савремене Србе од југословенске, америчке и британске пошасти („…кад Гогољ каже да нешто треба да се ради, онда треба да се ради!“). На почетку текста рекох да обратите пажњу на трансцедентна места у филму, јер, поред „птичице која доноси вести са другог света“, бригу над савременом Србијом води и једна Гогољева „мртва душа“. И у томе је чар асоцијативног капацитета овог филма за који се види да има далеке везе са експерименталним филмом – његова снага је у спајању неспојивих елемената на необичан начин. Успостављене везе између симбола нису јасне, није очигледно одакле такве идеје стижу, у тражењу смисла вам евентуално може помоћи некакав гешталт механизам, али је суштински филмска структура отворена. Другим речима, онолико колико знате о „Мртвим душама“, толико ћете знати и о сили која води савремену Србију, онако како схватате Гогоља, тако ћете схватити и овај филм. Јасна историјска структура је кроз ликове, хронологију и бочне референце разбијена тачно толико да свако, с обзиром на своја знања, доживљаје и опредељења може ментално и естетски учествовати у филмском наративу. И, у ствари, о томе се у овом филму и ради: не о историји, не о службама, не о Србији и Југославији, већ о нивоима комуникације савременог гледаоца са националном историјом кроз филтер евроамерикане. Звучи сложено, али није. То је само један од начина на који алтернативни филм може да функционише.
Стрип Д. В. Никта о конструктору Пвловићу
Уколико гледаоце специјално не занимају историјске и обавештајне димензије овог филма, остају му споредни коридори из његовог садржаја. Ево чега још у филму има (без претензија да попишем и приметим све): у филму се појављује песник Тин Дис (његов лик тумачи песник Ђорђе Матић који, алудирајући на ситуацију у савременом српском друштву, завршава стиховима „фалимо ми сами“), помиње се „најважнији пандур српске лектире“ – Божа Максимовић, ту је и „Прохујало с Вихором“, „Врата перцепције“ (Дорси), затим главна глумица (Ана Бретшнајдер) се зове Тонка (песма Нових Фосила), још се виде или помињу Боб Марли, Борхес, вестерн филмови, браћа Лимијер, има православних икона, али и Тибета, Јукиа Мишиме, белоруских цигарета, Армањака, Месершмит авиона, Џона Вејна, Роже Вадима, „господина Павла Пижона“ – Француза који петља са авио-макетама (а којег сјајно тумачи Арнауд Хумберт), затим је ту и лик инжењера Стојана Окодера (Горан Кољанин), у филму има неузвраћених, немогућих и новостечених љубави (Инспектор Тодоров има нову симпатију – докторку Јелисавету коју игра Виолета Голдман, а која је напустила психијатријску болницу и посветила се езотерији, сарађујући помало са службама и кријући се иза лажног имена Дивна Сондермајер – асоцијација на пилота Андрију Сондермајера?), ту је и Реј Миланд, „фамилијарно несвесно код Срба“, затим је ту и собарица Јулија (одлична Јована Стевић) као илустрација свеприсуства и будног ока службе (не знам зашто ми овде на памет пада француски филм Мишела Девила Досије 51 из 1978. године…), а ту су и страни инвеститори који „умеју да препознају праве вредности“, док макете летилица прерастају у савремене дронове…
Добро… негде мора да се стане. Листу референци можете продужити сами. У суштини, Лос Аламос је филм који продужава традицију алтернативног филмског мишљења и изражавања, крећући се у оквирима евроамерикане, ноара и референтног или метафилма. Филм Лос Аламос има умирујућу и узнемирујућу димензију.
Умирујућа: нуклеарна експлозија југословенства је, бар што се блиске будућности Србије тиче – предупређена бригом ликова из руске књижевности.
Пред вама се налази галерија фотографија из приватне, породичне архиве Драгана Крстића, психолога и аутора Психолошких бележака и Психолошког речника. Ова два дела ни из близа не описују његово стваралаштво и наслеђе, али спадају у ред његових најзначајнијих остварења. Због тога овом приликом из њих издвајамо неке од занимљивих текстова, у намери да скренемо пажњу на стил и начин на који је Драган Крстић увезивао психологију са историјом, али и са другим наукама и уметностима. Могућност цитирања његовог дела за нас је бесконачна и неисцрпна. Сматрамо га једним од најзначајнијих професора, интелектуалаца и личности наше савремене историје због тога што је у својим делима поставио неке теоретске оквире и идеје, указујући на тај начин потенцијалним настављачима могући пут (методолошког) развоја домаће науке. Фотографије смо добили од његове породице. Са његовом супругом Мирославом и кћерком Вером, које су биле љубазне да нам ове фотографије уступе, повезала нас је Мирјана Вујашевић, колегиница и библиотекарка на Институту за новију историју Србије, па јој се овом приликом, као и Крстићевој породици, веома захваљујемо. Идеја за објављивањем ове галерије произашла је из жеље његових читалаца (оних који га нису познавали лично и који су се са њим генерацијски мимоишли) да виде лице Драгана Крстића, јер је јавност до сада на располагању имала само једну његову фотографију, ону која је објављена у Психолошким белешкама, а на којој се Драган Крстић види из полупрофила. У овој галерији га можете видети у најразличитијим аспектима и амбијентима његовог живота. Ту су фотографије са породицом, са Јустином Ћелијским, са пријатељима, у академском амбијенту, на путовањима, али можете видети Драгана Крстића и као пилота.
Лисичји Јарак, лето 1961.Са братом Михајлом, Њујорк, 1959.Париз, јануар, 1962.Париз, јануар, 1962.Манастир Ћелије, Драган Крстић са мајком Зорком и супругом Мирославом, отац Јустин, Михајло Илић, 1966.Аранђеловац, април, 1971, отварање ГСМатарушка бања, Сабор психолога Србије, 17.4.1975.Четрдесет година матуре, 1989.Кина, 1995.са одбране доктората Смиљке Стојиљковић, са Бошком Поповићем, 22.12.1995.2003/2004.
Драган Крстић, Психолошке белешке II (1968-1973), Балканија: Нови Сад, 2015, с. 284-287.
24.05.1971.
Појава нових факата, садржаја и значења у историји по себи представља занимљиву чињеницу, дату у времену, а неке од њих су највероватније и саме производ „временске варијабле“. Како и зашто се нешто јавља као чињеница, или бар као истина, неколико стотина или хиљада година пошто се неки релевантни догађај одиграо? Зашто се те тврдње у историографији нису раније јавиле, иако су и раније постојали многобројни докази за те или неке друге, сличне или другачије тврдње? Такве иновације у историји обично се називају „новим интерпретацијама“ као последицом општег епистемолошког развоја, и при том се по правилу кријумчаре, осим нових судова и процена, и „нове чињенице“, ако никако другачије кроз уношење нових садржаја (променама у вредносном оцењивању појединих догађаја) у историјске токове.
Нова тумачења ранијих догађаја, претходно и некад већ растумачених, приписују се историји као дисциплини, али стварно припадају психологији. Нови поглед на историјска збивања по правилу нису производ „нових“ догађаја који су се једном већ одиграли (само изузетно је реч о стварно новим проналасцима података), већ психолошких промена. Пошто се јављају у оквиру једне дисциплине, те промене теже да се схвате као производ саме дисциплине, и то углавном као рационалне творевине, мада су очигледно психолошке, и то углавном ирационалне природе.
Психолошки промењива категорија времена заједно са „открићима нових чињеница“ (интерпретација) допушта и грубо фалсификовање историје. То је једна од најевидентнијих историјских чињеница нашег времена. Она не обухвата само оно што се у оквиру историографије дешава у затвореним (актуелно социјалистичким) земљама, где су ти фалсификати не само најочигледнији, већ и најсвеснији и најинтенционалнији, већ се односи и на земље са отвореним друштвеним системом, и тамо је можда и најопаснија, јер се одвија у оквиру несвесног, скривене идеологије и јер је тамо теже уочљива. И за једне и за друге важи онај општи однос који сам на почетку забелешке споменуо – и једни и други стварно (психолошки) имају исто тако траљав однос према будућности, много више него према прошлости, мада се формално тај однос успоставља само према прошлости.
И та разлика у фалсификовању прошлости описује потенцијалну разлику у творењу будућности. Социјалистичке земље или друге диктатуре отворено фалсификују и прошлост и будућност и њихов слом према реалности ће такође бити отворен. Друштва која се називају демократским и која заиста имају донекле отворен однос према свом бићу, фалсификују историју на скривен начин и њихов однос према будућности је такође маскиран безбројним дрангулијама, углавном материјалне потрошње, али њихов однос према реалности ни из далека није онако отворен како га замишљају и описују, већ крије у себи такође лажне идеје о егзистенцији и та друштва се већ сада налазе у положају затечености крајњим исходима историјских процеса.
Усуђујем се да то приметим на основу запажања о „западној“ историографији у вези са историјом Срба и Источне Европе, и то не само по питању догађаја у нашем столећу, посебно решења на основу Другог светског рата, већ уопште. Надам се да неће звучати параноидно ако кажем да су Срби и њихова историја за многе и на много начина служили као пробни камен односа према реалности, и да се у случају историографије тај тест однос понавља. Ту област историје боље познајем од других области, па ми та врста „тестирања“ делује најубедљивије, али чини ми се да слични односи постоје и кад је у питању, на пример, историја Русије. Међутим, овде није у питању величина простора или времена, нити било каква „количина“. Реч је о структурама и схемама, без обзира на њихов садржај. „Тестирање“ западне историографије на случају Србије тиче се скривених идеолошких концепата који фалсификују стварност и граде лажан однос према њој, а тај се однос као такав не може локализовати, већ представља општу слабост односа према будућности.
Питање „нове историје“ већ у самом изразу наговештава њене проблематичне исходе. Како историја, као нешто што је прошло, може бити нова? Идеологизованој свести то понављање прошлих догађаја не изгледа необично, ма како то ново рухо догађаја изгледало рогобатно. То још једном показује да идеологија тежи да наруши чак и категоријално мишљење, али истовремено указује и на психолошку лабавост категорије времена, што допушта њену прилично слободну варијацију, све до идеолошке злоупотребе. Тај исти проблем има, у ствари, и психологија када се бави појединцем на било који начин, или у социјалној психологији. Да ли временски редослед догађаја одређује психолошку природу онога што се одиграва? Постоји неки след догађаја и његове секвенце су дате „у“ времену, али онда се мора поставити питање шта се – у том случају – подразумева под „временом“. То се јавља као општа категорија мишљења, али тиме стварно описујемо оне околности које су створиле одређене секвенце и омогућиле њихову појаву у реалности, или које су бар – те околности, а не само време као такво – допустиле да се нека психолошка динамика испољи. Примена временске категорије у психологији и историји само посредно описује оно што је предмет сазнања. Као најопштија категорија ума време „обухвата“ одговарајуће процесе и њихове садржаје и као таква је практична у употреби, али у теоријском погледу, па и са становишта читавог сазнања, та категорија може бити спорна. У оквиру те неодређености категорије времена јављају се и тешкоће научног сазнања у психологији и историји, као и злоупотребе људског мишљења у идеологији.
Мада у теоријском погледу нешто више казује, у сазнању није много поузданији ни чисти редослед догађаја, посматран независно од категорије времена и временског следа. Сплет динамичких сила не мора да се разрешава „природно“ и „логично“, са захтевом да буде ваљано уоквирен категоријом времена. Одигравање догађаја одвија се у ситуацији, а не „у“ времену, и не само појава догађаја, већ и њихов редослед подједнако зависи од односа динамичких и репресивних сила. У одређењу тих процеса ни категорија простора није сасвим сигурна. Ситуација јесте, такође, дата „у“ простору, али и динамика и репресивне силе догађаја могу своја изворишта имати изван датог простора, мада у њему могу деловати. И индивидуални и друштвени догађаји, дакле, одређени су њиховом самом природом, а категорије времена и простора служе као дескрипција која их идентификује, али не и објашњава.
Цртеж/Интерпретација цртежа – Интерпретација цртежа, посебно дечијих, пролазила је кроз сличне методолошке фазе као и интерпретација сна. У почетку повећаног и систематског интересовања за дечије цртеже, као и цртеже одраслих, 20-их и 30-их година нашег века, преовлађивала је класична психоаналитичка симболика, нарочито у вези са сексуалном симболиком, а код деце она која би се могла довести у везу са раним јављањем сексуалности. Толико се веровало у интерпретативну вредност утврђених симболичких значења, да у то време није било обавезно узимање у обзир и вербалних исказа, или су и сами ти искази субјеката били подвргавани анализи у оквиру истих утврђених симболичких значења. Касније је уведено шире схватање симбол, чија су значења по правилу релативизирана према индивидуалном случају, а за анализу у дијагностичке и терапеутске сврхе исказ субјекта је постао неопходан.
На слици је цртеж девојчице од 4 непуне године живота (З., три године и 10 месеци) који би у оквиру класичне психоаналитичке симболике могао бити схваћен као симболизација женских полних органа, а у оквиру аналитичке (Јунгове) симболике као рано јављање архетипских праоблика и тежњи ка мандали. На питање, међутим, шта је нацртала девојчица је одговорила како „неко пушта плочу на грамофону“, што у потпуности реорганизује поље посматрања. Деца у том узрасту немају потешкоћа са цртањем кругова и лако их примењују у сликању света око себе (док на том узрасту још увек могу имати потешкоћа са укрштеним линијама и уобличавањем предмета са управљеним и водоравним цртама). Са друге стране, дете је на том узрасту фасцинирано магијском могућношћу неких уређаја (радија, грамофона) да „испуштају“ људске гласове и има потребу да те предмете опише и психолошки подреди свом сазнању. То је период дечије изразите радозналости и креативности. Да би остварило основну идеју, дете је сместило ручку грамофона на леву страну слике јер би постављена у положај „као да свира“ могла да „поквари“ изглед слике.
Већина цртежа деце и одраслих имају неки свој унутрашњи динамички принцип, али он не мора обавезно бити дубоко несвесне и скривене природе и не мора сведочити о афективним и другим, можда озбиљним тешкоћама цртача. У наведеном примеру у питању је претежно когнитивно-развојни аспект цртежа, који може бити праћен афективно-конативним тоном, а да ти психолошки садржаји не буду обавезно преовлађујући. У неком другом цртежу истог субјекта ти и други психолошки садржаји могу бити другачије распоређени, зависно од неког другог психолошког стања. Новије методолошке оријентације у анализи цртежа не прејудицирају то стање, већ су отворене према свим правцима анализе, не трагајући унапред за патолошким садржајима који могу, али и не морају бити дати у одређеном цртежу. (с. 655)
Аперцепција – Цртеж на зиду цркве у Ариљу потписан је са „Георгије и раб божији Марко“. Није могуће тачно одредити време настанка цртежа. Цркву је сазидао краљ Драгутин у 13. веку (у 15. веку била је седиште митрополије), а цртеж је сигурно касније настао, у време неке велике глади после турске најезде. У пропратном тексту М. Панић-Супер (у књизи Кад су живи завидели мртвима, Нолит, Београд, 1963) описује ту глад која мења виђење ствари: „…Господе, у дому твом разореном и напуштеном молим ти се, ако ти јеси мој бог, учини да штука брза застане за часак и да је погоде моје ости! Велика, велика риба да се сви наједемо до ситости. Ево, оволика, урезујем је у свете стене Ариља, твог разореног дома. И овако ћу је уловити трозупцем својим, ја Георгије и раб божији Марко.“
Око Ариља нема већих река и великих вода у којима би се могле узгајати тако велике рибе као што су приказане на цртежу, готово веће од човека. Цртеж је схематски, његова структура је подређена основној идеји и управо због тога његова порука делује снажно. Преовлађују праве линије, вероватно због лакшег урезивања у малтер зида, па ипак израз лица са само наговештеном брадом даје утисак зачуђености и застрашености. Према старом народном мудровању и у глади и у страху су „велике очи“ и човек са цртежа је морао видети рибу већом но што она стварно јесте.
Аперцепција је широк термин и он обухвата све случајеве измењене перцепције под утицајем претходног индивидуалног искуства, под условом да је оно ушло у аперцептивну масу. У новије време тежи се специфичнијем одређењу улоге појединих врста искуства и проучавању зависних врста промена у перцепцији. Један део тих истраживања тиче се општих проблема перцепције, а други аспекти проблема обухваћени су истраживањима константности опажања, улоге мотивације у перцепцији (види биографију Џ. Брунера), као и социјалне перцепције. (с. 651)
Изводе из Психолошких бележака можете читати овде:
Прошла времена, презент и футур у белешкама Драгана Крстића, овде.
Страст рођена током интервјуа, Лив Улман и Драган Бабић, овде.
Прича постоји искључиво захваљујући сопственој прошлости из које вуче сву релевантност у данашњем тржишно-теоријском дискурсу који је заиста такав – стопиле су се паре и наука; идеологија може јамчити за профит; број продатих примерака постао је гарант квалитета; јавно мњење изједначило се с критиком.
Али то су све само околности, спољне трице и кучине а оне нама који приче читамо и/или пишемо не значе превише, ако ли у написаном препознамо искру која нам потпали дух, а неретко и тело. Не знам да ли сам у вези с било чим чешће осећао пријатне жмарце и узбуђење, него ли читајући књигу која ме је „одрадила“, која ме је заиста позвала да јој се придружим у ономе што је и како је имала да ми поручи. Чудан осећај који у себи крије заметак једне од саставних делова сваке уметности – жељу да се одмах некоме обратим како бих поделио оно што сам видео и доживео с другом особом, исконски несебични порив да се лепо пренесе још некоме.
Међутим, колико год је волели, кратка прича увек каска за својом осталом књижевном породицом. Поезија је поезија, то је изузетак, за књижевне сладокусце, као и блиске пријатеље и породицу оних који је пишу. У поезију ретко ко више зарања у лову за бисере речи пошто она то ни не нуди; преокупирана је маниристичким анегдоталним наклапањима о пишчевим свакодневницама у којима је успео да напабирчи један (1) кљакави стих не би ли те тристашездесетопетне досаде које вазда живи представио ипак као нешто необично. Хоћу рећи: кратка прича није успела уз све Карвере, Ваљаревиће и Буковске да се утисне у поезију, нити да поезију утисне у себе, макар и да је држи за руку док заједно читају неки роман.
Постоје, дабоме, међужанровске форме, рецимо такозване прозаиде, модерни епови, поезије у прози и обрнуто, а који долазе до публике искључиво ако издавач успе да их пласира управо као њихову супротност – роман. Дакле и поезија се може навелико читати, али само као нешто што није.
Краткој причи није пошло за руком да уради исту ствар као поезија – никад није дошло до тога да неку дужу причу препознају као роман, да јој дају то право. Ко? Књижевни естаблишмент, професори, критичари, други писци, силесија интернетских коментатора књижевности упитног профила – такозвани букстаграмери. Кратка прича једино може да се преобуче у роман у самом прелому, односно и раније, у договору писца и издавача. Немали је број „романа“ који су у ствари развучене кратке приче, а од тога да су кратке приче не би их спасили ни суманути језички испади Дејвида Фостера Валаса, камоли неинвентивне синтаксице викенд-писаца који их куцкају јер су им још у средњој школи наставници давали петаке из српског. Такве књиге се лако препознају, оне су испуњене бесмисленим микро-догађајима који ни на који начин не употпуњују било шта што има везе с главном причом, нити служе као контрапункти наративу, већ штрче попут мање или више успелих вицева, епизодица, детаљчића из живота ликова: мотиви мртворођених споредних прича.
Поред тих „филера“, допуница с којима се лако добије која страница више, ту су и калемљења – често ћете у таквим књижуљцима препознати спојене токове радњи који немају везе с везом, тако насилно накалемљене једне у друге да иоле концентрисанијем читаоцу неће бити јасно како је било ко то пустио у штампу.
Има ту сигурно још примера „буџења“ страница, али најпознатији је и најслађи за крај остављен – дијалог. Рак-рана српског списатељства, а и шире: дијалоге злорабе сви да би се још више продужио ионако превише разводњен књигић. То јесте најлакши и врло ефективан систем: ликови причају у недоглед, лупају се „ентери“, прелазе се нови редови као од шале, а читалац исто тако прелеће преко тих непребројних страница бесмислених дијалога и срећан је што му брзо иде с књигом која га не занима, или, ако је глуп, срећан је што му тако брзо иде с књигом за коју мисли да је добра, што све разуме.
На тај начин је кратка прича – односно писци кратке приче – издала и себе и роман: упропастила је солидну кратку причу, а роману ништа није подарила од онога што би од ње могао да узме.
Ипак, кратка прича јесте слабија од романа, ако ни због чега другог, управо због своје величине. Не може се сумо рвач од сто кила такмичити с оним од двеста, иако су у питању иста правила истог спорта. Један је јачи просто због веће масе. То га, наравно, не чини и вештијим спортистом. И то је оно где би кратка прича требало да буде задовољна својом позицијом – романе пишу и Курта и Мурта, па чак и компјутерски програми, а за кратку причу нико није блесав да се ухвати. Ту се на миру може брусити занат, а кад се он довољно развије, или ће природно да потече бујица и настане роман, или се то неће десити – и то ни на чију штету или корист. Ето, поменуо сам Карвера. Зашто је само њему било дозвољено да пише искључиво приче? (Песмичуљке, закржљале кратке приче које је подметао као поезију пијаним групи-литератерушама не рачунам.) Зато што је он од њих успео да направи паре и име, па није морао да бира најдужу скаску у фиоци и развлачи је као на медиевалној справи за мучење док не заличи на роман.
Не треба помислити како је кратка прича неки полигон за вежбање писања романа, него управо супротно; мислим како у свакој краткој причи чучи све што има један роман, али да је то толико компресовано, црнорупашки, па кратка прича каткад упија превише светлости, постаје затворена у саму себе, изгради одређену херметичност и не дозвољава читаоцу да продре у њу тако лако како му то често полази за руком с романом, који је због свог обима, колико год мајсторски написан, проходнији. Такође, кратка прича захтева одређену надградњу од стране читаоца, иште његово уписивање, активирање свих предрасуда у најпозитивнијем могућем смислу, као и могућност да у празнинама у којима очекује расписаног писца и мрвице хлеба као путоказ, буде храбар и домашта све што му фали, али не мањка што је писац био лењ да напише, већ што је писац био довољно добро расположен да поверује у читаоца.
Подразумева се да све време говорим о „класичним“ романима и кратким причама. Експериментале уратке које ни много образованији и паметнији људи од мене не знају где да сместе, како да уоквире и дефинишу не узимам у обзир јер су то изузеци, који, чак и ако потврђују правило, не чине битну разлику у овој причи. С друге стране треба додати и то да за све године бављења књижевношћу, писања, читања, студирања, дружења с људима од тастатуре, одлазака на књижевне вечери, предавања, и подучавања писања, нисам налетео на некога ко ће искрено, као из топа, одмах навести да му је омиљена књига рецимо „Марфи“, или „Роморанка“, већ ће обично ти „који језик претпостављају свему“ навести неко опште место као што је Бернхард, очешати се евентуално о још једног Аустријанца попут Зебалда да би финиширали свој истанчани књижевни укус с трећом К&К наследницом – Елфридом Јелинек, коју је у последње време заменио Јун Фосе. И то ће отприлике бити то. А кад узмете да читате књиге људи који деле фасцинације према поменутим ауторима и насловима, схватићете да су их или сасвим лоше прочитали, или да их нису ни читали, или, још горе, да их имитирају, а немају умећа да изимитирају ни сами себе, камоли неку књижевну величину светског ранга. Штампани галиматијаси које изроде писци тог типа обично заврше похваљени од стране пријатељски наклоњених критичара, али то је отприлике то: утицај, па и на тај јадни језик који пирсингују својим фасцинацијама, изостаје.
Кратка прича тако опет остаје без свог јасно дефинисаног места, загубљена у времену и простору, немоћна да се помери ни напред ни назад, без трунке елана за последњи пробој, а то би било – апсорбовање романа. Краткој причи то никад није пошло за руком, па ни онда кад је роман написан најфрагментарније могуће, с лабавим повезницама у својим тематско-идејним оквирима, ликовима, радњи, догађајима итд. С друге стране, роман је у једном залогају успео да поједе кратку причу (и песму, и еп, и есеј, и драму…) и све што је она имала да му понуди, сасвим слободно се служећи целокупним краткопричашким приповедним погодностима (скраћивањима, елипсама, сажимањима, крњим описима, убрзањима, скоковима, епизодношћу, фрагментарном формом, карикатуралним ликовима, итд.) а да се нимало не поколеба, нити да напусти милост лаика, као ни стручних читалаца.
Краткој причи тако не преостаје много тога, она може да живи у учмалом стању ствари које подразумева: конкурсе на којима се у најбољем случају узме нека кинта и поједе који бесплатни жужу; антологије; срамежљиви превод од стране неког пријатеља из другог говорног подручја, а који бизарном игром случаја набада и српски; читање наглас на књижевним вечерима.
Збуњујуће је како управо због своје краткоће кратка прича би требало да буде много више ближа садашњици у којој је распон пажње око три секунде. Тако би цртица, медитација, кратка-кратка прича логично требало да постане популарна, али није, нити ће бити: људи који читају хоће роман, а кад оду на друштвене мреже да гледају глупости, хоће управо то – глупости од највише тридесет секунди.
Кратка прича, дакле, нема будућност, већ је ту само зато што је некад била изнад свих ових ванкњижевних употреба. Награде које се додељују збиркама кратких прича све више одражавају крајност амбивалентног приступа овом књижевном роду. Збирке прича Сваштаре изједначене су са збиркама прича a la Концептуалних, а ове се опет без проблема такмиче с колекцијама новела. Неретко се дешава да, барем код нас, неки аутор добије награду само за једну причу унутар збирке, или, још смешније, за једну причу коју је издао на најбезбеднијем месту на свету, које гарантује да нико сем пишчевих пријатеља из каквог жирија, није могао да је прочита – у књижевном часопису. Ускоро ћемо доћи до ситуације како ће се награђивати, грантовати и у звезде ковати и писци који су своју причу послали само на мејл једном критичару, а можда ће неко да смисли и, попут какве приче Филипа К. Дика, како треба доделити награду и у футуру неком аутору, пошто толико верују у његову дисциплину и његов таленат.
Чеховљевска пауза:
(Сваштаре – писац је скупио с колца и конопца сав свој минули рад, смислио добар наслов, ставио најјачу причу на почетак збирке, мало слабију на крај, а између измешао све што је имао, не би ли скупио тих стотинак страна у Wordu да издавач може мирне савести палити пресу и трошити папир.
Концептуалне – оне које би мањак било какве приповедне вештине да забашуре језичким вратоломијама које је сваки поштени надреалиста прележао са дечјим богињама. Оне ће се неретко наћи и међу романима, у којекаквим наградним такмичењима, јер, кад већ не личе ни на шта, могу личити и на роман, па што не покушати.
Новеле – колоквијално речено – најређе и најнејасније, приче од 30 + страница. Одговор како од њих није постала кратка прича крије се вероватно у лењости аутора да се бави штриховањем. Како од сваке није постао роман, исто тако – лењост да се развије или споји више њих.)
Чини ми се да кратка прича може да потражи свој спас још једино у некаквој врсти мимикрије, намерног преласка у романескне сфере, али са јасном свешћу да је то и даље кратка прича, прецизније: збирка кратких прича.
„Фиксап“ романи су одавно изашли из моде, али љубитељи научне фантастике их се врло радо сећају, а можда и неки који нису толики фанови жанровске књижевности, али воле да гледају филмове, па да понекад и прочитају предложак по којем је неки филм снмљен. „Ја, робот“, „Тетовирани човек“, „Пикник покрај пута“ и ко зна колико још наслова који спадају у тај чудни међужанр – „фиксап“ – могли би поново да заживе као кратка прича која се малецно курвнула с тржиштем, естаблишментом и читаоцима, па кроз избор кратких прича, понудила и нешто што личи на роман, али то заиста није – једну лабаву склопку која те приче, праве кратке приче, држи на окупу, не само тематско-идејно, већ и на најприземнијем нивоу, у смислу кроз чија уста је прича испричана.
Наравно, ова идеја је већи „сај-фај“ од поменутих књига, али човек може да машта. Исто тако замишљам да ћемо сви ми који волимо кратке приче, невезано за њихов књижарско-наградни успех, успети да превазиђемо све фрустрације које писање кратких прича носи, те да ћемо их просто писати и писати и писати, све док оне не добију оно једино што заслужују – квалитет.
ПЕСНИЧКИ ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ НАЦИОНАЛНИХ ПОДЕЛА ИЛИ ПОЕТСКА АПОЛОГИЈА ЧЕТНИШТВА (О књижевној и политичкој афери насталој поводом Источница Љубомира Симовића)
Сукоб са ревносним чуварима комунистичког поретка исмутни часови вунених времена
Премда су већ песме Ума за морем (1982) имале карактер политички ангажованог уметничког израза и обиловале нескривеним критичким жаокама упућеним укупном односу владајућег режима према све тежем положају Срба на Косову, Љубомир Симовић је тек објављивањем Источница (1983) ступио у непосредан сукоб са немалим бројем вечито будних и идеолошки ревносних чувара комунистичког поретка. У првим годинама након смрти Јосипа Броза Тита одвијао се, саобразно разноврсности политичких збивања, врло богат, динамичан и на моменте чак буран књижевни живот. Осим најкрупнијег „случаја”: подизања оптужнице против Гојка Ђога због „непријатељске пропаганде” извршене збирком Вунена времена,[1] због чега је, ради одбране песника, у оквиру Београдске секције Удружења књижевника Србије формиран Одбор за заштиту уметничких слобода,[2] културну јавност тога времена суморним бојама репресивно-бирократских притисака обележавале су идеолошки мотивисане критичке осуде књига Трен 2 Антонија Исаковића, Нож Вука Драшковића, Стварно и могуће Добрице Ћосића, али и забрана извођења позоришне представе Голубњача Јована Радуловића и укидање емисије Београде, добро јутро Душана Радовића (в. Зубановић 2010: 19, 21). Миодраг Перишић је недуго потом, описујући панораму новије српске поезије, међу главне чиниоце који су градили „укус осамдесетих” убројао политичку самосвест, побуњеност и изворну уметничку субверзивност (в. Перишић 1986: 16–17).
Источнице Љубомира Симовића, заједно са шеснаест цртежа Марија Маскарелија, првобитно је требало да објави нишка Градина у марту 1983. године. Непосредно пре договореног штампања, песнику је испоручен завршни отисак књиге ради исправљања евентуалних грешака, али и сугерисано да из нове збирке уклони „Песму о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина западне Србије” и стихове под насловом „На тридесетосмогодишњицу битке између партизана и четника на Јеловој гори месеца септембра године 1944”. Након одбијања да се повинује овом дискретном цензорском предлогу, Симовићу је неколико дана касније из Ниша пристигла вест „да су ʼграфички раднициʼ одбили да штампају Источнице, да је слог растурен, и да од књиге неће бити ништа” (Симовић 2010: 64–66). Чувши за судбину ове збирке, песник Милутин Петровић је у својству главног и одговорног уредника Књижевних новина Љубомиру Симовићу понудио да Источнице буду публиковане у наредном броју листа као сепарат. Наглу промену става Градине о Симовићевим песмама Одбор за заштиту уметничких слобода назвао је обликом спутавања и гушења књижевне производње, и културну јавност упозорио да: „Овакви поступци према рукописима много су чешћи од судских и административних забрана, а исто толико погубни за слободу стваралаштва” (Зубановић 2010: 67). Због велике литерарне и политичке пажње коју су Источнице задобиле и пре објављивања, цео тираж 668. броја Књижевних новина, у чијем подлиску су 7. априла штампане Симовићеве песме, био је „истог јутра кад се појавио на киосцима […] напросто разграбљен” (Симовић 2010: 66). Због велике, критички оштре и, чинило се, добро оркестриране идеолошке хајке којој су поједини стихови Источница били изложени, о новој лирској објави Љубомира Симовића се у књижевној јавности врло брзо почело говорити као о новом „случају Ђого” (в. Аноним 1983: 35).
Политичка оптужница
Иако је уследио позамашан број негативних оцена наречене збирке, политичка садржина јавно изречених оптужби није била разноврсна, јер се углавном сводила на сумњичење песника за антикомунистичко деловање остварено историјском релативизацијом садржаја Народно-ослободилачке борбе и за национализам испољен поетском апологијом четништва. Упозоривши да Источнице представљају „један опасан политички памфлет, националистички, антикомунистички, који у име слободе уметничког стварања напада хуманизам и слободу човека”, Драгољуб Милановић је првом негативном реакцијом на Симовићеву збирку задао својеврсни идеолошко-интерпретативни такт, који су остали критичари потом стилски варирали, али садржински ревносно следили (Милановић 1983: 2). Отуда неколико дана касније Бранислав Милошевић текстом објављеним у Борби истиче да је „набој мрачне националистичке страсти” у Симовићевој плакети песама прогредирао „до свог делирантног излива” и да је стога неопходно да се песниковој „мрачној визији историје и још опскурнијој пројекцији будућности” одлучно каже „не” (Милошевић 1983: 12), док се на крају анонимног написа у НИН-у, ради додатног поткрепљења негативног суда о Источницама, узгред напомиње да је Љубомир Симовић „пре месец дана брисан из евиденције СКЈ” (Аноним 1983: 35). Да идеолошки острашћена књижевна критика није само склона огрешењима о књижевне чињенице и интерпретативним кривотворењима песничког текста, већ да повремено прекорачује границе основне пристојности и доброг укуса, речито сведочи текст „Национци не знају да мисле истинито и да говоре коректно матерњим језиком”, у којем је Оскар Давичо Љубомира Симовића назвао писцем „клерикално-национског идеолошког опредељења” и сврстао у групацију „претенциозних удварача нацији у буржоаском кључу”, а у његовом песништвупрепознао „подсвесно подригивање ућутканих и прегажених остатака савести и националне самосвести”, „чежње о дестабилизацији прилика у нас, и узалудне покушаје повратка на дубоке, старе, мудре експлоататорске прилике” (Давичо 1984: 122–123).
Наглашено негативним набојем, у чијој се слојевитости и интонацијској оштрини могу препознати чак и примесе личне увређености, били су прожети критички судови о новој Симовићевој збирци које су на састанку одржаном 21. априла 1983. године изнели чланови Издавачког савета Књижевних новина. Мелодрамски расположена Драгиња Урошевић излагање је започела признањем да се након читања проскрибованог подлиска осетила погођеном „и као човек и као интелектуалац”, јер Источнице нису само „љага на нашој књижевности” већ и израз књижевном формом заоденутог политичког примитивизма чије замисли о „квазинационалном јединству” представљају „напад на социјалистичку идеју у Србији, на идеју СФРЈ” (Зубановић 2010: 106). Негирајући Симовићевим песмама било какву уметничку вредност, Васо Милинчевић их најпре назива памфлетским и четничким покушајем „да се стави знак једнакости између жртве и крвника”, да би потом нешто хладнијим и утолико злокобнијим тоном напоменуо: „Тужилац има овде за шта да се закачи” (Зубановић 2010: 107–108). Сумирајући излагања осталих чланова, председник Издавачког савета Милош Немањић je на крају састанка истакао оно што ће бити поновљено и у званичном саопштењу овог органа: „Наш основни став је да је Љ. С. најозбиљнији издавачки промашај Књижевних новина до сада” (Зубановић 2010: 117).
Зов политичке моћи и иронијски смешак судбине
У јеку политичких обрушавања на неколико површно протумачених песама нове збирке, књижевна судбина Љубомира Симовића обележена је печатом својеврсног иронијског обрта. Изналазећи духовно порекло Источница у дугој традицији „бесловесног обожавања” гусала и косовских божура, крсног имена и манастира, Светог Саве и лозе Немањића, чије је континуирано распростирање потхрањивано ни мање ни више него „философијом ʼкрви и тлаʼ” (sic!), Бранислав Милошевић је тој омраженој и лажним фашистичким предзнаком маркираној баштини, чији су последњи изданци исписани руком Љубомира Симовића, супротставио идеолошку линију оцртану делима Светозара Марковића, Димитрија Туцовића, Мирослава Крлеже и Марка Ристића, „која читаво једно столеће већ чини ону граничну црту између свести и не-свести, између митоманије и разумевања историје, између лажи и обмане и истине” (Милошевић 1983: 12). Милошевићева аргументација, која почива на зазивању идеолошког ауторитета Мирослава Крлеже и Марка Ристића како би се у славу владајућег комунистичког поретка књижевно и морално осудио један неоснованом оптужбом за фашизам оклеветани писац, неодољиво подсећа на методу литерарног и идеолошког оспоравања коју је управо Симовић, пишући књижевнокритички текст „Дневник о Црњанском” 1960. године, спровео над уметничком и политичком физиономијом писца Итаке и коментара.
Наиме, објавивши текст „Дневник о Црњанском” Љубомир Симовић се прикључио оном низу критичара попут Миодрага Шијаковића, Вука Крњевића, Аритона Михајловића и Радомира Марковића (в. Петров 1988: 372) који су почетком шездесетих година у својим написима некритички понављали или овлашно варирали ставове из познатог есеја „Три мртва песника” Марка Ристића. Дубоко парадоксалан однос младог Симовића према великом старијем књижевнику, почива на чињеници да је на многим страницама своје прве књиге песама отворено призивао поетички лик Милоша Црњанског, и да је чак један примерак Словенских елегија, уз пратеће писмо, послао писцу Сеоба у Лондон, а да је свега две године касније, негативно оцењујући прожимање аутобиографског текста са поезијом у Итаци и коментарима, у поменутом тексту објавио овакве редове: „Са тим чињеницама треба бити начисто, оне су такве какве јесу, и не могу се превући цртом, нити ретуширати. Црњански је био фашист, денунцијант, преводилац једне књиге о Мусолинију, тражио је да се ʼразјури та студентска комунистичка бандаʼ, и неубедљиви глас коментатора не може учинити да те срамне чињенице заборавимо” (Симовић 1960: 2). Да је овај Симовићев став не само трајан, већ и доследно контрадикторан, показује и друго приватно писмо, послато у Лондон 1965. године, дакле уочи повратка Црњанског у земљу, у којем адресант прво изражава спремност да негативне судове из цитираног текста поново изрекне: „Пре него што сам сео да Вам напишем ово писмо, поново сам прочитао тај чланак. Верујте, ја бих га могао потписати и данас, без икаквих коректура”, да би потом, што је логички тешко спојиво с претходним наводом, била исказана дубока наклоност према пишчевој личности: „И још нешто: био бих међу првима који би изашли да Вас дочекају и да Вам пожеле добродошлицу” (Симовић 1965). На овом месту нужно се поставља следеће питање: уколико је, као што Симовић тврди, тачно све оно што је написао у Видицима, па и то да је Црњански фашиста и денунцијант, којим би се онда разлозима могла оправдати топлина могуће добродошлице?
Како видимо, након објављивања Источница, Љубомир Симовић је – присиљен некаквим зачудним и подсмешљивим дејством животне ироније – јавно био позван да се брани пред судом оне идеолошке формације у чије име је две деценије раније и сам био спреман не само да књижевнокритички напада, већ више од тога – да политички и морално суди.
Одбрана Источница и последњи дани Књижевних новина
Поводом низа тешких политичких оптужби које су због такозване идејне ретроградности Источница изношене на рачун Љубомира Симовића, формиран је читав фронт књижевних критичара што су на страницама Књижевних новина, а касније и Савременика, Дела и Књижевности настојали да песникову стваралачку аутономију прво одбране од насртаја идеолошки острашћеног и интерпретативно површног тумачења, а потом критички третман књижевног текста поврате у оквире естетског односа. Тако је, рецимо, Љиљана Шоп указала да Симовићева визија света не происходи из некаквог притајеног антикомунистичког сентимента, већ из осећања „трагизма на појединачној, посебној и општој равни” (Шоп 1983: 9); Алек Вукадиновић истакао да необичним спојем „фантазије и реалистичке опсервације” Источнице представљају песников лирски „обрачун са злом и његовом коби на овој нашој црној земљи” (Вукадиновић 1983: 9); док је Павле Зорић нагласио да Симовић није написао „пасквилу у стиху”, већ уметнички снажно „песничко дело које не садржи никакву антихуману поруку”, а затим подсетио на чињеницу да: „Нема значајнијег књижевног дела које ће бити отпорно на извесну критику која детективски трага за ʼидејним грешкамаʼ (Зорић 1983: 10). У наредном, мајском броју Књижевних новина Александар Петров је нарочито истакао да историја „улази у Симовићеве песме али се у њима преображава у средство за тражење вечитих истина и ʼприроднихʼ закона” (Петров 1983: 6), као што је у суседном тексту и Богдан А. Поповић нагласио како песник Источница „универзалним објашњава национално и, vice versa, националним потврђује универзално” (Поповић 1983: 8). Посебно значајним чини се излагање Драгише Витошевића на Савремениковој трибини посвећеној Источницама, у којем је указао да политичка критика, упркос погрешним тумачењима заснованим на упрошћавању и кривотворењу стихова, ипак може бити и корисна: „Мислим да је она овога пута учинила услугу једном врло добром песнику и једној врло доброј збирци песама – што је на њих скренута пажња критике и читалаца” (Витошевић 1983: 221).
Иако је политичка хајка на Источнице трајала неколико месеци и изазивала велику пажњу културне јавности, овај књижевно-идеолошки спор није, као у случају Гојка Ђога, резултирао судским процесом и затворском казном за песника, већ је разрешен једном знатно блажом бирократско-репресивном мером: привременим гашењем Књижевних новина. Наиме, након што су почетком јуна сви чланови Издавачког савета поднели оставке и тако спречили редовно излажење листа, Уредништво је, немајући другог избора, на седници одржаној 12. јула једногласно поднело оставку на чланство у овом телу (в. Зубановић 2010: 206–207, 277). Наредни број Књижевних новина појавиће се тек 1. октобра 1984. године.
Разлог због којег су се ова два по садржини претрпљених политичких оптужби сасвим сродна случаја Гојка Ђога и Љубомира Симовића окончала на толико различит начин, могао би се пронаћи у простој чињеници да оштрица идеолошког оспоравања Источница није, за разлику од Вунених времена, погађала само песника, већ се у значајнијој мери дотицала и других учесника овог културног сукоба – Уредништва Књижевних новина и Одбора за заштиту уметничких слобода. Истрошене идеолошким спорењем са Ђоговом збирком, силнице бирократског притиска су се у окршају са Источницама распростирале ка различитим инстанцама и, расипајући снагу у више праваца, додатно слабиле.
ДВЕ ПЕСМЕ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА КОЈЕ СУ БИЛЕ ПРЕДМЕТ ЦЕНЗУРЕ
Песма о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина западне Србије
Душан Радовић Кондор је заклан јер је клао.
На прагу команде, на самом прагу пакла, брат га заклане жртве ножем закла.
Заклан Кондор паде у јесењу траву, осветник допаде и одсече му главу.
Диже је на мотку и разви заставу, па с главом одјаха низ шуму храстову,
и јаше, кроз јелове, брезове шуме, и букове, кроз бежаније, кроз разбијене пукове,
касом и галопом, низ пољане, дижући увис препелице и вране,
ноћевајући на месечини, крај жара, на коњу једући, будећи добошара,
с Лима и Увца на Повлен и на Маљен, кроз пошту срушену, кроз млин до темеља спаљен,
А одсечена је глава, косе плаве, више од живе говорила главе: да се нисмо одмакли од пакла ако је стрелац стрељан, ако је кољач заклан.
На тридесетосмогодишњицу битке између партизана и четника на Јеловој гори месеца септембра године 1944.
На врх Дрмановине сиђи, узми дурбин, па низ Јелову гору до Јасиковца, од Јасиковца према Спасовњачи, од Спасовњаче до на Ђаков камен, на Околишта, па према Кондеру, од Кондера преко Шупље липе, на Бобију, на Савин камен и Кик, са Крушевља на Таталију, од Ланишта до Велике равни, с Велике равни до у Губин дô, с виса на вис, дурбином заокружи:
зелене се, у недоглед, огромне шумске масе: букове шуме прве, друге и треће класе. Скини капут, засучи рукаве, узми ашов, будак ил мотику, и, засуканих рукава, гологлав и бос, под којом хоћеш од ових букава копај, ископаћеш: иструнулу чизму, зарђалу цев, шуноглу, пређицу, табакеру, или људску кост.
Широм ових шума и ливада, по јаругама и по јендецима, Нико не зна колико хиљада и хиљада погинулих има.
Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина, или брата, погинуо није.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Симовић 1983: Симовић, Љубомир. Источнице. Са цртежима Марија Маскарелија. Књижевне новине XXXV. 668. Поезија 1. 7. април (1983).
Глушчевић 1983: Gluščević, Zoran. „Istočnice ili kraj jedne epohe”. Tribina, „Razgovor o najnovijim pesmama Ljubomira Simovića, Istočnice dobra i zla”. Prir. Zdenka Aćin. Savremenik XXIX. LVIII. 8–9 avgust–septembar (1983): 206–210.
Давичо 1984: Davičo, Oskar. „Nacionci ne znaju da misle istinito i da govore korektno maternjim jezikom”. Dalje III. 78 jesen–zima (1984): 120–133.
Ђого 2011: Ђого, Гојко. Вунена времена. Процес и коментари. Део 1. Београд: Службени гласник, 2011.
Зорић 1983: Зорић, Павле. „То није случај, то је поезија”. Књижевне новине XXXV. 669 28. април (1983): 10.
Зубановић 2010: Зубановић, Слободан. Од поезије до случаја. Искуство једног уредништва. Београд: Службени гласник, 2010.
Јовановић 2002: Јовановић, Александар. „Песник националне вертикале” (предговор). Најлепше песме Љубомира Симовића. Избор и предговор Александар Јовановић. Београд: Просвета, 2002: 5–17.
Кулишић 1970: Кулишић, Шпиро. „Гост”. Кулишић Ш, Петровић П. Ж, Пантелић Н. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Милановић 1983: Милановић, Драгољуб. „Источнице – злокобнице”. Политика експрес XXI. 6867 18. април (1983): 2.
Милошевић 1983: Милошевић, Бранислав. „Невоље од памети”. Борба LXI. 124–125 7–8. мај (1983): 12.
Перишић 1986: Perišić, Miodrag. Ukus osamdesetih. Panorama novije srpske poezije. Beograd: Književne novine, 1986.
Петров 1983: Петров, Александар. „Поезија, историја, политика. Поводом спорова који се воде данас и овде”. Књижевне новине XXXV. 670 19. мај (1983): 5–7.
Петров 1988: Петров, Александар. Поезија Црњанског и српско песништво. Београд: Нолит, 1988.
Поповић 2017: Поповић, Богдан А. Обједињавање. О поезији Љубомира Симовића, претежно. Београд: Танеси, 2017.
Поповић 1983: Поповић, Богдан А. „Разговор, до граница смисла”. Књижевне новине XXXV. 670 19. мај (1983): 7–9.
Самарџија 2011: Самарџија, Снежана. „Кратки говорни облици у поезији Љубомира Симовића”. Песничке вертикале Љубомира Симовића, зборник радова. Ур. Александар Јовановић и Светлана Шеатовић Димитријевић. Београд – Требиње: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет – Дучићеве вечери поезије, 2011. 359–391.
Симовић 1960: Симовић, Љубомир. „Дневник о Црњанском”. Видици VIII. 49–50 јануар–фебруар (1960): 1–2.
Симовић 1965: Симовић, Љубомир. Писмо Љубомира Симовића Милошу Црњанском од 8. јула. Легат Милоша Црњанског. Народна библиотека Србије: МЦПСБ, МЦР II/2/354, ID: 79666956.
Симовић 2008: Симовић, Љубомир. Ужице са вранама. Хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника. Одабрана дела Љубомира Симовића у 12 књига. Ур. Милош Јевтић. Београд: Београдска књига, 2008.
Симовић 1995: Симовић, Љубомир. „У поезији може да има онолико политике колико у политици има трагедије односно Поезија сања језик као биће”. Александар Јовановић. Порекло песме, девет разговора о поезији. Ниш: Просвета, 1995. 85–114.
Срејовић, Цермановић-Кузмановић 1989: Срејовић, Драгослав и Цермановић-Кузмановић, Александрина. Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга, 1989.
Хамовић 1996: Хамовић, Драган. „Љубомир Симовић или ангажман нарочите врсте”. Љубомир Симовић. Ур. Владимир Шекуларац. Повеља 1. Четврти српски духовни сабор Дани Преображења. Жича, Краљево: Народна библиотека, 1996. 52–58.
Шоп 1983: Шоп, Љиљана. „Право на трагизам”. Књижевне новине XXXV. 669 28. април (1983): 9.
Шоп 1983а: Šop, Ivan. „Mitološko i istorijsko u Istočnicama”. Tribina, „Razgovor o najnovijim pesmama Ljubomira Simovića, Istočnice dobra i zla”. Prir. Zdenka Aćin. Savremenik XXIX. LVIII. 8–9 avgust–septembar (1983): 211–217.
[1]Вунена времена су објављена крајем априла 1981. године, комисијски уништена 25. маја, а песник је ухапшен четири дана касније и убрзо осуђен на две године затвора за кривично дело непријатељске пропаганде. Врховни суд је пресуду преиначио и осудио песника на годину дана затвора због повреде угледа СФРЈ. На издржавање казне Гојко Ђого је у „Падинску скелу” упућен 28. марта 1983, а због погоршаног здравственог стања пребачен је у болницу 12. маја исте године. На предлог управника Окружног затвора у Београду, Републички секретаријат за правосуђе одобрио је прекид издржавања казне до окончања кућног лечења. Одлуком Председништва СФРЈ, 9. маја 1984, Гојко Ђого је ослобођен (в. Ђого 2011: 69).
[2] Одбор за заштиту уметничких слобода основан је 19. маја 1982. године на редовном изборном састанку Београдске секције Удружења књижевника Србије, а за чланове су предложени, а онда и већином гласова изабрани: Десанка Максимовић, Борислав Михајловић Михиз, Стеван Раичковић, Предраг Палавестра, Милован Данојлић, Раша Ливада и Биљана Јовановић (в. Зубановић 2010: 12).
Одустајање од људскостиу роману Хан Канг, новели Ани Ерно и кратким причама Олге Токарчук
Има ситних, а ипак видљивих показатеља да убијање Бога у нама траје, иако многи верују да је у новом веку тај процес окончан, знатно пре него што је Ниче узвикнуо да је Бог мртав. На небесима је тихо. Анђели су одлетели, а ванземаљци баш и не маре за нас. Сами смо. Човечанство је остављено себи, што се може доживети као одрастање, освајање слободе и ступање у зрелост људског бића – ако смо од оних којима реч “човек“ увек гордо звучи. Ако баш и нисмо, признаћемо да се понекад осећамо као инсекти под људском кожом, паралисани у страху од сила, виших и нижих, од других (не)људи или макар односу на неме и индиферентне околности. Признаћемо да није лако бити човек. Узбудљиво је и захтевно, иако у целини не траје дуго. Данас није лакше него што је било раније, док нисмо стварали буку од које не чујемо откуцаје властитог срца, а камоли како трава расте или подругљиви кикот становника Олимпа.
Уколико би некоме баш и промакло, на тегобност људског постојања указује уметност. Књижевници се овом темом баве са неумањеним жаром. И лажу ли лажу – у новом миленијуму једнако као у Хомерово време. Наравно, лаж у уметности није узгредна нити спонтана. Њен задатак је да упути на истину, нарочито на истину која се нерадо признаје, утолико пре ако не можемо или не смемо непосредно говорити о њој.
Истина је подношљивија када се изговори умилним женским гласом и можда ћемо је са већом пажњом слушати ако знамо да гласови долазе од добитница Нобелове награде. Занемарићу овом приликом чињеницу да су у питању угледне, вишеструко награђиване и у својим земљама веома популарне књижевнице, а не сирене које песмом маме будуће бродоломнике. Заводљивост њихових гласова је неупитна. У Нобел-друштву нема нечитљивих или слабих. Све три су мајстори заната. Савременице из три генерације, припаднице различитих, више или мање удаљених култура, а пишу о сличним проблемима. У њиховим делима природа устаје у борби за своја права, друштво без човечности издаје човека, у општељудској самоћи немамо више ни саме себе… Краће речено, оне приказују муке нашег доба. При томе, не проповедају нити нуде вулгарна пророчанства – црта по којој се уметник разликује од памфлетиста и ковача лажног новца, бројних и међу вољеним писцима. Уметник је мудрији, његов лажљиви језик је опасно субверзиван. И ја верујем да нам на питање куда иде овај свет даје најтачнији одговор.
Олга, Ани и Хан пишу о одустајању од људскости. То је главна тема, тема нашег доба и тема њихових дела која су освајала публику у последњих двадесетак година. Већ по томе би их неко сматрао модерним, а модерне су и по форми, мотивацији и начину на који се обраћају, претпостављајући у нама кризе и несигурности модерног човека.
Немам амбицију да обухватим све што су писале, наравно. Представићу три књиге прожете одустајањем од људскости.
Почињем од “Вегетаријанке“ Хан Канг, коју сам последњу прочитала.
Кратки роман у три гласа. Необични преображај младе жене у Сеулу приказују нам троје њој блиских људи. Супруг, уметник за кога јој се сестра удала и сама та сестра дају нам, свако из свог угла, портрет пригушене особе, наоко не битно другачије од осталих. Али, Јонг-хе је све само не обична, како је види емотивно спутан и не баш паметан муж. Није ни вегетеријанка, не у правом смислу те речи, како окружење у први мах тумачи њену одлуку да не једе месо и да живи мимо конвенција. Друштво најчешће не препоручује ослобађање од конвенција удатим женама, у том погледу су јужнокореанске форме постављене као прилично строге, те наша “вегетаријанка“ налази или, прецизније речено, нехотице ствара бројне неприлике.
Међутим, као што роман није о вегетеријанству, тако није ни о положају жене у патријархалном свету или о нелагодности људског бића у култури уопште, која је жвакана и прежвакана кроз литературу последњих двеста година. Може се и тако читати, ако баш желимо да уметничко дело тумачимо по идеолошком кључу и сасвим му одузмемо чар.
Ја сам склонија да верујем ауторки. Оно што не види муж, приметиће љубавник. Толико од живота може очекивати свака од нас, па и “луда“ Јонг-хе. Сестрин супруг наслућује у њој нешто нарочито, инспирацију за уметнички рад, а по несрећи и узбуђење на еротском нивоу. За разлику од дисциплиноване, готово сладуњаве лепоте његове жене, свастика га привлачи као “стабло које расте у дивљини, само и голих грана“. Он се мучи, жели и стрепи, пита се како да изведе друштвено неприхватљиво. Ипак, ни љубавници не опажају баш све, па несрећни вегетаријанкин зет не види да је она одавно напустила друштво и да живи са оне стране било каквих осуда и прихватања.
И на крају – сестра. Старија сестра. Једина особа која истински мари за Јонг –хе. Њена прича је најкраћа и за моју укус исувише објашњавајућа, на моменте заличи на покушај рационализације претходно написаног, али у целини ипак остаје више од тога. Срећом. Кроз сестрину причу поново разматрамо положај жене у јужнокореанском друштву, тешко детињство без родитељске нежности и емотивни грч свих који се властитим силама пробјају кроз живот. Насупрот овој обичности, свакодневним и свагдашњим задацима, стоји егзистенционалистички крик, отприлике онако како оштра, помало неотесана Јонг-хе стоји уз старију сестру, успешну власницу козметичке компаније. У трећем делу романа све долази на своје место. Попуњавају се празнине тако да готово поверујемо да нам је бизарно понашање главне јунакиње потпуно јасно. Сазнајемо да се она није одрекла само меса, већ и било какве хране те да, изложена сунцу, сања да постане стабло. За лекаре је просто анорексична и то медицински шаблонизовано сагледавање деликатног душевног проблема (а који душевни проблем није такав?) оставило ми је посебно непријатан утисак. Сестра боље сагледава јер ова усамљена бизнис-ратница потајно машта да полети као птица. Ни она неће успети.
“Вегетаријанка“ Јонг-хе умире зато што јој не допуштају да пусти корен и урасте у земљу, него јој гурају гадну храну уместо чисте воде – лечење уместо слободе. Сестра неће прхнути у небо. Социјализована је и везана за живот на земљи. Ниједна не жели да буде човек, ма неће ни да покуша, а читалац не може да се не упита: да ли је људскост баш толико зло? Напокон, рођење у људском телу не оставља велики избор: прилагођавање или смрт.
Ауторка “Вегетаријанке“ нам је дала обе варијанте и то тако да прилагођавање људском свету не делује као привлачнији избор. Бирајући, човек не може да погреши, он је већ грешка, поремећај у савршенству природе. Неоптерећена хиршћанском традицијом, Хан Канг хуманост не посматра као угледање на богочовечанско биће. Последње се мора узети у обзир, баш као и чињењница да је зачудност “Вегетаријанке“ за нас интензивнија зато што припадамо удаљеној култури.
Пољска књижевница Олга Токарчук припада нама блиској култури, па опет у њеним “Бизарним причама“, релативно новој књизи из 2018. године, наилазимо на слично нерасположење према човеку какав јесте. Бег у анималност, клонирање, необичан генетски инжењеринг, жудња да се у телу траје заувек… Олгине приче су мрачне, али нису лишене хумора и зачикавања. Способност да о озбиљном говори кроз шалу је део њеног шарма, тако да у овој збирци имамо, на пример, питање може ли досадни Европејац обузет личним комфором захваљујући трансплантацији срца постати осетљив, филозофски настројен Кинез? Зашто размажени синови очекују да мати на њих пази и са оне стране гроба? Како изгледа постојање након смрти бића уз које смо заборавили на самоћу толико да више нисмо сигурни ко је заиста мртав?
Снажан утисак ми је оставило неколико прича, а најбољом у књизи сматрам “Зелену децу“, тако карактеристичну за словенску машту и сасвим у духу теме која нам се наметнула.
Прича “Зелена деца, или необична збивања у Волињу, која је описао Вилијам Дејвидсон, медикус његовог краљевског величанства Јана Казимира“ прати пустоловину шкотског учењака. Он године 1656. долази из Француске на двор пољског владара где, као његов лични лекар, треба да учествује у походу против Швеђана. На овом “ободу света“ прекривеном непроходним шумама и полудиљвим житељима, познатим по колтунима (никад прана, ућебана коса) медикуса задеси незгода, па везан за кревет неко време проводи у замку локалног велможе. Тамо му се указала прилика да упозна и проучи необичну децу зеленкасте коже, дечака и девојчицу, пронађене у шуми. Једног дана девојчица, за коју се веровало да не познаје ниједан од људских језика, проговара о свом пореклу. Тако сазнајемо да су зелена деца из шуме, далеко иза мочвара, где Месец сија једнаким сјајем као и Сунце. У њиховој земљи људи живе на дрвећу, а спавају у дупљама. Нага тела излажу месечини, од чега им кожа постаје зелена. Захваљујући том светлу могу се хранити веома скромно, довољне су им шумске бобице, гљиве и лешници. Месо не једу, не лове, него са животињама живе у пријатељству и разумевању, док се од других људи склањају, да не каљају очи и ум ужасима рата и разарања. Потпуно су мирољубиви, немају владара ни господара, сељака нити свештеника, љубав је слободна, а сваки рад чисто задовољство. Каква фантастична праслика! Изгубљени рај, живо паганство и комунистички идеал уједињени у порицању и одрицању од света који познајемо као људски јер смо га таквог какав је управо ми, људи, изградили. Јонг-хе из романа “Вегетаријанка“ не би имала примедбу! Похрлила би ка зеленој деци и настанила се у дупљи дрвета са њима.
“Трансфугијум“ је такође снажна прича из ове Олгине збирке, претварње жене у вучицу се тешко може заборавити, мада не узнемирава колективно несвесно попут приче о зеленој деци. Непосредно упућује на одустајање од људскости, али га не романтизује нити порджава на тако ефектан, свепрожимајући начин.
Новела “Догађај“ француске књижевнице Ани Ерно, објављена у њеној домовини 2001, а код нас тек прошле године, делује као суви реализам након ових књига. Нестрпљиви дух би се могао запитати зашто је значајна, по чему се издваја у безброј женских прича. Можда ће га, тог нестрпљивог, зачудити малчице што у овом контексту говорим о њој. Јер прича је обична, на граници баналности. Треба имати самосталност и развијен укус па је не сврстати у литературу нижег реда. Исписана без украса, штура и танка, исувише налик правом дневнику студенткиње (што можда и јесте), ова књижица одлично дочарава пад у трагедију из свакодневног живота.
Године 1963. у Француској је абортус законом забрањен и женама које се одлуче да не роде дете, остаје да се обрате приученим “стваратељкама анђела“ или да се саме снађу (погађајте како). Главна јунакиња је паметна или за учење веома способна девојка из радничке класе. Она чита Бретона, Арагона, Елијара, слуша Баха, гледа у биоскопу “Отмицу Сабињанки“… Живи удобни студентски и интелектуални живот припаднице развијеног друштва, а у исто време помишља да иглом за штрикање себи отвори материцу… Грозоморно варварство усред мекоте цивилизације. Ниједна жена неће о томе мирно читати, а верујем да ни мушкарци неће остати равнодушни ако, уопште прочитају ову причу.
Дела Ани Ерно често називају аутофикцијом, али не бих се задржавала на том моменту. Молим да наставите читање као да нисте видели поменуту реч. Ко год крај ње стане, заврши у бескрајној расправи са собом и другима да ли јесте или није и шта је уопште. Срећа те за моју идеју то није од значаја (да ли јесте или није и тачно шта је), важнијим сматрам то што је Анина прича из области граничних искустава човека. Дубок лични доживљај од кога се сама ограђује називајући га догађајем. Ех, било би лепо да си туђ, а не мој – то нам саопштава свако слово и сваки знак интерпункције у новели “Догађај“ Ани Ерно, иако ни она ни њена јунакиња нигде не изговарају те речи.
Приповедање је равно, да не кажем сувише просто. Разговори, сусрети, описују се кораци које предузима јунакиња из дана у дан. Управо овај поступак доприноси снази новеле, толико да се могу опростити кратки проповеднички испади као што је овај:
“Могуће је да ће оваква приповест изнервирати или згадити неке читаоце, или бити означена као неукусна. То што смо доживели неку ствар, било каква да је, даје нам неотуђиво право да о њој пишемо. Не постоји мање вредна истина. А ако не бих отишла до краја у причи о овом искуству, помогла бих у затајивању стварности у којој жене живе и сврстала бих се на страну света којом управљају мушкарци.“
Наведени пасус је сама ауторка ставила у заграду, издвојила је некњижевни део у односу на остатак текста, што сматрам изразито поштеним. Ипак, то не значи да ћу узети за озбиљно и прихватити њену проповед. Радије слушам уметника и као што на почетку рекох, више му верујем. Уметник нам у новели “Догађај“ казује да је свет људи (не само свет мушкараца или свет жена) озбиљно мањкав, те да наша цивилизација није ни из далека комфорна јер нисмо нашли одговоре на основна питања живота и смрти. Нисмо у томе успели као заједница, а богами ни на нивоу појединца, иако појединац који исклизне из стварности (ауторка често подвлачи да је њена трудна студенткиња мимо нормалног света, изолована или емоционални делинквент) мора да пронађе одговоре – за себе.
Неудате мајке су прокажене, непланирано потомство друштво одбацује, истовремено се шалећи да су “деца љубави најлепша“. Абортус је против закона, па ипак се и даље изводи, у неким срединама са запрећеном затворском казном, другде само са грижом савести и, можда, неупоредивим емотивним болом који осећа жена пошто је учинила насиље над природом, собом и дететом које се неће родити. Друштво не хаје што има члана мање, можда некога ко би се показао као веома способан и за заједницу значајан. Мислим да се у међу “зеленом децом“ то не би могло догодити. Такође, то не бива ни у свету који се размножава опрашивањем. И животиње се свим силама труде да сачувају пород. Ми знамо само за казну више силе и правне прописе. За свог дугог постојања нисмо смислили ништа боље.
Није лако бити човек. Можда се понекад нађе основа за гордост, али модерна књижевност, која је у великој мери одраз наше унутрашње егзистенције, показује да имамо и толико разлога за одустајање. На небесима је мук. Кога ћемо послушати?
Зоран Кардула је један од најпродуктивнијих уметника у Македонији.
Рођен је 1967. године у Крушеву, по образовању је електроинжењер, а већ више од три деценије је препознатљиво уметничко име, не само у Македонији, него и шире.
Кардулин уметнички поход почиње деведесетих година прошлог века, са класичним сликарским техникама, да би од 2000-тих прешао на графички дизајн и модерне дизајнерске форме. Користећи своја техничка знања комбинована са уметничким сензибилитетом, успешно одговара на мноштво графичких изазова, а његов портфолијо садржи од илустрација, дизајна визуелних идентитета и брендова, дизајна плаката, до дизајна накита за брендове као што су Swarovski и INYO. У свој рад уграђује једноставне, али снажне визуелне елементе који јасно комуницирају са публиком.
Међу Кардуловим радовима има портрета Неде Арнерић у Ворхоловом поп-арт маниру, „Златне даме“ која подсећа на Климтову Јудиту, редизајнираних симбола социјализма, постера креираних под снажним утицајем авангарде у раним совјетским политичким плакатама, архитектуре југословенског брутализма уграђене у постере за „Star wаrѕ“, стилизованих портрета уметника, песника, познатих личности…
Познат је по женским портретима, за које, како каже сам аутор, инспирацију тражи у лепоти дама двадесетих година прошлог века и њиховој софистицираној меланхолији. Иако је инспирисан духом арт декоа, ствара ликове који изгледају као да стижу из будућности. Један од тих мистичних женских ликова нашао се на ручном сату, симболично назван „Дениција“, који је део лимитиране едиције „Своч на ћирилици“, швајцарског бренда Swatch.
Своје радове Зоран Кардула је излагао у Македонији и иностранству, а посебно је била запажена изложба постера на тему „Совјетска неоконструктивистичка пропаганда“ („Soviet Neo-Constructivist Propaganda“) у Минеаполису 2017, САД, као и његова самостална изложба у Риму под називом „Изложба без жирија“ (2018), која је представљала омаж „Мондо екс“ поводом годишњице смрти Предрага Матвејевића.
Осим на изложбама, поклоници стваралаштва Кардуле његов рад могу да прате на његовим профилима на социјалним мрежама (Instagram, Facebook, Behance), где их често објављује.
Зоран Кардула живи и раду у Скопљу као слободни уметник, држећи се своје максиме: „Дизајн, у ма каквој форми био, покреће свет и настоји да га мења на боље.“
Ирена Колај Ристановић, Урош Дакић, Поезија на османском језику: прилог изучавању културе идентитета Турака Османлија, Друштво за урбану историју, Београд 2024.
Недавно се на нашој књижевној и научној сцени појавила веома интересантна и несвакидашња књига. У питању је препев песама које су у дугом историјском интервалу настајале на османском језику, а које се, као део покретног културног наслеђа наше државе, чувају у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. Ирена Колај Ристановић, доцент на Групи за турски језик, књижевност и културу при Катедри за оријенталистику Филолошког факултета Универзитета у Београду и њен колега и доцент са исте Катедре, Урош Дакић, посветили су време, пажњу и уложили велики ентузијазам да нам садржај тих песама приближе њиховим преводом на српски језик. Но, у овом случају није у питању само превод песама са османског турског језика (што је по себи већ велики подухват), већ у овој књизи аутори читаоцу нуде научно структурирану уводну студију, којом га уводе у шаренолики свет османске поезије. И не само то, није реч само о објашњењу и приближавању османске поезије српском читаоцу кроз преводе туркија и других разноврсних османских видова поезије, већ смо кроз уводна поглавља обавештени и о историји превођења османске поезије у нашој култури, што историчарима културе пружа занимљиве увиде. До данас целокупна, аналитички обрађена, антологија османске поезије није написана нигде у свету, а разлог томе је што је османска поезија настајала пет векова, па целокупно стваралаштво није ни једноставно објединити, превести и протумачити у оквиру једне историје османске поезије. Утолико је овај књижњвно-научни драгуљ у нашој култури значајнији.
У српској култури османска поезија превођена је од краја 19. века, а објављивана је углавном у стручној периодици тога доба. Институционална подршка преводиоцима поезије и прозе са османског језика пружена је тек у Краљевини Југославији, оснивањем Одбора за прикупљање и објављивање турске грађе о српској историји при Српској краљевској академији 1931. године. Даљи замах тој дисциплини дало је отварање Оријенталног института у Сарајеву 1950. године. Оно што се још као куриозитет може додати је да су српски интелектуалци либералне оријентације из 19. века, османској турској поезији одрицали њену аутентичност. Са друге стране, у Београду су стасавали српски песници који су, попут Јована Илића који је у Београду растао уз турску заједницу, писали стихове инспирисане управо животом Турака у Београду. Аутори ове књиге наводе такву једну Илићеву песму као пример:
„Протужила Пембе Ајша Дертлија сам него паша! Откуд нећу дертли бити Кад на срцу јад ми гори?“ (...)
Као прилог проучавању развоја османистике и културе османских Турака код Срба, аутори су скренули пажњу и на значајне истраживаче и преводиоце са турског језика, те се ова књижица невеликог обима тако указује и као могући приручник који нас уводи у наратив о османском наслеђу у домаћој култури.
У књизи су преведене песме које припадају диванској, али и народној турској књижевности која се дели на анонимну суфијску или текијску и на ашичку књижевност. Аутори ових песама нису познати.
На почетку ове студије, читаоцу је појашњен статус песника у османском царству и у турском друштву. Говорити о османској турској поезији истовремено значи говорити и о музици и музичком образовању, па се у књизи могу пронаћи и занимљиви подаци о развоју и организацији музичког образовања код Османлија. Поезија је у османском царству писана, условно говорећи, на три места: писали су је анонимни појединци, школовани и надарени песници при двору и сами владари. О томе говоре два поглавља која се прожимају и надопуњују – „Песник у служби империје“ и „Империја у служби песништва“. Испоставља се да је песник био алтер-его двора и владара, те да су песништво, као и песник сам, код Османлија заузимали посебно место.
„Заљубих се у твоје пеге…“ – рукопис
Важну целину представља поглавље у којем аутори објашњавају заслуге и наслеђе дервишких редова у османској поезији. Осим што су читаоца на једноставан и сведен начин упутили у суфијску филозофију и суфијске редове који су сваки на свој начин развијали поезију, преводици су указали и на спрегу суфисјог песничког и културног наслеђа са нашим простором, скрећући пажњу на градове као што је Нови Пазар или босански простор.
Еснафских сукоба има у свакој струци, па их је било и међу османским песницима: ашици (песници који су певали у кафанама или на трговима, склони интерпретацијама), нису много ценили дворске, по њиховом мишљењу – ригидне песнике. Посебна пажња посвећена је визуелном идентитету ашика и њиховим инструментима. За потенцијално родно осетљиве и стереотипно закривљене читаоце ове дивне књижице, ваља истаћи чињеницу да су извесна пажња и простор у њој посвећени и двема турским песникињама, Михри-хатуни из 16. века („турској Сапфо“) и принцези Адиле из 19. века, као примеру дворске песникиње.
Календерија
У књизи има много интересантних и инспитаривних делова, а посебно се таквима чине описи и примери туркија у којима су слављени важни тренуци из живота османског света попут венчања, исповедање вере, песама о свечаностима, али и о страху од смрти. Интересантно је и то што су аутори одабрали две песме као илустрацију османског доживљаја ужаса и страха од смрти, а обе се односе на наш простор и на тренутак ослобађања српских градова од Турака. У једној је описан страх од смрти у борбама за Београд, у другој пад Шапца. Иако не припадају песмама које су превели за ову збирку, аутори су их приказали као илустрацију за контекст у којем се и остале песме могу разумети (уредно су наведени преводиоци и сва ранија издања у којима су песме објављене):
„Пуцали су топови с тврђаве на тврђаву Од жестине топова небо се замрачило Београдске лепотице продате су у робље У помоћ падишаху (мој) плакао је Београд!
(…) На чесмама се абдест више не узима У џамијама се намаз више не клања Наша се војска више не види од непријатеља Помагај Боже, плакао је Београд!“
Турска поезија не би била то што јесте, да у њој нема тегобне и тужне љубавне речи, „славуја“ и „руже“. Ево како оне звуче у преводу Ирене Колај Ристановић и Уроша Дакића:
Поново је стигло пролећа У рана јутра беле руже цветају, еј!
Јадима заљубљеног нови јади долазе, Срца похвалу мојој вољеној читају
У поворкама лепотице прилазе, Мучени заљубљени, ватром гори, не стаје
Топи се снег високих планина И воде се у валовито море уливају
Сигурно се тамо жеље остварују Једе се и пије и добро се проводи
Заљубљени и вољени седе заједно Срца на њих сенке бацају.
***
Нека твоја обрва, попут полумесеца, постане перо Нека твоја усна, слатка као шећер, постане нектар
Нека ти од мене алал буде Иди, нека те они који те воле воле Силно сам те волео Ајете у име твоје учио
Од мене имаш дозволу Иди, нека те они који те грле грле
Волео сам сваки део тебе Проста ти била моја душа
Од сад ти нећу стајати на пут, Иди, нека те они који те воле воле
Силно сам те волео Јер тако је показало време
Нек је са мном све готово, Иди, нек те они који те љубе љубе
Овај приказ, наравно, не може бити стручан, и он то и није. Импресионистички би био непристојан, али информација да имамо нову књигу вредну шире пажње – више је него потребна, како међу уметницима, тако и међу научницима. То никако не значи да и шира публика, поведена и заведена ко зна каквим питањима и путевима, у њој неће наћи уточиште, или бар коначиште.
Мишима је естетизовао смрт. Исто су урадили и француски уклети песници, Оскар Вајлд и многи други. Шта разликује Мишиму од уобичајених представника декаденције по овом питању? Може ли се он назвати декадентом?
Aлександар Чанцев
Они о којима говоримо век или два након смрти не уклапају се у формалне дефиниције, већ сами постављају векторе. Да ли је Мишима декадентан? Узмимо његов најновији превод на руски – „Девојка из добре породице“. Ова књига је више од онога што је Мишима написао у комерцијалне сврхе – женски роман за потребе широке публике и за попуњавање свог банковног рачуна. Он узима потпуно баналну причу, равне ликове, обичне људе: девојка жели да се уда, али када се уда, почиње да брине да би је муж могао преварити, али се све завршава срећним крајем. Истовремено, Мишима открива такву психологију, достиже такве дубине патолошких фантазија, да „Мадам Бовари”, „Камера Опскура” или чак Кафка постају једноставно и лако штиво у поређењу са њим. Да ли је ово декаденција? На неки начин, да.
Али ово само по себи, као и химна смрти, па чак и жеља за њом, није ништа ново. На крају крајева, Д’Анунцио, па чак и Сент-Егзипери, тражили су смрт, а Гогољ и Симон Вајл су се тихо убили. Али писати цео живот о смрти, о заљубљивању у њу, о томе како је смрт апсолутно оличење лепоте и највишег ероса, а онда отићи и убити се – то захтева поштење, одлучност и праву веру у оно о чему пишете. Мишима је све то имао, потврдио је да је спреман да одговара за своје речи. Врло мало људи то успева, а није ни чудо што је његово јавно самоубиство шокирало чак и саме Јапанце. А ово је тешко назвати декаденцијом. Политичари тих година су га називали идиотом, сводећи све на шокантно понашање неуравнотеженог писца. Заиста је чудно бити искрен у 20. веку, ићи до краја у оним убеђењима која су била супротна општеприхваћеним.
Како се префињени јапански дечак, који је похлепно упијао све западно, претворио у страственог патриоту? И зашто је Мишима (као Лимонов, његов руски брат близанац) одједном одлучио да ојача своје тело, напумпа мишиће, формира сопствену војску и утиче на историју?
Могло би се рећи, на пример, да је посреди компензациони механизам: слаб по рођењу, али амбициозан младић жели признање, жели да постане један од правих мушкараца, било да су то дечаци из комшилука, разбојници или ратници. Он преобликује своје тело и своје размишљање. Али ово је опште место. Расуђивање у таквим категоријама не даје све одговоре када говоримо о заиста изузетним личностима, новим демијурзима.
Да ли у њиховом случају имамо посла са високоуметничким нарцизмом, коме је постало тесно у оквирима књижевности, или са стварном политичком вољом?
И Мишима и Лимонов су били веома интелигентни људи. И чудно је претпоставити да би могли озбиљно да размишљају о политичком успеху. Мишима је, и пре, а посебно после заузимања војне базе и погубног говора пред њеним војницима, јасно схватио да се Јапан неће ослободити све те ругобне модерне капиталистичке суморности коју је мрзео, да се неће одрећи понижавајућег послератног устава, да неће вратити цару његов божански статус нити се вратити самурајским идеалима. А покојни Лимонов, који се са Запада вратио у Русију, схватио је да, супротно његовим сновима, наша земља неће „преокренути“ перестројку, неће поново постати оно моћно царство у коме је све било једноставно, поштено, сирово, али моћно и лепо на свој начин.
Крајем 20. века постоји осећај (а Мишима је овде можда главни пример) да радикални естети могу бити само људи са десничарским ставовима. Да ли верујете у везу између нечијих политичких симпатија и његове осетљивости за лепоту?
У модерним и савременим временима, левичарски ставови су победили, они су постали избор када нема избора. Све економске и политичке платформе су сада изграђене око капитализма и демократије. Речено нам је да је ово најбољи избор, да нема алтернативе. Како се ово уклапа у праву демократију, када би требало да постоји избор? Нека свако мисли својом главом – или се сетите изјаве Армина Молера: „Управо зато што се залажем за слободу, ја сам против либерала“.
Стога, чак ни десничарска и конзервативна, већ традиционалистичка мисао постала је алтернатива, па и естетска. Естетска компонента је у њему израженија и разноврснија. Сви мислиоци традиционалистичких погледа говорили су, у суштини, о истој ствари – а наши јунаци су их, углавном, понављали. Лимонов је помало раван и директан, он је за оне осујећене младиће из радничких насеља који су ступили у његов политички табор. Мишима, који доноси сопствену естетику смрти, томе додаје неке традиционалне јапанске идеје, па чак и езотерични будизам.
Мишима и Лимонов, следећи филозофе традиционалисте, кажу да свет није хоризонталан, већ вертикалан. Човек се заиста остварује не у могућности да гласа за три идентична политичара (а нико неће дозволити да различити учествују на изборима) или да бира између триста производа. Човек је истински слободан само у служењу и тежњи према горе. Не треба га усмеравати хоризонтално (полице са робом у супермаркету су распоређене хоризонтално, демократски), већ вертикално (сви верски објекти, било да је то будистичка пагода или хришћански храм, усмерени су навише, у небо).
Ово је потпуна духовна самоспознаја, откривање особе, стицање небеског, оностраног потенцијала. И ту одмах постаје јасно зашто се садашњи капиталистички свет толико плаши ових једноставних и дугогодишњих истина. Јер тако духовно пробуђеном, оствареном човеку овај свет просто постаје непотребан. Хармоничној личности нису потребни ови милиони одлазака у куповину, не требају им индустрија забаве и психоаналитичари, дијететски суплементи, а и од стреса ће ређе оболевати. И, наравно, он неће имати потребу да ратује.
Уосталом, о томе су говорили сви мудраци – од алхемичара до руских космичара Фјодорова и Циолковског. Навика нам је да им се смејемо, као да су полудели, као код Мишимине последње побуне. Али не само да нису били глупи (уосталом, развоје исте алхемије су савршено користили савремени фармацеути, па чак и комерцијални проналазачи), а да јесу не бисмо о њима причали толике векове.
Ово је права слобода и права лепота. О томе можете читати у Лимоновљевом „Дисциплинарном санаторијуму” (тако он назива садашњу цивилизацију), или још боље, у оригиналу – у „Побуни против савременог света” црног барона Јулијуса Еволе.
Левица, која је у прошлом веку са ентузијазмом формирала нову естетику (футуристи, битници итд.), данас деконструише сам појам естетике, замењујући га „прихватањем” и толеранцијом за све унутрашње и спољашње манифестације човека. Зашто се тако жестоко боре против лепоте? Да ли је ово популистички покушај да се „ружни“ и „обични“ привлаче на своју страну?
Ово је иста та парадигма капиталистичке демократије под заставом постмодернистичке философије. Ниче је већ рекао све о овоме. Савремена западна цивилизација се развила по хришћанском моделу – то је дато, ми не разматрамо друге опције (мада колико би било занимљиво покушати да замислимо свет изграђен, на пример, на идејама зороастризма, суфија, џаина или чак друида, којима се, иначе, сада диве многи еколози).
Али човечанство није изабрало истинску службу и љубав, не хришћанство високе готике, катедрала и сакралне музике, већ ову „демократску“ верзију религије робова и гомиле. Бити развијен мајстор, прави браман или кшатрија је тешко, не може то свако. Много је лакше бити у гомили, роб (раније су се људи покоравали феудалцу и монарху, сада – компанији и држави). Малим људима се даје хлеба и игара да не мисле ни на шта друго. Некада је мали човек ишао на гладијаторску борбу, сада гледа ХБО серију о томе или чита Пељевинову књигу о авантурама вештачке интелигенције у старом Риму. Ништа се није променило.
Нова француска филозофија је постала својеврсно оружје у борби против лепоте – бави се широким спектром концепата, али лоше функционише са темама вере или уметности уопште, боље деконструише него што гради. А ако претпоставимо да човека не чини само особине развијеног мајмуна, већ и суптилније ствари, онда долазимо до закључка да ова философија нове ере једноставно не може да одговори на сва његова проклета питања.
Данас се уметнички таленат човека цени много мање од његове или њене способности да се уклопи у друштвено прихватљиве начине самоизражавања. У ком тренутку и због чега се интересовање за нарцисе (укључујући Мишиму и Лимонова) променило у оштру осуду, па чак и дијагнозу?
Саму реч „нарцис“ нам је усадио систем, од Фројда до данашњих психоаналитичара и тренера напредних вештина. Али „нарцисима“ можете, на пример, назвати и пасионаре (са наклоном Лаву Гумиљову), и тада постаје мало јасније шта такви људи покушавају да кажу свету.
Узмите рецимо Мишимин позив на повратак идеалима правог, древног Јапана. Екстравагантан писац, лудак, шта уопште можете очекивати од њега? Систем се смеје, све му је јасно. Али погледајмо Мишимине идеје и његову слику из другог угла – не као болесног сањара и историја ће бити на његовој страни.
Средњовековни Јапан је изнедрио све због чега га волимо: изузетну књижевност, уметност, духовне праксе (од зена до чајне церемоније, калиграфије, борилачких вештина, итд.). Чиме се савремени Јапан јможе похвалити у културном смислу? Аниме, манга, Ј-Поп, ТВ серије, драме, неки уређаји. Књижевност? Поп писац Мураками.
Данас се обично све мери економијом. Погледајмо данашњи Јапан из ове перспективе. Економски бум је одавно прошао, Јапан се спушта низ ранг листе водећих светских економија, ствари не иду тако глатко у заибатсу корпорацијама, проблем старења становништва и гомила других нерешених друштвених и политичких питања. Што се тиче модерне дигитализације, Токио је инфериоран у односу на Москву, јер су изграђени у време општег економског процвата.
Испоставља се да је нездрави „нарцис“ Мишима дао најадекватнију оцену друштва коме припада. И он је био довољно заинтересован да све те ствари сагледа из љуске свог „нарцизма“.
Просечан човек лако оптужује и Мишиму и Лимонова да су уништили животе многих својих следбеника и политичких присталица. Да ли уметник треба да буде одговоран за митове које ствара и животне стратегије које показује? Где је граница после које се заиста може говорити о кривици пред друштвом ако уметник није починио ниједно кривично дело?
Чуо сам такве замерке упућене Лимонову у вези са његовим младим политичким савезницима. Они су се суочили са правим прогоном јер је њихова борба била стварна. Једном сам разговарао са човеком који се одавно удаљио од свега овога и почео да живи другачијим животом. Али очи су му засветлеле кад се сетио младости. Са висине свог нагомиланог животног искуства, он је свакако могао трезвено да процени утицај Лимоновљеве харизме коју је искусио у младости, али није жалио ни за чим. Нека свако сам одлучи колико је уметник одговоран према њему. Не могу да судим о таквим стварима.
Ако се човек осећа страствено и треба да трансформише свет, али се не усуђује да постане херој, које друге занимљиве путеве уметност и философија могу да му понуде? Живот према Мишиминим примеру није једина стратегија за страствену особу, зар не?
Неки људи иду другачијим путем од оног који су поставили Мишима и Лимонов. Они предлажу да се не излази на улицу или да се пише блог, већ да се „иде у шуму“, како је саветовао Јингер, прави визионар и мудрац. Предложио је другачији формат отпора, неконформизам другачије природе. Појединац који не жели да буде статиста у друштву спектакла напушта га, покушава да се што више извуче из система, налазећи уточиште у „привременим аутономним зонама” (Хаким Беј). Трезвено и стоички гледа на свет споља, радећи на промени себе. Остаје усамљеник или се придружује групи других усамљеника. Постепено акумулира снагу у себи и, као Заратустра из пећине, коначно излази из ове задубљења у себе. Сасвим је могуће да ће изгубити последњу битку, али он о томе трезвено калкулише.
Јапан се монструозно удаљио од свега што је Мишими било драго. Да ли је Русија постала идеално оличење Лимоновљевих фантазија – и геополитичких и естетских?
Није. Лимонов је по психолошком типу сличан Летову, који каже „Увек ћу бити против тога“. Летов се борио против СССР-а, али када се распао, почео је да осећа носталгију за њим. И ово није вечити тинејџерски рокерски протест. Једноставно је видео да су модерна времена још гора. Лако је замислити да би Лимонов и даље сваки дан писао гомилу постова на Телеграму. Држава је заправо спровела нешто од онога о чему је Лимонов говорио (вратила је Севастопољ, почела да прича антизападним језиком о смеру некакве националне конструкције, прогласила курс за излазак из „глобалног села“), али оно главно, суштина, није се променила. Држава, било која држава у њеном садашњем схватању, не може и не жели да мења саму себе. Ово подсећа на Летовљев мото „убиј државу у себи“. Тако је Лимонов живео по овом моту.
Мишима је одличан пример романтичног јунака из уџбеника. Зашто су такви јунаци увек осуђени на неуспех у животу? Да ли је могуће постати херој који је остварио не само уметнички већ и животни тријумф – или је успешан лични живот неспојив са лудилом и романтиком, са лепотом и високим сновима?
Савремени свет, као што смо већ схватили, готово је немогуће променити. Док људи радикално не промене своју свест, док се не подвргну метаноји, „промени мишљења“, све остало – устанци, револуције, државне реформе – бесмислено је. Стога је пораз јунака неизбежан. То су знали чак и средњовековни Јапанци, који су чак имали концепт лепог пораза. О томе можете прочитати у преведеној књизи „Племство пораза. Трагични херој у јапанској историји“ Ајвана Мориса. Када причам о поразу и посебној јапанској „поетици туге“, увек се сетим прелепог хијероглифа 愁. Састоји се од елемента „јесен“ изнад елемента „срце“.
С друге стране, Мишима је описао устанке самураја, у којима је шачица људи са мачевима напала владине трупе наоружане пушкама и топовима. Отишли су да изгубе и умру. Њихов пораз је био победа, само одложена. На крају крајева, „морамо моћи да искористимо све, чак и смрт, у сврху нашег живота“, како је писао Шестов. И колико су, иначе, етички принципи Бушида са његовом максимом „пут самураја је смрт“ слични мотоу европског витештва „ради шта мораш, а биће што буде“ (данас је, чини се, моралним иперативом посао Кроулијев мото „ради шта хоћеш, то је једини закон”)… А ето, сећамо се и говоримо о њима, овим новим и последњим самурајима, а не о онима са којима су се борили. Тако да је то заиста победа.
Александар Чанцев је писац и јапанолог, аутор књиге „Побуна лепоте: Естетика Јукија Мишиме и Едуарда Лимонова“
Постојим Упрокос располућеном ветру очаја У засађеном врту испод крошње горостасног дрвета У мом заувек баченом и скинутом велу. Постојим на раскрсници свих земаљских путева увијена у шарену нит бесмисла У ратовима у Украјини У палестинским рушевинама У одбијању видљивог бесмисла. Постојим у спаљеним црквама Православних верника У убризганим отровима неверника У свим баладам песника Ту сам најпостојанија У свом ћутању где се запитаност заводљиво осмехује У чиру и гађењу на побуне и ратове. Постојим У свим самоубилачким мецима У свим срцима побијене деце у Гази У развалинам једног храма У ономе што се не може више ни видети ни научити.
Постојим у Новим годинама У старим споменарима У ритуалима које научих Постојим
У хронологији писања свега што знам и што не знам. Постојим у Друштву ненаграђиваних песника Постојима као моја Најважнија издавачка кућа света. Ја сам и Исидора Секулић, и Марина Цветајева и Вирџинија Вулф и Катарина Мансфилд.
У мојој издавачкој кући треба ме на видно место поставити и оставити. Да би сви о томе нашироко говорили и писали. Постојим Јер сам спознала да је Најбоље да као признање Нетрпељивих стојим на полици и почивам у миру.
Буди јака
Не...тебе знам... Али о теби не знам....а и не занима ме. Ти си увек у тајном запису мог срца, позната само Атласу Васионе. Лишена непотребних сазнања из књига
Мисао о теби укотвљена је у ванземаљско пристаниште Иако знаш да около нас ни један нови талас не носи све. У тој савршеној обмани трајања, у вајања смисла, окрени се, затаји трен. Буди јака пергаментима наших речи и носи судбину небеског покајања.
Бденије
Сањао сам те, рекао је Рекао сам ти у сну да нисам добро Знам, одговорила је Ни ја нисам добро Сан је кристал глади И пут који нагони у Ружно и лепо и светло и тамно Отклон од бездна и пламена зла И долине суза у коју смо бачени Једина смрт у којој смо живи Опет, сањао сам те Безвремену. Затајену у утроби света Као са Истока када је светлост Тиха и вечна и ничија и сва Али, ако и нисам добро Препуштам те одлуци да будеш Глад у мојој песми Одбегла у недостајању узглавља Ћутња у којој као бденије постоји Одрон у души налик позиву из сна
,,Знање надима, а љубав изграђује.“ (Кор 1., 8:1)"
Истрај у своме
Не брини, и ја сам се дичила тиме. Својом земаљском храбрости, која ми бар слова обасја, тражећи опрост безгрешних грхова. Ти ћути и истрај у своме... Светло је веће са годинама и близина жаруље непојамно греје . Да Свјат, да Сјаш, да Осану спознаш! Док ходаш путем трагова и чујеш звона Истине, печат лепоте је у теби. Али не за овај, већ за будући свет.
Ljiljana Stjelja rođena je 1949. godine u Beogradu. Diplomirani je defektolog i već skoro dve decenije se bavi izradom kolaža. Do sada je uradila više od sto kolaža, od kojih su neki izloženi u javnim prostorima, dok se drugi nalaze u privatnim kolekcijama. Dominantni motivi njenih kolaža su: floralni motivi, starine, kao i motivi muzičke i baletske umetnosti. Trenutno se bavi izradom biografskih kolaža. Povodom desetogodišnjice svog umetničkog rada, 2016. godine objavila je katalog kolaža L’art. O njenoj kolažnoj umetnosti objavljen je prikaz u listu Lamed (br. 2, 2017) pod naslovom „Magija od papira: kolaži koje oblikuje duša“, kao i u dnevnom listu Danas. Neki od njenih kolaža predstavljeni su i na veb-portalima Fioka i Dunjalučar. Njena kratka romansirana priča o slovenačkoj književnici Lujizi Pesjakovoj, pod naslovom Učena Lujiza, objavljena je u elektronskom zborniku priča Ko su bile naše heroine. Ljiljana Stjelja je suosnivač udruženja za promociju kulturne raznolikosti Alia Mundi. Pokretač je umetničkog bloga #L’Art. Sa svojim kolažima učestvovala je i na prvom poetskom festivalu u doba korone (Festival of Hope), koji je organizovao časopis Versopolis. Dobitnica je „Draganove nagrade“ za najbolju žensku putopisnu priču 2016. godine (rad Moj grad zagledan u reku), koja je objavljena u zborniku Suveniriiz duše, a konkurs je organizovala humanitarna organizacija Snaga prijateljstva – Amity.
Narcis Alispahić je umetnik, rođen 1983, u Zenici (BiH). Akademiju umetnosti završio je u Novom Sadu (Srbija), a dalje se specijalizovao u Švajcarskoj, na Visokoj umetničkoj školi u Ženevi (HEAD). Bavi se slikarstvom, crtežom, skulpturom, videom i muzikom. Ideje crpi direktno iz bogatog životnog iskustva (rat, izbeglištvo), zatim iz života u više različitih zemalja, a u posljednjih nekoliko godina je fokusiran na Ekvador i Estoniju. Što se tiče stila, on je ekspresionistički, menja se zajedno sa temom koju umetnik obrađuje, neprestano prati onu životnu nit koja je istinita bez osvrta na modu ili trend. U akvarelima iz serije „PORTETE“ umetnik slika nepoznato ostrvo na koje su junaci zalutali nakon brodoloma. Tamo počinje novi život, mešavina rajskih ugođaja, mitologije, egzotike, ali i piraterije, opasnosti od kriminala. Inspirisan ekvadorskom autentičnošću, slikar gradi paralelni svet jungijanskih simbola koji oslikavaju vitalnost života. Narcis je autor brojnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a njegovi radovi se nalaze u mnogim kolekcijama.
Posljednjih nekoliko godina živi i stvara u Ekvadoru. Inspirisan egzotikom, neobičnim društvenim okolnostima i osećajem slobode koji je tamo pronašao, umetnik pravi crno-bele crteže u stripskom maniru, pozivajući nas na avanturu po tropskim predelima. Kao jedna vrsta omaža Mister Nou, Kortu Maltezeu, Robinzonu Krusou ili Homerovom Odiseju, Narcis gradi imaginarno ostrvo na koje protagonisti stižu nakon brodoloma. Počinju život ispočetka u novoj slobodi. U simboličkom smislu poruka glasi – umetnost treba živeti, jer na taj način mjenjamo i naš život.
IZ DNEVNIKA OSTRVA PORTE
Došli smo ovde nakon brodoloma, preživili smo rat, dva… Nakon svega, PORTETE je bio spas, a ne kletva. Kapetan Talog, Urok, medicinska sestra Svila – smijali smo se našim prošlim živtima, a radovali se mrežama punim ribe. Svakog dana na ostrvo je pristizala bar po jedna velika kolona onih koji su sve napustili, kojima je rat takođe, pored razaranja, donio potpuno oslobođenje. Ne radi se o tome da su oni bili u nečemu bolji od drugih, ali su svakako na ovaj način bili slobodniji. Život bez onih najsuptilnijih okova koji vežu jače od metala, okova čija je legura bila strah od življenja pomiješan prosto sa dosadom. A ovde ih je pak čekao zaborav, za mjesec dana više neće biti bitno ni ko su ni odakle dolaze, taj zaborav u svojoj majčinskoj pravičnosti ih je podsjećao na čistu, ali nikad doživljenu ljubav. I prilazili su mu s poverenjem, i mraku, i svjetlu, i velikim talasima i zemljotresima. Na Porteteu se nalazi Pećina u kojoj niko ne može da vas nađe. Odustali su, priključili su se na kratki spoj svakodnevnog samomučenja civilizacijom i ostavili su nas na miru. Tu pećinu sam preuredio u galeriju slika, ah kako je lijepo! Pogani jezici Babilona ne dobacuju više do mene, a mi s druge strane okeana slušamo graktanje velikih crnih ptica. U Neptunovu lagunu su nekad davno dolazili pirati, najpametniji ljudi koji su ikad hodali Zemljom… plovili morem? Sve priče o njihovim ukletim brodovima i duhovima su istinite, kockarski dugovi, raštimane gitare koje jadno zvuče na otvorenom moru, bacanja Tarota, slobodna ljubav, kratki životi… Ne baš suptilni likovi koji su možda kao djeca prisustvovali nekom javnom pogubljenju drugih ozloglašenog pirata i u tom njegovom konačnom „porazu“ od rulje su vidjeli spas, svoju budućnost, sanjajući bjekstvo i možda i sopstvenu smrt na sličan način. Taj san je sve što su tada imali i činio se dovoljnim i vrijednim pokušaja. Ono između što bi se hipotetički desilo nakon odlaska, bilo je više nego dovoljno, samo dan na Porteteu… Ovde je dodir surovosti i suptilnosti ključan za preživljavanje, mora postojati ravnoteža, jer sirovost je malodušnost, a rafiniranost omogućava da bjekstvo bude u neku ruku genijalno. Ah kakva vrućina! Sve se topi, a pogotovo salo na stomaku. Džinovska zmija je strašna, ali ponekad bi došla i naslonila glavu na moje rame dok spavam. Probudio bi me njen miris ili smrad, ne znam, poput insulina, vještački generisanog molekula u laboratoriji. Taj bi miris u san donosio nova bića ili polubića. Mora da se pitate kako je to sanjati na Porteteu? Sad ću vam reći istinu, pošto sam slikar, razvio sam neobičnu sposobnost sanjanja gotovo lucidnih snova. U njima sam putovao po celom svetu, svaki je san bilo jedno novo putovanje. Jutro u Pjongjangu, doručak u Adis Abebi, muzej u Londonu, poslijepodne u Andima, sve to, jer kroz crteže sam razvio neobičan osjećaj za prostor koji moja podsvijest nije mogla da razlikuje od „realnosti“. Ti prostori su se nadovezivali u najegzotičnije avanture laganog prizvuka, jedan deo, možda veliki deo moje duše koji je lak, došao je tu do izraza, a to je opet povezano sa polovidbom i klizanjem po mirnom moru u topli suton…
Film „Davitelj protiv davitelja“, režisera i koscenariste Slobodana Šijana i scenariste Nebojše Pajkića (1984), spada u ona umetnička ostvarenja srpske kinematografije koja imaju kultni status. To vidimo po višegeneracijskoj zainteresovanosti za film, replikama koje su ušle u javni govor, čestim TV reprizama i analizama koje ovaj film, očito, i dalje nadahnjuje.
Film sam prvi put gledao davne 1985. godine u jednom malom provincijskom bioskopu na zimskom školskom raspustu. Moja sadašnja sećanja na utiske tada 14-ogodišnjeg dečaka su „čudna tišina“ u sali, beogradska noć iz koje „radnja ne izlazi“, znoj koji orošava čelo „davitelja“, zarazna muzika Idola i blagi šok od pojedinih scena. Kada imate toliko godina onda ste prirodno zbunjeni na mešavinu dva momenta: osećanja užasa koga nudi svaki uspeli horor film i smeha koji se povremeno pomalja.
Znam da smo se posle u školi, često, zadirkivali jednom od najpoznatijih replika iz ovog filma: „Vrati Perici uvo“! Naravno, kao klinci, kontekst i metafore filma, prirodno, nismo mogli razumeti. Film sam, posle toga, gledao više puta, u različitim fazama lične medijske pismenosti, i nekako uvek pronalazio nove utiske njegovih poruka.
Kao neposredni povod da napišem ovaj blog tekst jeste poziv novinara BBC-ija na srpskom da analiziram motive „zločinačkog uma“ glavnog junaka Pere Mitića, kao omaž 40-oj godišnici od snimanja „Davitelja“. Tako sam ponovo, ali sada na nov način, ušao u atmosferu i razumevanje „Davitelja“ iz mog naučnog ugla, jedne socijalno-političke forenzike.
Razgovarajući sa starijim članovima moje porodice i prijateljima, nekako svi ukazuju da je film, pre 40 godina, bio šokantan za javnost. Verujem da su autori filma to upravo i želeli. On je možda bio jedan od onih filmova „ketmana“, kako je to Česlav Miloš nazivao umetnike koji su stvarali u totalitarnim komunističkim sistemima. To je umetnički izraz koji se, na „prvo gledanje“ zaodeva humorom na račun pojedinca, a kritika sistema ostaje u metaforama. Autor filma je u nekim intervjuima govorio da su mu „mnoga vrata“ nakon ovog filma, ipak, bila zatvorena.
Mislim da uticajnost i gledljivost ovog filma duguje i sjajnim glumcima. Pre svega, glumački fascinantnom Tašku Načiču u ulozi Pere Mitića i Raheli Ferari u ulozi Perine majke. Neki moji prijatelji glumci mi kažu da je, tada, samo Načič mogao da odigra ovu ulogu na takav način, zbog svog stila glume i fizičkog izgleda.
Ambijent i glumačku lucidnost filma, možda, i najbolje odslikava scena kada Peru Mitića, odraslog čoveka i „grmalja“ u koritu kupa majka, dok zajedno pevaju horske melodije. Pera se poput malog deteta žali što mu voda ulazi u oči kada mu ona ispira kosu od šampona. Tokom tog dijaloga on se interesuje kakav je bio njegov otac koga se ne seća, što nas uvodi i u razumevanje njihovog odnosa ali i Perinih trauma.
Film je pomerio granice klasičnih žanrova. Na momente deluje kao horor, komedija, crni humor i muzički spot. Na plakatu i vdeo kaseti filma je predstavljan kao „komedija strave i užasa“.
Ideja o mraku koji stvara strah i snažna rok i klasična muzika daju poseban pečat atmosferi. Vidljivi su uticaji holivudskog horora, posebno filmova „Psiho“ i „Keri“, ali i stripovske subkulture poput Alana Forda. Motiv zlostavljujećeg deteta koje živi u ekstremno rigidnoj i konzervativnoj sredini je česta fabula koja objašnjava hororizaciju zločina i tzv. psiho-ubice, kao što je to i u „Davitelju“.
Ubijajući ženske žrtve koje grubo odbijaju da od njega kupe karanfil, Pera Mitić reaguje na svoje strahove od majčinskog zlostavljanja ali u isto vreme on „nesvesno“ ubija i svog zlostavljača. Scene zlostavljanja u kući su prikazani u atmosferi mračne gotike koja je poznata kao scenska podloga horor filmova. Pera je ubica dečijeg intelekta čija psihotičnost nastaje kao posledica unutrašnjeg rascepa između deprivirajuće porodične sredine i novog doba oličenog u rok i pank muzici sa kojim ima susret kada izađe u društvo van mračne porodične sobe gde trpi ponižavanje i nasilje.
Način na koji Pera Mitić ubija je prikazan kroz jednu neobičnu kombinaciju horora i groteksnosti njegovog izgleda i ponašanja. Dok davi i ubija žrtve on se vidljivo znoji, kao izraz psihičkog i fizičkog napora od potisnute unutrašnje traume. On je uvek i u strahu u i besu. Kao da želi da svoju bol ukloni ubijajući druge ali tako da ih što manje povredi. Perin lik nije silovatelj jer je duboko seksualno inhibiran zbog načina vaspitanja i odnosa sa majkom. Takođe, on bi verovatno mogao biti i procenjen kao neko ko je na granici lake intelektualne ometnosti koja ga čini više stidljivim nego brutalnim.
Pera Mitić je, svakako, psihotična osoba čije socijalne potencijale surovo uništava majka. Njegova psihotičnost se vidi kroz to što postaje dvostruka ličnost nakon ubistva majke. On takođe nije svestan da je majku ubio. Majku ubija u trenutku kada se u njemu mešaju novo progresivno i staro morbidno. U momentu kada na televiziji čuje omiljenu rok pesmu koju mu majka zabranjuje da sluša, on ne može da kontroliše svoju želju da izađe iz pakla zlostavljanja. Međutim, od tog trenutka Mitić gubi koncept racionalnosti i ne pravi razliku između sebe i majke, pa se zato oblači u njene haljine i šminka.
Psihotičnost Pera Mitića se vidi i u njegovoj podvojenoj ličnosti. On zločine potiskuje kao što potiskuje i svoju traumu. Zato se i ne seća ubistava koje je počinio. Stvarnost i fikcija se stalno mešaju kada trauma preplavljuje integritet lilčnosti. Gubitak sećanja je unutrašnja samoodbrana od zlostavljanja i ponižavanja. Ali, verujem da su autori želeli da prikažu Perinu psihotičnost kao posledicu života u jednoj nekrofilskoj klimi sa kojim živi u svojoj kući. Njegovo „ludilo“ je izraz „ludila socijalne sredine“ iz koje on ne može da pobegne.
Pera ima socijalne veštine poput nezrelog i nestašnog deteta. Ipak, kada ubija on zločin racionalizuje kroz psihotično zaboravljanje svog akta i uverenje da loše ljude treba ukloniti. A loši su svi oni koji odbiju ljubav koju simbolizuje karanfil. Na neki način, Pera Mitić čezne za ljubavlju. U razgovoru sa prodavačiom u poslastičarnici, gde sladostrasno uživa u krempitama (transformacija seksualnosti u hranu?), čak kaže, (da parafraziram): „da je veliko pitanje ko je normalan: ubice ili obični ljudi“. Mislim da su kroz ovaj dijalog scenografi i režiser imali u vidu i kontekst političkog vremena i početka oslobađanja stega diktature u tom ranom posttitoističkom dobu. Tada se još nije smelo javno pitati ko su žrtve komunizma. Ko je normalan a ko lud u totalitarnom političkom režimu.
Zanimljiv je i lik inspektora Strahinjića (igra ga Nikola Simić) koji je zadužen za otkrivanje „davitelja“. Prikazan je kao smešno neurotični lik, kluzoovskog stila, koji ne uspeva da otkrije serijskog ubicu zadavljenih žena. On je slika nemoćnog poretka u društvu koje se menja. Zato dobija „nervni slom“ a završava činom samoubistva kada mu njegov kućni ljubimac pojede ključni dokaz: otkinuto uvo.
Crveni karanfili su još jedna upečatljiva metafora iz ovog filma. U kontekstu Perine izvitoperenosti mogu da imaju dva značenja.
Prvo, prema hrišćanskoj legendi crveni karanfil se prosipao po putu raspeća Isusa Hrista, koje je skupljala njegova majka Bogorodica. Karanfil zato je simbol majčinske ljubavi. Pera Mitić je umesto ljubavi od majke dobio strah. Zato sve one žene koje bace karanfil i ponize Peru kod njega stvaraju mržnju. Mržnja nadomešta ljubav kada je nema.
Druga simbolika crvenog karanfila, može da bude vezana za politički kontekst. Karanfil je bio simbol radničkog pokreta i praznika rada. U socijalističkom dobu je masovno poklanjan ženama za 8. mart. Ovde govorimo o poslednjim godinama komunizma kada je film sniman. Naratorka filma u jednom momentu kaže, kako se karanfili više ne kupuju kao ranije, što Peru dovodi u problem kako da objasni majci zašto ih nije prodao. Ovde su karanfili taj okidač koji stvaraju kontekst za zločin, ali su i simbol nestajanja jednog društvenog doba.
Perini zločini se dešavaju u trenutku sukoba dve kulture kojoj je on bio izložen. Oko Pere koji živi u psihološkom kazamatu i nekrofilnom zamku iz daleke prošlosti, rađa se novi svet. Rok, pank, koncerti, žurke, moderne radio emisije, oslobađanje seksualiteta i kreativnosti mladih…Život metropole pod zapadnim uticajima nesmunjivo vodi i ka njegovim negativnim nuspojavama.
Metropola je polje bitke za resurse i uspeh u asfaltnoj džungli. Zato je kriminal prikazan kao neminovni deo stvarnosti života jednog modernog grada u kome se mešaju kulture, potrebe i ljudske patnje. Sigurno da je neurotičnost života u metropoli na razmeđi dve ideologije, kapitalističke i socijalističke, i dva tadašnja sveta, važan kontekst za shvatanje Perinog psihotičnog ponašanja.
Na kraju, postavlja se pitanje koliko se profil Pere Mitića uklapa u neke stvarne slučajeve takvih ubica? Odnosno, koliko je ovaj lik „realan“?
Psihotičnost nije ključan faktor najtežih oblika kriminala. Ona može da bude okidač pojedinačnih teških zločina u sklopu uticaja i drugih okolnosti koji dovode do zločina. To bi bila snažna predrasuda sa velikim potencijalom za diskriminaciju osoba sa psihotičnim poremećajima. Pojedini ekstremni primeri ubistva koje počine ovakvi pacijenti nisu put ka objašnjenju veoma kompleksnih veza i uticaja između faktora koji doprinose nasilnom kriminalu.
Čak mislim da je ovde psihoza režiserski iskorišćena kao primer traume jednog nesrećnog čoveka željnog ljubavi. Ljubav i zločin su neraskidivo povezani, i na filmu i u realnosti. Pera Mitić ne izaziva odurnost kod gledalaca, iako ubija nevine žene. Njegova „dečija duša“ i brutalno zlostavljanje od objekta ljubavi (majke) su upečatljiviji nego njegova destrukcija. Iracionalnost čoveka nastaje u bolesnom okruženju. Verujem da je to jedna od ključnih poruka i pouka ovog sjajnog filma.
prof. dr Aleksandar Jugović, redovni profesor Univerziteta u Beogradu
Fabio Vighi radi kao profesor italijanskog jezika, evropske kinematografije, kritičke teorije i kontinentalne filozofije na Univerzitetu u Kardifu. Osim tesnom saradnjom sa Slavojem Žižekom, na sebe je skrenuo pažnju krajem prve “pandemijske” godine kada je objavio esej “Homo Pandemicus: COVID ideologija i potrošnja panike” u kome je aktuelnu društvenu krizu sagledao kroz analizu panike kao predmeta masovne potrošnje. “Prisiljavajući nas da konzumiramo paniku”, kaže Vighi, “kapitalistička ideologija olakšava ubrzanje glavnih pokretača ekonomije, istovremeno jačajući autoritarno stezanje prestravljene mase”. Sam spisak ključnih reči (COVID-19, kapitalizam, panika, konzumerizam, smrt) nagoveštava njegov utisak da se čovečanstvo u “postideološkoj eri” našlo na udaru nesputanog, predatorskog kapitalizma i ekonomske diktature.
Služeći se dekartovskim podnaslovom (“Paničim, dakle, postojim”), Vighi započinje svoju analizu opažanjem da je kult akumulacije kapitala uzdignut do nivoa religije, te da se kapitalizam hrani disciplinom miliona svojih vernika ubeđenih da smisao života leži u zadovoljenju kupovne moći. Ovo potcenjivanje svireposti kapitalizma “koji sada očajnički želi da negira svoju strukturnu imploziju koja je u toku” preduslov je resetovanja svetske ekonomije koju uveliko najavljuje osnivač Svetskog ekonomskog foruma Klaus Schwab, živopisni dvojnik vrhovnog zloće iz filmova o Bondu. Tome u prilog ide i bujanje globalnog konformizma koji je uzrokovao “ekstremno egocentričan odnos sa kapitalom”. Vighi smatra da je virtuelizacija iskustva ojačala konformizam potrošača i otvorila put za nadolazeće distopije autoritarnog kapitalizma, pri čemu je nova granica kapitalističke ideologije postala “potrošnja panike”, spretno umetnuta u antropološku strukturu homo economicusa.
Asocijalni model promovisan je u najviši oblik individualne slobode dok se osobi uronjenoj u egzibicionističke rituale virtuelne samopromocije, život može svesti na mehaničke performanse čija su druga strana anomija i egzistencijalna praznina: “Preplavljen brzinom informacija i umrtvljen prekomernim nadražajima, savremeni subjekt se prepušta kapitalističkom realizmu“. Vighi zaklučuje da se iza današnjeg masovnog konformizma krije „luda racionalnost“ načina proizvodnje čiji je cilj transformacija celokupnog ljudskog iskustva u vrednost (robne) razmene: poistovećivanjem sa robom koju (želi da) konzumira, savremeni čovek dobrovoljno ukida sopstvenu individualnost. On je i dalje određen kapitalističkim produktivizmom ali je sve više nesposoban da izvuče novi višak vrednosti od živog rada usled nezaustavljivih procesa tehnološke automatizacije. Vighi kaže da se “nikada ranije fetišistička teologija potrošnje nije nametala kao totalizirajuća ideologija, šireći se na sve oblasti života, uključujući medije, obrazovanje i zdravlje”.
Nakon suočavanja sa zdravstvenom uzbunom koju su mediji napadno preuveličavali, homo pandemicusu nije preostalo ništa drugo, tvrdi Vighi, nego da se povuče u svoju krhku ljušturu, paralisanu strahom od gubitka života, samim tim i kupovne moći: “Ne mogavši više da se suoči sa percepcijom sopstvene prolaznosti – što je jedini način da intenzivno živi i zamisli stvarni proces transformacije – homo pandemicus se oslanja na apotropejske rituale kao što je nošenje maske, nalazeći u nemom teroru jedinu utehu i osećaj društvene pripadnosti”. Ukidanje simboličke veze sa smrću, koja je i dalje središnja u predmodernim društvima, omogućava političkoj ekonomiji da uspostavi represivnu socijalizaciju života njenim sveprisutnim svođenjem na vrednost razmene. Stoga se i uspeh trenutnog kriznog narativa upravo hrani ovom represijom tako što instrumentalno iskorišćava njen povratak, iznenadnu reaktivaciju duha ljudske smrtnosti. Vighi primećuje da šok-efekat memento mori koronavirusa nije bila solidarnost čovečanstva svesnog sopstvene fragilnosti i konačnosti, već intelektualna mrtvačka ukočenost homo pandemicusa, iscrpljenog opsesivnom potragom za sigurnošću: “Sadistički suočeni sa sopstvenom potencijalnom smrću od ruke nevidljivog neprijatelja, potrošači natovljeni kultom sopstvenog ega ostaju bez reči ili zamuckujući izgovaraju (ispod maski, iza svojih ekrana ili unutar domova koji liče na sarkofage) beskrajan niz tragikomičnih klišea”.
Medijsko ludilo oko pandemije raširilo je virus panike po anemičnom društvu čiji je identitet negovan u krugu “groteskno-egocentričnog individualizma”. Komercijalizacija ljudskog bića koje je podjednako hiperaktivno, otuđeno i psihički prazno bila je preduslov za uspešnu manipulaciju, pri čemu je „biopolitička“ svrha takvog bića sporedna za moć kapitala koji zahteva da čitava populacija bude poslušna, krotka, izolovana, nesigurna i uplašena pred nasilnim ubrzanjima u koja spadaju digitalizacija svih sektora društvenog života, slom realne ekonomije i povećanje zaduženosti, politička normalizacija vanrednog stanja, novi oblici cenzure kao i sveobuhvatna medikalizacija života. Vighi u ovom procesu vidi uvertiru u novi fašistički poredak koji obnavlja stari cilj: korišćenje države za zaštitu i unapređenje interesa bogate elite: “Virus pruža savremenom kapitalizmu i njegovoj politici mogućnost kolosalne emocionalne ucene: ili si sa nama (spasiocima) ili sa nevidljivim mikro-ubicama i teoretičarima zavere koji pokušavaju da sabotiraju zvanični narativ”.
Vighi se s pravom čudi kako su se ljudi, skamenjeni od panike i hipnotisani kičerajskom medijskom pompom, odlučili za slepu veru umesto za legitimnu sumnju, posebno nakon procena vodećih svetskih imunologa da je stopa smrtnosti od koronavirusa između 0,1 i 0,2%. Glavni mediji su se od početka obraćali arogantnim i dogmatskim tonom kako bi cenzurisali ili delegitimizovali sve koji se usude da posumnjaju u monolitni narativ. Osim besprizorne cenzure, medijsku strategiju karakterisala je „lažna sinegdoha“, prekomerno pojačavanje beznačajnih detalja radi širenja terora i opravdanja drakonskih mera. Za homo economicusa, smrt je sušta suprotnost mahnitom sveprisustvu kapitala, kaže Vighi i citira Jeana Baudrillarda za koga je umiranje neljudska i nedopustiva perverzija “jer nije podložna razmeni”: „Danas nije normalno biti mrtav… Biti mrtav nezamisliva je anomalija, ništa drugo nije tako uvredljivo. Smrt je delinkvencija i neizlečiva devijacija“.
Vighi smatra da su pandemijski šok i teror zapravo ideološki jer “konzumente” teraju da paniče zbog pogrešne stvari a ne zbog simptoma strukturalnog neuspeha: pada sistema javnog zdravstva, destruktivnog uticaja agrobiznisa i aerozagađenja, anonimnog i dehumanizujućeg ekonomskog aparata… Još od napada na Svetski trgovinski centar, politički diskurs koji prati krizu globalizacije latio se najpouzdanijeg ideološkog oružja: sejati teror prema izmišljenoj spoljnoj opasnosti putem “niza podlih vojnih intervencija” (tzv. rat protiv terorizma). S obzirom da ideološka efikasnost katastrofičnog narativa zavisi od njegove sposobnosti da se maštovito obnavlja, kraća ali vizuelno upečatljiva epizoda džihadista-glavoseka u kapuljačama koji su pred kamerama terorisali kolektivnu maštu Zapada, zamenjena je komplementarnim modelom „šok-terapije“ – pandemijskim virusom: “To je model sposoban da izazove još razornije apokaliptične scenarije kako bi nas sprečio da shvatimo kako naša epohalna kriza – koja svodi milione ljudi na bedu uprkos ogromnom tehničkom potencijalu koji nam je dostupan – nema nikakve veze sa prirodom virusa a ima sa svime što je povezano sa prirodom kapitalizma.”
„Dnevni ratni bilteni“, kako Vighi naziva medijsko, orvelijansko bombardovanje brojevima zaraženih i umrlih, imali su za cilj da aktiviraju postojeći mehanizam identifikacije anonimnog stanovništva koje se našlo u milosti anonimnih apstrakcija. Homo pandemicus je prepun straha i strepnje, te pribežište radije nalazi u veri i sujeverju dok “prvi put u istoriji čovečanstva bolesni ne odlaze lekarima, već lekari traže bolesne”. Vighi se osvrće i na potčinjenost medicine i farmacije ekonomiji, kao i na vrednost dijagnostičkog metoda koji je još na početku pandemije osporio njegov izumitelj.
U „svetski rat protiv virusa“ uključile su se filantropske fondacije i masa istrošenih političara koji su prosto bili zatečeni neočekivanom prilikom koja im se ukazala. Rat protiv takvog “monstruma”, a zapravo medijska predstava nalik srednjovekovnim slikama pakla u crkvenim oltarima, bio je idealna prilika da se iznudi poslušnost kao uvod u dalje ograničenje građanskih sloboda i zabranu kritičkog mišljenja koje odstupa od zvanične linije. Iako svestan da zbog ovakvih pogleda rizikuje da bude označen kao “teoretičar zavere”, Vighi ponavlja da je, zapravo, finansijski kapitalizam taj “transnacionalni Moloh” koji stoji iza čitavog pandemijskog cirkusa, dok je politika svedena na korporativno održavanje kuće koja se povija pod diktatom ekonomije.
Ubrzanje pandemijskog narativa, smatra Vighi, tiče se implozivne prirode hegemonije finansijske industrije nad realnom ekonomijom; zapravo, praksa da se umesto ljudskog bića angažuje novac da volšebno stvori još više novca dostigla je gotovo potpunu nezavisnost od realne ekonomije, čija se profitabilnost strmoglavila do te mere da je sistem bio prisiljen da izmisli beskorisne poslove kako bi se održao privid strukturne doslednosti i održivosti. On podseća da je čak i Marks predvideo da će, kako budu rasle investicije u visoku tehnologiju, profitabilnost kapitala padati jer eliminisani ljudski rad neće moći više da se resorbuje na istim nivoima zaposlenosti i proizvodnje. Iz „radnog društva“ svet neumoljivo mutira u „društvo bez posla“ i stoga se sve više dobrovoljno prepušta rizičnoj finansijskoj alhemiji koja profit traži u špekulativnoj sferi.
„Bezlična“, anonimna moć finansijskog kapitala da se prerušava upućuje na glavni simbol borbe protiv pandemije – na masku. Vighi kaže da postoji nešto očajno i tragikomično u obavezi nošenja maske a što ga podseća na Beckettov i Joneskov teatar apsurda jer metaforički ukazuje na samu suštinu COVID ideologije – bezličnost kapitalističke moći. Drugim rečima, obavezu nošenja maske Vighi tumači ne samo kao dobrovoljno ropstvo i “meku dehumanizaciju”, već i kao pokušaj da se čovečanstvo nasilno upodobi anonimnosti savremenog kapitalizma, njegovih ciničnih ali i kriminalnih potreba: “Anonimni kapital zahteva anonimne (izolovane, depresivne, nemoćne) podanike“.
Vighi smatra da uvođenjem produženog vanrednog stanja “kapitalista Moloh” želi da utiša čitavu planetu previđajući da time rizikuje samouništenje: “Iza maske homo pandemicusa krije se ciničan i tup osmeh homo economicusa koji, uništavajući njegovu prošlost, uzalud pokušava da se spasi od protivrečnosti koja ga polako ali sigurno proždire. Neki na levici sa nestrpljenjem gledaju u ovo implozivno ubrzanje, verujući da to konačno može stvoriti kolektivnu svest o ugnjetavanju i neophodnosti promene paradigme. Može izgledati kao ubedljiva teorijska poenta, ali zapravo mi svedočimo uspešnom maskiranju kapitalističkog haosa kroz podmukli ideološki narativ koji više ili manje pogoduje otvorenoj obnovi fašizma…”
Bez razvijanja kolektivne kritičke svesti o trenutnoj nevolji, tvrdi Vighi, probudićemo se u neofeudalnoj, digitalnoj distopiji devetnaestog veka u kojoj će doći do rasta siromaštva i očaja praćenih masovnim pobunama i ratovima. Umesto razvoja vakcine protiv koronavirusa, smatrao je Vighi u novembru 2020, trebalo je hitno patentirati vakcinu protiv pravog virusa kojim je zaraženo gotovo čitavo čovečanstvo – virusa korporativnog kapitalizma.
Када се на било који начин бавите иконама, морате бити на висини задатка. То не подразумева само знање, стручне и техничке компетенције, већ и сазвучност са светом који и какав иконе представљају и оприсутњују. Ово се не тиче само вере и одговорности који подразумева сваки додир са светињом, него и односа према људима, за које нам управо „рукотворене” иконе сведоче да су и они сами иконе Божије.
Ако је за Христа речено да је Светлост свету, то је у некој мери, зависно од своје блискости Христу и уподобљености (сличности) Христовом лику и сваки човек, а икона је која нам открива ту могућност човека. Она је у том смислу и сама светлост свету, јер сведочи о Христовом оваплоћењу и васкрсењу, о могућности човека да наликује Христовом лику; она светлост века будућег оприсутњује и мистично преноси у свет овај, преображавајући га и позивајући на живот вечни. Када се бавите иконама, ви сте у озрачју једне свештене и светлосне комуникације (општења) и заједнице која обједињује све оне живе у крилу Христовом, без обзира где су и када проводили или и даље проводе свој овоземаљски живот.
Када сам радио на изложби „Светлост свету – савремена православна уметност”, која је у оквиру манифестације „Видовдан 24”, а у организацији Народног музеја Крушевац, Културног центра Крушевац и Града Крушевца као покровитеља, 27. јуна 2024. године отворена у Легату Милића од Мачве, руководио сам се најпре трудом да она не буде само један од могућих репрезентативних избора икона наших стваралаца, већ и да сама изложба, и сви кораци у њеном настајању и рецепцији, сведоче о реалној заједници, у којој се оваплоћује и актуализује светлост из њеног наслова. Конкретно, трудио сам се да односи према свим позваним ауторима, као и свим укљученим у припрему изложбе, не буду тек службено коректни, него и више од тога, да почивају на надахнућу, истинској заинтересованости и – зашто не рећи – љубави.
Уморили смо се од празних прича и речи без дела и пожелео сам да учествујем у догађају у ком ће тај раскорак бити што је могуће мањи. Ако се већ бавимо делима која сведоче о могућности једног дубљег општења међу људима, заснованог на Божијој љубави и милости и омогућеног Његовим оваплоћењем и васкрсењем, онда би нешто од тога морало да се пренесе и на однос између самих учесника, као и учесника и публике, да реално, а не тек декларативно, обележи цео догађај и његову друштвену и културну рецепцију.
Што се саме изложбе тиче, она је јединствена по томе што је поред икона укључила и религијске слике које немају иконографску улогу и функцију, али које својим квалитетом потврђују могућност да се уметничким средствима сведоче божанске истине и које тиме играју значајну улогу у инкултурацији хришћанства и самим тим његовој мисији, али и утврђују нашу данас умногоме пољуљану веру у снагу, смисао и вредност уметности.
С друге стране, овај избор, који као ни било који други, никада не може бити коначан, дефинитиван и обавезујући, укључује релевантне ауторе и неспорно квалитетне радове, репрезентујући сву разноврсност израза, стилова, поступака, техника, тема и материјала које поседује савремени српски иконопис и религијско сликарство. Укратко, ни једна од изложених слика није лоша, само вам се може свидети или не свидети, више мање одговарати вашем сензибилитету, док све заједно стварају једну динамичну, можда и контрапунктну целину, која ствара интензиван и динамичан утисак о различитим могућностима уметничког сведочења о „највишим стварима”, а самим тим и о снази културе која је способна да изнедри такво богатство израза.
Управо је ово и био мотив за изложбу – наше уверење да су савремени српски иконопис и религијско сликарство један од најинтересантнијих, најдинамичнијих и најквалитетнијих сегмената наше данашње уметности, који спаја традиционално и савремено, укорењено и универзално, не копирајући при томе ни стране узоре нити нестваралачки следујући за традиционалним обрасцима.
Ово има и прворазредан културни значај, јер указује на могућност стваралаштва посвећеног најважнијим питањима, а које има високу комуникативност како према наслеђу сопствене културе, тако и према савременим уметничким облицима, што може представљати и образац и надахнуће за целокупну нашу културу, која би остајала верна својим основама а била универзално занимљива, релевантна и актуелна.
На изложби „Светлост свету – савремена православна уметност” изложени су суптилни молитвени радови Бојана Бановића, врхунски изведено читање позновизантијског стила младог Луке Вирића, радови Вука Вуковића са ликовима преображеним у смеру живог оприсутњења њихове есхатолошке оностраности, уникатан иконовез Марије Вукосављевић, провокативне графике Николе Дабића које суочавајући нас са палошћу позивају на спасење, изузетно иновативни иконографски радови Мијалка Ђунисијевића, који спајају аутентично духовно искуство и искуства савремене уметности, богословски и мистично утемељено иконографско читање светих ликова свештеника Зорана Ђуровића, смело и иновативно читање лика Малог Принца иконографским средствима Мирне Јовановић, врхунски изведене иконе Бојана Јуришића у необарокном (академском) стилу, радови смелог и иконографски ефектног споја „меких” боја и позлате Милице Ковачевић, иконе молитвено созервацајућег и аскетичног рукописа Александре Мацуре, јединствени есхатолошки осмишљен циклус Дејана Милићевића, суптилни акварели Јелене Миловановић, који на уникатан начин сведоче о аутентичном духовним и црквеном искуству, рафинирано читање самих извора иконографије лика Богородице у радовима Миодрага Милутиновића, извођачки и духовно танани радови Тодора Митровића, нова и особена читања и иконолошке иновације Милице Мишић и Немање Недовића, радови Радмиле Несторовић који спајају портретну импостацију ликова и коренску богослужбену природу иконописа, естетски и интерпретативно смели и иновативни радови Мирјане Новковић, јединствен спој иконописа и византијском ликовношћу надахнутог фантастичког сликарства Ђорђа Љ. Савића, врхунско и узорно изведену енкаустику Светлане Седлан, суптилна, технички и медијски померена читања традиционалних мотива у радовима Тијане Стаменовић и Ружице Ћитић, и најзад провокативна иконографска суочавања са савременим глобалним изазовима у радовима Давора Џалта.
Квалитету изложбе значајно су допринели и врхунски дизајниран и одштампан каталог, за који су заслужни дизајнер Дејан Петровић, фотограф Иван Петровић, уредник Братислав Алексић и директор Народног музеја Никола Пантелић, као и умешно извршен захтеван задатак поставке изложбе за који је одговоран уредник програма Легата Милића од Мачве Небојша Лапчевић.
Текст је изворно објављен у часопису Багдала, број 542, 2024.
O SUFIZMU I IDRIS ŠAHOVOJ KNJIZI „ZAPOVEDNIČKO JA” (1994), Doris Lesing, (prevod: Ana Stjelja)
Reč sufija mnoge ljude uglavnom asocira na plešuće derviše, ozloglašene gurue gladne novca, uzbudljivu orijentalnu muziku, poput Ravelovog Bolera (koji se zapravo zasniva na sufijskoj pesmi koja se koristi u određene svrhe), a naročito na iritantne „sledbenike” koji sadržajne, nejasne i spiritualne izreke koriste kao znak superiornosti. Ova šarenolika grupa deluje sumnjičavo zbog povezanosti sa islamom. Dok je islam raznovrstan koliko i hrišćanstvo, a većina muslimana ništa fanatičnija od jednog prosečnog hrišćanina, ipak, skorašnji događaji su ponovo oživeli sećanje na stotine godina ratova protiv strašnih Saracena.[1] Sufizam je čak i u cenjenim i referentnim knjigama opisan kao muslimanska mistička sekta. No, sufije tvrde da je njihov „put”ili disciplina postojao i pre islama, da je star koliko i samo čovečanstvo, odnosno da je nastao istovremeno kad i ljudski rod, i da čini skrivenu srž svake religije. Ovde ne govorimo o jednoj ili više reči, ili čak rečniku, nego o načinu gledanja na svet i ljudsku istoriju. Sufizam ne treba dovoditi u vezu sa bilo kojim običajem ili verovanjem. Sufije mogu da upotrebe bilo koju relevantnu metodu da pošalju svoju poruku, čak ni ne koristeći izraze poput misticizam, sufizam, spiritualizam. Ovaj pristup razočara ljude koji tragaju za uzbuđenjem ili zanesenošću.
Nije toliko teško reći šta sufizam nije, ali je teško reći šta jeste, posebno kada su pitanja postavljena u nadi da se odaberu konačni odgovori– da li je ovo, ili da li je ono? Sufijski put je nestalan i uvek se menja. Svaki njegov novi upliv u društva (kao što su Centralna Azija i Bliski Istok) gde je već poznat i predstavlja deo kulture ili ona društva gde to nije, kao što je sad Zapad, uključuje novu tradicionalnu građu ili građu predstavljenu na nov način, u novom obliku ili stavljenu u nov okvir, kao i nove ljude. Sufija Učitelj ili Uzor je glavni u sufizmu. Na Zapadu je to, trenutno, Idris Šah, koji je i autor ove knjige. Mudre i poučne sufijske izreke savetuju: «Sa svakim razgovaraj u skladu sa njegovim (njenim) saznanjem. Onaj ko iskusi, sazna». Sa svakom novom etapom puta, postoji promena u sagledavanju, što će reći da ljudi koji su uključeni u istraživanje, mogu i moraju, da u različito vreme sve sagledaju drugačije. To bi moglo da se rezimira na ovaj način– izreka «Bog je ljubav» može da predstavlja grafit na zidu ili trenutak razumevanja najviše duhovne istine, sa hiljade različitih nivoa razumevanja.
Na početku, student će sufizam, gotovo izvesno, povezati sa verskim kultovima sa kojima su on ili ona već upoznati. Ali „Učiti kako da se uči” (naslov jedne od Šahovih knjiga) podrazumeva širenje ideja sa kojima počinješ i dopuštanje sebi da shvatiš šta je konkretno ponuđeno. Ovo bi moglo da bude definicija sufijskog puta.
Tokom trideset i nešto godina Idris Šah je Zapad upoznavao sa sufizmom, što neće reći da sufizam nije postojao na Zapadu, već da nije bio ponuđen na ovaj način, otvoreno, kao glavni doprinos misli. On je predstavnik stare porodice, tradicionalno priznate u okviru njegove kulture, kao čuvar ove stare duhovne tradicije. On je samo najmlađi u nizu. Primera radi, njegov otac je bio Sirdar Ikbal Ali Šah, jedan, isto tako izvanredan čovek koji je kao diplomata reprezentovao Indiju i Avganistan u različito doba, u kulturnim institucijama koje su osmišljene da premoste jaz između Istoka i Zapada. On je pisao o religijskim i kulturnim pitanjima a bio je i putnik čije knjige i dalje fasciniraju. Idris Šah je živeo u Britaniji još od pedesetih godina. Njegova majka je bila Škotlanđanka koja je mislila da se udala za divljaka iz avganistanskog plemena, ali je shvatila da je istina donekle komplikovanija. Ona je takođe pisala memoare o životu na dvoru i u ambasadama. Sledbenika sufijskog puta ima na milione i oni se nalaze po celom svetu. Analogija sa Aga Kanom je jednostavna ali obmanjujuća.
Kada je Idris Šah započeo svoj rad, njegova poteškoća, kao i za sve one koji su prezentovali sufizam je bilo to što je njegovo ispoljavanje za sobom ostavilo beznačajne (učaurene) kultove, polureligije i praksu (poput derviškog plesa) koji su bili osmišljeni da budu odgovarajući za svoje vreme. Istinske sufije ponajmanje žele da podstaknu ljude da sebe oblikuju prema prošlosti. Svet je pun zavedenih sufija koji su replike srednjovekovnih ličnosti. Za sufije je uvek važilo da su prednjačili u svom vremenu i da su predvideli naša otrkića. Oni su vekovima unazad govorili o evoluciji, o strukturi atoma, krvotoku, psihološkim zakonima o kojima mi razmišljamo kao o svojim otkrićima. Ovakva vrsta tvrdnji privukla je akademike te su knjige o sufizmu počele da izlaze iz štampe. Skoro sve te knjige su objavili oni koji nisu sufije, a te su knjige, kažu sufije, bezvredne, osim za one koji su zadovoljni sopstvenim postupcima analize. Ono što sufije nude je učenje kroz iskustvo. Ali, ako ljudi koji nisu u procesu postajanja sufija ili rada sa sufijama, ne razumeju sufizam, čemu onda da se nadaju istraživači koji su izvan toga, od kakve je koristi knjiga poput ove? No, to je upravo kada knjiga „Zapovedničko ja” stupa na scenu, kao i druge knjige koje je objavio Idris Šah a koje su, ako hoćete, deo „kursa”. Ona je smišljena kako bi zainteresovane uvela u ovaj način gledanja na život, kao i za podučavanje studenata. Analogija koju oni koriste je da osušena breskva nije breskva ali da može da te pripremi da bar prepoznaš sveže breskve kada neku pojedeš.
Idris Šah piše na engleskom jeziku. Bio je prinuđen da sâm objavljuje sufijske klasike koji se još uvek smatraju relevantnim ili da kombinuje svoje delo sa građom iz prošlosti. To su radili svi sufijski učitelji. Teško je svrstati Šahove knjige ili bilo koju sufijsku knjigu. One nisu ni akademske niti bilo kog žanra koji mi poznajemo. Njegove knjige su veoma različite po stilu i metodu. Neke sufijske knjige su napisane po sistemu „razbacanosti” gde je građa složena na takav način da uticaji dopru do čitaoca tako što prenose uslovljeno „ja” koje je vrlo efikasan kritičar. Dobar primer „razbacanosti” je knjiga „Sufije” u kojoj nas Šah upoznaje sa novim izgledom sufijskog puta na Zapadu. Ljudi se pitaju da li sufizam ima Bibliju? Ne, ne može je imati iz razloga što kontinuirano obnavlja građu. Ali, ova knjiga je klasik za naše vreme, priručnik informacija, istorijskih i dokumentarnih, zatim priča, pesama i šala. To je knjiga koju sam pronašla pre trideset godina kada sam tragala za učiteljem i podučavanjem. Čitanje ove knjige je bilo najneobičnije iskustvo mog života. Ideje, stremljenja, intuicije, otkrića za koje sam mislila da ih ni sa kim ne mogu podeliti, pronašla sam ovde, u ovoj knjizi. Zbog čega sam uopšte tragala? Dospela sam do kraja jednog puta. Znala sam da sam naročito iscrpla ono što sam opisala kao „intelektualno pakovanje” našeg vremena koje se sastoji od istovremeno filozofske građe i pretpostavke naše kulture da ljudske lagodnosti moraju da budu glavni cilj svih u životu. Zatim verovanje u jednu od crkava marsizma, verovanje da će politika i politička partija sve rešiti, priroda na mestu Boga. Ja svakako nisam bila jedina koja se umorila od tog „intelektualnog pakovanja”. U mom slučaju to je bilo pisanje knjige „Zlatna beležnica” koje me je naučilo da moram ponovo da tragam.
Činjenica da smo mi na Zapadu uslovljeni materijalnim zgrtanjem i uverenjem da smo osposobljeni za sve što poželimo, predstavlja prepreku za razumevanje sufija. Uobičajeno je za ljude koji o misticizmu slušaju po prvi put, kao što je to u mom slučaju, u četrdeset i nekoj godini života, da pretpostave da sve što treba da urade je da zatraže i da to po pravu mora biti njihovo. Mnogi ne trpe kada čuju: „Skoro svako je osposobljen da doprinese unapređenju čovečanstva”, a vole kada čuju: „Da li želiš to? U redu, izvoli uzmi”. Jedan nagoveštaj sufijskog odnosa prema evoluciji je dat u ovoj kratkoj priči: «Gusenici je rečeno da će jednog dana postati prelepi leptir. „Pokaži mi sad”, reče gusenica, „dok pužem uz ovo drvo”».
Potrebno je dosta vremena, možda i godina da se shvati sufijska tvrdnja kako emocionalnost može da bude prepreka. To je na ovaj način umetnuto u Mula Nasrudinovu[2] šalu: «Nasrudin poziva doktora i kaže: „Imam temperaturu preko 110 stepeni”. Doktor kaže: „Nisam ti potreban ja, pozovi vatrogasce”. Nasrudin je šaljiv lik kog su stvorile sufije kako bi prenosio poruku preko granica, i mnoge naše šale potiču iz Nasrudinovog korpusa. Mi vrednujemo emocije i emocionalnost, odnos koji je iskarikiran u televizijskoj seriji „Zvezdane staze”. Mister Spok je nepotpun jer nema emocija ali stvarni ljudi ih imaju i nalaze se na višem novou. No, naša emocija je reč koja objedinjuje sve, od toplote deteta do najvišeg dometa intuicije.
Idris Šah kaže da je njegov zadatak pre svega da saznanjem napaja kulturu koja je gladna saznanja, onog koje je u vezi sa izvornom mističkom tradicijom. To je zapanjujuća činjenica i prva na koju sam naišla pre trideset godina. Činjenica da neko može da prođe kroz mnogo godina obrazovanja ili, kao što je u mom slučaju, da je neko prilično načitan u okviru sopstvene književne tradicije a da ipak nije više pročitao o velikim duhovnim tradicijama osim da one postoje. Štaviše, svi oni su duboko uticali na kulture čiji su sastavni deo. U najboljem slučaju, možda smo čitali sv. Jovana od Krsta[3] i delo „Oblak Neznanja”[4], ako je tako, ondanam je dat nagoveštaj šta bi prava mistička tradicija trebalo da bude. Međutim, jako je redak prizor da se u naše vreme vidi visoko obrazovana osoba koja se susreće sa nekim kultom ili guruom, da gubi svu ravnotežu zato što nepoznata i uzbudljiva građa juriša ka delovima njenog uma koji je ostao neprosvećen, tako da nema opravdanje. Ljudi odbacuju sopstvene tradicije kao da one nemaju nikakvu vrednost i hitaju ka tome da sebe izgube u ašramu[5] ili kultu (kojih ima na desetine po celom svetu). Sufije su neverovatno uravnoteženi posmatrači koji ne shvataju da ovi zaluđenici očigledno nisu ništa naučili po pitanju procene ljudi, i da su izgubili zdrav razum.
U islamskim zemljama sufije i sufizam nisu egzotični. Sufijske ideje i sadržaji su deo njihove kulture. Katkad veliki sufijski klasici čine i temelje književnosti, u Iranu, na primer, sa Hafizom, Sanaijem Sadijem i Atarom. Knjiga „Hiljadu i jedna noć” potiče od sufija. Postoje mnoge druge divne knjige koje su nama na Zapadu malo poznate. Sufije kažu je trebalo da prođe osamsto godina teškog, često i opasnog rada da učine da islam prihvati sufijski zahtev. To su ljudi koji razmišljaju dalekosežno. Oni se žale na to da mi Zapadnjaci mislimo da zabrinutost za budućnost pokazujemo ukoliko razmišljamo o dobrobiti svoje dece.
Pripovedač mora da prizna da je sufijska upotreba priče, anegdote, pesme i šale predstavljala najsnažnije ushićenje. Ova okosnica književne građe koju oni opisuju kao najdragocenije od blaga ljudskog nasleđa suviše je raznovrsna da bi ovde bila opisana. Neke priče sežu i do hiljadu godina unazad. Idris Šahove priče o dervišima nude primere ovog blaga. Druge su nove i Šah je napisao nekoliko njih. Potrebno je vreme da čak počne da se ceni kakvom dubinom i dometom priče obiluju. Kada sufije tvrde da priče koriste kako bi podučili, naše asocijacije na reč „podučavati” ili „učitelj” ograničavaju razumevanje. Njihovo insistiranje na tome da usađivanje jednostavne moralnosti i etike predstavlja veoma nizak nivo podučavanja, počinje da objašnjava nešto od njihovog područja delovanja. Prava didaktička priča, bilo da je stara hiljadu godina ili da je nova, ide daleko iznad parabola koje su deo naše kulture. Parabola ima posebnu poruku, to je njena svrha. No, u sufijskoj didaktičkoj priči mogu da postoje slojevi značenja, neka od njih su i neverbalizovana. Postojeći načini „didaktičke” literature u školama i na univerzitetima mogu da ih učine teškim za učene ljude da pristupe sufijskoj literaturi onako kako bi trebalo. Sufije ne rastavljaju priču na delove kako bi pronašli njeno značenje, već navode priču «o detetu koje je ogolilo muvu, i otišlo sa hrpom krila, glave i nogu, upitavši: „Gde je muva?”» Drugim rečima, student uči da koristi um na način koji je nama nepoznat. Oni sebe traže u građi. Oni zanemaruju analitički pristup i vežbu pamćenja i vraćanja unazad. Značenje sufijske priče dolazi kroz kontemplaciju i može potrajati godinama.
Posebno mi se dopada nesentimentalan sufijski pogled na život: «Kornjača prenosi škorpiju preko reke na svojim leđima. Škorpija ubode kornjaču koja, buneći se, prigovara: „U mojoj prirodi je da budem od koristi. Ja sam ti pomogla a ti se me sada bodeš”. „Prijatelju moj, reče škorpija, u tvojoj prirodi je da budeš od koristi, u mojoj da bodem. Zašto pokušavaš da svoju prirodu pretvoriš u vrlinu a moju u podlost»”. Kod nas, ova priča je često citirana kao primer nemoralnosti škorpije a nemoći kornjače. Jadna ja. Međutim, u pitanju su psihološki složeni ljudi; da ljudi mogu da uživaju u patnji što je tek nedavno prihvaćeno sa naše strane ili da je ljudima ispran mozak, ili da smo olako uslovljeni. Psihologija je umnogome „jezik” našeg vremena.
Primera radi, knjiga Idrisa Šaha „Mirisna škorpija”. Nigde drugde nisam pronašla nešto tako pronicljivo, iscrpno, opažajno i često iznenađujuće kao što je sufijsko znanje o prirodi ljudskog bića, koje se može nadalje brusiti. U jednoj od razmena u ovoj knjizi koje sufije tradicionalno koriste kako bi ilustrovali probleme, ispitivač se raspituje o molitvi. Odgovor je: «Molitva zavisi od znanja kako se moliti i čemu ona služi. Uobičajena koncepcija molitve je samo emocionalna i izvodi uslovljen obred». Ovde ne postoje jednostavne poruke. Sufije ne nude indoktrinirani tečaj. Oni kažu da je naš zahtev, često onaj nesvestan, indoktriniran a ponuđeno verovanje je prepreka za ono šta oni nude. Oni insistiraju, i već decenijama to rade, da su sva ljudska društva, kao i njihov kontinuitet i razvoj, ojačani i zasnovani na nadi, strahu i ponavljanju. Ova struktura nije vidljiva za većinu ljudi, ali je primenjena u svakom modelu uređenja, bilo da je plemensko, nacionalno, političko, religiozno, rekreaciono, obrazovno ili bilo koje drugo. Razlog tome je to što su svi navikli da budu izmanipulisani nadom i strahom, i zato što svako pretpostavlja da je ponavljanje neizbežno a da je mogući proces u analiziranju situacije prividno u zastoju.
„Zapovedničko ja” je sufijski tehnički termin za lažnu ličnost koja je izmišljena od onoga što kultura odnosno duh vremena nametne osobi, roditeljima, školama. To lažno «ja» je neprijatelj koji mora biti prepoznat kao takav a potom mora da se prevaziđe (ne i uništi) ukoliko se prihvati sufijsko saznanje.
Kada sam prvi put pročitala sufijsku tvrdnju da sam ja samo izmišljotina prolaznih uticaja, osetila sam se oslobođeno, kao da sam konačno čula vest koju sam očekivala. Znam da će neki ljudi to smatrati pretnjom. Šta? Ja? Ništa više do igra senki? Međutim, sve je više ljudi koji su možda zbog surovih vremena u kojima živimo i koja nas tako direktno izazivaju ili možda zbog načina na koji se krećemo, primorani da upoređuju različite kulture i da vide sebe kao produkte sebe samih, da pozdrave vest da ono što smo mi zaista nije ono što se dâ videti, već nešto drugo i negde drugde. Ako je naše stvarno ja u početku samo jedna sjajna, malecka, dragocena stvar, onda je ono sposobno za beskrajno širenje. Slika na koricama knjige je veoma stari prikaz zapovedničkog ja, poput besne, sablasne, preteće i ugrožene životinje. Neki od nas će biti dovedeni u iskušenje da tu gnusnu zver vide kao, takođe, ilustraciju zastrašujuće mržnje i paranoje današnjeg sveta.
Naš trenutni misaoni sklop koji je strastveno i dogmatski branio ateizam, ne obeshrabruje sufije koji kažu da je samo drugačije iskazivanje religijskih pobuda, gotovo religija po svom sopstvenom pravu.
Izbor i prevod s engleskog– mr Ana Stjelja
IDRIS ŠAH (1924-1996) učitelj sufijske tradicije i autor mnogobrojnih knjiga i kulturoloških studija. Rođen je u Indiji a poreklo vodi iz plemenite avganistanske porodice. Veći deo života proveo je u Engleskoj. Od 1960. godine vodio je i sopstvenu izdavačku kuću koja je pretežno objavljivala knjige o sufizmu. Njegovo prvo svetski priznato delo je knjiga „Sufije”. Šah je u Londonu osnovao i Centar za kulturno istraživanje koje se bavi istraživanjem ljudskog ponašanja i kulture. Idris Šah je možda najpoznatiji kao sakupljač priča o Nasredinu Hodži. Za njega je vezana i jedna kontroverza. Kada je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka objavio prevod rubaija Omera Hajama, predstavljajući ih kao sufijske pesme, mnogi orijentalisti su podigli svoj glas. Šah je svoje ubeđenje temeljio na navodnoj ceduljici koji je izvučena iz rukopisa koji se u njegovoj porodici čuva već osamsto godina. Naučnici koji su kritički ocenili knjigu izneli su svoje uverenje da je priča o antičkom rukopisu lažna. Iako je imao brojne protivnike, Šah je imao i svoje poštovaoce. Jedan od njih bila je i engleska književnica Doris Lesing. Pored nje, uz Šaha je stao i indijski filozof i mistik Ošo (Bagvan Šri Radžniš) DORIS LESING (1919-) engleska književnica i dobitnica Nobelove nagrade za književnost. Rođena je u iranskom gradu Kermanšahu. Svoju književnu karijeru započela je romanom „Trava peva” koji je objavljen 1950. godine. Njeno naredno delo, ujedno i najzapaženije, „Zlatna beležnica” objavljeno 1962. godine. Doris Lesing je svrstana u pedeset najvećih britanskih pisaca posmatrano od druge polovine 20. veka. Njen plodan književni opus obuhvata romane, zbirke kratkih priča, dečje knjige, drame, libreta, eseje, memoare… Dobitnik je brojnih značajnih nagrada, a među njima je svakako najznačajnija Nobelova nagrada za književnost koju je primila 2007. godine. Posebno je zanimljivo njeno interesovanje za sufijsko učenje, kao i inspirisanost idejama Idrisa Šaha koji joj je bio prijatelj a ujedno i duhovni učitelj.
[1] U ranim vekovima Rimskog carstva to je bio naziv za arapsko pleme na Sinaju; Grci su Saracenima nazivali sve Arape, a kasnije, nakon širenja islama, ovo ime se odnosilo na sve muslimane.
[2] Nasredin Hodža, lik iz turskih satiričnih priča za koga se veruje da je živeo u 13. veku.
[3] Katolički svetitelj, mistik, pisac iz 16. veka koji je obnovio karmelićanski red.
[4] Delo hrišćanskog misticizma čiji je autor nepoznat. Tekst nastao u drugoj polovini 14. veka, predstavlja srednjovekovni duhovni vodič kroz kontemplativnu molitvu.
[5] Duhovni hram u drevnoj indijskoj tradiciji, posebno se odnosi na mesto gde se odvija indijska kulturna aktivnost kao što je joga, učenje muzike i religijsko podučavanje.
Сабрана белетристичка дела једног од најважнијих деветнаестовековних руских писаца, Константина Николајевича Леонтјева (1831–1891), коначно су у целини доступна српској читалачкој публици. Реч је о писцу чији се књижевни опус неретко пореди са делима Достојевског, Толстоја, Тургењева или Гогоља. Премдасе на основу стила, вредности које је заступао и тема о којима је писао, може позиционирати у период позног романтизма, Леонтјевљево стваралаштво ипак измиче устаљеним књижевним категоризацијама. У спору који су руски интелектуалци водили о месту Русије између Европе и Азије Леонтјев није нашао своје место ни међу словенофилима ни међу западњацима. Управо због тога у савременом политичком контексту његова књижевност доноси окрепљујућу залиху идеја, увида и опсервација о свету о којем је писао. А тај свет је био наш – источни, азијски, османски, раскошни деветнаестовековни балкански свет.
Душко Паунковић
Изванредност Леонтјевљеве књижевности отвара нам се кроз посвећени, дугогодишњи и беспрекорни преводилачки ентузијазам Душка Паунковића, као и кроз издавачке напоре Петра Живадиновића (Паидеиа). Подухват превођења и објављивања белетристичких дела овог писца почео је 2008. године, када су преведени и објављени његови Романи (Подлипке, Други брак и У завичају). Уследило је објављивање Одисеја Полихронијадеса (2010), затим збирки прича и романа Из живота Хришћана у Турској (2013) и Египатски голуб и друга дела (2023). Можда би се некоме могло учинити да је Леонтјев у српску културу стигао са закашњењем од сто педесет година, али то ипак није случај, јер су његова сабрана дела готово истовремено објављена у Русији и Србији. Та чињеница домаћу књижевну и културну сцену чини будном и живом ако бисмо је упоредили са светом савремене руске књижевности, а авангардном у односу на већи део западноевропске књижевне сцене. Осећај преводиоца и издавача да је Леонтјевљева књижевност домаћој публици потребна и да може бити инспиративна, заснован је, поред осталог, и на чињеници да је главни јунак његових прича османски Балканац који се опире тековинама Француске револуције. Такав Балканац и данас представља субверзивну књижевну и историјску личност јер, како Душко Паунковић у једном од поговора каже: „Иако је у њима реч о прошлости, ништа нас у овим причама неће навести на помисао да оно што је у њима описано нема везе с нама, с нашим временом и нашим доживљајем света.”
Константин Леонтјев
Особеност Леонтјевљевог књижевног израза долази, како то обично и бива, из особености његове биографије: Константин Леонтјев је био лекар и војник у Кримском рату, дипломата на Балкану, критичар, теоретичар књижевности, публициста, државни службеник, религиозни писац, и коначно – монах. Дела о којима је овде реч углавном су писана у време његове десетогодишње дипломатске службе у Османском царству, на Балкану, током шездесетих и седамдесетих година деветнаестог века. Његова „дипломатска Одисеја” обухватила је службу на Криту, у Једрену, Тулчи, Јањини, Солуну, Константинопољу, на Принчевским острвима, а замало му је измакла и у Београду.
Чињеница да је живот окончао као монах, и то као монах чија су уверења поштовали исихасти, омогућује нам да Леонтјевљево дело читамо и као процес самоспознаје на његовом путу ка монаштву. Можемо чак поставити питање какву је улогу у том процесу имао балкански религиозно, естетски и национално шаренолики свет. Леонтјев је био опчињен оним што је видео и доживео на Балкану и, мада је себе сматрао хришћанином, стекао је дубоко поштовање према исламу и исламској култури. Због тога он у својим делима није заузимао страну, релативизовао је добро и зло, гајио је једнаку наклоност према мотивима својих јунака који су, чинећи преступе, живели своје аутентичне животе на које малограђанска правила и законске норме нису били примењиви. Из таквих је спознаја касније делимично израсла и његова религиозна филозофија.
Балкан се у наше доба најчешће разуме као Западни Балкан, или као југосфера (простор југословенског наслеђа), док његови географски и политички југ и исток из савремених наратива мистично некуд ишчезавају. Услед снажног, дуготрајног и систематског политичког и идеолошког инжењеринга, из српске културе и баштине је потиснуто готово целокупно османско наслеђе, а Турчин је и даље један од најнегативнијих ликова из националне историје. Леонтјев нам враћа управо тај део наше прошлости, описујући га кроз призму руског дипломате као свет пун лепоте и животне динамике. Тако Балкан опет добија свој турски исток и југ, а читалац неретко има утисак да се однекуд враћа кући, у Азију. То и није толико чудно, јер је Балкан, као део Османског царства, у руској дипломатској класификацији припадао Азијском одељењу Министарства спољних послова. Данас нам је готово незамисливо да сопствену прошлост сагледавамо у таквом контексту. Но, то је делимично и због тога што је Леонтјев за Србе сматрао да су, услед своје демократичности, били пријемчиви за западне утицаје, а то је значило – за прихватање тековина Француске револуције. Срби су више од других балканских народа били склони процесима демократизације, стандардизације и централизације, па су самим тим били ближи Западној Европи него азијском свету и православном Истоку. И то нас, док читамо Леонтјева, помало узнемирује, јер актуелни друштвени и политички афинитети, као и статистике, говоре да српско друштво себе види као део источног православног света, из којег нас је Леонтјев још крајем деветнаестог века помало искључивао. Утолико Леонтјевљева књижевност нужно води ка сучељавању и преиспитивању: ко смо, где се налазимо, какве вредности баштинимо, чему тежимо, којем политичком табору припадамо…
Да би се разумео степен субверзивности Леонтјевљеве књижевности, потребно је знати где се Балкан налазио и где се налази у геополитичким перцепцијама великих сила које су се одвајкада бориле за балкански простор, за његово месо, главе и душе. Посматрано из перспективе Запада, Балкан се у геополитичким теоријама налазио у такозваном Римленду. Римленд представља прстен земаља којим је окружен Хартленд, односно Русија. Свако ко би желео да покори Русију, морао би претходно политички, административно и културолошки да овлада Римлендом, односно појасом земаља који обухвата простор од Естоније, Летоније, Литваније, преко Средње Европе, Балкана и Турске, па на исток све до Кине. Са друге стране, и Русија (касније СССР) је развила свој контраконцепт, па је прстен земаља којима је била окружена назвала Лимитроф. Другим речима, Балкан се налазио у пресеку Лимитрофа и Римленда. Теорија каже да, услед велике динамике ратова и деструкције, балкански народи никада нису могли да развију аутентичну, високу, писану и оригиналну културу налик онима какве су постојале у Русији или у Западној Европи. Док би данашњег Балканца ова спознаја могла да увреди, обесхрабри или слуди, Леонтјев је у таквој позицији Балкана уочавао његову културолошку и естетску предност. Народи који су живели у Римленду, односно у Лимитрофу, својим су етнографијама више личили на музеј или позориште него на прогресиван западни свет. Исто запажа и Леонтјев, али он то другачије вреднује. На питање да ли му у Јањини недостаје позориште, један од ликова (руски конзул) одговара: „Зашто би ми недостајало, па овде је позориште свуда око мене”, или: „Како би знао да ово није позориште, већ сам живот?” У османском балканском свету, поготово пред распад империје, заиста је било драме. Она је била свакодневна, снажна и заснована на судару идентитета, које је османско царство неговало и конзервирало. Оно што би у позориштима далеких престоница и центара моћи представљало само представу и разоноду, на Балкану је био свакодневни живот, буран и страствен, са много обрта, а неретко и са трагичним исходима.
Леонтјев је балкански свет видео као јединствену целину. У његовим причама Балкан пулсира у једном ритму, његово шаренолико становништво располаже универзалним језиком и јединственим доживљајима света. Бугари, Срби, Грци, Албанци или Турци могу имати сучељене политичке ставове, али их чврсто увезује готово јединствена физиономија свакодневице. Његова запажања умногоме се поклапају са необичном тезом руске научнице, лингвисткиње Татјане Цивјан, која је на основу анализе балканских језика, посебно на основу поимања простора и времена у њима, изградила тезу о јединствености балканског света. Једна од Леонтјевљевих прича која такву претпоставку потврђује јесте Дете душе. У њој бугарски брачни пар који живи на обали Дунава моли Бога за потомство, и када им жеља буде услишена, њихово дете креће на необичан пут по Балкану на којем, рекло би се, сви говоре истим језиком, сви учествују у игри спасавања његове хришћанске душе, сви једнако појме правду, неправду, преступ или искупљење, а простор и време су јединствени на кружном путовању главног јунака. Ево још једног примера у корист тезе о јединствености балканске свакодневице: Леонтјев описује кућицу с терасом у уредном дворишту, са креветом застртим лаком свиленом тканином, на прозору су цицане завесе, на поду простирка на пруге, изнад кревета је окачена икона, а под прозором цветају шантелија, руже и шебој. Читалац би могао помислити да је ово призор из Шумадије, али се ради о опису сеоске кућицена Криту.
Једина балканска подела коју је Леонтјев признавао јесте подела на његов буржоаски и епски део друштва. Буржоаски део друштва је у другој половини деветнаестог века већ почео да подлеже западним политичким утицајима, чега се Леонтјев гнушао, док је епски остао свеж, неспутан и таквим процесима недотакнут:
Уопште узев, може се без дугачких објашњења рећи да је прост свет на Истоку бољи од оног код нас; он је трезвенији, уреднији, наивнији, моралнији у породичном животу и живописнији од нашег пучанства. Док је више, образовано друштво, оно које руководи, које је свукло прелепу источњачку одећу и обукло лоше скројен, јефтин европски сако прогреса – горе од нашег руског друштва; оно је ниже, грубље, једнообразније и досадније од њега.
У епском делу друштва владало је царство случајности, а Леонтјев је сматрао да сваки покушај дисциплиновања случајности некаквим „разумним мерама” нужно води ка досади западноевропског типа: „Овде, мој пријатељу, нема друштвеног живота, али постоји диван народни живот…” Таквом народном животу на Балкану претио је „рак Европе – француски народ”. Најнегативнији и најопаснији лик у Леонтјевљевој прози јесте Француз, обликован тековинама и наслеђем Француске револуције: „Из његових руку ни слободу не бих узео!” Посматрано из данашње перспективе, Леонтјевљево дело је субверзивно и по томе што је његов мисаони приступ животу и свету био естетске природе. За њега је лепота основно мерило свега и сви његови јунаци јој служе. Лепота је изнад појединачних судбина, изнад морала, изнад закона. Она није демократски распоређена, посебно када се ради о женској лепоти. Његове јунакиње користе своју еротичност за прекорачење наметнутих граница: Оно што жели жена, жели Бог, каже турска пословица. Леонтјев није био љубитељ реда и дисциплине: „Сам по себи, ред не може да испуни човека, људи желе и слободу.”
Деветнаестовековни османски балкански свет у који нас његова књижевност вртложно уводи је мушки свет страсти, рата, побуне и преступа. За преступ, као и за лепоту, потребни су контраст и различитости, а њих је османска култура неговала кроз националне, религиозне, статусне и друге идентитете. Отуда Леонтјевљеви јунаци много страдају: православна девојка губи главу за муслиманом и жели да промени веру док јој фамилија не дође главе због тога, пријатељства између муслимана и хришћана пуцају због националних препорода, убоге, бледуњаве и слабашне албанске Циганчице плесом заводе статусно неприступачне дипломате. Османски свет ври, а љубомора се, када је јака, бурна и неиздржива, сматра племенитим осећањем.
И још мало субверзивности: Леонтјеву се није допадала хришћанска породица у Турској. Сматрао је да хришћани нису претерано романтични, јер су романтизам и хришћанство у колизији („Страшно ми се не допада хришћанска породица на истоку. Изговорио сам ту глупост и заћутао!”). Хришћани у Турској су одавно престали да певају љупке пастирске песме, а нису запевали ни блиставе арије о страсним љубавима („[…] али машта овдашњих људи, посебно хришћана, тако је убога, а живот срца је неиздрживо досадан”). Сматрао је да романтична љубав својом искреношћу може оплеменити многе преступе. Иако је живот окончао као монах, није у време настајања ових дела имао високо мишљење о свом хришћанском васпитању. Доживљавао га је више као национално и поетско, а мање као духовно или морално осећање. Кризу свог идентитета који се борио између дионизијског и православног принципа најпре је покушао да реши напуштањем дипломатске службе и окретањем писању. Те су муке биле подстицане могућностима које му је османски Балкан отварао. Тако је, надахнут могућностима и мучен искушењима на Балкану, писао: „У Турској ништа није немогуће”, или: „Нека се јефтином и нешкодљивом храном храни онај који није у стању да поднесе божанске напитке.”
Леонтјевљево приповедање понекад личи на историографско. Са једне стране, приближавао се ранкеовском историографском начелу по којем је требало писати онако како је стварно било. Са друге стране, историчари знају да онако како је стварно било за једне, није истовремено могло бити и за друге, поготово када су у питању зараћене стране. Тај је проблем и у историографији и код Леонтјева решен увођењем мултиперспективности. Ево како је Леонтјев описао свој метод у причи Исповест једног мужа у којој је преиспитивао морал у брачном троуглу:
Да, узгред, кад сам већ поменуо стакла. Понекад волим да гледам свој врт кроз њих – по реду, прво кроз жуто, па кроз плаво, па кроз црвено, па кроз обично бело. И ево шта ми пада на памет: зашто се управо кроз бело стакло све види исправно? Жуто стакло чини призоре веселим, растиње у врту као да је обасјано и позлаћено незамисливом светлошћу; весеље је такво да изазива бол, жељу за вриштањем. Кад се гледа кроз црвено стакло, све делује злокобно и раскошно, као одсјај великог пожара, као први чин краја света. Не знам које стакло – плаво или љубичасто – чини све ужасним и мртвим, све се угаси и скамени. Да ли ми исправно видимо ствари? И зашто мислимо да смо баш ми у праву? Да је дрвеће зелено, да је зора црвена, да је хрид црна?
Леонтјев није имао намеру да буде субверзиван писац. Његова књижевност накнадно изгледа провокативно, али и далековидо. У нашем свету политичке и језичке коректности његов свет, сагледан из недопустивих углова, изгледа помало сурово. У њему нема демократије, њиме владају инстинкт и лепота. То је свет који подржава и изграђује идентитете насупрот савремене глобалистичке идеологије која тежи да у име стандардизације и демократизације идентитете разгради и тиме човека потчини једном центру који се налази негде на политичком Западу. Он доводи у питање савремене перцепције и самоперцепције Балкана, проблематизује категорије у које српско друштво данас већински верује – православље, русофилију, словенство и осећај да се „налазимо на Истоку”. Он избегава закључке, али његова опажања изазивају осећај непријатности који нас тера да претресамо како личне и колективне историјске дубине, тако и морална начела којима се руководимо.
Онај ко је макар мало упознат с руском историјом од десетог до петнаестог века, макар по предањима или уметничким делима, има властиту слику о женама и њиховој улози и месту у тој историји. Те слике су, више или мање, супротне. Замишљајући први период руске историје, једни замишљају жену као „затвореницу у кули” на потчињеном месту у породици и са незнатним социјалним правима. Други, напротив, виде социјално активне личности као, на пример, у лику кнегиње Олге која је мучила Древљане због смрти свог мужа, или у лику новгородске велепоседнице Марфе Борецке. Питање о томе какве су биле руске жене од десетог до петнаестог века веома је важно, не само по себи, већ и за целокупну слику државне социјалне, културне и политичке историје тих шест векова.
У овом чланку су дати неки изводи из књиге Жене старе Русије аутора професора доктора Наталије Пушкареве.
Наталија Љвовна Пушкарева (рођена 23. септембра 1959, Москва) је руска историчарка, антрополог, оснивач историјске феминологије и родне историје у совјетској и руској науци. Доктор историјских наука, професор, шеф Сектора за етно-родно истраживање Института за етнологију и антропологију РАС, председник Руског удружења истраживача историје жена.
****
Одређени број црквених одлука предвиђао је заштиту здравља труднице и њеног детета: „Егда в утробе какая жена носить младенець, то не вели кланятися ей до пояса, аще и в великий пост. Мнози бо вережаются, до земли кланяяся” (ако нека жена у утроби носи младенца, не треба се клањати до појаса, чак ни у великом посту. Многе су се поштетиле до земље се клањајући).
Тешка казна, изједначена са кажњавањем за чедоморство, чекала је мужа „аще он риняся пьян на свою жену, вередит в ней детя” (ако пијан удари жену и поштети у њој дете).
Овај дефинитивно позитиван аспект делатности древних руских црквењака био је комбинован са одлучним прогоном од стране цркве свих остатака паганских култова повезаних са порођајем. Показало се да су старински ритуали повезани са рађањем, чије је значење уско повезано са вечним људским осећањима, веома упорни. Њихово постојање може се пратити у споменицима епитимијске дисциплине до 15. века.
„Идолопоклонице” и „безбожне жене” које су организовале „рожаничные трапезы” (трпезе за покојнике) које су имале симболичко значење и укључивале хлеб и сир, мед, као и кашу, чувари су многих народних традиција и ритуала. Њихови описи се могу наћи у апокрифним молитвама: Аще коли жена детятем болит (ако је нека трудница због детета болна) и Аще жена начнет детя родити не в борзе (ако крене порођај ван куће).
****
Пошто жене још увек „нису биле утврђене у вери” биле су проклете врачањем и чаробњаштвом у оптужујућим црквеним учењима. Печат одлучне осуде шарлатанства и чаробњаштва носе посебни чланци у исповедницима и епитимијским збиркама о паганским (магијским) методама који се тичу „очаравања” супружника. Питања на исповести су навела: женско млеко, мед, „љубавне траве”, зној, итд., као средство којим жене омађијавају своје мужеве како би стекле њихову наклоност и расположење.
У епитимницима се открива још један интересантан аспект староруске жене ‒ улога „врачарице” у народном исцељивању, у очувању и преношењу искуства традиционалне медицине. Новгородац Кирик се пожалио да, кад се деца разболе њихове мајке их врачарицама носе а не свештеницима за молитву. У селима су управо врачарице биле бабице; оне су „у жен плод отъимали” (жене од плода ослобађале) и лечиле неплодност. Исповедна питања доносе нам информације о неким „радикалним средствима” које је народна „врачарица” користила. То је пупчана врпца, плацента, и низ других сличних средстава која су сујеверно имала магијске моћи. (Међутим, плацента се користи и у модерној медицини за прављење лекова који побољшавају репродуктивне функције и промовишу подмлађивање органа. Староруске жене не лече само као шарлатанке и врачарице. „Целити болести” су знале и образоване кнегиње; њихове методе и средства ушли су у историју светске медицине.
****
Пошто су жене у Русији често учествовале у разним тучама, Устав кнеза Јарослава не само да је у посебном чланку истакао „драку по-женьскы” тј. женску тучу (уједе, кидање одеће), већ је увео и специјалне казне за премлаћивање сопственог мужа, као и друге жене. У овом другом случају, казна је била двоструко већа: 3 гривне за премлаћивање мужа, насупрот 6 гривни за пребијање жене од стране жене. Међу исповедним питањима женама налазе се и казне за оне које су „лајале”, „тукле се”, „пљувале по лицу” како странцима тако и властитом мужу. У Требницима се помињу казне женама за премлаћивање чак и „духовног оца” и „срамни говор” према њему. За вербалну увреду „или укорила еси чужаго мужа” (ако си укорила туђег мужуа) изречена је епитимија ‒ 12 метанија.
****
Значајно је да је на крају 13. века чак и незаконита жена могла потражити „прелюбодейную часть” (прељубнички део) у имању покојника, да нахрани децу коју је добила заједно с њим, па чак и водити тужбу са његовом законитом женом (чак и са њим за живота!), захтевајући „дати урочна чясть на оскуду” (да јој се да део да не би оскудевала.
****
Живот слушкиње вредео је више него живот слуге (5 гривни), будући да је слушкиња производила радну снагу за феудалног господара. У Слову о походу Игоровом јужни кнежеви који позивају у помоћ суздаљског кнеза Всеволода, узвикују: „Еже бы ты был [здесь], то была бы чага (раба.— Н. П.) по ногате, а кощей (раб.—Н. П.) по резане!” (Да си ти био овде, била би робиња за ногату, а роб за резан). Било би наивно претпоставити да је аутор Слова ту идеју изразио комерцијално тачно; али прилив половецких робова заиста је могао умањити цену руских робова толико да не би вредели ни „пет пара”. Ногата и резан су мали новац (1 гривна = 20 ногати или 50 резана), односно цена робиња би пала 120 пута, а робова ‒ 250! У поређењу са робом, већа вредност живота робиња огледала се чак и у изреци: „Робиња – за ногату, роб ‒ за резан.
****
Кршење целовитости женских одора, посебно скидање украса (покривке) са главе, такође је било стварна увреда: „оже съгренеть чюжее жене повои с головы или дщери, явится простоволоса, 6 гривен старые за сором” (ако стргне туђој жени или кћерки покривку с главе и појави се гологлава, шест гривни старих да плати за срамоту). Аналогна увреда нанесена мушкарцу кажњавала се два пута мање. Прљање женске одеће кажњавано је, судећи према материјалима епитимијске литературе, вишедневном епитимијом. Црквена казна предвиђена је и за оне који „лукавством туђу жену пољубе.
Озбиљна казна је предвиђена и за сина због премлаћивања мајке: за такав злочин кажњен је „волостельской казнью” пострижењем у монаштво. Не-нормативни извори, посебно грамате на кори брезе, указују на то да су се такве ситуације у породичном животу догађале прилично често. О томе сведоче летописи и епиграфија. Дакле, Евпраксију, жену кнеза Јарослава Владимировича, тукао је њен пасторак. На кори брезе 415 (14. век) читамо: „Поклоно от Февронее к Феликсу с плацомо. Убиле мя пасынке и выгониле мя изо двора. Велише ми ехать городо или сам поеди семо. Убита есемо” ( Наклон од Февроније Феликсу из града. Тукао ме посинак и изгнао из двора. Нареди да идем у град или сам дођи овамо. Убијена сам). Пасторку је за премлаћивање маћехе чак претио губитак дела наслеђа, наводи РП. И маћеха Февронија је у међувремену била свесна својих права: обратила се неком званичнику. Налаз оловног печата који је припадао примаоцу писма – Феликсу, уверава нас да је он био овај службеник на суду.
Не сакам да пијам, но пијан сум често. Во меана, без другар, крај полни чаши. Ја заборавам земјата, тоа место со збрани јадови и пороци наши.
Не сакам да пијам. Но ко се затекол мојот свет на радост, уморен, и моли за мир, за спасение, за смрт и’л пекол, јас на сè се смеам, па и сè ме боли.
Ќе притисне очај, сам, без волја иде, цел еден живот, и со него се движи; Извик го крши: „Подобро не ќе биде, никогаш, никогаш не ќе сме без грижи.“
Жал ми е за себе. Не ми е пишано, да имам земја без луѓе во црнило, очи сини, топли како лето рано, живот во светлост без мрак и студенило .
И сакајќи да се сокријам од срамот, јас пијам, и сакам да сум пијан довек; Тогаш не гледам порок, и безизлезот, тогаш не гледам срам што сум и јас човек.
МОЖЕБИ СПИЕ Владислав Петковиќ – Дис
Заборавив утринава песна една јас. Песна една што во сон цела ноќ ја слушав: Да ја слушнам пак, попусто се обидував, Како песната да беше среќа, мојот спас. Заборавив утринава песна една јас.
Во сон не знаев будењето каква е моќ, Земјата дека бара сонце, утра, зори; И дење ѕвездите губат бели одори; Бледа месечина се движи во мртва ноќ. Во сон не знаев будењето каква е моќ.
Сега едвај можам да знам дека имав сон. Во него очи некои, небо нечие. Некое лице, можеби детско, сечие, Стара песна, стари ѕвезди и стар дневен ѕвон, Сега едвај можам да знам дека имав сон.
Не памтам ништо веќе, ниту тие очи: Како целиот сон да ми беше од пена, Ил’ очите да се моја душа блажена, Ни арии, ни сѐ што во сонот се случи; Не памтам ништо веќе, ниту тие очи.
Но претчуствувам, само тоа сѐ уште знам. Претчувствувам за очите, тие ме демнат, Што чудно во животот ме водат и гонат: На сон доаѓаат да видат што правам сам. Но претчуствувам, само тоа сѐ уште знам.
Очи идат да ме видат, тогаш гледам јас, Тие очи, таа љубови, тој пат на среќа; Нејзините очи, лице, пролетни цвеќа, Во сон гледам, но дали сѐ гледам во тој час. Очи идат да ме видат, тогаш гледам јас.
Таа глава, коса круна и во неа цвет, Погледот нејзин што ме гали, оживува, Што ме гледа, што вели дека ме чувствува, Што грижно ми пружа одмор и со нежност свет, Таа глава, коса круна и во неа цвет.
Сега ја немам саканата, не ѝ знам глас: Ни местото каде живее ил’ почива; Неа и сонот на јаве ми ја покрива; Можеби спие, гроб тажно и милува стас. Сега ја немам саканата, не ѝ знам глас.
Можеби спие со очи вон светови зли, Вон нешта, илузии, вон животна вина. Со неа спие невидена убавина; Може живее, ќе дојде по овие сни. Можеби спие со очи вон светови зли.
ДУША Јован Дучиќ
Зошто плачеш, драга, цела ноќ и ден цел: Изгубена среќа сè уште е среќа! Јадот во душа што на неа потсеќа, Само е еден нејзин заостанат дел.
Не давај матна солза на тажно око: Среќата не умира, ни кога минa. Ехото, едвај чујно од далечина, Тоа ти зборува во тебе длабоко -
Во самотни ноќи, кога шумат тажно Реки полни ѕвезди, полни сенки гори... Слухот песната нејзина не го мори, Но душата претчувстува неизбежно...
ПЕСНА ЗА ЖЕНАТА Јован Дучиќ
Ти си мој момент, моја сенка, и сјајна, Мојот збор во шума, мој чекор, и блудна; Само си убавина колку си тајна; И навистина колку си мечта будна.
Остани недостижна, нема довека – Сонот за среќа е повеќе од среќа. Биди бесповратна, како младост; нека Сенката и ехо се сè што потсеќа.
Срце има минато солзи што рони; Во болка љубовта ја води по патот; Вистина е она што душата сони; Бакнеж е средба најголема на светот.
Од мојот привид ти си цела ткаена, Твојот сончев плашт од мојот сон испреден; Ти беше мислата моја восхитена; Симбол на суета поразен и леден.
А ти не постоиш ниту постоеше; Родена во тишините и осами, На сонце во срцево само сјаеше; Зошто, што љубиме – создадовме сами.
И ПАК ДУШАТА ЗА ТЕБЕ МИ СОНУВА Алекса Шантиќ
И пак душата за тебе ми сонува, се кине срцето и за тебе гине, а твојата неверност се повлекува, како темен облак на небото мине.
И повторно си ми чиста, сјајна, ведра, од призракот твој блаженствата ме греат, па пак јас тебе би ти паднал на бедра, би ти гледал очи што слатко се смеат.
Така вита ела молњата ја згоди во небото гледа и живот чека, не мисли: небото облаци да води од кои нов екот ќе згрми к’о река…
ВО ДОЦНА ЕСЕН Воислав Илиќ
Чуј како цвили ветрот низ пустите полјани наши, И густи слоеви магла тркала кон влажниот дол... Со крик летнува гавран и кружи над мојата глава, Небосводот е зол.
Фучи накиснато коњче. Брзо кон селото граби, И веќе гледам пред себе бедна и стара стреа: На прагот старица стои и мокра живина ваби, И со опашот свој рунтав огромен пес до неа. А ветрот морничаво свири низ црни, пусти полја, И густи слоеви магла тркала кон влажниот дол... Со крик летнува гавран и кружи над мојата глава, Небосводот е зол.
“I think it would be stupid for us to try and tell people who are dancing in a discotheque about the problems of the world. That is the very thing they have come away to avoid” Giovanni Giorgio Moroder
Two booming coughs in Lombardy, northern Italy, emerged as symbols of so-called “neoliberalism”: its voluptuous inception in the early 1980s marked by an Italo Pop hit, and its noisy collapse in 2020. Lombardy, at the center of both of these moments, serves as a microcosm for the broader societal realignments that have taken place.
In 1984, a band from Bergamo infected Italy’s dance floors with a humorous tune (and accompanying video in the nascent video clip era) that merged artificial beats, cheap keyboards, and the sound of coughing. The Coughing Song/Disco Band by Scotch, i.e., Vincenzo and Fabio, resonated particularly strongly in Germany and Eastern Europe, as well as West-facing Yugoslavia, where I was living. The cough, usually associated with illness or discomfort, heard amidst the glossy, romanticist world of disco music, provided a subtle warning that, underneath the surface of economic liberalization and cultural exuberance, society had an underlying “sickness”. Promising progress and prosperity, liberalization of the market was beginning to show glitches at its very core, particularly in terms of rising inequality. The rhythmic coughing and military marching orders in The Coughing Song can thus be read as an early warning sign, a playful yet symbolic representation of the sick foundations upon which the new neoliberal order was being built.
As US disco faded in the late 1970s, Italo Disco came out as an escapist electronic pop subgenre in the 1980s, with cheerful tunes and pulsating basslines that provided entertainment and distraction from economic issues such as inflation and unemployment. On the other hand, it acted as the soundtrack to this seismic shift by expressing an urge for optimism, allowing people to feel happy and free in the midst of tremendous social transformation. In fact, since the late 1960s, Italy had faced political violence and terror during the “Years of Lead,” particularly in the 1970s, leading to corrupt politics in the next decade, and forcing young people to distance themselves from extremist ideologies to seek refuge in English pop music and discotheques.
The 1980s in Italy became a time of pleasure, luxury, and optimism, with economic growth switching from agriculture to industry and services, transforming the regional capital of Lombardy into a social and commercial metropolis. Fashion gurus and artists opened shops in Milan, which became the cultural heart of Italy, while “Made in Italy” emerged as a prominent brand, drawing international attention to Italian products and lifestyle in music and TV. Provoked by the decade’s superficial reception as an escapist paradise, filmmaker Alessandro Melazzini has called to rethink of Italy’s 1980s as filled with optimism, experimentation, and exceptional creativity. This was particularly true for Italo Disco, born in Italy (Sabrina, Radiorama, Baltimora, Gazebo, Savage, etc.) and coming to fruition in Germany through projects like Modern Talking, Bad Boys Blue, C.C. Catch, Sandra, and others. With its synthesized tones, snazzy melodies, and often odd English lyrics paired with futuristic videos, this style of music immediately caught the world’s attention. Catchy, low-tech sounds, tinny drums, and a simplistic yet captivating production, were the success formula for the genre.
However, it appears that Italo Disco’s obscure lyrics, a side decoration to the primary musical and dance vibe, were the main reason why this kind of music has mostly failed to make a substantial impact in the English-speaking world. Italo Disco was more of a provincial phenomenon, with Milan serving as its marketing engine, attracting importers, record shops, and labels while millions visited the Riviera to party to its beats. Influenced by Italy’s Cold War flirtation with both US capitalism and Russian socialism, the genre’s aesthetic imitated the Space Race and frequently employed “ghost singers” and producers, with models appearing on TV while professional singers provided the original vocals. It’s not a surprise that Italo Disco veterans are still extremely popular in the former Soviet Union and countries east of the erstwhile Iron Curtain.
*
A very loud cough resounded 36 years after the iconic whooping intro of The Coughing Song/Disco Band in still prosperous but indebted Lombardy. The main scenography once again focused on Milan and Bergamo, the province’s two major cities. This time, instead of staged coughing on three hospital beds in a Milanese TV studio set, mixed with a seductive synth bassline, it was an overambitious but poorly performed simulation of a deadly pandemic. In January 2022, a TikTok-style parody of the Bergamo band’s greatest hit, with medics dancing wildly in hospital gear, went viral on YouTube during a vaccination campaign.
In Bergamo, the crisis was intensified by manipulation and fear-mongering, with a football match used as a catalyst for spreading panic. The narrative, featuring scenes of coffins and crematoria, was a dilettante performance that exploited death as a key motif. This approach not only amplified the hysteria and brainwashing but also exposed pathetic solidarity amid the chaos. As tens of thousands of disco “pilgrims” had once flocked to Rimini in search of summer entertainment, decades later, 40,000 Atalanta fans from Bergamo left for Milan to watch a football game against Valencia. The mayor of Bergamo announced that the match resulted in a significant increase in virus transmission among people that night. Using trained verbal techniques with an appropriate dose of pathos, he inadvertently disclosed how authorities at all levels readily embraced the propaganda script.
In this context, coughing took on a much more sinister meaning. No longer a playful gesture in an innocent pop song, it became a symbol of fear, contagion, and death, weaponized by media and public health campaigns as an alarming sound that demanded immediate action. But as in The Coughing Song/Disco Band, the 2020 anti-coughing campaign included strong elements of performance. Exaggerated depictions of people struggling to breathe or on ventilators were all over the media, whether in dramatic news broadcasts or contrived events of public health advertising.
The worldwide media and public health campaigns frequently included rehearsed elements of control and manipulation, such as dramatic visual warnings of the pandemic’s severity. The Guardian asked why Lombardy, Italy’s wealthiest region, suffered the worst virus impact, answering itself by citing factors like population density and pollution, while David A. Hughes noted that Austria, Italy, and Germany, once fascist states, led the most brutal push for “lockdowns of the unvaccinated.” According to the New York Times, Bergamo became one of the worst-hit locations in the Western world, with overloaded hospitals that became temporary morgues. Photos of crematoria and coffins in Bergamo sparked journalists throughout the world to focus more on horror aesthetics, replete with anonymous footage and images of “mass burials” and “overcrowded morgues”, than on analyzing the alleged health crisis.
The cough, for a short while a symbol of playfulness in a hilarious pop song, now appeared as the literal and figurative breathlessness of a civilization on the verge of collapse. Italo Disco symbolized the cultural evolution toward a more globalized, consumer-oriented society, marking a departure from the politically charged music of the 1970s and reflecting a new focus on personal pleasure and entertainment. The rise of this musical subgenre altered social behavior by popularizing dance culture and nightlife and resulted in the emphasis on leisure and socializing. It became a symbol of the 1980s’ changing lifestyle, supported by the rising reach of media and technology, including the popularity of music videos and the growth of radio and television channels that promoted new musical trends.
The 2020-2022 pandemic operation, however, impacted public behavior by enforcing social distancing and changes in daily routines, limiting social interaction and activities. It caused widespread economic disruption, leading to business closures and a transfer towards digital and remote solutions. Furthermore, it accelerated the (mis)use of digital media and technology, with increased reliance on streaming services, virtual events, and online communication. Instead of highlighting the role of technology in connecting people during periods of physical isolation, the pandemic psychodrama spawned a set of manipulative tools in the age of post-truth. Simulating a health disaster was employed in media and public discourse to represent dread, control, and coming societal upheavals throughout the early 2020s economic landscape.
Both cough scenarios were staged to allow the public to process and react to the economic and social developments of the moment. The legacy of 1980s Italo Disco and its sequel, Eurodance, combined with the declared pandemic of 2020 and other cheesy genres such as low-budget horror films, reveal a concerning trend in human subjugation.
These superficial entertainments and sensationalist tactics became social announcements. They diverted attention away from the deeper crisis of liberal democracy while also signaling the beginning of a new, state socialist economic era. Just as Italo Disco hid the economic challenges of the 1980s, the media’s focus on the “horror” of COVID-19 masked the structural failures of neoliberalism to push for state monopoly capitalism (once thought to have been overcome with the early 1990s transition to global markets in the socialist Eastern bloc), the collectivist mindset and “encouraging” slogans included. By prioritizing trivial and superficial content, these entertainments obscure critical issues and manipulate public attention, reinforcing a pattern of escapism and distraction from genuine social and political paradigm changes. Both “coughs”, from 1984 and 2020, marked significant tipping points: the first represented a hopeful relaxation after a decade of terrorism and economic hardship, while the second signaled the suspension of democratic norms in preparation for the controlled demolition of the neoliberal paradigm and the demise of “senile capitalism”.
Some would argue that these two instances demonstrate the cyclical nature of change and the importance of culture in molding our awareness of such transformations. Be that as it may, we are eagerly ready for a new symbolic cough to ignite a fresh wave of early 1980s-style optimism and the triumph of the life instinct over the WEF-driven necrophiliac “sustainability” nonsense.
ЈУРИЈ МАМЛЕЈЕВ, БЕСАНИ, ПРЕВЕО С РУСКОГ ДУШКО ПАУНКОВИЋ, АГНОСТА, 2024, БЕОГРАД
Роман Бесани је необично дело руске и светске књижевности. Настао је шездесетих година прошлог века, а на нашу књижевну сцену ступио је ове године захваљујући заједничким напорима издавачке куће Агноста и преводиоца Душка Паунковића. У веома краткој уводној напомени аутор читаоцу сугерише да овај роман-загонетку може читати на најмање два начина. Први – као слику пакла на Земљи, што је, посматрано са религиозне тачке гледишта, увек поучно. Књижевна критика забележила је гласину да је двоје младих људи у Русији, читајући ову књигу сасвим случајно истовремено, одустало од планираног самоубиства. Други – уврнута и изопачена група убогих људи, скупљених с коца и конопца, жели да продре у забрањене сфере духа, односно да докучи и спозна Велику Непознатост. Мада је књигу изврсно превео, Душко Паунковић не препоручује њено читање онима са осетљивим стомаком. Да ли је такво упозорење на месту? Постоји један документарни филм о ратовању, који бележи сведочења војника о томе „какав је осећај кад убијеш човека“. Војник је то описао овако: када убијеш први пут, онда много повраћаш; други пут је лакше; на трећег седнеш и поједеш паштету из лименке. Тако је и са читањем ове књиге: ако се добро исповраћате на првој трећини, последњу ћете прогутати са паштетом.
Јуриј Мамлејев (1931-2015) био је интересантна личност на светској књижевној сцени. Своја дела је углавном објављивао у самиздату, јер таква каква јесте – његова књижевност није могла бити толерисана у главним књижевним токовима. Но, како у поговору српском издању пише Зорислав Паунковић, нетолеранција је била естетске, а не политичке или идеолошке природе. Мамлејевљева дела била су више пута одбијана у америчким издавачким кућама, а када је коначно успео да објави свој први роман, Бесане, најпре је био прихваћен у Француској. Осим тога, Мамлејев је био централна фигура око које се окупљала чудновата група руских интелектуалаца које је занимала езотерија. Реч је о групи Јужински кружок из које су потекла нека од знаменитих имена руске културе. Мамлејев је из СССР-а 1974. године мигрирао у Америку, одатле у Француску, а из ње се током перестројке вратио у Совјетски Савез. Ова кратка и крајње површна биографска напомена о писцу може бити од помоћи да се његово дело бар донекле разуме. Састављен од префињених уметника, Јужински кружок се посебно интересовао за „филозофију традиционализма“, па се тако у овом роману најприземнији народни полу-животињски свет сусреће са светом високог и суптилног интелекта, и ти светови се међусобно прожимају и заједно чине идеалну целину. Циљ њиховог сусрета је сазнање о томе шта се налази „са оне стране смрти“ („…ја, рецимо, не могу више да чекам смрт и оно што је тамо иза завесе! Боле ме живци!…“). Да би тај циљ постигли, ликови у роману не бирају средства. Они су макијавелисти. Оностраност покушавају да схвате кроз радикалан секс и кроз смрт („…цео свет и све онострано и тајно, висили су на кончићу секса…“).
Мамлејев се директно и индиректно реферише на известан број писаца руске класичне књижевности, а понајвише на Достојевског („Из удаљеног угла у њему се одражавао страшни портрет Достојевског, Достојевског с непомичним и страдалничким погледом“). Ако одјека Достојевског игде у овом роману има, онда га треба тражити у екстремним психичким стањима главних јунака. Осим тога, главна тема романа је потрага за душом. Убоги ликови успевају себи да поставе и таква питања као што су ко смо ми, шта је човек, одакле долазимо, где идемо, шта бива после смрти…
Мамлејев из веома радикалног угла приступа питањима вере, религиозности и духовности, проблематизујући пре свега хришћанство („…на крају крајева, просто је недовољно апсурдно за нас!“). Ако је гласина о оно двоје младих који су после читања ове књиге одустали од самоубиства тачна, то је сигурно због тога што после ове књиге читалац постаје жељан вере у вишу силу од себе самог, вере у Бога, постаје жељан доброте, лепоте, смисла, реда, чистоће, целовитости, логике, светла, дана, сунца и живота.
У роману је, поред осталог, тематизовано (атеистичко?) полазиште да религија ограничава човека. Мамлејев је у тај проблем уронио тако што је своје јунаке распустио, ослободивши их вере у Бога, а доделивши им веру у нову, нарцисистичку ЈА-религију. С обзиром на последице понашања јунака у оквиру ЈА-религије, јасно је да човека, пре него што ослободи своје авети, нешто мора ограничити. Нарцисоидним јунацима на које је Мамлејев усмерио наш поглед, ништа теже не пада од прихватања сопствене ограничености, од прихватања своје обичности, просечности и ништавности. Најтеже им пада спознаја да они сами неће доживети Оностраност, јер су ипак обични људи, а уз то су још и сакати, како физички, тако и психички и духовно. Да би ствари заоштрио до крајњих граница, али и до крајњих консеквенци, Јуриј Мамлејев је указао на заразност и привлачност нарцисистичког типа личности, тако што је и један чисти или савршени верник потпао под утицај ове опскурне групе људи. И не само да је почео као омађијан да слуша и усваја њихове небулозе о ЈА-религији, него је доживео такву регресију да се претворио у кокошку: ко-ко-да било је једино што је могао да изговори током највећег дела романа, све док пред крај приче није зажалио због тако страшног пада. То је уједно и једна о већих дрскости које је Мамлејев у овом делу показао као писац.
Како знамо да је ово књига о пропитивању религиозности, вере и духовности? Јунаци су од прве странице толико одвратни, прости, неподношљиви, гори од свиња или бубашваба, али их као такве муче високопарна питања, попут оног где иде душа после смрти. Такво питање чујемо у унутрашњем монологу главног јунака већ код првог убиства које почини. Мамлејев нам се у једној реченици помало и открива, указујући на поступак који је у роману применио: „Неки су пак сматрали такво објашњење профаним и говорили су о негативном, чудовишном путу ка Богу, поред осталог помоћу богохуљења“. Да ли је такав контрапункт био срце интелектуалног и духовног трагања Јужинског круга? Да ли ове теме којима су се Мамлејев и дружина Јужинског круга бавили долазе само из њих самих или су испровоциране и нечим другим? Само једна реченица у целом роману указује на политички и идеолошки контекст као могући извор оваквих трагања: „Хи, хи… И то после тупог, идиотски-мртвачког утувљивања у детињству да после смрти нема ничега…“
Колико год био гадан, роман је занимљив због тога што његови јунаци до Суштине покушавају да допру кроз најмрачније делове сопствене личности. Ако пођемо од претпоставке да је структура личности састављена по моделу ид, его, суперего, онда је овај роман о томе како изгледа попуштање суперега, или како изгледа ослобађање људских најмрачнијих порива. И шта онда бива? Па не бива ништа. Није им помогао радикализам. Нису ништа спознали. Само су, за казну, живели лоше. Али то је велика идеја! Читаоцима је тако на увид дато колико у крајњој слободи можемо бити одвратни („И, уопште је овде, каже, у логору лепше него на слободи“). Степен ужаса који „ослобођени“ јунаци чине из реченице у реченицу, из пасуса у пасус, има само један циљ: да учврстимо веру у потребу нашег ограничења. Можда чак устанемо и у одбрану малограђанштине!
Мамлејев, дакле, ниједном од својих јунака није дозволио да спозна Оностраност. Отуда и наслов књиге. Бесани су они који немају мира, који немају сна. Какав их немир мучи? Хоће да знају! Шта би хтели да знају? Где нестаје човек, шта бива после смрти и у чему је тајна живота! Тема је, наравно, стара – то што јунаке мучи је прародитељски грех. Ко има миран сан? Онај ко се подредио вишој сили и ко не пропитује њену вољу. Онај који верује. Отуда је ово књига о Нарцисима: „Надљудски нарцисизам је један од главних принципа…“. Један од главних принципа чега? ЈА-религије. У роману је ЈА најпре поистовећено са Богом, а потом му се чак признаје инстанца која је много већа, јача и даља од Бога: „Ја иде много даље… (…) Огроман значај има бескрајна мистична љубав према себи…“.
Са Мамлејевим читалац никада није сигуран да ли је озбиљан или се шали, да ли је ироничан или саркастичан („Ето га: руски езотеризам уз воткицу!“). Не знамо да ли је ова књига само плод пишчеве маште или је пројекција мрачних делова његове личности. Можда се, скривајући се иза ауре и недодирљивог ауторитета књижевности и уметности, кроз писање и сам лечио. Јер, ако је све ово што читамо носио у себи, онда су убиства, клања, сакаћења, порнографија и поремећаји овде испољени на најздравији и на најбезболнији могући начин. Да ли да му верујемо када за себе каже да је „само посматрач“ света који описује? За себе је говорио да је Истраживач и Сведок. Да је готово научник. Има још места на којима је испољио своју научничко-посматрачку дрскост: за њега је лудило његових јунака стање у којем је ЈА очувано. Тако, по Мамлејевљевом мишљењу, изгледа целовита личност. А у ствари изгледа неприхватљиво и опасно. Но, шта ако не греши… Историја би могла да му да за право… Па ипак, историја, па и еволуција, указују и на другу могућност: да је нецеловито ЈА лепше и безбедније од помахниталог целовитог ЈА. Иначе нас не би ни било…
Пошто је овај роман загонетка за самог аутора (уколико та његова изјава није била обичан маркетиншки трик), све су могућности његовог тумачења и интерпретација могуће. Ево једног: ово је највероватније религиозни роман у којем је потреба за ограничавањем нашег бића препозната као мера нашег опстанка. У прошлости је било много примера који су нас упозоравали на последице људског посезања за божијим ингеренцијама, од Едипа, до Хитлера, од нарциса до атеисте. На такав закључак наводе многе секвенце овог дела, а можда највише његова завршница:
„Падов је одједном пренеражен осетио: `оно што чини ЈА само што се није срушило. Све ће се једном срушити и шта ће бити после`, шапутао је. Осовио се и тетураво кренуо из јарка. Једноставно је пошао напред, исколачених очију, низ усамљени друм, у сусрет скривеном свету о којем ништа не сме ни да се пита.“
Бесани су, дакле, они који питају. Па шта каже, Мамлејев, шта да се ради?
Да се једноставно крене напред, исколачених очију у непознато, и да се тако живи сопствено непоновљиво искуство које ниједна уметност или наука не могу описати, јер је живот живљи од сваке слике и није без разлога на време речено да живот и смрт морају остати тајна.
Appendix: Необична димензија овог романа је у томе што је Мамлејев детектовао нарцисизам као срце проблема. Само су нарциси, попут његових јунака, у стању да почине толике и такве гадости и да донесу толико мрака. Бога називају газдом, сматрајући да они сами немају ништа са Творцем. За њих је живот „само одмазда“, а своја непочинства правдају са „зашто би се Ужас плашио ситних ужаса“. Њихова Ја-религија није религија егоизма, пошто они егоизам схватају као издају највишег ЈА (нарциси и немају его, приказани су као људи који унутар себе немају ништа осим црне рупе). Њихова слика света је таква да се „све позитивно уништава, а све грозно и негативно, напротив, постаје стандард“. Један од ликова је „сам себе родио“, а остали му се диве и сматрају да ће због тога „далеко догурати“. Себе сматрају жртвама нормалних људи: „Ми овде патимо због насиља нижих бића!“ Суштину нарцисоидних бића Мамлејев је описао кроз однос према еротици, наглашавајући њихов аутоеротизам: „…љуштура жене одједном је мистериозно спала и он је иза ње јасно угледао свој истински предмет љубави – самог себе“. Једини начин да нарцис има сексуални однос са женом је да замишља себе као њу: „Убрзо је разрадио тајну психолошку технику општења са женом… где је она била само голи механизам задовољења, а страст, машту, љубав и све остало је усмеравао на себе.“ За Мамлејевљеве јунаке је најјачи извор сексуалног узбуђења њихово тело: „Чак се и моје трансцендентно ја боље види у љубави. Сваки мој додир сопствене коже је молитва, али молитва себи…“ Но, жена би се у таквом односу осећала повређеном („донекле збрисана“, „Ана је била као иза неке завесе“), али прихватањем нарцисистичке игре стицала је и велику моћ над њим („…тим разумевањем његове тајне, Ана га је потпуно очарала“). Нарцисоидни ликови код Мамлејева опијени су сопственом самопрокламованом величанственошћу. Један од њих претио је да ће написати циклус песама о себи, о Ја-религији. Нарциси немају личне историје и не уче из сопственог искуства. Није немогуће претпоставити да се Мамлејев овом књигом подсмева подсмевачима историјског искуства.
Умивање превратника – партизански филм, Институт за новију историју Србије, HERAedu: Београд, 2024.
У домаћој историографији не располажемо са много монографија које у центру свог интересовања имају историјску анализу садржаја играних филмова из југословенског социјалистичког периода. Без обзира на чињеницу што су архиви за те теме одавно отворени и истраживачима доступни, изгледа да се истраживачки фокус са филма изместио на друга истраживачка поља. Такав исход је само донекле оправдан. Један од разлога је и тај што архивска грађа готово никада не нуди конзистентан и целовит увид у историју домаће кинематографије, а финансијске афере, о којима је и у овој књизи донекле реч, утицале су на тадашњу државу да осетљиву документацију склони од очију јавности, посебно после филма Вељка Булајића, Битка на Неретви. Утолико је ова књига Александра Врањеша један од ретких, али вредних покушаја да се та празнина попуни у мери у којој је то архивска грађа дозволила, са једне стране, и у мери у којој је аутор имао умешности да анализира пропагандну функцију ратног, односно партизанског филма. А имао је.
Један од квалитета ове монографије односи се на напор аутора не само да историјски контекстуализује и идеолошки позиционира ратни филм у послератној југословенској кинематографији, већ и да је теоретски уобличи. У средишту теоретског приступа налазе се психолошке теорије којима Врањеш покушава да објасни пропагандну употребљивост партизанског филма. Посебно место су добиле „теорија равнотеже“, „теорија конгруенције“ и теорија „когнитивне дисонанце“. На тим основама почива и технологија политичке пропаганде. Посебан акценат је стављен на технике пропаганде масовних медија, у шта спада и филм.
У поглављу о развоју филма аутор је скренуо пажњу на пресудне аспекте истраживања из домена физике који су, поред осталог, довели до настанка филма, као што су „фи-ефекат“ (ефекат стробоскопа), „ретиналне перзистенције“ или камере опскуре, која је била коришћена још од 16. века, те настанак фотографије. Посебну прекретницу је представљала појава кинематографа који је приказивао шеснаест сличица у секунди. Историјат појаве филма и његових основних праваца приказан је у кратком и сажетом поглављу у којем аутор скицира развој филма и филмске индустрије у Америци, Европи и Совјетском Савезу.
Значајан део књиге обрађује аспекте масовног комуницирања савременог човека и смешта филм управо у такав контекст. Једна од кључних речи овог поглавља је идентификација која се одвија између гледаоца и ликова, амбијената и филмских заплета.
Врањеш дефинише и појам ратног филма, па партизански филм понајвише разматра у том жанру. У хронолошком погледу, ратни филм обухвата лук од филма Славица (1947), до филма Глуви барут (1990). Но, аутор не заборавља да у тему пропагандне функције филма читаоца уведе кроз најранију српску кинематографију, јер су још представници браће Лимијер у Србији снимили прве пропагандне филмове. Континуирани развој српског и међуратног југословенског филма, завршава се 1945. године, када је снимљен први играни филм у југословенско-совјетској копродукцији У планинама Југославије. Једна од интересантнијих линија коју ће читалац уочити у књизи је она која га води од утицаја предратног социјалистичког реализма ка односу партије према уметности, па и према филму, после рата.
Послератна филмска индустрија се, као и све друго, развила из партије, односно из главног одбора НОП-а Србије, и то у Прокупљу. Вредан допринос књиге је и сажети опис раног развоја филмских институција у Југославији, односно у Србији. Скренута је пажња на низ неподобних филмова, као и на оне који су били забрањивани, уз осврт на спорне садржаје и њихову коресподенцију са идеолошким оквиром у којем су настајали (Крагујевац 1941, Жоржа Скригина, филм Војислава Нановића Шолаја, или филм Човек из храстове шуме, Миће Поповића). Аутор износи нову тезу да је филм Сутјеска био скупљи од филма Битка на Неретви, што по себи није најважнија ствар у домаћој кинематографији, али посредно указује на чињеницу да су та два филма астрономски коштала становништво тадашње Југославије.
Један од интересантнијих увида који ова монографија доноси, односи се на чињеницу да је у Југославији ипак било могуће да се одређени филмски правац развије из критике, као што је то био случај са француским новим таласом који се развио из филмске критике. Тако су режисери Црног таласа добили прилику да снимају своје филмове, критикујући како кинематографију из педесетих година, тако и сам партизански филм. Сукоб две струје је посебно утицао на атмосферу током снимања филма Сутјеска.
Аутор сматра да је основна црта партизанског ратног филма судар система са четницима, док друге трауматичне теме, попут геноцида Хрвата над Србима, не тематизује. Најважнији допринос ове књиге јесте увид који је аутору омогућила архивска грађа из Архива Босне и Херцеговине, као и анализа најважнијих играних филмова. Такође, аутор је са пуним респектом уважио досадашња истраживања на тему историје и филма.
Nikola Popović (Sarajevo, 1979) objavio je sledeće knjige: Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016) – nagrada Akademije „Ivo Andrić“ za putopisnu knjigu i povezivanje kultura, Skice za plovidbu (Agnosta, Beograd, 2019; Imprimatur, Banjaluka, 2020) – nagrada „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolji putopis na srpskom jeziku, San Kosmosa Skaruha (Planjax, Tešanj 2022), i Veče uoči predstave (Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović“, Valjevo, 2024). Prevođen je na engleski, mađarski, makedonski i portugalski jezik.
VEČE UOČI PREDSTAVE
Palermo, Sicilija, februar 2022.
– Hoće li biti ljubavnih intriga? – pita ona, dok joj on, iz pozorišne afiše, čita sinopsis opere. Stavio je naočare što vise na vrpci, čita tiho a razgovetno, a ona više sluša zvuk govora nego što prati fabulu samu. To je priča zamršena, operska i prepletena. Opera je Verdijeva i verdijevska, epski duga, puna istorijskih zapleta i tragike.
Simone Bokanegra, negdašnji pirat, postao je đenovljanski dužd, pa balansira između rulje gladne hleba i boljitka, i čegrsti plemstva željnog vlasti. Dolaze mu suparnici glave, umire Bokanegra iskapivši otrovnu čašu i kraj brodovlja peva ariju punu čežnje, o danima provedenim na moru.
Nije duždu, ako je suditi po operskoj priči, bilo do rata sa drugom pomorskom silom, moćnom Venecijom, video je već kako plamte katarke i trupla brodova. Libretist, iz vremena italijanskog ujedinjenja, otkad je i ovo pozorište, Teatro Masimo u Palermu, i sad najveće u zemlji, ubacio je u svoj tekst reči o zajedničkom, italskom tlu, te kako ne valja prolivati bratsku krv.
Van fabule opere, vazduh palermitanski, pun morske soli, svetlo bistro a boje site, južne. Ambijent pun kolorita i oblika, poput baroknih fasada sicilijanskih crkava. U taj su ambijent uronjeni Palermitani zvukom svog govora, kretnjama, mišlju.
*
On nosi naočare sa debelim staklima i kapu, sicilijanski kačket koji zovu kopola, od vune, jer večeri su još sveže. Odelo je trodelno, zelenkaste boje pistaća, leptir-mašna cvetnog dezena; naslonio je o sto drveni štap sa mesinganom, labuđom glavom na dršci. Ona nosi kostim nalik onima što ih nosi engleska kraljica, kockast i čust, ali čini da onako sitna izgleda još sitnija, sva umotana u štof. Na reveru broš od jantara, isto cvetni i onovremeni, kakav se čuva u devojačkoj spremi.
Slušam tako, kraj sebe, u baru na glavnom trgu, ispred zgrade pozorišta, pred operu, to dvoje starih, obučenih klasično, starinski. Tempo govora gospodstven, teče kao operska uvertira. Donosi konobarica (iznad maske je red gustih crnih obrva) kafu, kratki espreso, kraj svake šoljice kolačiće sa bademom i kremom od pistaća i čokolade.
Kafe je sad pun, pred predstavu koja je još sveža na repertoaru, prva posle premijere. Neki, kao ovo dvoje starih, čitaju o operi, otkrivaju zaplete i povezuju likove, gonjene strastima ljubavi i ljubomore. Drugi misle da je za čitanje fabule sada, pred predstavu samu, kasno, pa uživaju u kafi ili likerima, voćnim i orašastim, ostaće zaukus kroz trosatnu operu.
*
Tako je ispred pozorišta, pred predstavu, na glavnom trgu Palerma. Miriše na parfeme i bude u vazduhu nečeg koncertnog, svečanog, kao pred isplovljavanje broda. Starčić, blago i mirno, čita svojoj ženi dugi operski sinopsis, o ratu koji će početi, ili neće, sa Venecijom, o ljubavnicima i osvetnicima. Čuju se, kroz zvuk ove pozorišne kafane i reči o ratu koji nije operski, već stvaran i traje već danima, na istoku kontinenta, između dvaju naroda pravoslavnog roda.
Pominju Palermitani u razgovoru uzroke, posledice, zaraćene strane, najposle i svoju Siciliju. Daleko je ona od ratišta na kopnu, izdvojena jer je ostrvo, mada na razmeđi puteva, usred Mediterana i nijedno je veliko zbivanje dosad nije mašilo. U baru služe usoljene kapare sa Lampeduze, najjužnijeg ostrvceta koje pripada sicilijanskoj regiji, tamo dolaze brodice pune Magrebljana i svih što su utekli da uteku.
Počela je predstava, velika i svetska, a ovde, na ostrvu do kojeg odjek bitaka dopire tek kao blagi talasi dalekog brodoloma, počinje ona mala, operska. Libreto joj, kao i svaka priča, nastao na stvarnosti, jer bila je Đenova mornarička republika a Bokanegra pirat i njen dužd. Priče međutim, pa i ova, lebde na morskoj površi, praveći izmeštene svetove, kao što je operska predstava život izdvojen iz stvarnog, velikog i svetskog, u kojem ima sad svega osim veselosti.
Uskoro će zapevati tenori, baritoni, soprani, obgrliće ljudski glas bogati tembr orkestra. Otploviće barka a na stolovima bara ostati šećerni talozi kafe i likera. U loži, čujem ponovo pitanje: hoće li, osim plemićkih zadevica i trovanja dužda, biti u operi ljubavnih intriga.
– Hoće, amore mio.
*
U Palermu usred noći, sad, u rano proleće, nema puno zvuka, čuje se samo fijaker koji vozi ka Kvatro kanti. To je čvorište grada, od kojeg se račvaju četvrti ka moru i ka brdu Monreale, sedištu biskupa, odakle se vidi luka, a autobus vozi kroz uske i strme ulice.
Na a kanti, turistkinja, Amerikanka, prišla konju upregnutom u čeze, mazi mu belu pegu na smeđem temenu a on gleda mirno, od istočne je pasmine, i zna, svima je, što u Palermo dođu, zanimljiva griva i kićanke njegove, ali retko će ko dati evro-dva konjušaru, koji svija duvan i gleda na fontanu, crkvu i trg, na sve što miruje i promiče, bez trunke iznenađenja, kao što njegov parip ide lakim kasom poznatom putanjom.
Palermo je grad i sa širokim ulicama i trgovima, tu će se rukovati prijatelji, tu će onaj što čeka ženu, poljubiti voljene usne. Muškarci nose kapute mornaričke boje, žene u bojama šlaga. Ko gleda, videće im iz profila i Arabiju i Normane, narode sa svih strana i sva prožimanja mediteranska koje su grad i ostrvo, u arhitekturi, jelima i crtama lica primili u sebe.
Šetalište je blistavo i čisto. No, čim se skrene sa utabanih staza, ulice su pune smeća, a neonske sijalice fast-fudova i prodavnicâ plastike odudaraju od bajkovitog. To će smetati onom što je navikao na savršene slike, ali putnik mora iz pogleda ukloniti nepotrebno. Ovde, u četvrtima sklonjenim od pogleda, živi i traje novija istorija, kroz grafite i crteže nalik stripskim. Gleda sa murala sudija Falkone, sa brkovima, nalik na Klarka Gejbla.
Pulsira život brzim južnjačkim ritmom. Videće šetač rublje što visi na žici između balkona i palermitanske mame, sinjore moćne kao Junona, što se dozivaju sa terasa na kojima su kaktusi i mirisno bilje. Provejava između kamenih kuća miris maslinovog ulja koje je jako, domaćinsko, i trag zaprške od belog luka, ružmarina, vina.
Tu su pijace kojima je samo plavo nebo svod. Riba, tek donesena iz mora, stavlja se na žar. Na ledu, školjke, sitne vongole i krupne mušule, raspolućena sabljarka. U led zabodena krvava glava ribe, kao mač u kamenu. Testenini dodaju sušeni paradajz, kapar, inćun, sardine, u kolače sveži sir i mandarina, nar, rogač.
U luci kraj mora, ima ukotvljenih jahti i ribarskih čamaca. Sa mola, vidi se skuter, vespa, koji je davno pao u more; na olupini se nastanila kolonija kraba. Kažu da je vespu, verovatno ukradenu pa ostavljenu kraj mora, oborio nalet vetra, te da su joj dugo još u morskoj vodi goreli farovi.
Na prevrnutoj buradi, prodaju ribari, ruku ogrubelih od mora, hobotnice i lignje, rakove i ježeve. Ljubičasti ljuskar, spolja tvrd, iznutra pun mekog morskog tkiva, nekad ribarska hrana a sad restoranski specijalitet. Jedan ribar, jutros, veli da je sezona parenja, da je zato skup, drugi da ih nema. Jež, zna se, živi samo u čistoj morskoj vodi. Treći kaže da bodljikavi žitelj morskog dna ima, više od agruma i kapara, opijajući ukus Sredozemlja, ali ga sad retko ko hoće. I Sicilijanci, i turisti, vole sad blaže, mekše ukuse.
*
Ljulja Palermo putnika, bude mu, na vulkanskom tlu, toplo i meko kao u majčinoj utrobi. Ima u njemu tanane operske elegancije, ima i zvuka govora oštrog kao riblja krljušt, ima vina koje je moćno zbog jarkog sunca, a svetlost juga čini da boje budu site i pune. Palermo ostavlja mediteranske slike, jug krepi i opija. Bićemo, nakon puta, brži, mlađi, lakši.
Nosi Palermo i Sicilija, sad posebno, kad se svet vrti kao zakovitlana čigra, drhti kao žele kolača boje vulkanske lave. Nosi opera, njena muzika i priča utkana u libreto o negdašnjem piratu, duždu pomorske republike Đenove, imenom: Simone Bokanegra. Predstava, kao i svaka priča, poput onih u arabijskim noćima, odlaže smrtni čas, uspori magija pozorišnog spektakla i odagna za kratko misli o velikim svetskim pozornicqama.
Posle opere, Palermitani šetaju korzom, piju još koji liker i kafu, otvara espreso zenice u sicilijanskoj večeri što je počela i traje. Jedu, u testu nalik kroasanu, sladoled tamnozelene boje, presut sitnim zrnevljem pistaća, pa se pod zubima oseti mekota testa i slatkoća mlečne delicije. U noći, ogladneće neko i pojesti arančino, narandžice, tako ih zovu, pržene loptice od riže, punjene sirom, zeljem, puterom, zagrišće zubi hrskavu koru i meko, topljeno srce.
Opet, na ulici Makveda, vidim ono dvoje starih, on u trodelnom odelu i sa vunenom kopolom na glavi jer večeri su još sveže, a na njoj je kostim engleskog kroja, i cvetni, devojački broš od jantara. On joj prepričava libreto, fabulu koja je operska, složena i prepletena, ona pita samo, hoće li biti ljubavnih intriga, a on: – Biće, amore mio, biće.
БОГАТСТВО УКРШТАЊА – ЗА ДРУГАЧИЈУ КУЛТУРНУ ПОЛИТИКУ
Код мене је у животу све некако почињало са књигама, са читањем генерално – читање ме је привукло писању и теоријском раду, али великим делом и вери, то је просто био канал за многе важне ствари које су ми се догађале и које су ме формирале. Тако је и Дом омладине Београда до мене дошао преко читања. Нисам одрастао у Београду, ту сам дошао тек на студије, и мој сусрет са овом установом догодио се преко читања и то баш о оном сегменту његовог рада о коме сада пишем – о трибинском.
Доста је писано о трибинском програму ДОБ-а током осамдесетих – ту и тамо и несистематски, али постојано – који је отварао неке нове путеве мишљења, деловања, освешћивања, самосвести. Који је отварао нове могућности културе дијалога, спајања до тада неспојивог или макар ретко спојивог, поготово у нашем јавном простору. Али јавни простор и јесте простор размене идеја, културних и интелектуалних укрштања, спајања и сучељавања, јер какво је то друштво у којем би такви дијалози могли да се воде само у приватним собама, подрумима или кафанама блиских пријатеља? Додуше, ми и знамо нешто о таквом друштву, што није ствар само прошлости него и данашњице, па зато овај труд ка отварању и укрштању никад није узалудан, јер он није само пут којим се нешто доноси, него се то и одржава, и то одржава динамичним и живим.
Каналом тих трибина долазио је до нас постмодернизам, који је, шта год ко данас мислио о њему, отварао путеве једног другачијег разумевања међусобног општења, где се плурализам подразумевао, чак претварао у норму, а нико, па ни партијске или клановске номенклатуре нису имале право на примат у схватању истине. Бар то право није више могло бити друштвено, културно, етички и интелектуално легитимизовано, већ само брањено силом или сплеткама, а некако верујемо да сила и сплетке без бар некакве форме легитимитета не могу бити дугог даха, уз могућност да се дебело варамо и да је и то надање залудно, као и многа надања наших живота. Наравно, друго је питање како је много тога од постмодернизма (зло)употребљавано од стране различитих номенклатура, или за легитимизовање бројних глобалних или чак локалних процеса.
Постмодернизам јесте можда зачет у Ничеовом проглашењу „смрти Бога”, али је он, нарочито у нашем посттоталитарном и постатеистичком контексту тих осамдесетих и деведесетих година прошлог века ипак отварао пут и неким другим облицима мишљења, културе, виђења и доживљавања света и стварности, укључујући и религијски, па и онај нама традиционални – православно хришћански, за коју су многи међу нама мислили да је одавно мртав, мртвији од Ничеовог Бога, и да свакако нема више шта да каже у нашем времену.
Али трибине ДОБ-а су, и независно од контекста постмодернизма и његове тематизације, показале да ипак има, па су теолози, свештена лица и верујући уметници и научници овим путем, тада једним од ретких, могли да добију право на јавну реч, на учешће у јавном дијалогу, па тиме и у креирању јавности и јавног простора, укључујући наравно и политички простор. До тада, већ деценијама, изоловани од доминантних токова производње и рефлектовања друштвене свести, хришћански и генерално религијски настројени ствараоци и мислиоци коначно су имали полигон на само за друштвени утицај, него и за вежбу дијалога са другомислећима, овај пут јавног и релативно равноправног, који је стога и више обавезивао на труд око култивације и артикулације сопствених аргумената.
Такође, они други, она већина наше интелектуалне и културне елите, могли су да добију релевантне саговорнике са којима се раније махом нису сретали у јавном простору, и да у релативно равноправним условима могу да провере своје аргументе у једном другачијем контексту, где њихов погледа на ствари није обавезно (једини) подразумевајући. То се односило и на условно речено режимске и условно речено опозиционе или дисидентски настројене појединце и групације, јер улазак саговорника чија је основна позиција утемељена на вери и веровању, представљао је подједнаки интелектуални, али и друштвени и културни, па зашто не рећи и психолошки изазов првог реда.
Без претеривања, можемо рећи да је продор религијски надахнутог мишљења донео један епистемолошки обрт, који је имао последице на цело друштво, иако он можда није био одмах видљив, а и данас можемо сумњати у његове истинске домете. Епистемолошки обрт подразумева не обавезно доминацију нове парадигме мишљења или смену старе, већ укључивање у обзир већ саме могућности другачије форме мишљења, не само идеолошки, него и – рецимо то тако – транс или метаидеолошки различитог начина мишљења, па и самог поимања истине које се крије како на почетку, тако и на крају мисаоног процеса, као његов пројектовани или макар потенцијални циљ.
Постмодернизам тог времена, и за њега отворен простор у трибинском програму Дома омладине, поред бројних политичких разлога, који су при крају и након краја Хладног рата, мењали глобални однос снага и слику света, дао је интелектуални и културни основ за то проширење мисаоног, или да кажемо дискурзивног поља, за то укључивање до тада неукључиваног и наизглед наукључивог, за нешто што није само различито и другачије, него и што почива на другачијим епистемолошким претпоставкама и темељима. Ако је постмодернизам довео у питање могућност Истине (са великим И), сваки апсолут, па и самог Бога, он је пре и изнад свега довео у питање сваку људску (превише људску) претензију на апсолутност, јер је све видео као артефакт, конструкт, настао у једном одређеном контексту, одређеном времену и простору, у крајњој линији одређеном режиму производње симболичких и мисаоних форми. У том смислу, он је отворио и могућност укључивања у јавно поље и производњу друштвене свести и једне другачије епистемологије, другачије епистемолошке парадигме, која ипак и даље рачуна са истином, макар је и не називала апсолутом, и уједно, попут посмодернизма уосталом, оспоравајући човека-субјекта са његовим рационалним мишљењем као јединог и неупитног критеријума истине. Тако су постмодернизам и отварање ка религијском, у најширем смислу те речи, у трибинском програму осамдесетих и деведесетих године прошлог века ишле руку под руку, свиђало се то неком или не и како год неко процењивао и вредновао исходе и домете таквог процеса.
Оно што је посебно битно, када је религијски усмерен трибински програм ДОБ-а у питању, а што и данас важи, јесте што тај религијски садржај доминантно није перципиран и представљан кроз оптику традиције, него кроз ону коју бисмо назвали егзистенцијалном, сваком од нас појединачно битном и битном за нас као заједницу. Дакле, религијске теме и ставови нису само одмеравани наспрам или укрштани са ставовима и погледима који се заснивају на другачијим спознајним основама, него и са бројним друштвеним и културним, па и политичким темама, често веома актуелним, па и оним које бисмо сврставали у домен психологије или других хуманистичких дисциплина.
У томе је ова установа себе и највише оправдала као омладинску, јер младима поред дијалога и живе и динамичне речи, треба да понудите и одговор на реалне и актуалне проблеме, озбиљан, промишљен и дат из различитих перспектива и са различитих становишта, како им не би деловао као још једна од многих празних прича и лицемерних придика. Наиме, тако се стварају и развијају друштво и друштвена свест, култура и културна свест, тако што се покаже да постоје вредности, да постоји нешто вредно за шта се треба борити, што треба гајити и на чему истрајавати, и то нешто реално и постојеће, овде код нас и међу нама постојеће. Да се онда о томе размишља, говори, што слободније и темељније, што отвореније и одговорније, што проживљеније уосталом, тако да схватимо – и што је подједнако важно да осетимо – како је то нешто што нас се тиче, а не нека апстракција наметнута од некаквог ауторитета. Тако се стиче, буди и одржава поверење у смисао мишљења, стварања и говорења, када смо уверени да имамо и можемо шта да кажемо, и да ће нас неко чути. Тако се код младих људи подстиче жеља да вежбају мишљење, да се опробавају у стварању, а не само у инерцији потеклој било од друштвених намета и очекивања, било од сопствених запрека, страхова и неодлучности.
Ово наравно укључује и отварање ка широком спектру тема, од психолошких, књижевно-уметничких, политиколошких, до попкултурних, којима је ДОБ обиловао и обилује и који даје могућност укрштања различитих, па макар и не директно, на појединачној трибини сучељених мишљења, као једна панорама којој је циљ да најадекватније представи друштво у којем делује и које на свој начин представља и одражава, одговарајући на његове потребе и најављујући могуће даље путеве. Све активности ове установе тако би у идеалном смислу могле да одговарају представи која постоји на њеном амблему, са појединачним и наизглед изолованим парчићима, који у целину ипак уједињује тежња ка заједничком центру, који би требало да буде буђење и надахњивање, јер шта је друго што бисте могли (и морали) да понудите младима, док још и за њих не буде превише касно.
Е сад, да се вратим на личну причу, јер ја у Дом омладине нисам ушао као омладинац, већ знатно касније, прво уз гледалишта, а онда све више и све чешће и са трибине, не више само као онај коме се и за кога говори, него и као онај који говори. У оба случаја сам ушао баш кроз религијске трибине, најпре оне које су биле посвећене односу хришћанства према изазовима времена у којем живимо, али и међуконфесионалним и међурелигијским дијалозима различитог опсега. Не значи да ме другачији догађаји нису занимали, али ово ме је, поред тога што сведочи о усмерености мојих интересовања, привукло једним динамизмом и отвореношћу коју сам ретко виђао у трибинским програмима у граду и шире.
И уверио сам се да та отвореност није била само празна прича и маска, него се могла видети и доживети и на делу. Иако нисам наметљив и вешт да се укључим у процесе и догађаје који ме потенцијално занимају, овде сам врло брзо и лако нашао комуникацију са људима у организацији ових трибина и њиховим учесницима. Некако су моје могућности биле препознате и подржане, врло отворено и срдачно. Прилично стидљив и (само)маргинализован, овде као да сам први пут доживео истинско признање, искрено, полетно и без калкулације, што се, благо речено, веома ретко доживљава.
Један учесник трибине на којој сам говорио ми је одмах понудио да пишем за значајан часопис који је тада уређивао, што ми је отворило понека врата, а сарадња са тим учесником се задржала до данас, дајући лепе, и на само нама него и другима важне резултате. Нису га интересовале позиције, титуле, звања (мада сам нека већ имао, али не и друштвени статус који их је по дефиницији пратио), већ му се учинило да нешто знам, да то умем да изложим прецизно и занимљиво, и закључио је да то може да допринесе квалитету часописа који уређује. Није рачунао, дакле, само на проверене и оверене, оне са којима је добро бити виђен, него се одважио да понешто и ризикује, или макар пропусти шансу да социјално профитира увезујући се са неким ко му у томе може бити од веће користи.
Такође, уредник трибинског програма је јасно показао да заиста жели нешто ново, нове људе и изразе, да жели ватру а не учмалост, да разуме да бити досадан не значи бити паметан (и обрнуто) и да се не треба стидети занимљивих и духовитих трибина, пуних енергије и истинске заинтересованости и љубави, а не само одржавања задате форме и позе озбиљности, или пуког одрађивања посла. Јер, као што рече један мој професор, занимљиве ствари су по правилу занимљивије од незанимљивих, односно паметни знају да је памет занимљива, а глупост досадна.
Иако трибине ДОБ-а нису примарно, па ни већински, посвећене религијским питањима, овај њихов сегмент је изузетно важан и привлачи озбиљну пажњу, значајно доприносећи идентитету ове установе. Али што је најважније, ова важност религијских садржаја као да боји и све остало, и то у оном смислу у којем религија управо и треба да делује, кроз подстицај, светлост, надахнуће, кроз смисленост и смислотворност у крајњој линији. Кроз жељу за истином и поштовање сваког човека, па и његове истине која може бити различита од наше.
И опет се враћам на питање епистемологије, епистемолошког обрта, који сам поменуо говорећи о давним осамдесетим, о којима знам само по чувењу, али што је и даље важно и актуелно. Јер лепо је кад се вредност и врлина слободе, отворености и поштовања, културне и интелектуалне динамичности и богатства, пројављује баш кроз медиј религије, јер то је заправо њена суштина у овом свету, морала би да буде. Јер ко би требало да нам каже како треба поштовати сваког човека, да се друштво и култура граде благонаклоношћу и уважавањем, а не сујетама и играма моћи, да оно истински вредно треба да помаже људима, а не да их мучи, деградира и збуњује? Ко други него онај ко тежи активном односу ка оном највишем. Као оном добром, лепом и истинитом, оном што је у сржи нашег постојања, а које није ту због хаоса, насиља, тлачења и избезумљивања, него нашег заједничког раста, због заједничке радости што смо створени и што верујемо да то ипак има неког смисла.
Наравно, последњих двадесетак година се контекст значајно променио од осамдесетих година претходног века и религија, религијска питања и проблеми су постали друштвено легитимисанији, дубље су и конкретније прожимали друштво, било је више знања и свести о њима, уз све проблеме, предрасуде или (зло)употребе, с које год стране долазиле. То су пратили и програми Дома омладине, па сам тако учествовао у неким трибинама које су се дубоко и уз различитих перспективе бавила питањима вере и знања, цркве и друштва, религије и културе. Слушали смо, гледали и коментарисали, рецимо, и примере популарне музике, серија и филмова које су биле инспирисане религијом или у дијалогу са њом, уочили феномен хришћански надахнуте и ангажоване реп музике, како америчке тако и наше. Ту сам имао простор да кажем понеке афирмативне ствари о појединим нашим извођачима и ауторима презрених изведеница репа, какви су треп или дрил, да укажем на озбиљност питања којима се баве или културну релевантност њиховог израза, као и његово егзистенцијално исходиште, али у културну и друштвену улогу. Слушали смо и неке осетљивије музичке нумере, које је модератор шаљиво – мада уистину тек делом шаљиво – пропратио упозорењем да установа не дели ставове изнесене у текстовима ових песама. Дакле, било је слободе да се чује и да се промишља, да се полемише, слаже и не слаже, воли и не воли, али да се ипак доживи и сазна нешто ново, а потом то промисли и контекстуализује.
Имао сам прилику и да јавно разговарам, дуго и захтевно, али и топло и живо, са једним младим музичарем, са циљем не само да разумемо шта има да нам каже него и да осетимо његово јединствено биће, повежемо се са њим, па и сви заједно га надахнемо онолико колико он жели да надахне нас, јер то надахнуће је ваљда права култура и друштвеност, рекосмо већ, и рећи ћемо поново ако треба.
Било је на трибинама Дома омладине и разговора како Црква треба да комуницира са друштвом и културом, и шта је њена истинска мисија у нашем времену, између екстрема релативизације и десакрализације с једне, и затворености, самодовољности, фундаментализма и формализма, с друге стране. Какав је однос Цркве, вере и националног идентитета, на пример, што уопште није ни лако, ни једнозначно питање, и како да тај однос буде од реалне користи за све нас, а не да се своди на политичке и идеолошке флоскуле за краткорочну употребу или за прикривање неких других проблема. Један учесник је, узмимо, непоменуо како дијалоге треба водити тако да се одмах на почетку не затворе врата за сваки даљи разговор, јер онда ништа нисмо постигли, нити ћемо. То не значи да треба релативизовати истину и норме, вредносне или спознајне, већ да треба бити опрезан са исказима који ће нас сместа конфронтирати са саговорником, него покушати да се нађе језик који је довољно комуникабилан макар да доведе до размене и елементарног разумевања изнете позиције, ако већ не до њиховог прихватања и усвајања.
Ти су важна питања, јер – ван сваке идеолошке фразеологије – на тај начин се гради друштвеност, кроз комуникацију, општење, покушаје не да се укину или прећуте разлике, већ да се оне не схвате тако да онемогућавају свако заједничарење, однос и размену. А трибински програм у том смислу и треба да буде вежба друштвености, установљавање његовог обрасца, једна друштвеност у малом, то је његова права улога, иначе се своди само на солилоквијум, празну форму, самопромоцију, у најгорем случају директиву или опипавање пулса за овакве или онакве манипулативне намере.
У том формирању друштвености, Дом омладине Београда је отворио простор и за једно другачије промишљање међурелигијског дијалога, на различите начине, у различитим форматима и различитим учесницима, који нам је дао простор да чујемо друге и боље их разумемо, па да се и сами искажемо према њима, али и према себи самима, на један други начин. У том смислу посебно издвајам простор дат врло озбиљним исламским философима, међи најозбиљнијим не само у овој средини, који нас нису само упознали са сопственом спознајном, интелектуалном и културним баштином, већ су нам и дали неке основе за другачије поставке самог процеса и самих основа међурелигијског дијалога, у чему сам имао задовољство и сам да учествујем. Те основе би почивале на уверењу да такав дијалог не треба да се води само „на површини”, усвајањем текућих, идеологизованих и – зашто не рећи – медијатизованих појмова и категорија, већ полазећи од најдубљих основа различитих религијских, културних и сазнајних традиција, без покушаја да се разлике међу њима укину или разводне, да се сведу на најмањи заједнички садржалац актуелних идеолошких парола, или да се релативизују претендујући на подједнаки удео у истини. Овде се ради о дијалогу различитих традиција који открива њихове дубоке основе, а самим тим и најдубље увиде у тајне нашег постојања. Где ћемо заједно, свако из свог угла и без стапања и релативизовања, трагати за најдубљим основама онога што нас се све заједно тиче и где ће дијалог и заједништво почивати на том трагању, том урањању и међусобном ослушкивању и подстицању, које сваког од нас тера да дамо најбоље од себе унутар могућности сопствене традиције, уз разумевање истинских дубина оних других. Где ће се укрштање и сусретање одвијати у оном најдубљем и најважнијем, тамо где не може бити међусобног стапања и утапања, али где не може бити ни мржње, јер мржње не може бити пред лицем тајне, пред извором нашег постојања, у свештеном трепету.
Тако се опет враћамо на епистемолошки оквир или епистемолошки обрт, на преиспитивање основних питања критеријума истине и говора о истини, који смо поменули поводом сусретања постмодернизма и религије на трибинама ДОБ-а током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Користећи, између осталог и легитимизовање културног постмодернизма, религијска питања су могла да ступе на јавну сцену, да уђу у јавни дијалог и у могућност да утичу на формирање јавног простора и друштвене и културне свести. После ступања на сцену даље се преиспитују услови, истинске могућности, домети и проблеми све интензивнијег и динамичнијег односа религије, вере, цркве према култури, друштву и различитим спознајним традицијама и перспективама, али и верујући људи, теолози и клир добијају прилику и бивају позвани да и сами преиспитују и рефлектују сопствено искуство.
Све ово су општи друштвени и културни процеси, који су умногоме обележили неколико последњих деценија код нас, као и шире, и они би се одвијали и без Дома омладине Београда или било које појединачне установе, без сваког од нас појединачно. Али Дом омладине је својим трибинским програмом непосредно допринео да се сви текући проблеми боље разумеју, да буду препознати, да се о њима разговара и, што је најважније, да се људи заинтересују за њих, да се активирају одређене снаге и могућности нашег друштва и културе, које би без тога можда остале успаване.
А нама је овде праћење трибинског програма Дома омладине је омогућило да испричамо једну причу, занимљиву и можда заводљиву, о нашој култури и нашем друштву, из једне перспективе која је често била превиђана или недовољно препозната, али која није без значаја. Да испричамо причу о нама, али и о томе како установе могу да делују, које су њихове могућности, која је њихова истинска друштвена и културна функција, и функција културе уопште, подсећајући све нас који се бавимо културом или науком на то шта је наша истинска улога и шта би требало од себе да очекујемо. Као и данашње и будуће руководиоце Дома омладине Београда и у њему запослене на то какву историју баштине и које се све могућности отварају пред њима, ка неком новим спознајним и стваралачким хоризонтима, којима нема краја, ка стално изнова потребном буђењу и надахњивању, којима такође нема краја.
Текст је под насловом „Богатство укрштања – трибински програм Дома омладине Београда“, првобитно објављен у зборнику „60 година Дома омладине Београда“, уредник Сергеј Беук, ДОБ, Београд, 2024.
Patim od nasanice možda od svoje petnaste godine ako ćemo govoriti svakodnevnim jezikom vremena, koje ne poznajemo, a koje vlada nama. Koliko se sećam, moj otac je često posle ponoći dolazio kući pijan, onako beznog, jer jeradeći na železnici svojevremeno izgubio nogu. Ulazio je na vrata bučno, lupao bi štakama i ubrzotražio večeru. Čuo bi se potom zveket sudova i ton uzajamne netrpeljivosti. Ubrzo i potmuli udarci šakom po telu, a zatim i vrisci moje majke. To se zove trauma iz detinjstva. Ona, pored ostalih, ostavlja dugogodišnje ožiljke na duši. Jedan je moguća nesanica. Dok sam iščekivao njegov dolazak, sve vreme sam se strašno bojao da li će uopšte doći živ onako beznog, jadan i pijan.
Tu, tokom tog dela odrastanja, naučio sam da ne spavam. Uvežbao sam uznemirujuću budnost koja je bila samo preludij za današnju budnost u kojoj razmišljam o različitim temama, kao što danas, tačnije večeras, razmišljam i tome zašto toliko razmišljam i zašto ne mogu da prestanem da razmišljam kao da mi je to oglavu, a ne da lepo spavam i možda sanjam da sam srećan. Ja nikada nisam bio srećan. A kako bih i mogao da budem srećan pored roditelja koji takođe nisu znali da budu srećni. Koji su mi uistinu preneli svoju nesreću u amanet. Kao što drugi roditelji prenose svoje bogatstvo, možda i obrazovanje, možda i sreću svojoj deci koja ne mogu da biraju šta će naslediti. Tako sam i ja nasledio nesanicu u kojoj mogu neprestano da razmišljam o različitim temama. Čak i o tome zašto neprestano razmišljam, zašto ne mogu ili ne umem da spavam, i možda sanjam da sam srećan. Jer ja nikada nisam bio srećan.
Sreća je meni nepoznata ili neupoznata žena, koju sam tražio u prirodi ili u gradu ili u sebi ili u, nekad davno, kafićima koji su mesta potpune ispraznosti. U njih više ne dolazim i neću da dolazim. Mada, nemam gde da odlazim u ovom gradu, osim ovde gde su knjige i stripovi i gde se nisam ni sa kim sprijateljio, a kamoli da sam se u neku ženu zaljubio. Oduvek sam išao neutabanim putevima, možda zato što sam izbegavao ljude koji se okupljaju na jednom mestu koje ih možda zbližava. Oni se poznaju jer su hodili utabanim putanjama, unapred propisanim školskom spremom. Kao da će ih ona odvesti pravo u raj. A neće. Možda samo na radno mesto koje će im obezbediti pristojan ali dosadan život, uglavnom bez iznenađenja ili avanture. Jer, nema tu razloga za nesanicu, za previše pitanja koja primoravaju na radost razmišljanja.
Moja radost, ako je moja i ako je mogu tako nazvati, jeste jedino u tome, u toj nesanici, koja je mučila i Andrića i o kojoj je znao lepo, inspirativno da piše. U nesanici često sretnem i ženu koju volim i koja voli mene. Moja žena se zove usamljenost ili san. Odavno smo zajedno. Zašto onda mislim da ću plakati kad je budem sreo, ako se taj susret već dogodio? Zato što patim ne samo od nesanice, već i od nestvarnosti. A ona je stvarna. Ili stvarna nestvarnost. Ne znam. Ali znam da je zasigurno volim i da nikada ni jednoj ženi nisam toliko puta rekao da je volim. Uvek sam izbegavao to kažem nekoj ženi. Nikada mi tako nešto nije padalo na pamet. Uvek je zvučalo nategnuto kada bih joj rekao da je volim. Ja koji nikada, baš nikada, nisam video roditelje u ljubavi. Ja koji sam se uvek bojao dodira, iskazivanja nežnosti kao smrti ili kao pada u ambis. Nasledio sam nesanicu koja je moj strah od nežnosti, od dodira, od ljubavi. Od preporoda, iako sam, od kad znam za sebe, želeo samo da se ponovo rodim. Kao neko drugi. U nekom drugom gradu, to jest, zemlji ili početku. Radujem se unapred i plačem i drhtim unapred. A ona me pita:
„Zašto drhtiš?“
„Zašto plačeš?“
„Zagrli me, samo me zagrli, dragi moj, dragi moj…”
Čujem je. I vidim. I plače mi se. I počinjem da drhtim. Toliko je godina prošlo, a da nisam poljubio ni jednu.
Несвакидашња ситуација у коју је читав свет ушао почетком 2020. године поставила нам је многа питања на која још не дајемо одговоре. Затечени том друштвеном, медицинском и економском новотаријом историчари нису у стању да у помоћ призову искуства претходних генерација. Један стари политичар, сећам се, рекао је да се све што се нама догађа – некоме већ догодило. Ипак, ковид 19 се десио само тада – и само нама. Овај глобални преседан збуњује и данас, али поједини научници не одустају од покушаја научне интерпретације те велике драме. У такве покушаје сврставамо и тематски зборник, којег су приредили Клаус Бухенау и Матиас Фехнер, у којем је један мултидисциплинарни тим преиспитао неке аспекте ове пандемијске кризе.
У фокусу зборника Die verlorene Wissenschaft. Versuch einer Katharsis nach Corona (Изгубљена наука. Покушај катарзе после короне) је питање друштвене улоге науке и научника, при чему је посебно испитана позиција научника у периоду ковида. Пандемија, дакле, није тема зборника, већ се она посматра као лакмус-папир општег (лошег) стања данашње науке. Аутори прилога науку и научника сликају најтамнијим бојама, трагајући за узроцима кризе науке, али и покушавајући да понуде и решења. У овим анализама аутори крећу од премисе да је у време пандемије свет науке играо пасивну, или чак негативну улогу, да није отварао дебате и постављао одважнија питања, односно да је у суочавању са овим медицинско-друштвеним изазовом изостала научна критичност. Највећи број прилога у зборнику тематизује узроке оваквог пада науке, налазећи их у бројним системским слабостима, које производе стручно и етички крхког научника.
Матиас Фехнер пише о великој зависности научника од система који га финансира. Научник тако постаје чиновник, неизбежно лојалан држави. Новац, међутим, не долази само од државе, већ од других донатора. Тако се повећава круг оних, којима научник мора да узврати услугу. Радна места у науци су, затим, истиче Фехнер, у великој мери несигурна, што повећава страх научника и оклевање да се храбријим наступом доведе у питање продужетак уговора. Фехнер тиме објашњава изостанак критичког сагледавања мера и поступака предузиманих у време пандемије.
Новац, као фактор који ограничава научничку слободу, помиње и психолог Борис Кочубеј. По њему, политика финансирања науке довела је до застрашујуће хомогенизације научника око једног дела политичко-идеолошког спектра, при чему се свет науке окреће оном центру, који обећава и даје највише новца. Појачано финансирање научника ове уводи у појачану зависност од финансијера. „Чији хлеб једем, његову песму певам“, закључује Кочубеј. Такву (логичну) констатацију налазимо и у прилогу уредника зборника, Клауса Бухенауа, који наглашава да се од универзитета повезаног са светом новца не може очекивати „да се залаже за ствари које противрече декларисаним циљевима њихових донатора из политике и привреде“.
По њему, политика финансирања науке довела је до застрашујуће хомогенизације научника око једног дела политичко-идеолошког спектра, при чему се свет науке окреће оном центру, који обећава и даје највише новца.
Велики новац приватних и јавних донатора, читамо у прилогу теоријског физичара Клауса Моравеца, директно утиче на избор истраживачких тема. Моравец лапидарно закључује да политички непожељне теме немају изгледа на финансијску подршку.
Аутори два прилога (Јан Доххорн и Маркус Риденауер) наводе још један проблем с којим се суочавају научници изван англосаксонског света. У питању је све присутнија доминација енглеског језика у академској комуникацији. Тиме се, читамо у зборнику, научници не-енглеског говорног простора стављају у подређен положај у односу на представнике англоамеричке академске заједнице. Осим тога, како примећује Маркус Риденауер, превласт енглеског језика спутава развој стручне терминологије не-енглеских језика. Према Доххорну, доминација енглеског језика у свету науке доприноси и глобалном униформисању научног дискурса, којег обликује англосаксонска, у првом реду америчка наука. Резултат је, дакле, даља стандардизација науке. Доххорн зато позива на „ренационализацију“ науке и повратак сопственим традицијама.
Обесмишљавању науке доприноси и, сматра Клаус Бухенау, „псеудоекономизација“ науке, односно притисак да се појача „продуктивност“ научника, због чега смо поплављени објављеним радовима. Вредновање научних резултата бројањем објављених публикација научне радове своди на бројку у биографији научника (што ће се можда прелити и у бројеве на банкарском конту). На овај проблем индиректно указује и Борис Кочубеј. За њега је награђивање према учинку у науци апсурдно, због чега позива на укидање ове праксе. Свако мерење учинка у истраживањима, сматра он, мора бити „бесмислено или самовољно“. Овакви критеријуми вредновања научног рада неизбежно воде у научну скрибоманију, што у крајњој консеквенци доводи до појаве бесмисленог акумулирања библиографских јединица у биографијама истраживача.
Два прилога у зборнику тематизују стање на медијском простору у Немачкој (Роланд Хофвилер) и Србији (Владан Јовановић) током пандемије 2020-2022. Иако у овим радовима нису у првом плану слабости данашње науке, чему је зборник посвећен, ови прилози откривају шири контекст у којем су научници у том периоду морали да делују. Поређење ова два прилога показује да је део истакнутих медија у Немачкој током поменуте кризе био делимично отворенији за критичка тумачења феномена ковид, односно да су медији главног тока у Србији у потпуности били оријентисани ка званичном наративу. Из таквог миљеа испливале су, поред осталог, закључује Јовановић, „кохорте морално слабих и корумпираних“ научника.
Систем управљања науком, о којем су минуциозно писали аутори прилога у зборнику, довео је до формирања новог типа научника. Велики новац којим се свет науке натапа, пише Кочубеј, привлачи посебну категорију људи, која раније није прилазила науци. То су људи које не подстиче трагање за истином, већ су обдарени способношћу да ка себи усмере токове новца. Заједно они творе „организовани научни криминал“. Важан методолошки инструмент ових псеудо-научника, читамо даље у овом чланку, је спин, односно манипулација подацима у циљу вештачког потврђивања жељеног резултата истраживања. Приликом спиновања научник бира податке који потврђују постављену тезу, док се занемарују сазнања која би оспорила пројектовани циљ истраживања.
Велики новац, пише Кочубеј, привлачи посебну категорију људи, која раније није прилазила науци. То су људи које не подстиче трагање за истином, већ су обдарени способношћу да ка себи усмере токове новца.
Све поменуто само је део критика данашње науке и данашњег научника, пописаних и анализираних у овом зборнику. Ипак, осим критика, у зборнику наилазимо и на препоруке за излаз из ове научне странпутице. Кочубеј позива на „радикално“ редуковање финансирања науке. С обзиром, да је у зборнику новац на више места означен као кључни инструмент управљања научним дискурсом, овај захтев свакако има смисла. У закључку свог прилога Бухенау констатује да превласт једног дискурса води теоријском осиромашењу и атрофији дебатне културе и позива на дискусију са политичким и теоријским неистомишљеницима. То поручује и хемичар Гералд Дикер, наглашавајући да дијалог са представницима другачијих теза спада у „добру научну праксу“.
Поставља се питање, каква је могућност реализовања ових препорука. То делује као права утопија, јер зашто би они који контролишу или покушавају да контролишу научни дискурс себе лишили могућности да са таквом праксом наставе? Осим тога, зашто би просечан научник, често покретан само материјалним мотивима, пристао на оскудицу и жртвовање, зарад вредности у које мало или нимало верује? Успостављена је наиме подударност интереса једног дела система и једног дела (да ли већинског?) академског и истраживачког света. Како у таквим условима обезбедити будућност критичке и слободне науке? Одговор на ово питање од важности је не само за научну заједницу, већ и за друштво у целини.
Шира верзија текста објављена је у часопису Токови историје 2 (2024)
Александра Милисављевић већ неколико година води сопствену школу српског језика за странце. Но, није та чињеница по себи била повод за разговор са Александром, већ упечатљиви ниво ентузијазма са којим она ради свој посао и начин на који води своју фирму. Њена школа српског језика није само школа, то је и концепт, јер је Александра уредница и водитељка подкаста на тему језика, а у којем гостују различити и занимљиви људи. Идеја о томе како једна школа за странце треба да изгледа и да функционише, Александрина ведра и окретна природа, њена концентрисаност и отвореност за разговоре на језичке теме, борба на тржишту, профилисање циљних група, културолошке разлике и наше предности у односу на странце – све су то биле теме поводом којих смо направиле овај разговор.
ОСВАЈАЊЕ ИДЕНТИТЕТА НА ЈЕЗИКУ СРПСКОМ
Александра, када, како, услед каквог унутрашњег порива, муке или љубопитљивости, са каквом мотивацијом је настала твоја школа српског језика за странце?
Много тога је допринело да се одлучим на такав корак. Најпре, годинама сам већ радила у индустрији и, на месту на којем сам тада радила, достигла сам максимум у смислу даљег напредовања (била сам координатор наставе, члан стручног већа, члан маркетиншког тима најстарије институције код нас која се бавила страним језицима, научила сам све што је могло да се научи на том месту) и природно се родила жеља да кренем даље. Друго, пожелела сам да неке ствари радим на другачији, модернији и свеобухватнији начин, са интензивнијим фокусом на српску културу. И треће, у мом приватном животу догодиле су ствари које су ме мотивисале на то да се фокусирам на неке од основних вредности у мом животу, а то су слобода, независност, константан развој и освајање идентитета.
Александра Милисављевић, фото: Оливера Драгишић
Serbian Corner Language Schoolније уобичајена или једна у низу од школа српског језика за странце. Пажњу привлачи и твој подкаст Бизнис и језициу којем си угостила низ лингвиста. Са њима си, кроз најразличитије дискурсе, говорила о проблемима језика. Испоставило се да лингвистика може бити лукративна, да се од српског језика чак може лепо живети. Имаш веома практичан посао – треба странце да научиш српски, али твоје интересовање за проблеме језика надилази потребе једног професора. Или је управо тако нешто потребно сваком добром предавачу српског језика?
Најпре, хвала ти на комплименту и на томе што си ово приметила. Одавно ми се није десило да је неко боље ишчитао то што ја радим.
Да, лингвистика и филологија могу бити лукративне, али само уколико се ради и на развоју других вештина. Живимо, нажалост, у времену када морамо да научимо да се рекламирамо и промовишемо, па и да будемо продавци. На неки начин, ми и јесмо продавци стално у животу, али због свега што се дешавало на нашим просторима, реч продаја, као и маркетинг, код нас имају негативну конотацију. И то није без разлога, али ипак, чини ми се да треба да научимо да живимо у времену у којем нам је дато да живимо, прихватајући новитете које оно носи, усклађујући их са нашим вредностима највише што можемо, а наравно и мењајући оно што је могуће променити. Можемо то и одбити, само у оба случаја треба да прихватимо последице сопствених одлука. Укратко, или ћемо из околности узети оно што је у складу са нама и пливати, или ћемо одбијати реалност, жалити се и кривити време што је такво какво јесте.
Моје интересовање за лингвистику, филологијију и професуру јесте дубоко, волим да продирем у суштину ствари и да полемишем о томе. Зато и јесам направила подкаст у који позивам све људе за које мислим да најпре мени, а онда и слушоцима, могу проширити видике. Волим да покрећем питања, разрађујем их, сагледавам из различитих углова, просто сам таква и то ме храни. Много волим тај подкаст, пуно ми значи и потрудићу се да временом постаје све бољи. Видим га као место на коме ћемо тек причати о проблемима хуманистике и свему ономе што будућност доноси. Такође, верујем да будућност управо ту и лежи – у човеку и његовој креативности, не у машинама.
Сматрам да је суштинско разумевање ствари потребно сваком професору и да једино тако, када суштински и дубински разумемо стварност око нас, можемо и да је мењамо. С обзиром на то да су професори у учионици они који обликују нашу будућност, јасно је колико је њихова ширина неопходна, данас можда и више него икада пре, јер је време смутно и лажни стручњаци, спаситељи и пророци вребају са свих страна.
Неколико пута годишње са колегама организујеш виртуелне онлајн састанке и са њима размењујеш дидактичка искуства. Шта кажу колеге и шта ти кажеш: који су све проблеми пред вама кад некога учите нашем језику?
Зум састанке организујем неколико пута годишње, најчешће квартално, и све колеге су позване да дођу. Размењујемо и дидактичка и сва друга искуства, врло често се консултујемо око тога како се треба поставити у некој одређеној ситуацији, на пример према ђацима, колегама, запосленима ако их неко има, или надређенима. Причамо пуно о ситуацији у просвети и разлозима да се из ње оде или у њој остане. Када неког учимо нашем језику, најчешћи изазови су како изаћи на тржиште и доћи до клијената.
Оно што радиш представљаш и на друштвеним мрежама. Но, уз професионални део јавне презентације, ти нам неретко приказујеш и своју свакодневицу, имамо прилику да видимо ко је Александра изван учионице. Видимо и да много волиш свој родни Александровац (је ли то знамење твог имена?). У једној од својих објава писала си како си пролазила кроз кризу док си лечила сломљени ногу: „…била сам толико далеко од себе, понављала сам туђе реченице и покушавала сам на силу себе да натерам да будем нешто што нисам.“ Колико је важно у јавности говорити својим, неклишеизираним језиком, језиком сопственог искуства, језиком свог краја или језиком мајчиног крила? Колико је у твом послу важно бити то што јеси?
У мом случају, то је можда и најбитније. За мене као личност одувек је било важно да сам своја и у складу са собом. Та жеља се никада није гледала добронамерно, јер је такав човек заправо опасан. Дакле, човек са дефинисаним вредностима и ставовима које јасно изражава није склон манипулацијама и притисцима. То данашњем друштву не треба и зато нас заправо терају, да не кажем дресирају, да се уклопимо, унификујемо и стопимо са масом. То креће од најранијег узраста и види се на примеру моде, филмова које гледамо, књига које читамо, послова којима се бавимо, па до опште глобализације која је на снази. Међутим, ја то тако нити могу нити хоћу нити мислим да је добро.
Текст који помињеш написала сам после, условно речено, изласка из онога што ја зовем бизнис секта. Одмах ми је важно да кажем да то није права секта и да не постоји као организација, али постоји као једна појава на интернету која заправо функционише по принципу секте. Наиме, када сам одлучила да уђем у предузетништво, ја сам се интензивно обучавала из области маркетинга, продаје и бизниса и кроз те неке обуке сам видела да је у њима по среди једно озбиљно испирање мозга. Поједини ментори, углавном инострани, мада појава полако све више долази и код нас, покушаваће да вас програмирају и да вам наметну начин размишљања који заправо њима иде у прилог и води до тога да, с једне стране ви стално купујете њихове услуге што они зову радом на себи, а с друге стране да продајете своје услуге онима који су „иза“ вас у игрици, што зову помагањем другима. Они вас уче да најпре креирате потребе људи, како бисте им продали своје услуге. Ја сам одлучила да то не желим да радим и тада је настао текст који помињемо. Ти људи се представљају као бизнис ментори, а заправо су мотивациони говорници, што ће рећи, једни од највећих манипулатора данашњице. Након слушања таквих ствари, ухватила сам себе да понављам њихове реченице. Била сам шокирана, јер ако је то могло да се догоди мени којој је најбитније у животу да је своја, онда заиста може свакоме.
Шта једног професора језика брине кад добије нове ђаке? Ко има већу трему, наставник или ученик?
У почетку нас брине све, али мене и сада брине да ли сам нешто добро објаснила, постоји ли бољи начин, да ли сам превише блага или сам у некој ситуацији била престрога. Мислим и да је највећи изазов нас миленијалаца у глобалу како наћи праву меру између строгости која је у школама нас дочекала и претеране попустљивости која је актуелна. Стално се питам да ли разумем добро потребе својих ученика. Време се мења и оно што је ђаку било потребно пре десет година, није оно што му треба данас. Променио се и начин комуникације, све се мења брзо и мислим да нам је највећи изазов како да дамо најбоље што можемо, а да све то буде у складу са нама. Делује као немогућа мисија, али мислим да није. Дакле, рекла бих да сваког професора брине све оно што наводим у оном кратком видеу који ти је био толико симпатичан. 😊 Наравно, сви волимо да нас воле. 😊
Serbian Corner Language School нуди много бесплатних ресурса за учење српског језика: видеи на Јутјубу, подкасти, њузлетери, кратки видео записи едукативног садржаја на инстаграму, разни изазови и задаци које постављаш пред своје ученике. Од недавно је ученицима на располагању речник од сто српских речи које сваки почетник најпре мора да савлада. Рекло би се да иза свега стоји много ентузијазма и рада. Чиме си се руководила приликом састављања дигиталног речника, шта је утицало на избор првих сто речи?
Правимо пуно бесплатног материјала и то је сјајан начин да се ми као школа позиционирамо и рекламирамо и да помогнемо свима онима који желе да уче српски језик. Ево сада је управо у току наш адвент програм под називом „Упознајте Србе“, у оквиру којег пријављенима на мејл стиже по једна прича из наше културе, традиције, кухиње и слично. Речник који помињеш је био део нашег јесењег поклона за све наше пратиоце који се састојао из три дела, и речник је био тај трећи део. Њега је направила моја колегиница Дуња Туцовић и водила се идејом да им да сто речи које се појављују на почетном нивоу и које су им реално најпотребније, што знамо из искуства. У питању су само именице, не глаголи и придеви, јер њих није могуће тако лако представити у виду игрице тј. сликовног речника. Желели смо да им дамо нешто корисно, али и забавно.
Са каквим се изазовима, културолошким и технолошким, суочаваш у раду са странцима. Писала си о својој изненађености над чињеницом да Американци често не умеју да користе zoom или неке интерактивне материјале, те да им је потребна твоја помоћ у томе. Упоредила си то са нашим електронском писменошћу. Шта си све о нама научила радећи са странцима?
Одувек сам волела и нашу земљу и нашу културу, али радећи са странцима све то сам заволела још више. Наших слабости, као и врлина, увек сам била донекле свесна, јер сам и код куће и у школи била васпитавана да критички и објективно гледам на стварност, али у раду са странцима сам увидела толико дивних ствари код нас које се уопште не потенцирају, док се само лоше деценијама уназад и промовише и потенцира. Не знам да ли је то само мој случај, али ја се често сусрећем са ђацима који заузимају прилично високе положаје у друштву из кога долазе, а да не умеју да користе гугл драјв, зум и слично, а да не говоримо о неким компликованијим алатима. То ми је заиста јако чудно, а можда и није. Можда само имају асистенте који то раде уместо њих.
Када радите са странцима, имате утисак да је цео свет на длану, што вама заиста и јесте, ширите своје погледе и свакодневно се богатите за неко ново сазнање или искуство.
Један ученик је хтео да те „успокоји“, али ти је упорно причао како жели да те „упокоји“. Забављају ли те језичке омашке странаца и колико дуго им треба да направе разлику између лубенице и љубавнице?
Ахахах, тако је, ради се о нашем ђаку Тимотију из Енглеске који је постао права звезда на нашим мрежама од када учи српски. Он је полиглота и професор хемијског инжењерства на Универзитету у Ланкастеру и баш је недавно говорио о свом искуству учења српског језика на конференцији једног друштва полиглота. Где год да се појави Тимоти, ту је загарантована забава и од њега нам не треба боља реклама. Говори српски течно, савладао га је за месец-два и сада га стално користи. Ипак, понекад му се провуче оваква грешка, ја му је објасним, и ако је смешна попут ове, он је направи још смешнијом током даље дискусије.
Реакција наставника на најчешће грешке ученика: овде.
Једног твог ученика занимају филмови Живојина Павловића. Ти мораш да их гледаш да би са њим о томе разговарала. Како усклађујеш своја лична интересовања са њиховим?
Волим да сазнајем нове ствари, много тога ме занима и, када ми дође неки такав ђак, ја се искрено обрадујем, јер знам да ћу пуно научити и проширити своје видике. Морам признати да филмове Живојина Павловића нисам уопште гледала и требало је да се појави Џон, професор филма и медија на Јејл универзитету, како бих ја сазнала нешто више о нашем редитељу који се изучава ни мање ни више него на Јејлу и који је далеко изван оквира наше земље веома цењен. Просто је невероватно колико нам се деценијама сервира да скоро ништа наше није добро и ви растете са тим једним осећањем неке, могу слободно рећи, инфериорности и потребно је да вам неко други, са високе позиције професора, објасни да ствари стоје другачије. Од Џона сам сазнала и да је Орсон Велс обожавао нашег Павла Вуисића, па сам тек недавно у позоришту гледајући представу „Сећаш ли се …“ са Љиљаном Благојевић то сазнање и потврдила. Питам се зашто о тако добрим и значајним стварима не говоримо гласно и захвална сам Џону што се појавио.
Морам рећи и да су интересовања мојих ђака врло често и моја интересовања, а то се догоди само ако си на мрежама аутентичан. Тада привучеш и клијенте и сараднике сличне себи.
Колико си грешака, падова и проблема имала на том путу изграђивања своје школе-концепта? Како се бориш са тржиштем и да ли си задовољна зарадом? На крају, може ли српски језик бити бизнис?
Све може бити бизнис ако се научи маркетинг и продаја, дакле ако се ради и на другим вештинама, поред оних које спадају у домен наше професије. Имала сам пуно грешака и очекујем да ћу их тек имати. Међутим, сам бизнис је такав да вам не да да се на грешкама много задржавате, већ да их посматрате као једну информацију. Дакле, радите, направите грешку, и онда запамтите да тако не радите следећи пут. Из много грешака, изроди се често нека генијална ствар. Важно је само учити из њих, а не кажњавати себе када погрешимо. Бизнис је једно поље у коме морате непрестано да се усавршавате и много је више од отварања профила на мрежама. То јесте један начин размишљања и живљења за који морате да имате и неке предиспозиције, али и спремност да се стално трудите. Мора ризик да вам буде нормална ствар, промењивост да вам буде констата и онда вам остаје само да радите. Увек се све врти око вредности, мисије и визије. Када то имате јасно дефинисано, дакле када знате своје зашто, онда све постаје лакше.
Јована Дишић (1987, Пожаревац) основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, где је сада на докторским студијама. Управља Народном библитеком „Стеван Раичковић” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм. Главни је и одговорни уредник књижевног часописа „Максим“, који издаје библиотека у Кучеву. Ауторка је романа „Вакуум” (Вулкан издаваштво, 2022), за који је добила Награду Милоша Црњанског.
ЗАДЊА ПОСЛА
Тресак улазних врата значио је да Душан ипак неће попити кафу до краја. „Опет се догодило!“ викнула је Марија кроз кућу, а затим, уз нови тресак, поново изашла напоље. Није морала ништа друго да каже, нити је смео да чека. Ту грешку је већ начинио. Није сматрао да је то што је њу толико потресало ишта страшно. Чак му је било и симпатично. Први пут када се десило – смејао се. Наљутила се на њега толико да за вечеру намерно није посолила кромпир, а он није смео да посегне за слаником. Други пут се није смејао, али није ни изашао одмах напоље. Тог дана је ситно исецкала шаргарепу за чорбу, толико ситно да не би сигурно могао, мада није ни покушао, да је извади као што је обично чинио, јер одмалена није јео кувану шаргарепу. Трећи пут је изашао одмах, али му се омакнуо осмех. Целу тепсију гибанице однела је у комшилук. Четврти пут је био у купатилу, па је није ни чуо. Добио је за вечеру рибу, своју најгору гастрономску ноћну мору. Био је решен да пети пут уради све како треба. Устао је и одмах изашао напоље, ка месту поновљеног злочина.
Пре неколико месеци преко интернета Марија је наручила декоративну фигуру од бетона, налик на Венеру. „Фалио јој још неки андрак у дворишту, нема их довољно“, прокоментарисао је за себе Душан, коме је било преко главе и декоративних фигура и цвећа и кристалних чинија и ваза и порцеланских шољица (са тацном!) и чаша за свако пиће понаособ, свега што је могло да се згази или полупа. Ипак, није јој замерао, њега је смиривало то да пече ракију, иако је одавно није пио, њу је смиривало да све буде цакум-пакум. Никад јој реч није рекао када би јој се нешто, њему бесмислено, допало. Њихова девизна пензија и збринута деца и унуци дозвољавали су све могуће хобије и куповине. Двориште је било препуно цвећа и жбуња, пажљиво сађеног по бојама и висини, а Марији се баш допала та фигура, изгледала јој је елегантно и нежно и знала је где ће је поставити да допуни декор. Мало се премишљала око тога што су јој груди откривене, али боже мој, таква је та античка уметност. Осим тога, биле су само округласте, лепо обликоване, али без брадавица. Оне су само дискретно назначене, нису баш реално представљене. Дуго је на таблету зумирала те груди, док се најзад није уверила да нису непристојне.
Након што је фигура стигла и Душан је заједно са куриром и младим комшијом изнео из комбија и поставио на унапред припремљено постоље, Марија је узела скалпел и почела да скида слојеве и слојеве најлона. Душан је већ кренуо да уђе у кућу, кад је зачуо кратко, али гласно и пискаво: „Ју!“
Помислио је да се посекла, не би јој ни то било први пут, чак ни те недеље. Окренуо се, већ у глави се преслишавајући где је спустио торбу са првом помоћи, али уместо њеног покајничког израза лица, који би требало да га спречи да се наљути због њене трапавости, затекао је израз запрепашћености.
„Шта је било?“, питао је док је прилазио, а она је само показала прстом у фигуру, тачније, у њен задњи део. Није био откривен само горњи део задњице, да назначи да је то задњица, а да остатак буде сензуално покривен. Цела целцата је била гола, притом врло лепо обликована и истурена, помислио је Душан. За разлику од груди, та задњица није била нимало пристојна! Душан се с тешком муком суздржавао да се не смеје. Знао је колико Марија мрзи када није у праву, када било шта уради погрешно, макар то била незнатно укриво постављена виљушка.
„Па ово дупе је скроз голо!“, викнула је.
Он је климнуо главом што је спорије могао, јер да је рекао било шта, праснуо би у смех. Није је чуо да каже реч „дупе“ једно двадесет година, ако не и више. Колико већ дуго није пипнуо њено, није могао ни да се сети. Мада, слаба би вајда била од тога свакако. Одавно их то није занимало. Заправо, кад је мало боље погледао, ово бетонско дупе невероватно је подсећало на њено, из много млађих дана. Да ли и она то види? Треба ли то можда да јој каже? Боље не…
„Морамо да је окренемо другачије, и да је приближимо уз шимшир!“, рекла је, направивши покрет као да дотични део тела држи у шакама. Душан је дубоко уздахнуо, али већ су му кренуле сузе на очи. Срећом, она је била сасвим фокусирана на проблем, па га није ни погледала. Није било никакве шансе да помере фигуру са једнако тешким постољем, али ни да фигуру скину са постоља. Била би тешка и за два млада човека, а камоли за двоје стараца са болним леђима и зглобовима. Зато је Душан био приморан да поново замоли младог комшију да дође упомоћ. Док је Марија пропадала у земљу од стида, Душан је укратко објаснио у чему је проблем. Комшија се забављао више него што је Марији било драго.
„Деда Дуле, ти само држи да она не падне са постоља, а ја ћу да је померам лагано. Мада, штета да се сакрије ова лепота“, шеретски је закључио, довољно тихо да Марија не чује, али да Душан чује. Душан је волео тог момка због његове ведре нарави, а нарочито због тога што је врло често говорио ствари које би и он сам рекао, само што на њега Марија није могла да се љути. И она га је волела као свог унука. „И гледај за шта је држиш“, додао је још тише, а Душан је крио осмех сагнувши главу. Док су померали сав тај бетон, уз додатни напор да фигура не падне, Душан није могао да одоли а да не ипак не каже нешто што му је све време било на врх језика:
„Бре, Марија, лакше је било да је обучеш.“
И ту је био крај. Није се више могло издржати. Марија је ужаснуто гледала док су се они слатко смејали, па је намргођена ушла у кућу. Након што су једва дошли себи, завршили су посао. Задњица је целом својом површином ушла у шимшир.
Душан је очекивао свађу, али није је било. Марија је читаво вече и неколико дана након тога била окупирана тиме да на интернету пронађе статуу по којој је рађена ова бетонска копија, али није јој полазило за руком. На сајту са кога је наручила све слике биле су спреда, а све античке фигуре које су личиле на њену бетонску безобразницу нису имале тако откривену позадину, или се није видела на фотографијама. Ипак, није звала да се жали, јер није хтела да покаже незнање. Шта ако постоји нека статуа која је баш таква, само она не уме да је нађе? С временом је престала да тражи доказе и научила да не гледа много у том смеру када послује по врту. И чинило се да ће све бити у реду, док се једног дана нису вратили из цркве, а фигура је била окренута. Другим речима, прво што их је дочекало на улазу у двориште, било је бетонско дупе.
Душан се неопрезно насмејао, јер се искрено одушевио нечијом вољом да прескочи прилично високу ограду и окрене тешку бетонску фигуру само шале ради, и те вечери добио неслани кромпир. Марија је то сматрала нечувеним. Ко би се могао тако сурово шалити са њом? Душан је чак помислио да јој је та задњица можда толико сметала јер је била слична њеној, али није ни у лудилу то смео наглас да каже.
Пошто је требало фигуру само окренути у прихватљив положај, некако су то успели да ураде сами. Прошло је скоро месец дана пре но што се догодило поново, само што су овог пута и сваког наредног пута обоје били код куће. Каква дрскост, мислила је Марија. Каква храброст и упорност, мислио је Душан. Сваког наредног пута Марија би била све узнемиренија, па је након трећег инцидента Душан отишао у комшилук да са младим комшијом поприча о томе. Није веровао да је он тај злочинац, али био је једини који је био упознат са целом ситуацијом. Душан је уз чашу шприцера испричао шта се догодило.
„Јао, па ја сам направио глупост, деда Дуле“!, ухватио се младић за главу. „Кад смо оно померали, па неколико дана после, био сам у кафани код Чеде, мало попио, у ствари мало више и, извини деда Дуле, ко бога те молим – испричао!“
„Значи цело село зна.“
„Вероватно. Извини, молим те, не знам шта ми би, било ми све то симпатично, али да сам био трезан, мало би размислио, овако…“
Душан се почешао по бради, што је чинио кад год би био замишљен.
„Ма, мени не смета, али знаш Марија каква је. Али нећемо да јој кажемо да си испричао, могао је неко и да прође и чује и види, а ми да га не приметимо.“
„Хвала, деда Дуле.“
„Него, сад кад знамо да сви знају, ко би мого да буде тај што, е, бре, прескочи ограду, нама је капија она аутоматска, не може да је отвори, не мрзи га да прескочи и не мрзи га да ону окрене. И не једанпут, него ево већ који пут.“
Младић је слегнуо раменима. Он је био тај који би можда то некоме урадио, али никако не Марији. Није му падало на памет ко би то, осим њега, смислио.
„Али како га не видите?“, питао је.
„Па, тај део дворишта се и не види кроз прозоре, некако је завучен. Мора да се изађе из куће, па да се обиђу Маријине руже, па тек онда да се нађеш на лицу места.“
Растали су се замишљени. Мистерија није била ни близу свом разрешењу када се десило пети пут, а Душан журио да изађе напоље.
Марија је стајала испред фигуре прекрштених руку. Није више ни деловала узнемирено, што је могло да значи две ствари. Или се мири са судбином или ће експлодирати.
„Ја стварно не разумем“, рече најзад.
„Ни ја“, искрено је додао Душан.
„Како га не мрзи?“
„Не знам, и ја се питам.“
Био је то најдужи разговор који су водили о овој теми.
„Сумњаш ли на некога?“, питала је.
„А може да буде било ко, а опет, ко би могао да буде толико упоран?“
Стајали су још неко време у тишини.
„Да је окренемо?“, питао је Душан.
„Да је окренемо“, помирљиво је одговорила Марија. „Кад њега не мрзи да прескаче и окреће, шта је и нама тешко да је окренемо назад.“
Од тада су започели нови ритуал. Кад год би изашла у двориште и вратила се у кућу, кратко би саопштила: „Све на месту.“ Ако би заборавила, Душан би питао: „Све на месту?“ Тако је прошло скоро два месеца, када се десило шести пут. Али уместо да виче, Марија је само рекла: „Није на месту.“ И тако сваког наредног пута. Још читавих годину дана. А онда је само престало. Три месеца, шест месеци, па је и година обрнула круг. Преслишавали су се ко је пре годину дана умро или се одселио. Помишљали су да су можда нека деца која су сад отишла на даље школе па их нема у селу, али ништа се није сасвим уклапало. Почели су помало да на све то и заборављају, када је Душан, уз поподневну кафу, одлучио да ризикује све вечере до краја живота.
„А подсећа, Маро, мало на твоје.“
„Шта подсећа?“, питала је она, удубљена у ређање фотографија својих унука у велики албум.
„Па… бетонско… овај, дупе.“
Погледала га је преко наочара леденог израза лица, а њему се чинило да тај поглед траје унедоглед. Трајао је све док се није насмејала.
„А приметио си, је ли?“, рекла је кроз осмех и наставила да ређа фотографије.
„Одмах сам приметио“, охрабрио се Душан. „Оригинал!“
„Еее, одавно је то било“, уздахнула је Марија.
„Јесте било коџа одавно, Маро моја. Али битно је да је било““
Њој као да очи мало засузише, али Душану је вид био слабија страна. Али слух га је још служио и сасвим сигурно га је питала:
„Шта ти се једе за вечеру, душо?“
Негде око Вршца возач курирске службе размишљао је како би се данас могао забавити, а онда се насмејао, а да ни сам није знао зашто.
Ништа није требало да буде онако како је испало Тог кишног октобарског дана. Планови и идеје су били Сасвим другачији Уместо бесмисленог испијања пива И празних разговора Ветар ме ударио у леђа.
…
Коцкице су се измешале И погрешно разбацале Док остављам за собом крваве трагове Трудим се да оставим отисак у вечности
…
Још једно Кишно јутро Без перспективе и идеје Преводим Ту је излаз А киша… Киша ће однети све.
…
С краја на крај града За мном се вуку крвави трагови Чиста одећа на дохват руке Али без воље и снаге да узмем Лагано одлазим у ноћ…
…
Једна, једна ће бити последња Осећам да је ту негде И потајно се сваки пут молим Да је баш та
Крајем марта 2023. године добио сам позив да одем на Споменик незнаном јунаку у Мелбурну (The Shrine of Remembrance) где је историчар Бојан Пајић организовао изложбу о аустралијским добровољцима који су се уз Српску војску борили у Првом светском рату. Било је то занимљиво дешавање – мноштво медаља, униформи, уметничких дела, скица, мапа, постера, и пратећа предавања Пајића и његове сараднице, праунуке једног од аустралијских бораца са Кајмакчалана, Маргарет Браун, који су изложбу лоцирали у контекст специфичног времена и простора. Место где сте ваљда први пут у Мелбурну могли да у једној веома важној институцији која чува историјско памћење видите изложбу о српској историји и где сте заједно могли да видите Амбасадора Републике Србије, свештенике, пословне људе академски свет, и једног од двојице живих ветерана Динарске дивизије. На изложби се махом говорило на енглеском језику. Оно што ми је пало у очи је да је број аустралијских гостију за овакве прилике био изузетно висок. Упитао сам се ко су ти људи, и сазнао да су то унуци и праунуци потомака Аустралијанаца који су заједно са српском војском служили у Првом светском рату.
Пајић је историчар који већ двадесетак година систематизује знања о служби Аустралијанаца који су се уз Србе борили у првом великом глобалном сукобу двадесетог века. Објавио је три књиге од којих једна носи наслов: OurForgottenVolunteers / Наши заборављени добровољци. ’Наши’ у овом контексту значи – аустралијски. Али то је и књига о Српској кампањи. И о српској борби против аустријске и бугарске окупације. То су дакле и наши добровољци. Као и његове друге књиге, и ова је важна је за разумевање аустралијског ангажмана у Првом светском рату. Зато што познатим кампањама о којима се у Аустралији зна готово све, на Галипољу, у Палестини и на Западном Фронту, и у којима су учествовале десетине хиљада Аустралијанаца, придодаје и један мање познат фронт. Једну нову причу.
О аустралијским добровољцима у Великом Рату сам знао мало. Могло би се рећи да о њима већина аустралијских Срба зна мало. Упркос чињеници да је највећа аустралијска списатељица прве половине двадесетог века по којој се зове и најзначајнија овдашња књижевна награда, Стела Мајлс Френклин, провела једно време са српском војском на Кајмакчалану. Или чињеници да су се неке од првих жена са дипломама медицинског факултета у Аустралији нашле уз српску војску у тим одлучним тренуцима. Да су Аустралијанци у Солун стигли на броду магната Липтона, и да су радили на једној од првих рендгенских машина које је на фронт допремила организација единбуршких фармера. Упркос дуго скриваном податку да је ћерка сиднејског магната Олив Кинг Београдском универзитету оставила фонд за српске студенте. И тврдњама неких аустралијских историчара који су били убеђени да није било контакта између два народа током Првог светског рата.
Но пођимо од себе. Срба је према попису средином 1990их у Аустралији било мање од две хиљаде. Данас нас је нешто мање од сто двадесет хиљада. Рад на чувању историјских сећања почиње пре свега радом на себи. А заједница ометена идентитетским конфузијама које су обележиле двадесети век није била увек спремна да ради на себи. Уосталом, дијаспора је по правилу – рефлексија матице. Отишавши на ово окупљање био сам пријатно изненађен одзивом. Али помислио сам да је то само још један у низу догађаја који ће убрзо бити заборављен.
Када ми се недељу дана касније преко заједничких пријатеља Пајић обратио на енглеском језику (то је и даље наш доминантни модел комуникације, али ствари су сада избалансираније) и позвао на сарадњу, окупио сам тим у коме су се нашли људи различитих специјалности. Драган Гавриловић документариста и видеограф из Мелбурна, са којим сам филм режирао и монтирао, Бетани Јанг, специјалиста за визуелне ефекте, Пит Пили, онлајн монтажер, Александра Акер, вокални извођач и музички педагог, Џон Рој, композитор, Јелена Туцаковић, кустос Етнографског Музеја, Драган Ђорђевић, камерман. Гавриловић који је направио документарни филм о Сретену Божићу Вонгару, Акер, која предаје на универзитету РМИТ и бави се промовисањем српске музике у Аустралији, Ђорђевић који је радио на Случају Макавејев, и Туцаковић, чији је прадеда у Колубарској бици са саборцем заробио 27 аустријских војника и добио високо ратно одликовање – су од самог почетка били уверени у важност пројекта. Аустралијске колеге које су нам се придружиле током пост-продукције ће касније говорити како је ова прича морала бити испричана. Након сто година ћутања, осетили смо потребу да један део заједничке историје буде осветљен. Да тим људима, Аустралијанцима, а било их је више од 1700, и у питању су биле махом жене, одамо почаст какву заслужују.
Седам дана које је Бојан провео у Србији, Северној Македонији и Грчкој, са групом потомака забележио је Драган Ђорђевић и уз мелбурншке интервјуе то је чинило некакав костур приче. Како смо се приближавали уобличавању наратива који ће гледаоца из Аустралије упознати са историјским догађајима полако смо схватали да је најбољи начин да се одужимо овим људима да направимо образовно-историјски филм са превасходном намером да гледаоца подучи. Артхаус филм је ближи глобалном фестивалском кругу, далеко заводљивији али и често етички проблематичан модел артикулисања документарног материјала. Да ли би се потомци бораца и медицинских радника сложили са ауторском артикулацијом њихових животних прича? После разговора са неколико колега дошли смо до закључка да је образовно-историјски филм, каквих на енглеском нема када је Србија у питању, једини могући избор. Нисмо се у име некаквог артхаус приступа одрекли voice over нарације. Одлучили смо да користимо архивске материјале, мапе, фотографије и објекте из аустралијских, новозеландских и српских музеја и приватних колекција да бисмо испричали ову причу. Узевши у обзир да постоје само четири заједничке фотографије Срба и Аустралијанаца из Првог светског рата, не може се рећи да је ово био лак посао.
Инсистирао сам да колико год је то могуће очувамо архивске фотографије из Србије, Аустралије и са Новог Зеланда у њиховој оригиналној форми. Некада је то било тешко због лошег квалитета фотографија. Фотографије које смо добили из новозеландских архива су рецимо у филму приказане на браон позадини и уз руком писане белешке савременика, што је био услов за њихово коришћење. Противио сам се коришћењу green screen-a, или увођењу драматизација (re-enactments) популарних на платформама. Сматрам да је овај приступ естетски проблематичан (artless) и води тривијализацији историјских чињеница којима се бавимо. Уосталом, теме ’историјских документарних филмова’ на неким платформама (’Да ли су Марсовци изградили пирамиде?’) баш и немају много заједничког са темом нашег пројекта. Па је ред да нам и приступ буде различит.
У исто време, захвалан сам Гавриловићу који је снимио све секвенце филма у Аустралији и који је предложио да део архива буде анимиран, и колегиници Бетани, која је архив оживела, дала му дух и снагу. Јеленино уобличавање мапа је такође био веома занимљива компонента рада на овом филму. Традиционалне боје које користимо на српским мапама, морале су бити промењене да би се ускладиле са британским ратним мапама, на којима су плавом бојом означени савезници, а црвеном противници. Различито писање топонима (Salonica / Salonika, Kaimakcalan / Kaymakchalan) нас је веоме брзо уверило у чињеницу да, када су српске историјске теме или топоними у питању – стандардизације у енглеским изворима нема. А то значи да корисних извора или нема много или су веома стари.
Реализацију филма је подржало 72 појединца и организације из Аустралије и Србије, али током првих осам месеци радило се без буџета. У времену када су фондови почели да пристижу, прво новац викторијанске владе у новембру 2023, а затим и новац из федералног буџета, јуна 2024, настао је костур документарне приче.
Пајић је у Аустралију стигао са шест година, као дете емиграната, и тек касније у животу се заинтересовао за историју своје породице и историју Србије. Тишине које су доминирале његовим и животима многих југословенских емиграната када је српска историја у питању уграђене су уводна поглавља филма, док су злочини над српским народом од стране аустроугарских и бугарских трупа документовани фотографијама и сведочењима потомака аустралијанских војника и медицинских сестара.
Одлучили смо се да у филму представимо шест документарних субјеката и њихове потомке. Највише простора су добиле жене, којих је са српском војском било највише. Медицинска сестра Етел Гилингам је радила у Врњачкој Бањи у време епидемије тифуса, лечећи српске војнике и аустријске ратне заробљенике. Када је дошло да најезде аустријских трупа добила је инјекцију и налог да у случају опасности себи убризга смртоносну дозу да ба избегла сексуално злостављење окупаторских трупа. Преживела је рат, али њена служба није призната у званичној историји Првог светског рата у Аустралији.
Докторка Мери де Герис завршила је медицину 1906. у Мелбурну, као једна од 30 првих жена у историји овог универзитета, данас најјачег на Јужној хемисфери. Није могла да нађе посао нити да отвори клинику у граду и после сталне селидбе напокон се скрасила у провинцији. Пронашла је и љубав свог живота. Али недуго након избијања рата, њен вереник је погинуо на Западном Фронту. Одлучила је волонтира и преко Болница шкотских сестара нашла се на Острову подно Кајмакчалана где је у улози настојнице шаторске болнице са 200 кревета заменила Новозеланђанку Др Агнес Бенет. Почела је ради послове којима у Аустралији или у аустралијској војсци не би могла да се бави. Радила је као настојница и хирург, ампутирала је удове, хируршки уклањала очи, организовала рад сестара, коришћење рендгенске опреме, и сарађивала са српским колегама.
У истој болници на Острову била је и Стела Мајлс Френклин. И она је, као и де Герис била упозната са сифражетским учењима и аспирацијама током боравка у Лондону и пре доласка у Србију. И она се, као и де Герис често ’бавила мушким пословима’ и била, наравно, део еманципаторних тенденција свог времена, али – стојећи раме уз раме са српским војницима. У једном тренутку запитао сам се да ли је могуће да народ који је толико пута од стране сопствене елите оптуживан за затуцаност и заосталост имао снаге и зрелости да ове жене прихвати у тренутку очаја, и да се заједно са њима нађе на правој страни историје, рушећи културне, језичке и друге баријере једног доба. На правој страни, у великој борби Добра и Зла, као што каже мој пријатељ Жељко Ђорђевић, праунук српског ветерана Првог светског рата, чији се прадеда Радиша нашао у овом филму. Наравно да је могуће. Занимљиво је да су Аустралијанци тај квалитет српских сабораца препознали. Мајлс Френклин је оставила два текста који су у Србији потпуно непознати: ByfarKaymakchalanи Не мари ништа. Наслов другог текста је наведен у оригиналу – на српском језику.
Аустралијски добровољци који су се борили на Кајмакчалану, Тед Ремиџ и Најл Маларки имали су донекле сличне судбине. Ремиџ се после Блиског Истока обрео на Солунском Фронту одакле је прекомандован на Западни Фронт. Тамо је после напада гасом задобио тешке телесне повреде, од којих се никада није опоравио. Умро је седам година касније у градићу удаљеном 200 километара од Мелбурна. Његова породица никада није посетила Србију, али поседује документа о служби са српском војском. Најл Маларки, талентовани крикеташ који је студирао ветерину, борио се против Бугара на Кајмакчалану да би, само четири недеље касније, након прекоманде, изгубио живот на Западном Фронту. Његово тело никада није пронађено. У Првом светском рату такође су погинула су и два његова брата.
Олив Келсо Кинг је била авантуристкиња и ћерка сиднејског магната. Школовала се у Енглеској и Немачкој и прва је жена која се спустила у гротло мексичког вулкана Попокатепетл. У српској армији на Кајмакчалану нашла се возећи амбулантно возило које је сама купила и допремила на Солунски Фронт. Ни то јој није било довољно, и ступила је у Српску војску. Тамо се упознала са капетаном Миланом Јовичићем. Њихова љубав трајала је нешто више од годину дана. Због противљења породица, та веза се није завршила браком. Видели су се последњи пут након рата, на венчању краља Александра Карађорђевића на које је била позвана. Фотографије са венчања које је Кинг направила Пајић је однео принцу Александру Карађорђевићу приликом посете Србији 2023. године. Кинг је радила на оснивању кантина за помоћ породицама српских ветерана након рата, а Београдском Универзитету је оставила фонд за школовање младих. Вратила се у Аустралију, никада се није удала, и у Београду данас има своју улицу.
О значају Пајићевој рада у филму говоре еминентни аустралијски и српски историчари, др Дејвид Хорнер, др Џон Перн, др Миле Бјелајац и др Ратомир Миликић који његово истраживање лоцирају у историјски контекст прошлих али и садашњих догађаја. Сведочења потомака, од којих је један број посетио Србију прошле и ове године, за филм су такође изузетно важна. Чување историјских сећања и осећај заједништва када је у питању наратив Првог светског рата ове године је потврђен и штампањем серије поштанских марака са ликовима Аустралијанаца, у Србији. Гледајући лица потомака који су на церемонији одржаној сали мелбурншког Споменика незнаном јунаку примали марке са ликовима својих предака неко би се упитао због чега ово није урађено током претходног века.
Једно од важних етичких питања када се говори о документаристици је однос филммејкера према потомцима и евоцирању живота и дела њихових предака. Аустралијанци који су се борили у Србији раме уз раме са Србима су у највећем броју случајева били Хришћани. То је неоспорива чињеница и било би етички неодбрањиво да их на било који начин, против њихове воље и воље потомака, угуравамо у секуларне контексте с краја двадесетог и почетка двадесет и првог века. Духовни елемент у овом филму је интегрални део аустралијског и српског светоназора оног времена. Филм почиње литургијском песмом Тебе појем коју изводи Александра Акер из Мелбурна, а завршава се песмом Тамо далеко коју изводи хор бањалучких свештеника. У појединим секвенцама филма, као у оној где пртећи снег група средовечних Аустралијанаца хода ка врху Кајмакчалана или у оној где Срби и Аустралијанци у анимираној секвенци играју коло на архивским фотографијама (фрулу је свирао шкотски извођач из Мелбурна) музика постаје централна окосница филма, и акцентира духовни и емотивни елемент ове приче. Јер ти људи нису само заједно ратовали, већ и делили одређене вредности.
Након затворене пројекције филма, октобра месеца у Институту за савремену историју Србије у Београду, и најаве филма на церемонији одржаној 23 новембра на Споменику незнаном јунаку у Мелбурну, делује да ће ByfarKaymakchalan, документарни филм архаичног имена, намењен телевизији и Интернет платформама, наћи гледаоце. Реакције српске, аустралијске публике, историчара, педагога, новинара, љубитеља филма, и најважније, потомака, су охрабрујуће, али и обавезујуће. Као и Мајлс Френклин, пре сто година, која је на сваком кораку изражавала захвалност што је провела време са српским трупама, и ми који смо били део филмске екипе можемо да кажемо да смо били привилеговани, добивши прилику да испричамо ову причу која читав један век није била испричана.
U dobrom delu svog opusa Gas Van Sant je ključni zaštitni znak američkog nezavisnog filma. Povremeni izleti u, za nijansu više produkcijske kategorije („Dobri Vil Hanting, 1997, „Psiho“, 1998, i „Tražeći Forestera“, 2000), nisu bitno odstupali od polazišta da je tu reč o konceptualnim zahvatima – modelovanju talenta ili poigravanju s originalom i kopijom. Trajno je opstajala njegova pozicija reditelja kojeg zanimaju margine, a nikako magistralni filmski tokovi.
Gas Van Sant
Gas Van Sant se u svojim filmovima kretao kroz različite predele Amerike. Ponekad se služio „filmom putovanja“ („Moj privatni Ajdaho“, 1991, i „I kaubojke plaču“, 1993) kao načinom za pronalaženje identiteta likova u tim filmovima, a ponekad uranjao u predgrađa velikih gradova. U odabiru različitih ambijenta, Van Sant se koristio velikom prednošću te zemlje – time što je izvan bioskopskih sala cela zemlja filmska. Kroz pustinju se prolazi kao kroz vestern, kroz metropole kao kroz ekran znakova i formula. Američki grad, isto tako, izgleda kao da se rodio iz filma. Baš kao i pitoreskni provincijski pejzaži.
Najupečatljvije slike u Van Santovim filmovima svakako su vezane za pravu pustinju. U filmu „Moj privatni Ajdaho“, kao opozit napuštenim gradskim zgradama u kojima se okupljaju društveni otpadnici, opusteli predeli su prostor za narkoleptične prekide stvarnosti, a u filmu „Geri“ (2002) ona je ključno poprište dešavanja.
Bez obzira na buku megalopolisa, američka kultura je u svojoj suštini naslednica pustinja. A pustinje nisu neka priroda nasuprot gradovima, one označavaju prazninu, radikalnu ogoljenost, koja je podloga svake ljudske naseobine. One istovremeno označavaju ljudske naseobine kao metaforu te praznine i ljudska dela kao produžetak pustinje.
Film „Geri“, po svojoj fokusiranosti na jedan motiv i po ekstenzivnosti srodan je delu Bele Tara (zahvalnost tom mađarskom reditelju označena je i na odjavnoj špici), a po načinu na koji dva Gerija (Kejsi Aflek i Met Dejmon) funkcionišu i komuniciraju poređen je sa komedijom apsurda, odnosno Beketovim komadom „Čekajući Godoa“. Ovom nizu moglo bi se dodati i remek-delo Eriha fon Štrohajma“ „Pohlepa“ (1924).
Radnja filma „Geri“ odigrava se u Dolini smrti, oličenju nepromenjivog trajanja i trenutnosti u kojoj je moguć najneverovatniji događaj. Postoji neka tajanstvena sličnost između sterilnosti otvorenih prostora i sterilnosti urbanih ambijenata predodređenih za dominaciju brzine i hipnotizovanog konzumerizma. U tome je originalnost pustinja američkog Zapada, u tom surovom eklektičkom nadovezivanju megalopolisa i pustinje.
Dolina smrti ima auru uzvišenog američkog prirodnog fenomena istrajno beleženog u filmskoj praksi kao oličenje vrhunca tajnovitosti i tišine. U filmu „Geri“, Dolina smrti je mesto u koje su dva junaka, dva Gerija, neznano kako zalutala. Njihov automobil je negde u blizini i njihov izlazak iz „pustinje realnog sveta“ i ulazak u mitski prostor vesterna nema racionalnog objašnjenja. Kao u nekakvom lavirintu, njih dvojica lutaju suočeni sa trivijalnim pitanjima i odgovorima, a zapravo oni su nedovoljno sofisticirani da bi se zapitali o vlastitoj egzistenciji, što neminovno proističe iz pozicije potpune ogoljenosti u kojoj se nalaze.
U filmovima Gasa Van Santa još od njegovih najranijih radova evidentan je spoj filmske i rok kulture („Mala Noče“, 1986, i „Dragstor kauboj“, 1989), pogotovo što je on bio i istaknuti reditelj prestižnih video spotova. Estetika pustinjskih pejzaža prirodno se uklapala u ono što su predvodnici novog američkog roka, oličenog u grupi Sonic Youth, prezentovali. Po osećajnosti prisutnoj u tim ostvaranjima stiče se utisak da gradovi iznenadno izranjaju iz svetlucanja prašine i prekidaju se naglo, nemaju okolinu. Po mnogim karakteristikama ti gradovi liče na fatamorganu, koja se može raspršiti u svakom trenutku. Najreprezentativniji primer takvog grada je carsvo kocke, hedonizma i sjaja – Las Vegas. U najvećem broju filmskih slučajeva u Las Vegas se ulazi noću. Najpre se vide neonske reklame, a tek potom materijalnost zgrada da potvrde da ta svetla u noći ne vise u vazduhu.
Kultura novog američkog roka, kroz komercijalizaciju grandž pokreta vrhunila je u samoubistvu Kurta Kobejna, 1994. godine. Taj čin kao da je ugasio neobitničke aspiracije mladih za osvajanjima nepoznatih prostora. Sloboda se više ne traži u lutanjima po dalekim predelima, već u samoizolaciji pojedinaca i malih zajednica koji se skrivaju u predgrađima ili u prirodi blizu gradova. Takav je, na primer, slučaj sa filmom Gasa Van Santa „Poslednji dani“ (2005) u kojem se parafrazira sudbina Kurta Kobejna, ali i pokazuju tanke niti koje kapitalističku socijalizaciju mogu da odvedu u potpuni nihilizam. Glavni junak filma „Poslednji dani“, Blejk (Majkl Pit), egzistira u ambijentu društvene pustoši u kojem pokušava da dosegne slobodu, ali to su ograničeni, koncentrični prostori, s rastućim intenzitetom ka unutra, ka jednom središtu: unutrašnjoj praznini, u kojoj novac gubi vrednost, ma koliko se Blejk trudio da od krhotina sastavi vlastito biće.
Specifičan odnos prema izolaciji i unutrašnoj pustoši svojih junaka, Gas Van Sant demonstrira u filmu „Paranoid park“ (2007), u kojem među glavnim akterima nema nijednog profesionalnog glumca. Na taj način, Van Sant iskorišćava, tamo gde čistije forme pokušavaju da negiraju, konflikte između stvarnosti i iluzije. Umesto da isključivo pokušava da stvara ili beleži, Van Sant sintetiše jedno sa drugim: registrovanje autentičnosti života skejtera i njihovog mentalnog stanja povezuje sa artificijlnom fotogeničnošću omladinske potkulture i konstruisanim i nedelotvornim uzusima društvene moralne vertikale.
Odlika Van Santovih filmova – i po tome su oni deo korpusa nezavisnih filmova – je to da oni pripadaju narativnim oblicima koji izoluju i uobličavaju aspekte iskustva vezanih za duhovnu opustošenost i samoizolaciju društvenih grupa da bi intenzivirali našu percepciju. Spoljašnji utisak je kao da su neki od njegovih filmova snimljeni skrivenom kamerom („Dragstor kauboj“, „Mala Noče“, „Paranid park“…), što je primetno u mikrodetaljima koji ukazuju da je reč o improvizacijama i slučajnostima. U traganju za banalnostima svakodnevice, Van Sant lovi artističnost. Koja se ponekad dogodi a i ne mora, jer je bekstvo iz „pustinje realnog sveta“ ionako nemoguće.
Filmovi Gasa Van Santa na neposredan ili posredan način vezani za pustinju, jedinstveni su po tome što svoju intrigantnost ne dočaravaju isključivo putem akcije, već se kroz jednostavnost na granici hiperrealnosti postiže halucinatoran efekat…
Jašući iz gaja, Gre u Galič knez. U torbáku, skraja – Ulovljeni jez. S drugog vise kraja Veverice tri. Kad, na rubu spazi – Devojka ga zri, Ljutić nogom gazi – Kao govori. Moglo bi da bude Sad po novom sve Ako baciš tude Mrtve zveri te. Zalud ne bi bio Naš proveden sat, Sjaši s konja čio, Nek se šeta at. Govor sluša mio Knez i liže vlat. Oči mu pak krenu – – Vidi gazda njin – Prolaze kroz ženu Kao da su klin. Crtaju mu oči Nedaleki žbun, Knez u njega kroči, Nestrpljenja pun. Curi izmeđ zubi Stavlja jedan cvat, I u cvat je ljubi Nekoliko krat. Hoće da joj preda I u ruku cvet, Kad odjednom gleda – Pred njim grana splet. Gde su zubi bili, Malo samo pre, Cura vidno čili, Pola nema nje: Ne zna da l’ je – cvili – Zalud ili ne.
Kneza misli plave, Mira mu ne dáju, Mnoge se iz glave Cede na abáju. Ali duma mala Ispliva kô štap: Čemu cvetak, vala, Turati u zjap. Odluči da smesta Odjaše u grad, I da misli presta On o tome tad. Zaključi da sámo Rešiće se sve – Da l’ to beše tamo Zalud ili ne.
* * *
Ne udaljavaj se mili! Zar ti nisam draga ja? S one strane – vazduh gnjili, Iza zida – groba dva. Momak, cura leže tu. On ismevao je nju. Ali kosa, glavom celom, Uđe u mladića telo, Trbu raspori mu bod. Zóvi više sile slede, Curu zove crkven svod. Nađe je gde visi s grede Narod ušavši u brod.
Ne udaljavaj se mili! Iza zida – vazduh gnjili. Ili s jutarnjom ću rosom Proburaziti te kosom!
* * *
U sunčan to je bilo tren – Nenamerno al’ s tlakom gdešto Na moju ti si stala sen Što legla je u tri i nešto.
Koračaš k meni ti po njoj, I to je stvarno novo stanje. Na sve je spreman korak tvoj. Al’ bolno sleduje saznanje…
Na usne stavila si dlan, Sa smeškom prolaziš kraj mene, Iz senke izašla si van I ne mariš za muke njene.
* * *
Sunce sija, zemlju greje, Noć je prošla, blista sev. Budim se i prazno sve je, Mesto srca zjapi zev.
Prirodo, o majko mila! Šta si htela rečju tom? Strašljivi su kucnji bila, Um čovèkov tako trom.
Ruke klonuti su sklone, Oči pouzdane nisu. Sve što započne se – tone! Ako neko kriv je – ti si…
* * *
Ispod srebrnih lančíća Jata kotvi vise svud More luka Tri danića Tri cvetića Uzalud Uzalud je to i ovo Odlazim na sveta kraj Nikom oproštajno slovo Odlepršati ću znaj Sleteću u neki rit Stiže jesen Lisičnjake zasuti će sneg Reci mi zbog čega Voljena Ne znam kako mi da živimo
To se zraci sunca liju U okanca – oka dva Vali nežne oči miju Mrežu pena ispreda I u mreži se praćakaš Stiskaš, žališ se ovako Nekom ova svetlost sja Drugom suđena je tma.
* * *
Modricama svojim plavim Bolestan u nešto gledaš Kô da nekog motriš stalno Kao da je on vinòvnik Kao da je sve zbog njega Upitno odjednom stalo Kako mogu da te shvatim Ako on za sve je kriv Ako samo muljaš usta I u prazno gledaš ti?
Evo bolestan i znojan I zaustavljena daha Šara pogledom po nebu Kô da otud neki mrmor Čuje upućen ka njemu Pa i moje oči tupe Svod prošarale su tmon Ipak ne mogu da shvatim Čiji mrmor čuje on.
POVEŠĆEŠ ME!
Evo mili s ječmom supa, Pojedi i perec slan Zato, glavo moja glupa, Što si postao mi stran Kad smo, sećaš se, u sobi Sedeli sred noćne dobi? Nisi bio svoj od stresa – Utekla ti je metresa. Da te naružim sam htela, Da ti kažem reči gnusne, Ali namera se nekud dela Čim su spojile se usne. Posteljina beše bela, Ja sam činila se smela, Ti si činio se blizak, Plafon činio se nizak, Samo nekud sve se delo, I tek zorom se rasplèlo.
Evo mili s ječmom supa, Pojedi i perec slan. Otrovan si, glavo glupa! Ovo ti je zadnji dan! A nad mestom gde ti leže Omču napraviću ja. I dok otrov tebe žeže, Trešću se kô leptir sva.
PESMA O KUKURUZARU
Posvećena Maksimu Gorkom, našem učitelju, osnivaču književnosti; svaki naš sovjetski pisac prožet je snažnim osećanjem prema tom čoveku, i zato ni ja nisam mimoišao njegovo stvaralaštvo
Mrtav pingvin se ne znoji a i Ronci eto stenju kamenje dok siplju dùgo samo gordi Kukurùzār parajući nebo repom sekući planìne krilom bodro napreže propeler nama je Gagarin dalek čovek brojnu ima svojtu decu bolesnu takođe koju grmljavina plaši njegova je sudba kleta nenadno sa ovog sveta žena Jevrejka mu ode leteo je poput orla dalje nego soko sivi Ti, Gagarine, oprosti Ja od tatarske sam kosti!
* * *
U šumi ne čujemo vugu, bicikl klizi, put se ledi, pripremila za zimu dugu krevétac priroda je medi. Javljača zime boljeg nema od grede koja nebo para, već Karakozov bombu sprema, sa željom da raznese cara. U Rajni pliva Klara Cetkin, već napisan je Manifest, već neko mudar s darom retkim od njega pravi palimpsest ; tek, reči neće da se skinu, al’ uneo je imperativ. Vladara našeg hitac minu, naš Manifest je jošte živ. Na kraju smo epohe sure; i mada davno zima poče – sahraniv najzad svoje bure, kô suzno otide siroče.
Ово је дело маште и свака сличност са постојећим лицима и догађајима је случајна
Весна ју је опет чула како лупа одоздо. Ваљда неким тупим предметом, дршком од метле или пластичним држачем крпе за прање пода. А трудила се да хода тако пажљиво. Али изгледа да ју је та жена опет чула. Чула је њене кораке у новим црвеним папучама. Од коже мекане као за рукавице. Онако уске, издужене, затворене на прстима и шпицасте при врху, са малом, уском потпетицом. Споља од црвене преврнуте мекане коже, а унутра постављене белом сјајном кожом. Биле су прављене по узору на папуче које су се у доба Аустроугарске носиле у народној ношњи, а девојке су их доносиле у мираз. Ове су биле нешто поједностављене, али још увек са златовезом везом у облику цвећа и класја и чак са понеком шљокицом ушивеном по средини извезених цветова. И сам ђон је био кожни и мислила је, неће се чути кад хода. Мамиле су јој осмех на лице те папучице кад год би их погледала. И лепо су јој стајале. Пријањале су уз њена уска стопала, тако женствене, тако топле, тако неодољиве, тако сигурне у себе, баш како је жудела да се и сама осећа. Биле су јој као кућни љубимац кога никад није имала, јер је мајка била алергична на длаку паса и мачака. Ово су њене папучице-маце. То име им је дала по сликовници таквог имена, коју је волела као мала, и због текста и, још више, због маштовитих илустрација. У тој причи је једна маца учила децу како да буду уредна, па им је крала ципеле и папуче односила их у шуму онда када деца не би остављала ципеле на њихово место. Затим су деца тражила папуче и маца им их је враћала и сви су били срећни. Зашто јој се та прича толико свиђала, сад није била сигурна, може бити због слика и што су се сви помирили на крају. Или што се једна девојчица са наочарима звала као и она, Весна. Насмејала се, добро је мало и смејати се. Трудила се, заиста, али јој није то најбоље полазило за руком када би изашла из куће.
***
Драга Веки,
Могу да ти кажем да у Београду нема ништа нарочито ново, али ћу те ипак уредно обавестити о дешавањима. Јуче је отворена Кнез Михајлова и то све лепо изгледа, гледала сам онај филм Горана Марковића „Већ виђено“, није лош, игра Мустафа Надаревић, он је супер глумац; тако, а после сам била још једном са Ненадом и буразером и гледала „Закон ћутања“ по буразеровом избору, и хоћу да гледам „Ајкула III“ као тродимензионални филм, продају неке наочаре да би се видела трећа димензија, али немогуће је доћи до карата. Веки, ти ми напиши, ако хоћеш да ти купујем неке наше новине или било шта што пратиш, па ћу ти послати.
Могу да ти кажем, откад си отишла, нисам се поштено изразговарала ни испричала, а ни нас две нисмо нешто баш стигле да све претресемо пред твој одлазак. Надам се да ти је добро у далеком свету, а о послу и друштву ћеш ми јавити. Је л’ носиш оне црвене папуче, што смо ти заједно купиле у Народној радиности пред пут? Еј, хајде сад ћао, као што видиш, на истоку ништа ново, очекујем твоје писмо, ако имаш времена. Не знам шта да ти кажем кога да поздравиш, јер се то обично пише на оваквим местима. Ћао и воли те
Снежа
***
Јутра су јој била тешка, требало је устати из топлог кревета, а тог дана није још било ни светла напољу, јутро је овде зими почињало касно, и користила је сву своју снагу да устане у тај мрак и да крене у купатило, а касније да изађе из свог малог стана и из сиве коцкасте зграде поред великог парка. Комшије није познавала, што је овде у Швајцарској било уобичајено, то су јој рекли на послу. Неке комшије које би срела на степеништу нису је ни поздрављале. Ни комшиницу одоздо није заиста познавала; мисли да је то она старија мршава жена, коју је пар пута видела на вратима. Та жена би је само прострелила погледом, а затим би наставила у ходник не рекавши ни реч. Пут до Института није јој давао повода за радост, трамвај је био прилично пун и сви некако намрштени, избегавајући да погледају једни у друге. Гледају кроз прозор, читају неке јефтине књиге-бестселере, и, што је најбоље, гледају у празно. Понекад би јој се учинило да ју је неко погледао, па би подигла поглед пун наде, спремна да се осмехне, да би убрзо закључила да тај неко фокусира неку тачку на једно два-три метра иза ње. Зато се осећала провидном, као непостојећом. Понекад би се и уштинула за бутину кроз џеп мантила, само да потврди да не спава, и да је заиста устала из кревета. Наравно да је устала, јер снови су били лепши, кревет је био топлији, а покривач би је и загрлио.
***
Ћао Сека-Веки!
Данас је недеља. Не знам који је датум. Сад је 21 ч. Слушам „Сто величанствених“. Управо је једна песма David Bowie-a коју нисам раније чула. Moжда једини певач око кога се донекле слажемо, тј. свиђа нам се обема. Ја иначе идем сваки дан у школу (на факс), а распоред ми је у стилу „удри ме до зоре“. Могу ти пријавити да за више од пола предмета нема књига, па учим из скрипти и белешки. То је нама наша борба дала, у социјализму, хе хе хе. Мада још нисам, на путу сам да изгубим веру у све ово шта радим. Која патетика. Уз то ме цепа глава ових дана од мензеса, па је доживљај потпун. Једино добро шта сам урадила ових дана је у јамбу (играла сам са Мишом и направила 1324. То ми је лични рекорд.) Али, ни после тога нисам била баш много задовољна. Кева, наравно, шизи, хоће да ме шаље на терапије, али не дам се ја. Стално прича како си ти супер успела и тако то, хе хе хе. Ја јој кажем, ето, доста ти је једна супер ћерка, не може обе.
Пошто сам те довољно угушила, могу и нешто занимљиво да ти кажем. Ових дана се у Београду отвара Кнез Михајлова улица (тачније 20. октобра, за дан ослобођења). Да би стигли, много су убрзали радове, па су и изфушерили. Већ су почеле да испадају неке коцкице, хе хе хе. Засадили су много дрвећа и цвећа, што ми се уопште не свиђа за центар центра. Па нисмо у шуми, ваљда. Сигурно би те занимало да си овде, „Леб и сол“ су имали чак четири концерта у СКЦ-у и доживели су велики успех, кажу, али ја, наравно нисам била. (jој, сад је на Студију Б „Дисциплина кичме“, „Чудна шума“, еј, која ствар). „Филм“ има концерте од 21. до 24. октобра у ДОБ-у. Што се тиче филмског репертоара, он је углавном shit („Већ виђено“, „У име народа“). Гледала сам са Мишом „Бити заљубљен“, по његовом избору, није било баш много досадно као што сам очекивала, али ипак ово све је нереално (и глупо и бљак). Е, сад доста.
Сека-Маки
***
Није се сасвим разданило док је стигла до станице на којој је силазила, у центру града, близу Сајма, и прошла је остатак пута пешке, до улаза у ограђени део где се налазио и Институт, као и у неке друге зграде Компаније. Питала се који ће портир бити тамо данас да јој погледа пропусницу и осећала се поносно због те пропуснице; нису сви могли да уђу у то двориште, из сигурносних разлога. Али она је могла, а дошла је из друге, мале земље, коју овде нису нешто баш нарочито ценили, навикли на јефтину радну снагу из њене земље, често сезонску, која је долазила овде са страхопоштовањем, упињала се свим силама да ту и остане и углавном радила на грађевинама или на чишћењу зграда и станова. Али ето, она ради у науци и то је нешто, а има и шта да се каже мајци.
-Како ти је, Вецо?
-Ма добро је, мама. Идем у Институт и, знаш, верујем да ће ми шеф понудити да останем овде за студије. Нешто је јуче наговестио.
-Одлично, само пази сад шта радиш, немој у критичном тренутку нешто да забрљаш, како ти то знаш. Сад си на добром путу, успела си да изађеш одавде, и сад, памет у главу.
-Наравно, мама, све је у реду, не брини.
Портира је било разних, неки намрштени као и путници у великом, лепом, чистом, зеленом трамвају, али био је и један, млађи, дебељушкаст, који се смешио.
–Груеци, рекао би, уз смешак.
И она би одговорила са груеци, локални поздрав који значи нашто као „Бог ти помогао“, али не лично, као на српском, него као да Бог поздравља све, не помисливши ни на кога конкретно, а нарочито не на њу. Једном јој је тај портир дао и чоколадицу завијену у црвени сјајни станиол; није то било удварање, давао је то и другима тог дана, ваљда је био неки празник, па је све частио о трошку Компаније, она не зна, јер ради и празницима, добровољно; само је човек, тај чувар, ето, био љубазан. Јутрос није ту био тај симпатични са чоколадицом, овај портир ју је погледао овлаш, затим њену пропусницу и климнуо главом. Ушла је сад у велики дворишни простор са комплексом компанијских зграда, од којих је једна била зграда Института и кренула брзо према њој.
***
Драга Весна,
Обрадовало ме је твоје писмо. Драго ми је да си добро и да си се добро снашла. Свидела ми се твоја реченица о нашем знаку, Стрелцу. Мислим да одговара. Што се тиче судбине која нам предстоји, следећа година је у знаку Марса, а за нас је значајна на пословном плану, па је треба искористити. Само напред! Ја се сада мало боље осећам и у бољој сам кондицији, опоравила сам се после оног прелома ноге.
Отворили су нови Ургентни центар и ја сам тамо прешла за стално. Ипак је то стални посао, па мислим да је бољи од прошлог, иако имам мало више дежурстава, 4-5 месечно. Планирам већ годишњи одмор. У фебруару мислим да ћу мало прошетати до Атине. А ако финанцијски добро будем стајала, требало би да купим бицикл на пролеће, за рекреацију, као што смо се биле договарале нас две. Пишем ти ово писмо, а нисам сигурна да ћеш га добити, јер сам имала проблема са дешифровањем твоје адресе. Пуно поздрава и добронамерних жеља.
Славица
П.С. Искористи добро прва четири месеца ове године, утицај Урана, добро је почети нове пројекте, биће успешни.
***
Надала се да неће срести Ен, колегиницу из лабораторије, већ на путу ка лабораторији, да јој не поквари дан тако рано. Ен је била Американка, и мислила је да је она најбоља и најважнија од свих њих десетак студената и пост-доктораната који су радили на пројектима ензима за фосфорилацију. Ен се трудила да буде што више са шефом, да уграби од његовог драгоценог времена што више за себе. Али Ен је имала нешто против ње. Ен је, као искуснија, требало да јој, према инструкцијама шефа, помаже, али је та млада жена неугледног изгледа користила сваки тренутак да јој да какву заједљиву примедбу и укаже на њено незнање и неспретност. Тужила ју је неки дан код шефа да им је украла, хеј, украла, неке хемикалије и филтре и послала их у свој лаб у Београд. Ен је то приметила кад је покушала да нађе те филтре за свој експеримент, а Весна јој је, уместо да ћути, наивно рекла да их је узела и послала у Београд. Шеф је, међутим, на ту Енину оптужбу само слегао раменима, као да хоће да јој да до знања да га не замара таквим ситницама. Овде имамо и превише, процедио је и отишао. На то је Ен још више побеснела, зацрвенела се и вене су јој искочиле на врату, али није смела ништа да каже. Ен ју је оговарала пред другим студентима и због тога што носи сукњу, их, сукња у лабу, рекла би и намрштила се, пих, која фуфа, а још се и шминка. Знала је она да јој Ен завиди, наравно, и због тога што Ен није личила ни на шта, али ипак је она била пост-док и знала је много више, а уз то је имала већ пар објављених радова, док је она, Весна, била само почетник, приправник или практикант, што би овде рекли, и то из једне социјалистичке земље у пропадању, па би зато требала да буде срећна и захвална до неба што су је примили да ради у овом одличном Институту, у који су радо долазили студенти из целог света. Да, тако је Ен причала о њој, као и да јој није јасно зашто је шеф примио управо Весну, а не неког другог студента из неке друге земље.
***
Драга Весна,
Наравно да ме гризе савест што ти тек сад пишем. Заиста нисам била у најбољем расположењу (за писање). Уобичајено је да се комуницира са људима када осећамо задовољство, успех и добро расположење. Ако нећемо да се уживљавамо у тај амерички шаблон, кад нам није до тога, изгледа да је најбоље смањити контакт, писмени или усмени. „Експериментални покушаји“ остваривања искреног контакта у мало тежем расположењу указују да је то прилична „трула вишња“. Не треба друге оптерећивати.
А сад да почнем од почетка, тј. да поднесем извештај шта се издешавало откако си отишла. Скоро ништа, наравно. У лабу је било велико кречење, бајцовање, лепљење тапета, чишћење и томе слично и трајало је још цео месец дана после твог одласка. Тебе су, наравно, помињали по томе како си се извукла из тих радова. А ја сам ту добила један велики минус, пошто сам настојала да само радим свој посао, а не да бежим у мајсторе. Вероватно ми у лични опис следују придеви: себична и лења, можда још нешто. Иво је почео да ради још почетком октобра, баш кад си ти отишла, али му се нешто трагично догодило. Отац му је завршио у болници, изненада, мождани удар, изгледа. Тако да је паузирао, путовао, а то је само допринело већој спорости његовог рада. Онај наш рад о фосфорилацији рибозома је враћен без рецензије са образложењем да се чека преко годину дана на штампање. Прво сам то схватила као компликацију, али сад увиђам неке предности. Треба га комбиновати са оним што сад радимо Иво и ја и направити нешто боље. Много поздрава,
Дина
***
Весна је дошла са својом малом стипендијом из своје сиромашне земље, и то је импресионирало њеног швајцарског шефа. Заиста, није имао пуно студената који су донели своја средства, а поготово не из једне социјалистичке земље, то је волео да каже уз шеретски осмех, као да прича добар виц. Ту стипендију, малу, али ипак довољну да овде преживи добила је захваљујући свом београдском шефу, амбициозном професору, човеку нижег раста, лепих манира и отменог говора, живахном и способном да организује финанцијску помоћ за своје помало луде пројекте, али и за своје запослене. Код куће у Београду потпуно је зависила од мајке; њена редовна плата била довољна таман за осредњи џепарац и за летовање на мору, Јадранском, наравно. Или за једно путовање у Италију, у групи, аутобусом. Морала је сваки дан да слуша мамине инструкције о животу и колико је ствари урадила погрешно, јер мама је све знала, и то боље. Од облачења до каријере и дечка. Весна је углавном ћутала, за разлику од сестре, која се свађала и за ситнице. И тако, добила је шансу да дође овде и да, можда, и остане и заврши студије за једно пар година. Али, то је све још било далеко, требало је преживети до тада много дана као овај. Ма биће све у реду. Ваљда.
***
Драга Весна,
Драго нам је да имаш одличне услове за рад, да су те добро примили и да те цене. Хвала ти за оне хемикалије што си нашла ту у лабу и послала нам. То пуно значи, а ти знаш како ми овде стојимо и са парама и са набавком хемикалија. Захваљује ти и професор Здравковић. Свима нам је драго да си нам осветлала образ и показала како наше образовање и наука вреде, иако овде једва крпимо крај са крајем финанцијски. Овде је све по старом, радимо оне наше експерименте са пацовима и наша гошћа у лабу, лекарка Ивана са Медицинског се јако труди да уради све своје експерименте за докторат на време, али шта ће кад „нема у рукама“, што би рекли, а ти и сама то знаш и сећаш се, тако да јој ми одрађујемо те експерименте. Мени је то очас посла. Ивана нам обезбеђује њена средства за истраживање, што нам јако добро дође у овим нашим условима где је наука на последњем месту, а да не причам о Иваниној помоћи у вези чекања на преглед кад се неко разболи; она је заиста дивна према нама. И вук сит, и козе на броју. Моја свекрва, на пример, уопште није чекала за кардиолошки преглед, јер Ивану тамо јако цене и све би за њу учинили, као уосталом и ми. Пред Иваном је сигурно блистава каријера. Што се тиче наше друге гошће у лабу, Дине, она ти је помало „држава за себе“, као и увек. Појави се двапут недељно и затвори у онај мали лаб са својим докторантом Ивом, па их нема. Као што Бранка каже, не би се она тако држала да јој родитељи нису ти који су. Ми смо, као што знаш, реновирали велики лаб, кречили смо и све друго што следи, и Дина се уопште није појавила да помогне, а ни њен докторант Иво, он је додуше био нешто и отпутовао у Босну. И тако, ко ће, ако не ја, коњослава, повукла сам највише, јер, ко би други? Великог шефа ретко виђамо, он јури увек неке паре за пројекте и по седницама је, а наша колегиница и полу-шефица Бранка, а која, ако што знаш, све хоће да има под сопственом контролом, је такође по неким састанцима. Увек улази у лаб максимално стресирана, пали цигарету и тражи да јој скувамо кафу, па да слушамо шта се то закувава на тим састанцима, ко је шта рекао, како иде то самоуправљање, као и њена оговарања шефова других лабова, који би да се окористе од заједничких средстава. Тако да смо ту ја и наша помоћница за прање судова Мица највише урадиле, иако смо обе жене са малом децом и породицом. Шта ћеш. Ја те разумем што ти ту хоћеш да останеш и да радиш докторат, а ко не би? Ти немаш овде обавезе, мужа, децу. Види само како се овај мој докторат одужио. Само Бранки се твој останак тамо уопште не свиђа, знаш ти њу. Можеш да очекујеш и званично писмо од ње. Иако знамо врло добро да су неке колеге из других лабораторија остајале у иностранству на усавршавању и по пет година; е сад, можда је ту припомогло што су тате тих неких, ти знаш којих, наши познати професори. Ето, толико овог пута. Ако можеш још неки пакет микро-филтера да нам пошаљеш, било би одлично. Сви из лаба те поздрављамо,
Рада
***
Весна се усрдно надала де неће срести ни свог шефа лабораторије и вођу њихове групе пре него што стигне у лаб, јер не би знала шта да му каже. Хтела је да буде љубазна, да буде симпатична, да он помисли како је паметна и вредна, да му покаже да треба да је задржи на докторским студијама, али све то ју је кочило да му каже нешто нормално и опуштено, сем hello и да се несигурно осмехне. Али, мале су биле шансе да ће га срести, јер је он увек долазио касније на посао, око десет. А она се трудила да буде тамо свакако пре њега, и да он то примети. Чак и када би га срела, он би вероватно кренуо да је испитује како јој је ишао експеримент од јуче, гледајући је иронично, примећујући њену збуњеност и ловећи јој грешке. Па шта? Ипак је он одлучио да је прими овде и да јој шансу.
***
Колегинице Весна,
Професор Здравковић ме је обавестио о Вашем писму у коме тражите продужетак боравка у иностранству због израде доктората. Љута сам на Вас и унапред сам знала да се нећете вратити на време, како је требало по решењу Института. Само што је професор тада још веровао у Вас. Како сте га сада разочарали. Донекле Вас и разумем, то је велика прилика, али сте испали себични, не ценећи оно што смо Вам учинили око магистратуре и одласка на специјализацију. Сада сте нам потребни, не можемо извести сва истраживања која смо планирали са лекарком Иваном за њен докторат у нашој лабораторији, а то је приоритет. Ви бисте сада требали да много радите овде код нас, а не тамо по белом свету. Оно што сте написали професору, то је приватно писмо, треба да се службено обратите Институту, односно Савету Института и Научном већу. У том писму-молби треба да образложите свој захтев за продужење боравка у иностранству и циљ тог боравка, са молбом да Вам се то одобри. Ја ћу Вам отворено рећи да ја лично нисам за то, јер не мислим да сте својим понашањем то заслужили. Зато је највероватније да је следеће што ћемо тражити од Вас да дате одмах отказ и да нам ослободите то радно место, а затим и да раздужите опрему која се води на Ваше име. Видећете Ви тек шта је Запад, исцедиће Вас као лимун и одбацити, а своју земљу сте тек тако оставили. Поздрав,
Виши научни сарадник Др. Бранка Ристић
***
И ето, успела је да дође до лаба без нежељених сусрета, у ствари без икаквих сусрета, сем са пар других студената које није добро ни познавала, и са олакшањем је оставила своју јакну и ташну у гардероби и обукла бели лабораторијски мантил. Ушла је у лабораторију, у којој у то време није још било никога, било је тек осам ујутро. Одахнула је, отворила је свеску са протоколима и почела да прави раствор за следећи експеримент, који ће започети тог дана. Кроз велики прозор, који се простирао преко целог зида, гледала је како се раздањује.
Када се вратила кући, био је опет увелико мрак, можда девет сати увече, није гледала на сат. Ставила је парче замрзнуте пице у микроталасну и упалила телевизор. Подигла је ноге на излизану штрафтасту софу и скинула црвене папуче. Једну по једну, полако и врло пажљиво их је ставила себи на груди и загрлила их је, и њих и саму себе. Гледала је у екран, али није више видела шта се дешава, а није више ни било важно. Трепнула је пар пута брзо, померила наочаре и обрисала очи надлактицом, узела танки папир за авионску пошту, подметнула свој тврдо укоричени магистарски рад о фосфорилацији рибозома и започела писмо: овде је фантастично, иде ми супер, сигурно ћу остати.
Врло ли је, жива водо? Очију небочуварних срдачност Твоја. Живо ли је, нежности ти, из жудње прокапало? Беле зебе у грудима срце ми преврћу. Тихо ли је, крви моја, кад успнем се на коначиште?
ПРЕСТУП
Преступ невиности врење њено! Силан, хитан потез, на задату реч. Узет у службу о Њој је требало, узет да вршим унапред.
Ал' ја сам свету занос хтео да објасним, и њу чарну, извор је планински! Млеко из очију и љупкост њену на уснама.
Празник кад утиснем се у срце јој радосно, ко печат Теби, Благонаклона! – но дани жетвени давно су прошли.
Душу Богу сада казујем, ћутим а реч већ ближа је небу. У глини за вино, жито и уље нежност њену за молитву чувам.
ЗАЖМУРИ
Зажмури ми очи и разумећу чудеса закона твојега... И рањеном у срцу отвориће се очи. Проказаће се небеса твоја.
Зажмури ми очи, и разумећу... јер Он посла ме да завијем, посла ме да видим оно што се друкчије видети не може, него видањем, него љубављу, љубављу...
Зажмури ми... Осветли душе изнутра. Тројицом те љубим.
Жељно си љубави, гладно љубави, откривење моје...
УМИЈ МИ УСНЕ СОБОМ . . .
Умиј ми усне собом, Ти који се, мешајући карте нежности, тихо и атлантско преливаш из себе у мене. И кожу ороси црвеном, плавом и зеленом.
Умиј ми усне, не знајући за коштицу у грожђу што немирно котрља се на длану и упија жилице мог живота док гонетам се на њему.
Излиј ми црвену, образом својим да говорим, земаљским и сувише људским знаком, и плаву уткај ми у душу, да њоме казујем о љубави;
о сусрету очију, о састанку срца и твог мрака, а зелену обећај опстанку доброг данас и завештај трајању бољег сутра ●●●
Умиј ми усне, а потом их врати, лагано, моме врату. Јер негде у нама постоји сећање на пољубац, и на љубав на златној висоравни; Сећање на смрт. Сећање на живот. Сећање на 'да' и 'не'.
Из дубока вида, водо моја, дисање моје, помени ме у сну када сопствене откуцаје чујем као твоје, док се не пробудим.
Негде далеко, на Рту, танак и оштар звук Хорна отвориће кутију и пустити моју наду да ћемо некада водити љубав, дубоко, у океан, у 𝑯𝒖𝒓𝒓𝒊𝒂𝒏 и 𝑵𝒊𝒌𝒌𝒂𝒍, у Ништа и у Све ●●●
Da atomi nisu pravo dole stremili Da nije pokret njihov kroz prazan prostor Sunčanog dana padao sopstvenom Težinom, da nisu beton i čelik Ko kiša padali ni udar ne bi nastao O beton, klupu i telo s dušom Beton se s betonom ne bi sastao Duše se s telom ne bi rastale
*Polazište je Epikurova teorija o skretanju atoma od vertikale.
Posvećena žrtvama tragičnog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.
ISPOD STREHE
Šta je pesništvo drugo nego prateći Ukras postojanja, obično opsenarstvo Na pupku sveta sročeno, lagan leptirić Što krilcem ružičastim zamahne i Promaja se iznenadna stvori; mada su Sva vrata čvrsto zakovana i prozori Zatamnjeni, opet zaduva kao na trgovima Ispražnjenim od značenja, i ne suspreže Pomeranje stranice knjige, čiji sadržaj Iako najneviniji, i dalje ledi krv u žilama.
ULIČNI PERFORMANS
Dva beskućnika, možda Adama i Evu srećem često na gradskim ulicama Lepi su, dugih i vitkih udova Obučeni u jutanu tkaninu, u kostret Vedrih pametnih lica presecaju nam puteve; za njim se okrenem dok zaliva sparušeno bilje oko katedrale, vodom za piće iz cisterne na trgu; blista mu dečačko lice i plastične kese na nogama (mesto sandala); za njom se ne okrećem od stida, zbog dubokog šava na haljini, strepim da je ispod gola, isto kao i ja.
NA LEPOM PLAVOM DUNAVU
Nasitiše se mora prijatelji moji – gosti koji odoše i dođoše A i ja s njima Oči nam se plave podjednako
Sad već ušuškani u toplu ćebad Čekamo poplavu sećanja Ujedinjeni na pustom kopnu Na lepom plavom Dunavu
Ukotvljeni u zvuke kiše, Zagonetne odluke vlade, Još uvek čiste krevetske čaršave.
ŠUM
Svet se pretvorio u kakofoniju glasova
Svako nameće u šta sam veruje i ima svojih pet minuta
Eto čemu služe pesnici u oskudno vreme: za potvrdu da će poeziju svi pisati
Kao što zaljubljeni i zadivljeni koincidencijom vole istu marku odeće istu vrstu hrane
U pričaonici koja se nikad ne zatvara
ICH STERBE*
Ta knjiga nepročitana I ta pesma nenapisana Stoje kraj tvog uzglavlja Uredno obeležene Book markerom
Između redova Banalnih razgovora Greškom sklopljenih Poznanstava
Dok mala i velika kazaljka Postojano trče U krug I onda I onda kada ti se čini Da se sporo vuku
Хтела сам са тобом Свет да спознам Коначно одрастем Уверим се да срећа постоји И да је доступна људима Као што сам ја.
Уместо радости Пустио си ме да будем Нечија туђа Тужна невеста Да нове хоризонте упознајем са другима Налик на Јова Што је од Бога испросио Утешну награду за стоицизам.
Васкрсли Бог последњих пагана.
***
Кад сат мртве чује Поклопе се казаљке Неко мисли на мене.
Следећу у низу коју ће спустити у раку Опточити црвима као дијамантима Тим дражесним накитом пролазности Пропадљивог тела што труне Са архајским осмехом на модрим уснама.
Како је смрт смешна работа!
***
СУСРЕТАЊА
(Позови М ради трагичких погрешки)
Дан нашег сусрета све је ближи. Осећају га кости што памте замагљене историје загробних живота, Предухитривши ум који тумачи Будућност душе по законима логике.
Најављују те ситнице, уткане у мрак свакодневице, Лишене смисла обичним пролазницима, Који моју стрепњу виде једино као каприц И ништа више.
Само што се нисмо срели, Сударили погледима као роговима, Тим знамењем којим су нас звезде обележиле, Раниле попут оштрице самоубица, Две неприлагођене луталице, Случајно рођене у пролеће.
Минути клизе ка неумитном тренутку Реминисценције и трансценденције, Вечности којој се понекад омакне Оваплоћење у Времену као огледалу, На коме се пресијавају тужни осмеси пајаца, Уморних од трговине устајалом срећом и сновима.
Нема речи коју ћу изговорити, Стиха ког ћу се присетити, Записати на полеђини списка за куповину, Између млека за кафу и тост хлеба, А да ме ти не чујеш, као позив из даљине, Зебњу због које ћеш се тргнути, Баш мене сетити, Затурене негде у подруму тескобних успомена, Са огромном напоменом: НЕ ОТВАРАТИ!
Тада ћеш се запутити ка тачки на којој те очекујем, Противно разуму и сопственој вољи, Прогунђавши да мост, Тај јаз између Европе и Турске, Логике и езотерије, прелазиш последњи пут, Само због мене.
Сусрета што је заказан коначним опроштајем, "Збогом" које ће се и сада олако изговорити, Растакајући се ваздухом као атоми након ближег додира, Доказујући надмоћ завета над меланхолијом.
Сусретања су вечна.
***
ХРАДЧАНИ
Сада сам ја Налик на те високе зидине Неприступачна и хладна Испуњена отровом уместо крви Којим посипам ближње, Јер су непријатељи далеко, Недоступни, Ударцима и клетвама.
Посматрам са висине Све те смеле појединце Који би да ми се приближе Осећајући на лицима олујне ветрове Што излазе из мојих устију Наличећи на речи.
Одувек сам волела север! Радовала се вечној зими, Снеговима што гутају кораке, Трагове, Претапајући их у непотписане умрлице. Мистерија постојања којој се диве Немаштовити и сиромашни духом.
Наше је Царство небеско!
***
HORROR VACUI
Погледај празнини у очи, Исповеди јој се, Сваким уздахом свог крхког бића Обећавајући јој верност, Вечност, Самом себи ускраћену.
Положи завет ћутања, Непрекинуте тишине, Хармоније сфера којом лутају Све те немирне душе Спремне, попут птица, На последњу селидбу.
Утони у белину, Бешумни крик даљине, Дубине векова што одзвања у теби Једним милим ништавилом Од меса и костију.
Mom ocu nije trebao melatonin za spavanje i šta uopšte meni fali prestara sam za bajke ali taman u godinama kada se kupuju ideali molim Vas kilogram vjere da skepsu spere bagatela je sjajna stvar
Mojim precima nije trebao odmor prva puška je pukla na Viru i šta uopšte ja više tražim i kako da me svi ostave na miru kad im trebaju informacije dobre vibracije opijumi za nacije i mudrosti za nove generacije od mene se očekuje da učestvujem
Ženama u mojoj porodici ništa nije mogla migrena one su kuvale u vatru duvale bose obuvale i često čuvale sve ono od čega bježim i šta uopšte ja hoću kao pomahnitali pas od dobra na zvijezde režim
Ne spavam na prvom spratu na drugom spratu na vrhu ili na dnu Mom ocu nije trebao melatonin za spavanje on je umro u snu
Teorema o postanku
Drvo trešnje razgranalo se nauštrb mojih jagodica golica me svilena tananost latica koje mi ničim ne pripadaju a ti si vatra ti si nebo grana jorgovana i vjetar koji rasipa polen od koga raste poezija ti si kamen iz koga niču divlji cvjetovi pukotina kroz koju ulazi svjetlost ti si teorema o postanku iz koje niču čarobni svjetovi
Rekla sam ti razgranaj se umjesto trešnje golicaj mi jagodice gledaj me netremice ukradi kamen i divlji cvijet i raspi polen iz koga nići će svijet.
Barakuda
Ne podnosim kišna popodneva, umirujuće zvuke i sve one što se bez po’ muke stvore svuda, uvijek poželjni, nikada pozvani, kao pupoljci šareni, kao plodovi rani - a ja sam barakuda, ja sam pomalo luda i još često vjerujem u čuda.
Htjela sam kao Jelena da budem žena koje nema, žena nevidljiva, ili sam htjela da budem neuhvatljiva, zasigurno nikako predvidljiva, možda sam mogla da zaustim Odu radosti i da se sjećanju prepustim, mladosti, neutaživoj mladosti sve da oprostim, kao da mi nikada nije pripadala, kao da je pjesma koja mi se nekada dopadala, pa sada bljesne tek tako, poznata ali nikad do kraja moja, predivnih boja i dezena, ali nikada pravog kroja.
Htjela sam da budem stroga, baš prava babaroga, da ne vjerujem u jednoroga, ni u jedinog svevišnjeg Boga, možda sam mogla da čitam više puta o Ani i Vronskom, ali ja sam tražila drugačija štiva u slaganju kaledioskopskom, uvijek optuživana, nikada kriva, ja sam čitala o svetioniku Virdžinije Vulf, i pisala sopstvenu hroniku, kad već nijesam imala sopstvenu sobu, i mislila kako su samo izanđale sve floskule: i grob grobu i rob robu - a sad kad pomislim, ne razlikuju se puno Ana i Virdžinija, pokoja strana i suvišna linija, a mogle su sasvim i prijateljice biti i jedna drugoj pisati: “Izgleda da ovaj put neću ozdraviti.”
Ne podnosim lažne osmijehe na fotografijama, lažne trepavice, usne i uopšte ništa lažno, i mogu samo da pjevam o onome što mi je važno, i ovaj svijet to izgleda ne prašta kao da nema većeg grijeha, ovom svijetu nedostaje čuda, suza, snova i smijeha - a ja sam barakuda, ja sam pomalo luda i još često vjerujem u čuda.
Umorna pjesma
Ne vjeruj im Marija, ljeta su i dalje lijepa a zimi se zemlja odmara, nije se svijet promijenio, i neka te ludilo ne zavara, ljudi su oduvijek bili zli, samo ti si nalazila svoje pleme na najnevjerovatnijim mjestima, rješavala si lako pitanja i dileme, nalazila ljepotu u ispovijestima onih koji su od tebe očekivali spas i nijesi umjela drugačije, nijesi nikoga za podršku uskratila, ali umorila si se od svega, Marija, na dno svoga bića se sunovratila, jer su ti tražili i ruke i snove i lice i riječi i zjenice, i tu si povukla crtu jer zjenice su one odaje u kojima kriješ život, a život se ne prodaje i ne skida s njega omot da se drugima preda da ga sloj po sloj odmotavaju, umorila si se, Marija, i riječi ti spavaju.
Ne vjeruj im Marija, svega smo se nagledali, skidali smo opne sa života, proučavali ih i nijesmo se predali, po vinogradima otkidali listove da od njih pravimo šešire, i zauzdavali kistove kojim smo slikali nemire, pa onda gazili grožđe da od njega pravimo vino kojim smo natapali laži (gaženje duše nikad ne završi milinom) i pili smo ga, Marija, kao da smo ga životu dužni, veseli bez predumišljaja kao što smo sada tužni, jer život se skupio kao šećer na krajevima usta, i sad život više nije vinograd, nego ulica sablasna, pusta, niz koju se spuštaju lažni proroci, sujeta, gubici, i tu si povukla crtu jer tebi trebaju svici koji će da te vode kroz noć dok svi drugi spavaju, umorila si se, Marija, ali ne daš da te običnim kažnjavaju.
Igrokaz
Uvijek na oprezu nikad opuštena vjekovi tačaka pri zarezu uvijek u iščekivanju da budem napuštena decenije pretvaranja da je sve u redu onda kad bezobzirni zgaze decenije stvaranja u neredu ipak nijesu uspjele dušu da unakaze
Rekli su: djevojčicama ne priliči da galame one su smjerne, tihe i tanke kome još treba drama pravdaj sebi pojavljivanja i izostanke pusti drugima revolucije jačim i većim od tebe ne brini za tuđe grubosti to te samo preosjetljivost grebe
Rekli su: kako je samo zrela kao što govore za sve koji su porasli na silu nikada previše zaigrana i vesela kao da nosi teret na krilu i zato se sada nikad ne opuštam ne znam kad će bezobzirni da gaze i zato ne odrastam tražim se kroz igrokaze.
Писма и записи на коре берзе су споменици писања старе Русије од 11. до 15. века, и представљају примарни извор о историји друштва и свакодневном животу средњовековних људи, као и о историји источнословенских језика. Овај извор је јединствен за проучавање свакодневног живота старе Русије, тематике тако популарне у медијевистици XX века. То су својеврсне цедуљице направљене од комадића коре и исписанe са унутрашње глатке стране посебним писаљкама налик на шило. Претача су данашњих смс порука. Писма на кори брезе (такозване бересте) сведоче о великом ширењу писмености у старој Русији, о томе да су грађани учили азбуку од детињства и сами писали своја писма, да су и жене биле писмене; истовремено, у низу ситуација (посебно у преписци високопостављених званичника) била је значајна и фигура писара који је писао по диктату и који је затим служио у улози посланика. Породична преписка Новгородаца сведочи о високом положају жене која може да шаље мужу наређења, која може самостално да уђе у новчане трансакције и слично. Новгородска писма од брезе показују да је жена могла да склапа уговоре, да се бори на судовима за финансијска питања, да се бави неким профитабилним послом, као што је занат или лихварска активност. У писмима од брезе постоје подаци о свакодневници старих Новгородаца, њиховој одећи, њиховим занатима, као и о сфери људских односа, родној и пријатељској бризи, гостопримству, конфликтима.
Већ у јулу 2007.године, укупан број писама на кори брезе откривених током ископавања на територији староруских градова (Стара Рус, Смоленск, Псков, Твер, Москва, Звенигород Галицки, Стара Рјазан, Витебск, Мстислављ) достигао је 1.000. До 11. октобра 2017. године било је више од 1100 само новгородских писама.
1.
Послали смо 16 качица меда, а уља три лонца. А у среду смо послали две свиње и кобасица.
Прво помињање кобасица у словенском извору.
Прва половина 12. века
2.
Од Жизномира, Микули. Купио си робињу у Пскову, а сада ме је кнегиња шчепала за то (окривила за крађу). Али моја дружина је гарантовала за мене. А ти сад пошаљи писмо том човеку: је ли код њега робиња? А ја хоћу да, купивши коња (или: коње) и посадивши [на коња] кнежевог човека, [да одем] на суочавање. А ти, ако [још] ниси узео тај новац, не узимај ништа. Микула је купио робињу за Жизномира, за коју се испоставило да је украдена (или побегла). У таквим случајевима закон је налагао да се лопов пронађе у ланцу купаца, што Жизномир наређује Микули. Детаљи овог инцидента нису потпуно јасни, посебно није јасно да ли је Жизномир хтео да узме још једну робињу од продавца па да је преда кнегињи, или да замени украдену. Аутор писма Жизномир није Новгородац, већ вероватно посетилац из Галицке земље. Његов језик на то указује. Поменути Микула је, према једној верзији, новгородски намесник с почетка 12. века.
3.
„…оптужује овог (човека) за штету од 40 резана. И дворац је читав, и врата су нетакнута, а господар никакву штету не пријављује. Па казните тога ко је тужио (клеветника) новчаном казном. И од тог смерда епископ треба да прими (износ је назначен). (могу ли? / ако хоће?) смерди нека избију клеветника.“
Жалба високом представнику новгородске администрације о лажној оптужби за провалу са штетом од 40 рез. 1 гривна \ 20 ногата \ 25 куна \ 50 резана \ 150 векша. Аутор истиче да нема штете, и захтева да се клеветник казни. Према „Повељи Јарослава о црквеним судовима“ у случајевима крађе, изрицане су и казне у корист епископа.
„Смерд“ је новгородски грађанин независан од бојарског клана, који плаћа порез директно граду. Облик „келе“ – „цео“ је карактеристика новгородског језика.
4.
Жизнобуда, новгородског смерда, су убили Сичевићи, а у њиховим рукама је и иметак.
Административни извештај о злочину који су починили Сичевићи (тј. браћа или деца извесног Сича). Жизнобуда, као независног грађанина, директно је чувала новгородска администрација, која је, вероватно, овим писмом обавештена о инциденту како би предузела акцију. Поред тога, ако Жизнобуд није имао наследнике, његово наследство је припадало Новгороду – тако су Сичевићи починили двоструки злочин, убивши човека и утајивши имовину од државне благајне. Писмо је откривено у виду два фрагмента 1977. и 1982.
5.
Звала сам те три пута. Зашто си љут на мене па ни ове недеље ниси дошао? А ја сам се према теби односила као према брату. Јесам ли те увредила тиме што сам те звала? Видим да ти није драго. Да си заинтересован ти би побегао испред људских очију и дошао… Одговори ми. Ако тако желиш ја ћу те оставити. Можда сам те увредила због своје глупости, али ако ми се будеш ругао онда нека ти суди Бог и моја маленкост.
Датовано на 1080-1100
Ово је љубавно писмо, изузетно по својој софистицираности. Ово је једно од најстаријих нама познатих таквих писама (датирано 1080-1100). Писмо је упућено неверном љубавнику који већ недељу дана избегава забављање, а жена покушава да схвати да ли то значи да он жели да прекине везу. Ауторка је образована и начитана жена, на шта указују, посебно, устаљени изрази „био као брат“ (тј. поштовала га је), „Нека ми суди Бог и моја ништавност“ (књишки идиом који датира из грчког језика). Жена ј вероватно племкиња и са неоспорно јаким и независним карактером. Писмо је пронађено у виду две траке везане у чвор, средњи фрагмент није пронађен. Можда је младић био веома нервозан, или љут на своју девојку и згужвао њено писмо. На почетку недостаје мали фрагмент – вероватно је прималац из навике откинуо место где се обично ставља име адресата како одбачено писмо не би упућивало на њега, иако је писмо у почетку било анонимно. Очигледно, ово је само једно писмо из опсежне преписке љубавника („отпиши ми…“).
6.
Од Ане, наклон Климјати. Господин-брате, заузми се за мене пред Косњатином у мојој ствари. Реци му сада, пред сведоцима о његовој неправди: „Након што си оптужио моју сестру и њену ћерку за јемство, назвао моју сестру курвом, а ћерку блудницом и распусницом, сада Фјодор, који је дошао и чуо за ову оптужбу, избацио је моју сестру и хтео да је убије“. А сада, господин-брате, пошто си се посаветовао са Војиславом, реците Косњатину: „Пошто сте подигли ову оптужбу, докажите.“ А ако он каже: „Она је гарантовала за зета”, онда ти, господин-брате, њему реци овако:“ Ако се нађу сведоци против моје сестре, ако се нађу сведоци пред којима је она гарантовала за зета, онда је кривица на њој.“ A када ти, брате, провериш због којих речи ме је Косњатин оптужио, и ако се нађу сведоци који то потврђују, онда нека ти нисам више сестра, ни мужу жена! И убиј ме, без обзира на Фјодора! А моја је кћерка давала људима новац и тражила залог. А Косњатин ме је позвао у погост, а ја сам дошла јер је отишао са речима: „Шаљем четири племића да узму од сваког од оптужених по гривну сребра“ (тј. прописану казну).
Суштина ствари је у томе што је Косњатин, који је новац поверио Фјодору за лихварске операције, сумњичио своју породицу – зета, гаранта за зета Ану и Анину ћерку – да неконтролисано располажу новцем, дајући га на камату без хипотека и сведока, односно присвајају део добити који припада Косњатину. Вређао је Ану и њену ћерку, непристојно их псовао, позивао Ану на суд не слушајући њена објашњења, претио да ће послати судске извршитеље да наплате казну. Фјодор, који је тада био одсутан, вратио се и сазнао за оптужбе на рачун своје жене, претукао је и избацио из куће. Ана се обраћа свом брату Климјату са захтевом да се умеша у сукоб и оправда је пред Косњатином; спремна је да животом гарантује своју невиност. У писању је жена направила много грешака по чему се види да је писала у најмању руку узрујана. Пошто је Ана позвана на суд „ у погост“, она, по свој прилици, припада класи смерда, као што следи из традиционалне формуле: „…ко је трговац, отићи ће у своју стотину, а смерд ће отићи у погост.” Чињеница је да је такав позив раван позиву на суд. Реч блудница (настала од речи блуд) је у то време имала велику тежину. Назвати јавно удату жену блудницом повлачило је казну по Руском Праву за увреду части и достојанства. Увреда Ане и њене ћерке описана у писму, квалификована је као тешко кривично дело за које је преступник кажњаван новчаном казном. О томе пише у Руској Правди: Ако неко назове туђу жену блудницом, онда ако је жена великог бојара за срамоту да јој се да 5 гривни злата, а митрополиту 5 гривни злата, а кнез нека се казни; ако је увређена жена мањег бојара, за њену срамоту три гривне злата, а митрополиту три гривне злата, а ако је градска жена за срамоту три гривне сребра или рубаљ, исто и митрополиту, а сељанки 60 резана а митрополиту три гривне. Ана је имала пуно право да поднесе противтужбу за увреду против Косњатина, а њен брат Климјата је вероватно користио ово право, што објашњава пренос Аниног писма члану мешовитог суда, односно, према наведеној претпоставци, Олисеју Гречину, на чијем имању је ово писмо пронађено. Припадност имања А Олисеју Гречину потврђена је директним сведочењем писама од брезове коре 1977. године, када су на њему пронађена још три писма од брезе упућена њему.
Погост је део округа са црквом, гробљем, тргом, који је имао улогу административног центра.
7.
Од Нежке, Завиду.
Зашто ми не шаљеш оно што сам ти дала да ми прекујеш? Теби сам дала, а не Нежату. Ако сам ти нешто дужна, онда пошаљи судског извршитеља. Дао си ми платно: ако, дакле, не даш (оно што сам ти дала да ми прекујеш), онда ми реци. И онда ја више нисам твоја сестра, ако са мном тако поступаш, и не чиниш ништа за мене! Дакле, прекуј (метал који сам ти дала) у три колта; његова четири златника, у та два прстена.
Опис породичног сукоба. Нежка је свом брату Завиду, власнику имања са јувелирском радионицом, дала да искује два златна прстена укупне тежине 4 златника у колте (1 златник – 4,25 грама, укупно 17 грама злата). Завид је на сасвим небратски начин почео да одуговлачи, за кашњење окривљује брата Нежату (а судећи по форми израза, и неке друге рођаке) и наговештава да му је сама сестра искамчила неко платно. Нежка га саркастично позива да је тужи – каже „пошто нисам више твоја сестра …“ и захтева или да објасни или испуни налог.
Колти – привесци, карактеристичан елемент словенске женске ношње.
8.
Од Гостјате, Василију
Што ми је отац дао у мираз, то ми је узео. А сад кад се оженио другом женом, не враћа ми ништа. Истерао ме и све ме ударао по рукама, а другу узео за жену. Дођи што пре, имај милости.
По закону, приликом развода жена је имала право на повратак мираза у потпуности.
9.
Како се разгоре срце моје, и тело моје, и душа моја за тебе,
за тело твоје и очи твоје,
тако се разгоре срце твоје, и душа твоја за мене,
и тело за моје тело, и очи за очи моје.
Новгород, друга половина 14. века
10.
Ако је лађа Кијевљана (већ) послата, онда обавести кнеза о томе, да не буде лоше ни теби ни Павлу.
Павле је највероватније новгородски аристократа, градоначелник Ладоге 1116. године, који је ту подигао камену тврђаву. Судећи по томе што се писмо односи на аутора у трећем лицу, Павле је могао да га диктира писару. Братоњежко је вероватно рођак Павлов. „Кнез“ је вероватно син Владимира Мономаха Мстислав Велики (за време владавине у Новгороду 1088-1093. и 1095-1117.)
11.
Дођи у суботу у раж, или пошаљи вест тј. јави
Ова белешка је највероватније позив на романтични састанак „у ражи“ (са јасном сврхом…).
12.
… [Дао си (?)] Несдичу четири и по резана, а [мени] две куне. Зашто онда кажеш да имам осам куна и гривну? Дођи у град – можемо да се суочимо на тесту водом. Руско Право, у члану 22 предвиђало је искушавање (суђење) за велика новчана потраживања. Према највећим потраживањима, од пола гривне (225 грама) злата, оптужени је морао да узме усијано гвожђе голом руком. Тест водом је спадао у тестове за потраживања средње величине, почевши од две гривне сребра. У овом случају, оптужени је везан бачен у воду и оправдао се ако је кренуо на дно (наравно, извучен је пре него што се удави), или је од оптуженог затражено да голом руком извуче прстен из кључале воде. За потраживања мања од две гривне била је потребна само свечана заклетва (да тужитељ лаже). Вероватно увређени дужник који је написао ово писмо или не познаје право, или на овај начин прети, претерујући у својој одлучности. За потраживање гривне и осам куна било му је довољно само да се закуне.
Upali se pička – Zlotvorka u cure, A kod mladog momka Razjari se kure.
Pati mladi momak, Pati mlada deva: Njega stojko muči, Njoj nutrìna seva.
Predrasuda breme Svak sa mlekom prima. Što se ne pojebu? Laknulo bi njima.
Nemaju slobodu Da se odazovu Svojoj jakoj želji, Prirodnome zovu
I da zbace jaram Društvenih manira, Da ih mnjenje drugih Ljudi ne sekira.
Udaće se moma, Momak muž će biti. Pa o čemu reč je? Šta se ovde štiti?
Da l’ će ikad doći Takvo umno doba – Da se bez sramote Jebu pola oba?
Doba kad će listom, Svi na svetu ljudi Da se hrabro, smelo Jebu kao ludi.
Da se jebu divlje, Svud, i s kime bilo Sve dok bude takvo Jebanje im milo.
Hvalim ono što su Postigli mormoni. Ne vide u pički Više dragulj oni.
Jebu se, a niko Ljubomoran nije, Svak se kurva javno Neće da se krije.
Mnim da takvo stanje I kod nas se bliži. Zato, curo, snašo, Smelo suknju diži!
Samo napred, momci, Vadite mašinu! Tad i ja ću pesmu Zapevati inu.
Ìzvući ću njome Zvonak glas iz sebe. A do tada idem Da se sit najebem!
AVDEJ I MARIJANA
Voleo je Marijanu Avdej, koga dobro znam. Često sam u njenom stanu Venuo za njom i sâm.
Momcima se mnogim svide Te kokete poljske čar; Ja pak prestah k njoj da idem; Zrim: izvúći neću ćar
Uporno u njenom domu On udvarao se njoj. Nedostupnu potom momu Proglasi za posed svoj.
Oženi se, naime, njome Mada otkrit nađe put – Nije dao važnost tome, Nije bio tada ljut.
Naprotiv, sa njome krene On da vodi besede. Kako on ih meni prene, Ja zapisah redom sve.
ON
Ti si ljubav, raj, blaženstvo! Ti si svih vrlina cvast! Tvoga lika savršenstvo Snažno budi moju strast.
Za Avdéja Bȁlemana Niko nije kao ti, Lapa moja Marijana – Strast će me sagoreti!
U životu nije bolje Meni kita stajala. Nikog nisam, čak ni drolje, Tako dobro jebô ja!
Kao tebe, moju sreću, Miljenicu srca mog. Zato sem u tebe neću Turati ga ni u kog.
Neraskidiv nas je dvoje Vezao iz strasti brak. Jebaću te, luče moje, Dok me ne progùta mrak.
Kurac neka sipa seme Ȕsmine međ tvoje dve. Kratko je života vreme: Sad si živ, a sutra ne.
Pa požuri, Marijana, Ljubavi da žanješ slast, Iskoristi Bȁlemana Dok u njemu bukti strast.
Godine nam brzo minu, Omeknuće sasvim ud, I izgubiće svežinu Radost koju pruža žud.
Stog ne gubi zalud dane – Lezi, želja kitu ždi. Nek jebačina organe Svojim plamom očađi.
ONA
Slušam mudre reči tvoje, Niko se ne jebe sam; Za jebanjac treba dvoje; Junački ću da ti dam.
Pripij se uz mene, mili! Guraj pod Venerin breg. Ja se tvojoj divim sili, Volim više te od sveg.
Hajde, malo sad uspori – Svršiću za koji čas; Cela utroba mi gori; Kakva sreća, kakva kras.
I zadàhta Marijana, Razli se po telu jar; Drhti cura kao grana, A u oku bleska žar.
Na vrhuncu okršaja Avdej ječi i, u nju, Vrlo obilno iz jaja Sipa tečnost sȅmenu.
Prijatna je vrlo ona – Devojkama tečnost ta; Slađa im je od bombona, Slađa i od šećera.
Eto gde su draž, lepota, Gde je strasti kolovrat, Gde punoća je života, Gde za sekund prođe sat.
Bivstvo naše lepim čine Jedino divote te, Kô što cveće, sa šarìne, Čini lepim proleće.
Tako su se nekad davno Odreda junaci svi, Spoznav šta je zbilja glavno, Jebali do besvesti.
GDE SU DAVNE GODINICE
Gde su davne godinice? Mladost moja sad je gde? Gde su nȅkadašnje pice – Ne znaš koja slađa je!
Stanjiše se ženska tela, Zgubila je pička šmek. Nema više ni bordela, Jebački gde počeh vek.
Ubrali smo mnoge cvetke Nekoć ja i kurac moj. Device su sada retke, Opada im gadno broj.
Evo, ide devojčúrak, Leto joj je deseto, A u nje je već pičúrak – Maltene aršina po!
To je doba bilo krasno, Bio mi je tako krut: Mogao sam ženu lasno Zaredom i peti put!
Jebao sam spreda, straga; Pušenju sam bio rad. Zbog njeg jednom i nastrádah – Prebio me neki gad!
Sve je sada to pozadi; Više mi se ne diže. Neka raduju se mladi Što ne jebem, kao pre.
Nema više kur čvrstoću Otkako ga ne drkam. Ubiti se zato hoću; Život je bez pičke – čam!
DITIRAMB
Dok ležim sam na svome legu, Pobunjuje se moja pȕt. I, evo, tera sa mnom šegu – Već dva je sata nadignut!
I ležim tako u samoći, Kô ošuren se vrpoljim; Plavòoku, kroz tamu noći, Crnòoku u mašti zrim.
I pogled mi se spušta niže, Sa lica pao je na grud, Ka divnom cilju sve je bliže, O što me muči kleta žud?
Da vidim, trudim se u mraku, Kroz dim uobraženja svog, Sa kim bih bio u meráku, U tom trenutku volim kog.
I oči sklapam, al’ badava! Ne mogu mir da vratim svoj: Ne želi duša da mi spava, Ka curi hrli željenoj.
I čini mi se: lepa deva U pozi izazovnoj spi I, reklo bi se, nešto sneva, Na licu – osmeh tanani.
Sa ramena joj belog spade Spavaćica od batista, I sinu delić kože mlade, A pička uspaljena zja.
U vencu dlaka, slatko piče Od pohote i žudnje ždi, I kao usnama da miče, I „priđi“ kurcu govori.
O, snoviđenje sve je življe, Iz mašte gonim sliku tu Da ne bih se od strasti divlje Pretvorio u zverinu.
Od jednog svoga prijatelja Za ovo čudno stanje čuh, U njega zavidna je želja I nadasve maštovit duh.
RASPUSNICA
Kuća trošna, stara, Jadna li je, joj! Starica bez para Stanuje u njoj.
Ona nije sama, S njome je i kći, Koja nema srama – Te sa svakim spi.
Nije htela časno Raditi za hleb. Da se kurva, jasno, Dopade joj ždreb.
Svet je ovde bedan, Takav nam je grad. Svak za grošić jedan Jebati je rad.
Staroj često zlo je, Živi kako zna. Odeća od čoje – Iskrpljena sva.
Šta od muke radi? Eno, drži post. Pa od stalne gladi – Koža je i kost.
Granje pak pre zime Skuplja pa ga ždi, Da se greju njime Starica i kći.
Ova kuća mala, Njihov skromni dom, Tek što nije pala, Skor je čeka slom.
Daske pune rupa, Beda lazi tud, A sa njome skupa Ulazi i blud.
PIČKA
O pičko, kako tvoje ime, A dobro upoznat sam s njime, Uzbuđuje i gali duh! I ono mi je danju, noću, Kad jebati žestoko hoću, Prijatnije od sveg što čuh.
I čini mi se usred tame, Kad teška prožima me žud, Da vidim obnaženo rame, Sramežljiv pogled mile dame I njenu ȕstreptalu grud.
O pičko, tebi ravne nema, Uživanje si ti i slad, Za pesnike si večna tema, Da klanjam ti se, ja sam rad. Posmatrati te je užitak, Nadilaziš u građi sve. Doduše, kurac jeste vitak I stasit, naizgled, al’ ne!
U pičke je nad njim prvenstvo, I tu se nema reći što. U pički sve je savršenstvo, Nad pesmama je pesma to!
A trougao crnih dlaka Što rastu pri stomaka dnu Moj znanac, zemljica mu laka, Ko bradu vòle popovu.
U vlast bi pao uzbuđenja Čim začuo bi njihov šum, I zalud jadna žrtva stȅnja Kad žud bi smutila mu um.
A ja, razdevičivši svaku U stidljiv koja spada soj, Primetio bih i u mraku Gde obrazi crvėne njoj.
Lagáno, kretom nežne šake, Spavaćice joj dižem skut I milujem od pičke dlake I pritom gladim belu put.
Talasajući blago ćebe, S užitkom njušim pičkin pah. A spremajući se da jebe, U taj se kurac diže mah.
Osamnaest kad cura ima – O kakve grudi su u nje! Ni voće nije ravno njima. Odbaci pero, pesniče!
Kad takve prilike se dese, Da držiš ih u rukama, Ma celo telo ti se strese I duša ti zadrhti sva.
No, treba pičkom da se bavim I stoga vraćam se na nju, Jer želim više da je slavim Od kurca i od mudiju.
Za pičkom svi muškarci lude, Iz nje se rađa žiće sve. Zar može lepše šta da bude Od pičkine golotinje?
O kad bi samo sudba kleta Produžila pitonu traj – Da podiže se dok je sveta. No nema razloga za vaj.
Kad želja nestane bez traga I jebački ti splasne duh, Ti upomoć ne zovi vraga – Za takve stvari on je gluh.
To zlo je kada kur ne stoji, Al' sredstvo odlično postòji Da spaseš se od bede ti: Vaginu prstima raširi, Te pažljivo u nju zaviri, I ponovo ćeš jebati.
Kad oko primakneš vagini, Razbuktava se nagon snen, I može čak da ti se čini U kurvu da si zaljubljen.
Razumem strast i nagon shvatam, Al' nisam baš na kraju fin, Jer trudim se da maglu hvatam Čim ljubavni se svrši čin.
Kad krišom gledam sobaricu, Po danu, a u leta pô, Da vidim, dešava se, picu. O žene, vrag vas odneo!
Od divne slike stidnih dlaka Proključa krv u jedan mah. Još više kad ti usred mraka U lice pahne pičkin dah.
Al’ sve je tako to, dabome, Dok pojebali nismo još. Za pičku svak se slaže s mnome: Kad kurac namirimo njome, Ne dájemo za njû ni groš.
Al’ zašto mlade cure vole Na leđima da noću spe? Jer sanjaju muškarce gole U krevet gde im dolaze.
Ne jebući se, crpu tako Uživanja u telu sva, A koje poezija lako Ne uspeva da òpeva.
O pičko, za me se otvori! O, ponovo me žudnja mori – Opisati se ne da to. Na pičku strasti um mi skreću, Al' dok sam živ i svestan neću Proglasiti ih ja za zlo.
O njima moj je svaki stih. Kad svetu najzad dođe konac, Ne sumnjam, poslednja od svih Napustiće ga uprav ona.
Kapetan tako zadnji ode Sa lađe koja gre put dna, I posle kobne nepogode Okružuje ga beskraj vode, Pred njim je samo pučina.
ŽLEB
Subota je. Veče pade. Izba. Svetiljke ne gore. Nemajući šta da rade, Žene među sobom zbore.
Razgovor se važan vodi – Pita majku svoju ćera: „Što mi, majko, tako godi Kada muž mi kitu stera?“
„Ti si mnogo glupa cura Ako ne znaš takve stvari. Kad povuče se kožúra, To jest kožica na kari,
Žleb izviri na glaviću. Žlebom tim muškarci čine Da se našem ženskom biću Telo topi od miline.“
„A kad dva bi žleba bila…“ – Reče ćerka. „Joj meraka…“ – Majka je otpòvedila. I za sebe dahnu svaka.
Utom, začuv uzdisaje, Otac se iz dremke prene Te im gadan prekor daje: Sram vas bilo, bludne žene,
Jezik vam bez veze melje! I još ovo kaže stari: Neće Bog zbog vaše želje Drugim žlebom kur da kvari!
NESREĆNA PRIČA
Kunem život na stotinu načina Jer mi usud je dopao hud. Da li njegova to je sprdačina Što neprilike prate me svud?
Baš u nevolje zapadam gòleme; Pamtim, bio sam prilično mlad Kad crnooka jedna zavòle me – Važno držanje, telesni sklad.
Dugo ja sam se njojzi udvarao, Srce htede da iskoči van, Pod balkonom sam njenim izgarao, Prvo noću, pa dodah i dan.
Evo, najzad, izmolih joj sastanak. Al’ čim sedoh na krevet do nje, Netom usledi sramotan rastanak – Prdnuh zvučno, i propade sve.
Takvim izložen sudbe šamarima Prema krčmi sam razvio strast, I kad spanđah se s čilim drugarima, Sudba izgubi nada mnom vlast.
A da popravim sopstveno življenje, Stah ispijati čaše do dna, I na veliko svoje sam divljenje Sranja prestao praviti ja.
U SELU
Mučne su zime u selu, Kuća je tamnica zimi, Ženama nemir u telu, Pička bi kitu da primi.
Noć im se vuče polako, Danju bez posla se maju. Jeste muškarcima lako – Samo da jebu se znaju.
Ne bave time se žene, Samo na prozoru stoje, Duh od čamotinje vene, Posla kad nemaju – zlo je.
Dani su sivi i suri, Nema događanja sjajnih. Dama kroz prozore zuri Stočić dok postavlja čajni.
Vidi gde ćurke se kreću I drva seljanin cepa, Babe ovsènicu meću, Psi jedu dignuta repa.
Psar ih je pozvao rogom, Pa ih mesancetom hrani. Tako u beznađu mnogom Jednaki prolaze dani.
Naprasno seljak se zguri, Pade i sta da se rita. Dama Vasilisu žuri: Šta mu se zbilo – da pita
Zašto je pao Emèljan? Zašto se nesrećnik svija? Pa se i pride kobèlja Kô da je lud ili pijan.
Vrativ se, cura se smeje, Prilazi čestitoj dami, Kaže da saznala sve je, Ali, da priča, se srami.
„Slobodno sve mi iskaži Mani sramežljivost mnogu.“ – „To što mi gospođa traži Teško da ispunim mogu.
Videli sve ste i sami Tu je zaključiti lako – Odgovor prosto vas mami – Šta se tu zbilo i kako.“
„Onda mi bar nagovesti.“ Cura tad zboriti stade: „Poče Emèljan se tresti Kada je cepao klade.
Zato što, bože me prosti, Jedan ivérak sa kraja Kao u naletu zlosti Zviznu ga snažno u jaja.“
Neke od pesama su objavljene u Ruskom almanhu 23/2018.
Moji umetnički radovi su digitalno slikarstvo, u osnovi urađeni od fotografije. Alat koji koristim pri tom je Photoshop. Imao sam izložbe u Kini, Siciliji, Sloveniji, Kući Đure Jakšića … Na Siciliji, u gradiću Meri, je postavljena jedna moja slika, u samom gradu na otvorenom i ostaće tu večito, kao i slike drugih umetnika sa raznih strana sveta koje je organizator pozvao da učestvuju. Više stranih i domaćih časopisa je objavljivalo moje slike ili su pisali o njima. Nekim slučajem sam se našao i u knjizi „Masters of Contemporary Fine Art”- portugalsko izdanje kao i u zvaničnom časopisu Department of Business Studies Uppsala University in Sweden. Moj umetnicki rad „Walk of life“ na naslovnoj strani casopisa Kultura, u izdanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije. Dosta književnika ili muzičkih bendova ima moj umetnički rad na naslovnoj strani svog dela. U Saatchi Art katalogu štampanom u vidu knjige, moji su radovi bili predstavljeni nekoliko puta. Takođe, moje radove je objavljivao i Artmajeur, jedna od najvećih umetničkih online galerija. Na slikama su najčešće ženski portreti koji metaforično prenose neku emociju, strast, bunt. Uglavnom, trudim se da imaju neku poruku za koju dozvoljavam svakom posmatraču da je tumači onako kako je vidi. Samouk sam, ali stvaranje umetničkog rada je nešto što nadahnjuje i u realnom životu. Prelivanje iracionalnog u realan svet, i obrnuto. Čovek i priroda su u neraskidivoj vezi. U svojim radovima pokušavam da istaknem lepši deo, prijateljstvo čoveka i prirode, njihovu simbiozu, njihovo jedno.
ЏЕСИ И ЈА, нови роман Владимира Коларића, (Пресинг издаваштво, 2024)
Четврти по реду роман Владимира Коларића Џеси и ја је прича о мушком моделу и музичару Џесију, који често путује, упознајући најразличитије уметнике, а који ће сви одреда у Џесију препознати не само музу, већ и избавитеља из сопствених креативних и егзистенцијалних глибова.
Старим Коларићевим читаоцима биће познат језик и суманута мрежа бројних токова радњи и ликова. Новим читаоцима овај роман ће бити одличан увод у Коларићево прозно дело, пошто је наратив конструисан на сталоженији и не толико замршен начин као у ранијим романима.
Ово не значи да се Коларић предао или „продао“ или да се бацио у тешку комерцијалу. Џеси и ја је и даље на трагу његових предходних књижевних авантура: то је забавна, језички уједначена, вишеслојна књига која одмах упија читаоца у свој измаштан универзум.
Сума најразличитијих могућих ликова, скупљених на свим меридијанима, и физичким и метафизичким, и „стварних“ као и оних из уметности, то јест с филмске траке, додатно оживљава тај свет, а не оптерећује га. Не дешава се да се имена гомилају, а има их довољно да се радња грана, не губећи главну нит.
Од свих ликова у роману – од Владимира Коларића (лик у књизи овог пута, не сам писац), преко Џесија и Камдена, до Фалучија, Грејс, Мили Пирс и Алертона Гринвуда-Алберта Голдблума – пред читаоцем је увек исти проблем, предочен на различит начин. Сви ови ликови трагају за смислом који су изгубили током година и у каријерама за које нису више сигурни да су оне које би њима чиниле добро: они су уметници којима је смисао бављења уметношћу за тренутак нестао пред очима. Иако не присуствујемо тим тренуцима – сем код Џесија – јасно је како је свима њима потребан Вергилије да им помогне у навигацији кроз онтолошке мрачне воде.
„Појединац може да промени све у тренутку […] херој и свети краљ, онај у којем се стичу све енергије које су у том тренутку потребне за један темељан, онтолошки преокрет…“
Камден је тако у фабули доживео велику уметничку кризу у којој му је помогао пријатељ Алертон, а због чега жели да сними филм о његовом животу с Џесијем у улози Алертона. Међутим, Камден се налази у сличној позицији као Алертон: помаже Владимиру у његовом проналажењу Истине. А за Владимира је ту и Софроније-Рони, његов прагматични алтер-его и добар пријатељ. Свима њима заједно Џеси, млади манекен и музичар, служи као пројекција уз помоћ којег покушавају да се помере с уметничких, духовних и животних мртвих тачака.
„….свако од нас двојице има свог Џесија, односно пројектује у њега оно што жели.“
Камден хоће да Џеси игра главну улогу у његовом филму. Фотограф Фалучи прави добре фотке искључиво кад му је Џеси модел. Мили Пирс дозволи себи да се отргне од малограђанске досадне свакодневнице и самооствари се као уметница тек кад се сретне с Џесијем. Док Владимир Коларић жели да напише роман о Џесију; и не само то, већ у разговору с младим манекеном посредно тестира сопствену веру, причајући с младићем преко ватсапа схвата да је он, Коларић, теми пришао превише „теоријски“, а да Џесију вера представља нешто својствено за шта му нису потребне књиге и вакеле, већ Бога схвата и чак види јасније него он, Коларић.
Софроније-Рони то и примети у једном од многих поповања Коларићу: „…а тај Џеси ти у свему томе није нека шатро муза, него више као неки водич, имагинарни водич, али стварнији од било ког реалног…“
Џесију, тако, други ликови придају месијанске или христолике особине, видећи у њему избавитеља и искупитеља за све њихове грехе.
„Знаш, треба ми то, јер ни сам више не знам ко сам. Капирам да то грозно звучи, прилично кичасто и отрцано, али стварно тако осећам. А мислим да би Џеси, односно писање о њему могло да ми помогне.“
Међутим, и сам Џеси – колико год био „са обе ноге на земљи“ – има сопствених превирања: малтене робује фотографу Леу Фалучију, а због чега га позирање пред објективом све мање занима; све више жуди да се посвети компоновању музике. Насловном јунаку ће се у том преображају наћи његова стара школска другарица и новооткривена љубав Мили Пирс. Она не само да ће оснажити Џесијеву жељу да се „прешалта“ на музику, већ ће тиме успети и да га ослободи од Фалучија. А сам Фалучи ће тако схватити да је у ствари Џеси створио њега, а не обрнуто: Фалучи једино фотографишући Џесија изнедри уметничку слику, сви остали модели које фотка изгледају лажно. А све то још једном потврђује Џесијеву месијанску функцију унутар компликованих односа и радње распршене на све четири стране света.
Равена, Далас, Хјустон, Београд, Парис, Њујорк, Малибу, Кан, Лондон, Руан, Мадрид, Н. У Нормандији, Енсенада, Бостон, Дуранго, Аризона, Небраска, Индија, па и измаштана Аркадија. Све су то градови, земље, потконтиненти и митска пространства кроз која јунаци Џесија и ја јурцају, бачени у квази-детективски наратив који их, док прате врло лабаве трагове сопствених мисија, води час на исток, час на запад.
Однос Истока и Запада је једна од главних тема овог романа. Тај условно речено „сукоб“ (јер у роману класичног сукоба нема, сем на високо метафоричком нивоу) проткан је кроз разне односе и епизоде унутар ширег плана романа. Пада ми на памет Набоковљев предговор Лолити, у којем пише како је Хамберт Хамберт у ствари стара Европа која квари нови континент. Доста времена је прошло од тад, не само саобраћај, већ и комуникација (ватсап апликација итд.) начинили су џиновске кораке унапред и технологија се побринула да „кварење“ које Набоков спомиње буде не само муњевито, већ и толико замршено, па се често не зна где је оно почело, где се тренутно налази, и где би могло да се заврши. Овај ниво нарације најочигледнији је у лику Алертона Гринвуда који је рођени Американац, потомак ходочасника који су 1620. године допутовали у Нову Енглеску на фамозном броду Мејфлауер. Алертон не само да је главни покретач радње (Камден га тражи како би добио дозволу да сними филм о њему), већ је и главни показатељ „бумеранг ефекта“ или боље рећи „јо-јо ефекта“ (кад већ главни лик сам демистификује своје америчке књижевне узоре) а који се десио између Европе и Америке: Алертон се „враћа“ у Енглеску, постајући нека врста иберкапиталисте, малог божанства које на свет гледа с највишег спрата највишег небодера у Лондону, не марећи много за послове смртника, толико се одричући сопственог Ја да је променио име у Алберт Голдблум.
Идентитетске кризе, верска преиспитивања и унутрашња гибања главних јунака обогаћују Џеси и ја још једним значењским слојем. Тако и најобичнија куповина грамофонске плоче у себи садржи микроплан спољних и унутарњих борби. Џеси је пасионирани музичар и као такав више воли аналогне носаче звука попут аудио-касета (на којима искључиво снима своју музику) и плоча. Не само да ће пронаћи своју Магдалену у продавници винила, већ ће и купити албум Кета Стивенса, рођеног у Лондону као Стивен Деметри Георгиу (од оца Грка и мајке Швеђанке), а који је касније прешао у Ислам и променио име у Јусуф Ислам. Колико тога што се тренутно дешава у свету (избегличка криза, Шведска и Енглеска које се све теже носе с новонасталом демографском ситуацијом, рат Истока и Запада, верски сукоби) може да се компресује и смести у просту куповину плоче, показује сву Коларићеву умешност: и као занатлије и као филозофа.
Ту је и спомињање брода Мејфлауер, још једног богатог рудника слободних асоцијација. Алертон не само да постане ђаволска фигура, већ се нађе и као анти-дионизијско божанство у филму Тамна Аркадија Клеменса де Роша, а што је можда „трећа шестица“, додата на 66 дана колико је требало морепловцима Мејлфауера, Алертоновим прецима, да пређу Атлантик.
Тамна Аркадија је филм унутар филма, то јест, романа. Пројекција овог заборављеног експерименталног филма довешће до једног од главних преокрета у књизи, али ће, као и куповина плоча, заузимајући мало простора, успети да још једном успостави нову идејно-тематску раван. Историја уметности памти више слика с натписом И у Аркадији ја, што је алтернативни натпис за Сети се смрти, једног од главних тема у Џеси и ја: проблем смисла, уметности, њене функције у животу и шта је то уопште живот. Да ли пуко чекање смрти, или управо њено побеђивање кроз уметност, као нешто што, поред душе, једино може да надживи самог човека. На то се онда надовезује и питање Креације: шта је уметник, да ли само проводник, да ли самостални рушитељ и градитељ, да ли је уопште потребан у оваквом свету? Реакције ликова на филм Тамна Аркадија једини су тренуци кад се у роману назре став самог аутора: живот је борба против мрака смрти, односно против тога да се у смрти види једини крај. Хришћанима какви су скоро сви јунаци у Џеси и ја, смрт је само прелаз. А филм Клеменса де Роша даје једну мрачну сатанску визију живота где је смрт његово једино исходиште. Самим тим и тај филм постаје контра-филм, пошто уметност, чак и кад је девастирајућа, она ствара, служи човеку да боље разуме свет и да га допуњује, а не да је злоупотребљава како би лакше западао у заводљиве загрљаје дефетизма. Гроб филмаџије Клеменса де Роша стога нема ни годину рођења ни годину смрти: он је ништавило, отеловљење мрачних сила које су ту одувек и које ће увек и бити ту, а којима ликови покушавају да се одупру.
„…празнина из мојих неуспелих писања преливала се на цео мој живот.“
Ипак, то зло успева на неко време и на различите начине да их удаљи од циља, односно од самоспознаја и остваривања љубави. Тако су малтене сви односи међу ликовима нестабилни, међусобно су отуђени. Владимир Коларић све више губи жену Милену и сина Болета, предајући се себичним жељама да се по сваку цену докаже као уметник. Камден Смит нема ниједну блиску особу крај себе, а филм којим је заменио живе људе исто тако не може више да надомести мањак љубави. Џеси се сасвим одвојио од породице, препуштајући се демонском утицају Леа Фалучија. Мили Пирс не може пред сопственим партнером да буде оно што жели – уметница. Најснажније је све то представљено у сцени Џесијевог повратка са светских путешествија у породичну кућу, а након мајчине смрти. Дом затиче празним, исцеђеним од живота који га је испуњавао у виду његовог оца Џејкоба и сестара Мисти и Лоре; то је Џесијев изгубљени рај, који он мора да поврати.
Штета је што и други ликови нису имали тако јаке солаже, најпре гомила споредних ликова које Коларић спомене успут, а касније не одиграју никакву битну фунцкију, чак ни као коментар на неки други лик или ситуацију. Доерти, Лени, Ненси, па и Грејс, као и још пет-шест споредних карактера добро су искоришћени зарад шире слике, и динамике у поступцима главних ликова. Такође, корисно симулирају „сведоке“ у већ споменутом квази-детективском наративу, али ипак не дају довољно целокупном делу. Овја проблем се јави понекад и у главним токовима радње. Епизода Камденовог путовања кроз простор и време, а кад најзад дође до Алертона-Алберта, делује исхитрено, односно, важност коју има за цео роман, прекретницу коју представља за главни ток приче и све ликове, можда је требало темељније расписати.
Џеси и ја доноси силесију мотива, тема и идеја које опседају уметнике од памтивека: борба добра и зла; конфронтирани светоназори а религија а појединаца; потрага за смислом; појмљење уметности; шта раздваја реалност од фикције итд, итд.
„Реалност је оно што ти створиш, рекао је, оно што призовеш у постојање, то ми као људи можемо и то је наш прави задатак.“
Међутим, оно што чини добру књигу јесте начин на који се све те познате теме и идеје представљају, а у Џесију и ја је посебно изражена суптилност пласирања информација и иронија, које је тако тешко створити, а не оставити утисак лажно скромног аутора; односно запасти у сарказам и озлојеђеност. На 142 странице Џесија и ја нема ниједног лошег примера, већ је из реченице у реченицу, из пасуса у пасус показана огромна дисциплина у контроли приповедања, односно све оно што је стављено пред читаоца је од почетка до краја у истом кључу, док везови међу сегментима остају добро скривени. Све те побројане борбе, превирања спољашња и унутрашња, приказани су искључиво кроз ликове, догађаје, радњу.
Крај је право мајсторство приповедања. Не само због кружне структуре, која је одлично произашла из свега о чему је Џеси и ја (збиља и уобразиља, уметност и живот), већ и због хепиенда који у ствари није срећан крај. На први поглед односи су сређени, смисао живота и уметности пронађени, ту је и права мала породична идила. Међутим, да ли је то заиста породица, или њена пројекција? Да ли све време гледамо филм, односно читамо сценарио? Да ли смо сви ми, и „прави“ и „измаштани“, заробљени у врзином колу реалног и „реалног“; осуђени да изнова измишљамо једни друге, доказујући се међусобно да смо „ми“ „прави“, а „они“ „лажни“?
Питање остаје отворено, а одговор лежи у самој књизи, у деловима попут ових:
„Камден је са осмехом наставио како му се понекад чини као да ни Џеси ни Алертон у ствари не постоје, него да смо их нас двојица само измислили, као што стварамо своје књижевне или филмске ликове.“
Карате на Косову и Метохији: од међуетничке интеграције до дезинтеграције (Никола Мијатов)
Карате је древна борилачка вештина чије је порекло прекривено велом мистерије. Највероватније настала је у Кини где се називала кемпо, или „кинеско песничење“. Међутим, тек на Окинави добиће своју препознатљиву форму. [1] Временом су се издвојили различити стилови каратеа. Сваки има свог засебног оснивача као највећег мајстора али и своје специфичности у виду техника, кретања или ката. Основни преглед карате стилова би изгледао овако:
Најзначајнији и најпопуларнији стил је Шотокан, створен од стране Гинчин Фунакошија.[3] Управо овај стил каратеа прошириће се читавим светом и уз своју спортску форму постаће препознатљив као једноставно – карате.
У Југославију зачетак каратеа се веже за џудо семинар који је држао Јапанац, извесни Нагаока. Осим џудоа, Нагаока је био мајстор и каратеа па је демонстрирао и ту вештину. Презентација је одушевила мајстора џудоа и џиу џице и првог човека борилачких вештина у службама безбедности, Светислава Ивановића Еса који је одмах одлучио да пошаље на обуку неколико појединаца који би потом карате донели у Југославију. Одабран је Ђорђе Ђуричић који одлази на тромесечни курс у Швајцарску где по повратку 1963. године отвара први карате клуб у Србији: „Универзитетски карате клуб – Студент“. [4]
Паралелно са иницијативом Ивановића и обуком Ђуричића, значајан је случајни сусрет са каратеом који ће обележити историју ове вештине у Југославији. У Дубровнику 1957. године браћа Владимир и Илија Јорга присуствовали су несвакидашњем спектаклу на плажи. Неименовани студент из Француске шетао се са својом девојком када су га напала четворица младића. На очиглед браће Јорги, студент их је сву четворицу савладао и то естетски врло привлачном ножном техником. Јорге су му пришле и упитале за тајну – тајна је био карате, француски студент је био мајстор ове вештине. Поклонио им је књигу о каратеу и браћа одушевљено почињу самостално да изучавају ову вештину.[5] По формирању првог клуба 1963. године, одмах су узели активно учешће где је за председника клуба изабран Владимир Јорга.[6]
Простор Косова и Метохије има богату борилачку традицију. Најзаступљенија била су народна рвања која су се преносила са колена на колено, где би најчешће отац по традиција учио сина прве борилачке захвате.[7] Међу српским становништвом пристуне су биле дисциплине у коштац, или у кости, и у појас, или у каиш.[8] Међу муслиманским становништвом турска трасдиција је преовладала па је тако најзаступљеније било пеливанско рвање које је постало неизоставни део традиције ових народа.[9] Стога, карате је дошао на поднебље које је већ вековима добро упознато са принципима борења и као такво пригрило је ову далекоисточну вештину као нешто ново, егзотично али и ефикасно.
Шест година после првог клуба у Србији, оснива се карате клуб „Средњошколац“ у Приштини који је водио Драган Марић. Клуб је радио у фискултурној сали школе и отворен је 1969. године. Као такав представља зачетак изучавања каратеа на овом простору. На динамику развоја утицала је медицина јер Илија Јорга добија посао асистента катедри за физиологију на Медицинском факултету у Приштини. Паралелно са академском каријером, Јорга је неговао карте и ширио га по читавој Југославији па је његов долазак на Косово и Метохију значајно утицао на популаризацију ове вештине али и научни приступ истој. Одмах по доласку одржао је јавну презентацију каратеа која је одушевила публику.[10] Свеукупно, за само неколико година на Косову основано је низ клубова који су окупљали и преко 5000 полазника.
Мултиетничност и равноправни третман свх је евидентат и код Индивидуалног првенства Југославије које је одржано у Косовској Митровици 1980. године. Учествовало је преко 150 такмичара из свих република. Такмичење је отворио председник карате клуба „Трепча“ Агим Бектеши. Коначно, многи Албанци постали су истакнути мајстори каратеа и као такви преседавали су комисијама за полагања. Имамо пример из 1982. године када је одржано полагање за мајсторска звања у карате клубу „Партизан“ у Пећи. Комисија је била у саставу: Исак Љатифи, Бајрам Тропуша, Назми Ибердемај, Илија Јорга, Шемседин Кељменди и Венцеслав Недев.[11]
Мултиетнички живот каратеа на Косову и Метохији нагло је прекинуо устанак тзв. ОВК 1998. године праћен са НАТО бомбардовањем 1999. године. Простор Косова и Метохије се поцепао по етничким шавовима и никаква даља сарадња, па макар и на спортском плану није била могућа. Карате као борилачка вештина одиграо је и своју улогу у овим сукобима и ту улогу ћемо настојати да оцртамо кроз најистканутије каратисте са овог простора.
Од албанских каратиста, ученика браће Јорге истиче се Назми Ибердемај.Проналазимо га као помоћног тренера карате клуба „Партизан“, основаног у Пећи 1972. године. Главни тренер био је исто Албанац – Шемседин Кељеменди али је читав клуб био мултиетнички где су раме уз раме тренирали и Срби и Албанци.[12] Данас је Ибердемај кључни сенсеи тзв. Косова.
У рату, преко архиве Хашког трибунала проналазимо албанске каратисте који су били чланови ОВК и злоупотребили ову вештину. Тако, извесни Зенели хвалио се својим знањем каратеа.[13] Ипак, највише се по злоупотреби каратеа истакао Исак Муслиу који се истакао у бици код Лапушника 1998. године. Потом, у „ослобођеном“ селу био је један од управника логора у коме су били заточени и злостављани Срби али и Албанци који нису били лојални политици ОВК. За злочине у овом логору суђено му је у Хашком трибуналу али је на крају, 2005. године ослобођен свих оптужби. У стенограмима са суђења проналазимо да су су жртве сведочиле да су биле злостављане „техникама борилачких вештина“, попут „бруталних удараца ногом и руком“. Муслиу се бранио да то није он у питању али је као један од доказа приложена његова чланска карата Карате Федерације Косова и Метохије. Додатно, наведен је документ у коме сам Муслиу наводи да је мајстор каратеа, носилац црног појаса.[14]
Са српске стране кључна личност је Оливер Ивановић. Свој карате пут започео је у карате клубу „Темпо“ у Загребу где се школовао на Војно-машинској академији. На Косово и Метохији се вратио са плавим појасом и постао тренер карате клуба „Трепча“.[15] Клуб основан 1974. године за председника клуба имао је је Агим Бектешија а за помоћног тренера Фетаха Бољетинија. Кроз клуб је прошло преко 6000 чланова свих националности.[16]
Налазио се у гротлу политике на Косову и Метохији. Постао је политичар јер је политици био потребан каратиста. Како сам наводи, на чувеном мосту у Косовској Митровици све је почело јуна 1999. године на „са захтевом „момака са моста“ да им као карате мајстор помогнем у одбрани“. „Момци са моста“ били су стална стража Срба који су патролирали неформалном међуетничком границом. Организација иза њих била је Српско национално веће које је основано исте 1999. године и Ивановић убрзо постаје његов наијстакнутији члан.[17]
О употреби каратеа у политици Ивановић је истицао: “Гледам саговорника у очи, јер ми се чини да тако видим колико верује у то што прича. Исто као у каратеу: Мораш гледати у очи, јер се ту види намера, јер ако чекаш покрет, онда је већ касно, нећеш стићи да блокираш ударац, јер има предност. Исто је и у политици!”[18]
Ван Шотокан стила истиче се Вадо-рју стил, који се основао Хинорори Оцука, где су пионири овог егзотичног каратеа на Косову и Метохији били браћа Зоран и Богољуб Карић. Кључни сенсеи Вадо-рју стила за Југославију био је Марко Ницовић Макото а међу ученицима били су и Карићи који 1973. године оснивају први Вадо-рју карате клуб на Косову и Метохији. Испоставиће се да је клуб био и последњи: после три године престао је са радом и као такав представља почетак и крај изучавања овог мало познатог стила на том простору.[19]
Никола Мијатов
[1] Ilija Jorga, Vladimir Jorga i Petar Đurić, Karate: uvod u jednu veštinu borenja, Beograd: Sporska knjiga, 1968, 11.
Dobar dan, ja sam Đura. Evo, upravo u ovom momentu sinula mi je u glavi fenomenalna misao — postaću bogat. Seo sam za svoju super specijalnu mašinu za kucanje TBM de luxe T, i rešio da napišem čuveni hvalisavi roman. Upravo u ovom trenutku, dok ga pišem, ja sam još uvek nepoznat i nečuven. To je jedini razlog što sada moram sam da kucam ovaj roman, jer da sam kojim slučajem već sada čuven, ja bih svoje divne reči diktirao mnogobrojnim sekretaricama, vitkim plavušama u mini suknjama, koje kao izgladnele vučice čekaju na svaku moju reč da ih ukucaju, brzo i snažno, u večnost.
Kucanje ovog romana je za mene najdosadniji period, jer mi se izuzev kucanja ama baš ništa ne dešava. Zato moram da požurim i što pre odnesem rukopis romana u izdavačku kuću. Ta izdavačka kuća će jedva dočekati moj rukopis i izdaće ga u obliku knjige u ogromnom tiražu. A zatim… Zatim sledi neverovatan i neobjašnjiv odziv publike i moj hvalisavi roman postaje bestseler. Kupuje se svuda i u svakoj prilici. Inostrani prevodioci se otimaju za prevodilačka prava na moj roman i, pošto im ja vrlo rado dajem dozvolu, oni ga prevode na sve svetske jezike. U tom momentu, na zaista neverovatan i neobjašnjiv način, sve svetske izdavačke kuće objavljuju moj roman i on postaje pravi svetski bestseler. I tako ja, koji nisam prepun para u trenutku dok pišem ovaj roman, postajem najčitaniji svetski pisac i, vrlo logično, postajem jedan od najbogatijih ljudi.
Upravo sada dolazim u situaciju da moram da smislim zaplet svoga romana. Ta mi se situacija čini naročito specifičnom. Šta li je najinteresantnije ljudima kada čitaju ovaj moj roman? Najinteresantnije im je, bar tako mislim, to što do sada nisu čitali ništa slično. Možda sam im i ja interesantan. Da li ih zanima politika? Ali, šta bih ja mogao reći o politici a da oni već ne znaju? Tako dolazim do zaključka da ljude uopšte ne zanima šta ja mislim o politici, jer im je stvarno dosta onih koji nešto misle o politici.
Hm, moram da razmislim.
Možda ljude zanima seks, droga, nasilje, putovanje u kosmos, možda ih zanima ljubav, a možda ih i ne zanima. Pa o čemu onda da pišem ako ih to ne zanima? Najbolje da pitam čitaoca svoga romana: „Izvini, čitaoče, Sta tebe kao čitaoca zanima i o čemu bi ti voleo da čitaš u ovom romanu?” Čitalac mi odgovara da bi ga najviše zanimalo da pročita nešto o meni i o tome šta ću sve doživeti na svom putu da postanem čuveni pisac i šta ću sve raditi kada budem imao mnogo para.
Mislim, ništa lakše od toga. Evo!
Kada budem predao roman svom izdavaču, otići ću u jedan elitni restoran u centru Beograda. Ući ću unutra u svom novom odelu bele boje, moje će cipele biti dobro izglancane i izgledaću vrlo dobro. U holu restorana pogledaću nalevo i nadesno. Ugledaću niz precizno raspoređenih stolova iznad kojih gori zelenkasta svetlost. Za stolovima će sedeti muškarci i žene koje uglavnom ne poznajem. Muškarci će biti vrlo imućni i plaćaće račune svojim kreditnim karticama, a njihove žene će zevati od dosade i čekati jastoga sa pečurkama. Ja ću se nasmešiti. Pomisliću, baš se ovde skuplja neko ekskluzivno društvo. Među njima mora biti bankara, trgovaca, vlasnika kafića i butika, galerista, delegata, najboljih radnika u prošloj sezoni, umetnika, estradnih i TV zvezda. Možda ima i privrednih i društvenih kriminalaca sa lošom reputacijom, možda ima kurvi i nimfomanki, možda među njima ima zalutalih turista, nadrilekara i masona. Ja ću prići kelneru sa prebačenom belom salvetom preko ruke i zamoliti ga za mesto. Reći ću mu da sam ja jedan čuveni pisac, koji još uvek nije čuven samo sticajem okolnosti, jer sam upravo predao rukopis mog romana i potrebno je izvesno vreme da se on odštampa, izda i rasproda. Kelner će me odvesti do jednog stola u uglu, odmah pored stola za kojim će sedeti jedna izuzetno lepa žena o kojoj ćete još svašta saznati.
I tako, dok sedim i gledam u plavi pliš na stolicama, jedna muva me ometa u posmatranju te izuzetno lepe žene. Pokušavam da uhvatim muvu desnom rukom i sasvim slučajno pogodim pepeljaru na kojoj piše „ronhill”. Pepeljara odleti pravo za susedni sto i izuzetno lepu ženu pogodi u glavu. Izuzetno lepa žena pada u nesvest. U magnovenju se pitam: „Šta ću sad?” Ustajem i prilazim izuzetno lepoj ženi koja je pala pored stolice. Podižem je i posmatram kako joj se bujna plava kosa rasipa niz vrat. Primećujem da koren njene kose nije plav, već smeđ, i zaključujem da se ona farba. Kelner mi prilazi s leđa. Gosti u lokalu ustaju i gledaju u nas. Govorim kelneru da je dama pijana. Levom nogom gurkam pepeljaru duboko ispod stola.
— Dama je pijana.
— Kako pijana? Nisam joj još doneo piće.
— Brzo, naručite mi taksi. Ja sam Đura, čuveni pisac. Ja ću je spasiti.
Dohvatim lepu neznanku, podignem je kao Konan i iznosim iz restorana. Prate me mnogobrojni pogledi sve do izlaza. Tako sam jak, kažem sebi u tom momentu. Na izlazu mi pritrčava dečačić sa bordo šeširićem. Traži mi autogram, jer pretpostavlja da ću ja uskoro postati čuveni pisac. Ja za trenutak spuštam izuzetno lepu ženu, koja je još uvek ošamućena, na sto garderobe. Potpisujem se „pelikan” penkalom na dlan dečačića i savetujem mu da čuva moj potpis kao oči u glavi, da se ne kupa, da izbegava rukovanja tom rukom. Poklanjam mu i penkalo. Ponovo dohvatim lepu neznanku i izlazim sa njom u naručju na najprometniju ulicu u Beogradu. Taksista zaustavlja kola ispred nas i otvara nam vrata. Gosti restorana vire iz ulaza i šapuću jedni drugima. Ulazim sa damom u svom naručju u ružičasti „taunus” i kažem taksisti da me vozi kući.
— Ja sam Đura, čuveni pisac. Napisao sam Hvalisavi roman koji sticajem okolnosti još nije objavljen, ali koji ćeš, sasvim sigurno, i ti taksisto pročitati, jer ga je grehota ne pročitati. Vozi nas u Knez Mihajlovu 1, jer od sad tu stanujem.
Taksista će, sasvim prirodno, voziti do mog novog stana u’ kojem nikada do tada nisam stanovao. Pred zgradom će me čekati predstavnici mesne zajednice. Izaći ću iz taksija sa izuzetno lepom ženom u naručju i zahvaliti se taksisti na prijatnoj noćnoj vožnji. Jedan od predstavnika mesne zajednice će održati prigodni govor i predati mi ključeve od mog novog stana. Taj moj novi desetosobni stan biće izvanredno opremljen najmodernijim nameštajem, imaće saunu, tri telefona, kabinet sa kompjuterom, vodene krevete i mali autodrom sa automobilčićima koji se sudaraju. Ući ću u njega prvi put sa izuzetno lepom ženom u naručju, preneću je preko praga, i pomisliću da sam baš za ovaj život trebao da se rodim. Odneću ofarbanu plavušu do spavaće sobe i položiću je na krevet. Zatim ću neko vreme razgledati moj novi stan i, najverovatnije, neću biti zadovoljan kupatilom, jer u njemu nema bazena. Utešiću se time što je taj stan samo privremeno rešenje. Čuću vrisak iz spavaće sobe u trenutku kada se onesvešćena žena probudi. Potrčaću u sobu i imati šta da vidim.
Izuzetno lepa žena me zbunjeno gleda i upitno diže dva prsta.
— Želim da te pitam ko si ti? Ko smo mi? Gđe smo, i zašto smo baš tu?
— Ti si divna devojka. Udarila te pepeljara, pa si bila onesvešćena sve do sad. A ja sam Đura, čuveni pisac. Moj prvi roman koji se zove Hvalisavi roman postići će svetski uspeh. U tom romanu si i ti jedna od glavnih junakinja, ako ne i glavna. Po mojoj zamisli ti se zoveš Frojdina.
— Ali zašto se ja ne bih zvala Mileva, ili Helena, ili Živka, ili Izolda. Otkud ti znaš kako bih se ja zvala?
— Po mojoj zamisli, a ja sam kao pisac nadmoćniji od tebe, ti se zoveš Frojdina. A ja mogu i da ti tepam Froca, Frole, Ako se budeš bunila, ja mogu da te potpuno izbrišem i da izmislim neku drugu. Ako se ne budeš ponašala kako bih ja želeo, za čas ću da te eliminišem i već u sledećem pasusu eto nove junakinje, žive i zdrave, mlade i ješne. Čak mogu da upoznam i neku vrlo poznatu osobu, recimo Nedu Arnerić, ili neku čak svetski poznatu osobu, recimo Ketrin Denev ili Stefani od Monaka. Nego ti budi srećna da sam baš tebe upoznao.
— Ti si genije!
— Hvala ti Frojdina.
— Ti si najlepši muškarac koga sam srela u svom životu.
— Ti si Frojdina izuzetno lepa žena.
— Da li je ovo tvoj stan?
— Da, ovo je moj novi stan. Prvi put sam u njemu, tako da ne znam da li imam nešto za piće.
— Ah, popila bih burbon.
— „Džon Danijels”, može? A može i „Džek”.
— Da, predosećam avanturu.
Odlazim do šanka u zidu i vadim bocu „Džek Danijelsa”. Sipam u dve kristalne čaše. Dodajem led i limun. Ulazim sa Frojdinom u veliku dnevnu sobu. Ona stoji pored klavira. Prinosim joj piće. Nazdravljam u njenu čast.
— Da nam bog da zdravlja i sreće, Frojdina. Za tebe!
— Tako si romantičan, imaš ono nešto u očima što izluđuje žene.
— Da, plamen iluzije.
Frojdina seda za klavir. Svira mi Mocartovu „Mesečevu sonatu”. Naježen, spuštam čašu na zlatni kineski ormančić. Frojdina je inače očigledno zanesena i zaljubljena. Ja sam njen princ na belom konju. Musketar njenih ponoćnih snova. Mislim da se ona ranije zvala Stela, da je živela u Meksiku i imala plantažu kaučuka. Ona je ćerka turskog ambasadora, zanima je umetnost i moda. Čitala je sve od Puškina, obožava Dostojevskog, Prustu zamera što maltretira žene, misli da Hakslijev Kontrapunkt života treba pročitati više puta. Zašto li ona to čita kad ionako ništa ne razume? Zar nije bolje da gleda „Dinastiju”, ili neki ljubavni film. U romanima ionako nema ništa osim gomile reči, bez smisla ili sa smislom.
Frojdina puši „Drinu” bez filtera, na muštiklu.
Ja ću je odvići od te navike. Jer je ne samo da sam fenomenalan pisac, već sam i dobar doktor, kao i Čehov, uostalom. Nije zdravo pušiti, to već svi znaju. Amerikanci i Rusi sve manje puše. Ja sam pušio ranije po šesnaest pakli dnevno. Ni to mi nije bilo dosta, već sam posle svake pakle palio po jedan tompus. Bilo je mnogo dima oko mene. Izlazio mi je kroz uši, kroz kožu, ljudi su mislili da sam se zapalio, pa je često u zgradu u kojoj sam ranije stanovao dolazila vatrogasna služba i jednom su čak pokušali i da me ugase. Ali meni nije nikad bilo zlo od tolikog pušenja, jer jednostavno sam drugačiji od ostalih ljudi i podnosim stvari koje niko ne može da podnese. Jednom sam tako otišao u pravoslavnu crkvu i stavio glavu u zvonik. Bila je ponoć i ja sam izdržao dvadeset i četiri zvučna udara. Poslužio sam se tehnikom rok obožavaoca tako da sam u isto vreme sa zvonjavom otvarao usta i tako raspoređivao zvučni pritisak po celom telu. Ljudi su mi se naprosto divili i govorili kako će od ovog malog jednom postati veliki pisac. A da ne zaboravimo šta ću radili sa Frojdinom. Frojdina će otići u kupatilo da se istušira. Ja ću viriti kroz ključaonicu. Pošto se uverim da je dobro građena i da nije plavuša, ući ću u kupatilo da joj postavim jedno pitanje.
— Frojdina, da li si ti plavuša ili se farbaš?
Ona će se koketno smeškati.
— Bolja si kad si gola, nego kad si obučena. Mislim da i čitaoci to više vole. Uostalom, da ih pitamo: ,,Da li vi čitaoci više volite da Frojdina bude gola ili obučena?”
Frojdina će mi odgovoriti da je bolje da bude povremeno obučena, a povremeno gola, jer se može iako prehladili i zatim pasti bolesna u krevet. A šta da radi tako bolesna, to nije zanimljivo. Uglavnom, ja ću se tad svući i ući u kadu pored nje.
— Najbolje da ja i ti što pre vodimo ljubav, da mi se ne bi prehladila. I nemoj zaboraviti da sam ja strašan ljubavnik i da imam neverovatna iskustva. Recimo, jednom sam spavao sa sedam žena u isto vreme. Posle tri dana su me zamolile da ih pustim da malo odu kući, jer bi u protivnom umrle od zadovoljstva.
— Ali ja sam devica.
Tada ću shvatiti šta mi je rekla. Uzeću „lux” sapun, koji se odnedavno prodaje i kod nas, i nasapunaću se; toliko ću se nasapunati da se neću videti od sapunice.
— Ti si dakle virgo intacta. To zapravo i nije bitno, jer sam ja već spavao sa dvadesetak virgo intacta, i ispostavilo se da je samo njih tri bilo to što pričaju. A posle mene više ni one nisu bile nevine. Što se mene tiče, jednom sam planirao da napišem esej o štetnom uticaju nevinosti na feminizam u Francuskoj. Dakle, smatram se stručnjakom za takve probleme.
Zatim ću voditi tu u kadi ljubav sa njom i voda će spirati sapunicu sa mene. Ja ću joj pričati bajku o caru Trajanu i golicaću je domalim prstom.
— Kako si znao da nisam devica? Kako si znao da sam pre tebe spavala samo sa jednim muškarcem? Kako si znao da obožavam ,,lux” i, na kraju, kako si znao da sam feministkinja?
— Tako što uglavnom sve znam. Znam da se na filmu projektuju dvadeset i četiri sličice u sekundi, da Jupiter ima dva meseca i jedan neotkriven, znam da Jugoslavija, pa i svet, odavno nisu čitali ovakav jedan roman Znaš, moj cilj je, u stvari, da ceo svet zna za Jugoslaviju po meni i da, napokon, posle Ive Andrića, neko dobije. Nobelovu nagradu za književnost.
Razmišljaću nekoliko minuta o tome da li sam dovoljno bezobrazan, da li sam dovoljno nadobudan i da li Frojdina može da izdrži ovoliku strast u kadi, jer ne nameravam da sledeća dva dana izlazim iz nje. U trenutku se ponovo setim da san pre nepune dve godine imao sličan slučaj, samo u bioskopu. Davao se film „Nadnica za strah“ i ja sam u loži vodio ljubav sa jednom striptizetom iz Lotos bara. Ona se jadnica uplašila i blokirala.
— Da li si čula za koitus kaptivus?
— Ja nikad ne vrištim, da li ti to smeta?
— Smeta mi, ker ka volim visoke frekvence o volim da ljudi u okolini znaju da mi nešto radimo.
— Onda da vrištim?
— Izvoli.
Frojdina će onda tako da zavrišti da će super moderni luster iz Japana u susednoj sobi da se otkači i izleti kroz prozor. Frojdina će zatim toliko vrištati sve dok ne promukne. Zatim će mi mutiranim glasom reći. „Volim te, Đuro“.
Znao sam da će mi ona kad tad reći. Jer mi tako svaka kaže. Frojdinina će koža svetlucati od moje unutrašnje energije i toliko će puta biti na vrhuncu. Zatim će pokušati da se iskobelja iz mog zagrljaja kad uvidi da je vrag odnos šalu. Ja ću džentlmenski prekinuti odnos iz jednostavnog razloga što ću biti veoma gladan, a primetio sam u frižideru palačinke s kavijarom. Izmorena Frojdina će još pola sata dremati na bideu, dok ću ja u kuhinji sa zadovoljstvom jesti u belim rukavicama. No znam zašto, ali oduvek sam voleo da jedem go u belim svilenim rukavicama.
Sreća je da je Frojdina feministkinja, tako da ne moram posle ljubavi da joj ugađam biranim rečima. Ona u kupatilu sad sigurno čita Kortasara. Znam, ona voli tako blesave storije o džezu i pariskim ulicama. Da je moj roman izašao pre nego što sam je upoznao, sada bi ona čitala ovaj hvalisavi roman i identifikovala se sa samom sobom. Ja de kao Đura ionako à priori identifikujem sa samim sobom. Lepo mi je kao liku iz mog romana, niko mi ne smeta, niko mi ne protivureči, ne treba ni sa kim da se svađam i da mu dokazujem da sam u pravu. Lepo je čitati moj roman. Počeo sam da pišem zato što nikada nisam pročitao nijedan roman u kojem bih mogao potpuno da uživam i da se u potpunosti doživim kao ličnost. Niko pre mene nije pisao kao ja i ja sam toga svestan. Jer da je neko pisao, onda bi kod njega glavni junak bio Đura, a ne neki Pavle Korčagin, ili Hitklif, ili Feliks Krul. Da je, na primer, Kafka napisao roman u kome bih ja bio glavni junak, a ne Jozef K., onda ja ne bih pisao svoj roman. Ali on ga nije napisao. Kod drugih pisaca samo sam povremeno nalazio rečenice koje sam mogao i ja da napišem. Kada pročitam rečenicu: „Đura je ušao u prodavnicu perika”, ja se automatski uživljavam u taj lik. Zato što sam to ja. Bilo bi najbolje kada bi se svi romani koji su do sad napravljeni malo prepravili, tako da je u svima njima glavni junak Đura. Onda bi Đura pevao serenadu Juliji, ili bi bio ljubavnik Madam Bovari, ili bi pričao Loliti o smislu i besmislu.
I do daljnjeg, provešću neko vreme sa Frojdinom uživajući u njenim velelepnim čarima i u abnormalnoj količini podataka koje ona zna o meni. Zamoliću je da uzme mali kasetofon i da me prva od svih intervjuiše, tako da može kasnije da objavi knjigu svojih memoara o meni. Sugerisaću joj sasvim blagonaklono da napravi seriju intervjua sa mnom, uz male pauze tokom kojih ću se ja samoreklamirati i učiniti da moje grandiozne misli postanu svima dostupne. Čitav taj proces nazvaću medijskim istraživanjem pojave Đure u literaturi dvadesetog veka.
Frojdina i ja poći ćemo u sobu sa automobilčićima. Ja ću sesti za volan i voziti. Sudaraću se sa stolovima, stolicama i zidovima. Frojdina će cičati od sreće. Uključiće mali „soni” vokmen i tako će nastati prvi iz serije intervjua.
INTERVJU SA ĐUROM ČUVENIM PISCEM U AUTOMOBILČIĆU NA STRUJU DOK FROJDINA CIČI OD SREĆE
FROJDINA: Vi ste napisali roman koji se zove Hvalisavi roman ili kako ću postati čuveni pisac, obogatiti se i uživati u plodovima svoga rada. Recite nam nešto o tome kako je on nastao?
JA: Ja sam Đura jedan od najplodnijih i najultramodemijih pisaca od Biblije pa naovamo. Moj prvi roman je nastao u trenutku kad sam se ja rodio. Smatram svoje rođenje za najvažniju stvar u nastanku ovog romana.
FROJDINA: Da li se sećate svog rođenja?
JA: Svakako da še sećam. Bio je to lep dan, Sve je bilo lepo. Ja sam se rodio u Beogradu, glavnom građu Jugoslavije, koja se nalazi na jugu ‘Evrope, koja se, opet, nalazi u centru sveta. Ja sam, dakle, rođen malo južno, u centru sveta. čim sam se rodio, odmah sam bio lep mladić naočite pojave, govorio sam ni manje ni više dvanaest jezika, od toga dva kompjuterska. Doktori i babice bili su zgranuti mojom pojavom, ali vrlo brzo ja sam ih fenomenološki ubedio da postojim, citirao sam Huserla, Sartra i na kraju Hegela. Nisam plakao, kao sva ostala deca, što sam se rodio, već sam bio vrlo zadovoljan i svima sam dao na znanje da se zovem Đura i da paze šta govore, jer ću sve to jednog dana napisati u svom prvom romanu.
FROJDINA: Kako da jedna takva pojava u porodilištu nije propraćena senzacionalnim reportažama na televiziji i u dnevnoj štampi?
JA: Nije iz prostog razloga što su moji roditelji žurili kući da ne propuste svoju omiljenu seriju „Budenbrokovi“. Oni su me doveli kući i stavili u jednu sobu sa ogromnom bibliotekom. Dvadeset pet godina sam proveo u njoj i čitao, knjige. Sve dok nisam sve knjige pročitao. U mojoj dvadeset šestoj godini roditelji su mi dozvolili da izađem iz sobe i rekli mi da od sada slobodno mogu da se krećem po gradu i da pričam šta hoću.
FROJDINA: To je vrlo zanimljiva biografija. Znači li to da ste prvi put susreli druge ljude tek u dvadeset i šestoj godini?
JA: Ne. Često sam se i ranije iskradao kroz prozor svoje kuće, i družio se sa ljudima. Jednom sam se iskrao iz kuće i otišao pravo u Nepal. Zanimala me je tantra joga.
FROJDINA: Šta ste sve doživeli u Nepalu?
JA: To je duga priča. Ali da ne dužim skratiću je. Kada sam se iskrao iz kuće, ustopirao sam prva kola: Ispostavilo se da je u njima, slučajno, jedan od pilota koji je upravo tada kretao na aerodrom, pošto ga je čekao naporan put do Nepala. Desilo se da se glavni kopilot razboleo baš pred samo poletanje aviona, tako da sam ga zamenio. U toku leta internacionalna teroristička banda pokušala je da otme avion. Dva otmičara su upala u pilotsku kabinu i uperili u mene i pilota cevi svojih „magnuma 45″. Tad sam izveo jedan od svojih brilijantnih manevara. Izvrnuo sam avion naopačke i teroristi su jednostavno pali i udarili glavama o krov aviona. Ponovo sam vratio avion u normalnu poziciju i svezao opasne teroriste za automatskog pilota. Veliki „džambo džet” bio je prepun putnika koji su skakali od sreće i čestitali mi. Ja sam im rekao da mi je drago, da se zovem Đura i da svi pročitaju moj roman kad bude izašao, jer sam ja čuveni pisac. Od tolikog skakanja putnika, „džambo džet” se tresao u vazduhu, sve dok u jednom momentu nisu otpala krila. Avion je počeo da pada brzinom svetlosti. Ja sam naravno bio priseban i utrčao sam u pilotsku kabinu. Video sam dole, ispred sebe, levo i desno, avionska krila kako padaju pravo u pravcu Himalajskih planina. Uspeo sam da manevrišem tako vešto da sam avionom sustigao krila i precizno ih ubacio na njihova stara mesta. Avion se ponovo uspravio. Morao sam prinudno da ga spustim tačno ispred jednog budističkog hrama u sred Nepala. Bogati putnici su bili zahvalni što sam im spasao živote i nudili su mi prava mala bogatstva za nagradu. Rekao sam im da odbijam njihove nagrade, jer smatram da nisam radio ništa kreativno i da ću se, uostalom, ionako obogatiti kada budem napisao svoj prvi roman. Kada smo izašli iz aviona imali smo šta da vidimo. Mnogobrojni žitelji budističkog hrama klečali su na kolenima, uvereni da smo mi njihova božanstva. Nekoliko dana uživali smo u jelu i piću koja su nam oni pripremali. Ja sam otišao dalje, a ostali putnici su, mislim, i dan–danas tamo. Oni su bili zadovoljni novim ulogama bogova, a mene je moj avanturistički duh pisca vodio dalje u nove i nove pustolovine.
FROJDINA: Možemo li sada da prekinemo malo intervju?
JA: Što da ne. ’Ajde da se volimo.
Zatim ću zagrliti Frojdinu. Ona će jednim prstom isključiti mali kasetofon.
Tekst je izvod iz romana Hvalisavi roman (Matica Srpska, 1991).
Prva dva dugometražna igrana filma, Tople godine (1966) i Sirota Marija 1968), Dragoslav Lazić je režirao po scenarijima Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare. Ovi filmovi važan su deo crnotalasovske estetike, iako su zbog docnijeg Lazićevog opedeljenja ka populističkim komedijama često bili marginalizovani. Ovom prilikom predstavljamo vam odlomak iz obimnog razgovora sa Dragoslavom Lazićem (vezan za saradnju sa Mihićem i Kozomarom), koji su vodili Saša Radojević i Milutin Petrović.
Dragoslav Lazić
U filmu Tople godine, kada glavni akteri koje tumače Ana Matić i Bekim Fehmiu, odu iz grada na selo, oni u pastoralnim prizorima pokušavaju da pronađu put za bekstvo od stvarnosti i dosezanje specifične osećajnosti. Kada se sretnu sa rođacima, poznanicima, prijateljima sa sela, to odjedanput opet postane neka vrsta presije. Kakav odnos ti junaci imaju prema selu?
Oni pokušavaju da se distanciraju od toga, ali to je u njima. To nije stvar koja može da se oslobodi za dan-dva ili godinu. Neka osećanja meni i danas, posle toliko godina, da tako kažem, stoje. Takav je i taj par. Oni pokušavaju da pobegnu, a istovremeno imaju neku emociju za te ljude. On laže svoje roditelje kako živi sjajno, da ih ne bi bacio u totalnu tugu i u beznađe… Meni je to dirljivo zato što oni imaju osećanje prema tim ljudima. Oni su to isto, samo su uspeli malo da pobegnu. Kao što ja osećam privatno tu okolinu u Jagodini. To je deo mene i o tome često govorim kritički. Ima i ta Sirota Marija, dosta kritična prema toj sredini, ali ja osećam kao da sam deo te sredine. Možda sam pobegao od nje, ali to nosim u sebi. I to je ono što svaki umetnik na neki drugi način posle varira kroz svoje delo. To se vidi u Toplim godinama, naročito kad oni prođu kroz taj prazan rudnik, kroz te prazne sobe, vidi se taj osećaj. Hteli bi da pobegnu, ali nemaju kuda. Oni su zarobljeni u toj praznoj sobi i to je ono što je poenta filma. Po meni, najtragičnije što može da se kaže.
Oni su nesumnjivo vezani za seoski milje, potiču odatle. Međutim, prati ih, barem u naznakama, i neka mračna slika tog mentaliteta…
Pa to je ta dilema, taj dualizam koji je prisutan u svakom čoveku. Teško je odreći se, potpuno se odvojiti od toga, a opet postoji tendencija da se odvoji od toga. I tu je sukob neminovan, sukob prvo u sebi, a onda i u odnosu sa drugima. Na kraju krajeva, umetnost je uopšte sukob. Sukob je stalno prisutan. Sukob između sebe i sredine, sukob između najbližeg i tebe, sukob u samom sebi. Umetnost ne može bez sukoba. Sad kad govorimo i pogledamo unazad, meni je to jasno u trenucima kad se stvara, to je podsvesni osećaj koji često ne izbija odmah nego izbija posredno, kroz delo, kroz neke razgovore. Nisam to tada doživljavao kao tezu koju ja sad stvaram u filmu, nego sam jednostavno pričao priču, a sada kada sagledam vidim da je to to, da je taj sukob postojao u meni, a postoji i u filmu, između onoga što jeste tradicija i onoga što želim da budem. Drugo nešto, novo, bolje.
Taj motiv se često ponavlja i u vašim kasnijim filmovima i serijama. Koliko je taj topao i mračan izgled tradicionalizma inspirativan za vas?
Kritikujem te ljude, ali volim te ljude. I ne mogu da pobegnem od toga. Pokušavam da ih kritikujem, kroz humor najčešće, jer oni to najbolje shvataju, oni to najbolje doživljavaju. Naš narod je vrlo duhovit i voli humor i na svoj sopstveni račun. I neće to da vam zamere. To zameraju neki ljudi koji to doživljavaju kao lični udar, dok običan svet zato i voli te moje serije.
Neki drugi elementi su kasnije izbijali u prvi plan u vašim delima, ali u Toplim godinama prisutna je naglašena emotivnost. Koliko taj film ima veze sa vašom biografijom?
Ta emotivnost vezana je za moje detinjstvo, jer film dodiruje sredinu i ljude vezane za ono što sam doživeo u detinjstvu. Taj period ostavlja najdublji trag, a opet verovatno da je to posledica ličnosti kao ličnosti. Emotivnost vas tera da reagujete jače nego što biste obično reagovali i u filmu je to kanalisano možda time što nisam odlazio u tragediju. Tragedija je verovatno najveći oblik emotivnosti. Kod mene u Toplim godinama, a i kasnije, to ide, do dramskog sukoba i dramskog doživljavanja stvarnosti, a ne tragičnog doživljavanja. Za razliku od Žike Pavlovića, koji ima scenu ubistva u toaletu… To je tragedija, to nije drama. Glavni junak u Toplim godinama je radnik, on nije klošar ili neko sa asfalta. On je radnik koji je poreklom sa sela. Prošao je kroz ono što sam otprilike i ja prošao. Tako da je to na neki način najviše slika mog života. Za razliku od kasnijih priča koje nisu toliko vezane za moj život i za ono što sam prošao nego su izmišljene priče, autentične, ali ne toliko lične priče. Tople godine su verovatno najličnije, bez obzira što su tu scenaristi, Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara.
Može li se reći da je melanholičnost specifičnost filma Tople godine?
To je osobina tog filma. Nisam neko ko je prenaglašeno emotivan. Više ta emotivnost vuče u melanholiju. Nisam išao na barikade, rušio vlast na taj način. Više sam imao taj tužan otpor, melanholičan otpor. Film potpuno odražava tu moju stranu ličnosti.
U filmu Tople godine ima scena u kojoj Ani Matić, koja igra Mariju, neki čovek na železničkoj stanici predloži da joj bude makro. Koliko je to bilo hrabro za taj trenutak, da se pokaže da postoji i taj aspekt stvarnosti?
Ljubiša je bio mnogo slobodniji od Gordana i družio se upravo sa ljudima iz tog nižeg sloja, i to je njegovo iskustvo. Tačno znam kako smo razgovarali. Kad sam pitao, da l‘ je to baš tako… Ne, to je još gore, rekao mi je Ljubiša. Gordan je imao više mekši, nežniji humor. Ljubiša je bio vrlo oštar i forsirao je upravo crni humor. A baš u toj sceni koju ste pomenuli je statirao Ljubiša. I molio me je da se pojavi u samo jednom kadru, da ga nekad i vide. I on je u toj sceni za nekim visokim stolom u čekaonici železničke stanice. Stajao je naslonjen na sto i gledao u kameru. Ja mu kažem, nemoj baš u kameru, nego malo u stranu, ali on je baš hteo da gleda direktno u kameru.
Čini se kao da je Kozomara namerno ulazio u taj milje da bi ga bolje upoznao ili je možda čak i bio deo tog miljea. Ima malo umеtnikа koji su se na taj način kao on uključili u niži parter socijalnog života.
Meni je teško da govorim o Ljubiši, jer sam ga jako voleo. Voleo sam i Gordana, naravno… Oni su meni dali svoja scenarija, za prvi i drugi igrani film. Ljubiša je bio komunikativniji od Gordana. I stvarno se družio. Nažalost, to druženje sa polusvetom i tim svetom dole ga je i upropastilo, odvelo ga je u pijanstvo prvo, pa u drogu… Vrlo dobro se sećam našeg poslednjeg susreta. On je bio u bolnici, na lečenju. Slučajno sam ga sreo u jednom restoranu na Terazijama. Prolazio sam ulicom i vidim ga kako stoji za šankom i pije. Ja, naravno, priđem. Onda se on obradovao, što će imati ko da plati to piće. Mi smo tu sedeli sat ili dva. On je bio u pidžami. Uspeo je da pobegne iz bolnice, da prošeta Beogradom i da se zaustavi u toj kafani, da popije jedno piće. Verovatno bi pobego kad popije to piće… Pričao mi je da će on sad da se leči, da će da se izleči, da ćemo da stvaramo nove filmove. Sve to je bilo možda mesec dana pre njegove smrti.
Da li bi moglo da se kaže da je Kozomara bio generator crnog talasa?
Pa skoro da je tako, jer ta linija, i u Toplim godinama i u Sirotoj Mariji, ta linija je više vukla ka crnom, nego ka sivom. To je Ljubišina linija. Gordanova linija je više ka sivom, više ka humoru. Međutim, ne treba zaboraviti i neke stvari koje je Gordan napisao kasnije, kad je pisao sam, koje ne odstupaju od onoga što su njih dvojica radili. Znači, teško je razdvojiti, oni su pisali na jedan čudan način. Zajedno su izbacivali i ubacivali scene u tekst. Pokušavao sam da uđem u to šta je više Gordanovo, a šta je više Ljubišino. Vrlo je teško ući u to, jer taj zajednički rad ne može da se razdvoji baš do detalja. Ali se sećam, recimo, scene iz Sirote Marije, gde svinja spava sa ljudima, i kad Ljubiša Samardžić stavi svinji šešir na glavu. To je na samom snimanju Kozomara ubacio. Meni se dopalo i ja sam to stavio. To nije bilo u scenariju. Na snimanju se Ljubiša Samardžić meškoljio pored svinje i nije znao šta da radi sa šeširom, jer mu je stalno spadao s glave. Kozomara je dobacio da stavi šešir svinji na glavu i Samardžić je to uradio.
U Toplim godinama postoji scena u kojoj se beleži atmosfera omamljenih ljudi posle pijanstva i orgija u suterenu. Da li je i to vezano za Kozomarina iskustva?
Sad se vraćam na temu scenario-reditelj. Niko kod nas se ne bavi time da uzme scenario da pročita i da gleda film i da napravi neku analizu. Jer šta se događa. Mi sad govorimo o Kozomari i o Gordanu i o scenariju, ne spominjemo reditelja. Govorim principijelno. Nemam tu vrstu problema da se žalim na njih. Naprotiv. Bila je izvanredna saradnja. Ali saradnja je dvosmerna. Ako neku scenu predložim, a oni je samo raspišu, onda je pitanje da li je ta scena njihova ili je moja, ali uopšte nismo ulazili u to. U takvom stvaralačkom procesu to je nebitno. Možda je bitno kasnije za analizu svega toga. Da li je Kozomara začetnik crnog talasa ili su Zadušnice, koje su uticale na Kozomaru. Sedeli smo u kafani blizu Borbe, još pre Toplih godina, a on i Gordan su hvalili Zadušnice. Ne mislim da je to presudno, ali sigurno je uticalo na to da se osmele. Bila je velika smelost pisati tekstove za takve filmove. Stvarno smelo. Posle je bilo lakše, ali u tom periodu… Znači, to je od ’63 do ’65, još uvek je preovladavao partizanski film. Još uvek su prevladavale komedije, kao Subotom uveče, na primer. I sad dolazi odjednom jedna struja – mi smo tada svi bili mladi – dolazi i unosi nešto potpuno novo, do crnih tonova koji su bili neshvatljivi. To je nekim ljudima bilo neprihvatljivo i zbog toga je bilo problema.
Da li vam je atmosfera u toj sceni u suterenu bila poznata iz života? Da li bi se ona mogla objasniti kao uticaj duha vremena?
To je vuklo iz studentskih dana. Slične scene postoje i u mojoj Reportaži iz ženskog bloka, ako se sećate. Tako da sam ja prošao taj milje. Možda ne tako kao Ljubiša, ali studentske zabave koje su bile siromašne zabave nisu tako drastične kao te scene u Toplim godinama, ali to je taj milje. Mi smo imali za gram pića, nismo imali za tri litra da se napijemo, nego smo imali za gram pića koji raspodelimo svi, čašicu ili čokanj. Ali to je taj milje. Znači, moje iskustvo tome nije falilo.
Šta ste vi uneli u film Tople godine, a nije se nalazilo u scenariju?
Recimo, scena u napuštenom rudarskom naselju nije bila u scenariju, ni završna scena ne postoji u scenariju. Izmislio sam je na samom snimanju. Ušao sam u to sobu i tog trenutka mi se otvorilo nešto i rekao sam, ti stani tu, ti stani tu… Tako sam objasnio, šta, kako, šta bi ta scena trebalo da znači. Moj doprinos je i u tome što sam glavnog junaka, koga igra Bekim Fehmiu, kreirao da bude radnik i kasnije učitelj. Dakle, on nije, kao kod Žike, sa periferije života, nego je to već jedan sloj koji ima normalnu biografiju, zaposlen je.
Kasnije, u televizijskim serijama koje ste radili kao da se to „crnilo“ pomalo izgubilo…
Prikazivao sam seljački život dosta sivo – ne crno. Humor je to još posvetljavao. Nije dozvoljavao da ode u crno, da ode u tragediju. Ali u tom periodu, kada smo radili Tople godine i Sirotu Mariju, sigurno je da je na mene i na Gordana više uticao Ljubiša nego mi na njega. Jer on je bio nametljiv. On je te svoje ideje gurao iz sve snage. Mi smo bili pomirljivi. Kasnije, kad je Gordan ostao sam, on je donekle nastavio tu liniju. Gordan i ja smo 1982. godine radili TV film Kante i kese, koji jako volim. To se isto odigrava u suterenu, galerija neobičnih likova, humor na jedan najcrnji način.
Saša Rakezić, alias Aleksandar Zograf, objavio je 2022. godine knjigu pod nazivom Priče iz Drugog rata, zajedničko izdanje Muzeja Jugoslavije i izdavačke kuće Popobooks. U pitanju je kolekcija stripova sa temama iz Drgog svetskog rata, koja je nastajala čitavih dvadeset godina, a sadrži i jedan tekstualni prilog, koji govori o autrorovim babi i dedi, sa majčine strane, koji su bili ilegalci za vreme okupacije, dok su u predratnom periodu, u tajnoj prostoriji, krili umetnike i intelektualce koji su bežali od policijskog progona. Materijal za ovu knjigu je u različitim varijacijama i pod različitim naslovima objavljen na italijanskom i nemačkom jeziku, a u pripremi su izdanja na slovenačkom i mađarskom jeziku. Nastavak ove knjige stripova je u pripremi, i trebalo bi, između ostalog, da sadrži i strip storiju posvećenu Vojislavu Nanoviću, čiji deo objavljujemo uz odobrenja autora.
… šta se dalje dešavalo sa junacima ovog stripa, čitaćete u knjizi.
(… a možete i filmove Vojislava Nanovića da gledate!)
Mарија до Самеиро Барозо (Брага, 1951) је португалска песникиња, преводилац и научни истраживач. По струци је лекар и гостујући професор Медицинског факултета Универзитета у Лисабону. Објавила је четрдесет књига поезије у Португалу, Бразилу, Шпанији, Француској, САД. Њене песме су преведене на велики број језика. Уредница је књижевног часописа Espaço de ser Poesia, Tradução e Ensaio. Добитник је неколико књижевних награда. Потпредседница је Португалског Пен клуба. Њене песме, у преводу са енглеског на српски језик, објавила је српска издавачка кућа Алма (2019). Збирка поезије „Тело, место изгнанства“ прво је њено дело преведено са португалског на српски језик. Живи и ради у Лисабону.
Тело је реч која није одређена, чак ни објашњена, али је оно над којим бдим, јер се рађаш под алегоријама света, измишљаш снове, куће, материјале, стихове који се одупиру између празних чаша које си оставио, заборављене. Преко ноћи у уским улицама, читајући судбину речи, испијајући алкохол ноћи, у питање доводећи све опипљиво. На плажама, морска со беше једна звезда бесмислена, спашена, у тихом пакту
бесмртне материје.
Различито је ово друго биће што насељава свет. Одлазим са водама, како бих покупила последњи зрак светлости који сам због тебе измислила. Можда да једног дана научим да оборим сенке које обезглављују. Чекам те. По теби посипам месечине од шећера, макова зрна, мрље гранита. Знам да ослушкујеш немир мојих корака под твојим венама, да настањујеш плавичасту сенку првих знакова, да пришиваш вулкане сенкама које волиш.
Смрт је вечна. И све се отвара.
Срећа је бацање коцкица које те не изненаде. Но живот остаје нелогичан, Химере ти диктирају своју звездану грозницу, страшни месец уништава њихове туробне стихове, и звезде сјаје скривеном милином своје неухватљиве сенке. Рукописи сунца сјаје изнад измаглице, сатови су се утишали. Можда облаци пишу твоју аутобиографију.
Њима се стално враћам да бих те подсетила.
Песма је неодвојива од тела, захтева мелодију, она је прах предака, место изгнанства, у свом крхком незнању, разуздана, својеглави ожиљак, људски израз, скривени такт, потопљена дијадема, жедни месец, резбарија светлости, пулсирање тла, неконтролисани зов, спојени пламен,
једина лука да се настани забрањена самоћа.
Наброј језике соли, гела, леда, завежи пакете свога сна, послужи вино радости на рингишпилу туге. Попиј прави цвет, своју врелину. Предај своје израњавано тело. Више нису важни ни тежина ни дужина, већ ти, жута смоква, тама и песма, одломак, немирни дуборез,
силазак у Хад тишине.
Песме Марије до Самеиро Барозо Из збирке поезије "Тело, место изгнанства", (Удружење Алиа Мунди, 2020)
Симона Дмитровић рођена је 1999. године у Београду. Дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета универзитета у Београду. У зборнику Слово Ћирилово, у издању библиотеке Браћа Настасијевић, 2016. године објављује свој први филмски сценарио на енглеском језику под насловом On Shakespeare’s Deathbed. Добитник је награде „Млади Дис“ за 2024. годину, и друге награде на Фестивалу поезије младих у Врбасу.
ОВДЕ
Овде се рађају деца и њихове очи личе на сумњиве белеге на кожи једног Бога. Они који су често присуствовали почецима негирају њихово постојање. Кажу: то је игра белих завеса, у априлско поподне, на павиљонима Источне Европе. То је варка, очи су овде небески фосили. Сведочење сталног замирања будућности, у зеницама.
Када будете зажелели да дођете овде Правдајући себе пред другима Говорећи да вас је привукла тајанствена звучност неког имена Други ће вам рећи – То су крајеви где пророци цветају као метастазе.
Преведено на језик којим се ћути овде: На дну, Свако задржава право на своју љубичасту вртоглавицу. Свако задржава право на своју видовитост.
ПЕРСЕЈЕВА МОЛИТВА
Ако будеш прозрео сеновиту лепоту звери испод тих модрих крошњи, обећаних крошњи ако напор буде математика ако рачуницом пред мудрим голубовима докажеш неискуство змије ако из угриза извучеш само питомост отрова онда оно што слутиш више није одлазак већ круна намењена теби да је носиш под капцима да престоли наслеђују твоје очи и да бираш своје сводове као што си бирао своје зверињаке
Памтиће ме по чину суровости Богови су ми га наменили као веренички прстен
Тако је мислио Персеј Персеј који молитвом пресеца главу Медузе Тако што је понавља као подивљалу дечју успомену Тако што је понавља и допушта да му се чудовишта множе у гркљану Док он пребраја њихове зубе као бројанице
Када је Персејева мисао постала вртешка са хиљаду могућих глава Када је мисао претворена у крилати одсјај на штиту Када се алхемија молитве одиграла у крвотоку И прастари језици пробудили у његовим длановима Да их упорном вољом преводи да их враћа у његов век у његову историју Као залутале јагањце да их враћа милосрђем у његову фабулу
Тада је Њена глава била спремна да клекне и поклони се краљу Оном који је први клекнуо пред језиком змија Оном који није потезао мач већ Оном који је изабрао праву реч као што се бира хлад Посматрајући та тела залеђена у осунчаној крви
Персеј је рекао синоним Змије су синоним за оболело саосећање За вољу несреће да се деси случајно За поглед који нико неће, ишаран пегама страдања.
Персеј сада зна да никога није усмртио поглед невиног чудовишта. Не оно што су видели већ оно што нису прозрели. Не поглед који су примили већ онај који нису умели да узврате.
Док ово читаш, Давно ти је неко посудио моје очи Као неснађене дивље купине, у подне На том путу до подвига
Предуго сам одлагао твоје постојање Ти си мој двојник и сада знаш ко ти је поклонио Свирепо умеће погледа.
ДВОЈНИК
Зато што ме је изабрао дар мимикрије Био сам цезура између два трајања Ударач ритма у телима векова Многобожачко срце склоно прескоцима Из једнине у множину
Издајица једногласја Изневерени члан хора Негирао растојање између јесени и пролећа Покушавао да те изговорим из грла Покушавао да те изговорим из трбуха
Оснажен својим одразом Нагнут над првим језером Утопљен, расплинут Непризнати потомак сунца
Изнова другачијег израза пред истим водама По рођењу крштен превртљивом природом сенке
Истраживао историју погледа Нумерологију узвраћања Свештеник широких видика Неповерљив пред ситним прорачунима
Кроз твоје приповедање очекивано оповргнут Јер то чини молитва жељама згрченим у коленима БРАК
Опадају кратке летње вечери у ребрима Крштене у радознале модрице На путу до Његове коже Као Икар до Сунца Једни изгубе вид Други изгубе своје разроко порекло
Ми знамо да су мириси само наговештај опадања Стварна смрт нестварног плода Зато увек оживљавамо два измишљена цвета истовремено Уверени да крхкост тражи брак Да једно око анђела на фрескама Остаје слепо при додиру Сунца
БЛИЗАНАЧКА МОЛИТВА
Она се моли мојом главом И док се у машти утапа у језеро другог језика Она је запета у бесконачној реченици проповеди Она је недостижно зелено, у пустињи, поновљено Она се моли мојом главом
Када њени прсти почну да броје гласове Помера се вода у мојим коленима Померају се крилати кринови Остављају младеже на кичми осунчаног странца
Док гризу своје утробе Док множе своје сенке На тим отетим пољима Где клече близанци косооки од песковитог ветра И ушивају мртва слова у наше рукаве Песмом измештају азбуке кроз наше зглобове
Она се моли мојом главом И када намерно погреши тело Ја намерно погрешим сенку Под тим отуђеним сунцем
Она се моли мојом главом Превод са азбуке анђела На азбуку робова
ДВЕ ПУСТИЊЕ
Показао си ми те архипелаге тамо живи твој двојник
кажеш њему у гркљану виси загрцнут мој мозаик и пада као завеса у одабрано вече
замишљам га као разроко чудовиште у чијој лобањи непрестано свићу погледи он те боље разуме и спреман је да као касне госте под поноћним сунцем прими твоје пожаре
А кроз мене пролазе твоје гласови јато риба кроз реку што их не осећа Ипак, изнова ме водиш кроз своје тајне ходнике и уводиш ми длан у просторе где куца мртво срце пустиње
како да се вратим са твојих архипелага а да задржим пустињу пуну чуда међу својим непцима како да не остане само развејани песак међу зубима и усне што се обликују у неми крик, заувек непреводив
и када питам шта је са обешеним речима у модром гркљану мог двојника
где је њихово васкрсење
када питам као уста рибе у води без звука допушташ само плава присуства
Милица Шпадијер рођена је 1989. године у Београду. Основне и мастер студије завршила је на Kатедри за класичне науке Филозофског факултета, а усавршавала се у Уједињеном Краљевству и Грчкој. Докторске студије похађала је на Факултету драмских уметности Универзитета у Београду. До сада је објавила збирке поезије „Шар-планина” и „Ново гробље”. Лауреат је награда „Ленкин прстен“ за 2023. и „Млади Дис” за 2019. годину, а са својим збиркама је ушла и у ужи избор за награде „Бранко Миљковић, „Мика Антић”, „Ђура Јакшић” и „Јефимијин вез”. Поезију, прозу и преводе објављивала је у часописима Летопис Матице српске, Поља, Повеља, Кораци, Босанска вила, Књижевне новине, Књижевни магазин, Сент, Буктиња и другим. Са грчког језика превела је роман „Касандра и вук” Маргарите Карапану, песничку збирку „Афродита у плавом” Петроса Стефанеаса, избор из поезије Томаса Цалапатиса „Ово место” и његову драму „Бодљикава жица”. Члан је Удружења новинара Србије.
ЉУБАВ
Дошао си ми млад И дошао си ми стар Дошао си ми бор И дошао си ми сад Дошао си ми перје И дошао си ми глад Дошао си ми сенка И дошао си ми хлад
Ако ме видите нову Ако ме буде стазом Ако ме прегази воз Ако ме стигне надом
Нека ме покрије плес И нека ме поједе раж Нека ме умије мир И нека ме сачува глас
КАО СИЛВИЈА
Моја рерна мирише на гас Више пута сам проверавала Kад год нешто печем А независно од Пандемије Магле Избора Нешто у мојој кухињи Мирише на смрт И поезију
СВЕТИ ЂОРЂЕ
Постојао је тренутак Када се Свети Ђорђе нашао пред девојком Диоклецијановом женом Александром Коју је требало да спаси од змаја Kад се нешто у њему сломило И није знао како да је поздрави Да ли јој је рекао Да је као најлепши плод Мирисног дрвећа са истока Што је жарко желео Или је само стајао у оклопу Знојећи се испод Тешког металног шлема Који још није био ореол И поздравио је Како су се увек поздрављали
ВАТРА
Ватра је спалила моје село Гледао сам како горе сламнати кровови наших кућа И небо како сија Црно сиво наранџасто Тада сам се заљубио Ватра је убила све у селу И моју мајку Мог оца Моју сестру И брата Мрзео сам је због тога После пожара морао сам да лутам По земљи тражећи посао и скровиште Дошао сам у земљу благородну плаву смеђу и зелену Земља и вода су ме загрлиле и нахраниле Ипак ја сам размишљао о ватри Kада би увече захладнело Вода и земља деловале су ми бескорисно Једном сам донео свећу у шталу у којој сам спавао Запалила је сламу Пењала се брзо по гредама Узимајући све што жели Црвена жута бела Лепа и бесна У пожару су изгореле крава Kокошка и пас које сам волео Истеран са те фарме морао сам даље Поново тражити оно што ми је ватра узела И мрзео сам је У мом животу било је још сусрета с њом Некада би ми годинама било довољно Само да запалим шибицу и гледам је док не догори Убедио сам себе да је и то ватра Седео бих поред камина у гостионицама Гледао је А онда из чиста мира гурнуо руку у пламен Извадио цепаницу И запалио кафану Тада није повређен нико осим мене А ја сам протеран из града После сам се оженио и добио дете Али када је беба први пут добила грозницу Осетио сам такво узбуђење да сам Желео да ме прогута земља или узме река Али било је касно Од грознице су убрзо умрли обоје Отишао сам на југ да нађем своју последњу ватру Нисам стигао далеко Пресрели су ме друмски разбојници И испалили неколико топлих метака у мене Умро сам Знајући да је за мене рај Место на ком је ватра добра
ЗИМА
Добро познајем зиму. Њена ми је окрутност скоро прирасла к срцу Ја нисам као други, наивни људи Који се обрадују када виде пупољке Ја кажем Чекајте, биће још хладно Па ваљда ја знам Сломила сам једном ногу Оклизнувши се на последњем снегу А већ је било пролеће.
Сада се паметно чувам Превремене топлоте И у свакој крошњи до маја Видим могућност за пропаст наде
Али ви Верујете да ће процветати Показујете ми висибабе и лале Које вире из снега То су докази Божје љубави, кажете И ја вам их остављам.
Добро познајем зиму Њена ми је окрутност скоро прирасла к срцу.
САОБРАЖЕЊЕ
Како је сурово а нужно Да одрасте и огруби Говорити неком крхком а тужном Ко нит живот нит он њега љуби
Неком самом и упорном Неком малом А уморном
Како је тешко и бедно Схватати увек изнова Да заправо ви сте једно Ти и та сенка немоћна
Zorica Bajin Đukanović diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost na, Filološkom fakultetu u Beogradu. Pesnikinja, pripovedač i pisac za mlade. Objavila je osamnaest knjiga. Knjige poezije: TROMB (Rad, Beograd, 1994), POSTAVA (Prosveta, Beograd,1999) i PLANETARIJUM (Presing, Mladenovac, 2022). Knjige proze: HOTEL FOLOSOF (Zepter book world, Beograd, 2003), SAID, KRALJ SUNCOBRANA (Stubovi kulture, Beograd, 2009) i četrnaest knjiga poezije i proze za mlade. Zastupljena u oko 70 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara i čitanki. Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Dobitnica je „Zlatne strune“ Smederevske pesničke jeseni 1993. godine, nagrade „Dositej“ i 2015, „Zmajevog pesničkog štapa“ 54. Zmajevih dečjih igara 2011, nagrade „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za mlade 2015. godine, nagrade „Bulka“ 23. međunarodnog Festivala pesnika za decu 2016. Nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni dobila je 2020. godine, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade. Živi i radi u Beogradu, kao slobodan umetnik.
RUT
Skinuli je sa svoda svetlucavu i nazvali je žuta onda je umnožili eksponencijalno i jednu dali meni kao broš pokrila sam je dlanom da je zaštitim od pogleda tu mi dlan progoreo sa čijom ću plaveti mešati sipino mastilo svog pogleda
Sa novom zvezdom na epoleti u škripavim čizmama zategnut da pršti i pod pojasom u senzualnom iskušenju da posrne u zabrani voleti čivutku
Potpisao potpisao otpisao vratio mi svu limfu zagrljaja u koji sam mislila da sam se skrila savršen otisak neobeležen na čijem ću nebu otvarati svoje želje od svile na vešalima čijih ključnih kostiju ću se naga njihati i dok se rulja veseli ribam kamen ispred kuće
Moja je ruka belja od neispisanog lista sna evo ih dolaze u smeđim košuljama da sa zida skinu Klimtovu ženu u zlatu
BELVEDERE
Klimt otire zlatne dlanove o radnu halju ključevi tela su ključevi sveta ne budi nemirna Rut ovo zaustavlja vreme
I ušli su da mi ukradu život da moje bližnje rasporede nekog u Belzen nekog u Treblinku a mene u Belvedere
Koračam po čoji detinjstva odmah tu iza ugla sa vrata maše doktor Frojd strah je naš jedini prijatelj
Čujem uljeze čizmom po bambusu parketa Rut dođi i donesi mašne te svilene leptire da ih naučimo da lete
KOKOŠIJI IDOL NA PLAŽI OMAHA
Jednom mi je neko pokazao morem produbljen kamen kroz koji može da se posmatra nebo koje iščezava na mojoj pločici piše Džejms iz Virdžinije e da sam imao šuma na srcu sad ne bih imao trajni šum na svom vremenu i moj budući unuk sestrić ne bi putovao u Francusku da me pomene
O De Golov riš moguće je poseći se i na njegov kočoperni brčić naleteti mikrofonom BBS-ja bilo je to zbog pet minuta časti veliki narodi moraju da nauče da lažu dok pišu nove bajke
Od obala Virdžinije do plaže Omaha kroz vatromet olova da bismo se pomešali sa kostima galebova sipa i nasukanih kitova mi drveće koje neće porasti
Ни сунчани облаци овог јутра не могу да изнесу овакве сукње. Не може ни жена у хитној помоћи Чије црвено срце цвета кроз капут тако невероватно - Дар, љубавни дар Потпуно нетражен Од неба Бледа и пламенаста Палим своје угљен-моноксиде, очима Замраченим до невидљивости под шеширом. О Боже мој, ко сам ја Да би се ове закаснеле речи претвориле у плач У залеђеној шуми, у освит сунцокрета.
ЖЕНСКИ ЛАЗАР (Силвија Плат)
Поново сам то урадила. Једном у сваких десет година Ја то успевам - Нека врста ходајућег чуда, моја кожа Светла као нацистички абажур, Моје десно стопало Утега за папир, Моје лице без израза, као фино Јеврејско платно. Скините ми маску О мој непријатељу. Да ли вас ужасавам? - Нос, очне јаме, комплетан сет зуба? Кисели дах Нестаће за један дан. Ускоро, ускоро ће месо Које је гробна пећина појела бити Моја кућа А ја сам насмејана жена. Имам само тридесет. И као мачка имам девет пута да умрем. Ово је трећи пут. Какав глуп начин Да уништи сваку деценију. Који милион светиљки. Гомила која шкрипећи дроби кикирики Гура се да види Одмотавају ми руке и ноге - Велики стриптиз. Господо, даме Ово су моје руке Моја колена. Можда сам кожа и кост, Ипак, ја сам иста, идентична жена. Први пут када се то десило имала сам десет година. То је била несрећа. Други пут сам мислила Да издржим и да се уопште не вратим. Затворила сам се Као шкољка. Морали су да зову и зову И да скину црве са мене као лепљиве бисере. Умирање Је уметност као и све остало. Радим то изузетно добро. Радим то да изгледа као пакао. Радим то да изгледа стварно. Претпостављам да бисте могли рећи да имам дар. Прилично је лако то урадити у ћелији. Прилично је лако то урадити и остати на месту. То је театрални Повратак у широк дан На исто место, истом лицу, истој звери Задовољан врисак: 'Чудо!' То ме обара. Плаћа се За гледање мојих ожиљака, За слушање мог срца - Заиста следи наплата. И постоји наплата, веома велика наплата За реч или додир Или мало крви Или део моје косе или моје одеће. Дакле тако, господине Докторе. Дакле, господине Непријатељу. Ја сам ваше дело, Ја сам ваша вредност, Дете од чистог злата Које се топи у врисак. Окрећем се и горим. Не мислите да потцењујем вашу забринутост. Пепео, пепео - Ви боцкате и мешате. Месо, кост, тамо нема ничег - Комад сапуна, Венчани прстен, Златна пломба. Господе Боже, господине Луциферу Пазите Пазите. Из пепела Устајем са својом црвеном косом И једем мушкарце као ваздух.
ЦРВЕНО (Тед Хјуз)
Црвена је била твоја боја. Ако не црвена, онда бела. Али црвена Је била она коју си обавила око себе. Крваво црвена. Да ли је то била крв? Да ли је била окер-црвена, за подгревање смрти? Хематит да учини бесмртним драгоцене наслеђене породичне кости. Када си коначно одабрала свој пут Наша соба је била црвена. Судница. Затворени ковчег за драгуље. Тепих од крви Шарен са затамњењима, згрушавањима. Завесе - рубин плишане крви, Прозирне крваве каскаде од плафона до пода. Јастуци исти. Исти Сирови кармин дуж прозорског седишта. Пулсирајућа ћелија. Астечки олтар - храм. Само су књиге побегле у белину. А споља кроз прозор Макови танки и наборани-крхки Као кожа на крви, Салвије, које је твој отац по теби назвао, Као крв која лети из ране, И руже, последње капи срца, Катастрофичне, артеријске, проклете. Твоја дуга свилена сукња, завој крви, Раскошно бордо. Твоје усне су уроњене, дубоко гримизне. Уживала си у црвеној. Осећао сам је сирово - као оштре ивице газе Од укочене ране. Могао сам додирнути Отворену вену у њој, огољену светлост. Све што си насликала насликала си бело А онда га пљуснула ружама, поразила га, Нагнула се над њим, над капањем ружа, Уплаканим ружама, и још ружа, А онда понекад, међу њима, мала плава птица. Плава је била боља за тебе. Плава су била крила. Ластавичја плава свила из Сан Франциска Преклопила је твоју трудноћу У врела миловања. Плава је био твој благи дух - не зао дух Већ инспиративан пажљив чувар. У јами црвене Крила си се од белине коштане клинике. Али драгуљ који си изгубила био је плав.
УТОПЉЕНА ЖЕНА (Тед Хјуз)
Милион пута продата, без материце, Срце јој већ је смеће, Из поткровља је гледала како долази смрт, Ова тридесетогодишња госпођица Шетала је у пасторалном парку Са птицама и пчелама, али без мушкарца Где су деца хватала у наручје Недирнуту сунчеву светлост. Са пластичном торбом, са минк крзном, Поспаног и натеченог лица Свеже напудерисана и измазана "курва", Ова лутка је била пуњена У крпама кревета странаца Избацивана, као напукла шоља, кашљући Злослутним пушачким кашљем Али ставите новчић у њен прорез Ова изношена јавна дама Постаће фонтана монолога, Постаће статуа и богиња тела, Пењаће се Јаковљевим лествицама. Она је чупала мушкарцима очи из срећних домова; Руке су јој се шириле у мраку И висиле су као накит на њеним удовима, Ипак, дошла је у овај парк Не због сунчевог заборавног погледа Ни због деце која трче овде и тамо; У блатњавом дну језера Пронашла је своју утеху
Pre par večeri sam pogledala film koji me, neočekivano, ne ostavlja na miru. U pitanju je režiserski debi američke glumice Ane Kendrik iz prošle godine naslovljen „Woman of the Hour“. Žanrovski ga svrstavaju u biografske trilere budući da govori o stvarnom američkom serijskom ubici Rodniju Alkali, ali istovremeno, budući da je dobar, film iskoračuje iz svog tesnog okvira i vodi nas na mučno putovanje kroz nasilje ne samo pojedinačno čiji je vinovnik Rodni Alkala, već šire, društveno, karakteristično za epohu koju film prikazuje. U pitanju su sedamdesete godine prošlog veka s fokusom na tadašnju industriju zabave budući da je Rodni Alkala pobedio u tada čuvenoj televizijskog seriji/kvizu „The Dating Game“ 1978. godine. Šeril, glavni ženski lik koju glumi Ana Kendrik, nezaposlena glumica koja nevoljno i na nagovor svog agenta pristaje da učestvuje u pomenutoj seriji, odlučuje se za šarmantnog Rodnija Alkalu kao svog izabranika za izlazak na sastanak. Na sastanak ipak ne odlazi jer je izabranik plaši što se u realnosti zaista i desilo te je tako prava učesnica serije preživela jedino zahvaljujući sopstvenoj intuiciji. To bi bio skraćeni siže filma.
Režiserka filma se odlučila da nam ovu mračnu priču ispriča nelinearno i isključivo iz ugla žrtava. Ovo poslednje su joj mnogi muškarci zamerili[1] nazivajući film ostrašćenim prikazom epohe zbog stereotipnog prikazivanja muškaraca u negativnom svetlu, mahom kao nasilnika. Meni se pak film dopao upravo zbog nelinearnosti i neuobičajene vizure. Hronološki skokovi od gledalaca traže veće intelektualno angažovanje što je uvek dobro, osim toga, iako se na samom početku filma prilično brutalno prikazuje ko je ubica, to uopšte ne umanjuje napetost i nelagodu koju osećamo tokom daljeg toka filma, što govori o velikoj umešnosti režiserke. Ne mislim da su u filmu muškarci prikazani stereotipno i mislim da je dobro što film prikazuje događaje iz ugla žrtava, pri tom ne smemo da zaboravimo da su žrtve Rodnija Alkale bile žene, devojčice od osam i trinaest godina i odrasle žene od dvadeset i nešto. Obično je u filmovima o serijskim ubicama fokus na ubici ili mukama detektiva da uhvate ubicu, dok su žrtve u drugom planu. Ovde je pak težište na žrtvama i nasilju, društveno prihvaćenom nasilju prema ženama koje je i dovelo do toga da Rodni Alkala, nakon što je silovao i pretukao devojčicu od osam godina 1971. godine, bude pušten iz zatvora nakon samo sedamnaest meseci, da bi posle nekoliko meseci ponovo napao trinaestogodišnju devojčicu i bio pušten posle dve godine nakon čega je nastavio da siluje i ubija. Ne zna se tačan broj devojčica i žena koje je silovao i ubio u period od svog prvog hapšenja 1971. i učešća u kvizu 1978, a potom i konačnog hapšenja u julu 1979. godine. Važno je reći i to da je Rodni Alkala prvo završio Fakultet umetnosti na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu, a potom je studirao film kod Romana Polanskog na Univerzitetu Njujorka. Svoje žrtve je uglavnom namaljivao pozivom da ih fotografiše. Podsetićemo, par godina kasnije, 1977. Polanski je bio uhapšen zbog drogiranja i silovanja trinaestogodišnje devojčice koju je fotografisao za Vog. Još uvek me proganjaju njegove reči iz jednog dokumentarnog filma:[2] „volim mlade žene,“ i nonšalantnost s kojom ih izgovara.
Debitantski film Ane Kendrik je nepretenciozan i slojevit, diskretno poziva gledaoce na dalja razmišljanja, ne viče u lice i pored strahota koje prikazuje. U svakom pogledu verno oslikava epohu, vizuelnom naročito. Između ostalog. Od dobrog filma se više ne može tražiti. Kritičari su ga visoko ocenili, publika ga je nepravedno potcenila ako je suditi po komentarima na veb-sajtu rotten tomatoes za kojim većina poseže kada želi da se informiše o nekom filmu. Negativne komentare i ocene su mahom davali muškarci. Otud ovaj moj tekst, a naslovila sam ga po pitanju koje je Šeril postavila Rodniju Alkali u kvizu „The Dating Game:“ Čemu služi devojka? Ako je suditi po komentarima današnjih muških gledalaca, svakako ne da režira filmove.
1 Ноћ је пала на колена, клечи пред шумским зидом. Невидљиве кључеве тражи у свежњу безбројном свом. Птичице рођене твоје громко криче нада мном. Кррр! Чивчи-ли кррр! – дословно посмртним напевом. Ветар шутира стабла, тамну је чизму обуо. Али насупрот падајући, бори се јела крива. Снег, покривач сребрни, што је стан твој ушушкао, обрушава се надоле, мене ту самог скрива.
2 Облак расте на небу. Шумица, на завист риба, нагло у њега зарања. Зато што храброст нараста. Бог гледа са небеса, као да је самотна изба: и као да му се може прићи и по дну корита. Ево ме, сав сам пред тобом, и као пањ из снега што грло диже увис – црн, али од ждрала бељи ‒ белом паром дишући, руке дижући од смеха, име твоје дозивам, утапам се у хор птичији. 3 Где си! Врати се! Одговори! Где. Невидљив си ти. У снег и у белину свету све се сједињује. Као ангел неки – крилом ‒ безумље и ти сте – слити, као да међу својим прстима негујем пахуље. Не! Тихо је ‒ овде те није ни било уопште. Просто, снег који нисам чврсто набио ‒ то је тек. Напросто, твој лик овде иде безумљу у госте. И бежи унатраг, сећање је бестелесно увек. 4 Где си! Врати се! Одговори! Боже, што се скриваш? Боже, зашто ћутиш? Грешан сам – молити се бојим. Боже, зашто ти снегом њене трагове покриваш? Где је она – ту, у шуми? Или за хрбатом мојим? Не окрећем се, не! Дозивати њу је бескорисно. Свуда је ноћ, и снежна олуја гаси ноћна светла. Пут што је утрла – за леђима ми је, као бездно: поглед, што у њу зарони, неће стићи до обала. 5 Боже, где је, одговори! Шта јој је заптило уста? Чији пољубац? Чије руке су јој уши покриле? И где је тај земни дом – подрум, гроб, увала пуста? Или то, можда, ја ћутим? Птице ми крик украле? Не, то је лаж – украси лете са небеса зимских. Већи од смртног пута – пут између нас двоје стоји. Изнад земље, цвркут се подиже птичица милих, да бескрај се простре међу срцем и криком мојим. 6 Тако, у честар, у шуму. У сумрачни гај средине живота – зимску ноћ, следећи Дантеове кораке. Само тело тражим. Остало, твоје нека буде ‒ све. Плот, што си ми послао само је проводник муке. Шума нада мном рида, шума се нада мном врти, корен у Аду пустила, гране ван да могу расти. Тако да се по стаблу може у сам Ад спустити, али никога тамо нема – и немаш кога извести! 7 Јер она је – жива! Aли ни ехом, ни звиждуком неће ми се одазвати у својој тврдоглавости што пада у сан под њеним милим безгрешним капком, мук расте у срцу ‒ мртви би могли позавидети. Само двоглава шума – под непомичним погледом, осом ме изабравши, с деблом у загрљај сплићући, земљу наше љубави премрежавајући са Адом, у свој тој пустоти кружи, као паучак, висећи.
8 Тако да, стојећи у снегу, грлећи мрзла стабла, чујем, ту и тамо, нешто налик на крике гаврана, и као да видим како ти ‒ од сна онемела ‒ жудиш да сном оделиш листове ове од корена. Сан! Не ћутање, већ – сан! Страшној су се уподобили, смрти мојој да припадну – црној подснежној слави – сече шуму по оси, како би из мртвих устали снови њене љубави – још силније него на јави!
9 Боже зимских небеса, Оче звезда над пољем, Оче путева шумских, брегова снежних владика, Боже услиши молбу: дај да узлетим над горјем изнад љубави моје, изнад стењања, крика. Дај ми да је пробудим! Не, не речју неком страсном! Не са осећањима сљубљеном ‒ светом истином! Дај ми да је пробудим песмом, песмом таквом јасном као небеса твоја ‒ као свод небесни, бистром! 10 Оче зимских равница, који си ‒ за подвиге грешне ‒ сумрачни мој глас заглушио још више, мој Боже, Оче, дај да подигнем очи од таме црне, гробне! Боже, услиши ме, ти што си ми дао душу, Боже! Дај ми да је пробудим, светлом уз тканину приљубим, уз свих седам велова, светлом да се кроз њих пробијем! Да се над безумљем издигнем, над шумом да узлетим, песму своју да пропевам и у тамнину се спустим. 11 У разним земаљским устима дај јој да дуго звучи као љубавни плач, или као светске мелодије, дај ми од духа, Боже, само да она не ућути док се у ухо љубави вода Лете не излије. Дај ми да твојим светом, крај дивног живота прођем, па макар не мог – већ туђег. Пусти ме да их пратим. Дај да на земљу у својој отаџбини слаткој паднем, и све љубави и лажи – бесмртношћу да отплатим! 12 На небу пресветлом твом – за ту те молим силу. Небо нема крај. Но, и љубав иде у бесконачно. И нека све, што је тада неизбројиво било: лаж њена и љубав – нека све постане бесмртно! Јер само њена душа – крик мој може да утихне ‒ тело напусти на миг – песма се чује све тише. И нека тело за смрт своју душу сустигне: ја ћу обесмртити плот – ти си обесмртио душе! 13 Нека, претичући живот, песма нежно додирне смртни њен праг ‒ са љубављу, али и мислено, етром, и као ласта лист, нек обухвати лист што откине и нека нестане у тами гоњена ноћним ветром. Не, лишће, чак ни од птица издају немој тражити! Песма је, ма како звонка, тиша од крика чемера. Нека она, као река, овај „листић” подухвати и однесе га са собом даље од смрти, у мора. 14 Шта ми то зовемо смрћу. Кад не постоји повратак! То је беспомоћност душа – зар је потребан бољи знак! Целог живота бекство у таму, одлазак, губитак… Не, још увек нема гробова! Али већ бесни призрак! Шта је следеће! Смрт! Најбољим смртима на завист! Лекција свим сиротствима: туга нема патронима. Више од смрти је: у руци уместо зглоба ‒ запис. Животу минулом на – част ‒ а споменик нама двома! 15 Оче, опрости ми роптање. Све је то само рана. Бол не заглушиш ничим. Дух није над њим власнији. Боже, што више мира, тим је и више страдања. Даље – изгнанство, удах – дубљи! О, не – болнији! Живот је ‒ као крик гаврана који крилом млатара, тражење тајних места у срцима милим с успехом. Живот је – повратак речи; за понављање је сфера и на горки зов – ипак је одговор: макар и ехом. 16 Где да тражим твоје загрљаје, уста, сузице? У дом незнани однела? У црну земљу зарила? Колики је тај крај? Или више нема хаљинице? Твојих хаљиница? А можда си се њима сакрила? Где је то све? Где сам ја? – Ту сам, као стабло, у снегу, грло увис дижем. Суза преко очију застрта. И где ли је све то? У земљи? У огњу? На небу? Корењем куцам у мрак. Ту сам, у снегу, ко лопата.
17 Боже зимских небеса, Оче сваке звезе пламтеће, што су као ватра њена у црном ноћном простору! У срцу сиротом мом, као у беспућу свануће, туга урличе на страст, ужас урличе на мôру. Не остављај ме! Јер је све шира и шира земљица… Не скривај истину! Ко сам ја? ‒ Дошао – ишчезао. Не остављај ме! Ја сам у овом свету луталица. Дај у гроб да паднем да се не бих у бездан сурвао. 18 Боже! Не знам шта у том пламену сажиже она. Пре него што дођем може се и звезда охладити. Чини ми се да твоја љубав, као и љубав земна, Може ући у таму и да ме може напустити. Oче! Не сакривај истину! Потресен разлазом, у песму истине нервне ум може заронити. Божја љубав и земна ‒ као океан са плимом: кад у мрак бежи друга, тад ће се прва повлачити! 19 Готово је. Смрт! Одлазак! Склизнула уназад лента! Пена у сивом песку сахне ‒ брже од жалости! И шта сам ја? Обала пуста? Црни крај континента? Боже, не! Материја копна! Ја дно настављам под њим! Само је дисати тешко. Њише се свет обмањујући. Уместо неба и птица – море и рибе безубе. Одозго притиска вода – одговор безгранични ‒ и убрзава бег срца ка своме једру: у безумље. 20 Боже зимских небеса. Оче свих звезда над пољем. Казне се ја не бојим, ни што је зјапећи страшна ова тама безгранична; ни бремена дна над морем: јер ја сâм сам ‒ љубав. Јер, ја сâм сам та – површина. Не остављај ме! Ти ме оставити никад нећеш! Зато што је моја душа ‒ цела та област Божија. Оче! Свака од страсти којом ти мене насићујеш, душу моју, у даљину ме све више развејава. 21 Оче зимских небеса, безграничне дајући муке, додао си и љубави; њеној беспочетној ширини, дај ми да паднем на земљу, дај да раскрилим руке да би се у сумраку смртном моји прсти склопили. И нека то буде крст: бол је јачи од храбрости! Загрљаја ми дај, не, дај ми очи да наситим. Дај да пропевам о њој чији је лик одлазећи мени дао, овде на земљи, да Тебе ближе видим!
22 Не остављај је! С њених крила скини леденице! Боже, живот јој продужи, ако не роком – местом. Јер она је као оне, што не знају гнездо ‒ птице, али високо лети ка брегу јасном небесном. Дај ми силу да уселим комад папира згужвани у душе чија се тела у свету не могу срести. Јер, ако будем следио тај полет неустрашиви, неочекивано могу Твој крај далеки угледати. 23 Више … опрости се… са небом у ноћним гушењима… Више, више … збогом … пламе, што си спалио истину… Песмо свиј … онима што долазе гнезда у срцима… Више, више … не узлетати … овде астронауту… Дај људским устима … звиждуком … из неба дозвати.… то сијање очију … тај глас … љубав је као чаша… вечно живе воде … чека ли ‒ час када ће бризнути… хоће ли дуго… реци… Чекати… до смртног часа… 24 Крр! чивчили-Крр! Крр, чивчи-ли… струје снежне… Крр, чив… Крр, чивчи-ли… ветри… Крр, чивчи-ли, крр… Крр, чивчи… хује… Крр, чивчи-ли… Црвендаћа си видео? Крр, чивчи-ли, Крр… Крр, чивчи-ли, хуји… Време је спавати… Крр, чивчи-ли фјере! Крр, чивчи-ли, Крр… хуји, хуји, хуји. Крр, чивчи-ли, крр! Крр, чивчили… чивере.
ПРЉАВА ЦИГАНКА – ЧИСТО ВРАЊЕ:ФИЛМ ВОЈИСЛАВА НАНОВИЋА (1953)
Филм „Циганка“ (1953) режирао је неправедно запостављен југословенски и српски уметник македонског порекла, режисер Војислав Нановић. Сценарио је, по мотивима романа Коштана, Боре Станковића, написао Александар Вучо. Произведен је у Београду, у Авала филму. Главне улоге тумачили су Раша Плаовић, Миливоје Живановић, Селма Карловац, Растислав Јовић, Павле Вујисић. Друштвени и професионални вео заборава дуго је прекривао његов субверзивни потенцијал.
Филм Циганка снимљен је почетком педесетих година прошлог века, у време постепене смене културне матрице у социјалистичкој Југославији, односно на таласу промена које је донела Резолуција ИБ-а. Једна од карактеристика те епохе била је системско отварање простора за нове теме, последично и за нове стилове у уметности. То је у пракси значило делимично дистанцирање од културе социјалистичког реализма и, у многим аспектима, напуштање строгих совјетских, односно ждановистичких културних образаца. Мотивисан жељом да се после сукоба са Стаљином на Западу представи другачијим од совјетског, југословенски режим је педесетих година грозничаво трагао за новом уметничком формулом, што је, поред осталог, подразумевало његово окретање ка књижевној традицији и њеним узорима. На позадини тог расцепа у политици и култури, Војислав Нановић је, као најутицајнији човек тадашње кинематографије, направио своје најбоље филмове попут Чудотворног мача, Шолаје, Три корака у празно, Боље је умети, Циганке и других.
Па ипак, упркос делимичном отклону од ригидног ждановистичког обрасца у култури, систем је и даље био социјалистички, са строгим стваралачким оквирима. Још увек је испољавао осетљивост на проповедање индивидуализма, еротике и сексуалности у уметности. Основни задатак уметника је, према Титовим упутствима изнетим на Првом конгресу књижевника 1946. године, и даље био „да раде на формирању карактера нових људи“. Отуда су Нановићеви филмови за систем све мање били прихватљиви, јер је он стварао филмске карактере каквих се систем прибојавао и какве није желео. Такав један лик је и лик Циганке. Другим речима, користећи своју повлашћену позицију у свету филмске индустрије и недовољно прецизан стваралачки оквир у датом контексту, Нановић је свесно или не, прекорачио назначене границе у уметности. Цену је платио тако што је крајем педесетих година био бешумно уклоњен из света кинематографије.
У филму Циганка нема социјализма, нема Југославије, нема самоуправног рада, нема рада уопште. Циганка је моћни појединац, жена чија је снага заснована на слободи личности, на њеној недодирљивости и еротичности, на њеној неспремности да буде део колектива, на њеном таленту и, не без значаја – на снази њене песме, односно њеног уметничког израза. Центар окупљања у филму нису заводи, већ кафана која личи на салон из вестерн филмова, а уместо изградње новог друштва и новог човека, приказани су људска фрагилност и порив за побуном. А оно што је у филму Циганка носило клицу побуне, проистекло је из наслеђа српског југа, из његове културолошке и географске граничности, пре свега из дела Боре Станковића којим је Војислав Нановић био опчињен и чија је дела у својим сценаријима тематизовао до краја живота.
Филм почиње сликом, односно замрзнутим кадром општинске зграде као симбола власти „у малом месту негде на југу Србије“ у којем ће се одиграти велика драма. Гледаоци, наравно, не могу одмах знати да је већ тим почетним кадром указано на срце проблема. Тога ће постати свесни касније. Укоченост кадра и сам назив филма Циганка имали су функцију благог удаљавања гледалаца од Станковићеве Коштане, што је режисеру пружило потребан простор за аутентичну уметничку интерпретацију тог дела. Но, замрзнути кадар убрзо оживљава и гледаоци схватају да је у филму реч о Врању из 1876. године. Град у то време егзистира на граници Османског царства. Радња је смештена не само у гранични простор, већ и у гранично историјско време, што ће се такође испоставити као важан елемент у разумевању садржаја филма. Место изгледа као да у њему нема живих људи, као „пусто турско“, понекад промакне нека забрађена утвара, улицом протрчи пас, осећају се чамотиња, празнина, досада, несрећа. Живот на граници вапи за динамиком и преображајем. Време у којем посматрач упознаје град је такође гранично, праскозорје – гасе се ноћне светиљке, дан руди, а из кафане се још увек чује песма. Кафана је једино место у којем има живота – то Циганка својим доласком у град и својом песмом нарушава чамотињу и угрожава постојећи поредак заснован на патријархалном моралу. Млади Стојан три дана због ње не иде кући, а Митке је дозива: „Оди, оди чедо. Дај да те пољубим, у чело да те пољубим“. И љуби је док она пева. Жене у граду су незадовољне, а међу мушкарцима се јавља ривалитет…
У салону-кафани чулна задовољства су компримована, обухваћена су алкохолом, легализованим наркотичким и дуванским димом и Коштанином путеношћу. У Нановићевој интерпретацији Циганка је доступна свима и свима пружа задовољство песмом и својим лицем, али за узврат тражи слободу. Неосвојива је. Она не жели везивање за друштвени систем јер су песма, кафана, неспутаност и лутање њен живот. Млада Циганка је у Врање стигла из простора који се налази са друге стране границе, из другог света и самим тим већ поседује нешто што житељи варошице немају, а што је за њих егзотично и привлачно, али је истовремено и опасно, деструктивно. Пошто је певачица постала опсесивни предмет пожуде многих мушкараца, њено се присуство у граду више није могло толерисати. Проблем је био изнет пред врањански Суд, али су локалне власти констатовале да не постоји закон по којем се њен случај може решити, јер она није учинила никакво кривично дело. Ипак, Врањанци захтевају Коштанино протеривање из града, далеко иза границе, у простор из којег је и дошла, што је представљало безболније решење од посезања за оријенталним обичајем разапињања Цигана коњима међу репове услед изазивања еротског и сексуалног немира.
Протеривање Циганке из Врања ипак није донело решење. Мушкарци су кренули за њом са намером да је врате назад, јер им је живот без Циганке и њене песме изгледао неподношљиво. Живот без ње би подразумевао повратак на место из којег су желели да побегну, повратак у чамотињу и мртвило. Управо такав грозничав поступак мушкараца који су похитали за женом, односно за животом, чак и по цену његовог губљења – јер су их иза границе чекали наоружани Арнаути – знак је немогућности обухватања животне динамике искључиво законским нормама. Женска еротичност и сензуалност у филму су приказане као снажни фактори моћи. Она снагом своје личности изазов упућује ружноћи, мртвилу, статичности, просечности, демократичности, неталентованости, хладноћи, структури, женама, мушкарцима, силама реда и закона, простору, времену, смрти, а нарочито животу. Пошто се из нехата многима замерила, Циганка је морала бити сломљена, упросечена или демократизована, односно кад већ није било закона за њу, неким је обредом морала бити уведена у свет „обичних људи“, посебно „обичних жена“, упркос својој изванредности. Нановић, поред осталог, овим филмом скреће пажњу на фактор жеље која је зачетак друштвених промена и друштвене динамике. Зато жеље у сваком систему морају бити сузбијане или бар контролисане.
Сва друштва имају одређену структуру која у свести њихових житеља поседује некакав облик, често упоређиван са људским телом: структура има границу, маргину и унутрашњи поредак. Граница је, као линија којом је структура оивичена, важан фактор у процесу очувања структуре. Тако бар тврде антрополошке теорије. У филму Циганка, граница је један од основних појмова око којег се радња развија. Свету „с оне стране границе“ приписана је висока моћ угрожавања система, али се и маргинални простор уз границу сматра опасним. Неред који може изазвати странац има моћ да угрози темеље друштва, баш као што је Коштана својим доласком „из другог света“, унела неред и на тај начин угрозила постојећи поредак у Врању. Но, сам неред у себи поседује и материјал за изградњу, за регенерацију обрасца, тако да он има и градивну моћ. Другим речима, појава Циганке је учмалом врањанском друштву и његовој окошталој структури – била потребна.
Антропологија даље каже да нарочитим моћима располаже онај појединац који је способан да се на тренутак одрекне разума или да је моћна она особа која је имала прилику да се отисне у несређене области духа, изван оквира друштва: ко се врати из тих неприступачних предела, са собом доноси знање и моћ недоступне онима који ни на трен нису измакли самоконтроли или контроли друштва. Бити на маргини значи бити у додиру са опасношћу, али и бити на извору моћи. Маргиналац није у стању да утиче на своју „неморалну“ позицију која угрожава структуру, већ мере предострожности предузима угрожено друштво. У филму проблем странца и маргиналца, односно Циганке, Врањанци решавају на свој начин. Митке или Газда Тома, преображени Коштаниним присуством и песмом, не могу да се врате у град. Они више нису исти људи пошто су за Циганком кренули преко границе, ризикујући своје животе. Они више не могу живети старим начином живота. Отевши своју Циганку од Арнаута, у повратку се заустављају негде на маргини, близу границе, али изван града, односно код воденице (око које је сплетена тешка и мрачна љубавна прича као знак расплета и у овој драми). У дворишту воденице комплекс је разрешен: тамо је била донета одлука ко се и под којим условима може вратити у Врање.
Антропологија даље каже да када заједница постане мета напада (на пример Врање са доласком Циганке), тада опасност подстиче кохезију у друштву (у филму се Врањанци уједињују у намери да реше проблем са Циганком). Ако структуру изнутра угрожава непослушни појединац, проблем се решава његовом казном, чиме се структура самопотврђује (на пример, настојање оца да разбаштини сина јединца који је планирао да се ожени Циганком, а потом и синеубиство). Пут ка чистоћи увек подразумева одбацивање вишкова, односно прљавштине, па чистота тако нужно остаје оскудна и јалова. Због тога су раскош и плодност потенцијално опасни и треба их се ослободити или бар ставити под контролу. Тако је и заносна Циганка некако морала бити стављена под контролу. Чистоћа којој сви природно тежимо, за којом жудимо и којој толико тога жртвујемо, на крају ипак постаје тврда и мртва попут стене. Или се, као у Нановићевом филму, претвара у слику која скрива и потискује животну динамику. Теорија још каже да промене представљају опасност за поредак и равнотежу којима сваки уређени, посебно затворени, систем тежи. Долазак Циганке у град представљао је драматичну промену за Врањанце. Ситуација је толико била заоштрена да су настали опозити: Врање или Циганка, цео град или њена слобода, ригидност или песма, јаловост или ерос.
Не само да је Нановић уочио потенцијал граничности српског југа за који се везује одређени уметнички штимунг, него је у Станковићевом делу препознао многе аспекте који сваком систему могу упутити опомену: искуство је увек толико противречно да се не може уградити у недвосмислене категорије. Сувише крути друштвени обрасци у нама изазивају нелагоду, односно осећај непријатности који долази из раскорака између дивљег и спонтаног живота, са једне стране, и друштвених норми, са друге стране. Одметање појединца не мора нужно бити мотивисано отвореном објавом рата систему – довољно је и посезање за личном слободом да би систем на таквим појединцима показао своју осетљивост. Систем зна де се слобода не добија, већ да се осваја. Осим тога, слобода никада не изгледа стандардизовано, она увек има индивидуални печат, због чега је, поред осталог, њен одраз у уметности социјализма био непожељан. Слободног појединца систем мора придобити или одстранити. Пошто није могао назад, Нановић је, због промоције самосвесних и слободних јунака у својим филмовима, био одстрањен из система. Коштана је била укључена у систем, али су обоје били сломљени за навек.
„Неструктурисани свет“ и „мрак“ који се простиру „иза границе“ имају моћ да са маргине угрозе систем. Циганка која је из таквих предела стигла у „чист град“ представљала је „прљави“, реметилачки фактор у њему. Другим речима, имала је моћ да пољуља основе система у који је допутовала. Као елемент који је био „опасан“ и „прљав“, она је морала бити или одстрањена или укључена у систем. Пошто је њено одстрањивање протеривањем изазвало још већи проблем, Врањанци су одлучили да је ритуалом удаје укључе у сопствени поредак. Сламањем њене личности, њеног карактера и њене слободе, жртвовањем друштву и устаљеним правилима, структура је преживела, а ред је у Врању поново био успостављен. Истовремено, Врање је поново постало учмало и досадно. Митке је пао у дубоку депресију, а сина јединца убио је „чувар система“, отац, који се и сам борио са изазовима Коштанине близине код воденице. Но, тако умиреном Врању прети нова опасност у неком будућем времену.
Коштанина лепота, таленат и слобода принесени су на олтар реда, поретка и економије у друштву, али, пошто је жртва била велика и скупоцена, ми се, за узврат, сећамо њене судбине сталним обнављањем њеног лика у уметности. Због потенцијала који има и порука које шаље, Коштана се у нашим позориштима игра више од сто година.
Galerista iz Tokija, Ken Uwaso, ove godine je uputio poziv Željki Gavrilović da učestvuje na izložbi fotografija u TEN galeriji, sa nazivom Vetar i svetlo u Srbiji. Ćirilično potpisane fotografije bile su predstavljene i srpskim ambasadorima u Tokiju. U Srbiji njeno gostovanje nije naišlo na adekvatnu medijsku podršku. Ovo je njena sedma samostalna izložba, a druga po redu u inostranstvu (Valensija, 2012).
Ovde predstavljamo neke od njenih fotografija sa valjevskim motivima.
Поезија Надежде Пурић Јовановић у збирци „Поезија индустрија“ (Пресинг, 2024) је чулно евокативна и она која говори снажним, истовремено готово наметљивим, ироничним и аутоироничним гласом, којим пред нама и у нама безмало материјализује укусе, мирисе и призоре из сећања, углавном уз детињства и младости у социјалистичкој Југославији. Пуно је ту мириса запршке, боросана, мензи, мора, али никад кроз призму помодне носталгије, непрестано разбијане често готово подсмешљивим, дрским, чак безобразним тоном песничког гласа – наглашено самосталног и женског, који се изборио или жели да се избори да му нико не попује или заповеда – али и стално присутним искуством потоње приватизације, колонизације и, најзад, сталним бременом сећања на историјска страдања која су постала наша друга природа, која су нас дубоко формирала и као заједницу и као појединце.
Ауторски глас се, зато, када се опомене Аушвица, као симбола безумног, масовног и систематског злочина, односно историјског па и онтолошког зла као таквог, истовремено сети и (нашег) логора у Бањици, и он се ту не пита о неким великим епохалним темама и догађајима, него о томе како су логорашице „направиле фигурице од хлеба“. То су та сећања и запитаности која нам се чулно урезују, као на траку, као ожиљак од вакцине, још у детињству, и прате нас даље кроз живот, без обзира на историјске, идеолошке, породичне, па и наше личне мене.
Поезија се у овим песмама види као сећање, али оно које у себе укључује и оно заборављено, потиснуто, јер иначе то више не би била поезија него документ. Она у себе укључује неизвесност, непоузданост наших чула, сећања, наших личних, породичних и колективних интерпретација, мешавину наших и туђих утисака, сна и јаве, илузија и онога за шта смо уверени да је (макар некада била) стварност. Песништво је тако „одустајање од џиновског алгоритма“, оно неће апстракцију и схеме, него баш та мала, жива и – неопходно је – чулна сећања, не интерпретације него призивања, које у себе укључује и наносе онога што није поезија, али што поезију не сме да негира, потисне или обесмисли.
„Проговорити у одређеном тренутку
још не значи да ћемо изговорити истину до краја,
нешто ћемо већ забашурити, нешто
прокријумчарити у тобожњем сплету асоцијација –
да буде реч чисто сунце“,
пише песникиња, пошто песник није поуздан сведок, ни себе самог, ни других, ни историје, али од њега то и не можемо тражити, јер он не сведочи о чињеницама, већ нам преноси светлост неког тренутка, неког човека, ствари, нечег што у њему живи без обзира да ли се икада, или да ли икада баш тако догодило, да ли је тако изгледало да ли је тако изречено – он преноси неко присуство као такво.
Песник и поезија зато не служе моћи и шибицарењу, интригама и групашењу, наметању великих истина обавезујућих за све, а којима песник само треба да буде мегафон, па онај поменути, понекад дрски, безобразни и (ауто)иронични глас, и поред признања сопствене „прилагодљивости“, ипак најављује како ће једном и он открити „како су нам запржили чорбу“.
Опет чулна, гастрономска, олофакторна слика, дакле, цео наш усуд, све те велике приче и упитаности, сагледавају се из перспективе нечег чулно опипљивог и у крајњој линији животно-егзистенцијално базичног, од „запржавања чорбе“. Неко нам је запржио чорбу и на нама је само да кусамо и да се не питамо да ли нам се свиђа и да ли је то баш оно што смо хтели.
Али ауторски глас неће на то да пристане, јер за њега поезија није кусање заповеђеног и задатог, али то га осуђује на усамљеност, стални одбрамбени гард, један накострешени и не увек социјално прихватљив, па ни социјално интелигентан имиџ. Том гласу као да би лакше било да припада мушкарцу, па да може да се фајта и букачи, а не да се понаша онако како се од жене очекује – мазно, интригантски, из другог плана, стално плетући и запетљавајућу. А он ипак припада некоме, односно некој која је нигде, јер није ничија и не жели да постане нечија. А знамо како је то у једној родовској и клановској средини каква је ова у којој тужно обитавамо, у којој тужно обитава ова култура, а пре свега њена такозвана елита, далеко (само)сапетија од множине народа ког често толико презире.
Песнички глас зато пева о једној поезији као индустрији, производњи поезије у којој нема места за оне са „дугачким језицима“, али „слабим лактовима“, за оне без залеђине и који не желе да се приброје ни једном од прописаних и благословљених група, јер им све подједнако смрдуцкају на лицемерје и каријеризам, малограђанштину и таштину, на сујету и на интригу, а поезија не би смела да буде ништа од тога, па ни да томе приђе близу. А опет као да не само да песник-песникиња, него да и сама поезија обитава у свему томе, у том кавезу преваре, лажи и самообмане, и то не из перспективе неке мистификоване поезија, него онога што би она требало да буде, ако уопште има икаквог смисла да постоји, у времену кад је економски смисао једини који је заиста рачуна.
А ти опиљци, праменови сећања, ти укуси и мириси – то смо ми, и на њих имамо право, као што имамо право на свој глас и на фајтање са глупостима и себи и другима, на неприхватање, на поезију – то је оно што нам све време говори ова збирка – имамо право најзад на себе саме, какви год да смо. Поред све те дрскости, фрктања, ироније, ово је зато једно дубоко емотивно песништво, огољено истински а не по идеолошком налогу, огољено у рањивости свог бића, јединственог и непоновљивог, овде-и-сада ситуираног, под теретом света, историје, и коначно под теретом самог себе, онога што је постало и онога што можда никад неће постати – на несрећу или на радост, ко ће га знати.
крочиш ли једном на мочварно земљиште ово звано Неготин прогутаће те живо блато успомена садржано у сваком грумену земље које растапају досадне јесење кише. Удахнеш ли некада, макар у пролазу, овај влажни ваздух отежао од сударања топлих и хладних струја мораћеш с времена на време њиме поново да напуниш плућа. Помиришеш ли цвеће из наше градине носићеш њихове мирисе у души док си жив. Попијеш ли воду са градских чесама бићеш је увек жедан. Попијеш ли воде са Живоносног Источника у манастиру Буково имаћеш воду живу. Након Литургије брујаће тропар Светом Николи у твојим ушима непрестано. И знај, ко је видео Неготин са Букова како питомо лежи у долини несвиклој спокоју са извирујућим крововима из нестварне маглуштине који се купају у злату сунчевих зрака, тај се за вјеки вјеков уписао у његове грађане. Ако ли се попнеш на Бадњево дисаћеш пуним плућима и нећеш никада пожелети да сиђеш у градску вреву. А покиснеш ли на Госпојинском вашару до голе коже, омилеће ти септембарске кише, као фебруарско сунце. Опијеш ли се на рајачким или рогљевским пивницама, ту ћеш се простирати, у каменом граду крај старог гробља до првих петлова. Ако си у Старој Богородичиној цркви, у којој је Мокрањац дириговао својим хором. знај да си међу костима Хајдук Вељка, највећег јунака свога времена и Епископâ тимочких, Доситеја и Герасима. Посетиш ли манастир Короглаш који је подигнут на гробу чувеног Краљевића Марка, са којим је наш град походио највећи витез у Срба – Деспот Стефан, Лазарев син, Чућеш појање Небеске Србије. Сазнаћеш и да су манастире Буково и Вратна подигли Свети Краљ Милутин и Свети Никодим. Јер у овој благородној земљи почивају многи знани и незнани светитељи и свети ратници. Нађеш ли се којим случајем, а то је најчешће случај у Неготину за Мокрањчеве дане, гледај да неизоставно присуствујеш појању црквеног хора у Саборној Цркви Свете Тројице. Веруј ми, чућеш како ангели поје са њима. Ако си намеран на славу да нам дођеш, на Спасовдан - Вазнесења Господњег, када смо сви у литијама, и старо и младо и велико и мало и свештено и световно, учинићеш нам велику част да те угостимо и напијемо силним неготинским винима, каквих нема у свету. А све што обећамо ми испунимо. Дођи и види.
Баба Áна би сваке недјеље одлазила на мису у цркву у горњем дијелу Книна. Коме год би нешто требало, кора круха због ненаданог госта или шољица ледене каве, знао је да не смије тад поћи да је тражи, сем да и он сједне на дрвени столац и сачека крај проповједи. Послије тихе церемоније Áна би отишла на гробље, кад се пође стазицом лијево, тамо гдје су били сахрањени сви њени католичког рода. Запалила би жижак, постајала који трен и пошла назад кући, обливена сунцем што је израстало из дубоких, старачких бора.
Áна је била трећа Николина жена, сестра његове друге жене Каје, с којом је имао троје дјеце, а онда још једно из првог брака, па се задесио необичан договор ‒ женска дјеца ће се крштавати у католичкој цркви, да буду близу матере, а синови, њих двојица, биће ближе оцу и поћи ће међу православце. Ако се неко и узбуни против овог ‒ мада ко би, Книн је малено мјесто, све се говорило наглас ‒ тај би се сусрео с Аниним тврдим погледом и морао би намах исјећи језик да исто не помисли и сљедећи пут.
Тако се погоди да се једна фамилија раздјели на двије стране, а да се то не примјети или се бар о томе не говори наглас, мада шта су дјеца и могла знати кад дођу у старије године, ко гледа у источну, ко у западну страну авлије, ионако су врата увијек на истом мјесту, кроз њих мораш проћи куд год кренуо. Могли су се сјећати Другог свјетског рата, тад су се пењали на прсте и вирили у дворишни бунар, чекајући да се учмале сјенке склоне с видика и да сунце гране, макар оно Анино, у недјељу, што је тихо гудило из мишјих и вражјих рупа. Играли су се по неуређеној улици која се савијала од горње до доње касарне, виђали би оца док претаче млијеко из великих каца у малене боце, па их односи муштеријама за новац, од тога се живјело.
А кад су стари поживјели, и Никола се у винограду срушио ‒ баба Áна је претекла још коју годину ‒ дјеца су постала људи, а да нису увијек знали ко у Книну иде на литургију. Једно вријеме то се и није могло знати, није се смјело говорити наглас, сваки пут кад би се руке склопиле, гледало се да онај који то чини не буде близу другог човјека, јер шта је знао какве су у овога мисли. Могла би се покаткад отети која света ријеч, али би се она брзо утишала снагом једрог книнског говора, који букти у широким вокалима и бацака се као ријека Зрмања љети, кад набубри од листова храста медунца.
Ко је зато могао претпоставити да ће послије Другог свјетског рата у мирном далматинском градићу бити још безумног страдања, кад је подно Динаре, упркос немирним бурама, све било љековито и лијепо, боље рећи ‒ складно, као на сликама старих ренесансних генија. Како се уопште догоди рат ако је прије тога био мир?
Пред зору хучу сирене ‒ Никола и Áна их не могу чути, њихова су гробна мјеста размакнута ‒ врели августовски асфалт није се у ноћи још честито охладио, мјесец се тромо креће кроз вјетар, а корацима се иде према скривеном подруму гдје Николин син држи вино и комадиће сушеног меса. Хљеба нема, послије кажу да је брашно тога јутра ‒ 4. 8. 1995 ‒ разграбила војска којој је наређено да прије свих напусти град. Николин син буди жену, она је заспала страшива, мислила је да ће ово проћи као што све прође, али кад се придигла и видјела да је јутро мрачно, стаде затезати ланцун, говорећи више за себе:
‒ Јесу ли баш данас морали пуцати?
‒ А није први пут, кол’ко досад, нек’ се смири, хоћемо ли доље?
‒ Хтјела сам маломе нешто за рођендан спремити, да имам брашна, па погачу умијесим, шта дијете зна да то није торта.
Долази један рођак, чудо да му штогод није пресјекло пут, па кад видје гдје се двоје времешних људи судара у пространој кући, стаде им говорити да пођу из града.
‒ Спремите се, иде се.
‒ Гдје се иде, шта говориш, нека је с тобом Бог.
‒ Иде се из Книна, војска је напустила град.
Нису хтјели да оду, мислили су да су уснули тегобан сан, дан још није био на видику, разведриће се. Понијели су једну торбу јер у њу ништа није могло стати.
У Книну отад није свануло. Они који понекад тамо оду кажу да виде сунце, али да оно има неке чудне сјенке по себи.
Dira me o bože kako me dira manifestacija mladosti na svetlucavim / cvetnim bluzama starica njihove svele usne loše uokvirene ružičastim karminom iskrivljeni čukljevi stopala artritične šake dok opipavaju oble i jedre plodove jeseni na pijaci koja se premetnula u korzo iz njihove mladosti.
DUNAVSKI TRIPTIH
srebrna topola
šušti vetru u lice ranjivu stranu kao riba stomak pogledima otkriva i ja tako ponekad
populus alba
na obali reke stiks kao heraklo od grančica topole krunu sebi pletem
ovenčana hodam junačka dela ne zbiram kerbera za guše ne hvatam ne samo gledam
bela topola
persefona tanana na silu ugrabljena od majke otrgnuta zrnom nara začarana za mrak podzemlja vezana prevarena varana – had je večno mlade nimfe mnogo voleo – kažu besna je persefona iz osvete lepu nimfu leuku u belu topolu je pretvorila milost je to ipak ne bes ne
prisnost iz limba
u čekaonici pored vrata vecea stojimo nas dve zdrave jedna drugoj nepoznate smejemo se sprdamo sa sobom uglavnom povremeno pogled na naše bacimo – sede na drvenoj klupi stisnuti istim omršavelim telima klonemo pa se opet smejemo pitam se šta li je s njom
odlazak
glođemo se pored groba zagrcnuti pa besni krivca bi da nađemo što ona ode ode da je više nema
Lepu reč i nauku o književnosti poznaje i neguje dugo, a prevođenjem počinje da se bavi nedavno, kada je na engleski prevela Novog čoveka, Zorana Bognara. Igrom slučaja i putem LinkedIna nailazi na poeziju Ramnata Subramaniana (Ramnath Subramanian), indijskog pesnika, romanopisca i astronoma, čiji izbor poezije u njenom prevodu na srpski jezik ovde objavljujemo prvi put. Ramnat Subramanian je autor preko desetak romana, nekoliko knjiga kratkih priča i eseja i dve zbirke pesama. Živi u Arizoni, SAD.
MARIO U MUZEJU
Mala ulica, 1657.
Mario je osetio čamotinju koja dolazi od prekomernog druženja sa samim sobom, prekomernog razgovora sa sobom; činilo se da je sav istinski razgovor odložen po nišama koje ne bi umeo više da otvori; činilo se da svi ljudi pripadaju različitoj geografiji duše.
Mario je posetio muzej jer mu je samoća tražila društvo— ne društvo ljudi, ili mesta prezasićenih razgovorom, već neizazivajuće društvo ljudi koje jednostavno šeta iz sobe ka sobi— plešući odraz u vodi.
Kroz muzejski prozor Mario je pogledao na Malu ulicu: ulicu kojom vreme prolazi ne beležeći istoriju, ulicu u kojoj neimenovana žena stvara neimenovano delo kao u manastiru— a gde su muškarci, pomislio je Mario, muškarci koji slažu cigle, boje zidove zeleno— zar rat u zemlji obavezuje da ih nema ili je to rat sa kraljicom?
Gospi što sedi u dovratku sa pogledom na beloj vuni šta je skriveno iza krotkog rada i dnevnog rasporeda, i šta bi ona znala o tamnim, žilavim figurama za kućnim stolom, i njihovim mutnim planovima?
Draga, vidi kako se svetlo na Istoku uvija, od zlatne do ugljenisano crne, od Margarite do Sulamke.
A mir je mesto u procepu prelomljenih pločica, misao između dve tragedije.
Soba u Njujorku, 1932.
U sledećoj sobi, na drugom kontinentu, mlada žena u crvenom sklonila je svoje lice od nedokučivog muža, dodirnula zvuk na klaviru glasnom kao Hirošima, i u tihom domaćinstvu drama se iznenada sruši na oba prijatelja. Izgledaju kao savršen par, primetio je neko, idealan u svakom smislu, a Mario pomisli da su harmonija i spokoj tamni konji, Kirikovi pejzaži zloslutnih formi koji vrebaju iz magline.
U turbulentnom univerzumu koji varira stena će se odlomiti i raspući jezero ogledala.
Ako tako mora, šta sa budućnošću, obećanjima i rečju o kojima se mašta, uvereni da će sjaj trajati?
Sluteći istu filozofiju u reku se ne kroči dva puta; niti je protok reke od koristi za čoveka.
Belo na belom, 1918.
Belo na belom. Vide li iko Gospoda u tihom predavanju bojama? Da li je bespredmetna umetnost čista, neukaljana erudicija— da li je slika snega po snegu duga tišina bogata implikacijama?
Mario je gledao u trag deteta iza majke, svrhu ulančanu u neupotrebno uprkos prividnoj nepovezanosti; kontekst deteta s faktorom ometanja, majku koja potiskuje negaciju da bi dokučila srž postojanja, spoznala značenje slike sa njenog mesta iza užeta. I Mario razmišljaše, univerzum se obrće i vrti sa pričom utkanom između zvuka i tišine.
Belo na belom: da li ukazuje na kraj, ili konačni značaj? Da li je belo kolorit govora kada govora nema, kada se rajsko žuta i lelujavo plava učine apsurdne, neistinite, kao što se prikazivahu Rotku kada je povukao nožem preko nadlanice?
Od Slomljenog obeliska preko puta ka srcu niskog zdanja poslednje boje za Rotka su bile crna, zagasito mrka i zemljana; zrak svetla koji poseže za namučenom, odlazećom rukom što nije uspela da se poveže.
Šta je to što tražim, pitao se Mario, ugledao dete i dalje se igrajući među žamorom, i setio pesama detinjstva što dopiru s prizmatičnim očima, skok preko kontinenata uz malo napora, u igri otkrivena belina pogleda Gospoda.
Na pragu slobode, 1937.
Suština našeg viđenja, iza ogledala ili u datosti, i nije presudna, mislio je Mario, jer kompas naših života kruži od jedne istine ka drugoj, i ono što bi došlo i prošlo komeša naše misli ako se ne vide ostrva koja lebde nebom. U Šatleu se devojka okliznula između mosta i života i ono što bi život trebalo da bude pozvalo je hladne vode reke Sambre da odgovore.
Da je i ona mogla da vidi šta je mladić u trinaestoj video: sobu punu ekrana, slike neba, pucanj, nago telo, fasade osetljive svakog trenutka da budu rasute u paramparčad.
Dakle, da nastavimo pažljivo među predstavama, Mario se pitao, procepom ovde i sada, hoćemo li posegnuti za svetlošću tako i samo pod tim uglom, ili ćemo otrčati iza ćoška na sopstveno oduševljenje, čak i kada bi staza vodila do ispred topa?
A šta ako se to drugo za kojim tragamo preobrazi u nepobedivu nakazu, fantoma koji nas juri kroz tamne hodnike, mračnu ulicu?
Ceci n'est pas une pipe, umetnik je kazao.
Ima istine iz naše vizure, pomisli Mario, a onda, možda je istinitije ono što ne vidimo.
Izvorno objavljeno u žurnalu Veber univerziteta, Zima 2000, tom 17.2. (Published in Weber State University Journal, Winter 2000, volume 17.2.)
Danas je plamen zahvatio nebo
Danas je plamen zahvatio nebo. Žar koji beše po rubu privlačio me strasnim rukopisom, i ja se osvrnuh da vidim ima li ikog u blizini s kim bih delio ovaj treptaj. Ti si otišla po kamilicu i rekla da se vraćaš. Ali to beše pre nekog vremena. Danas je plamen zahvatio nebo. Platno se prošaralo crvenim mastilom mojih reči. Po kosmosu je materija eksplodirala u prodiruće pramenove, na izvorištu narandžaste, da bi utonula u crni, tihi san. Razmišljao sam o medveđim kandžama na kori drveća. Razmišljao sam o lepršanju krila živine. Razmišljao sam o deci u snegu. Ti si otišla po kamilicu i rekla da se vraćaš. Ali to beše pre nekog vremena. Danas je plamen zahvatio nebo po ivicima mog sećanja. Uputio sam tegoban pogled ka zemlji iza plamena. Kroz njegovu četkicu moja se koža užarila, nova mimikrija. Razmišljao sam o osmehu koji koleba, licu iza muslina, iznenadnom crnilu što se razliva u savršenu argumentaciju. Razmišljao sam o rekama. Ti si otišla po kamilicu i rekla da se vraćaš. Ali to beše pre nekog vremena.
Izvorno objavljeno u Danas je plamen zahvatio nebo, zbirka pesama, Lulu.com (2021) Today The Sky Caught Fire: A collection of poems, ISBN-13: 978-1716266447
Smrt u džungli
Smrt često zađe u ovaj kraj: običan lupež, vreba iz lišća obojenog lica, traje niz ledenu kišu i čeka svež susret dok artiljerija ubrzava hod i srca. Senka što drhti zlosluti, mrtvilo u svakom šumu: derana sa strahom u očima videsmo kasno da se baca na tlo vezanog pojasom granata; zemlja u poderotinama, a pirinčana polja zasipamo novom kanonadom, sa oprezom u koraku, grize baruština, ili smrt silazi sa nebesa, dete sa zaverom i osmehom da prikrije nameru; a mrklina kroz vazduh buja u damarima natopljena krvlju ljudi na razbojništvima.
Izvorno objavljeno u Formalistu (Tom II, Izdanje 2, 2000) — finalista za Hauard Nemorov konkurs soneta. (Published in The Formalist (Volume II, Issue 2, 2000) — Finalist, Howard Nemorov sonnet competition.)
Lepa žena ušeta u sobu
ušeta kao udžbenik istorije noseći u prevoju svoje brade varljivu ravnotežu sveta: sve može voditi urušenju ili sačuvati diskurs i produžiti zauvek
raspredajući mogućnost istančanosti umetnik je pogledao ka njoj i zaboravio na svoje umetništvo; zanos na njenom licu je višnja na kremu, sunčev zrak kao dovoljan; pesnik usredsređen na sekstine, ali su rime i preciznost nepotrebne sada
kada sve pada u sen njenog poljupca utočište njene kose nudi sinkopu ushićenja
i slatke narandže postaju gorak zalogaj
mermer i boja konfete
opijenost harmonijom ka zatišju otkriva kroj kjaroskuro tragove u zametku svih primopredaja
sve je u pređi svetlo i tama podjednake
opasnost označuje svu tvrdnju svaki pokret u gluvoj noći
pesak, kad je hladan, mili od škorpiona
Izvorno objavljeno u Prizme i zvona, zbirka pesama, Lulu.com (2021) Prisms and Bells: A collection of poems, ISBN: 978-1716185922
Profiil je naše tajno ja. Malo poznato čak i nama samima. Linije koje opisuju naš unutrašnji život dolaze iz daljine ili dubine kosmosa. Koji je prvobitni crtač. Uzrok nastajanja slike samog sebe ili sveta koji ne možemo vidimo. Kao da uistinu možemo da vidimo nešto što jeste, a ne naše urođeno slepilo. Kao što možemo da znamo samo naše neznanje, tako možemo da vidimo samo ono što ne vidi, što ne može da se vidi. A koji liči na nas. Linije su simbolički prikaz naše svesti. Koje ponekad iscrtavaju naš profil. Nezemaljsko ja. Jer, mi smo svi deca oca neba i majke zemlje. Koje ne poznajemo dovoljno, iako su nam dali lice. Ne poznajući njih, nikada ne stižemo da upoznamo sebe. Jer on, bog, je početak.
Početak tvog profila koliko i mog.
Na ranim crtežima vidimo se uglavnom iz profila. Sa strane. Onaj koga vidimo ne vidi nas. Ni iz profila. Videti čoveka koji sanja, znači videti ko je on. Ne tek iz profila. Ja sanjam da sam crtač. Koga je nepoznati uhvatio na spavanju.
Ali uvek postoji problem prevoda. Verovatno ni ja nisam najbolji prevodilac. Ali možda imam moć da navedem pažljivog na trag. Trag koji vodi do početka. Pratećii liniju vodilju. Koja ocrtava profil tvog lika gotovo zaboravljenog. Otac nebo i majka zemlja se zagonetno osmehuju.
Zar ne vidite? Odavde sa vašeg osvetljenog prozora.
Možda uskoro postane neophodno da ugasite svetlost.
Jer neki među ljudima imaju moć da bude u tami ovog sveta. Zbog neumešnog prevoda, vide se najčešće kao opasnost u procesu prilagođavanja na ovaj svet.
Linija koja se umnožila u linije, zatrudnela i počela da crta mapu ovog sveta koji je sećanje na onaj svet. Zato što je crtež jači od crtača. Kao što je profil jači od anfasa. A Kosmos je jači od zemlje. Pre svega po broju pitanja koja nam neprestano postavlja. Ne mogu, ne umem da mu uteknem. Zato sam osuđen da crtam dok pišem, i vice versa. Da se igram u bezmerju. I da igrom stvaram, izmišljam nove igre.
Nove profile.
Nove zagonetke.
Privide smisla.
Jer ako je profil profil zato što je anfas anfas, onda ne postoji ni profil ni anfas.
Profil vidi delimično, kao što i mi njega vidimo delimično.
Možemo znati samo naše neznanje; možemo videti samo naše slepilo.
Crtežom se sećamo bezmerja iz kog smo potekli.
U njemu je oduvek više pitanja nego odgovora.
Nemamo oslonca.
Odgovori su prividi oslonca.
Ponekad lepi, kao u crtežu (i crtežom) koji iscrtava vaš profil.
*
Zavodljivo lepe i meke linije profila žene jesu one koje najviše volim, u senzualnosti erotizma razumevanja lepog, u prvom jeziku, crtežu, kao u ženskom profilu koji odslikava njenu unutrašnjost. Njeno stvarno ja od kojeg je možda pokušala da pobegne u neko drugo ja, možda komplementarno ili antagonističko prvom ja. Ali ono je i dalje uporno prati, ako nigde drudge u njenom snu. Ili dok piše, ili dok crta, ili dok slika. Ako nekad upadne u takvu klopku smisla. Deteta u njoj koje se rita nogama, ili mlatara rućicama, kao da je uvek trudna, kao da je uvek nešto neobjašnjivo boli. Možda njen neobjašnjivi, zagonetni profil izvučen linijama kosmosa, koji je neprestano pita ko si ti, odakle si i zašto, što je verovatno jedino filozofsko pitanje. Zašto ne možeš da vidiš svoj profil. Lice bez maske. Bez odežde socijalne.
ZELENA
Stvarno ne znam koja je to boja grada koja obuhvata sve boje. Ali znam da sam zaustio da kažem siva. Kod mene, na mojim strip tablama kao i na ilustracijama, ta boja je pretežno zelena. Ali ne baš zelena. To jest, liči na zelenu. Grad, kao i svaki grad svakako nije zelengrad. Ali ja ga bojim u neku sličnu boju da bih mogao da ga lakše podnesem. Supotstavljam se dominaciji boje betona, čelika i plastike. Pravih linija povučenih lenjirom, naravno. Kao da je to nešto sasvim razumljivo i prirodno. Na svaki način se suprotstavljam dominaciji grada, to jest provincije. Dominaciji provincijalizma i malograđanštine. Sveopšteg slepila i duhovne pospanosti prosečnog građanina. Dominaciji osredjaka i osrednjosti, kojih je pun Novi Sad. Bivši grad kulture. Kao da je to nekada uistinu bio. Jer, iako ne živim baš u Novom Sadu, več šesnaest kilometara dalje u mestu poznatom po proizvodnji kancera, to jest, cementa, crtam i pišem priče (do danas sam stvorio oko 500 priča, odnosno kraćih strip priča), koje se odigravaju u gradu koji nikada nije bio grad kulture. Ponekad samo pišem, kao ovom prilikom.
Uvek se vidi da se te priče ne događaju u velikom gradu, metropoli, više se događaju u provinciji koja se zove Smrdigrad, jer Novi Sad baš smrdi na laž i pospanost. Duhovnu, intelektualnu, moralno-etičku, estetsku… kao i svaku drugu.
Koja boja grada bi ovde bila najpriličnija? Svakako to nije zelena. Smirujuće zelena.
Moje priče se događaju u gradu koji ne postoji stvarno, pa ipak nema stvarnijeg i ružnijeg grada. Ne zbog boja koliko zbog onoga čime zrači. Kao i zbog distnce.
Kao što neki čovek zrači plemenitošću i dubinom ne tek autentične misli, već najpre, prisustvom svoje autentične duše, duševnog sklopa, tako ovaj grad o kome ovde govorim, zrači hladnoćom i pritvornošću usamljeno-otuđenih vičnih poslušnosti ili podobnosti.
Svaki grad je priča o njegovim stanovnicima, ili zatočenicima. Zatočenicima poslušno-podobnih silama donjim koliko i silama gornjim. Za kreativno stvaranje i mišljenje ovde nikada nije bilo mesta. Pogotovo u sferi stripa. Znate – onoj fusnoti kulture koja je fusnota društvena, dakako. Predvidljivi automati koji nesvesni hodaju ulicama s namerom da stignu ili na posao ili u školu ili na fakultet ili na stadion ili… Samo bogataši, bivša aristokratija, nema cilj. Ona se šeta, nalik starogrčkom peripatetičaru. Mada su, usuštini, odavno bili vrlo daleko od njih. Kao što bi bili i danas da su među živima.
Pored slike predvidljivih automata koji nikada nisu došli do sebe, kakva bi bila boja zvuka mašina na točkove i drugih mašina? Ali ja ne preslikavam stvarnost i ne volim boju te stvarnosti. I ne mislim da je preslikavanje stvarnosti umetnost. To već obznanjuje fotografija, film i telvizija, o užasa! Ne baš, rekli biste vi. Ali to vaše i njihovo „ne baš“ je za mene „baš“. Hoću da kažem, i to je ipak još uvek preslikavanje. I baš. I još uvek. I baš. To jest, nema tu dovoljne distance od takozvane bučne, ružne i teško podnošljive stvarnosti. Uspeh tehnike i tehnologije je upravo u toj sličnosti, nepodnošljivoj sličnosti sa satvarnim. I masovnim. Inače bi bila, kao i pre nastanka medija, prilična doza lične domišljatosti. Kao prilikom čitanja književnog dela ili poezije ili posmatranja sikarskog dela u nekoj likovnoj tehnici. Ili kao u slučaju čitanja strip-priče. Srećom, u sveopštoj nesreći po ljudski rod, tehničko-tehnološka sredstva su izumela, mada ne baš izumela, jer nisu ona posredstvom ljudskih ruku i moći izumevanja, izumela ništa. Samo su se nadovezala na prethodna nadovezivanja ili kalemljenja, i tako su sebe sama stvorila. Izumevane izuma je po tom principu, popularno još od srednjeg veka. Još od pećinskiog doba.
Čovek sam, dakle, izumevam. Zar da budem samo čovek? Da, budi samo ono što jesi, govorili su mudraci i sveci, proroci i vidovnjaci vekovima čoveku. Ali…
Pojedinci značajni u kulturi nisu bili značajni pojedinci u društvenom poretku. „Doba gomila“ je nastupilo mnogo ranije od vremena pronalaska vakcine i penicilina, Gospodine Le Bon. Ne želim da preslikavam prevlast doba gomila ili čopora ili stada. U svakom slučaju, ne u bojama gomile. Ja sam umetnik stripa, nisam televizija ili film ili fotografija, naročito ne digitalna. Ja posmatram sa distance koja je nužna, ako želimo da dobro vidimo.
I zato sve bojim u zeleno.
Ili boju sličnu zelenoj.
Pišem i slikam ono što ne postoji.
Ali nisam baš siguran u to.
A vi?
*
Koja je to boja grada koja obuhvata sve boje grada?
Zaustih da kažem siva, ali… možda je to ipak crna. U svakom slučaju ta boja svakako nije zelena, kojom ja bojim svoje crteže. Suviše je lepa i smirujuća za grad koji je naročito bučan i tužan i hladan. I najpre grad laži i odsustva kreativnog, lucidnog razumevanja života. U kome bi kultura trebalo da bude ono što jeste: vladavina umetnosti nad životom, što je poznata misao Fridriha Ničea.
Ali oni koji preslikavaju stvarnost su mnogo aktuelniji. Naročito mediji na čelu sa televizijom. Preslikavaju samim svojim tehnlčkim svojstvima, pa još iskrivljeno. Istina je, ne samo za njih, neisplativa. Ali ja sam umetnik. Umetnik stripa, tačnije. Što danas, pored filma, televizije ili mnogo pošrovanje književnosti, malo koga zanima.
Zašto da čitam strip kad imam film, pitao me je pre nekoliko godina jedan konobar. Neizgovoreno pitanje lebdi nad glavama svih, obožavalaca stripa, koliko i onih koji o stripu nikada nisu razmišljali. Zašto da čitam strip…? Zato što strip uglavnom ne preslikava stvarnost. Ne svodi se na informisanje i zabavu za mase. Strip priča priče, mašta, sanja i razmišlja, dakako kritički. Njegova estetika je svojstvena samo njemu. Ako ne možemo da je vidimo, to nije problem stripa. Ne možemo, ili ne umemo. Strip može biti umetnost (ako znamo šta je umetnost), jer sve može biti umetnost. Zato što ništa nije umetnost, ako čovek koji stvara nije umetnik. I, pre svega, zato što imaginira stvarnost sličnu našoj i traži ili čak zahteva saučesnika, čitaoca-saučesnika u procesu čitanja u kome se delo još stvara. U kome delo tek nešto pita čitaoca.
Ali ja nisam televizija ili film, ja sam umetnik stripa. I kao takav postavljam pitanja ne samo sebi, već i onom koji me sa iskrenim zanimanjem prelistava. Ne preslikavam stvarnost, pa još lažno. I zato grad bojim u zeleno. Mada to nije zelena zelena, to jest čista zelena. Ima tu i plave, žute, crvene i drugih boja. Ali rezultat je približno zelenkast. Možda zato što volim da oponiram postojećem i datom, s kojim se nikako ne slažem i ne rezumem. Zato je moj svet stripa nalik svetu u kome moramo da živimo i umiremo.
Slobodan sam da kritički mislim svet i ljude u njemu. Jer imam potrebu da saznajem. Zato ne sledim već zacrtane puteve ili odgovore. Ne sledim, ne preslikavam i precrtavam.
„Sam u sebi samom, moći ću najzad da stvorim svoj svemir. U pomoć“, kaže Filip Kirval u romanu „Čovek naopako“. To kažem i ja. Na svoj strip zelenkast način, u zbirci labavo povezanih priča „Sveti duh i voda“ (2014.)
NI CRNO NI BELO
Trupe Crnog ubedljivo su porazile trupe Belog zahvaljujući iznenadnoj, brzoj, akciji na brdu iznad planine K. Ali, pre svega, mnogo bolje naoružanim trupama pod komandom generala B. Napad je usledio u ranim jutarnjim satim… Akcija je bila dugo planirana… donela je velike gubitke… ili kako je već opisano u knjigama istorije… Ratovi se vode zbog teritorije, ili zbog nacionalne časti, novca, ili, najpre, ni zbog čega posebno. Reč je, zapravo – o tradiciji. Oni su uvek, naizgled, geopolitičke prirode. Naizgled. Reč je tu o tradiciji održavanja igre privida.
*
Aleks Toth
Ako je crno crno zato što je belo belo, onda ni crno nije crno ni belo nije belo.
Ono što postoji je privid postojanja.
U tom prividu postojanja neki među ljudskim rodom crtaju strip pretežno za pare. Crno-beli strip, naravno.
Aleks Tot je bio jedan od najboljih u tom pravcu.
Nije važan tekst, važno je samo da pevačica dobro izgleda i da ima lep glas. Nije važan scenario, važno je samo da je crtač virtuozan iluzionista.
Strip standardi su se menjali tokom vremena u istoriji stripa. Američki strip standardi, dakako. Amerikanizovani Evropljani, pre svega oni Belgijske provenijencije imali su svoju interpretaciju ili odgovor na dominaciju američkog novinskog stripa koji je igrao ulogu zabavnog dodataka u Američkoj dnevnoj štampi. Strip je tu bio samo zanat, veština i posao. A umetnost je kultura koja ne stanuje tamo gde je strip (comics).
Dragi čitaoče, ako želiš najpre crtanu zabavu za decu i odrasle, za dete u tebi, tu smo mi crtači stripa. Ako, pak, želiš sa se prosvećuješ, obrazuješ i razmišljaš, tu je, pre svega, književnost i pisana reč – bila je poruka američkog strip-establišmenta. Koju su, sasvim nekritički, prihvatili crtači i scenaristi u većem delu Evrope i sveta. Poruku koju su crtači i scenaristi, nekritički, raznosili, i još je raznose, po većem delu sveta. Virtuoznost, virtuoznost, virtuoznost, najpre ona grafiička i šta ćeš više, čitaoče koji gledaš filmove, razume se. Jer strip je ipak zahtevniji, pogotovo vrstan strip. Ako umeš da raspoznaš vrtstan strip. A ne umeš. Jer te niko nije tome učio. Tom znanju tog znanja. To nije posao urednika. To nije posao malobrojnih kriičara. To nije posao autora stripa. Ako autori stripa danas još postoje. To je posao slobodnih strelaca.
Budući da novac uvek zahteva kompromis. I to ne samo jedan, autori su očekivano prodavali sebe zarad imidža profesionalniog crtača stripa. Postali su tek zanatlije. Ne mislioci, zaboga, čiji nosioci su i danas pisci. Koji govore o najvažanijim društveno istorijskim temama pa i onim metafizičkog obličja.
A metafizika je poput apejrona (starogrčki apeiron). Sveprisutna i neuhvatljiva. Prisutna čak i u pojmu cnog i belog. Koje autori koji nisu autori koriste kao što se koristi odeća ili obuća. Sredstvo da se kaže, mada ne želi baš to da se kaže, da smo svi od privida i da se prividu vraćamo.
Jer ako je crno crno zato što je belo belo onda ne postoji ne crno ni belo. Svi ratovi se vode zbog privida pravde ili nepravde, dobra ili zla, istine ili laži.
Ako sam ja ja zato što si ti ti, onda ne postojim ni ja ni ti.
Ali postoji igra privida koju možemo da crtamo i o kojoj možemo da pišemo.
Ostajući u nastvcima unutar igre privida. U kojoj ne postoji ono što izgleda da jedino postoji – crno i belo.
Nasmejan se lakše umire. Antonio Munjoz i njegov scenarista Sampajo kažu da crno može bii još crnje, a belo još belje.
Ekspresivno viđenje je kod njih esencijalno. Nigde svuda omiljenog carstva kiča. Jer umetnost je obično kič.
Zato im tiraži nikada nisu bili na zavidnoj visini. Dobar ukus nikada nije bio omasovljen.
Strip, suštinski, nkada nije masovna kultura.
Ali jeste tako izgledalo. Kao što danas, u vremenu digtalne dominacije, izgleda da je strip muzejski eksponat.
Romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića.
Nakon Angorske bitke 1402. godine Stefan Lazarević je u Konstantinopolju postao despot. Po dobijanju titule, otputovao je na Lezbos, gde se verio sa ćerkom gospodara ovog ostrva Jelenom Gatiluzio. Dalja sudbina ove dame plemenitog roda nije sasvim razjašnjena. Ovo je priča o njoj, slobodoumnoj, hrabroj ženi i prati je od sunčanog grčkog ostrva, preko Kruševca, te misterioznog Beograda, koji u to vreme postaje prestonica, pa sve do manastira Pavlovac i Manasija.
„Srbija se posle Kosovskog boja uzdigla zahvaljujući despotu Stefanu. On nije bio samo vešt i prosvećen vladar, izuzetan diplomata nego i veliki ratnik. Priča o Jeleni Gatiluzio, njegovoj supruzi, predstavlja izvanredno krstarenje kroz srpsku srednjovekovnu istoriju. Autorka nas pored dalekih predela vodi i u dubinu srca glavne junakinje, gde se prepliću različita osećanja kojima će se čitaoci rado prepustiti.“ – Slaviša Pavlović
„Volim kada pisac stavi ogledalo ispred sebe, dugo posmatra svoj odraz u njemu i kaže: ‘Vreme heroja još nije prošlo.’ Junaci Ane Atanasković ulaze u borbu bez razmišljanja o pobedi. Jelena Gatiluzio i despot Stefan Lazarević ne traže pomilovanje – ljubavi to ne treba.“ – Branislav Janković
„Pripovedajući o ljubavi i lepoti života Jelene Gatiluzio sa ostrva Lezbos, Ana Atanasković je odškrinula vrata izmaštane riznice. Zapis ‘kad se gospodin despot ženjaše’ podsticajni je element ovog romana da fikcijski, imaginativno i sugestivno oživi istorijsko, mitološko i mistično.“ – Nebojša Lapčević
„Prošlo je godinu dana od moje žive smrti do prve prilike da ostvarim svoju nameru da otključam muževljevo srce i inspirišem ga na bliskost. Često je izbivao u Beogradu, nadgledao je sa avalskim vojvodom građenje dvora i bedema, a ja sam ostajala u Kruševcu Nije se odvajao od Rada Neimara. Žigmund mu je dao titulu rascis nostrum regnum i odrešene ruke. Oživljavao je grad iz pepela i zapuštenosti. Ili, kada bi došao na dvor, išao je u lov ili u pregovore sa Žigmundovim izaslanicima. Retko sam ga viđala. Kada bismo se sreli u ložnici, govorio bi mi da sam još uvek slaba i bleda i da će me štedeti. Bila sam, doista, slaba nekoliko meseci. U nekim trenucima mi je izgledalo da sam od njega izgubila i ono malo što sam dobila, čak i njegove poglede. Promena se desila po preseljenju u Beograd. Kada sam doputovala sa svitom, sačekao me je na uzvišici pokazujući radosno ka spoju dveju reka: „Sagradio sam nam dvor na starom romejskom kastelu. Pogledaj veličanstvenost u božjem darovanju! Ne postoji lepše mesto od davnina!“
Belgrado. Veza Save i Dunava je uzburkala moju krv. Sa uzvišice na kojoj su neimari ukrašavali dvor nisam čula talase, niti sam osećala miris mulja, ali u spoju je bilo nešto magično, i mirno i nemirno u isto vreme. Sava kao da se nećkala da utopi svoju brzinu u široku šaku Dunava, a njemu kao da je bilo svejedno da li ona hoće ili neće da mu priđe, ali lagao je Dunav, koji je dolazio iz Ugarske, vapio je da Sava svojim sitnijim talasima prodre ispod njegovog stomaka da bi je oplodio.“
ali starica kaže da je bolja kuća vriske nego kuća ćutnje. Nema šta da prodiše, ovde, nema šta da, ozvezdi. Iz ćutnje se gnezde odlasci i svelost biva mutna. Sve ce pući, a zrak neće ući. Ti samo zalud ćuti,
progutaj izniklo semenje,
kolevke iz zidova okrečenih stoput zaljuljace se, a ti samo ćuti,
jer ćutnja nije što i tišina.
Predmeti su mirni kada je tišina. Zemljotres ih potresa kada je ćutnja.
Brzaci ispuštenih tonova nisu deo simfonija nit tričarija.
Bude li jedno dete uzidano plačom iskorenilo tvoj jezik jamstvovan ćutnji,
ti ćeš morati aždaju nahraniti - tišina nema šta da kaže, ali zato ćutnja ima.
Могла би да не разбацујеш оволико, праснула је нова служавка.
Девојка није лења, него плаховита и изразито педантна. Једна од оних којима не можеш угодити. Немир јој је уцртан у угловима усана, сувише обешеним за младу доб, има га у сваком покрету, чак и у начину на који прелази погледом по расутом накиту и скупој одећи на поду.
Е, да су мени овако лепе ствари…
Немаш појма како би ти брзо додијале, желела је да одговори. А ни боравак у мојој кожи није премија, било јој је на врх језика. Ипак, уздржала се. Мала мрзовољница неће разумети. Млада је и бесна, зато се тако јасно чује њен глас. Уши јој је пробила током кратког службовања, а камо пусте среће да мора слушати једино њу! Зар није колико јуче, усред градске гужве, чула како таксиста сочно псује искључене семафоре, иако човек није отворио уста? Нису јој промакле отровне мисли продавачица у парфимерији. Чистачев плач без суза. И она дечурлија на игралишту. Клинци су, може бити, стварно дизали грају. Можда јесу. Али, беба није имала ни целу годиницу, не би умела да изговори све што јој је рекла. Бебе су јој увек биле најприступачније.
“Неће флашицу“, тумачила је мајкама. “Само је усправите да гледа свет.“
“Ах, како ви умете са децом!“, узвраћале су жене. “Бићете дивна мајка.“
На хвале је одговарала горким смешком. Знала је да неће рађати, баш као што је знала да не уме са децом нити са људима уопште. Да је умела, вероватно не би таворила у овој великој ружној кући, коју је њен муж подигао као споменик за живота – самоме себи. Отишла би далеко, било где. Урадила би нешто са остатком живота. Просто би отворила врата и пошла. Или би, напротив, лепо искористила положај занемарене украс-супруге новог богаташа. Њена узица није била кратка. Муж би јој многу жељу испунио, само да му није стално пред очима. Али, ето, није умела. Ни толико.
Њена неумешност се управо откри и пред новом, нервозном служавком.
“Тај шал вам дивно пристаје! Не враћајте га у комоду, боље погледајте како иде уз вашу косу и ваш тен!“
Девојка није стигла да се побуни, а већ јој је читаво једно кашмирско богатство било око врата.
“Лепо, зар не?“
Није одговорила – ни речју ни у мислима. Зурила је, сва збуњена, у штркљасту фигуру у огледалу, уденуту у огромни кашмирски шал.
“Волела бих да га задржите. Давно сам добила тај шал, а само се повлачи по комодама и орманима. Алергична сам на материјал.“
Кашмирску алергију је измислила ту, на лицу места. Знала је да девојка неће поверовати, мало се стидела, али је порив да дарује и другог обрадује надвладао. Служавки је лице буктало, чак су јој и уши биле црвене. Па да… Подређени морају научити да свој положај примају као нешто природно. Умиљавање онима који нас дворе, дружење и давање поклона једнако је наопако као и злостављање. У извесном смислу то јесте злостављање, вређање слуге у његовом поносу. А ниједно биће не треба вређати у његовом поносу. Овако ју је учио муж, у давно време кад ју је још примећивао и тежио да је себи прилагоди. А он је баш умео да заповеда, био је рођени деспот. Она никад није научила да слуша. Зато му није била добра жена.
И не само да га није слушала, заправо га није ни чула. Њега јединог. Често се питала како ли звучињен муж. Да ли би му познала глас? Кратко доба првог заноса и блискости било им је веома тихо, најтише у њеном животу. Тад је тишину сматрала за привилегију љубави, веровала је да јој је срећа одузела слух. Напокон сама са собом, враћена себи, славила је живот и своја осећања.
А онда, у неком часу, не би умела да каже тачно кад нити како, делеки шум се претворио у шапат, шапат у жамор, жамор у вику, писку и одвратно крештање; бујица туђег добра и зла поново јој је била у ушима. Велика чегртаљка се покренула и чинило се да више неће стати. Ипак никад, па ни тад, није чула његов глас.
*
“Ми то зовемо шубови, те акутне нападе болести“, објашњавала јој је симпатична докторка младог лица испод сасвим беле косе. Њена лекарка. Жена са штапом.
“Они пролазе … као што су вама минуле главобоље и замућење вида. У почетку нису тешки, мада никад не знамо шта ће нам оставити.“
Узврпољила се у столици насупрот лакарки, фиксирајући погледом метални штап за ходање.
“Али, није све тако црно… Ја сам први напад имала у шеснаестој, а још сам, као што видите, на својим ногама. Штап је ту више онако…“
Лекарка се осмехује. Неће јој, наравно, причати о мучном раздобљу од пре пет или шест година када месецима није могла да прима пацијенте ни да без помоћи устаје из кревета. Једном помоћ није стигла на време, па се упишкила. Муњевито потискује ту успомену. Гура је далеко, што дубље у мрак, у ништа. Нагиње се и тишим гласом, који би требало да пародира поверавање, вели:
“Сваком понекад добро дође штап.“
Пита чиме лепотице попут ње растерују удвараче. Просипа и друге медицинарске, нимало смешне шале, од оних што служе за опуштање болесника.
Слабо је пратила, углавном зато што је све време слушала друго, оно што се боље чује и више пристаје уз тугу у лекаркиним очима. И сама је била тужна. Сањарила је о девојчици која, након сазнања да болује од неизлечиве болести, вредно студира медицину, сања да ће можда управо она пронаћи лек којим ће спасити и себе и толике друге, а онда под теретом година и релапса болести полако попушта, прихвата да само примењује познате методе, теши и ублажава бол, да би се негде близу педестете радовала што је, ако ништа друго, још на својим ногама!
Добра јој је лакарка. Човечна, мила. Замало да јој открије како код њених шубова главобоља долази отуд што чује мисли других људи. Кад би имала макар пет минута тишине или, ако је пуно целих пет, онда минут или два! Тако је уморна, преуморна од бескрајног људског лапрдања.
Срећом, на време се зауставила. Лекарка је паметна и драга особа, али су њене још употребљиве ноге чврсто на земљи. Могла би је проследити психијатру зато што “чује гласове“. Не, не. Доста јој је ова болест, зар да буде и луда?
После прегледа је напустила зграду Удружења оболелих од мултипле склерозе, у којој су портир, социјални радник, оба дефектолога и неколико оболелих били смртно заљубљени у њу. Прошла је кроз парк, препешачила неколико улица и нехотице се зауставила испред позоришта. Травијата. У осам сати. Управо вечерас. Сетила се речи певачице, које је прочитала у часопису: “Кад год покушавам да се уживим у Виолету, помислим како болесне блуднице нису на цени.“
Истина је, нису.
Годинама није слушала Травијату, све је заборавила. Муж јој се није дао одвући на оперу. Ни за живу главу. Никада. Чак ни у нежној праисторији њихових односа, пре но што је пожелео да је учини делом личног комфора, кад још није марио за било какве олакшице или удобности, него се трудио да се допадне и да освоји. Њу и свет, све.
Дуго није слушала никакву музику. Увек би је надгласале речи, такозване мисли. Речи, речи! Безбројне и бесмислене, туђе. Наметљиве речи које јој нису дале да се посвети себи, властитим мислима и осећањима. А што се дуже у себе загледала, то јој се јасније указивало да помоћ треба тражити код онога ко јој је већ помогао. Само један човек је успео да јој приушти потпуни мук: њен муж.
*
Код куће је већ на вратима чула да је “она нова“ нестала.
Цео дан је радила без предаха, све је очистила, а онда се спаковала и пошла. Ником није рекла куда нити зашто одлази. Само је покупила своје ствари. Све осим једне.
Госпођа се непријатно тргла, мада не и изненадила, када је на комоди у спаваћој соби нашла уредно сложен кашмирски шал. Опет је помислила на мужа: зашто јој је тако тешко да га послуша, пошто је готово увек у праву? Одакле толики пркос у њој? Зашто га више нимало не воли? Један овлашни поглед на његово гломазно тело и црвено, огрубело лице, под којим се отегао подваљак, открива да то није човек у ког се заљубила. Од даљег загледања је зазирала, слутећи да ће добити све одговоре.
Згртање пара га, свакако, није оплеменило. Рођен у забити, као син и унук сељака, никад се није могао похвалити манирима, али му је жеља да успе својевремено давала извесну оштру одмереност, управо онакву каква се њој допадала. Оштрица је и касније остала, док одмерености не беше ни у траговима. Поготово када је у близини била она или неко од људи које, попут послуге, није сматрао значајним. Сви ти људи су, за разлику од ње, скоројевићку бахатост веома добро подносили. Нова служавка, на пример. Немарно је примао њену пажњу. Никад је није у очи погледао. Није јој рекао лепу реч нити јој се непосредно обратио. А исто тако је могао и праскати, псовати је и бити колико воли груб према њој!
Сећање на одбеглу девојку запљуснуло ју је новим таласом срама. Јадно дете! Отишла је без речи и без плате за текући месец, само да се избави од понижења.
Можда се треба на њу угледати. Она, такозвана господарица, треба да иде – из куће и из његовог живота. Ускоро ће бити само терет, а можда ни пре није била друго… Ствар. Као онај шал од кашмира. Лепа, скупа и некорисна. Зашто га није кочила, зашто није бар покушала да утиче на њега? Заветовала му се на љубав у добру и злу. Наравно да је и она одговорна за његов преображај.
Код те мисли велики доберман, који јој је дремао под ногама, подиже уши и лану према отвореном прозору. У собу је улетела тамна лептирица и узвртела се око њене главе. Није вредело што је подигла руку и неколико пута замахнула. Лептирица је остала упорна. На крају је слетела на шал у њеном крилу и значајно подигла главу.
Хоћеш нешто да ми кажеш? Зар и ти?
Мали створ залепета крилима. Гледано под одређеним углом, крила лептирице су обликовала два црна срца. Морала је да се насмеје својој сентименталности.
Шта велиш, само ја могу да му помогнем, баш као што је он једини који може да помогне мени? Љубав ће нас спасити, ха, ха! Љубав ће спасити обоје, и њега и мене. Фино… Ама, зашто њега?! Од чега?
Пошто није добила одговор, подигла је шал и истресла га је на прозору.
*
Муж јој је, као и обично, стигао кући тек на вечеру. Дане је проводио у граду. Куповао је и препродавао или се, како је сумњала, занимао разним нечистим пословима.
Свој долазак је најавио са улице, помамним стискањем сирене у аутомобилу, и наставио је да труби док год му нису раскрилили капију. Ушао је аутом у двориште, све забљеснуо фаровима и тад се могло видети ко је господар куће и прави газда. Обе собарице, доброћудна стара и пргава млада, баштован, кувар, његов лични асистент и његов пас – сви су били на вратима.
Седела је сама за постављеним столом и по други пут тог дана уживала у тишини.
Он је брзо, вероватно право из гараже, дошао у трпезарију. Успут је збацио капут и оставио га у ходнику, тако да је пред њу изашао у изгужваној кошуљи, полуиспасан, са благо олабављеном краватом. Иако је носио само најскупље, ручно пране кошуље и одела шивена по мери, увек је деловао неуредно. Као да је те фине ствари скинуо са туђег конопца и навукао их на себе у мраку што је, на извесни начин, била истина.
Истина је, додуше, била и то да није марио нити сматрао за потребно да се под својим кровом и пред својом женом узнемирава због изгледа.
“Гладан сам, је ли готово?“, питао је баш као и сваке вечери.
Није чекао да му се одговори, подразумева се да јело за њега мора бити спремно; ово реторичко питање му је било попут обредних речи. Тим речима је почињала и уједно се завршавала сва свечаност обреда-обеда. Чим би их изговорио, господар куће се спуштао за сто и узимао да ждере. Имао је апетит физичког радника. То је једино што се може рећи, а да не буде тешка увреда за све физикалце или све двоношце, ако ћемо право. Сркао је, гутао, глодао, кидао храну рукама и зубима као да му је последње. Она је обично избегавала да га погледа и то није било тешко, будући да ни он није гледао у њу нити се трудио да заподене разговор.
И сада се потпуно предао храни. Левицом је обгрлио тањир и надвио се над хрпом недопеченог меса. Мало крвавог, какво је највише волео.
“Одавно желим нешто да ти кажем“, почела је.
Са његовог краја стола допрло је подстицајно… није могла да каже тачно шта, рецимо грготање које је њој зазвучало као “хајде реци“.
“Не волим те, не знам да ли сам те икад волела… Нисам те познавала када сам се удала.“
Ћутао је, сласно обузет црвенкастим ребарцима.
“Ни ти за мене баш не мариш, зар не?“
Испустио је нови звук, али овога пута није била тако сигурна у погледу значења.
“Не могу да те поднесем! … Погледај се, права си животиња. Како само једеш, као из валова!“
Није се узбудио, још мање постидео. Наставио је да секутићима обрађује јагњећу кост. Она га је гледала и гледала. Неће устукнути. Неће се склонити нити ће гадљиво оборити поглед, таман кад би лично клао и черечио јагањце ту, пред њеним очима.
“Ти и не знаш, не примећујеш… А ја не могу више овако! Озбиљно сам болесна… Ама, хоћеш ли оставити ту кост?!“
Није оставио. Жвакао је и мирно посматрао како жену обузима гнев. Није ни трепнуо кад је скочила, пришла му и маникираним ноктима извукла из његове чељусти готово полирано ребарце.
“Имам ли твоју пажњу сада?“
Загледао се у њу.
“Да ли уопште чујеш шта ти говорим, слушаш ли иког, ало проклета?!“
Чуо је.
И она је, напокон, могла да чује њега. Усне су му биле непомичне. Оштри, увек гладни зуби претеће искежени. А из полумрака у ком је седео долазило је тихо, непријатељско режање.
ТАКО ЈЕ МОРАЛО БИТИ
Благо вечерње сунце провлачило се кроз пукотине на дотрајалим капцима службеног стана за инжењере у Смедереву. Убоги собичак на тренутак сину јарким бојама, а један несташни зрак паде на високо чело, клизну низ наборе цицане хаљине ка шаци, огрубелој од домаћих послова, помилова длан и згасну на цедуљи, коју је млада жена држала међу прстима.
’’Зар је овако морало бити?’’, пламтела су сурова слова. Горела су љубомором, пекла тихом ватром незаборава. Драга их још једном окрзну погледом, па сави цедуљу и врати је међу листове молитвеника. Зар је тако морало бити? Питање које је претурала у мислима целе три године, од прве брачне ноћи до садашњих самотних удовичких бдења, једнако не налазећи одговора. Пет кратких речи и крупни знак питања као прекор и осуда, можда вапај сломљеног срца или мирење са неминовношћу растанка. Писао јој је без жеље да му се одговори, у то је макар била сигурна.
На дан венчања, тек што је окончан обред у Саборној цркви у Београду, крај скута јој се нашао дечак са букетом жутих ружа у рукама. Поздрав за младенку од незнаног дародавца. Унутар фине хартије, у сплету трња, ушушкана под мирисним латицама, чекала је управо ова цедуља. Богданов рукопис! Одмах је на њега помислила, болно срећна што је памти и бескрајно жалосна што је тако лако другом оставља. Е, да је нешто раније поставио другачије питање! Не би се премишљала око одговора. Или ипак би?
Рођена у имућној породици, ненавикнута на овоземаљске бриге, није ни сањала да ће се њихове прилике преко ноћи променити тако да се од ње, мезимице, тражи да их добром удајом помогне. Отац јој је нагло свенуо. Гледао је тужно, оком старог и слабог човека. Наредбу би још и могла да одбије, али молбу… А ту су и деца. Сестра, мала браћа. Да ли је Богдан увиђао да неће бити срећна ако им окрене леђа? Како да заборави на њих?
Одлучила је да се не препушта сентименталности. Биће попут Стендаловог Жилијена Сорела, али чвршћа и опрезнија. Неће се освртати, неће скривати свог ’’Наполеона’’. Богданову цедуљу није бацила, али током невеселог брачног живота није себи пуштала да уздише над њом. Данас јој је, први пут од венчања, била у рукама.
Инжењер Светозар Машин није деловао горе од осталих младожења. Углађен господин, њој туђ и одбојан. Незанимљив као сви мушкарци, сви осим њеног Богдана.
Ипак, одржала је реч дату у Саборној цркви и ћутала је годинама.А колико му је писама у машти написала! Јадала се, поверавала, малчице кокетирала. Нека би насловила са ’’једини пијатељу’’, друга са ’’непрежаљени’’ или ’’душо моја драга’’. Ипак, ниједно није ставила на хартију, а камоли послала.
Сада би могла да му напише… све што јој падне на ум. Машина нема, одавно га је трава прекрила на гробљу Караул, у Петровцу на Млави. Сама је, сирота са удовичком пензијом, али слободна. Могла би поново да пише или да преводи. Ето, управо Богдана ће молити да јој пронађе посао. Новаца не претиче, а некада је солидно зарађивала од превода. Ваља платити дрва, вратити дугове бакалину. Одавно није куповала одећу; нема чарапа нити пристојних ципела. Како да изађе у свет?
Драга раскрили орман и стаде да студира хаљине. Понешто би се, уз мало дотеривања, јоште и могло употребити. Љубичаста тоалета од шуштаве свиле или ова модрозелена. Имала је уз њу кратки капут и шешир са велом, а уз љубичасту би пристајао црни шал.
Огрнула је шал преко домаће хаљине и утонула у раскош скупог предива. Завртела се око своје осе и застала пред огледалом, трепћући у неверици. Бледа удовица Машин стидљиво је устукнула пред узноситом лепотицом из отменог друштва.
Ипак, нелагоду је изазивао тај шал. Купила га је у Лесковцу, где је покојник кратко службовао, од продавачице старе одеће. Силно јој се допао, толико да је мужа лагала да је послат из модног салона у Београду. Машин није волео да му супруга пазари по старинарницама. Говорио је да нису сиротиња, па да се одевају у туђе, а заправо се ужасаво предмета који везују са незнанцима и њиховим ко зна каквим судбинама. За београдски салон је лако поверовао, јер се у провинцији ретко виђала тако елегантна ствар.
’’Имате краљевски укус’’, шапнула јој је продавачица.
Обично ласкање, празне трговачке речи, а Драга је ипак од њих протрнула. Упали образи и црне, очигледно мисирске очи продавачице сетили су је првог сусрета са тамом, пре много година. Успомене је вратише под црну шатру. Чула је пуцкетање ватре и загрцнула се од реског воња изнутрица. Сестра ју је наговорила да пођу код гатаре, одавно је то желела. А ова их је вребала и упорно дозивала: ’’Дођи, лепото, да ти изгатам кад ћеш се удати и да ли ћеш порода имати! Реци, слатка, ког ти срце љуби, не може бити да таква душица нема драгог! Шапни ми који је и ја ћу ти травку дати… другу да не погледа, само твој да је довека!’’
Драга је опазила како мрка рука спушта у сестрина недра смотуљак, али није могла чути шта јој жена поверава, тихо, на уво. Осетила је благу одвратност и страх, па ипак је искорачила пред гатару и питала:
’’А ја, хоћу ли се удати? Хоћу ли имати деце?’’
Чергарка ју је одмерила дугим погледом.
’’Два пута’’, рекла је.
’’Шта два? Два детета, мислиш? Само?’’
’’Два венца ћеш на главу ставити, ниједан за оног кога љубиш.’’
Драга је дрхтала. Чинило јој се да из најмрачнијих углова шатре бије студен која јој се свија око груди. Откуд два венца? Како?
’’А деца?’’
’’Деце не можеш имати… Осим од онога кога ти душа иште…’’
Ноге су јој отежале. Не сећа се како је изашла са вашаришта ни којим је путем трчала до куће. Гатарине речи није заборавила, а урезало јој се и усукано лице, демонске очи и промукли глас што долази из дубина, пригушен шумовима невидљивих светова.
Истим гласом јој је обратила препродавачица крпа у Лесковцу, чудна скитница која је са краја света дошла да пред одраслу и удату Драгу изложи своје сумњиво благо. Али, то није могла бити она. Налик јој је, готово иста, само што није остарила ни дан!
’’Шал је припадао краљици’’, говорила је. ’’Чувам га… тако дуго.’’
Зарезаће ми краљевску цену, помислила је Драга, спремна да одустане од куповине.
’’Чувам га за жену којој пристаје и сад видим да не треба даље тражити… Нашла сам вас. Не, не одбијајте. Не срамите се, то није поклон. Платићете кад дође час.’’
Смејурија, лудости и бапске приче! Зар се није у себи ругала Машину због сујеверног односа према туђим крпама? Ипак, било је тешко оставити тај шал. Драга је подигла руке и мрднула раменима као да ће га смакнути. Тај јој покрет донесе раздирући бол. Као да јој се нека нит кида у грудима. Напустила је старинарницу са шалом на леђима, готово несвесна шта је учинила. Па ни сада, након толико дана, не би могла са сигурношћу тврдити какву је погодбу прихватила.
Шал није носила. Није било прилике, а често јој се није дало ни да га погледа, те га је склањала дубоко у орман или на дно ковчега. Биће да ју је вечерас осоколило читање Богданових писмена. Да, то је! Мисао да ће му писати и можда га опет срести збрисала је нелагоду и страх.
Међутим, тек што је задовољним погледом обухватила своју фигуру у огледалу, зачу се куцање. Лагано, са великим размацима. То судбина удара на врата, као у Бетовеновој симфонији, покушала је да се нашали. Желела је да се притаји, кратко се премишљала, а онда је похрлила ка вратима. Са друге стране прага стајала је црна, сабласно мршава жена. Иста као у шатри из њеног детињства и нимало другачија од продавачице у Лесковцу.
’’Здраво да си, газдарице’’, рекла је. ’’Надам се да ниси заборавила дуг.’’
’’Нисам заборавила, а ти си бирала лош час.’’
Драга се усили за један тугаљив осмех.
’’Немам две паре у кеси. Могу понудити да скупа вечарамо, спремила сам цицвару, па ако ти је по вољи…’’
’’Нисам ја дошла да једем нити да седим за твојим асталом! А новци ме, као што знаш, уопште не привлаче. Платићеш оним што ти је у овом часу највредније!’’
Драга помисли да треба скинути шал и вратити јој га. Напокон, то је заиста била једина њена драгоценост, најскупљи предмет у бедном инжењерском стану.
’’Ти знаш шта је то’’, шапутала је придошлица гробним гласом, од кога су Драгу пролазили трнци. Шарала је очима по соби и на крају упрла прст ка молитвенику.
’’А шал, примаш ли га назад?’’
’’Скини га ако можеш!’’
Одјекнуо је демонски кикот, а Драга као у бунилу раствори молитвеник и међу листовима издвоји Богданову цедуљу. Зар могу другачије, говорила је себи, од почетка нисмо имали наде. Овако је морало бити!
Касније, пошто је остала сама у празном стану и похараној души, решила је да упали последњи патрљак свеће, те да ипак састави писмо за Богдана Поповића. Тражиће посао, па ко зна? Можда ће јој се посрећити. Нагнула се над хартијом и сигурним рукописом исписала: ’’Поштовани господине…’’
Nataša Rajković rođena je 1996. godine u Beogradu. Već tokom osnovne škole, nakon pokazivanja afiniteta prema slikarskom pozivu, pohađa privatne časove slikanja. Završila je Master studije slikarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2020. godine. Nakon završenih osnovnih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti usavršavala se i na „Haller“ Akademiji umetnosti u Nemačkoj 2018. godine. Učestvovala je na mnogim grupnim izložbama i ostvarila tri samostalne izložbe u Srbiji i regionu, kao i u Nemačkoj. Njene slike i crteži nalaze se u privatnim kolekcijama u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Austriji, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Angoli (Afrika), Oregonu (SAD). Dobitnica je Nagrade za Studiju iz predmeta Crtanje i nagrade „Krsta Andrejević“ iz oblasti Primenjeno slikarstvo Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Član ULUS-a od 2019. godine, živi i stvara u Beogradu.
„Pčele su mi prvi put privukle pažnju kada sam pravila kolaž pod nazivom Nestajanje. Tada sam primetila da su pčele za naš opstanak na planeti Zemlji važne, ali i da su estetski zanimljive. Ulazeći dublje u njihov modus operandi, otkrila sam njihovu blisku vezu sa ljudskim bićima, što se ogleda u marljivosti i sposobnosti da organizuju svoje vreme i sopstveni životni prostor. Mislim da zaslužuju više pažnje u savremenoj umetnosti. U svom radu, po uzoru na rukopise iz ranog srednjeg veka, kombinujem formalnu disciplinu geometrije sa organskim oblicima i slobodom mašte, pozivajući gledaoca da otkrije jedan novi, zagonetni svet. Misteriozna ravnoteža naizgled nespojivih životinjskih oblika i geometrijskih motiva na pozlaćenoj podlozi privukla me je da na sličan način pokažem svu lepotu duhovnog značaja pčela i njihovu povezanost sa ljudskim bićima. Između ostalog, pčele na mojim slikama predstavljaju i nadu u spasenje.“
Ništa ne smrdi kao podzemna u Unkelu iz nje izlazim kao iz majke vapijuć vazduh i užasnuta jato časnih sestara zasmije se voz rumen ko stid oduva njihove nošnje moj jezik je raskošan na njemu otapam gvožđe i folnu kiselinu pitomim germanske idiome onda mislim na otadžbinu
nađem mjesto i kutim okolo sunčani obodi svaki dan je dan plodni svaki dan je dan plodni
IF I COULD TURN BACK TIME
svira u autu djeca pozadi su klonula od vrištanja gledam odjavnu špicu ljeta: otekle zglobove lučkog radnika galami kao da uvijek doziva nekog na drugoj obali
ruka mi je u torbi na hladnom grlu flaše ko na obaraču spremna da povučem kad nešto krene po zlu zato ćutimo sve dok vodene pejzaže ne zamijeni drveće u kosinama brda tada ćeš mi reći da potražim ključ od kuće gdje se spajamo ko floskule ko čast i zadovoljstvo u formalnom govoru
GODIŠNJICA
rastanimo se najprije možda nam ostane koji minut prisnosti
dosta je nas vrijeme izuvrtalo ovo je koja već godišnjica sjete
i srećno nam niko se još ovako nije nemao
ZA MOG PSA
spakujte kosti za mog psa on me hroptavo doziva napolju vjetar obmanjuje kese i njegov se lavež razliježe do groblja neka mu neko donese da jede ja usnuti moram sipajte vodu mom žednom psu njegova trka izdaje u bijesnoj bali put je lutanje vjetar ubrzava disanje sklonite s ceste mog mrtvog psa na kiši kvasa njegov leš ne stigoh da ga sahranim da je bar imao snage do mene da ga kostima svojim nahranim
PEPEO PEPELU
Isprobavam večernju usamljenost u uši svečano sjećanje ubadam i hladna stopala toplim u koracima unazad. Tamo su vrijeme i glava u utrci za gubljenje tamo je posljednja mladost posrnula; kupim je s poda i ljubim je. Vrata zaškripe jače što ih sporije otvaram i tu sam iznova, u borbi zidova sa mrtvima se sudaram. I noge mi se sapliću o inserte iz grijehova a usta puna smijeha i zujanja i bjesova. Treba mi malo vina da otvorim tu košnicu pa da prijateljima nazovem neke ljude što prošli su. Svjetlost se za mnom zaklapa bježim da me ne zakolje al’ male prolaze ostavljam kad opet poželim napolje da se slobode naotimam nevidljivu je stisnem u ruci; zamišljam tačno taj trenutak jer znam da život čine trenuci! Probijam zubima salo stvarnosti ušunjam se u zbilju debelu: vraćam se, nisam nikud ni otišla ja sebi, pepeo pepelu.
Marija Šuković Vučković (1993, Trebinje) provela je predmaturantsko doba u Gacku, a diplomirala knjževnost i teatrologiju na Filozofskom fakultetu u Palama. Autorka je dviju zbirki poezije, „Onostranost je prilika” (2019) i „Vitalnost mraka” (2023). Pjesme su joj zastupljene u više antologija, zbornika i portala, nagrađivana je za poetske i prozne radove. Tokom studija i života u Sarajevu bavi se radom u pozorišnoj i filmskoj industriji, piše za kulturno-umjetničke magazine, i radi u galeriji savremene umjetnosti. Trenutno živi u Rheinbreitbachu (Njemačka) i bavi se slikanjem. Ove 2024. godine je realizovana njena prva samostalna zložba pod nazivom „Neka meso ispašta” na dvije lokacije u Sarajevu.
Digla sam noge na stolicu. Odvojena od tla ja ne pripadam ovom životu. Držim čašu za vrat nežno sa dva prsta i ljuljuškam je u krugovima. Svetlost uranja u mrak kao život u smrt, polako. Bio si u pravu za ovu terasu, na nju staje samo jedno. Svetla se pale po okolnim zgradama, sećanja ne menjaju teksturu i ukus. Provlačim reči kroz ušice igle i gutam, postiđena artizmom svojih misli.
Vratio si se, rekla bih. Kvaka je škljocnula, izuo si cipele. Ostavila sam vrata terase odškrinuta i promaja vuče notu ustajale vode. Ceo dan si proveo na nogama. A meni je teško da odvojim pogled od ove slike, da skočim, zagrlim te, skuvam ti kafu, podsetim te da jedeš i da postojim – na terasi, na slikama, u našim glavama. Ovde me večeras nema onakve kakvu me voliš i kakve me se sećaš. Skrolujem, nadolazi ugljen-dioksid. Bane drži svoj zub između palca i kažiprsta. Maja se izdiže na prste da vidi bolje. (Kakav je to kez! Tvoj, bezvezni, bezazleni, ludački kez. Pa još krezav.) Usnama je napravila slovo o, oči ko dva klikera u podnožju ove čaše. Baš smo bili srećni.
Pitaš li se ti da li smo srećni samo na slikama? Neka druga ja i neki drugi ti. Tebe prepoznajem kao miris ove kuće kad se vratimo sa odmora. Topao si kao moje čarape za spavanje. Smeješ se što imam čarape za spavanje, ali kad ih navučem, to je kao da sam navukla tebe preko svih svojih poraza i glavobolja. Navučem ih kao roletne, zatvorim oči i vidim te tri roze koze i shvatim zašto ih volim i zašto volim tebe. Ne mora niko da razume. Evo sad kad gledam slike sa odmora prekorevam sebe što se nisam zagrcnula od sreće na onoj večeri kad si naručio tartar ne znajući da je živo meso, i što nisam skakala kad sam položila državni ispit. Mislila sam da se podrazumeva. Raduju se glupi, oni što nemaju i oni kojima je poklonjeno. Ali ja sam bila glupa.
Ne mrdam se, kolena igraju jedno do drugog na stolici; veče je prohladno. Otvorio si frižider, vadiš pivo, nadam se i neku hranu, a večera je u rerni. Otvorio si mene ne znajući šta je unutra. Skvrčeni krompirići i žilavi, suvi riblji štapići. Maja je pljunula na tanjir, ošamarila sam je. Posle smo plakale, na kolenima i ona i ja. Bane me je zagrlio i rekao da sam najbolja mama na svetu. Uterala sam mu strah u kosti. Pojela sam što je Maja ispljunula. Tvoja mama je došla po decu. Ne sećam se više da li sam je zvala ja ili Maja.
Svetla u našem stanu su i dalje pogašena osim jednog u mojoj glavi. Jesi li stvarno tu? Volela bih da ležim pored tebe celu noć i posmatram te dok hrčeš. Znam da ćeš leći neistuširan i da ti se noge osete i da pivo isparava iz tvoje neizgovorene tuge. A ne smeš i ne umeš, uzela sam ti dah. Što god kažeš pogrešno je, kako god me dotakneš, boli. Ove dve nove strije na desnoj strani su od njega. Ruka mi je na stomaku. Neispeglan kao tvoje košulje. Rekla bih ti da večeras spavaš pored mene, ali još uvek ruka brani da zauzmeš to mesto. Grudi su mi nabrekle, vene modre ko tvoje oči, utkane u belinu moje kože, u bledilo moje tuge. Naša neimenovana sreća, prekinuti produžetak, boja tuge.
Držao si mi ruku, ljubio si me, al’ sve je bilo sivo. Kao da je sa slika sva boja nestala. Nešto nije u redu – rekli su i došaptavali se. Ti si htela njega – viknuo je Bane danas pre nego što mi je rekao da sam najbolja mama na svetu. Oči su mi se zapalile. Ja sam htela njega, i Baneta, i Maju, i tebe. Htela sam nijansu radosti: da guram, da se budim, da bdim. Založila sam našu savršenu četvoročlanu porodicu. Okrenula sam se na bok i osetila kako nešto vlažno poput krpe klizi iz mene, a zatim se razvija u jedan sivi dan. Prevremena smrt. Sad smo nesavršena četvoročlana porodica. Nedovršena tvorevina.
Skrivaš se, gamižeš po kući, lepiš se za zidove, misliš da me boli tvoje prisustvo… Boli me njegovo odsustvo, prazna kolevka, moje pune grudi, bodići na štriku kroz koje duvaju duhovi. Ništa nisam sklonila. A najviše od svega me boli što ne umem da nosim tvoju tugu. Svoju nosim kao dete: u naručju, pod kožom, u utrobi. Tvoja mi je strana, peče, a želim je. Plašim se da nećeš umeti da mi priđeš i da me voliš sad kad sam poništila nešto naše, nešto treće, nešto za šta nikad nećemo znati kako bi nas promenilo. A promenilo nas je već. I znam kako, a znaš i ti. Ali ta paralelna realnost u kojoj postoji još sve o čemu smo maštali kao na slikama…
Smrt sam izbacila iz sebe kako ne bismo umrli nas dvoje. Sad živimo okrnjeni. Kao pakovanje keksa na polici, stojimo. A bili smo i novi, i zdravi, i primamljivi, i sveži. I nismo se pomerili, a prošao nam je rok. Zauvek. Prevelika je to reč za čoveka. Nedostojna devet meseci u gumenoj sobi majke. Njegova večnost počinje i završava u meni.
„Valentina?“
Čaša je prsnula. Uzimaš mi ruke, obavijaš izranjavanu od strija i plača, i voliš me…
„Bojan“, šapućeš, a ja vidim kako hladni sivi kamen među humkama sija na suncu i polako se boji našom srećom, sliku po sliku.
U kadru tvog oka
jednom sam bila devojče sa postiđenim osmehom i bubamarom na butini
jednom sam bila mlada žena sa trepavicama gustim kô borova šuma i maglom u očima
a onda sam bila majka sa oblakom u grudima i kristalnom kuglom na dlanu
jednom sam bila neka druga manje tvoja više šum vetrova i struja
jednom ću biti baba sa rođendanom jednog života u očima bez reči međ ljudima
jednom ću biti starica sa mirisom tvog tela u snovima putujuća reč
(избор из рукописне књиге Света запета, која ће изаћи за предстојећи 67. Међународни сајма књига у Београду у издању Пресинг издаваштва из Младеновца)
ИМЕЈЛОВИ
само лоше вести из Европе гласови, новине, портали, сајтови друштвене мреже, садржаји наратив страха симфонија несреће и стрепње држава, граница пијаца и ораница тешке речи, тешке ноћи још теже главе живот са месождерима је увек изазов ставови се тако убрзано мењају можда баш зато велики део порука завршава у нежељеној пошти
MEMENTO
нема више кућних ритуала илузије контроле веровање да је свет праведан постоји само арсенал дугих ножева, дугих цеви разорне сперме која ће изазвати ударни талас спржити све НВО плаћенике и паћенике поцепати жене у црном од картона појешће фонд за хуманитарно право напунити иницијативу младих оплодити лабрис створити Минотаура који није у депри твоја љубав је двосекли мач у корицама
МОМЦИ ИЗ КРАЈОВЕ
они су као ми хитају у загрљај ветру, ватри, смрти они су као ми шарманти, непредвидљиви без права на зицер пречку знају да је неумивен човек ружан човек они су као ми ловци на непознато, онострано Власи они су као ми наздрављају прецима заборављеном краљевству Србешти плејади богова они су као ми знају шта се налази у делти Дунава Морана Чрнобог они су као ми играју шах сећају се одузимања царства клиса, трулих кобила, жаца и лопова, тапканих жмурки из својих станова, кућа, кафеа, клубова, дискотека подијума за игру доле на Тргу хероја неспремни утопљени даве се у европском трансџендеризму
НОВА ПРЕДВИЂАЊА
читамо са глинених плочица из древног града Сипара Месопотамије Сумера Асирије Вавилона свакако неког од њих када месец уђе у земљину сенку краљ ће умрети натписи са других нас упозоравају краљев млађи брат који има идентично почетно слово у свом имену као и сам краљ побуниће се и заузети престо када киша нестане са неба међутим она крајње прецизна свакодневна као јуче написана да ће црвено-жути пас полудети и нико кога угризе било мушко или женско дете или човек неће преживети искрено нас забрињавају док слушамо читамо и гледамо вести
Ал мора да је нешто/ пријазно из даљине близу ми; па морам
да се/ смешим и чудим своме блаженству усред бола.,
Менонове тужаљке за Диотимом Фридрих Хелдерлин
Јутрос је на једној зечјој глави остало мало ноћног праха, јер је један млади сунчев зрак заустављен и располућен тик изнад ушатог темена. Из тако отвореног светлосног копља изашао је нови, тек настали анђео. Људи би рекли – када би могли да га уоче – да се небеско млеко савило у тело заносне, дугокосе жене чије руке и ноге крупњају у железне канџе летећег медведа и сијају тешким крзном. И пре него што су се такви удови потпуно преобразили у светлосну звер, већ су се претворили у фигуру мушкарца недохватне лепоте чији се сребрнкасти обриси убрзано топе да би се појавили у новом, краткотрајном обличју.
Разгранатим очима анђео је погледао истовремено у свим смеровима. Око њега се ширила летња шума, лишће је отварало и затварало капке а глатке животиње рониле су кроз високу папрат. Дубоко кроз збијена стабла, близу стазе протегнуте кроз шуму, анђео је угледао брвнару у којој је мушкарац седе косе и складних црта лица затезао пертле на чизмама. На себи је имао кратку, излизану смеђу јакну и плаве, запрљане панталоне. Након што се придигао, човек је длановима поравнао јакну, узео штап и изашао из брвнаре.
Анђео је знао да се мушкарац зове Василије и да живи сам у брвнари, запослен као шумар. Знао је и да тог човека мора да заштити од замки демона и од невоља које би својом варљивом људском душом могао да направи. Та мисао се анђелу прва објавила, чим је настао, чим се из располућеног светлосног зрака слио у невидљиви, течни облик.
Осим задатка који му је блеснуо у светој свести, анђео ништа више није знао о Василију. Ни његову прошлост, ни особине, ни разлоге зашто је претходни анђео престао да надгледа шумарев живот. Осећао је у свом небеском бићу да би свако питање које би подигао ка звездама остало без одговора, јер снага анђела сија у својој чистоти тек када у себи поништи сваку недоумицу и сумњу, када на своја крила од нетакнутог жара прихвати терет који му је задат.
У првим данима анђелу се задатак није чинио тешким. Пратио је Василија у свакодневним активностима, у обиласку шумских стаза и брању ливадског биља за чај, у остављању остатака хране веверицама и зечевима на устаљеним местима међу стаблима, у провери забачених делова шуме, где су се раније појављивале ловокрадице. Након тога, лебдео је под стропом брвнаре док је Василије слушао радијске емисије о музици или читао историјске књиге.
Једини дан који би се мало разликовао од осталих био је понедељак, када би до брвнаре долазио аутомобил. Из њега би изашао ниски младић и предао Василију намирнице. Потом би попили кафу и ракију и мало поразговарали о тешком и ужурбаном животу у граду. Обично би наставили о миру шуме и о томе има ли у њој вукова. Младић је то увек питао, са детињим жаром у очима. На младићева наивна питања шумар је одговарао стрпљиво, видећи у свом госту само драгог и незрелог момка.
Како је време одмицало, анђелу је било све јасније да неће морати да буде на опрезу због некаквих подлих намера у Василију, већ због нечег другог, због споре копрене која се савијала кроз шумареве мисли, уносећи чудну лепоту у њих као магла у јутарњи предео, смирујући их и грејући као родитељски дланови. Дејство тог застора преко шумареве свести анђео је најпре приметио када би Василије, у шетњи шумом или при ситним поправкама у брвнари, застао и обично запалио цигарету. Те кратке паузе претварале би се у сиво плутање шумареве појаве. Лице би му већ после неколико повучених димова одражавало преплављеност нечим што би кратко време деловало као клонуће духа – тада би обично благо нагнуо рамена и погнуо поглед – да би се брзо прелило у срастање туговања и помирености, жаљења и спокоја које то жаљење доноси. Тада би најчешће гледао кроз ствари, у нешто што ни сам анђео није могао да види, а очи би му одавале непознато сазнање које му је, изгледа, поливало смирење преко душе.
Анђелу је тада кроз искричаве мисли пролазило да би се лакше носио са очајањем шумара него са тим тврдоглавим стањем. Као да се некадашња стена туге у Василију истопила и прелила у гигантску, камену реку, сада непобедиво и нежно приљубљену уз шумареве органе. „Туга након туге, како да је истерам”, питао се анђео.
Најпре је морао да спречи демоне да му не закомпликују посао, да тугу не прелију у очајање. Нечастивих сила, зачудо, није било много у окружењу, приметио би тек по којег мршавог злодуха скривеног у сенкама грмља или маскираног у смолу која је своје право лице откривала ватреном нијансом и спорим кретањем око стабла. Анђео је знао да га се такви ситни врагови плаше, а крупнијих и опаснијих демона, за сада, није било на видику.
Дуго и пажљиво је пратио шумареву свест не би ли ухватио разлог несавладивог осећања које је таласало кроз Василија. Никакву повезану слику није могао да сагледа. Између мисли о свакодневним пословима, између кратких мозгања о прочитаном или о емисији са радија, мешале су се кратке, несталне слике светлокосе жене чије би се лице прелило у ветар, затим меке очи и невина коса неког дечака, потом пространство мора и вожњу аутомобилом, све то у вртлогу разних лица која су улазила и излазила из шумареве свести, не остављајући трага. Туга је била све време ту, давно зачета и отргнута од свог извора, оснажена као самостално биће, као непрегледни, топли оклоп затворен око Василијевог тела.
Осећао је анђео и то да му није дозвољено да било када урони у озрачје шумареве душе. Морао је да бира тренутак када су Василијеве снаге немоћне и када му је небеска помоћ неопходна. После пар месеци надгледања шумаревог живота, након спознаје да је Василијева унутрашњост сва сачињена од тужног ткива, светлоснонежне оштрице у анђелу су се, попут иглица магнета, све снажније окретале шумару у жељи да прођу кроз пену његове душе. Желео је анђео да унутра дуне свој свети, небески дах, не би ли натерао тугу да се раствори и разиђе. Дражило га је то што туга није имала никакве прекиде, станке, што је полегала по Василијевом телу као обрасла, топла трава. Крио је од себе анђео и знатижељу, да иза порозних зидова шумареве душе открије болну тачку из које је туга кренула.
И онда је једног ведрог дана – док је Василије лагано из шуме излазио на пропланак, крећући се кроз своју тугу глатко и равномерно као кугла која пада у уље без дна – анђео упливао у шумареву душу. Василије је осетио да светлост која га прелива нису само сунчани зраци посути по ливади, и помало збуњено се осврнуо око себе. Никог није било, само некакав топао, недодирљиви огртач пребачен преко мисли. И на изненађење анђела, уместо да у шумаревој души туга напукне и животна радост натопи свест, Василије је нову, непознату светлост у свом бићу доживео као још један вео свог стања, као ненадану, необјашњиву потврду да је вредно живети управо због те сталне тужне плиме, због модросивог мора у којем је плутао без краја.
Наредних дана анђео је у себи осетио дрхтавицу која му је до тада била страна. Његов унутрашњи светлосни снег се кривио у вејавицу, у нестрпљење пред постављеним задатком. Кратки боравак у шумаревој души није му донео јаснију слику о пореклу туге – изнова лице светлокосе жене преливено у нежне образе мирног дечака и таласи у пени, опет некакво путовање, сада и по која слика заједничког ручка, распорена лубеница на столу, жена и дечак, онда спорадично смењивање блеска светлости и згужване црне заставе, у дубини сећања лелујави зидови стана, полице са књигама, кревети, поглед са терасе на пијацу.
Да ли су дечак и жена мртви, питао се анђео, или су напустили Василија? Или је он њих напустио? Лагано је губио наду да ће сазнати више о шумаревој прошлости, све више забринут због његове решености да смрт дочека потопљен тугом. Та одлучност се на лицу Василија утискивала као провидна, светлосна тканина приљубљена преко благо кукастог носа и издужених образа, преко усана нежних попут листа, објављивала се као зрачење небеских лица, још увек само у наговештају али ипак ту, пред мноштвом анђелових очију. Иако је анђео желео да верује да је та лепота последица његовог залажења у шумареву душу, знао је да је надземаљско исијавање са човековог лица траг уверења да једино вреди, на таласима туге, источити се у смрт.
Има ли људско биће право да лепоту добије од туге, ковитлао се анђео у недоумици. Осећао је да он, као небески створ позван да сија животном радошћу и да чудовишном лепотом светли над светом, сада пред собом гледа нешто због чега је желео савет са звезда, гледао је човека који се подиже у новој лепоти нељудског зрачења, лишен жеље да осети ведрину у својим нервима.
Облетао је анђео данима око Василија, спорадично уронивши удовима кроз опну његове душе, са зебњом се изнова суочавајући са снагом туге, тегобно осећајући своје унутрашње сунчане грудве како црвене у нестрпљењу и растућем гневу. Можда је ово и завист у мени, питао се анђео, подижући букет својих очију ка небу. Овај шумски човек се без помоћи демона бранио од промене коју му је небо доносило. Анђелу је била потребна подршка са небеског свода, одакле није било ни гласа.
* * *
Помоћ је дошла са неочекиване стране. Када је једног понедељка уз брвнару пристао ауто, из њега овај пут није изашао ниски, наивни младић, већ врло висок мушкарац који је, и поред разлистаних анђелових погледа, успешно скривао лице док је из гепека вадио кесе намирница. Анђео је одмах осетио да нешто није у реду и примирио се у зрак светла на једној грани. Када је незнанац пришао брвнари, окренуо се у смеру анђела и показао своје лице које је, иако људско, зачуђујуће личило на вучју њушку – изразито издужени нос испод кога су се пружала неприродно испупчена, огромна уста. И као да му је било јасно да је анђео скривен у лишћу, човек се широко насмешио показујући крупне зубе, наслагане у нереду попут камења испуштеног из шаке.
Демон у људском обличју, помислио је анђео.
Иако је одмах пожелео да обруши своју силу на злодуха, анђео се брзо повукао. Његова дужност је да штити шумара, не и да потеже ватрено сечиво пре времена. Људима вреди допустити, знао је то анђео, да се сами одбране. Осим тога, у анђелу се ниоткуда јавило ново ишчекивање – желео је да види шта ће ђаво да уради са шумаревом тугом. Као невидљиви жар који прети да подигне нит дима у сену, у анђелу се јавила жеља да Василије коначно покаже слабост.
Шумар се у први мах изненадио када је видео придошлицу, очекујући свог достављача намирница. Потрудио се и да не покаже благу грозу пред лицем незнанца. Ипак, брзо се прибрао и увео госта у брвнару, понудивши га кафом и ракијом.
Нови достављач се представио као Павле, објаснивши да само овај пут, због непредвиђених околности, мења свог колегу. „Мали је морао до маме”, рекао је и намигнуо, промрмљавши и нешто у вези са брвнаром, што је измамило једва приметни осмех на шумаревом лицу. Потом је натегнуо чашицу ракије и замолио за још једну. Како је разговор одмицао, започет уобичајним запажањима о времену и шуми, гост је све више давао коментаре који су будили смех у Василију. Шумар се најпре бранио од дрхтавице у стомаку, од ваздуха који му се придизао кроз грло и ширио у осмех, а онда се лагано све више препуштао. Павле је низао шале и анегдоте са посла док је Василије на тренутке заборављао где се налазе и којим поводом је тај човек вучјег лица код њега у посети.
За то време, анђео је раширио своје свето тело преко плафона брвнаре, помно слушајући разговор. Није му било јасно шта је шумару било смешно у демоновим речима. Збуњивало га је и то што му се чинило да му сам ђаво на неки чудан начин помаже, њему, небеском бићу. Чинило се и да Павле потврђује мисли анђела спорадичним подизањем погледа према плафону и намигивањем, док се Василије зацењивао од смеха. Иако му је сенка забринутости лебдела у светлосним грудима, анђео није видео разлог да нападне демонску придошлицу. Први пут, откако је добио задатак, видео је шумара да се од срца смеје.
Када се после неколико сати разговор коначно завршио, Василије је пожелео да пита Павла хоће ли он и следећи пут да донесе намирнице, али се суздржао, осећајући да је то неправедно према младићу који тај посао редовно обавља. Срдачно су се руковали, након чега је Павле сео у ауто и нестао низ шумски пут.
Василије се, још увек усплахиреног расположења, вратио у брвнару. Неко време се, сам са собом, смејао анегдотама које је чуо од Павла. Потом је сео, запитавши се шта би следеће могао да уради. Након неколико минута испреметаних и нејасних мисли, узео је штап и изашао у шетњу.
Анђео га је пратио кроз ваздух. Василије је лутао шумом, бирајући путање којима се иначе није кретао, залазио у шибље и коров, задржавао се дуго гледајући у поједине крошње, без јасног разлога. Анђео је осећао да се туга у шумару комеша као на кухињској ватри, ускоро ће се растворити да би испод испливало другачије осећање. И сва анђелова огорченост због немоћи да промени шумара крунила се у сунчану перут и отпадала са његовог невидљивог тела. Био је решен да помогне Василију у искушењу које му предстоји.
А искушење је надирало из шумаревог срца, сустигавши га на рубу једне пољане. Сео је на приземљену, црну грану и погледао у сунчане траве. Из дубине органа осећао је да му се ка грлу нагло пробија, разбијајући мрачном главом последње покорице туге, некакво труло створење, невешто маскирано у духовито Павлово лице. И као никада до тада, кроз Василија се раширила тама очајања и он је почео да грца без суза, тресући се свом снагом.
Над његовим сломљеним телом лебдео је анђео, гледајући га како дрхти. У светом бићу чије се тренутно лице нежне девојчице претакало у кљун надмоћног орла, накратко се подигао модроцрвен, танак пламен задовољства. Одлучношћу којом би мач сручио у злодуха, анђео је у себи згазио тај пламен и спустио се према шумару. За који трен, прострће по шумаревој души свој благотворни, светли вео. И надао се, уз сенку чудне опрезности, да слабашно људско биће неће тај свети плашт поново да препозна као огртач своје туге.
ВУЧЈАК
Цезара, крупног немачког овчара способног да потврђује и одриче главом као мутаво дете, Предраг је од одгајивача паса наручио још док је Цезар био у мајчиној утроби. Желео је вучјака достојанствене грађе и крви чистије од најдубље ватре – керови које је већ поседовао били су мутног порекла, искривљених тела и лица изобличених од непрестаног лајања. Ту групу звери, навикнуту на крваво месо и сраслу у вишеглавог змаја, наученог да напада на Предрагово једва приметно подизање длана, држао је испред подрума своје викендице у брдима. Вучјака је ипак желео у породичном дому, у богатој кући широког травњака, окруженој бетонском оградом високом до крошњи, са гаражом довољно великом да би трајект у њу могао да уплови. Желео га је као круну за свог сина јединца, двогодишњег Јована.
Ово је твој пријатељ, рекао је Предраг када је штене извадио из кутије и положио пред дечака. Иако је био неко од кога су сви зазирали, помало гадљивог израза лица и често у друштву бар једног крупног, леденог момка, Предраг је пред игром Јована и Цезара, пред њиховим скоковима и ваљањима по травњаку, понекад добијао дечачке црте лица, образи би му повремено постајали меки а у очима би му се појавила сенка топлине. Лично је дресирао Цезара, желећи увек Јована поред себе у тим ситуацијама, наговарајући га да, својим неспретним језиком, изговара наредбе псу.
Како је време пролазило, пас се од крзнене разигране масе претварао у послушног дечаковог пријатеља. Понекад се чинило да су Јован и Цезар из једне материце изашли, готово увек су били заједно, од јутра када би истрчали у двориште до полагања у кревет, често тако сливени да је дечја кожа од светла и свиле тонула у крзно као у заштитни, непробојни огртач. И док је Јован споро растао, вучјак је крупњао дивље и убрзано. Није прошло много времена а Цезар је, у седећем ставу, већ био виши од дечака, док му је из зубатих уста и камених удова готово потпуно спласнула зверска претња. Није деловао као пас чувар, пре као да су мишићи неке питомије врсте полегле по његовој појави. Нико није могао да зна да се у самом Цезару, негде унутра – где код људи трепери неопипљива, светлуцава магла а код паса зјапи нема, понорна тачка – почела збијати осетљива, искричава пара. И Цезару се све чешће чинило да може нешто да изговори, Предрагу да се захвали када добије крупну порцију или Јовану да каже да би своје животињске кости пред његове дечачке стопе сахранио, само да заувек могу да остану заједно у загрљајима и игри.
Тражио је и начин да са исплаженог језика призна колико му тешко падају повремена раздвајања од дечака. Растајали би се углавном када би Јовановим родитељима било сувише компликовано да вучјака воде са собом на одмор. У кратким периодима дечаковог одсуства, храна би Цезару постајала блатњава а Предрагови момци страни, нису били ништа више од сивих силуета које се повремено насмеју када им у зубима врати хитнути комад дрвета. Изгледало је као да се у њему рађа тиха болест – већи део дана би споро ходао уз ограду или би у полусну лежао крај своје кућице на травњаку. Тек са повратком породице са одмора, када би Јован при изласку из аута блеснуо као комад светла сахрањен па изнова оживљен, Цезар би осетио како му се живот враћа у удове и како му се уз грло пењу гласови налик речима, разбијени у радосни лавеж пред излазак из устију.
Најближи људском говору био је када су се Јованови родитељи са одмора вратили без свог сина.
Све је тог дана, од раног јутра, било узбуркано – високи, брзи мушкарци су улазили и излазили из куће, телефони су звонили, рођаци и пријатељи су пристизали аутомобилима. Цезар тог дана није добио ниједну чинију хране. Када је око поднева пристигао црни ауто који је вучјак препознао и увек му се изнова радовао, из њега је изашао Предраг, мрачан и испијен, прошао је поред Цезара као да је пас у земљу покопан и бесно ушао у кућу. Предрагова супруга, исцрпљена и сува, уз помоћ окупљених рођака пренета је преко прага.
Вучјак је осећао како му усну дупљу пуне звукови спремни да се обликују у питање, да изађу као довршене, људске речи и да тим чудом можда Јована натерају да изађе из скровишта и загрљајем му први честита задобијање људског гласа. Можда је Цезар тада и проговорио дечаково име, само што то нико није чуо од тешког мрака полеглог преко људских лица. Једино им је до ушију допирао густ и болан лавеж кроз који се пробијало цвиљење. Убрзо је Предраг изашао из куће и прешао погледом преко Цезара. Потом је позвао једног од својих момака, шапнувши му нешто на ухо.
Након тога су Цезару ставили брњицу, затим снажан оковратник са ланцем, и унели га у џип. Из аута су га, ослобођеног од повоца и брњице, извели у полутамну дивљину, где је прву ноћ провео гризући труле отпатке и завијајући преко црних крошњи. Наредних дана је лутао њушећи ваздух и трагајући за стазом која би га одвела натраг, до Јована. Познатих мириса није било нигде, данима, ничег осим обруча од густог предела и бледог потока крај којег је, после једног лутања, открио зелено двориште и пар белих, чистих зграда подигнутих у небо. Готово без даха у телу је доходао до капије, опрезно њушећи, када му је, као изникао из земље, мирно пришао неки човек у црном, дуге браде и нежних руку. Мазио му је неко време теме и леђа, а затим зашао у најближу зграду. Вратио се са порцијом препуном меса и чинијом воде.
Није прошло много времена а Цезар је живео миран и заштићен живот међу људима црних хаљина, пратио их је док су радили у башти, сликали светла лица по дрвету, певали у високој кући и клањали се свом невидљивом господару. Човек са капије, по имену Гаврило, често га је љубио у чело и њушку и говорио му о том свом моћном господару који се никада не може видети али који је увек ту, са њима, топао и милостив као дечји загрљај. Он им даје хране, помаже им да сваки посао заврше, уноси им љубав у срца да би увек били као да их је једна мајка пустила у свет. Као што су Цезар и Јован некада били.
И Цезар је – навикнут на ново име Христифор, како су га црни људи звали – све више волео тог недохватног господара, повијао је главу док су његови нови пријатељи певали, полагао у своје кости мирисе свећа и запаљеног биља, покорно и са пажњом њушио слике на којима је тај најмоћнији власник паса и људи сијао и гледао га непоколебљивим очима. Са сваким новим даном, уз приче о том другачијем, милостивом Предрагу, у Христифоровим органима су се све више згушњавале речи решене да изађу напоље, да запљусну зидове осликане људима са сунцима иза глава.
Дуго се Христифор мучио да проговори, патио је тихо и цвилео када би га нежне руке миловале и храбриле, све док једне ноћи није устао са пода келије у којој је спавао заједно са Гаврилом. Подигао се на задње ноге и помало неспретно закорачио, као нејаки дечак, пришавши Гавриловом кревету. На ухо му је тада до дубоко у ноћ, док је Гаврило плутао по сну, шапутао о својој патњи, о Јовановом облачастом месу сачињеном од густе милине, о њиховим целодневним играма, о детињем топлом дисању док су заједно спавали. О камењу туге смештеном у пасје срце, као да је пасје срце дубоко попут људског и способно сав тај терет да прими. Пред зору је поново легао на под и склупчао се као нахрањено штене, док му је однекуд пристизала самоуверена мисао: када сунце изађе, Гаврило ће га гледати Јовановим очима.
…одломак из новог романа Варошка легенда. Молитва за душу суђену (Дерета/2024).
Откако је братски поделио лекарске дужности са колегама, није се Арсеније баш нарадио. Слабо га потржу, не зато што је изван вароши народ нарочито здрав, него због тога што чим отпочну лепи дани, сељак од посла не стиже да болује. Сем тога, свикао је, више него варошанин, да се лечи сам, док не крене по бабама и врачарама ако пригусти. Па кад тако, оклевајући и примењујући разноразне бескорисне, а неретко и штетне лекарије, од мале муке направи велику, често му буде на крају поп потребнији него доктор.
‒ Па имаш ли ти очи, човече Божији? – Ружић се брецнуо на кошчатог сељака који је стајао стиснут и постиђен покрај врата једне уџере повише црквине у Конареву. Под отвореним прозором у тој изби на сламарици је лежао дечачић, за своју доб такође врло израстао, на оца. Крупне тамне очи и фине црте вероватно је баштинио од мајке, зато што на лицу забринутог мушкарца никакве лепоте није било.
‒ Па је л’ нема ништа од њега? – човек пита храпавим гласом, стискајући десном руком изанђале панталоне, син чује и разуме, од тога му у зеницама нарасте страх. Доктор не одговара, нема шта да слуша плућа или пипка чело детету, по читавом врату загнојиле му шкрофуле, једна са десне стране као кокошије јаје.
‒ Дигни руку само ‒ провери му пазух, јашта су него и ту набрекле туберкулозне жлезде, само што не попуцају. То не може да настане преко ноћи. Окрене се те опет одмери оца дечаковог. Тукао би га као вола.
‒ Аман, бре… – уместо тога само заврти главом.
‒ Маз’о сам ја…
‒ Чиме си маз’о?
‒ Мас’ и брашно…тако су ми рекли… – сељак замуцкује, и покривљени црни прсти почеше ситно да подрхтавају. Леви рукав ландара празан.
‒ Добро… ‒ сад је то и доктор опазио, па му дође жао. Уопште, јадно стање сиротињске чатмаре изазвало је у стомаку Арсенијевом чудно осећање гадљиве тескобе, избројао је седам стеница у дечаковој постељи изнад које се паукова мрежа уплела у сасушен струк босиљка. Обилазио је годинама села и вароши, али не памти да је кад затекао такву беду која је понирала много дубље од онога што може оком да се сагледа. За шта год се ухватио било је штрокаво, масно и прашњаво у исти мах, тако је и ваздух у соби био тежак, ужегао, и још би грђе било да пролећно време није дозволило да се широм отвори прозор.
‒Пригњечило ме, ма као на мушмулу кад станеш…горе, у планини, кад сам иш’о по дрва…Једва сам жив претек’о…а боље да нисам. Моја Рада, мученица…трчи, храни, ради, сарањуј…Троје нам је помрло…па јој падох и ја на терет. Шта може богаљ да привреди? Идем, где ме зову, па како могу…Више ми уделе кол’ко да не липшемо, и ово дете и ја. Комад проје, мало леба…Ал’ нема ништа, откако она умре, оде све низ чабрицу – оном једином руком, црном и грубом, сељак је обрисао очи, плач се вратио натраг и згрчио му лице, па се спустио у недра и замро. – Није ‘вако било…Како смо се узели били смо сиротиња и она и ја. Па нек’ смо… Срећни смо били. Нисмо ни грабили да стекнемо…А тако је Рада држала чисто, прашинка није дала да падне… мог’о си с патоса да једеш…еј, кућо моја… ‒ тако је нарицао, да ли над покојницом или над собом, није Арсенију било потпуно јасно. Није се ни трудио да разуме, посматрао је дечака.
Низ упали његов образ слетела је сузица, само једна. Угледајући се на оца, прогутао је неречену тугу, али родитељ то више није могао. Излетео му је крупан јецај из грла као грактање врана:
‒ Шта имам, ја њему даднем. А шта да му дам, кад немам ништа?
Стужи се Арсенију сасвим та сцена. Као у роману, кад хоће писац да дочара жалост, па претера просто да се човеку смучи, постало му је некако и неприлично да то слуша. Дигао се нагло, ракију није попио, гади му се да принесе мусаву чашицу уснама.
‒Иде он са мном.
Сељак диже руку, као што се чини у великој пренеражености, али је друга недостајала да би тај гест био разумљив. Очи су му засијале надом на коју убоги немају право.
Арсеније је дигао малог болесника лако као да и нема тежину.
‒ Добар си човек, докторе, Бог те чувао– отац се крстио ходајући све до кола за њима, и остао је тако на друму дуго, док се нису сасвим смањили и затим ишчезли иза дуда на кривини.
‒ Да терам у болницу? – пита рабаџија. Нерадо вози болесне, али тад најбоље заради.
‒ Нема тамо кревет.
Шарлах опет бесни у вароши и преко Ибра, чека се подуго на место у малој среској болници коју Краљевчани већ годинама, као будале, зову привременом. Доктор је посматрао велике дечакове очи, живот који је избијао под јабучицом.
Једном су га позвали, док је службовао у Орлову, да погледа повређеног коња. Марвени лекар отишао на ферије, тај је вазда понављао како има душу, па је тако правдао и немар и нерад, и сопствено незнање. Чудно је то, што људи мисле да је поседовање душе изговор, а не највећа обавеза. Газда недотаван, чекајући, пустио да се несрећна животиња допола уцрвља. Тада је Арсеније први пут видео да може тако, део тела да је мртав, а део жив. Каква ли је то патња, распадање сопственог меса? Уједи мува, гомилање црва под ребрима, гнојење још топле крви. Убио је младог алата метком међу очи, биле су разумне и чисте, попут дечијих. И сад му је тешко на души кад се сети. Морао је тако. Никад није могао да поднесе мисао о болу, ни да сведочи ма чијем мучењу.
Зато је одлучио да уступи приземље своје куће среској болници. Ионако се ту никада није становало.
‒ Да се кандидује, мислио бих, ‘оће као и сви други да нас обрлати –председник општински је прихватио великодушност докторову, али је упорно покушавао да јој одгонетне намеру. Уопште, Краљевчани се још нису мирили са Ружићевим упорним одбијањем да учествује у политици. Боље и да приступи супарничкој партији, него да је сасвим бескористан вароши, а тако угледан и богат човек. Њему се чинило да је најбескориснији постао у рођеној кући.
Шта му вреде памет, новац или жеља кад се ноћу у постељи нађе пред авети тишине која угуши сваку реч чим се роди, као окрутна чедоморка? Спусти руку на Полексијино раме, она се извије, не отима се, допусти да је целим телом загрли, али му се никако не окреће лицем, остане у сенци, тиха, далека, иако јој ледена стопала узалуд греје својим. Као да живот непрекидно и немилице из њеног тела отиче, односећи са собом и љубав којом су везани, сва сећања која деле и дане који још нису дошли.
‒ Шта је то с тобом, душо, животе мој добри? – милује јој плетеницу, шапуће у бели врат, да не би слушао немир сопствене крви због ког му трну мишице и дланови. То је страх да је залуд има у рукама и чврсто стеже, утварна слутња да она, у ствари, и није ту, да грли мрак, опсену, спомен.
‒ Полексија. Полексија!
Одазове му се сањиво, али то га не умири. Загледан преко њених леђа у мртви прозор, покушава, из ноћи у ноћ, да се сети дана у ком је почела да вене. Јер човек, а нарочито жена, цвета као биљка, живи до цветања, до тог једног одређеног часа у коме су латице најмекше и њихова боја најчистија, мирис најјачи, лепота потпуна. После тога све је увенуће.
Зар је већ минуо тај дан? Па и ако јесте, прошла је увелико прва младост, зна то, зар баш мора да ископни тако нагло, као трешњев бехар, на његове очи које су још жељне и још засењене као мајским сунцем оним часом кад је угледао први пут? Арсенију се чини да је то било јуче, у авлији њенога оца над којом се ниско гранала кајсија, крајем јула, кад је звезда најжешћа, а јарки плодови већ презрели, изгажени по спаљеној трави што предвече мирише на камилицу.
Полексијин отац, санитетски потпуковник родом од Ивањице, Новак Карамарковић, бегенисао је Арсенија за зета чим се момак вратио са студија у Бечу и добио прву службу при војној болници. Школован, имућан, здрав и леп, перспективан колико може млад човек да буде на немирном Балкану, таман пристао за средњу кћер Карамарковића, Анђелију. Најстарију беше минуле јесени потпуковник лепо удао, за адвоката. Прагматичан и предузимљив родитељ, како са првом женом није имао деце, него их је тек са Јелом, у каснијим годинама изродио, одлучан је био да их све збрине пре него што склопи очи. А посебно му је важно било да паметно удоми кћерке.
Ружић је знао, кад је позван тенденциозно на недељни ручак у богати дом Карамарковића, да су му припремили замку. Није се ни њему дуго момковало, заправо, ова се шанса појавила баш кад је дошло време за женидбу. И управо стога та му је прилика била одбојна. Осетио се притеран уз сами зид, ниједног излаза ни смисленог изговора није могао да смисли. Чак је и мати одсекла грубо, кад јој се наивно пожалио:
‒ Да се жениш, но шта ћеш?
Некако му зазорно да матери спомене шта га мучи, те је прећутао. Можда је она, као и све друге искусне жене и матере, то и знала, али се намерно начинила као да осећаји немају са женидбом никакве везе. После му је, из чиста мира, казао отац, вероватно након брачног саветовања, да треба да пође у ту кућу где је позван са чврстом намером да девојку узме и још важније, да је воли.
‒Човек је сахибија свога срца, а кад је обрнуто, тај је будала.
Арсеније је и сам веровао у то да се живот и брак морају засновати на нечему што је стабилније и поузданије од осећаја. О љубави је слушао само у сладуњавим песмама где се до зла бога запомагало, клело и уздисало, васпитан је тако да верује у хришћанску суштину породичног завета више него у романтичне женске приче. Па опет, срцу није лако, чак и кад је мушко. Треба са том женом лећи, не једном, него на стотине пута, крај ње се будити, њено гледати лице сваког свога дана до кончине. Изродити децу па опет, на њиховим малим лицима препознавати њене црте. И како све то подносити, ако души није барем мало мила?
Лакше му је било да пође из отаџбине у бели свет ради школовања, него те недеље у лепи београдски дом старог потпуковника. У случају изразите ненаклоности према девојци, извући се, наравно, може, није судски притеран да је узме. Али то ће свакако бити велика непријатност за све, а пре свега за саму девојку. Имајући свагда на памети несрећну Стану, био је спреман да послуша матер и пристане, уколико је једини други избор наношење бола и срамоте невином женском бићу које је спремно из родитељског крила да пође за њега. Рачунао је, колико је год њему тешко, њој мора бити и теже.
Удесио је добри Господ те је у суботу пала киша, опрала калдрму. Истутњала се олуја, сутрадан је до поднева ваздух остао чист и свеж. Такве су биле и Арсенијеве мисли, из цркве је пошао горе-доле београдским сокацима већ смирен пред сазнањем да ће тог дана упознати своју супругу. Другови су га испратили добронамерним пошалицама и уверавањем да је ћерка потпуковника Карамарковића, барем по причању оних који су угледну породицу знали, изузетно лепа. То га је охрабрило, али само донекле. Кад би срцу за љубав била довољна лепота морало би на безброј делова да се уситни, јер има лепих девојака као цветова у пољу. Драже би му било и нека не буде лепа, али кад је види, да му буде блиска. Да јој није глас пискутав и нарав џандрљива. Па ако мора, нека је и ружна.
Кад је прошао кроз ту капију, као да више није стајао на земљи. Отворио се пред њим неки нов, друкчији свет, а све изван њега се смањило и нестало, као кад се дуне у прецветали маслачак. Башта, кућа и та кајсија, ружичаста пузавица, као птица велик лептир на чесми, бели астал у сенци ниске крошње, све се разлило као аљкава позадина на платну лошег сликара који уме да истакне само оно што је главно. А главно је, разуме се, била она, затечена у ходу на стази, неспремна, са слатким кајсијама у чистој кецељи, по којој је познао одмах да није Анђелија. Добри је Настас погрешно тврдио да је човек власник свог срца, или је Арсеније био будала, тек стао је насред авлије и слабо је отада собом господарио. Полексија му је после причала да је био прекрасно осмехнут, и толико збуњен кад је потпуковник устао да га поздрави те су се сви сити исмејали, само се он уозбиљио, јер није више знао ко је ни где је.
Била је лепа, несумњиво, али није га то стрефило попут грома. Него, кад је виде, тако му се разлила по недрима и длановима пријатна топлина, као да се вратио са дугог путовања својој кући, у чијој га је цветној градини одувек чекала она. Осмех њен, лик, покрет, све му је наједном било познато, стајао је просто у неверици, и не би га Бог тад убедио да су се њих двоје тог дана први пут срели. Већ наредног трена, био је принуђен да заокружи погледом читаву слику, неколико осмехнутих лица и њену дугу плетеницу која се изгубила у вратницама.
Потпуковник се са супругом згледао, кратко су се и врло тихо домунђавали, па кад напослетку поседаше, погладио је браду и упиљио се у младићево лице.
‒ Добро нам дошао – започео је уобичајеним питањима о породици, здрављу, виноградима, Арсеније је стрепео од свршетка тог разговора па је одговарао нашироко, од Кулина бана, само да одложи непријатни сусрет са девојком коју му је домаћин наменио. Ниједна га више осим те једне није интересовала. Седео је као на иглама, и она решеност са којом је дошао, да прихвати своју судбину и Божији план, исцурела је као вода кроз решето.Ускоро ће женскиње почети да постављају за ручак, те ће их видети обе. Током јела ће се сви чинити невешти, очекујући од госта да не поквари прећутни договор, него да уговори нови долазак, па шетњу са девојком, после, за коју седмицу да шаље на упит.
‒ Ја би’ рек’о… – Карамарковићга је пренуо, осмехнут очински и шеретски – …да је теби Полексија по вољи.
Тад јој први пут чу име. Како не би била? Сутра би је узео.
‒ Па узми њу, сине.
Прелетео је погледом са Новаковог на Јелино лице. Обоје су се благонаклоно смешкали, стари војник је мушки стидљиво миловао женину руку. Разумљиво, није морао много да брине о судбини своје средње кћерке. Лако је за њу. Кад је изашла пред кућу, лепотом је Анђелија засенила сунце. И своју млађу сестру, увелико. А ипак, у срцу Кардашевом, није. Тек кад се Полексијин осмех опет уплео међу ружичасте пупољке и лептире у башти, оно се вратило на леву страну недара и смирило, као руком отхрањен голуб.
Зет је заувек остао дирнут сазнањем да су му господин и госпођа Карамарковић првобитно наменили своју најлепшу и најдражу кћер, али та част би постала горчина да је морао оженити. Девојка је, наравно, у први мах била увређена, томе су лепотице ионако склоне. Намрзла је млађу сестру. Та чарка је неко време међу њима опстајала, после се и Анђелија удала па више није, при свакој породичној размирици, убрајала међу тобожње Полексијине грехе и то што јој је „узела доктора“. И мада би увек скочили потпуковник и Јела да бране најмлађу кћер, Арсеније је сматрао да свастика исправно бира речи. Он се осећао баш тако, узет, од тог првог тренутка, и после је, само ради народа, он тобож Полексију запросио и узео. Кад су их у цркви свезали, већ је сав био њен.
Чиме га је тако лако и занавек задобила? Да је докучив одговор на то питање, ваљда би тајна самог живота била разрешена.
‒ Ех, кол’ко се мајка молила… ‒старица му је сувим, квргавим својим прстима миловала лице и љубила чело. У мајчином мутном оку тада се зачела, слатка и бистра, сузица кротке захвалности. Крстила се и шапутала, приносећи сваки час уснама гранчицу росног босиљка коју је гњечила у рукама, па је мирисало као у цркви. Знао је Арсеније и пре тога да се велика срећа никада не догоди случајно, али човек често, кад га снађе, омамљен и затечен, не уме да јој испрати траг. А белези би га одвели увек до нечије силне љубави, до молитве која не спава и не престаје.
‒Знам да ниси била на реду да идеш из очеве куће…Ако је теби рано, ја ћу да сачекам колико треба, колико год рекнеш – поред ње је корачао сасвим спокојан, јер како год да одлучи, та се два пута више никад не могу одмрсити, нити може Сава, кад се већ улије у Дунав, да пође натраг. Ипак, Полексија се, после тих речи, умусила. Ходала је спуштене главе, сунчев одсјај је горео у њеној тамној коси црвен као булка. Чупкала је чаурице пуцавца које су штрчале из старих зидова свуда по Калемегдану.
‒ Па онда…чекај док се отац предомисли – промрмљала је себи у браду.
‒ Што би се предомислио?
‒ Тако…
Потпуно невољно, повређујући и себе саму, хтела је да га кињи, зато што се дотакао невешто и грубо нечега што је у њој срамежљиво и нежно цветало. Јасно, младић је желео да буде каваљер, да упита и њу, а не да је узме од оца као немушту ствар. Па ипак, могло се то и друкчије, ето, да је застао под тим кестеном где баш никога није било, да јој помилује косу и омирише дах, разумео би оно што му већ недељама показује, дискретно, да родитељи не спазе, а достоверити му не може, јер мушко увек мисли да жели јаче и више гори. Зато што пита, а женско пристане, сматра да располаже тим одговором заувек, да га узме, изневери, или ето, тако као он, остави за касније.
‒ Једино ако ти нећеш – ставио је лицем према том инату, да види како је ружан. Сместа је одустала од дурења, уплашио је одлучан мушки глас.
‒ А што ти мислиш да је мени рано?
Није свадбу дочекао, дала му се у очевој кући, следећег дана. У авлији се искупила моба, као увек кад пеку Карамарковићи кајсију и пекмез, те комшилук остане до у ноћ чашћавајући се и певајући. Полексија је сишла у подрум да потражи старо сито, па тако кључ остаде код ње. У летњој полутами лако се изгубити.
‒ Оди начас – тихо га је позвала, мада су јој дрхтале ноге и дланови се следили од слатке треме. Могла би мати сваког трена да је виче опет, или да тражи кључ. Шта у ствари хоће, није ни знала, само више није могла да га гледа. Једно дугме сувише на кошуљи му се откопчало. Накратко су се у мраку забеласале њене обле ноге, онда је затворила врата и настала је потпуна тама. Ниједног разлога није имао да оклева, била је већ његова, а не материна и очева. Потпуковников поглед је срео чим се вратио, али није сазнао никад, пошто је стари био већи господин од зета, да ли се лицем или држањем одао, или осмехом, кад се осврнуо на Полексијин корак. Није издржао да је не погледа, тек похарану, усплахирену, румену и сјајну у лицу, стиснутих бутина под сукњом где је све још топло и мокро. Тад га је напустио стид, није могао ни на шта да мисли, осим како ће следећи пут да је узме негде на светлу, да је гледа док уздише и јеца. За тих неколико безумних тренутака се пролепшала, као да већ није била довољно лепа. Ни одвећ стидљива ни отужно разблудна, од самог Господа њему послат пар, рођено ребро, и више од тога, зато што се без ребра може живети.
После је све у складу са тим, и са родитељским благословом, текло као мед и млеко. Живот је понекад бивао тако леп, нарочито у зимска јутра, кад снег окује прагове и сокаке, утиша велику варош над којом само звоно растерује ноћне ветрове, да се Арсеније изнова уверавао у то да добар човек још за живота, на земљи, задобија део мира и милости који су обећани праведнима по смрти. Није протурао лепе своје дане под стакленим звоном, допирали су и до њега гласови о патњама невиних, уосталом, лекар је, барем се дечијих болести и тужних умирања нагледао, али је увек мислио да су страдања намењена или зликовцима, или онима од којих сам Господ очекује више. И свако то дете, престрашено, беспомоћно, изгледало му је као мали Христос, свесна жртва и мученик. Сви људи које је зло искушавало и живот остављао празних руку, недара и очију били су, тако је веровао, нарочито осенчени љубављу Божијом, и од њих је Он тражио подвиге на које обичан добар човек није призван. Арсеније је знао меру свога раста, прихватио је баналност једноставне људске среће, очекиван плод посађеног дрвета. И збиља, како су промицале године, нарочито откако је благословен кћеркама, све више је наликовао на разгранати храст, стамен и силан, као сеоски запис, растао је и постајао све чвршћи, кореном све дубље понирући у ту земљу из које је никао.
‒ И за Кардаша – потпуковник Карамарковић је на сваком растанку, кад му најмлађа кћер пољуби руку, додиривао лице тражећи пољубац за увенули образ, као знак нарочите захвалности што јој је одабрао таквог мужа.
‒ Ти си њега Анђи наменио, али те преш’о те је узео мене – Полексија брижно загрли оца, сваки пут јој празније наручје. Старац сахне, али се не да.
Арсенијеви су израније помрли. Могли су, по људскоме мерењу, још да поживе, но ипак су оно најпрече дочекали и спокојно отишли својим путем. Баба Љуба је успавала прво унуче, а Настас све троје.
‒ Дете је дете – свекрва је одмахивала руком кад се снаха повајка како, ето, још никако да убоде мушко.‒ Син, то је што остане на очевом огњишту, а ако ће да иде у свет, исто ти је и мушко и женско. Сем што ће те ћерка кудикамо боље погледати кад онемоћаш. Имала сам ја…ружу моју…ал’ ето, Бог је позва.
Кад се човек у срцу не опире усуду, све му је у животу лако, па и да умре или да испрати оне који су пре њега позвани.
Споменули би другови понекад Арсенију, тек да се утеше неким недостатком који крњи и његову срећу, да ће бити велика гре’ота ако немадне сина. Кардаш се осмехне, па прећути. Под левим пазухом Ружа има један леп, округли и тамни младеж, ама исти као што је у њега. Бити отац већ је чудо по себи, али пресликати се тако у једном крхком малом бићу, које је, по природи, потпуно другачије, неописива је тајна над којом само глупаци стално нешто тртљају. Желео је сина, као што би желео и кћер да му је пре ње Полексија родила три дечака. Свакако је био намеран да јој прави децу док обоје могадну. После порода бивала је једрија, здравија, као да се са сваким дететом подмлађивала, и њена склоност да борави код куће нашла је коначно сврху са мајчинством. Просто да не може простије бити, све се уклапало, једно с другим приањало, као кад се удене кључ у праву браву. Али шта му је промакло?
Зна он за јадац. Уме живот да умори ма какав био, и кад се низ истоветних дана натовари човеку на леђа, није га увек лако носити. Арсеније се трудио да остане будан, да га не успава удобна безбрижност, волео је Полексију сваког обичног дана као оног првог, и никад му није постала жена и мати деце што се досадно врзма по кући, све мање видљива и битна, док сасвим не ишчезне, рашчеречена између колевке, огњишта, баште. Био је рад да учини све што се тражи и очекује, новца им није, хвала Богу, недостајало за испуњавање ма каквих грађанских хирова, али баш су једно другоме и пасовали савршено јер Полексији никад није било до игранки и излета, заправо, чинила се као последња жена на свету коју би требало штитити од саблазни колотечине. У њену љубав је немогуће сумњати, као што једино безумници испитују да ли има Бога, а онај који верује, зна. Па да ли је то можда зрелост, ново животно доба жене, на које само треба да се навикне? Можда је збиља прошао тај дан у коме је дотакла сам зенит свога цветања и сад природно долази смирај. Пребира по сећању све туђе супруге и мајке које је знао, и чини му се, јесу стицале са годинама тај суморни лик и угашен поглед, но ипак је она још увек сувише млада. И сувише вољена да би усахнула.
Спусти му се рука са хладног њеног рамена на дојку, тешку, помало меку, па ниже, низ стомак. Увек је тако тиха, као да не дише. Месечина јој у тамној коси злослутно спава. И у тој мртвој тишини, у мраку кроз који се Христов лик на сточићу покрај постеље једва назире, Арсеније чује сопствену мисао као да је туђа, и осети, као да их има троје у тој соби. Непознат глас унутар лобање. Ако сваки човек на крштењу добије анђела хранитеља, шта ако на сваку крштену душу долази и по један ђаво, са којим је сусрет неизбежан, и грешноме и светом? Ако страдања нису само за изабране, ако је надрастао себе, и сад ће му се тражити више? Шта ако је Бог подерао стари договор који су имали и пустио ђавола на њега?
Тргни се, Герда!Историографско читање Голмановог страха од пенала
Једно од својих најважнијих дела, Голманов страх од пенала, Петер Хандке написао је 1970. године, у време првог таласа антиамериканизма у Европи. Није једноставно уочити везу између садржаја новеле и назначеног контекста, али се “историографском оку” чини да извесна спона постоји и да на њу, посредно, указује сам текст новеле. Скривеност те споне једним делом произлази из Хандкеовог стила писања, односно из његовог разумевања књижевности, док би другим делом њена прикривеност могла бити историчне природе.
Настојање да се Голмановом страху од пенала приступи из историографског дискурса, мотивисано је спознајом да свако дело, макар и из нехата свог творца, садржи обрисе времена у којем настаје, јер и уметник и његово стваралаштво истовремено представљају и последицу историјског процеса и његови су учесници и креатори.[1] Отуда се свако дело, па и Голманов страх од пенала, може читати као валидан историјски извор.
Није на одмет приметити да ипак нису сва уметничка дела подједнако ни историографски информативна, ни научно инспиративна. То углавном зависи од сензибилитета и умећа самог уметника. Пословично оксиморонски однос науке и уметности може бити превазиђен и надигран чињеницом да књижевност историчару пружа оно што архивска документа обично не могу, а то је – целовитост слике.[2] Она историчару служи као драгоцен коректив јер су архивска документа која настају радом администрације често истргнута из контекста и пружају тек фрагментаран увид у иначе несавладиву стварност. Уз то, књижевност има способност да региструје оне аспекте свакодневице који у архивским документима остају непримећени и неповезани. Захваљујући интуицији писаца који пре осталих могу да разумеју, осете и опишу своје време, књижевност нам у аманет оставља трагове о стањима, атмосферама, процесима, профилима, ситницама и свему ономе што подробније документује дух неког времена, а што може бити од изузетне вредности у историогарфској реконструкцији прошле стварности.
Упуштање у потрагу за могућим историографским садржајем који из Хандкеовог дела израња, подразумева ослањање на одређени методолошки приступ и теоретски модел. Што се методолошког приступа тиче, не преостаје нам ништа друго осим ишчитавања самог текста, што баш у случају Хандкеове књижевности није једноставан подухват јер основно поље његовог стваралаштва проблематизује управо однос језика и стварности.[3] Тиме историчар неминовно запада у проблем јер је и његово поље рада – језик (а историографски језик понекад је баш онакав на какав Хандке упозорава, у нетачном односу с реалношћу).
Голманов страх од пенала у кључу
Психолошких бележака Драгана Крстића
Што се теоретског приступа тиче, могућности историографског читања Голмановог страха од пенала разнолике су и многобројне. Чини се ипак да од посебне помоћи могу бити психолошка запажања Драгана Крстића, изнесена у његовом шестотомном дневнику Психолошке белешке.[4] Опсег Крстићевог интересовања био је огроман, али нарочиту пажњу завредњују његове опсервације о утицају политичког и друштвеног окружења на структуру личности и њено понашање. У његовим белешкама историјски процес и језик доведени су у директну везу, а свака значајнија промена историјских околности води ка нужном језичком удаљавању од нове стварности и даље ка дефрагментацији (неприлагођене) личности.[5] У таквом амбијенту страда најпре каузалитет између поступака и догађаја.[6] Чини се да би то могла бити и тема Голмановог страха од пенала.
Док психолога занима шта се догађа са структуром личности, историчар трага за оним садржајима из контекста који ту структуру нарушавају (писац, наравно, та два аспекта супериорно увезује у јединствену целину). Крстић посебну пажњу скреће на последице које је у европском друштву изазвао Други светски рат, са чијим се окончањем континент почео раздвајати на Источни и Западни блок.[7] Границу између два блока чинила је такозвана гвоздена завеса која се спуштала по линији север-југ, од Шћећина до Трста, а по тој граници почео се раздвајати и језик. Са захуктавањем Хладног рата он се све више адаптирао совјетском систему вредности (совјетизацији) са једне стране, односно америчком систему вредности (американизацији) са друге стране гвоздене завесе.[8] У првој послератној деценији значења темељних појмова попут мира, рата, слободе или савезника почела су да се разликују у два блока, а од њиховог евентуалног неразумевања или неправилне употребе могао је зависити и живот.[9] Са осећајем за погубне последице које би такав поредак у свом крајњем исходу могао да изроди, Хандке причу о смрти “крадљивице речи” и немог ученика “враћа на почетак”, смештајући Голмана у прву послератну деценију, у близак му аустријски амбијент. То је било доба аномије, односно време у којем стари систем вредности није био срушен, а нови још увек није био успостављен, што се посебно одразило на семантику речи.
Није, наравно, једноставно одредити где би тачно могао бити почетак Хандкеове приче. У хронолошком смислу то јесте прва послератна деценија, у географском смислу то јесте Аустрија, али колико дубоко сежу и колики простор обухватају узроци који су до приче довели? Аустрија је после Другог светског рата, договором савезника, припала Западном блоку, услед чега је била приморана да се уклопи у постепен, али све снажнији процес американизације. Њена драма морала је бити већа од драме осталих европских земаља због тога што се у њој још увек осећао (сломљени) дух некада моћне царевине. Беч је, да кажемо то Хандкеовим речима, доживео “велики пад” са центра европске културе и политике, као и са позиције царске престонице, на позицију окупираног и, у светским размерама, небитног града. Ако је веровати Крстићевим психолошким опажањима, Аустријанци су се на веома болан начин и у веома кратком раздобљу суочили са великим и снажним променама, како на пољу колективне, тако и на пољу индивидуалне психологије.
Неки од Аустријанаца су кроз друштвено-политички инжењеринг американизације прошли лоше, осећајући да се у сопственој земљи, у сопственом граду, све снажније удаљују од славне националне прошлости и система вредности који је кућа Хабсбурга штитила. Осећало се, потом, нагло удаљавање и од скорашње нацистичке прошлости, од њеног система вредности и њеног језика. Међутим, кроз нову културну матрицу која се успостављала непосредно по окончању Другог светског рата, многи Аустријанци и нису прошли претерано трауматично. Узроци те лакоће прилагођавања далеки су и широки, и нису се појавили само на простору некадашње аустроугарске царевине, већ на простору целе Европе.[10]
Аустро-Угарску Монархију су у другој половини 19. века почеле да нагризају нове идеологије и снажни друштвени и културни процеси који су утрли пут потоњим међуратним тоталитарним режимима, на које су се послератни савезнички системи релативно лако надовезали. У средишту такве могућности налазила се непрекидна и све снажнија потреба за повећањем производње и потрошње.[11] Повећање производње и потрошње водило је даље ка општој демократизацији и претварању европског “мора сељака” у масовна, грађанска и посредована друштва.[12] Омасовљена и демократизована, таква друштва могла су успешно функционисати само захваљујући све снажнијој стандардизацији понашања, које је било условљено претходном стандардизацијом језика.[13] А свака стандардизација језика, не само што води ка репресивном моделу језичке коректности, већ и ка отуђењу од сопственог доживљаја стварности. Немогућност да се (про)говори из сопственог, нестандардизованог искуства, аутентичним стилом и језиком, води ка смрти (јер, на крају крајева – на почетку свега “беше реч”). Управо је то шира тема Голмановог страха од пенала, чији сиже чини убиство због “крађе речи”.[14]
Јунак новеле, бивши монтер и голман, Јозеф Блох, живи у Бечу у првој послератној деценији (terminus ante quem раздвојити 1955. година). На то упућује реченица: “У трпезарији прочита да је поред благајнице нађен амерички новчић од пет центи. Благајничини познаници никада је нису видели с неким америчким војником; америчких туриста у то време у земљи готово није било.“[15] У наведеној реченици постоји хронолошка разделница и њом је раздвојено време у којем је у Аустрији било америчких војника (до половине педесетих), од оног из којег Хандке пише. Одакле у Аустрији амерички војници? Једно од најважнијих питања на крају Другог светског рата пред којим су се Совјетски Савез и Западни савезници нашли, тицало се извлачења нацистичких савезника на страну победника. Јужни делови Италије су још 1843. године из рата били искључени безусловном предајом, што је даље отварало питање на који би начин Аустрија, Мађарска, Румунија и Бугарска требало да положе оружје. Америка је заступала доследни принцип безусловне предаје, док су Совјети (на примеру Финске) показали да се о условима мира може преговарати. Уз много натезања и неповерења, превагнуо је амерички концепт. Тиме је аустријска судбина била одређена на окупацију, а њено извлачење на страну победника почело је управо на језичкој равни редефинисањем њеног статуса у савезничкој административној преписци. Већ је тај корак представљао темељно удаљавање представе (слике, репрезентације) од реалности јер се земља која се 1938. године нашла у саставу Рајха, у документима савезника најпре почела називати “првом жртвом”, а онда и све блажим изразима који су је постепено приближавали савезничком табору. Голманова заокупљеност релацијом између речи и предмета (појава), могла би бити и свестан и несвестан одраз тог процеса који је у начелу одредио не само послератну судбину Аустријанаца, већ и општи начин комуникације послератног света.
Безусловна предаја је у пракси подразумевала инсталирање Савезничких контролних комисија које су управљале администрацијама окупираних земаља. У случају Аустрије то је значило војно присуство америчких, совјетских, британских и француских трупа и поделу земље на окупационе зоне. Блохова драма, отказ који добија, убиство које је починио и његов бег на југ земље, одвијају се у околностима савезничке окупације. Отуда се у истрази убиства може поставити питање није ли жртва имала везе са неким америчким војницима. Цент који је био пронађен поред убијене “крадљивице речи”, не само да Јозефа Блоха прати током целе приче тако што му стално испада из џепа, већ га, у ствари, све време издаје, указујући се читаоцу као какав непоуздан, злослутан фактор у потенцијалном разрешењу истраге (да ли то читалац навија за Јозефа Блоха?). Упадљиво скретање читаочеве пажње на Америку кроз разне симболе, од новца до елемената масовне културе који су почели да прожимају аустријско друштво, није случајно. Оно може бити и део Хандкеове личне заокупљености темом Америке (зашто је он заокупљен Америком?), али америчко присутво у Аустрији може бити, да кажемо то опет Хандкеовим речима – знак[16] велике историјске промене.
Промена, наравно, није почела са послератном савезничком окупацијом европских земаља, већ знатно раније. Кафка је још на почетку Првог светског рата у Процесу описао судар појединца са аутентично европском, односно аустроугарском администрацијом. Аустроугарску администрацију која је била заснована на реликтима средњевековне идеологије, по којој је моћ Хабсбурга била утемељена на божијој вољи, хришћанском моралу и витешкој култури, почели су да нагризају најпре атеизам, а потом и национализам, либерализам и социјализам. Потоње демократске и фашистичке администрације европских држава (издигнуте и из пепела империје), постигле су завидан степен стандардизације појмова и облика понашања и пре америчког присуства. Америчка култура која је стигла на тенковима (као у Малапартеовој Кожи), пала је на полодно тле. Ипак, нису сви подједнако били спремни на “увозни пакет културе” који је у Европу стигао са Маршаловим планом. Отпор хипертрофираном либерализму кроз стваралаштво пружили су неки значајни уметници. Хандке је припадао генерацији и групи стваралаца који су позивали на проблематични покушај “враћања себи” и “свом језику” попут Пазолинија, који је кроз своје филмове фаворизовао европске, блискоисточне и афричке митове насупрот новопристиглих холивудских митова (сугеришући тиме Европљанима да се врате својим коренима).
Када смо већ код најважније теме којом се Хандке бави – покушај проналаска себе, допирања до сопственог бића, враћања себи, или nosce te ipsum – Драган Крстић је указао на чињеницу да је у клиничкој психологији познато да је најфундаменталнији од свих страхова, страх од самог себе.[17] За сваког окупатора то такође мора бити темељни страх, јер сусрет појединца са собом имплицира и потребу за ослобађањем. Хандке је то осетио инстинктом врсног писца. Штавише, ужасе самоспознаје прецизно је и сликовито приказао, потврђујући том сликом Крстићеву тезу: “(…) Лежао је ту немоћан, толико стваран; није било поређења. Његова свест о себи била је толико снажна да је осећао смртни страх. Знојио се. (…).”[18] Сусрет са собом Блоху се догодио у својеврсном “празном пољу”, “прелазном подручју”, у “пустињи” послератног доба коју је додатно отежавао његов опустошен приватни живот. Блох је разведен (он је нечији бивши муж који упорно покушава да одржи или успостави комуникацију са бившом женом, са пријатељима и околином, у чему не успева), под неразјашњеним околностима добија отказ (што га чини бившим монтером), а уз то је и бивши голман. Наведене околности га утерују у “празан простор” у којем му, премда искљученом из свега, предстоји сусрет са собом. Блох доживљава драму самоспознаје и разградње (дотадашње структуре личности). “Прелазно поље” представља опасан простор преображаја (како за појединца, тако и за систем) јер су у њему исходи непредвидиви. У “празном пољу” које се пред њим отворило (“предуго сам био незапослен”), Блох је починио убиство. Све што се у простору самоспознаје одиграва, представља “негатив” амбијента из којег је Блох (Хандке, у ствари) исклизнуо. Садржај тог “негатива” уједно је и историографска информација о систему који одражава.
Осврнимо се на још једно Крстићево запажање које може бити од помоћи у разумевању субверзивног капацитета Хандкеове новеле: својина је најмање економски, највише психолошки, а затим политички појам.[19] Хандке се на веома саркастичан начин поиграва са послератним наслеђем нацистичке прошлости када пише о Циганима, поентирајући да је управо новцем (али који је то ред величине?) нацистичка прошлост забашурена. Тиме новац са материјалне враћа на психолошку и политичку раван.[20]
Хандке и Рот: Голманов страх од пенала и Радецки марш
Није само Драган Крстић, Хандкеов савременик, увиђао и из психолошког угла објашњавао важност релације између историјског процеса, језика и промене структуре личности. Смисао за психолошка опажања епохе, поред Хандкеа, имао је још један старији аустријски писац, на чије нас дело Голманов страх од пенала упућује. Реч је о Јозефу Роту и његовом историјском роману Радецки марш, написаном 1932. године.
Веома детаљну и инспиративну историографску анализу Радецког марша написао је историчар Горан Милорадовић,[21] остављајући својим запажањима места да овде изнесемо смелу претпоставку да се Голманов страх од пенала и ликовима и тематски надовезује на Ротов роман. Не можемо тврдити да се Хандке свесно ослања на Рота,[22] али упоредно сагледавање неких аспеката оба дела отвара и такву могућност. Шта више, без увида у политичке и друштвене процесе које нам је у Радецком маршу предочио Рот, без представе о психолошким променама у три генерације јунака описаних у њему, као увертире, као полазне основе, као претекста, као онога што остаје изван наратива Хандкеове новеле, нема ни потпунијег историографског разумевања Голмановог старха од пенала.
Аустрија, као суверена и неутрална земља, постоји тек од 1955. године, од када су се са њене територије повукле све стране трупе, чиме је окупација била завршена, мир потписан и ратификован, а датум њиховог одласка одређен за државни празник.[23] Ипак, Аустрија је од тада била тек једна у низу од земаља сумњивог суверенитета и неутралности, што у историјској перспетиви изгледа као гротеска када се у виду има снага некадашње империје у чијем је срцу куцао “царски Беч”.[24] Другим речима, током само једног века, у пар генерација, Аустријанци су се из сопственог центра сурвали на периферију туђих светова. Посебно је морало бити тешко оним појединцима који су се педесетих година још увек сећали “старих времена”, какав би у Голману могао бити лик школског надзорника. Његово сећање на стари школски систем је индиректно, као и све остало што је у новели изречено на посредан начин.
На могућу везу између Голмановог страха од пенала и Радецког марша понајвише (али не и једино), указују имена главних јунака та два дела. Именом Јозеф (Блох) Хандке се реферише и на Кафкин Процес, а ако се руководимо тим критеријумом, онда је веза са романом Радецки марш још очигледнија.[25] Старинско и царско име Јозеф, седамдесетих година прошлог века (када Хандке пише новелу) ретко ко је носио, па је могуће да је баш одабиром имена аутор желео да укаже на неке аспекте свог књижевног лика, као и на ту могућност да Јозеф Блох представља имагинарни, литерарни продужетак Ротове приче о словеначкој породици Троте у Хабсбуршком царству.
Троте су у роману Радецки марш после битке код Солферина 1859, услед својих заслуга на бојном пољу, из статуса словеначких сељака биле преведене у статус аустријског племства и тема романа јесте њихова вертикална проходност и однос према цару и царевини који се постепено, услед промена историјских околности, крњио и опадао. Последњи Трота, на самом крају царског belle epoque, доживљава толико снажан преображај и на друштвеном и на интимном плану, да се од свог деде разликује онолико колико се и Хандкеов Јозеф Блох разликује од њега. Уосталом, поледњи Трота, од свог деде генерацијски је удаљен исто онолико колико је Хандкеов Блох удаљен од њега (око пола века), а и Хандке је у хронолошком погледу од свог Голмана удаљен исто онолико колико и Рот од свог Радецког марша. За сагледавање ситуације, уобличавање слике и свођење биланса, овим писцима била је потребна дистанца од око двадесет година у односу на период којим се у својим делима баве. И то је важан историографски податак!
А како су се звале Троте у Радецком маршу? Редом су се звале овако: деда – Јозеф, син Франц Јозеф, и унук Карл Јозеф (све омажи царским именима). Породицу Трота опслужује слуга Жак, чије пуно име сазнајемо на његовој самрти – Франц Ксавер Јозеф Кромихл. Не само да је писац Јозеф Рот у име породице Т(рот)а уградио своје име и субјективни осећај постепеног урушавања аустријског монархијског друштва, већ је кроз њихову породичну историју описао и објективну пропаст Хабсбурга, као и система вредности на којем је царство почивало. Година којом је Рот почео роман је и година почетка пропасти Монархије, а то је била 1859. година (битка код Солферина за одбрану италијанских земаља у оквиру царства), док је завршна година асоцирана са тренутком смрти цара Франца Јозефа 1916. године (у време Великог рата током којег је Монархија нестала).[26] Уколико би била тачна претпоставка да Хандкеов Јозеф у историјској перспективи (у мери у којој књижевност то допушта) јесте књижевни наследник Ротових Јозефа, онда и сама разлика у насловима два дела сведочи о драстичној промени духа и времена између “царског Беча” (и његових Јозефа) и окупираног Беча (и његовог Јозефа).
Јозефи се редом надовезују у каскади, у постепеном опадајућем низу, али колика је тачно разлика између наслова самих дела, Радецког марша и Голмановог страха од пенала? Најпре Радецки марш је композиција Јохана Штрауса Старијег коју је Рот одабрао као симбол времена о којем пише, а то је била композиција славе, настала у част фелдмаршала Јохана Радецког чије су победе стабилизовале револуцијом нагрижену Монархију 1948. године. Осим свог Презимена Рот, у презиме својих јунака Трота, писац је уградио и реч “der Trott“ што на немачком језику значи “коњски кас”, чиме додатно увезује наслов романа, његов сиже и сопствено име.[27] Коњски кас, музика у ритму марша и сам помен фелдмаршала Радецког одају утисак империјалне снаге и победничког духа. Насупрот Радецког марша (и призвука суверености, одлучности, части, сигурности), стоји Голманов страх од пенала, одређен понајвише средишњом речи страх. Уз то, цела атмосфера Ротовог романа повезана је са војном елитом и са моралом који је обавезивао на колективни однос и на ширу друштвену свест, са елементима кастинског елитизма, док Хандкеова новела наводи на популарну, у ниже слојеве спуштену, игру која је у његово време прерастала у једну од главних глобалних индустрија забаве у демократизованим друштвима. Осим тога, Хандке, за разлику од Рота, фокус сужава на индивидуалну одговорност. У томе је историјска промена и у томе је историографска информативност оба дела.
Има и других сличности између Ротовог и Хандкеовог дела, посебно између последњег поручника Троте и Јозефа Блоха, и та се сличност огледа у неизвесности њихових судбина на крају приповести. Тежиште Радецког марша је на последњем лику, поручнику Троти, за којег читалац не зна је ли погинуо или је заспао и сања да је жив. На такву могућност, како Милорадовић сматра, указује поступна промена његове личности, растрзане и несналажљиве у времену у којем се затекао.[28] За разлику од Хандкеовог Блоха, последњи Трота покушава да се прилагоди времену које долази, али не знамо да ли у томе и успева. Рот је његовом метаморфозом која је подразумевала прелазак последњег Троте из статуса војног племића у статус грађанина неизвесне будућности, оставио “отворена врата” за домаштавање расплета историје породице Трота. Одрекавши се дезертерством старог моралног кодекса, последњи Трота је можда преживео ужасе Првог светског рата и наставио да живи анонимним животом просечног грађанина. И Хандке оставља “одшкринута врата” на крају своје новеле у којој “ногу у вратима” чини драматични опис голаманове напетости у тренутку када се спрема да одбрани једанаестерац.[29] Неизвесност Блохове судбине мајсторским умећем приповедања (што, уосталом, чини и Рот), читаоца оставља у забуни: је ли голман одбранио пенал и у каквој је то вези са убиством које је Блох починио, да ли га је полиција ухватила? Како би се даље могао одвијати његов живот и шта је “на крају” било са њим? Као што Ротов Радецки марш отвара простор да се на њега надовежу нови књижевни ликови, тако и Хандкеова новела отвара простор, али и питање: хоће ли аустријска књижевност створити још неког Јозефа, Голмановог “књижевног потомка”?
Поред многих других аспеката који указују на могућу аналогију два дела, за чије потпуно приказивање овде немамо довољно простора, пажњу посебно треба обратити на начин на који и Рот и Хандке разумеју образовање и систем школовања, а разумеју га као “место историјског квара”. И Рот и Хандке су разумели да су владајуће идеологије посебно усмерене на децу, а разумели су и механизме њиховог ширења и место језика у њима. Рот тој теми прилази кроз лик најстаријег Троте, који је у уџбенику историје за децу (будуће официре и државне чиновнике) прочитао нетачну, измаштану, митску интерпретацију битке код Солферина и исто тако од стварности удаљену представу о својој улози у описаним догађајима. Последица тог сазнања била је да Јозеф Трота од тог тренутка долази у сукоб са средином, јер због своје моралне структуре није био у стању да прихвати чињеницу да је мит потребан држави коју брани.[30] Он је (у складу са својом целовитом, конгруентном структуром личности) очекивао склад и у свету око себе (а не измишљање прошлости и удаљавање од фактографије!).
Спознавши шта пише у уџбенику историје, стари Јозеф Трота тражи аудијенцију код цара, са циљем да га пита зашто се у Монархији пишу такви уџбеници историје. Међутим, и сам цар је био разочаран, поражен и немоћан: “Много се лаже”, одговорио је човеку који му је спасао живот код Солферина. Потом, у Ротовом роману следи опис процеса учења кроз дословно и механичко “учење напамет”, односно, онаквог начина савлађивања задатог градива које ученик није у стању да искаже својим речима. У центру тог описа је механичко памћење блокова васпитних текстова који се могу активирати у потребним мобилизацијским околностима, али који истовремено отуђују ученика од сопствених спознаја. Последица таквог учења била је емотивно удаљавање треће генерације Трота од царске куће: “…Цар му је постајао све даљи и све више стран”.[31]
Кроз ту тему приближавамо се и Хандкеовом запажању о образовном систему у Голмановом страху од пенала. Пре тога потребно је сетити се да је у Голману, поред убиства благајнице Герде која није имала “своје речи”,описан још један случај неразјашњене смрти који садржи алегоријски потенцијал. Место у које Јозеф стиже, узрујано је нестанком немог ученика. У почетку се мислило да је дечко који је нестао био хром, али се ипак испоставило да није могао да говори: “За доручком Блох чу да је пре два дана нестао један хроми ученик. (…) На столици поред себе наслагао је новине; прочитао је да изгубљени ученик није био хром, него нем.” Не само да нестали ученик није могао да говори, већ му је језик био расечен. И не само да је био нем и да му је језик био расечен (“Не може ни у помоћ да позове!”), већ је ишао у овакву Народну школу: “Није чудо што деца, кад изађу из школе не знају ни да говоре, рече изненада послужитељ, забијајући секиру у пањ и излазећи из колибе: нису у стању да изговоре до краја ни једну једину сопствену реченицу, међусобно се споразумевају готово искључиво уз помоћ појединачних речи, непитани уопште не отварају уста, а оно што су научили само је набубано градиво које причају напамет; мимо тога, неспособни су да сроче целу реченицу. Заправо су сви мање или више сакатог језика.”[32]
Само је Јозефу Блоху била дата могућност да у реци случајно угледа леш несталог немог ученика. Склоп слика око његове неразјашњене смрти, неоткривеног леша и народне школе која негује вербалну запуштеност ученика, могла би бити алегорија која најављује не само умирање “немих појединаца”, већ и мрачну будућност аустријског друштва. Јозефу Блоху Хандке је дао могућност да једини угледа леш немог ученика управо као потврду његових уверења (из којих је и починио злочин) – да је свако ко не говори (својим речима) осуђен на смрт. Код Рота и код Хандкеа је немогућност изражавања повезана са (од)умирањем. У средишту одумирања налазе се школа и уџбеници историје који, поред осталог, такву смрт индукују.
Шта кажу писци, има ли спаса од тога? Чини се да и Хандке и Рот са образовног система пажњу скрећу на уметност као излаз.[33] Рот је утеху старом Јозефу пружио тако што му је допустио да своје незадовољство историогарфским митским приказом битке код Солферина у уџбенику историје, ублажи задовољством које је осетио пред ликовним приказом свог портрета. Милорадовић то овако сумира: “На основу наведеног, у роману се може идентификовати снажна опозиција `лаж уџбеника историје` – `истина Мозеровог портрета`. Рот је сматрао да уметност омогућује боље сагледавање стварности, чиме опет легитимише и ову нашу анализу.”[34] Хандке то чини утолико што његови ликови увек пуно читају, па тако и Јозеф Блох, али још важније – Хандке указује на неопходност проналажења сопственог језика путем сопственог искуства, односно, сопствене уметности (реч искуство у словенским језицима значи “уметност”).
Голманов страх од пенала и неколико
европских филмских остварења
Голманов страх од пенала настајао је, као што рекосмо, у контексту снажног антиамеричког расположења у Европи. Повод му је била америчка вијетнамизација, али узроци су били дубљи и долазили су из фрустрирајућег осећаја неслободе код једног дела Европљана. Разлоге који су у култури довели до отпора американизацији, могуће је макро-историјским приступом приказати на примеру Италије. Избор Италије као “показног примера” није случајан: са једне стране, у њој је настао низ значајних дела чија је оштрица била усмерена против увозног америчког културног модела и, са друге стране, оно што се у Италији одигравало на политичком пољу, са већим или мањим варијацијама, важило је и за остале европске земље, па и за Аустрију.
Са потписивањем капитулације и оснивањем прве владе 1943. године, две најснажније политичке опције и две највеће партије у Италији, остале су изван структуре власти.[35] Из ње су трајно били искључени фашисти (али они нису престали да постоје преко ноћи), као и највећа европска комунистичка партија, Комунистичка партија Италије (која такође није престала да постоји преко ноћи).[36] Политички пораз фашиста био је у складу са циљевима рата, али не и у складу са резултатима које би слободни послератни избори могли да покажу, јер је фашизам био израз воље многих Европљана и Италијана, а то је подразумевало и одређени културни модел и својеврстан поглед на свет. Са друге стране, искљученост комуниста из структуре власти спадала је у домен чисте политичке трампе између Западних савезника и Совјета, по којој је одсуство комуниста из структуре власти у западној Европи, подразумевало истовремену искљученост западних партија и њихових полуга моћи у совјетском блоку. Такво стање ствари на политичком пољу Западне Европе је у значајној мери утицало на стварање уметничког набоја усмереног против нових властодржаца – против западних савезника, односно против Америке.
Крајем шездесетих и у првој половини седамдесетих година прошлог века, у Италији (али и у осталим деловима Европе, као и у Совјетском Савезу) био је створен низ уметничких дела у чијем се средишту налазила тема језика, односно тема немогућности да се допре до себе. Американизација Европе била је коруптивне природе и самим тим прикривених циљева. Потмулом процесу америчког културног овладавања Европом, могло се супротставити само потмулим начином снимања филмова или писањем истих таквих књижевних дела. То је био својеврсни рат скривеним значењима. Може се то илустровати и Хандкеовим речима из Голмана: “Уместо глава гостију, Блох је на зиду у висини главе видео масне отиске”. Масни отисци били су поуздан знак присуства многих глава на месту отиска. Тако су и филмови и књижевна дела чији су садржаји били усмерени против американизације, представљали поуздан знак “многих глава”. Њихова критика није била усмерена само против “доносилаца нове културе”, већ и против њених прималаца. Ти су гласови у уметности били савест старе Европе.
Са којим би се делима Хандкеов Голман по циљевима, теми, начину приповедања и атмосфери могао упоредити? Са многима, али осврнимо се на неке филмове (у чији процес настајања Хандке није био укључен). У Италији је Марко Ферери снимио многе чудесне филмове, али један међу њима није добио довољно пажње. Реч је о филму Аудијенција. Није сасвим јасно о чему се у Фереријевој Аудијенцији тачно говори јер је структура дела (привидно и намерно) нелогична, а мотиви и узроци понашања главног јунака остали су скривени “негде изван приче”.
Ферери је Аудијенцију снимио 1971. године. У том филму “кафкијанска атмосфера” му је послужила као средство указивања на нешто друго: главни јунак филма, Амедео, покушава да се избори за аудијенцију код папе, али га папска администрација у томе спречава. Његово настојање да дође до католичког поглавара заснива се на жељи да папи нештосаопшти. Гледалац до краја филма не сазнаје садржај саопштења, јер оно није изречено. Главни јунак папи жели нешто да каже јер само папа има моћ да то даље пренесе urbi et orbi. Осујећен у својој намери, сломљен и изморен борбом са администрацијом, Амедео умире међу ватиканским колонадама током једног од неуспешних покушаја да дође до католичког поглавара. Ферери је расплетом у филму упозорио на страх система од речи које долазе из непознатог извора, односно из извора који није под контролом (система). Са једне стране, онај који је онемогућен да говори – умире, са друге стране, оштећени су и они који нису у стању да чују. Шта ако Фереријев јунак није био човек? Шта ако је то био анђео чији је задатак да јави други Христов долазак и наше спасење? Шта ако смо развили такав систем, и у оквиру њега такве односе, да више нисмо у стању да чујемо благовести? Да се управо о томе ради, указује и чудан, надреалан расплет у филму: на месту на којем је “доносилац поруке” (можда је то био арханђел Гаврило, можда је то био и милешевски Бели анђео?) пао од умора и исцрпљености, појављује се други, исти такав “човек” који са тог места креће ка вратима Ватикана и наставља да тражи аудијенцију код папе. Филм се завршава том сценом и управо је зато непријатан: ничија уста неће бити затворена, нарочито она која реч доносе од Бога. Није јасно, као што ни у Голману није извесна Блохова судбина, да ли је други “анђео” или “човек” икада био примљен код папе, да ли је рекао шта је имао, да ли га је папа чуо, да ли је свету било пренето. Код Ферерија, као и код Хандкеа, проблем је смештен у домен језика и комуникације.
Други филм који је по атмосфери и много чему другом сличан Голмановом страху од пенала, снимљен је у Југославији и припада такозваном “црном таласу” домаће кинематографије. Реч је о необичном филму Војислава Кокана Ракоњца, Пре истине из 1968. године. Ефекат који тај филм постиже код гледалаца сличан је оном који постижу Хандкеов Голман и Фереријева Аудијенција: није јасно о чему се ту тачно ради. У ствари, сам осећај да гледалац филм није (одмах) разумео, један је од најважнијих “погодака” филма, јер тако неразумљив он рефлектује нејасну, нелогичну и изврнуту стварност, супротну од социјалистичких (системских и канонизованих) филмских представа о југословенској револуцији. У њему чињенице и процеси који би могли да помогну у разумевању садржаја – остају изван самог филма, односно изван наратива, као и у Голмановом страху од пенала.
Слично Јозефу Блоху који под неразјашњеним околностима добија отказ, и драма главног јунака филма Пре истине, Младена, почиње његовим превременим пензионисањем која га тера на лутање и унутрашњи егзил. Младен, попут Блоха, лута по престиници (Београду) током прве послератне деценије. Ракоњац, као и Хандке, враћа причу “на почетак”. Осим тога, док се насадржај Голмановог страха од пенала контекст антиамеричких побуна одражава индиректно, у филму Пре истине антиамеричке демонстрације су приказане (али нису спонтане, организује их и надгледа држава, чиме режисер посредно скреће пажњу на југословенски међународни положај у том тренутку). Јозф Блох и Младен слични су и по томе што безуспешно покушавају да успоставе комуникацију са околином. И Хандке и Ракоњац се упуштају у табуизиране теме које намерно не разоткривају до краја јер је њихов смисао у то доба морао бити на ивици прихватљивости.
Осим универзалних аспеката о којима сва три дела говоре, свако од њих “оптерећено” је и додатним, специфичним контекстом: Голамнов страх од пенала америчком окупацијом, почетком американизације аустријског друштва и скором нацистичком прошлошћу; филм Пре истине оптерећен је не само успаваношћу југословенске револуције коју симбилизује главни женски лик у филму, већ и страховитим обртима и траумама после сукоба са Стаљином, када су многи комунисти били затворени на Голом отоку, док су њихова места у структури власти попунили и бивши четници; Фереријев филм оптерећен је Другим ватиканским концилом из половине 60-их година који је до те мере преиначио природу католичке цркве да се од тада она назива “Ватикан два”, а промена је ишла у правцу њене либерализације, отварање према другим религијама, екуменизму, односно ка губљењу основа на којима је до тада почивала, што је било у складу са пратећим политичким контекстом.
На крају, ваља споменути Огледало Андреја Тарковског из 1974. године. Његов садржај мотивисан је немогућношћу да се (про)говори, на шта указује уводна сцена која, само на први поглед, нема везе са остатком филма. Кроз њу режисер саопштава шта је неопходно да би се направило велико и лепо дело попут Огледала – потребно је да се проговори личним искуством. У тој уводној сцени дечака који не може да говори течно, једна лекарка (вешта, вештица – такве се жене увек појављују у његовим филмовима) хипнотише и помаже му да дође до себе, до оне дубине у којој је настао “квар” његовог говора. Када га буди из хипнозе, она му каже: “Говорићеш гласно и јасно, слободно и лако, без страха од свог гласа и говора”. И он каже: “Ја могу да говорим”. Од тог тренутка почиње интроспективни филм у којем су усред наглашено колективног духа совјетског друштва, теме биле “ја” и “моје искуство”.[37] Али баш због тог “ја” у филму, Огледало је било критиковано и несхваћено у совјетској кинематографији.[38] Пошто је “проговорио” снимајући Огледало и тиме доживео катарзу, Тарковски чувену реченицу “Проћи живот – није поље прећи” (Пастернак, у преводу Стевана Раичковића) у завршној сцени премеће у слику у којој мајка са синовима тек тако, лако, једноставно, са нејасним циљем, али смирено – пољем иде, поље прелази.
Уместо информације – научна инспирација
Књижевна критика која није увек и свуда била наклоњена Хандкеу, посебно у немачком говорном простору, оставила је за собом много трагова о природи његовог дела. Примера ради, у једној од њих, Хандке је представљен као најпроблематичнијеисклизнуће у немачкој књижевности од Другог светског рата.[39] Већ саме речи најпроблематичније и исклизнуће историчару скрећу пажњу на Хандкеово целокупно дело, а посебно на Голманов страх од пенала којим је, сва је прилика, поменуто исклизнуће и почело.
Да би неко својим целокупним делом представљао исклизнуће (из нечега у нешто, ка нечему), мора постојати оквир или задато поље деловања које се тим исклизнућем напушта. Посредно се на тај начин признаје степен стандардизације, контроле, цензуре, везе текста с контекстом, па и хоризонта очекивања у послератној немачкој култури. Голманов страх од пенала, знак је тих стега и то је најважнији историографски податак о новели.
Зашто је Јозеф Блох убио Герду? “Док су јели, много су причали. После неког времена Блох примети да она о стварима које тек што јој је испричао говори као о својим сопственим, док је он напротив, ако би поменуо нешто о чему је она причала, или само њу прецизно цитирао, или је, чим би о томе почео да говори властитим речима, сваки пут напред стављао једно “тај” или “та”, које отуђује и дистанцира, као да се плашио да њене ствари не постану његове. Ако је говорио о надзорнику, или фудбалеру по имену Неми, она би већ после кратког времена савршено присно рекла “надзорник”, или “Неми”; он је, напротив, када она помене пријатеља по имену Фреди или локал који носи име Подрум код Стефана у одговор на то увек одговорио: “Тај Фреди?” и “тај Стефанов подрум”. Што год је помињала њега је само спречавало да то прихвати, и сметало му је што она, како му се чинило, без икаквог зазора користи његове речи.”[40] Блох је, како даље схватамо, Герду удавио због тога што је она позајмљивала, присвајала, крала његове речи, односно због тога што није имала своје речи, и тај чин дављења описан је као инстиктивна радња: “Одједном поче да је дави. Одмах ју је притиснуо тако снажно да она није чак ни стигла да то схвати као шалу”.[41]
Герда може бити свако од нас: онај ко понавља туђе речи, ко некритички усваја градиво из уџбеника, ко на тај начин слуша вести, чита новине, ко је ментално лењ, ко је физички тром, ко… А шта ако Герду (и њен однос према језику) поистоветимо са историографијом (и њеним односом према језику)?
Историчари се читајући архивска документа суочавају са стандардизованим језиком, пречишћеним извештајима, “зачешљаним” сведочанствима чија се веродостојност може проверити другим документима (написаним истим таквим језиком, такозвана „бирократска фикција“). Први корак који историчар треба да учини у процесу критичке анализе текста, састоји се у истраживачевом напору да направи дистанцу од језика документа. То није увек успешно бивало изведено ни у најразвијенијим историографским школама, па ни у домаћој историографији, у коју су понекад, без икакве дистанце, упадале флоскуле из историјских извора (непожељни елемент, ликвидирати, неутралисати…). Када историчар такве речи усваја, он чини исто што и Герда која без икаквог зазора кориституђе речии која их после кратког времена савршено присноизговара. Не бити Герда значило би бити храбар, бити будан, бити свестан и имати смелости за кретање по “сивој зони” између језика којим је прошлост забележена и језика којим прошлост тумачимо. У тој зони историчар такође мора доћ до себе и свог језика.
У тренутку у којем је домаћа историогарфија помислила да јој је пад социјализма донео језичко ослобађење, суочила се са новом врстом проблема – морала је да прихвати појмове увезене из напредне европске историографије. Ако би неки водећи историчар у Берлину рекао да је “од сада” главни дискурс “ми и они”, у Србији би се (као и у Бугарској или Хрватској) појавио низ радова у чијим би насловима писало ми и они. Тако је било са низом дискурса: ми и други, центар и периферија, фантомске границе, транснационално, мултиперспективно… све те теме можда јесу биле мера туђе историјске потребе и искуства, али сви ти наслови нису произлазили из нас самих, већ су били уведени и на силу провежбавани у нашем историографском атару.
Већина увезених, позајмљених, наметнутих тема имала је за циљ коначно измирење нација на Блакану и одржавања у животу још једног језичког конструкта – југосфере. Помирење које је, поред осталог, требало да се одигра и кроз језик историографије, пренесен у уџбенике историје, а које је било замишљено по моделу француско-немачког послератног превазилажења ратне прошлости, није уродило плодом. Са позиција такве европске, а пре свега немачке историогарфије, српски историографски језик, посебно деведестих година прошлог века, звучао је отуђено, отргнуто, недисциплиновано и – застарело! (…као да језик може да застари).[42] У то доба, историогарфског и сваког другог српског отуђења “од остатка нормалног света”, Хандкеа је привукла баш Србија. У њој је, поред осталог, проналазио онај “празан простор” у којем се лакше него на другим местима сусретао са собом и где се осећао “као код куће”.[43] Ту претпоставку потврђују и речи његовог преводиоца: “Оно што нас посебно привлачи Хандкеу јесу та празна пространства у бити његових текстова. Да ли сам уобразио да је “празан простор” (и на Балкану) (из Хандкеових књига) уочљивији (доживљивији) више него игде у густо цивилизованом свету? Тек, захваљујући Хандкеовим књигама, знам да “празнине” нису доказ историјских збивања, него су пре свега подлога за ослобођено доживљавање света, уједно и оквири у којима настају повести, дакакао и о историјским збивањима не само на том (балканском) простору. Наједампут сагледавам у којој мери је важно “контрирати” историји: књижевним доживљајем као нечим “једноставним”, “природним”, “исконским”. Није ли књижевно писање, дакле, враћање ствари на своје место после њиховог испадања из лежишта услед потреса турбулентног деловања историје?”[44]
Било је, разуме се, нечега у српској историогарфији (као и у народу) што се опирало снажном тренду глобализације, американизације, либерализације. Отпор тим процесима на општем нивоу био је сламан бомбардовањем Србије и Хандке се према том чину јасно одредио.[45] Отпор у историографском речнику такође није остао непримећен. Најснажнија критика упућена српској науци стигла је управо из немачке историографије. Познати немачки историчар Холм Зундхаусен, јавно јој је упутио прекорно питање: Где је српски Фриц Фишер?[46] Фриц Фишер знак је немачке историогарфије која се дистанцирала од своје нацистичке прошлости (самим тим и од дотадашње семантике речи).[47] Говорити о Фрицу Фишеру значи говорити језиком симбола јер Фриц Фишер представља симбол американизоване немачке историографије.[48] Отуда српској историографији Фриц није ни потребан, као ни Зундхаусеново питање. Са друге стране, потребан јој је Хандке са својим (претпостављеним) питањем: где је вашјезик?
У каквој релацији су аутентични језик (до којег свако мора сам да дође) и наслов Хандкеове новеле Голманов страх од пенала? Да би се неко отргао од система и матрице и да би тако дошао до себе и свог језика, потребна је лудост пустолова свесног да закорачењем у “сиву зону” улази у простор са неизвесним исходима. У тренутку у којем улази у “пусто поље”, сваки појединац (у историографском речнику идентификован као “мали човек”), преузима одговорност искључиво на себе и зна да од његових поступака зависи “игра”. У “празном простору” у којем га нико не штити, његова позорност, концентрација, свест о релацијама и консеквенцама предузетих корака, на високом су степену. У том “пољу” појединац је изложен притиску околине. Његово стање илуструје управо тренутак у којем се налази Голман док се спрема да одбрани једанаестерац, пред којим се тада такође отвара “поље неизвеснсти”, који је под притиском околине и који на белој линији стоји са пуном свешћу о сопственој одговорности за резултат утакмице. Још један важан аспект: пажња (“око камере” у саверемено доба или историографски дискурс) је усмерена ка ономе ко изводи једанаестерац (као да је његова улога већа). “Мали голман” увек је у сенци “великог извођача радова”, то јест онога који шутира на гол. Али Хандке ту зауставља причу и објашњава под којим се условима може догодити да сваком голману лопта улети у руке и да тиме “мали голман” постане “велики јунак” (живота, романа, историје…). По својим карактеристикама, по својој будности, по својој укључености, по својој свести о личној одговорности, Голман је сушта супротност Герди. Исход утакмице, као и Голманове судбине, остаје тајна, што живот и јесте.
На крају: савремени политички и идеолошки системи, као и уметност, маштају о истом “мрачном предмету жеља”, а то је свако појединачно “ЈА”. Обе стране заговарају дефрагментацију личности кроз дефрагментацију језика, али са различитим циљем. Системи не желе “ЈА” које је само у “брисаном простору” дошло до себе и своје слободе. Системи желе индивидуално, атомизирано, стандардизовано, медиокритетско, коруптивно, податно “ЈА”. Хандке заговара контра-циљ, његово “ЈА” је неподобно зато што је боголико.
Богдан Златић, Црни талас у српском филму. Прилог за разумевање политике титоизма у кинематографији, CATENA MUNDI: Београд, 2020.
България в секретния архив на Сталин. От правителството на Кимон Георгиев до смъртта на Сталин, София 2005, с. 131-136.
Vida T. Džonson i Grejem Petri, Filmovi Andreja Tarkovskog. Vizuelna fuga, Banja Luka-Beograd: Бесједа – Ars Libri, 2000.
Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997.
Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад.
Жарко Радаковић, У празнинама Балкана (фрагменти о Петеру Хандкеу), Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020.
Јан Красни, “О дејствителности Петера Хандкеа”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020.
Миле Бјелајац, Зашто ревизија? Мењање оцена о узроцима Првог води ревизији оцена о узроцима Другог светског рата, Прометеј: Нови Сад, 2019.
Милена Ђорђијевић, “`Голманов страх од пенала` и језичке игре”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 219-244.
Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020.
Petar Dragišić, Odnosi Jugoslavije i Austrije 1945-1955, Institut za noviju istoriju Srbije: Beograd, 2013.
[1] „Постаје јасно да друштвено искуство аутора улази у текст, као и да развој књижевности произлази из њеног узајамног утицаја с културним, политичким и друштвено-историјским контекстима. Књижевност се посматра као резултат људских поступака, те се код њене продукције и рецепције налази промена оквирних друштвених услова, односно узајамни утицаји књижевности и друштвеног поступања.” У: Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 62.
[2] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 242.
[3] Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 66; Милена Ђорђијевић, “`Голманов страх од пенала` и језичке игре”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 219-244.
[4] Драган Крстић (1929-2006) је био професор на Филолошком факултету у Београду, на којем је предавао развојну и педагошку психологију. Аутор је Психолошког речника (1988), био је члан разних државних институција и комисија (међу којима и члан цензорске комисије за преглед филмова), спортски пилот, Београђанин дубоко укључен у институције и државну структуру што му је омогућило специфичан увид у функционисање система и његову процену са психолошког становишта. Крстић је своја запажања изнео у дневнику који је водио готово тридесет година (1960-1988), за који нико (ни супруга) није знао да га пише јер би на основу члана 133 казненог закона Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, за своја становишта могао бити кажњен затварањем због “непријатељске пропаганде”. Његов опрез био је искуствене природе: због приватних опаски о послератном систему, као седамнаестогодишњак провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети на Фрушкој Гори. Због свега тога за Крстића се може рећи да је био кетмен.
[5] “Оно што је карактеристично за савремену уметност, барем у размерама због којих то ваља приметити, карактеристично је и за поремећен начин мишљења. Уметнички исказ трпи од инкохеренције садржаја, недефинисаних појмова, `неправилних` асоцијација и других видова изражавања који се у клиничкој пракси оцењују као поремећај. У свим врстама уметности (вербалној, ликовној, музичкој, понашајућој) срећу се доста често искази са схизоидним елементима `распада система`”. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 2014, с. 84, 87.
[6] “Искиданост релација и њихово хаотично преметање битна је психолошка одлика нашег времена”. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке IV, Балканија: Нови Сад, 2016, с. 392.
[7] Крстић сматра да су Револуција у Русији и Други светски рат променили онтолошку природу човека и његову позицију, као и да су ти проблеми најшире разматрани и трошени у књижевности, посебно код Кафке. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 243.
[8] У Југославији је одмах по окончању рата било у употреби много англосаксонских речи, било да су биле коришчћене у свом оригиналном облику или да су биле прилагођене српском језику, а у неким варијантама су наше речи биле прилагођаване енглеском језику чиме је био наглашен англосаксонски утицај на опште прилике. Српске речи су почеле да добијају наставак “иш” (монденско је постало мондиш), а потом је са снажним процесом совјетизације у језик ушао велики број руских речи. Крстић закључује да је у питању био не само процес неког страног утицаја, већ и процес распада сопственог идентитета. -У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 270-272.
[9] О семантици речи шире у: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 2014, с. 373
[10] “Немачка је у Европи најдоследније применила англосаксонски (амерички) модел и остварила `привредно чудо` које је стварно представљало репликацију оног претходног `чуда` из тридесетих година”. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 2014, с. 301.
[11] Хандке у Голмановом страху од пенала скреће пажњу на важност новца у систему у којем живи, на пример: “Почео је ствари да доживљава озбиљно тек кад неко викну да хоће да плати” или “На питање смета ли му мантил, Блох заврте главом и опази да већ неко време зури у једну тачку. Викну: `Да платим!`, и за кратко време све као да опет доби вид озбиљности.” – У: Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 81-82.
[12] “Процес опште демократизације поседовања и употребе средстава важи и за људско мишљење. Та врста демократизације захтевала је претходну стандардизацију појмова, која је била неопходна не само због широке употребе одређених образаца мишљења, већ и због стандардизоване потрошње материјалних добара. Ако је потребно да се један предмет произведе, неопходно је да се он налази како у главама произвођача, тако и у главама потрошача. (…) Маса не трпи сложене видове мишљења, већ захтева шеме које јој омогућавају упрошћене облике понашања.” – У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 304.
[13] “Оно што ствара недостатак слободног времена, и тиме онемогућује бављење духовношћу, јесте безобзирна потрошња, или исто тако суманута борба да би се та потрошња обезбедила. Најглавнију сметњу ипак чини основни услов тих процеса – униформност појмова (речи) и стандардизација њихових значења. Стандардизација појмова и уједначавање свих процеса унутар друштвеног система (`уравниловка`, не само у статусном смислу) услов су функционисања `масовних` друштава”. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 2014, с. 94.
[14] Милена Ђорђијевић, “`Голманов страх од пенала` и језичке игре”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 219-244.
[15] Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 49.
[16] Хандке у Голмановом страху од пенала пажњу скреће на аналогију, каузалност и везу међу појавама и појмовима, као и да у таквој релацији једна ствар нужно означава другу, да чак може служити као поређење за неку “већу појаву”. Сама новела знак је свог времена и указује на нешто шире од ње саме. Хандке то овако представља: “Тако је келнеричино уво с минђушом видео као ознаку читаве личности; ташна на суседном столу, мало отворена, тако да је у њој распознавао туфнасту мараму за главу, означавала је жену која је за столом иза њега држала у руци шољу кафе, а другом руком – само местимично застајући поред понеке слике – брзо листала неку илустровану ревију. Купола од чаша за сладолед, наређаних једна на другу, која је стајала на тезги, деловала је као поређење за гостионичара, а локва воде на поду под чивилуком означавала је кишобран што је висио изнад ње. Уместо глава гостију, Блох је на зиду у висини главе видео масне отиске.”, Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019,с. 90.
[17] Драган Крстић, Психолошке белешке IV, Балканија: Нови Сад, с. 47.
[18] Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 83-84.
[19] Драган Крстић, Психолошке белешке I, Балканија: Нови Сад, 2014, с. 18.
[20] “У овом крају населили су се неки Цигани; од обештећења за заробљеништво у концентрационом логору подигли су на ивици шуме мала пребивалишта. (…) Блох не попусти, него упита значи ли то да је одштета била довољна за подизање пребивалишта. Кафеџија није умео да каже колика је била висина одштете.`У то време грађевински материјал и радна снага били су још јефтинији`.”
[21] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 241-266.
[22] Да уметник не може бити свестан свих аспеката свог дела, у: Игор Маројевић, “Самоубиство мајке и смрт теорије”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 204.
[23] Petar Dragišić, Odnosi Jugoslavije i Austrije 1945-1955, Institut za noviju istoriju Srbije: Beograd, 2013, с. 10.
[24] Током послератних припрема за потписивање мировних уговора са бившим немачким савезницама, Стаљин је америчкој администрацији предложио да се реч суверенитет избаци из мировних уговора и да се то оправда тврдњом да се већ самим чином закључивања мира суверенитет подразумева. Дословно каже: “Ако се Американци и Британци позову на то да таква тачка већ постоји у договору са Италијом, да се изнесе наше становиште да би тачка о суверенитету требало да се избаци из свих договора.” – у: България в секретния архив на Сталин. От правителството на Кимон Георгиев до смъртта на Сталин, София 2005, с. 131-136. „Из свих договора” односи се и на Аустрију.
[25] Написано је више радова о односу Хандкеове новеле Голманов страх од пенала и Кафкиног Процеса, а један од аспеката који указује на аналогију је и прва “загонетна” реченица каквом оба дела почињу и која је максимално информативна. У: Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 66
[26] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 244.
[27] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 244.
[28] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 243.
[29] И друга Хандкеова дела су отворена. Упоредити, на пример, са делом Дон Хуан: по њему самом, о чијем крају сам Хандке каже: ”Шта се даље догодило, не може се испричати до краја, не може то да исприча ни Дон Хуан, ни ја, ни било ко. Дон Хуанова повест нема крај, и то је, без претеривања коначна и истинита прича о Дон Хуану”. – У: Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 74.
[30] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 257
[31] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 258.
[32] Таква “народна школа” већ је имала своје изданке: “Продавачица, која се тек после неког времена појавила из прилично мрачног магацина, као да није разумела Блоха док јој се обраћао целим реченицама. Тек кад јој је за сваку ствар коју је желео изговорио засебну реч, она опет поче да реагује.” – У: Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 39.
[33] Уметност као одбрану личности види и психологија. – У: Драган Крстић, Психолошке белешке III, Балканија: Нови Сад, 2016, с. 218.
[34] Горан Милорадовић, “Историјско у роману Радецки-марш Јозефа Рота”, Годишњак за друштвену историју, 2-3/1997, с. 258.
[35] Комунисти су били икључени из прве, Бадољове владе, 1943. године, потом су у наредним годинама били присутни у неколико краткотрајних влада, да би из врха структуре власти коначно и трајно били избачени 1947. године, што је била последица Резолуције ИБ-а.
[36] Италијанска комунистичка партија је спадала у ред најмасовнијих партија на свету, 1945. године имала је 1.770.000 чланова.
[37] Потрага за сопственим бићем или да је централна тема Хандкеове књижевности “ЈА” (посебно у делу Моравска ноћ), наводи Душан Глишовић. Према: Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 75.
[38] Vida T. Džonson i Grejem Petri, Filmovi Andreja Tarkovskog. Vizuelna fuga, Banja Luka-Beograd: Бесједа – Ars Libri, 200t, s. 137.
[40] Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 26-27.
[41] Петер Хандке, Голманов страх од пенала, превод: Дринка Гојковић, Београд: Лагуна 2019, с. 27.
[42] Немачки историчар Холм Зундхаусен критикује и најбоље српске историчаре да нису способни да се ослободе тумачења прошлости и речи чија је семантика прожета митом. -https://www.politika.rs/sr/clanak/72515/Polemicna-Istorija-Srbije fbclid=IwAR3RcYAZCBq5vZU8ANb7YRJzu5pJG9Mzw444rO2_ToL9LtlOh60vKcmJbjQ (25.09.2022).
[43] Смисао повратка изједначава се са коначним бивањем у бићу, са потребом да се “буде код куће”.У: Бошко Томашевић, “Питајуће враћање у спором повратку кући”, Летопис матице српске, Нови Сад 1991, 330-333.
[44] Жарко Радаковић, „У празнинама Балкана (фрагменти о Петеру Хандкеу)“, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 137-8.
[45] “Хандке НАТО бомбардовање Србије посматра као ужас историје, нови Аушвиц, нови облик варварства, овај пут у виду убијања компјутером са висине од 5000 метара”.- У: Николина Зобеница, “Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981-2020”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 116.
[46] Миле Бјелајац, Зашто ревизија? Мењање оцена о узроцима Првог води ревизији оцена о узроцима Другог светског рата, Прометеј: Нови Сад, 2019, с. 282-283.
[47] У књизи Savez Elita. O kontinuitetu struktura moći u Nemačkoj 1871-1945, Nolit: Beograd, 1985. (У Немачкој објављена 1979).
[48] Јан Красни примећује: ”Имајмо у виду значајну чињеницу – да се Немачка и Аустрија после Другог светског рата не могу упоредити са послератном Југославијом ма колико прозападном да је себе ова земља сматрала – осим можда у степену американизације културе. Уколико би се спекулисало да је рецепција Хандкеа била најизразитија у оном делу публике који је показивао критичку отвореност ка америчкој култури, то би можда објаснило (не)присутност овог аутора на нашем простору јер је американизација код нас била присутна углавном кроз филтер домаћих епигона.” У: Јан Красни, “О дејствителности Петера Хандкеа”, Хандке у Србији. Зборник радова, Ур: Душко Паунковић, Удружење књижевних преводилаца Србије: Београд 2020, с. 173.
Текст је првобитно објављен у зборнику Хандке у Србији, 2, у уредништву Душка Паунковића (УКПС, 2022), а потом и у електронском часопису за књижевност Eckermann.
...А то не бива баш често Не видим гломазне мере Сурлу уши и стубасте ноге Ништа од оног Што намећу знања о слону
Не назирем ни клавирске дирке Дршке ножева ни медаљон на попрсју Старе војвоткиње с којег зуре Углачана окца од слоноваче
Мутна ми је слика криволовца Међу трофејним кљовама
Када покушам да замислим слона Дође ми пред очи све што није слон Тако је и са идејама Рађају се кад потрошиш Сва обиља света из којег долазе
ЦЕЛИНА
Тачка на крају реченице У некој светој књизи Свеједно је мали узорак таме
На путу до школе Дечак је управо Видео пилећу ногу
Између ова два исказа Довољно је места За сва људска искуства
Ништа не доказујем Јер то није посао поезије
Али јесте сећање на Драгицу Из треће клупе до прозора Бледу дислексичарку У сузама над текстом Док учитељ врхом Оловке чисти нокте
Ковитлац перја из јастука То поезија хоће у свету Где језик је старински хотел С примерком Библије Крај сваког узглавља
Целу реченицу Драгице целу До тачке каже учитељ
Одвојена од тела пилећа нога Moра у неко ново припадање У мрачне обреде на пример Басну с лисицом или супу
Ми смо само сирочад целине Боже драги колико је туге У њеном одсуству
Драгица плаче Реченица је звер И далек је пут до тачке
МОТИВ
Желећи да сазна нешто о историји људи, Камен би вероватно почео од каквог оруђа – Длета и чекића, на пример. И катапулт би свакако донео драгоцене увиде. Тако ствари уче о нама: аутопројекцијом. Дакле, чињенице пропадају на берзи лепоте и ужаса, Јер ми смо тихи учитељи у школи мртве природе. Помислио сам на то једног кишног дана у музеју, Пред укосницом од рибље кости.
ЧАС ОРАЛНЕ АНАТОМИЈЕ
Уста, разуме се, имају горе и доле. Горе је непце, мало небо; Доле је језик, мали свет. Скупа су само у ћутњи. Говор их привремено раздваја И тада долази оно што знамо о стварању. Покренут, свет мекано туче о небо, Угиба се и игра у смени кратких Дана и ноћи између вилица. Ко год се макар једном угризао за језик Зна да је бол исто што и демагогија. Јаук се просто одбије од неба. Какав сам ја то свет, пита се језик? И наставља да се упире о небо. Као у тескоби, као у овом Наглас прочитаном стиху.
ГОЗБА
Мада је светковина готова И пијани гласови одмичу у ноћ, Трошка мог трајања још је на трпези. Мала за угриз, уљез у братству мрва, Између празних чаша и костију. Добра је то гозба била, Обиље саздано на вери Да понављање чува свет од бесмисла. Ево, служавка уздише низ ходник, Знојавог лица и витлајући крпом.
ДОБАР ЈЕ НАШ СУСЕД
Добар је наш сусед, филозоф месарске струке, Разуме теодицеју и Творца ретко криви. На крају дана пере сечива масна и куке, Накрене чашицу и каже: ,,Само једном се живи.”
Кратко оклева где ће засећи или убости, Његова истина ради оно што најбоље уме; Одваја ножем тетиву и мишић скида с кости, Па брише крваве шаке о кецељу од гуме.
Наш сусед је мајстор драме: прсте под сатаром склања Кад њоме предваја кичму, као цезура стих; У паузи се налакти на острво месарког пања, Помало чак и сетан у најбољем од светова свих.
А САДА СПАВАЈ
Несаница је бела коцка Хладан мермерни блок У чијем средишту чекају Тела напетих удова и жила А неко ти потура вечност И шапуће на уво: Хајде Буди Микеланђело
Namesto nadaleko otplovelog ostrva mrtvih, koje se rastopilo u samom srcu Pra-Sunca, ostade praznina – koja nastavljaše da bruji jednim beskrajnim podsticajem: – ona postade vrelo eteričkog vihora, mesto gde žive senke/negativi u-budućnost-projektovanih (blaženih) duhova: – oni koji su (– kao “nadzemni”) bili osuđeni da u oskudnom (“podzemnom”) vremenu budu “kidnaperi” zaslužnih smrtnika. Tako njih dvojekao inicijelno-sunčani (Praiskonski Blizanci) postadoše (– u kuli svitanja crnozelenog sunca, što žrtveno visi nad iz-sebe-prosutim predelima –) snaga podzemnog preobražaja sveta. Poput sezonske vegetacije koja ciklično iskrsava na raznim “razbacanim” područjima (– spajajući pri tome, u neiskazivom Nigde, sasvim nespojive duhove mesta), i ova kula pronošenja svetlosti Njihovog ujedinjeno-orlovskog pogleda, tu neopažljivo klizi, izvire te previre kroz različite predele i njihova sasvim suprotna, čak neuporediva, kulturna zbivanja. I ona zaustavlja svoje kliženje tek kada do te mere usukobi ove kulture među sobom, da one ne primete odbegnuće niti njihove nulte motivacije, odnosno njeno ubrzanje u mikroprostoru večite oscilacije: to je podzemno-otvorna šupljina umrlih, ili otvor čekanja na muziku neispoljenog; takođe: zov na povratak u vreme onog ostrva sveznanja koje još opstojava samo u zastakljenoj jedinici praznine, mestu krajnje potvrde onog pojedinstva koje beskonačno nastavlja da rezbari sebe te “reciklira vlastitu konačnost”/Delez/: – nulto-kontaktnu spojnicu disparatnog.
A ta je spojnica Neptunov trozubac, zglob ogledanja onog pradavnog sećanja koje se ne miri sa gubitkom supersimetrije – prastanja koje je “zatureno”. Jer, Neptun (mračni aspekt Orfeja) je jedini koji može da zuri u noćni kladenac – u kome umiru zvezde, te da trozupcem vetrokazja “diže noć na beskrajnu bunu.” (Rilke). On je jedini pravi vidilac međuvremena (Euridikinog) smrt-uskrsnuća, te i jedini potreban svedok (poput Harpokrata)mačjeg svod-zaštićenja ozvezdanog beskraja(Nuitinog skoka).
Messenger Creation / Gustave Dore
Tako i Erot, koji isprva “naivno” misli da je sa Kipridom sam, njoj nesvesno donosi informaciju o okolnom mnoštvu /bezbrojnim svetovima/ i tako prvi put saznaje to mnoštvo; i to isključivo po odraznom efektu koje ono ostavlja na nju. Jer se aktualna beskonačnost /“izgubljeno vreme”/ dogodila upravo posred njih dvoje – koji su par inicijacije sveg postajanja; i to u kosoj svetlosti njenog mačjeg /prekognitivnog/ pogleda – koja je svetlost zaštite svakog aspekta što je izlučen dotekao smora palitelja. Tako ona mora sebe ugasiti – istrošiti svoj fitilj – da bi ta ista beskonačnost samu sebe, iz mraka potpune izolacije, ponovila. I time se učinila još za stepen jasnijom – putem rasvete svojeopozicione strane, do koje nije dopro mačji pogled te koja je ostala u senci.
Tek kada se to desi tada se obnavlja (utvrđuje) prostormogućnosti (podstruktura) za delovanje njene ponovljene subjektivnosti – koja bi bila istovremeno večno-odstojna i u vezi sa objektom viđenja (kao praizvor). Otud plima slučajnih/nepostojanih palitelja nju (kao pra-plam) najpre ugušuje, da bi tek na kraju (s opozicione strane) obasjala njen antiprostor. I tu se javlja prelomni momenat beskrajno ukazanog poverenja: – čin preuzimanja apsolutnog rizika od strane Kipride (Velike Mačke, finalnog talasa s pučine…). Jer Ananke/Nuit (Žar-Ptica/Mačka) jedini je entitet koji je “već u sebi posredovan” (Lis Irigaraj); ona je nadkrajnosni učinak vlastitog samoposredovanja (beskonačni efekat jednom napuklog Zrcala). A to je pred-uvid u naspramnu joj stranu sebe-vidstva, odnosno, metaprostorni preduslov njenog trajno-svetlosnog sebe-imanja – u jednom rastući otvorenom kontekstu, koga je poverila Erotu. Tako od Erota i samo od Erota zavisi produžetak (ponovljena kontekstualizacija) njene pojave, kao i obratno, njen ne-produžetak: – njena poslednja smrt u tuđem /Erotovom/ zaboravu.
CAspar David Friedrich / Crossroad
Ali, ona uvek već imaše anticipaciju stanja kakvo nastupa nakon kristalizacije Haosa; i to onog koji raste i preko spoljašnje mu granice – onde gde rast više nije moguć, te se stoga njegov zamah i preokreće ka unutrašnjoj strani sopstvenog kristala /rast ka unutra; usitnjavanje/. Zbog toga je za nju sve dovršeno, u stanju “pre” ponavljanja izvornog sveta, tj. “pre” njegovog pada u vreme. Ali, taj (pri)vid dovršenosti je ograničen njenom perspektivom – iz koje se “previše vidi”; tačnije, ona je ograničena sopstevnim sveznanjem,njena distancija je samo zato apsolutna jer je potpuno nesvesna, a sopstvo joj je već u začetku smrvljeno težinom primalnog utiska. Zato joj je bio neophodan simetričnidrugi – suvidilac, koji bi /poput krila budućnosti – stuba noćnog neba/ podržavao njeno /nikud smestivo/ sopstvo. A on je onaj jedini koji vidi/prozire jednu veliko-namernu nedovršenost na nivou Ideje, dakle, onu koja je izvorno podsticajna, te koja budi prvobitnu sumnju ili pitanje o ceni dolaska do tačke ozbiljenja iste; – i tek ta povratna informacija u njoj stvara prvu distanciju spram utiska, procenu strašne cene, kao i užas zbog toga. Jer, cena su upravo oni nepitani drugi kao bezbrojno-mnogi /sasvim neupoznati/, a s kojima /kao neprisutnima/ ona ni ne može stupiti u /za njih upozoravajuću/ komunikaciju; odnosno, ona to može, ali samo po cenu sopstvene propasti. I usled te neizdržive pra-samoće /u činu svesagledavanja/ ona – iz stanja usporavajuće je žalosti – preskače u hitnost gesta samoodricanja. ona dopušta da joj dati utisak smrvi sopstvo, “zaledi srce”, jer drugačije ni ne može da ga se oslobodi. A to ujedno znači i kočenje, ili trajnu obustavu pevanja njome bestežinski-ulančanih sfera.
Messenger creation / Gustave Dore
Njemu,Erotu, tad ostade na zadatak da iznova ukolažira rasute parčiće Zrcala – te da raširi njenu (vanuporedivu) žalost kroz čitavu (“palu”) vasionu; tačnije, da ovu istu liši “težine” i pretvori je od intenziteta (zatvoreno-kružnog talasa tuge, što preti zarazom – putem nataložene superjačine vlastitog utiska) u ekstenzitet (mesto inicijacije putnika u zaobilaznu metodu njenog pred-sveuviđanja). Ko ili šta će mu tu pomoći? Da li pritisak jednepobunjeničke volje-iz-dubine /devojka žar-ptica, kao duh volje-za-preletom/, što prouzrokuje trajnu burnu promenu na površini /imaginarnom ogledalu noći/ – a koja uvek usmrćuje samo jedan po jedan pod-ovoj dubine, ispisujući ga na sopstveni odbegli fluid, ili fluks međuzone /napukle površine/. Dakle, ona pamti tu smrt – samousmrćujući se (na virtuelnoj ravni jednog palimpsesta). Jer, ona – kao prigušen entitet – vraća prapodsticaj u dubinu. koja opet stvara vlastiti pod-ovoj, i tako u beskonačnost.
Jer, žrtvuje se uvek nešto što više nije tu, nego “izmenjeno stoji u sazvežđu svoje stalne opasnosti.” (Rilke).
* * *
Samoizranjajuća ideja-o-postojanju(sebe-izvagavajućoj preodluci) nalazi se u oscilatornom među-mestu neoslobođenog pritiska: – mestu paradoksa istovremenosti dve simetrično konkurentne individue; to su najpre Feniks i Pravda; a zatim Nimfa Eho /duh visoko-rizičnog pokreta odlivanja pra-bića, velikog androgina, Feniksa, u pokretnu sliku, radi preskoka njegovog izvorno-konstitutivnog bezdna; ili volja za zamišlju puta izmeštenja njegove prepune unutrašnjosti na plutajući ekran-usred-ništavosti, što bi dovelo do razvezivanja njegovog lomno-zgusnutog šarenila duž čitavog žar-prostranstva pred-istražene spoljašnjosti/ iNarcis /duh samosvesti slušno-spiralne osovine, koja ritmovano obrće Nimfino zrcalo, a takođe i mostnjenogprenosa-na-kopno što potencijalno postoji i kao sasvim nezavisan entitet/.
Način izazivanja one jedne temeljne opasnosti na kojoj se iskušava sveprotežni zakon simetrije, beše za drevnu vasionu sledeći: da se prigušenjem prve svetlosti ospoljenja potencijalne nadnezavisnosti (procesualne odvojivosti) izvesnog pesnika prirode (Orfeja – kao smrtne individue) u odnosu naspram mogućnosti njegove bolne pritisnutosti impresijom (one koja dolazi od bezimeno-samožrtvene prirode, tj. od primalno bezsvojstvenečestice svesnosti), taj isti proces njegovog postajanja (i to zajedno sa začetkom paralelnog procesa Euridikinog) sasvim prekine – čime bi se prekinula nit /dvosmerne/ komunikacije između sopstva i sveta /bez koje se ovi uzajamno proždiru/; ili,u suprotnom,da se taj proces unapred zakoči – utoliko što je estetička strategija /pred haosom/ tek jedan formalni zakon simetrije, delujući uvek samo za određen period. Jer, u sam kosmos se uvek ugrađuje pred-znanje o njegovom procesu, odnosno, htenju energije beskonačnosti njegovog kretanja. A to je svest o prikrivenoj simetriji, i njenom smislu što počiva u atomskim domenima; odnosno, svest o svepokretačkoj sili bezgraničnog vakuuma, rođenoj iz okvira jedne infinitezimalne simetrije, prerušene u “zlo” naelektrisan plašt – rušača opšte /približne/ simetrije. Jer, opšta simetrija je ta koja kamuflira jedan supervidljivi efekat ne-negativno usmerene a-simetrije /efekat tamne neutralnosti, kao jedinog apsolutnog stanja kosmosa – tj. onog što prezentno ne postoji, ili postoji samo kao znak podsećanja na dubine sopstvene odsutnosti/. Dakle, ovaj se efekat javlja tek kao znak što pronosi poslednje zaostali stimulans volje za sebe-potvrdom iščezlog prajedinog entiteta – kroz krug njegovih ponavljanja, izvodiv putem projekcije na druge/nepoznate svetove /saodnoseće u ogledalu/. I tako sve do jedne krajnje-otegnute forme nedosanjane mu sopstvene mogućnosti unutar “nebo-okeanske pustinje”, “koja izjeda masku svog davno umrlog božanstva” – glavu Sfinge koja “beži iz pustinje”. Jer, Sfinga – dok sama broji eonska ponavljanja – tihim duborezom noći pretvara pustinjski broj u bezbroj, i sama se pri tom već obrušavajući u bezbroj, što se kovitla u jednom suviše uskom prostoru (sopstvenoj ruševini). I tako sve do u-sebi-potresno rođenje, iz dubina, nekog sunca koje je tek tu zaista prvi put novo (krilima opremljeno).
Neuporedivo uveličanim sjajem vlastitih ovoja, produžava ono /sunce/ veliku kosinu /nagib tla/ pred zoru, i to sve do u jedan nov izraz svog blagog izračenja – ili, do u večno-postojano stanje kakvo lebdi između zore (“sestre”) i večeri (“brata”). Ali to samo u njihovom beskonačnom približavanju – nikad ne prelazeći sasvim u nemir ogoljeno-stvarnog dana, nikad se ne utapajući sasvim u mir bezdane noći.
Dark Sun / Splendor Solis
* * *
Odluka donesena u snu može početi da se o-stvaruje tek kada prostor njene mogućnosti (”pred-materinski svod neminovnosti”/H. Broh) dosanja do kraja svoju suprotnost: protiv-odluku, pakao njenog ograničenja. Ta odluka je takođe odgovorsnana pitanje o njegovom sopstvenom trajanju – koje zavisi samo od odaziva snevača-kao-pitanika /”on, sanjarsko siroče od prapočetka….,” /H. Broh/. Ona je upravo nešto što provocira na beskrajna pitanja svojom skrivenošću. Jedna drugačije shvaćena struktura transcendentalne subjektivnosti: – ona po kojoj vrhovno božanstvo, tj. sama svetlost, postaje večiti i zato nepodnošljivi komplikator. Jer samo po odluci Noći, koja je koncentriše, “ona sklapa i rastura beskonačne saveze.” /Novalis: “Himne Noći”/.
Odluka donesena u snu hoće sebe da sagleda sa svoje suprotne strane. Stoga momenat buđenja biva vraćen u san, i to onda kada se, na svom odmaknutom obzorju, ipak susretne sa tačkom susnevača.
APENDIKS:
Želja pra-ideje za potvrdom svoje jedino-mogućnosti nesamerljivoojačava u vakuumu – u kome ona trudno iščekuje vlastitu opreku; ta opreka jesu uvrtloženo-mrežaste tablice, pod koje se privodi trag njene samoizronele pojave.
Moraju se polomiti tablice (srušiti lestvice) jer ove pripadaju ravni uskrsnuća;sferi nesaznajnog, za koju je potrebna – herojska – spremnost na skok. A dokle god se one – kroz pokretne zavoje – daju sopstvenom iščitavanju, sam subjekt iščitivanja ne može izvršiti (pravovremeni) skok; tj. ne može ispuniti tablice, jer ne može ući u oblast apsolutnog rizika iz koje se one same ispisuju: sopstveno znanje o iščitanome ga sprečava u tome.
Iz tog vrtoglavog iščitavanja odmaknute sfere dotekla je i predstava o nužnoj dobroti te iste, i to onoj koja nagoni zemnog sagledavaoca na – u svom pra-razlogu ne-preispitanu – delatnost: odluku na – preuranjen – skok. Ali, prava njegova delatnost može da izvire tek iz sloma prisutne lestvice vrednosti, ili, beline njegovih olujno-raskrzanih velova.
Teza o zlu nebesnika:
Postoje neki od duhova koji čine nadnebesku elitu, a koji uopšte nemaju samobitno postojanje – te koji čine mrtva slova tablica. I oni usisavaju pojavno mnoštvo, sakupljeno-oko-prestola, kao jednu nepreglednu mlečnu prašinu. Na taj način postade plodonosna glina (klupko mrtvih reči) iz koje proklijava nov (širesmisleni, izvanprestoni) život.
Postoje i oni koji takvu samobitnost imaju, ali koji čine tek manjinu-unutar-manjine: podskup date elite, ili klijajući kapacitet vakuuma, skrit ispod samih mrtvih slova. A svi ostali duhovi – kovitlavo mnoštvo čestica – čine prelazne oblike između ova dva slučaja.
Na početku beše crtež, i crtež beše u Boga, i Bog beše crtež.
I crtež reče, jer, naravno, crtež je znao da govori:
Neka bude svetlost!
I bi svetlost, svetlost koja je poznavala tamu, razume se. Tamu koja je boravila u svetlosti od samog početka nastajanja svetlosti, koja je morala biti privid, kao i svetlost. Toliko da ih je bilo nemoguće razdvojiti ili posmatrati kao dva entiteta. Ipak, nalik pričama za malu decu, sve se prilično pojednostavilo, kako bi svim ljudima bilo prihvatljivo. I zarazno. Pa ljudi su ipak deca Božja. I može se s njima uspostaviti odnos samo jednostavnim rečima i simbolima. Kako drugačije? Dakle, na početku beše… I bi svetlost…Kao u bajci… za decu… i za odrasle. Ali najpre za decu, Božju decu.
Svet, novi svet se može zasnovati ako krenemo od početka, dakle od dečje duše. Najraniji utisci se najdublje urezuju u svest, a posle… posle možemo da mislimo šta hoćemo. Što se naravno redovno i događa. Ali svaki početak ostavlja neizbrisiv trag u srcu koliko i u umu. Zato je na mestu pitanje ima li težeg zadatka od stvaranja novog početka? Znam ja to, govorim sebi ali i drugima koji bi hteli da znaju odgovor na to složeno pitanje. Jer, ako ne znamo dobro naš početak, šta mi to kasnije, posle početka, znamo? Početak živi u nama i posle svakog odvajanja od njega. Kao da smo tek produžetak istog. Kao da nema drugog početka. Kao da nema preporoda. Drugog rođenja. Kao da je drugo rođenje samo lepa metafora doživljaja novog ili nečega što podseća na novo, a što nije moglo bolje, slikovitije da se kaže. Svuda nas prate slike koje su u osnovi crteži. Koje neprestano prevodimo u reči. Prevodimo neprevodivo u reči. Jer slike možda ne traže prevodioca, bar u vremenu u kojem su one vladale i bile jedini oblik pismenosti. A to je bilo u početku, pre zvaničnog proglašenja početka. O čemu stvarno malo znamo. Vidimo samo crteže koji ćute zatvoreni u sebe samog. Što je čitav jedan nepoznat svet, neupoznat svet pre sveta koji izgleda prilično istražen. Od sačuvanih ostataka načinili smo istoriju. Ali šta je sa nesačuvanim ostacima? Koji zasigurno negde postoje. Iako je početak početka napor sećanja, koje obično seže dokle sećanje seže koje je uvek delimično pouzdano. I koje nam obično kaže da postoji početak koji tek treba otkriti. Možemo protumačiti san, ali nikada potpuno. U budnom stanju svesni smo da se sećamo nekih trenutaka koji nam otimaju neke druge trenutke, zamračuju prethodne. Ne, nemoguće je protumačiti san u potpunosti. Ako san uopšte moguće na ubedljiv ili uverljiv način tumačiti ili protumačiti. Slično kao i sa tumačnjem istorije ljudskog roda. Ako je svetlost moguća kao svetlost zato što je tama moguća kao tama, onda ne postoji ni svetlost ni tama.
Šta mi to znamo?
Šta mi to vidimo?
Da li možemo da znamo ili vidimo? Ono što jeste.
Ako, pak, ne možemo da vidimo ono što jeste, onda vidimo samo svoje slepilo koje liči na činjenice kojima obmanjujemo sebe koliko i druge.
Čak i ovaj napis je slepilo kojim obmanjujem sebe i druge.
U svakom početku je zapisan kraj. Zacrtan. Nacrtan. Linije ocrtavaju oblik koji je prolazan. On je sećanje na sećanje onog što jeste. Molitva Božjeg deteta – čoveka A jeste ime Tvorca. Boga koji je sam u sebi samom. Sećanje na sunce koje umire, kao što umire zvezda. Crtež je oduvek bio želja za večnim. Dozivanje i molitva. Nemušti pokušaj razumevnja Božjeg prisustva prvih ljudi.
Danas gotovo zaboravljeno Božje pismo na leđima tigra ili ribe ili oblaka iznad visokih planina.
Stvorili smo slovno pismo, jer nismo razumeli nacrtano. Bio Ćiril svojevremeno u Egiptu, i tamo na zidovima piramida ugledao crteže koje nije umeo da valjano precrta već je za sobom ostavio škrabotine od koji je nastala kasnije glagoljica. A još kasnije čirilica i latinica… Ljudi su počeli da se dele, podvajaju. U početku čovek je bio ono što je video. Svet u svoj svojoj raznolikosti. Crtež je svedočio o toj jednosti i nepodvojenosti. Svest u saznanju je bila svest o složenosti unutražnjeg života. Koji je imao svoje želje ili zahteve. Ljudske ili ljudskobožanske koji su bili u nesaglsju sa svetom „očnjeg vida“.
Istorija ljudskog roda je istorija nerzumevanja početka.
Šesnaestog februara 1999. godine nemački kancelar Gerhard Šreder održao je novinarsku konferenciju čija je centralna tema bilo ponašanje nemačkih korporacija tokom nacionalsocijalizma. Okružen vodećim bankarskim i industrijskim direktorima, kancelar Šreder je objavio da će dvanaest nemačkih firmi osnovati fond od 1.7 milijardi dolara koji će biti nazvan Fondacija inicijative nemačkih kompanija: sećanje, odgovornost i budućnost (Stiftungsinitiative deutscher Unternehmen: Erinnerung, Verantwortung und Zukunft).[1] Osnivanje fonda je bilo dugo očekivano priznanje nemačkih kompanija i njihove vlade za odgovornost industrije u zločinima počinjenim tokom Nacionalsocijazma. Da budemo određeniji – fond je trebalo da obezbedi finansijsku kompenzaciju ostarelim radnicima koji su bili primorani da rade u nemačkim fabrikama, u koncentracionim i logorima smrti, kao i na nemačkim farmama tokom Drugog svetskog rata.[2] Uprkos izjavama sponzora o moralnoj odgovornosti prema žrtvama nacističke Nemačke, Šreder je veoma jasno rekao da je osnivanje fonda manje izraz pokajanja, a više pragmatični odgovor nemačkih vodećih firmi na zakonska potraživanja preživelih. Po rečima kancelara, fond će kao „odgovor na tužbe, posebno kolektivne tužbe, zaustaviti kampanju koja se vodi protiv nemačke industrije i naše zemlje.“[3]
Šrederova tvrdnja da su nemačke korporacije – a time i Nemačka – mete nepravedene „kampanje“, ukaljala je ovo prvo javno priznanje saučesništva industrije u zločinima koji su bili počinjeni tokom nacionalsocijalizma. Ono što je trebalo da bude odvažno iskazivanje korporativne odgovornosti, izazvalo je bes onih koji su preživeli Holokaust kao i članova njihovih porodica. „Ovo je neprikladna i sramotna izjava“, izjavio je Minhenski advokat koji je zastupao hiljade podnosilaca tužbe. „Nije u pitanju nikakva kampanja. U pitanju su prava žrtava Holokausta koja su im ove korporacije decenijama uskraćivale.“[4]
Šrederove tvrdnje nisu nove. Pre će biti da su one bile kulminacija ponekad opreznog ponekad punog samosažaljenja, pedesetogodišnjeg napora Zapadne Nemačke da od javnosti sakrije saučesništvo korporacija u nacističkim zločinima – od upotrebe robovskog i prisilnog rada, do „arijanizacije“ jevrejske imovine i ratnog profiterstva. Da budemo jasni, odluka nemačke industrije iz 1999. godine da se obeštete oni što su preživeli Holokaust, jeste poželjan razvoj događaja na kraju dvadesetog veka. Ono što je preraslo u fond od 10 milijardi nemačkih maraka utičući na živote 1.5 miliona preživelih, počelo je da predstavlja tačku razdvajanja između korporativnog i državnog odnosa prema nacionalsocijalizmu[5]: 1999. godine Nemačka je otvoreno priznala ulogu svojih kompanija u Holokaustu. Ali povremeni izlivi odbijanja prihvatanja krivice nemačke industrije, jezik samoviktimizacije i dominantna želja da se umanji krivica koja je pratila pregovore između industrije, američke i nemačke vlade i advokata preživelih, vratili su prošlost, odnosno godine koje su usledile posle završetka Drugog svetskog rada kada su se nemački industrijalci – zapravo svi Nemci – trudili da se udalje od svega onoga što ih je podsećalo na skorašnju prošlost.
Ova knjiga se fokusira na prvu dekadu posleratne Zapadne Nemačke kada su poraz, vojna okupacija i Hladni rat primorali Nemce da se suoče sa zločinima Nacionalsocijalizma i da se preorijentišu i uklope u novo političko, ekonomsko i ideološko okruženje. Najglasniji u ovoj kolektivnoj preorijentaciji su bili poslovni lideri. Priklješteni nacističkim nasleđem i odgovornošću kao ekonomskih lidera, undustrijalci su započeli rad na prevazilaženju sopstvene upletenosti u događanja iz nedavne prošlosti. Kako su se poslovni lideri pomirili sa Nacionalsocijalizmom i sopstvenim izlaženjem u susret Hitleru? Da li su se industrijalci prilagodili političkoj demokratiji nakon dvanaest godina diktature? Da li je industrija uspela da preradi sopstvenu sliku u javnosti u vreme kada je prošlo i sadašnje ponašanje „kapitalizma“ počelo da dobija veliki politički značaj?
Ova knjiga će odgovorit na ova pitanja uzimajući u obzir zapadnonemački industrijski mentalitet kao studiju slučaja kada je u pitanju kolektivno pamćenje, odnosi s javnošću i samoprezentacija – kao lokus dijaloga idustrijalaca o njihovoj ulozi u Trećem rajhu kao i društvenoj i političkoj odgovornosti krupnog biznisa u posthitlerovskom, hladnoratovskom društvu. Od 1945. do 1955. godine industrijalci su se uz pomoć poslovnih lidera i publicista preko Atlantika aktivno suprotstavili prošlosti i manipulisali njome. Radeći to, istovremeno su se suprotstavili svojim sadašnjim filozofskim i političkim neprijateljima i izgradili nove okvire za razumevanje sebe u demokratskoj i sve prosperitetnijoj Nemačkoj.
Ova studija polazi od pretpostavke da je neposredno po okončanju Drugog svetskog rata nemačka industrija prošla kroz veliku krizu legitmiteta.[6] To nije bila strukturalna kriza kapitalizma, već kriza javne slike i percepcije, a koja se pojavila zbog saučesništva nemačke industrije u zločinima Nacionalsocijalizma. Nakon 1945. godine zapadnonemačka industrija se našla u odbrambenoj poziciji, primorana da objašnjava svoju kompromitovanu prošlost i da stvori dezinfikovani kolektivni identitet koji će zaštiti kompanije i njihove lidere od odmazde Saveznika i zadržati Nemce od udaljavanja od slobodnog tržišta kao ekonomskog sistema. Ono što je značajno jeste da kriza „nemačkog kapitalizma“ nije nastala sa optužbama za kriminal pod Hitlerom. Od ekonomskih lišavanja i državnih uredbi za vreme Prvog svetskog rata, do haotične inflacije tokom ranih vajmarskih godina i svetske ekonomske krize tokom tridesetih godina, nemačka industrija je već bila naviknuta da se brani od kritika. Mogli bismo se vratiti još dalje u prošlost, do devetnaestog i ranog dvadesetog veka, kada je većina kompanija u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi osećala potrebu da opravda svoju poslovnu praksu koju je javnost videla kao samoživu, eksploatatorsku ili nemoralnu.[7]
Dugoročni problem imidža nemačke industrije je bio veoma pogoršan zbog kooperacije sa Hitlerom i opstajanja tog nasleđa tokom posleratnih godina. Reputacija zapadnonemačkih kompanija, u zemlji i inostranstvu, posle Drugog svetskog rata je bila srozana, tako da su one odmah po okončanju rata bile prinuđene da unesu novu moralnost u kapitalizam – ponovno ozakonjivanje slobodnog tržišta u vreme kada su njihovi lideri bili optuženi za nečovečne zločine. U prvoj dekadi posle 1945. nemački industrijalci su smatrali da su obeščašćeni, i oni i njihove kompanije. Žalili su se da su novinari, političari i vođe sindikata u Istočnoj Evropi i na Zapadu politizovale kolektivna nedela „kapitalizma“ u vidu govora, slogana, knjiga i članaka.
Nasuprot raširenom mišljenju danas, zapadnonemačka industrija nije čekala sve do nedavno da ozbiljno shvati narative o korporativnoj krivici. Krajem četrdesetih i tokom ranih pedesetih godina prošlog veka, poslovni lideri su prihvatali da je njihova kooperacija sa nacizmom značajno nanela štetu njihovom ličnom ugledu kao i ugledu kompanija i, zaista, ona je dovela do kriminalnog gonjenja i hapšenja istaknutih poslovnih ljudi. Industrijalci su organizovali odbranu i često grubo odgovarali na optužbe bilo preko samooslobađajućih publikacija ili u sudnici u Nirnbergu. Ova knjiga će se baviti ovim samooslobađajućim strategijama. Takođe, industrija je pokušala da prevaziđe krizu legitmiteta slavljenjem i preuzimanjem odgovornosti za ekonomski oporavak Zapadne Nemačke koji je započeo poznih četrdesetih i ranih pedesetih godina prošlog veka. Uz negativnu konfrontaciju sa nasleđem nacizma, industrijalci su posezali i za „pozitivnim“ metodama za prevazilaženje krize publiciteta. Tokom godina „ekonomskog čuda“ stvorili su novu industrijsku personu posvećenu korporativnoj odgovornosti, društvenoj harmoniji, atributima koji su bili u oštrom kontrastu sa zločinima koji su pripisivani nemačkoj industriji. Najzad, dualni proces nemačke industrije koji podrazumeva gledanja unazad sa strepnjom i gledanja napred sa samouverenošću, otkriva breme i nesigurnu samosvest ne samo poslovne elite već i zapadnih Nemaca tokom ranih godina Savezne republike Nemačke.
Odnosi s javnošću i kolektivno pamćenje
Ova knjiga odstupa od postojeće literature izborom teme pošto nije u pitanju zapadnonemačka ekonomija per se, već mentalni svet i samoprezentacija njenih predstavnika. Pre petnaest godina Volker Bergan se žalio zbog činjenice da znamo veoma malo o posleratnim industrijalcima kao posebnoj grupi sa zajedničkom prošlošću i ideološkim zamislima. Bergan se pozvao na opasku Ralfa Darendrofa iz 1962. godine: „Najmanje poznata elitna grupa društva Savezne Republike je u isto vreme ona koja to društvo oblikuje… kao stvaralac i korisnik Ekonomskog čuda.“[8] Četrdeset godina kasnije, važi isto.[9]
U većini knjiga o zapadnonemačkoj ekonomiji, industrijalac se obično pojavaljuje u ulozi direktora firme, branioca završnog računa ili moćnika u zapadnonemačkoj prestonici, Bonu. Znamo dosta toga o materijalnoj obnovi, idustrijskim odnosima i političkim i ekonomskim strategijama i filozofijama poslovnih lidera.[10] Ali, zapanjujuće malo znamo o tome kako su industrijalci doživeli nacionalsocijalizam i do koje mere je dvanaest godina pod Hitlerom uticalo na posleratne stavove i ponašanje. Ispod pragmatične spoljašnjosti nemačkog industrijalca, nadam se da ću uspeti da to dokažem, nalazi se bogatstvo netaknuntih kulturnih stavova i nelagoda koje su vezane za prošlost i brze promene u sadašnjosti. Kao i svi Nemci, i industrijalci su su se borili sa porazom Nemačke i rekonstrukcijom ekonomije, sudbinom mladih, pretnjom komunizma, i strahom od društvenog izjednačavanja i moralnog opadanja.
U pristupu ovim različitim temama, ova knjiga se koristila odnosom između kolektivnog pamćenja i odnosa s javnošću kao organizacionim konstruktom. Od kraja osamdesetih godina prošlog veka rastegljiv i neodređen koncept „pamćenja“ se uvukao u svaku akademsku disciplinu. Istraživači su se bavili svim aspektima teme pamćenja – kognitivnim, psihološkim, neurobiološkim, društvenim i kulturnim dimenzijama – proizvodeći tako obimnu literaturu.[11] Za istoričare moderne Nemačke, interesovanje za pamćenje nije novo. Preko pedeset godina istorijsko pamćenje je u centru usijane diskusije o tome kako – i da li – su se Istočna i Zapadna Nemačka „pomirile“ sa nacizmom i Holokaustom.[12]
Dugo je opstajala, a danas je sve više predmet osporavanja, opšteprihvaćena interpretacija pamćenja u Zapadnoj Nemačkoj u prvim posleratnim godinama. Ona se zasniva na ideji da su neposredno po okončanju rata i tokom perioda vlasti Konrada Adenauera (1949-1963), zapadni Nemaci bežali od svog kolektivnog iskustva kad je u pitanju Nacionalsocijalizam. Da nisu priznavali niti su se borili sa uprljanom prošlošću svoje zemlje, niti da su oplakivali gubitak političkog sistema i dikatora u kojeg su tako mnogo verovali u jednom trenutku. Ova teorija o potiskivanju (Verdrängung) se najviše povezuje sa Margaretom i Aleksandrom Mitšerlih, čije je delo Nesposobnost oplakivanja (Inability to Mourn)decenijama davalo pravac diskusijama o pamćenju u Zapadnoj Nemačkoj tokom njenih ranih godina.[13] Tokom poznih pedesethih godina i šezdesetih, po toj teoriji, zapadni Nemci se povukli u svoje tek ostvarene materijalne ugodnosti, gurajući u stanu užasavajuće događaje iz svoje bliske prošlosti i oduševljeno prihvatanje kriminalnog sistema. U stanju kolektivnog poricanja, Nemci su odbijali da ožale svog „oca“ Hitlera, svoj izgubljeni objekat obožavanja, i umesto toga bežali od svoje melanholije uranjajući u orgiju bogaćenja i konzumerizma.[14]
Iako gore pomenuta teorija nudi ubedljivo objašnjenje posleratnog bega Nemaca od prošlosti u materijalno bogaćenje, ova knjiga će otići dalje od teze Mitšerlihovih i njihovog psihološkog shvatanja pamćenja. Proučavajući odbrambeni i agresivni odnos zapadnonemačke industrije prema nedavnoj prošlosti, ponudiću alternativni pogled na posleratno sećanje i pamćenje kao sadašnje i aktivno. Industrijalci i ostali Nemci su zapravo proveli mnogo vremena hvatajući se u koštac sa nasleđem nacionalsocijalizma. Oni nisu učestvovali u potresnim izlivima krivce zbog Holokausta niti su se bavili odnosom svojih kompanija prema masovnim zločinima. Ali oni sigurno nisu zaboravili prošlost, niti su to mogli, i to njihovo pamćenje je imalo mnogo formi. Za industrijalce, sećanje i pamćenje je podrazumevalo dualni proces poricanja grehova koji su pripisivani nemačkoj privredi i osmišljavanje „novog industrijalca“ koji će voditi nemačku ekonomiju u prosperitet i remodelovati ugrožene biznismene u korporativne građanine.
U pogledu udaljavanja od koncepta potisnutog pamćenja, oslanjam se na rad francuskog sociologa i štićenika Emila Dirkema, Morisa Albvaša, koji se danas smatra ocem studija kolektivnog pamćenja.[15] Albvašova teorija pamćenja se razlikovala od psihoanalitičkog modela na koji su se Mitšerlihovi oslanjali. Mitšerlihovi su videli pamćenje kao nešto pasivno i skriveno, nešto što leži duboko unutar podsvesti, i čemu se može pristupiti jedino pomoću psihoanalize, traume ili uz pomoć vizelnih i zvučnih podsetnika.[16] Nasuprot Frojdovom modelu, Albavaš je pristupao pamćenju kao svesnom, kolektivnom i namernom procesu. Ni pasivno ni lično, pamćenje ima svoje mesto u složenoj mreži društvenih i običajnih praksi. Slike koje sačinjavaju individualno pamćenje, po Albvašu, su prolazne i nemaju dugotrajan život van koneksta grupe. Pamćenje je utkano u mrežu moći odnosa, običaja, disursa i simbola. Grupa samu sebe održava manipulacijom slikama prošlosti radi sadašnjih potreba i pojedinci unutar grupe doživljaju sopstvena sećanja kroz objektiv širih grupnih narativa. Stoga, po Albvašu, prikladnije je videti pamćenje kao „ko-memoraciju“, aktivan proces koji zavisi od kolektiva i racionalnog izbora.
Korisno je uzeti u razmatranje konfronataciju zapadonemačke industrije sa nacizmom kao primer kolektivnog pamćenja. Ali ostaje pitanje gde smestiti industrijsko pamćenje. Dok su se istraživači nacionalnog identiteta okretali ka spomenicima, statuama i javnim ceremonijama, ja sam u razmatranje uzeo odnose s javnošću kao mesto – locus pamćenja.[17] Po definiciji publicitet podrazumeva proces pamćenja i zaboravljanja. Tu se radi o svesnom izboru i namernom predstavljanju slika iz prošlosti. O samoizmišljanju i samopromociji. Ukoliko su odnosi s javnošću očigledno mesto sećanje u svakoj slobodnotržišnoj ekonomiji, u kontekstu posleratne Nemačke, kada su ekonomska rekonstrukcija i ponovna industrijalizacija dominirale novinskim naslovima, industrijski marketing je postao jedan od najupadljiviji i važnih skladišta institucionalnog i grupnog pamćenja. Zbog nacizma i davanja prvenstva ekonomskom preporodu posle 1945. godine, postojeći običaji u industrijskom marketingu dobijaju na važnosti i hitnosti. U postnacističkoj Nemačkoj, kada su u pitanju odnosi s javnošću nije se radilo samo o želji firme da proda sebe i projektuje svoj ugled kako bi ostvarila profit i zadržala klijente, već su uz to, zapadnonemački industrijalci nosili i teret obaveze da razjasne sopstveno, kao i ponašanje svojih kompanija, pod diktaturom. Ova potreba da se biznis usaglasi sa postojećim normama korporativnog marketinga i publiciteta, i da se suoči sa ozbiljnim optužbama za zločin, bila je jedinstvena za nemačke institucije i profesije. Ovaj „dupli teret“ – konvencionalna korporativna samopromocija i potreba da se opravda verovatno mračna prošlost – postavila je pred zapadnonemčku industriju izuzetno veliki izazov.
Ipak, tokom prvih posleratnih godina industrijski marketing nije podrazumevao suočavanje sa nasleđem nacizma. U drugoj polovini četrdestih godina i tokom ranih pedesetih, industrijalci su prikazivali svoju novu sliku u javnosti prilikom kulturnih okupljanja, trgovinskih sajmova, kao i u popularnoj literaturi. Dok su uspomene na nacionalsocijalizam bile uvek prisutne na ovim događanjima i u medijima, aktivna uloga industrije u javnom životu države otkriva da je više toga bilo na kocki od proste odbrane od optužbi za saučesništvo. Učešće industrijalaca u političkim, društvenim i kulturnim raspravama tog vremena baca svetlo na šire preokupacije Zapadne Nemačke, od razumevanja ekonomske i političke demokratije, do rasprava o značenju pojma masovne kulture i dijagnoze „stanja Zapada“. Tako, iako se pamćenje nalazi u centru moje analize, fokus knjige pomera i ka eksplicitnim pokušajima mirenja sa prošlošću.
[1] Sporazum je postignut decembra 1999. godine, a Nemačka skupština ga je ratifikovala u julu 2000. Više od 5.000 firmi je izvršilo uplate i njihov broj će sigurno nastaviti da se povećava. Ipak, do januara 2001. nemačka industrija nije uspela da nađe dovoljan broj firmi, uprkos kritikama, kako bi se dosegao obećan iznos od 5 milijardi nemačkih maraka.
[2] Istoričari, političari, industrijalci i advokati se sada bore da odrede razliku između „robovskog rada“ i „prinudnog rada“. Ne postoji nikakav konsenzus o tome na osnovu čega da se napravi razlika između dva pojma, ali u skorašnjim diskusijama pod kategorijom „robovski rad“ je počeo da se podrazumeva rad koji su obavljali Jevreji u koncentracionim logorima i logorima smrti, kao i drugim logorima širom okupirane Evrope. U većini slučajeva, upotreba robovskog rada je bila u skladu sa SS namerom da se Jevreji unište tako što će biti naterani na prekomerni rad. „Prisilni rad“ s druge strane, obuhvata rad ratnih zarobljenika i svih onih civila koji su bili prinuđeni da napuste svoje domove kako bi radili za nacističku Nemačku. Neki istoričari u potpunosti odbacuju termin „robovski rad“.
[3] ‘‘German Companies set up Fund for Slave Laborers under Nazis,’’ New York Times, 17 February 1999.
[5] Nemačka vlada, koja je i sama koristila prisilni rad tokom trajanja Trećeg rajha, obezbeđuje polovinu novca, dok nemačka industrija daje drugu polovinu, 5 milijardi nemačkih maraka
[6] Koristeći izraz „kriza legitimiteta“ ne mislim na krizu „naprednog“ ili „poznog“ kapitalizma onako kako su ga teoretičari poput Jirgena Habermasa koristili tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka; videti Habermas, Legitimation Crisis, 1–31.
[7] Videti: Marchand, Creating the Corporate Soul, 7–47.
[8] Berghahn, Americanisation, 2; citat iz: Ralf Dahrendorf, ‘‘Eine neue deutsche Obersicht,’’ Die Neue Gesellschaft (1962): 25.
[9] Naše znanje se, međutim, slabo popravilo. Videti, npr: Hayse, ‘‘Recasting West German Elites,’’ and Erker et al., Deutsche Unternehmer
[10] Videti studije o industrijskom mentalitetu: Koehne, Das Selbstbilddeutscher Unternehmer and Unternehmertum im Wandel; Redlich, Der Unternehmer; Hartmann, Authority and Organization.
[11] Teško je popisati sve značajnije radove o pamćenju. Kada su u pitanju skorašnji radovi, videti: Gillis, ‘‘Memory and Identity’’; Hutton, History As an Art of Memory; Huyssen, Twilight Memories; Irwin-Zarecka, Frames of Remembrance; Le Goff, History and Memory; Matsuda, Memory of the Modern; Nora, Realms of Memory; i Roth, Ironist’s Cage.
[12] Kada su u pitanju komparativne studije o „pomirenju sa prošlošću“ u Istočnoj i Zapadnoj Nemačkoj, videti: Herf, Divided Memory
[13] Mitscherlich and Mitscherlich, Unfähigkeit zu trauern.
[14] Ovaj način gledanja na godine vladavine Adenauera kao na beg od prošlosti sada je predmet revizija. Videti: Frei, Vergangenheitspolitik; Brochhagen, Nach Nürnberg; i polemičniji tekst – Kittel, Legende von der ‘‘Zweiten Schuld.’’
[16] O Frojdu i Albvašu, videti: Hutton, History As an Art of Memory, 59–68. O ‘‘kolektivnom’’ pamćenju po sebi kao teorijskom problem, videti: Confino, ‘‘Collective Memory and Cultural History,’’ i: Crane, ‘‘Writing the Individual Back into Collective Memory.’’
[17] Kada su u pitanju skorašnje studije o javnim komemoracijama u Nemačkoj, videti, na primer: Koshar, Germany’s Transient Pasts; Confino, Nation as a Local Metaphor; Rosenfeld, Munich and Memory. O zapadnonemačkom sećanju uopšte , videti: Maier, Unmasterable Past, i Hartman, Bitburg.
Featured image: Essen, zerstörte Krupp-Werke (Wikipedia, Bundesarchiv, Bild 146-941 / U.S. Signal Corps / CC-BY-SA)
Ненад Којчић, рођен 1977. године у Свилајнцу. Правник. Уредио и издао збирку хорор и фантастичних прича и песама „Тиха ноћна језа“ (2022). Приче „Озрачена“ и „Кокалоглођач“ су му објављене у антологији „Regia Fantastica“ (#9, #10), а коауторска прича „Врагодавци“ (са Сњежаном Прлић) у часопису „Ubiq“ (#31). Уредник обједињеног фототипског издања књига „Миши“ и „Опет Миши“, аутора Саве Витаса (И.К. Сазвежђа, 2021). Под псеудонимом Аксентије Новаковић је уређивао романе „Дан после краја“ и „Zoantropia“, збирку прича „Viva la revolucion“, те електронску збирку „Вашарске, фестивалске и карневалске фантастичне приче“.
ДЕРВИШИ ТРОГЛАВОГ АРАПИНА
Ненад Којчић
Седамнаести септембар 1912. године по јулијанском календару, варош Свилајнац
– Помаже Бог, газда Аксентије! – трже ме из посла добро познат глас.
Подигао сам поглед ка капији и спазио мог исписника, пекара Горјана Робуљевића који је живео повише мене у Бојачи. Са њим је стајао његов шегрт Манојло, момче од четрнаест лета. Горјан му није био само газда, него и поочим. Манојлови отац и мати су се подавили у набујалој Ресави која је пре две године поплавила варош, па га је Горјан примио у кућу и старао се о њему као о сину којег никад није имао. Њих двојица су ретко избивали из пекаре, а кад би из ње и изашли, били би увек дотерани као за Врбицу. Сада су обојица били у белим кецаљама и брашњавих лица, кaо да су пекару напустили услед неке велике журбе.
– Бог помог’о! Је ли, газда Горјане, што сте ти и Манојло тако брашњави полетели к мени? Да вам се није запалио амурлук? – упита’ устајући са троношца.
– Није амурлук – одговори пекар и запита узбуђено:
– Море Аксентије, чујеш ли ти како звоно звони ли звони с наше цркве?
–Чујем – одговори’ помирљиво одлажући на астал обућарски нож којим сам секао ђонску кожу. Напусти’ трем и пођо’ да откључам капију.
– Звоњава траје већ фртаљ времена, а нит је неки светак, нит је нечија са’рана. Зато ја и каза’ Манојлу да звоно зове на окупљање јербо се збива нешто големо, те излетесмо овако брашњави из амурлука – изусти у даху газда Горјан.
– Не да је големо, но је преголемо. У данашњим новинама пише да је Турска извршила мобилизацију дивизија из Митровице и Скопља – узврати’ му откључавајући браву великим гвозденим кључем.
Пекар ме погледа озбиљно.
– Значи, истина је све оно што вели народ који је долазио да пазари лебац код мене ови’ дана… Заратићемо с Турцима! – рече отресајући брашно с кецеље.
– Дабоме. ’Оћете ли да свратите, па да вам за’ватим воде с бунара да се оперете? – упита’ отварајући капију.
– Ма јок! Манојло и ја идемо из ови’ стопа право пред цркву – одговори Горјан као из топа, па ме запита:
– ‘Oћеш с нама ил’ остајеш кући да мајсторишеш око ципела?
– Пос’о може мало и да почека. ’Ајдемо – казао сам и закључао капију.
Пођосмо нас тројица Прилепском улицом, ал’ не настависмо ка Шећер мали и Кривој чаршији. Скренусмо ти ми лево у бојачански трњак, да прекратимо пут и да преко њега избијемо на Праву чаршију у којој је подигнута Црква Светога Николе.
Ходали смо уском стазом, угаженом усред трњака, у колони један за другим. Ишао сам испред њих двојице полагано. Мерио сам сваки корак, што да бих прекорачио трновито грање које је полегло по путељку, а што због Горјана који је шепао на леву ногу. У њу га је стрефио бугарски куршум на Чепку пре двадесет и седам лета, па није могао да жури све и да је ’тео.
Пређосмо пола стазе, кад се Манојло зачас промува са стране, не обративши пажњу на трње које га погреба по лицу. Претече момче поочима и мене, и изби на чело.
– Ама, деране један, замал’ да нас обориш! ’Де си бре толк’о запео? – Горјан повиси тон, ал’ овај се направи глув и још више пружи корак.
– Нека, пусти га – реко’ пекару, јер ми беше мило да гледам како момче хитро поскакује по путељку, као да му ноге ни не додирују земљу.
Манојло убрзава, па почесмо да заостајемо за њим. Он то примети, те се окрете и кратко нас загледа. У очима му се види да жели да нам каже да по’итамо, ал’ се не усуђује то и да изговори.
– Звоно и даље звони, стизамо на време – реко’ тихо, више за себе.
Стигосмо ти ми до Праве чаршије и још издалека опазисмо како се народ слива пред цркву, ко да је у питању божићно налагање бадњака. Приђосмо ближе и видесмо да у црквеном дворишту ври као у пчелињој кошници.
Утописмо се и нас тројица у мноштво занатлија, трговаца, младића, девојака, жена, деце и стараца који су приспели из Криве чаршије, Шећер мале и Вампир мале, и са Мале ваге, Врачара и Шокиног гумна. У тај мах и звоно престаде да бије. Народ се ускомеша и свако погледује оног покрај себе, па га запиткује га шта ће се сада збити. Краткотрајан жамор окупљене светине наруши добошар реским добовањем, а из цркве изађоше свештеник, клисар и начелник Ресавског среза. Сви заћуташе и упреше погледе у њих.
– Варошани Свилајнца! – започе начелник громким гласом да чита спремљену говоранцију с ’артије.
– Тешка и судбоносна ситуација, у коју је Краљевина Србија доведена, добила је значајан обрт. Данас на подне састала се министарска седница под председништвом самога краља Петра Карађорђевића. На седници се дуго већало о томе шта Србија треба да предузме у интересу свога државног угледа и своје самосталности. На концу, једногласно је одлучено да се целокупна војска стави у мобилно стање! Сви војни обвезници морају да се јаве својој команди у року од двадесет и четири часа од овог тренутка! Нека нико не чека на засебан позив! И добровољци могу да се пријаве Народној одбрани, а из Русије стиже мноштво официра за наш рат са Турском! Што је Турска тражила, то је и нашла!
Слушам начелника шта говори, а у мени нараста исти онај занос од пре тридесет и шест година, када сам напустио Друго одељење богословије и запутио се у табор добровољаца за први рат с Турцима. На ту мисао ми срце заигра, крв ми удари у лице, а у себи поче’ да декламујем заклетву добровољачког кора.
– Штета што нисам само мало млађи… Мада… – помисли’ на крају заклетве стежући песнице.
Добошарево реско добовање се огласи још једном, а затим и оно утихну.
– То је све, варошани! Разлаз! – оконча начелник свој говор, па се са свештеником и клисаром окрену ка цркви.
Чим они замакоше иза црквених врата, неко од окупљених се продера из петних жила:
– Народе! Почуј ме, народе!
Скрену’ поглед у страну са које допре глас и опази’ крчмара Дулета Белолулета. Он подиже десну руку и свечано настави:
– Сви који се не мобилишу нек сврате код мене у крчму! Вечераске кућа части и вечераске вас ја служим, јер мој млађани келнер иде одавде у војну команду – спусти руку и потапша сувоњавог дугајлију Димитрија Сарагу по кошчатом рамену.
Старији им приђоше и међ њима препознадох газда Дулетове сталне муштерије, које потом одоше с њим пут Криве чаршије. Жене и деца кренуше домовима, а обвезници се запутише на командна места.
Нас тројица постојасмо још мало у црквеном дворишту, да сачекамо док се не разиђе гужва, кад ме у један мах Горјан изненади питањем:
– ’Оћемо ли код Белолулца на малу љуту?
– Откад ти пијеш? – упита’ и ја њега, знајући да никад није ни окусио капљицу.
– Ама, нешто ми дође да попијем коју – процеди кроз зубе.
Загледам га и примећујем да се сав снуждио, као да му се наједнпут на плећа навалила нека тешка брига.
– И? Шта велиш? – настави он мислећи да се премишљам.
– Пос’о не може баш тол’ко да ме чека. А ти иди ако баш ’оћеш, не браним ти – био сам више него јасан.
Газда Горјан загризе усну. На трен поћута, па покуњено рече:
– Море, Аксентије, да знаш да имаш право. И нас чекају наћве са размешеним тестом у амурлуку. ’Ајмо кућама…
Враћали смо се истим путем, ал’ да видиш врага, Манојло поче да се вуче попут пребијеног мачета и да заостаје за нама чим загазисмо у бојачански трњак. Ко руком однешена, нестаде она његова малопређашња хитрост.
– Пожури дедер! Укиселиће нам се тесто! – обраћа му се поочим срдито, ал’ ништа то не вреди. Манојло врда и све више успорава корак.
Изађосмо Горјан и ја из трњака и видесмо да момче није доспело ни до пола стазе. Поочим га дозива и прети кажипрстом, ал’ Манојло нит чује, нит хаје. Час се сагиње и звера у путељак, кaо да је на њему нешто изгубио, а час се окреће и гледа према Правој чаршији, кaо да је у њој нешто заборавио.
– Детиња посла – реко’ пекару, чије лице постаде још снужденије.
Стигосмо до моје капије и ту стадосмо. Горјан ни да погледа у мене. Пиљи ка трњаку, ал’ Манојло никако да избије на Прилепску улицу. Комшију ми не напушта покуњеност, а мене поче да копка разлог његове муке, па реши’ да не ћутим:
– Је ли, комшо, да ниси биће љут што не сврнусмо у крчму?
– Крчма узима, а ништа не даје – одговори он, не скидајући поглед са улаза у трњак.
– Па шта те то тишти? Пос’o? Ваљда знаш да за нас занатлије има посла…
– …и у миру и у рату – надовеза се он казавши баш оно што сам ја ’тео њему да рекнем.
– А да ниси биће неком остао нешто дужан?
– Нит се зајмим, нит дајем на вересију – слегну он раменима.
– Гукни бре комшо о чему се ради, знамо се од малих ногу!
Он поћута, па кад виде да му и и даље нема посинка, окрете се према мени.
– Знаш ли ти да мој Манојло ’оће д’ иде у добровољце? Само о томе прича од како је пре пар дана чуо да ће да се зарати – поче Горјан да отвара душу.
Његове речи ми измамише осмех.
– Пре би у добровољце примили тебе но њега.
Пекар заврте главом.
– Теби је ласно терати шегу, ал’ мени није до шеретлука. Чуо си да начелник позва добровољце да се пријаве. Бринем се да ми Манојло не побегне током ноћи и завије ме у црно.
Схвати’ о чем’ се ради, па му искрено реко’:
– Џаба береш бригу. Неће да га приме. Премлад је.
– Море, Аксентије, не знаш ти мојег Манојла. Ће да слаже тај за године, вирски ђаво је то. А шта би’ ја без њега, он је моја десна рука. Ал’ ја сам за све крив! Ја и нико други! Куд сам га и учио да рукује пушком у магази… – рече Горјан и рашири руке као да се правда.
– Него, да те замолим нешто… – настави он.
– Кажи.
– Можеш ли малке да га упрпиш, да се примири?
– Како?
Горјаново лице одједаред доби превејан изглед.
– Испричај му ону твоју причу!
– Ону причу?
– Јес вала, баш ону у коју нико живи у Свилајнцу не верује – намигну ми он.
У тај час, Манојло се појави из трњака. Нехајно се клати и мрзовољно шутира камичке по џади, па јасно видим да није вољан да се враћа екмеџијском занату.
– Чујем да знаш да бараташ пушком и да желиш у добровољце – каза ја њему.
Манојло кочоперно стаде пред мене и узврати ми погледом у коме се оцрта одважност.
– Нејак си да носиш оружје, момче – пресеко’ га речима.
Он стидљиво обори главу, ал’ је већ идућег трена усправи и пркосно ме погледа, као да ми каже да остаје при своме и да је зрео за пушку.
– Добро слушај шта ти газда Аксентије говори! Он је био добровољац, ратов’о је с Турцима и одликован је Таковским крстом – рече му поочим.
Момче ме погледа с дивљењем.
– ’Ајде дедер, Аксентије, исприповедај мојем Манојлу како си ослобађао Ниш од Турака – обрати ми се Горјан и намигну ми још једаред, ал’ овај пут крадомице.
Прочисти’ грло.
– Беше децембар 1877. године. Ми добровољци држасмо положаје подно Горице, јужно од Ниша. Нападасмо одатле на врх Марково кале, ал’ Турци одбише сваки наш насртај. Борили су се и више него срчано, кaо да иза њих нису стојали само топови и пушке, него него нека друга сила, много јача од војне.
– Как’а сила? – прекиде ме Манојло знатижељно.
– Ама бре, не упадај газда Аксентију у реч – одбруси му поочим.
– Нек пита – реко’. – И ми смо се ти’ дана то исто питали тражећи ваљан разлог турске несаломивости. Аонда почесмо да виђамо неку нејасну, ал’ голему црну приказу која је лебдела изнад турских шанчева током наших напада. Чинила је да се Турци осокољеније боре, а истовремено је уносила немир у наше редове. Јавише се тад и прве смутње. Наш командант Милош Милојевић посумња да је реч о некој турској превари, па у предвечерје посла тројицу добровољаца да се приближе непријатељским положајима и да изблиза виде о чему се ради. Ал’ двојица од њих се никад ни не вратише, а трећи стиже код нас пред зору скроз другачији него што је отишао. Тај више није личио на човека, него је изгледао као аветиња која о некрштеним данима спопада људе на раскршћима у глуво доба.
Манојло разрогачи очи и престаде да трепље.
– Лице тог добровољца беше надувено и црно попут ћумура. Трзао је рукама и ногама као да гори од врућице, а на уста му је ударала зелена пена.Најстрашније од свега бејаху његове потпуно преокренуте очи. Зурио је у нас закрвављеним беоњачама, а сам Бог зна да ли је њима могао нешто и да види.Онда сеодједаред скљока потрбушке и притисну лице на ’ладну земљу. Чуло се неко пуцкетање и ломљење. Брзо га подигосмо и видесмо да је гризао ’рапав камен и да је поломио све предње зубе. Наше санитетлије му зауставише крварење и санираше ране у устима, а после га темељно прегледаше. Утврдише да није ни отрован ни сумасишавши, ал’ и поред свег труда не беху кадри да му помогну. Тад сваком од нас постa јасно да иза Турака стоји нека нечастива сила.
Направи’ се да не чујем шта момче рече, те продужи’:
– Предложи’ команданту да однесемо мученика у оближњу суповачку цркву, и он се сложи. Стависмо га нас двојица на коњску запрегу и одвезосмо свештенику. Часни отац запали свећу у црквеном чирку, па под главу нашег саборца тури икону на којој свети Харалампије вуче ђавола за перчин. Читао је над њим молитве и делове из еванђеља све до поднева, ал’ несрећнику није било спаса. Отишао је на онај свет бунцајући да је постао слуга троглавог Арапина.
– Троглавог Арапина из јуначке песме? – упита ме Манојло.
– Дабоме – одговори му Горјан место мене. – Знаш ту песму, учио сам те.
На Арапу до три главе црне,
низ бедрицу до три оштре ћорде,
ја какав је да га Бог убије!
Лице црно а бијели зуби,
а крваве очи извалио,
кад погледа наказа у стране,
плаши ‘тице са јелове гране... – започе момче наглас да се преслишава, па нагло замукну.
Засука’ брк.
– Са’ранисмо покојника на гробљу иза цркве, а затим командант Милојевић оде са свештеником подаље од мене. Разговарали су сигурно више од пола сахата. Чим завршише, приђе ми командант смркнутог лица и ја стадо’ мирно.
– Аксентије Новаковићу! – поче он. – Ти си богословски ђак и с тобом могу да разговарам без увијања. Испричао сам свештенику о прикази изнад турских шанчева, несталим добровољцима и о овом мученику којег малочас покопасмо. Поп ми рече да је несрећник био ђавоиман и да се због тога упокојио.
– Зато сам Вам и предложио да га доведемо у цркву. Мислио сам да часни отац може да истера бесове из њега, ал’…
– Исправно си поступио, Новаковићу – прекиде ме. – Него, кажи ти мени шта знаш о дервишима?
Нисам очекивао так’о питање, те за тренутак остадо’ без речи.
– Знам само да се неретко баве арапском магијом.
Командант Милојевић климну главом.
– Свештеник ми рече да је начуо да су тројица дервиша из медвеђанске текије стигла у Ниш на позив турског заповедника Халил-паше тик пре нашег напада.И још ми каза да је чуо од богомољаца који се врзмају по овом крају да дервиши сваке вечери изводе магијске обреде код Ћеле-куле.Поп сматра да су дервиши повезани са појавом приказе, а да је она узроковала смрт једног и нестанак двојице мојих људи… – застаде мало, па настави:
– Не знам да ли је то истина, али знам да томе морамо стати на пут уколико се испостави да јесте. Таква ствар не сме да представља сметњу ослобађању Ниша.
Командант опет застаде с причом, те заглади густу браду и погледа ме право у очи.
– Новаковићу! Прерушићеш се и кренућеш пут Ћеле-куле чим падне мрак. Очекујем од тебе да провериш шта се тамо збива и да ми до сутрашњег јутра поднесеш извештај. Да ли ти је то јасно?
Прогута’ ти ја неколико кнедли, од који’ ми једна застаде у грлу и беспоговорно прихвати’ задатак.
– Враћам се на наш положај, а теби ће свештеник да пода одећу и да ти појасни како да стигнеш до Ћеле-куле. И не заборави да се правиш мутав ако, не дај Боже, паднеш Турцима у шаке! – даде ми командант Милојевић последња упутства седајући на коњску запрегу.
Не беше ми нимало свеједно, ал’ скину’ добровољачку униформу. Преруши’ се у убогог просјака и крену’ чим се смрче. Месец беше пун и видело се као по дану, па сам морао да се шуњам попут сеоске лопуже. Ледени ветар је дувао тако јако, да ми се чинило да ће да ми стргне већ добрано поцепане дроњке које ми даде часни отац. Кретао сам се стазама, а суви мраз је стегао расквашене локве, те барем нисам гацао по глибу. Понегде наиђо’ на неку трошну и штрокаву уџерицу, ал’ успут не срето’ ни живе људске душе.
После неког времена изби’ на цариградски друм и одатле угледа’ узвишење на чијем врху се налазила Ћеле-кула. Прикра’ се узвишењу и пузећи стиго’ до његовог врха. Заузе’ бусију испод кржљавог стабла јабуке, недалеко од Ћеле-куле. Са тог места по први пут јасно виде’ ту грозоту изграђену од малтера, камена, греда и предачких лобања, које су се сабласно пресијавале под бледом светлошћу уштапа.
– Бог да вам душу прости – изговори’ најтише што сам мог’о и настави’ да лежим на смрзнутој земљи.
Остало ми је само да чекам и да покушам да се не обазирем на мраз који је све више стезао. Наћулио сам уши, ал’ једино што се чуло беше звиждање ветра, хучање сова, грактање гавранова и пуцкетање коре дрвета под којим сам лежао.
У неко доба, намах, појавише се на узвишењу три мушке прилике, које стигоше до Ћеле-куле неприметно, као сенке међу сенкама.Сва тројица бејаху један другом слични као јаје јајету. Били су мршави попут рага и обучени у дуге, широке беле одоре, са високим вуненим капама на главама. Кретали су се лелујавим корацима и подсећали су на утваре несмирених душа које лутају по гробаљима усред ноћи.
– Ово мора да су дервиши – реко’ у себи.
Њих тројица су неко време стојали ћутке пред Ћеле-кулом, а потом почеше нешто да мрмљају. Онда испружише руке и свако од њих истрже по једну лобању из малтера. Затим их подигоше увис и држаше их тако неко време, па их спустише у висину груди. Након тога откачише кожне врећице које им беху заденуте o појасеве и посипаше из њих ситан прах по мртвачким главама. Потом сваки дервиш стави лобању под десну мишку и стаде левим дланом да удара у њу као у таламбас. Њихово мрмљање тад прерасте у гласну и отегнуту песму, чије речи нисам разабрао.
Из дервишких грла се разлеже све језивије запевање, праћено потмулим добовањем по мртвачким главама. Дође ми да устанем и да им пресудим зато што умрлима не дају мира, ал’ паде ми на памет да можда около има скривених турских војника који су им били пратња. Зато реши’ да нипошто не откривам своје присуство овом светогрдном чину и да осматрам шта ће даље да се збива.
Не преставши са запевањем и ударањем по лобањама, дервиши започеше да се окрећу око себе. Обртали су се све брже и брже, а главе су им се сумануто искретале час на једну, час на другу страну. Њихови широки ’аљеци се завијорише због брзине окретања, па ми све то заличи на троструки ковитлац који се заковитлаo пред Ћеле-кулом.
Одједаред, око њихових ногу поче да се ствара нека црна магла, која беше толк’о густа да је могла да се сече чакијом. Не стиго’ ни чуду да се начудим од куда се та магла створи, а она већ скроз обави дервише и сакри и’ од моји’ очију. Маглуштина се брзо прошири са места где су њи’ тројица стајали и устреми се ка Ћеле-кули. За тили час, у’вати је у стисак и прекри од подножја до врха.
На самом врху Ћеле-куле издвоји се један повећи прамен магле и поче да добија облик.Испрва ми беше тешко да разлучим на шта тај облик личи, ал’ кад се он раздвоји на три једнака дела од којих настаде по једна голема, црна глава, постаде ми јасно да гледам у главе троглавог Арапина којег дервиши дозваше из мртвих. Од зорта тад остадо’ без даха. Пожеле’ да се скријем у как’у мишју рупу само да не гледам у ту страхоту, ал’ никако не могадо’ да скренем поглед са тих чудовишних главурди, које су имале по три пара крвавоцрвених очију и искежене, оштре зубе.
Наказне главе троглавог Арапина почеше да се спуштају низ Ћеле-кулу и да се крећу као пузавице у правцу турских шанчева на Марковом калу. ’Тедо’да устанем и потрчим ка нашим положајима, ал’ бејах прикован за смрзнуту земљу, као да сам се с њом стопио.
– Нек’ нам је благи Бог свима у помоћ! – помисли’ пре но што поче’ да изговарам молитве у себи.
Утом, небо прекрише облаци и пун месец нестаде као да га је нешто прогутало у једном залогају. Око мене се све затамни, па нисам могао да видим ни прст пред оком. Наједном, у ваздуху се зачу бука коју као да је направило на хиљаде поткованих коња у галопу. Oна надгласа дервишко запевање и ударање, а над Ћеле-кулом се створи оријашки коњаник који јарком и искричавом светлошћу обасја узвишење.
Коњаник се наједаред преметну у крилатог змаја, а крилати змај се опет преметну у коњаника. Посеже за топузом, па стаде да удара троглавог Арапина по главурдама и да разгони црну маглу.
Гледао сам раширених очију како све три наказне главе нестају под ударцима буздована. Поче’ се веселити што Бог испуни моје молитве, ал’ да видиш врага, из магле израстоше нове главуџе, свака грознија од оне претходне.
Тад троглави Арапин започе да насрће на коњаника. Наваљује главурдама на њега, а зуби му штекћу и покушавају да угризу кaо побеснеле џукеле.
Коњаник одби те насртаје, и поново изудара по главуџама. Оне наново нестадоше и испонова се створише, и још бешње кидисаше. Тад коњаник окрену коња, па подиже топуз и свом силином млатну њиме поред Ћеле-куле, тачно посред места на којем стајаху дервиши.
Зачу се крцање и мрвљење кокала, а онда одјекну прасак кaо да опали трешњев топ.Земља се затресе, уши ми заглунуше, а ледени ветар зафијука тако јако да помислих да ће ме одувати с узвишења.У’вати’ ти се ја за стабло, ал’ и оно се поцепа напола од силoвитости удара.
Kоњаник удари још двапут по истом месту, а три лобање излетоше из црне магле и скотрљаше се до мене. Потом пламен сукну увис и све засветле, као да сунце грану из земље испред Ћеле-куле.
Мени се од тол’ке светлости замути пред очима, па их протрљах. Кад склони’ руке с њи’, виде’ како се уштап појављује на небу и спази’ да код Ћеле-куле више нема ни трага ни гласа од јарког коњаника, троглавог Арапина, црне магле и дервиша.
Проматрао сам још мало Ћеле-кулу, све у страху да се дервиши и троглави Арапин опет не појаве, а онда ме тргоше први петлови који су се однекуд чули.
– Још мало па ће да сване. Треба да поднесем извештај – говорио сам себи натеравши се да устанем.
Узе’ три лобање и врати’ и’ на места одакле су их дервиши почупали из малтера Ћеле-куле, па пођо’ ка нашим положајима. Враћ’о сам се тетурајући, као да сам целе ноћи банчио у крчми. Негде на пола пута зачу’ наше топове како туку по Марковом калу, па убрза’ онол’ко кол’ко су ме лабаве ноге носиле.Стиго’ у табор, узе’ пушку и прикључи’ се јуришу онако дроњав.Сломисмо ти ми тад турски отпор и освојисмо Марково кале, а Халил-паша нам после чет’ри дана предаде Ниш… – на овом месту престадо’ с причом и погледа’ у газда Горјановог посинка.
Манојло је прилепљено стајао уз поочима и тако шћућурен ми се чинио мањи но што јесте.
– Неће овај момак никуд из пекаре – помисли’ и очима показа’ Горјану на посинка, а он ми по трећи пут намигну.
– Смркло се. Идемо ми сад на пос’o. Лаку ноћ, комшо – рече ми пекар и пође с Манојлом уз Прилепску улицу.
– Лаку ноћ и вама – узврати’ откључавајући капију.
Месечев срп засја над Свилајнцем. Морам госпођици Тодоровић до сутра ујутру да завршим сатенске ципелице са кожним ђоном за идући светосавски бал. Радићу целе ноћи под петролејком, а то ми се не мили. Лампа много чађи и прља кречене дуваре, ал’ погодба је погодба.
– А почим испоручим наручене ципелице, одо’ да се пријавим у добровољце – одлучи’ крочивши у авлију.
Zorica Bajin Đukanović diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pesnikinja, pripovedač i pisac za mlade. Objavila je osamnaest knjiga. Knjige poezije: TROMB (Rad, Beograd, 1994), POSTAVA (Prosveta, Beograd, 1999) i PLANETARIJUM (Presing, Mladenovac, 2022). Knjige proze: HOTEL FOLOSOF (Zepter book world, Beograd, 2003), SAID, KRALJ SUNCOBRANA (Stubovi kulture, Beograd, 2009) i četrnaest knjiga poezije i proze za mlade. Zastupljena u oko 70 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara i čitanki. Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Dobitnica je „Zlatne strune“ Smederevske pesničke jeseni 1993. godine, nagrade „Dositej“ i 2015, „Zmajevog pesničkog štapa“ 54. Zmajevih dečjih igara 2011, nagrade „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za mlade 2015. godine, nagrade „Bulka“ 23. međunarodnog Festivala pesnika za decu 2016, itd. Nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni dobila je 2020. godine, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade. Živi i radi u Beogradu, kao slobodan umetnik.
ANINO PISMO PISMO ANI
Kada je stiglo bilo je u drugom pismu kao koštica kao klica primio sam ga na ruke kucalo je bilom eksplozivne naprave nisam znao šta sa njim pa sam ga odložio u tajnu pregradu sekretera kao Andrić one novce za prikradajuće besparice nije upućeno meni pa zašto se ustremio na mene taj zalutali geler onda sam džarao po pepelu slika i najzad te ugledao na obali Save u odeći dečaka sijala si o jebem ti ova slika je prasak zašto nisi ostala na toj obali sve je bilo tu i sve je bilo tvoje
U maju pogledam u nebo i začudim se što nema krova naše kuće i dalje smo tri praseta zatečena u oluji ulaziš u grad na belom konju trljam oči čujem kako se puca i zaključujem da ovo nije Marinin performans stvarna si stvarnija od svega stvarnog i zvezda ti je na čelu a ne na stomaku imaš bubi frizuru koju ti je kreirao pegavac* jela si mahovinu i travu i sad ti je liver u fronclama zašto nisi ostala na toj obali i on je ratnik brđanin ne znaš ništa o njegovoj zemlji koliko je to pametno spariti se sa toliko nepoznatog videću ja tebe znam da bi rekla drugovi sa brda u bideima hlade lubenice i za nove praznike prave puru izobilje je glavobolja i vrtoglavica
Otac Josif ti bez braće bio je šef stanice imala si besplatnu kartu do kraja svih pruga mogla si da živiš na Grenlandu ali ne ti si krenula u tajanstvo tih šuma a kada si buncala u groznici videla si samo plavetnilo stojiš na skakaonici sijaš kao Hedi Lamar uzimam dah i čekam da vidim taj skok pod vodom čujem vi ste Polak ma ne kakav Polak Jugoslav ovde nema to vaše nešto … slav ima samo Polak vidi šta su nam uradili od pesme mama ____________ * pegavi tifus
SUPER 8 MM
Ugledala sam je na tavanu u kožnoj futroli forenzičar bi lovio tajne otiske dlanova a bez mog neopreza mogla je tamo da odrema sledeću večnost onda sam je otvorila i u njoj pronašla film reših da upriličim projekciju na zidu pored noćne lampe
Svi smo tu hrlimo ka Mediteranu svako u auri sopstvenog sna kao u košuljici koju valja odbaciti ali tada nas je držala priča o porodičnom vremenu nedopričana i naizgled važna
Mogu da dodirnem latice njene haljine koža joj miriše na Ponds mandarinu glavni reditelje je počeo da se goji i ima smešne kupaće gaće staramajka je u flanelu kakav okrutan nemar na plus 30
Šašava rođaka mi poverava da je glavna glumica trudna i da hita ka zakasneloj kiretaži moj nerođeni brat pita zašto nam niste plaćali privatne poduke o bliskosti može li se to naučiti
Tahikardija nadolazi kao talas preobraćena sam u Indijanca kadrog da zaustavi srce ali pre toga moram da vidim onaj poslednji kadar iz kog će se izliti sve sinkope potonjeg disanja
PELIKAN
Onaj šašavi Šved Strindberg sa imenom letnjeg meseca pisao je o ptici koja mladunce hrani krvlju iz svog srca a ja sam se prilepio za tu sliku kao školjka da bih ponovo mogao da oslušnem mit podigla si poklopac kutije tamo je blistalo kako više neće zlatno pero sa telom zelenog kristala spremno da ispiše sve što poželim
Posle prve groznice rekla si ovo je tvoje znao sam da ne treba da ga nosim u školu nisam odoleo i ukrali su ga kako ću ovako mali na bilo koju stranu uvek sam mislio Ana može da vidi moju misao moj strah ona prolazi kroz zidove već si bila u bunilu šume znam da možeš kao što si se onda vratila padam kroz sva zakopana sećanja oni kažu usrani licemeri da se ta praznina može napuniti rečima
Mostar je tučak sveta vratila si se uspevaš da me zamisliš ali treba ti pet godina da bi me zanjihala držiš me u rukama pobednički dok sa mene klize svilene vrpce sve je novo kao nikad dodirnuto uparena si tvoj lepi brđanin se smeši za džep odela prikačio je penkalo dom je strašno gnezdo otvaram kljun i ti me hraniš mastilom
Борис Трбић је одрастао у некадашњој Југославији, Перуу и Либији. Београдски ФДУ је уписао са шеснаест година као један од најмлађих студената у историји катедре за драматургију. Магистрирао је документаристику (Deakin University), докторирао на тему палестинског филма (Monash University), и током последњих двадесет година предавао филм и медије на мелбурншким универзитетима и филмским школама, укључујући RMIT, VCA, Monash University и Swinburne University of Technology, где и сада предаје историју филма и сценарио. Писац је сценарија за аустралијске кратке филмове приказане на локалним и међународним фестивалима, Red Circle и Snapshot и ко-сценариста филмова Горана Радовановића Случај Макавејевили Процес у биоскопској сали (2018), и Чекајући Хандкеа (2021). Објавио је студију Било једном на Блиском Истоку: Кинематографије кризног региона на прелазу векова (2012), и радио уз друге ауторе на књизи Косово, вера и помирење: есеји о филму Енклава Горана Радовановића (2016), у издању Филмског Центра Србије. Cа Јеленом Туцаковић, кустосом Етнографског музеја у Београду, ко-аутор је путописне прозе Лука у манастирима: о заустављеним тренуцима времена (2018) и књиге посвећене страдалим сремским сликарима, На крају алеје липа: триптих о последњим данима (2022). Објавио је више од сто тридесет текстова о филму и културној политици у аустралијским, америчким, српским и корејанским магазинима.
НЕГДЕ ЈЕ ОТИШЛА, АЛИ САД ЋЕ ДА СЕ ВРАТИ:
КАДА ЋЕМО ОПЕТ ГЛЕДАТИ ДОБРЕ РОМАНТИЧНЕ КОМЕДИЈЕ?
За оне који се филмом не баве, али филм воле, романтична комедија је познат али и опасно заводљив жанр. Наравно да јесте: уз тај филмски жанр смо у биоскопу провели готово цео век. Ако погледате састав публике готово увек ће вам упасти у очи да жене бар у Западном свету чине већину биоскопских посетилаца. То значи да им се и у филмској дистрибуцији традиционално поклањала посебна пажња. Та доминација жене била је инструментални фактор у расту биоскопа у времену када је филм као забава био најпопуларнији, између премијера филмова Прохујало са вихором (Victor Fleming, 1939) и Дуела на Сунцу (King Vidor, William Dieterle, 1946). Ваља имати на уму да традиционална романтична комедија која представља хетеросексуални пар и промовише једноставну формулу Boy meets girls, boy loses girl, boy gets the girl again, од времена Еrnsta Lubitscha па до прелаза двадесетог у двадесет и први век незаобилазан холивудски модел који је стекао подршку и признање историчара, и критичара али још важније, оних који одређују успех и дуговечност филмских жанрова – биоскопске публике. Данас више није тако.
У недавном напису Guardiana новинар се упитао ’Да ли је романтична комедија мртва?’ Hије, мисли аутор овог текста. Али тачно је да кључни вектори силе који условљавају доминантну културну продукцију нашег времена желе крај ром-кома као доминантног жанра. То међутим није тема овог текста.
У класичној студији Hollywood Film Genres, Thomas Schatz нас учи да сваки холивудски жанр подразумева пре свега нестанак друштвеног еквилибријума. Равнотежа на почетку жанровског филма мора да буде поремећена, било да су у питању жанрови реда (вестерн, гангстерски и ноар филм) или интеграције (романтична комедија, породична мелодрама и мјузикл). Тај еквилибријум се васпоставља по завршетку филма, када усамљени каубој одјаше у сутон, гангстер заврши на електричној столици, детектив реши случај, мјузикл наставља да се игра са новом звездом, или се заљубљени пар сједини заувек.
Шта је романтична комедија? Компилација неколико дефиниција овог жанра потврдиће да је у питању љубавна прича или прича са наглашеним елементима љубави која почиње сусретом пара без изгледне будућности (the unlikely couple). Тај пар пролази кроз различита искушења да би напокон успео да се састане на крају филма и крене ка будућности.
Tamar Jeffers Mcdonald нас у студији BoyMeets Girls Meets Genre учи да постоји пет врста романтичне комедије. Screwball комедија која је зенит доживела 1930их позната је по сада класичним филмовима као што су Двадесети век (Howard Hawks, 1934) и Догодило се једне ноћи (Frank Capra, 1934). Дела Hawksa и Capre (у ствари Capre и сценаристе Roberta Riskina који је обележио његове најуспешније године) представљају модел романтичне комедије који преваспитава како главне јунаке тако и публику. Бити богат значи бити изопштен из заједнице обичних људи, живети у кули од слоноваче, не познавати Америку коју је задесила Велика Депресија. Али уколико као ћерка тајкуна кренете у инкогнито упознавање Америке и бекство у непознато, не само да ћете упознати сопствену земљу и њене људе, већ ћете пронаћи праву љубав.
Укратко, бићете преваспитани.
Romantic comedies of re-marriage, романтичне комедије повратка у брачну везу биле су популарне 1930их и 1940их. Њима се не бави Mcdonald, али их је идентификовао Stanley Cavell, амерички филозоф који се њима бавио у својој важној студији, Pursuits of Happiness истражујући седам комедија овог поджанра. Наравно да их има више, али уз наведен Caprin филм међу најпознатије спадају Страшна истина (Leo McCarey, 1937), Силом дадиља (Howard Hawks, 1938), Његова девојка Петко (Howard Hawks, 1940), Филаделфијска прича (George Cukor, 1940), Адамово ребро (George Cukor, 1949), и друга дела Conwaya, Sturgesa, Stevensa. Женски карактери у овим комедијама су веома важни. У питању су јаке, храбре, софистициране жене које баш и нису нарочит mother material, дубоко воле мушкарце са којима су у сукобу и одане су свом послу и друштвеном кругу који их обожава. Механика филмске приче у овим комедијама је таква да се први сусрет, заљубљивање и раскид догађају пре почетка филма. Главни јунаци су увидели све проблеме у сопственој, пропалој вези, и дубоко су убеђени да је брак пакао, али ће их след догађаја навести да покушају још једном. Наравно да је најлакши начин тумачења овог поджанра повратак традиционалним вредностима али истина је нешто компликованија. Главни јунаци се готово увек у романтичној комедији преваспитавају, научивши да воле (и да можда и трпе оно што им се не допада – какав грех за данашње време) изнова, овог пута као зрелије особе, принуђене да живе са контрадикцијама.Овом аргументу ћемо се вратити на крају текста.
Секс комедија из 1950их, друга у класификацији коју је понудила McDonald, је време када пожељни нежења који поседује гарсоњеру на Менхетну, колекцију плоча и Playboy магазина постаје све интересантнији еманципованој и асертивној професионалки која се у градској вреви осећа усамљено. У складу са открићима Alfreda Kinseya, који је у послератном периоду говорио о сексуалним навикама Американаца, секс је важан за главне актере овог модела романтичне комедије. Наравно, за њега је секс важан пре, а за њу после брака. Кроз различите начине прерушавања актери се упознају, и ’до истине стижу преко лажи’. Шапутање на јастуку (Michael Gordon, 1959),са Doris Day и Rockom Hudsonom се данас описује као кемп остварење, али је у исто време и филм који снажно одликује интерес најшире америчке јавности и медија за сексуалне навике младих Американаца.
Комедије Woodie Allena су специфични поджанр романтичне комедије због своје постмодерне рефлексивности и акцентирања сексуалних односа. Режисеров приступ и појава пред камером дају посебан акценат овој врсти романтичне комедије, без срећног краја. Ово је реална прича, ма шта то значило,. Прича која говори о жалу за прекинутим или неузвраћеним љубавима који биоскопска публика добро разуме. Режисер наглашавајући своју причу, биографске податке, и анксиозности, наглашава и њену урбаност (налик на мјузикл или noir) што је уједно и једна од главних карактеристика овог жанра. Ени Хол (1977) је вероватно најбољи начин да спознамо колико режисерова појава мења наше перцепције жанра, мада његове касније комедије, артхаус приступ љубавним причама Завршни ударац (2005), Вики, Кристина, Барселона (2008) и позни филмови такође откривају црвене нити које их повезују са овом врстом наратива.
Неоконзервативна комедија настала у ери Ronalda Reagana и Margaret Thatcher и непосредно после њихових владавина, померa фокус са сексуалних односа на идеализовање старих времена, периода када су родне улоге биле јасно дефинисане, и ’знало се’ да мушкарци морају да буду џентлмени, одважни и бескомпромисни, а жене даме, нежне и зависне од својих заштитника. Малограђанска носталгија је веома често прожета кичом, али нам то не смета да волимо добро скројене романтичне комедије као што су Кад је Хари срео Сели (Nora Ephron 1989)или мало мање Бесани у Сијетлу (Nora Ephron 1993), или презиремо филмове каоYou’ve Got Mail(опет Nora Ephron, 1998), лошу адаптацију Lubitschevog ремек-дела Трговина иза угла (1940). Да не говорим о најпознатијем примеру поджанра, тешкој за гледање-романтичној-комедији пуној носталгије и жала за ’старим добрим временима’, Кејт и Леополд(James Mangold, 2001).
Хибридне романтичне комедије, Пијани од љубави(Paul Thomas Anderson, 2002) или 500 дана лета (Marc Webb, 2009) су занимљиве због тога што се не усредсређују на appeal суперзвезда у главним улогама већ играју по ивици, говорећи о њиховом лабилном менталном стању и окрећући се механици приче кроз игру са филмским временом (scrambling with time) да би скројиле наративе о фрагментисаном појединцу у фрагментисаном друштву. Ови филмови позајмљују елементе артхаус филма, релативизујући фиксне одлике ром-ком нарације или карактера. Прављени су на самом рубу ’пропасти’ романтичне комедије, на ’крају жанровског пута’ и у освит ’нове зоре’, политичке радикализације друштвених прилика и нових закона продукције (и дистрибуције) који ће у први план ставити друштвени активизам. Утолико су и као покушаји важни као последњи трзаји једног жанра.
Након овог прегледа једног од најуспелијих жанрова старог Холивуда, да ли се слажете да је дошло време да романтична комедија нестане или у претходним инакарнацијама жанра видите могућност за његово поновно успостављање на трону жанр филма? Романтична комедија се окреће активизму, постаје политички опсесивна, мултикултурална, бави се сексуалним идентитетима али нисам сигуран да је у времену социјалне правде могуће да достигне некадашњу глобалну популарност коју је имала. Да буде комерцијално релевантна. Ширу публику, чак и потпуно ’преваспитану’, ове теме не занимају много. Тако да нове терене ром кома можемо тражити негде између интереса реформисаних генерација Западних гледалаца, или новог друштвеног активизма по-сваку-цену, фанова Марвела који ће ваљда једном одрасти, и оних који очајно гледају re-runsСопраноса и Пријатеља. Шта су за те нове генерације приче о љубави? То заиста нико не зна обзиром да се тим забрињавајућим феноменом у Западном свету апсолутно нико не бави. Није занемарљива ни катаклизма биоскопа изазвана пролиферацијом интернет платформи, јер не знамо где би новац који би публика вратила у систем могао да буде пронађен или уложен. Ако се већ слажемо да није увек наштампан.
Какве бисте романтичне комедије гледали? Да ли мислите да један холивудски жанр мора да по хиљадити пут изнесе ривајвал традиционалних вредности кроз повратак конзервативном пару који очајнички тражи и на крају проналази праву љубав? Може, али не мора. После засићења политиком у протеклих десетак година, можда је време за оригиналне приступе жанру. То води у мање политички коректну али не нужно и политички некоректну ром-ком. Неукус неће привући женску публику којој је доста предвидивих и ригидних прича о слободи. Нити ће је привући наивне и носталгичне приче типа – Направимо опет романтичну комедију великом. То би било понављање 1980их и 1990их. Шта је онда могуће?
Hint 1 Историја и политика: Циници ће рећи да је Србији је ионако готово све политика, и можда у класичној хетеросексуалној комедији треба гледати у прошлост да би се након трауматичног двадесетог века пројектовала будућност.
Могуће, али ваља напоменути да је у Западном свету уплив политике у све поре друштвеног деловања једнако интензиван као у Србији 1990их. Замислите сусрет љубавног пара без изгледне будућности на (контра)митингу у Београду, 1990их, на самом почетку филма. Он подржава власт, она је опозиционарка. Постоји нека хемија, али њихова веза је немогућа. Четврт века касније, на београдским улицама видимо њихову децу. Његова ћерка се противи рударењу литијума. Њен син је члан владајуће партије, хидре која је покупила наслеђе прошлих времена . Наравно, од овога можете направити и хорор филм или политичку драму о какистократији, али као премиса је занимљиво и прати механику филмске комедије. Још занимљивије, овај модел је применљив на готово цели Западни свет и политичку поларизацију која доминира јавним и медијским дискурсом. Историја је важна, али нас често изненади. И ’када богови желе да се са неким нашале, обично му испуне (политичке) жеље’ (David Mamet). Романтична комедија би могла да у српским условима буде и прича о породичним и историјским заблудама, распршеним љубавним сновима али и погубним пројекцијама либерализма. Које, се као и све друге страсти претварају у своју супротност.
Hint 2 Женски карактери: Lubitsch, Hawks, Capra су знали да је кључ успешног филма у лепој, асертивној жени која носи велику тајну: дала би све за љубав и није наклоњена демократским (for lack of better word) односима у вези. Та жена, да поновим, не сања о мајчинству (уводни tracking shot у филму: Његова девојка Петко), али можда би могла да покуша. Наравно, ’другачија’ жена у новој врсти романтичне комедије може да заврши у пару са на-једвите-јаде склепаним и ’реформисаним’ мушкарцем, који изнова учи да буде стуб породице тражећи себе у некаквом новом друштву. Друштву умереног оптимизма које није екстатично (након депресије, налик на пост -петооктобарску Србију), и које уме да живећи са контрадикцијама и не горећи у ватри идеологије, препозна праву љубав. Ваља се сетити наслова књиге Stanleya Cavella, и наставити потрагу за срећом, надајмо се, на паметнији начин. Романтична комедија је увек била популарна због тога што нас учи да будемо бољи, неприметно преваспитавајући карактере и биоскопску публику.
А сложићемо се да време преваспитивања мора већ једном да почне.
„КОЊ ДОБРИ И ОРУЖЈЕ.“. ВЛАСТЕЛА ДРЖАВЕ СРПСКИХ ДЕСПОТА 1402-1459
(СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК, УРЕДНИК БОРИСАВ ЧЕЛИКОВИЋ, БЕОГРАД, 2024)
ВЛАСТЕЛА И ДРЖАВНОСТ
Проучавање властеоског слоја у Држави српских деспота показало се као комплексна тема. Сачувани извори не омогућавају да се сва релевантна питања разреше у потпуности. Тако остајемо ускраћени за сазнања о организацији властеоских поседа, обавезама зависног становништва према њиховим господарима, евентуалним хијерархијским односима унутар повлашћеног слоја, као и о многим детаљима везаним за то како је властела извршавала своје дужности за рачун владара. Такође, у ретким случајевима било је могуће пратити животни пут властелина у неком дужем временском периоду. Отуда је представа о српској властели у доба Деспотовине остала у извесној мери непотпуна.
Поменута ограничења се морају имати на уму, али то не значи да су она онемогућила доношење важних закључака. Најпре, треба рећи да је на почетку периода који смо разматрали, властеоски слој задржао изразито јак положај у односу на владара, умногоме ограничавајући његово деловање. Међутим, након што је деспот Стефан 1410. поново објединио територије Лазаревића, може се рећи да властела готово до краја постојања српске државе никад више није имала снаге да угрози положај владара. Једини изузетак у том погледу представља краткотрајан покушај Михаила Анђеловића да постане врховни владар. Изречено, ипак, не значи да је властела изгубила важан положај у друштву. Напротив, она је током читавог периода представљала војни ослонац српских деспота. Њена основна обавеза остала је, као и раније, учешће у војним акцијама, које су биле веома честе због спољнополитичког положаја Деспотовине. Милитаризација државне управе додатно је оснажила кључну позицију властеле у друштву. Основу њене економске моћи чинили су земљишни поседи и укључивање у послове везане за рударство. Настојање српских деспота да чешће додељују проније од баштина имало је за циљ да такође ојача позицију владара наспрам властеле. Захваљујући великим приходима, припадници елитног слоја могли су да се искажу и подизањем задужбина, које су уз духовне аспирације биле видљив израз њихове снаге. Тесне везе са Угарском допринеле су да један део српских властелина добије поседе на њеном тлу, али то ипак није довело до тога да властеоски слој буде у целини наклоњен северном суседу Деспотовине. Многи су били спремни на сарадњу са Османлијама, што се показало како 1439. тако и 20 година касније. Специфичности Зете дошле су такође до изражаја у овом периоду. Тамо је доминантна била ситна властела, често организована у ратничке дружине, које су неретко биле спремне да промене страну. С временом је Венеција успела да зетску властелу стави под своје окриље уз велику помоћ Црнојевића, који су задржали висок степен самосталности. Међутим, и они су до краја XV века подлегли притиску Османлија. Запажа се, такође, да се политичка позиција Деспотовине јасно рефлектовала на припаднике елитног слоја.
Једну од особености анализираног раздобља чини укључивање великог броја странаца у редове властеле српских деспота. То посебно важи за време владавине деспота Ђурђа Бранковића, када истакнути Дубровчани и Грци постају његови најповерљивији сарадници. Био је то, како се чини, резултат и специфичних околности. Дубровчани су били потребни деспоту због својих специфичних знања и вештина, док су Ромејима врата била отворена захваљујући Ђурђевој супрузи Ирини. Њиховом утицају допринело је постојање сталне престонице, најпре у Београду, потом у Смедрерву. Управо нам се чини и да је то утицало на јачање моћи Владаревог савета, док је институција Државног сабора у извесном смислу губила на значају. Стални контакт са владаром допринео је да међу властелом највећи утицај добију носиоци звања челника, великог војводе, логотета и протовестијара који су својом службом били везани за двор. Без обзира на то, припадници елитног слоја су своје дворове имали на селу, мада су неки од њих поседовали куће у градовима. Известан успон становништва у урбаним центрима, чини се, није довео до стварања правог градског племства. Истакнути грађани су могли да заузму ниже позиције у управи. Свакако, била је то најава једног новог доба које је прекинуто османским освајањем. Државни развој је и у овом погледу означио прекретницу када је реч о друштвеним односима.
На пољу материјалне културе запажа се да је српска властела следила западне узоре, издвајајући пре свега велике суме новца за тканине из Италије. Склоност ка луксузу огледала се и у ношењу скупоценог накита и у набавци фино израђених предмета за свакодневну употребу. Све већи продор витешке културе била је још једна копча која је српску властелу у XV веку везивала за племство Западне Европе. На пољу духовности се пак види дубока укорењеност православне традиције код припадника елитног слоја. Идеал облачења монашке ризе пред крај живота био је снажно присутан, а чини се да је био и ојачан песимистичним размишљањима о будућности. Света гора је тако задржала своју привлачност, иако је била приморана да призна врховну власт Османлија.
Многи властелини ипак су одабрали другачији правац окренувши се Угарској. Заједно са припадницима породице Бранковић они су били носиоци српске државности у времену након пропасти Деспотовине. Стајали су тако насупрот онима који су се прилагодили османској власти и добили статус спахија. Међутим, те две групе нису биле нужно оштро супротстављене како би се могло чинити. Уочава се то на основу чињенице да је било доста оних који су у Угарску пребегли са османске територије. Пропадање средњовековне Угарске је истовремено значило и нестајање српског елитног слоја. Стога се може рећи да су нестанак Деспотовине и постепено гашење наде у њену обнову задали коначан ударац и властели.
Милош ИвановићМанастир Руденице, фотографија: Ана АдашинскајаМанастир Руденице, Ктиторска представа „Вукосава и Вукашин“, Фотографија: Ана АдашинскајаМанастир Велуће, Племић са луком и стрелама, Фотографија: Бранислав ЦветковићМанастир Каленић, Фотографија: Бранислав ЦветковићМанастир Каленић, Ктиторска композиција, Фотографија: Бранислав Цветковић
Ако се не можеш молити на коленима до јутра да се испуни – није Жеља.
Ако ти не пишти у ушима да хоћеш да свиснеш – није Визија.
Ако ти косу на глави не подиже – није Предање.
Ако пролази – није Љубав.
***
Што милујем, то расте
На рођењу су ми дали пет имена јер се видело да ми само једно неће бити довољно. Четири су тајна. Једно је знамен.
Кад ми је старешина по древној традицији гурнуо прст у уста да провери хоће ли бити слатких или горких речи, безубим деснима сам му одгризла прст све до корена. После је место њега носио протезу од корњачиног оклопа. За мене га више уопште није било брига јер је било јасно да ћу се свакако и сама врло добро сналазити и међу горким и међу слатким речима.
Одмах су приметили и да сам полутанка: да ми је једна, лева рука, увек врела, а друга, десна, ледена, тако да је моју мајку од загрљаја новорођенчета наизменце тресла врућица и ледена грозница, и она, пољубивши своје чедо, склопи очи и умре.
Људи мог рода су ме обвили у Ћутање док не одлуче шта ће са мном.
Пошто сам зачета у мајци од пресвисле Жеље, остала сам сироче. Три дана су већали шта да се ради са оном што има много имена и гризе прсте. За та три дана нису ми дали ни кап воде, ни кап млека. То мени није ни било потребно јер сам још у стомаку научила да се храним само ретким ваздухом и откуцајима срца.
Пошто се знало да ћу постати краљица бесмислених задатака који доносе бесконачну радост онима који их решавају а бескрај милости онима који успеју да их реше, дали су ми да једем само бобице четинара да очврснем, јер оне човеку дају снагу која је потребна да се уста не слепе и да зуби не трну.
Научила сам како се негују златне рибице што немају ни памћења ни сећања, како да их храним у правом, јединственом тренутку кад саме отворе уста да би им очи биле што буљавије, јер оне тако морају видети оно што се иначе не види и што је видљиво једино њима.
Научила сам како да ми се од животних сокова дланови загревају и црвене. Научила сам да пронађем живу воду која се невидљиво лије. Научила сам како да из природне несавршености направим потпуност. Научила сам да не говорим о себи, јер све што кажеш о себи ‒ нестане. Научила сам да не тресем ваздух својим мислима. Научила сам да замршеним путевима лако налазим свој пут. Бешумно.
Преко мојих уста никада није прешло оно што није моја природа. На кога положим руке тај оздрави. Што милујем, то расте. То је моје Значење. Кога обасјам смехом, тај се радује три дана. У светлости купам новорођенчад и разгоревам им срца.
***
Цар сања о Жени.
Цар сања о мени, Аз, Исцелитељки.
Цар не може да ме има.
Цар има много наложница. Све су исте. Све исто изгледају, мисле и раде. Зато увек тражи нову која неће исто мислити и радити. Доводе му девојке из свих крајева земље јер по Закону и Традицији наложница сме бити само девојка из Рода. Он их посматра сакривен иза завесе и тражи на њиховим лицима различитост. У почетку свака буде различита. После постане иста. Храни их мрвицама. Залогај им не даје. Зато су стално гладне.
Наложнице милују и гладе цареву круну. Од тога се он надима. Понекад луња по ходницима пуним колебљиве измаглице коју праве запаљене купе мирисне смоле борова из прекоморских земаља. Кроз суморни полумрак гледа наложнице кроз рупице на зидовима. Која змија суши његово срце? Ако бол прође, шта ће му остати?
У страсти нема ситости. Цар је водени Цар. Улива се у тела свих тих жена и излива из њих без трага. После их се више не сећа. Оне се њега сећају јер је Цар. Ако нека одбије да глади круну, убије је. На месту где му је некад стајала Блискост, зјапио је гладним оком Бездан.
Наложнице сањају да постану Царица. Он сваку наводи да осети да ће тако бити. Не говори јасно. Само наводи. Уши су им пуне речи. Очи су им застрте. Верују му. Удара их тамо где боли. Оне то не осећају. Кад осете, већ је готово. Њихове сузе, велике и мале, нестају у камену палате.
Свакој говори да је Љубав. Онда оне још јаче гладе. Јер се надају. Јер му верују. Цареве речи су прашина. Пушта све на самоток. Тешко је живети у властитој одсутности. Цар је изабрао да то буде његов људски пут.
Бесплодан је, јер ништа сем понеког детета није створио. Деца коју је створио не живе у палати. У далеким крајевима распадају им се тела у безбројним насладама којима их је окружио да би заборавили на круну коју носи и да је никад не би пожелели. Деца не живе дуго. Њихове душе узимају облик малих птица. Сахрањују их с птичијим главама у устима. Наложнице, такође, не живе дуго.
Цар сања о Жени.
Цар сања о мени, Аз, Исцелитељки.
Цар не може да ме има.
***
Чистота намера ме штити.
У мени је Мир. Људи иду за мном и хране се мојом Снагом. Следе мој траг, проналазе ме. Окупљају се око мене. Око мог дрвета пале велике ватре и седе до јутра. Певају, њишу се и тапшу рукама. Онда ћуте. Чекају. Да би нешто постало Предање, потребан је шапат.
Царством више не влада ни Цар, ни Царица, ни Први саветник, већ Мук. Мук доноси Преокрет. Тишина узима облик Грмљавине. Свест се утврђује у срцима. Кад срца узму облик Сазнања доћи ће до промене.
Пала сам у Занос. У Заносу беше Истина. У Истини беше Реч која нарасте у мени. Предадох је њима. Да знају.
‒ У Царевим рукама је Право. У Логиновим Правда. Нека све труло падне, а прва нек паднем ја. Нека се све зло сруши, а прва се срушила ја. Нека се разметне све непостојано, силом држано, јер ништа само по себи није Свето.
Ко може одредити колика је величина ћутања? Ко може знати колика је снага говора?
Како нечујно долазиш! Како тихо корачаш! Нема те у треску и ратним трубама. Нема те у љутњи. Нема те у гласном смеху, ни у плачу, ни у роптању. Ти си у тихом шуморењу трептавих листова, ти си у поветарцу што милује образе и разноси косу. Ти си у очима доброте и преданости. Ти си у неизговореном поносу. Ти си благост руке која милује. Ти си тако тих. Све ове људе дајем теби. Они одлазе из мене у тебе. Сад су слободни.
Чистота намера ме штити. Истина прави прстен око мене. Више не полажем руке на њих. Сад су здрави.
Сведоци смо константног угрожавања, присвајања, уништавања и крађе културних добара. Нису изоловани примери да инвеститори чекају у дан да истекне претходна заштита одређеним објектима који су у процесу проглашења за културно добро, како би их срушили и на њиховом месту саградили „старије“, „лепше“ и „боље“. Мало је музеја који могу да се похвале адекватном и наменски грађеном зградом, а поједини су били дуго под катанцем чекајући реконструкцију. Док ми немо посматрамо, покретна културна добра са ових простора готово свакодневно освану на аукцијама различитих светских акцијских кућа и заврше у некој од приватних збирки. Дивљи трагачи са детекторима у руци вршљају по знаним и незнаним археолошким локалитетима. Након делимичног уништавања, косовске власти прешле су на другу фазу и сада присвајају српска културна добра у овој покрајини.
Наведено није спецификум једног режима или идеологије. На овим просторима овакав однос према културним добрима има свој континуитет. Као што смо истакли, од покретања првих иницијатива још давне 1844. наредних готово педесет година учињени су скромни кораци. Основано је неколико музеја и то искључиво у Београду. И овако скромне напоре прекинули су ратови вођени од 1912. до 1918. године.
Ни у новој држави, која је генерално кубурила са доношењем, уједначавањем и спровођењем правних аката, није било значајних помака. Иницијатива је постојала, малобројни стручњаци су улагали напоре, али узалуд, није се одмакло са мртве тачке. Једина искра у овом мраку био је Музеј кнеза Павла, који је личном иницијативом једног од чланова владајуће породице постао културна установа устројена по тада најмодернијим принципима. У предвечерје Априлског рата, уз постојање малобројних музеја, мали је био и број стручњака из ове и повезаних области, није постојао закон који је уређивао питања заштите културних добара, није постојала ни институција која се бавила превасходно заштитом непокретне баштине, а сходно томе нису постојали ни централни пописи покретних и непокретних културних добара, као и археолошких налазишта.
Оваква ситуација дочекала је нацистичког окупатора који је имао амбицију да и у овом сегменту испуни своје планиране циљеве. Први и основни био је да спроведе научна истраживања која су била неопходна за форсирање његове идеолошке и политичке платформе. На другом месту је била тежња да се јавно прикаже као цивилизована виша раса која препознаје значај светске културне баштине и систематски је штити. Ово све је водио и спроводио човек који не само да је био добро упућен у баштинске проблеме на територији Србије већ је познавао обичаје, менталитет и људе. У досадашњим истраживањима мајор Рајсвиц приказан је као пријатељ Срба и заштитник њихових интереса. Након овог истраживања не можемо да споримо да нису постојале његове симпатије према овом народу и да је настојао да са личне и професионалне стране помогне. Но, овај пруски племић био је официр нацистичке војске, и када год би се интереси овог народа испречили испред циљева окупационе управе и личних прохтева кључних људи исте, за њега није било дилеме. Пре свега он је био научник, који је готово био на маргини немачке науке и који је током окупације добио прилику да на простору који познаје учествује у обликовању и имплементирању баштинске политике, уз велику сарадњу колега из Србије.
Јохан Албрехт фон Рајсвиц
Јасно уочавамо да у сарадњи са окупатором у овом сегменту културног и научног рада нису учествовали научници који су раније достигли зенит своје каријере и развили универзитетску каријеру, попут Милоја Васића, Владимира Петковића или Николе Вулића и др. За разлику од њих, научници које је окупација затекла на функцијама директора музејских установа, мада са окупатором нису делили политичке и идеолошке ставове, активно су, као чиновници претходне, а сада и колаборационистичке власти, сарађивали са њим, у оквирима своје делатности, попут Милана Кашанина, директора Музеја кнеза Павла, директора Етнографског музеја Боривоја Дробњаковића и других.
Треба ли већи доказ за наведено од чињенице да се Кашанин у почетном периоду грчевито борио да му високи немачки официри, уређујући своје виле, не развуку предмете из Музеја кнеза Павла? Једнако је индикативан и пример Боривоја Дробњаковића који неће да врати моделе кућа Музеју лова јер сматра да без њих нова поставка Етнографског музеја није потпуна. Поред наведених мотива не треба занемарити ни чињеницу да је требало прехранити своју породицу и себе.
Милан Кашанин
Иста констатација односи се и на млађе музејске стручњаке, попут Ђорђа Мано-Зисија, али пре свега Миодрага Грбића. Он је био водећи сарадник мајора Рајсвица, који о њему извештава да „не припада националсоцијалистички оријентисаним Србима“. У намери да, као и Рајсвиц што више задовољи велике амбиције, доприносећи развоју струке, преузео је на себе превише обавеза, и сагорео. На сличан начин сарађивали су и многи млади стручњака који су управо тада и започињали своју каријеру, као што су Дејан Медаковић, Милутин Гарашанин, Добросав Павловић и др. И њихова колаборација била је пре свега вођена културним и научним мотивима. Обављали су свој посао, али посао који никоме ни на који начин није штетио, а доприносио је националном интересу.
Окупатор је настојао да баштинску делатност на овом простору реши дугорочно. То се јасно уочава анализом његовог систематског рада. Прво је потражио и добио помоћ од стране домаћих стручњака. Затим је доношењем Уредбе о чувању старина створио правне оквире који пре окупације нису постојали. Иницирао је и надзирао одржавање музеолошких курсева који је, у условима када није радио Универзитет, требало да на најбржи могући начин обезбеде преко потребне кадрове. Упоредо је настојао да обнови рад свих постојећих музеја, а потом и да потпомогне оснивање нових у свим окружним центрима, и да тако, у перспективи, створи установе које ће бити оспособљене да на локалу проналазе, чувају и презентују културна добра. Уз то, иницирао је оснивање Централног завода за чување старина, као и градског за Београд. При свему томе, окупатор је имао широк спектар својих интереса, од потраге за прагерманима и њиховом баштином на Балкану и бриге за наслеђе Подунавских Шваба, до пропагандног ефекта који ствара слику о бризи о туђој баштини и установљења модерних институција.
У свему наведеном колаборационистичка управа била је важан партнер. Неминовно, она је морала да спроводи све замисли окупатора, али у овом сегменту било је и њеног интереса. За разлику од других поља деловања, овде је могла највише да се размаше и да имплементира своју политичко-идеолошку платформу. Наведене тенденције уочавамо приликом настојања да се донесе Српски културни цивилни план. Уз то, све учињено пропагандно је представљано као велики искорак у односу на време Краљевине Југославије, када се о српској баштини није бринуло.
Много је планирано и започето, али објективне околности знатно су кочиле овај процес. Легислатива није докраја имплементирана и Уредба о музејима, на којој се интензивно радило, никада није донета. Два завода за чување културних добара имала су скромне кадровске капацитете и финансијска средства недовољна да у једном несређеном стању остваре све зацртане циљеве. Успешно је обновљен рад важнијих музеја у Београду, али не свих. На овај начин изграђена је још једна коцкица у забавно-културном мозаику окупиране престонице. Коцкица која је служила за подизање и одржавање морала припадницима окупационе силе, као и обичног становништва које је тражило одушка од туробне и тешке свакодневице под окупацијом. Знатно теже било је са оснивањем нових музеја у унутрашњости. Недостатак кадрова, инфраструктуре, средстава и лоша општа ситуација, праћена променом ратне среће по окупатора, који је стајао иза ове замисли, угасила је већину ових иницијатива.
Настојања да се отворе нови музеји нису уродила плодом; на располагању је било мало времена и након првих порођајних мука фактички су престали са радом. Једину значајнију тачку представљали су Браничевски музеј и Окружни музеј у Великом Бечкереку, али само у сегменту функција набавке, документарно-научне обраде и чувања покретних културних добара, али не и излагачке праксе, мада је стална поставка бечкеречког музеја отворена пред сам крај окупације.
Поставља се питање да ли су постојали бољи услови у Бечкереку и Пожаревцу, него у Крушевцу и Крагујевцу и другим градовима. Као одговор намеће се чињеница да је Костолац био важно археолошко налазиште на коме је окупатор изводио за њега још важније грађевинске радове, при чему је ентузијазам већ искусних аматера из Пожаревца имао додатни значај. С друге стране, цео Банат сматран је немачком територијом, што је појачало интерес за заштиту културних добара. У дугорочном погледу окупатору је било важно да на њој успостави центре који би били расадници немачке културе. Подједнако важна ова територија била је у погледу археолошких ископавања, посебно за Аненербе.
Као и у другим сегментима живота, и музеји су током окупације били принуђени да се боре за голо преживљавање. Већина њих није имала ни адекватне објекте. У погледу људских капацитета музеји нису имали довољно службеника, поготово оних стручних. Спровођење волонтерске праксе показало се као добро решење како би се овај проблем ублажио. Услед ратне привреде, која је проузроковала општу немаштину, музеји нису имали довољно ни основних средстава за рад. Под оваквим условима није могло бити говора о планирању и извођењу нових и скупих изложби, те су музеји били оријентисани ка својим сталним поставкама. Настојало се да се одрже други видови делатности. Нови предмети набављани су у већини кроз донације, а држава је само у посебним случајевима помагала. Обрада и конзервација постојећих предмета текла је у већини својим током, али опет уз бројна ограничења условљена кадровским и финансијским проблемима.
Службеници музеја делили су судбину својих суграђана. Плата је била редовна, али несумњиво недовољна да покрије основне трошкове све скупљег живота. Принуђени да живе у изнајмљеним становима и да купују намирнице на црној берзи, запослени у музејима борили су се да обезбеде најосновнију егзистенцију. Из незагрејаних музејских просторија, улазили су своје хладне домове. Колаборационистички режим улагао је одређене напоре да им олакша положај, али они нису имали већег ефекта.
У складу са својом тоталитарном природом, окупациони режим наметнуо је репресивне мере које су лишавале права на рад свих службеника који су припадали групи прокламованих непријатеља Трећег рајха. Нисмо пронашли велики број случајева отпуштања музејских службеника по овој основи, али несумњиво да је оваква политика усађивала страх и стварала негативну радну атмосферу.
Неопходно је да се нагласи да је нацистичка Немачка вршила систематску пљачку културних добара на територији окупиране Европе. Без обзира на негативан однос према српском народу, оваква политика на територији окупиране Србије није дословно спровођена. Немци су отуђивали све оно за шта су сматрали да је од њиховог великог интереса. Пре свега однели су велики број архивских докумената. У погледу археолошких, уметничких, етнолошких и других покретних добара водили су се такође овом политиком, али превасходно у односу на Војни музеј. Његове збирке систематски су прегледане и опљачкани су они предмети који су били немачког и аустријског порекла. Из визуре нациста, на овај начин намирени си дугови за пораз у Првом светском рату, али и двадесетседмомартовску „издају“. Генерално, окупатор је учинио велику штету на културним добрима, али она је била проузрокована ратним операцијама.
Извештај са пролећне изложбе српских сликара (Српски народ 29. мај 1943)
Узимајући у обзир претходно затечено стање и учињено током нешто више од три године окупације, можемо да закључимо да су на територији окупиране Србије окупатор и колаборационистички режим положили фундаменталне темеље у области заштите културних добара. Народноослободилачки покрет је током Другог светског рата имао паролу „нема повратка на старо“, која је у суштини наговештавала да ће нови режим градити сопствени пут без ослањања на претходно. Ово је у домену заштите културних добара остало само парола. Централни завод за чување старина неминовно представља директну претечу Републичког завода за заштиту споменика културе, без прекинутог континуитета пословања. Већина водећих кадрова послератне музејске и конзерваторске делатности стасавала је, и кроз теорију и кроз праксу, током окупације. Поједини полазници музејских курсева, као и тада активни млади стручњаци, били су једна од окосница нове политике. Они су по ослобођењу наставили да раде и достигли су истакнуте позиције не само у установама културе већ и у науци и високом образовању. Формирање музејске мреже Србије, које је уследило после рата, и потрајало знатно дуже од једне деценије, било је на путу зацртаном током три године окупације. Међутим, то деценијама није било тема истраживања, а још мање формирања јавне свести. Наметан је став да са ослободиоцима све почиње. Као што смо уочили, такав однос је и колаборационистички режим имао у односу на претходни период
Ово истраживање указало је на другу страну окупације Србије током Другог светског рата. Обично се рат и окупационо стање повезују за дисконтинуитете и периоде када су сви животни токови успорени или укочени. На примеру баштинске политике демантовали смо оваква стереотипна размишљања. Показало се да се услед настојања једног тоталитарног режима да спроведе своје циљеве, као нуспојава манифестовало и нешто позитивно. Наравно ово не рехабилитује окупациони и колаборационистички режим, већ пружа више нијанси његове историјске улоге; нијанси на које друштвено памћење није спремно ни данас услед поједностављеног перципирања сложених феномена и појава Другог светског рата. Аутори ових редова надају се да ће ова публикација помоћи да се превазиђу овакве слабости и да ћемо из истакнутих примера настојати да научимо нешто, како бисмо као друштво и појединачно из корена изменили однос према културним добрима.
Из књиге: Владимир Кривошејев, Раде Ристановић, Окупирана култура. Нацисти, колаборационисти, музеји и културна добра у Србији током Другог светског рата, Београд: Друштво за културну историју, 2023.
Najbolji režiser je onaj koji se ne vidi, rekao je Semjuel Bili Vajlder. Uostalom mnogi su tako mislili, tako radili i po tom pravilu živeli. Ali retki su to rekli ili napisali. Jedno od zlatnih pravila klasičnog filma je da je najbolja režija ona koju ne primećuješ. Priča se priča i publika se drži u pažnji, dok afektacije, umetničarenje i egzibiconizam ometaju takav cilj. Ford, Houks, Lubič, Kiton, Čaplin, Volš, Kapra, Velman, Hjuston i još stotine majstora režije, umetnici su na osnovu čijih je iskustava i uradaka stvoren danas vladajući „jezik pokretnih slika“, jezik koji je pokorio celo čovečanstvo. Trudili su se da gledanje njihovog filma bude emotivno i saznajno iskustvo u kome se njihov rad ne primećuje. Takođe živeli su u civilizaciji u kojoj je umetničarenje bilo nešto „ženskasto“, nešto što ne priliči „pravim muškarcima“. U javnost su gurani glumci, a reditelji su bili ozbiljni profesionalci koji uz krvav rad prave filmove, izgaraju na tom teškom, često terenskom poslu i nemaju ni vremena ni volje da blebeću sa novinarima, specijalno ne o sebi.
Režiser mora biti pandur, babica, psihoanalitičar, dupeuvlaka i skot, takođe je rekao Bili. Policajac ili neka vrsta vojskovođe zato što u pripremama i na snimanju mora da postoji red, te da se poštuje subordinacija koja jedina može da zaštiti proces rada od haosa. Babica zato što je svako pravljenje filma jedna vrsta stručne pomoći pri porođaju nekog novog bića, gotovo neke nove ličnosti. Specijalno u montaži gde se i bukvalno pri premotavanju trake često čuju zvuci slični plakanju tek rođene bebe. Terapeut zato što pravljenje filmova podrazumeva rad sa desetinama kreativnih ljudi koji su po pravilu prilično ludi, otkačeni, komplikovani, često veoma problematični. Treba sve to razumeti i držati na uzdi veštije nego što se to može postići strogoćom i policijskim metodama. Dalje, režiser koji nije ulizica nikada neće ni doći u priliku da radi film. Skupa je to zanimacija, takođe prilično vezana za razne igre moći, za politiku, državne strukture. Sem toga nije na odmet biti sklon dozi fine ljigavosti kada radiš sa glumačkim zvezdama. I na kraju, ako nisi čovek koji je spreman da za svoj cilj „gazi preko mrtvih“, filmski proizvod će po pravilu biti kilav. Kada se sve te osobine smućkaju, ono što na kraju ostane vidljivo je obično to da su režiseri upravo to poslednje u Bilijevoj definiciji, dakle „kučkini sinovi“. Zbog svega toga, od starih majstora ostalo je jako malo saveta, uputstava, objašnjenja o tome kako se ponašati i šta raditi. Te najveće dase filmskog posla su gotovo po pravilu odbijali da pričaju o sebi kao o umetnicima, tvrdili da oni samo obavljaju svoj posao, bili su mrzovoljni ili nadmeni u razgovorima sa novinarima. Ako bi nešto iscedili iz njih to bi bile lapidarne, nekada pomalo i uvredljive rečenice.
Vajlder je specijalno dragocen zato što je on jedan od njih, od tih velikana zlatnog doba kinematografije, ali je očigledno bio brbljiv, duhovit i komunikativan čovek. Sem reditelj, bio je i sjajan pisac, pa je imao i veštinu da stvari kaže na zanimljiv način. A opet sve što nam je ostavio u intervjuima već pripada dalekoj epohi, vremenima koja su bila potpuno drugačija od ovih danas. Stoga, potrudiću se da u ovom tekstu ostavim neka tumačenja njegovog „filmskog jevanđelja“ onako kako se to radi sa tekstovima novozavetnih apostola. Sve što su oni rekli su večite, bezvremene istine, ali već više vekova je potrebno modernim ljudima pojasniti nekada potpuno očigledne stvari.
Ako nameravaš da ljudima kažeš istinu, potrudi se da budeš zabavan, u suprotnom ubiće te. Dakle, ako ti je namera da saspeš društvu u lice neke teške istine, budi duhovit, jer drugačije to neće moći da ti oproste. Treba pogledati Vajlderov film Ace in the Hole iz 1951. godine. Tu je svetu objasnio neke važne istine koje već dugo vremena, a i danas, izgledaju proročke. Ali to je bio jedan prilično ozbiljan film pa je u svoje vreme bio neprihvaćen, a njegov autor čerečen po kritikama. Bili je otada bio i dalje proročki nastrojen, ali se trudio da sve istine poslužuje kao šećerleme. Evo kako, na primer. Bilijeva duhovitost čini da nedopustivo ipak bude izgovoreno:
Austrijanci su bravurozni ljudi. Uspeli su da ceo svet ubede da je Hitler bio Nemac, a Betoven Austrijanac.
Slede saveti koji se tiču i pisanja i režiranja.
Ne pravi se pametan pred publikom. Učini da sve bude očigledno. Suptilne i delikatne stvari učini jasnim. Ako treba stavi natpise.
Eto to, na primer, danas izgleda uvredljivo filmadžijama. Danas se smatra da je prava umetnost u „tananim nijansama“, u čudnim pojmovima koje lansiraju teoretičari filma. Singularitet, senzorno-motorna situacija, jezik modulacije … Tako se uče nova pokoljenja smatrajući da su klasični filmovi prevaziđeni. Vreme će ih grubo demantovati, ali evo kako saveti starog Vajldera mogu pomoći u rasuđivanju.
Neki filmovi se mogu prikazivati za publiku od osam ljudi. Mene to ne zanima. Igram za najširu publiku, taj efekat me zanima. Zašto? To nije rečenica koja govori o ideji da se rade „komercijalni filmovi“. To ima veoma ozbiljno ontološko značenje.
Publika nikada ne greši. Pojedinac među gledaocima može biti imbecil, ali hiljade idiota koji zajedno u mraku bioskopa gledaju film, oni su ustvari jedan zaista genijalan kritičar. Dok su režiseri tako razmišljali pravljeni su biseri filmske umetnosti. Probajmo da travestiramo tu misao – jedan kritičar je možda genijalan, ali hiljade stručnjaka za film, hiljade „radnika u kulturi“, profesora filma, članova komisija i upravnih odbora koji pri svetlosti kancelarija odlučuju o savremenoj produkciji, oni su jedan veliki imbecil. Uf, nisam bio duhovit…
Takođe, u skladu sa takvim svetonazorom, Bili kaže – Držim se deset zapovesti. Prvih devet su – trudi se da ne budeš dosadan. Deseto je – obezbedi uslove da angažuješ dobre glumce i imaj pravo na finalnu montažu. Ovo deseto govori o tome da postoje ozbiljne komplikacije kada hoćeš da igraš na velikim stadionima. Nije sve samo u veštini da zabaviš publiku. A što se tiče toga kako igrati za publiku, mudri Samuilo ima niz saveta. Publika je prevrtljiva. Kada ih jednom ščepaš za vrat, ne puštaj ih. Policajac, psihoanalitičar, babica… Mora tu puno da se radi. Drži se toga da je linija priče tvog glavnog junaka, jasna i čista. Moraš tačno da znaš gde si krenuo sa svojim pripovedanjem. Ako imaš problem sa pričom u trećem činu, pravi koren problema je verovatno u prvom činu. Da se umešam kao tumač, takođe je veoma važno da se scenario piše u fazama a ne da se odmah ukucava scenario. Često kada imaš problem sa dijalozima, pravi problem je u još u sinopsisu ili preskočenom scenosledu. Što diskretnije i elegantnije sakriješ preokrete i tačke zapleta to si bolji pisac. I reditelj, jer to je isti posao pripovedanja. Bili je bio podjednako genijalan i pisac i reditelj, pa su ga pitali da li dobar režiser treba da zna da piše scenarije. Rekao je – nije obavezno da zna da piše, ali je dosta dobro da zna da čita. Sem što je (ponovo) duhovit, radi se o važnoj istini – veština režije je u analitičkom isčitavanju scenarija i nekoj vrsti prevođenja književnog, dramskog teksta u sasvim drugi jezik, jezik pokretnih slika. Zaista se radi o veštini čitanja u najdubljem značenju tog pojma. Vratimo se publici – Koristi savet Lubiča – dozvoli gledaocima da sami saberu koliko je dva i dva i voleće te zauvek. Tu ima malo i od one ulizice, učiniti da se tvoji gledaoci osećaju kao da su sami došli do značenja priče. Ili je to ipak psihoanalitičar? Krupni plan je dragocena stvar, kao as u bridžu. Ne znam da igram bridž, ali sam siguran da hoće da kaže da ga treba čuvati za pravi potez, a ne bacati ga svaki čas.
Ako glumac uđe na vrata ne dobiješ ništa, ali ako uđe kroz prozor eto zanimljive scene.
Osamdeset odst filma je pisanje scenarija, ostalih dvadeset je puka realizacija, kao što je staviti kameru na pravo mesto i biti u mogućnosti da priuštiš sebi uslove da u svakoj ulozi imaš dobrog glumca. Eh, glumci. Bili je mnogo voleo da radi sa Džekom Lemonom. Kaže da je definicija sreće raditi sa njim. A to opisuje (duhovito) ovako – Mnogo volim Džeka. Odlično se razumemo i pravo je zadovoljstvo raditi sa njim. On je glumac koji razmišlja, ali nije sklon prepirkama ili debatama. Na primer, snimanje počinje u devet, on je već na setu u osam i petnaest, priđe mi i kaže: Hej, imam sjajnu ideju! Vidi, zašto ne bismo uradili ovako, bla bla bla. Ja ga samo pogledam, a on kaže – Ma da, ni meni se to ne sviđa. Opet istina o reditelju i glumcu, ali rečena na šaljiv način.
Drugu vrstu odnosa imao je sa Merlin Monro. Sa njom je uradio čak dva filma, što je retkost obzirom na njenu reputaciju glumice nepodnošljivog karaktera. Bili je to opisao sledećim rečima:
Sise od mramora i mozak od šampite.
Merlin je bila zla. Strašno zla. Najgora žena koju sam upoznao u ovom gradu. Nikada nisam sreo osobu koja je toliko loša, a potpuno spektakularna na ekranu.
Nemam ja problem sa Merlin. Monro ima problem sa Monro.
Beskrajna slagalica bez rešenja.
Pokušavali su da naprave kopije Merlin i nesumnjivo će nastaviti da pokušavaju. Ali neće moći. Ona je bila original. I nije Holivud ubio Merlin, razne „Merlinke“ ubijaju Holivud.
I onda naravoučenije. Bila je ta glumica po imenu Merlin Monro. Uvek je kasnila. Nikada nije znala tekst. Bila je apsolutno nesnosna. A, na primer, moja tetka Mira je jedna divna dama. Kada bih snimao film sa njom ona bi uvek bila tu na vreme i znala bi sve dijaloge. Bila bi divan saradnik. Pa zašto onda svi u Holivudu žele da rade sa Merlin Monro, a niko neće da snima film sa mojom tetkom Mirom? Verovatno zbog toga što niko ne bi kupio kartu za film da bi gledao tetka Miru.
Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka Bili Vajlder je počinjao da bude „prevaziđen“. Već tada je bilo, a zasigurno ih mnogo više ima sada, pametnjakovića koji sa visine i cinično gledaju na tog „starkelju“. Vreme će ih grubo demantovati, ali ovom prilikom bih prepustio samom Vajdleru da neustrašivo (i duhovito) „pokaže zube“ budućnosti koju evo mi već dugo živimo.
Ja sam veliki. Filmovi su ti koji su se smanjili. Dešava se opšta inflacija vrednosti u estetici. I sam Vajlder to primećuje još sredinom sedamdesetih – Nikoga više ne zanima film ukoliko u njemu nije Klint Istvud sa oružjem veličine 140 penisa. Počelo je od revolvera sada je mitraljez. Nešto što je toplo i smešno, nežno ili civilizovano danas više nema šansu. Postoji neki nedostatak strpljenja koji je obuzeo ceo svet.
Svet se nalazi na putu ka apsolutnoj osrednjosti.
Jednom svom direktoru fotografije je rekao – Snimi par kadrova neoštro, hoću da dobijem nagradu na nekom od festivala umetničkih filmova.
Kažu da više nisam u kontaktu sa ovim vremenom. Uistinu, ko bi uopšte želeo da bude u kontaktu sa takvim nečim.
Ako nešto odvratno zaudara, zašto gurati nos u to?
Ako ima nešto što mrzim više od toga da me ne shvataju ozbiljno, onda je to da me shvataju previše ozbiljno. Uh, kada bi samo delić takve misli imali današnji reditelji, svakako bi gledali bolje filmove…
Danas se troši 80% vremena na ugovore, a 20% na pravljenje filmova. O da je samo doživeo ova vremena gde se 90% vremena troši na popunjavanje dokumenata za apliciranje na fondove, 9% na čekanje odluka komisija i traženje koproducenata, a 1% na samu tvar filma.
Većina današnjih filmova su prepunjeni specijalnim efektima. Kako ja to da radim? Pa ja sam prestao da pušim zato što nisam znao da napunim ni svoj Zipo. Ne zaboravite da nam istine saopštava duhovito da ga ne bi mrzeli. U stvari, ovo je cinično zgražavanje filmskog proroka nad svim onim što danas živimo okruženi superherojskim filmovima. Usput nam je i zabranjeno da pušimo. Duvan.
Ja sam u penziji ali to ne shvatam jer sam previše u poslu.
Mrzim ovaj svet. To je osveta, osveta milionima ljudi koji mi nikada neće oprostiti što sam prestao da snimam filmove.
Tu negde kada je Bili prestao da snima filmove i napustio ovaj svet i sama filmska umetnost je doživela kraj ere titana. Kako su oni postali tako veliki, kako je Semjuel postao ovako pametan? Ljudi kopiraju, ljudi kradu. Tako kaže Bili. Učili su od prethodnika, naslanjali se na znanja starijih generacija. Sve što su ti velikani izmislili nastalo je emirijski. Pokušavali, ponekad uspevali, i zaključili šta valja a šta ne valja. Zbog toga je jalov pokušaj da se bude avangardan tako što se ruše „stara okoštala pravila pravljenja filmova“. Ta pravila nije uveo neki diktator, ne postoji rezolucija o njima, to nisu dogme zapisane u nekim knjigama. To je jedna nova organska umetnost nastala zahvaljujući nekolicini izuma.
Reagujući na revoluciju novotalasovaca, Vajlder kaže – Samo gledajte, za desetak godina će novotalasovci otkriti dugačka pretapanja. Uopšte, to je problem sa svakom buntovničkom akcijom. Prevratnici nikada ne kapiraju da vreme nije stalo tu gde je njihovo delo, već da neminovno predstoji trenutak kada će oni biti prošlost. Ima taj stari vic koji pita – Znate li zašto se Mona Liza smeška? Pa zato što su pomrli svi koji su joj crtali brkove.
Stari filmski majstori su pre svega „kopirali i krali“, dakle učili od autora filmova bez zvuka. Ta epoha filma je neuporediva po važnosti sa bilo čim što je usledilo, mada je ta činjenica zaista apsurdno van svesti današnjih ljudi. Istinu o važnosti te kinematografije Bili ponovo izvrće na šalu – Kada je Čaplin otkrio da u filmu može rečima da kaže ono što mu je na umu, postao je kao osmogodišnje dete koje piše stihove za Betovenovu devetu.
Poenta nije u ismevanju Čaplinovog ne baš raskošnog talenta za pisanje dijaloga, nego u činjenici da se njegov rad bez zvuka stavlja u ravan sa takvim remek-delom muzike.
Onaj od koga je Bili najviše učio, a to inače važi i za mnoge druge reditelje tog vremena, je Ernst Lubič. Vajlder kaže – Lubič je jednim zatvaranjem vrata postizao više nego drugi reditelji sa otvaranjem šlica. Na zidu svoje radne sobe je uvek imao uramljen natpis – Šta bi Lubič uradio? Zamislimo sad neki od velikih festivala današnjice i sve reditelje koji na njemu učestvuju. Šta mislite koliko Lubičevih filmova su svi oni zajedno odgledali? Verovatno ni deset ukupno. Ovo naravno podrazumeva da Venders nema film na tom festivalu. E sad i Venders i Vajlder su postali to što jesu gledajući klasični period kinematografije. Gledati te filmove je inače neuporedivo lakše nego obići desetak najvažnijih svetskih galerija i suočiti se sa istorijom slikarstva. Zašto smo kao profesija izgubili kontakt sa našom istorijom ostaje začudno pitanje.
Vajlder je jedan od Evropljana koji je otišao u Ameriku i tamo ostvario karijeru. Kada su ga pitali ima li kakav savet za svoje mlade kolege koji dolaze u Holivud rekao je – nemojte da izgubite svoj akcenat. Verovatno je pre svega mislio na to da koliko god se trudio da ne pričaš kao doseljenik uvek ćeš biti provaljen. Ali mislim da tu postoji još jedna važna stvar. Akcenat u takvoj zemlji, znači da nisi tikva bez korena, da postoji neka ekipica zemljaka sa kojima si u kontaktu, da nisi sam. Zato se Samuel, taj veliki američki umetnik, na neki način vraća kući ovom našom malom posvetom, tekstovima o njemu i projekcijama nekih njegovih filmova.
I na kraju zaključio bih čisto filozofskom mišlju koja bi morala biti zajednički imenitelj za svakoga od nas koji se bavi ovakvim ili sličnim poslom.
Onaj ko ne veruje u čuda nema pojma o realnosti.
Hvala gospodine Vajlder.
Tekst je prvobitno objavljen u: O bulevarima, apartmanima i Biliju Vajlderu, Ur. Aleksandar S. Janković, Ambasada Austrije: Beograd, 2024.
Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Do sada je objavila nekoliko kratkih priča u elektronskim časopisima i zbirku priča „I mrtvi vole trešnje“.
SMRTI MOJA PREĐI NA DRUGOGA
Ljubica je bila žena srednjih godina i petito tela. Sve na njoj je bilo malo i slatko, i struk i ručica i retka svilasta kosa. Svakako, odavala je utisak privlačne pojave. Naročito prijatan bio je njen glas – pomalo dublji nego očekivano, ali opet mek i zaobljen, kao da je, kada bi pričala, preko jezika valjala šarene klikere.
Bila je snađena i brza i istovremeno zvonka i ljubazna tako da je bila omiljena prodavačica u maloj prodavnici u naselju na periferiji iznad reke. Vitlala bi, od mesoreznice do magacina, uigrano baratala kasom ili pušila sa koleginicama na zadnjem ulazu prodavnice i kao da je, svojim kretanjem, generisala narandžasti dim, upleten od njene privlačnosti i žustre energije.
U njenom životu nije bilo muškaraca iako ih je bilo previše. To znači da je Ljubica ceo život živela sa majkom i ćerkom ali da je, za to vreme, izjahala mnoge muškarce, bez previše zadržavanja. Ta nehajnost kojom je ona ulazila i još brže izlazila iz tih susreta je bila takva da joj čovek nije mogao zameriti. Bila je vedra, neopterećujuća i nikad nije davala lažnu nadu da će se igde zadržati. Naprotiv. Bila je laka na orgazmu i još brža u tome da svu fascinaciju koju bi neko pokušao na nju da isprojektuje skrene u drugarstvo. Radila je to tako vešto i iskreno da nijedno romantično osećanje nije moglo da opstane u atmosferi u kojoj je ona brže navlačila gaće nego što bi onom preko puta spala erekcija.
Seks je za nju bio izvorište snage a međunožje zlatni ćup odakle je uvek mogla da zahvati životne radosti u izobilju. Koliko god da joj je život bio težak i iscrpljujuć i jednoličan, ovo su bili kratki mada slatki izleti (uzleti?) u koje je uvek mogla da šmugne.
A kako ne poželeti pobeći kada je njena svakodnevica podrazumevala usivljenu rutinu prodavnice i vazduh zasićen nakiselim mlečnim isparenjima. To je nekako i mogla da preživi, da preradi atmosferu sobom kao da mesi testo pa bi bila brza, radna i govorljiva i sažgala to vreme tako da joj nije uzimalo snagu. Problem je bio povratak kući i negovanje bolesne majke i svakodnevni okršaji sa ćerkom tinejdžerkom.
Negovanje bolesne majke je, samo po sebi, rečenica koja teško pada na stomak a kada se tome doda da je majka bila u terminalnoj fazi bolesti koja je trajala već toliko dugo da je delovalo kao da će trajati večno, kao da je sobom uspostavila novu ontološku kategoriju terminalna večnost a sve zbog toga što je bila u dubokoj starosti koja je usporavala sve životne procese pa tako i one toksične. Ljubici nijedan lekar nije hteo da kaže ništa određeno kada bi iz njih pokušavala da izvuče ikakav konkretan odgovor o toku majčine bolesti. Svi su se izvlačili opštim mestima, neodređenim rečenicama pa i, ukoliko bi se osetili priterani njenim insistiranjem, grubo decidni: „Ne znamo, niko to ne može da kaže. Stanje vaše majke je teško ali stabilno“. To teško ali stabilno stanje je podrazumevalo da nijedna bolnica nije htela da preuzme na sebe odgovornost niti brigu o ženi uveliko razjedene rakom koji se sporo vukao i mrcvario kao da se ruga trošnosti tela koje je nemoćno taman koliko i neuništivo i nedovoljno milostivo da je makar dokrajči ako je već oduzima dostojanstvo.
Ljubica je brigu o majci preuzela tiho, neko bi čak rekao krotko. Ona, s druge strane, nije mogla te kvalitete sebi da pripiše. Njena naizgled tiha pomirenost sa situacijom išla je iz toga što je bilo jasno da nema izbora. A Ljubica je bila žena brza i efikasna, nije volela da rasipa energiju na suvišne stvari. Ako je to bio kvalitet svakako se očitavao u njenoj okretnosti u skučenom magacinu prodavnice u kojoj je radila, u njenoj veseloj snađenosti za kasom i vatrometom kojim bi povremeno počastila sebe i po kojeg muškarca koje je birala nasumično, kao što mađioničar vadi zečeve iz šešira.
Majka bi, kao što tok bolesti nalaže, povremeno upadala u teške zdravstvene krize. One za koje bi svi u sebi pomislili gotovo, to je to, sad stvarno nema dalje, da bi onda ipak, kao kakav naopaki Isus koji se ruga, ipak vaskrsla, ali nikad dovoljno da stvarno živi već samo da bi, namučena, nastavila da životari. Ljubicu bi lekari dočekivali sa hladnim izrazom lica, pogledom koji je šarao svuda a najmanje se susretao sa njenim, izgovarajući šturo rečenice poput: nemamo osnova da je i dalje zadržimo u bolnici, vašoj majci je bolje.
Ljubica se pravila da je to što čuje sasvim razumno i na mestu dok bi u sebi vrištala na njih da li su oni normalni, da li im je jasno da bolje nije isto što i dobro. Da postoji čitav jedan jaz, jedan kvantni skok, između stanja njene majke koja je groteska života svedenog na osnovne funkcije i toga biti zaista živ. Naravno, znala je da njeno vrišteće nepristajanje postaje nemoćno ako bi ga ozvučila tako da bi klimnula glavom i hitro nastavila da bocka bolničkim hodnikom obavljajući potrebnu papirologiju, pakujući stvari i na kraju, svoju majku, koja je delovala kao još jedna stvar u celom tom nizu, neživa stavka sa spiska. Uvek bi postojao neki zahvalan jednokratan ljubavnik koji bi se našao da pripomogne, unese, odveze, istovari, sve u nadi da će i on biti pozvan gore u skučen stan. Jer Ljubica je, čak i u tim situacijama koje su podrazumevale bolest, tugu i nevolju, sobom generisala narandžasti dim koji je okruživao njeno biće, kao oblak iskričave slasti koga ona nije bila svesna ali koji su drugi itekako nemušto osećali.
Upravo je to bilo ono što je osećala i njena ćerka. Naravno, ona je to doživljavala na sasvim drugi način i s drugog mesta u sebi od onog koji su muškarci slutili erekcijom. Za ćerku je to bio trn na koji se ubadala svaki put kada bi Ljubica pokušala da joj priđe. To je, naravno, na skrivenom nivou bilo gejzir nerazumevanja i sudaranja između njih dve. I takođe ono što je Ljubicu činilo daleko više nesrećnom nego negovanje teško bolesne majke. Prosto, nije umela da dokuči, niti sebi da objasni zašto ćerka pokazuje toliki otpor prema njoj. Uzimala je u obzir i njene godine i ono što joj je stručna literatura objašnjavala kao prirodan bunt, neophodan ne bi li se probila ljuska zaštićenosti i ne bi li se uspostavio sopstveni tok života. Sve to joj nije bilo dovoljno da objasni zašto nailazi baš na toliki otpor koji se na trenutke dodirivao sa gađenjem. Jer kako bi uopšte bilo moguće da sagleda da, sa mesta sa kojeg je njena ćerka posmatra, nju vidi kao konkurenciju. To što se njen sopstveni porod od nje odrodio na takav način Ljubica jednostavno nije mogla da pojmi jer bi to podrazumevalo dezintegraciju njene ličnosti. Njeno tkanje bi moralo da se rasplete kako bi dopustilo bujanje onom drugom, suprotstavljenom. Što bi Ljubica, u ime ljubavi, možda i učinila da je išta od toga radila namerno i da je njena harizma bila stvar racionalne strategije ili proračunatog zapisa pa da je, samim tim, moglo postojati dugme kojim bi se cela stvar mogla poništiti.
Kako ništa od toga nije bilo moguće, njih tri su živele u tom čudnom prepletu energija: večno odumiruća, stalno bujajuća i ljutito nesnađena. Nesposobne da uspostave sklad i dovoljno zavisne jedna od druge (te zavisnosti su se međusobno potpuno razlikovale) tako da se nikad ne raspletu iz klupka u kome su se zadesile.
Taj dan je Ljubica morala da uloži još više napora nego što je to inače činila. Nije pomoglo što maltene uopšte nije spavala, uletela je u stan ujutru kako bi se spremila za prethodno zakazan pregled. Ćerka je uporno odbijala da se ubrza i izađe iz kupatila kako bi Ljubica mogla da se istušira. Kada je konačno izašla, tela lelujavog i belog kao nestalni plamen od sveće, presekla je majku pogledom koji ju je precepio na pola:
– Gde si bila do sada?
U Ljubičinoj glavi pitanje je zazvečalo kao: gde si bila do sada, kurvo?
Prećutala je, ne bi imalo nikakvog smisla da se nastavlja. To bi samo odvelo u iznurujuće preganjanje koje bi obe snuždilo. A dovoljno je već bila pritisnuta pregledom koji ju je čekao. Na putu do ordinacije sprovela je svoj uobičajeni ritual bajanja, neku vrstu pouzdanja u dobre ishode koji je, bila je uverena, imao tu moć da ispred nje prostre tepih koji ju je uvek vodio tamo gde je želela. U krajnjoj liniji, deo njenog duševnog šarma bila je vedrina kojom je isijavala uprkos svemu teškom što ju je okruživalo. Opasana tim uverenjem, kao magijskim krugom, ušla je u čekaonicu. Naravno, lako i lepo se razmenila sa upeglanim sestrama na prijemu. Sve su bile savršeno našminkane, kao plastične lutke. Ali nešto u njenom pristupu je činilo da se oljude i izađu iz odigravanja ljubaznosti i obrate joj se stvarnim a ne nameštenim osmehom. Samo neka sedne i sačeka doktora, rezultati sa njenog prethodnog dolaska su već stigli i prosleđeni su u ordinaciju, da li možda želi da popije nešto osvežavajuće dok čeka?
Jedino osvežavajuće joj je bio ulazak doktora. Konačno će da razreši ovu mučninu koja joj je želudac svezala za kičmu. Ušao je resko naparfemisan kao da se ceo pofajtao sredstvom za brisanje stakla, lepo skrojen u belom. Pogledala ga je kroz smešak mada joj on nije uzvratio pogled. Dobrih dva minuta je uspešno igrao ples izbegavanja, buljeći u ekran kompjutera kao da su tamo vrata na koja će da izađe iz neprijatne situacije.
Na kraju je uzdahnuo, spustio ruke na kolena i pogledao Ljubicu direktno u oči.
Ljubica se najednom našla u tunelu ili je njena glava postala tunel u kome su zaglušujuće šišteći kao brzi voz na nju jurišale reči: kancerogene promene, potpuna histeroktomija… moramo biti efikasni… potrebne su analize…
Reči su postale zvukovi koje nije mogla da poveže u smislenu celinu, imala je osećaj da joj značenje izmiče jer to više nisu reči zanju već postaju nekakvi entiteti koji ispunjavaju ceo prostor i svojom sveprisutnošću postaju neprepoznatljivi i čine da od drveća ne vidi šumu. Od nekud je doputovala misao: je lʼovo nervni slom? Nije mogla sebi da odgovori na to pitanje jer ju je istovremeno preplavio osećaj srama od tolikog gubljenja kontrole, imala je osećaj kao da se upravo nevoljno usrala pred doktorom i sve svoje mentalne kapacitete je prizvala da reči koje su stizale do nje prevede u slike kako bi ih razumela. Koliko god da je inače bivala vešta u obrnutom smeru – da slike prevede u jezik sada se osećala potpuno nemoćnom.
Shvatila je da, zasad, mora da se zadovolji belom bukom koja joj je šuštala među ušima ali da je to dovoljno da, makar na spolja, odigrava normalnost. Sačekala je da Doktor iznese strategije, uputstva i upute, klimala glavom kao da joj išta od toga zaista dopire do svesti, polako skupila sve papire, zahvalila se i izašla iz ordinacije. Sestre za pultom su bile jednako ljubazne kao i kada je tek došla i Ljubici je prošla misao: one su znale sve vreme, mada joj nije bilo jasno da li je zbog toga na njih ljuta.
Kada je izašla zapljusnuli su je Sunce i Život, koji su nastavili da se dešavaju potpuno neometani šokom u kome je ona. Očekivala je da ceo svet stoji, baš kao što je upravo stao njen. Naravno, ništa od toga se nije desilo. Štaviše, noge kao da su joj same, po nekom automatizmu potrčale za autobusom. Njeno telo je pokretala inercija, ono se i dalje kretalo, hodalo, znojilo mada joj nije bilo jasno kuda.
Ka kraju?
Očigledno, da. Sve i da kraj nije tu iza ćoška nego u nekoj, kojoj god tački u vremenu, kraj je već tu. Ta izvesnost koja ju je pre pola sata klepila poput brzog voza je stigla i nije nameravala negde da ode. Nova ontološka kategorija. Mogla je da joj da i ime. Na primer onkološka beskonačnost. Sad joj igre reči nisu bile zabavne. Naprotiv, sve je izgubilo ukus, sve je postalo isto, kao bljutava kaša koju mora da pojede. Da jede kako bi živela. Život koji joj se ne živi.
Ne, ovo nema nikakvog smisla, pomislila je.
Ubrzala je korak, u inat očaju, i popela se u stan. Ćerka je bučno ćutala a Majka je ležala u svom ćošku gledajući svet oko sebe pogledom koji ništa ne razaznaje. Sve u svemu, uobičajeni mizanscen njihovog domaćinstva. Takođe, sva logistika njihovog domaćinstva je čekala nju. Nabavka. Ručak. Servisiranje bolesnika. Danas je makar uzela slobodan dan. Mada, činilo joj se da bi lakše podnela da je na poslu umesto ovde.
– Za sutra mi treba ona crvena haljina. Treba da se opere i ispegla.
Dobacila je Ćerka kao da nije ceo dan bila u ćutnji a ona to prepodne dobila smrtnu presudu. Istina, nije nikome rekla, niti je nameravala, ali zar nije mogla nešto da oseti? Ako je ona krv njene krvi i meso njenog mesa zar to nije dovoljno za makar terptaj i naznaku brige, nečeg bar? Očigledno da nije. I koliko je samo puta pomislila da je pametnija od svoje Majke, da nema šanse da se bolest i njoj desi. Pa zar nije uvek redovno išla na kontrole, baš da bi izbegla ovakav scenario? Na kraju tog niza misli dočekao ju je neprijatan zaključak – pa da, ona je svojoj majci ćerka, baš onakva kakva je njoj njena.
Temeljna bezvolja koja ju je spopala obesmislila joj je svaki pokret. Ne fizički. O ne. Ona se i dalje kretala, obdelavala zahteve svojih ukućana, kao teledirigovan projektil programiran na ispunjavanje tuđih potreba ali je osetila da je zlatna nit, ona kojom je bila povezana sa Smislom, samim tim i Smerom, upravo prekinuta i da je ona sada pepito marioneta bez uzemljenja na gore koja mehanički pegla crvenu haljinu. U trenutku je razmotrila da li da se zaleti kroz prozor i odsvira kraj ali je telo nije poslušalo. Umesto toga, od tela se odvojila difuzna zlatasta skrama i otišla u mrak da se sa sobom porazgovara.
Njen um je šlajfovao oko perspektive da je čak i njena večno odumiruća majka u boljoj poziciji nego ona. Jer ona je svoje vreme makar odživela. Možda je to i jedina satisfakcija koju donosi starost – da nismo ostali uskraćeni za Vreme, bez obzira šta smo, na koncu, s njim uradili. Ruku na srce, u svom telu ona je ležala kao zakucana za krst i pre je ličila na kakvu amorfnu psihofizičku kašu negoli na kliktavo likovanje ali delovala je kao da joj je barem svejedno. Ljubici nije. Po prvi put u životu je silno poželela da nema telo i s njim pripadajuću muku. Ali bez njega bili bismo kao barica prosutog mleka. Ne znam, nisam pametna.
– Ti to pričaš sama sa sobom? Jesi mi sredila haljinu?
Ćerka ju je, izdužena u dovratku vrata, seckala žiletima na sitno.
Ljubica je gledala u njenu belu put kao da ne gleda u nju već vidi ono mače koje je neki dan ugibalo na vrućini a ona nemoćna zurila u njegovo belo paperjasto krzno koje je pravilo sitne talasiće na povetarcu i buve koje su užurbano napuštale brod koji tone a muve lagano na njega sletale. I bi joj jasno da su njih tri to sitno kolce, i buve i muve i umiruće mače, koje se vrti ukrug, ukrug, pa šta kome dopadne i gde se zaustavi jezičak na mahnitom kolu sreće a metronom kuca, šta ga briga da li je srce živo.
– Eno je tamo, prebacila sam ti je preko stolice.
Sve joj je dato, iako o tome nema pojma, pomislila je Ljubica i sve joj oprostila.
PAS RADOJKA
Ja sam pas Radojka. Rekli su da tako treba da se zovem jer se stalno radujem. Nekad me zovu i Lambada. Ne znam zašto ali znam da me vole. Kad mi se tako obrate uvek se smeju. Možda zato što vrckam kada im se radujem.
Ja sam pas Radojka i bila sam štene. Bila sam i mama. Štence sam imala lane, ne znam tačno kad. Ne znam gde su. Svi su moji i svi su živi. Moje ih srce njuši na daljinu.
A ja – ja sam najviše njena. Ona je divna, narandžaste boje i lepo miriše osim ponekad. Tada joj glas ima oštre ivice i miris joj postane rezak. Navikla sam na njih, što znači da ih volim, sve smo kučke i ima nas četiri.
Ljubica bi najradije ćutala onda kad joj je teško, osim sa Radojkom, s njom bi obrni-okreni, i na dupe progovorila. Radojka bi je slušala, propinjući se njuškom ka njoj kao labudica i tako s njom razmenjivala dah i poljupce. Ljubica je pobegla od komunikacija i sveta tako što je im je svima okrenula leđa (u malom stanu nije bilo manevarskog prostora za više) i mazila je širokim pokretima, od njuške do repa. Kako je imala naviku da s Radojkom stalno priča obratila joj se:
– Je li, reci mi, ti si kučka pametna i mudra, ti si bar lepo znala da izabereš partnera, štenci su ti ko bombona – zašto je prijateljstvo muškarca srazmerno čvrstini erekcije?
– Ma samo ih dobro onjušiš i nema šanse da pogrešiš.
– Misliš?
– Kad ti kažem, probaj.
– Kad smo već kod toga, užasno ti smrdi iz usta, daću ti danas kokosovo ulje.
– I ti smrdiš iznutra baš gadno.
– Znam, imam rak.
– Je lʼ će da prođe?
– Oće.
– Dobro, meni je bitno da si ti tu, nemoj nigde da ideš.
Razmenjivale su sitne poljupčiće, upletene od toplog daha i šaputanja i Ljubici se, u tim trenucima, činilo da je ušla nišu i time izašla iz Niza. Da je mogla, uvaljala bi se u Radojkino krzno kao u prezle i tu ostala, ako treba i zauvek, jer tu je toplo i nema stresa.
Iz tog stanja umirenosti katapultirao ju je zveket razbijenog stakla i Radojkin gromoglasan lavež visokotonac koji se odbio o zidove, uporedo sa psovkom njene ćerke koja je razbila nešto stakleno u kuhinji. Razbila je zato što je neprisutna, vrisnula jer je napeta. Radojka je sve to podcrtala lavežom koji je bio uzbuđen, gadan i govorio o njenoj spremnosti da brani. Ljubici se činilo da je celom površinom kože zacvrčao elektricitet. Pogledala je ka psu i shvatila da ga jasno vidi – posred leđa joj se digla dlaka – svojevrsna čirokana od stresa.
Ćerka se pojavila u dovratku vrata, sa ljutitim izrazom lica koji je bio precizno srazmeran tome koliko se osećala krivom. Dovoljno je poznavala svoje dete da bi joj to bilo jasno. Takođe, znala je koliko joj je ćerka pritisnuta ljubavnim problemima iako bi pre crkla nego bilo šta o onom što je muči progovorila. Njih dve su po tom pitanju, kao i uostalom mnogih drugih, bile na suprotnim krajevima spektra. Ljubica je muškaraca oko sebe imala na lopate, iako se za njih nije vezivala. Ćerka se fiksirala za jednog, mada nedostupnog. Da je mogla, Ljubica bi na nju prelila nešto od svoje distanciranosti. Pre svega jer je je omogućavala da vidi ono što njena ćerka nije mogla. Jer da je jeste, videla bi sebe, videla bi onu koja je u kavezu svoje fiksacije koja je kao kakav am sapela njeno srce i njenu glavu. I ne samo srce i glavu nego i telo nedodirnuto. I sve ju je činilo toliko ljutom jer, umesto da se prelije na napolje, strast koju je osećala nagrizala ju je iznutra kao sirće. Nikad nikog ona nije sobom naplavila, tako željna i podatna, stidljivost je bila tek njena prva kapija koja kad se provali sve razvali ali, eto, to večito obećanje slasti se nikad ne dešava nego samo uzalud najavljuje. Umesto toga, ona bleda, bela i lelujava, kao nestalni plamen od sveće, stoji u dovratku vrata dok joj stvari ispadaju iz ruke i nema snage ni da se naglas naljuti ali zato svom snagom ćutke zamera, malom stanu, majci, babi, i bolesti.
– Hej, dođi da mazimo Radojku, pogledaj je!
Ljubica je pokušala sa manevrom, jednim od poslednjih koji su joj preostali – da radosno mami svoje dete nad krznom životinje, mada, opet ne previše, jer bi to moglo da je gurne dublje u nervozu a onda im nema spasa ni izlaza, još će čaša stradati do kraja večeri a kamo sreće da sva nesreća ode na staklo.
Nego neće.
Ja se zovem Radojka i volim ih obe ali više volim kada me mazi narandžasta. Ona me hrani i ima tople šake. Volim da se izvrnem na leđa i izložim im svoj topli stomak i sisice.
Radojka im je bila možda i jedino neposredno mesto susreta, preostalo posle svih mučnih svađa i bučnih ćutanja koja su parala tanko tkivo harmonije njihovog ženskog legla. Možda im je obema bilo drago koliko i žao jedne druge nad Radojkinim krznom gde su protočnost i toplina još uvek mogle neometano da teku. Ćerka je prišla i ćutke se pridružila maženju. Reči su, potiskom neizgovorenog, izletele:
Mama, on me neće!
Mama, ja ga toliko želim!
Mama, boli me!
Bol je nemušt izleteo iz nje kao pampur iz flaše uz tople suze. Ljubica je toliko silno želela da može da joj kaže „Znam, srećo“ ali morala je da se pravi da ne čuje ono što, ruku na srce, i nije bilo izgovoreno. Još i više, želela je da može da joj prelije makar delić sopstvene perspektive. Umesto toga, nastavile su da naizmenično maze krzno drage kučke koja se izvrnula na leđa izlažući im svoj roze, topli stomak sa ožiljkom od sterilizacije.
Volim kada mi je toplo na stomaku, to me kvase štenetove suze.
U opipljivoj stvarnosti njih dve su, ćutke i naizmenično, mazile Radojku koja se izvrnula između njih. U onoj drugoj, stvarnijoj, pričale su:
Narandžasta magma, vlažna i otežala od brige, valjala se okolo nestalne srebrnaste izmaglice koja je svojim oštricama puštala krv na sitno.
Dete, kako ne shvataš, imaš sve. Imaš Telo i imaš Vreme, narandžasti tutanj je pokušavao da nadglasa sitan zveket sjakteće neuroze.
Nemam! Nemam ništa! Nemam njega!
Ljubica bi dala sve što ima, pa i svu svoju preostalu dragocenost (vreme) da može da joj dojavi i na nju prelije sopstvenu perspektivu – ali nemušto kostima oseća da je nemoguće – njeno dete je car Mida koja sve uvide prima kao zlatne poluge, okamenjenu mudrost koja nije njena i, samim tim, ne može da je živi. Štene, neutešno, plače na unutra. Narandžasta majka se zabrinuta nadvija. Topla kučka predano njuška svoje leglo.
Ko zna koliko dugo bi se tako energetski i nemušto plele da ih nije trgao zvuk iz pravca sobe u kojoj je ležala Milina. Radojka se izvila i skočila na noge kao da je na federima, prišla Milini i počela da joj njuška ruku. Prsti su joj odgovorili:
Stara sam i bolesna. Ćuti mi se. Nemam više šta da kažem.
Ljubici su kolena škljocnula u pokušaju da ustane iz cuga a suze tek što se nisu izlile iz očnih kadica. Nije takva htela da joj priđe. Ali, zato je Radojka, krznena negovateljica, obavila svoju dužnost, munula je njuškom u dlan i rekla:
– Nemaju pojma ništa, je lʼ da?
– Nemaju, neke stvari možeš da znaš tek na kraju.
Milina je odaslala oblak ka životinji koja je pažljivo i sa razumevanjem liznula hladne prste koji su mlitavo visili sa ivice kreveta.
LEJDI FURTUTMA
Nije ona ćutala zato što nije mogla da priča nego zato što više nije imala potrebu da išta kaže. Govorenje je tesno povezano sa bivanjem a ona je bivala samo uslovno. I, iako je njeno namučeno telo i dalje nadimalo isprekidani dah, njene su se brzine i duševne kretnje davno zaustavile, kao projektor koji je prestao da emituje film i sad samo svicka u prazno. Boravila je, makar od spolja gledano, u nekakvoj božanskoj svejednosti u kojoj je nije bilo bitno ni da li je umirena ili prosto nepomična. Uostalom, na taj način je mogla da umakne i bolu i žalu. Ili bar da joj je svejedno, makar onda kada bol nije bio neizdrživ.
Ono na šta se njen život svodio bilo je čekanje.
Čekanje da je patnja bivanja u telu istisne na onu stranu, kao pampur iz flaše. Pa nek svršava ili nek se raspršava po onostranom, bog će ga znati, nije mogla da kaže ni da je ljubopitiva. Biće šta biti mora. Što bi žurila kada će je ionako sve dočekati. Mada, pitanje je oće li biti čega? Zadržala se nad ovom mišlju koja ju je naterala na bezglasno smejanje. Da nema fizičke patnje pomislila bi da je ovo njeno stanje u stvari blaženstvo, što je, u neku ruku, i bilo.
Njeno prisustvo u stanu i životu njene ženske porodice bilo je poput teške i vlažne magle koja je odozgo pritiskala njene stanovnice, koja se skupljala u smradu predimenzioniranih pelena za odrasle i teskobi pospremanja za bolesnicom iz koje su isticale raznorazne tečnosti ali ne u dovoljnoj meri kako bi konačno iz nje istekao život.
Moglo bi se reći da je boravila u kakvim intermundijama gde su vladale drugačije duševne zakonitosti od onih dok je bila čvrsto vezana za telo. U stvari, moglo bi se reći da je tek sad bila za njega zakucana, kao za krst ali je znala da će, vrlo uskoro, doći koplje koje će joj doneti oslobođenje. Međutim, to je nije obavezivalo da prostor, vreme i planove shvata onako kako je ostale prisiljavala spoljašnja stvarnost. Štaviše, svetovi su se međusobno preplitali i sadašnje se prelivalo u nekadašnje, nimalo ne mareći za objektivnost.
Bilo je veče što znači da je došlo vreme za kupanje, ako bi se tako uopšte mogle nazvati njene nove rutine. Koliko god da su međusobno bile različite, tri generacije pod istim krovom, spajala ih je ista nit – neumitna i dosledna urednost koja je sprovođena uprkos svemu. Na neki način, taj kontinuitet je bio zlatni konac koji je sprečavao da se čitava skalamerija njihovog zajedničkog života ne rašije po šavovima.
Ovo veče bio je red na Ljubicu da sprovede večernje toalete svoje majke. To je podrazumevalo peškirić koji je kvasila toplom vodom koju je dobućkala do kreveta u crvenom lavoru. Svlačila ju je i oblačila, naizmenično je kvaseći i brišući, vodeći računa da je ne izloži promaji ni suvišnom maltretiranju njenog izmučenog tela, a opet neprisutno jer je mogla da se prepusti auto-pilotu koji je kodiran na brižljivo obavljanje posla, kakav god da je posao u pitanju, pa bio i pranje nasmrt bolesne majke.
Komunikacija između njih dve je bila štura, svedena na tehnikalije tipa: „Molim te, nagni se malo na stranu“, ili „Da li ti je voda dovoljno topla?“. Na neka pitanja bi Ljubica dobila odgovor, na većinu – nije. Svejedno, Ljubica se trudila da ne gubi strpljenje jer je još davno sklopila dogovor sa sobom da joj strpljenje ne sme biti problem, onda kada joj je taj napor oročen na mesec, dva, tri, pola godine najviše. Bile su kao dva konjića sa vrteške koja, ma koliko se vrteška besomučno vrtela, nikad neće sustići jedna drugu.
Ljubica je namočila vlažan peškirić kojim je odsutno, mada opet pažljivo, prelazila po pazusima i unutrašnjim stranama mlohavih mišica svoje majke koje su imale konzistenciju čvrsto ulupanih belanaca, hladnih na dodir.
Za Milinu, senzacija je bila negde između golicanja i prijatnosti a opet udaljena i daleka kao da se dešava nekom drugom, nekom drugom a ne njoj. Ipak, bila je dovoljna da okine asocijaciju koja je, kao lokvanjev koren, vodila do sećanja.
Nije mogla da se seti trenutka kada su se upoznali niti kako je uopšte došlo do toga da imaju tako prisan kontakt, svakako nepriličan za mladu provincijalku i dve decenije starijeg muškarca. Govorio joj je kako samo želi da je gleda i njuši njeno prisustvo. Kupovao joj je kolače koje je ona rado jela, potpuno nesvesna da sa filom guta i udicu. Oduvek je bila potkupljiva na prijatnost i pravila se blesava na strmoglav u nesnalaženje u kome bi se obrela. Kao da je Crvenkapa koja dobrovoljno stavlja povez preko očiju i pušta Vuku da je povede. Seća se njegovih prstiju, dodir mu je bio lak. Meko joj je dodirivao obraze i to joj je prijalo, zatvorila je oči i zabacila se u mrak kao da se baca u meke perine. Prešao je tamo gde je koža tanja. Prijalo joj je i dalje. Nije znala kako da prekine, kako da istupi iz niza koji je lagano eskalirao, tako da je jedini način da premosti provaliju zbunjenosti bilo je da sebi kaže da joj i dalje sve prija.
Te dve tačke su se spojile u jednu – lako prebiranje jagodicama po tankoj koži dojki, nekada jedrih a sada sparušenih, starijeg muškarca i njenog deteta – splele su se u isti ples potpuno neobavezan vremenskim tokom. Prijatnost se polako kalcifikovala u promaju koja se skupljala pri vrhu nakvašene bradavice.
– Okreni se, molim te, na stranu, ka meni – Ljubica je pokušala da manevriše. Milina je poslušala automatsku naredbu mozga, međutim, pomerila se samo njena želja da to uradi. Od napora da se prebaci na bok počela je da drhti – prizor koji je Ljubicu toliko potresao da se pokajala što joj je uopšte išta rekla. Milina je okrenula glavu na drugu stranu, ka zidu, kad već nije mogla cela. Od tog mikro-pokreta prosevalo joj je kroz kosti i bljesnuo preplet neuronskih veza. O, kada će više otkinuti od tela?
A nekada je telo i njegove performanse toliko volela. Volela je njegov jezik i sve senzacije koje je ono moglo da izvede. Koristila je svoju senzitivnost koja se na spolja pretakala u senzualnost i tako se probijala kroz relacije, dovoljno brzo da nikad nema vremena da se zapita kako se u toj hitnji zaista oseća.
Dok je išla na predstave u malom gradu u kojem je živela, maštala je. Doživljaju sebe docrtavala je zlatne vezove i bordo somote velike scene. Ona više nije provincijalka kabastih kukova već dama koja frenetično tapše u čipkanim rukavicama koje pomalo karikaturalno pristaju njenim krupnim šakama. Glavni glumac, dok izvodi naklon na kraju predstave, traži je pogledom kojim joj saopštava da je zapazio baš nju u celoj mnogoljudnoj publici. Scena u njenoj glavi joj je stvarnija nego skromna sala lokalnog pozorišta gde gleda, po ko zna koji put „Malu Floramye“.
Htela je da pobegne iz provincije, sebe da potvrdi, ne samo kao zanosnu, već još više kao zanesenu kulturom, genijem, onim koji je najveći i onom kome je najveći. Nije pristajala na manje od pozicije Marije Magdalene, arhetipa duhovne raspuštenice. A u stvari, iza tog premaza gruvala je determinisanost tvrde linije brade i pomalo ogaravljene nausnice.
No, eto je sad, ravnodušne prema svim tih željama, motora koji miruju, brzina koje su posustale a možda su baš one bile te koje su je sagorele, izbile kao bolest na bradavicu.
Ljubica je, sve vreme, vredno obavljala svoju ulogu negovateljice.
Odjednom, iz druge prostorije čuo se rezak Radojkin lavež koji je precepio tišinu u stanu kao trag munje na noćnom nebu. Lajanje je bivalo sve jače i govorilo je o nekakvoj urgenciji koja se dešavala s one strane vrata. Ljubica je spustila crveni lavor pored kreveta i izašla iz sobe.
Milina je ostala da leži. Njena dojka je, otkrivena, štrčala prema svetu. Nije imala šta pametnije da radi pa ju je zagledala. Patnja je već uveliko uvrtala njeno telo a naročito onaj njen deo od koga je sve počelo. Dojka je drsko svedočila o svojoj bolesti, kao da se nudila na tacni govoreći – kafa sa šlagom, sisa sa rakom, izvolite? Na neki način ova izloženost joj je bila smešna. Iz druge prostorije je dopirala svađa. Ljubica se električno nadvikivala sa svojim nervoznim porodom. Pas je ćutao.
Ljubica se vratila nazad u prostoriju da, teška i uznemirena scenom od malopre, dovrši svoje dužnosti. Činilo joj se da bi se – da se ne kreće po tim unapred zadatim šinama – odavno već raspala. Prekorela je sebe zbog naglosti kojom je izletela iz sobe ostavivši majku otkrivenu, uvelost njenog tela ju je posramljivala. Želela je što pre da završi njene večernje toalete i da ode negde da ćuti (gde da ode u ovako malom stanu?).
Voda bućka dok beli peškirić energično cedi nad lavorom, zvuk umiruje, podseća na omaglice i visoke temperature kada te neko neguje i, samim tim, ti si to dete, koliko god godina imao. S tim da ovde više niko nije dete, ovim stanom vlada umor.
Milina za to vreme, odmorena kratkom stankom, mašta. Ovaj put o kiselom mleku. Kiselom mleku sa šećerom. To je volela da jede. Osetila je kako joj zubi u vilici blago trnu od zadovoljstva kad pomisli na zaostalo, nerastvoreno zrnce koje će da pregrize prednjim zubima. Najbolje je kad je ohlađeno ali ne previše hladno. To je to, ništa joj više nije potrebno.
Najveći dar koji je dobila starošću bio je dar Svejednosti. Sve strasti koje su tokom života bile njeno pogonsko gorivo sada su presušile, nestale u pukotinama duševne slojevitosti kao reka ponornica, i sada je mogla na miru da posmatra život koji se i dalje dešavao oko nje, mada, bez imalo osećaja da je svojom izdvojenošću nečim uskraćena. Štaviše, bila je njome blagoslovena. S tog mesta mogla je jasno da vidi energetske eksplozije i implozije ćerke i unuke ali bezglasne, kao da ih sve posmatra iza debelog stakla. Misao o kiselom mleku sa šećerom i peškirić namočen u toplu vodu su je lagano uvele u dremež. U telo ju je ponovo vratio prisan i vlažan dodir Radojkine njuške. Apsurd je bio u tome što se od, sveukupnog svog ženskog legla, najbolje i nemušto razumela sa dragom životinjom. Radojka je stalno dolazila do njenog kreveta ne bi li proverila kako je i kao da joj je tim kratkim i vlažnim dodirom njuške, davala snagu da i dalje bude tu.
Idu, posle svađe od malopre, muči nemir i vuče je ka Ljubici, iako ne zna šta da joj kaže. Ili, ako zna šta bi joj rekla – ne zna kako. Predmet žučne koliko i nepotrebne svađe – ispeglana haljina visi preko stolice ali njoj se ne oblači, više joj prija da stoji u okviru vrata, tanka i izdužena kao vosak sveće lojanice, samo u gaćama, i da se divi crvenoj tkanini iz daljine. Stoji tako i ćuti, kao da je ušla u kabinu iz koje posmatra. Gleda u psa, životinju koju obožava, toliko da bi joj sve kosti polomila od jakog stiska, kako njuška omlitavelu ruku njene babe koja visi sa ivice kreveta. Prizor je podseća na Radojkin pseći ples dok liže kosku i odlaže trenutak kad će da je skrcka čeljustima, kao mačka koja se zaigrava sa posustalim mišem, kao Smrt koja pažljivo njuši svoj plen, svesna da ovo telo nema gde da joj pobegne.
I sve to gleda, tu demonsku igru neumitnosti, i žao joj babe i muke i bola. Ali joj je još više žao sebe. Jer njoj se živi, toliko sve želi, želi do ivice bola.
Kod pojedinih istoričara filma koji su se bavili „fimovima belih telefona“, karakterističnim za epohu Musolinijeve Italije, za jedan segment tih ostvarenja uobičajio se izraz „komedija u mađarskom stilu“ (commedia all’ungherese). Scenariji za te filmove često su bile adaptacije pozorišnih komada koje su napisali mađarski autori (popularni izvorni materijal i za holivudske produkcije čemu, na primer, nije odoleo ni Bili Vajlder u filmu Jedan, dva, tri – One Two Three, 1960), a isticano je da se izmeštanjem radnje u istočnoevropski ambijent dobijaju mogućnosti za lagodniji odnos prema bračnim odnosima, koji su u Italiji tog vremena bili postavljeni na zakonski rigidan način.
Pažljiviji uvid u kulturnu relaciju između Italije i Mađarske (uz bočni upliv engleske kinematografije), međutim, ukazuje da su se u tom trouglu odigravala brojna prožimanja uslovljena političkim, finansijskim i umetničkim razlozima. Postoji jasno omeđen period kada je ta saradnja doživljavala puni uspon i ona se vezuje za zrelu fazu „filmova belih telefona“, kraj tridesetih i početak četrdesetih godina prošlog veka, kada su već bili uspostavljeni postulati tog žanra u kojem se mahom insistiralo na romantičnim ljubavnim komedijama prožetim brojnim muzičkim numerama.
„Komedija u mađarskom stilu“ nalazi se u samom temelju „filmova belih telefona“. Delo koje je otvorilo tu liniju je ostvarenje Lična sekretarica (La segretaria privata,1931), reditelja Đofreda Alesandrinija, u kojem igraju Elsa Merlini i Nino Besozi. Dotični reditelj spada među najistaknutije i umetnički najrelevantnije autore Musolinijeve ere, a prošle godine je njegov film Mi živi (Noi vivi, 1942), prema romanu An Rajnd (rađenom bez njene dozvole), ekskluzivno prikazan na Festivalu nitratnog filma.
Privatna sekretarica bazirana je na romanu mađarskog pisca Ištvana Šomahazija, po kojem je mjuzikl kreirao Ištvan Bekefi. Privlačnost ovog sadržaja prepoznao je Aleksandar Korda već 1916. godine, kada je u Budimpešti (nekoliko godina pre nego što je otišao u Englesku i napravio fascinantnu autorsko-producentsku karijeru) realizovao ovu priču nazvavši je Priča daktilografkinje (Mesék az írógépröl).
Koliko je atraktivan Bekefijev mjuzikl svedoči činjenica da je sa dolaskom zvučnog filma, ova priča u jednoj, 1931. godini, snimljena u nekoliko zemalja. Vilhelm Tile je potpisao nemačku (Privatsekretärin) i francusku (Dactylo) verziju, a u britanskoj varijanti, Viktor Sevil ju je realizovao pod nazivom Sunshine Susie.
Dva najveća muzička hita „filmova belih telefona“, čija je popularnost ostala živa do današnjih dana, su kompozicija Parlami d amore Mariu, otpevane u filmu Marija Kamerinija Kakvi su pokvarenjaci muškarci (Gli uomini, che mascalzoni!, 1932) i naslovna numera muzičke komedije Hiljadu lira mesečno (Mille lire al mese, 1939) Maksa Nojfilda, koja je rađena prema mađarskom hitu Bele Baloga (Havi 200 fix, 1936). Zanimljiv je kuriozum da Nojfilda i Baloga vezuje činjenica da su obojica sarađivala sa glumcem srpskog porekla – Ivanom Petrovićem. Kod Baloga, Petrović je igrao u filmu Ispod planine (Hegyek alján, 1920), a kod Nojfilda u filmu Opera bal (Opernredoute, 1931).
U filmu Hiljadu lira mesečno glavnu žensku ulogu igra Alida Vali i to je njen prvi veliki glumački uspeh. (Njen lik poslužio je slikaru filmskih plakata, Anselmu Balesteru, da ga uklopi u televizijski ekran, koji je u to vreme tretiran kao tehnološko čudo). Glavni junak ovog filma je Mateo (Umberto Melnati), elektro inženjer koji odlazi u Budimpeštu, u pratnji svoje devojke, da radi na eksperimentima za novi televizijski sistem. Peripetije odmah počinju – već na samom dolasku u novi grad, Mateo ošamari svog budućeg direktora.
Sam naslov filma (i pesma) postali su simbol optimizma novoformirane srednje klase, tačnije iluzije da se uz malo novca (hiljadu lira) može dobro živeti ukoliko se pojavi vera, koju nudi fašizam, u oslobođenje od teškog života. Retrospektivni film (urađen u današnje vreme za potrebe italijanske televizije) koji komprimuje arhivske materijale vezane za svakodnevni život te epohe nazvan je baš Hiljadu lira mesečno. Taj dokumentarac obiluje totalima plaža snimljenim iz aviona, a mladi i stari, “telesno oslobođeni”, dobijaju priliku da uz puno kinestetičnosti postanu junaci ispred kamere. Emancipacija je evidentna i u snimcima žena koje uživaju u demonstraciji svoje privatnosti, privlačnosti i samostalnosti.
Iste, 1939. godine, Nojfild je u saradnji sa Ištvanom Bekefijem (koji je u Mađarskoj ostvario zapaženu scenarističku karijeru i od koga je krenula tema ovog teksta) snimio film Neopravdano odsustvo(Assenza ingiustificata, 1939), u kojem devojka Vera (igra je Alida Vali) napušta školu da bi se udala za doktora (Amadeo Nazari), ali se potom, krijući od supruga, vraća u školske klupe.
Bilo je, dakle, potrebno da između Privatne sekretarice i Hiljadu lira mesečno prođe osam godina, odnosno da se ponovo uspostavi kinematografska veza između Mađarske i Italije. To je u veku “filmova belih telefona” (koji je trajao od 1931. do 1945. godine) zaista dugačka pauza. Svojevrstan odgovor za visoku frekvenciju filmske saradnje koja je usledila na relaciji te dve zemlje, između 1938. i 1942. godine, mogao bi da se pronađe u domenu političkih turbulencija, što donekle menja ustaljene pretpostavke o funkcionisanju diktatorskih režima.
Od 1935. godine, naime, širom Mađarske formirane su grupe krajnje desnice. Oni su kritikovali filmsku industriju da je „zaražena jevrejima“ i da njeni proizvodi „sadrže opscen, nemoralan sadržaj“. Broj protesta se povećavao, a veliki publicitet imao je prekid premijere filma Ištvana Sekeljija Afera časti (Lovagias Ugi, 1936), rađena prema drami Stefana Hunjadija. Sekelji se proslavio filmom Hipolit LAkej (Hyppolit a lakaj, 1931), drugim mađarskim zvučnim filmom u kojem (baš kao i u Aferi časti) igra Đula Kaboš, glumačko oličenjesocijalno degradiranih činovnika. Na osnovu impresionističkog romana Ernea Sepa, Ištvan Sekelj je režirao i film Purpurni jorgovani (Lila akac, 1934) u kojem se, po uzoru na francuske filmove, kao privlačni prikazuju marginalni stilovi života. Čak je pokušao da se oslobodi od srećnog kraja, ali publika to nije mogla da prihvati, pa je na zahtev producenata to promenio. I danas je dostupna samo druga verzija, ona sa srećnim krajem.
Pored Ištvana Sekeljija, koji je sledio francuske uzore u stvaranju realističnih miljea, pojavila se još jedna zvezda – Bela Gal, reditelj prvog mađarskog zvučnog filma Na svetu postoji samo jedna devojčica (1930). Gal je sledio holivudski obrazac. Njegov izuzetno uspešan film Auto iz snova (Meseauto, 1934), sa Zitom Percel i Đulom Kabošem u glavnim ulogama, bio je prvi primer mađarske glamurozne komedije, pa čak i uspešna u inostranstvu – snimljen je rimejk na engleskom jeziku pod naslovom Auto mojih snova (Car of dreams, 1935).
Još jedan filmski reditelj stekao je ime tridesetih godina. Laslo Vajda je bio sin pisca nemih filmova. Posle boravka i rada na filmu u Engleskoj, Vajda se u Mađarsku vratio 1935. godine. Radio je tri godine u Budimpešti i snimio deset filmova, od kojih su većina elegantne komedije. Od tog modela odstupa njegov film Čovek ispod mosta (Ember a hid alatt, 1936), dramatična priča koja se bavi realističnim problemima epohe: nezaposlenošću i kriminalom.
Pritisak na jevrejske članove mađarske filmske zajednice se posebno uvećao nakon uvođenja prvog tzv. „Jevrejskog zakona“ 1938. godine i njegovog stupanja na snagu, 1. januara 1939. godine. Taj zakon je nametnuo maksimum od 6% Jevreja u članstvu Filmskog saveza. Kasniji antisemitski zakoni ograničavali su Jevreje da budu reditelji, glumci, scenaristi ili menadžeri filmskih studija, kompanija za distribuciju filmova i pozorišta. Ovo je učinilo rad gotovo nemogućim za veliki broj filmskih stvaralaca, te glumica i glumaca (Imre Radaj, Zita Percel, Irena Agaj…), a mnogi od njih, poput izuzetno popularnog Đule Kaboša, pobegli su iz zemlje.
Mađarsku je morao da napusti i Sekelji. Promenivši ime u Stiv, Sekelji se u Velikoj Britaniji profilisao kao sofisticirani žanrovski reditelj i (zajedno sa Fredijem Frensisom) potpisao čuveni SF horor film Dan Trifida (The Day of the Triffids, 1962).
Sudbina Bele Gala je, s druge strane, tragična. Gal je uprkos zabrani da radi na filmu ostao u Mađarskoj, da bi na kraju bio uhapšen i ubijen u koncentracionom logoru Dahau, u februaru 1945. godine.
Priča Lasla Vajde je potpuno različita i ona je, paradoksalno, dala puni zamajac razvoju “komedije na mađarski način” u okviru “filmova belih telefona“. Laslo je promenio ime u Ladislao i njegova dva filma (Magdat kicsapjak, 1937. i Pentek Rezi iz 1938. godine) poslužila su tadašnjoj velikoj glumačkoj zvezdi Vitoriju de Siki da se okuša kao reditelj. Magdat kicsapjak je preimenovan u Madalena, nula iz vladanja (Maddalena… zero in condotta 1940), a Pentek Rezi u Tereza Venerdi (Teresa Venerdi, 1941).
Vajdu je ovaj interes Vitorija de Sike za njegove filmove svakako preporučio za rad u Italiji, pa je on 1940. godine realizovao film Zaboravna tetka (La zia smemorata, 1940), sa Dinom Gali u glavnoj ulozi. Zavrzlame sa lažnim identitetima u ovom slučaju su komedijski osnažene sa prisustvom nametljive i bizarne tetke koja svojim mešanjem u tuđe ljubavne odnose izaziva brojne nesporazume.
Posebno je zanimljiva veza između Vajde i scenariste Akoša Tolnaja, (poreklom Mađara), koji je uglavnom bio aktivan u italijanskoj kinematografiji. Kao Tolnajev doprinos “filmovima belih telefona”apostrofira se njegov scenario za komediju Porodica Brambila ide na odmor (La famiglia Brambilla in vacanza, 1941), reditelja Karla Bosea, u kojoj je reč o dogodovštinama srednjeklasne porodice iz Milana koja ide na letovanje. Specifičnost saradnje Vajde i Tolnaja je u tome što su napravili dva filma u Engleskoj: Krila iznad Afrike (Wings Over Africa, 1936) i Žena generala Linga (Wife of General Ling, 1937), i to pre Vajdinog aktiviranja u Mađarskoj. Tolnaj je sarađivao i u temeljnom neorealističkom filmu Rim, otvoren grad (Roma città aperta) i sa Pabstom. Putevi Tolnaja i Vajde ukrstili su se i u filmovima rađenim posle Drugog svetskog rata – Zov krvi (Call of the Blood, 1948) i Zlatna Madona (The Golden Madona, 1949). To su ujedno bili i poslednji Vajdini filmovi koje je radio pre nego što se preselio u Španiju. Pod Frankovom vlašću, Vajda je stekao priliku za kontinuirani rad i punu umetničku afirmaciju, koja je pedesetih godina potvrđivana velikim nagradama na festivalima u Berlinu za filmove Marselinjovo čudo (Marcelino pan y vino, 1955) i Moj ujak Jacinto (Mi tio Jacinto, 1956).
Istaknuti reprezent mađarske filmske kolonije u ratnom vremenu u Italiji bio je Laslo (ponekad potpisivan i kao Ladislao) Kiš. Pohađao je Konzervatorijum dramskih umetnosti u Budimpešti i bio glumac, novinar i pomoćnik pozorišnog reditelja u svojoj zemlji. Do filmskih angažmana nije došao u Mađarskoj, već kao pomoćnik reditelja i montažer tokom boravka (od 1928. do 1935. godine) u Francuskoj, Engleskoj i Argentini. Kišov doprinos “filmovima belih telefona” su ostvarenja Sedam grehova (I sette peccati, 1942), za koji je scenario napisao Ćezare Cavatini, ključna figura za uspostavljanje italijanskog neorealizma, i romantična drama Mlada dama (La signorina, 1942), rađena prema romanu Đerolama Roveta. Sedam grehova su filmska povest o plahovitim mladim ljudima spremnim da zbog ljubavi ozbiljno sebi naude, dok je kod kritičara bolje pozicionirana pigmalionski ustrojena Mlada dama.
Saradnja na relaciji Mađarska-Italija u doba “filmova belih telefona” nastavljena je u različitim oblicima. Svakako ključni autor te vrste filma, Mario Kamerini, radnju svog filma Sto hiljada dolara (Centomila dollari, 1940) smestio je u Budimpeštu ne bi li moralno upitan sadržaj bio lakše apsorbovan od cenzora i konzervativne publike. A zaplet je baziran na nepristojnoj ponudi američkog milionera da telefonska operaterka iz Budimpešte ode na večeru sa njim. Ona se tome protivi, uprkos pritisku porodice da prihvati novac, jer milioner ima verenicu.
Za rimejkom je posegnuo Dino Falkoni realizujući komično-sentimentalni film Velike cipele (Scarpe grosse, 1940). Falkoni se oslonio na mađarski film Istvan Bors (Bors István, 1939), Viktora Bankija, koji je s uspehom prikazan u Veneciji i govori o pretvaranju pustoši u raskošno imanje.
Širok raspon saradnje pomenutih zemalja potvrđuju i filmovi Poslednji ples (L’ultimo ballo, 1941) Kamila Mastroćinkvea (rađenom prema pozorišnom komadu Ferenca Hercega), u kojem Elsa Merlini igra “san” brojnih glumica – majku i ćerku, kao i film Đorđa Bjankija Mala supruga (Una piccola moglie, 1943), prema romanu Zoltana Nađivanjija.
Prestankom pravljenja “filmova belih telefona” i nestankom diktatorskih režima Musolinija i Hortija utihnula je saradnja između Italije i Mađarske, koja se ponekad odvijala posredstvom Engleske. U Mađarskoj je nakon talasa lakih muzičkih komedija iz tridesetih godina usledio specifični noar stil (sa fatalnom glumicom Katalin Karadi), koji se proširio i na potonje dekade u toj zemlji, a u Italiji je na velikoj filmskoj sceni ustoličen neorealizam. Proplamsaji filmske veze između Italije i Mađarske pojavljivali su se u pojedinom filmovima Mikloša Janča, ali to je sasvim druga priča.
„Знаш, и даље ми није јасна та твоја опседнутост Америком. То не одобравам“, говорио ми је Софроније, у свако доба године са вијетнамком на себи и уз обавезни продужени са млеком. „Знам да си политички против, то ми је јасно, не мислим да лажеш и глумиш, али то би некако требало да прати и естетика, психологија, духовност, и све у том смислу, разумеш шта хоћу да ти кажем?“
Отпио сам гутљај своје цеђене поморанџе и по ко зна који пут покушао са истим:
„Рекао сам ти, то је нешто што ме је формирало, не у целини, али једним делом јесте, њихови филмови, музика, књиге. И формирало је моју имагинацију. Кад покушавам да изразим слободу или меланхолију, а посебно обе те ствари заједно, увек ми се појаве те слике, звуци, мелодије Америке.“
„У којој, бајдвеј, никад ниси био“, рекао је Софроније и рукавом обрисао бркове од еспреса са млеком.
„Тако је, и то додатно учвршћује моју имагинацију. Схваташ, као код Карла Маја, ни он никад није био у Америци, а написао је онолике вестерн романе. Причао сам то да сам почео да пишем захваљујући њему, кад сам њега почео да читам. Тада сам схватио да је писање нешто чиме бих волео да се бавим цео живот, да је то мој свет.“
„Знам, знам“, прекинуо ме је човек у вијетнамци. „Стално ми причаш једно те исто. Све је то лепо, слобода и авантура, приче о херојству, то подржавам, али знаш, све се променило у међувремену, слика Америке је некада била једно, а сада је друго. Причао сам ти, а и сам си читао, о Америци као Зеленој земљи, земљи сабласти, што се сад и остварује, односно све иде ка томе. Ако се фокусираш на Америку и представе које она емитује, ти се везујеш за утваре, за непостојање, нешто ишчезло. А имагинација треба да се храни нечим вечним и будућим.“
„А ми као знамо шта је то будуће?“, покушао сам.
„Не знамо, али знамо да ће бити везано за ово наше тло, кад кажем наше, мислим на Евроазију и то на темељима њених традиција, како год то тачно изгледало. Јер не може другачије. Схваташ да следе ратови, кризе, глад, и кога ће сад док гладује, или му бомбе падају на главу, или га кољу, да слуша те твоје приче са америчких друмова, све то што је храњено рокенролом, битницима, сајберпанком, ноаром, ко зна чим све не. Имаш ти и тај руски аспект, и евродекадентски, и ове наше између два рата, то је све у реду, али ово…“
„Разумем те, и ја се често преиспитујем, али мислим да некако док пишеш или промишљаш прво зарањаш у свој унутрашњи свет, а онда одатле посматраш све остало. Ја, на пример, мислим да сам врло српски писац, да сам то у једном дубинском смислу, а не онаквом каквог овде одређују медиокритети и бирократе и…“, запенио сам.
„Знам ја то, Владо“, опет ме је прекинуо Софроније. „Зато те и волим и ценим, и уопште пијем овај продужени са тобом. Мислим, то си стварно посебан, светао човек, али некако би то што радиш требало јаче да делује на људе. А деловаће ако буде укорењеније и усредсређеније.“
„Слажем се, али некако морам да се пробијам кроз све то, кроз све те слике из моје имагинације, не да их просто укинем и избришем, него да их прочишћавам. Да од тога нешто градим. Те слике ме спутавају, али и воде ме, разумеш? Траже да их прескачем, разбијам и рушим, али ми и отварају и показују пут. Разумеш?“
„Ма разумем те, ко би те разумео ако не ја“, рекао је Софроније сад већ готово нежно. „Већ сам стопут и теби и другима рекао како си ти много ближи Црњанском од свих оних који се позивају на њега, ти радиш оно што радио он, имаш тај дух. Али сва та инфантилна занесеност популарном културом, посебно та занесеност пријатељством, и то мушким, сви ти младићи у твојим књигама…“
„Слушај, Рони, сто пута смо причали о томе и…“
„Знам, знам, али то што ја разумем не значи да ће и други. И не говорим ти ово моралистички, знаш да нисам из те приче, него чисто естетски, у смислу питања шта представља гориво за твоје стварање, какви домети из свега тога могу да испадну, да не буде да зидаш кулу на мочвари. Уосталом, ти знаш шта сам све прошао, и-ха-хај сам старији од тебе и путовао сам стопут више, никад нисам крио од тебе шта сам све радио и с ким сам све био, тако да сам ја последњи који би моралисао. Али ти си писац, оно што ја никад нисам био, и код тебе су етика и естетика једно, односно једно се све време претапа у друго, а етичан си онолико колико ствараш. Разумеш? А ја хоћу да ти будеш моћан стваралац, јер имаш способности за то.“
Ја сам само уздахнуо, онако као да немам шта да кажем, исцрпљен и загрејан у исти мах, а Софроније је позвао конобарицу да плати и скинуо своје ленонке да их обрише рукавом вијетнамке.
„И пази шта сам ти рекао… Врати се кући из тих твојих Америка, Владо, и онда ћеш сигурно постати велики. Оне су твој затвор, а не ова земља, књижевна мафија или породица. Ја ти то гарантујем. Само овде да нађеш нешто што храни твоју имагинацију онако као ти твоји Винетуи, Марлоуи, Конани, Керуаци, и бићеш на коњу. Белом победничком коњу, не звао се ја Рони“.
Софроније је нагло ућутао, платио пиће за обојицу, а онда скочио са столице и готово отрчао низ улицу, како је то обично и радио. Тетовирана конобарица Тања и ја смо се само погледали и дискретно се осмехнули једно другом, као они који не желе да се наругају ономе ког воле и цене, али ипак га до краја не разумеју.
Џеси ми је причао како га та светлост коју осећа, коју је доживео, понекад плаши јер као да све друго претвара у сенку, као да је све друго небитно, све оно што га окружује, а од чега понешто и воли.
„Знаш, ја волим да се опуштено дружим, волим музику, понекад неку храну, мада не једем пуно, никад нисам. Али понекад ми све то изгледа небитно и непотребно, чак ме је срамота што се тиме бавим. Не знам како ће ти ово звучати, али не знам како другачије да кажем…“
„Слободно реци“, охрабрио сам га.
„Тада, знаш, као да јаче осећам смрад свог тела. Колико год се туширао и мирисао, шта код јео. Капираш?“
„Мислим да капирам“, рекао сам.
„А с друге стране не осећам се лоше, као…“
„Као да осећаш да ниси само тело“, додао сам.
„Тако некако“, рекао је Џеси и отпио гутљај неког јаркоцрвеног смутија.
Питао сам га да ли је то некада повезивао са католичким васпитањем које је добио од мајке, која га је учила молитви још док је био сасвим мали.
„Ја сам католик, знаш, себе и даље сматрам католиком. То је тако“, рекао је и затрептао. „Али нисам нешто да идем у цркву и то… не знам ни сам. Не волим, оно, морализам и те ствари, али некако… сматрам да је нормално да постоји Бог. Да ме држи на свом длану. Ето…“
„Лепо си то рекао“, похвалио сам га. „Јеси ли се као дете осећао усамљено због тога? Мислим, због таквог васпитања…“
„Па, не знам… Нисам ја нешто овако васпитаван у том духу, само ме је мајка учила молитви, није много њих знало за то. Али нисам се осећао усамљено, нисам свакако због тога. И друга деца су била из, како би се рекло конзервативнијих породица, мада моји и нису били посебно конзервативни, уопште… Та друга деца су углавном били баптисти, али нисмо правили неку разлику. Није то била нека тема разговора, дружења, и то… Али нико ми није причао да је доживљавао и осећао исто што и ја. Можда јесу, али нису говорили о томе.“
„А како би још описао то што су доживљавао и осећао? Осим те светлости?“, питао сам га.
„Некако сам увек видео нешто у другима, не кажем светлост, али нешто, онако унутра, што не могу да одредим… Мало светлост, мало нека измаглица. Код неког више код неког мање“, рекао је Џеси још више шушкајући него иначе, чак помало и замуцкујући.
„Да, и ја мислим да сам због таквих ствари постао писац. Што сам некако одувек знао да људи нису само оно што се види. И да о ономе што се не види треба да пишем“, рекао сам, благо и сугестивно.
„Стварно? Е, па драго ми је. Значи да нисам луд“, рекао је младић и закикотао се, а онда опет испио гутљај смутија.
Питао сам га да ли је неко мислио да је луд, али он је рекао да није, јер се обично понашао као и сви.
„Некада се неки говорили да сам мало необичан. Али су онда закључивали да сам просто добар, наиван, или просто глуп… Мислим, и данас неки мисле да сам глуп. Је л’ теби изгледам глупо?“
Насмејао сам се.
„Ма не, уопште, имаш тај отворен поглед, то никад немају глупи људи“, рекао сам.
„Па хвала ти. Многи кажу да имам лепе очи, али… Свеједно. Него, знаш, кад си већ питао… Једном је у нашу кућу дошао свештеник, мајка ми је рекла да је језуита, њен школски друг иначе, из основне школе. Био је у пролазу, и то је једини пут да је неки свештеник дошао код нас у кућу. Имао сам десетак година и ништа нисам разумео што су причали, али сам мирно седео и слушао. Када је кренуо, руковали смо се и он ми је рекао како треба да постанем свештеник. Мајка је мислила да се шали и питала да ли је то због тога што сам био тако миран. А он је рекао ‘не, него зато што је јако пријатно бити са њим у истој просторији’. Мајка је била збуњена и онда је неколико дана била пажљивија према мени него иначе.“
„А каква је била иначе, пажљива или… И је ли ти жива мајка?“, питао сам.
„Била је океј. И још је, мислим – жива је“, рекао је и дечачки се насмејао својој неспретности.
„А отац?“, питао сам,
„И он је био океј. Били смо океј породица, не могу ништа да им замерим. Имао сам и две млађе сестре“, рекао је.
„Виђаш ли се са њима, чујете ли се?“, наставио сам.
Џеси се мало замислио.
„Ретко. Не стижем да одем, а чујем се понекад. Али мислим да је то сад иза мене. Породица и те ствари. Свако треба да има свој живот, је ли тако?“
Климнуо сам главом, не знајући шта да кажем, а Џеси је додао:
„Јавим им се телефоном на Божић. Пошаљем и честитку, мама воли такве ствари, знаш. Она је иначе била најбољи ђак, мада касније ништа посебно није постигла. Али није била нешто несрећна због тога. Бар да ја знам. Мада ја можда не знам све. Лакше је познавати друге људе него мајку, је ли тако? Мислим, она је мајка, просто немаш тај однос да можеш да је гледаш са стране.“
„Разумем те, потпуно си у праву. Драго ми је да имаш добре родитеље, то је добра ствар за тебе. Не може много њих тиме да се похвали“, рекао сам, тек да нешто кажем.
Он је замишљено климнуо главом, а онда отпио преостали смути и широко ми се осмехнуо.
„Драго ми је што смо се чули, ‘ајде да се чујемо опет за који дан, важи? Ја сад морам на спавање, треба да ми буде лице свеже за сутра. Мислим, Лео је рекао да ће сутра баш лице да сликају, због неких наочара које рекламирамо, капираш…“
„Јасно ми је. ‘Ајде, обавезно се чујемо“, рекао сам.
„Ћао.“
„Ћао.“
Екран је замукнуо. Тешко сам уздахнуо и завалио се у столици, као после неког великог напора, али после ког осећаш пријатан умор, и трнце кроз цело тело, као неку лагану струју. Чуо сам како се отварају улазна врата и Боле се враћа из школе, бучно скидајући ранац већ на прагу. Громко и весело сам узвикнуо поздрав, на шта је он застао, накратко ме погледао и осмехнуо се, како није одавно.
*фотографија: Jozeph Szabo, Night Owls 1971.
(Роман ЏЕСИ И ЈА Владимира Коларића биће објављен током 2024. године за издавачку кућу Пресинг.)
Још у време Марије Терезије у Бечу је констатовано да би уништење Османске царевине и подела њених територија били више у интересу Русије него Аустрије, јер Балкан насељавају Словени и Грци који су због своје вере и културе ближи Русији но Аустрији. Када су Срби подигли Први устанак, за Аустрију су се на њеној јужној граници отворили бројни проблеми и она је нерадо гледала на могуће промене. Контакти и сарадња руске војске и српских устаника 1806. године схваћени су као доказ да забринутост Беча није без основа. Војни слом устаничке Србије 1813. године донео је Аустрији олакшање, али не задуго.
Захваљујући руским победама у рату против Турске 1828–1829. године склопљен је Једренски мир, којим је Србија стекла аутономни статус. Објављивање првог султановог хатишерифа о повластицама почетком 1830. године кнез Милош је пропратио речима: „До сада смо били безусловни поданици самовластија турског и робови, а сад постајемо самобитним народом.“ Та промена снажно су одјекнула широм Османске царевине и Хабсбуршке монархије. Постало је јасно да Порта више није у стању да ефективно контролише периферију царства. То је Русију охрабрило на даље јачање свог утицаја у Србији, Влашкој и Молдавији, а Аустрију да гради стратегију којом ће се томе одупрети, а Србију са околним областима, на неки начин, везати за себе.
Већ 1832. године појавили су се први текстови којима се формулише идеологија илиризма. Људевит Гај је настојао да пробуди Хрватску која је „тврдо спавала“, док је гроф Јанко Драшковић дефинисао простор будуће „Велике Илирије“ од Истре до реке Бојане и од Јадранског мора до Дрине, Драве и Дунава. Толико амбициозан програм, какав је илиризам, није могуће спровести као дело групе ентузијаста, па је он убрзо постао елемент политике кнеза Клеменса фон Метерниха, канцелара Аустријске царевине. Зашто му је то било потребно? Франтишек Зах, резидент пољске емигрантске агентуре у Београду, писао је 1846. године свом претпостављеном, грофу Адаму Чарториском да „Метерних подржава илирски покрет као средство против Мађара, као и да би добио Босну и Србију.“ Бечка политика, која је тежила ширењу свог утицаја и на Бугарску, вођена је на дуги рок. Културни утицаји, дипломатија и економске мере међусобно су се допуњавали, али су се показали недовољним да потпуно и трајно неутралишу Србију.
Настојања да Русија буде истиснута са Балкана поново су се испољила током Кримског рата 1853–1856. године, у коме је она поражена и после кога је изгубила статус заштитинице балканских православних народа. То право је преузела коалиција европских сила, али Русија није одустала од своје спољне политике. Нова прилика јој се указала када је Херцеговачки устанак 1875. године покренуо Велику источну кризу. Србија и Црна Гора су заратиле са Османском Царевином, иако су војнички биле далеко слабије од ње. Катастрофу је спречила руска победа у Руско-турском рату 1877–1878. године. Али, тај успех није био потпун, јер су се опет умешале европске силе и сазвале Берлински конгрес. Његовим одлукама успеси Русије су ограничени, после чега се она повукла са Балкана, док је Аустроугарска добила право да окупира Босну и Херцеговину.
У таквим околностима кнез Милан је 1881. године потписао тајну Конвенцију, којом је Србија постала потпуно зависна од Аустроугарске, изгубивши подршку Русије. Због амбивалентне политике коју је тада водила, више нико није имао поверења у Србију. Зато током последње деценије XIX века Србија није могла да купи пушке репетирке ни од Русије и њених савезника, као ни од подозриве Аустроугарске. Једва је 1900. године из Немачке некако набавила 90.000 пушака система Маузер, којима су током наредних година вођене герилске борбе у Старој Србији и Македонији и којима су добијени Балкански ратови. Русија је показала интересовање за Србију тек после мајског преврата 1903. године, али и тада опрезно. Оружје јој није продавала, али је пружала дипломатску подршку. Забринут могућношћу српског уједињења, Беч је 1908. године анектирао Босну и Херцеговину и изазвао нову кризу у Европи.
Србија је била принуђена да и преко тога пређе ћутке, али је зато деловала у другом правцу. Ангажовањем руске дипломатије склопљен је савез Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке, које су у Првом балканском рату поразиле Османску царевину и готово сасвим је истиснуле из Европе. Такав резултат није одговарао Аустроугарској и Немачкој, које су тих година настојале да ојачају османску армију до нивоа да буде у стању да спречи промене у корист балканских држава и Русије. Слаба карика међу балканским савезницама била је Бугарска, у којој је аустроугарски утицај био снажан. Незадовољна обимом својих тадашњих територијалних добитака, Бугарска је напала српску војску на Брегалници и грчку код града Кукуша. Српској и грчкој контраофанзиви придружили су се напади Османске царевине и Румуније на Бугарску, која је поражена и присиљена да прихвати нове губитке територије. Она се с тим није трајно помирила.
Србија и Црна Гора су тада добиле заједничку границу, чиме су намере Аустроугарске и Немачке да преко османске територије економски и политички продру ка југоистоку, добиле нову препреку. Уколико би Србија и Црна Гора успеле да консолидују своје добитке и да се уједине, чему је тежила Русија, геополитичке амбиције двеју централноевропских царевина биле би осујећене. То је за њих било неприхватљиво. Почела је снажна пропаганда у аустроугарској штампи, којом је најављивано уништење Србије. Начелник аустроугарског генералштаба, Конрад фон Хецендорф, је од од лета 1913. до лета 1914. године 24 пута захтевао од цара и владе да се уништи Србија. Беч је за то имао подршку Берлина и само се још чекао згодан повод, који је нађен у Видовданском атентату. Напад на Србију је почео као казнена експедиција, која је требала да поништи резултате Балканских ратова, али је услед савезничких уговора којима су биле везане велике европске силе и њихових међусобно супротстављених интереса, прерастао у Светски рат. Русија је избегавала да провоцира Аустроугарску и, тек када су прве гранате пале на Београд, из Русије су кренули бродови са пушкама и муницијом за српску војску.
Снаге поражене у том рату нису се помириле са његовим последицама. Краљевина Југославија почивала је на идеји „Велике Илирије“, али је њен центар био у Београду, а не у Загребу. Попут Србије некада, нова држава је била препрека за немачку експанзију. Њен државни апарат се упорно борио против сепаратизма и „аустријанштине“, специфичног менталитета и идеологије раширене у западним крајевима земље, који су проистекли из предратног стања. С друге стране, нацизам и милитаризам су нашли своје поборнике и ван Немачке, која је окупила све незадовољнике новим поретком, од Италије и Аустрије, преко Хрватске и Мађарске, до Бугарске и Албаније. Други светски рат почео је као нови покушај да се ревидирају резултати претходног, али је довео до још веће катастрофе.
Слом међународног поретка 1989. године отворио је нову могућност за ревизију геополитичких решења на Балкану и у Источној Европи. Поново се формирају савези и дефинишу интереси. Југославија више није потребна, као ни „Велика Илирија“. Поново је Србија мета подозрења, а напори европских сила поново су усмерени на комадање српског националног, културног и привредног простора. Криза поново потреса Европу, у којој се поново воде тешке битке. Први светски рат је стизао дуго и, још увек, нигде није отишао…
Др Горан Милорадовић, научни саветник
Институт за савремену историју, Београд
Фотографија: Српска војска на Мачковом камену
Текст је првобитно објављен у дневном листу Политика поводом 110 година од почетка Великог рата (28. јул 2024).
Исповест Лава Николајевича Толстоја или о чему је Толстој могао да разговара са будистом
Текст са Толстојевом Исповести кружио је Русијом давне 1882. и доживео популарност, а допринео је поимању тада педесетчетворогодишњег романсијера међународне славе као мудраца и моралног ауторитета. Његова мистична формулација православља, иако заснована на хришћанском веровању „широких народних маса“ тј. руских сељака-мужика, није тада наишла на разумевање званичне цркве, а богами ни великог дела његове породице. Ова књижица преведена је на енглески 1921. и у једном поновном енглеском издању дошла је и до мене, од друга који живи у САД. Он ју је купио у књижари у градићу Невада, подалеко од познате пацифичке обале, а близу језера Тахо у руралној Калифорнији! Ко би помислио да се овакво штиво може наћи данас управо тамо где су чак и Толстојеви незаборавни романескни јунаци Ана Карењина, Пјер Безухов и Наташа Ростова у неким круговима постали прокажени, толико чак да неки образовани људи размишљају да баце књиге руске литературе. Случај је хтео да ова књижица из Русије, преко Америке, ипак стигне до Швајцарске и Србије, што је за мене био сигуран знак да о Исповести морам да нешто напишем.
Толстој почиње врло јасним и сажетим приказом фаза свог живота до тренутка писања: детињство (преовладава чистота и доброта), младост (прилагођавање друштвеним конвенцијама, па поквареност и порок), учешће у рату (неопходно убијање), боравак у иностранству (европско учење о прогресу, али са непознатим циљем), те повратак на имање на селу (оснивање модерних школа за сељаке) и брак (у коме се прво уживало, да би се затим то истопило). Нарочито је упечатљив опис преласка из детињства у младост, а који се састојао од преображаја природне жеље да се буде добар и моралан, али која је била исмевана у друштву, на понашање у коме се попуштало ниским страстима, претварању и лажима, а које је било хваљено. Таква јасноћа и критичност према сопственом животу су ретки, јер смо сви склони да се запетљавамо у објашњења и изговоре због самосажаљења и самоодбране. Толстоја је управо његова јасноћа довела до раскрснице: наћи смисао живота или га окончати. Ово је заиста прави почетак сваке филозофије која није пуко „пресипање из шупљег у празно“, као што је приметио и Алберт Ками (Мит о Сизифу) и о чему је писао и Виктор Франкл (Зашто се нисте убили?).
Толстој затим подуже описује своје тражење смисла у филозофији, у природним наукама у којима предњачи Запад тј. Европа у то време, и у духовним традицијама далеког Истока. Не налази још увек смисао, али ни снаге да прекрати свој бесмислени живот. Овај део текста је мање јасан него први, вероватно зато што је аутор у току писања још увек више наслућивао него са сигурношћу препознавао решење. Саосећамо са њим и дивимо му се на начин на који Ками пада на колена само пред најсиромашнијим животима и пред највећим авантурама духа. Тројица мислилаца су се највише дојмила Толстоја: антички филозоф Сократ, израелски краљ Саломон и немачки филозоф и Толстојев савременик, Шопенхауер. Срж њиховог учења за Толстоја је: не треба тежити очувању тела јер постоји нешто вредније од тога (Сократ), све на овом свету (конвенције) је таштина, која је бесмислена (Саломон), те да живот није оно што би требало да буде и није штета окончати га (Шопенхауер). Они га, дакле, нису убедили да не треба да се убије, напротив. Толстој описује и учење четвртог мислиоца, Сидарте Готаме Буде, као неопходност да се ослободимо сваког живота јер је немогуће живети суочен са неминовношћу болести, старости и смрти.
Да је Толстој тада срео будисту и са њим попричао, шта је могао будиста да му каже? Да, болест, старост и смрт јесу важне, али не, драги Толстоје, као разлози за очај, већ као три небеска гласника, који нас буде из заслепљености конвенционалном реалношћу. Ту је и четврти гласник, кога Ви, Лаве Николајевичу, не помињете: лутајући монах-аскета. Овај последњи је пет векова пре Христа одвео Сидарту Готаму на пут на коме ће он наћи одговоре које је тражио. Живимо, драги мој, да бисмо испунили мисију коју смо добили рођењем, да прочистимо овај материјал сопства у складу са апсолутном реалношћу, пратећи пут средине. Ви сте, Толстоје, из конвенционалне, условљене, смртне реалности тек провирили у апсолутну, неусловљену, бесмртну, и јаз између њих Вас је ужаснуо. Не очајавајте! Буда никад није пропагирао својевољно окончање живота. Насупрот, говорио је о јединственој шанси коју смо добили рођењем у људском облику, најбољем начину постојања. Како најбољем? Тако што само у њему налазимо повољну мешавину угодности и незадовољства, уживања и патње. То је приметио и српски владика и поглавар Црне Горе, Његош, који је баш у Вашој земљи, Толстоје, завладичен 1833., мало после Вашег рођења: чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију. Горчина подстиче на излаз из условљене реалности: то је просветљење или буђење (отуда надимак Сидарте Готаме, Буда, пробуђени). Ово значи да је доза незадовољства, па и патње, добра, ако се добро искористи. А одговор на питање како живети је: пре свега уз благонаклоност према себи и другима, што већ само по себи искључује самоубиство као решење.
Велики руски писац је, увидевши границе рационализма, излаз из своје духовне кризе нашао у чистом, несебичном отварању срца и прихватању хришћанске православне вере без ритуала, коју је затим покушао да живи сасвим искрено. Будиста би се сложио са њим: духовни живот није чисто рационалан, већ је и осећајан и ослања се на универзалну моралност. Буда, међутим, не очекује од својих ученика безусловну веру, већ практично испитивање својих предлога. Један од предлога је неговање племенитих осећања, које је назвао небеска боравишта на земљи: благонаклоност, саосећање, радост због успеха других и уравнотеженост. Ко у њима борави, срећан је у земаљским оквирима, Лаве Николајевичу, рекао би му будиста и позвао га на наставак разговора другом приликом. А ја са осмехом завршавам овај текст јер је било пријатно ослушкивати Толстоја и будисту и јер знам да, док има људи који читају Исповест на разним језицима, има и наде за све нас.
Текст је првобитно објављен у Политикином Културном додатку, 15.06.2024.
Одвајкада је обичај у нашем народу да се ‒ кад се пође у госте ‒ понесе какав дар, често кафа и сластица, но однедавно то бива драгоценији поклон, књига, али не било чија књига, већ оног који је у госте пошао. Ретко се данас, заправо, други пита за здравље и како је, већ се при првом сусрету или ако их буде још, и касније, даривају сопствене књиге с тананим посветама и тихом молбом ‒ да се прочита оно што између корица пише и тако малени број читалаца увећа, не би ли и овакав ручни рад постао предметом макар нечије пажње.
Јасно је да није све написано ‒ књижевност, заправо, врло мало оног што се напише јесте уметнички вредно, али је овај нови феномен ‒ даривање сопствених књига ‒ лепо расветлио чему уистину треба посветити пажњу или шта је вредно нашег времена, а вредно је, без одлагања, оно што нам није силовито дошло у сусрет, већ оно за чиме смо ми пошли.
Овде ће многи читаоци, с правом, негодовати и рећи како је савремена хиперпродукција свега онемогућила да се од шуме види дрво и да се раздвоји жито од кукоља, па је данас и најдаровитијем ствараоцу потребна реклама како би уопште неко сазнао за њега, и то је истина, али додајем како треба разликовати суптилну изложеност у јавном простору, ненаметљиву присутност или меку постојаност тамо где се чини да ничег нема, од агресивности, неретко невидљиве и пасивне, према могућим реципијентима ‒ они се засипају са свих страна садржајима стваралачког чина како би у једном тренутку престали да се бране и сломљени, похитали ка књизи или слици. Можда је зато данас занимљиво гледати у правцу оних који не мотре сваки наш корак, већ нас пуштају да им дођемо сами, онда кад то пожелимо и кад сусрет с њиховим стваралаштвом постане ненадани лек.
Ликовни циклуси тајновитог Мирослава Мира Шуковића открили су се преда мном случајно, можда баш онда кад је сусрет требало да се догоди ‒ кад нисам знала да он постоји и да већ годинама у рукама држи малени кист којим прави несвакидашње потезе на платну. Да ли је уопште важно знати ко намешта свој штафелај и мућка боје ако се у наш видокруг угнезди једна, па друга слика, и тако почну да стварају лепезу скривене знаковности која није послата у свет да би била протумачена, већ да бисмо на неки начин, својим аутентичним присуством, у њој учествовали.
Пажљиви проучаваоци Шуковићевог дела препознају у њему авангардне линије, експресионистички колорит, али и необично: традиционалну арабеску, па на крају ‒ ако се може догодити крај једном херменеутичком захвату ‒ повратак мистичним фолклорним облицима који јесу веза са прошлошћу, али спона и са оним где смо сада. Мање ангажован гледалац уочиће тамне тонове и некомпактне облике, на тренутак ће се уплашити, приметиће како људи не личе на људе, иако им људско није умањено, напротив, али биће збуњени, неки можда и неће желети да листају каталог даље, све док као ја ‒ не примете да гледалац не гледа слику, већ да слика гледа њега, а далекозор као да се сакрио на врх потиљка и не мрда.
У овом необичном ликовном свету утисак јесте како ништа не мрда, свет је затечен у једном тренутку, прекинут у својој континуалности, као на фотографији човека који не уме да држи објектив, па су лица искривљена, светла помућена, и нико није испао лепо, није заузео добру позу, те га је омео трептај туђег ока. Лепота је ‒ желимо да верујемо онда кад не испаднемо лепо ‒ непреносива, не може се отети од наше душе, прикована је за чврсте зидине наше унутрашњости и не мрда, величанствено стоји тамо где ју је сместио Бог. Шта је онда наша наказност у спољашњем свету и свака изобличеност коју не препознајемо, с којом се не можемо срести у огледалу? Јесу ли Шуковићеве слике намерна а неспретна документарност оног што је заптивено у нама, а што се открива тек мудром оку, оном које гледа тихо и далеко?
Запитала сам се куд ли гледају сликареве очи кад виде оно што је у серијама назначено, како су се догодиле баш такве перспективе, јер је на свакој слици непомућени човечански сумрак и разглобљена је свака хармонична структура, другим речима, нема мира и порушен је поредак који нам даје макар илузију о томе како је смисао једина константа наше привидне беспомоћности. Да ли је могуће приказати хаос, а остати цео?
За оне који воле ликовну или било коју другу уметност привилегија је живети кад и уметник, јер се на многа питања можда могу добити одговори, а да они не буду произвољна интерпретација. С друге стране, лакше је ‒ чини се ‒ мислити о онима који више нису са нама, јер нас њихов глас не може прекорети ако погрешимо, а извесно је да грешимо, зато што није питање: шта је на платну насликано, већ: како оно кореспондира с нама, да ли смо отворени за такав немушти дијалог?
Слике Мирослава Шуковића морају бити инспирисане једном интимном оптиком о којој немамо право да знамо много, али која нас подстиче или чак гони да погледамо у очи ономе од чега у својој духовној лењости бежимо, зато што није исто гледати у композицију која се по својим ободима ломи, као у делима кубизма, или гледати у правцу целине чија је суштина ‒ грдоба и грех. Овај други смер ‒ усудим се рећи ‒ прикладан је тек за ретке, не зато што је снага да се погледа у тамном правцу одлика одважног карактера, већ зато што нема бистрог живота без сусрета с његовом помућеношћу, и његова мутнина не израста из какве спољашње загонетности, већ из унутрашње закључаности пред свим оним што би наш свет узбуркало и нагризло, да можда пострада и не никне. Због тога је Шуковићева ликовност ‒ па нека и ово буде смело ‒ решетка препуна трња, кроз коју пролази мало соли да земља не буде бљутава.
И сад: како је могуће сусрести се са Шуковићевим човеком спонтано, онда вољно, разгледати танане нијансе свих пукотина, загристи кору труле јабуке или гурнути прст у кратер ока, а не остати повређен? Или је боље запитати се ‒ да ли је могуће игде, не само у уметности, остати сачуван?
Задатак стваралаштва је да умири немирне, а узнемири мирне, па су тако необичне ‒ и мистичне ‒ слике Мира Шуковића буђење из савременог конзумеризма, где се врхунцем умешности понекад доживљава снено просипање џепних ситница на сто. Ретко ко воли да угледа непријатност, такво што се гура под ћилим и затвара у тамни подрум, а онда свако ко се усуди да сломи катанац ‒ прекори због своје бахатости и одвећ велике слободе, да прикаже нешто што се по договору скрива. Но, треба рећи да нисмо ради од себе да склонимо асиметричност, напротив, тако нешто годи нашем егу; истина је да од себе скривамо непријатности које од нас траже да се одредимо и определимо: или ћемо постати њихови таоци или ћемо се ослободити, а ослобођења ‒ Шуковић нам шапуће ‒ не може бити без загледаности у дубине нашег мрака.
Зато су слике тајновитог сликара из Црне Горе ведре, премда пробуђују језу ‒ оне могу упризорити људски страх од свега што је непознато и болно, али кад се приближимо њиховој скривеној поетици, приметићемо добро око оног који држи кичицу у руци и ослободиће нас, можда, сазнање да највише снаге има у оном суноврату који се може опипати и описати, јер тако се кроти неман ‒ ако јој, без трептања, погледамо у очи.
У Турској ништа није немогуће: субверзивна проза Константина Леонтјева(Сабрана белетристичка дела Константина Леонтјева, Паидеиа, Београд 2008-2023)
Оливера Драгишић
Подухват превођења и објављивања једног од најважнијих деветнаестовековних руских писаца, Константина Леонтјева (1831–1891), код нас је почео пре петнаестак година. Не ради се ни о каквом кашњењу у нашој култури, напротив – Леонтјевљева сабрана дела готово се истовремено појављују у Србији и Русији. Са изузетком његових политичких трактата о византинизму и словенству, која су нам и раније била позната у преводу на српски језик, и са изузетком приче Пемба, која је била преведена далеке 1887. године, љубитељи руске књижевности тек данас могу стећи пунији увид у стваралаштво овог необичног писца који стоји раме уз раме са Толстојем, Достојевским, Тургењевим и Гогољем. Особеност његовог књижевног израза долази, како то обично и бива, из особености његове биографије: Леонтјев је био лекар и војник у Кримском рату, дипломата на Балкану, критичар и теоретичар књижевности, публициста, државни службеник, религиозни писац, и коначно – монах.
Захваљујући изврсним преводима Душка Паунковића и издавачким напорима Петра Живадиновића (Паидеиа), коначно располажемо његовим четворотомним сабраним белетристичким делима: Романи (2008), Одисеј Полихронијадес (2010), Из живота хришћана у Турској (2013) и Египатски голуб (2023). Па ипак, ове наслове није једноставно набавити у Србији и управо у тој чињеници крије се његов основни квалитет. Како за ондашње, тако и за савремене стандарде, Леонтјев је био и јесте – субверзиван писац.
Леонтјевљева перспектива надилази савремене политичке и идеолошке перцепције простора на којем живимо попут западног Балкана или југосфере и враћа нас нашем више него запостављеном османском историјском и културном наслеђу. Балкан кроз његову књижевност поново добија свој турски исток и југ, а читалац неретко има утисак да се однекуд враћа кући, у Азију. Осим тога, Леонтјев османски балкански свет види као јединствену целину. У његовим причама Балкан пулсира у једном ритму, његово шаренолико становништво располаже универзалним језиком и јединственим доживљајима света. Бугари, Срби, Грци, Албанци или Турци могу имати сучељене политичке ставове, али их чврсто увезује готово јединствена физиономија свакодневице. Једина балканска подела коју Леонтјев уочава је подела на његово буржоаско и епско становништво. У овом другом влада принцип случајности и спонтаности, а сваки покушај његовог дисциплиновања мерама разума води ка стандардизацији и досади налик оној у Западној Европи тог доба. Леонтјев се тога гнушао. Најнегативнији јунак његове прозе је Француз обликован тековинама и наслеђем Француске револуције (Из његових руку ни слободу не бих узео!).
Субверзивно је и то што је Леонтјевљев мисаони приступ животу и свету био естетске природе. За њега је лепота основно мерило свега и сви његови јунаци јој служе. А она није демократски распоређена, посебно када се ради о женској лепоти. Његове јунакиње користе своју еротичност за прекорачење наметнутих граница: оно што жели жена, жели Бог, каже турска пословица. Леонтјев није био љубитељ реда и дисциплине: Сам по себи, ред не може да испуни човека, људи желе и слободу. Деветнаестовековни османски балкански свет у који нас његова књижевност вртложно уводи је мушки свет страсти, рата, побуне и преступа. За преступ, као и за лепоту, потребни су контраст и различитости, а њих је османска култура неговала кроз националне, религиозне, статусне и друге идентитете. Отуда Леонтјевљеви јунаци много страдају: православна девојка губи главу за муслиманом и жели да промени веру док јој фамилија не дође главе због тога, пријатељства између муслимана и хришћана пуцају због националних препорода, убоге, бледуњаве и слабашне албанске Циганчице плесом заводе статусно неприступачне дипломате. Османски свет ври, а љубомора се, када је јака, бурна и неиздржива, сматра племенитим осећањем.
И још мало субверзивности: Леонтјеву се никако није допадала хришћанска породица у Турској. Сматрао је да хришћани нису претерано романтични, јер су романтизам и хришћанство у колизији. Хришћани у Турској су одавно престали да певају љупке пастирске песме, а нису запевали ни блиставе арије о страсним љубавима. Иако је живот окончао као монах, није у време настајања ових дела имао високо мишљење о свом хришћанском васпитању. Доживљавао га је више као национално и поетско, а мање као духовно или морално осећање. Кризу свог идентитета који се борио између дионизијског и православног принципа најпре је покушао да реши напуштањем дипломатске службе и окретањем писању. Тако његова књижевност сведочи и личне муке на путу самоспознаје. Те су муке биле подстицане могућностима које му је османски Балкан отварао, јер како сам рече: у Турској ништа није немогуће.
Текст је првобитно објављен у Политикином културном додатку 6. 6. 2022.
Промоција сабраних белетристичких дела Константина Леонтјева у Нардној библиотеци Србије, Милена Ђорђијевић, Петар Живадиновић, Оливера Драгишић, Владимир Коларић, Душко Паунковић. Снимак можете погледати овде.
Stella polare 