Horizontalnim i vertikalnim traganjem po istorijskoj skali srpske narodne muzike zaustavljao bih se na pomen Čiče, te figure koja predstavlja mentalitetski presek – nekoga ko je pometen životnim udarima spas pronašao u kafani. To slušalačko putovanje odvelo me je u srce svetla i tame – u pevački univerzum Sofke Nikolić, alme mater naše narodne muzike.
U samim korenima, kojima nesumnjivo pripadaju Sofkine pesme, Čiča je bezazlen, dionizijski raspojasan ali i disciplinovan, o čemu svedoči njena interpretacija “Hoće čiča, hoće rano”: “Ne gledaj me lepo devojče,/već ti dođi malo bliže do čiče…/Hoće čiča, hoće rano, hoće da se napije./A opiti ne mogu se ja,/dok u tebe ne pogledam, devojko./ Tvoje lice i očice jesu slađe nego vince,/nego vince rumeno”.
Ovu pesmu je 1981. godine obradio šabački orkestar “Stari zvuci”, koji je vodio famozni Milutin Popović Zahar. Na ovogodišnjem festivalu u Guči pesmu “Hoće čiča, hoće rano” otpevala je Bojana Nikolić, koja se kroz saradnju sa Borisom Bunjcem, perkusionistom Orkestra Beogradske Filharmonije, pasionirano bavi različitim rukavcima u cilju očuvanja naše narodne muzike.
Čiča se kod Sofke Nikolić pojavio i u pravoj muzičkoj igrariji – u pesmi “Laci, laci”. U njoj se pored upotrebljavanja reči bez značenja (laci, laci), dolazi do nadrealnog rimovanja (“Aj, Laci , Laci, Laci/Što ne valja, a ti baci”), dok se Čiča pojavljuje u komičnom ključu (“Ode čiča u livadu/I donese čokoladu”).
Sofka Nikolić
Sofka Nikolić rođena je 1907. godine u selu Tabanović (pored Šapca). Roditelji su joj bili Persa i Nikola Vasiljević, koji su se u Mačvu doselili iz Rumunije. Persa je napustila porodicu, u kojoj je bilo petoro male dece, pa je Sofka još kao devojčica počela da peva na vašarima, da bi prehranila mnogo gladnih usta. Sama je naglašavala da joj je prava karijera počela kad je sa jedanaest godina imala zapažene nastupe u Zvorniku. Legenda kaže da je u Mostaru njen pažljivi slušalac bio i Aleksa Šantić, pred kojim je, navodno, pevala “Eminu”. Ne postoji muzički zapis te interpretacije, ali je zabeleženo Sofkino izvođenje Šantićeve pesme “Grivna”, za koju je muziku napisao Stanislav Binički. (“Kupiću ti zlatnu grivnu,/Divnu/Grivnu!/A u grivni biće slova/Od bisera alemova:/Ovaj darak onaj dade,/što pred tvojim sjajem pade,/I što sniva bez pokoja/Do dva mila oka tvoja!”).
Iz Mostara pesma je vodila Sofku ka Sarajevu, u kojem je rodila ćerku Mariolu i apsolvirala repertoar sevdalinki, što joj je i obezbedilo poziv za Beograd. Kada Sofka stiže u Beograd, u drugoj polovini dvadesetih godina prošlog veka, grad ima toliko uzbudljiv kafanski (a samim tim i muzički) život koji joj je omogućio da, uz pratnju orkestra, pod vođstvom njenog supruga, violiniste Paje Nikolića, demonstrira svoj raskošni pevački talenat.
Mural posvećen Sofki Nikolić u Bjeljini
Kao ilustracija šta su nudile beogradske kafane tog vremena uputan je mali vodič kroz tu uzbudljivu scenu. Kafana “Amerika” (nalazila se na Zelenom vencu), bila je orijentalne provenijencije. U njoj su mlade devojke igrale čoček (što je bio paravan za prostituciju), kojem ih je podučavala Alegra s pomoćnicom Aidom Kairo. U kafani “Boem” (Cetinjska), svakodnevno je, i po nekoliko puta od 1919. do 1941. godine, izvođena pesma “Kraljica polja”. “Borče” je bila u jevrejskoj mahali i tu je povremeno sa svojim orkestrom “Suz” svirao i Mika Alas. U restoranu hotela “Bosna” (Karađorđeva), uveče su nastupale pevačice Mala Mira i Garava Jula.
U hotelu Bristol (na istom mestu na kojem je i sada), tada je otvoren među mondenskim svetom veoma popularan amerikan-bar s koncertnim džez orkestrom. „Grand hotel Beograd“ u ponudi je imao ljubimice beogradske publike – Malu Keti i Malu Bebu Kukevu, Bugarku.
Članice Damen-kapele gđe Katice, koje su nastupale u kafani „Manjež“ opisivane su kao „sve vragolaste i lepe, pa vi padate u takav merak da vas spopadne drhtavica“. Pevačice u „Manježu“ bile su i Verica Nišlika (svirala je i violinu), Zaječarka Nada „Crna zvezda“, Paulina i Stana Sarajka. A Stana Marić je kažnjena zato što je u kafani „Orač“ pevala, ali i sedela sa gostima i pila alkoholna pića.
Kafana „Topola“ nalazila se na mestu današnje fontane na Trgu Nikole Pašića i tu je muzicirao bugarski umetnički orkestar, a pevale su Danče Ciganče i njena sestra Zorica.
U kafani Hercegovac“ (na Čuburi) svirao je orkestar violiniste Šandora Radua s pevačicama Ivkom i Tonkom, za koje je na ulazu pisalo: „Možete ih gledati, ali ne i pipati“.
E, u takvom Beogradu, Sofka Nikolić uspeva da preuzme primat: U kafani „Daj-dam“, hroničari beleže da je njena pesma „Zračak viri“ razgalila mnoge duše. Peva i na drugim mestima, program često traje do zore, a uz nju povremeno, kao alternacija, peva i njena sestra Lepa. Rezidencijalna kafana, visoke reputacije, za Sofku i Paju bila je skadarlijska “Kod dva jelena”, o čemu je ostavljeno i ovo svedočenje. „O kafani i Sofki pisao je i poznati književnik i novinar A. den Dolar… (prema Beogradskim opštinskim novinama). Samo u jednom danu, jedne nedelje popodne godine 1927. ovu raspevanu kafanu, beleže hroničari, posetili su žitelji Sent Andreje iz Mađarske, tamburaški orkestar ‘Orao’ iz Pitsburga, grupa narodnih poslanika iz Bugarske, pripadnici Zemljodelske stranke, turski ministar inostranih poslova Ruždi Bej, mitropolit kijevski i galički u izgnanstvu Antonije…” (Golubović 2007: 173–174).
U Sofkinom repertoaru posebno mesto imale su sevdalinke, modifikovane, i zahvaljujući njenoj interpretaciji, u neobičnom sazvučju sa bluzom („Moj dilbere“, „Kolika je Jahorina planina“, „Prošetala Ana pelivana“, „Oj bogati siva ptico, sokole“, „Ali paša na Hercegovini“, „Od kako je Banja Luka postala“). Ta kopča evidentirana je i sa muzikološkog stanovišta. Vlado Milošević je uradio analizu snimaka s gramofonskih ploča Sofke Nikolić i zaključio da je to „afektirano i prostačko pevanje s neprirodnim akcentovanjem predudara, skraćivanjem prvih slogova izraženim u ritmu ’lombardnih’ figura, s razvučenim portamentom i tremolom velikih amplituda s preobiljem ukrasa i drugim negativnim osobinama” (Milošević 1964:41).
Bez obzira na Miloševićev stav da je tu posredi šund i kič, on je Paju i Sofku Nikolić tretirao kao profesionalne muzičare.
„Svi tehnički elementi u izvođenju pevačice Sofke Nikolić i njene sviračke družine nisu ništa novo (izuzimam pojave nepravilnog akcentovanja). Portamento, glisando ukrasi i dugo izdržani ton su osobine koje ćemo naći u muzici primitivnih naroda, samo što su u ovom slučaju svi ti elementi upotrebljeni rafinirano i s jasnim ciljem da se takvim načinom pevanja animiraju gosti u kafani (nem. Stimmungsmusik)” (Milošević 1964: 21-22).
Sofkina interpretacija pesme „Kolika je Jahorna planina” (sarajevska rok grupa “Teška industrija” obradila je ovu numeru 1975. godine) bila je, konkretno, predmet muzikološke analize Vlada Miloševića.
„U orkestru pasaži i floskule (…). Najinteresantnije i najupadljivije u celom Sofkinom pevanju i njen pevačko-estradni ‘štos’ je pevanje (ili neko poluizgovaranje) reči ’Jahorina’. Slog ’Ja-’ pevačica izdržava i navlači naviše. Kad izgovori ’Jaho- ri’ nastaje kratka pauza, zatim tonski akcenat na ’-ina’, kratko, brzo i oštro, više izgovoreno nego otpevano” (Milošević 1964: 47 – iz komentara o pesmi Kolika je Jahorina planina).
Zahvaljujući činjenici da su već 1927. godine za potrebe izdanja produkcijskih kuća His Masters’ Voice i Pate na pločama (bile su toliko popularne da su puštane po kafanama) zabeležene brojne kompozicije koje je otpevala Sofka, možemo da registrujemo intertekstualna prožimanja, odnosno da sagledamo jedan nivo određene pesme/priče koji je važio u trenutku snimanja. Izvornik ostaje u domenu pretpostavki, a o onome što je usledilo imamo sadržaj koji govori o kulturalnim promenama nametnutim u skladu sa duhom vremena.
U tom smislu zanimljiva je pesma „Moj dilbere“ (pevali su je i Silvana Armenulić, Esma Redžepova, Vasilija Radojčić, između ostalih), koja ima surovu poentu i (psudo)istorijsku osnovu u priči o krdžaliji (turskom plaćeniku s početka 18. veka), koji bi radi isticanja posebnosti projahao kroz čaršiju na konju u čiju su grivu upleteni biseri, zlatne i srebrne žice. Devojka je dakle, zbog svog dilbera spremna da se proda bazerdžanu (bogatom trgovcu) ne bi li on – dilber – mogao da se prepusti gizdavosti („Uzmi za me oku zlata,/Pa pozlati Doru vrata.”).
Za razliku od pomenutih pevačica, Sofkina verzija pesme „Moj dilbere“ je suštinski drugačija. Početak pesme je identičan – devojka poziva dilbera da je povede sa sobom, ali je „odgovor“ kojeg takođe otpeva Sofka sastavljen od turskih reči i daje potpuno drugačiju dimenziju. U završnom stihu ove pesme, Sofka peva: ”Hadi, sen dur ber evde jarabim”, što znači – “Hajde, ostani kod kuće, draga moja”. Nema žrtvovanja zbog ljubavi, koja se ispoljava kroz hranjenje nečije razmetljivosti. A možda je to baš primer prave ljubavi. Sačuvaće je od ropstva, a do kinđurenja mu zapravo nije ni stalo.
Sličan slučaj je i sa pesmom “Čuješ seko”. U Sofkinoj verziji ona od Laleta traži da joj kupi šalvare, a ne sandale kao što jo to slučaj u novijoj verziji Braće Bajić (iz 1979. godine), koji su kao njima svojstven humorni dodatak otpevali “Da se slikujemo/I na slici rukujemo”. Moguće je da je Sofka bila u svojevrsnom “dijalogu” sa pevačem Šanjikom Grebenarom, koje je na melodiju “Čuješ seko” otpevao pesmu “Pištolj mali, ali dobro pali”. (“Čuješ seko, kako puca lepo/sedam puta u osam minuta.”) Kod Sofke je poruka seki (“poljubi me lepo”), a bati (“poljubi me slatko”). S druge strane, Šanjika je negatorski nastrojen – “fajrunt seko, ne ljubiš me lepo” i “čuješ bato, ti ne ljubiš slatko”.
Varijacija postoji i u Sofkinoj interpretaciji pesme “Na Uskrs sam se rodila”. U prvoj strofi, koja je potpuno iščilela iz istoimene pesme koju izvodi Vasiilja Radojčić, Sofka peva: “Deka se čulo, videlo, džanum/Za ovo selo Drenovo”. Sofka očigledno aludira na evokaciju važnog događaja za gradnju srpskog identiteta u prvim decenijama 20. veka – na bitku kod Drenova. Na Uskrs 1907. godine, prekovardarske vojvode, Jovan Babunski i Vasilije Trbić, dobili su nalog za gerilsku akciju koja je podrazumevala i napad na selo Drenovo. Ta akcija opevana je u pesmi “Spremte se, spremte…”. Koincidencija je da je Sofka rođena iste te, 1907. godine. Neobično je i to što se u ovoj Sofkinoj pesmi, na gramofonskoj ploči zabeleženoj kao “Na Uskrs sam se rodila”, u tekstu uopšte ne pominje Uskrs. Sofka u svojoj verziji navodi da se rodila na Đurđev dan, a da je na Krstov dan krštena, za razliku od Vasilije koja se rodila na Uskrs, a na Đurđev dan krstila. Kakogod, obe u pesmi zaključuju da ih zato zovu Đurđija.
Slava koja je pratila Sofku podloga je za stvaranje lažne prošlosti, koja, paradoksalno, ima uporište u realnosti. Evidentno je da su je, između brojnih, rado slušali Branislav Nušić, Tin Ujević, Gustav Krklec i Rade Drainac, a da je više puta imala prisne susrete sa Žozefinom Beker. Otuda su brojne mistifikacije građene oko Sofkinog lika i dela decenijama ponavljane, iako nema dokumentovanih dokaza o njenim koncertima po evropskim prestonicama. Razmere međunarodne reputacije preuveličavane su zahvaljujući i njenim izjavama, što je i razumljivo jer je vrtoglavi osećaj uspeha lako mogao da zaslepi devojku koja je od pevanja po blatnjavim vašarima pre svoje tridesete godine života došla do kuće na Topčideru i livrejisane posluge.
Za instrumentalni deo bio je zadužen Paja, koji je još kao dete krenuo iz posavskog Rajevog sela, svirao sa orkestrima po Mađarskoj i odatle preuzeo mustru (uz rumunske začine), koja je te sevdalinke činila toliko neobičnim. Status uspešnog muzičara podcrtao je kupovinom nove, 64. violine, za svoj 64. rođendan.
Sofka je bila akter i prvog koncerta koji je 11. decembra 1929. godine direktno prenošen na Radio Beogradu, iz restorana „Kragujevac“, što je svakako doprinelo dignitetu narodne muzike. Snimila je oko četrdeset ploča, tokom dvomesečnog boravka u Parizu. Među tim, već pomenutim pesmama, ističu se i numere „Lumaj, lumaj“, „Po mesečini kraj šimšira“, „Zone, mori, Zone“, „Sve što imam gubim“, i druge. Klasu, uz Šantićevu „Grivnu“, potvrđuje pesmama „Kad bi znala dilber Stano“ (autor teksta je Branislav Nušić, za potrebe arije Redžepa u operi „Na uranku“, Stanislava Biničkog) i „Sagradiću šajku“, znaćajnog autora, Mite Popovića, koji je pokoljenjima ostavio i pesmu „Sedi Mara na kemen studencu“.
„Te snimke danas kad se slušaju, zapanjujuće su: neustrašivost, silina, beskrajni humor u tonu, ništa što bi bilo ukočeno i iskompleksirano, samo energija preživljavanja, zaigranost i opijenost. I katastrofična crna radost koja naravno ne može potrajati, ona ista anarhična, paganska što ide od arhajskog doba do scena Saše Petrovića i Kusturice, dionizijsko ludovanje što uvijek stoji u najdirektnijoj vezi s kaznom, žrtvovanjem i tragedijom. (Matić 2025:18)
Tragedija se dogodila Sofki kada je u šesnaestoj godini preminula njena ćerka Mariola. Sofka to sebi nije mogla da oprosti. Krajem tridesetih godina prošlog veka povukla se sa scene i tugovala, okrivljujući sebe što se nije posvetila brizi o ćerci, već je jurila za slavom. Nakon godina uspeha usledile su godine ćutanja i pada i zaborav.
Na njenom slučaju, ipak, moguće je pronaći i političke konsekvence vezane za tretman narodne muzike. Posle Drugog svetskog rata profesionalni orkestri Radio Beograda stvorili su stilizovanu narodnu muziku, bez autentičnog, raskalašnog kafanskog štimunga. Bilo je nazamislivo da u periodu od 1945. do 1965. godine neko ko peva kao Sofka dođe do ploče, pa njen izostanak nije bio posebno ni primećen. Bilo je potrebno da prođe određeno vreme, da Žarko Milanović pozove Sofku (i da se ona odazove) i snimi pesme za Radio Beograd.
Da je Sofki nedostajala scena govori i televizijski prenos njenog pevanja u Skadarliji 1968. godine, sa orkestrom Miodraga Jašarevića. Sofka koristi daire na kojima je njena fotografija, uživa u modeliranju raspoloženja u kafani, i izvodi svoj ultimativni hit iz dvadesetih godina „Cojle Manojle“. Ta pesma, za koju Sofka kaže da je čula od nekog srpskog vojnika koji se borio u Prvom svetskom ratu, u anketi RTS-a izabrana je na listi 60 najboljih domaćih narodnih pesama svih vremena.
Iako je u toj televizijskoj emisiji, Sofka iskazala želju da bi mogla da nastavi da peva to se nije dogodilo. Nastavila je da provodi mirne dane u Bijeljini sve do svoje smrti u Banji Koviljači 1982. godine. Sahranjena je pored ćerke Mariole na groblju u Bijeljini.
Fama o njenoj slavi i privlačnosti baršunastog vokala narasla je sa pojavom interneta, kada su njene pesme postale lakše dostupne. Prošle godine je, na primer, u Bijeljini održana predstava „Pevanje i ćutanje Sofke Nikolić“, autora Milivoja Mlađenovića, u režiji Sonje Petrović. Sofku je igrala Bojana Milanović.
Narodna muzika usled nedostatka institucionalnog arhiviranja izmiče istoričnosti. (Ne)određena prošlost svakako je doprinela popularnosti Sofke Nikolić, i nema sumnje da je to „snažno nasleđe uspelo da se održi do danas, kada je njegovo postojanje moguće samo zbog (nanovo) eksponirane mitske, faktičke ili pak domišljene prošlosti (Dumnić Vilotijević 2019:12).
Brojni impulsi (imaginarni muzej na adresi https://muzej-sofke-nikolic.blogspot.com/internet, pozorišna predstava, monografija „Sofka“ Petra Ilića iz 2023. godine, mural na ulazu u Gradski bioskop u Bijeljini…) svakako su doprineli otkrivanju detalja iz njenog života i rada, ponavljanja neutemeljenih podataka i istinske fascinacije kada se otkrije i uđe u univerzum u kojem je vladala Sofka Nikolić, od milošte prozvanom prvom kraljIcom narodne muzike u Srbiji.
Literatura:
Dumnić Vilotijević, Marija: “Zvuci nostalgije: Istorija starogradske muzike u Srbiji”, Čigoja I Muzikološki institut SANU, Beograd, 2019.
Golubović, Vidoje: „Mehane i kafane starog Beograda“, JP Službeni list, Beograd, 2007.
Matić, Đorđe: “Sve bilo je muzika”, Centar za kulturu “Gradac”, Raška, 2025.
Milošević, Vlado: „Sevdalinka”, Muzej Bosanske Krajine, Banja Luka, 1964.
Писати средњовековну историју: интервју са Ароном Гуревичем
Дефиниције
Јелена Мазур-Матушевич: Постоји туце дефиниција средњовековног раздобља. Како бисте Ви дефинисали „Средњи век“?
Арон Гуревич: Појам „Средњи век“ је од скора постао веома споран. Људи су живели у Средњем веку а да нису знали да живе у Средњем веку, насупрот људима који живе у модерном времену који су тога свесни. Средњовековни људи су схватали себе или као људе који живе у непрекинутој хришћанској историји која је почела у првом веку наше ере или као потомке Римског царства. Узгред, све до 1806, до Наполеона, веровало се да Римско царство и даље постоји. Средњовековни људи разумели су ове две традиције, једну римску и другу хришћанску, на веома сложен и комплексан начин зато што су ове традиције спајали у један парадоксалан ентитет. Појамmedium aeveum настао је тек у 15. веку са настојањима да се изврши периодизација латинског језика. Подела историје у различите периоде наступила је чак и касније, у другој половини 17. века. Модерно схватање појма „Средњи век“ је крајње збуњујуће. Обично се овај израз примењује на период од 1 000 година, од 5. до 15. столећа. И ја се служим овом дефиницијом у практичне сврхе.
Пре неколико година, славни италијански историчар Масимо Монтанари објавио је једну занимљиву књигу (Култура хране: стварање Европе) у којој је отворено одбио да се користи појмом Средњег века.[1] Према њему, историја Старог века трајала је све до 10. и 11. столећа а Средњи век није почео до другог миленијума. Жал Ле Гоф подржава гледиште да је Средњи век започео око 3. и трајао до 18. столећа. Сада смо стигли до тачке када вам политичка историја даје једну дефиницију, друштвено-економска другу а историја религије трећу, и тако даље… Када је Ле Гоф истицао да Средњи век траје све до 18. века, он је изгледа наглашавао чињеницу да је у свести народних маса средњовековна традиција наставила да живи све до тог времена. На пример, веровање Француза да краљевски додир може да лечи кожне болести трајало је све до 1810. године. Према томе, дефиниција Средњег века зависи од ваше перспективе и проблематике. Без обзира на наш став, ми смо везани за употребу појма Средњи век али сваком историчару треба да буде јасно шта подразумева под овим концептом. Ја лично верујем да је Средњи век трајао до Реформације.
Ипак, много ме мање брине овај појам од појма феудализма. Као што знате, о овом предмету написао сам своју прву књигу Проблеми генезе феудализма.[2] У закључку сам признао да „не знам шта је феудализам и да нисам способан да понудим његову дефиницију“. Моје колеге-комунисти су ме тада критиковали као анти-марксисту, космополиту, и све остало што иде уз то. Један од мојих критичара је на састанку чак устао и рекао: „Каква је ово срамота? Гуревич је написао читаву књигу о феудализму само да би на крају рекао како не зна шта је то?!“. Па шта? Проучавао сам феудализам више од тридесет година и још сам мање него икада у стању да дам дефиницију зато што, у намери да дефинише предмет, човек треба да одсече његове руке и ноге а вероватно и главу! Према томе, 2002. чак сам у своме часопису Одисеј, објавио чланак са намерно провокативним насловом: „Феудализам и Средњи век: проблеми дефиниције“.[3]
Пре неких десет година Сузан Рејнолдс је објавила важну монографију посвећену овом проблему. Њена заслуга састоји се у поновном испитивању појма феудализам.[4] Наравно, постојали су феуди, лордови, владари и витезови али је израз феудализам ушао у употребу крајем 17. столећа и то само у списима правника заинтересованих за земљовласничка права и законодавство. Од француских правника овај појам су преузели енглески економисти и француски филозофи Просветитељства и тада је постао чињеница током наредних векова. Ипак, морали бисмо да будемо крајње опрезни у коришћењу овог израза. Пре свега, никада не бисмо требали да заборавимо утицај марксистичке теорије на периодизацију историје. Сваки пут када кажемо феудализам ми говоримо марксистичким терминима примењујући историјску схему „од примитивног друштва до комунизма“. Јер, према Марксу, феудализам није ништа друго него степен у развоју човечанства. Стога је појам феудализма препун идеолошког набоја. Уистину, где уочавамо феудализам? Он је постојао само у западној и средњој Европи. Проширивање овог појма на читаво човечанство јесте непоштен метод. Предлажем да потпуно одбацимо овај израз.
То се већ догодило са појмом Ренесансе јер, где је она наступила? У Италији, у Француској, можда у Енглеској. Да ли се она догодила у Кини, Индији, Јапану, Грузији, Јерменији и тако даље? Неки историчари су очајнички покушавали да то докажу али су њихови покушаји у потпуности пропали. Историја не функционише у складу са универзалним законима као што су марксисти покушавали да нас увере, већ следи конкретне феномене који се никада не понављају. Сви ови –изми никада не функционишу већ само кваре историјску науку.
Ипак, Средњи век и феудализам нису међусобно еквивалентни појмови. Пре свега, не можемо да говоримо о Средњем веку у нехришћанским земљама. Средњи век је европски и католички. Такође, због бесконачне шароликости друштвено-економских система који су постојали у Европи током овог времена, њихово свођење на феудализам представља неопростиво поједностављивање. Ропство, клановско друштво, чак и племенски елементи, и даље су постојали током Средњег века у различитим облицима. Узгред буди речено, ропство је свој најусавршенији и најсвирепији облик достигло у САД-у, када је рад робова постао главни чинилац привредног система. Стари свет никада није познавао овај ниво суровости или овај ниво продуктивности. Исто се може рећи и за Русију где су робови представљали апсолутну већину становништва. И амерички и руски систем ропства пропао је крајем 19. столећа. У Средњем веку, слободни рад играо је далеко већу улогу но што су то раније историчари замишљали. У многим регионима сељаци су тек незнатно били зависни или су у потпуности били независни од свог господара. Верујем да је та разноликост коегзистирајућих друштвено-економских структура много карактеристичнија за Средњи век него што је феудализам.
Жорж Диби
ЈМ: Шта мислите о реакцијама француских историчара на ваше дело?
АГ: Када је моја књига Категорије средњовековне културе преведена на француски, Жорж Диби је за њу написао предговор који је био прилично позитиван. Ипак, замерио ми је што сам се кретао по сувише широкој скали а да нисам узимао у обзир разлике између југа и севера, различитих региона и временских раздобља. Слажем се. Међутим, имам само два аргумента у своју одбрану.
(1) Да сам узео у разматрање бесконачну разнолокост средњовековне културе, књига би постала збирка фрагмената, готово нека врста уџбеника. Добро разумем да су широке генерализације прихватљиве само под једним условом – да не намеравам да пишем историју средњовековне културе већ пре покушавам да прикажем, пошто боље звучи на немачком, Weltbild, што значи средњовековну слику света. Жорж Диби је један од највећих историчара-медиевиста у 20. столећу, човек огромног знања. Ипак, он је започео свој рад 1950-их и припада покољењу француских интелектуалаца који су провели своју младост под утицајем марксизма. Марксистичко расуђивање снажније је у Дибијевом делу него у делима других историчара. Одатле он све повезује са друштвено-економским развојем. Слажем се да је средњовековно друштво било пре систем у коме су привреда, љубав, религија и тако даље, били измешани као повезани елементи. Стога, историчари треба да досегну неку врсту синтетичког погледа на ово друштво што је веома тешко. Диби је изабрао марксистичку стратегију као неки „организатор“ различитих елемената.
(2) Такође, Диби, попут многих француских историчара, тешко да зна шта се одигравало на пољу филозофске и историјске мисли на другој обали Рајне. На жалост, антагонизам између француске и немачке историјске школе није био превладан. Због тога он није чак ни приметио док ме је критиковао да је, иако га никада није непосредно користио, подразумевао појам идеалног типа који је створио велики немачки историчар Макс Вебер. Идеални тип представља сажет опис свега онога што се збивало током раздобља које истражује историчар. Ипак, идеални тип представља темељ историјског истраживања које увек захтева потврду посредством стварног материјала. Идеални тип је у процесу истраживања неизбежно подложан променама а понекад може да се покаже и као потпуно ирелевантан. Оно што сам написао у своме делу Категорије средњовековне културе је карактеризација идеалног типа, како га је схватао Вебер, а не читаве средњовековне културе.
Категорија времена
ЈМ: Ваше идеје о категорији времена сматрам најфасцинантнијим делом Ваше књиге. Да ли сте променили Ваше становиште од времена када сте написали Категорије средњовековне културе?
АГ: Не, нисам променио мој став према категорији времена. Колико знам, Михаил Бахтин је био први који је увео појам хронотопа или пре хронотопоса.[5] Међутим, он није развио овај концепт у својим књигама а његови примери ме нису убедили. Мени изгледа, будући да разговарамо о појму хронотопоса, да бисмо требали да изаберемо материјал који илуструје блиску везу између времена (chronos) и простора (topos). Такав материјал сам пронашао, на пример, у Песми о Нибелунзима, епу германских народа. У њему, главни лик, када се изгуби у другачијем топосу, одмах губи све своје херојске квалитете и бива премештен у другачији хронос. Моје анализе exempla, поучних текстова веома уобичајених у средњовековној књижевности, такође откривају многе изразе хронотопоса. Укратко, концепт хронотопоса понудио ми је прилику да подједнако радим и са појмовима времена и простора у средњовековној књижевности.
Ако желите, још један пример хронотопоса, споран али занимљив. Историјски извори изнова описују исту необичну појаву која се догађала у Италији од 5. до 16. столећа. Када је папа умро, људи у његовој најближој околини понашали су се на најчуднији начин. Чим је умро, сви су напустили његово тело, тако да је оно остављено само без заштите, док је у његовом двору и граду људе обузимала паника, нека врста привременог лудила, и они су почињали да уништавају, пале и пљачкају све што су могли. Ова голема несрећа наставила би се све до тренутка када би био изабран нови папа. Слични догађаји наступали су и када би, осим папе, умирале и друге вође – случајеви масивне панике и разарања понекад су забележени и након смрти енглеских краљева. Након што сам сазнао за овај феномен, пошао сам од хипотезе (будући да историчари мога да раде једино са хипотезама – теорије су за природне науке) коју сам назвао „луда хипотеза“. Можда су поредак света и трајање времена у људским умовима били блиско повезани са личношћу њиховог вође – духовног или световног, у смислу да је овај вођа отеловљавао само време. Тако је његова смрт била попут рупе, бреше, у времену. Оваки примери помажу нам да схватимо да је феномен времена и сам могао да буде одређен не само посредством природних -, већ такође, или чак пре, посредством друштвених и религијских чинилаца. Јер, у овим случајевима, људи се нису просто претварали у хулигане – они су западали у потпуну панику која је знак катастрофичног менталитета. Када говоримо о Средњем веку, морамо да размотримо свеприсутно очекивање краја света. Ово очекивање назива се есхатолошким менталитетом. На пример, у Италији у 13. столећу, гомиле флагеланата су мучили себе настојећи да се припреме за скори крај света. Есхатолошки менталитет је блиско повезан са поимањем времена.
ЈМ: Одмах ми пада на памет један пример таквог менталитета у новијој историји Русије … моја мајка ми је причала о томе.
АГ: О да, знам на шта мислите. Наравно, последњи пример овог менталитета је Стаљинова смрт када су људи мислили да је то крај света и крај времена. Стаљинова смрт доказала је да есхатолошка психологија и даље постоји у руском народу. Одатле је погрешно повезивати ову психологију само са Средњим веком. Заиста, израз средњовековни користи се насумично! Све што је заостало, мрачно и назадно назива се „средњовековним“. Ипак, постоје дубине људске свести које су много дубље од Средњег века. Овај тип ирационалности може се пронаћи у племенском друштву као и у комунизму. Очигледно је да што је више образовање културе утолико се више контролише овај ирационални стратум. Међутим, погледајте шта нам се десило! Грузијац који је тешко говорио руски, необразован и интелектуално инфериоран у односу на остатак своје властите групе, постао је идол велике нације упркос њеним прилично националистичким тенденцијама! Како се то могло догодити? Шта је ову нацију учинило предиспонираном за то?
ЈМ: Зашто сте своју књигу насловили Категорије средњовековне културе? Наслов упућује на Аристотела…
АГ: У праву сте. Узгред, прилично сам несрећан због наслова Категорије средњовековне културе. Требао сам своју књигу да назовем Средњовековна слика света, зато што сам писао само о принципима културе од њеног темеља или основе, не покушавајући да обухватим сву њену разноликост.
Идеја личности
ЈМ: У Пореклу европског индивидуализма дефинишете појам личности као производ хришћанства. Да ли је идеја личности постојала у нехришћанској култури?
АГ: Све више и више ми је блиска мисао да је концепт личности или индивидуалности, начин на који га ми сада разумевамо, производ хришћанства. У другим културама, идеја личности је далеко мање истакнута. Ипак, након Јакоба Буркхарта, често се сматра да је Ренесанса била та која је изнедрила појам људске личности. Обично се верује да су се пре Хуманизма људи поистовећивали са групном професијом и заједницом. Осим тога, истраживања средњовековних споменика показују апсолутну нетачност овог става! Свест о нечијој јединствености постојала је у приличној мери и у Средњем веку. Св. Августин, Св. Бернар и многи други размишљају о себи, о циљу свога постојања, смислу живота и тако даље…Наравно, они су били најобразованији људи.
Са друге стране, истраживања древне исландске књижевности показују да се индивидуална свест могла образовати и без хришћанства али ми онда говоримо о знатно другачијем типу личности. То је, више его, који је обузет, пре свега, славом, личним угледом, чашћу и достојанством. Овај тип личности је себичан, агресиван и самодопадљив. Хришћанска личност је у потпуности другачије природе и потиче из парадокса својственог самом хришћанству: са једне стране, хришћанство охрабрује дубоко лични однос према животу зато што су хришћани позвани да буду у личном, приватном односу са Богом; са друге стране, понос (што је, тачније, неговање нечијег ега) сматра се најгорим грехом, који се мора превазићи скромношћу, најпоштованијим хришћанским квалитетом. Најсјајнији израз индивидуалног духа извире управо на самом почетку Средњег века – мислим, наравно, на Св. Августина.
Стога, сматрам да је западноевропска личност укорењена у хришћанској етици и религији. Можемо да будемо атеисти десет пута али да и даље говоримо језиком хришћанске културе. Не верујем у марксистичку тезу да масе стварају историју. Ко је створио споменике, рукописе и музику? Генијални појединци. Наравно, постоји цензура заједнице али је у почетку увек индивидуални таленат. Почињући са Петрарком, ми говоримо о новом, европском типу личности који, у принципу није истоветан људском бићу. Када кажете личност, ја се одмах запитам: „О каквој личности ви говорите? Ком раздобљу и којој друштвеној групи она припада?“.
Елитнаversus народна култура
ЈМ: Да ли верујете у постојање двеју одвојених средњовековних култура, елитне и народне?
АГ: Током 1980-их, совјетски историчар Леонид Баткин је у часопису Питања филозофије објавио чланак „Два метода за дефинисање културе“.[6] Један метод, који оличава Ваш понизни слуга, састоји се у истраживању менталитета (mentalité), што значи историјско-антрополошки приступ. Служећи се овим методом, ми покушавамо да истражујемо појаве које се понављају и да продремо у не-елитни део свести. Према Баткину, постоји и други метод, који се састоји у истраживању индивидуалних постигнућа највећих умова попут Абелара, Хелојзе, Дантеа и Петрарке. Баткин сматра да бисмо истраживањем појединачних генија могли да продремо у суштину културе у којој су они живели. У складу са оваквим размишљањем, идеје и дела Леонарда да Винчија представљале би културу његовог времена. Зашто? Не могу ово да разумем…Мислим да је Леонардо да Винчи био крајња граница људског генија! Чак и када бисмо узели неког попут Пјера Абелара, можемо да видимо, чак и ако је он изражавао општу интелектуалну климу свога времена, да је сигурно био оригинални мислилац. Непримерено је замишљати да су његове погледе делили, рецимо, становници француских градова, монаси и витезови (да не помињемо сељаке који су представљали 80% становништва). Абелар никада није имао намеру да говори за свакога јер је дословце говорио различитим језиком, имао је другачији процес мишљења и тако даље. Коначно, није свако постао отац сколастике већ управо он. Да ли сам у праву?
Стога, мислим да такве екстраполације „од великих умова до остатка друштва“ делују крајње неубедљиво. Дакле, други метод истраживања културе, иако легитиман, не би требало да се примењује на истраживање остатка становништва. Закључке засноване на Томи Аквинском, Абелару или Николи Кузанском не можемо да примењујемо на све. Други људи, који нису читали зато што су били неписмени, који нису писали хронике и богословске расправе, имали су сопствену слику света.
ЈМ: Можемо ли икада да допремо до њихове слике света?
АГ: Испричаћу Вам једну занимљиву епизоду. У књизи Сир и црви: космос једног млинара из 16. столећа, Карло Гинзбург описује веома занимљиве случајеве.[7] На пример, он је у записницима инквизиције у северној Италији око 1600., открио документе који се односе на извесног млинара, Менокија који је, пошто је био писмен, читао књиге. На своју несрећу, он је наишао на делиће средњовековног образовања. Његова библиотека није представљала никакав систем. Према томе, он је ову књижевност разумео онако како је могао – својим сељачким необразованим интелектом, и створио је своју властиту филозофију засновану на потпуно неспојивим штивима. Он је своја схватања делио са толиким мноштвом људи да се, на концу, Инквизиција заинтересовала за овог самозваног брбљивог филозофа. Испитали су га и упозорили да ће се наћи у великој невољи ако настави са ширењем својих схватања. Заћутао је извесно време али је затим превладала његова екстровертна природа и он је наставио не само да филозофира већ и да шири своје теолошко гледиште. Тако су око 1600. године биле две ломаче – једна за Ђордана Бруна а друга за овог разговорљивог млинара. Више од 400 година поштовали смо сећање на Бруна а да нисмо ништа знали о његовом несретном сународнику Менокију. Ово поређење је веома инструктивно – на једној страни је елитна култура, премда јеретичка, будући да је Бруно оспоравао све темељне принципе стварања; на другој страни је сељак-млинар. Путем ове приповести, Гинзбург је открио како је особа из народног миљеа разумела информације добијене из теолошке литературе. У њеном необразованом уму ова информација била је рашчлањена, издвојена, реструктурирана и, наравно, изобличена. Из овог процеса појавила се његова самостворена филозофија. Према томе, не занима нас толико овај сироти Менокио већ механизам разумевања и трансформисања информације који се одвијао у умовима самоизграђених интелектуалаца из народног миљеа који су повремено нехотично долазили у контакт са високом културом.
Менокијев пример показује да можда постоји начин да се приступи свести људи који нису Пјер Абелар, Никола Кузански или чак Кампанела, већа прости људи – плебејци. Стога, оно што је Баткин називао „два метода истраживању културе“ је само један метод који се састоји у покушају разумевања дијалектике културе од њене елите до њених простака, поредећи их без мешања. Што се тиче истраживања високе културе, сигурно постоје могућности за нова открића, међутим, на концу, овај приступ припада добро познатој категорији Ideengeschichte или Geistesgeschichte. То је оно што је историјска наука истраживала у 18., 19. и 20. столећу. Са свим дужним поштовањем према Ideengeschichte, морамо признати да поседујемо нове историјске методе које на другачији начин приступају истраживању културе.
Дијалози са Владимиром Библером: шта је простак?
ЈМ: Можете ли да ми говорите о вашим дискусијама са Владимиром Библером?
АГ: Моји дијалози са Владимиром Соломоновичем Библером, изванредним московским филозофом, на жалост још увек непознатим на Западу, и мојим пријатељем током дуго година, били су изузетно продуктивни.[8] Увек сам му давао моје чланке и рукописе пре но што бих их објавио, зато што сам желео да будем у интеракцији са овим крајње надареним и предусретљивим човеком. Понекад је утицао на мој рад а понекад није.
ЈМ: Волела бих да знам шта мислите о његовој дефиницији простака, појма којим се често служите у своме делу.
АГ: У своме чувеном чланку који се бави дефиницијом и разумевањем појма простака, Библер указује да се простак могао пронаћи не само у необразованом, неписменом народном миљеу, већи и у дубинама свести научника, свештеника и тако даље. Сматрам да у томе има истине али Вам морам рећи да његов приступ није променио моје идеје о овом предмету. Наравно, са становишта божанског, сви ми смо простаци – од папе све до последњег неписменог човека у забити коју је и Бог заборавио. Никакво образовање не може нам помоћи да се приближимо Богу. Наше су душе малене и наге пред Богом и, са Божијег гледишта (ако уопште можемо да говоримо о таквом гледишту), све су душе једнаке. Према томе, за Бога нема разлике између тога да ли сте велики филозоф или душевно заостала особа, или пак, у традицији православне цркве, чак је боље бити прост!
У својим истраживањима идеје простака, Библер разматра поједине опште религијске моделе филозофске а не историјске природе. Ово разматрање удаљава се од конкретног историјског материјала. Средњовековна култура пуна је парадокса. Са филозофског становишта, полифонија и јединство се узајамно искључују али они веома добро коегзистирају у историји. На пример, ако поново говоримо о загробном животу, када се суди људској души? Одмах након смрти или на крају времена? Средњовековни извори показују да су, у свести обичних верника, истовремено постојала оба ова суда – индивидуални суд који се другачије називао малом есхатологијом, и заједнички суд, називан великом есхатологијом. Са филозофског становишта ово је потпуно немогуће. Па шта? Људска историја није рационална, она се не развија у складу са филозофским принципима. Средњовековни људи можда изгледају стога необични када нису уочавали ове парадоксе али ми не бисмо требали да се плашимо контрадикција. Религијска свест не може да постоји без њих.
Увек сам сматрао да менталитет нижег слоја друштва није био у потпуности одвојен од вишег. Истовремено, менталитет елите има трагове народне свести. Веома често, чланови црквене јерархије и образоване елите нису припадали овој класи рођењем једноставно зато што, услед целибата, религијска елита није себе репродуковала. Припадници клера потицали су из различитих класа и група: сељака, становника градова, племића и тако даље. Стога, они носе гене, могли бисте рећи, онога што је Бахтин називао „народном културом“. Веома је сложено питање до ког степена достигнућа високе културе могу да допру доле све до свести неписмених маса.
Михаил Бахтин
ЈМ: Изгледа ми да је у вашим књигама и чланцима могуће запазити непрестани дијалог са Бахтиновим идејама. Да ли можете да појасните свој став у односу на Бахтиново дело?
АГ: Видите, Бахтин је био геније али није био историчар. Додајте томе и то да је имао трагичан живот – након година проведних у Гулагу, протеран је у Саранск, малени и изразито провинцијски град где му је био онемогућен приступ научној литератури. Створио је очаравајући, заводљиви концепт карневалске културе.[9] Међутим, он није познавао ни научну литературу нити историјске изворе о том предмету. Доцније је доказано, на пример, да је много тога што је Бахтин приписивао Раблеу, било познато из споменика средњовековне књижевности. У сваком случају, Рабле није припадао Средњем веку – живео је средином 16. столећа! Заправо, Бахтин уопште није познавао Средњи век будући да је у потпуности делио анти-средњовековне предрасуде свога времена, мислећи да средњовековна књижевност није вредна пажње.
ЈМ: Шта је са Бахтиновом идејом карневала?
АГ: Допустио је себи да извлачи закључке са којима се сада није могуће сложити. На пример, његова идеја да је карневал антирелигиозан и неслужбен по својој природи зато што је званична култура суштински озбиљна, неспособна за смех, заснована на страху и „застрашујућем и застрашеном“, у потпуности је нетачна. Знамо да средњовековној црквеној култури ниси сасвим били страни смех и весеље а светковине, литије и карневали нису се одржавали противно вољи цркве већ уз њено активно учешће! Као чињеница, карневал није представљао средњовековну појаву – он уопште није постојао у Средњем веку! Карневали су се појавили тек почетком 15. столећа у великим градовима западне Европе. То је потпуно урбани феномен.
Други проблем са Бахтином јесте његов еволуционизам што је, уопште, било стварно проклетство историјске науке. Он је доказивао да карневал има порекло у баханалијским обредима старог Рима. Међутим, није могуће успоставити и доказати ову везу. Заиста, сличност између карневала и паганских верских обреда у антици је изразито површна и варљива.
Извесно је да је Бахтин створио мит о карневалу који је свакога завео. На пример, славни руски историчар Пински био је одушевљен Бахтиновом књигом о Раблеу. Од мене је 1965. затражено да напишем приказ књиге Раблеи његов свет за часопис Проблеми књижевности, када сам и сам био под снажним утицајем Бахтинове мисли. Ипак, када сам почео пажљиво да истражујем материјал, схватио сам у чему је Бахтин грешио.[10]
Морате разумети да је Бахтинова књига имала ослобађајуће дејство – служила се потпуно другачијом терминологијом од марксистичке и оперисала је са новим појмовним системом. На пример, он је увео појам карневала као универзалног феномена. Све је обузело узбуђење и започели су да пореде различите културе, заборављајући да је карневал ексклузивни феномен хришћанске Европе. Овај концепт не може се проширити на друге културе! Затим су научници почели да говоре о „карневализацији“ културе без које се, од тада на даље, не може разумети нити једна култура. Други Бахтинов појам, који су сви прихватили, била је амбивалентност. Научници хуманистичких дисциплина почели су свуда да уочавају амбивалентност – на пример, ако једете супу то је амбивалентно главном јелу што је, пак, амбивалентно десерту! Ја не желим да потценим важност Бахтиновог дела већ желим само да га дефинишем. Знате, има књига које развију оригинални концепт а који се, након помнијег испитивања, покаже погрешним. Ипак, оригинална књига далеко више користи науци него туце научних радова који настоје да докажу да је „2+2=4“ и да су „Руси попут каше“.
Бахтин је неопрезно и нетачно указао на проблем народне културе али је приморао историчаре да први пут сагледају овај проблем. То је његова основна заслуга. Он је утицао на хуманистичке дисциплине на далеко продубљенији начин од оних који су провели свој живот приљежно доказујући оно што је очигледно.
ЈМ: Бахтинов појам народа или пука увек је код мене будио нелагоду. Увек сам га интиутивно одбацивала као измишљен, лажан … Шта мислите о томе? Да ли је био под утицајем Лењинове теорије о двема културама?
АГ: Што се тиче појма народ, схваћеног као прогресивна снага која се супротставља моћи и религији, и његове идеје о оштрој супротстављености између народне и црквених култура, не мислим да је Лењинова теорија непосредно утицала на Бахтина. Ипак, могу да уочим темељ таквој паралели јер је истина да код Бахтина народ или пук постају популистичке апстракције. Концепт народа је, попут карневала и амбивалентности, плод његове имагинације. Ова „насмејана већина“ је још један шармантни мит. Такође, треба да се присетимо да је обожавање простог народа, пука, било својствено руској интелигенцији много пре Бахтина (на пример, Толстој и Достојевски) и да је ова традиција исказивања љубави према народу морала да утиче на њега.
ЈМ: А шта са идејом о независној народној култури у Средњем веку?
АГ: Бахтин је говорио о народној култури у Средњем веку а да о њој није имао никаквог знања. Данас, чак нисам склон уопште да се служим концептом народне културе, већ радије говорим о два слоја средњовековне културе – горњем и доњем, који нису само међусобно супротстављени већ се такође преплићу и утичу један на други. Не мислим да су постојале две средњовековне културе већ само једна, и верујем да народна култура не треба да се представља као аутономна. Друго, постепено сам дошао до закључка да је и сама идеја народне културе веома сумњива. Културна елита није била отуђена од народне културе а елементи високе културе продирали су међу неписмене масе. Одакле је, заправо, потекла ова свештеничка елита Римокатоличке цркве којој је Бахтин супротстављао „весели народ“? Због целибата, ова елита није могла себе да репродукује већ је апсорбовала најбоље, најдаровитије представнике свих друштвених класа, укључујући и оне најниже. Ови људи су донели са собом елементе своје изворне културе. Стога, настојим да избегавам употребу израза народна култура.
ЈМ: У којој мери су, по Вашем мишљењу, Бахтинове идеје о средњовековном свету биле под утицајем његовог властитог искуства?
АГ: Важно је имати на уму да је Бахтин писао своју књигу у нарочитим друштвеним условима и ја сматрам да извор његове изразито мрачне слике о средњовековном свештенству и религији првенствено треба тражити у мраку и ужасу његовог властитог времена, у Стаљиновој тиранији и деспотизму. Мада, када сам постао довољно зрео да бих о свему томе разговарао са њим, он је већ умро. Никада га нисам видео уживо, већ само мртвог на погребу. Могао сам да га посетим али сам био исувише плашљив и срамежљив. Сада са горчином жалим због тога.
ЈМ: Не би помогло ако бих, док причамо о Средњем веку када је читав живот био усредсређен на религију, напоменула да се Бахтин никада није служио речима као што су побожност, молитва, религиозност, вера и тако даље. Сматрате ли да то одражава његова лична уверења?
АГ: Судећи по његовој сахрани, Бахтин је био православни хришћанин. Ипак, Бахтинова књига од 600 страница чак и не садржи реч Бог. Књига о средњовековној култури која уопште не помиње Бога! Како му је то пошло за руком? Разумем, наравно, да то не значи да је он био атеиста. Могло би једноставно да значи да је написао књигу под цензуром али се слажем да је то упадљиво. Приказујући официјелну културу искључиво као мрачну и нељудску, сасвим извесно ју је представио на погрешан начин.
ЈМ: Сазнала сам, посредством властитог искуства, да је на Западу готово у потпуности неприхватљиво јавно исказивати сумњу у односу на Бахтина…
АГ: Критиковање Бахтина у Русији остаје и даље ризичан подухват. Пре много времена у своме научном саопштењу опрезно сам критиковао Бахтинову теорију. Након саопштења, окружиле су ме добронамерне, узбуђене даме које су ми учтиво ставиле до знања у којим тачкама је моја критика ауторитета као што је Бахтин, непримерена. Све што је Бахтин икада рекао данас се сматра апсолутном и божанском истином будући да је, према старом православном обичају, он већ укључен у свети систем националних идола, упркос чињеници да никада није пружио било какво оправдање за то. Ипак, постављање једно уз друго имена Бахтин и Гуревич ствара код мене осећај нелагоде.
ЈМ: У коликој мери су, по Вашем мишљењу, Бахтинови погледи били под утицајем марксистичке климе његовог времена?
АГ: Не мислим да је марксизам играо велику улогу у Бахтиновој теорији. Наравно, 1920-их година он није могао да избегне марксистичку школу мишљења и њен преовлађујући утицај али сумњам да је марксизам имао икакав озбиљан утицај на његову теорију двеју култура. Било како било, његове идеје о дијалогу, о дијалошкој култури као и идеја хронотопа, далеко су важније од његових концепата карневала и народне културе.
Статичност versus динамичност: размимоилажења са Жаком Ле Гофом
ЈМ: Поједини критичари сматрају Вас верним следбеником школе Анала, нарочито Жака Ле Гофа. Међутим, мислим да се Ваши погледи често разликују од ставова француских историчара. Да ли бисте могли ово да објасните?
АГ: Да, ако желите, мада држим да је Ле Гоф далеко значајнији историчар него што је то Ваш понизни слуга. Обожавам га.
У сваком случају, постоји један аспекат слоја народне културе који ме нарочито занима. У својој књизи Проблеми народне културе у Средњем веку, написао сам да је једна од одлика народне културе, у целини, њена стабилност или, другим речима, помањкање њене флексибилности, и отпорност према променама. Ово не значи апсолутно опадање али се народна култура мења крајње лагано – не револуционарним већ еволутивним кораком. Да бисмо ушли у траг овим променама потребно је да посматрамо дуга временска раздобља. Веома често, медиевисти откривају да је појава, уочљива, на пример током 1200-тих година, и даље присутна током Ренесансе па чак и у модерним временима. Мора се узети у обзир ова „лепљивост“, отпорност на промене и непокретност народног менталитета. Зашто инсистирам на томе? Историјска наука, по дефиницији, истражује промене које се одигравају у људском друштву. Према томе, ми поредимо оно што је било са оним што је оно постало и како се, оно што је постало, разликује од онога што је било. Историја је усредсређена на промену. Научник који проучава средњовековну културу открива да уз динамичност, средњовековна култура показује и статичну тенденцију придржавања традиције и опирања променама. Изразио бих то на следећи начин: горња култура је динамична док је доња култура статична. Можда знате за чувену књигу Жан Клод Шмита Свети хрт, о хрту Гвинефору …?[11]
ЈМ: Гледала сам филм!
АГ: То је истинита прича која се догодила Етјену де Бурбону, доминиканском калуђеру око 1260. године када је он открио да становници једног француског села обожавају хрта као светитеља. Легенда каже да је тај хрт, по имену Гвинефор, припадао локалном властелину. Гвинефор је био сам са мушким одојчетом свога господара када је змија, или нека врста чудовишта, напала дете. Гвинефор је одбранио дете и убио чудовиште. Када се господар вратио, угледао је дете како, испало из колевке, лежи на поду и Гвинефора обливеног крвљу. Мислећи да је Гвинефор напао дете, господар је убио пса. Наравно, убрзо је схватио да је неправедно убио пса и да је, у ствари, Гвинефор спасио његовог сина. Вођен кајањем, господар је псу изградио предивни гроб. Ипак, за локалне сељаке, Гвинефор је постао заштитник мале деце коме су се молили када би им деца била болесна или у опасности. Етјен де Бурбон, престрављен овим култом животиње коју су поштовали као свеца, забранио је обожавање и уништио је Гвинефоров гроб. Најзанимљивија је ствар, пак, то што је француски историчар из 1870-их, дакле 700 година доцније, отишао у исто село где су му сељаци испричали истоветну причу о светом Гвинефору. Оваква врста крајњег празноверја одржала се упркос свему и показује у коликој мери се историјски развој у доњем друштвеном слоју наставља заједно са различитим временским параметрима високе културе. У високој култури имате науку, уметност, филозофију док у доњој култури имате светог Гвинефора! Стога, имамо проблем статичних и динамичних аспеката историјског развоја. Према томе, морамо да посветимо пажњу не само променама већ и њиховом изостанку.
Надовезујући се на статичност и динамичност … пре десет година у Немачкој је објављена дисертација о предмету историјске антропологије. Аутор је уочио разлике које постоје између Ле Гофа и мене у приступу овом предмету. Ле Гоф наглашава динамичке елементе док ја инсистирам на статичким. На пример, Ле Гоф је објаснио да се у 13. столећу може уочити померање вредности, његовим речима, „од небеса ка земљи“. Значи, пажња људи више није била усредсређена искључиво на Бога већ се померила ка овоземаљским стварима – развитку градова, производњи, занатима и тако даље. То је истина, али ми се чини да је он помало преувеличао брзину ових процеса. Наравно, заиста је наступала секуларизација али у коликој мери је овај процес дотицао све слојеве друштва представља питање за отворену расправу. Неопходно је нагласити да је већина веровања, обичаја, традиција и породичних односа остала вековима неизмењена. Инсистирам на томе зато што сматрам да историчари, по правилу, потцењују овај параметар. Знате ли зашто? Зато што се у темељу европске историјске науке налази претпоставка, не увек одговарајућа али прихваћена сама по себи, да је основ историјског процеса еволуција и прогрес, односно, еволуционизам који сам поменуо раније. Примера ради, док је говорио о инхерентно променљивој природи народне културе, Бахтин никада није разумео контрадикцију у своме аргументу. Ако је по њему, народна култура постојала од скоро праисторијских времена док, коначно, посредством Раблеа није пронашла свој пут до књижевности, то значи да је током претходне две хиљаде година народна култура остала статична! Не желим да развијам ово питање али сматрам да што се пре историчари одрекну било каквих задатих идеја и претпоставки, утолико пре ће доћи до нових открића.
ЈМ: Сећам се да сам читала Вашу критику Ле Гофа у зборнику радова поводом његовог 75. рођендана који је уредила Мири Рубин …[12]
АГ: И то сте читали? Имате много питања и сва су занимљива.
ЈМ: Хвала Вам. Волим ваше дело.
АГ: Да, критиковао сам и Ле Гофово дело Настанак чистилишта одмах након његовог објављивања.[13] Ле Гоф је сјајан историчар, ја му се дивим. Међутим, чак ни он не може да се ослободи од марксистичких поједностављивања. У својој књизи је написао да током 12. и 13. столећа уочавамо почетак нове европске свести, другачијег односа према свету, времену и знању. Појаву purgatoriuma Ле Гоф везује за ову нову свест. Свет након живота, вечни и безвремени свет продире у време зато што је purgatorium пакао током извесног времена, које се чак може скратити путем молитви, индулгенција и тако даље. Ле Гоф тврди да су промене у друштвеном животу и појава средње класе довели до настанка purgatoriuma, средњег стања. Ово није ништа друго до типична, иако рафинирана, марксистичка оцена – промене у бази воде ка променама у надградњи. Међутим, не постоје докази да чистилиште није постојало и раније. Именица purgatorium није постојала али већ у 6., 7., и 8. столећу имамо визије пакла где се поједини грешници вечито муче док поједини умерени грешници могу временом да се ослободе након очишћења у паклу. Истина је да то није називано purgatorium већ ignis purgatorii.
То значи да су хришћани, много раније, створили идеју, или можда пре, наду да ће чак и грешницима, након дуге, неиздрживе патње, бити коначно опроштено. Дакле, идеја о нижем и вишем паклу постојала је од почетка. Штавише, источно хришћанство никада није развило идеју чистилишта. Тако да можда није одвећ мудро повезивати идеју чистилишта са успоном средње класе у градовима. Можда бисмо требали да посветимо пажњу чињеници да религијске идеје могу да се образују не само на искључиво материјалној основи већ и посредством света осећања, страхова и ранијих религијских уверења. Када истражујемо историју религије, можда не бисмо требали да се искључиво обраћамо материјалним и друштвеним чиниоцима.
АГ: Желите ли још размимоилажења?
ЈМ: Молила бих.
АГ: Постоје и друга размимолажења са школом Анала. Пре свега, морамо да схватимо да се историјска антропологија развила готово искључиво на француском материјалу. Ја посматрам Европу са спољашње стране, осим тога, стручњак сам за Скандинавију, претежно Норвешку и Исланд. Познајем средњовековни свет Севера који су француски историчари занемаривали. Са својим типичним презиром према свему што се налази северно од Француске, они се нису заинтересовали за народе који су се тамо налазили у хладноћи и дивљини, смрзнути од леда! Истина, они имају Голфску струју али зашто би Французе за то била брига? Ипак, претхришћански Север је изразито очаравајући зато што је хришћанство стигло до севера Европе знатно доцније а паганска веровања су се дуже одржала. У Скандинавији налазимо мноштво књижевних докумената писаних на свим тим древним језицима што нам дозвољава да схватимо слику света тих народа. Тај луксуз немамо у романској Европи зато што је латински био писани језик службене културе а ништа није остало од језика којима су говорили народи који нису знали латински. Скандинавски извори су права лабораторија при чему ја могу да изводим експерименте о којима Ле Гоф не може чак ни да сања. Посредством језика, ови извори нам допуштају да продремо у тајне народне свести. Према томе, на једној страни имам патње руске историје а на другој мој скандинавски препарат. Ипак, Ле Гоф је мој ментор и делим већину његових идеја. Он је најдаровитији историчар школе Анала, којој такође и ја припадам, само што они живе у Паризу а ја на овом потпуно другачијем хладном месту.
Култура или цивилизација?
ЈМ: Која је разлика између израза култура и цивилизација?
АГ: У Француској је реч култура замењена речју цивилизација. Лично употребљавам појам културе, премда не у традиционалном значењу речи. Под традиционалним подразумевам значење које је дато речи култура у 19. веку. Служим се овим концептом у антрополошком смислу. Пре пола столећа објављена је књига Дефиниција културе која је дала неколико дефиниција културе позајмљених из антрополошких истраживања.[14] Постоје десетине дефиниција културе. Ипак, без обзира на њихово мноштво, антрополошка дефиниција културе је најкохерентнија. Антрополози културу разумевају као слику света и обрасце понашања малих и великих група појединаца који садрже све главне компоненте живота: богатство, простор, време, секс, митологију, породицу, рат, и тако даље. Стога, културу схватам као образац света.
ЈМ: Можете ли да дефинишете појам менталитета?
АГ: Постоји појам mentalité који се прво појавио у радовима Марка Блока и Лисјена Февра.[15] Према моме схватању, овај појам mentalité веома је близак појму културе о којој смо пре већ расправљали. Француски медиевисти из школе историјске антропологије радили су на појму менталитета. Менталитет није индивидуална мисао. То је систем веровања оличен у деловањима и језику културе коју дели група или цивилизација. То је културни речник или, пре, језик. Можете некој особи поставити питање: „Какви су ваши религијски и политички погледи?“, и он или она ће вам нешто одговорити. Међутим, ако покушате да некога упитате о његовом менталитету, нико неће моћи да вам одговори. Менталитет је један аспекат културе. Сви људи поседују менталитет чак и ако тога нису свесни. У овом погледу сви личимо на господина Журдана из Молијеровог Грађанина племића, који је био запрепашћен када је сазнао да је читавог живота говорио у прози а да то није ни знао. Менталитет је језик културе којом могу да владају једино представници ове посебне културе. Међутим, увек страхујем од дефиниција. Дакле, Судњег дана рекао бих: „Мој Господе, не знам шта је култура, менталитет или цивилизација и нећу да Те замарам списком свих ствари које не знам! Опрости ми“. Ипак, могу рећи да изостанак прецизне дефиниције не може да нас онемогући у истраживању историјских феномена и ако моја истраживања и разматрања делују уверљиво и подстичу интересовање, мислим да сам успео. Јер, шта је дефиниција? Дефинисати значи ограничити, одсећи од предмета све оно што он није. Шта се налази изван менталитета? Све је менталитет. Шта је изван културе? Све је култура тако да ме не узнемирава одсуство дефиниције. Помањкање тачних дефиниција није прихватљиво у физици, математици и хемији али опседнутост дефиницијама у хуманистичким дисциплинама може да буде исто толико опасна колико и њихово одсуство у природним наукама. Стога, не бисмо требали да страхујемо због противречности и недостатка јасноће.
Ипак, веома сам опрезан са изразом цивилизација. Не зато што поричем постојање цивилизација већ зато што је у Русији овај појам стекао другачије значење. Концепт цивилизације ушао је у употребу током 1980-их година. Изгледа да је његову појаву узроковала посткомунистичка жеља да се избегну традиционалне марксистичке дефиниције попут „начина производње материјалних добара“ или „друштвених формација“. Концепт цивилизације појављује се као неидеолошки али га је тешко дефинисати. Маркс је јасно објаснио што разуме под начином производње. Ипак, када сам почео да читам истраживања мојих колега о цивилизацији почео сам да сумњам, сматрам не без основа, да су они просто заменили марксистичку терминологију овом нејасном речју цивилизација како не би деловали као затуцани историчари старе марксистичке школе. Верујем да нису успели да покажу како се концепт цивилизације разликује од марксистичког појма друштвене формације и тако даље. Чини ми се да они, служећи се изразом цивилизација, нису напустили марксистички концпет базе и надградње. Њима је цивилизација пре постала нека врста комбинације базе и надградње. Наш Институт за општу историју чак има истраживачку групу посвећену истраживањима цивилизације. Међутим, истину да Вам кажем, нисам сигуран чиме се они баве: они не стварају никакво дело од важности за ову тему. Појам културе је много плодоноснији зато што пружа могућност поновног пропитивања основних параметара историјског знања.
ЈМ: Што мислите о развоју историјске науке?
АГ: Верујем да је од 1960-их наука еволуирала у толикој мери да она сада представља другачију историјску науку. Ова нова историјска наука жели изнутра да проучава људе који су живели пре нас. То је нови приступ који води новом разумевању Средњег века. На пример, како можемо разумети шта су људи у Средњем веку мислили о загробном животу? Неко би могао рећи: „Па, отворите Дантеа и сазнајте“. Међутим, Данте је био изванредни геније, готово крајњи израз људског генија и очигледно је да је његов опис загробног живота изразито личан и поетичан те се не може сматрати да одражава средњовековни менталитет. На темељу Дантеовог ремек-дела не можемо да проценимо шта су обични људи мислили о загробном животу. Постоје, ипак, други списи без икакве уметничке вредности који могу да открију идеје просечне особе према загробном животу. Ова документа називају се visiones, или извештаји које су написали људи који су мислили да су путовали кроз пакао и чистилиште. Ова врста текстова раније није никога занимала, међутим, нова историјска наука ставља нове нагласке, нуди другачији поглед на прошлост, поставља нова питања која захтевају нетрадиционалне изворе и/или шире разумевање извора.
У светлу свега што сам рекао, више ми одговара концепт културе од концепта цивилизације. Ипак, упамтите да је питање културе и цивилизације више сколастичко питање. Служим се концептом који ми користи и даје могућност да радим на конкретном материјалу. Ако успем у томе, победницима се никада не суди! Ако, пак, грешим, онда ћемо морати да говоримо о томе на другачији начин.
Спектар хришћанства у Европи
ЈМ: Неки историчари доводе у питање одлучујућу улогу хришћанства у Европи тврдећи да је његов утицај на народне масе био у значајној мери мањи од онога што смо некада мислили …
АГ: Вјерујем да се процес христијанизације веома разликовао у различитим деловима Европе. На пример, не бих упоређивао хришћанство на Западу са хришћанством у Русији. Прво, хришћанство је на Западу почело много пре (од 1. в. н. е.). Друго, на Западу је хришћанство попримило различите облике. Примера ради, филозофска трансформација хришћанске догме која нам дозвољава да говоримо о филозофском хришћанству елите, је феномен који уопште није присутан на Истоку. Не желим да говорим о источној Европи зато што нисам стручњак за њу. Пре 15 или 20 година, француски историчари оспорили су читав концепт христијанизације Европе. Поједини научници ишли су толико далеко да су устврдили да христијанизација представља мит. Тврдили су да је хришћанство продрло једино међу високу елиту, филозофске умове, али да никада није захватило широке масе које су великом већином остале и даље паганске. Сходно овом становишту, христијанизација маса започела је тек са Реформацијом и Противреформацијом, дакле, са протестантизмом зато што је тада Библија постала доступна појединцима да је изучавају и читају. Тек од 16. столећа на даље, и протестантско и римокатоличко свештенство почело је да поклања знатнију пажњу духовном образовању маса, организујући хришћанске недељне школе, црквене школе, започевши штампање књига и тако даље. Тек од тада на даље, хришћанство је стигло до свих места која је Бог заборавио.
Лично се уопште не слажем са овим гледиштем. О ком хришћанству говоре ови научници? Постоје барем три фазе у христијанизацији Европе. Прва је рано хришћанство које је било религија апсолутне мањине, малена секта. Наредна фаза јесте масовна христијанизација која је трајала хиљаду година. Поставши масовном религијом, хришћанство је много тога изгубило. Наравно, за апсолутну мањину хришћана оно је остало чисто и верно својим почецима: за мистике, светитеље, пустињаке и истинске вернике. Шта можемо рећи о простом и необразованом сељаку? То је оно што ме занима. Да бих разумео ниво хришћанске свести међу обичним народом, изучавао сам Libri penitentiales од првих векова све до 13. столећа. То је ванредно занимљив извор зато што ове књиге набрајају грехе и казне за њих. Већ само постојање таквих књига показује да је између хришћанског идеала који је проповедала црква и стварности постојао процеп који је црква покушавала да премости. Тешко је рећи у коликој мери је она у томе успела.
Ипак, не мислим да су обични људи били тек пагани од којих је црква настојала да начини хришћане. Пре ће бити да је црква, у сваком новом поколењу, осећала обавезу да настави своју верско образовање или преваспитавање. Овде се бавимо са другачијом врстом хришћанства од оног које је у првом столећу следио Исус. Затим, након средњовековног хришћанства, Реформација са Лутером, Калвином и Цвинглијем, представља различиту врсту хришћанства коју бих могао да назовем рационализованим хришћанством.
Изгледа да је истина да се временом религиозни осећај расплињава али не можемо порећи да хришћанство наставља да постоји унутар модерног света. Друго је питање, у коликој мери ово модерно хришћанство може да мотивише понашање људи. Ми сада живимо у трећој фази хришћанства које тешко да можемо квантификовати или оценити зато што јој припадамо. Средњовековно хришћанство је одвојени феномен који се не може испитивати ни са становишта првих столећа нити са модерног становишта. Верујем да су ти средњовековни људи, укључујући и оне који су живели у најудаљенијим местима, заиста били хришћани. Знали су Pater Noster и Ave Maria, ишли су на богослужења, исповедали су се и вршили истинско покајање. У исто време, чинили су дела која очигледно нису имала ништа са хришћанством – идолатрија, магија и тако даље. Зашто? Како је то било могуће?
Запитајмо се прво, шта је светитељ? Према цркви, светитељ је од Бога изабрана особа чији је читав живот посвећен трагању за Богом. Међутим, обични људи су потпуно другачије схватали светитеље. Бог је моћан али је далеко од људи док овде, у њиховом властитом крају постоји свети човек. Он се сматра светим зато што може да чини чуда – исцељује децу од болести, штити од поплаве и тако даље … Људи му се обраћају када их мучи зубобоља, када изгубе своје вољене, када су уплашени, дакле, онда када може да им помогне. Истовремено, бити народни светитељ представљало је прилично опасан посао зато што светитељи нису само били само поштовани већ су били и сумњичени будући да су у народној свести могли да проузрокују не само beneficii већ такође и maleficii. То значи да испод танког слоја хришћанства имамо густу масу онога што је црква сматрала празноверјем. Чињеница да се црква борила против ових празноверја током читаве историје Средњег века, показује да је њен успех у борби био крајње релативан.
Лов на вештице
ЈМ: У Вашој књизи о народној култури, прочитала сам да лов на вештице није био одлика раног Средњег века. Зашто сматрате да се развио доцније?
АГ: Лов на вештице није био карактеристичан за рани Средњи век. Тек од друге половине 13. и настављајући током 14. века, уочавамо прогон јеретика и чаробњака а затим од 14. столећа на даље ови прогони су били у драматичном порасту.
Шта је вештица? Представа о особи обдареној натприродном моћи је универзална. Вештице се срећу у Африци, Азији и Океанији. Оне се и поштују и сумњиче. Када сумња надвлада поштовање, племе се једноставно отараси ове особе – дављењем, гушењем, ханибализмом или прогонством.
У средњовековној Европи, ипак, уочавамо сасвим занимљив феномен који је, на жалост, мало познат: обични људи настављају да верују у вештице док им то црква забрањује, објашњавајући да ни једна жена не може да буде толико моћна да би могла да призове срећу или несрећу. Дакле, обични људи, а не црква, били су ти који су оптуживали жене за зла дела и изводили их пред локалне верске власти које су им, насупрот томе, говориле да нису у праву, да су погрешили те да оптужене жене нису зла створења која могу да чине дела натприродног зла.
Касније се ситуација у потпуности преокренула јер је црква почела да верује у притужбе пука у вези вештичарења, постепено узимајући на себе улогу судије и тужиоца. Међутим, судије вештицима нису били заинтересовани да ли су ови мушкарци или жене заправо криви за maleficii за који су били оптужени. Занимало их је да ли оптужени има однос са ђаволом. Услед тога, црква је преузела иницијативу у лову на вештице и развила је идеју о анти-цркви којој је на челу сам Сатана, који своје слуге редовно окупља на Сабат, приморавајући их на сексуалне односе са њим како би му служили, кварећи највећи број хришћанских душа. У 15. и 16. столећу, Европа је постала поприште масовног лова на вештице.
ЈМ: Зашто се то догодило?
АГ: Имам властиту хипотезу о овој промени у ставу цркве према вештичарењу али у њу нисам сигуран. Обично се верује да елита увек ствара културне и религијске вредности које затим, у вулгаризованим, популарним облицима, лагано стижу до осталих друштвених слојева. Маркс је рекао да „идеја постаје материјална снага када освоји масе“. То је тачно. Понекад можемо чак и да докажемо да се овај процес вулгаризације заправо одвијао. Ипак, постоји и увек је постојао други, супротстављени покрет, од доњег ка вишем слоју. Верујем да је у случају вештичарења, Римокатоличка црква у ствари попустила под притиском народа а не обрнуто. То би могло да значи да је хришћанска елита на неки начин била повезана са масама и чак подложна њиховом утицају.
ЈМ: На Западу се обично сматра да је лов на вештице углавном био узрокован мизогинијом. Да ли се слажете са овим гледиштем?
АГ: Француски истраживач Робер Мандру је тoком 1950-их и 1960-их анализирао сведочанства о лову на вештице.[16] Његово истраживање указало је на сложеност и комплексни карактер овог феномена. Обично мислимо да се лов на вештице састојао у оптуживању неких несрећних људи, понајчешће младих девојака да су вештице, подвргавању мучењу а затим њиховом убијању. Међутим, у Француској, као и у Шпанији, понављали су се случајеви када су жене саме себе пријављивале изјављујући да су имале сексуалне односе са Сaтaном и демонима. Овде имамо посла са необичним психолошким феноменом. Млада девојка, која се не разликује од других младих девојака у своме селу, изненада себе оптужи да је ђаволова слушкиња. На пример, у 16. веку у Шпанији су се догодили скандалозни инциденти када је средишња организација Шпанске инквизиције морала да истражи групу младих девојака које су саме себе оптужиле за одржавање редовних сексуалних односа са ђавoлом. Уз помоћ лекара, инквизиција је сазнала да су ове девојке биле девице и да су себе лажно оптужиле. Биле су ослобођене. (Можете ли само да замислите да се иста ствар могла догодити за време Стаљина? Под стаљинистичком репресијом људи су били подвргнути таквим мучењима да су неистинито признавали најапсурдније оптужбе али нико никада није био ослобођен). Овде, пак, нико није оптужио ове девојке већ су то учиниле оне саме! Било је и случајева када би самопрокламоване вештице биле спаљиване и након смрти рехабилитоване, што је увек лакше. Видите, дакле, да је овај феномен сложен и разнолик. На пример, свуда у Европи оптужени за вештичарење су били мучени изузев у Британији зато што је тамо судска пракса била другачија и, уопште, Британци су Британци.
Између 15. и 17. столећа, дакле у модерном добу, када је вештичарење било на врхунцу, појавила се потпуно нова врста књижевности. Њу су писали учени мушкарци који су развили теорију због чега је неопходно осумњичити жене за вештичарење, како их открити и шта учинити са њима. То је време када је настала ужасна књига Malleus maleficarum што значи „маљ против вештица“. У појединим случајевима можемо јасно да уочимо да је вештичарење представљало израз мизогиније. Било је случаја да се, у неким селима и градовима након такве „сезоне лова“, драстично смањио број жена зато што су биле убијене или су побегле. Истина је да су жртве већином биле жене али је у неким крајевима проценат мушкараца био веома висок.
Мизогинија
ЈМ: Феминистички приступи су однедавно постали веома популарни, написано је много дела … Какав је Ваш став у односу на овај нови развитак?
АГ: Па, чак и ако је мизогинија делимично одговорна за лов на вештице у Европи, морам Вам рећи да сва та феминистичка литература са којом је Запад толико опседнут, буди у мени велику резервисаност. Разумем да је историја људи – историја мушкараца и жена, међутим, када је пажња усмерена на само једну групу људи то води нетачним закључцима, корисним једино за данашње помодарство а не и за истинско разумевање историје. Лично сумњам да је матријархат икада постојао. То је 19-вековна теорија која није никада доказана. Све је релативно.
Исландске саге, на пример, показују да су жене играле изузетну улогу у нордијским друштвима, не само у породичном простору већ и као чувари мушке части. Често су жене биле те које су приморавале своје мужеве да на увреде одговарају на одговарајући начин или да траже освету. У 14. столећу краљица Маргарета владала је целом Скандинавијом док у осталом делу Европе нису постојале жене-владарке. Такође, не бих рекао да су жене у Средњем веку биле просто потчињене. Рекао бих да је однос према женама био парадоксалан – са једне стране, жене нису никада биле толико идеализоване као у ритерској култури док су, са друге стране, биле друштвено потчињене.
ЈМ: Некада се сматрало и учило да је хришћанство довело да потлачености жена у Европи. Слажете ли се са оваквим тврдњама?
АГ: Сматрам их, заправо, нетачним. Жене нису никада толико уздизане као у култу Девице Марије. Њу су, у ствари, обожавали више него њеног сина. На пример, у 13. веку жене у једном италијанском градићу поштовале су локални кип Девице. Једном су запазиле да су лице и рука кипа прекривени капљицама зноја. Обрисали су кип али се зној изнова појављивао. Сви су упорно размишљали због чега се кип зноји да би затим један научник објаснио то на следећи начин: Исус Христ се толико разљутио због големих људских греха те је наредио својим анђелима да најаве крај света. Анђели су једном већ затрубили када је његова мајка стала да га моли да не чини то. Између божијег сина и његове мајке отпочела је борба али мајка није хтела да одустане. У тренутку када се борила да спасе човечанство, она се ознојила и верници су то посведочили. То је приповест и постоје многе средњовековне легенде попут ове. На пример, друга легенда говори о томе да Девица Марија не би дозволила вешање злочинаца, чак и ако су праведно осуђени због ужасног недела, зато што она не заступа правду већ милост. Ако је син божији ипак милосрдан, његова мајка показује неоубичајену љубав. Мислим да овај култ, по себи, баца светло на хришћански став према женама и деци. Такође, међу светитељима, четвртина су жене а неке од ових светих жена су изузетно моћне.
Очигледно, можемо бескрајно да понављамо како су животом у Средњем веку владали мушкарци. То је позната стварност. Међутим, истраживање је другачија категорија које ме не привлачи (можда сам и сам мизогиниста) … У развоју који је подстакао феминизам као једину позитивну ствар видим то што су изашли на видело многи нови документи и нови извори који се, непосредно или посредно, односе на жене и то је плодоносно.
У целини, историчар може да уочи одређене појаве, да постави одређено питање, али пре ове фазе, он мора да изабере своје изворе. Све ове три фазе – избор извора, постављање питања и утврђивање чињеница, могу да буду добро урађене. Међутим, након ове три фазе историчар мора да објасни своје закључке и тада наступају највеће тешкоће. На жалост, често се дешава да објашњење не долази из самог материјала већ из историчареве идеологије. Неопходно је разумети разлику између објашњења и разумевања, erklären и verstehen на немачком. За хуманистичке дисциплине представља велико искушење да користе моделе преузете из природних наука зато што у њима увек постоји узрок и последица. То је попут марксизма – друштвена физика. На пример, марксизам каже да што је јачи притисак на радничке масе утолико је отпор маса снажнији што доводи до устанака и револуција. Међутим, историјска стварност уопште не кореспондира са овим моделом!
Erklären (објаснити) се служи са позитивистичким моделима док verstehen (разумети) подразумева дубље продирање у суштину појаве. Шта је разумевање? То је настојање да се продре у свест људи који су живели у другом времену, на темељу њихових властитих критеријума.
Идеја fatuma
АГ: Заиста имате још питања? Шта бисте још желели да ме питате?
ЈМ: Да ли мислите да је предестинација више хришћанска или паганска идеја?
АГ: Премда није хришћанска, ова идеја је постојала унутар свих друштвених слојева, будући да је појам судбине веома лако разумети чак и неписменима. Сматрам да људи природно нагињу овој идеји. Због тога у свим људским друштвима постоје прорицања судбине, претсказања и тако даље … Ипак, открио сам да се идеја судбине на веома различите начине испољава у латинској и германској Европи. У германском свету судбина није само усуд већ сила коју, барем делимично, ствара и сам појединац. На пример, у једној од сага, Песми о Атлију, главни женски лик, Гудрун, у последњим тренуцима свога живота убија своје синове и њиховим месом (не могу Вам рећи да ли је то био кебаб или строганов) храни свога супруга Атлија (скандинавски еп може да постави светски рекорд у језивим детаљима!). Шта то значи? Она храни своју властиту судбину. Ово је активна позиција у животу коју нисам пронашао унутар романских језика. Недавно сам изнео претпоставку о овом питању. У 16. столећу Реформација је преовладала у свим германским земљама а није нигде у латинској Европи. Можда одговор лежи у њиховим ставовима према судбини – пасивнијим у романском а активнијим у германском свету?
Загробни живот
ЈМ: Шта мислите зашто модерни хришћани, за разлику од својих предака, верују да након смрти сигурно иду у рај? Чули сте у САД-у уверење које се увек изнова понавља: „Дека је отишао Богу или тета је сада са Господом“. Како објашњавате ову промену?
АГ: Пре 20-ак година Рејмонд А. Муди је у Сједињеним државама објавио књигу Размишљања о животу након живота. У овој књизи, амерички лекар описује искуства својих пацијената током клиничке смрти.[17] У свим описима тих искустава, душа би напустила тело, угледала светло на крају тунела кроз који би видела своје преминуле пријатеље и рођаке а затим би се вратила у своје тело. Књига ме је заинтересовала зато што је у Средњем веку постојао посебан жанр под именом visiones који је описивао како су људи привремено умирали а затим се враћали да би испричали шта су видели. Веома занимљиво, будући да су све душе Американаца из 20. столећа имале искључиво позитивна указања загробног живота, док су средњовековне душе извештавале сасвим супротно: већина људи била је у паклу, а тек је незнатна мањина била спашена. Ни један средњовековни „сведок“ није никада путовао у рај. Зар није необично што нико од америчких сведока није известио о било каквом указању пакла? Сматрам да је ова позитивна, искључиво пријатна и утешна визија загробног живота управо део модерног погледа на свет заокупљеног, пре свега, удобношћу у сваком аспекту живота. Погледајте, у савременој америчкој цивилизацији, сви напори усмерени су ка одстрањивању патње, бола, кризе и губитка. О свему се води рачуна, све се унапред планира и у све се унапред улаже – имате рачун у банци, невелику кућу, план за пензију, здравствено осигурање, анестезију, и тако даље. Све је добро изузев једног незнатног проблема – смрти. Стога се они такође питају како могу да набаве бесплатну и сигурну улазницу за рај. Не могу да се носе са нелагодом или болом, тако да смрт постаје врста поновног окупљања породице. Тај Муди, или је потпуна будала или је шарлатан. Сматрам да можете бити религиозни али је неприхватљиво да мешате религијско уверење са науком.
Аутобиографија
ЈМ: Кажите ми, молим Вас, понешто о себи.
АГ: Рођен сам у Москви. Моја мајка је рођена у Њерчинску, градићу на далеком истоку Русије, у секуларној јеврејској породици. Крај 19. века није био само време колонизације сељака у Сибир већ и време када су се људи пословног духа, трговци јеврејског порекла насељавали у Сибир где су се асимиловали са руским становништвом и изгубили везу са јеврејским гетима и заједницима. Моја мајка је добар пример ове асимилације будући да није знала јидиш нити је била религиозна. Мој отац је умро када сам имао годину и по дана тако да о њему не могу ништа да кажем. Према томе, потичем из руско-јеврејске московске породице.
ЈМ: Како сте се заинтересовали за историју?
АГ: Током последње године средње школе, посетио сам неколико инжењерских школа у данима намењеним за посете и убрзо сам схватио да ме посебно не узбуђују машине и механизми. Ипак, моја љубав према историји била је још увек детињи хоби. Кренуо сам на универзитет током Другог светског рата –услед слабовидости нису ме регрутовали у војску. Додуше, мобилисали су ме за рад у војној фабрици и прве две године студирао сам дописно. Почео сам да читам из властите побуде. Био сам импресиониран појединим студијама, нарочито историчара Петрушевског, те сам почео да стичем праву страст за историјским истраживањима. Изузев, када сам имао 20 година заинтересовао сам се за историју Бољшевичке партије јер сам желео да разумем порекло Стаљинове диктатуре. Убрзо сам се опаметио и схватио да је у потпуности немогуће истраживати тај предмет. У том нарочитом тренутку, добио сам најбољи савет који ми је икада ико дао. Речено ми је, невезано за то која је моја област, да треба да студирам код професора Александра Неусихина, који је био медиевиста. Убрзо потом, заљубио сам се у Средњи век. Он и његови сарадници научили су ме како да озбиљно радим. Тада сам постепено схватио да је руска историјска наука, како се подучавала, себе надживела.
Ипак, имао сам огромну срећу што сам добио шансу да студирам код научника из предреволуционарне историјске школе. Они су одржавали традиције руске интелигенције и верујем да је њихово префињено држање утицало на мене чак и више од њихових идеја. Увек сам интуитивно волео да се дружим са старим људима који су још увек одржавали нетакнутим благо старе руске интелигенције. Међутим, пре или касније, схватио сам да искључиво марксистички приступ историји води у ћорсокак. Дошавши до оваквог закључка, нашао сам се усамљен и са много проблема.
ЈМ: Да ли сте икада искусили антисемитизам совјетског режима?
АГ: Наравно да јесам, како не бих? Јасно је да су моји проблеми били удвостручени пошто сам Јеврејин. Када сам имао четири године, похађао сам приватни вртић у Воздвиженској улици у Москви. Једног дана мојој мајци је речено да је једна од мајки сазнала да сам Јевреј и да она не може да допусти да њено дете похађа исти дневни боравак. Зато ме је мајка морала преместити у други вртић. Када сам дипломирао на универзитету, познати историчар Космински ме је препоручио за упис на последипломске студије. Имао сам најбоље оцене. Био сам примљен али је већ наредног дана објављен владин указ који се односио на све Јевреје. Антисемитизам је био државна политика од 1943. а ово је било 1947. године. Били су искључени сви дипломирани студенти-Јевреји. Девет месеци сам се борио да нађем начина да се вратим на последипломске студије и, захваљујући некој необјашњивој срећи, успео сам – био сам једини Јеврејин – дипломирани студент који је поново примљен!
Тезу сам одбранио 1950. године. Требао сам, по правилу, да добијем наставничко место на универзитету али за мене није постојало ни једно. Нисам могао да пронађем никакав посао, чак ни као средњошколски наставник. У последњом тренутку, нашао сам место професора историје на Државном педагошком универзитету у Калињину (раније Тверу) на коме сам предавао од 1950. до 1966. године. Породица ми је остала у Москви а ја сам долазио да је посетим викендом. Тај педагошки универзитет био је ужасно провинцијалан и на њему сам служио своју казну током 16 година! Ипак, тамо сам започео да изучавам и учим скандинавске језике и тамо сам завршио своју постдокторску дисертацију коју сам одбранио 1966. године. Тако да сам отишао са 26 а вратио се са 43 године. Своје најбоље године провео сам у прљавим возовима и, опростите ми на изразу, у смрдљивим спаваоницима Педагошког универзитета у којима, на почетку, као професор са докторатом, нисам имао чак ни своју собу већ само кревет у великој соби, заједно са другим студентима. Додајмо томе и то да је ректор универзитета непрестано тражио начин како да ме отпусти због истог „доброг“ разлога, али није успео јер сам ја проклето срећан тип! Из Москве сам 1966. добио позив да предајем на Институту за филозофију али су ме већ 1968. отпустили из истог разлога. Очигледно је да ме нико није звао „прљави Јеша“ али, верујте ми, то није ни било неопходно. То се подразумевало. Поштедећу Вас сликовитих појединости мада, изрека каже да се и Бог и ђаво налазе управо у детаљима.
У сваком случају, од 1969. почео сам да држим наставу на Институту за светску историју. Ипак, није ми било допуштено да путујем у иностранство упркос томе што су ми стизали позиви са свих страна. Границе моје вољене отаџбине прешао сам тек након Горбачовљеве перестројке. Путовао сам по читавој Европи, Аустралији и северној Америци. Затрпавали су ме позивима. За мене је то представљало културни шок – живео сам у свету у коме је чак и сама помисао на путовање у иностранство била немогућа тако да се о томе никада нисам питао нити сам жалио за тиме. Читао сам о Италији, Паризу и тако даље али да замислим да су та места заиста постојала и да се по њима може шетати, да се могу дотаћи и помирисати, да бих могао да радим у библиотекама њихових универзитета, саопштим своје радове на конференцијама и сусрећем колеге из иностранства – било је непојмљиво! У иностранство сам почео да путујем тек са 64 године, у доби када нормални људи са самопоштовањем обично одлазе у пензију. У мојим садашњим годинама сви људи које поштујем, изузев Лава Толстоја и Гетеа, већ су били мртви.
Извор: Yelena Mazour-Matusevich, „Writing Medieval History: An Interview with Aaron Gurevich“, Journal of Medieval and Early Modern Studies, Vol. 35, No.1 (2005), 121-157.
[1] Massimo Montanari, The Culture of Food, trans. Carl Ipsen (Oxford: Blackwell, 1994).
[2] Арон Гуревич, Проблемы генезиса феодализма в Западной Европе, Москва: Высшая школа, 1970. (Ova knjiga nikada nije prevedena na engleski jezik).
[3] Aaron Gurevich, “Feodalism i sredniie veka: problemy opredeleniia” [“Feudalism and the Middle Ages: Problems of Defi nition”], Odissei [Odysseus] (2002), 261-294.
[4] Susan Reynolds, Fiefs and Vassals: The Medieval Evidence Reinterpreted (Oxford: Oxford University Press, 1994).
[5] Видети: M. M. Bakhtin, “Forms of Time and the Chronotope in the Novel,” in The Dialogic Imagination: Four Essays, ed. Michael Holmquist, trans. Caryl Emerson and Michael Holmquist (Austin: University of Texas Press, 1981), 84-258.
[6] Видети: Leonid Mikhailovich Batkin, “Dva sposoba izuchat’ istoriiu kul’tury” [“Two Methods for Studying the History of Culture”], in his Pristrastiia: Izbrannye esse istat’ i o kul’ture [Pursuits: Selected Essays and Articles about Culture], 2nd ed. (Moskva: Rossiiskii gos. gumanitarnyi universitet, 2002), 163-185.
[8] Bibler, “Obraz prosteca i ideia lichnosti v kul’ture srednih vekov,” in Chelovek i kul’tura [Man and Culture], ed. Gurevich, 81-95.
[9] See M. M. Bakhtin, Rabelais and His World, trans. Helene Iswolsky (Cambridge, Mass.: M.I.T. Press, 1968).
[10] Aaron Gurevich, “Smeh v narodnoi kul’ture” [“Laughter in Popular Culture”], Voprosy Literatury [Questions of Literature] (6 June 1966): 207-213.
[11] Jean Claude Schmitt, The Holy Greyhound: Guinefort, Healer of Children since the Thirteenth Century (Cambridge: Cambridge University Press, 1983).
[12] Gurevich, “Annales in Moscow,” in The Work of Jacques Le Goff,ed. Rubin, 239-248.
[13] Jacques Le Goff , The Birth of Purgatory, trans. Arthur Goldhammer (Chicago: University of Chicago Press, 1984); discussed by Gurevich, “Annales in Moscow,” in The Work of Jacques Le Goffffff ed. Rubin, 245-247.
[14] Гуревич мисли на две књиге америчког антрополога Алфреда Луиса Кребера (1876-1960): Configurations of Culture Growth (Berkeley: University of California Press, 1944); The Nature of Culture (Chicago: University of Chicago Press, 1952).
[15] Lucien Febvre, Marc Bloch, The Birth of Annales History: The Letters of Lucien Febvre and Marc Bloch to Henri Pirenne (1921-1935), ed. Bryce Lyon and Mary Lyon (Bruxelles: Academie royale de Belgique, 1991).
[16] Robert Mandrou (1921-1984), učenik Luciena Febvrea, sarađivao je sa časopisom Annales, économies, sociétés, civilisations (1954-1962). Zajedno sa Georgesom Dubyjem osmislio je koncept istorije mentaliteta. Pored ostalih, objavio je knjige: Histoire de la civilisation française, u suradnji sa Georgesom Dubyjem, 2 vols. (Paris: A. Colin, 1958; 3rd ed., 1964); Introduction a la France moderne, 1500-1640:essai de psychologie historique (Paris: A. Michel, 1961; rev. ed., 1998); De la culturepopulaire aux XVIIe et XVIIIe siecles (Paris: Stock, 1964; 3rd ed., 1985); Classes et luttesde classes en France début de XVIIe sičcle (Messina: Casa editrice G. d’Anna, 1965); La France aux XVIIe et XVIIIe siecles (Paris: Presses universitaires de France, 1967; 6th ed., 1997); Magistrats et sorciers en France au XVIIe siecle (Paris: Plon, 1968); Les Fugger,propriétaires fonciers en Souabe, 1560-1618 (Paris: Plon, 1969); Possession et sorcellerieau XVIIe siecle (Paris: Fayard, 1979).
[17] Raymond A. Moody, Jr., Refl ections on Life after Life (Boston: G. K. Hall, 1978).
Карате на Косову и Метохији: од међуетничке интеграције до дезинтеграције (Никола Мијатов)
Карате је древна борилачка вештина чије је порекло прекривено велом мистерије. Највероватније настала је у Кини где се називала кемпо, или „кинеско песничење“. Међутим, тек на Окинави добиће своју препознатљиву форму. [1] Временом су се издвојили различити стилови каратеа. Сваки има свог засебног оснивача као највећег мајстора али и своје специфичности у виду техника, кретања или ката. Основни преглед карате стилова би изгледао овако:
Најзначајнији и најпопуларнији стил је Шотокан, створен од стране Гинчин Фунакошија.[3] Управо овај стил каратеа прошириће се читавим светом и уз своју спортску форму постаће препознатљив као једноставно – карате.
У Југославију зачетак каратеа се веже за џудо семинар који је држао Јапанац, извесни Нагаока. Осим џудоа, Нагаока је био мајстор и каратеа па је демонстрирао и ту вештину. Презентација је одушевила мајстора џудоа и џиу џице и првог човека борилачких вештина у службама безбедности, Светислава Ивановића Еса који је одмах одлучио да пошаље на обуку неколико појединаца који би потом карате донели у Југославију. Одабран је Ђорђе Ђуричић који одлази на тромесечни курс у Швајцарску где по повратку 1963. године отвара први карате клуб у Србији: „Универзитетски карате клуб – Студент“. [4]
Паралелно са иницијативом Ивановића и обуком Ђуричића, значајан је случајни сусрет са каратеом који ће обележити историју ове вештине у Југославији. У Дубровнику 1957. године браћа Владимир и Илија Јорга присуствовали су несвакидашњем спектаклу на плажи. Неименовани студент из Француске шетао се са својом девојком када су га напала четворица младића. На очиглед браће Јорги, студент их је сву четворицу савладао и то естетски врло привлачном ножном техником. Јорге су му пришле и упитале за тајну – тајна је био карате, француски студент је био мајстор ове вештине. Поклонио им је књигу о каратеу и браћа одушевљено почињу самостално да изучавају ову вештину.[5] По формирању првог клуба 1963. године, одмах су узели активно учешће где је за председника клуба изабран Владимир Јорга.[6]
Простор Косова и Метохије има богату борилачку традицију. Најзаступљенија била су народна рвања која су се преносила са колена на колено, где би најчешће отац по традиција учио сина прве борилачке захвате.[7] Међу српским становништвом пристуне су биле дисциплине у коштац, или у кости, и у појас, или у каиш.[8] Међу муслиманским становништвом турска трасдиција је преовладала па је тако најзаступљеније било пеливанско рвање које је постало неизоставни део традиције ових народа.[9] Стога, карате је дошао на поднебље које је већ вековима добро упознато са принципима борења и као такво пригрило је ову далекоисточну вештину као нешто ново, егзотично али и ефикасно.
Шест година после првог клуба у Србији, оснива се карате клуб „Средњошколац“ у Приштини који је водио Драган Марић. Клуб је радио у фискултурној сали школе и отворен је 1969. године. Као такав представља зачетак изучавања каратеа на овом простору. На динамику развоја утицала је медицина јер Илија Јорга добија посао асистента катедри за физиологију на Медицинском факултету у Приштини. Паралелно са академском каријером, Јорга је неговао карте и ширио га по читавој Југославији па је његов долазак на Косово и Метохију значајно утицао на популаризацију ове вештине али и научни приступ истој. Одмах по доласку одржао је јавну презентацију каратеа која је одушевила публику.[10] Свеукупно, за само неколико година на Косову основано је низ клубова који су окупљали и преко 5000 полазника.
Мултиетничност и равноправни третман свх је евидентат и код Индивидуалног првенства Југославије које је одржано у Косовској Митровици 1980. године. Учествовало је преко 150 такмичара из свих република. Такмичење је отворио председник карате клуба „Трепча“ Агим Бектеши. Коначно, многи Албанци постали су истакнути мајстори каратеа и као такви преседавали су комисијама за полагања. Имамо пример из 1982. године када је одржано полагање за мајсторска звања у карате клубу „Партизан“ у Пећи. Комисија је била у саставу: Исак Љатифи, Бајрам Тропуша, Назми Ибердемај, Илија Јорга, Шемседин Кељменди и Венцеслав Недев.[11]
Мултиетнички живот каратеа на Косову и Метохији нагло је прекинуо устанак тзв. ОВК 1998. године праћен са НАТО бомбардовањем 1999. године. Простор Косова и Метохије се поцепао по етничким шавовима и никаква даља сарадња, па макар и на спортском плану није била могућа. Карате као борилачка вештина одиграо је и своју улогу у овим сукобима и ту улогу ћемо настојати да оцртамо кроз најистканутије каратисте са овог простора.
Од албанских каратиста, ученика браће Јорге истиче се Назми Ибердемај.Проналазимо га као помоћног тренера карате клуба „Партизан“, основаног у Пећи 1972. године. Главни тренер био је исто Албанац – Шемседин Кељеменди али је читав клуб био мултиетнички где су раме уз раме тренирали и Срби и Албанци.[12] Данас је Ибердемај кључни сенсеи тзв. Косова.
У рату, преко архиве Хашког трибунала проналазимо албанске каратисте који су били чланови ОВК и злоупотребили ову вештину. Тако, извесни Зенели хвалио се својим знањем каратеа.[13] Ипак, највише се по злоупотреби каратеа истакао Исак Муслиу који се истакао у бици код Лапушника 1998. године. Потом, у „ослобођеном“ селу био је један од управника логора у коме су били заточени и злостављани Срби али и Албанци који нису били лојални политици ОВК. За злочине у овом логору суђено му је у Хашком трибуналу али је на крају, 2005. године ослобођен свих оптужби. У стенограмима са суђења проналазимо да су су жртве сведочиле да су биле злостављане „техникама борилачких вештина“, попут „бруталних удараца ногом и руком“. Муслиу се бранио да то није он у питању али је као један од доказа приложена његова чланска карата Карате Федерације Косова и Метохије. Додатно, наведен је документ у коме сам Муслиу наводи да је мајстор каратеа, носилац црног појаса.[14]
Са српске стране кључна личност је Оливер Ивановић. Свој карате пут започео је у карате клубу „Темпо“ у Загребу где се школовао на Војно-машинској академији. На Косово и Метохији се вратио са плавим појасом и постао тренер карате клуба „Трепча“.[15] Клуб основан 1974. године за председника клуба имао је је Агим Бектешија а за помоћног тренера Фетаха Бољетинија. Кроз клуб је прошло преко 6000 чланова свих националности.[16]
Налазио се у гротлу политике на Косову и Метохији. Постао је политичар јер је политици био потребан каратиста. Како сам наводи, на чувеном мосту у Косовској Митровици све је почело јуна 1999. године на „са захтевом „момака са моста“ да им као карате мајстор помогнем у одбрани“. „Момци са моста“ били су стална стража Срба који су патролирали неформалном међуетничком границом. Организација иза њих била је Српско национално веће које је основано исте 1999. године и Ивановић убрзо постаје његов наијстакнутији члан.[17]
О употреби каратеа у политици Ивановић је истицао: “Гледам саговорника у очи, јер ми се чини да тако видим колико верује у то што прича. Исто као у каратеу: Мораш гледати у очи, јер се ту види намера, јер ако чекаш покрет, онда је већ касно, нећеш стићи да блокираш ударац, јер има предност. Исто је и у политици!”[18]
Ван Шотокан стила истиче се Вадо-рју стил, који се основао Хинорори Оцука, где су пионири овог егзотичног каратеа на Косову и Метохији били браћа Зоран и Богољуб Карић. Кључни сенсеи Вадо-рју стила за Југославију био је Марко Ницовић Макото а међу ученицима били су и Карићи који 1973. године оснивају први Вадо-рју карате клуб на Косову и Метохији. Испоставиће се да је клуб био и последњи: после три године престао је са радом и као такав представља почетак и крај изучавања овог мало познатог стила на том простору.[19]
Никола Мијатов
[1] Ilija Jorga, Vladimir Jorga i Petar Đurić, Karate: uvod u jednu veštinu borenja, Beograd: Sporska knjiga, 1968, 11.
ПРЉАВА ЦИГАНКА – ЧИСТО ВРАЊЕ:ФИЛМ ВОЈИСЛАВА НАНОВИЋА (1953)
Филм „Циганка“ (1953) режирао је неправедно запостављен југословенски и српски уметник македонског порекла, режисер Војислав Нановић. Сценарио је, по мотивима романа Коштана, Боре Станковића, написао Александар Вучо. Произведен је у Београду, у Авала филму. Главне улоге тумачили су Раша Плаовић, Миливоје Живановић, Селма Карловац, Растислав Јовић, Павле Вујисић. Друштвени и професионални вео заборава дуго је прекривао његов субверзивни потенцијал.
Филм Циганка снимљен је почетком педесетих година прошлог века, у време постепене смене културне матрице у социјалистичкој Југославији, односно на таласу промена које је донела Резолуција ИБ-а. Једна од карактеристика те епохе била је системско отварање простора за нове теме, последично и за нове стилове у уметности. То је у пракси значило делимично дистанцирање од културе социјалистичког реализма и, у многим аспектима, напуштање строгих совјетских, односно ждановистичких културних образаца. Мотивисан жељом да се после сукоба са Стаљином на Западу представи другачијим од совјетског, југословенски режим је педесетих година грозничаво трагао за новом уметничком формулом, што је, поред осталог, подразумевало његово окретање ка књижевној традицији и њеним узорима. На позадини тог расцепа у политици и култури, Војислав Нановић је, као најутицајнији човек тадашње кинематографије, направио своје најбоље филмове попут Чудотворног мача, Шолаје, Три корака у празно, Боље је умети, Циганке и других.
Па ипак, упркос делимичном отклону од ригидног ждановистичког обрасца у култури, систем је и даље био социјалистички, са строгим стваралачким оквирима. Још увек је испољавао осетљивост на проповедање индивидуализма, еротике и сексуалности у уметности. Основни задатак уметника је, према Титовим упутствима изнетим на Првом конгресу књижевника 1946. године, и даље био „да раде на формирању карактера нових људи“. Отуда су Нановићеви филмови за систем све мање били прихватљиви, јер је он стварао филмске карактере каквих се систем прибојавао и какве није желео. Такав један лик је и лик Циганке. Другим речима, користећи своју повлашћену позицију у свету филмске индустрије и недовољно прецизан стваралачки оквир у датом контексту, Нановић је свесно или не, прекорачио назначене границе у уметности. Цену је платио тако што је крајем педесетих година био бешумно уклоњен из света кинематографије.
У филму Циганка нема социјализма, нема Југославије, нема самоуправног рада, нема рада уопште. Циганка је моћни појединац, жена чија је снага заснована на слободи личности, на њеној недодирљивости и еротичности, на њеној неспремности да буде део колектива, на њеном таленту и, не без значаја – на снази њене песме, односно њеног уметничког израза. Центар окупљања у филму нису заводи, већ кафана која личи на салон из вестерн филмова, а уместо изградње новог друштва и новог човека, приказани су људска фрагилност и порив за побуном. А оно што је у филму Циганка носило клицу побуне, проистекло је из наслеђа српског југа, из његове културолошке и географске граничности, пре свега из дела Боре Станковића којим је Војислав Нановић био опчињен и чија је дела у својим сценаријима тематизовао до краја живота.
Филм почиње сликом, односно замрзнутим кадром општинске зграде као симбола власти „у малом месту негде на југу Србије“ у којем ће се одиграти велика драма. Гледаоци, наравно, не могу одмах знати да је већ тим почетним кадром указано на срце проблема. Тога ће постати свесни касније. Укоченост кадра и сам назив филма Циганка имали су функцију благог удаљавања гледалаца од Станковићеве Коштане, што је режисеру пружило потребан простор за аутентичну уметничку интерпретацију тог дела. Но, замрзнути кадар убрзо оживљава и гледаоци схватају да је у филму реч о Врању из 1876. године. Град у то време егзистира на граници Османског царства. Радња је смештена не само у гранични простор, већ и у гранично историјско време, што ће се такође испоставити као важан елемент у разумевању садржаја филма. Место изгледа као да у њему нема живих људи, као „пусто турско“, понекад промакне нека забрађена утвара, улицом протрчи пас, осећају се чамотиња, празнина, досада, несрећа. Живот на граници вапи за динамиком и преображајем. Време у којем посматрач упознаје град је такође гранично, праскозорје – гасе се ноћне светиљке, дан руди, а из кафане се још увек чује песма. Кафана је једино место у којем има живота – то Циганка својим доласком у град и својом песмом нарушава чамотињу и угрожава постојећи поредак заснован на патријархалном моралу. Млади Стојан три дана због ње не иде кући, а Митке је дозива: „Оди, оди чедо. Дај да те пољубим, у чело да те пољубим“. И љуби је док она пева. Жене у граду су незадовољне, а међу мушкарцима се јавља ривалитет…
У салону-кафани чулна задовољства су компримована, обухваћена су алкохолом, легализованим наркотичким и дуванским димом и Коштанином путеношћу. У Нановићевој интерпретацији Циганка је доступна свима и свима пружа задовољство песмом и својим лицем, али за узврат тражи слободу. Неосвојива је. Она не жели везивање за друштвени систем јер су песма, кафана, неспутаност и лутање њен живот. Млада Циганка је у Врање стигла из простора који се налази са друге стране границе, из другог света и самим тим већ поседује нешто што житељи варошице немају, а што је за њих егзотично и привлачно, али је истовремено и опасно, деструктивно. Пошто је певачица постала опсесивни предмет пожуде многих мушкараца, њено се присуство у граду више није могло толерисати. Проблем је био изнет пред врањански Суд, али су локалне власти констатовале да не постоји закон по којем се њен случај може решити, јер она није учинила никакво кривично дело. Ипак, Врањанци захтевају Коштанино протеривање из града, далеко иза границе, у простор из којег је и дошла, што је представљало безболније решење од посезања за оријенталним обичајем разапињања Цигана коњима међу репове услед изазивања еротског и сексуалног немира.
Протеривање Циганке из Врања ипак није донело решење. Мушкарци су кренули за њом са намером да је врате назад, јер им је живот без Циганке и њене песме изгледао неподношљиво. Живот без ње би подразумевао повратак на место из којег су желели да побегну, повратак у чамотињу и мртвило. Управо такав грозничав поступак мушкараца који су похитали за женом, односно за животом, чак и по цену његовог губљења – јер су их иза границе чекали наоружани Арнаути – знак је немогућности обухватања животне динамике искључиво законским нормама. Женска еротичност и сензуалност у филму су приказане као снажни фактори моћи. Она снагом своје личности изазов упућује ружноћи, мртвилу, статичности, просечности, демократичности, неталентованости, хладноћи, структури, женама, мушкарцима, силама реда и закона, простору, времену, смрти, а нарочито животу. Пошто се из нехата многима замерила, Циганка је морала бити сломљена, упросечена или демократизована, односно кад већ није било закона за њу, неким је обредом морала бити уведена у свет „обичних људи“, посебно „обичних жена“, упркос својој изванредности. Нановић, поред осталог, овим филмом скреће пажњу на фактор жеље која је зачетак друштвених промена и друштвене динамике. Зато жеље у сваком систему морају бити сузбијане или бар контролисане.
Сва друштва имају одређену структуру која у свести њихових житеља поседује некакав облик, често упоређиван са људским телом: структура има границу, маргину и унутрашњи поредак. Граница је, као линија којом је структура оивичена, важан фактор у процесу очувања структуре. Тако бар тврде антрополошке теорије. У филму Циганка, граница је један од основних појмова око којег се радња развија. Свету „с оне стране границе“ приписана је висока моћ угрожавања система, али се и маргинални простор уз границу сматра опасним. Неред који може изазвати странац има моћ да угрози темеље друштва, баш као што је Коштана својим доласком „из другог света“, унела неред и на тај начин угрозила постојећи поредак у Врању. Но, сам неред у себи поседује и материјал за изградњу, за регенерацију обрасца, тако да он има и градивну моћ. Другим речима, појава Циганке је учмалом врањанском друштву и његовој окошталој структури – била потребна.
Антропологија даље каже да нарочитим моћима располаже онај појединац који је способан да се на тренутак одрекне разума или да је моћна она особа која је имала прилику да се отисне у несређене области духа, изван оквира друштва: ко се врати из тих неприступачних предела, са собом доноси знање и моћ недоступне онима који ни на трен нису измакли самоконтроли или контроли друштва. Бити на маргини значи бити у додиру са опасношћу, али и бити на извору моћи. Маргиналац није у стању да утиче на своју „неморалну“ позицију која угрожава структуру, већ мере предострожности предузима угрожено друштво. У филму проблем странца и маргиналца, односно Циганке, Врањанци решавају на свој начин. Митке или Газда Тома, преображени Коштаниним присуством и песмом, не могу да се врате у град. Они више нису исти људи пошто су за Циганком кренули преко границе, ризикујући своје животе. Они више не могу живети старим начином живота. Отевши своју Циганку од Арнаута, у повратку се заустављају негде на маргини, близу границе, али изван града, односно код воденице (око које је сплетена тешка и мрачна љубавна прича као знак расплета и у овој драми). У дворишту воденице комплекс је разрешен: тамо је била донета одлука ко се и под којим условима може вратити у Врање.
Антропологија даље каже да када заједница постане мета напада (на пример Врање са доласком Циганке), тада опасност подстиче кохезију у друштву (у филму се Врањанци уједињују у намери да реше проблем са Циганком). Ако структуру изнутра угрожава непослушни појединац, проблем се решава његовом казном, чиме се структура самопотврђује (на пример, настојање оца да разбаштини сина јединца који је планирао да се ожени Циганком, а потом и синеубиство). Пут ка чистоћи увек подразумева одбацивање вишкова, односно прљавштине, па чистота тако нужно остаје оскудна и јалова. Због тога су раскош и плодност потенцијално опасни и треба их се ослободити или бар ставити под контролу. Тако је и заносна Циганка некако морала бити стављена под контролу. Чистоћа којој сви природно тежимо, за којом жудимо и којој толико тога жртвујемо, на крају ипак постаје тврда и мртва попут стене. Или се, као у Нановићевом филму, претвара у слику која скрива и потискује животну динамику. Теорија још каже да промене представљају опасност за поредак и равнотежу којима сваки уређени, посебно затворени, систем тежи. Долазак Циганке у град представљао је драматичну промену за Врањанце. Ситуација је толико била заоштрена да су настали опозити: Врање или Циганка, цео град или њена слобода, ригидност или песма, јаловост или ерос.
Не само да је Нановић уочио потенцијал граничности српског југа за који се везује одређени уметнички штимунг, него је у Станковићевом делу препознао многе аспекте који сваком систему могу упутити опомену: искуство је увек толико противречно да се не може уградити у недвосмислене категорије. Сувише крути друштвени обрасци у нама изазивају нелагоду, односно осећај непријатности који долази из раскорака између дивљег и спонтаног живота, са једне стране, и друштвених норми, са друге стране. Одметање појединца не мора нужно бити мотивисано отвореном објавом рата систему – довољно је и посезање за личном слободом да би систем на таквим појединцима показао своју осетљивост. Систем зна де се слобода не добија, већ да се осваја. Осим тога, слобода никада не изгледа стандардизовано, она увек има индивидуални печат, због чега је, поред осталог, њен одраз у уметности социјализма био непожељан. Слободног појединца систем мора придобити или одстранити. Пошто није могао назад, Нановић је, због промоције самосвесних и слободних јунака у својим филмовима, био одстрањен из система. Коштана је била укључена у систем, али су обоје били сломљени за навек.
„Неструктурисани свет“ и „мрак“ који се простиру „иза границе“ имају моћ да са маргине угрозе систем. Циганка која је из таквих предела стигла у „чист град“ представљала је „прљави“, реметилачки фактор у њему. Другим речима, имала је моћ да пољуља основе система у који је допутовала. Као елемент који је био „опасан“ и „прљав“, она је морала бити или одстрањена или укључена у систем. Пошто је њено одстрањивање протеривањем изазвало још већи проблем, Врањанци су одлучили да је ритуалом удаје укључе у сопствени поредак. Сламањем њене личности, њеног карактера и њене слободе, жртвовањем друштву и устаљеним правилима, структура је преживела, а ред је у Врању поново био успостављен. Истовремено, Врање је поново постало учмало и досадно. Митке је пао у дубоку депресију, а сина јединца убио је „чувар система“, отац, који се и сам борио са изазовима Коштанине близине код воденице. Но, тако умиреном Врању прети нова опасност у неком будућем времену.
Коштанина лепота, таленат и слобода принесени су на олтар реда, поретка и економије у друштву, али, пошто је жртва била велика и скупоцена, ми се, за узврат, сећамо њене судбине сталним обнављањем њеног лика у уметности. Због потенцијала који има и порука које шаље, Коштана се у нашим позориштима игра више од сто година.
„КОЊ ДОБРИ И ОРУЖЈЕ.“. ВЛАСТЕЛА ДРЖАВЕ СРПСКИХ ДЕСПОТА 1402-1459
(СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК, УРЕДНИК БОРИСАВ ЧЕЛИКОВИЋ, БЕОГРАД, 2024)
ВЛАСТЕЛА И ДРЖАВНОСТ
Проучавање властеоског слоја у Држави српских деспота показало се као комплексна тема. Сачувани извори не омогућавају да се сва релевантна питања разреше у потпуности. Тако остајемо ускраћени за сазнања о организацији властеоских поседа, обавезама зависног становништва према њиховим господарима, евентуалним хијерархијским односима унутар повлашћеног слоја, као и о многим детаљима везаним за то како је властела извршавала своје дужности за рачун владара. Такође, у ретким случајевима било је могуће пратити животни пут властелина у неком дужем временском периоду. Отуда је представа о српској властели у доба Деспотовине остала у извесној мери непотпуна.
Поменута ограничења се морају имати на уму, али то не значи да су она онемогућила доношење важних закључака. Најпре, треба рећи да је на почетку периода који смо разматрали, властеоски слој задржао изразито јак положај у односу на владара, умногоме ограничавајући његово деловање. Међутим, након што је деспот Стефан 1410. поново објединио територије Лазаревића, може се рећи да властела готово до краја постојања српске државе никад више није имала снаге да угрози положај владара. Једини изузетак у том погледу представља краткотрајан покушај Михаила Анђеловића да постане врховни владар. Изречено, ипак, не значи да је властела изгубила важан положај у друштву. Напротив, она је током читавог периода представљала војни ослонац српских деспота. Њена основна обавеза остала је, као и раније, учешће у војним акцијама, које су биле веома честе због спољнополитичког положаја Деспотовине. Милитаризација државне управе додатно је оснажила кључну позицију властеле у друштву. Основу њене економске моћи чинили су земљишни поседи и укључивање у послове везане за рударство. Настојање српских деспота да чешће додељују проније од баштина имало је за циљ да такође ојача позицију владара наспрам властеле. Захваљујући великим приходима, припадници елитног слоја могли су да се искажу и подизањем задужбина, које су уз духовне аспирације биле видљив израз њихове снаге. Тесне везе са Угарском допринеле су да један део српских властелина добије поседе на њеном тлу, али то ипак није довело до тога да властеоски слој буде у целини наклоњен северном суседу Деспотовине. Многи су били спремни на сарадњу са Османлијама, што се показало како 1439. тако и 20 година касније. Специфичности Зете дошле су такође до изражаја у овом периоду. Тамо је доминантна била ситна властела, често организована у ратничке дружине, које су неретко биле спремне да промене страну. С временом је Венеција успела да зетску властелу стави под своје окриље уз велику помоћ Црнојевића, који су задржали висок степен самосталности. Међутим, и они су до краја XV века подлегли притиску Османлија. Запажа се, такође, да се политичка позиција Деспотовине јасно рефлектовала на припаднике елитног слоја.
Једну од особености анализираног раздобља чини укључивање великог броја странаца у редове властеле српских деспота. То посебно важи за време владавине деспота Ђурђа Бранковића, када истакнути Дубровчани и Грци постају његови најповерљивији сарадници. Био је то, како се чини, резултат и специфичних околности. Дубровчани су били потребни деспоту због својих специфичних знања и вештина, док су Ромејима врата била отворена захваљујући Ђурђевој супрузи Ирини. Њиховом утицају допринело је постојање сталне престонице, најпре у Београду, потом у Смедрерву. Управо нам се чини и да је то утицало на јачање моћи Владаревог савета, док је институција Државног сабора у извесном смислу губила на значају. Стални контакт са владаром допринео је да међу властелом највећи утицај добију носиоци звања челника, великог војводе, логотета и протовестијара који су својом службом били везани за двор. Без обзира на то, припадници елитног слоја су своје дворове имали на селу, мада су неки од њих поседовали куће у градовима. Известан успон становништва у урбаним центрима, чини се, није довео до стварања правог градског племства. Истакнути грађани су могли да заузму ниже позиције у управи. Свакако, била је то најава једног новог доба које је прекинуто османским освајањем. Државни развој је и у овом погледу означио прекретницу када је реч о друштвеним односима.
На пољу материјалне културе запажа се да је српска властела следила западне узоре, издвајајући пре свега велике суме новца за тканине из Италије. Склоност ка луксузу огледала се и у ношењу скупоценог накита и у набавци фино израђених предмета за свакодневну употребу. Све већи продор витешке културе била је још једна копча која је српску властелу у XV веку везивала за племство Западне Европе. На пољу духовности се пак види дубока укорењеност православне традиције код припадника елитног слоја. Идеал облачења монашке ризе пред крај живота био је снажно присутан, а чини се да је био и ојачан песимистичним размишљањима о будућности. Света гора је тако задржала своју привлачност, иако је била приморана да призна врховну власт Османлија.
Многи властелини ипак су одабрали другачији правац окренувши се Угарској. Заједно са припадницима породице Бранковић они су били носиоци српске државности у времену након пропасти Деспотовине. Стајали су тако насупрот онима који су се прилагодили османској власти и добили статус спахија. Међутим, те две групе нису биле нужно оштро супротстављене како би се могло чинити. Уочава се то на основу чињенице да је било доста оних који су у Угарску пребегли са османске територије. Пропадање средњовековне Угарске је истовремено значило и нестајање српског елитног слоја. Стога се може рећи да су нестанак Деспотовине и постепено гашење наде у њену обнову задали коначан ударац и властели.
Милош ИвановићМанастир Руденице, фотографија: Ана АдашинскајаМанастир Руденице, Ктиторска представа „Вукосава и Вукашин“, Фотографија: Ана АдашинскајаМанастир Велуће, Племић са луком и стрелама, Фотографија: Бранислав ЦветковићМанастир Каленић, Фотографија: Бранислав ЦветковићМанастир Каленић, Ктиторска композиција, Фотографија: Бранислав Цветковић
Албански немири на Косову у марту и априлу 1981. године представљали су до тада највећи изазов опстанку социјалистичке Југославије. Студентско незадовољство брзо је ескалирало до протеста са радикалним политичким порукама (Косово република, Нисмо Југословени, већ Албанци) и покушаја праве оружане побуне. У покрет су се укључили припадници илегалних албанских група. Камуфлиран лажним брковима, једна од звезда албанске иреденте, Хидајет Хисени, је у Приштини преко мегафона инструирао окупљене демонстранте.
Југославија је пала тих дана на улицама Приштине, Подујева, Вучитрна, Урошевца, Липљана. Побуна је угушена енергичним акцијама снага милиције и Југословенске народне армије. Проблем тиме није био решен. Уследила је дуга агонија која је деведесетих добила свој крвави епилог. „Чеховљева пушка“ којом се тог варљивог пролећа 1981. године витлало по Косову опалила је деценију касније у пуном капацитету по главама „народа и народности“ СФРЈ.
Stellapolarebooks преноси одличан резиме „косовског пролећа“ 1981. године историчара Петра Ристановића. Заинтересованима за ову тему препоручујемо Ристановићеву књигу „Косовско питање 1974-1989“.
Демонстрације Албанаца на Косову 1981. године су биле један од преломних догађаја у развоју 150 година дугог и до данас неразрешеног косовског питања. Иако су изазвале далекосежне последице, околности демонстрација су до данас мало познате. У постојећој литератури, посебно на енглеском језику, за демонстрације се по правилу каже да су биле „студентске“, да их је „брутално угушила српска полиција“ и да је страдао велики број демонстраната. Архивски документи, многи означени као строго поверљиви и државна тајна, сачувани у архивским фондовима Архива Југославије и Архива Србије, говоре сасвим другачију причу.
Бурно пролеће 1981. године у Социјалистичкој аутономној покрајини (САП) Косово је отпочело 11. марта. Око 19 часова увече, убрзо након што је окончана пријатељска фудбалска утакмица између домаће „Приштине“ и београдског „Партизана“, дошло је до инцидента у студентској мензи, у оквиру студентског центра. Постоји више верзија о томе шта је подстакло инцидент: бубашваба у јелу, лош квалитет хране, предуго чекање у реду за јело или слабо осветљење у мензи. Тек, један студент је бесно преврнуо послужавник и бацио га на земљу. Групица око њега га је подржала. Почели су да преврћу столове и узвикују „Услови!“. Из мензе су изашли на плато испред студентских домова, па потом продужили даље до центра града и зграде Покрајинског комитета. После неколико разбијених стакала, преврнутих аутомобила и дугог убеђивања са полицијом, професорима и партијским активистима, демонстранти су пристали да се врате у студентски центар. Тамо су се спојили са групом студената из домова који су тек касније чули за протесте. Међу две до четири хиљаде окупљених су махом били Албанци, али је било и студената Срба. Маса је узвикивала „Услови“ и „Храна“. Неколико пута појединци су покушали да иницирају узвикивање пароле „Јединство“, што се односило на јединство Косова и Албаније. Повици су угушени. У једном тренутку се кроз масу пронела гласина да је више демонстраната ухапшено, па су се зачули узвици „Пустите нам другове“. Чуле су се и пароле: „Хоћемо дела, а не речи!“, „Неко у фотељама, неко без хлеба!“, „Докле у подрумима?“, „Доле буржоазија!“
Демонстрације у Приштини (извор: блог Петра Ристановића)
Демонстрације су разбијене интервенцијом полиције, када је постало јасно да професори и партијски активисти не могу на наговоре окупљене да се разиђу. Одлуку о интервенцији је донело највише тело задужено за безбедност у покрајини, Комитет за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ), на чијем челу је био први човек комунистичке партије у покрајини, Махмут Бакали. Бачен је сузавац и скуп је разбијен. Укупно 18 лица се пријавило у медицинске установе током ноћи, са лакшим повредама. Теже су повређена два полицајца. Једном је глава разбијена каменом, а други је рањен ватреним оружјем.
Демонстрације 11. марта су биле студентске. Суштински сви захтеви изнесени на њима су били социјалне природе. Покрајинска Служба државне безбедности је месецима раније руководству покрајине достављала извештаје у којима је истицана опасност од студентских немира. Незадовољство је било мотивисано лошим условима студирања и, још више, потпуном бесперспективношћу коју су млади осећали. У економски најзаосталију федералну јединицу Југославије сливало се скоро половина средстава (48%) Фонда за неразвијене у који су око 2% дохотка своје привреде издвајале федералне јединице које су сматране за развијене (републике Словенија, Хрватска, ужа Србија и покрајина Војводина). Па ипак, јаз између САП Косова и остатка федерације је растао, незапосленост је била огромна, а промашена политика развоја, са нагласком на базну индустрију, није могла да смањи социјални притисак у покрајини где је 1974. године просечна старост становништва било 23.5 година.
Током седамдесетих Универзитет у Приштини је убрзано растао, па је 1981. био други највећи у држави. На факултетима и вишим школама у покрајини је 1981. студирало око 44.000 студената (око 75% Албанаца), мада је покрајинско руководство са бројем манипулисало и преувеличавало га, како би добило више средстава. До 1981. на Универзитету је дипломирало 8.038 студената (4.321 Албанаца и 3.717 Срба, Црногораца и др). У истом периоду, на вишим школама је дипломирало 18.970 студената (9.680 Албанаца и 9.290 Срба, Црногораца и др). Могућности за запослење су биле изузетно слабе. У општини Качаник је 1974. године од око 23.000 становника запослено било тек 2.300 грађана. У Урошевцу од 90.000 само 6.620. У Истоку од око 42.000 само 1.400. У најразвијенијој општини Приштина од 162.000 становника запослено је било 39.500. Колико је проблем био озбиљан сведочи податак да се на конкурс за посао за једно место дактилографа на албанском језику јавило 140 а на српском 50 кандидата. До краја деценије ситуација се додатно погоршала. Захваљујући улагањима из федерације, запосленост је на Косову расла за 30% брже него у остатку државе. Али, раст становништва који је повремено прелазио 3% годишње стварао је огроман социјални притисак који ни знатно развијеније привреде не би могле да апсорбују.
Махмут Бакали, председник Председништва Покрајинског комитета Савеза комуниста Косова 1971-1981 (извор: блог Петра Ристановића)
Социјални проблеми су створили погодне околности за излив незадовољства. Ипак, до њега 11. марта није дошло спонтано. У августу 1981. године Гани Коци, Јануз Јанузи, Рамадан Добра, Кадри Круезиу, Мурат Мусљиу, Селим Геци и Бедри Делиу су осуђени на затворске казне због организовања демонстрација 11. марта. У пресуди је наведено да су оптужени вече пред избијање нереда у соби у студентском дому договорили да искористе незадовољство студената због лоше услуге у мензи. Разрадили су план, поделили улоге и потом сутрадан у своју намеру упутили још студената који су пристали да им се придруже. Након што су изазвали инцидент повели су незадовољне студенте испред домова и диктирали пароле. Придружили ли су им се Али Љаићи, Бајрам Косуми, Мусли Косуми и Халит Османи, сви већ повезани са албанским илегалним сепаратистичким покретом, који су активно учествовали у организацији каснијих демонстрација. Међу окупљеним студентима су били и Адем Прапаштица, Фатон Топали и Фатмир Грајкевици, чланови руководства илегалне „Комунистичке марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији“. Нико од осуђених није порицао да је у демонстрацијама учестовао али су тврдили да није било никаквог организовања већ да је букнуо бунт због лоших услова живота студената.
Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Танјуг је о нередима у Приштини известио тек 13. марта. Сасвим кратак текст одавао је утисак да је ситуација под контролом. За то време тензија је расла. Ћутање медија је погодовало ширењу гласина. Међу Албанцима се шапутало о десетинама ухапшених студената, иако ухапшених није било. У запаљивој атмосфери нова искра је бачена 26. марта.
Дан раније, у Призрену, дошло је до демонстрација мањег обима у којима су учестовали средњошколци из Призрена и оближње Суве Реке. Нове демонстрације су поново букнуле у Приштини. Рано ујутру, 26. марта, група младих се окупила испред студентских домова. Блокирали су улаз у три дома и почели да позивају студенте да им се придруже. Захтевали су да им се обрате ректор Газменд Зајми и покрајински функционери. Они су убрзо стигли и кроз разговор почели да убеђују окупљене да се разиђу. За то време маса је расла. Придружили су им се средњошколци из оближњих школа, па их је до поднева било преко 1000. Ректор и функционери су безуспешно покушавали да преговарају са најгласнијима. Они су брзо са социјалних тема прешли на питања о положају радника, па на жалбе о „експлоатацији Трепче“, „попису Албанаца у Македонији“ и „пуштању другова из затвора“. На покушаје професора и партијског функционера, Пајазита Нушија, да им се обрати одговорили су звиждуцима. Постало је очигледно да намерно саботирају сваки договор. Активисти су се тада повукли а маса је почела да узвикује пароле: „Јединство“, „Трепча ради за друге“, „Живео марксизам-лењинизам – доле ревизионизам“, „Албанци смо, не Југословени“, „Косово је наше“, „Живела Велика Албанија“, „Уједињење албанских крајева“, „Хоћемо да се политички осуђеници врате на Косово“, „Тражимо затворене другове“, „Данас са песницама – сутра ћемо се одупрети пушкама“. У поподневним часовима окупљени су покушали да се пробију према центру града где је тога дана било окупљено око 40.000 Приштеваца на дочеку Штафете младости. Покрајинска полиција, ојачана одредом савезне полиције који је након 11. марта пребачен у покрајину, добила је наређење да интервенише. Наредбу је поново издао Комитет за ДЗС и ОНО, на челу са Бакалијем. Након више сукоба, употребе сузавца и палица, скуп је разбијен у вечерњим часовима. Полиција је ушла у домове, у потрази за организаторима демонстрација. Том приликом је више студената пребијено.
У демонстрацијама је укупно повређено 32 демонстранта, од чега један теже. Махом су у питању била тровања сузавцем и повреде приликом покушаја да петарде са сузавцем, пре него што експлодирају, баце назад на полицију. Повређено је и 12 полицајаца, један теже. Приведено је око 200 демонстраната а 21 је задржан у притвору. Били су то први ухапшени током мартовских догађаја.
Избијање демонстрација 26. марта је омогућило постојање дубоког незадовољства младих, првенствено студената, даље појачано гласинама које су колале претходних дана о ухапшеним студентима. Међутим, конкретан догађај који је подстакао окупљања је поново био инсцениран. Претходне вечери, 25. марта, покрајинска полиција је покушаја да приведе Али Љаићија, припадника илегалног покрета и једног од најгласнијих током демонстрација од 11. марта. Околности нису до краја јасне. Током покушаја хапшења на лицу места се појавио инспектор СДБ, задужен за контролу универзитета, Авдулах Прапаштица, за кога се касније сазнало да је био вођа илегалне „Марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији“. Љаићи је, уз Прапаштицину помоћ, успео да избегне хапшење и склони се у студентски дом. У пресуди групи студената оптуженим да су организовали демонстрације 11. и 26. марта наводи се да су Али Љаићи, Бајрам Косуми, Хамди Халдини, Риза Демај, Суљ Мујај и Рамс Демај потом током ноћи у студентском дому планирали демонстрације. Припремили су транспаренте са паролама, откуцали списак захтева и договорили се да у 06.00 часова ујутру блокирају улаз у домове. Риза Демај је пред окупљенима прочитао захтеве који су се завршавали претњом да уколико не буду испуњени, „ми смо спремни на све“. Љајићи је студентима говорио о израбљивању Трепче, злоупотребама при попису у Македонији и Црној Гори, и позивао на стварање републике. Диктирали су пароле које је маса прихватала и покушали да се са групом окупљених пробију полицијски кордон како би се умешали међу окупљене на митингу. Улогу у демонстрацијама су одиграли у припадници Прапаштицине илегалне организације који су се прикључили окупљенима и растурали „Програм револуционарних парола“, са потписом „Штаб демонстрација“, у коме је писало да главна парола треба да буде „Косово република“, и да не треба узвикивати пароле подршке Партији рада Албаније, Енверу Хоџи и Албанији.
Током догађаја 26. марта поново је искоришћено свеприсутно незадовољство, увећано гласинама о хапшењима и полицијској тортури. Осуђени за организовање демонстрација су били део три одвојене групе које су повремено сарађивале између 11. и 26. марта. Припадници групе Бајрама Косумија, коју су поред њега чинили Мусли Косуми, Гани Маџуни, Гани Влахна, Фахри Имери и Халит Османи, илегално су деловали још од краја 1980. године. Основали су групу у чијем програму су као задаци наведени идеолошко уздизање чланова, снабдевање политичком литературом и њено ширење, придобијање нових следбеника, борба против славизације и припајање САП Косова, односно „свих албанских крајева“ Албанији.
Сви осуђени су веровали да су Албанци потлачени у Југославији и да је Косово економски експлоатисано. Тражили су даљу националну еманципацију и проглашење републике. Један од осуђених, Зум Чета, први је пред масом почео да узвикује пароле „Ми нисмо Југословени, ми смо Албанци“ и „Хоћемо уједињење албанских територија“. Најутицајнији међу осуђенима су били чланови или су били повезани са другим групама илегалног покрета. Али Љаићи је био пријатељ Ибахима Кељмендија који је у Немачкој био на челу енверистичког „Црвеног фронта“ (обојица су били Пећанци). СДБ је касније дошла до информација да је одржавао везе са Јакупом Краснићијем, високо позиционираним чланом Марксистичко-лењинистичке организације Косова. Гани Коци је 25. марта, заједно са Салихом Салихуом, у Подујеву присуствовао оснивању илегалне организације „Шабан Шаља“ и учестовао у договору око организовања демонстрација у том граду.
Демонстрације 26. марта су донеле значајне промене у односу на оне од 11. марта. Студентима се придружио велики број ученика. Поново су започеле паролама социјалне природе, али су потом јасно изражени и политички захтеви. Из информације Покрајинског комитета Косова се види да је један број окупљених напустио групу када је повике „Услови“ и „Ослободите другове“ сменили „Косово република“, „Јединство“, „Албанци смо, не Југославени“, и слични. Други су прихватили нове пароле. Овога пута међу окупљенима уопште није било Срба. Вође демонстрација су покушале да масу усмере га градском центру где је велики број грађана био окупљен на митингу. Желели су прошире базу демонстранта са студента и ученика на све грађане покрајине.
Интервенција полиције, пребијање више студената и хапшење 21 лица били су коначна искра која је запалила атмосферу испуњену тензијом. У данима након 26. марта покрајином су колале гласине о десетинама ухапшених и мртвих. Говорило се о бруталности српске полиције иако ниједан припадник републичких снага безбедности није био ангажован у покрајини. Моћно оруђе је била пропаганда од човека до човека. Једна од учесница демонстрација, Шукрије Гаши, сећајући се ових дана је изјавила: „Неки моји пријатељи и ја, као и чланови породице, пратећи шта се десило у домовима, почели су да се организују, да се мобилишу. […] И ми смо почели да састављамо и пишемо обавештења, памфлете, и преко ноћи успели смо да напишемо 2000 примерака ручно, преко 2000 примерака, са оловком, ручно писано, како бисмо могли да их поделимо 26. априла, ако се тачно сећам. И тако смо успели да их поделимо.“
Инциденти су се догађали широм покрајине. У Приштини су се 29. марта појавили графити: „Студенте на слободу!“ У Митровици је група студената у мензи негодовала због лоше хране, али их нико није подржао. У Обилићу, 30. марта, група од око 200 средњошколаца је уместо на наставу изашла на главну улицу, узвикујући пароле и ломећи стакла. Када је полиција покушала да интервенише и растера их, ученике су заштитили радници са градилишта „Косово Б“ предузећа „Рамиз Садику“. Испратили су их кућама и на аутобусе за Приштину. Био је то први случај да су радници пружили подршку демонстрантима.
Покушај да се успостави редовна настава на факултетима није успео. На Економском, Филозофском, Правном и Природно-математичком студенти су се окупљали у двориштима, али је велики део одбијао да присуствује настави. У Вучитрну се 31. марта у школском дворишту окупило око 120 средњошколаца и одбило да уђе на наставу. Желели су да се солидаришу са студентима, па су мирно прошетали улицама града. У Подујеву су истог дана пронађене цедуљице којима су позивани средњошколци да од сутрадан бојкотују наставу „док се не ослободе наша браћа студенти који доживљавају страшан масакр.“ Бојкот наставе на факултетима је 31. постао скоро потпун. Са студентима се солидарисао један број професора и асистената који нису дошли на факултете. Превирање се осећало и у Студентском центру где је било видљиво да се студенти окупљају, договарају и потом разилазе. Започели су бојкоти наставе и у средњошколским центрима.
Ситуација је ескалирала у јутарњим часовима 1. априла. Током наредна три дана више десетина хиљада Албанаца је изашло на улице покрајине. Из свега наведеног је видљиво да су прве демонстрације букнуле захваљујући дуготрајном, нараслом незадовољству које је било социјално мотивисано. У периоду од 11. марта до 1. априла, захтеви демонстраната су од социјалних („Услови“, „Храна“) постали изразито национални („Косово република“, „Јединство“ (са Албанијом)). То се догодило под утицајем неколико фактора.
На првом месту то је била политика вођена у покрајини током претходне деценије, која је под окриљем еманципације Албанаца често прерастала у огољени национализма и опијеност национал-романтизмом. Циљ покрајинског руководства је био да САП Косово постане седма југословенска република. Један од начина за остваривање тог циља је било ширење тврдњи у масама да ће Албанци бити дискриминисани и економски заостали све док не добију своју републику.
Други фактор који је допринео ескалацији догађаја и померању захтева окупљених са социјалних на националне теме је била делатност албанског илегалног сепаратистичког покрета. Током седамдесетих су у покрајини деловале три веће и више мањих илегалних група, са неколико стотина чланова и око 1000 симпатизера. Такав покрет није представљао значајнији друштвени фактор. Ипак, његови чланови су социјално незадовољство и тензију након догађаја од 11. марта искористили за своју легитимацију и ширење пропаганде. Припадници ових екстремно левичарских група, повезаних са албанском обавештајном службом и екстремном емиграцијом, желели су да искористе демонстрације на начин на који су то учинили комунисти 27. марта 1941. у Београду. На све начине су покушавали да се ставе на чело незадовољства и диктирају пароле. Колико им је то било важно сведочи случај бившег новинара „Рилиндје“ и члана „Организације марксиста-лењиниста Косова“, Хидајета Хисенија, који се од 1978. скривао и живео на релацији Швајцарска-Косово. У жељи да подстакне бес масе и усмери је као отвореној побуни, Хисени се 2. априла, преобучен у радника и са лажним брковима, попео на дрво испред зграде Покрајинског комитета и преко мегафона позивао масу на побуну.
Хидајет Хисени (извор: блог Петра Ристановића)
Ескалација догађаја, 1. априла, започела је у раним јутарњим часовима. Прво је око 200 средњошколаца у Подујеву одбило да уђе на наставу. Изашли су на улицу и запутили се према центру града, узвикујући пароле већ добро познате са улица Приштине. Наставници и активисти Савеза комуниста су покушали да разговарају са њима. Ђаци су одбили да се разиђу. Прикључио им се један број грађана. Маса је постајала све више насилна. Полиција је интервенисала око 13.00 часова. Успели су да разбију скуп, али су снаге безбедности биле малобројне па су се демонстранти поново окупили. Тек након доласка појачања из Приштине, три сата касније, полиција је растерала окупљене. У окршају су поломљена стакла на продавницама, прозори на новом мотелу, згради поште и на фабрици „Полиестер“. Повређени су један полицајац и више демонстраната, од којих три теже.
Ситуација у Подујеву је била само увод у догађаје у Приштини. Око поднева група ученика Економске школе, смештене на тадашњем ободу града близу излаза из Приштине ка Косову Пољу, кренула је из дворишта школе према центру скандирајући „Република!“ Прикључило им се неколико студената и ученици оближње Пољопривредне школе. Полиција је интервенисала и разбила групу, али су окупљенима пришли грађевински радници са градилишта у насељу Дарданија. Присуство радника је спречило нову интервенцију. Полиција је чекала одлуку шта да учини, па су у међувремену пустили групу да прође ка студентским домовима. Маса је све време расла. Прикључивали су им се студенти и радници грађевинских предузећа, Фабрике амортизера и Комбината у Обилићу.
Врење се брзо пренело и на друге тачке у граду. Током поподнева на више места су се окупиле групе демонстраната. Покрајинско руководство је губило контролу. Махмут Бакали се касније жалио да су окупљени на чело колоне постављали децу, као штит од полиције. У самом центру града, недалеко од Покрајинског комитета и хотела „Гранд“, демонстранти су успели да потисну полицију. Код зграде Извршног већа кордон је једва успео да издржи јуриш. Међу функционерима је завладала паника и страх да ће демонстранти ући у зграде институција.
Пароле су се потпуно измениле у односу на претходна окупљања. Доминирали су повици „Хоћемо републику!“ и „Јединство“. Скандирали су име Адема Демаћија и тражили „Ослободите другове!“
Полиција је тек око 21.00 час успела да разбије највећу групу демонстранта. Акција растурања преосталих групица је потрајала до 23.00 часа. У демонстрацијама су поломљени бројни излози, стакла на аутомобилима, зградама. Према информацијама из покрајинског СУП-а повређено је 17 полицајаца, тројица теже, и 15 демонстранта, такође тројица теже.
Током ноћи ситуација се смирила, али је било јасно да криза још није прошла. Институције покрајине су биле потпуно паралисане. Систем ОНО и ДСЗ није функционисао. Руководство је дуго током дана оклевало са мобилизацијом територијалне одбране, делом зато што би то био показатељ савезном руководству да су се догађаји отргли контроли, а делом и зато што су се плашили да се мобилисани (и наоружани) припадници ТО не придруже демонстрантима. Када је мобилизација коначно наређена, до истека рока за одзив јавило се испод 50% позваних.
Док су политичари провели ноћ у бесплодним расправама, вагајући политичке последице сваке одлуке, покрајином су се шириле гласине о десетинама мртвих, о српским полицајцима који без милости убијају албанску омладину и о приштинским улицама прекривеним деловима тела. Генералштаб ЈНА, на челу са Бранком Мамулом, одлучио је да се појача војно присуство у покрајини и да се јединице, ради демонстрације силе, стационирају на ободима градова.
Другог априла је букнуо велики део покрајине. Окупљање у Приштини је почело ујутро, на неколико различитих локација. Поново су предњачили ученици, из Економске, Средње техничке и Учитељске школе. За то време, на другом крају града, радници ГИК „Рамиз Садику“ су опколили око 300 радника грађевинског предузећа „Каблар“ из Краљева. Претили су да ће запалити градилиште и захтевали да сви Срби одмах напусте Косово. Неколицина је то и учинила, док су се остали склонили са градилишта и повукли у бараке. Радницима „Рамиз Садику“ су се придружили и радници Фабрике амортизера, потом „Воћар“-а, „ПУТ“-а, Крепоциглане, као и ученици центра за усмерено образовање Џевдет Дода. Наставници су покушали да у Средњом техничком центру „19. новембар“ задрже ученике закључавајући врата од школе, али су и они изашли кроз прозор и придружили се маси. Велика група, од преко 2000 људи, окупила се код Пољопривредне школе и кренула према центру.
Око 9.00 часова пале су прве жртве, недалеко од Народне банке. Руководство покрајине је изгубило контролу над догађајима. У 9.30 часова Комитет за ОНО и ДСЗ је одлучио да кроз град прођу тенкови. Јединице ЈНА су запоселе виталне објекте. Полиција је добила задатак да штити прилазе. Град су надлетали авиони и хеликоптери. На основу договора Председништва СФРЈ и председника Председништва САП Косова у покрајину су током поподнева хитно упућене специјалне јединице републичке полиције из Србије, Македоније и Црне Горе. Касније, током ноћи, авионима су пребачене и специјалне јединице републичких полиција Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и САП Војводине.
Долазак војске није зауставило плиму окупљања. Становници приградских насеља су у групама хрлили ка центру Приштине. Најкритичнији тренуци су наступили око 18.00 часова. Демонстранти су блокирали Скупштину САП Косова и радио станицу. Покушали су да продру у зграде Председништва Покрајинског комитета и зграде органа безбедности. Тек у вечерњим сатима полиција је успела да разбије све групе окупљених.
Погинули демонстранти (извор: блог Петра Ристановића)
Поред Приштине, дошло је до масовних окупљања у Подујеву, Вучитрну, Липљану и Глоговцу, а покушана су окупљања и у Ђаковици и Гњилану. У свим градовима су се чуле исте пароле: „Хоћемо републику!“ „Живела република Косово!“, „Ослободите другове!“, „Трепча ради, Београд се гради!“, „Живео Адем Демаћи“, „Албанци смо, не Југословени!“, „Јединство“, „Уједињење са Албанијом“.
Демонстранти у Подујеву су забарикадирали улазе у град и покушали да провале у оближње војно складиште. Претила је опасност да се докопају преко 15.000 аутоматских пушака и разног другог наоружања. Одбачени су тек након доласка војних јединица из Ниша. Колона ЈНА је морала да се пробије кроз барикаду на путу, начињену од аутомобила и камиона. Једна група демонстраната је покушала да уђе у зграду ОК СК Подујева. Када су до окупљених стигле вести да је полиција из остатка федерације ушла у покрајину упали су у 34 српске куће, отели Србе које су затекли и претили да ће им наудити уколико војска и полиција уђу у град. Отети Срби су ослобођени тек када је стигло полицијско појачање из Приштине.
Већи део дана пут Приштина-Подујево је био у прекиду. Недалеко од села Бесиња група Албанаца је отела неколико пушака из магацина оближњих предузећа. Славили су „Косово републику“, па су бандеру подигли албански заставу и заустављали возила да би „легитимисали“ возаче. Возачима Србима су говорили да следећи пут понесу пасоше. Пуцали су у ваздух, аутомобиле који се нису заустављали гађали су каменицама и физички злостављали возаче које би пресрели. Један камион нишких регистрација су сурвали са пута и запалили. Када је путем наишао полицијски конвој, сачекали су да већина возила прође препреку коју су поставили на путу, а потом су одсекли два последња возила. Први камион, са опремом, су запалили и из њега украли 12 калашњикова. Специјалци из Србије, из другог камиона, одлучили су да се повуку, јер су у првим редовима демонстраната била деца.
На заједничкој седници Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СК Југославије, 2. априла, донета је Одлука о проглашењу кризне ситуације на територији САП Косова, потом Одлука о проглашењу ванредног стања на подручју општине Приштина и Одлука о завођењу мера приправности првог, другoг и трећег степена на целој територији СФРЈ.
У складу са овим одлукама, покрајински Комитет за ОНО и ДСЗ је наредио да се активира 100% ратне организације органа унутрашњих послова САП Косова. Наређена је мобилизације територијалне обране али је оружје подељено само појединим, специјалним јединицама. Колики је био степен страха руководства сведочи то што су јединици ТО распоређеној да обезбеђује зграду ТВ Приштине одлучили да поделе само маневарску муницију јер су се плашили да би могли да пређу на страну демонстраната. Покрајински секретар за унутрашње послове је издао наредбу о забрани кретања на јавним местима у већем броју. Извршно веће Скупштине САП Косова је донело одлуку да забрани или ограничи кретање на одређеним местима. Мере су заокружене одлуком Извршног већа општине Приштина да се обустави настава у свим основним, средњим и вишим школама, да се затворе студентски домови и средњошколски интернати. Покрајински органи су потом одлучили да се ова мера примени и на друге општине у покрајини.
Биланс демонстрација 2. априла је према подацима покрајинског СУП-а био 52 повређена полицајца, од чега 5 теже. Двојица су се налазила у животној опасности. Повређена су и 74 грађанина, од чега је 67 рањено ватреним оружјем. Страдало је четири лица, сви у Приштини.
Ученици средње електротехничке школе „Миладин Поповић“, Насер Хајризи (18 година, рођен у селу Енце, крај Косова Поља) и Аслан Пирева (19 година, рођен у селу Прошатици, крај Приштине) погинули су око 09.00 часова, погођени пушчаним мецима у центру града, недалеко од Народне банке. Касније током дана у Приштини су страдали и Џелал Малићи (24 године, студент, рођен у Приштини), и Салих Абази (28 година, радник из Обилића, рођен у селу Букош, у општини Вучитрн). Истог дана смртно је рањен полицајац Ибрахим Абази (28 година), возач оклопних кола, из села Главник код Подујева. Преминуо је три дана касније.
Околности под којима су демонстранти преминули нису познате. Војници ЈНА су имали наређење да не пуцају. Током три дана демонстрација ниједан војник није испалио метак. Припадници покрајинске полиције, савезног специјалног одреда и специјалних одреда из других република су одговарали на ватру. Било је пуно и залуталих метака. Представник Босне и Херцеговине у Председништву СФРЈ, Бранко Микулић, 2. априла је са групом руководилаца стигао у покрајину како би изблиза пратио стање. На затвореној седници Председништва СФРЈ је касније изјавио да се „пуцало из кућа, у поворци демонстранта“. Исто је тврдио и савезни секретар за унутрашње послове, Фрањо Херљевић. На конференцији за новинаре, 6. априла, Стане Доланц је изјавио да су прве жртве, двојица демонстраната, страдали од ватре других из масе.
Извесно је да су средњошколци, Хајризи и Пирева, погинули пола сата пре него што су из Покрајинског комитета позвали јединице војске да уђу у град и више сати пре него што су специјалне јединице полиције из осталих република ушле на територију САП Косова. Обојица су били чланови „Организације марксиста-лењиниста Косова“ и предводили су ђаке из своје школе на демонстрацијама. Због припадности илегалном покрету врло брзо је око њихове смрти испредена легенда. На месту њихове погибије у Приштини се налази споменик „мученицима“ на коме сваке године представници владе у Приштини полажу цвеће.
Подаци о материјалној штети почињеној 2. априла показују жестину нереда. Запаљен је један камион савезног СУП-а, разбијено је 12 возила милиције, демонстранти су покушали да запале 4 возила милиције, препречили су 6 камиона на путевима како би зауставили пролазак снага безбедности, одузели су једно возило за превоз смећа и два аутобуса, сурвали су са пута два камиона, један аутобус и један багер, запалили су једну кућу, разлупали су 40 возила грађана и запалили 5, разбили су преко 240 излога и извршили преко 25 упада у станове које су демолирали.
Други април је био врхунац догађаја. Војска и јаке полицијске снаге на улицама Приштине онемогућили су нова окупљања. Ситуација у остатку покрајине још није била под контролом. У петак, 3. априла, дошло је до нових нереда у Витини, Митровици, Урошевцу и Вучитрну.
У Митровици је неколико стотина ученика и радника „Електролизе“, „Фафоса“ и Фабрике акумулатора изашло је на улице. Узвикивали су „Косово република“, „Трепча је наша“, „Трепча ради, Београд ужива“, „Република, устав, милом или силом“, „Ослободите другове“. Део демонстранта је упао у фабричке кругове „Трепче“ и „Фафоса“ где су се вербално сукобили са другим радницима који нису хтели да им се придруже. Демонстрације су разбијене након интервенције полиције сузавцем и палицама.
У Урошевцу се више од хиљаду грађана, махом радника из Дрвног комбината и младих, сукобило се са полицијом. Узвикивали су пароле: „Нећемо тенкове у покрајини“, „Нећемо да нам туче децу и студенте полиција ван покрајине“, „Хоћемо републику“, „Хоћемо другове из затвора“. Пуцано је са обе стране. Рањен је 21 демонстрант. Двојица су подлегла ранама. Повређено је и пет милиционера.
У Вучитрну се окупило неколико стотина студената, ученика и радника из предузећа „Полет“. Носили су две Титове слике и узвикивали пароле „Хоћемо републику, милом или силом“, „Ослободите нам другове“ и сл. Покушали су да продру у школу унутрашњих послова, где је дошло до сукоба са полицијом. Пуцано је са обе стране. Погинула су два демонстранта, а пет их је тешко повређено.
Током 3. априла у Урошевцу су страдали Риза Матоши (26 година, рођен у Урошевцу), радник у дрвном комбинату, и Шериф Франгу (19 година, рођен у Доњој Слатини, код Витине), студент. Истог дана у Вучитрну су страдали Салих Мулаку (71 година, рођен у Вучитрну), пензионер, и Ружди Хисени (27 година, рођен у Вучитрну), студент. Околности под којим су страдали нису познате. Хисени је по свој прилици убијен у окршају са полицијом око школе унутрашњих послова у Вучитрну. Међутим, тешко је претпоставити да се седамдесетједногодишњи пензионер, Салих Мулаку, налазио у првим редовима демонстраната. Такође, на седници државног врха више учесника је коментарисало да је смрт Ризе Матошија сумњива, будући да је страдао неколико улица даље од места где је дошло до сукоба полиције и демонстраната у Урошевцу, и да је по тврдњама Бранка Микулића био „узоран радник“.
Одлуком Председништва САП Косова 3. априла је уведено ванредно стање и у Липљану, Глоговцу, Вучитрну и Подујеву. Потом је 4. априла проширено и на Урошевац и Косовску Митровицу. Укупно у 7 општина покрајине је заведено ванредно стање. Током три дана до нереда је дошло у 12 од 21 општине САП Косова.
Догађаји првих дана априла више нису биле студентски протест. На улицама су се нашли радници, студенти, ученици, чак и деца. Режим је посебно погодило присуство великог броја радника, што је касније умањивано и прикривано. Све окупљене су ујединили повици „Косово република“.
Неспорно је да се на улицама Приштине и других градова у покрајини током прва три дана априла нашло највише младих. То је било неизбежно, будући да је 1977. процењено да у граду од око 100.000 становника има 82.000 студената и ђака. Сви поверљиви извештаји показују да су важну улогу у демонстрацијама од. 1. до 3. априла играли средњошколци, који су најчешће започињали са окупљање. Најбоље сведочанство о социјалном саставу демонстраната, или бар њиховог најагресивнијег дела, јесте списак осуђених током лета 1981. године „због непријатељског и контрареволуционарног деловања, организовања непријатељских демонстрација и илегалног непријатељског рада са позиција албанског национализма и иредентизма“. Међу 232 осуђена је било највише студената 61, потом радника у производњи 55, ученика 44, просветних радника 32, земљорадника 16, новинара, правника и других интелектуалца 14, незапослених 10. Списак показује да су студенти чинили тек око четвртине осуђених, и да их је било тек нешто више од радника у производњи који су требало да буду главни стуб комунистичког друштва. Сличну слику даје и списак погинулих демонстраната, међу којима су била два ученика, три студента, два радника и један пензионер.
Петар Ристановић
Подаци неспорно показују да се не може говорити о „студентским“ демонстрацијама. Једино заједничко за све демонстранте је да су били Албанци. Током ескалације ситуације, догађаји су попримили сва обележја отворене побуне. Маса је тражила проглашење републике. Многи су желели уједињење САП Косова са Албанијом. На мети су им били симболи федерације и републике, па су на више места скидали и палили заставе СФРЈ. У борби за остварење захтева прибегли су насиљу. Покушали су да уђу у зграде институција и медија. На више места су покушали да провале у складишта наоружања територијалне одбране. Имали су подршку дела нижих кадрова СК, СДБ и бројних албанских интелектуалца. На седници Председништва СФРЈ, 28. априла, Лазар Колишевски је констатовао: „Чињеница је да да на сцену нису ступиле јединице ЈНА и милиције, САП Косово би пало.“
Текст Петра Ристановића преузет је, уз одобрење аутора, из Видовданског зборника (2020).
Kontakti jugoslovenskih komunista i ustaša između dva svetska rata već odavno nisu istoriografska nepoznanica. Jedno od tumačenja ove pojave nalazimo u knjizi starog istoričara Branislava Gligorijevića Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, objavljenoj pre gotovo 30 godina. Gligorijevićeva istraživanja pokazuju značajno preklapanje ciljeva KPJ i Pavelićevog pokreta početkom tridesetih godina, zbog čega čak ni čelni ljudi partije, poput Milana Gorkića i Vladimira Ćopića, nisu zazirali od komunikacije sa ustaškim liderima. U ustaškom pokretu Gorkić je video, čitamo u Gligorijevićevoj knjizi, “izraz porasta revolucionarnih tendencija u hrvatskom narodu”.
Stellapolarebooks donosi deo poglavlja Gligorijevićeve knjige, koju je 1992. godine u Beogradu objavio Institut za savremenu istoriju.
Komunisti su kao moguće saveznike procenjivali sve pokrete po tome koliko se oni zalažu za otcepljenje, odnosno za razbijanje Jugoslavije. U pismu IKKI [Izvršni komitet komunističke internacionale] rukovodstvu KPJ, upućenom maja 1930. godine, traženo je, pored ostalog, da partija zaključuje “borbene sporazume” s onim grupama nacionalno-revolucionarnih pokreta koji zastupaju oružanu borbu protiv diktaturte, u mesnim ili širim razmerama.1
Od svih građanskih grupacija za komuniste je politički najprivlačnija bila Hrvatska stranka prava (frankovci), kasnije ustaški pokret, po istovetnim nacionalnim ciljevima: razbijanje Jugoslavije i stvaranje samostalne hrvatske države. Razlike su bile najviše u metodu borbe: frankovci, odnosno ustaše, služili su se i terorom, dok su komunisti to smatrali iznimnim sredstvom i uglavnom zagovarali oružani ustanak masa.
[…]
Upravo zbog tih revolucionarnih ciljeva i oružane snage pažnja komunista je jedno vreme bila okrenuta ustaškom pokretu. Postojao je i nekakav kontinuitet u svemu tome, pošto su komunisti već dvadesetih godina predlagali organizaciji Hrvatske nacionalne omladine (HANAO) obrazovanje “jedinstvenog fronta”, a zatim su se orijentisali na moguću saradnju uglavnom sa grupom Stjepana Buća, koja će kasnije oformiti “Hrvatsku nacionalsocijalističku stranku” Hitlerovog tipa, pa pokazali spremnost da se, pod izvesnim uslovima, napravi izborni sporazum sa frankovcima.2 Kada je Pavelić odmah po uvođenju diktature otišao u inostranstvo, i radi oružane borbe sklopio sporazum sa VMRO Vanče Mijalova, tražeći za to oslonac u Italiji i Mađarskoj, onda je rukovodstvo KPJ u emigraciji to zvanično osudilo3, ali su njeni aktivisti u Jugoslaviji upravo u tom trenutku nalazili najviše razloga za saradnju. Omladinski rukovodioci, koji su tada bili u vrhu SKOJ-a i KPJ, smatrali su da je Pavelićeva stranka u tadašnjoj situaciji “objektivno revolucionarna” iz ovih razloga:
“ 1. Zbog toga što se bori protiv fašističke diktature i za buržoasko-demokratski režim;
2. zbog toga što želi samostalnu Hrvatsku;
3. zbog toga što je sklona da u ovoj borbi nastupa i oružanom silom.”4
Oni u toj stranci ne vide fašistički pokret (to je po njima “vojno-fašistička diktatura”, koja je u Jugoslaviji na vlasti), već “građansko-nacionalističku stranku u kojoj postoji leva struja… s kojom mi sarađujemo i koja nam je veoma bliska.”
[…]
Najveću moguću podršku i solidarnost sa ustašama rukovodstvo KPJ je izrazilo u vreme njihove akcije nazvane “ličkim ustankom”, koji je pripreman izvan zemlje s namerom da se ispita čvrstina Jugoslavije i mogućnost njenog rušenja. U tu svrhu je sa italijanske teritorije prebačeno lađom oružje, a u leto 1932. godine i desetak uniformisanih i naoružanih ustaša, koji su se povezali sa ustaškim jezgrom na čijem su čelu bili Jurij-Juca Rukavina, bivši austrougarski oficir, i Andrija Artuković. Planirani “ustanak”, koji je započeo 7. septembra 1932. godine napadom na žandarmerijsku stanicu u Brušanima, sveo se, ipak, na manji incident: žandarmi su odoleli oružanom napadu, a u kasnijoj poteri ubili jednog ustašu, dok su se ostali prebacili na italijansku teritoriju (Zadar).6
Milan Gorkić
[…] Najveći značaj ovoj akciji ustaša pridali su komunisti. Oni u njoj nisu gledali ono što stvarno jeste – izolovanu diverzantsku akciju ubačenih terorista – već početak ustanka seljaka u Hrvatskoj. […] Odmah po saznanju o događajima u Lici partijsko rukovodstvo u Beču odlučilo je da uputi proglas (posebno i za vojnike), a zatim da organizuje odlazak ljudi u te krajeve.7 U proglasu se poziva i “cijeli hrvatski narod” da svim snagama podupre ustaše, kako bi se ovaj “revolucionarni pokret”, koji je otpočeo u Lici, raširio po celoj Hrvatskoj i da i usamljene terorističke akcije pojedinaca “iskoristi u svoje svrhe”. Od radnika i seljaka Srbije se u ovom proglasu tražilo da pomognu borbu “ustaša” i naroda u Lici i Hrvatskoj.8 Potom je sekretar Partije Gorkić uputio direktive partijskim organizacijama na terenu da se “solidarišu” sa ustaškim pokretom i da, uz kritiku fašističkog vođstva tog pokreta, praktično rade među samim ustašama, s ciljem da rukovodstvo ustaške borbe pređe u ruke pristalica “saveza radnika i seljaka”. Još im je skrenuta pažnja da izolovane akcije ustaških odreda mogu biti polazna tačka za razvijanje nacionalne borbe masa, jer bi ova ustaška, i uopšte partizanska (gerilska) borba, mogla biti važan činilac u borbi protiv “vojno-fašističke dikature”.9
Povezivanje pristalica ustaša i komunista trebalo je da zadobije neke organizacione oblike ponajpre preko “Grupe hrvatskih nacionalnih revolucionara”, koje je rukovodstvo KPJ nastojalo da formira potkraj 1932. godine. Drugi način je bio rad komunista među ustašama. Organizovanih ustaša bilo je na Korčuli i nešto na Pelješcu, i s njima su se povezivali simpatizeri komunista, kako bi se na taj način domogli oružja.
[…]
Drugi metod rada komunista bilo je uspostavljanje kontakta sa pojedinim ustaškim prvacima. U inostranstvu je takav kontakt bio uspostavljen u Berlinu sa Mladenom Lorkovićem, budućim ministrom unutrašnjih dela NDH. Iako se znalo da on održava vezu sa Pavelićem, Gorkić je sa njim uspostavio “indirektnu vezu”. Intervenisao je čak da se dvojica njegovih pristalica upute u Moskvu, navodno da bi se oni upoznali sa rešenjem nacionalnog i seljačkog pitanja, odnosno da bi se naučili agitacionom radu.10
Vladimir Ćopić
Postoje i podaci da je ustaški prvak Branko Jelić u Berlinu imao direktnu vezu sa Kominernom.11 Uopšte tada nije bilo ništa neobično da se i neki istaknuti komunista obrati lično samom Paveliću. Učinio je to Vladimir Ćopić, član CK i predavač na KUNMZ-u [Komunistički univerzitet nacionalnih manjina Zapada] u Moskvi, inače Pavelićev istomišljenik iz studentskih dana, moleći ga za neku ličnu intervenciju.12
U zemlji, bliski kontakt komunisti i ustaše imali su na robiji. Grupu ustaša na čelu sa Jucom Rukavinom, koja je učestvovala u “ličkom ustanku”, dočekali su komunisti u Sremsko-mitrovačkoj kaznioni gotovo kao heroje. Prihvatili su ih kao “hrvatske nacionalne revolucionare”, a nije im mnogo smetalo ni to što su se oslanjali na Italiju i Mađarsku. Imali su istovetne ciljeve – razbijanje Jugoslavije. Lako su se s njima slagali i nalazili zajednički jezik. Između jednog Milovana Đilasa i Juce Rukavine, kasnije ozloglašenog srpskog krvoloka u NDH, kao i između drugih komunista i ustaša na robiji “razvilo se pravo prijateljstvo”. Komunisti su nastojali da ih “prevaspitaju” i pridobiju za zajednički rad. U tom cilju vođeni su i “pregovori”, ali do nekog konkretnog sporazuma – kako piše Đilas – tada nije došlo.13
Zbog toga je, čak i u slučajevima kada su radnici bili izloženi fizičkim nasrtajima ustaša, sa vrha partije upozoravano da se sa globalnom kritikom ne pretera, jer bi to moglo da odbije pristalice ustaša od komunista.
Komunisti su načelno kritikovali ustaše iz više razloga: ponajpre zbog toga da partija ne izgubi oslonac i ugled u očima radničke klase Hrvatske, a ponajviše zbog toga što je trebalo napraviti razliku između komunista i ustaša, “razobličavati” ove kao fašiste, jer su Pavelićevom pokretu bili “privrženi i mnogi radnici i seljaci, koji se smatraju komunistima”. Ali se uvek pazilo da se ovom kritikom ne naškodi ostvarenju zajedničkih ciljeva. Zbog toga je, čak i u slučajevima kada su radnici bili izloženi fizičkim nasrtajima ustaša, sa vrha partije upozoravano da se sa globalnom kritikom ne pretera, jer bi to moglo da odbije pristalice ustaša od komunista. Pozvalo se pri tome i na iskustvo nemačkih komunista, koji su bili taktični u napadima protiv fašista, kako se ne bi mogao izvesti pogrešan zaključak da je KP Nemačke pristalica versajskog sistema. Tako isto kritikom ustaša mogao se stvoriti kod hrvatskih radnika utisak da su se komunisti našli na istoj liniji sa “velikosrpskim režimom”, odnosno “jugofašizmom”. Đuro Cvijić je stoga opominjao da glavni neprijatelji nisu ni Pavelić, ni vođe HSS i SDS, već su to “velikosrpski vlastodršci i njihov sistem ugnjetavanja hrvatskog naroda”: “Izjednačavanje fašističkog pokreta, koji je nastao u borbi ugnjetenog naroda za nacionalno oslobođenje sa fašizmom vladajuće nacije stvarno ne predstavlja uopće nikakvo suzbijanje hrvatskog šovinizma i fašizma, već mu daje hranu za borbu protivu nas, jer objektivno ide na ruku velikosrpskom fašizmu”.14 Sekretar CK Gorkić bio je u prilici da suzbija “jednostranu” kritiku na račun ustaša, protiveći se da su oni samo eksponenti italijanskog fašizma: “Jer oni su danas”, piše Gorkić, “htjeli mi to ili ne htjeli, dopadalo se to nama ili ne, također i izraz porasta revolucionarnih tendencija u hrvatskom narodu… Ovu dvostranost grupe Pavelića ne sme se zaboraviti. Subjektivno, on je nacionalni fašista. Objektivno, on i protiv svoje volje i protiv naše volje, također izražava i porast revolucionarnih, nacionalno-revolucionarnih tendencija u masama hrvatskog naroda”.15
Kada je kasnije politikom “narodnog fronta” u Moskvi napravljen zaokret u borbi protiv fašizma, onda se preko višegodišnje privlačnosti ustaša za komunistički pokret prešlo lako jednom Gorkićevom samokritikom da je do “nepravilne ocjene” ustaškog pokreta dolazilo zbog toga što je on “u naoružanju hrvatskih fašističkih izabranika više gledao kao na izraz spremnosti hrvatskog naroda na revolucionarnu borbu, nego – kao što je trebalo – posledicu nastojanja jednog dijela hrvatske buržoazije da borbu hrvatskog naroda potčini interesima imperijalističkih grupa.”16
(Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Institut za savremenu istoriju: Beograd 1992, 258-263)
2Cvijić je u kritici “otvorenog pisma” tvrdio da se radilo o ponudi frankovaca, na šta su komunisti odgovorili postavljajući određene uslove, AJ KI/1928/209
3AJ, KI, 1929/79, Zapisnik proširene sednice PB CKKPJ, 27-29.V 1929.
4AJ, KI, 1929/26, Pismo “Jagića” (Mija Oreškog), Balkanskoj komisiji, aprila 1929.
5AJ, KI, 1929/28, Primedbe “Belića” (Vilima Horvaja) na pismo Zapadnoevropskog bioa IKKI.
6Todor Stojkov, O takozvanom Ličkom ustanku, “Časopis za suvremnh povijest” 2 (1970), 173-174.
7AJ, KI, 1932/266, Zapisnik sednice SK, 19.X 1932.
13Milovan Đilas, Uspomene revolucionara 1956, 237-238. Kasnije objavljene Memoir of a Revolutionary, New York 1973 (Citiran je rukopis kao izvorniji tekst).
У својој монографији „Београдски равногорци. Југословенска војска у отаџбини и Равногорски покрет у окупираном Београду 1941-1944“ београдски историчар Раде Ристановић минуциозно је анализирао герилске форме деловања равногорске организације у Београду током периода окупације.
Stellapolarebooks доноси закључни део Ристановићеве књиге. Књигу је 2020. године објавио Институт за савремену историју.
Амбиција једне од водећих европских држава да спроведе свој дугорочни пројекат о продору на Исток, успостави ново царство које ће доминирати Европом, да заведе „нови светски поредак“, чију есенцију чини расистичка теорија о надмоћи аријевске расе, запалила је пожар тоталног рата у позно лето 1939. До краја 1941. године у свакодневне разговоре већине становника Старог континента ушла је реч окупација. Без обзира на то што је Хашка конвенција од 1907. предвиђала унифицирана права и обавезе за окупирано становништво, током Другог светског рата су на територији Европе функционисали најразличитији окупациони режими. Пројекција окупиране земље и становништва у плановима Трећег рајха и његових савезника, представљала је основни параметар у одређивању облика и карактера окупације.
У Данској је заведена „мирна окупација“, која је подразумевала признање суверенитета и предратних органа власти. Француска је подељена на део који је био под војном управом и део под влашћу колаборационистичке владе маршала Петена. Државе у јужним, централним и источним деловима Европе, попут Чехословачке и Пољске, у већини су атомизиране, лишене суверенитета и подвргнуте оштрим војним режимима. Физичко уништавање политичких, идеолошких и расних непријатеља Трећег рајха, егзистенцијално угрожавање, ограничавање слободе кретања, увођење вербалног деликта, економска експлоатација, принудни рад, цензура и употреба пропаганде представљају основне карактеристике окупационих режима у Европи.
Унутар овог мозаика окупационих система могу се уочити три облика понашања окупираног становништва према окупатору. Један део становништва активно је партиципирао у окупационом режиму и сврстао се у ред колаборациониста. Већина је, вођена егзистенцијалним мотивима али и свесна своје патриотске и људске дужности, одлучила да се пасивизира и ступи у одређену врсту кохабитације са окупатором. Последњи и најмање популаран облик понашања подразумевао је пружање отпора окупационом режиму. На мапи окупиране Европе функционисао је низ покрета отпора који су заступали дијаметрално различите идеолошко-политичке ставове, имали дивергентну визију послератног уређења својих држава, користили најразличитије војне стратегије и облике борбе, окупљали људи из свих слојева друштва али и имали минимално један заједнички именитељ – пружање отпора окупатору.
За разлику од својих сабораца у јединицама, илегалци нису имали предност географског терена и могућност да „запуцају и нестану под окриљем шуме“. Организовање и пружање отпора у условима окупиране престонице представља специфичну делатност на чије обликовање утиче низ фактора. Темељ чини средина у којој функционише покрет отпора. Београд је у међуратном периоду био престоница Краљевине Југославије у којој су биле смештене бројне војне и цивилне институције, град са доминантним српским становништвом чији животни стандард је у већини био на рубу егзистенције. У граду је деловало више организација које су окупљале Београђане и биле различите идеолошко-политичке профилације. Несумњиво најбучнија била је Комунистичка партија Југославије, али у предвечерје рата и демократски и национално оријентисане организације попут Српског културног клуба (СКК) подизале су глас. Као што смо уочили током демонстрација од 27. марта 1941. слободарски дух и антигерманско расположење били су једна од заједничких карактеристика Београђана.
Свестан значаја Београда као главног града и важног саобраћајног чворишта, окупатор је спроводио низ активности како би пацификовао грађанство, обесхрабрио и спречио отпор. Уведен је низ превентивних мера попут забране деловања организација које су имале капацитете да организују отпор, спровођена строга цензура и пласирана пропаганда. Сви најважнији објекти и потенцијалне мете били су под оружаном заштитом. Организован је репресивни апарат који је располагао са два концентрациона логора и колективним одмаздама кажњавао пружање отпора. Свакодневица у окупираном Београду доносила је борбу за набавку основних животних намирница и недостатак свих других артикала широке потрошње. Супротно томе, Београђани нису имали проблем да задовоље нематеријалне потребе одласком у позориште, биоскоп, на спортску манифестацију. Свеукупно сагледавано београдска свакодневица није била један од фактора који су ишли на руку оним организацијама које су настојале да пруже отпор, посебно после горког искуства устанка 1941. године.
Матуранти Друге мушке реалне гимназије и њихови професори 1938. Из ове генерације Равногорском покрету отпора прикључиће се бројни омладинци попут Тихомира Јакшића, Богдана Милутиновића, Михаила Наумовића и других (Легат Павла Милошевића)
На оваквим темељима у Београду су градили организацију и „људи у униформама“ одани краљу и отаџбини и национално оријентисани чија је основна стратегија била очување биолошке масе српског народа, припреме за покретање отворене борбе против окупатора када се стекну услови и уништење супарничког покрета отпора. У складу са овом стратегијом и војним карактером покрета, организациона структура Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у Београду прошла је развојни пут од квартовске поделе до успостављања јединица у величини корпуса. Неопходно је напоменути да београдски корпуси нису били у потпуности мобилисани и да су се у већини састојали од штабова, а да је потпуна попуна људства била предвиђена за тренутак када се подигне отворени оружани устанак. Од почетка до окончања окупације врховна инстанца за ову територију била је Команда Београд, а затим Штаб бр. 2 који су водили официри.
Потреба за људима које у дневном деловању не ограничава униформа и који су били вешти у вршењу пропаганде, прикупљању најразличитијег материјала, обављању обавештајне службе али и чињеница да су се на Равној гори окупљали поред војних лица и патриотски оријентисани грађани, довела је до успостављања цивилне организације у Београду. Након почетног периода самосталности, цивили су у склопу интензивирања припрема и припремања организације за ослобађање Београда од лета 1943. инкорпорирани у Штаб бр. 2. Врховна Команда ЈВуО је делегирала и појединце који су одвојено од Команде Београд развијали делатност и били директно подређени овој инстанци. Као најзначајнији самостални пункт профилисао се инжењер Петар Милићевић. У Београду је своју организацију успела да успостави и равногорска омладина, чији је утицај превазилазио границе престонице и чији чланови су постали доминантан фактор и покретач целокупне Југословенске равногорске омладине. И поред одређених „шумова на вези“ успостављена је чврста субординација и координација између наведених организационих форми.
Београдска организација је изградила методологију рада која је била адекватна за несметано деловање у граду. Свим члановима наређивано је да се не поверавају непознатима, да воде рачуна шта и пред ким говоре, да користе надимке и да се придржавају других конспиративних правила. Водећи кадрови су користили посебан скуп конспиративних правила и настојали да буду у контакту са што мање људи. Обезбеђени су и стабилни извори финансирања организације путем донација.
Скица ужег градског језгра на потезу од Зеленог венца до Косовске улице са уцртаним немачким положајима (ВА, Ча, к. 54, ф. 3, д. 9)
Услед концепцијских неслагања између Врховне команде ЈВуО и Команде Београд о карактеру уличних борби, до интензивног сакупљања наоружања и друге војне опреме долази од средине 1943. До окончања окупације београдски равногорци нису поседовали већу количину оружја. У логистичком погледу најзначајнији сарадници београдских равногораца били су службеници Управе града Београда који су пружали најразличитије услуге. Равногорци у Београду успели су да организују систем веза који је био адекватан потребама организације у престоници. Команда Београда била је повезана курирском везом са вишим инстанцама, али је овај вид комуникације користила и у самом граду. Радио-веза је успостављена у почетном периоду окупације, што је било од посебне важности за целокупну организацију с обзиром на значај информација које су долазиле из главног града.
Унутар београдске организације ЈВуО долазило је до тензија и повремених свађа као плод чињенице да су више инстанце биле удаљене, али и личних амбиција и других фактора. Најакутнији проблем јавио се на релацији војне и цивилне организације, где је камен спотицања био паралелизам власти и настојања цивила да одрже самосталност у раду. Овај сукоб пресекао је сам генерал Драгољуб Михаиловић подредивши цивиле војницима.
Кадровску базу војног дела организације чинили су официри у већини нижих и средњих чинова, што је разумљиво с обзиром на то да је велики број војника Краљевине Југославије одведен у заробљеништво. Оваква структура није представљала већу сметњу у функционисању београдске организације и у пракси се показало да су официри нижих чинова са специфичним знањем и искуством били значајнији за ЈВуО у Београду. Људи из средњих и виших слојева друштва били су носиоци цивилног дела организације. У већини су долазили из предратних политичких организација попут Демократске странке и Српског културног клуба, што је подразумевало да су демократски и национално оријентисани. Ова чињеница обезбедила је Равногорском покрету отпора у Београду уплив у више слојеве друштва и најразличитије структуре окупационог апарата, што је било посебно драгоцено у вршењу обавештајне службе и пропаганде. Немогућност значајнијег продора међу раднике лишила је ЈВуО базе једног од најбројнијих слојева београдског друштва, што је у далекосежном погледу могло да има последице у фази отвореног устанка.
Обавештајна делатност је била један од најраспрострањенијих и најважнијих облика отпора окупираног становништва током Другог светског рата. Због своје вишеструке важности Београд се позиционирао као град у коме је било најзначајније успоставити обавештајну мрежу. Ово је пошло за руком београдској организацији ЈВуО која је организовала обавештајну службу способну да сакупља, обрађује и правовремено прослеђује информације. Из овог обавештајног центра долазили су најразличитији извештаји, од праћења железничких композиција које као крајње одредиште имају афрички континент до међусобних односа унутар колаборационистичког апарата. Паралелно су радили и пункт инжењера Петра Милићевића и самостални обавештајци, попут новинара Миодрага Инђића.
Укрштањем података из извештаја и релевантних архивских извора и литературе уверили смо се да су више инстанце и савезници могли да се ослоне на поузданост београдских обавештајаца. Извештаји који су упућивани савезницима, коришћени су за планирање бомбардовања циљева у овом делу Европе. Таква делатност ЈВуО у Београду представља најдиректнији допринос борби против фашизма. Обавештајни рад у Београду био је и од великог значаја за ЈВуО, будући да су тако више инстанце биле информисане о сваком кораку владе Милана Недића и њених полицијских структура. Читајући извештаје београдских обавештајаца могли су да стекну и слику о војно-политичкој ситуацији на другим деловима окупиране Краљевине Југославије.
Мајор Александар Михајловић – командант Београда ЈВуО
Током целокупног периода окупације Београд је представљао својеврсни кредитни завод, магацин робе и извор кадрова за ЈВуО. Од првог дана су на Равну гору упућивана новчана средства. Главни извор финансирања биле су донације угледних људи и новац који је слала влада у емиграцији. Најзначајнију улогу у овом домену одиграо је инж. Петар Милићевић који је био овлашћен од стране Врховне команде ЈВуО да прикупља и располаже новцем. У највећој мери из Београда је упућивана дефицитарна индустријска роба попут одеће и обуће. Коришћењем људи у колаборационистичкој управи београдска организација успела је да обезбеди платна за одећу, ципеле, опанке, нафтне деривате итд. Изузев једне операције крађе оружја коју је извео Милош Пањевић, из Београда у јединице није отишла значајнија количина наоружања. Основни разлог су мере окупатора који је водио рачуна о „сваком метку“. Склони смо да закључимо да би одржавање радио-везе ЈВуО било готово немогуће без помоћи коју је у виду радио-апарата и делова слала београдска организација.
Једна од девијантних појава била је да су команданти других јединица заобилазили београдску организацију, преузимали самоиницијативу и слали своје људе да прикупљају новац и врше набавку. Овакво поступање правило је конфузију међу Београђанима, нарушавало углед ЈВуО, повећавало цене на црној берзи и смањивало изгледе за успех члановима организације који су легитимно развијали ову врсту делатности. Више инстанце настојале су да кажњавају такву самовољу, али без успеха. Београд је представљао расадник кадрова за ЈВуО. Бројни су случајеви потражње и упућивања одређених профила кадрова у разне јединице ЈВуО. Људи из Београда упућивани су у друге делове ЈВуО и у случају њиховог откривања од стране полиције, али и самосталних амбиција.
Пропагандни апарат београдских равногораца прошао је развојни пут од црно-белих једнолисних билтена штампаних на шапирографима у ограниченим серијама до новина које су и садржински и естетски биле у рангу колаборационистичке штампе. Основни проблем био је дисконтинуитет проузрокован недостатком материјалних средстава. Истакнути чланови ЈВуО у Београду су у међуратном периоду писали или уређивали дневна и периодична гласила, па су њихова вештина и искуство били од непроцењивог значаја за организовање и функционисање пропагандног апарата.
У погледу дистрибуције преломан тренутак представља набавка штампарске машине и услужно штампање у приватним штампаријама. На овај начин београдски равногорци добили су довољан број копија које су дистрибуирали по београдским улицама и поштанским сандучићима. Полиција је само могла немо да посматра и, без обзира на повремену ангажованост свих својих капацитета, није успела у намери да онемогући да се у Београду „чује равногорски глас“.
Штампана пропаганда у Београду је највише била усмерена према комунистичком покрету отпора, а не окупатору. Ово објашњавамо чињеницом да је ЈВуО сматрала окупацију пролазном, а реалну опасност видела у конкурентском покрету отпора који је „претио“ да из корена промени друштвене односе. Највећи простор имале су теме које су пропагирале ЈВуО и њене политичке и идеолошке ставове, што је било у функцији освајања поверења грађана Београда.
Равногорци су водили тотални пропагандни рат на територији престонице, у већини употребљавајући белу пропаганду. Након окретања савезника и емигрантске владе комунистичком покрету отпора, равногорски пропагандисти били су принуђени да занемаре етику и објективно извештавање и употребе црну и сиву пропаганду. Поред писане, у Београду је ЈВуО користила усмену пропаганду. Недостатак примарних извора спречио нас је да утврдимо обим и ефекте оваквог деловања београдских равногораца.
Раде Ристановић
Изузев комунистички оријентисаних организација на територији окупиране Европе, већина покрета отпора није све до самих борби за ослобођење вршила оружане акције већих размера. Ово је посебно било изражено у урбаним местима где је извођење оваквих операција било компликовано, али и сурово кажњавано од стране окупационог система. Ни ЈВуО није излагала ризику организацију и своје чланове у Београду. У почетном периоду пружан је неоружан отпор, у склопу настојања да се грађани интензивније укључе у организацију и окупатору стави до знања да није сломио слободарски дух окупираног становништва.
Групе које су предводили Милутин Шпартаљ и Петар Милићевић извршиле су значајне саботаже на железници, које су успоравале транспорт робе и људи кроз окупирану Србију. У Београду је ЈВуО извела низ акција одузимања најразличитијих материјалних средстава, од којих се као најзначајнија издваја крађа новца из Народне банке.
У првој половини 1944. постало је извесно да су силе Осовине пред поразом, што је био знак ЈВуО да преко атентата на водеће људе колаборационистичког апарата пошаље поруку да долази тренутак за „коначни обрачун“. Убиство једног од високих носилаца домаће управе у окупираној Србији за време Другог светског рата пуковника Милоша Масаловића била је више него јасна порука. На мети београдских равногораца нашли су се и сарадници окупатора и припадници комунистичког покрета отпора. Нисмо успели да пронађемо ниједан пример атентата на носиоце окупационог система, што је било у складу са настојањима ЈВуО да се овакве акције избегавају како не би долазило до масовних стрељања.
Београд је и током окупације задржао политички значај и у овом контексту за равногорце је представљао својеврсно „дипломатско представништво“. У складу са наређењима виших инстанци и општом стратегијом београдски равногорци су успостављали контакт са окупатором, колаборационистима, владом у емиграцији и припадницима комунистичког покрета отпора. Иницијатива за такве контакте одвијала се и у другом смеру, тако да су везу са Равном Гором преко београдске организације тражили бројни људи. Упркос контактима, Команда Београд ЈВуО није остварила ниједан вид сарадње са окупатором током окупације. Од првог дана београдски равногорци настојали су да унутар колаборационистичког табора пронађу сараднике како би се инфилтрирали и у најразличитије сврхе користили овај део окупационог режима. Разликујемо идејне сараднике који су из патриотских и националних побуда помагали ЈВуО и оне који су услед „лоших вести са фронтова“ настојали да се престроје на победничку страну.
Као директног супарника, равногорци у Београду имали су једну од најбоље организованих полицијско-безбедносних служби на свету. Окупатор је располагао комплексном обавештајном и полицијском мрежом, искусним кадровима, модерним техничким средствима и мрежом доушника. Ове ресурсе од прве године окупације у великој мери је оријентисао на сектор сузбијања Равногорског покрета отпора. Београдски равногорци хапшени су од прве до последње године окупације. Жестоки ударци – попут хапшења групе окупљене око Милутина Шпартаља и Драгомира Томашевића или Жарка Тодоровића и откривања радио-станице – паралисали су рад и захтевали реорганизацију и поново повезивање редова.
Ухапшени равногорци су попут њихових комунистичких колега већином извођени на стрељање или су упућивани у концентрационе и логоре смрти у окупираној Европи. За разлику од службеника IV антикомунистичког одсека њихове колеге из III антиравногорског одсека изузев шефа Николе Губарева нису били мотивисани да врше своју дужност, што је у великој мери ограничило окупатора да домаћу подршку добије само од доушника. Непридржавање конспиративних правила у више наврата покренуло је талас хапшења и управо је то био унутрашњи непријатељ број један равногорске организације.
Опсежне припреме и разрађивање планова за ослобађање Београда и успостављање власти био је још један од задатака које су више инстанце поставиле пред Команду Београд. Аутори тих планова су били свесни да је Београд могуће ослободити на два начина. Први и лакши, подразумевао је да се Немци повуку и да се управа над градом преузме од колаборационистичке управе. Други је значио отворену борбу, што је због утврђености града и велике концентрације војне силе у њему било немогуће без спољне помоћи. У којој мери су равногорци правилно процењивали ситуацију, најбоље сведоче жестоке борбе Црвене армије и јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) приликом ослобађања Београда. Полицијски час, стабилни извори снабдевања животним намирницама, спречавање противправног терора, успостављање народних судова који би судили сарадницима окупатора и одузимање имовине „непријатељских поданика“ – били су кључни потези које би повукла ЈВуО након ослобођења Београда.
Консензус унутар научне заједнице и шире јавности о карактеру Равногорског покрета не постоји. Друштво је дубоко поларизовано на оне који ову организацији због сарадње са окупатором и злочина над цивилима сврставају у колаборационистички табор. Супротан пол представљају они за које су антифашистичка оријентација и антиокупаторско деловање довољан предуслов да ЈВуО добије одредницу покрета отпора. На мапи окупиране Европе деловали су покрети отпора чији су идеолошко-политички погледи у одређеном смислу били на истој таласној дужини са нацистичком идеологијом. Равногорска сарадња са окупатором као нужност коју изискују војне и политичке околности, а не идеолошка блискост, није била изолован пример. Европско искуство, али и чињеница да су равногорци у Београду од првог до последњег дана окупације вршили обавештајну службу и пропаганду, да су у последњој фази рата изводили атентате и друге оружане акције, али и да су хапшени и убијани од стране репресивних органа и у периоду најотвореније сарадње са немачким јединицама на територији окупиране Србије, пружа нам чврсту основу да равногорску организацију позиционирамо на мозаик покрета отпора окупиране Европе.
Subverzivnost i izuzetan značaj rok muzike u društvenim zbivanjima i istoriji druge i poslednje Jugoslavije, već odavno su predmet istraživanja, doktorskih disertacija, knjiga i članaka. Rok muzika bi svakako ušla u život nekadašnjih Jugoslovena, bez obzira na socijalističku i jednopartijsku prirodu jugoslovenskog državnog uređenja. I ne samo zbog toga što je rok bio planetarni fenomen od kojeg u proteklom veku nije moglo da bude bilo kakve odbrane.
Bez obzira na to što je Jugoslavija bila na limesu istočne i zapadne civilizacije, ona nikako nije mogla da bude sačuvana od zapadne društvene i kulturne stvarnosti koja se u nju prirodno i lako ulivala preko Jadrana, a unekoliko i preko planinskih vrhova na severu današnje Slovenije. Sukob sa Informbiroom je Titovu Jugoslaviju i definitivno usmerio ka Zapadu i savremenim zapadnim vrednostima koje, dotle poznati socijalizam na zemlji, nikako nije mogao da toleriše.
Gitarijada na Sajmu, nastup Silueta
Kada je Jugoslavija, uz ne malu pomoć zapadnoevropskih zemalja i NATO-a, uspela da se održi i odvoji od sovjetskog bloka, kod nekih od vodećih jugoslovenskih komunista razvio se horizont ogromnih prozapadnih očekivanja. Pokazalo je to svrgavanje Milovana Đilasa, jednog od trojice najbližih saradnika Josipa Broza, koji kao da je bio apsolutni sluhista za „ritam i muziku“ revolucije. Đilas je imao osećaj da bi ona – kako bi u njegovoj rodnoj Crnoj Gori rekl – mogla daleko da „prijekobači“, dalje od svih socijalističkih iskustava. Josip Broz je očito bio usvojio pravilo koje je za svaku dugu vladavinu bilo zlata vredno – poznato Lenjinovo načelo da je za harmonični napredak i vladavinu socijalizma potrebno: dva koraka napred, pa tri nazad.
Jugoslavija je tako ostala između Istoka i Zapada, nagnuta malo više Zapadu, ali sa sistemom koji je, i pored toga što je istupio iz monolitnog socijalističkog bloka, imao izvesna ograničenja. U zemlji „antistaljinističkog staljinizma“, kako su neki Jugoslaviju pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka nazivali, pojava rok muzike bila nesumnjivi izazov.
Kao suštinska zapadna urbana novotarija, rok muzika je najpre prirodno naišla na klimu nezadovoljstva i brige ne samo roditelja, već i u Savezu komunista koji je u jugoslovenskom društvu bio zadužen za sve. Brige su, međutim, širom jugoslovenskih gradova ostale u senci dotle nezabeleženog i nezadrživog oduševljenja mladih, ne samo rok muzikom, već i slobodama koje je ona donosila.
Rane jugoslovenskog društva od ne tako dalekog rata, kao i one političke, nastale netom u novoj Jugoslaviji, činili su mladima nebo socijalističke Jugoslavije svedenijim nego što je njihov životni aksiom „daj nam danas“ to mogao da izdrži. Zahvaljujući novoj muzici, osećali su da su, za razliku od svojih roditelja, hrabro zakoračili kroz stvarnu ili zamišljenu „gvozdenu zavesu“ i jednostavno postali deo sveta koji im je odmah bio i blizak i intrigantno zavodljiv. Zato je rok u Jugoslaviju zakoračio sigurnim korakom, najpre u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, ali i drugim velikim i malim jugoslovenskim gradovima, da posle toga, više i zaista ništa nije bilo isto.
Istina, rok je u Jugoslaviju ušao na plodno tle takozvane zabavljačke muzičke kulture koja se u ratnom i poratnom periodu održala po onoj logici da život ipak ide svojim drumom, bez obzira koliko je anesteziran žestokim ideologizacijama. U različitim krajevima bivše zemlje opstanku zabavljačke muzike pomogle su specifičnosti, posebnosti, originalnosti i zanimljivosti tih sredina.
Do pojave roka, džez muzika je bila označena kao deo prevaziđene malograđanske kulture. Kako je bio muzika osobene urbane atmosfere, onda nije mogao postati masovno sredstvo za „kvarenje mladeži“. Džez, u stvari, nikako nije mogao da se nosi sa narodnom, ili muzikom iz filma „Pastir Kostja“ ili, na primer, sa „Mamom Huanitom“ iz filma „Jedan dan života“.
Rok muzika u bivšoj Jugoslaviji podrazumevala je mnoge lične, dirljive, zanimljive individualne priče, ali i priče o društvu koje je posle 1945. godine imalo naglašen kolektivistički duh. To društvo je u susretu sa rok kulturom, ali i sa izazovima drugih vrsta, doživelo kardinalne promene. Potom i svoj raspad.
Za generacije kojima je, u okviru uobičajene dečije ishrane dominirao hleb namazan mašću, a koje su u jugoslovenskom socijalističkom trokoraku lako prešle na koka kolu, susret sa rok muzikom donosio je važno, pre svega lično, egzistencijalno samoprepoznavanje.
Hajdučka česma, grupa Tako (foto D. Jevremović)
Još u osnovačkim godinama pevač koji je okupirao našu pažnju bio je Đorđe Marjanović koji je, bacajući sakoe, klečeći, s tom zabalsamovanom vapijućom setom u očima, bio čudo neviđeno. Đorđe je svoje rivale stavljao u zasenak, bez obzira na njihove glasovne i sve druge vrednosti. A kada je otišao u zemlju u kojoj sunce nikada ne zalazi, njegova slava se na neki način mogla smatrati planetarnom. Kako su u SSSR-u doživljavali Đorđa, pa i neke druge naše pevače, najbolje svedoči scena kada je Radmili Karaklajić usred Moskve opčinjeno prišao kosmonaut Leonid Leonov.
Veliki društveni i ekonomski pokret u koji je Jugoslavija ušla posle poznatog govora Josipa Broza Tita u Splitu, posebno posle znamenitog Brionskog plenuma, razbuktao je stare opsesije u pojedinim krajevima Jugoslavije. Politika je zapljusnula i aktuelnu muzičku scenu. Posle pobede Đorđa Marjanovića na „Pesmi leta“ u Splitu početkom sedamdesetih, njegov rival Vice Vukov javno ga je omalovažio tvrdeći da su za Đorđa glasali brojni srpski oficiri u Splitu.
Jedna neurotska politička atmosfera, u vreme sve većih investicionih zahvata, iz jednopartijskih foruma prelivala se početkom sedamdesetih u prostor masovne zabave, koji je dobijao sve više na značaju.
Do tih godina u svetu su već bile snimljene antologijske rok numere, održan je mitski događaj na ostrvu Vajt, a u Beogradu su Gitarijade na Sajmu već dobro uskovitlale krv u venama mladih. I, mada se u manjim mestima događalo da narodna milicija privede ponekog sa frizurom liverpulskih buba, odnosno sa frizurom koja je unapred „garantovala“ nečije nedolično ponašanje, ipak, rok kultura je nezaustavljivo osvajala Jugoslaviju – tu prozapadnu zemlju socijalističkog državnog uređenja.
I dok je zabavljački talas bio zahvaćen sindromom jugoslovenske konfederalizacije, rok muzika je na neki način, volens nolens, delovala integrativno, izazivajući „zavereničku“ jugoslovensku povezanost, i slična oduševljenja i simpatije. Donosioci stranih ploča, tada najvećih svetskih grupa i muzičara, doživljavani su kao mitske ličnosti. Mladi Jugosloveni koji su u to vreme pratili mnogobrojne festivale od Melodija Istre i Kvarnera, do Akorda Kosova, odjednom su se sreli sa stvaralaštvom grupa kao što su Bitlsi, Rolingstonsi, Deep Purple, Led Zeppelin, The Doors, stvaralaca kao što su Bob Dilan, Leonard Koen, Erik Klepton, Džimi Hendriks. Radio Luksemburg i emisija „Veče uz radio“, na Prvom programu Radio Beograda, koju je vodio poznati šahista Nikola Karaklajić, postale su obavezna tema u razgovorima.
Još šezdesetih godina u mnogim gradovima su nastale domaće rok grupe koje su najpre imale strani repertoar, da bi potom prelazile zamišljenu mažino liniju ka sopstvenim autorskim ostvarenjima. Sedamdesete, i razna „gibanja“ u njima, bile su plodno tle da jugoslovenski rok postane nezaobilazni faktor u jugoslovenskoj društvenoj zbilji, i više nego ozbiljan biznis, koji se otimao socijalističkom dežurnom oku.
Na rasprave na žurkama, u školama, šetnjama – ko je bolji gitarista: Točak, Vedran Božić, Josip Boček, ili… – na neki način je stavila tačku pojava Bijelog dugmeta, posle kojeg ništa nije ni moglo da bude isto, pa čak i kada su svirali na radnim akcijama. Goran Bregović je možda najpre osetio, ali je očigledno odmah shvatio stvaralački, egzistencijalni i ekonomski potencijal roka u velikoj Jugoslaviji i, otvarajući prostor, i sebi i drugima, sve promenio u stilu svoje pesme „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“.
I tradicionalna zabavna muzika je nečujno nestala, negde „Ulicom jorgovana“, a krajem sedamdesetih, raspad grupe Deep Purple, koji je doneo obilje hevi metal grupa, pojava Pink Flojda, londonski impulsi grupa kao što su The Clash i Sex Pistols, ohrabrili su i ovdašnje mlade stvaraoce da svoje ideje, svoj svet, donesu na sasvim novi način.
A onda se došle osamdesete, kada je u svetu rok muzika i definitivno nestala u tzv. muzičkoj industriji.
“1. У то вријеме иђаше Исус у суботу кроз усјеве; а ученици његови огладњеше и почеше тргати класје и јести.”
Јеванђеље по Матеју, гл.12.1.
У знак сећања на професора Мирослава Јовановића
Социјалистичким револуционарним превратом, а посебно октобарским државним ударом изведеним 1917. године, за два милиона Белих Руса почело је дуго, трауматично “путовање без повратка”. Врхунац и симболички крај масовне емиграције појединаца и група из Русије био је означен поразом јединица Руске армије генерала Врангела и њиховим повлачењем из Русије у јесен 1920. године, чиме је, формално, четворогодишњи Грађански рат био окончан. Напуштањем Крима у три велика миграциона таласа – први у апрлу 1919. године, после пораза интервенционистичких снага Антанте које су се скупа са антибољшевичким руским армијама бориле против бољшевика у Грађанском рату, други после пораза Добровољачке армије генерала Антона Ивановича Деникина код Одесе и Новоросијска у јануару и марту 1920. године, и трећи после пораза Руске армије генерала Пјотра Николајевича Врангела на Криму у новембру 1920. године – била је формирана руска избегличка емиграција која је своје прво краткотрајно прибежиште нашла у Константинопољу, а потом и на Балкану.
После Врангеловог пораза и евакуације Крима у позну јесен 1920. године, у околини Константинопоља скупило се око 200.000 руских емиграната. Али велике силе – Британија Француска и Турска – нису желеле Врангелову и Деникинову наоружану војску у близини Константинопоља. Финансирање и издржавање доскорашњих штићеника и савезника у Грађанском рату против бољшевика, пребацили су са својих националних буџета на буџет Друштва народа, са новом совјетском творевином успоставили су званичне контакте, а Беле Русе су раселили по свету, највише по Балкану и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Са тим таласом досељеника у Србију је 1921. године, из логора са острва Лемнос, са групама генерала Деникина, дошао и иконописац Андреј Васиљевич Биценко.
Тргање класја у суботу, црква у Новацима
Револуција је у Русији победила, али шта је то значило за хиљаде емиграната на претовареним бродовима који су, одмичући од руске обале, у тишини слушали шум запљускивања таласа? Мемоари бележе трауме: “Када је брод зашао већ далеко у морско пространство, неко је одмах поред мене рекао `с хоризонта је ишчезла руска земља`, – речи које су се заувек урезале у сећање.”
Козаци су певали:
”Праштај, праштај, породице рођена, опростите мили другови…”
За многе је тада почео “болестан живот” другачије неизвесности. Глад и жеђ постали су део неподношљиве свакодневице: “Глад не треба описивати, она је сад добро позната скоро свим Русима.” Кнез Александар Ратиев је, сећајући се боравка у Константинопољу, забележио:
“Није прошло ни неколико минута како се ка нашем броду, утркујући се, устремила гомила малих чамаца. Они прилазе сасвим ка нашим бродовима и људи са њих узвицима `Екмек! Екмек! Су-Суук-Су!` – енергичним гестовима дозивају огладнеле и ожеднеле да обрате пажњу на њих. То предузимљиви трговци-спекуланти, Грци и Турци, надмећу се, нуде своју робу – хлеб и воду. Како сазнајемо, на многим бродовима нема ни капи свеже воде, као ни хлеба, а тамо је хиљаде и хиљаде људи, жена, деце. Паре? Овде продају само за злато – тачније за златне ствари и за инострану валуту коју нико нема. Мајка двоје деце, нешто старије, скида са руке веренички прстен и показује га тамо доле, људима у чамцу. Они тргују показујући рукама 4, 5, 6… Однекуд доносе корпу и на канапу је спуштају надоле. Тамо прстен загледају са свих страна, проверавају га зубима и у замену стављају у корпу малу векну хлеба. Стављају и чекају када ће је подићи. Чека и жена, која је дала прстен. Из чамца нестрпљивим гестовима дају знак да подигну корпу. Златни прстен за малу векну сувог хлеба?! – На палуби почињу да вичу, да траже да врате прстен. Један чамџија, изненада, узима другу векницу, реже је на пола и ставља у корпу, после чега журно прихвата весла и чамац се скрива за крмом суседног брода. Корпа са хлебом, остаје да виси тик над водом. И ето, хлеб је полујестив, не можеш га загристи, због тога што је испечен негде пре недељу дана! На читавом подручју које видимо трговина се наставља у истом духу. Неко од морнара се нервира…”
Истог се догађаја присетио и Ераст Гиацинтов:
“После осам дана наше пловидбе у правцу Константинопоља, на бродовима који су већ подигли француске заставе, стигли смо у Константинопољ. Наши пароброди су моментално били окружени чамцима, у којима су се налазили шпекуланти свих нација. Спуштали смо помоћу канапа, на пример, златне бурме, а у замену за њих човек из чамца је слао на брод једноставну земичку. Ту се одигравала потпуно отворена, ничим прикривена, пљачка изгладнелих људи, измучених повлачењем и пловидбом по мору.”
Није важно да ли су се описани догађаји заиста догодили. Константинопољ и Лемнос постали су места сећања на глад, жеђ, на измучену, жељну и незадовољену телесност. Биценко је тај пакао глади прошао на Лемносу. Преживео је цртајући.
Андреј Васиљевич Биценко (Андрей Васильевич Биценко) рођен је у Русији, у Курску 1886. године, а умро је у Америци, у Кливленду (можда у Њујорку) 1985. године. Своје уметничко образовање је започео у Уметничкој школи у Кијеву, а завршио у Царској академији ликовних уметности у Петрограду. Био је школовани архитекта и вајар. Још у Русији добио је признања, поставши у свом народу познати и признати уметник.
Стигавши са Лемноса у Србију, настанио се у великом Бечкереку (Зрењанину) у којем је радио као професор ликовног образовања. Тада је, верује се, израдио низ цртежа којима се касније изгубио траг. Из Зрењанина се, потом, преселио у Београд. Тридесетих година прошлог века осликавао је многе српске храмове: цркву Светог великомученика Георгија у Смедереву, Ружицу на Калемегдану, Вазнесењску цркву у Београду, цркву Светог Георгија на Бежанији, цркву Светог пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева, цркве у Костолцу, Великој Плани и Шапцу, у Зрењанину и Пријепољу, Саборну цркву у Лесковцу, цркву Успења пресвете Богородице у Ратарима, цркву Светог Николе у Филаделфији, цркве у Кливленду и Њујорку.
Биценко је сликао плаве планине, камените и оскудне пејсаже, античку архитектуру. Догађаји на његовим фрескама и многобројним иконостасима које је осликао истурени су у први план, а број фигура сведен је на најнужније. Биценко није понављао једном насликана лица и композиције. Његови ликови су крупни, издуженог лица, складно грађени, наглашеног покрета, са израженом драперијом и крупним очима (као код Богородице на облацима).
Посебно место у његовом опусу заузима фреска Тргање класја у суботу коју је 1934. године насликао у једној цркви у тамнавском округу, у делу Србије који ни по чему не личи на свет из којег је Биценко стигао. Биценкова уметност била је саздана од искустава стечених у великим руским урбаним срединама, од утисака насталих из обиља и отмености царске архитектуре, можда се развила из бесконачних пространстава, из снаге великих река и огромних планина, можда страшних морских вода које је преполовио да би једном стигао у мало тамнавско село Новаке.
А Тамнава, какав је то предео?
Непознати деветнаестовековни песник – чије ће име историја упамтити – записао је: “Тамо где земља ишчекује реку, а подземни токови бубре испод тла, то је Тамнава.” Тамнава је географска област Ваљевског загорја, чија је сува земља једном давно своју реку дочекала, реку свог потоњег имена. По количини и вредности воде, по изгледу свог корита, она није као каква брза планинска, нити раскошна река. Пресушује крајем лета и почетком јесени, када јој се вода задржава само у вировима. Али, иако није обдарена набујалим водама, она има богату родну долину и своје терасе које јој дају карактер праве реке. Тамнава се тихо разлива и нема пустошне моћи. Отуда су се у њеном сливу развила многа насеља, а међу њима и село Новаци које својим положајем опкорачује тамнавске обале. Најважније место у селу одувек је била црква. Биценков пут до те цркве био је дуг и, ако није ишао преко неких ливада и њива, до Новака је морао стићи оним друмом којим се и данас до Новака стиже. А до села се стиже регионалним путем Уб-Коцељева (црква је од Ваљева удаљена 46 километара, 76 километара од Београда и 46 километара од Обреновца).
Ако се од некадашњег Urb-a, односно данашњег Уба, после шеснаестог километра скрене надесно са пута који води ка Коцељеви, до цркве у Новацима се стиже живописним, асфалтираним путем. У једном тренутку хладан али љубазан глас са навигације вам каже “стигли-сте-на-ваше-одредиште”, али ви још нигде нисте стигли! Још сте на путу и испред вас нема ничега. Над вама је – ако сте пошли у касно пролеће – густи склоп крошњи који једва да просејава дневну светлост и који вам као неки стробоскоп шаље знаке говорећи: “још-мало-напред!” И ви онда продужите још мало напред док вам се са десне стране, на отвореном платоу, не укаже оно за чиме сте трагали – црква Рођења Пресвете Богородице. Необично велика, бела и лепа, смештена је у природном амфитеатру испод бивше црквене шуме од које је одваја речно корито и сеоског гробља које надгледа њен улаз. Црква је изграђена 1857. године, на темељима манастира из половине 18. века који је у време Првог српског устанка био складиште барута све до експлозије која му је разнела зидове.
Црква која је потом изграђена и која и данас краси Новаке је једнобродне основе, са три полукружне апсиде, са пространим и високим наосом и припратом изнад које је галерија. Над западним прочељем што пркоси гробљу, уздиже се висок звоник. Иконостас је израђен 1924. године, а половином тридесетих година прошлог века, поред Биценка, цркву је осликавао и Матеја Ф. Гајтингер.
Суботно тргање класја
Није за Биценка ни могло бити другог излаза из “болесног живота” и трауматичних сећања на избеглиштво и глад осим да у новом и непознатом окружењу настави да ствара. Јер, човек је истовремено и структурирано и структурирајуће биће, он је последица, али и узрок, створен је, али је и креатор, коаутор овоземаљског живота. Биценко је у Новацима насликао ретку библијску причу о Тргању класја у суботу – необичан призор из овоземаљског живота Христа и његових ученика по којој је црква у Новацима позната. Али зашто је Биценко изабрао баш ту представу, зашто је сликао глад?
На фресци Христос са својим ученицима хода кроз зрело класје. Топло је, Исуса је Биценко заогрнуо тогом плаветне боје планина које оивичавају осунчано житно поље. Чујемо како му (можда Јован?) каже: “Учитељу, гладни смо.” И како Исус одговара: ”Једите.” И видимо како се Исус сагиње, бере снопове класја и пружа их ученицима. А они беру с њим, трљају зрело жито међу сувим длановима и, као птице, зобају златно Зрневље. Толе глад. Ко се још од златног Зрна најео?
Стижу фарисеји. Буне се:
“Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу.” (Мат.12.2)
А Биценко апостолима каже (посвећенима и харизматичнима све је дозвољено): “Једите. Једите иако је Зрно туђе. Једите иако га је други садио. Једите иако је субота. Прекршите закон, прекршио га је и Давид онда када је појео забрањене хлебове предложења. Учините своме телу, учинићете духу своме. Неће више векна ипо хлеба златну бурму коштати! Тај поредак мора пасти! То је Зрно тело Његово, то је Зрно погача за све!”
Избор из литературе:
Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Београд 2006.
Ваљевска Тамнава. Насеља. Порекло становништва. Обичаји, ур. Борисав Челиковић, Београд 2011.
Княз Александр Ратиев, То, что сохранила мне память, София 1999.
Ераст Гиацинтов, Саписки белого офицера, С. Петербург 1992.
Ана Костић, Руски емигранти и црквено сликарство међуратног периода: црква у селу Ратари код Смедеревске Паланке, “Смедеревски крај 1918-1941; зборник радова са научног скупа”, Смедерево 2017.
Шездесет пет година од рођења и двадесет четири годинe од смрти првог гитаристе „Рибље чорбе“
Дванаестог априла 1956. године у Јарковцу је рођен, а једанаестог априла 1997. из Београда је побегао негде, можда кад му се на главу срушио читав свет, можда да се унапред подругне распродаји бола, можда и да нам покаже да уме да буде гадан кад је наше пажње гладан.
Рајко Којић је један од највећих гитариста које је српска и југословенска рок музика дала. Добро, имамо Точка, и Точак је наш Хендрикс. Рајку је недостајало мало даха, мало ваздуха, мало отвореног простора да постане наш Ричи Блекмор. Или не – зашто га поистовећивати с било ким.
У музичком смислу, Рајко је био творац и покретач групе која ће у историји остати упамћена под називом „Рибља чорба“.
На првом „Чорбином“ албуму групи је дао звук, тон, целину. Тај албум, „Кост у грлу“, најбољи је који је овај бенд икад снимио.
Пружио је много и на наредних пет албума. Кад је „Чорба“ објавила своје најпопуларније остварење, „Мртва природа“, поново је заблистао, али већ као човек-творац који се утапа у матици машине.
Оно што је овај гитариста оставио нашем року, а и нашој души, чућете у песмама „Ја сам још она иста будала“, „Хеј, ћале“, „Звезда поткровља и сутерена“, „Остани ђубре до краја“, „Неке су жене пратиле војнике“, „Рекла је“, „На Западу ништа ново“ и у многим другим.
Може ли земља да буде лака? Може, ако је земља облак. У тој земљи, горе, изнад наших ушију, почива и траје Рајко Којић.
U samoj blizini Valjeva, tog nekad tako bogatog centra Zapadne Srbije, nekoliko sela bilo je određeno za smeštaj našeg puka. Svaki bataljon je dobio po jedno selo. U njima još nije bilo epidemije, ali su ih odmah straže izolovale i bio je zabranjen svaki dodir bilo sa stanovnicima Valjeva, bilo sa drugim selima, jer je čitava Zapadna Srbija bila preplavljena epidemijom pegavog tifusa i boginja, dve strašne bolesti ostale kao uništavajuće oružje posle odstupanja austrijskih trupa.
Saznao sam da je u Valjevu, u vojnoj bolnici za bolesnike od pegavog tifusa, kao dobrovoljna bolničarka radila moja tetka Kasija Miletić, koja se uvek našla u mojoj blizini u sva tri rata.
Dobio sam izuzetnu dozvolu da mogu da odem u Valjevo. Radovao sam se ovom susretu, jer je moja tetka bila neko iz porodice koji me je najviše voleo. Dan je bio sunčan; jata roda letela su preko providno plavog neba sa rumenim jutarnjim odblescima i skoro sam skakao preko visokih brazda od blata koje je sunce stvrdnulo i njima ispresecalo razrovani put. Svugde su se zeleneli voćnjaci sa šljivama. Iz preoranih njiva izbijao je dah klijanja. Sve je raslo, rascvetavalo se i rađalo.
Ovu simfoniju proleća i života odjednom su pomutile crne zastave. Na svakoj drugog kući u varoši visila je po jedna veća ili manja crna krpa, kao znak smrti koja je tu prošla. U glavnoj ulici, kroz koju je retko, sem vojnika, koji građanin promicao, naišla su mi u susret troja volovska kola, teško natovarena. U prvom trenutku nisam ih ni pogledao, ali prišavši bliže, učinilo mi se kao da neke ruke mašu iz njih. Seljaci koji su vodili volove išli su ćuteći i samo su štapom gurali u bokove zapregnutu stoku da brže ide, kao da su hteli da taj put prođu što pre. Jedan preko drugog, najčešće samo u donjem rublju, ležali su leševi. Na svakim kolima bilo ih je bar oko trideset. Mrtve ruke visile su prebačene preko ograde kolske i, pri svakom pokretu kola po neravnoj kaldrmi, mlatarale su kao da pozdravljaju one koji su još ostali živi. Retki ljudi koji su promicali neravnim trotoarom od okruglog kamenja, nisu ni obraćali pažnju na tu povorku, kao da je to za njih bila svakodnevna povorka.
Odakle ih vozite?
Iz vojne bolnice, tifusari – odgovorio je mrzovoljno jedan od seljana koji su pratili ova neobična mrtvačka kola.
Stražar pred ulazom u bolnicu za bolesnike od pegavog tifusa, videvši me u oficirskoj uniformi nije me ni pitao za dozvolu, jer je pored stražara stajala i tabla: “Ulazak svima najstrože zabranjen.”
Pozdravio me je jednim ovlašnim, teškim pokretom ruke niz remen puške, skoro rezignirano. Pokazao mi je drugom rukom gde je kancelarija lekara.
Kasija Miletić
Našao sam najzad svoju tetku, u beloj uniformi bolničarke. Držeći me za ruku odvela me je u svoju sobu.
Samo si ovde siguran, jer je sve dezinfikovano, pod poliven sublimatom. Svugde, inače, mile tifusne vaši i šire zarazu.
Potom je dodala:
Svaki dan umire nas stotinu ljudi. Nemoćni smo da smrtnost smanjimo. Još su samo tri lekara ostala. Jedva da ima još koji bolničar. Od bolničarki samo još ja, jedina. Čuvam se koliko mogu.
Kroz nekoliko dana bio je moj rođendan. Pozvala me je da dođem kod nje da ga zajedno proslavimo. :
Spremiću ti i tortu, onu koju ti je mati uvek pravila.
Kada sam kroz nedelju dana opet došao u bolnicu, u sobi moje tetke na stolu je bilo cveće i pripremljen ručak sa tortom.
Nemoj se ništa plašiti. Sve je čisto, sve sam sama spremila. Izvini što imamo samo vino. Nabavili smo šampanj, ali ga čuvamo za naše bolesnike da im pomogne rad srca.
Kada smo završili ručak i kada mi je skuvala kafu, odjednom mi je prišla i uzela za obe ruke- Gledala me je pravo u oči, dok su njene bile vlažne – Nikad dotle nisam video suze u njenim očima.
Stašo, nisam htela da ti kvarim rođendan. Ovo je naš poslednji sastanak. Došao je i na mene red. Pre tri dana, kada sam izašla iz bolesničkih soba, našla sam na sebi vaš. Ja znam šta to znači. Čekam samo da prođe period inkubacije.
Potom je otvorila fijoku stola:
Ovde je moja poslednja volja. Ja znam da je zabranjeno da se zbog zaraze mrtvaci prenose. Ali Mića (njen srednji brat, koji je bio u Vrhovnoj komandi) će moći to da uradi. Već sam mu pisala da nabavi za mene metalni sanduk. Ovde u Valjevu ih nema. Nemoj plakati…
Nisam mogao da zadržim suze koje su tekle.
Ja sam mirna. To je moralo doći. Sada je moja zemaljska misija završena. Srećna sam što sam od svih naših imala radost da baš tebe dva puta vidim.
Svaka reč je bila suvišna, jer je moja tetka imala zvanje lekara i hrabrost ratnika.
Kada je posle nekoliko dana bolest izbila, tri preostala lekara valjevske vojne bolnice učinili su sve što je bilo ljudski moguće, i što je tadašnje medicinsko znanje dozvoljavalo, da joj spasu život. U jednom osmejku, koji je celog života imala na usnama, ugasio se život dobrovoljne bolničarke za najopasnije misije – Kasije Miletić.
Noću je njeno telo stavljeno u metalni sanduk, koji je još za života poručila. Potom tajno, kao da su kradljivci, poslednjih pet preživelih bolničara i lekara izneli su kovčeg i položili ga u vojnička kola pokrivena arnjevima, koja je njen srednji brat Milutun Nedić obezbedio. Jureći kroz noć stigli su da pre svitanja spuste ovo skoro ukradeno telo u porodičnu grobnicu u Beogradu.
(Stanislav Krakov, Život čoveka na Balkanu, Logos-Naš dom, Beograd 2019)
„Сувишни човек” је књижевни лик који се у руској писаној речи појавио двадесетих година деветнаестог века. Кроз дела најзначајнијих руских уметника – најпре писаца, а потом и других – био је изграђиван и разграђиван током наредна два столећа. „Дијагнозу сувишности” добио је од књижевне критике, па је немали број уметника од краја 19. века посегао за покушајем његовог “излечења”. Андреј Тарковски је, примера ради, био један од таквих. Премда “сувишни човек” није био креација само једног аутора, можемо га, ипак, разумети као јединствену појаву или бар као својеврсну “књижевну фугу”. Та могућност се заснива на чињеници да је сваки наредни књижевни лик који се током 19. века рађао, једним својим делом проистицао из књижевног претходника (Косановић 2013, 198). Отуда “сувишни људи” представљају мета-феномен руске књижевности који је током свог двовековног постојања напустио строго књижевне оквире.
Оњегин
Најчешће се мисли да је први “сувишни човек” био Пушкинов Евгеније Оњегин, што је тек делимично тачно. Пушкин је Оњегина развио из главног лика дела Александра Грибоједова Невоље због памети – Чацког (Грибоједов: 1956). Разлика између Чацког и Оњегина била је у томе што се Грибоједовљев јунак у делу постепено развијао у оно што је тек касније било препознато као “сувишни човек” (лик на крају дела постаје свестан своје друштвене “дијагнозе”), док је Оњегин од почетка Пушкиновог дела био свестан своје “сувишности” (Hamren 2011: 26-27).
Списак “сувишних људи” који се у руској књижевности појављују током 19. века, није једноставно саставити јер постоје различита мишљења о дефиницији њихове “сувишности”. Уколико се узме веома узак (али прецизно дефинисан) критеријум – да је “сувишни човек” био културни хибрид који је настао у Санкт Петерсбургу као продукт укрштања источне, руске културе, и западног, европског образовања, те да је његов основни проблем – проблем окрњеног чисто руског идентитета, онда се на тај списак могу ставити имена Грибоједовљевог Чацког, Пушкиновог Оњегина, Љермонтовљевог Печорина, или Ставрогина Достојевског. Са друге стране, “сувишни људи” су током свог књижевног развоја испољили низ типичних и обједињујућих карактеристика на основу којих се могу категорисати као “сувишни људи”, иако се код њих не види (или се тек посредно види) узрок њихове сувишности. Тај шири критеријум омогућује да се на списак “сувишних људи” додају и Тургењевљеви Базаров и Руђин, Гончаровљев Обломов или Степан Трофимирович Достојевског.
Историографско интересовање за тему “сувишног човека” заснива се на чињеници да је “сувишни човек” произашао из друштвеног амбијента деветнаестовековне Русије.
Љермонтов у свом роману Јунак нашег доба (1839) каже: “Јунак нашег доба је, уважена господо, доиста лик, али не једног човека: то је слика која представља све пороке наше генерације у пуном њиховом развоју (Љермонтов 1966: 20).
Тургењев о Руђину каже: “Реците, молим вас – настави капетан обраћајући се мени – ето, ви сте, изгледа, недавно били у престоници: зар је сва омладина тамо таква. Одговорио сам да има много људи који говоре исто тако; да има вероватно и таквих који говоре истину; да, уосталом, разочарање као и свака мода, почне у горњим слојевима друштва, спусти се у доње у којима се после изгуби и да они који се стварно и највише досађују, сад настоје да сакрију ту несрећу као неки порок.” (Тургењев 1977: 53).
Руски критичари Доброљубов и Белински (Белински 1948: 50, 155–156) сматрали су да је „сувишност“ књижевног лика произлазила из социјалних услова, а не из личне слабости јунака (Милошевић 1966: 7). Разлог више да се осврнемо на „сувишног човека“ може бити и то што се такав тип личности, иако бојажљиво, почео развијати и у српској деветнаествековној књижевности – код Бранка Радичевића у спеву Безимена или Без имена (Косановић 2013: 195–201), али је могуће претпоставити да се такав тип личности и у случају српске културе могао развити на основу стварних историјских ликова, а свакакао на оном њеном географском простору који је највише био изложен културним утицајима са Запада (погледати могући пример у: Димитријевић 2011: 49–69).
Разумети „сувишног човека“ значило би разумети кључ културолошке борбе која је била вођена на релацији исток– запад у руској култури, и већ самим тим „сувишни човек“ (као књижевни одраз једног феномена из руске друштвене реалности) постаје феномен вредан историографске пажње. “Сувишни човек” је, додирнут западним културним идиомом, почео да “издаје” традиционалне руске вредности – поверење у православље и “мајку Русију”, упућујући, тако, изазов “руској души”. У славенофилском дискурсу био је схватан као опасна културолошка појава, представљајући за књижевност и критику више проблем него инспирацију. Нека савремена истраживања упућују на његову позиционираност “између два света” (између цара и народа, Запада и Истока), и да у њему, услед његове “граничности” (а у складу са веровањима из руског фолклора) обитавају “нечисте силе” (Hamren 2011:23). Због тога је контакт са “сувишним човеком” обично био деструктиван. Таква теза додатно може бити ојачана теоријским оквиром који је у књизи Чисто и опасно поставила Мери Даглас (Mary Daglas) – да су “чисте” оне појаве које структуру сачињавају и ојачавају, док су “граничне” појаве нечисте и имају потенцијал да структуру угрозе (Daglas 2001). У том смислу “излечење” сувишности (као културолошке и психолошке нецеловитости) код “сувишног човека”, сводило би се на покушаје да се он врати у окриље чистог руског културолошког идиома (али шта би то тачно било?) и да, на тај начин, од располућене, постане целовита личност. Другим речима, “сувишног човека” је са “границе” требало поново привести “центру”. Само дубље разматрање питања шта тачно значи бити Рус, потенцијално помаже стабилизацији његовог идентитета.
Какве су карактеристике “сувишног човека”?
Обломов
Креатори “сувишног човека” (као и они који су касније покушали да га врате у “здраве руске снаге”) су очигледно сматрали да се “историјски квар” догодио у личности мушкарца, или да су, бар, последице друштвених процеса и поремећаја теже погађале мушкарце (или, бар, да су они први били на удару), те да је мушкарца требало тематизовати и помоћи му да се ослободи сопствене друштвене нефункционалности (Љермонтов 1966: 10; Гончаров 1964:19). Према нашим, савременим, критеријумима, деветнаестовековни “сувишни човек” или “јунак нашег (односно њиховог) доба” је био релативно млад човек: Григорије Александрович Печорин је имао између 23 и 30 година (Љермонтов 1966: 65), Димитрије Николајевич Руђин 35 година (Тургењев 1977: 45), Обломов 32–33 године (Гончаров 1964: 19), а Оњегин: „Зар повратка ми више није? / Зар тридесета скоро ми је?“ (Пушкин 2014: VI / XLIV).
Важни аспекти личности “сувишног човека” су његов физички изглед и друштвени статус. Љермонтов о Печорину каже:
“Био је то сјај сличан сјају глатког челика, блештав али хладан; његов кратак али проницљив и тежак поглед остављао је утисак доста непријатан, некаквог нескромног питања и изгледао би и дрзак да није био тако равнодушан и миран… [или] … да, био је веома чудан и свакако богат: колико је имао разних скупоцених стварчица“ (Љермонтов 1966: 27, 66).
Тургењев овако описује Руђина:
“У салон уђе човек од неких тридесет и пет година, висок, мало погрбљен, с коврџавом косом, црномањаст, с неправилним лицем, са влажним сјајем у живим, тамноплавим очима, с правим, широким носем и лепо оцртаним уснама. Одело на њему није било ново, али му је стајало као саливено (Тургењев 1977: 37).
Гончаров о Обломову каже:
“То је био човек са своје тридесет и две до тридесет и три године, средњег раста, пријатног изгледа, угасито сивих очију, али без икакве одређене идеје, без икакве прибраности у цртама лица. Мисао је ходала по његовом лицу као слободна птица… Кад што се његов поглед помрачавао изразом неког умора или чаме, али ни умор ни чама нису могли ни за тренутак отерати с његова лица ону благост која беше главни и основни израз не само лица него и све душе, а душа се врло отворено и јасно огледала у његовим очима, у осмеху, у сваком покрету главе, руке (Гончаров 1964: 190).
Печорин
Оњегин: “Већ ошишан по новој моди / одевен као dandy шета / у француском је он пун знања: / говори, плеше подједнако; / мазурку игра врло лако / и сасвим природно се клања. / Шта ћете више? Свет се слаже: / Драг је и умом располаже”.(Пушкин 2014: IV)
“Сувишног човека” околина опажа као чудака: (Печорин: „Да, био је веома чудан…“; Оњегин: „И да ли се још чудак прави / Мрско је то код људи умних / глас притворног чудака стећи / ил’ глас шашавка каквог јадног“), остављали су снажан утисак и о њима се говоркало са стране: „Шта је тај Обломов?“ „То је… спахија, Штолцов пријатељ“ „А!“ – Одговори онај први значајно – „а шта он ту ради?“ „Dieu sait“ – одговори онај други и обојица одоше на своја места (Гончаров 1964: 467).
„Сувишном човеку“ би се, на основу анализе његовог књижевног лика, могао приписати низ наизглед негативних карактерних црта. Он је неспособан да поднесе жртву (Печорин: „Моја љубав никоме није донела среће јер ништа нисам хтео да жртвујем за оне које сам волео; волео сам ради себе, ради свог властитог задовољства“, или: „Ми нисмо више способни за велике жртве за добро човечанства, па чак ни за своју сопствену срећу“). Код њега изостаје борбеност, он нема снаге за преузимање ризика, његова свест је напола развијена, он није друштвен и колективност му је страна, неодговоран је, али зато лепо говори (Лежњов о Руђину: „…нема спора, он говори речито, али његова речитост није руска“), мало дела (најбоље изражено кроз Обломовљеву успаваност) и носи се високопарно. Непосвећен је, не воли физички рад и несклон је промени идентитета. „Сувишни човек“ има страх од брака, љубави, обавеза и, мада показује вољу – због малодушности не успева да у дело спроведе реформе на свом поседу или да га организује.
Ипак, он није негативан карактер и на његов потенцијал за преображај у способну, ведру и функционалну личност указују женски ликови који их прате. Без обзира на то што уз књижевни лик „сувишног човека“ често иде епитет „хладан“ (Печоринов сјај био је сличан сјају глатког челика – „блештав али хладан“, „хладан к’о гвожђе“, „зло је што је хладан као лед“; Обломов се „хладио брже него што се загревао“; Оњегин је имао „ум заједљив, брз и хладан“), он је ипак показивао знаке топлине и слабости. Никола Милошевић је приметио да је Печоринова искреност увек била уперена против њега самог, док се из контекста види да „јунак нашег доба“ плаче због тога што је још сачувао способност да осећа и пати (Милошевић 1966: 8).
“Дуго сам лежао непомично и горко плакао не покушавајући да задржим сузе и јецаје; мислио сам да ће ми груди пући; сва моја чврстина, сва хладнокрвност – нестали су као дим, душа ми је изгубила сву снагу, разум је заћутао и, да ме је неко тог тренутка видео, окренуо би се с презиром… Радовао сам се што могу да плачем (Љермонтов 1966: 168).
Унутрашња структура личности „сувишног човека“ била је у нескладу са спољним светом, из чега су произлазила разочарања у морал и друштвену правду: “Постао сам завидљив. Био сам спреман да волим цео свет – нико ме није разумео: и ја сам научио да мрзим. Моја једнолика младост прошла је у борби са самим собом и са светом; плашећи се подсмеха сакривао сам у дну срца своја најдубља осећања и она су тако умрла”. (Љермонтов 1966: 127). Слично је било и са Руђином: „Руђина је гризло кајање“ или је сам Руђин примећивао: „Скептицизам се увек одликовао неплодношћу и слабошћу“ (Тургењев 1977: 43, 118). Ни Обломов није био изгубљен у потпуности: “Ви мислите да за мисао не треба и срца? Варате се; мисао се оплођава љубављу. Пружите руку пропалом човеку да га подигнете или горко плачите над њим кад пропада, а немојте се подсмевати. Љубите га, гледајте у њему самога себе и поступајте са њим као са самим собом” (Гончаров 1964: 41). Оњегин је такође показивао потенцијал за преображајем: “Ал’ је писмо од Татјане / успело живо да га троне. / На сопственом суду строгом / Кривицу своју је признаво / и осуђиво се у многом: / пре свега није имо право / што се са страшћу нежном, чедном / поиграо дан пре наједном (Пушкин 2014: VI /X).
Без обзира што је од почетка био свестан своје “сувишности“, „Сувишни човек“ није изналазио могућности да из ње изађе. На том путу стајали су му, како његово половично, позападњачено образовање насађено на домаћи, руски културни образац, тако и неспособност околине у којој је живео и у којој се кретао – да таквог човека разуме и прихвати. Један од најважнијих аспеката личности „сувишног човека“, на који је потребно указати, јесте његов однос према жени, односно његова одбојност према трајном везивању за једну жену, а посебно према институцији брака. Печорин је изричит: “…Али реч женидба има нада мном чаробну моћ: ма како страсно волео неку жену, ако ми она само стави до знања да треба да се оженим њом – збогом љубави! Моје срце се претвара у камен и ништа га више не може загрејати. Спреман сам на све жртве, сем на ову; двадесет пута ћу ставити на коцку свој живот, чак и част, али нећу да продам своју слободу…” (Љермонтов 1966: 145). Руђин изгледа несамоуверено: “Љубав није за мене, ја нисам за њу. Жена која воли има права да тражи од човека све, а ја не могу да дам све. Уз то, допасти се, то је привилегија младића. Ја сам већ стар. Зар бих могао да заносим туђе главе? Хвала Богу, ако своју одржим на раменима…” (Тургењев 1977, 102). Обломов је био присталица пристојног размака: “Уосталом, он се никад није дао да га заробе лепотице, никада није био њихов роб, па чак ни врло ревностан обожавалац већ и због тога што човек има велике главобоље док се не спријатељи са њима”. Оњегин је, поред осталог, био нерасположен према матерама и теткама: “Коме сад неће да досаде / заклетве, молбе сваког дана / „писамца“ на десет страна / претње, лажи, страх и наде, / обмане, сузе, претње, сплетке, / мужеви, матере и тетке? / Ал’ нисам створен ја за срећу / Где муж иако зна јој цену, / судбину куне, своју, њену, / и вазда ћути сам суморан / љутит и хладно љубоморан? (Пушкин 2014: IV / XIV). Осим неспособности да се остваре у брачном животу, „сувишни људи“ нису имали ни смисла, ни порива за вођењем и уређивањем имања. Са неуспешним настојањима да свој посед организује, реформише и тиме повећа приходе који су се из године у годину, услед запуштености имања, осипали, најдуже и најбезуспешније се носио Обломов. Чак и када му је у вођењу тих послова суштински помогао његов пријатељ из детињства, Немац Штолц (Stolz) (по својим карактеристикама Обломовљева супротност), постигнути ниво реформи Обломов није успео да одржи. Сличан Обломову био је и Оњегин, који је планирао реформе на свом имању, али никада није нашао снаге да их и спроведе у дело. Ништа мање малодушни у послу нису били ни Печорин и Руђин.
Образовање „сувишног човека“ је недовршено. Он је, по правилу, одгојен на властелинском имању у руском духу, дадиље су му биле Рускиње, али је његово касније формално образовање било „западњачко“, обично се каже да је „…био студент у Немачкој“, док је други значајни културолошки модел, који је на њих утицао, долазио из енглеске књижевности (енглески и немачки романтизам). Руђин је читао Гетеа (Goethe), Хофмана (Hoffmann), Бетинина писма, Новалиса (Novalis): “…Руђин је био сав утонуо у немачку поезију, немачку романтику и филозофију и повуче је за собом у те узвишене пределе” (Тургењев 1977: 80). Оњегин је био сличан Чајлду Харолду (Childe Harold): “Ко Чајлд Харолд – и Евгеније / ленствује већ од раног јутра […] / с две кугле игра билијара”. Како је изгледало образовање „сувишног човека“ најбоље илуструје пример Обломова, којег критикује пријатељ Штолц: “Па како си се затворио са учитељем математике и хтео на сваки начин да докучиш зашто ти је потребно да знаш кругове и квадрате, па си на половини бацио, а ниси докучио? Почео си учити енглески… и ниси доучио. А кад сам ја планирао да идем у иностранство и кад сам те позвао да завршиш у Немачкој универзитете, ти си скочио, загрлио ме и пружио руку свечано: „Твој сам, Андреја, свуд ћу с тобом“ – ово су све твоје речи. Ти си увек помало био глумац. Па шта би, Иља? Ја сам два пута одлазио на страну; после оног нашег мудровања седео сам мирно у ђачким клупама у Бону, Јени, у Ерлангену, потом сам проучио Европу као своје имање…” (Гончаров 1964: 189).
„Сувишни човек“ није био способан да се жртвује и био је недовршено биће – Обломов: “Ја ћу и даље остати оно недовршено биће какво сам и досад био… Прва препрека и ја ћу се сав расути”. […] “Да сам бар своју љубав принео на жртву своме будућем раду, своме позиву, али ја сам се просто поплашио одговорности која би пала на мене…” „Сувишни човек“ се ослања на разум, потрошио је „духовну топлину“, а воља му је слаба (Љермонтов 1966: 173, 182). Он је у сталним припремама „да нешто уради“ (Тургењев 1977: 145) и његов говор је празнословље („Речи, све саме речи! Рада није било!“ или: „Ствар је у томе што речи Руђинове остају само речи, а никада не прелазе у дело – а међутим, баш те речи могу да узбуне и упропасте срце“). „Сувишном човеку“ је досадно – „Досађивао сам се!“, каже дословно Печорин. „Па шта ако треба умрети – нека умрем: губитак неће бити велики, па и мени самом је већ прилично досадно“. Воли да противуречи – Печорин: „Имам урођену страст да противуречим: читав мој живот био је само ланац тужних и неуспелих противуречности срцу или разуму. Присуство одушевљеног човека обавија ме богојављенским мразом…“. Он је успаван: „Но шта је? Зеваш Евгеније? / Навика Ленски“, или: „Ал’ размажен животом сјајним / и навикама својим трајним / очаран једним не задуго / разочаран у нешто друго / мучен и жељом и успехом – / морао је вечно он да руши / роптање гласа у својој души / и зебње да дави смехом“, или: „Ја сам као човек који зева на забави и који не иде да спава само зато што његова кола још нису стигла“, док је Обломов најуспаванији човек епохе.
„Сувишни људи“ су лењи, немају јасан циљ којем стреме и налазе се у таквом стању духа које је, као што Пушкин за Оњегина каже, слично енглеском „сплину“, у ствари руска „чамотиња“ била је у питању, док се, у случају српског јунака, код Бранка Радичевића, та особина препознаје као „залудност“ (Косановић 2013: 195–204). Посебно је важан однос „сувишног човека“ према прошлости. Чини се да су ти јунаци робови своје прошлости, са којом немају снаге да се суоче и с њом изборе. Печорин каже: „Нема на свету човека над којим прошлост има такву власт као нада мном.“ Обломов и његов сан главни су симболи немогућности јунака да се изборе са прошлим временима, у којима ништа не би желели да мењају. Таква особина их је инхибирала и приближавала друштвеној појави „керенштине“ – понашање појединца или друштвено понашање у чијем је средишту немогућност реаговања на промене (Крстић 2018: 136, 162, 364, 366, 468, 270).
Једна од основних карактеристика „сувишног човека“ као књижевног лика јесте његова потреба за путовањем (Арп 2020). Њихова путовања нису само физичка, већ и метафоричка, она имају одређену спољашњу, физичку динамику, али и унутрашњу, током које (романтичарски) путник доживљава извесне промене. Други мотив јесте мотив природе, који се увек јавља као одраз стања духа и емоција „путника“. Оњегин на свом путовању бежи од самог себе после убиства Ленског, Печорина затичемо на путовању, а Обломов нам нуди посебан вид путовања – сан.
Значи: “сувишни човек” је у руској књижевности био одраз историјске реалности у којој су се почели појављивати и такви људи чији је чисто руски идентитет био измењен западним искуством, доживљајем Запада, или западним образовањем. Они су били у процесу “повратка са Запада” или у процесу “повратка на Исток” и руско друштво читав један век није знало шта да ради са таквим, потенцијално опасним људима. Њихову “сувишност” открили су славенофили. Сматрали су да “сувишног човека” његове “сувишности” може ослободити најпре “руска жена” (Оњегинова Татјана је оличење такве жене), а потом и повратак руској православној религиозности – у центру таквог спасења стајала би њихова поново стечена могућност жртвовања.
“Сувишни човек” – изазивач културног модела који се сматра чисто руским – само је повод да се о истој теми размишља над српским случајем (тим пре што су трагови “сувишних људи” већ примећени и у нашој деветнаестовековној књижевности). Питање би гласило: на који начин је западно искуство утицало, изграђивало, модификовало, потврђивало или деградирало српски идентет? Колико је српској националној историји западноевропски културни образац био “на ползу”? Који су још културни модели (османски, медитерански…) формирали још увек недовољно истражен и недефинисан шумадијски идентитет и може ли нам анализа наше књижевности и ликова који се у њој развијају у таквим (историографским) проценама помоћи?
Оливера Драгишић
Избор из извора и литературе:
Грибоједов, Александар. 1956. Невоље због памети: комедија у четири чина, Београд: Просвета.
Пушкин, Александар. 2014. Евгеније Оњегин, Београд: Завод за уџбенике.
Тургењев, Иван. 1977. Руђин, Нови Сад.
Тургењев, И. С., „Дневник сувишног човека“, Приповетке. Изабрана дела у десет књига, Нови Сад: Матица српска.
Арп, Ана. 2012. Јунак њиховог доба. Анализа односа путника и природе у књижевности и сликарству романтизма, https://anaarpart.com/2012/01/21/546/ 9. 11. 2020.
Daglas Meri. 2001. Čisto i opasno: analiza pojmova prljavštine i tabua, Beograd: Biblioteka XX vek.
Димитријевић, Весна. 2011. „Преписка Триве Милитара са Лазаром и Душаном Дунђерским или О васпитању“, Годишњак за друштвену историју, XVIII/1 2011, 49–69.
Hamren, Kelly. 2011. The Eternal Stranger: The Superfluous Man in Nineteenth-Century Russian Literature, A Thesis Submitted to The Faculty of the School of Communication in Candidacy for the Degree of Master of Arts in English, 4. May 2011, Liberty: University School of Communication Master of Arts in English.
Косановић, Богдан. 2013. „Тип ’сувишног човека’ у Бранка Радичевића и Александра Пушкина“, у: Бранко Радичевић. Зборник радова, Нови Сад: Друштво књижевника Војводине
Крстић, Драган. 2015. Психолошке белешке. Покушаји психолошке хронике II, 1968–73, Нови Сад: Балканија.
Аргентинску фазу Павелићевог емигрантског живота београдски историчар Бојан Симић анализирао је у контексту тадашњих односа Београда и Буенос Ајреса. У тексту базираном на његовој новој монографији „Југославија и Аргентина 1946-1955“ (Институт за новију историју Србије, Београд 2021) Симић показује у којој је мери случај Павелић оптерећивао односе Југославије и Пероновог режима. Један детаљ из Симићевог текста наводи нас на хипотезу (довољно инспиративну за даља истраживања) да је атентат на усташког лидера можда био инициран идејом Буенос Ајреса да се проблем Павелић елиминише стављањем „љуте траве“ на „љуту рану“:
„(…) Уследио је чудан предлог аргентинског дипломате. Белаше је, наиме, у једном моменту рекао: „А зашто га не убијете? Два до три метка и готово! Ето сад је у Монтевидеу, пошаљете групу људи тамо и они ликвидирају ствар!“
После скоро годину дана скривања у Напуљу под окриљем Католичке цркве, Анте Павелић је у октобру 1948. године кренуо за Аргентину. У Буенос Ајрес је стигао 6. новембра 1948. године италијанским бродом „Сестријере“ са лажним пасошем, добијеним од Крунослава Драгановића, а који је издао Међународни црвени крст (бр. 74369, издат у Риму 5. јула 1948. године на име Араниос Пал/Aranyos Pal). Наведена особа издавала се за мађарског држављанина, инжењера, удовца са троје деце.[1] После два месеца Павелић је добио нову аргентинску личну документацију на друго лажно име.[2]
Према сазнањима југословенских обавештајаца, осим краћег времена проведеног у околини Кордобе, Павелић је живео у провинцији Буенос Ајрес, односно у предграђима престонице. Оно што су југословенски представници тврдили јесте да су аргентинске власти тачно знале од самог почетка о коме се ради. О томе су имали сазнања са чак три стране. Прво, преко некадашњег усташког допуковника Ћире Чудине који је радио у тзв. Емигрантском хотелу, кроз који су пролазила сва лица која су се усељавала. Друго, преко доктора Бранка Бензона који је имао своје везе у Дирекцији за емиграцију (DirecciondeImigraciones) и који се са Павелићем састао убрзо након његовог доласка. Трећи пут до сазнања водио је преко неких аргентинских службеника од којих је идентитет тројице био познат југословенских властима.
Југословенске власти су биле сигурне да аргентинска полиција свесно не предузима ништа против деловања Павелића и усташа када су они почели да одржавају веће састанке, у групама од 30 до 90 лица, што је регистровано већ током пролећа 1949. Наредних година одржано је више десетина таквих састанака, о којима су југословенске службе прикупиле више или мање детаља. Такође, југословенске власти су поседовале информације о Павелићевом лечењу у једној немачкој клиници у Буенос Ајресу почетком 1949. године. Његове везе са оснивањем Хрватске државотворне странке новембра 1950. године биле су више него очигледне.
Априла 1951. године, на десетогодишњицу проглашења НДХ, донета је одлука о формирању хрватске владе на челу са Џафером Куленовићем, ранијим потпредседником, док је Павелић за себе задржао титулу поглавника. Међу члановима са посебним задужењима били су усташки прваци у Аргентини: Вјекослав Вранчић као потпредседник, Петар Пејачевић као министар спољних послова, Јозо Думанџић као министар пошта, телефона и телеграфа и Ивица Фрковић, који је именован за министра шума и руда. Поред њих били су и министри без портфеља, тада у Аргентини, Стјепан Хефер, Химлија Бешлагић и Јозо Турина.
На ову провокацију власти ФНРЈ одговориле су конкретном акцијом. Одлучено је да се од Аргентине захтева екстрадиција Павелића. Југословенско Министарство иностраних послова је од свих информације које су током година скупљане 15. маја саставило документацију. Поред писаних информација достављене су и бројне фотографије и фотокопије докумената: осам примерака фотографије Павелића коју је имао на документима код доласка у Аргентину; осам примерака фотографије Павелића снимљеног са групом усташке омладине на састанку који је одржан 20. новембра 1949. године; осам примерака фотографије Павелића снимљеног са групом муслимана-усташа на састанку одржаном 16. јула 1950. године; шест примерака фотокопија прогласа Хрватске државотворне странке коју је основао Павелић у Буенос Ајресу; шест примерака фотокопија чланака „Хрватска држава живи“ и „Гјулхисар“ који су изашли са Павелићевим потписом у годишњацима од 1949. и 1950. године; шест примерака фотокопија чланака „La guerra Ideologica“ и „Lex Yalta“, који су изашли у ревији Dinamica social бр. 5 и бр. 6. из 1951. године, а које је написао Павелић под псеудонимом А. С. Мрзлодолски; као и један примерак упоредних фотографија Павелића из којих се видела идентичност слике прерушеног Павелића и његовог изгледа по доласку у Аргентину.
У активности око захтева за изручење Павелића на свој начин учествовала је и југословенска штампа. Прво су почели да се појављују текстови из стране штампе који су говорили да се усташки поглавник налази у Аргентини. Након тога уследила је својеврсна сондажа јавног мњења у Београду и Загребу када су новинари Политике од својих саговорника тражили коментаре вести да „Павелић слободно борави у Аргентини“. Очекивано, сви, од професора универзитета и партијских функционера, па до милиционера и обућара, били су једнодушни у захтеву да се тражи изручење и суђење у Југославији. Уследио је захтев за изручење, који је обнародован у штампи 24. маја 1951. године, а штампана је и већина информација које је прикупило Министарство иностраних послова о његовој делатности по доласку у Аргентину (није, међутим, поменуто лажно име под којим је стигао у земљу). У ноти која је достављена аргентинском посланству у Београду затражено је „хитно хапшење и изручење Павелића“ и захтевано да аргентинска влада предузме потребене мере да се спречи његово евентуално бекство из земље. Све је то пратила и фотографија Павелића из фалсификованог пасоша са којим је пристигао у Аргентину. Према писању Борбе, захтев је предат 9. маја 1951. године. У својој ноти југословенско министарство спољних послова позивало се на резолуције Генералне скупштине ОУН-а о ратним злочинцима и на чињеницу да је Аргентина члан те организације. Важно је рећи да је готово истовремено ФНРЈ упутила САД-у захтев за изручење некадашњег министра унутрашњих послова НДХ Андрије Артуковића. Он је званично обнародован у штампи нешто раније, а захтев је предала југословенска амбасада у Вашингтону. У њему се наводило да Артуковић живи у Лос Анђелесу и да је „одговоран за безбројне злочине и покоље“.
Званични одговор на захтев за екстрадицију Павелића Југославија изгледа није никада добила.[3] Овај однос аргентинске владе према југословенском захтеву могао је да се формално оправда чињеницом да између две земље није постојао никакав уговор о екстрадицији. Ипак, југословенска страна је незванично добила детаљне информације од Емилија де Матеиса, функционера одељења за земље југоисточне Европе у МИП-у Аргентине. Он је од 1949. године почео да сарађује са југословенским службама, у време док је био секретар аргентинског посланства у Румунији, „на бази симпатија за Југославију и пријатељства“. У документима је вођен под шифрованим именом „Пароди“. Из његовог сведочења се види да је нота за изручење Павелића изазвала извесну љутњу у аргентинском МИП-у, јер је објављена пре него што су је они званично добили, а пре свега због закључка да је Југославија у Аргентини развила „своју обавештајну делатност“. Југословенска нота је разматрана озбиљније тек после избора 1951. године и наводно је било предлога да се Павелићу онемогући политички рад, као и да се забрани рад његове владе. Могуће решење виђено је у предлогу да он напусти Аргентину. Матеис је закључио да овај проблем није могуће решити у оквиру Министарства иностраних послова „јер читаву ствар има у рукама лично председник Перон“.
Хуан Перон
У истом документу пише и да је аргентински посланик у Београду Франциско Каноса више пута инсистирао на одговору на југословенску ноту, што је у аргентинском МИП-у протумачено као „истрчавање и незрелост“. Констатовано је и да Каноса пише о Југославији много позитивније него раније. Његова ангажованост у случају Павелић вероватно је долазила од тога што је и сам у Београду трпео притисак од стране југословенских власти. Током састанка са Кардељом, на Бледу јула 1951. године, Каноси је још једном појашњено да је за Југославију питање Павелића и усташке емиграције „врло важно и озбиљно“, иако се можда тако није чинило у Аргентини чији функционери нису били довољно упознати „ко су ти људи и шта су учинили у Југославији“. Кардељ је подвукао да то питање представља „сметњу за развијање односа за које постоје услови“. Каноса се изговарао нејединством његове партије и изнео очекивање да ће бити решено после избора заказаних за новембар исте године. Потврдио је да се Павелићев случај „налази у кабинету Перона, да он сам проучава ствар и да се нада да ће наћи за њу решење“. Иако је уверавао Кардеља да ће после поновног избора Перона то питање бити решено, споменуо је могућност да Павелић у међувремену напусти Аргентину. То ће, показаће се, бити један од главних изговора аргентинских власти у наредном периоду.
Перон је поново изабран новембра 1951. године али се ствари око југословенског захтева нису битније мењале. Према сазнањима Удбе, и током 1952. године Павелић се „релативно врло слободно кретао у Буенос Ајресу“. Утврђено је да његова пратња броји пет телохранитеља. Писало се да је стрепео од могућности да би му неко могао постати преопасан такмац за вођство у хрватској емиграцији, због чега је мењао личности из свог окружења и, како се наводи, на одговорна места постављао „потпуно безначајне људе“. У Југославији се примећивало да је однос аргентинских власти према Павелићу и његовој групи остао непромењен. Према процени Удбе, постојао је договор да Павелић своје деловање постави тако „као да се не налази у Аргентини“. Томе у прилог је ишла и чињеница да је његов говор поводом обележавања 10. априла емитован из Монтевидеа, као и интервју са једним италијанским новинаром, који је такође требало да доведе до таквог закључка. Сличну линију заступали су и аргентински званичници у контактима са југословенским дипломатама, а наводно је и аргентинска полиција настојала да преко својих контаката пласира исту верзију.
У једном извештају Удбе наводи се да је Павелић контакт са Пероном одржавао преко бившег Мусолинијевог министра Моронија (Edoardo Moroni) и аргентинског министра за јавне радове Пистаринија (Juan Pistarini). Удба је тврдила да од чланова тада актуелне владе са њим сарађује министар пошта Оскар Николини, који је наводно запослио Павелићевог сина као чиновника у свом ресору. Тврдило се и да његов сарадник Иван Асанчаић „има врло добре везе“ у полицији. Занимљива је и тврдња да су Павелић и његова група припремали терен за стварање централне усташке базе у Боливији „у случају да морају напустити Аргентину“.
Став југословенског МИП-а о Павелићу и усташама образложио је помоћник министра Вељко Влаховић у шифрованом писму упућеном Посланству у Буенос Ајресу у пролеће 1952. године. У поруци је подвучено да за ФНРЈ питање Павелића има „далеко већи значај него што то поједини ратни злочинци представљају за поједине земље на Западу“. Павелић је у том моменту био виђен као „стуб једне велике политичко-емигрантске групе“, па је намера југословенских власти била да његовим гоњењем стално уноси несигурност у усташке редове и да проба да их разбије. Министарство је сматрало да су односи са Аргентином тада били бољи него раније, али да је препрека додатном побољшању тих односа био управо Павелић, због чега би требало вршити стални притисак на аргентинске власти. Правилно процењујући ситуацију, они су закључили да је то питање један дуготрајан задатак на коме треба упорно радити.
У овом писму Влаховић је закључио да Аргентини није толико стало до политичке емиграције „колико до људи и њиховог рада“, што је и оценио као главни мотив масовног усељавања. Ипак, мишљење је било да Аргентина не би требало да даље допусти антијугословенско деловање на својој територији. Наравно, знало се да су за успех екстрадиције „наде мале“, а да је због унутрашњег законодавства тешко „постићи чак и протеривање“. Такође, знало се да Аргентина није била обавезана међународним конвенцијама о ратним злочинцима. И поред тога, закључак је био недвосмислен – да се усташе „не смеју пустити на миру“.
Непосредни задаци који су били постављени били су: забрана усташке владе у Аргентини, усташке организације, штампе којом су руководили виђени прваци покрета, као и њихове отворене пропаганде. Циљ акције југословенских власти био је да се постигне бар илегалност њиховог рада, а можда и њихово протеривање. Посланству у Буенос Ајресу саветована је дискреција, с једне стране да то не би искористили антиперонистички кругови у Аргентини за напад на режим, а с друге стране да у самој Југославији не би настао одијум према Перону, што би у крајњем случају довело да погоршања међудржавних односа. Наговештен је и страх да би отворена акција можда довела до закључка да иза ње стоји неко други а не ФНРЈ. На самом крају поруке Влаховић је Посланству предлагао директан контакт са Пероном како би му се све што је у писму наведено образложило, најављујући притом припрему одговарајуће промеморије која би Перону била уручена.
Поменути документ Министарства иностраних послова сасвим реалистично анализира како позицију југословенске стране, тако и ситуацију у самој Аргентини. Интереси обе стране били су јасно сагледани, као и изгледи да се ти проблеми реше онако како је то југословенски МИП желео. Након увида у архивску грађу можемо закључити да до директног састанка са Пероном у вези са овим питањем није дошло ни 1952. године, а ни наредних година. Ипак, контаката са нижим званичницима је засигурно било.
Некадашњи југословенски премијер Милан Стојадиновић је преко својих извора сазнао да су аргентинске власти после захтева за екстрадицију упозориле Павелића да се повуче и наводно му забраниле свако политичко деловање, због чега се он оријентисао на Уругвај. Тврдњу о да је Павелићу била забрањена делатност Стојадиновић је подвукао више пута у разговору са неименованим представником ФНРЈ у Аргентини. Он је тврдио да су Павелић и људи око њега неактивни, са чиме се, међутим, његов саговорник није слагао, помињући пример листа Хрватска који је редовно излазио. Такође је сматрао да га Стојадиновић свесно дезинформише, не наводећи разлоге за тако нешто. На састанку одржаном током децембра, Стојадиновић је јасно рекао да су изјаве аргентинских власти да се Павелић са усташама налази у Уругвају нетачне. Он је тврдио да су сви они у Буенос Ајресу, али да су због забране деловања принуђени да се оглашавају преко Монтевидеа. Уопштено говорећи, у разговорима са Стојадиновићем представници нових југословенских властим желели су да акценат његовог деловања, као и српске емиграције у целини, буде против Павелића и усташа.
Милан Стојадиновић
Посебно интересантан разговор о случају Павелић се водио 20. јануара 1953. године између југословенског посланика Павићевића и секретара аргентинског министарства иностраних послова Роберта Белашеа (Robert Belache). Аргентински дипломата је тада покушао да негира да је усташки вођа у Аргентини, тврдивши да је он у Уругвају. Ту вест је, наводно, добио од једног инжењера пореклом из Југославије двадесетак дана пре разговора. Павићевић је понављао како се нада да ће Аргентина решити тај проблем јер је он „камен смутње“ у односима две земље и да лично не верује да је Павелић у Уругвају. Уследио је чудан предлог аргентинског дипломате. Белаше је, наиме, у једном моменту рекао: „А зашто га не убијете? Два до три метка и готово! Ето сад је у Монтевидеу, пошаљете групу људи тамо и они ликвидирају ствар!“ Посланик је одговорио како је Југославија „цивилизована држава“ и да су то „Павелићеве методе“ којима се неће служити јер постоје „редовни, додуше спорији путеви“. На крају је Павићевић подвукао да се он лично нада да ће Аргентина уклонити поменуту „препреку“ и на тај начин ликвидирати „најнепријатнији проблем“ у односима две државе. Показаће се да су наде југословенског посланика биле неосноване. С друге стране, Белаше је убрзо уклоњен из МИП-а, јер му министар Херонимо Реморино није био наклоњен.
Негде у исто време посланик Павићевић је разговарао са саветником аргентинског МИП-а Карлосом Фером, који је поново именован за отправника послова у Београду. Феро је тада индиректно признао да је Павелић у Аргентини и југословенском дипломати сугерисао да аргентинском МИП-у предложи склапање конвенције о екстрадицији ратних злочинаца. Чак је тврдио да је лично Перон дао упутство шефу полиције да Павелића „остави на миру“, а да је у све упућен и један министар, мислећи вероватно на аргентинског министра унутрашњих послова.
Након пада Перона септембра 1955. године водећи људи усташког покрета у Аргентини су били мање спокојни. Неки од њих, као рецимо Бранко Бензон, напустили су Аргентину. Многи су се осећали угрожено од новог режима. Тако су Вјекослав Вранчић и Иван Асанчаић платили листу La Razon да 23. новембра објави њихову изјаву у којој се наводи да се ниједан Хрват у Аргентини није ангажовао „у домаћим и иностраним акцијама“ смењене владе, „са или без оружја“. Павелић је такође у једном интервјуу истакао да ниједан Хрват није био у контакту са Пероном, нити да је добио помоћ од његове владе.
Одлазак Перона са власти искористила је и ФНРЈ, односно њено посланство у Буенос Ајресу да појача акцију против Павелића, а самим тим и да изврши притисак на нову аргентинску владу. Покренута је опсежна акција, а према тврдњама југословенских представника у Аргентини, чак 35 листова објавило је чланке са фотографијама Павелића и његовим злочинима у Југославији. Аргентинска штампа је користила материјал који су им доставили службеници југословенског Посланства, као и брошуру коју је издао један, како се наводи, пријатељ-новинар. У самом Буенос Ајресу та брошура је продавана на више места, а „у метроима и другим јавним местима данима су стајали огромни плакати са нацртаним крвавим рукама Павелића“. Први југословенски амбасадор у Аргентини Славољуб Ђера Петровић у својим сећањима каже да су аргентинске власти у једном моменту, око три месеца након смене режима, чак и ухапсиле Павелића и о томе обавестиле Посланство, али су га убрзо потом пустиле. Он је то довео у везу са тада актуелним избацивањем представника католичке струје из аргентинске владе.
Питање Павелића покретано је и незваничним путем код функционера новог режима. Моменат Пероновог одласка и нетрпељивост војне хунте према њему и према свима који су виђени као његови сарадници искоришћен је да се изведе успешна кампања и створи повољнија ситуација за даљу акцију. Ипак, главни циљ – изручење Павелића Југославији – није постигнут. Са своје стране, југословенски представници су покушали да истакну везе између Павелића и Пероновог режима, имајући у виду њен изразито негативан став према претходној, Пероновој, администрацији. Тако је посланик Петровић у разговору са адмиралом Рохасом (Isaac Rojas), потпредседником владе потенцирао питање деловања Павелића и усташа у Аргентини. Петровић је поред описа онога што су усташе чиниле током Другог светског рата закључио да се они никако не могу сматрати „политичким емигрантима“ и да њихов „деструктивни рад“ утиче на добре односе између две државе. Рохас је деловао заинтересован за решавање проблема и дао одређена обећања, али се ни после тога ништа значајније није десило.
Благоје Јововић – успомена из рата
Ситуација се променила тек 1957. и то као последица атентата на Павелића. На дан годишњице проглашења НДХ, 10. априла, на њега је, према сопственом признању, пуцао Благоје Јововић, некадашњи борац ЈВуО који је живео у Аргентини.[4] Павелић, кога су погодила два метка, је преживео атентат, али је публицитет који су догађају дале аргентинска и страна штампа ставио је аргентинску владу у позицију да више није могла да негира да се бивши поглавник НДХ налази на њеној територији. Амбасаду ФНРЈ је у то могао да увери и чланак једног од водећих аргентинских листова La Prensa у којем је била објављена и слика Павелића у болничком кревету. Већ 15. априла из Београда је стигло писмо за амбасадора Петровића у којем се од њега тражило да посети аргентински МИП и тражи екстрадицију на основу достављене документације, што је овај убрзо и учинио. Аргентинска штампа је за постојање захтева сазнала већ после неколико дана. У тој ситуацији Павелић више није могао да остане у Аргентини. Већ после неколико месеци он је прешао у Чиле, а након тога у Шпанију, где је и умро 1959. године.
Бојан Симић
[1] Аргентински новинар Уки Гони ово ставља под сумњу. Према његовим истраживањима, у седишту Црвеног крста у Женеви наведени број пасоша не односи се на Павелића, нити на било које од његових познатих лажних имена. Аутор претпоставља да су њега директно са брода одвели „Перонови агенти“ без икакве контроле.
[2] У својој докторској дисертацији Анте Делић наводи да се Павелић пријавио аргентинским властима тек у септембру 1949. позивајући се на закон о амнестији који је објављен у јулу те године. Аргентинска документа су гласила на име Анте Сердар, а документ је имао број 4.304.761. За овај податак он се позива на сведочење Павелићеве ћерке Вишње.
[3] Богдан Кризман пише, не наводећи изворе, да је аргентинска влада „брзо ријешила тај захтев устврдивши да се избеглица под тим именом не налази на аргентинском државном територију“. Krizman, Pavelić u bjekstvu, 249. Да Перонова влада није никада званично одговорила на југословенски захтев из 1951. потврдио је и посланик Славољуб Петровић у разговору са потпредседником Аргентине Рохасом у јануару 1956. године.
[4] Благоје Јововић је тек 1998. године, годину дана пред своју смрт, посетио Савезну Републику Југославију и јавно преузео одговорност за дело. РТС је почетком 2020. емитовао специјалну емисију посвећену Јововићу у којој су говорили историчари, новинари и чланови његове породице. Видети: https://www.youtube.com/watch?time_continue=2&v=zuWuksp-GqE&feature=emb_logo, (датум приступа 4. 5. 2020).
Сексуалност припада најинтимнијој сфери живота сваког човека, али коју по природи ствари није могуће сакрити од јавности. Нарочито у малим местима у којима се сви знају, међусобно контролишу и надгледају. Управо је таква варош био Чачак током највећег дела 20. века.
Контрола женске сексуалности у граду свакако је била већа него на селу, где се испод наизглед челичних стега обичаја и патријархалности „свашта дешавало”. Када су у питању српске вароши, много тога пореметила је окупација у Првом светском рату (1915-1918). Један број жена слободно је ступао у везе са аустријским официрима, а неке су са њима и отишле пре ослобођења града. Такво стање узроковано је и због великих демографских промена. Број мушкараца у Чачку се у односу на период пре рата смањио за 45,8 %, а жена увећао за 17,5 процената. Мушкарци који су дошли са Солунског фронта, такође су имали своја нова искуства.
Иако се у патријархалним срединама између два светска рата и даље много говорило о „поштењу”, мушкарци су и пре женидбе имали сексуална искуства, а у току брака, на неки начин, и институционализована неверства са сталним љубавницама, махом са села. Они богатији и утицајнији су наклоност, љубав и страст према њима приказивали кроз многе поклоне; неке су добиле и куће у граду, друге кафане у којима су отварале куплераје. Пред Други светски рат богати мушкарци би куповали својим сиромашним љубавницама отоман, предмет који оличава угодност и елеганцију, знак високе наклоности.
У једној малој вароши какав је био Чачак (1931. град је имао 2.007 домаћинстава смештених у 1.435 кућа), брачна неверства била су прилично позната, али то право је ипак више припадало ожењеним мушкарцима него удатим женама. Ако би нека удата жена јавно доводила љубавника у своју кућу, доживљавала би са својим партнером осуду целе паланке, због провођења „неморал-блудног“ живота. Са друге стране у граду су сасвим нормално радиле јавне куће. Рађала су се и ванбрачна деца. Пред Други светски рат у Чачку је 10% живорођене деце било „незаконито“; годишње се рађало око двадесеторо беба ван брака.
Током окупације 1941-1944. године, поновила су се искуства слична онима из Првог светског рата, а везе жена са немачким војницима нису увек биле из материјалних побуда. После рата ове особе су жигосане на судовима националне части. Брачне и ванбарачне везе функционера комунистичке партије са таквим особама осуђиване су на партијским форумима.
Револуционарна промена из 1945. није условила и покретање сексуалне револуције. Старе форме живота и даље су биле снажне и важеће. Сексуалност се и даље мерила старим контрареволуционарним моралом, грађанско-сеоско- патријархалног порекла. После Другог светског рата јавно исказивање сексуалности средовечних мушкараца изван брака (на јавним местима), углавном је било обележје радничке класе и сељака. Позорнице таквог понашања биле су локалне кафане на периферији града и најгора свратишта за камионџије. Публика је „уживала“ уз наивне еротске напеве певаљки у мини сукњама, чије упознавање и освајање повећава друштвени углед. Пијани гости су ломили чаше, показивали крваве шаке, срча је крцкала на поду, а певачице без много талента, па и лепоте, забављале су бројне госте.
Самачки живот и приватност интиме у малој вароши све до краја века није био лако остварљив. Број разведених жена у Чачку пре Другог светског рата није био велики. Чачак је 1931. године имао свега 47 „распуштеница“ (један проценат од укупног женског становништва у граду) и мање од десет „распуштеника“, а њихов слободан сексуални живот посматран је са завишћу од остатка паланке. Разводи су од половине века постали уобичајена појава, а у периоду 1972 – 2001 у просеку је на око 6 закључених, долазио један разведен брак годишње. Највише развода било је 1990. године.
Сексуални живот постао је динамичан од почетка шездесетих година. Живот у граду који је све више растао (подизане су и вишеспратнице) повећавао је анонимност, и после рада остављао пуно слободног времена. Телесна уживања имала су и своје наличје. Број прекида трудноће непрекидно се повећавао. Са друге стране број порођаја био је два до три пута мањи од абортуса. Анкете код запослених жена у Чачку откривале су да чак њих 83% није желело више деце, а имале су једно или двоје. У питању је била велика преоптерећеност на послу али и код куће. Чак 70% испитаних жена ништа није знало о контрацепцији. Раднице су процентуално имале више побачаја од службеница.
Веома мали број жена се обраћао лекарима да им препоручи срества за контрацепцију. Обично су преписиване таблете, али жене су биле немарне у њиховом узимању, а и мушкарци су се противили контрацепцији. За уграђивање спирале претходно је био неопходан преглед, као и касније контроле, што је многе жене одбијало. Неудате жене готово уопште нису долазиле по савете о контрацепцији. Оне су се радије одлучивале за прекид трудноће. Девојкама је било незгодно да се појаве међу удатим женама у саветовалишту, јер су се плашиле паланачких оговарања. Свуда је владала велика непросвећеност и незнање, потхрањивана од околине и родитеља.
Право „сексуално ослобођење” настаје од друге половине седамдесетих, са новим формама урбаног живота, и појавом нове генерације жена и мушкараца које су од рођења или ране младости стасале у граду. Масовна култура, вестернизација друштва, све већи утицај популарне музике, филма и уметности, постепено су деконструисали старе облике живота и условили отвореније исказивање сексуалности.
Милош Тимотијевић
Из чланка: Милош Тимотијевић, „Град у унутрашњости: облици, простори и границе приватног и јавног у 20. веку [поглавље у књизи]”, Приватни живот код Срба у двадесетом веку , ур. Милан Ристовић (Београд: Clio, 2007), стр. 579-611.
Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата.
„Ako totalitarizam postane opštesvetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće da postoji.“
Sredinom 1941. godine Džordž Orvel je sa puno pesimizma predviđao svetsku ekspanziju totalitarnih sistema i crne dane književnosti. Neke od njegovih projekcija budućnost nije verifikovala, ali se opšta linija teksta, nažalost, danas ne može osporiti.
(Govor na BBC-u, objavljen u “Listeneru”, 19. juna 1941) Iz knjige George Orwell, Zašto pišem i drugi eseji, Naprijed (Zagreb 1977)
Na početku svog prvog govora rekao sam da ovo nije doba kritike. Ovo je doba borbe, a ne ravnodušnosti, doba u kojem je posebno teško vidjeti književnu vrijednost u knjizi s čijim se zaključcima ne slažete. Politika – politika u najopćenitijem smislu – preplavila je književnost do mjere koja izlazi iz granica normale, a to je dovjelo do naše svijesti borbu koja se uvijek odvija između pojedinca i zajednice. Kada razmatrate teškoće pisanja poštene, nepristrasne kritike u vremenu poput našeg, počinjete shvaćati prirodu opsanosti što se nadvija nad čitavom književnošću doba koje nadolazi.
Živimo u doba u kojem nezavisni pojedinac prestaje imati iluziju da je nezavisan. U svemu što smo rekli o književnosti i naročito u svemu što smo rekli o kritici, instinktivno smo nezavisnost pojedinca uzeli kao postojeću činjenicu. Čitava moderna evropska književnost – govorim o književnosti proteklih četiri stotine godina – izgrađene je na konceptu intelektualnog poštenja, ili ako vam je milije, na Shakespearovoj maksimi : “Prema samom sebi budi iskren”. Prva stvar koju tražimo od pisca jeste da ne laže, da kaže što zaista misli i osjeća. Najgora stvar koju možemo reći o umjetničkom djelu jeste da je neiskreno. A to još više vrijedi za kritiku nego za stvaralačku književnost, u kojoj izvjesna količina izvještačenosti i neprirodnosti, pa čak i izvjesna količina očevidnog slijepila ne smetaju tako dugo dok je pisac u osnovi iskren. Moderna književnost je u biti stvar pojednica. Ona je ili iskren izraz onoga što jedan čovjek misli i osjeća, ili nije ništa.
Kako rekoh, to gledište uzimamo kao gotovu stvar, pa ipak, čim tu misao uobličite u riječi shvatite kako je književnost ugrožena. Jer ovo je doba totalitarne države koja ne dopušta i vjerojatno ne može dopustiti pojedincu bilo kakvu slobodu. Kada spomenete totalitarizam, odmah pomislite na Njemačku, Rusiju, Italiju, ali mislim da se moramo suočiti s mogućnošću da taj fenomen postane općesvjetski. Očito je da razdoblje slobodnog kapitalizma dolazi kraju, i da jedna država za drugom uvodi centraliziranu ekonomiju koju možete zvati socijalizmom ili državnim kapitalizmom, kako više volite. Time prestaje ekonomska sloboda pojedinca, a u velikoj mjeri i njegova sloboda da radi što voli, da sam izabere svoj posao i da se slobodno kreće gdje želi. Sve donedavno implikacije toga nisu se predvidjele. Nikada se nije u potpunosti shvatilo da će nestajanje ekonomske slobode imati ikakvog odraza na intelektualnu slobodu. O socijalizmu se uvijek mislilo kao o nekoj vrsti moraliziranog kapitalizma. Država će brinuti za vaš ekonomski život i osloboditi vas straha od siromaštva, nezaposlenosti i tome slično, ali neće imati potrebe da se miješa u vaš privatni intelektualni život. Umjetnost će moći cvjetati kao u doba liberalnog kapitalizma, pa još i više, jer umjetnik više neće biti pod ekonomskom prinudom.
Džordž Orvel
Sada, na osnovu postojećih činjenica, morate priznati da su te ideje iznevjerene. Totalitarizam je ukinuo slobodu misli do mjere nepoznate bilo kojem prijašnjem dobu. Važno je primjetiti da kontrola misli ne postoji samo u negativnom već i u pozitivnom smislu. Ne samo da vam zabranjuju izraziti – čak i zamisliti – izvjesne ideje, već vam diktitaju što morate misliti, stvaraju vas za jednu ideologiju, pokušavaju vladati vašim emocionalnim životom i uspostaviti sustav rukovođenja. U najvećoj mogućoj mjeri totalitarizam vas izolira od ostalog svijeta, zatvara vas u umjetni univerzum u kojem nemate mjerila za uspoređivanje. Totalitarna država nastoji, po svaku cijenu, kontrolirati misli i osjećaje svojih podanika barem u istoj mjeri u kojoj kontrolira njihove postupke.
Za nas ovdje važno je slijedeće pitanje: može li književnost preživjeti u takvoj atmosferi? Mislim da se mora kratko odgovoriti da ne može. Ako totalitarizam postane općesvjetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće postojati. I neće biti dovoljno reći – kako bi u prvi mah moglo izgledati prihvatljivo – da će nestati samo književnost postrenesansne Evrope.
Postoji nekoliko bitnih razlika između totalitarizma i svih ortodoksnih sistema prošlosti, bilo u Evropi, bilo na Istoku. Najvažnije je da se ortodoksni sistemi prošlosti nisu mijenjali ili barem nisu mijenjali tako brzo. U srednjovjekovnoj Evropi crkva je diktirala što morate vjerovati, ali vam je barem dopuštala da zadržite ista vjerovanja od rođenja do smrti. Nije vam govorila da u jednu stvar vjerujete u ponedjeljak, a u drugu u utorak. Isto se, u većoj ili manjoj mjeri, odnosi i na kršćanina, hindusa, budistu ili muslimana danas. Na određen način njegove misli su ograničene, ali on čitav svoj život proživljava unutar istog sustava misli. Njegovi osjećaji nisu pod pritiskom.
Kod totalitarizma je upravo suprotno. Posebnost totalitarne države je da kontrolira misli, ali da ih ne utvrđuje. Ona uspostavlja neosporne dogme i mijenja ih iz dana u dan. Njoj trebaju dogme, jer joj je potrebna apsolutna poslušnost podanika, ali ne može izbjeći njihove promjene koje su uzrokovane potrebama politike sile. Proglašava se nepogrešivom, ali istodobno napada sam koncept objektivne istine. Uzmimo grub, očigledan primjer – svaki Nijemac morao je do rujna 1939. gledati na ruski boljševizam sa strahom i odbojnošću, a nakon rujna 1939. morao ga je promatrati sa udivljenjem i simpatijama. Ako Rusija i Njemačka zarate, što se može dogoditi u sljedećih nekoliko godina, dogodit će se druga, jednako snažna promjena. Emocionalni život Njemaca, njegove ljubavi i mržnje moraju se, prema potrebi, promjeniti preko noći. Mislim da ne treba ukazivati na djelovanje svega toga na književnost. Jer pisanje je u velikoj mjeri pitanje osjećaja koji se ne mogu kontrolirati izvana. Lako se praznim riječima prikloniti ortodoksnom sustavu datog trenutka, ali pisanje od bilo kakvog značaja moguće je jedino onda kada čovjek osjeća istinu onoga što govori; bez toga, stvaralački poticaj ne postoji. Sve činjenice koje znamo nagovještavaju da su iznenadne emocionalne promjene koje totalitarizam zahtjeva od svojih sljedbenika psihološki nemoguće. To je glavni razlog zašto vjerujem da, ukoliko totalitarizam pobjedi u čitavom svijetu, književnost kakvu smo do tada poznavali, više neće postojati. U stvari, do sada je totalitarizam imao takav utjecaj. U Italiji je književnost osakaćena, dok je u Njemačkoj praktično prestala postojati. Najkarakterističnija aktivnost nacista je paljenje knjiga. Čak ni u Rusiji književna renesansa koju smo nekada očekivali nije se dogodila, a pisci koji su najviše obećavali pokazali su izrazitu sklonost prema samoubojstvu, ili su nestali u zatvoru.
Prije sam rekao da liberalni kapitalizam očigledno ide svom kraju, i možda je stoga izgledalo da tvrdim kako je sloboda misli neizbježno mrtva. Ali ne vjerujem da je tako i jednostavno bih u zaključku rekao kako vjerujem da nada u spas književnosti leži u onim zemljama u kojima je liberalizam pustio najdublje korijene – u nevojničkim zemljama, u Zapadnoj Evropi, i obje Amerike, Indiji i Kini. Vjerujem – što ne mora biti više od pobožne nade – da će iako dolazi vrijeme kolektivizirane ekonomije, te zemlje znati stvoriti oblik socijalizma koji nije totalitaran, u kojem će sloboda misli uspjeti preživjeti nestajanje ekonomskog individualizma. To je, u svakom slučaju, jedina nada za koju se može uhvatiti svatko tko se brine za književnost. Tko god osjeća vrijednost književnosti, tko god vidi središnju ulogu koju ona ima u razvoju ljudske povijesti, mora također vidjeti da je suprotstavljanje totalitarizmu pitanje života ili smrti, bez obzira da li nam je nametnut izvana ili iznutra.
У европској историји Хладног рата на ободима Гвоздене завесе налазило се неколико земаља „изузетака“ у биполарном светском поретку. Југословенски пример и његова посебност нам, без сумње, прво падају на памет када размишљамо о тим атипичним случајевима, иако он није ни једини, ни толико посебан.
Једна друга земља нам ређе пада на памет када размишљамо о неканонским актерима Хладног рата у Европи, државама које се не могу лако свести на припадност Истоку или Западу. Штавише, то је земља која је генерацији наших родитеља, одраслих у самоуправном југословенском социјализму, управо била парадигматична слика Запада, прозор у тај Рај западно од нас. За њих, Италија је то била због Сан Рема и Трста, конзумеризма у виду фармерки и еспреса, али и поред искуства старијих постоји низ разлога због којих је у нашим менталним мапама Италија нераскидиви део Запада, тог богатог и „уређеног“ света о коме маштамо, чак и када то не желимо себи да признамо. Ренесансни сјај Тоскане и Рима, Фелини, Леоне, долће вита, економски бум Италије шездесетих – само неке су од асоцијација због којих Италију тешко видимо ван Запада и његових историјских, политичких, економских, друштвених или уметничких норми.
А ипак само мало дубљи поглед на историју италијанског друштва и политике јасно и убедљиво показују да је Италија, заправо, један лиминални простор, граница Запада у коме проказани Исток премрежава друштво.
Пажљивом посматрачу нису потребни графикони о БДП-у, просечној плати или било ком другом друштвено-економском показатељу. Довољна је само једна шетња улицама Напуља или Палерма и свако ко се ту нађе врло брзо разуме да је Италија много више од западне Европе. Тако, на пример, после боравка у Палерму једна моја пријатељица, заљубљеник у арапски свет, ми је рекла да се у сицилијанској престоници осетила најближе ономе како се иначе осећа у Тунису. Стога, ако парафразирамо идеју Зорана Ћирјаковића да је Србија нека „друга“ Европа, за Италију можемо рећи да је нека „друга“ западна Европа.
Историја италијанске левице у Хладном рату, као и целокупне италијанске политичке сцене тог доба, такође је прича о једној другој и другачијој западној Европи. У послератној политици западне Европе, левица је била интегрални део Златних година, један од темеља кејнзијанске државе благостања, тих срећних времена пре кризе седамдесетих година двадесетог века која и данас опстају као друштвени идеал, у исто време све даљи и све жељенији у данашњем добу пропасти „обичних“ људи. За разлику од те западне норме, у Италији је левица дуго била само пуки посматрач огромног напретка. Само један њен део, и то онај мањи, социјалистички, у једном моменту се прикључио изградњи италијанског просперитета, и то са значајним закашњењем.
Пре него што дођемо до послератног доба, вреди кратко се осврнути и на историјске корене италијанске левице. На Апенинском полуострву не само да је постојао снажан социјалистички покрет, који је настао са развојем индустријализације у деветнаестом веку, већ је и руски Октобар подстакао стварање импозантног мунистичког покрета у земљи. Управо снага левице у периоду након Првог светског рата, видљива у масовним сукобима у фабрикама измучене Италије, Пирове победнице, дала је кључан импулс рађању фашизма. Током вишедеценијске власти Мусолинијевог покрета италијанска левица била је главна жртва новог поретка. Иако жестоком репресијом збрисана из земље, или сатерана у кетман из кога ће испливати тек са масовним покретом отпора 1943. године, социјалистичка и комунистичка левица је у том добу ипак стекла и велики морални капитал и углед, како у свету тако и у земљи. На темељу тог угледа, левица ће са падом фашизма иступити као кључан политички фактор.
Као стуб отпора фашизму, италијански социјалисти и комунисти постали су и стуб покрета отпора који се формира у последњим годинама Другог светског рата. Тај покрет је био веома разнородан, и укључивао је један широк спектар политичких снага – од католика и либерала до екстремне левице. Тако хетерогени покрет је, у једној необичној и краткорочној синхроности, створио нову послератну Италију – Републику, и написао њен темељни акт – Устав. Са заоштравањем биполарне поделе Европе, већ 1947. године комунисти и социјалисти били су избачени из широке владајуће коалиције. Док ће социјалисти чекати готово две деценије да се у италијанску владу врате, комунисти, у пуном смислу те речи, више никада неће бити њен део.
У питању није била типска западна прича тог доба и маргинализација радикалне левице из главног политичког тока. Наиме, ту се радило о постављању темеља једне другачије политичке историје на Западу. По диктату Вашингтона, али и уз значајну помоћ једног унутрашњег фактора, Ватикана, постављени су темељи италијанске недемократије, система који је у својој суштини умногоме био једнопартијски. Неписани слоган тог система био је conventio ad excludendum, пакт да КПИ, ма колико гласова освојила, не може бити део власти. Стога, није чудо да, за разлику од остатка западне Европе, пад Берлинског зида у Италији није водио краху само левице, већ и целокупног политичког система. Обарајући КПИ, пад комунизма одузео је и демохришћанима, централној странци Хладноратовске Италије, raison d’etre.
Вратимо се, ипак, на 1947. Посебност италијанске левице тог доба, у поређењу са остатком Запада, није лежала искључиво у снази комуниста, нешто што ће Италију издвајати и у наредним деценијама. Додатна посебност била је у чињеници да су и социјалисти, за разлику од својих европских пандана, били блиски Москви. Стога, и СПИ је делила судбину КПИ, и остајала далеко од било какве шансе да ефективно управља земљом. Таква позиција партије водила је незадовољству у њеном десном крилу, које исте 1947. формира социјалдемократску партију, први покушај привлачења левих бирача у главни ток италијанске моћи и политике. Ипак, ПСДИ никада није била странка која је могла да значајније оствари тај задатак. Ускоро, ту улогу је преузела ПСИ, која од совјетске интервенције у Мађарској 1956. године знатно мења своју спољну политику, удаљавајући се од Москве и постајући прихватљив политички партнер за Запад. Таква политика брзо је дала резултата и већ од раних шездесетих социјалисти се коначно враћају у државну власт.
Тољатијева сахрана – Ренато Гутузо
Моменат уласка ПСИ у власт донео је велико попуштање тензија у италијанском политичком животу. Климава и ограничена већина којом су демохришћани до тада владали коначно је била проширена и на леви део италијанске политичке јавности. Савез демохришћана и социјалиста водио је деценији влада левог центра (centro-sinistra), од 1963. до 1974. године, коју је окончао утицај различитих фактора, пре свега глобалне економске кризе.
Ипак, укључење социјалиста није пресудно демократизовало Италију. Ова политичка промена није донела од домаћих и западних центара моћи снажно жељену идеолошку умереност. Иако су се САД и Ватикан надали да ће сви национални политички актери имати за њих прихватљиве идеолошке позиције, то није био случај. Различити су разлози тог неуспеха. Са једне стране, сама СПИ није успела да оствари ту улогу. Иако је улазак у власт овој партији донео помирење и поновно уједињење са социјалдемократама, лево крило ПСИ није подржавало претерани реформизам који је улазак у власт донео, и одвојило се формирајући нову партију, ПСИУП. Партијским реформизмом није било незадовољно само лево крило, већ и значајан број бирача. Стога су, у периоду влада левог центра, социјалисти доживљавали благи изборни пад. Уласком у власт, СПИ је постала део клијентелизма и корупције, основне логике остваривања политичке моћи у Италији, умногоме иста као демохришћани. Са друге стране, комунисти су вешто артикулисали антисистемско незадовољство италијанских маса и побољшавали своје резултате. Презир и отпор према коруптивном систему више није ишао у корист целокупне италијанске левице, већ само комуниста. Додатни разлог за јачање снаге КПИ био је и у њеном све значајнијем и јаснијем дистанцирању од совјетског модела и утицаја, у време када је СССР значајно губио престиж на Западу. Такав спољнополитички пут партије, који је у последњим годинама свог живота трасирао Палмиро Тољати, успешно је артикулисан након совјетске интервенције у Чехословачкој 1968. године од стране новог партијског лидера Енрика Берлингуера.
По диктату Вашингтона, али и уз значајну помоћ једног унутрашњег фактора, Ватикана, постављени су темељи италијанске недемократије, система који је у својој суштини умногоме био једнопартијски. Неписани слоган тог система био је conventio ad excludendum, пакт да КПИ, ма колико гласова освојила, не може бити део власти.
Нафтна криза која је раних седамдесетих утицала на цео свет, рушећи Златно доба и масовно благостање, посебно је потресла фрагилну Италију, меки трбух Запада. Блага већина коју су заједно остваривале „системске“ тј. Вашингтону прихватљиве партије, била је додатно угрожена, отварајући нови период политичке, друштвене и економске кризе. Капацитет СПИ да током седамдесетих прошири демократско поље и у њега укључи ону „другу“, леву, Италију био је све мањи. Огрезла у манама система, СПИ је константно била испод десет посто подршке италијанских бирача. Али, нису само мане социјалиста водиле томе да њихова партија није могла да понови раније резултате. СПИ је била, пре свега, угрожена једним другим фактором – растом комуниста и њиховом спремношћу да, након деценија отвореног непријатељства, коначно сарађују са демохришћанима и приближе се власти на националном нивоу.
У Италији скрханој економском кризом и тероризмом, а подучен чилеанским искуством да без допуштења Вашингтона и сарадње са десницом нема власти за комунисте у једној земљи под америчким неоколонијалним утицајем, лидер комуниста, Енрико Берлингуер, раних седамдесетих одлучио се на велики заокрет у партијској политици. Његова нова стратегија, под именом еврокомунизам, била је умногоме амбивалентна и неодређена, али са неким јасним смерницама. У унутрашњој политици се суштински радило о социјалдемократизацији партије. Прихваћене су мере штедње као пут изласка из кризе, и партија је, иако никада у пуном смислу део владе, преузела одговорност за вођење једне капиталистичке земље у капиталистичком систему Запада. У спољној политици отклон од комунизма и СССР-а био је мањи него у унутрашњим питањима, мада се и ту радило о својеврсном реформизму. За Берлингуера приоритетни су били односи са некомунистичком левицом, као и жеља да се Вашингтон убеди у то да је КПИ, коначно, стабилан партнер који неће (значајно) угрозити америчке интересе и биполарни поредак. Стога, у идентитету КПИ комунизам је опстајао пре свега као традиција, име и бренд, док је партија, заправо, постала социјалистичка, уместо потрошене СПИ.
Берлингуер и Алдо Моро
Испрва, чинило се да је у питању била успешна стратегија, како за комунисте тако и за целокупно италијанско друштво. КПИ је у другој половини седамдесетих остваривала историјске успехе, као никада пре, освајајући подршку од преко тридесет одсто бирача. За разлику од ранијег периода, обележеног снажним сукобом, па чак и непријатељством, седамдесете су биле године у којима су комунисти сарађивали са демохришћанима и Ватиканом, а чак су и западне силе почеле да омекшавају свој став према КПИ. Све је указивало на то да КПИ и масе које је прате полако улазе у Овертонов прозор тадашње италијанске политике и да ће италијански политички систем коначно укључити огромну већину грађана, а не само оне под вођством демохришћана и социјалиста. Чинило се да ће Италија тиме, након предугог чекања, заиста постати земља стварне демократије и друштвено-политичке стабилности.
Убиство Алда Мора 1978. године распршило је наду да комунисти могу постати део власти. На унутрашњем плану, трауматични догађај срушио је крхко приближавање двеју Италија, леве и десне, поништавајући све што су Моро и Берлингуер својом сарадњом изградили у претходним годинама. Али, више од самих унутрашњих динамика, спољни фактори пресудно су допринели у одржавању антидемократије у Италији. Са једне стране, значајан је био совјетски фактор. Са растом совјетског империјализма крајем седамдесетих, а посебно након војне интервенције у Авганистану 1980. године, шансе комуниста да постану део италијанске власти двоструко су угрожене – распад детанта значајно је ограничио маневарски простор у спољној политици, а пад совјетског престижа рушио је и углед свих комунистичких и левих покрета широм Европе. Западна левица је услед совјетског експанзионизма губила моралну предност, и све теже успевала да себе представи као политички реалну и морално исправнију алтернативу.
Ипак, са друге стране, важнији и од убиства Мора и од совјетског империјализма биле су одлуке и жеље Западних сила. Упркос свим Берлингуеровим реформистичким напорима, и жеље да се учини прихватљивим Вашингтону (парадигматичан пример тога је његова изјава из лета 1976. године да би пре могао изградити социјализам под НАТО штитом него под Варшавским пактом), САД никада нису биле суштински спремне да одобре улазак италијанских комуниста у власт. Истог лета 1976, на самиту у Порторику, догодио се један сусрет од пресудног значаја за италијанску политичку историју. Без присуства италијанских лидера, који су били гости самита, лидери САД, Француске, Западне Немачке и Велике Британије разматрали су ситуацију у Италији након недавног изборног успеха КПИ. Остављајући италијанског премијера Мора у другој соби, Џералд Форд, Валери Жискар д’Естен, Хелмут Шмит и Џејмс Калахан донели су одлуку да италијанским комунистима не треба веровати. Тиме су шансе КПИ да уђе у власт биле запечаћене.
Губећи тај пресудан моменат и шансу да уђе у власт, а поготово пропадајући у периоду након смрти Берлингуера 1983. године, КПИ је лутала и слабила кроз осамдесете године, дочекујући пад Берлинског зида као живи мртвац, спреман на неумољив и неизбежан пут у историју. Слабљење комуниста током осамдесетих искористили су социјалисти, ревитализујући своју партију у последњој декади Хладног рата. Вођена способним и талентованим реалполитичарем Бетином Краксијем, СПИ је опет прешла праг од десет процената подршке и играла веома значајну улогу у италијанској власти током те деценије. Кракси је био премијер Италије од 1983. до 1987. године, а у позитивне тековине његове политике убраја се и раст отпора америчком мешању у италијанска унутрашња питања и јачање суверености. Ипак, боравак у власти водио је и даљем труљењу социјалистичке партије, која је још снажније почела да учествује у коруптивним и клијентелистичким мрежама Италије тога доба. Са распадом целокупног политичког система у Италији деведесетих година, та корупција је постала огољена и, у многим случајевима, процесуирана. Бежећи од судских процеса и извесне затворске казне, Кракси се склонио у Тунис, где је и дочекао смрт. Ипак, социјалисти су и из својих последњих година оставили једно важно политичко наслеђе. Из пепела коруптивне мреже СПИ деведесетих ће испливати Краксијев кум, човек новог доба и пресудан актер у политичком животу нове Италије, насмејани и плебејски шармантни милански трговац Силвио Берлускони.
Кракси и Андреоти
Различити су погледи историчара на историју италијанске левице у Хладном рату. У складу са својим идеолошким предубеђењима, неки жале што она није била умеренија, као у осталим западним земљама, јер би тако била више присутна у власти и оставила значајнијег трага у историји земље. Неки истичу унутрашње противречности, сукоб комуниста са Ватиканом и поделе у италијанском друштву, као пресудан фактор који је спречио већу улогу италијанске левице, чинећи парадоксално левицу масовном и снажном, али без практичних политичких доприноса.
Једноузрочних феномена у историји нема, те је сигурно да је све наведено имало одређеног утицаја на историјске неуспехе италијанске левице. Ипак, вреди посебно истаћи један други фактор, значајнији од претходних, а то је западно тј. америчко мешање у италијанску политику. Вашингтонски вето и биполарна подела света осудили су италијанску левицу на то да она никада није могла бити своја. Одречено јој је право да се аутономно развија и у судару са локалном реалношћу еволуира и мења, значајније утичући на развој државе и друштва. У недемократској Италији, левици је наметнуто да копира туђе и друге моделе, оне остатка западног света. Тако је, заправо, била осуђена на недостижно „кашњење“ за циљем, страним, неаутохтоним и неаутентичним моделом. А када је италијанска левица и остваривала неке успехе у копирању западног модела, попут стратегије Берлингуера седамдесетих, за центре моћи ван Италије то никада није било довољно. Стога, може се рећи да је историја италијанске левице у Хладном рату била историја константног „кашњења“ за моделом који је не само био наметнут, већ и недостижан.
Данас, 2021. године, када левице више у Италији суштински нема, та држава опет „касни“ у свом политичком развоју, не испуњавајући западну норму коју данас прописују Вашингтон, Брисел и Берлин. Сада је проблем десница и њено неуклапање у „нормалност“. За разлику од периода Хладног рата, данас се и многе друге државе и покрети не уклапају у норме status quo-а: од Британије која изашла из ЕУ, до мора анти-ЕУ држава и суверенистичких десних снага у разним земљама Уније. Као некад КПИ, све оне делују ван владајућег система. Вероватно је да ће те десне снаге на крају лакше наћи заједнички језик са западним центрима моћи него што су то својевремено могли италијански комунисти. Ипак, вреди приметити сличности и додати да је, на неки начин, актуелни суверенистички талас почео управо у Италији – ако је Трамп отелотворење нове деснице, његове вишеслојне сличности са Берлусконијем указују на суштинску политичку идентичност ове две фигуре. Ако је Италија, а тиме и италијанска левица, све време била неки „други“ Запад, цео Запад данас постаје све више „другачији“.
„…Završnica Drugog svjetskog rata predstavlja još uvijek nedovoljno istraženu temu, posebno u domenu sociolingvistike koja bi istoričarima mogla pružiti korisna znanja. Poznato je pravilo da pridjevi sužavaju značenja imenica koje određuju. U tom smislu gotovo da sumanuto zvuči staljinistička kovanica „narodna demokratija” u kojoj riječ narod sužava riječ demokratija. Takva vrsta paradoksa se u istoriografiji rješava kontekstualizacijom. Za razumijevanje pojma „narodne demokratije” potrebno je znati da je u poslijeratnim socijalističkim sistemima riječ narod postepeno bila redefinisana i sužavana. Nova vlast je narodom smatrala samo onaj dio nacije koji je podržavao njihovu vlast, dok je drugi dio nacije bio proglašen „narodnim neprijateljem”. Lojalni dio nacije (narod po komunističkom shvatanju te riječi) je, pored raznih drugih – uglavnom materijalnih privilegija, dobio i pravo da putem „narodnih sudova” sudi onom dijelu nacije koji nije podržavao novu vlast. Tako je riječ narod bila svedena na komunistima odani dio nacije, često i fizičkom eliminacijom nelojalnih građana. Otuda je narod (u suženom, komunističkom značenju te riječi) kao privilegovani dio nacije, mogao putem „narodnih sudova” i drugih mehanizama, neometano da sužava i demokratiju. Riječ demokratija je u posmatranim državama do kraja 1947. godine bila svedena na mjeru „istočne demokratije”, što znači da je nije ni bilo. O tome kako je nova vlast doživljavala pojam demokratije može posvjedočiti niz govora i članaka izrečenih „sa najvišeg mjesta”. Tito u jednom od svojih govora, štampanom kasnije u djelu Josip Broz Tito. Govori i članci, I (Naprijed – Zagreb, 1959, s. 326) kaže: „Ovdje je demokratija narodnog tipa u kojoj slobodu imaju oni koji su se borili za slobodu”.
Poslijeratna epoha obilovala je paradoksima. Ali prije ukazivanja na neke od njih, potrebno je osvrnuti se na razliku u značenju riječi revizija i revizionizam. Revizija je riječ koja pripada regularnom istoriografskom istraživačkom postupku i podrazumijeva mijenjanje poznatih znanja u odnosu na nova saznanja, dok je revizionizam, kao i svaki „izam”, ideološka kategorija koja teži da se u istoriografski posao umiješa i usmjeri znanja u određenom ideološkom pravcu. Otuda ukazivanje na paradokse ne bi trebalo da bude konotirano sa revizionizmom. Primjera radi, činjenica da su u rumunskoj strukturi vlasti, usled raznih taktika kojima je partija pribjegavala, u jednoj fazi komunisti vlast dijelili sa Legionarima, fašistima, problematizuje ekskluzivno antifašistički karakter komunističke borbe za vlast, kao i smisao i funkciju poslijeratnih struktura vlasti.
На данашњи дан, пре сто година, умро је војвода Живојин Мишић. Један од највећих војних стратега Првог светског рата, поникао је са обала речице Рибнице, из подножја првих планина на које се наилази када се од Београда крене путем Ваљева – Маљена и Сувобора. У својим „Успоменама“ које су, уистину, имале невероватан пут до својих читалаца, оставио је драгоцена антрополошко-етнолошка (по стилу можда и броделовска?) запажања о својој земљи, о свом родном месту, о елити и њеном одвајању од народа, о односима између мушкараца и жена и много чему другом из друштвеног и политичког живота Срба с почетка 20. века.
Село Струганик и његови становници
На 25 километара југоисточно од Ваљева, у срезу колубарском, на размеђи реке Копљанице и западне притоке реке Рибнице, налази се село Струганик. На домак Маљена и Сувобора земљиште је испреламано многим вртачама и оскудно је водом. То је разлог због кога је село раштркано по појединим падинама заклоњеним од опаког северца и кошаве, који често дувају у овом брдовитом пределу, а куће грађене у близини ма и најмањег изворчића воде. Као и свуда у брдовитим пределима Србије, становници овог малог села одувек су тежили за груписањем својих земљишних поседа око својих домова. Некако је у природи становника овог краја да у близини своје куће не трпе ни најбољег суседа са имањем. Оно што је његово желео је да му је све на оку. Не воли разбацаност и тумарање до свог удаљеног поседа, макар и добрим путевима. Сваки од њих је неуморан радник само ако му је имање груписано да га може лако надгледати и без сметње обрађивати.
Струганичани уопште не воле мешавину и врло нерадо трпе туђинца у својој близини. Такмиче се у раду и обрађивању имања. Виде ли у некога нешто добро и боље, упињу се свим силама, не само да га достигну, већ да га у том послу и престигну. Гоњени таквом тежњом, они су уопште немилостиви према својим укућанима, терајући и јурећи све на рад. Од овога нису поштеђене ни жене, девојке, па чак ни деца млађа од 10 година. Чим деца наврше шест година старости, она су чувари оваца, коза, говеда и свиња, а мало старији мушкарци већ су водичи волова при орању, влачењу, превлачењу обраних усева, довлачењу дрва, итд. Због оваквих потреба, Струганичани нерадо дају децу у школу. У прилог оваквих њихових схватања и поступака с дечацима иде и та околност што су им црква и школа удаљене од села, у једном кршевитом склопу реке Рибнице. Кад већ на основу законских прописа морају децу упућивати у основну школу, они једва чекају да је деца заврше како би им била од помоћи у њиховим пољским радовима. Није никакво чудо што је до сада само један једини становник тог села могао да умакне отуда и да продужи даље, више школовање.
У раније време отићи до Ваљева за њих је био догађај, а о одласку у Београд или коју другу варош да и не говорим. Мало је било мушкараца тога времена који су Београд познавали, а о њиховим женама, правим мученицама, не треба ни да говоримо. Жене и одрасле девојке не само да су заједно с мушкарцима подносиле све тежачке пољске радове, сем косидбе, већ су у задрузи биле без икаквог права. Сваки мушкарац је имао права да се врло осорљиво понаша према њима, па чак и да их који пут и опаучи, што је разуме се, пролазило без икаквог протеста. Ниједан Струганичанин за живу главу у друштву неће ословити своју жену њеним именом, као ни жена свога мужа. Оне су за мужеве “она”, а мужеви за жене “он”.
*
Наши стари владаоци добро су познавали душу народа. Зар би Карађорђе или Милош могли да владају масама и у најкритичнијим тренуцима да нису одлично познавали свој народ!? Данас, међутим, треба завршити неку школу у Паризу, Берлину или Бечу, донети отуда неку диплому, натући из моде цвикер и одмах тражити место у неком посланству или министараству спољних послова. Народ је за њих нешто што је недостојно њихове пажње. Сви додири наших школованих дипломата с народом сводили су се само на излет до каквог збора, на коме су ови докторчићи развијали неке из иностранства пренете теорије, које често нису имале ничега заједничког са животом и потребама нашег, уистину, благородног народа. Своју одвратност према овим апостолима туђих мода и обичаја наш народ је изражавао у свим приликама на њему својствен начин – ироничним погледима и подгуркивањем лактова. То доктори страних универзитета нису умели да виде.
Наши вредни и бистри сељаци без икаквих су страначких претензија, и ништа лакше него владати њима, само треба живети међу њима и познавати њихову душу. Они од државе ништа не траже, већ само правну, личну и имовинску безбедност. Радо примају практичне поуке о хигијенском животу, калемљењу воћака, савременијем обрађивању и унапређивању својих имања итд. Они, дакле, траже и воле оно што им наши докторчићи и универзитетлије, школоване на страни, не умеју да дају. Не треба се много мучити да се ово докаже, већ само пажљиво разгледати колико се ових високо образованих младића на страним универзитетима налази на дужностима наставника, професора или народних учитеља у забаченим крајевима наше лепе отаџбине. Има ретких и сјајних изузетака, али се и они у току своје каријере, будући да далеко изостају иза оних с великим претензијама, на крају разочарају и постану индиферентни према свему. На тај начин народ трајно остаје без добрих и високо образованих наставника и учитеља. Познавати свој народ значи паметно њиме управљати – то треба да знају наши управљачи.
„Selo moga djetinjstva zvaše se Majske Poljane – tako se nazvah Poljanski“, piše 1921. Branislav Micić, glumac, crtač, slikar i pjesnik, poznatiji kao Branko Ve Poljanski, pokretač Zenita. Micić je samo jedan od čuvenih stanovnika stradalog sela, među kojima su bili znameniti matematičari Đuro i Svetozar Kurepa, partizanski komandant Stanko Bjelajac, kipar Simeon Roksandić i drugi
Nakon Bečkog rata (1683-1699.) i mira u Srijemskim Karlovcima 1699., utvrđena je nova austrijsko-turska granica i formirana Banska krajina. Upravo na taj ispražnjeni prostor između Kupe i Une, austrijske vlasti počinju naseljavati katoličko stanovništvo s posjeda zagrebačkog biskupa i kaptola, i pravoslavno stanovništvo iz Bosne, koje 1703. naseljava na područje današnje Gline i Majskih Poljana. Tako je u najgrubljim crtama dovršena etnička slika Banske krajine početkom 18. vijeka.
U vojnom pogledu, Majske Poljane pripadale su glinskoj kapetaniji, koja je nakon 1745. prerasla u Prvu bansku pukovniju. U povijesnim izvorima iz 1750., spominje se Božo Rebrača iz Majskih Poljana, kao jedan od 28 krajiških knezova koji je imao i čin kapetana. Objavljeni „Popis sviju mjesta, sela i zaselaka i u Karlovačkom đeneralatu i u Baniji, gdje su sve pravoslavni Srblji naseljeni, zajedno sa brojem kuća, po zvaničnom popisu od god. 1768.“, govori da su u Majskim Poljanama popisane 72 kuće. Nedugo zatim, zavedene su matice 1777. godine. Premda ovo razdoblje oskudijeva detaljnijim podacima o crkvenom i vjerskom životu, objavljeni dokumenti iz povijesti Vojne krajine otkrivaju da je 1793. sveštenik filijalne crkve Hristovog Vaskrsenja u Majskim Poljanama bio Vilić Grigorije.
Prema popisu Gornjokarlovačke eparhije iz 1800., Majske Poljane broje 110 kuća i 1.038 duša. Narednih godina Vojna krajina dolazi pod francusku upravu (1809 -1813.). Unatoč teškim stradanjima Prve banske pukovnije u sastavu francuske Velike armije za vrijeme Napoleonovog pohoda na Rusiju 1812., stanovništvo Majskih Poljana pokazuje znakove demografskog oporavka i prema podacima iz 1822. broji 561 stanovnika. Danas znamo da je za vrijeme glinskog paroha Emanuila Price (1827 – 1838.), stara drvena parohijska crkva u Glini prodana za 100 forinti i premještena u Majske Poljane, kako on piše u pismu episkopu Lukijanu Mušickom od 6. travnja i 29. prosinca 1832.
Ostaci uništene parohijske crkve Vaskresenja Hristova iz 1833. (foto Milan Radanović)
Prema prvom općem popisu stanovništva Habsburške monarhije iz 1857., Majske Poljane imaju 746 stanovnika. Pa ipak, ne treba zaboraviti da je uoči razvojačenja Vojne krajine 1871., gotovo 85 posto krajiškog stanovništva bilo nepismeno. Daljnja prekretnica u životu pravoslavnih vjernika bila je 1883., kada je zavedeno parohijsko zvanje i osnovana parohija Majske Poljane. „Šematizam Srpske pravoslavne dijaceze Gornjokarlovačke 1883.“, navodi da parohija ima 239 kuća i 1.736 duša. Također se navodi da je „crkva parohialna hrama Voskresenija Hristovog sagrađena g. 1833.“ i da je „parohije administrator Petar Letica“. Važne podatke također otkriva članak „Majske poljane u Baniji – Preobraženski zbor“, objavljen u zagrebačkom listu Srbobran od 30. kolovoza 1893. U opširnom članku, između ostalog, piše: „Na Preobraženje skupio se silan Srbin u Majske Poljane kod Gline da se pomoli dragome Bogu za spas duše svoje, za napredak svega svoga i srpskoga. I on je saslušao svetu liturđiju, koju je prekidala jeka zvona i pucanj prangija, okrijepio se bogougodnim mislima, pa je iza podne igrao srpsko kolo, pjevao srpsku pjesmu i slušao udaranje srpskih tamburica. (…) No još nešto moramo napomenuti. Na ovom zboru bilo je vrlo mnogo katoličke braće. Neka im je stoga hvala i priznanje, a držimo da im pravoslavni Srbi neće ostati dužni, jer ‘svaka tica svome jatu, al bez brata teško bratu'“, piše Srbobran.
Odličan uvid u društveni život Majskih Poljana tog vremena također pruža vrijedno djelo „Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine“. Prema tamo navedenim podacima, selo Majske Poljane sa selima Brnjeuška, Roviška, Majski i Glinski Trtnik ima 345 srpskih domova. Bračnih pari ima 657, a Srba pravoslavne vjere 3.113. Postoji crkva posvećena Hristovu Vaskresenju. Sveštenik je Petar Letica, rođen u Jezeru 1849. Završio bogosloviju u Plaškom, rukopoložen u Karlovcu. Letica služi 34 godine, od toga 33 u Majskim Poljanama. Govori srpski, njemački i talijanski. Oženjen, ima jedno dijete. U selu također postoji komunalna škola, 1 zdanje, sazidano 1897., sa dvoje učitelja.
U djelu „Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine“, stoji da Majske Poljane s Brnjeuškom, Roviškom, Majskim i Glinskim Trtnikom imaju 345 domova. „Bračnih pari ima 657, a Srba pravoslavne vjere 3.113“
Početkom dvadesetog stoljeća pažnju šire javnosti privukao je Simeon Roksandić, rođen 1874. u Majskim Poljanama. Bio je zagrebački đak i akademski kipar (otac Gavrilo mu je tada rekao: „Sine, od ovoga nećeš nikada biti sit.“). Pa ipak, Roksandić je postao jedan od osnivača modernog srpskog kiparstva, čija je najpoznatija skulptura „Ribar“, nastala u Münchenu i Rimu 1906., kasnije odlivena pa postavljena u Zagrebu na Jezuitskom trgu i u Beogradu na Kalemegdanu.
„Dne 8. ovog mjeseca zadesio je Petrinju, kao i ostalu Baniju vrlo jak potres“, javlja petrinjski Banovac od 9. listopada 1909. „U 11 sati prije podne začula se je tutnjava sa užasnom trešnjom, koja je mogla trajati kakvih 5-10 sekunda. Na zato kratko vrijeme je malo ostalo kuća, koje nijesu bile oštećene. (…) U Glini je također bio jak potres“, piše Banovac. Slična sudbina zadesila je i Majske Poljane, gdje je crkva znatno oštećena, pa je tada obnovljena i učvršćena željeznim sponama, kaže postojeća literatura.
Slom Austrougarske monarhije i stvaranje Kraljevine SHS mještani Majskih Poljana dočekali su s velikim nadama. U ovoj dominantno seljačkoj sredini, utjecaj među Srbima ostvarivali su Demokratska stranka, kasnije samostalci Svetozara Pribićevića, a donekle i radikali. Prema prvom poslijeratnom popisu stanovništva iz 1921., Majske Poljane imale su 1121 stanovnika.
„Selo moga djetinjstva zvaše se Majske Poljane – tako se nazvah Poljanski“, piše Branislav Micić, glumac, crtač, slikar i pjesnik, poznatiji kao Branko Ve Poljanski, koji je zajedno s bratom Ljubomirom pokrenuo Zenit, „internacionalnu reviju za umetnost i kulturu“ u Zagrebu 1921. Poljanski je uređivao prvu filmsku reviju Kinofon (1921-1922.), također u Zagrebu, no nije zaboravljao ni svoj zavičaj o kojem nadahnuto piše: „Rječica koja tjecijaše posred sela moga malog, zvaše se Maja. Nije beznačajno napomenuti, da Maja na staroindijskom ima dva tako različita i tako jednostavna značenja: Maja znači iluzija i zemlja. U Maji sam kupao telo svoje i duh svoj“, piše Branko Poljanski u svom memoarskom zapisu.
Pjesnik i slikar Branislav Micić (1898 – 1947.)
„Majske Poljane grade novi most“, javlja Jedinstvo iz Petrinje od 5. listopada 1931. „Ima već desetak godina, otkako narod osjeća potrebu u okolici Gline, da se izgradi most na potoku Maji, na putu iz Gline za Majske Poljane, jer preko toga mosta kreće svijet iz mnogih okolnih sela za – Glinu. (…) Sada se gradi most zahvaljujući velikoj pažnji kraljevske banske uprave i narod to neće zaboraviti“, piše Jedinstvo. Nije nevažno spomenuti da je prema popisu stanovništva 1931., u Majskim Poljanama tada živjelo najviše stanovnika – 1.378.
„Dana 24. lipnja 1934. proslavila je Sokolska četa u Majskim Poljanama svoju 20 godišnjicu“, piše u izvještaju kotarskog načelnika u Glini upućenom kraljevskoj banskoj upravi Savske banovine u Zagrebu. „Ova proslava vrlo je dobro uspjela, a kod iste su sudjelovale i susjedne Sokolske čete, kao i Sokolsko društvo Matica Glina“, stoji u izvještaju od 4. srpnja 1934. Zatim je naredne 1935. stigla vijest iz Francuske da je Đuro Kurepa, sin Rade i Anđelije, rođen 1907. u Majskim Poljanama, obranio doktorsku disertaciju iz matematike na Sorbonni u Parizu. Također vrijedi spomenuti činjenicu da je ministar financija u vladi Milana Stojadinovića (1935 – 1939.) bio dr. Dušan Letica, pravnik i poznati financijski stručnjak. Letica je rođen 1879. u Majskim Poljanama i sin je majskopoljanskog paroha Petra Letice.
Splet povijesnih okolnosti doveo je do sloma Kraljevine Jugoslavije i stvaranja ustaške Nezavisne Države Hrvatske, koja je ideološki i politički bila dio „novog evropskog poretka“ pod dominacijom nacističke Njemačke. Izazov ustaškog terora 1941. potaknuo je otpor, a onda i oružani ustanak u kojem se posebno istaknuo predratni komunista Stanko Bjelajac iz Majskih Poljana, koji nakon pogibije Vasilja Gaćeše u travnju 1942., postaje komandant Banijskog partizanskog odreda. U rujnu 1942. postaje prvi komandant Osme banijske brigade, koja 1943. u sastavu Sedme banijske divizije učestvuje u teškim bitkama na Neretvi i Sutjesci, presudnoj bitci Narodnooslobodilačkog pokreta u kojoj je poginulo 48 Majskopoljančana. Nakon oslobođenja Gline 1944., postaje komandant Sedme banijske udarne divizije, a potom je načelnik štaba Četvrtog korpusa NOVJ, kojem se kod Ilirske Bistrice u svibnju 1945. predao 97. korpus njemačke okupatorske vojske.
Nakon oslobođenja zemlje počela je obnova Majskih Poljana u kojem se nalazilo 150 porušenih kuća, što znači isto toliko ratnih bajti. Unatoč golemoj materijalnoj šteti, „od svih sela kotara glinskog, najveću aktivnost u kulturno-prosvjetnom radu pokazuje omladina sela Majske Poljane“, piše Jedinstvo, organ narodnog fronta Banije iz Siska od 13. prosinca 1946. „Skoro svakog mjeseca omladina priređuje priredbe od kojih čist prihod daje u humane svrhe. Nedavno je dala jednu priredbu u korist pomoći postradalima u Albaniji, a 7. prosinca ponovno je dala vrlo uspjelu priredbu u korist Crvenog križa“, piše Jedinstvo.
Prema popisu stanovništva 1948., u selu živi 927 stanovnika. Te iste godine, 5. ožujka 1948. osnovan u Majskim Poljanama Pododbor Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“, piše Srpska riječ iz Zagreba od 2. travnja 1948. O brojnim aktivnostima u selu govori vijest da je „Frontovska organizacija Majskih Poljana“ izgradila novi zadružni dom, koji je u lipnju 1948. stavljen pod krov. Na njegovoj izgradnji radilo je „400 frontovaca i 50 članica AFŽ-a“, piše Srpska riječ od 13. kolovoza 1948. Naredne 1949. osnovana je Seljačka radna zadruga „Budućnost“, koja se 1952. transformirala u Opću poljoprivrednu zadrugu. No najznačajniji događaj tog vremena bio je 29. studenog 1955. za Dan Republike, kada je u središtu sela svečano otkriven spomenik na kojem je, između ostalog, pisalo: „Uspomeni svojih sinova i kćeri, boraca banijskih partizanskih odreda i brigada i žrtava fašističkog terora – podiže zahvalan narod Majskih Poljana“. Na spomen-pločama uklesana su imena 119 palih boraca i 121 žrtve fašističkog terora.
Početkom 1957. uvedena je struja i električno osvjetljenje, da bi potpuna elektrifikacija Majskih Poljana bila dovršena 1964. Tih godina dvojica Majskopoljančana bili su sveučilišni profesori matematike, i to već svjetski poznati Đuro Kurepa, koji je 1965. bio redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, te njegov mlađi rođak Svetozar Kurepa, koji je 1966. postao redoviti profesor na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu.
Prof. dr. Đuro Kurepa (1907 – 1993.)
Narednih godina Majske Poljane bilježe stalni rast poljoprivredne proizvodnje, pa 1967. selo ima oko 800 teladi u kooperaciji, da bi 1968. bilo otkupljeno 126.000 litara mlijeka, piše Jedinstvo iz Siska od 30. siječnja 1969. Međutim, „jedan od problema ovog sela jesu i seoski putevi kojih ukupno ima 17 kilometara. Selo je raštrkano, ima sedam zaselaka, pa je jasno da i puteva ima mnogo. Putovi se moraju nasuti…“, piše Jedinstvo, koje upozorava i na postojanje drugih komunalnih problema koji zahtijevaju hitno rješenje, kao što je izgradnja vodovoda.
Sredinom 1970-ih u selu je aktivno Lovačko društvo „Partizan“ koje okuplja 120 članova i uređuje Lovački dom u zgradi nekadašnje škole, piše Glinski vjesnik od 10. lipnja 1980. Prema pisanju sisačkog Jedinstva od 28. lipnja 1984., Odbor za asfaltiranje ceste pri MZ Majske Poljane organizirao je mjesni samodoprinos za izgradnju 6 kilometara asfaltirane ceste u pet većih zaselaka (u Bjelajcima, Zlonogama, Jaružanima, Lončarima, Meandžijama i Bogdanićima). Važne podatke donosi zbornik „Glina i glinski kraj kroz stoljeća“ iz 1988., u kojem piše da ovo područje karakteriziraju galopirajuća depopulacija i migracijski procesi. Iz godine u godinu smanjuje se broj stanovnika, naročito mladog i radno sposobnog te se stalno povećava broj staračkog stanovništva. Smanjuje se i broj aktivnog stanovništva, tako da je pojava staračkih i zapuštenih domaćinstava česta. Stoga ne iznenađuje da su prema popisu stanovništva 1981., Majske Poljane imale 658 stanovnika, a prema popisu 1991. još manje – svega 602.
U kolovozu 1995. završena je vojna akcija Oluja, koja je simbolizirala reintegraciju teritorija, ali ne i ljudi. No ona je označila i početak namjernog sprečavanja povratka Srba, koji su željeli da se vrate i nastave živjeti u Hrvatskoj. Tužna je spoznaja da su lokalne vlasti u Glini obnovu Majskih Poljana počele rušenjem spomenika palim borcima i žrtvama fašističkog terora, 18. veljače 1997. Međutim, „riješeno srpsko pitanje“ stvorilo je neriješeno hrvatsko, koje se očituje u potpuno zanemarenom selu od strane lokalnih i državnih vlasti. Tako je prema popisu stanovništva 2001., u Majskim Poljanama živjelo 325 stanovnika, a 2011. svega 196.
Nakon katastrofalnog potresa koji je 29. prosinca 2020. uništio selo i odnio pet ljudskih života, preostali žitelji Majskih Poljana danas su posljednji čuvari imena. A čuvati ime vlastitog naroda i vlastitog sela isto je što i čuvati vlastito ime. Ono na koje se odazivaš, po kojem si poznat i po kojem će se o tebi pričati.
O Velikom petku i Uskrsu 1984. godine pričalo se dugo i ozbiljno. Masovne posete pravoslavnim crkvama zabrinule su tada domaću političku klasu i pokrenule lavinu istraživanja ove nove, za mnoge krajnje neprijatne, novosti. Usledio je dugi čas anatomije, na kojem su mediji i sociolozi secirali srpsko društvo tragajući za neuhvatljivim metafizičkim sastojcima, koji su tog maja poterali hiljade Beograđana, posebno mlade generacije, u porte prestoničkih crkava.
Živopisni test Rajka Đurđevića obogaćen je tek jednom fotografijom, ali i to je bilo dovoljno da čitaoci Duge steknu precizan utisak o tome šta se događalo tada i tamo, odnosno na Uskrs 1984. godine u beogradskim pravoslavnim crkvama i ispred njih.
U Đurđevićevoj reportaži govori se o hiljadama “uglavnom mladih ljudi”, koje su tada “u tišini prošle kroz beogradske crkve, pored simbola Hristovog raspeća”. Reka vernika, čitamo dalje u tekstu, slivala se niz ulicu Sedmog jula (danas Kralja Petra), prema Sabornoj crkvi. Iz Pariske i nekih sporednih ulica, ka Sabornoj crkvi kretali su se parovi, porodice, “kompaktne grupe”. Iz taksija, piše Đurđević, “ispred samog ulaza crkve izlaze četiri devojke”. One ne podsećaju na mirosnice, ali u rukama drže upaljene sveće. Blizu se parkira i jedan autobus, pun grčkih studenata. Kroz masu prolazi patrijarh German, blagosilja vernike. Slične scene odigravale su se i ispred crkve Svetog Marka, Ruske pravoslavne crkve i nekih drugih pravoslavnih hramova u Beogradu. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)
Potvrdu Đurđevićevih opisa nalazimo i u NIN-u. U tekstu Slobodanke Ast obeležavanje Uskrsa i Velikog petka u Beogradu upoređivani su sa događajima na prepoznatljivim laičkim svetilištima srpske prestonice te godine: “Neki lucidni posmatrači zaključili su da su ove godine najposećenije tačke na beogradskoj mapi bile stadion Crvene zvezde, Centar Sava u kome mesecima Dženifer Bilz izvodi Flešdens, Saborna crkva na Veliki petak uoči Uskrsa i Trg Marksa i Engelsa 25. maja, za vreme velike rok-fešte.” Publika je bila jedna te ista – mladi. “Sve se, naravno, uklapa u gradsku ikonografiju”, konstatuje novinarka NIN-a, a zatim pita: “Ali otkud toliko mladih u Sabornoj crkvi na Veliki petak?” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)
Znatno kompleksnija pitanja postavio je u svojoj reportaži Rajko Đurđević: “U poslednje tri godine zapažena je sve veća posećenost mladih crkvama, posebno u vreme Božića i Uskrsa. Bilo je reči o toj temi i na omladinskim sastancima, tribinama, skupovima. Odgonet je ostao daleko od zagonetki zašto mladi dolaze u crkvu. Da li mladi danas češće odlaze u crkvu od svojih dedova? U slici večerašnje posete, tvrde neki, ima i predznakova snobovskog iskazivanja (…) Odakle povraćaj metafizici? Da li mladost jednu nevericu zamenjuje drugom? (…) Kriza smisla, kriza autoriteta starijih, kriza racionaliteta. Zašto staza traganja vodi prema crkvi?”
Đurđević, zatim, reč prepušta samim akterima. Tanja, učenica usmerenog obrazivanja, postala je vernica u 17. godini: “Učim mikrobiologiju, i što više čitam, sve više verujem u Boga. (…) Kažu, mi smo postali od kišne gliste, ili od arheopteriksa, neke odvratne i dlakave ptičurine. Ima kandže i hrani se leptirima. Tako kaže nastavnica, a ne zna da objasni da li je tada zaista bilo leptira.” Tanja je iz ateističke porodice, roditelji lekari. Iznenadili se njenom odlukom da se krsti.
Branka, studentkinja sociologije, govori o nemogućnosti “sirovog ateističkog koncepta prevladavanja religije.” Pet devojaka između 17 i 20 godina sedi na trotoaru ispred Saborne crkve. Sve ćerke vojnih lica. Jedna od njih – Đurđeviću: “Nemoj da pišeš nista. Obesiće otac i mene i novinu. Tata je vojno lice i nema smisla za tako nešto.” Druga kaže “da bi lik Boga nacrtala u liku deteta, još neiskvarenog životom.”
Diktafon zatim preuzimaju stariji. Ratko Božović (sociolog): “Bekstvo mladih u misticizam, u inat, posledica je neostvarenog u realitetu. (…) Pazite, potreba da se menja svet svojih očeva je stara stvar. Dedovi su sad prihvatljiviji od očeva. Očevi su u velikoj blizini, ali nisu ponudili realizaciju ideala.” Za psihijatra Jovana Strikovića u pitanju su “mali protesti protiv svega u svetu”, a u tome je video i reakciju na kampanje vlasti protiv religije i verskih zajednica: “Mi smo u našem društvu naglo prekinuli sa teizmom, to je greška. Sećanje se buni!”. Otuda, konstatovao je Striković u razgovoru sa Rajkom Đurđevićem, i vraćanje omladine arhetipskoj praksi. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)
„Sistem nekih vrednosti je destruiran i to nije teško dokazati. Kriza smisla, kriza autoriteta starijih, kriza racionaliteta. Zašto staza traganja vodi prema crkvi?“ (Duga, maj 1984)
Marta 1984. godine o istoj temi glasno je u razgovoru sa Slavenkom Drakulić za NIN razmišljao i sociolog religije iz Zadra, Ivan Maštruko. On je porast religioznosti među mladima pripisao tada ekstenzivnoj društvenoj krizi i svojevrsnoj pobuni mladih generacija. Prema njegovoj hipotezi, deo mladih je tada u Hristu video “Če Gevaru svog doba”, pri čemu je religija dobijala funkciju “kontrakulture”, ali i “antisocijalizma”, koji je proizilazio iz nezaposlenosti i “besperspektivnosti”. (“Politizacija religije”, NIN, 11. mart 1984)
Isti beogradski nedeljnik je jula 1984. godine preneo i delove velikog istraživanja religioznosti mladih, koje su sproveli beogradski Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje i Institut društvenih nauka. Prema ovom ispitivanju 9 procenata mladih je odgovorilo da veruje u Boga, 65% da ne veruje, 15% je bilo neodlučno, dok 11% nije želelo da se izjasni. Podaci o određenim religijskim praksama signalizirali su, međutim, intenzivnije koketiranje mladih sa religijom, u odnosu na raniju deceniju. Te 1984. godine 57% ispitanih je odgovorilo da nikada ne ide u crkvu, dok je desetak godina pre toga identičan odgovor dalo čak 88 procenata anketiranih. Oni koji su anketarima otkrili da posećuju crkve naveli su čitav spektar pobuda: radi “molitve i učešća u obredima” (10%), “traženja utehe” (6%), želje da “nađu prijatelje” (4%), “želje da čuju sveštenika” (5%), iz “estetskih razloga” (privlačnost sakralnih prostora, muzike), ali i iz inata i prkosa (3%). U tekstu NIN-a se spekulisalo i o uticaju harizmatičnih sveštenika na opredeljenje mladih, pri čemu su se posebno apostrofirale “oratorske sposobnosti” Amfilohija Radovića, o čijoj smo popularnosti početkom osamdesetih već pisali (ovde). Na pitanje, da li biste se u slučaju nevolje za pomoć obratili svešteniku potvrdno je odgovorilo čak 43% ispitanika, dok je 36% dalo negativan odgovor. Beogradski nedeljnik je čitaocima sugerisao i da su mnogi mladi Beograđani te 1984. godine crkvu tek otkrivali. Oni, pisao je Dragan Jovanović, to i nisu krili: “Raspitivali su se kako se krsti, koliko dana se za Uskrs posti, šta je iza ikonostasa…” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)
„Kažu, mi smo postali od kišne gliste, ili od arheopteriksa, neke odvratne i dlakave ptičurine. Ima kandže i hrani se leptirima. Tako kaže nastavnica, a ne zna da objasni da li je tada zaista bilo leptira.“
Kao poseban faktor koji je mlade odvlačio u crkve navedena je i sama aktivnost SPC, koja je znatno bolje, u poređenju sa birokratizovanim državnim i partijskim aparatom, znala da se obrati mladoj populaciji: “Sveštenici organizuju dopunsku nastavu, zbrinjavaju mlade nezbrinute, pružaju ruku zaostaloj deci i hendikepiranima, onima od kojih gotovo svi – od mesnih zajednica pa nadalje – dižu ruke. Dok se nadležni i zainteresovani u Beogradu mesecima svađaju oko lokacije za stacionar namenjen lečenju narkomana, crkva uzima mlade narkomane pod ruku i vodi ih u svoj dom.” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)
Septembra 1984. godine Stevan Nikšić je za NIN razgovarao sa sociologom Sergejem Flereom, koji je, poput svog kolege Maštruka, ondašnji uspon religioznosti pripisao krizi, koja je, po njemu, zaustavila trend “sekularizacije i ateizacije” društva. Primetio je, međutim, i da je buđenje religioznosti u Beogradu, snažnije nego u drugim srpskim gradovima, poput Novog Sada ili Niša. To je obrazložio tezom da je u velikim centrima sila konformizma slabija, te da su u njima društveni konflikti izraženiji nego u manjim sredinama. (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)
Izvesnu potvrdu ovih saznanja iz 1984. godine (atipičnost beogradske urbane religioznosti), nalazimo i u knjizi istoričara Miloša Timotijevića, objavljenoj više od dve decenije kasnije. Ispitujući verske sentimente u čačanskom kraju, Timotijević je zaključio da je učešće u verskim ritualima sredinom osamdesetih godina bilo značajno intenzivnije u seoskim sredinama, nego u samom Čačku. Osim toga, u Čačku je, zaključuje Timotijević, religioznost bila snažnija među nižim socijalnim stratumima. (Miloš Timotijević, Vek sumnje. Religioznost u čačanskom kraju 1886-2008, Čačak 2009, str. 192)
Slični su bili i rezultati istraživanja niškog sociologa Dragoljuba Đorđevića, koji je krajem leta 1984. godine u Dugi konstatovao da prosečan vernik tog kraja, za razliku od beogradskog slučaja, nije bio ni mlad, ni urban. Foto-robot religiozne osobe niškog regiona nije živeo u gradu, bavio se poljoprivredom, imao preko 55 godina, bio ženskog pola (domaćica), slabog materijalnog statusa, bez školske spreme i politički pasivan. (“Slavu slavi, crkvu obilazi”, Duga, 25. avgust-6. septembar 1984)
Mikrofon je dat i “protivničkoj strani” – samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Istina, “pod kontrolisanim uslovima”, budući da je za mišljenje pitan prota Mihailo Smiljanić, predsednik Udruženja sveštenika Srbije i funkcioner Republičke konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda. Uspon religioznosti Smiljanić je krajem 1986. godine u razgovoru sa Vanjom Bulićem video kao bežanje od stvarnosti, odnosno od nevolja “u koje smo upali”. Okretanje mladih religiji i crkvi on je obrazložio delovanjem više faktora – pobožnosti, ali i inata i pomodarstva. Konstatovao je snažan porast interesovanja za studije teologije. Brucoši teologije dolazili su, isticao je prota Smiljanić, iz radničkog, službeničkog i seljačkog miljea. Bilo je i “drastičnijih” primera: “Poznavao sam sekretara partijske organizacije, koji je želeo da njegov sin studira tehniku. Posle mesec dana dete je pobeglo u manastir Dečane. Nikakve veze pre toga nije imao sa teologijom, a sada je jedan od mojih najboljih studenata.”
Sve više mladih želelo je da se krsti, što je Smiljanić pripisivao i uticaju novog konteksta: “Nedavno je bila jedna devojčica, kćerka prosvetnih radnika. Kaže da su većina drugarica u razredu krštene, pa neće da bude crna ovca.” (“Petokraka na slavskom kolaču”, Duga, 27. decembar 1986-9. januar 1987)
Savremenici su, kako vidimo, nepogrešivo opažali velike promene u društvenoj orijentaciji svojih potomaka osamdesetih godina. Ipak, o krajnjim dometima ovih kretanja moglo je samo da se spekuliše. Već pomenuti Sergej Flere, ocenio je u intervjuu za NIN, da se radilo “o previranju u društvenoj svesti, za koje ne možemo sa izvesnošću reći, kakav će mu biti ishod, ali je izvesno da će krizne pojave ostaviti dugotrajne posledice na pogled na svet mladih generacija.” (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)
Ova neprecizna konstatacija u osnovi je bila tačna. Posledice su bile dugotrajne. Događao se tektonski prelom i počinjala je nova epoha. Revolucionarnim generacijama nije preostalo ništa drugo, nego da sa užasom, ili bar nemo, posmatraju kako se svet njihovih idejnih i teorijskih paradigmi nepovratno ruši.
Текст представља прилагођени одељак из дисертације београдског историчара Немање Радоњића (Институт за новију историју Србије). У њему је испитана веза између политичког контекста (југословенска политика несврстаности) и присуства афричке књижевности у југословенској култури. Немања (1989, Kрушевац) завршио је основне и мастер студије историје на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је на теми Слика Африке у Југославији (1945-1991).
У лето 1935. у Шибеник, приобални град на економској и друштвеној периферији краљевине Југославије, вратио се са докторских студија лингвистике у Паризу локални момак, Петар Губерина. Са собом је, као госта на летњем распусту, повео једног колегу, пријатеља, који је био више него необичан посетилац, и више него нова појава у Шибенику, Југославији. У питању је био Еме Сезер (Aimé Césaire), сиромашни црни студент са Мартиника, острва на Карибима, француске колоније. Путеви ове двојице интелектуалаца укрстили су се у једној студентској мензи у Паризу, а њихово пријатељство је продубило међусобно разумевање положаја припадника потлачених народа у културном, географском, економском и политичком смислу. Приликом једног од њихових излета на локалној плажи Мартинска, Сезер, даровити песник, загледан у Јадран, носталгичан за својим домом, и повезујући пејзаж али и назив имена Мартинска са својим родним Мартиником, почеће да саставља једну од најчувенијих песама покрета црнаштва : Cahier d’un retour au pays natal (Дневник повратка у домовину). У следећим годинама ова песма доживеће неколико издања, инспирисаће бројне ауторе широм Црног Атлантика (Black Atlantic), од Кариба у Америци до Златне Обале у Африци. Међу издањима најчувеније ће бити оно из 1956, у руху чувеног париског црначког издавачаPrésence Africaine, a писац предговора француског издања и преводилац српскохрватског издања биће управо Петар Губерина, тада већ југословенски академик.
Eме Сезер и Петар Губерина у Паризу 1934/1935
Читавих четрдесет година после догађаја на обали Јадрана, средином седамдесетих, један Југословен стајао је на афричкој обали Атлантика. У питању је био песник и амбасадор Југославије у Сенегалу Ацо Шопов. Инспирисан својим боравком у овој динамичној западноафричкој земљи, чији је председник Леополд Седар Сенгор био наследник Сезера на трону првог песника покрета црнаштва, Шопов ће написати збирку песама коју ће назвати Песна на црната жена. Критичар Политике, Милан Ђурчинов, посебно ће истаћи песму која се нашла у овој збирци, под називом Загледан у океан. Ђурчинов је писао да је Шопов успешно заобишао „прост егзотизам“ и „вулгарни еротизам“ и са истанчаним сензибилитетом за Другог писао о Африци. Што је још важније, радило се о практично јединој југословенској песми која је тематизовала афричко ропство и трансатлантску трговину робљем. По завршетку мандата, 1975, у потезу који је синтетизовао југословенску јавну дипломатију и постојеће личне везе у књижевном свету, амбасадор Шопов позвао је председника Сенгора да посети Југославију и том приликом прими највишу песничку награду на манифестацији Струшке вечери поезије; награду коју су тих година добили и Десанка Максимовић те Пабло Неруда. Ове две деконтекстуализоване слике странаца на туђој обали који географску и имлицитно културну удаљеност преброђују песничким сентиментом чине само мајушни део изненађујуће динамичне и живе размене између афричке и југословенске књижевности, нарочито у хладноратовском свету.
Дуго су о Африци писали други, те се за право знање о континенту трагало у европским библиотекама, а за „аутентични“ доживљај континента читали су се пустоловни романи који су често контрастирали европске јунаке и афричку сценографију. Европско образовање помогло је афричким ауторима да се пробију са колонијалне периферије. Будући председник Анголе Агостињо Нето (Agostinho Neto) био је члан интелектуалног кружока у Лисабону, где је студирао, а будући председник Танзаније Џулијус Њерере (Julius Nyerere) био је успешни преводилац Шекспира. Нешто пре Другог светског рата стекли су се услови да сазри нова генерација афричких писаца те су се искристализовале форме које ће постати доминантне у афричкој књижевности и шире гледано, уметности писања. То су биле најпре поезија и реторика, затим драма и позоришни комад, а уз то и роман. Афричка књижевност друге половине двадесетог века одражавала је највећим делом оно искуство које ће касније бити прозвано постколонијалним, те је често за своје теме имала империјално освајање, ослобођење, колонијализам, радничке, герилске, затворске, приче из гета (ghetto), слама (slum) и бидонвила (bidonville), приче жена, избеглица и потлачених, приче појединаца и група које су долазиле са различитих маргина.
Несумњиво, у Југославију је афричка књижевност најпре долазила у њеним метрополским преводима, али је још пре тога слика Африке долазила из европске књижевности. Педесете године означиће прелом у коме ће се директном везом са Африком, чему је погодовала изузетан феномен формирања нових веза између Југославије и Африке који се данас највише препознаје у активности Покрета несврстаних земаља, почети промена рецепције афричке књижевности у Југославији и тиме слике Африке у овој европској земљи. Социјалистички интернационализам, активна мирољубива коегзистенција, доследни антиколонијализам и антирасизам, као и стварање несврстане политичке, економске али и културне мреже омогућили су циркулисање посве другачијих слика и изградњу солидарности народа Југославије са народима Африке, Азије и Латинске Америке, као и упознавање њихових традиционалних и националних култура.
Добар пример за опстајуће слике Африке у Југославији у домену књижевности, а базиране на колонијалним обрасцима представља појава првог послератног превода Тарзана Едгара Рајса Бароуза (Edgar Rice Burroughs) 1952. На југословенске савременике овај роман, који је већ и пре Другог светског рата био трансмедијски феноменен доступан и у виду стрипа и на филмском платну, оставио је jaк утисак јер је представљао прву могућност да се у дечијој машти формира слика Африке. Била је то Африка непроходне џунгле, горила, и хибридних, измишљених врста животиња, жртвених олтара, „добрих“ и „лоших“ белаца; сва из сенки викторијанске маште. Сличан утисак остављало је класично дело епохе империјализма Срце таме, Џозефа Конрада (Joseph Conrad), написано почетком 20. века, а чији се српскохрватски превод појавио 1957. Међутим, већ 1952. појавила се и прва збирка афричке прозе у Југославији, у чијем предговору је преводилац Мирко Паут, поменуо и име Ричарда Рајта (Richard Wright), афроамеричког писца и активисте, што показује веома рани утицај панафричке и постколонијалне мисли на југословенске културне раднике. Истовремено, аутентични афрички роман схваћен је као једна достојна форма за превод у Југославији. Тако је средином педесетих преведен анти-апартхејд роман Плачи вољена земљо Јужноафриканца Алана Патона (Alan Paton), а такође и роман Нигеријца Амоса Тутуоле (Amos Tutuola) Пијач палмина вина, чији је утицај на вредновање афричке књижевности уопште био огроман. Дакле, паралелно са световима најмрачније Африке из Тарзана и Срца Таме, појављује се и свет политички ангажованог романа, односно савремене Африке у броби против колонијализма и расизма. Африку из викторијанске маште, смењује Африка савремене стварности.
Преводи афричке књижевности потом су објављивани широм југословенске државе, одржавајући константну линију комуникације између југословенске и афричке књижевности. Taко је, на пример, роман Камара Леја (Kamara Laye) L’enfant noir, преведен само три године по оригиналу 1956. као Црно дете, а његовој опстајућој популарности код југословенске публике сведочи и то да је касније преведен и на словеначки односно македонски (1962 Црното момче, 1980, Черни отрок). Преводило се са енглеског, француског, арапског, португалског, а преводи су настајали у просеку десетак година од оригинала. Познатија дела врло често су објављивана код удружених издавача, односно најпознатијих издавачких кућа у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Београду и објављивана су у великим тиражима. Југословенски књижевни преводиоци, па чак и неколицина обласних специјалиста за поље Африке били су на прамцу упознавања афричког Другог. Aфриканисти који су изашли из школе др Петра Губерине, попут др Бисерке Цвјетичанин, која је докторирала на теми Роман и афричка збиља, или др Наде Швоб-Ђокић, која је докторирала на теми Развој у афричкој књижевности, били су кључни актери ове сарадње јер су својим зналачким предговорима, поговорима, и уређивањем давали афричком роману потребан књижевно-историјски оквир.
Овај културни феномен донео је потпуну маргинализацију изванафричких, западноевропских романа који су често са собом носили сенку колонијализма и старих образаца кроз које се гледао читав континент. Ради илустрације износимо чињеницу да је роман MojaAфрика (Out of Africa), Данкиње Карен Бликсен (Karen Blixen) из 1937., преведен у Југославији тек пошто је истоимени филм из 1985. овенчан Оскарима и досегао широку популарност у Југославији, нарочито после премијере у Загребу којој је присуствовао режисер, Сидни Полак. Међутим, како филм, тако и роман дочекан је у Југославији и критичким тоном. То не треба да чуди, јер је југословенска публика некoлико година пре тога, управо у Загребу, „разграбила“ роман Османa Sembena (Ousmane Sembène), сенегалског филмског пионира, који је загребачка Стварност продавала под оригиналним именом на Волоф језику Banty mam Yall, а који је нудио посве другачију визију континента. Поред тога, специфично за Југославију, будући да је била социјалистичка држава са јаким политичким везама на глобалном Југу, а истовремено имала специфичан систем „цензуре без цензуре“, видимо да су активно превођени и романи који су оштро критиковали нову афричку пост-колонијалну политичку елиту као клептократску, крволочну и опортунистичку, а са којом је југословенска политичка елита уско сарађивала. Тако је у два издања објављен чувени роман Кенијца Нгуги Ва Тионг’o (Ngũgĩ wa Thiong’o) Blood Petalsиз 1977 (Крвави цветни листи, Крваве латице 1980).
Поред романа, у Југославији је високо вреднована афричка поезија. У складу са постулатима тога времена и сарадњом преко мреже Покрета несврстаних земаља давано је на значају националним књижевностима. Тако су издате књиге попут Савремена јужноафричка поезија, Савремена поезија Кеније, Танзаније, Уганде, Савремена поезија Сенегала итд. Поговоре и предговоре овим збиркама писали су како поменути обласни специјалисти тако и афрички песници, па се често у тим текстовима наглашавала сличност која је тражена у међународној солидарности са потлаченима, или пак у области менталитета и песничког сентимента. Неке од тада преведених песама, попут јужноафричке анти-апартхејд поезије, ушле су и у наставни програм књижевности у средњим школама, где ће се задржати и после распада Југославије.
Најпревођенији афрички песник у Југославији био је Сенгор, па његове песме, или његов утицај, можемо наћи и у цитатима политичара, путописаца, песника и прозних писаца. Заинтересовани Југословени могли су да пронађу Сенгорове песме у специјализованим часописима као што су била Поља, а од 1963-1981 и у посебним збиркама или преводима које су издавали Напријед, Младо покољење, Нова Македонија, Рад, Багдала, Инситут за земље у развоју. Када се вратио из Дакра у Југославију 1975, Шопов је приредио једну збирку Сенгорове поезије (Поезија, Скопје: Нова Македонија, 1975) те је у предговору парафразирао чувени текст Жан Пол Сартра из његовог увода у афричку поезију (Црни Орфеј), рекавши да је Сенгор „Хомер, Данте и Вергилије Африке.“
Издања „Багдале“ из Библиотеке несврстаних
У периоду хладног рата и деколонизације, који се умногоме временски преклапао, са првим афричким државама које су се ослобађале европске контроле од Либије (1951) све до Намибије (1990) афрички писци били су веома политички ангажовани. Нарочито је период педесетих и шездесетих, период интензивне антиколонијалне борбе али и теоријског обликовања афричке интелигенције, донео плодне писце и велике радове о националној, економској и културној еманципацији. Како „англофони критичари објективне колонијалне стварности“ како их је називао постколонијални теоретичар Роберт Јанг, тако и „франкофони критичари субјективне колонијалне стварности“ формирали су карактеристичан израз, израз који је у Југославији спремно дочекан, израз чија је основа било противљење експлоатацији, а на који су јако утицали марксизам и идеје афричке дијаспоре у Америци. Трактати, есеји и студије највећих афричких идеолога нису толико превођене колико су читани у оригиналу, од стране едуковане и заинтересоване југословенске публике коју су чинили политичари, људи из сфере културе, филозофи, политиколози, писци, путници и преводиоци.
Узмимо случај Франца Фанона (Franz Fanon), joш једног рођеног Мартиниканца, свршеног клиничког психијатра из француских школа, натурализованог Алжирца, филозофа опште, афричке револуције. Његове идеје о штетној мимикрији потлачених, односно потреби колонизованих да се револуционарним насиљем психолошки прочисте и ослободе не само физичке, већ и менталне колонизације, нису свуда једнако добро прихватане. Државе Источног блока почеле су преферирати везе са формираним марксистичко-лењинистичким антиколонијалним борцима и скупинама које су обећавале једну јаснију друштвену револуцију, а истовремено нису биле опасне за државни социјализам. У Југославији Фанонове идеје налазимо у циркулацији већ средином педесетих. Здравко Печар и Веда Загорац, помни посматрачи, помагачи и хроничари алжирске револуције сусретали су се са њим у Тунису, тада бази алжирских бораца. Одатле, Фанонове идеје полако су продирале у Југославију да би се најпре појавио превод на словеначки његове књиге Les Damnes de la Terreкао Упор преклетих, да би се 1973. појавио у класичном издању које је приредила Вера Вратуша Ђунић под називом Презрени на свијету. Пар година касније Вера Вратуша, која је и докторирала на теми филозофије револуције Фанона, приредиће веће одломке из Фанонових других утицајних дела Социологија револуције, За афричку револуцију и Црно тело, беле маске. Ипак, упућени Југословени цитирају Фанона на француском и осамдесетих, што показује колико су оригинална Фанонова дела остала утицајна на већ формирану културну елиту током тих тридесет година.
Идеје оружане револуције морала је пратити револуција у књижевности, као природан део националне и културне еманципације. Управо ту симбиозу истицао је Амилкар Кабрал (Amilcar Cabral), вођа покрета за ослобођење Гвинеје Бисао. Овај, неколико пута тајни гост Југославије, којом приликом се сусретао са руководиоцима и где му је обећавана и пружана помоћ у оружју, опреми, лековима, добио је и „глас“ преко превода његовог трактата Култура и национално ослобођење објављеном 1978. у новосадском месечнику Поља. Ипак, Југославија је изабрала једну другу личност да преко ње изгради култ антиколонијалног борца, песника и ратника, који ће представити Африканца као човека способног и за револуционарну борбу и за стварање високе уметности. У питању је, наравно, др Агостињо Нето, вођа анголског покрета за ослобођење МПЛА. Нето је у Југославији био више пута, будући да је његов покрет у једном тренутку био највећи реципијент војне помоћи Југославије у Африци, али се посебно истиче његов боравак из 1968. Тада је анголски вођа био гост председника Тита, што му је давало политички легитимитет; Социјалистичког савеза радног народа Југославије преко кога је добијао помоћ; а потом је на Октобарским сусретима у Београду промовисао српскохрватски превод своје књиге песама Очију без суза.Овакви боравци афричких писаца у Југославији нису били реткост и изузетак већ правило.
Југословени су такође путовали и путовањима одржавали јаке и понекад личне везе са афричким писцима. Тако је Петар Губерина са поносом истицао да је био једини представник социјалистичких земаља на чувеном Првом конгресу Црних уметника и писаца, а који је одржан на Сорбони у Паризу 19-22. септембра 1956. Овај монументални догађај у афричкој културној историји био је кључна тачка афричког повезивања и почетак једне афричке културне ренесансе,а Губерина се тада нашао раме уз раме са великанима афричке мисли попут В.Е.Б. Ду Бојса, Ричарда Рајта, Франца Фанона, Ленгстона Хјуза, и свог старог пријатеља Еме Сезера. Порука коју је Губерина упутио конгресу, забележена у записнику овог скупа, истовремено је лична али одражава став југословенске културне јавности, будући да је Губерина био представник Савеза књижевника Југославије:
„Морална порука љубави свих раса и свих земаља у којима већ вековима живите сједињује се са вашом естетском поруком и чини с њом једну посебну заједницу у којој живот црних маса распршених по свету као и ваших уметничких дела говоре исти језик: језик афричке традиције и њеног цветања у посебним условима вашег рада и вашег живота усред пустоши која постаје припитомљена у вашим рукама.
Европа 20. века, као и остале земље са свих континената које су пропатиле као и ваше током своје прошлости – уз њих и моја земља која се увек налазила на страни оних који пате – цене вашу поруку и разумеју је.
Читав свет који иде ка ослобођењу и борби против угњетавања не може подржати ропство држава,људских душа. Црни писци и уметници окупљени на конгресу, нека моја порука служи за ширење ваше поруке.“
Чак и када је три године касније поново био југословенски представник на Другом конгресу Црних писаца и песника, одржаном у Риму од 26.3. до 1.4.1959, Губерина је истицао првенство Југословена у препознавању потребе за солидарношћу са афричким писцима, првенство у односу на „беле“ и „блоковске“ земље. Губерини се највише у сећање урезао тренутак када је Франц Фанон, тада већ тешко болестан од леукемије, успео на бину и позвао афричке писце да ступе у револуционарну борбу против колонијализма.
Да ови потези нису били само драз личног афинитета индивидуалаца или само борба за статус у високо-компетитивном хладноратовском свету несврстане, социјалистичке Југославије, говоре и касније посете афричких књижевника Југославији. Књиге оба лаурета Нобелове награде за књижевност у периоду до 1991, а који су били Африканци, и то Нигеријца Воле Сојенке (Wole Soyinka) Тумачи I-II; и Египћанина Нагиба Махфуза (Naguib Mahfouz): Mирамар, Сокакот Мидак, Сага о бедницима преведене су у Југославији. Сојенка је у Југославији боравио два пута, једном посетивши Пулу и Загреб, а други пут као гост београдског Сајма књига и издавачке куће Багдала из Крушевца, која је од седамдесетих издавала поезију народа Африке, Азије и Латинске Америке у едицији Библиотека несврстаних. Сајам књига је 1979. посетио и чувени нигеријски писац Чинуа Ачебе (Chinua Achebe), а након тога је одржао и запажено предавање о афричкој књижевности на Београдском универзитету. Стога, појава афричког писца је де-егзотизована и њима је призната самосвојоност и једнакост у књижевном смислу, те није могуће говорити о патернализму или културној суперматији у случају Југославије и Африке.
Jугословенска интелигенција афричку књижевност прихватала је на линији прихватања других култура по Леу Штросу (Leo Stross) “oнако како је она саму себе схватала“. У Југославији се под афричком књижевношћу подразумевала црначка књижевност у земљама испод Сахаре, без Етиопије. Ово није било чисто географско одређење, наиме, преводиоци и експерти за књижевност прихватали су ову поделу коју је сама афричка интелигенција наметала, поделу на црнаштво и арабизам. Постојале су, заиста одређене разлике и у стилу, па чувени историчар Албер Хурани у својој Историји арапских народа, тврди да су савремени арапски писци фаворизовали роман и кратку причу. Др Бисерка Цвјетичанин објаснила је ову поделу уз употребу различитих термина имагинарне географије који су тих године циркулисали Југославијом:
„Афричка књижевност обухваћа књижевно стваралаштво у Африци јужно од Сахаре у тзв. Црној Африци. Арапски свијет Африке повијесно и цивилизацијски припада исламским култрама Блиског и Средњег истока.“
У том смислу су се и профилисали преводиоци и приређивачи па су црначку књижевност преводили и приређивали Бисерка Цјетичанин, Нада Швоб Ђокић, Даша Шашић, Момчило и Ана Селић, док су арапску књижевност преводили оријенталисти попут Рада Божовића и Дарка Танасковића. Сви они учинили су да се у социјалистичкој, несврстаној Југославији чују афрички гласови (African voices) који су директно, без посредовања Париза, Лондона, Лисабона, говорили о себи и својим животима и афричкој стварности. Тиме су и помогли да дође до темељније деколонизације знања и до својеврсног „социјалистичког постколонијализма“, феномена о коме је у случају Пољске писао Адам Кола, компаративиста из Торуна.
Период 1950-1991 јесте био врхунац контаката између простора који су насељавали Јужни Словени и простора Африке. Подупрети јаким политичким везама преко Покрета несврстаних земаља коме су до краја хладног рата припадале све афричке земље, а где је Југославија имала битну улогу, писци и преводиоци Африке и Југославије створили су специфичне културне мостове. Ти мостови били су тако важни да су прилично помогли у претварању слике Африке из далеког, дивљег и заосталог места, на који се „гледало из угла егзотике и фолклора“ у слику једног континента динамичних, вибрантних и разноликих националних култура, способних за културну продукцију која завређује пажњу и високо поштовање. У југословенском приступу афричкој књижевности, стога, нестало је егзотизације „Црне Африке“ и оријентализације „Арапске Африке“, а у њеној анализи појавиле су се прве назнаке постколонијалне теорије дискурса.
Овај закључак можемо додатно потврдити ако погледамо ситуацију на пост-југословенском простору последњих 30 година. После распада Југославије, нестале су и велике издавачке куће, нестало је подршке за издавачке подухвате који су још једном оцењени као „егзотични“ или „непрофитабилни“. Међутим, са успоном проблематике положаја Балкана као пост-социјалистичког, али и и полу-периферног на прагу политичког признања у Европској унија, и са све чешћом појавом питања економског,културног али и политичког колонијализма или полу-колонијализма којем су подређене балканске земље, јавило се обновљено интересовање за афричке ауторе из периода пост-колонијализма.
Немања Радоњић
Управо у годинама када су се појавила питања односа западноевропских држава према онима на истоку континента, када су мигранти из блискоисточних и афричких земаља почели да прелазе медитеранску и балканску границу и поново пропитују успешност и досег деколонизације у самим европским државама, мање издавачке куће у Београду и Новом Саду и другим градовима почеле су наново да издају афричке ауторе.
Taко је Фанонове Црна тела, беле маске, издао 2015. Меditerran publishing из Новог Сада, док је Презрене на свету 2017. издао Факултет за медије и комуникације из Београда који је пре тога 2015. издао Сезерову Расправа о колонијализму. Такође, мала издавачка кућа Darma books, 2019/2020. објавила је неке старе преводе (Тиого, Крваве латице) и нове (Ачебе, Свет који нестаје, Жене у рату).
Време социјалистичке, несврстане Југославије можемо посматрати као својеврстан изузетак у културним контактима Африке и простора који насељавају јужнословенски народи. Никада пре није било толико доступно прочитати афричке романе, поезију, политичке трактате, и никада они нису били тако зналачки обрађени и приређени као у тих четрдесет година. Радило се о међусобном откривању, паралелних светова културе који су се, као што је то и правило, тим контактима неизмерно и трајно обогатили.
Brojne organizacije političkih emigranata iz Jugoslavije su predstavljale izvor neprestanih potresa inače nestabilnog jugoslovenskog sistema. U ovom neobjavljenom ratu koji se vodio u Jugoslaviji, ali i izvan nje, stradalo se na obe strane, a pobedio je onaj ko se u ovom svetskom ratu Jugoslavije sa samom sobom kretao u susret događajima.
Prvi dan leta 1972. godine počeo je sasvim redovno. Šef jugoslovenske države odmarao se na Brionima, kapetan vojne policije Miloš Popović započeo je svakodnevne aktivnosti negde u Bosni, dok je vozač “Autoprevoza” iz Dravograda, Franc Nabernik, bio u svom kamionu, na putu Maribor-Dravograd. U ovu svakodnevicu nije se uklapalo jedino kretanje 19 uniformisanih ljudi koji su se tog prepodneva oprezno približavali austrijsko-jugoslovenskoj granici, a zatim u podne 21. juna kod graničnog kamena XIV/52 i ušli na teritoriju Jugoslavije. Prvo iskustvo sa ovom grupom imao je upravo već pomenuti Nabernik, kojeg je grupa gerilaca otela narednog dana oko 22 časa. Njegovim vozilom grupa “Feniks” je nastavila put prema Bosni, tačnije ka Bugojnu. Tako je, potpuno neprimećeno, 19 diverzanata Hrvatskog revolucionarnog bratstva (HRB), tada najradikalnije organizacije hrvatskih političkih emigranata, upalo na teritoriju centralne jugoslovenske republike.
Jugoslovenska policija (Služba javne bezbednosti) i komisija Komande graničnih jedinica JNA su već 21. juna konstatovali ilegalni prelazak austrijsko-jugoslovenske granice. Stvari su postale jasne tek tri dana kasnije, kada je Nabernik, kojeg je grupa prethodno oslobodila, preko svog preduzeća o celom slučaju obavestio stanicu milicije u Dravogradu. Već sledećeg dana Služba državne bezbednosti SR Bosne i Hercegovine utvrdila je prisustvo ove grupe, posle čega je pokrenuta masovna i dramatična potera u kojoj je učestvovalo oko 3000 pripadnika vojne policije, teritorijalne odbrane i rezervnog sastava milicije. Već prvi vatreni kontakt jugoslovenskih bezbednosnih snaga i diverzanata HRB-a pokazao je svu složenost situacije. Nedaleko od Prozora grupa “Feniks” je napala jednu četu vojne policije, pa su pale i prve žrtve ovog čudnog rata. U borbi je, naime poginuo komandir čete, kapetan Miloš Popović, dok su dva vojnika bila ranjena. Stradao je i jedan HRB-ovac. Potera se nastavila, a agonija jugoslovenskih bezbednosnih institucija potrajala je još oko četiri nedelje, kada je grupa konačno likvidirana. Od 19 ubačenih gerilaca ubijeno je njih 15, dok su preostala četvorica procesuirana pred vojnim sudom u Sarajevu (trojica osuđena na smrt, jedan na 20 godina zatvora). Na strani jugoslovenskih snaga žrtava je bilo tek nešto manje – 13.
Deo naoružanja grupe Feniks
Iako su hrvatske emigrantske organizacije i ranijih godina izvršile više ozbiljnih operacija u samoj Jugoslaviji i u inostranstvu (poput ubistava službenika jugoslovenskog predstavništva u Bad Godesbergu Momčila Popovića, šefa konzularne kancelarije SFRJ u Štutgartu Save Milovanovića, ambasadora Rolovića u Štokholmu, bombaškog napada u bioskopu “20. oktobar”, detonacije u garderobi železničke stanice u Beogradu), akcija grupe Feniks je predstavljala daleko ozbiljniji izazov jugoslovenskim bezbednosnim službama. Otuda je Beograd bez odlaganja pokrenuo agresivnu kampanju istraživanja pozadine ove operacije i priprema za protivudar.
Podaci koji su dolazili do jugoslovenskih bezbednosnih službi ukazivali su na određenu povezanost jugoslovenskih emigrantskih grupa (Hrvata, Srba, Albanaca) sa vodećim obaveštajnim sistemima Zapada. Prema procenama Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, Zapad nije video alternativu tadašnjem jugoslovenskom rukovodstvu, ali se primećivalo da je jugoslovenska politička emigracija bila posmatrana kao rezervna opcija u slučaju eventualnog okretanja Jugoslavije Moskvi. Potvrdu snažne zainteresovanosti SAD za održanjem neutralne pozicije SFRJ jugoslovenske vlasti su početkom sedamdesetih godina, pored ostalog, nalazile i u upozorenju jednog visokog američkog vojnog zvaničnika, da je jedan od zadataka Šeste flote SAD upravo odvraćanje Jugoslavije od moguće orijentacije u pravcu Moskve. U Beogradu se primećivalo da je NATO početkom sedamdesetih godina težište svojih strategija prebacio na južnoevropsko vojište, a nelagodu je izazvala i odluka Pentagona da upravo jednog generala jugoslovenskog porekla, Edvarda Ratkovića, imenuje za načelnika obaveštajnog organa Komande združenih snaga SAD u Evropi. Procene Beograda o vezama jugoslovenskih emigrantskih grupa i pojedinih zapadnih centara navele su visoke predstavnike jugoslovenskog režima da otvoreno protestuju kod niza zapadnih vlada. Tako je, na primer, u nedeljama posle operacije Feniks šef jugoslovenske diplomatije Mirko Tepavac u dva razgovora sa američkim državnim sekretarom Vilijemom Rodžersom oštro kritikovao, kako je isticao, tolerantan odnos američkih vlasti prema jugoslovenskoj političkoj emigraciji.
Iako su u fokusu jugoslovenskih bezbednosnih službi bile veze zapadnih centara sa jugoslovenskom političkom emigracijom, pojedine informacije ukazivale su i na pokušaje ekstremne hrvatske emigracije da uspostavi kontakte i istočno od Gvozdene zavese. Takve inicijative dolazile su i sa samih vrhova hrvatske emigracije. Određene veze sa Sovjetima, doduše, po svemu sudeći, na nižem nivou, održavao je Branko Jelić, lider Hrvatskog narodnog odbora i važna ličnost hrvatskog emigrantskog miljea, dok je Moskvi bio sklon i ustaški veteran i vođa Hrvatskog narodnog odpora, Maks Luburić. Do Beograda je stigla i informacija o pokušajima već pomenutog Hrvatskog revolucionarnog bratstva da uspostavi kontakte sa Sovjetima.
Branko Jelić
Dostupni izvori ne pokazuju da su uspostavljene ozbiljnije veze Moskve i hrvatske emigracije. Ipak, kada je početkom osamdesetih vođa Hrvatskog narodnog vijeća i zvezda u usponu egzil-Hrvata, Mate Meštrović, boravio u Bugarskoj i tamo bio priman na neuobičajeno visokom nivou, nije odbacivao mogućnost da su za takav kontroverzan potez Bugari dobili zeleno svetlo Moskve. Nade izvesnih krugova u hrvatskoj emigraciji da se uz podršku SSSR-a može stići do restauracije NDH bile su poznate i izvan obaveštajnog miljea. Krajem 1974. godine berlinski Die Welt pisao je o stavu pojedinih hrvatskih emigranata da je jugoslovenska federacija proizvod “zapadnog imperijalizma”, te da Hrvatima nezavisnost može podariti samo Moskva. U svojoj knjizi Mate Meštrović je spekulisao da Sovjeti nisu imali tako drastične namere, ali da su na taj način “nepouzdanim jugoslovenskim komunistima” diskretno sugerisali da Moskva u jugoslovenskoj trci ima još jednog konja.
Radikalizacija jugoslovenskih (hrvatskih, ali i srpskih) političkih emigranata krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina uznemiravala je jugoslovensko rukovodstvo, a ova strahovanja uvećavana su signalima o mogućim inostranim aspektima emigrantskih poduhvata. Otuda je posle operacije Feniks politička emigracija bila na dnevnom redu brojnih sastanaka najviših rukovodilaca jugoslovenske federacije. Izgovarale su se i teške reči. Govorilo se o ratu, žrtvama, komplotima velikih centara moći. A zatim su usledili i konkretni odgovori. Još tokom trajanja obračuna sa grupom Feniks Komisija Predsedništva SFRJ za usklađivanje rada organa koji vrše poslove državne bezbednosti podvukla je potrebu da se “operativno uđe u emigrantske sredine u inostranstvu, primenjujući sve mere i metode”.
Nasuprot uvreženim shvatanjima o svemoći jugoslovenskog obaveštajnog sistema neki izvori upućuju na sasvim drugačije zaključke. Tako je, krajem 1973. godine, u jednom dokumentu upućenom Predsedništvu SFRJ savezna Služba državne bezbednosti lamentirala nad sopstvenom nemoći u borbi sa političkom emigracijom. Navedeno je, pored ostalog, da DB nije raspolagala “kvalitetnim izvorima i pozicijama” u “žarištima” emigracije. Ipak, kapaciteti jugoslovenskih tajnih službi bili su dovoljni da se emigraciji nanesu određeni udari, pri čemu se pribegavalo i najradikalnijim sredstvima.
Atentati na prvake hrvatske i srpske emigracije izvođeni su i pre operacije Feniks. Pomenućemo likvidacije Geze Paštija, Marijana Šimundića, Josipa Senića, Nahida Kulenovića, Maksa Luburića, Branka Jelića, Andrije Lončarića, Save Čubrilovića, Ratka Obradovića. Novi talas ubistava hrvatskih i srpskih političkih emigranata uslediće posle upada Feniksovaca u Jugoslaviju. Tada su likvidirani Stjepan Ševo, Ilija Vučić, Stipe Mikulić, Bruno Bušić (Hrvati), Bora Blagojević, Petar Valić, Miodrag Bošković, Dragiša Kašiković, Dušan Sedlar (Srbi). Osamdesetih godina usledili su slični udari i na albansku političku emigraciju.
Posebno su surove bile likvidacije stožernika HRB-a iz Štutgarta, Stjepana Ševa i prvaka srpske emigrantske zajednice u SAD, Dragiše Kašikovića. Ševo je 1972. godine ubijen u autu, nedaleko od Venecije, a atentator je osim Ševa usmrtio i njegovu suprugu, kao i njegovu devetogodišnju poćerku Rozmari Bahorić. Čudnom igrom slučaja slična situacija dogodila se i pet godina kasnije, kada je u Čikagu ubijen Dragiša Kašiković. Tom prilikom je stradala i njegova devetogodišnja poćerka Ivanka Milošević, koju je egzekutor izmasakrirao hladnim oružjem.
U dostupnim materijalima beogradskih arhiva direktnih indicija da su ovi atentati delo jugoslovenske tajne policije, kako se to u emigraciji tvrdilo, nema. Ipak, jedan dokument iz avgusta 1975. godine indirektno upućuje na takav zaključak. Radilo se o iskazu ondašnjeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove, Franje Herljevića, na sastanku čelnih ljudi jugoslovenske policije i Josipa Broza Tita. Herljević je, naime, tom prilikom istakao: “Služba je izvela niz akcija koje su imale za rezultat izazivanje sukoba, neslaganje i međusobne obračune u nekim najopasnijim organizacijama i grupama, kao i među teroristima. U nastalim obračunima izgubilo je živote 12 poznatih zločinaca iz reda ustaških i četničkih ekstremista, a dvojica su teže telesno povređena.” Prvi čovek jugoslovenske policije ocenio je da su pomenute operacije u redove emigrantskih grupa unele “uznemirenost i strah”, a najavio je i nove slične “akcije i kombinacije” DB-a. Ovaj Herljevićev iskaz uklapao se i u izveštavanje ondašnjih jugoslovenskih medija, koji su ubistva emigranata pripisivali isključivo međusobnim konfrontacijama u emigrantskom svetu. Jugoslovenski sekretar za unutrašnje poslove je ovim formulacijama priznao odgovornost jugoslovenske tajne policije za brojne likvidacije prvaka srpske i hrvatske emigracije, ali je i izbegao da kompromituje svoju službu priznanjem da je jugoslovenski režim neposredno ubijao političke emigrante.
NIN (septembar 1972) – pitanje bez pravog odgovora
Brozova reakcija na pomenutom sastanku otkrivala je njegovo neskriveno zadovoljstvo podacima iz izlaganja prvog čoveka jugoslovenske policije. Ocenio je da je reč o “velikim uspesima” i obećao jugoslovenskim bezbednosnim službama najmoderniju tehničku opremu: “Ako nema dovoljno sredstava u budžetu, neka vlada da vanredna sredstva.” Ukazao je na potrebu popravljanja imidža “službe unutrašnjih poslova”, koju je nazvao “oružjem naše radničke klase i Saveza komunista”. Zadovoljstvo je pokazao i sekretar Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ Stane Dolanc, koji je, reagujući na Herljevićeve reči, posebno pohvalio akcije DB-a u inostranstvu: “Veliki je uspeh službe i u tome što je uspela da svoju aktivnost prenese preko granice”.
U publicistici i memoarskim publikacijama (Bože Vukušić, Božidar Spasić, Marko Lopušina, Antun Duhaček…) jugoslovenska tajna policija se direktno dovodi u vezu sa ubistvima emigranata. U knjigama Vukušića i Spasića ističe se da su ovakve operacije izvođene uz znanje i odobrenje samog vrha jugoslovenske države (SUP, Savet za zaštitu ustavnog poretka, Predsednik Republike).
*****
Likvidacije političkih emigranata nastavile su se i osamdesetih godina. Radilo se, međutim, tek o malim Pirovim pobedama jugoslovenskog režima u iscrpljujućoj borbi protiv političke emigracije. Jugoslovenske vlasti nisu, dakle, uspele da unište emigraciju, ali ni da spasu sopstvenu državu. Iako je neprestano bila pod snažnim pritiskom, emigracija je svoju snagu crpla pre svega sa izvora, odnosno iz same Jugoslavije. Neregulisano nacionalno pitanje u SFRJ mutilo je međunacionalne i međurepubličke odnose u samoj Jugoslaviji, što je, dalje, neprestano radikalizovalo i hrabrilo nezadovoljnike u emigraciji. Tenzije u Jugoslaviji od druge polovine šezdesetih godina su i domaćoj i inostranoj javnosti nagovestile sumornu budućnost ovog propalog multietničkog pokušaja. U dalekom Karkahenteu Maks Luburić je pred svoju smrt sa zadovoljstvom mogao da konstatuje da je Jugoslavija “idejno pala”. Emigranti koji su preživeli rat sa jugoslovenskom tajnom policijom su početkom devedesetih u te reči mogli i da se lično uvere.
Petar Dragišić
(Tekst predstavlja koncizan sažetak knjige: Petar Dragišić, Ko je pucao u Jugoslaviju? Jugoslovenska politička emigracija na Zapadu od kraja šezdesetih godina do smrti Josipa Broza Tita prema jugoslovenskim izvorima, Beograd 2019)
На седници Извршног комитета Централног Комитета Савеза Комуниста Србије, Јован Веселинов (председник ИК ЦК Србије) је, поводом организовања обележавања педесетогодишњице од почетка Првог светског рата, 1964. године рекао: ”(…) ми не можемо 1914. годину препустити ратницима из 1914. године и поповима да праве парастосе, него ми треба да кажемо, као комунисти, шта мислимо о том рату.”
Жика Митровић: „У току радње долазило је до тренутка када је драматизација доводила поједине личности у стање које их је терало да резимирају смисао збивања.“ Такав један тренутак у филму Марш на Дрину је смрт мајора Курсуле који, гинући, изговара: “Дрино, јебем ти…“. Митровић о томе даље каже: „Требало је, зато, да се пре једног оваквог тренутка `заустави` радња и да се каже гледаоцу: пази, ово је само филм, у њему се прича о неким стварима из прошлости и мало смо се забављали – ту све трешти, падају мртви, крви има до колена – али важно је да схватиш оно главно, од чега се и данас живи, што чини да се ноћу преврћеш у кревету и што ће ти можда помоћи!”
Југославија и Бугарска, чије су централне парадигме сећања почетком шездесетих година прошлог века увелико биле одређене социјалистичким наративом, спремале су се 1964. године за обележавање педесетогодишњице од почетка Првог светског рата. Искуства њихових народа, па и сећања на Велики рат, нису могла бити истоветна. О томе, поред осталог, сведоче и два играна филма која су била снимљена управо за потребе обележавања тог “непријатног” јубилеја: бугарски филм Крадљивац бресака и српски Марш на Дрину.Крадљивац бресака је изражавао погледе губитничке стране у рату измештањем фокуса са војних акција на љубавну драму која се одвијала између Србина, Иве Обреновића (чији је лик тумачио српски глумац Раде Марковић) и Бугарке, Јелисавете-Лизе, коју је играла бугарска глумица лиричног изгледа, Невена Коканова. Марш на Дрину је, за разлику од бугарске филмске интерпретације, представљао праву ратну епопеју и сећање на прву велику српску, али и савезничку, победу на Церу у августу 1914. године. Оба филма су у другој половини 1964. године била приказана пред београдском публиком.
Контекст у којем је Крадљивац бресака био сниман није био неповољан по југословенско (српско) – бугарске односе. У време његовог настанка односи Београда и Софије су били стабилни, а релативно висок степен сарадње је био потврђен и Живковљевим доласком у Београд 1963. године, када је био потписан низ билатералних споразума. Ипак, односи две државе које су се у Хладном рату нашле у оквиру истог идеолошког, али не и у оквиру истог политичког блока, и тада су били оптерећени “македонским питањем”, сећањима на бугарску окупацију источних делова Србије и Македоније у два светска рата и бугарским покушајем изједначавања “социјалистичких револуција” у Бугарској и Југославији.
Релативно стабилне односе две државе кварио је инцидент рушења бугарских споменика у Македонији који су чували сећање на бугарско-грчку битку код Дојранског језера (1913). Тада је био срушен споменик генерал-мајору Константину Каварналиеву,по којем је, делимично, настао лик пуковника Михаила у Крадљивцу бресака.
Најважнији историјски процеси који помажу да се боље разумеју оба филма, а посебно Марш на Дрину, одигравали су се почетком шездесетих година у самој Југославији, у којој је на помолу био процес њене федерализације, а са њим и снажан развој национализама њених народа. Централном фигуром политичког и културног живота Србије почетком шездесетих година, све до смрти 6. новембра 1964. године, може се сматрати Слободан Пенезић Крцун. Има индиција да се филм Марш на Дрину може разумети и као његово наслеђе у српској култури, те да је управо он стајао у позадини снимања филма који се и данас сматра “инцидентом” у југословенској кинематографији услед изразито српског садржаја.
Крадљивац бресака
Филм Крадљивац бресака режирао је Вуло Радев на основу истоимене новеле коју је бугарски књижевник Емилијан Станев писао између 1936. и 1947. године. У новели су, као и на филму, сачувана сећања на Балканске ратове и српско-бугарски сукоб из 1885. године. Динамика развоја приче о крадљивцу бресака и њено прерастање из новеле у филм, поклапала се са динамиком добросуседских односа две државе (1936, 1947, 1964). Истовремено, садржај дела сведочи о историји конфликта два суседа (1885, 1913, 1918), што усложњава анализу садржаја филма.
Са сета: Крадљивац бресака
Радња филма је смештена у ратно Велико Трново, у 1918. годину, и одиграва се између заробљеничког логора у којем се, поред осталих заробљеника, налазе и Срби, и дворишта бугарског пуковника Михаила, управника логора и града, у чију се супругу Јелисавету-Лизу заљубљује српски војник Иво Обреновић. Страсна романса која се развила између српског официра и пуковникове супруге завршава се убиством српског војника који није дочекао (овоземаљско) ослобођење.
Пројекција филма у Београду није прошла без политичких трзавица: од незадовољства услед кашњења бугарске делегације на пројекцију, до новинских критика које су поручивале да филм “није антиратни” и да су у Србији “филм добро схватили”. Публика је, међутим, филм током пројекције више пута наградила аплаузом. Ипак, у лику српског војника у Крадљивцу бресака било је нечег узнемирујућег и непријатног за публику у Србији. “Нелогичност” лика Иве Обреновића долазила је до изражаја не само у компарацији са ликовима српских бораца какве је публика могла да види у филму Марш на Дрину, већ и у поређењу са ликом бугарског пуковника Михаила.
Пуковник Михаил је “главни споредни карактер”, како у новели, тако и у филму, али је за разумевање лика српског војника – можда и рецепције филма у Београду – од изузетне важности. Патриотизам пуковника Михаила је, за разлику од патриотизма српског официра Иве Обреновића, био ненарушен. Упркос спознаји да ће Бугарска изгубити рат, те да ће војници из логора којим он управља изаћи као победници, Михаил остаје одан својој војсци, идејама и ратним циљевима. Док српски официр, Иво Обреновић, будући победник разочаран у рат одбија да поздрави свог надређеног уобичајеним војничким поздравом, пуковник Михаил не дозвољава дефетизам у својој војсци која је већ у расулу, нагрижена успут и социјалистичким антиратним демонстрацијама.
Пуковникову несрећу (али и достојанствено држање у поразу) појачава његова лична, породична драма. Он има лепу али несрећну жену која је младост провела усамљена током Балканских ратова и Првог светског рата у којима је њен супруг био рањаван и награђиван. Њихов однос је, услед таквих околности, постао хладан. У њиховом браку више није било топлине, а није било ни деце. Пустош ратне и породичне свакодневице пуковник Михаил је покушао да превазиђе измештањем Јелисавете у врт са бресквама на периферији града уз необично строгу наредбу дату чувару врта – да пуца у свакога ко се врту приближи. Причу о Крадљивцу бресака могуће је тумачити и из религиозног дискурса, по којем би пуковнику Михаилу припала улога креатора (новог) света, издвојеног из ратног и тифусног хаоса. Врт са бресквама ограђен бодљикавом жицом би тако представљао алегорију раја, у којем ће се одиграти револт и побуна, у којем ће закон бити прекршен, у којем ће се стећи премудрост, испунити пророчанство и уследити апокалипса.
Раде Марковић и Невена Коканова
Јелисавета-Лиза је лик који, уз српског војника Иву Обреновића, сведочи побуну и преображење. Она је приказана као традиционална бугарска жена коју сусрет са Ивом Обреновићем мења тако што нарушава мир, али и празнину, породичног и свакодневног живота. Након сусрета са Ивом, Јелисавета оставља по страни принципе достојанства супруге официра, пренебрегава националне узусе тиме што се заљубљује у ратног непријатеља (и то баш Србина), бира неизвесност насупрот удобности, безбедности и заштићености. Немоћна пред налетом емоција, Јелисавета се опредељује за осећај слободе и смисла насупрот монотонији и сигурности коју су јој обезбеђивали бодљикавом жицом изоловани врт бресака и пуковников наоружани посилни као чувар све раскоши која се у врту стекла. Као и Иво, и Јелисавета креће путем који је, упркос свим препрекама, водио у самоостварење, слободу и – страдање. Обоје су побуњеници чијим побунама предходе ћутање, очај, неумољивост такве егзистенције, поштовање `господара`, трпељиво прихватање недаћа, неосвешћеност сопствених права и порива, немогућност да се спозна сопствена индивидуалност.
Током снимања филма, Раде Марковић и Невена Коканова су почели романсу која је трајала седам година. Раде Марковић се убрзо развео од Оливере Марковић, док се колебање Коканове завршило одлуком да остане у браку. Коканова: „Режисер нам је рекао – ви се договорите. И ми смо се шетали у природи – тамо где се рађала љубав између јунака. Али, у суштини, то смо били ми. Оно што се десило међу нама, оживело је на филму.“ Марковић: „Режисер је све препустио нама. Одвео нас је у село Арбанаси. Какав невероватан пејзаж! Већ је била зрела јесен са белом травом која је жутела. Кажем бела јер је тако на филму изгледала. И оставио нас је тамо да дамо машти на вољу.“
Иво Обреновић је кључни лик новеле и филма. На преображај који доживљава указује, могуће, и његово презиме Обреновић (у новели Обретеновић) које долази од речи “обретен”, односно од преобраћен. Иво се појављује у три контекста: у логору, у разговорима са француским заробљеником и у врту са Лизом. Његов лик је најмање био проблематичан у контексту логора, у којем је одговарао и српској и бугарској перцепцији српског заробљеника. У разговору са француским заробљеником, другом и сапатником Гревилом (човеком без илузија којим је режисер Радев дао омаж филму Велика илузија, Жана Реноара из 1937. године), Иво почиње да се мења, игноришући Гревилова благонаклона упозорења да љубав са женом ратног непријатеља не може променити историјску реалност српско-бугарских односа. Већ кроз разговоре са Гревилом, Иво постаје нејасан, пољуљан, побуњен, ирационалан, “граничан”, па тиме и “опасан” лик.
Без обзира на то што српски војник у бугарском филму носи епитет „крадљивац“, он то, у суштини, није био: украдене брескве је вратио, схвативши да том врстом глади (физиолошком) није ни био вођен ка врту.
Најважнији контекст у којем се Иво Обреновић појављује је онај у сусрету са Лизом у врту бресака. Постепено, кроз сусрете са Женом, Иво постаје Човек ослобођен историјског, ратног и националног искуства. Он постаје ослобођен и колективног искуства и креће, као и Јелисавета, путем индивидуализације. Један од најзначајнијих тренутака у филму може бити онај када је Иво први пут “скренуо с пута” крећући се од логора ка врту у потрази за храном (у том тренутку и логор и храна добијају алегоријско значење), изговарајући речи које звуче судбоносно: “Само се отбих от пътя“. А тај тренутак “силаска са (познатог, историјског) пута” је уједно био и његов корак у непознато. Сишавши са утабане земљане стазе која је водила из логора, Иво Обреновић је престао да буде узорни српски војник, официр и ратник, постајући промотер другачијег говора и понашања. Управо је тај тренутак “силаска са пута” отупио оштрицу његове (националне) борбености и управо је преображај који Иво доживљава могао бити она димензија непријатности његовог филмског лика која је у Београду била дочекана са неповерењем. На крају, српски војник у бугарском филму умире помало недостојанствено (што посебно долази до изражаја у његовој компарацији са бугарским пуковником Михаилом и јунацима из филма Марш на Дрину који заједно гину у борби за слободу отаџбине): он бива убијен с леђа, затечен у крађи (бресака), у туђем врту, у туђој кући, са туђом женом, са женом ратног непријатеља, побуњен, љубављу преображен, у преступу, ослабљен, сам.
Марш на Дрину
Марш на Дрину је филм у којем, за разлику од Крадљивца бресака, нема важних и великих женских ликова. Лепота филма се огледала у Митровићевој способности да обједини историјско знање и поетику, избегавајући патетику својствену управо југословенском социјалистичком ратном филму. Нема грандиозних речи, а нема чак ни много пиротехнике јер је Митровић знао (и занатски и историјски) да се уверљивост ратне епопеје српских бораца у Великом рату више заснивала на личним напорима и колективној драми, а мање на буци и експлозиву.
Плакат за филм Марш на Дрину
Жика Митровић је био пореклом из села Горња Бадања које се налази недалеко од Цера, у близини Лознице. У интервјуу који је поводом четрдесетогодишњице од снимања филма дао Александру Арежини, Митровић је открио неке детаље о настанку филма за који је сценарио написао са Арсеном Диклићем. Идеја да такав један филм буде снимљен развијала се постепено, и пре него што је требало обележити педесет година од почетка Првог светског рата, јер ју је Митровић дуго носио у себи, инспирисан учешћем свога оца и својих стричева у Церској бици. Његов отац је био и одликован за заслуге у рату али се материјал из којег је Митровић касније црпео филмске сцене није базирао само на породичном сећању и архиви. Митровић је обавио низ разговора са учесницима Церске битке, са некима од њих и више пута, забележивши их, како сам каже – на магнетофонској траци. То су били разговори са старим борцима из Коњичке дивизије која се ка Церу кретала кроз Мачву и са онима из Комбиноване дивизије која се, на челу са Степом Степановићем, преко Уба убрзаним маршем кретала ка Дрини. Док је Крадљивац бресака био филм који је више био базиран на идеји, а мање на (колективним) искуствима из рата, Марш на Дрину је у значајној мери био заснован на историјским чињеницама и прворазредним изворима.
Слободан Пенезић Крцун
У социјалистичкој Југославији је почетком шездесетих година политичка клима почела да се мења у правцу државне децентрализације. Таква околност давала је на замаху националним дискурсима у свим њеним републикама што се у случају српског партијског руководства почело назирати у кругу људи окупљених око тадашњег премијера, Слободана Пенезића Крцуна. Располажући необично снажном организационом енергијом, али и вољом да остави трага у српској култури (и тиме да се, можда, искупи за недела почињена током “револуције”), Крцун је почео да поставља основе нечему што би се условно могло назвати новим српским културним концептом. Такво његово деловање морало је бити неприхватљиво, како за југословенско руководство, тако и за политичке и културне елите осталих југословенских република.
Бригу о обележавању педесетогодишњице од почетка Великог рата, Централни комитет савеза комуниста Србије (ЦК СКС) је поверио Комисији за историју ЦК СКС и Комисији за идејни рад Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС). Архивска партијска документа, међутим, не бележе готово ништа о снимању филма Марш на Дрину, са изузетком неколико значајних реченица. У априлу 1964. године у записницима са састанака Комисије за историју се каже: “Филмско предузеће `Авала` покушава да направи филм `Марш на Дрину` користећи истоимени популарни марш, али то они раде на своју иницијативу”, из чега се може закључити да филм није био део државног и партијског плана. Не само да није био део државног и партијског плана, већ је, изгледа, био снимљен упркос партијским и политичким настојањима да се историјски смисао и значај Церске битке и њен јубилеј умање.
Ратко Дражевић
У интервјуу који је дао поводом четрдесетогодишњице од снимања самог филма, глумац Љуба Тадић (мајор Курсула), рекао је да је “тај филм онако више ишао некако испод земље” и даље: “Жика је (био) главни у том филму, он је то правио са Арсеном (Диклићем). Њих су двојица то радили. Опет, морам да вам кажем и ту ствар, да су заслужни за тај филм (били) Ратко Дражевић – дао је паре за тај филм, то Жика више зна, то Жика треба да исприча, ја не бих о томе причао, а то је гурао и Крцун, да се сними. И тај филм је онако скромно снимљен имао огроман успех.” Жика Митровић је посведочио нешто друго: “Пошто је то радила `Авала`, она је имала свој један врло импозантан савет где су били (…) писац Слободан Селенић, био је Михиз и још неколико (их) је било. Они су одобрили то, међутим, била је једна фракција у томе свету која је била против зато што су се бојали тог национализма”. И даље: “рецимо то да се у Мадери скупљало друштво. Он (Љуба Тадић), Ратко Дражевић, Селенић, не знам ког дана у недељи. Онда је он (Љуба Тадић) пред њима усред ресторана Мадере одглумио час једну, час другу сцену и они су то гледали и коментарисали.”
Историјски значај и могуће политичке консеквенце “незгодног јубилеја”, требало је умањити обележавањем низа других значајних годишњица: те, 1964. године, навршавала се педесетогодишњица смрти Димитрија Туцовића поводом које је партија желела да говори о српској социјалдемократији, затим 100 година од смрти Вука Караџића (сложена због “питања језика” у Југославији) – прослава која је требало да буде “централни догађај” те године, потом обележавање јубилеја Скерлићевог и Мокрањчевог стваралаштва, обележавање оснивања манастира Сопоћани. Осим тога, у Хрватској је требало обележити Мажуранићев и Матошев јубилеј, а дневни лист Политика је те године прослављао шездесет година од оснивања. Општи правац инструкција у партији је био такав да се прослава педесетогодишњице Церске битке “морала тумачити са марксистичког становишта, што мирнијим и одмеренијим тоном”. То је, поред осталог, требало постићи писањем једног “централног чланка у штампи” јер, како је на седници Извршног комитета ЦК СКС рекао Јован Веселинов: ”(…) ми не можемо 1914. годину препустити ратницима из 1914. године и поповима да праве парастосе, него ми треба да кажемо, као комунисти, шта мислимо о том рату.”
Док се партија бринула како да сузбије глас бораца из Првог светског рата, дотле је Жика Митровић, са Арсеном Диклићем, кругом људи окупљеним око Крцуна и Ратка Дражевића у `Авали`, чинио супротно: записи његових разговора са борцима Церске битке су са магнетофонске траке током пролећа 1964. године прерастали у филмске слике. Борци су почели да добијају свој глас на филмском платну, а партијски однос према том рату је био пренебрегнут и побеђен у неформалним круговима и центрима моћи који су почетком 60-их година били у формирању. Митровић је успео да сними дубоко српски филм који то није био само по теми коју је обрађивао, већ и по укупном ангажману свих оних који су у његовом снимању учествовали.
У снимању филма у Ваљеву су, осим филмске екипе, као статисти учествовали и мештани, Ваљевци, сељаци из околине града, али и војска – око две хиљаде војника који су Митровићу викендом били стављани на располагање. Да филм Марш на Дрину није био државни пројекат, својим запажањем посведочио је Љуба Тадић: “(…) војску смо имали само суботом и недељом. Није то био државни филм. Ја и не знам како су они ту војску добили суботом и недељом. Снимао сам два ратна филма, Сутјеску и ово, па сам на Сутјесци видео колико је ту било војске за снимање. Па то је трајало годину дана.” Митровићу је у снимању филма помагао и један Ужичанин, пуковник Луковић, пензионисани професор војне академије који је Церску битку “познавао напамет”. Луковић је месец дана увежбавао војску како да маневрише, учио глумце и статисте како се прежу коњи, потрудио се да набави топове који су изгледали као они из 1914. године, учио глумце како се мењају положаји. На снимању су, приликом кишних дана, када би се топови заглављивали у блату, помагале и жене, а припрему глумаца за сцену слушали су и војници и статисти. Митровић је о атмосфери на снимању рекао: “Имао сам утисак да су сви они на неки начин били везани за ту причу”.
Сцена из филма Марш на Дрину
Марш на Дрину је на фестивалу у Пули добио награду публике што значи да је око 12.000 гледалаца, углавном Хрвата, филм прогласило најбољим те године. Упркос томе, Митровић је, како сам каже, био “преслишаван” у Београду, а на једно гледање филма је и сам био позван да коментарише и објасни шта је у њему приказано. Суочио се са парадоксом да је српски филм, који је био награђен у Хрватској, за део српског партијског руководства и даље био политички осетљив. Без обзира на то што је после фестивала у Пули Марш на Дрину био умножен у 50-60 копија које су биле предвиђене за политичко-васпитни рад у армији, остаје и чињеница да тај филм, са изузетком једне телевизијске пројекције 1975. године, све до 1989. године, пред српском публиком није био приказиван.
У завршну верзију филма није ушла сцена у којој се на једном месту, после скупо плаћене победе, сусрећу мртви и живи: док се преживели победници на коњима и у колони враћају са Цера, са околних ливада посматрају их мртви. Та христолика сцена (у Христу су сви живи) је, како је Митровић сматрао, могла да оптерети већ постигнут ефектан крај филма, па је била изостављена.
Компарација два филма, Крадљивца бресака и Марша на Дрину, наметнула се самом чињеницом да су филмови били снимљени поводом јубилеја, да су као главну тему имали српског војника из Првог светског рата и да је Крадљивац бресака био приказан и у Југославији. Упоредна анализа, међутим, у свом крајњем исходу води ка закључку да се у случају та два филма није радило о некаквом “рату филмским платнима” између Бугарске и Србије (Југославије). Фокус сукоба се, када је у питању Марш на Дрину, измешта на конфликт који се одигравао унутар српског и југословенског поља (и политике) сећања, док је приказивање бугарске верзије сећања на Велики рат и интерпретацију српског војника у њему само додатно оптеретило ионако сложене односе у домену сећања на Први светски рат у Југославији и Србији. Другим речима, у Бугарској је филм Крадљивац бресака имао задатак да разреши њихове националне трауме, релативизујући српску победу и бугарски пораз. Са друге стране Марш на Дрину је разрешавао југословенско-српски комплекс сећања на 1914. годину. Није, ипак, на одмет, запитати се ко је и када донео одлуку да се у Југославији, у Београду, исте године када и Марш на Дрину, прикаже и бугарска верзија сећања на Први светски рат која је могла бити схваћена као релативизација српских напора поднесених у том рату.
***
Централни симбол страдања у Крадљивцу бресака је бресква – редак симбол у балканској уметности. У филму се јавља као предзнак страдања у љубави. И у једној српској варијанти сећања на Церску битку, изван филмских интерпретација, српски војник је био “додирнут усудом брескве”. Сећање на страдање српских војника на Текеришу, о чему говори филм Марш на Дрину, сачувано је и у једној легенди о “војниковој шантелији”. У њиви српског сељака на Церу, где је битка била вођена, пронађене су кости непознатог српског борца и установљено је да је стабло брескве које је ту расло никло из његовог грла. Легенда каже да је у време највеће непријатељске офанзиве у лето 1914. године, у предаху између најжешћих борби, безимени церски војник сео на грудобран свога рова да поједе брескву коју му је поклонила девојка. У тренутку када је загризао брескву погодио га је залутали метак и клонули војник је затим пао у ров. Смртни грч му је укочио вилице, па му је бресква остала у устима, а из њене кошчице је порасло стабло. И бресква и војникове кости су са тог места касније пренете на Текериш.
Није јасно зашто је Емилијан Станев “крадљивца” ситуирао у врт са бресквама, поготово због тога што је записао сећање на настајање главних ликова у новели: у детињству је, са оцем, посетио пуковника чија се прелепа жена, “у плавој хаљини”, урезала у његово сећање. У суседству тог пуковника је живео други, свадљиви пуковник, који је посвећено чувао свој виноград. На неки чудан начин су се тај други човек и “плава дама” повезали у пишчевој глави и тако су настали ликови Лизе и Михаила. Али аутор остаје недоречен око тога како је “лозе” (виноград) прерасло у “праскови” (брескве). Није јасно ни зашто се у сноликим формама сећања какве су српска легенда и бугарски филм и новела, судбина српског војника везује за мотив брескве. Бресква је једино још у сановницима, вековним искуствима сневача, препозната као симбол који ономе ко снива најављује велику љубав и велико страдање.
Šta je tada sve popularniji pravoslavni teolog, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, govorio o odnosu crkve i države, nacionalizmu, ulozi crkve u političkim krizama… Razgovor je vođen u kontekstu sve upadljivije renesanse religioznosti (posebno među mladima) u Srbiji početkom osamdesetih, kojoj je sve teže odolevao i sam establišment. Samo godinu dana posle ovog intervjua, vlasti SR Srbije dale su “zeleno svetlo” za nastavak izgradnje hrama Svetog Save.
Dakle, Tijanić pitao – Amfilohije odgovarao.
Najpre Tijanić:
Proteklih meseci na nekoliko uzastopnih tribina o religiji u beogradskim salama bilo je teško naći praznu stolicu. Jedan od najčešćih među gostima na ovim razgovorima bio je dr Amfilohije Radović, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. To je, posle dužeg vremena, prvi “izlazak” nekog pravoslavnog teologa na neku vrstu pluralističkog okruglog stola, uobičajenog u Ljubljani, retkog u Zagrebu i sada učestalog u glavnom gradu.
Obrazovan i očigledno ubedljiv, dr Radović je po mnogima uspešno zastupao Srpsku pravoslavnu crkvu. Doduše, izvan crkve, njega smatraju zastupnikom “tvrde linije”, čiji su nosioci, bar kako kažu upućeni, grupa “grčkih đaka”, monaha-profesora sa Bogoslovije.
Neposredan povod za razgovor s njim jesu različiti “signali” koji stižu iz Srpske pravoslavne crkve. Jednom su to mišljenja koja je doskorašnji predavač apologetike vere na Bogosloviji, prof. Milin, sažeo u klerikalistički moto: “Srbin može živeti slobodno samo u zemlji gde se vlada po Jevanđelju”. Drugi put su to razumna izlaganja pravoslavnih episkopa o autonomiji “zemaljskih stvari” (…)
To su samo neki od razloga za razgovor sa dr Radovićem. Ali, osnovni je ipak što iz dela pravoslavnog klera sve češće dopiru glasovi o “specijalnoj ulozi i zadatku Srpske pravoslavne crkve unutar srpske nacije kao jedinog nosioca istorijskog pamćenja i čuvara nacionalnog identiteta”!
Šta to podrazumeva i kakve opasnosti nosi ovakav stav? (…) Ima li u SPC zastupnika teze da je vreme krize pogodno za ostvarivanje posebnih crkvenih ciljeva (…)?
Zatim Amfilohije. Prvo o tada aktuelnoj jugoslovenskoj krizi i odnosu crkve prema sekularnom/materijalističkom kontekstu:
Pitanje je moglo da se postavi i obratno. Da li je ovo društvo,onako kako se ono formira kod nas, i ne samo kod nas, izazvalo jednu od najradikalnijih kriza u dvehiljadegodišnjoj istoriji crkve? Ja mislim da jeste. Moderni sekularizovani čovek je svojim stavom i celim svojim pogledom na svet i čoveka izveo na “sud” i stavio pod znak pitanja, ne samo teorijski, nego i praktično, samu srž crkve i smisao i razlog njenog istorijskog postojanja. Po mom shvatanju taj “sud” je opasan za ono u crkvenim strukturama i shvatanjima što je ona prihvatila u svom hodu kroz vreme i prošle epohe (…) Sve ono što nije izvorno njeno, dobro je da iščezne, jer samo tako može da zasija iz nje ono što ona u stvari jeste i kakva bi trebalo da bude. Crkva, kada je u krizi, ona je na krstu. A to je njeno jedino i plodonosno mesto. (…)
Ako se, dakle, crkva ne boji krize u koju ju je bacila ova društvena ideologija, zašto bi se ovo društvo bojalo krize koju bi eventualno mogla da u njemu izazove crkva? Ako je kriza u crkvi bila odvajkada ne samo nešto što dolazi spolja, nego i nešto što se začinje u njoj samoj, ne važi li to pravilo i za društvo, za svako društvo, pa i ovo naše? Ovo naše društveno ustrojstvo, utemeljeno na materijalističkoj ideologiji, čitavo je u znaku horizontale, htelo bi i želelo da reši konačnu sudbinu čovekovu u okvirima gole imanentnosti. Crkva je, opet, u svojoj srži u znaku vertikale (…) Ona je uvek bila, a to je i danas, takva će biti i ubuduće, izazov svakom društvu (znači i ovom našem) i nezaobilazan izvor društvenih kriza; što je društvo horizontalnije, to će i taj izazov biti jači i “kriza” dublja. Tako će to biti sve dotle dok čovek bude postavljao pitanje svog večnog smisla i smisla svog istorijskog bistvovanja. (…)
Pa o nacionalizmu:
Što se tiče okupljanja “nacionalista” oko crkve, ne treba izgubiti iz vida da se oko nje isto tako okupljaju i socijalisti i internacionalisti, pa u poslednje vreme i mnogo omladine. Uostalom, ona se u jednoj svojoj molitvi naziva “bolnicom”, a bolnica je mesto gde se ljudi leče. I prvenstveno u crkvi treba da se leče od svake uskosti i samozatvorenosti, od svake samoživosti, bilo individualnog, bilo kolektivnog tipa. (…) Nacionalizam suženih vidika, onaj koji pojam nacije svodi na krv i jezik, koji lažnom nadmenošću i samozatvorenošću sebe obogotvorava, a druge narode isključuje i prezire, ako je kao takav neprijatelj društva, još je veći neprijatelj crkve i razoritelj njenog iskonskog prizivanja utemeljenog jednom za svagda Hristovim rečima: da svi ljudi jedno budu.
…pa o Crkvi kao političkom akteru:
Ako pravoslavlje posmatramo istorijski, ono nikada nije želelo da preuzme ulogu nekog političkog arbitra. Bilo je istorijskih perioda kada je ono to bilo, kod pojedinih naroda i na određenim mestima. No to nije njegov duh, nego istorijska nužda, koja je crkvu naterala da preuzme na sebe ulogu koja joj po njenoj dubljoj prirodi ne pripada. Da navedemo primer iz naše istorije: period turskog robovanja, seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem i Arsenijem IV Šakabentom, periodom mitropolita-vladara Crne Gore i sl. Međutim, čim bi dolazilo do normalizacije istorijskih i nacionalnih prilika, crkva se vraćala na svoju njivu i polje delanja, vraćala se svom duhovno-moralnom prizvanju, prepuštajući onima koji su za to pozvani da se bave političkim problemima (…)
Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Аутор је више књига: Karneval u Guči: sabor trubača 1961-2004, Соколи Чачка 1910-1941, Век сумње: религиозност у чачанском крају 1886–2008, Модернизација балканског града (1944-1989): компаративна анализа развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализма, Звонко Вучковић: ратна биографија (1941-1944): расправа о проблемима прошлости и садашњости, Драгиша Васић и српска национална идеја, Мисија Хаијард: ратна пропаганда, бомбардовање српских градова и евакуација савезничких авијатичара 1943-1944, „Храбри“ партизани и „зли“ четници: студија о Србији у Другом светском рату (1941-1945), Злато четника и партизана – деконструкција једног мита: финансије и отпор окупатору у Србији и Југославији 1941-1945, Чачак у доба социјализма: 1944-1990: фотографија као репрезент политичке моћи.
Већ са првим ступањем на историјску сцену фотографија је понудила задивљујуће тачну и прецизну слику стварности ухваћене кроз објектив. Савременици су тврдили да је она заправо огледало саме природе. Међутим, камера уместо континуитета природног опажања нуди дисконтинуитет и фрагментарност представљања, а не природног посматрања. Визуелна порука фотографске слике, ма колико била тачна, није нужно и истинита. Да би се разумела сама фотографија неопходно јој је пружити контекст: време настанка, име аутора, податке о личностима, догађају или објекту који је снимљен. Истовремено, појавом нових технологија прављења снимака, као и медија на којима се приказују, савремени свет је постао феномен видљивог. Анализа фотографија отвара питања на који начин гледамо, и какав је однос онога што гледамо и саме „истине”. Истовремено, фотографија је, захваљујући свакодневним технолошким иновацијама у времену у коме живимо, постала најмасовнији медиј подложан непрестаним, готово неухватљивим трансформацијама, са све више средстава изражавања, истраживања и представљања.
Проблем коришћења фотографије као историјског извора, или као уметничког дела, везан је за примену критичности, како према садржају фотографије, тако и према потписима и описима сачуваних фотографија. Ипак, без обзира на ограничења, фотографија је незамењив медиј преко којег су сачувани јединствени остаци прошлости. Никако не треба заборавити да прошлост заправо не постоји, и да су историјски извори својеврстан „чаробни мост” преко којег можемо сазнати делове некадашње стварности. Фотографија се, без сумње, по својој документарности намеће као извор значајне вредности, без обзира на многа ограничења. Са друге стране, фотографија нема само документарну вредност регистровања догађаја или околности настанка, као и многих других чинилаца који прате снимање. Требало би нагласити да фотографија има и уметничку вредност – одражава стил епохе у којој је настала. Виши ниво естетског, као и ближа веза са ликовним уметностима, изражена је кроз начин на који фотографи деле са сликарима поједине визуелне карактеристике: детаљ, облик, контраст, мотив, композицију, покрет. Медиј фотографије развија таква својства која му дају посебан визуелни језик. Могућност фотографије да уверљиво ослика мотив и светло, даје фотографу моћ да у тренутку претвара стварност у сопствену метафору. Нови визуелни језик развио је способност да изрази не само људско биће, већ и његове емоције.
Фотографија је брзо постала важан медиј којим се представљао појединац – грађанин, предмет који се чува и поклања, а временом постаје „огледало” изгубљене прошлости. Спој документарне и уметничке вредности фотографије, уклопљен у посебан албум као репрезентативан предмет, део приватности који се излаже јавности, даје посебну важност у конструисању приватног, али и ширег идентитета једне заједнице. Заправо, уласком у специфичну колекцију породичног фото-албума, фотографија је освојила статус „профаног реликта”.
Управо на тај начин фотографија је доживљавана и презентована у грађанској класи крајем XIX и почетком XX века. Иако малобројан, тај друштвени слој европских манира у Србији имао је пресудан утицај на локалне варошке заједнице, па и на увођење фотографије у приватни и јавни живот. Уздизање грађанства условило је појаву изразите потребе за скупоценим материјалним добрима и предметима фине израде, као и стилизованим украсима у духу тадашње моде. Богатије породице крајем XIX и почетком XX века почињу да граде модерне куће, по европском узору, са пространим собама и салонима, као јасан израз нове свести грађанске класе чија је моћ надвисила сеоско окружење из којег су потекли. Када је у питању Чачак, стил читаве епохе, све до краја четрдесетих година XX века, била је сецесија, иако је она у европским оквирима кратко трајала и брзо нестала. Чачанској грађанској класи пријао је тај стил, хронолошки започет 1900. године изградњом хотела “Крен” у центру града, првим архитектонским објектом са елементима сецесије у Србији. Није се све зауставило на архитектури, украшавању ограда, капија и јавног простора. Сецесија је нарочито примењивана у штампи разгледница Чачка, вереничких карти за отменију варошку публику, а посебно су популарни били оквири за фотографије и фото-албуми израђени са орнаментиком у стилу сецесије.
Поседовање и излагање фото-албума постао је важан обичај грађанске класе. У другој половини XIX века у повлашћени простор грађанског салона, који је постао прави приватни породични музеј, на велика врата је ушао породични албум са фотографијама и освојио истакнуто место на једном од сточића, који се у богатијим кућама налазио у непосредној близини клавира. Обликовање фото-албума, аранжирање фотографија и њиховог излагања одабраној публици одговарало је моделу самопрезентације. Породични албум је био визуелни посредник који је артикулисао, на симболичном плану, како односе унутар породице, тако и класне односе у грађанском друштву XIX века.
Поступке презентације и самопрезентације треба посматрати, пре свега, као део ширих културних процеса којима се обликују и колективни и индивидуални идентитет. То је дуготрајан и релациони процес изградње симболичког система знакова који, између осталог, може да одговори на питање „ко сам ја” или „ко смо ми”, али и „шта бих волео да будем”. Излагане фотографије требало је да посведоче о успешности породице, али без истицања болесних, ружних, неуспешних и социјално неуклопљених појединаца. Истовремено, фотографија популаризује и специфично нов, театрализован и артифицијелан начин модерног самопредстављања и самоопажања. Жеља да се појавност идеализује, односно одбијање постојања ружноће, била је у складу са каноном званичног сликарства, тако да је употреба ретуша радо практикована и у локалним фото-атељеима. Албум са фотографијама, као део сфере приватности, био је намењен комуникацији са јавношћу, са основним задатаком пружања једне улепшане слике спокојног буржоаског живота и слатког породичног дома.
Фотографија је као и све модерне тенденције дуго је била привилегија града и грађанина. По рођењу везана за техничку и индустријску еру, она је нужно припадала урбаном грађанском амбијенту. Ако је социолог Луис Вирт град дефинисао као отисак друштва у времену, онда фотографију можемо доживети као један од највернијих одраза некадашњег друштва који је доспео до нас. Неодвојиве од амбијената, личности и догађаја који је снимљен, фотографије представљају својеврстан визуелни ход кроз време. Истовремено, она је и израз личности аутора фотографија, закаснелих сведока једног прохујалог доба. Први фотографи у Србији били су својеврсни модернизатори малих вароши, људи који су коришћењем нових техника допринели регистровању већ постојећих норми живљења, али и конструисању новог погледа на породицу и приватност, и пре свега на грађанску класну свест.
Цивилизацијски ход Србије у XIX веку био је спор. Требало је да прође више од две деценија од појаве фотографије 1839. године, па да се отворе први професионални атељеи. Груба процена говори да је Србију између 1860. и 1900. године опслуживало 40 фотографа, а до почетка Првог светског рата појављује се још 25 нових имена. За то време земљу су посећивали путујући фотографи, а таква ситуација карактерисала је унутрашњост, па и Чачак у другој половини XIX века. Чачак је током целог XIX века дуго био мала варош, како по броју становника, тако и по структури занимања. Поред трговине и занатства, највећи број житеља се заправо бавио пољопривредом. У таквој средини, сиромашној и конзервативној, било је јасно да нове модерне технологије нису имале добру „прођу”, тачније довољно велико тржиште. Зато није ни чудо што је најстарија фотографија Чачка (колико је за сада познато) потиче из 1870. године. У граду тада није било сталног фотографа, а путујући су ретко долазили. Често се фотографисало у већим варошима и чувеним излетиштима: Београду, Крагујевцу, Врњачкој Бањи. Поред професионалних фотографа, значајан траг оставили су и аматери. Технолошко усавршавање постепено је довело до демократизације у коришћењу фотографија, што је охрабрило многе људе, иако нису имали претходног фотографског искуства, да сами забележе сцене из властитог живота.
Фотографија је са технолошким променама постала и незаобилазан медиј за регистровање масовних јавних догађаја. Нови тип камере омогућио је аматерима да фотографију употребе као средство личног изражавања и тумачења света. Производња и конзумација слика је брзо демократизована, што је модерном човеку омогућило да у своје име исприча властиту микроисторију у сликама. Фотографије и фото-албуми између два светска рата више личе на фотографски дневник или визуелни споменар модерног човека који није загледан у унутрашњост топлог и ушушканог породичног дома, већ је фокусиран на спољашњи свет. Постепено почињу да се појављују снимци везани за излете, забаву, одмор, а затим и физички рад, да би се на крају фотографисала и тела покојника.
Издвојени снимци из каталога „Албум старог Чачка (1870-1941): град, људи, догађаји” (са изложбе организоване 2010. године) приказују визулну историју грађанског Чачка, при чему се фотографија посматра као документ прошлости, али и уметничко дело, један од највернијих одраза минулих епоха. Циљ изложбе и каталога није био само трагање за формом самопредстављања једне локалне средине, поновно конструисање грађанског идентитета друштва које је имало бројне политичке и идеолошке ломове у ХХ веку, већ и представљање фотографије као уметничког дела, односно излагање јавности једног дела богате збирке фотографија Народног музеја у Чачку, за неко ново читање и вредновање.
Милош Тимотијевић
СЛИКА ГРАДА: РАЗГЛЕДНИЦА ЧАЧКА, УЛИЦА ГОСПОДАРА ЈОВАНА ОБРЕНОВИЋА (НАЧЕЛСТВО И ЦРКВА), издање књижаре Исаила Петровића, пре 1903. године.
ПОЧЕТАК ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВОТА: ВЕНЧАНА ФОТОГРАФИЈА ДАРЕ БЕЛОПАВЛОВИЋ И ДРАГУТИНА ГАВРИЛОВИЋА СА ДЕВЕРОМ ЈОВАНОМ РИСТИЋЕМ, анонимни фотограф, 1907. година
БРАЧНИ ПАРОВИ: ДАРА И РАДИВОЈЕ ПАНТОВИЋ, анонимни фотограф, 1908. година
ФАМИЛИЈЕ: ПОРОДИЦА АРИСТИДА ЈОВАНОВИЋА, снимак Томислава Зупана, 1937. година
ДЕЦА: НЕПОЗНАТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ И ДЕЧАЦИ, снимак Добривоја Н. Симића, пре 1914. године
ЖЕНЕ: КАТАРИНА НИКОЛИЋ, снимак Милана Јовановића, 1896. година
МУШКАРЦИ: ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ВЕСЕЛИН МИЛЕКИЋ, анонимни фотограф, 1905. година
ЂАЦИ: УЧЕНИЦЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ЧЛАНИЦЕ ЦРВЕНОГ КРСТА, снимак Томислава Зупана, око 1932. године
СВЕЧАНОСТИ: ПРОГЛАШЕЊЕ МИС ЧАЧКА, Томислава Зупана, 1929. година
СПОРТ: ВОЖЊА БОБОМ НА „ЛИСИЧЈИМ РУПАМА”, анонимни фотограф, 1933. година
КАФАНЕ: ДРУШТВО СА ПИЋЕМ И МУЗИКОМ, анонимни фотограф, око 1925. године
ИЗЛЕТИ: ОДМОР У ОВЧАР БАЊИ, анонимни фотограф, пре 1914. године
СВЕТ БРЗИНЕ: ПУТНИЦИ У ЧЕЗИ, снимак Павла Савића, пре 1914. године
КУПАЊЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ: ДЕВОЈКЕ НА ПЛАЖИ, снимак Томислава Зупана, 1926. година
СВЕТ РАДА: ПОЗИРАЊЕ У НЕЗАВРШЕНОЈ КОЧИЈИ ЗА ПОКОЈНИКЕ, РАДИОНИЦА СТОЛАРСКЕ ЗАДРУГЕ „БУДУЋНОСТ”, анонимни фотограф, пре 1941. године
СВЕТ РАДА: ДЕЦА РАДНИЦИ НОСЕ ЦРЕП У ФАБРИЦИ ОПЕКА „СМИЉАНИЋ”, анонимни фотограф, 1928. година
СМРТ: ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ НА ПОСМРТНОМ ОДРУ, снимак Томислава Зупана, 1929. година
U proleće 1982. godine jedan crnogorski bankar sastao se u Njujorku sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke. Razgovor u Njujorku je pokazao da su na vrhu ove finansijske imperije (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje galopirajućom jugoslovenskom krizom.
Kakvu su poruku Rokfeler i ostali faktori „koji su oblikovali budućnost sveta“ preko Vlade Radovića poslali Jugoslaviji i kako je Beograd reagovao na „nepristojnu ponudu“ njujorške finansijske elite?
Baš sve je početkom osamdesetih godina krenulo nizbrdo. Jugoslovenska federacija suočila se sa nizom problema koji su domaćoj i međunarodnoj javnosti pokazali neodrživost Titovog eksperimenta. Igrom istorije nevolje koje su Jugoslaviju snašle bile su ne samo brojne, već su se i vremenski podudarile, a eskalirale su gotovo neposredno po smrti čoveka koji ju je personifikovao. Ekonomsko zaostajanje najočitije je demonstrirano visokim spoljnim dugom, koji je dostigao 20 milijardi dolara i čije je servisiranje enormno opterećivalo jugoslovensku ekonomiju. Snažna kriza likvidnosti brukala je Jugoslaviju pred svetom i slala signale o mogućem bankrotu izvikanog socijalističkog modela. Cenu nespretno i neodgovorno vođene jugoslovenske privrede (iracionalno zaduživanje, „promašene investicije“ i sl.) plaćali su pre svega njeni građani. Devalvacija, visoka inflacija, oštre mere štednje, oborili su životni standard i poljuljali autoritet Brozovih sukcesora. Nestašice uvoznih proizvoda i sirovina (poput kafe i goriva), kao i učestali štrajkovi, najavljivali su još teže dane.
Nije Jugoslavija bila jedina država koja se u to vreme borila sa bremenom nagomilanih dugova. Setimo se samo tadašnje Poljske ili Rumunije. Međutim, Jugoslaviji su sreću kvarile i neke druge okolnosti. Ekonomski kolaps pratili su, naime, i nepovoljni trendovi međunacionalnih odnosa. Kontrarevolucija na Kosovu, koja je bila zaustavljena tek krajnjim naporima republičkog i saveznog represivnog aparata, predstavljala je pravu probu građanskog rata, a domaćoj i međunarodnoj javnosti poslala je poruku da je jugoslovensko društvo ne samo u krizi, već i pred konačnim slomom.
Redovi za gorivo su obeležili sivu svakodnevicu Jugoslavije početkom osamdesetih
Verovatno su bar neke od ovih tema prolazile kroz glavu Vlade Radovića, predstavnika Investicione banke iz Titograda, dok se u Njujorku jednog martovskog dana 1982. godine češljao i brijao pred sastanak sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke, jednog od najuticajnijih finansijskih instituta tog vremena. Ne znamo na koji je način Radović došao do ovog elitnog kruga i teško možemo da objasnimo zašto su ljudi koji „su oblikovali budućnost sveta“ odlučili da baš preko ovog crnogorskog bankara prenesu najvažnije političke poruke jugoslovenskom rukovodstvu. Danas to nije ni važno. Znamo, međutim, da se od Radovića tražilo da sa sadržajem razgovora upozna čelne ljude režima u Beogradu, pa se tako u najvišim krugovima jugoslovenske prestonice brzo pronela informacija o čudnom susretu Vlade Radovića sa dvojicom uticajnih njujorških bankara. Radović je, naime, o sadržaju razgovora obavestio Savezni sekretarijat za finansije, koji je zatim ovu osetljivu informaciju preneo jugoslovenskom premijeru (igrom slučaja takođe crnogorskom kadru) Veselinu Đuranoviću. Tim povodom hitno je održana prvo sednica najvišeg tela za nadzor bezbednosti zemlje – Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, a zatim i sednica Predsedništva SFRJ.
Tako se pred najuticajnijim ljudima Jugoslavije u proleće 1982. godine našla koncizna beleška koju je o razgovoru sa dvojicom potpredsednika Chase Manhattan banke – Čarlsom Šrederom (Charles Schroeder) i Rodžerom Robinsonom (Roger Robinson), sastavio Vlada Radović, a koja se danas nalazi u fondu „Predsedništvo SFRJ“, u Arhivu Jugoslavije.
Radović je već na početku ovog izveštaja naveo da su njegovi američki sagovornici pokazali skepsu u pogledu nastojanja Beograda da dobije sindiciran zajam, što su pripisali nepovoljnom stanju na međunarodnom tržištu kapitala, usled, pored ostalog, već pomenute krize likvidnosti u Rumuniji i Poljskoj. Polazeći od te premise Šreder i Robinson su, ističući da su oni „pravi prijatelji Jugoslavije“, preporučili da umesto izlaska na tržište Jugoslavija „zagrize metak“ i upotrebi devizne rezerve za premošćavanje akutnih finansijskih šupljina. Na tržište je, nastavio je dvojac Chase Manhattan banke, trebalo izaći najranije u jesen 1982. godine.
Razgovor u Njujorku se ubrzo preneo na teren politike, pokazujući da su na vrhu Chase Manhattan banke (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje jugoslovenskom krizom. Razradu ovih scenarija Radovićevi sagovornici pravdali su svojim „dugogodišnjim i tradicionalnim prijateljstvom prema Jugoslaviji“. Ukratko, radilo se o solidnoj finansijskoj ponudi Jugoslaviji, koja je trebalo da spreči da kriza u Jugoslaviji otvori vrata jačanju sovjetskog uticaja u SFRJ i time poremeti osetljivi geopolitički ekvilibrijum u Beogradu: „Smatraju da Jugoslavija pripada Zapadu, a ne Istočnom bloku … i upravo zbog toga zajedno sa prijateljima koji su na visokim pozicijama u State Departmentu i NATO-u, uz znanje g. Rockefellera, razrađuju red poteza u slučaju da Jugoslavija, i pored uspjeha u zavođenju reda u kući na ekonomskom planu, dođe u situaciju da događaji van njenog uticaja zaprijete da ugroze njen integritet i njenu nezavisnu politiku (sa Istoka, naravno)… Imaju u vidu eventualnu vanrednu geopolitički krizu širih razmjera u kojoj mnoge stvari ne bi zavisile od same Jugoslavije. Osjećaju dužnost i odgovornost da priskoče u pomoć (NATO, State Department, banke na čelu sa Chase Manhattan, dakle one snage koje „shape the future of the world“) koja bi uzela oblik i finansijskih sredstava pod povoljnim uslovima (red veličina 1,5 milijardi $), što bi bilo dovoljno snažnoj privredi, kao što je jugoslovenska, da prevaziđe eventualne tekuće probleme u platnom bilansu.“
„Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo da se polako distancira od pokreta nesvrstavanja, jer joj tu ne leži suštinski interes, već da se približi Evropskoj ekonomskoj zajednici, gde joj je pravo mjesto“.
Ovu ponudu Šreder i Robinson dopunili su i traženjem protivusluge. Ukratko, od Beograda se očekivalo da sprovede takve kadrovske rezove, koji bi Jugoslaviju skrenuli sa kursa neutralnosti i nesvrstavanja i odlučnije je približili Zapadu. Preporučili su da se na ključna mesta u saveznoj administraciji dovedu „najsposobniji i najmoderniji ljudi“, a da na vrhu piramide bude Stane Dolanc. Osim toga, naglasili su da bi podržali i „modernističke elemente u JNA da igraju mnogo važniju ulogu u tekućim poslovima“, što su obrazložili svojom procenom „da naši (jugoslovenski – P.D.) najsposobniji generali gledaju blagonaklono na približavanje Jugoslavije Zapadnoj Evropi i SAD“. Ove personalne promene trebalo je da olakšaju geopolitični zaokret Jugoslavije prema Zapadu: „Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo da se polako distancira od pokreta nesvrstavanja, jer joj tu ne leži suštinski interes, već da se približi Evropskoj ekonomskoj zajednici, gde joj je pravo mjesto“.
Početkom maja 1982. godine o Radovićevom razgovoru sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke diskutovano je prvo na Savetu za zaštitu ustavnog poretka, a zatim na sednici Predsedništva SFRJ, pri čemu su oba puta iznete slične (negativne) percepcije ponude iz Radovićevog izveštaja. Prema ocenama Saveta za zaštitu ustavnog poretka, ideje koje su u razgovoru sa Radovićem izneli Čarls Šreder i Rodžer Robinson, nisu predstavljale samo stav američkog finansijskog kapitala, već se radilo o preovlađujućem stavu Vašingtona prema Jugoslaviji. Podvučeno je da je suština te linije procena SAD da akutna jugoslovenska kriza likvidnosti predstavlja pogodan povod da se na Jugoslaviju izvrši pritisak radi „dobijanja određenih političkih koncesija od SFRJ koje bi, objektivno, vodile ka gubljenju političke i ekonomske samostalnosti naše zemlje i napuštanju nesvrstane politike.“ Krajnji cilj je, prema oceni Saveta, trebalo da bude uvlačenje Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu i njeno vezivanje za NATO. Navedena su i saznanja Saveznog sekretarijata za inostrane poslove da Stejt dipartment takve stavove usaglašava sa evropskim partnerima, pre svega sa SR Nemačkom. Kao signal da su takve teze prešle Atlantik ocenjen je nastup neimenovanog predstavnika jedne zapadnonemačke kompanije, koji je Jugoslaviji preporučio „preorijentaciju ukupne politike“ i okretanje Zapadu, koji bi zatim Jugoslaviji pružio „neophodnu pomoć“.
Polazeći od premise da bi nesposobnost Jugoslavije da servisira svoje finansijske obaveze ozbiljno ugrozila bezbednost zemlje i njen uhodani spoljnopolitički kurs članovi Saveta za zaštitu ustavnog poretka su podvukli potrebu uvođenja mera (uključujući i one restriktivne) za konsolidaciju spoljne likvidnosti SFRJ. Zaključeno je i da sadržaj razgovora Radovića sa njujorškim bankarima treba shvatiti „kao vrlo ozbiljno upozorenje“
Identični stavovi čuli su se i na sednici Predsedništva SFRJ, održanoj dva dana posle sednice Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Predsednik Saveznog izvršnog veća Veselin Đuranović je, referišući se na belešku Vlade Radovića o sastanku u Njujorku, ocenio „da na Zapadu računaju sa našim (jugoslovenskim – P.D.) teškoćama (…) i sada pokušavaju da raznim pritiscima iznude odgovarajuće ustupke.“
Šef jugoslovenske diplomatije Josip Vrhovec uneo je malo optimizma tvrdnjom da prema procenama SSIP-a (Saveznog sekretarijata za inostrane poslove) „koncepcija vršenja pritiska na Jugoslaviju“ još uvek nije odnela prevagu u privrednim i političkim krugovima u SAD. Vrhovec je time ostalim članovima Predsedništva SFRJ indirektno sugerisao da predlozi koje su u razgovoru sa Vladom Radovićem izneli funkcioneri Chase Manhattan banke nisu predstavljali jedinstven stav američkih elita prema SFRJ. Otuda je Vrhovec konstatovao da će Amerikanci prema Jugoslaviji zauzeti fleksibilniju liniju, te da stoga jugoslovenske „političke šanse“ nisu male.
Diskusija na sednici Predsedništva SFRJ je pokazala da jugoslovensko rukovodstvo nije bilo spremno na bilo kakve političke koncesije u zamenu za inostranu finansijsku podršku. Umesto toga, predloženo je donošenje stabilizacionih mera u cilju obezbeđivanja spoljne likvidnosti zemlje. Opredeljenost jugoslovenskog državnog vrha za održanje Titovog spoljnopolitičkog nasleđa lapidarno je sažeo Draža Marković, podsetivši da je Broz povodom sličnih pritisaka javno isticao da Jugoslavija neće odstupati od svoje „politike nezavisnosti i samostalnosti“.
„Postavlja se pitanje zbog čega ne bismo i sada pokazali svetu da se i bez Tita ponašamo na način kako je on to činio. Naravno, ostaje za procenu da li, kada i ko to da učini.“ – Draža Marković
*****
Događaji koji su usledili posle „nepristojne ponude“ Chase Manhattan banke, koja je bila brižljivo skrivana od jugoslovenske i svetske javnosti, pokazali su da je jugoslovensko rukovodstvo odbacilo ideje ove finansijske instutucije o radikalnoj promeni spoljnopolitičkog kursa kao uslova za svežu finansijsku injekciju. Umesto bilateralne kombinacije sa Chase Manhattan bankom, Jugoslavija je spas potražila na drugi način. U akciji više međunarodnih finansijskih instituta (na prvom mestu MMF-a) i većeg broja zapadnih komercijalnih banaka Jugoslavija je ubrzo bila podržana paketom od nekoliko milijardi dolara, preko novih kredita i reprograma duga.
Jugoslavija je tako pokazala nespremnost da trguje svojom političkom autonomijom na međunarodnoj sceni u zamenu za pomoć Chase Manhattan banke, ali je morala da prihvati ustupke na drugom terenu. Stand-by aranžman sa MMF-om podrazumevao je nastavak stezanja kaiša, suočivši jugoslovensko stanovništvo sa traumatičnim krajem nežne socijalističke bajke.
Kao što Jugoslavija nije imala drugu opciju, bez mogućnosti izbora bile su i vodeće političke i finansijske ustanove Zapada. Stejt dipartment i državni podsekretar (nešto pre toga i američki ambasador u Beogradu) Lorens Iglberger pokazali su veliko interesovanje da se Jugoslavija, kao i 1948. godine, „održi na površini“. Za razliku od Chase Manhattan banke, oni Jugoslaviji nisu postavljali teške političke uslove, strahujući da bi se u slučaju okretanja leđa Jugoslaviji, Beograd približio Istoku (preko transakcija na bazi kliringa, barter aranžmana i sl.).
Novu vladu čekala je teška borba za izlazak iz dužničke krize – premijerka Milka Planinc i savezni sekretar za narodnu odbranu, admiral flote Branko Mamula
Ponuda Chase Manhattan banke, izneta u razgovoru Šredera i Robinsona sa Vladom Radovićem, pokazala je da su se na Zapadu početkom osamdesetih godina konstituisale dve linije prema Jugoslaviji. Prva je bila radikalna i polazila je od ideje da je nastupio trenutak da se posrnula nesvrstana Jugoslavija „ponudom koja se ne odbija“ konačno pretera zapadno od Gvozdene zavese. Drugi kurs prema Jugoslaviji je bio znatno konzervativniji, počivajući na strahovanjima da bi, lišen dostupne pomoći na Zapadu, Beograd mogao da se okrene Moskvi, čime bi se anuliralo sve što je posle 1948. godine Zapad politički i materijalno investirao u jugoslovensku emancipaciju od SSSR-a i socijalističkog lagera.
U izboru između ova dva (bez)izlaza jugoslovensko rukovodstvo nije imalo dileme. Samo par godina posle Titove smrti njegovi zbunjeni i višestrukom krizom zastrašeni epigoni nisu mogli ni da pomisle na raskid sa ključnim pravcima njegove spoljnopolitičke doktrine. Posle Radovićevog konspirativnog razgovora u Njujorku Jugoslavija je poživela tek jednu deceniju. Da li bi prihvatanje „nepristojne političke ponude“ Chase Manhattan banke i „ljudi koji su oblikovali budućnost sveta“ dovelo do drugačijeg ishoda? To nikad nećemo saznati.
Ponuda Chase Manhattan banke Beogradu, tako, nije promenila tok istorije socijalističke Jugoslavije, ali je po ko zna koji put na videlo iznela snažnu spregu sveta velikog novca i visoke politike. Ipak, ponekad i ponegde ti „savezi elita“ (kao u slučaju kojim se ovaj tekst bavi) nisu dovoljno jaki da proizvedu opipljivije rezultate. U proleće 1982. godine inercija Titovog nasleđa pokazala se kao dovoljno visoka prepreka.
Тешко је једним предзнаком оценити историју Италије у периоду од краја Другог светског рата до драматичних промена у Eвропи крајем осамдесетих година и краја епохе Хладног рата. Реч је о времену велике динамике, екстремних амплитуда, успеха и неуспеха. Просечан читалац историјске литературе било коју синтезу италијанске историје тог доба може да доживи као узбудљив трилер, са невероватним расплетима и непредвидивим епилогом. Заиста, не можемо се отети утиску да се ради о епохи коју су одликовале позитивне и негативне приче, ремек-дела и скандали, чуда и несреће, велики успеси и трагични падови.
То је време у којем један, на крају рата, изгладнели народ, са каквим се сусрећемо у Малапартеовој „Кожи”, великом брзином поправља животни стандард и достиже народе најразвијенијих земаља западне Eвропе. Италијанско привредно чудо педесетих и шездесетих година прошлог века представљало је и у светским оквирима упечатљив историјски феномен. Ова, на крају рата економски девастирана земља, у деценијама које су уследиле остварила је радикалан напредак у читавом низу привредних сектора, попут енергетике (ENI), хемијске индустрије (Montedison), аутомобилске индустрије (FIAT, Pirelli), електроиндустрије (Olivetti, Candi, Zanussi), те прехрамбене и модне индустрије. Made in Italy је постао симбол робе високог квалитета широм света. Италија постаје и снажна туристичка сила, што је позитивно утицало на италијански платни биланс, али и на побољшање перцепција ове државе у свету.
У периоду Хладног рата Италија је и земља која је захваљујући глобалном политичком контексту и добром прилагођавању истом дошла до значајног међународног статуса. Од земље која је у Други светски рат ушла на губитничкој страни, Италија је нестварном брзином узнапредовала до снажне међународне позиције у свету који су креирале силе победнице. Она је од пионирских етапа западноевропских интеграција њихов незаобилазни део и покровитељ. Од оснивања је члан Заједнице за угаљ и челик, односно, касније, Eвропске економске заједнице. Италија је, такође у периоду Хладног рата (као и касније) играла ванредно важну улогу на јужном крилу Северноатлантског пакта, чији је члан била од оснивања тог војног савеза (1949. године). Пред крај периода којим се ова књига бави Италија постаје и чланица најексклузивнијег политичко-привредног клуба западног света – G7. У овом периоду је енергично тражила и налазила своје „место под сунцем”, тамо где јој је то из политичких и привредних разлога било најважније – на Медитерану и на Блиском истоку. Истовремено, италијанске дипломате, њени привредници и магнати, вешто су користили међународну, хладноратовску динамику, ширећи свој утицај и иза Гвоздене завесе, на простору совјетске интересне сфере.
После Другог светског рата Aпенинско полуостврво је постигло највише домете и на пољу културе. То је било време маестара и поета – Гутуза, Де Кирика, Пазолинија, Моравије, Томазија ди Лампедузе. Италијанска масовна култура, посебно у сфери кинематографије и музике, само деценију после рата, почела је снажно да мења међународни имиџ Италије. Десетине њених глумаца и поп-певача ширило је италијански soft powеr широм земаљске кугле, креирајући глобалну перцепцију Италије као земље слатког живота и гламурозне забаве.
Ова велика достигнућа имала су и своје ништа мање упечатљиво наличје. Италија је у периоду од краја Другог светског рата до слома комунизма и земља великих политичких потреса и нестабилности. Од пада Мусолинија и састављања Бадољовог кабинета, који је окончао рат са антихитлеровском коалицијом, до убиства Aлда Мора (чиме се ова монографија завршава), италијанске владе су у просеку трајале мање од годину дана. Трагање за формулом која би онемогућила улазак италијанске комунистичке партије (Partito Comunista Italiano – PCI) у зону власти, производило је најразличитије политичке комбинације у форми центризма или центро-левице (centro-sinistra). Ипак, избацивање моћне комунистичке партије из политичке арене онемогућавало је политичку стабилност и заоштравало динамику политичких борби у Риму. Најрадикалнију манифестацију високих политичких тензија представљали су насиље на улицама италијанских градова, политичка убиства, терористички напади. Гинули су радници, синдикалци, новинари, политичари, полицајци, судије, уметници. Они који су у политичким конфликтима били на погрешној страни, или само на погрешном месту. Таласи терора и политичког насиља од Болцана до Сицилије однели су у хладноратовској фази италијанске историје на стотине живота. За одговорима на питање које су силе стајале иза ових насилних аката историчари, публицисти, новинари, потомци жртава трагаће и у наредним деценијама, уз сасвим реалну претпоставку да их никада неће наћи.
Aфере које су пратиле политичко насиље с времена на време откривале су бројне аномалије ондашњег политичког система у Италији. Документи судских истрага, медијски коментари, мемоарска литература и бројни слични извори указивали су на завере тајних центара моћи (попут масонске ложе P2, или система Gladio), крупног капитала, те домаћих и страних обавештајних служби. Сматрало се да је стратегија затегнутости и насиља имала за циљ да спречи „лево скретање” Италије, односно да комунисти преузму власт чиме би се пореметила осетљива хладноратовска равнотежа на Медитерану.
Политичка динамика Италије свакако је снажно била одређена
ондашњим спољнополитичкм контекстом, односно чињеницом да су се по завршетку Другог светског рата на будућој граници Југославије и Италије сударила два супротстављена геополитичка и идеолошка блока. Италија се тако већ у мају 1945. године нашла на линији ватре, а кључни проблем је лежао у ванредној снази њене комунистичке партије. То ју је чинило мање компатибилном са политичко-идеолошким блоком у којем се по завршетку Другог светског рата нашла. Управо ова некомпатибилност доводила је до покушаја унутрашњих и спољних чинилаца да се на Aпенинском полуострву на сваки начин смањи утицај комунистичких, односно просовјетских фактора и тиме италијанска политика доведе у склад с њеном припадношћу западним политичким интеграцијама. Најекстремније последице ове борбе представљало је већ поменуто политичко насиље. У Италији после Другог светског рата насиље није било само политичке природе. Висок ниво организованог криминала односио је људске животе и угрожавао крхке институције на југу Италије. Криминал на Југу блокирао је покушаје модернизације државе и друштва, а развој мафијашких структура кулминирао је стварањем моћних кланова, који су постајали реални господари на терену.
Детонације и рафали на улицама италијанских градова нису били једини проблем са којим се суочавало италијанско друштво у хладноратовској фази своје историје. Привредни успон Италије није равномерно усрећио све регије Италије и све слојеве италијанског друштва. Губитници епохе италијанског привредног чуда излаз су налазили у појачаном емигрирању у развијеније земље западне Eвропе, или у многобројним штрајковима који су постали један од упечатљивих симбола италијанске економије. Губитника је било и на страни материјално имућних. Велики економски бум, тај, како ће Пазолини формулисати, прелазак са палеокапитализма на неокапитализам, доносио је осетно повећање животног стандарда, али и носио са собом бројне негативне колатералне последице, услед немогућности човека и друштва да се успешно прилагоде драматичним променама начина живота. На попришту борбе марксизма, католичанства и либералног капитализма остао је дестабилизовани човек. Отуђеност, крах породице, деформација мушко-женских односа, декаденција елите, етички вакуум потрошачке заједнице тематизовани су у бројним ремек-делима италијанских синеаста (Марка Ферерија, Пјера Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија, Федерика Фелинија) који су оштро нападали италијанску стварност и песимистички гледали на њену будућност. У једном од својих најзначајнијих остварења, „Црвена пустиња” (Il deserto rosso), Aнтониони нам представља силуете слуђених, дехуманизованих људи који збуњено тумарају беспућима грандиозних петролејских постројења ЕНИ-ја покрај Равене. Наличје највећег италијанског технолошког напретка (чији је ЕНИ упадљив симбол), како нам Aнтониони сугерише, јесте разорено друштво, крах међуљудске комуникације, индивидуални и колективни аутизам и човек који то више није.
Kako je Milo Đukanović (26), diplomirani ekonomista i član CK SKJ, u razgovoru sa Ratkom Kneževićem za DUGU, (br. 391, februar-mart 1989), ispraćao staru političku klasu. Izvodi iz intervjua pod naslovom „Pet fotelja ne čine sistem“ najmlađe zvezde antibirokratske revolucije u Crnoj Gori, datog pre više od tri decenije.
Ovo je vreme rušenja dogmi, vreme velikog otrežnjenja. Stepen ideološke indoktrinacije je visok i nje nisu pošteđene ni mlađe generacije, recimo mi (…) Sa ljudskog stanovišta, imam razumijevanja prema svim pripadnicima jednog starog političkog koncepta, koji pred kraj svoje karijere, u bitno izmijenjenim uslovima političkog rada ne mogu da nađu sebe. Na razumijem ih sa političkog i moralnog aspekta, kad neće da shvate da u ovoj fazi društvenog razvitka, koju obeležavaju, može se slobodno reći, promene karaktera tektonskih poremećaja, oni nisu u stanju da drže korak i da će svojim usiljenim zadržavanjem u toj radikalno novoj političkoj orijentaciji usporavati i ugroziti proces neophodnih društvenih reformi. Zato i mislim da je vrijeme da dobar dio onih sa namnoženim mandatima u političkim i drugim organima odu na zasluženi odmor, a „nek zastavu nosi svaka nova smena“.
Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen. Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka. Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara i poražena politika nije galantno prepuštala svoje pozicije i priznavala poraz.
Kad je Crna Gora u pitanju, po mom mišljenju, potrebno je razlučiti neposredan povod, odnosno tu kap koja je prelila čašu žuči crnogorskog naroda prvih dana nove godine, od suštinski dubljih uzroka minulih događaja. U nju su stali i do očaja doveden socijalni status ogromne većine radnih ljudi i građana i razočarenje indolentnošću jugoslovenskog i crnogorskog političkog vrha u odnosu na Kosovo, i neslaganje sa sve izraženijim političkim trvenjima među rukovodstvima, i ogorčenje neautoritativnošću i do gubljenja identiteta nesamostalnošću crnogorskog političkog i državnog vrha. Dugo je akumulirana kritična doza nezadovoljstva jednom politikom, koja je evidentno bila jalova i odnarođena.
Silovitim ulaskom naroda u politiku taj donedavno rezervat za posvećene ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze. Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz, a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.
(…)
Moraće, dakle, sada, kada se stvari postavljaju s glave na nogu, oni drugovi iza kojih umesto rezultata stoje maratonske biografije, koji su, što bi Njegoš rekao, „izdali narodno nadanje“, silaziti sa scene. Mirno, po prirodi stvari, bez stodnevnog opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.
Silovitim ulaskom naroda u politiku taj donedavno rezervat za posvećene ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze. Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz, a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.
Neposredan povod januarskih događaja u Crnoj Gori bila je tuča, da ne upotrebljavam tu nabrzinu smišljenu sintagmu o hitnim merama. Ja u toj bezumnoj odluci vidim potvrdu svoje dijagnoze o dubokom dugogodišnjem jazu u Crnoj Gori između naroda i rukovodstva. Jer ko bi, sem onog ko se toliko birokratski otuđio i osilio, mogao do te mere potceniti karakterni sklop crnogorskog naroda, da mu priredi batinanja, i posle svega, da mirno sedi u fotelji čekajući zaborav za tu sramotu.
Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka. Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara i poražena politika nije galantno prepuštala svoje pozicije i priznavala poraz. Zar oproštajno slovo pojedinih njenih aktera ne zvuči upozoravajuće, da ne kažem preteće: istorija ća navodno dokazati da su oni ipak bili u pravu. Tako to i biva. Kada ponestane argumenata za politički dijalog, pa shvate da moraju otići, onda makar mnogi od njih žele brzu kompromitaciju svojih naslednika da bi iz te činjenice crpli dokaze za svoju nevinost. No, kada bismo se mogli u potpunosti koncentrisati na izradu projekta budućnosti, mi se i ne bismo plašili suda istorije.
(…)
Kada je program u pitanju, napravićemo ga brzo i kvalitetno. Samo, bez nervoze. Za sve ove godine, a bilo ih je tridesetak, niko nije ni pitao za program. Mandati su uglavnom blanko dobijani i tako trošeni.
(…) Narod je zakoračio na političku scenu i uspostavio stalnu demokratsku kontrolu vođenja politike. Ta kontrola, doduše, još nije institucionalizovana, ali je i ovakva i te kako potrebna, jer više uzurpacije vlasti neće moći da bude. Politika mora postati prohodnom i protočnom za stalno nove ljude i ideje, upotrebljive, blagodetne. Odzvonilo je doživotnim profesionalnim političkim karijerama i vlastohlepcima. Neka to bude javni posao, kojim ćemo se pomalo svi baviti, jer je dosta sudbine naše prepuštano samo izabranim vođama. Umesto profesionalne a diletantske, zasnujmo politiku kompetentnu, a deprofesionalnu, do granice optimalnosti. Crna Gora nikad u svom posleratnom razvoju nije bila u težoj društveno-ekonomskoj i socijalnoj situaciji. Danas je potrebno podmetnuti leđa za Crnu Goru. To moraju učiniti, pre svega, oni koji je doživljavaju kao svoju sudbinu, ali i svi drugi koji osećaju patriotsku obavezu da svojim znanjem i iskustvom doprinesu stabilizaciji prilika u Republici i intenziviranju njenog razvoja.
Povodom Dana rudara prisećamo se i tragičnih događaja iz osamdesetih godina, kada je više od 150 rudara u tri velike nesreće u srpskim rudnicima izgubilo živote. Najpre su 1983. godine u nesreći u Aleksinačkim rudnicima nastradala 34 radnika, da bi 1984. godine u rudniku Rembas poginulo više od trideset rudara. Pet godina kasnije, 17. novembra 1989. godine, usledila još veća tragedija, kada je u Aleksincu stradalo čak 90 rudara.
U prvom izveštaju (od 18. novembra) Politike o tragediji u jami „Morava“ u Aleksincu još uvek se nagađalo o sudbini rudara prve smene posle požara na transportnoj mehanizaciji. Konstatovalo se, pesimistički, da je u pitanju bila „velika tragedija“, da oko rudnika tumaraju „zanemeli ljudi“, da vladaju „muk i mrtva tišina“. Naknadna informacija ovog beogradskog dnevnika (isto od 18. novembra) potvrdila je pesimistička predviđanja iz prvog teksta. Prenosimo deo ovog konciznog i jezivog izveštaja.
Više od devedeset rudara izgubilo je život juče popodne, u severnom reviru jame Morava Aleksinačkih rudnika, ugušivši se posle požara koji je u transportnom hodniku, na koti 445 izbio u 11 časova i 59 minuta. U zvaničnom saopštenju se kaže : „Od produkata požara došlo je do gušenja, odnosno trovanja zaposlenih u proizvodnom reviru“.
Zvanično saopštenje ne može da opiše užas rudarske smrti i stravu leleka koji, u trenutku dok ovo javljamo, odjekuje u aleksinačkoj noći. Ako se zvanično saopštenje prevede na jezik života – u ovom slučaju na jezik smrti – može se zaključiti da se paljenje instalacija i transportnih uređaja – čiji se uzroci ispituju – pretvorilo u veliki požar koji se munjevito širio onemogućivši rudarima severnog revira izlazak iz jame, sa dubine od 622 metra.
Rudari su, tako, u stvari sačekali najužasniju moguću smrt, od otrovnih gasova i gušenja, nemoćni da bilo šta učine, nemajući kuda da pobegnu (…) Spasioci, koji su odmah stigli na lice mesta, takođe su bili nemoćni da pruže bilo kakvu pomoć rudarima. Oni su konstatovali da u severnom reviru, po zlu čuvene jame Morava, više nema živih rudara. Iz prve smene iz jame su bezbedno izašla 73 rudara, od 168, koliko ih je u jamu ušlo (…) U trenutku dok ovo izdanje Politike odlazi u štampu spasilačke ekipe i vatrogasci ulažu ogromne napore da ugase razbesneli požar i probiju se do mesta tragedije. Na žalost, tek tada će se znati i konačna brojka poginulih u Aleksinačkim rudnicima (…) Oko rudnika, u širokom krugu, jer je pristup ulazu u jamu zabranjen, stoje ljudi, starci, žene i deca, kao da čekaju da se mrtvi rudari vrate.
Inače, spasilačkim ekipama rudnika uglja Aleksinac odmah su pristigle u pomoć ekipe članova četa za spasavanje iz rudnika Soko, Rembas, Bogovina i Ibarskih rudnika, a na putu su, dok ovo javljamo, spasilačke ekipe iz Bora, Titove Mitrovice i Zenice. Pomoć su ponudili i drugi rudari iz SR Srbije i Bosne i Hercegovine. Rudnik su odmah po saznanju za tragediju posetili predsednik Predsedništva SR Srbije Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva CK SK Srbije dr Bogdan Trifunović, savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar Gračanin, republički sekretar za unutrašnje poslove Radmilo Bogdanović (…)
Драган Крстић (1929-2006) је био српски психолог, рођен у Београду у којем је живео, радио и у којем је умро. Био је аутор низа значајних радова из домена психологије – Психолошки речник (1988) и Психолошке белешке (1992), те низа истраживања из области филма, језика, издаваштва, архитектуре, развојне психологије… Тек неки међу његовим пријатељима су знали да је Драган Крстић био и спортски пилот, а нико, па ни супруга, да је од 1960-1988. године водио дневник. Крстић је био кетмен. Његова укљученост у социјалистичку структуру власти преко низа академских институција у којима је радио омогућавала му је увид у механизме функционисања тадашњег режима. Утиске о ономе што је видео и према чему се односио са пуним неповерењем је бележио у дневник (Психолошке белешке. Покушај психолошке хронике I-VI, Балканија: Нови Сад). Захваљујући тој околности данас је могуће читати једну интимну историју односа према структури власти, која је настајала у распону од готово тридесет година.
4.7.1975
Драган Крстић
Пошто сам на једном семинару говорио о анализи садржаја комуникације, разговарао сам са једним професором који у оквиру Центра за усавршавање на Филолошком факултету треба да уради дипломски рад, жели баш тиме да се бави. Запослен је у Ваљеву у затвору за тешке малолетне преступнике, и предложио сам му да изврши статистичку анализу речника и синтаксе у писменим радовима младих затвореника. Иако сам га упозорио да је посао временски дуг и по операцијама заметан, прихватио је тему. И сам је запазио неке одлике речника малолетних преступника и радознао је да их јасније класификује и донекле квантификује. Каже да се у синтакси може приметити да млади затвореници мало користе садашње време, претежно користећи прошло и будуће. Пошто ради у репресивном апарату, нисам хтео да га излажем накнадним искушењима и да отварам питање колико је то стварно специфична одлика затвореника, а колико уопште одлика југословенске, нарочито српске популације. Уосталом, и читав идeолошки систем више ради са прошлим и будућим, него садашњим временом.
Сваки затворен систем мора да изађе из тескобе затворености, а у језику се то једино може бекством у прошлост или будућност, док је садашњост менталне, физичке или било какве затворености неподношљивa. Комунистичка идеологија се јавља као имитација религијских општих образаца у којој је садашњост тегобна, па се преко ње мора брзо прећи, као да је то нешто сасвим пролазно и успутно. У синтакси ће се то одразити у ређој употреби садашњег времена. Прошлост је била грешна, али и испуњена подвижништвом које изводи на пут спасења. И једно и друго мора бити добро описано, са честом употребом прошлих времена. Комунистичка идеологија много користи прошло време у коме описује све грехове бивших власти, као и подвиге комуниста, који су се супротстављали тој грешности многих људи, и најзад кроз мучеништво извели становништво на прави пут спасења. Најзад, ту је и будућност, рај на земљи, безгрешно друштво, једно наилазеће озарено време, које се мора често спомињати да би својом динамиком привлачности утицало на људе да се придруже или подреде комунистичкој идеологији. Кријумчарење тог библијског обрасца у свест људи комунисти су остваривали различитим психолошким путевима, зависно од развојне фазе у којој су се нашли. Пре него што дођу на власт они се користе снагом језичког логоса и свој долазак на власт најављују метафором Библије, само са спуштањем основног људског егзистенцијалног обрасца из његове трансцедентне равни у овоземаљску раван, што им и даје велику психолошку динамику у условима кризе људског веровања. После њиховог доласка на власт, психолошки услови се битно мењају. Парадоксално је да комунистичка власт заиста реализује и заоштрава библијски концепт о тегобној садашњости, која постаје мучна и неподношљива, па је сви, и народ и комунисти, избегавају и не спомињу што се изражава у сразмерно реткој употреби садашњег времена. Тада и народ почиње другачије психолошки да користи прошло и будуће време. То није употреба којом се кријумчари есхатолошки концепт егзистенције, већ обично, некад и панично, бекство из садашњости. Оно што видимо код малолетних затвореника, или што бисмо видели у било којој тамници, само је екстремни случај општих односа који сада владају у Србији.
Висока учесталост јављања прошлих времена у нашем садашњем говору садржи у себи важне одлике које такође ваља запазити. Наиме, српски језик располаже развијеном и јасном структуром неколико прошлих времена, која су сада готово заборављена. У употреби је преостало, практично, уопштено, најмање диференцијално прошло време и примедба о високој учесталости прошлих времена у нашем говору стварно се односи на ту врсту глобалног саопштавања прошлости. Био сам – нема више бих, бејах, бивао сам, бејах био. Оно што се дешава са нашим говором (мишљењем) донекле је замагљено чињеницом да и у другим језицима постоји разликовање више прошлих времена и да је и у њима дошло до извесне редукције употребе разноврсних прошлих времена, као и њихово свођење на неко прошло време које одговара нашем општем прошлом времену (перфекту). То је проблем такозване економизације говора, са придавањем многобројних и разноврсних (не много дивергентних) значења (у облику “гроздова”) речима које су кратке и “економичне” у говору. Исто је и са редукцијом граматичких правила употребом такође економичних граматичких облика, који не захтевају много енергије ни у поруци, ни у пријему и обради порука (највише у енглеском, али и француском и немачком, донекле и руском језику-говору). Међутим, та редукција “великих језика” важи углавном за усмени говор, док су у писаном језику сви граматички облици сачувани (нарочито у француском), изузев површних текстова свакодневице, или намерно “скраћеног” говора агенцијских вести. Иако не постоје упоредна истраживања преко којих би се могао упоредити степен економизације и редукције говора у различитим језицима, уверен сам да је редукција нашег говора знатно већа, да је психолошки другачија и да је само делимично условљена економизацијом граматичких облика. Усмени говор је флуидан и тешко се пореди, али зато се те разлике могу јасније видети у писаном говору. Довољно је само бацити поглед на неки наш писани текст, чак и онај са најозбиљнијим језичким претензијама и одмах приметити да је употребљен готово искључиво перфекат. То је у другим језицима просто незамисливо, али и у нашим ранијим текстовима.
Не бих хтео да преузмем улогу судије и да беспоговорним закључивањем пресецам иначе увек отворена језичка питања, па с тога не осуђујем оно што се дешава са нашим усменим и писаним говором јер он је одређен огромним инерционим моментима који су, уосталом, захватили и мој говор. Не желим ни да осудим искључиво комунистичку идеологију и владавину јер слични процеси редукције су, очигледно, започели још раније, у међуратном периоду нашег говорног понашања. Оно што се догађа у језику и говору далеко је фундаменталније од једне идеологије, ма колико дубоке, библијско-архетипске слојеве личности она захватала. Тек у том контексту примећујем да је редукција условљена и тешким психолошким притиском садашњости, из које произилази и амбивалентан или нејасан однос према прошлости. У тој прошлости све је измешано, и добро и зло, и достојанство и понижење, и грижа савести због злоупотребе прошлости и понос због њених достигнућа – свакојаке супротности су у њој садржане, нарочито ове скорашње, комунистичке, са много свирепости и превара. Једни делови прошлости се прихватају, други одбијају, нешто у њој психолошки функционише као нада, друго као проклетство – ништа од тога између себе није јасно раздвојено, не постоји граница, ни временска, ни било каква друга која би ту прошлост диференцијално размеђила. Из таквог психолошког односа према прошлости не може да произађе ни њено јасно и танано граматичко разликовање, па се са њом поступа грубо, начелом све или ништа.
19.12.1973.
(…) Где су се изгубила сва она прошла времена у српском језику, која су до недавно постојала у непосредном говору и још увек се срећу код старијих људи? У текућем говору изгубило се пређашње свршено и несвршено време и остало је само једноставно прошло време. (…) чини се да је цео тај “временски” квар језика најближи коренима поремећаја саме потенције језика, редуковане заједно са редукцијом саме егзистенције.
У мојој кући су се говорила сва времена и сећам се да сам прве потешкоће имао на факултету, и то баш на студијама психологије. На вежбама, када је требало давати исказе и водити протоколе замерали су ми што кажем “осетих” или “бејах осетио” и захтевали су да кажем “осетио сам”. Нико није хтео да разуме разлику између неког тренутног осећаја (осетих), осећаја који је претходио нечему (бејах осетио), или осећаја који је у прошлости трајао неко време (осећах – ни то нису допуштали да уђе у протокол) и захтевали су редуковано, недиференцијално, једноставно и, ваљда, економично, “осетио сам”. Моји напори да тачно опишем доживљаје понекад су сматрани егзибиционизмом што је стварно било у складу са егзибиционизмом психологизирања, док је стварни проблем остао запостављен. Другачије граматичке природе, али сличног структуралног поремећаја било је и изостављање глаголских прилога и радних придева који су се некада такође далеко више примењивали него сада. И са њима сам имао много мука у протоколима о самопосматрању, јер је све то некако изгледало анахроно. (…) Свака промена у језику означава и промену односа према реалности и ишчезавање прошлих времена из употребе указује на опасне промене у нашој психолошкој грађи. (…) Губљење прошлости у диктатурама је додатно, условљено и њеним потискивањем, не зна се да ли више институционалним или самим индивидуалним психолошким притиском у страху од те исте прошлости која опомиње. (…)
Срби, а са њима и многи у Југославији, пре свега не верују више у свој језик, а верују у све друге, претпостављајући да ти други носе истину и логос, а да сопствени води омашају односа с реалношћу. (…) Сви ти лажни односи према реалности и то у њеним најважнијим аспектима морали су створити велико осећање несигурности спрам свога језика, као и страхопоштовања према другим, успешнијим, који су ваљаније дефинисали стварност.
О нужности пловидбе може се полемисати, али писање заиста јесте неопходно. Нису нам познати морепловски капацитети Зорана Живковића, али се он у писање сасвим разуме. Аутор студије Медитерански светионик (Нови Сад/Подгорица 2019) је прошао различите животне станице, да би се обогаћен искуствима прикупљеним из литературе, те животним лекцијама са средоземних викола и страда, латио тастатуре и исписао близу 500 страница текста о српским литерарним перцепцијама медитеранског света.
У уводном делу студије аутор броделовски скицира средоземни простор – његову географију, флору, мирисе, укусе, по нешто историје. Основни део Медитеранског светионика – Живковићева амбициозна имаголошка анализа – открива приличну заступљеност медитеранских тема у различитим жанровима српске књижевности 19. и 20. века. Гро простора српска литература је посвећивала, разуме се, оним средоземним просторима са којима је интеракција Срба кроз историју била најнепосреднија и најинтензивнија – Апенинском полуострву и српским порцијама Медитерана – Боки Которској и Далмацији.
Позивајући се на једно старије истраживање аутор износи податак да су од 1799. до 1972. године публиковане чак 84 српске путописне форме о Италији. Италијанске градове описивали су, између осталих, Доситеј, Јоаким Вујић, Његош, Љубомир Ненадовић, Марко Цар, Црњански, Винавер. Српски путописни записи о Италији откривају посебну одушевљеност Напуљем, али и Римом, Венецијом и Фиренцом. У Живковићевој књизи налазимо више панегиричких цитата о кампанијској метрополи, при чему је акценат стављан на хедонистичке нијансе наполитанске свакодневице – на буку, лепоту, песму и драму. Према Винаверу, Напуљ је у себи носио тајну “вечите младости”. За Његоша, Рим је био “величанствен”, док је Љубомир Ненадовић, позивајући се на друге путописце, Фиренцу називао “рајем Италије”, а Италију “рајем Европе”.
Дугачак низ ода Италији прекидан је спорадичним, упадљиво мање позитивним перцепцијама италијанске “другости”. У Живковићевој књизи анализирана су два таква погледа – оба на Венецију и оба са црногорског/бокељског “светионика”. Млетачка искуства војводе Драшка неупоредива су са усхићеним (па неретко и кичастим) хвалоспевима Италији у делима већине српских путописаца, с обзиром да се ова споредна фигура Горског вијенца својски наругала Венецији и млетачким обичајима. Стилски другачије је негативне перцепције Бокеља према њиховој јадранској матушки изразио Стјепан Митров Љубиша. Његов Кањош Мацедоновић није био ни најмање задивљен чудима Венеције, а у сторији о борби Кањоша са Фурланом прилично се јасно сигнализирала морална супериорност Паштровића у односу на њихове млетачке патроне.
У другој половини књиге Живковић сецира дела која су тематизовала стварност на словенској страни Јадрана. Посебна пажња поклоњена је стваралаштву Симе Матавуља, Иве Ћипика и Владана Деснице. У више наврата аутор у овом делу књиге уочава снажне антагонизме поменутог простора (Срби-Хрвати, тј. православци-католици/урбано-рурално), истичући, међутим, жилаве капацитете средоземног света да такве дихотомије уљуди и примири. У овој тези и видимо поенту Живковићеве књиге. На више места у књизи аутор, наиме, подвлачи дефиницију Медитерана као простора “јединства различитости”. На пример: “Нигде противречја разних врста нису тако очигледна као на Медитерану. Јер, Медитеран је заправо у својој суштини мозаичка слика разних противречности, које у свом тоталитету, на том великом медитеранском платну из разних даљина и перспектива, знају чак да делују прикладно и хармонично.” Или: “… на Медитерану се одувек живот одвијао као збир нужних компромиса. И где на крају, и поред свега, све тако бројне разлике и различитости, ипак опстају у једној медитеранској јединствености без јединства”.
Своју студију Живковић, међутим, не финишира са превише оптимизма. Констатује немогућност данашњег медитеранског света, загледаног у своју “златну прошлост”, да ухвати корак са глобалним савременим процесима. Оптерећен непрегледним наслагама историје, Медитеран је у 21. век ушао као далека периферија постмодерног (и не нужно лепшег) света. Геополитички маргинализовано, Средоземље је сведено тек на једно од попришта ривалитета нових, ваневропских империја. На Медитерану се више не репродукују новац, моћ, или идеје које мењају свет. Његове прастаре конзервиране структуре ипак имају немерљиву савремену вредност. Овај гигантски музеј на отвореном представља, тако, оазу или референтну тачку за све оне који, каже аутор Медитеранског светионика, “ескапистички желе да у садашњости виде слике прошлих времена”. У сваком случају, носталгичним житељима савременог и долазећег осиромашеног света, жељним класичних идеја и проверене префињене естетике, ће сачувани и разлупани споменици и небројене књиге (укључујући и Живковићеву, боје магнолије) помоћи да се обавесте о оном Медитерану – послужимо се слоганом из једне не тако давне пропагандне кампање – “as it once was”.
Пјер Паоло Пазолини је био италијански романописац, есејиста, учитељ, педагог, драматург, сценариста, синеаста, глумац, политичар, сликар, новинар, лингвиста, класичар и песник. Био је и хомосексуалац, верник, агностик, атеиста, побуњеник, а можда и анархиста. Волео је и фудбал. Родио се 5. марта 1922. године у Болоњи, а његово убиство 2. новембра 1975. године у једном званичном судском спису описано је на следећи начин:
“Када је пронађено његово тело, Пазолини је лежао потрбушке, с једном крвавом руком одмакнутом, а другом скривеном испод тела. Коса умрљана крвљу падала му је на огуљено и повређено чело. Лице деформисано од подбулости било је црно од модрица и рана. Руке и шаке такође су биле модроцрвене и црвене од крви. Прсти леве шаке преломљени и одсечени. Лева страна вилице поломљена. Спљоштен нос окренут надесно. Уши одсечене на пола, а лево ишчупано из корена. Ране по раменима, грудима, слабинама, са траговима гума сопственог аутомобила којим је прегажен. Једна грозна повреда између врата и потиљка. Десет поломљених ребара, поломљен грудни кош. Јетра повређена на два места. Срце које се распукло.” (из поговора Јасмине Ливаде, у: Pjer Paolo Pazolini, Amado mio kome prethode grešna dela, Narodna knjiga: Beograd, 1984)
Пазолини није био “миран момак” – до смрти су против њега била покренута 33 судска поступка. Оптужбе су биле разне: од завођења малолетника, до прогона његових уметничких дела. Разне су и многобројне интерпретације могућих мотива његовог убиства: према некима је у питању био обрачун Пазолинија и његовог љубавника, али истрага која је била поведена после његовог убиства и током које је учињен немали број пропуста отворила је простор за сумње да је Пазолини био убијен из политичких разлога. Важан тренутак Пазолинијевог сукоба са друштвом у којем је живео, стварао и у којем су његов филмски израз и књижевни глас постајали све иритантнији, представљао је текст Cos’è questo golpe? Io so, објављен новембра 1974. године у миланском дневнику Corriere della Sera. У њему је Пазолини упозорио јавност да су му позната имена одговорних за серију терористичких напада који су тих “оловних година” потресали Италију.
Пазолинијев недовршен и постхумно објављен роман “Петролио” открио је његово интересовање за још једну белу мрљу савремене италијанске историје – за смрт председника италијанске нафтне империје ЕНИ, Енрика Матеиа. Матеиева смрт у авионској несрећи у Ломбардији 1962. године изазвала је лавину спекулација о његовом могућем убиству јер је овај контроверзни моћник рушио ригидне хладноратовске баријере, пледирао за италијанску енергетску еманципацију и оспоравао монопол седам нафташких сестара, чиме је на себе навукао гнев утицајних људи из света међународне политике, угљоводоника и великог новца. Отуда и долази претпоставка по којој је Пазолинијево занимање за ову тему италијанске политике довело до његовог трагичног краја новембра 1975. године. Убиством Пазолинија била је послата порука да се путем побуне више није могло ићи некажњено.
Елементи набоја који је Пазолини произвео у италијанском друштву, као и сегменти његове сложене личности, већ су истраживани и анализирани у многим текстовима, али један аспект његовог деловања остаје у сенци – његово залагање за очување латинског језика у оквиру италијанског школског система. Није искључено да је управо тај сегмент Пазолинијеве борбе погађао у нерв систем који се у Италији постепено учвршћивао од краја Другог светског рата. Пазолини је, бранећи латински језик, указивао на немогућност помирења две културне матрице које су се у Италији у другој половини 20. века сударале и искључивале: прва је била она која је почивала на античком, класичном и хришћанском наслеђу, а чију су срж чинили латински, али и старогрчки језик, док је друга, њој супротстављена, била она која се успостављала од краја Другог светског рата, а која је италијанско друштво обликовала према моделима неокапиталистичких и конзумеристичких вредности и естетике.
Послератне промене Пазолинију нису давале мира, и са њима се носио теже него са фашистичким наслеђем. Једна од тих промена га је посебно иритирала: био је сведок суштинских реформи образовног система у Италији које су од почетка шездесетих година значајно маргинализовале наставу латинског језика у италијанском школском систему. Од половине 19. века до 1923. године латински је у италијанским петогодишњим гимназијама, коју су похађала деца од десете до четрнаесте године, био заступљен чак више од италијанског језика. То је значило да је на недељном нивоу, на пример, у трећој години гимназије било предвиђено девет часова латинског језика наспрам шест часова италијанског језика, док је у четвртој и петој години био предвиђен једнак број часова за италијански и старогрчки језик (у концепту образовања у којем су у школама били предавани латински, старогрчки и италијански језик, историја са географијом, аритметика, гимнастика са војном обуком и веронаука). Образовна реформа која је уследила са Мусолинијевим освајањем власти и која је на снази била до 1940. године и даље је прописивала мањи број часова италијанског језика од латинског језика у петогодишњим италијанским гимназијама (с тим што је уместо веронауке био уведен један страни језик).
Марија Калас као Медеја и Пазолини
Кључне промене отпочеле су 1963. године, када је у новоформираној трогодишњој средњој школи “scuola media unificata“ латински језик прво био сведен на статус факултативног предмета, да би 1977. године латински и коначно нестао из ове средњошколске форме, која се данас назива Scuola secondaria di primo grado. Шездесетих година прошлог века, у време Другог ватиканског концила, латински је доживео пораз и у католичкој цркви, пошто је у литургијама уступио место “живом”, дакле, италијанском језику.
У таквим околностима, непосредно пред нову реформу школског програма која је на снагу ступила почетком 1963. године, Пазолини је записао кратак текст под насловом “Јадни латински” (децембар 1962). У њему се Пазолини залагао за опстанак латинског језика у школском систему, али само под условом да и сам школски систем буде радикално промењен, јер је, како је мислио, начин на који се тада латински предавао у школама представљао увреду за традицију. Пазолини је, међутим, куцао на “затворена врата”: отварање католика-демохришћана према левици (социјалистима) почетком шездесетих година имало је за последицу социјалистички оријентисану школску реформу. Резултат је био већ поменута “scuola media unificata“, којом је латински језик био отеран на маргину, што је, уз подизање старосне границе обавезног школства на четрнаест година, представљало значајан корак ка демократизацији и прагматизацији знања у Италији.
Силвана Мангано и Пазолини
“Школски латински језик” који се до почетка 60-их година још био задржао у најелементарнијим формама, Пазолини је називао “малограђанским латинским”, “академским латинским” (удаљеним од живота), дакле – “криминалним!”. Такав латински је, по његовом мишљењу, био последица начина на који су у школама били предавани књижевност, историја и науке. Упоредо са тим, на северу Италије је, како је забележио, “неокапитализам” својом модернизацијом мењао класичне форме живота до њихове непрепознатљивости. Тај неокапитализам за собом није остављао ништа, каже Пазолини, осим економске добробити и масовне културе. Требало је, познавањем латинског језика, упознавати и волети сопствену прошлост, градити заједничке слике о прошлој стварности и бити свестан да је такав вид образовања уједно био и облик борбе против “спекулативности неокапитализма” који, како Пазолини каже – “не поштује и не зна ништа”. “Јадни латински” (ниво на који је учење латинског језика коначно био сведен) јесте, према Пазолинијевом мишљењу, био средство упознавања италијанске историје, али на онај начин који је одговарао новим временима и структурама власти.
Едип
Другим речима, представе и слике прошлости које су генерације Италијана усвајале и којe су чиниле основу њихове националне културе (али и основе европске културе), почеле су да ишчезавају са нестајањем латинског језика из образовног система. На њихово место су почеле да долазе осакаћене полупредставе о историји које је Пазолини сматрао малограђанским и скандалозним, а које су све више биле усклађиване са рађањем потрошачког, демократизованог и вестернизованог италијанског друштва. Схвативши да Италијани губе своју прошлост, Пазолини је почео своју борбу: оживљавање италијанских и европских представа из заједничке “афричке”, античке, класичне и хришћанске прошлости кроз филмске слике. Отуда у његовом филмском опусу значајно место заузимају филмови као што су Јеванђеље по Матеју (1964), Краљ Едип (1967), Теорема (1968), Медеја (1969), Декамерон (1961), Кентерберијске приче (1972), Цвет хиљаду и једне ноћи (1974). Његова филмска интерпретација Медеје (коју је тумачила Марија Калас у божанственим костимима Пјера Тосија) опомињала је савременике да би им се, у сусрету са “новим светом”, могла догодити трагедија слична Медејиној која се усудила да напусти свој стари свет.
Борећи се за опстанак класичног наслеђа Пазолини је снажан акценат стављао на старе језике. Видео их је, не као артефакте давних епоха, већ као језике побуне против конзумеристичке малограђанске заједнице у којој је, силом прилика, морао да живи. У овом кратком монологу у Сабаудији из 1974. године Пазолини је своју критику савременог света радикализовао до тезе да је конзумеристичко неокапиталистичко друштво по својој деструктивној моћи превазишло свог идејног претходника – фашизам. Фашистички систем је, према његовом мишљењу, персонификовала криминална олигархија која је, за разлику од потоњег послератног поретка, имала тек лимитиране капацитете за рушење традиционалних стилова и естетике.
Како то изгледа кад једна метропола пропада, давећи се у остацима свог богатства и луксуза, а шта се за то време догађа на рубовима империје? Сјајна дигресија Глигора Станојевића у књизи о Шћепану Малом о декаденцији Млетачке Републике у 18. веку. Било актуелно тада, а можда се догађа и данас.
“Док је Османска империја стењала под теретом анархије, дотле се Млетачка република, као гранична страна држава, која је граничила са Црном Гором и била у многоструком односу с народом Црне Горе, налазила у економској и политичкој кризи. Пожаревачким миром 1718. године Република је завршила своје ратовање против Турске. Иако је Република из овог рата изашла као побједник, чак са извјесним територијалним проширењем, Пожаревачки мир значио је ликвидацију њеног господства на Леванту. Од почетка XVIII вијека почиње лагани, али сигурни економски пад Републике. Заснивајући своју трговину више на посредничкој трговачкој улози са заосталим источним земљама и богатећи се на заосталости тих народа, Венеција је морала да уступи мјесто другим поморским државама Запада, које су развиле своје производне снаге. Од тридесетих година XVIII вијека Венецији озбиљно конкуришу Француска и Енглеска и у оној роби за коју су Млечани сматрали да имају монополистички положај на турским тржиштима.
Држећи се чврсто својих застарјелих политичких установа, Република је у знатној мјери онемогућила развијање производних снага, како у метрополи, тако и у провинцијама. Млетачке провинције на Јадрану у току XVIII вијека, из деценије у деценију, све више сиромаше. Али у самој Венецији, гдје се вијековима сливало богатство, живот је текао широком животном ријеком. Никада се раније у Венецији није тако раскошно живјело. Безбрижно се уживало у данашњици, са сигурним увјерењем у сутрашњицу. Салони, елеганција, корупција, забаве, позоришта, концерти, празници, љубав, жене, карневали, то је била свакидашња слика високог друштва у Венецији. То схватање владајуће класе лаког и безбрижног живота преносило се и на доње слојеве, који су у друштвеном животу Венеције имали ону исту улогу коју су играли у старим комедијама. Та гомила вилана, факина и баркариола траћила је вријеме по крчмама, пијацама, молу и пристаништу, а своје радости налазила у игри фурланских кола и пјевању ноћних серенада.
Рад је био готово презрен; радило се врло мало. Omo studioso, magro moroso, каже млетачка пословица из тога времена. Радило се у празним часовима између забава или у крчми. Такав раскошан живот горњих друштвених слојева није био познат у осталим градовима Италије. Само се француско племство могло такмичити са Венецијом. Ко је у Венецији усред таквог срећног живота знао и хтио да зна да у њиховим провинцијама на Јадрану влада биједа? О томе су знали сенат и инквизитори, зато што су по своме бирократском положају то морали знати. Али они су сматрали да су довољно урадили за срећу и благостање својих поданика ако издају наређење да некога објесе или окују у галији. Такав је био антипод живота метрополе и провинције. Слабост Венеције била је видна и за Црногорце. У европској констелацији, како је владика Василије тачно уочио, Република је била држава “која се не може сравнат ни с најмањом потенцом у Европи, а камо ли с онијем великијем империјам христијанским.”
Вишеструка криза југословенског система шездесетих година имала је и политичке, али и врло изражене економске нијансе. Југословенско друштво је у том периоду било суочено са кризом у односима њених република и народа, који се може свести на конфликт између централистичких и (кон)федералистичких концепција. То је време Осмог конгреса, Брионског пленума, албанских демонстрација за Косову и у Македонији, уставних амандмана. Југославија у овом драматичном раздобљу улази у доба нестабилности које је најавило њену несрећну судбину почетком деведесетих година.
Истовремено, шездесете су и време преиспитивања економских концепата југословенског експеримента. Привредна реформа уносиће елементе тржишне економије у југословенску социјалистичку, самоуправну економију. Но, проблеми су се тиме само заоштрили. Некомпатибилност југословенског система и реформских мера покварили су све релевантне параметре југословенске привреде. Једна од последица овог реформског покушаја био је и поремећај на југословенском тржишту рада, односно отпуштања радника и затварање „привредних субјеката“ за запошљавање новопридошле генерације радника.
Према расположивим изворима, редуковање могућности проналажења посла у Југославији, као и трагање за већом зарадом, у односу на ону која се остваривала у социјалистичкој Југославији, произвели су масовни миграциони талас, који ће у Западну Европу у веома кратком периоду (до почетка седамдесетих година) однети готово милион југословенских радника. Ова драстична демографска појава није представљала последицу искључиво југословенских привредних аномалија, већ је била узрокована и силама које су деловале из другог правца – из најразвијенијих економија северозападне Европе, чије потребе нису могле да задовоље домаћи ресурси радне снаге. Масовно емигрирање југословенске радне снаге довешће крајем шездесетих и почетком седамдесетих година до формирања великих заједница југословенских радника, пре свега у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској и Шведској.
Југословенска држава није желела да овај процес економске емиграције протиче изван контроле режима. Настојећи да ову појаву доведе у склад са својим економским интересима југословенске власти су донеле више правних аката у циљу дефинисања процедура за запошљавање радника из Југославије. Томе је, осим тога, требало да служи серија билатералних споразума са земљама које су прихватиле највећи број југословенских радника. У пракси се, међутим, испоставило да овај вид управљања миграционим кретањима из Југославије није био нарочито ефикасан. Показало се, наиме, да је велики број радника до запослења у иностранству долазио „другим путем“, односно, заобилазећи за то предвиђене институције. Тако је и квалификациона структура југословенске економске емиграције изгледала другачије од југословенских намера, с обзиром на приличан удео квалификоване и стручне радне снаге у гастарбајтерској популацији. Ипак, режим у Београду није спутавао емиграциони талас из Југославије, видећи у том процесу прилику за збрињавање вишкова радне снаге – пратеће појаве привредне реформе. Југословенске власти нису скривале ове намере од домаће јавности. О њима се јавно изјашњавао и југословенски партијски и државни лидер Јосип Броз Тито.
Осим делимичног растерећења тржишта рада велики талас југословенске гастарбајтерске емиграције доносио је југословенској привреди још један конкретан бенефит. Радило се о високим износима дознака југословенских радника у иностранству, које су у години Титове смрти достигле четири милијарде долара. Тиме су се Југословени у иностранству показали као драгоцен извор девиза за југословенску привреду.
Поред интензивнијег емигрирања квалификоване радне снаге, што је представљало нежељену последицу емигрантског таласа шездесетих и седамдесетих година, југословенске власти је узнемиравао и потенцијални утицај политичке емиграције из Југославије на југословенске раднике у Западној Европи, што је доживљавано као озбиљна претња југословенским интересима. Свесне те опасности, југословенске власти су предузимале мере, поред осталог, пропагандног карактера, у циљу снажења про-југословенске и марксистичке оријентације југословенских радника у иностранству и њихових породица. Масовност гастарбајтерске емиграције из Југославије крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када је ова појава била на свом врхунцу, није могла да буде игнорисана од југословенских медија. Београдска штампа није скривала од својих читалаца да реке Југословена напуштају земљу у потрази за послом у иностранству. О феномену одласка на рад у иностранство писало се интензивно, при чему су тематизовани различити аспекти гастарбајтерске проблематике. Изношени су статистички подаци, писано је о основама југословенске емигрантске стратегије, разлозима емигрирања, односно о циљевима које су Југословени на привременом раду у иностранству настојали да реализују животом и радом изван Југославије.
Београдске дневне новине и часописи се нису супротстављали економском емигрирању из Југославије, што је јасно рефлектовало став југословенских власти о делимично очекиваном позитивном ефекту одливања дела радне снаге у иностранство. У анализираним текстовима проналазимо, међутим, став о штетности емигрирања квалификованих и висококвалификованих кадрова, потребних југословенској привреди. Радило се о ставу који је у потпуности био одраз званичног југословенског курса према запошљавању југословенских држављана у иностранству.
Штампа је писала и о факторима који су емигранте из Југославије вукли ка Западу, односно Западној Европи. У први план су стављани незапосленост у Југославији, као и могућност веће зараде. Као кључни конкретан циљ гастарбајтера истакнуто је решење стамбеног питања – изградња, или куповина куће, или стана. Новине у југословенској престоници су регистровале и потенцијални значај гастарбајтерског новца за југословенску економију. Указивано је на тешкоће домаћих банака да привуку још више гастарбајтерске штедње и наглашавана озбиљна конкуренција иностраних банака у борби за гастарбајтерски новац.
У анализираним текстовима проналазимо доста детаља о југословeнcкој емиграционој политици. Истиче се, што је и био јасан став југословенског режима, амбивалентан став према питању емигрирања југословенске радне снаге, при чему се са одобравањем гледало на одлазак неквалификованих радника, док се наглашавала потреба заустављања одлива квалификованих и стручних кадрова. Фокусирано је и деловање југословенских институција у бризи о југословенским радницима у иностранству, при чему је критикована непропорционалност југословенске конзуларне мреже растућим заједницама Југословена у Западној Европи. У штампи смо проналазили и осуде недовољне бриге о информисању Југословена на раду у иностранству. Критиковано је и запошљавање југословенских радника „другим путем“, односно заобилажење процедура предвиђених југословенским нормама и билатералним споразумима Југославије са земљама пријема.
Ове повремене критике појединих аспеката односа југословенских власти према проблематици гастарбајтерске емиграције из Југославије не можемо тумачити као фронтални напад на курс државе према овом проблему. Штампу у Југославији су представљала информативна гласила режимских (државних или партијских) установа, па на страницама југословенских новина и часописа нећемо наићи на тонове који би озбиљније одударали од ставова политичке класе. Питање економске емиграције ту свакако није представљало изузетак. Штампа, дакле, није нападала феномен гастарбајтерске емиграције, нити генерални курс режима у Југославији према овом деликатном питању.
Разуме се, београдске новине и часописи, као уосталом и медији у осталим југословенским републикама, „пропустили“ су да масовну емиграцију из Југославије виде и прикажу као колосални доказ краха југословенског економског, и не само економског експеримента. Критике појединих аспеката односа државе према проблему гастарбајтерског емигрирања из Југославије шездесетих и седамдесетих година тако видимо не као напад на режим и његову оријентацију у процесу извоза радне снаге, већ као „другарску критику“, односно покушај да се појава, чија се неопходност не доводи у питање, унапреди и боље усагласи са интересима југословенске заједнице.
У анализираним новинским текстовима у периоду од краја шездесетих до почетка седамдесетих година, у значајној мери је портретисан сам гастарбајтер. Писано је о стандарду Југословена на привременом раду у иностранству, условима становања, могућностима зараде и уштеде. Овде је, за разлику од текстова о политици државе према питању економског емигрирања, штампа имала већи маневарски простор у извештавању и коментарисању. Значајан простор дат је управо материјалним резултатима гастарбајтерских авантура. У репортажама и чланцима објављеним у испитиваном периоду проналазимо бројне податке о висини зарада југословенских гастарбајтера у маркама, шилинзима, француским и швајцарским францима, шведским крунама. Ове вредности су понекад бивале појашњаване конвертовањем у динаре, али и спорадичним навођењем одређених цена у земљама пријема, што донекле данашњем читаоцу може да појасни реалну висину зараде Југословена у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској, Шведској. У штампи проналазимо и бројне исказе самих гастарбајтера о могућностима уштеде зарађеног новца и начину његовог трошења. Из њих сазнајемо да је приоритет даван решењу стамбеног питања, односно изградњи или адаптацији кућа у Југославији. Гастарбајтер се приказује, што је одговарало стереотипним представама о овој популацији, и као особа склона агресивном репрезентовању сопственог успеха, изградњом велике куће или куповином аутомобила, што је популацију у завичају требало да увери у величину успеха његове гастарбајтерске авантуре.
Значајан простор је београдска штампа крајем шездесетих и почетком седамдесетих година посвећивала и условима становања Југословена на привременом раду у иностранству. Сазнања о овом аспекту гастарбајтерског живота новинари београдских штампаних гласила остваривали су на најнепосреднији начин – обиласком приватних станова југословенских грађана на раду у иностранству, али много чешће посетама баракама намењеним колективном смештају југословенских и осталих иностраних радника. У бруталним описима ових објеката – барака, преовлађују тамни тонови. Ове приче приказују гастарбајтера као човека који живи на граници људског достојанства, или и испод ње. Радило се о јефтином смештају, који је радницима био једина опција у покушају да уштеде део зараде.
У анализираним новинским чланцима срећемо се и са темом носталгије. Често је ова тема третирана са пуно патоса и, чини нам се, свесно или несвесно у функцији јачања југословенског патриотизма. Третирано је и питање слободног времена гастарбајтера, при чему су приказани неки од начина борбе југословенских миграната, неинтегрисаних у друштва земаља у којима су радили, са доколицом. Она се ублажавала, не у контакту са домаћим становништвом, већ у кругу сународника, у кафанама југословенских власника, у клубовима југословенских радника, на железничким станицама, или, на пример, код Reichsbrücke у Бечу.
Значајан број чланака посвећених југословенској економској емиграцији фокусирао је успехе и неуспехе гастарбајтера. Штампа је у различитим формама представљала судбине појединих миграната, чија су се искуства кретала од бајковитог успеха или приличног успеха, до разочараности и пораза. Појединац је могао да дође до значајне зараде, али и да се суочи са немогућношћу реализовања постављених циљева, односно са свешћу да читав подухват није имао смисла. Неки су неуспеси били тотални, кулминирајући губитком живота. На раду, изван посла, или у „обрачуну са самим собом“.
Ни у једном од анализираних текстова нисмо пронашли прецизно дефинисан одговор на питање да ли се емигрирање исплатило или не. Од таквих генералних оцена су се новинари београдских штампаних гласила у потпуности уздржали. Навођени су многобројни примери позитивних и негативних исхода. Ако бисмо из њих извели некакву средњу вредност, можемо констатовати да је у београдској штампи крајем шездесетих и почетком седамдесетих година гастарбајтерска пустоловина перципирана као реална могућност остваривања одређених материјалних потреба. Читаоцу је, међутим, бројним сликама гастарбајтерске свакодневице упућивана порука, да се до тог циља долазило тешко, преко великих одрицања, блата, трулих дасака по радничким баракама. Гастарбајтер је, тако, по правилу виђен као мученик, а тек понекад и као (материјално) остварен човек. Градио је друштво капиталистичког благостања, али је оно остајало изван његовог домашаја.
У Француској је током септембра 1968. године био снимљен гламурозни играни филм Базен у режији Жака Дереа. Главне улоге су биле поверене Алену Делону, Роми Шнајдер и Морису Ронеу, док се у споредној роли појављује и млада Џејн Биркин. У ствари, Базен је био филм који су Жак Дере и Ален Делон правили заједно. То је био први од њихових девет заједничких филмова и једини који Делон није продуцирао. Чињеници да је Делон први пут учествовао у режирању једног филма као што је Базен није поклањана специјална пажња. Међутим, управо је она могла бити од кључног значаја за успех и разумевање филма у чијој се позадини одвијао скандал који је дубоко потресао француску јавност, француски политички врх, југословенско емигрантско подземље у Паризу и француску мафију. “Афера Марковић” умало није коштала Алена Делона угледа и каријере.
Током снимања филма на оближњем сметлишту било је пронађено мртво тело Делоновог “човека”, југословенског емигранта Стевице Марковића са којим је Делон већ дуже време имао напет однос и несугласице. Журналистика никада није успела да сазна о каквој се тачно врсти “напетости” радило. Истрага која је уследила и током које су биле изнете претпоставке да су Марковићево убиство наручили Ален Делон и његов кум Франсоа Маркантони, “capo” корзиканске мафије, никада није добила судски епилог. Афера је ипак допринела широком интересовању за све личности које су у њу биле умешане. Један од врсних познавалаца југословенског емигрантског подземља у Европи, новинар Душан Савковић, дуго је и темељно истраживао “случај Марковић”, а како француско судство пресуду никада није изрекло, Савковић је своја сазнања о Марковићевом убиству могао да презентује само у форми романа Горила I и II. У књизи Загрљај Париза исти аутор описује процес новинарске истраге и, поред мноштва интересантних детаља, скреће пажњу и на чињеницу да је Делон платио превод романа Горила и да се носио мишљу да по њему сними филм. И тај податак није неважан: Делон је очигледно имао афинитет ка филмској тематизацији догађаја у којима је и сам учествовао. То незнатно појачава тезу коју у овом тексту износимо – да је Делон и у филму Базен играо самог себе, без обзира на чињеницу што је филм настао на основу новеле Жана-Емануела Колина која је била написана непосредно пред снимање филма, под псеудонимом.
Базен се жанровски најчешће описује као психолошки трилер: Маријана (Роми Шнајдер) и њен партнер Жан Пол (Ален Делон) проводе одмор у луксузној вили свог пријатеља која се налази на француској ривијери. Њихов однос је нестабилан, Жан Пол није сигуран у Маријанин однос према њему из чега се међу љубавницима развија блага напетост. Она ескалира када им у госте дође некадашњи Маријанин љубавник и пријатељ Жана Пола, Хари (Морис Роне) који са собом доводи своју младу кћерку Пенелопу (Џејн Биркин). Хари је надобудни, самоуверени тип, који не сумња у своју способност да сваког тренутка Маријану поново може имати. Тако се и понаша. И Жану Полу се тако чини јер ни Маријана не изгледа равнодушно према бившем љубавнику. Осујећен и љубоморан, понижен понашањем своје папртнерке и њеног бившег љубавника, Жан Пол заводи младу Харијеву кћи. Од тог тренутка напетост је све израженија међу ликовима, а Жан Пол ту ситуацију разрешава убиством (дављењем) пијаног Харија у базену. Обрт настаје када Маријана, током полицијске истраге, стане на страну свог партнера Жана Пола прикривајући његов злочин. Кључни доказ убиства, гардеробу убијеног, Маријана и Жан Пол скривају у подруму виле. Жена, која је била casus belli сукоба два мушкарца остаје некажњена, стаје на страну свог партнера убице, а злочин остаје неразјашњен и вођен као “несрећан случај”. Из филма није јасно каква је будућност њихове везе.
У сценарију филма садржани су и неки историјски догађаји. Убиство Стевице Марковића је на видело изнело чудан однос између њега, Алена Делона и Делонове супруге Натали. Радило се о својеврсном љубавном троуглу у којем су Марковић и Натали већ неко време пре његовог убиства били у вези. Такав однос између Марковића и Натали потврдили су многи саговорници из документарног серијала “Лепи и мртви” (Миломира Марића). Савковић у свом роману инсинуира да би однос Делоновог телохранитеља Марковића и његове жене Натали могао бити тек један од разлога нарученог убиства. Други је могао долазити из Марковићевог настојања да се по сваку цену и на бруталан начин домогне “високог друштва” Француске, мотивисано страхом емигранта од друштвене маргине француске престонице, као и његовом незајажљивом жељом за новцем. Служећи се уценама (претња фотографијама са оргија на којима је наводно присуствовала Помпидуова супруга у време предизборне кампање за председничке изборе, за које никада није установљено да ли су заиста постојале) Марковић је прекршио правило ћутања обавезујуће за друштво којем је желео да припада, а чију је окосницу чинила спрега мафије и државне структуре власти. Показавши своју бескрупулозност, Марковић је по ту структуру постао озбиљан и неконтролисани “играч”. Због тога је, али и због везе са Натали, Марковић из “друштвене игре” био избачен тако што је био убачен у најлонску амбалажу Маркантонијевог душека, а потом био бачен на градско сметлиште.
Необично је колико уверљиво су Делон, Роми Шнајдер и Роне (који су Делона одреда бранили пред судом као сведоци, припадајући истовремено кругу његових сталних пријатеља из високог друштва) одиграли тешке улоге из којих није на први поглед једноставно схватити у чему се напетост међу ликовима тачно састоји. Одређена недореченост у филму појачава драму. Чини се да су улоге тако уверљиво могли одиграти једино инсајдери, учесници стварних догађаја, као људи који су страхоту љубоморе, освете, страсти и убиства доживели на сопственој кожи или који су бар били навођени искуством једног од њих. Како би могло изгледати убиство пријатеља који се почео преметати у непријатеља и супарника, агресивног и насртљивог типа, могао је добро знати једино Делон. Сценарио је пружао велике могућности да Делон одигра једну од својих највећих улога, али и да утиче на глуму својих колега.
Ипак, хронологија догађаја омета претпоставку да би у Базену Делон, Шнајдер и Роне могли тумачити Делона, Натали и Стевицу Марковића. Како би иначе било могуће да се у филму интерпретира убиство Стевице Марковића које ће се тек десити током снимања филма? Има нечег чудног, некакве коинциденције у радњи филма и заплету који се Делону дешавао у приватном животу. Није могуће да је филм антиципирао убиство? Смешно је и помислити да је Делон филмом најављивао убиство које је, како се верује, сам наручио. Још чудније је што је исте године био снимљен и други култни филм у којем је обрађена слична тема: супруг који припада елити француског друштва из љубоморе убија љубавника своје супруге који иначе по статусу не припада високом друштву, а жена која је била разлог убиства остаје некажњена иако је, прикривајући мужев злочин, постала саучесник у убиству свог љубавника. Реч је о филму Неверна жена, Клода Шаброла (1968/9). Морис Роне у оба филма игра љубавника. Одакле су такви садржаји и заплети стигли у француски филм?
У позадини Нверне жене и Базена који су остварили снажан утицај на моду, али и на естетику филма (чувени су костими које Роми Шнајдер носи у Базену, а које је креирао познати креатор Андре Куреж) смрдела су три југословенска леша, од којих је Стевица Марковић био последњи. Марковићевом убиству претходило је убиство његовог пријатеља Милоша Милошевића. Милош је такође био југословенски емигрант који се Делону приближио још у време Делоновог боравка у Београду током снимања филма о Марку Полу. Од тада су Делон и Милошевић постали интимуси, а њихов однос је интригирао колико њихове савременике, толико и оне који су се касније бавили Милошевим убиством које се такође приписивало Делону. Веза између Делона и Милоша описивана је као хомосексуална у којој је Делон обожавао Милоша, као пословна у којој је Милош био Делонов телохранитељ, као сложена јер је Милош био прва права велика, а можда и једина љубав Натали Делон још пре него што је постала госпођа Делон, као супарнички јер је и Милош имао амбиција да постане глумац и добро му је кренуло у Америци. Милош Милошевић је био убијен као љубавник супруге остарелог америчког глумца Микија Рунија, а ту услугу су Рунију наводно учинили Делон (такође личним разлозима мотивисан да се ослободи доминације Милошевића) и његов кум Маркантони који су се баш у време Милошевићевог убиства затекли у Америци. Делон је платио Милошевићеву сахрану и пренос његовог ковчега у Београд (сам чин подећа на мафијашки стил какав обичан свет може да види само у филмовима о мафији), а да је имао чудан, можда патолошки, однос према Милошевићу сведочи управо то што је Делон Милошеве ствари чувао у свом подруму.
На Милошево Место у Аленовом животу је дошао Стевица Марковић, по препоруци свога друга. Сместио се и на место љубавника Делонове жене која је са Аленом имала све напетији однос с обзиром да се већ шушкало о Делоновој умешаности у Милошевићево убиство. После снимања Базена, поготово после Марковићевог убиства, Делон и Натали су се растали.
Ако филмови Базен и Неверна жена не говоре о троуглу Делон-Натали-Стевица Марковић, онда су сасвим сигурно могли бити инспирисани љубавним троуглом Делон-Натали-Милош Милошевић, а убиство Стевице Марковића је током симања филма Базен додатно оптеретило ионако сложене односе међу супружницима. Према таквој интерпретацији, Морис Роне је у оба филма могао тумачити лик Милоша Милошевића. Новела на основу које је снимљен Базен је настала између убиства Милоша Милошевића и снимања филма Базен. Ако и оба филма не говоре директно и конкретно о Делоновом приватном животу, онда она одражавају стање ствари у елитном друштву Француске које је очигледно већ дуже време тонуло у чудне односе, везе, перверзије, изопачења, страсти, воајерства, бескрупулозности и убиства. Можда убиства два пријатеља, Стевице Марковића и Милоша Милошевића, нису били инциденти у француском елитно-подземном миљеу. И други филмови у којима је касније играо Ален Делон, а неке од њих и продуцирао, види се велико познавање државног и друштвеног система изнутра. То је свакако била позиција коју је Делон могао имати у Француској и са које је могао правити филмове “великог заплета”.
У Француској је мафија била тесно повезана са државном структуром. То није био случај са Југославијом у којој је структура власти настајала уз помоћ совјетских тенкова, савезничких договора и партизанских акција. Југословенски емигранти попут Марковића, Милошевића и других који су хтели “нешто више од живота” и који су се због тога упутили у Париз, се нису снашли у судару са “француским системом” који их није пуштао у своју “унутрашњост”. Када су Југословени пред јавност умало изнели прљав веш француског друштвеног крема и тиме угрозили постојеће савезе и спреге, били су брутално одстрањени. Њихова писма сведоче о страху који су осетили пред сопствену смрт, а тај страх је долазио од сусрета са њима непознатим начином деловања који је био својствен превасходно мафији. Чак су и потоње истраге, саслушања, покушаји да се налогодавци убистава пронађу и осуде били обустављени чиме је свима стављено до знања да је систем остао недодирљив.
Базен на специфичан начин чува истину о француском високом друштву. Неверна жена такође. То су филмови који су настајали у готово реалном времену, упоредо са догађајима на које су се реферисали. Због тога њихови римејкови нису толико добри јер су контексти њиховог снимања били другачији. Француска публика је Базен и Неверну жену добро прихватила и разумела управо због дозе реалности која је у њима, са више или мање намере, ипак била забележена.
Тешко је једним предзнаком оценити историју Италије у периоду од краја Другог светског рата до драматичних промена у Eвропи крајем осамдесетих година и краја епохе Хладног рата. Реч је о времену велике динамике, екстремних амплитуда, успеха и неуспеха. Просечан читалац историјске литературе било коју синтезу италијанске историје тог доба може да доживи као узбудљив трилер, са невероватним расплетима и непредвидивим епилогом. Заиста, не можемо се отети утиску да се ради о епохи коју су одликовале позитивне и негативне приче, ремек-дела и скандали, чуда и несреће, велики успеси и трагични падови.
То је време у којем један, на крају рата, изгладнели народ, са каквим се сусрећемо у Малапартеовој „Кожи”, великом брзином поправља животни стандард и достиже народе најразвијенијих земаља западне Eвропе. Италијанско привредно чудо педесетих и шездесетих година прошлог века представљало је и у светским оквирима упечатљив историјски феномен. Ова, на крају рата економски девастирана земља, у деценијама које су уследиле остварила је радикалан напредак у читавом низу привредних сектора, попут енергетике (ENI), хемијске индустрије (Montedison), аутомобилске индустрије (FIAT, Pirelli), електроиндустрије (Olivetti, Candi, Zanussi), те прехрамбене и модне индустрије. Made in Italy је постао симбол робе високог квалитета широм света. Италија постаје и снажна туристичка сила, што је позитивно утицало на италијански платни биланс, али и на побољшање перцепција ове државе у свету.
У периоду Хладног рата Италија је и земља која је захваљујући
глобалном политичком контексту и добром прилагођавању истом дошла до значајног међународног статуса. Од земље која је у Други светски рат ушла на губитничкој страни, Италија је нестварном брзином узнапредовала до снажне међународне позиције у свету који су креирале силе победнице. Она је од пионирских етапа западноевропских интеграција њихов незаобилазни део и покровитељ. Од оснивања је члан Заједнице за угаљ и челик, односно, касније, Eвропске економске заједнице. Италија је, такође у периоду Хладног рата (као и касније) играла ванредно важну улогу на јужном крилу Северноатлантског пакта, чији је члан била од оснивања тог војног савеза (1949. године). Пред крај периода којим се ова књига бави Италија постаје и чланица најексклузивнијег политичко-привредног клуба западног света – G7. У овом периоду је енергично тражила и налазила своје „место под сунцем”, тамо где јој је то из политичких и привредних разлога било најважније – на Медитерану и на Блиском истоку. Истовремено, италијанске дипломате, њени привредници и магнати, вешто су користили међународну, хладноратовску динамику, ширећи свој утицај и иза Гвоздене завесе, на простору совјетске интересне сфере.
После Другог светског рата Aпенинско полуостврво је постигло највише домете и на пољу културе. То је било време маестара и поета – Гутуза, Де Кирика, Пазолинија, Моравије, Томазија ди Лампедузе. Италијанска масовна култура, посебно у сфери кинематографије и музике, само деценију после рата, почела је снажно да мења међународни имиџ Италије. Десетине њених глумаца и поп-певача ширило је италијански soft powеr широм земаљске кугле, креирајући глобалну перцепцију Италије као земље слатког живота и гламурозне забаве.
Ова велика достигнућа имала су и своје ништа мање упечатљиво наличје. Италија је у периоду од краја Другог светског рата до слома комунизма и земља великих политичких потреса и нестабилности. Од пада Мусолинија и састављања Бадољовог кабинета, који је окончао рат са антихитлеровском коалицијом, до убиства Aлда Мора (чиме се ова монографија завршава), италијанске владе су у просеку трајале мање од годину дана. Трагање за формулом која би онемогућила улазак италијанске комунистичке партије (Partito Comunista Italiano – PCI) у зону власти, производило је најразличитије политичке комбинације у форми центризма или центро-левице (centro-sinistra). Ипак, избацивање моћне комунистичке партије из политичке арене онемогућавало је политичку стабилност и заоштравало динамику политичких борби у Риму. Најрадикалнију манифестацију високих политичких тензија представљали су насиље на улицама италијанских градова, политичка убиства, терористички напади. Гинули су радници, синдикалци, новинари, политичари, полицајци, судије, уметници. Они који су у политичким конфликтима били на погрешној страни, или само на погрешном месту. Таласи терора и политичког насиља од Болцана до Сицилије однели су
у хладноратовској фази италијанске историје на стотине живота. За одговорима на питање које су силе стајале иза ових насилних аката историчари, публицисти, новинари, потомци жртава трагаће и у наредним деценијама, уз сасвим реалну претпоставку да их никада неће наћи.
Aфере које су пратиле политичко насиље с времена на време откривале су бројне аномалије ондашњег политичког система у Италији. Документи судских истрага, медијски коментари, мемоарска литература и бројни слични извори указивали су на завере тајних центара моћи (попут масонске ложе P2, или система Gladio), крупног капитала, те домаћих и страних обавештајних служби. Сматрало се да је стратегија затегнутости и насиља имала за циљ да спречи „лево скретање” Италије, односно да комунисти преузму власт чиме би се пореметила осетљива хладноратовска равнотежа на Медитерану.
Политичка динамика Италије свакако је снажно била одређена
ондашњим спољнополитичкм контекстом, односно чињеницом да су се по завршетку Другог светског рата на будућој граници Југославије и Италије сударила два супротстављена геополитичка и идеолошка блока. Италија се тако већ у мају 1945. године нашла на линији ватре, а кључни проблем је лежао у ванредној снази њене комунистичке партије. То ју је чинило мање компатибилном са политичко-идеолошким блоком у којем се по завршетку Другог светског рата нашла. Управо ова некомпатибилност доводила је до покушаја унутрашњих и спољних чинилаца да се на Aпенинском полуострву на сваки начин смањи утицај комунистичких, односно просовјетских фактора и тиме италијанска политика доведе у склад с њеном припадношћу западним политичким интеграцијама. Најекстремније последице ове борбе представљало је већ поменуто политичко насиље. У Италији после Другог светског рата насиље није било само политичке природе. Висок ниво организованог криминала односио је људске животе и угрожавао крхке институције на југу Италије. Криминал на Југу блокирао је покушаје модернизације државе и друштва, а развој мафијашких структура кулминирао је стварањем моћних кланова, који су постајали реални господари на терену.
Детонације и рафали на улицама италијанских градова нису били једини проблем са којим се суочавало италијанско друштво у хладноратовској фази своје историје. Привредни успон Италије није равномерно усрећио све регије Италије и све слојеве италијанског друштва. Губитници епохе италијанског привредног чуда излаз су налазили у појачаном емигрирању у развијеније земље западне Eвропе, или у многобројним штрајковима који су постали један од упечатљивих симбола италијанске економије. Губитника је било и на страни материјално имућних. Велики економски бум, тај, како ће Пазолини формулисати, прелазак са палеокапитализма на неокапитализам, доносио је осетно повећање животног стандарда, али и носио са собом бројне негативне колатералне последице, услед немогућности човека и друштва да се успешно прилагоде драматичним променама начина живота. На попришту борбе марксизма, католичанства и либералног капитализма остао је дестабилизовани човек. Отуђеност, крах породице, деформација мушко-женских односа, декаденција елите, етички вакуум потрошачке заједнице тематизовани су у бројним ремек-делима италијанских синеаста (Марка Ферерија, Пјера Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија, Федерика Фелинија) који су оштро нападали италијанску стварност и песимистички гледали на њену будућност. У једном од својих најзначајнијих остварења, „Црвена пустиња” (Il deserto rosso), Aнтониони нам представља силуете слуђених, дехуманизованих људи који збуњено тумарају беспућима грандиозних петролејских постројења ЕНИ-ја покрај Равене. Наличје највећег италијанског технолошког напретка (чији је ЕНИ упадљив симбол), како нам Aнтониони сугерише, јесте разорено друштво, крах међуљудске комуникације, индивидуални и колективни аутизам и човек који то више није.
В издательском доме «Вече», одном из старейших частных исторических российских издательств (основано в 1991 г.), в серии «Военные тайны XX века», которую само издательство оценивает как свою ведущую серию по военной истории, вышло монографическое исследование о малоизвестном феномене резкой вспышки повстанчества в первом послевоенном десятилетии на Балканах. Речь идет о русско-сербском коллективе исследователей из нескольких исследовательских центров. А. Ю. Тимофеев является профессором истории в Университете Белграда (Сербия), О. Драгишич – старшим научным сотрудником в Институте новейшей истории Сербии (Сербия), а Д. Тасич – научным сотрудником Университета Градец-Кралове (Чехия). Результаты исследования были рекомендованы к печати решением Ученого совета Института Славяноведения РАН. Рецензентами книги выступили ученые из Белграда и Москвы: ведущий научный сотрудник Института современной истории (Сербия) Г. Милорадович, доцент Университета обороны (Сербия) подполковник Д. Денда, профессор МГИМО (У) МИД России Я. В. Вишняков, старший научный сотрудник Института Славяноведения РАН Б. С. Новосельцев. Перевод исследования на русский язык был выполнен старшим научным сотрудником Института славяноведения РАН А. А. Силкиным при финансовой поддержке РФФИ.
Компаративное исследование проблем Балканского полуострова соответствует отечественной историографической традиции, и в силу этого общий подход авторов выглядит органичным в рамках российской исторической науки. Предмет исследования авторов шире коммерческого названия книги. Авторам удалось рассмотреть весь комплекс формирования, организации, развития и ликвидации повстанческих выступлений в странах Балканского региона. В то же время авторы проанализировали процесс становления и укрепления противоповстанческих органов, а также динамику подавления повстанческих выступлений в разных типах балканских стран: в странах под советским управлением, под западным контролем и в государстве, обладавшем определенной самостоятельностью.
Нижней хронологической границей исследования стало освобождение Балкан от немецкой оккупации осенью 1944 г. Верхняя граница фактически определена исследователями более условно и в определенной мере была связана с ослаблением накала Холодной войны после смерти И. В .Сталина в 1953 г., вскоре после которой был закончен перемирием опосредованный вооруженный конфликт США и СССР в рамках Корейской войны. В Балканском регионе в результате этих событий произошло улучшение дипломатических отношений между СССР и прозападными правительствами Греции и Югославии, а конкуренция между блоками на несколько десятилетий была трансформирована в культурную, экономическую и дипломатическую плоскость, с отказом от прямых действий.
Естественным выбором авторов стало написание обширного введения о положении дел на Балканах в годы Второй мировой войны. Был дан обзор военных действий, характера оккупации балканских стран в зонах Германии и ее союзников (Италии, Албании, Венгрии, Болгарии и Хорватии), а также процесс развития движения антифашистского Сопротивления. В рамках развития антифашистского движения Сопротивления возникло два неравноценных по значению, но заметных направления – более многочисленное и активное просоветское движение коммунистов-партизан, а также более осторожные и склонные к сбережению народа от мести оккупантов пробританские (позднее проамериканские) движения антикоммунистического характера, имевшие различные названия у сербов, греков и албанцев. При этом авторы рассматривают события, условно разделяя их на происходившее на западе (в Югославии) и на востоке Балканского полуострова (Болгария, Греция, Албания). С географической точки зрения, согласиться с таким разделением сложно. Лишь обратив внимание на интенсивность, многогранность и жестокость гражданской войны и борьбы против оккупантов в Югославии, можно понять причину этого структурного решения исследователей. Любопытным дополнением вводной главы является повышенное внимание авторов к «глобальным интересам» крупных игроков (СССР, Германии, США и Англии) на Балканах в годы Второй мировой войны. Особенно интересным представляется вопрос о планах обороны и «активных действий» Красной армии на Балканах в (1944–1945 гг.), в рамках которого исследователям, базируясь на редких документах ЦА МО РФ, удалось обнаружить и реконструировать планы советского руководства по подготовке к отражению предполагаемого удара союзников в южный фланг советских войск в 1944–1945 г., а также планы по контрударам в направлении Салоник и Царьграда. Советские планы были связаны с опорой на местное повстанческое движение в Греции. В то же время, активизация антисоветской деятельности англо-американцев напрямую связывалась советским военным командованием с ростом повстанческих выступлений в населенных мусульманами приграничных с Грецией и Турцией районах Болгарии. Авторы сделали обоснованный вывод о том, что гражданская война периода оккупации между движениями антифашистского сопротивления разного толка, а также конкуренция между супердержавами в регионе, заронили те семена, из которых и выросло кровавое послевоенное десятилетие нестабильности и повстанчества.
В следующей главе авторы начали свой анализ с динамики формирования силовых структур в титовской Югославии. После краткого введения о структуре государственного аппарата были детально рассмотрены особенности развития вооруженных сил и органов государственной безопасности новой Югославии, сформировавшихся из различных структур аппарата коммунистических партизанских отрядов в годы Второй мировой войны. Авторы не преминули отметить особую роль советского влияния на развитие структур политической полиции, контрразведки и внутренних войск. В то же время авторы не забывали и о роли иностранного влияния на активизирование повстанцев в традиционно спокойных приграничных областях. Все же наиболее многочисленным и активным движением антикоммунистического движения сопротивления было движение четников, которое в 1944-1947 гг., по оценкам местных органов правопорядка, превосходило по численности и размаху повстанческие выступления в Польше или на Украине. Интересно, что повстанческие проявления среди македонцев и славян-мусульман в Югославии в послевоенные годы были крайне незначительными. Авторы объясняют это рядом причин, самой важной из которых они считают ослабление традиционных иностранных покровителей этих движений в то время (Болгарии и Турции). Концом активной фазы повстанчества в Югославии стал разрыв между Сталином и Тито в 1948 г. В результате этого явления часть повстанцев вышла через намеренно оставленные коридоры на границах на Запад. Оставшиеся были деморализованы происходившими переменами. Несмотря на пропаганду, советская сторона не предприняла реальных шагов по организации просоветского повстанчества в Югославии, в силу чего незамедлительно подавлялись отдельные повстанческие группы коммунистов-антититоистов, хотя и имели место в Сербии, Черногории и Боснии в 1949–1950 гг.
В третьей главе речь идет о феномене горянского движения сопротивления. В силу уже упоминавшихся причин, турецкая активность в поддержке славян-мусульман в Болгарии также была с 1945 г. крайне ограниченной, в результате чего антикоммунистическое повстанчество в Болгарии было более типичным для титульной нации. Численность повстанческих выступлений и политического бандитизма в Болгарии была намного более низкой, чем в Югославии. Авторы подробно рассмотрели манипуляции современных болгарских исследований, направленных на то, чтобы искусственно преувеличить роль и значение горян в послевоенной истории Болгарии. В Югославии речь шла о десятках отрядов (банд) с сотнями повстанцев в каждом горном районе страны в 1944–1947 г.. В Болгарии на пике движения местному МВД были поименно известны почти все отряды. На пике численность горянского движения одномоментно не превосходила десятка повстанческих групп на всю страну, с обычной численностью крупного отряда менее одного-двух десятков повстанцев. Авторы подробно рассмотрели эволюцию болгарского карательного аппарата и меры, предпринимавшиеся государством для борьбы с повстанцами. Отдельное внимание авторы уделили влиянию иностранных разведывательных структур на повстанческое движение в послевоенной Болгарии, и особенно на преемственность, которая образовалась между немецкими организаторами болгарского повстанчества в 1945 г. и их преемниками в среде англо-американцев.
В следующей главе авторы продолжают свое исследование тактики повстанцев, а также антипартизанских действий на примере Румынии. Сделан вывод о том, что советские военные ни в виде технических специалистов (авиация, артиллерия, радиосвязь), ни в виде инструкторов или штабных офицеров не привлекались на широкой основе для местных противоповстанческих операций. Это разительным образом отличалось от происходившего в Греции, где англичане (а потом и американцы) изначально взяли на себя роль руководства и спонсорства в местных противоповстанческих операциях, а в критические моменты не чурались и прямого участия в боевых действиях. Румынская, как и болгарская историография пытается увеличить численность и значимость местного повстанчества. С этой целью румынские исследователи оперируют сконструированным ими собирательным термином Румынское антикоммунистическое движение сопротивления, в которое объединяют как повстанцев, так и подпольщиков, саботажников и других осужденных по политическим статьям. Также румынские исследователи очень неохотно говорят о присутствии в общей массе осужденных дутых и сфальсифицированных дел, неизбежных в сталинской традиции ведения следствия. Ещё одним важным выводом является прямая преемственность между немецкими и англо-американскими организаторами повстанчества на территории Румынии. Важным фактором в разобщенности местного повстанчества стала многонациональность страны. В то же время авторы отметили, что как и в Болгарии и Югославии, участники Румынского движения антикоммунистического сопротивления в большинстве своем принадлежали именно к титульной нации.
Партизанская война в послевоенной Греции (1946–1949), также как и частые повстанческие выступления греческих левых активистов в более спокойные годы (1944–1945, 1950–1951), стали предметом заключительной главы исследования. С опорой на работы греческих авторов и мемуары участников событий с обеих сторон конфликта, а также на огромный массив американских отчетов и обзоров, составленных в годы войны и после ее окончания, авторы детально реконструируют ход войны и историю развития ДАГ. Особое внимание, как и во всем исследовании, авторы обращают на вклад иностранной помощи в формировании ДАГ. Не забывают авторы и о роли англо-американцев в формировании греческих структур безопасности, изначально слабых и почти разбитых греческими коммунистами, а в дальнейшем все более накачанных силами, средствами, продовольственными пайками и техникой. Авторы дискутируют и с устоявшейся в югославской историографии роли о том, что якобы уход Тито на Запад не повлиял на поражение ДАГ. Исследователи также обратили внимание на негативное влияние на развитие стратегии ДАГ опоры на национальные меньшинства, в ущерб вниманию к общенациональным интересам, и гибельность для повстанцев перехода к тактике оборончества.
Авторы заключили свой труд рядом важных выводов, опираюшихся на промежуточные выводы о статистической картине повстанчества на Балканах в первом послевоенном десятилетии, о проблемах формирования и организации повстанческого движения. На протяжении всего исследования авторы не упускали из виду эволюцию органов противоповстанческих операций, на развитие их тактических приемов. Исследователи особо указали на роль взаимоотношений между повстанцами и широкими крестьянскими массами, от укрепления которых зависел рост и усиление повстанцев. Разрыв связей между народными массами и повстанцами стал главной целью успешных противоповстанческих мероприятий. Авторы подробно рассмотрели роль иностранного фактора в формировании повстанчества – ограниченность возможности непосредственной координации деятельности повстанцев, важность подготовки кадров организаторов повстанческого движения, значимость последовательной идеологической поддержки и реальности целей, а также обреченность повстанчества, слишком тесно связанного с иностранным государством (в силу невозможности самостоятельной борьбы за интересы местного населения и превращения таких повстанческих движений в марионетки с неминуемо падающим авторитетом). Вместо сводной историографии, каждая глава имеет отдельные историографические экскурсы в рамках всего исследования. В конце труда помещен внушительный список литературы и источников, который включает 10 архивов, 63 опубликованных сборника источников и мемуаров, а также 447 изученных авторами исследований на английском, немецком, румынском, болгарском, русском, словенском, сербо-хорватском и греческом языках. Исследователям удалось справиться с поистине колоссальным объемом информации и дать читателю целостную и лапидарную картину важного феномена, до недавнего времени неизвестного отечественным военным историкам. Авторам удалось удержаться от пристрастности по отношению к отдельным балканским народам. Несколько менее успешной была их попытка дистанцироваться от двух противостоявших сил Холодной войны, одна из которых явно вызывает у них бóльшие симпатии. В то же время это не помешало авторам сохранить объективность в рассмотрении взлетов и падений повстанческо-партизанского движения на всей территории Балкан, вне зависимости от того, на какой территории оно происходило.
Редитељ и косценариста филмова Живот са стрицем и Представа Хамлета у Мрдуши Доњој, Крсто Папић, режирао је 1972. године и један мање познат документарни филм – Специјални влакови. Тема филма је одлазак Југословена на рад у Западну Немачку. Сцене су снимљене у Загребу, у самом возу и на станици у Минхену. Обухваћен је и пријем радника по доласку у СР Немачку. Скраћена верзија која се може погледати на јутјубу траје 14.13 минута и краћа је за око минут и по непријатног садржаја. Специјални влакови је језив и безобразан филм.
Одлазак око милион људи почетком 70-их година прошлог века из Југославије у западну Европу (углавном у Западну Немачку) је представљало сусрет “два интереса”: са једне стране гастарбајтерског интереса за зарадом, а са друге стране глади западноевропских послодаваца за јефтином радном снагом. Ти елементи сусрета два ентитета, гастарбајтера и западноевропских послодаваца, чинили су их квалитативно ближим јер је њихова сарадња била мотивисана обостраном жељом за материјалним бољитком. Услед тога су обе стране морале да пристану на извесне компромисе. Индустријски високо развијени Запад је морао да трпи придошлице из другог културолошког, политичког и идеолошког миљеа, док су гастарбајтери жељу за “бољим животом” плаћали пристанком на друштвени статус грађана “другог реда”.
Каква је то била држава коју је крајем 60-их и почетком 70-их година напустило милион грађана? До средине 60-их година југословенски естаблишент је спровео низ привредних експеримената који нису имали позитиван ефекат на економију социјалистичке Југославије. Привредна реформа из 1965. године је представљала извесно кокетирање социјалистичког самоуправног система са принципима тржишне економије, однсно покушај обликовања југословенског система према обрасцима капитализма. Како није био нарочито успешан, експеримент је радикализовао ионако пренапрегнут економски систем. У покушају да одрже ниво плата, “југословенски привредни субјекти” су обуставили запошљавање нових и отпустили део запослених радника. На затворена врата југословенских предузећа је куцало све више послератних бејби-бумера и значајно је увећан број радно активних људи.
У таквој ситуацији решење је било у отварању граница и одливу дела радне снаге. Југославија се са својих 4.2% економских миграната налазила на самом врху европских извозника радне снаге, заузимајући друго место иза Португала (5.7%), али надмашујући трећу по рангу Италију (3.4%). Југословенски режим не само да је на тај начин решио проблем вишка радника, већ је и профитирао захваљујући значајним дознакама емиграната. Процес одласка на стотине хиљада људи никако није био спонтан и неорганизован, напротив: био је уређен билатералним уговорима и организацијом бироа који су се бавили одабиром и транспортом радника.
Филм Специјални влакови заправо говори о трговини људима која се одвијала између два света, два интереса, често и илегално. Први минути филма показују како се вршио одабир људи који су могли да напусте земљу. Људи изгледају као стока на сточној пијаци у чији се квалитет меса и костију пажљиво загледало да „напоље“ не би стигли покварени зуби и неспособна тела. Потом камера бележи ужас плача, трауме и страха “срећних добитника” који су ушли у воз. Трећи део филма сведочи о сусрету емиграната са новим светом у којем им организатор посла каже да их више неће прозивати по именима, већ по бројевима. Атмосфера, стил и ниво организације подсећају на оне у концентрационим и радним логорима. Посебан утисак оставља организатор транспорта са југословенске стране који својим изгледом подсећа на макроа или спроводника прљавих послова подземља.
Монографија Југославија и Бугарска 1944-1980. Хроника неуспешног пријатељства (2019), прва је књига која односе две суседне земље, Југославије и Бугарске, прати од краја Другог светског рата до 1980. године, односно до смрти југословенског лидера Јосипа Броза Тита. Преглед односа Бугарске и Југославије последица је дугогодишњег интересовања аутора за ту тему. Истраживање је углавном засновано на необјављеној архивској грађи и обимној домаћој и страној литератури. Састоји се из два дела: монографски уобличеног хронолошког прегледа односа две земље и од прилога у којем је приређен избор најважнијих докумената којима се подупиру основне тезе књиге.
Шта књига ново доноси?
Насупрот уобичајеном схватању југословенско-бугарских односа као билатералних, извори су показали да се динамика односа две суседне земље мора посматрати као последица међусобних утицаја најмање четири центра – Софије, Београда, Москве и Скопља. Бугарска спољна политичка стратегија према Југославији, односно према СФР Македонији, је била мотивисана, не само традиционалним бугарским аспирацијама према тој балканској области, већ и јадранском политиком СССР-а, односно тежњама Москве да се преко македонске територије приближи Медитерану.
У Југославији је офанзивну политику према Бугарској заступало пре свега мекедонско руководство чији су национални интереси југословенску федерацију перманентно гурали у дубљи конфликт са Бугарском. Са протоком времена, све снажнијом дефрагментацијом федерације и приближавањем Титове смрти, неспособност централних југословенских власти да контролишу амбиције македонског руководства према Бугарској, постајала је све израженија. Та теза појачава теорије о слабости централног југословенског руководства, самог Тита, као и оне о све снажнијем политичком изражају њених националних руководстава. Стереотип о монолитности југословенске федерације и Титовој свемоћи, не само у унутрашњој, већ и у спољној политици, је доведен у питање.
Бугарско-југословенске дипломатске односе “краси” и једна специфичност из домена културе, пре свега науке и уметности. Током не тако бројних сусрета бугарског и југословенског руководства на највишим нивоима, много пута се, за разлику од југословенских билатералних односа са другим државама, расправљало о књижевности, историографији, уметности, научним конгресима, речницима и дефиницијама у њима. Култура је била специфичан полигон размене порука између држава и представљала је претходницу и последицу политичких одлука. Специфично је да је расправу са бугарским председником Живковим о култури водило македонско руководство. Титов глас се у тим дебатама не чује, а и онда када би се огласио имао је умирујући или посреднички карактер (може ли се замислити супротна ситуација у којој неки руководилац из Пиринског краја Титу “држи слово” о његовој политици у домену културе у Бугарској?). С обзиром на такву особеност комуникације између македонског и бугарског руководства у домену културне политике (политике у култури), може се поставити теза о национално освешћеном, активном и снажном македонском руководству над којим је Тито постепено губио контролу што је пренапрегнуте односе Југославије и Бугарске чинило још напетијим.
Stella polare 