Autor: stellapolarebooks

Интимни живот на паланачки начин – случај Чачка (Милош Тимотијевић)

Published on autor: stellapolarebooks7 komentara

Сексуалност припада најинтимнијој сфери живота сваког човека, али коју по природи ствари није могуће сакрити од јавности. Нарочито у малим местима у којима се сви знају, међусобно контролишу и надгледају. Управо је таква варош био Чачак током највећег дела 20. века.

Контрола женске сексуалности у граду свакако је била већа него на селу, где се испод наизглед челичних стега обичаја и патријархалности „свашта дешавало”. Када су у питању српске вароши, много тога пореметила је окупација у Првом светском рату (1915-1918). Један број жена слободно је ступао у везе са аустријским официрима, а неке су са њима и отишле пре ослобођења града. Такво стање узроковано је и због великих демографских промена. Број мушкараца у Чачку се у односу на период пре рата смањио за 45,8 %, а жена увећао за 17,5 процената. Мушкарци који су дошли са Солунског фронта, такође су имали своја нова искуства.

Иако се у патријархалним срединама између два светска рата и даље много говорило о „поштењу”, мушкарци су и пре женидбе имали сексуална искуства, а у току брака, на неки начин, и институционализована неверства са сталним љубавницама, махом са села. Они богатији и утицајнији су наклоност, љубав и страст према њима приказивали кроз многе поклоне; неке су добиле и куће у граду, друге кафане у којима су отварале куплераје. Пред Други светски рат богати мушкарци би куповали својим сиромашним љубавницама отоман, предмет који оличава угодност и елеганцију, знак високе наклоности.

У једној малој вароши какав је био Чачак (1931. град је имао 2.007 домаћинстава смештених у 1.435 кућа), брачна неверства била су прилично позната, али то право је ипак више припадало ожењеним мушкарцима него удатим женама. Ако би нека удата жена јавно доводила љубавника у своју кућу, доживљавала би са својим партнером осуду целе паланке, због провођења „неморал-блудног“ живота. Са друге стране у граду су сасвим нормално радиле јавне куће. Рађала су се и ванбрачна деца. Пред Други светски рат у Чачку је 10% живорођене деце било „незаконито“; годишње се рађало око двадесеторо беба ван брака.

 Током окупације 1941-1944. године, поновила су се искуства слична онима из Првог светског рата, а везе жена са немачким војницима нису увек биле из материјалних побуда. После рата ове особе су жигосане на судовима националне части. Брачне и ванбарачне везе функционера комунистичке партије са таквим особама осуђиване су на партијским форумима.

Револуционарна промена из 1945. није условила и покретање сексуалне револуције. Старе форме живота и даље су биле снажне и важеће. Сексуалност се и даље мерила старим контрареволуционарним моралом, грађанско-сеоско- патријархалног порекла. После Другог светског рата јавно исказивање сексуалности средовечних мушкараца изван брака (на јавним местима),  углавном је било обележје радничке класе и сељака. Позорнице таквог понашања биле су локалне кафане на периферији града и најгора свратишта за камионџије. Публика је „уживала“ уз наивне еротске напеве певаљки у мини сукњама, чије упознавање и освајање повећава друштвени углед. Пијани гости су ломили чаше, показивали крваве шаке, срча је крцкала на поду, а певачице без много талента, па и лепоте, забављале су бројне госте.

Самачки живот и приватност интиме у малој вароши све до краја века није био лако остварљив. Број разведених жена у Чачку пре Другог светског рата није био велики. Чачак је 1931. године имао свега 47 „распуштеница“ (један проценат од укупног женског становништва у граду) и мање од десет „распуштеника“, а њихов слободан сексуални живот посматран је са завишћу од остатка паланке. Разводи су од половине века постали уобичајена појава, а у периоду 1972 – 2001 у просеку је на око 6 закључених, долазио један разведен брак годишње. Највише развода било је 1990. године.

Сексуални живот постао је динамичан од почетка шездесетих година. Живот у граду који је све више растао (подизане су и вишеспратнице) повећавао је анонимност, и после рада остављао пуно слободног времена. Телесна уживања имала су и своје наличје. Број прекида трудноће непрекидно се повећавао. Са друге стране број порођаја био је два до три пута мањи од абортуса. Анкете код запослених жена у Чачку откривале су да чак њих 83% није желело више деце, а имале су једно или двоје. У питању је била велика преоптерећеност на послу али и код куће. Чак 70% испитаних жена ништа није знало о контрацепцији. Раднице су процентуално имале више побачаја од службеница.

Веома мали број жена се обраћао лекарима да им препоручи срества за контрацепцију. Обично су преписиване таблете, али жене су биле немарне у њиховом узимању, а и мушкарци су се противили контрацепцији. За уграђивање спирале претходно је био неопходан преглед, као и касније контроле, што је многе жене одбијало. Неудате жене готово уопште нису долазиле по савете о контрацепцији. Оне су се радије одлучивале за прекид трудноће. Девојкама је било незгодно да се појаве међу удатим женама у саветовалишту, јер су се плашиле паланачких оговарања. Свуда је владала велика непросвећеност и незнање, потхрањивана од околине и родитеља.

Право „сексуално ослобођење” настаје од друге половине седамдесетих, са новим формама урбаног живота, и појавом нове генерације жена и мушкараца које су од рођења или ране младости стасале у граду. Масовна култура, вестернизација друштва, све већи утицај популарне музике, филма и уметности, постепено су деконструисали старе облике живота и условили отвореније исказивање сексуалности.

Милош Тимотијевић

Из чланка: Милош Тимотијевић, „Град у унутрашњости: облици, простори и границе приватног и јавног у 20. веку [поглавље у књизи]”, Приватни живот код Срба у двадесетом веку , ур. Милан Ристовић (Београд: Clio, 2007), стр. 579-611.

Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата.

Džordž Orvel – Književnost i totalitarizam

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar
„Ako totalitarizam postane opštesvetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće da postoji.“

Sredinom 1941. godine Džordž Orvel je sa puno pesimizma predviđao svetsku ekspanziju totalitarnih sistema i crne dane književnosti. Neke od njegovih projekcija budućnost nije verifikovala, ali se opšta linija teksta, nažalost, danas ne može osporiti.

(Govor na BBC-u, objavljen u “Listeneru”, 19. juna 1941)
Iz knjige George Orwell, Zašto pišem i drugi eseji, Naprijed (Zagreb 1977)

Na početku svog prvog govora rekao sam da ovo nije doba kritike. Ovo je doba borbe, a ne ravnodušnosti, doba u kojem je posebno teško vidjeti književnu vrijednost u knjizi s čijim se zaključcima ne slažete. Politika – politika u najopćenitijem smislu – preplavila je književnost do mjere koja izlazi iz granica normale, a to je dovjelo do naše svijesti borbu koja se uvijek odvija između pojedinca i zajednice. Kada razmatrate teškoće pisanja poštene, nepristrasne kritike u vremenu poput našeg, počinjete shvaćati prirodu opsanosti što se nadvija nad čitavom književnošću doba koje nadolazi.

Živimo u doba u kojem nezavisni pojedinac prestaje imati iluziju da je nezavisan. U svemu što smo rekli o književnosti i naročito u svemu što smo rekli o kritici, instinktivno smo nezavisnost pojedinca uzeli kao postojeću činjenicu. Čitava moderna evropska književnost – govorim o književnosti proteklih četiri stotine godina – izgrađene je na konceptu intelektualnog poštenja, ili ako vam je milije, na Shakespearovoj maksimi : “Prema samom sebi budi iskren”. Prva stvar koju tražimo od pisca jeste da ne laže, da kaže što zaista misli i osjeća. Najgora stvar koju možemo reći o umjetničkom djelu jeste da je neiskreno. A to još više vrijedi za kritiku nego za stvaralačku književnost, u kojoj izvjesna količina izvještačenosti i neprirodnosti, pa čak i izvjesna količina očevidnog slijepila ne smetaju tako dugo dok je pisac u osnovi iskren. Moderna književnost je u biti stvar pojednica. Ona je ili iskren izraz onoga što jedan čovjek misli i osjeća, ili nije ništa.

Kako rekoh, to gledište uzimamo kao gotovu stvar, pa ipak, čim tu misao uobličite u riječi shvatite kako je književnost ugrožena. Jer ovo je doba totalitarne države koja ne dopušta i vjerojatno ne može dopustiti pojedincu bilo kakvu slobodu. Kada spomenete totalitarizam, odmah pomislite na Njemačku, Rusiju, Italiju, ali mislim da se moramo suočiti s mogućnošću da taj fenomen postane općesvjetski. Očito je da razdoblje slobodnog kapitalizma dolazi kraju, i da jedna država za drugom uvodi centraliziranu ekonomiju koju možete zvati socijalizmom ili državnim kapitalizmom, kako više volite. Time prestaje ekonomska sloboda pojedinca, a u velikoj mjeri i njegova sloboda da radi što voli, da sam izabere svoj posao i da se slobodno kreće gdje želi. Sve donedavno implikacije toga nisu se predvidjele. Nikada se nije u potpunosti shvatilo da će nestajanje ekonomske slobode imati ikakvog odraza na intelektualnu slobodu. O socijalizmu se uvijek mislilo kao o nekoj vrsti moraliziranog kapitalizma. Država će brinuti za vaš ekonomski život i osloboditi vas straha od siromaštva, nezaposlenosti i tome slično, ali neće imati potrebe da se miješa u vaš privatni intelektualni život. Umjetnost će moći cvjetati kao u doba liberalnog kapitalizma, pa još i više, jer umjetnik više neće biti pod ekonomskom prinudom.

Džordž Orvel
Džordž Orvel

Sada, na osnovu postojećih činjenica, morate priznati da su te ideje iznevjerene. Totalitarizam je ukinuo slobodu misli do mjere nepoznate bilo kojem prijašnjem dobu. Važno je primjetiti da kontrola misli ne postoji samo u negativnom već i u pozitivnom smislu. Ne samo da vam zabranjuju izraziti – čak i zamisliti – izvjesne ideje, već vam diktitaju što morate misliti, stvaraju vas za jednu ideologiju, pokušavaju vladati vašim emocionalnim životom i uspostaviti sustav rukovođenja. U najvećoj mogućoj mjeri totalitarizam vas izolira od ostalog svijeta, zatvara vas u umjetni univerzum u kojem nemate mjerila za uspoređivanje. Totalitarna država nastoji, po svaku cijenu, kontrolirati misli i osjećaje svojih podanika barem u istoj mjeri u kojoj kontrolira njihove postupke.

Za nas ovdje važno je slijedeće pitanje: može li književnost preživjeti u takvoj atmosferi? Mislim da se mora kratko odgovoriti da ne može. Ako totalitarizam postane općesvjetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće postojati. I neće biti dovoljno reći – kako bi u prvi mah moglo izgledati prihvatljivo – da će nestati samo književnost postrenesansne Evrope.

Postoji nekoliko bitnih razlika između totalitarizma i svih ortodoksnih sistema prošlosti, bilo u Evropi, bilo na Istoku. Najvažnije je da se ortodoksni sistemi prošlosti nisu mijenjali ili barem nisu mijenjali tako brzo. U srednjovjekovnoj Evropi crkva je diktirala što morate vjerovati, ali vam je barem dopuštala da zadržite ista vjerovanja od rođenja do smrti. Nije vam govorila da u jednu stvar vjerujete u ponedjeljak, a u drugu u utorak. Isto se, u većoj ili manjoj mjeri, odnosi i na kršćanina, hindusa, budistu ili muslimana danas. Na određen način njegove misli su ograničene, ali on čitav svoj život proživljava unutar istog sustava misli. Njegovi osjećaji nisu pod pritiskom.

Kod totalitarizma je upravo suprotno. Posebnost totalitarne države je da kontrolira misli, ali da ih ne utvrđuje. Ona uspostavlja neosporne dogme i mijenja ih iz dana u dan. Njoj trebaju dogme, jer joj je potrebna apsolutna poslušnost podanika, ali ne može izbjeći njihove promjene koje su uzrokovane potrebama politike sile. Proglašava se nepogrešivom, ali istodobno napada sam koncept objektivne istine. Uzmimo grub, očigledan primjer – svaki Nijemac morao je do rujna 1939. gledati na ruski boljševizam sa strahom i odbojnošću, a nakon rujna 1939. morao ga je promatrati sa udivljenjem i simpatijama. Ako Rusija i Njemačka zarate, što se može dogoditi u sljedećih nekoliko godina, dogodit će se druga, jednako snažna promjena. Emocionalni život Njemaca, njegove ljubavi i mržnje moraju se, prema potrebi, promjeniti preko noći. Mislim da ne treba ukazivati na djelovanje svega toga na književnost. Jer pisanje je u velikoj mjeri pitanje osjećaja koji se ne mogu kontrolirati izvana. Lako se praznim riječima prikloniti ortodoksnom sustavu datog trenutka, ali pisanje od bilo kakvog značaja moguće je jedino onda kada čovjek osjeća istinu onoga što govori; bez toga, stvaralački poticaj ne postoji. Sve činjenice koje znamo nagovještavaju da su iznenadne emocionalne promjene koje totalitarizam zahtjeva od svojih sljedbenika psihološki nemoguće. To je glavni razlog zašto vjerujem da, ukoliko totalitarizam pobjedi u čitavom svijetu, književnost kakvu smo do tada poznavali, više neće postojati. U stvari, do sada je totalitarizam imao takav utjecaj. U Italiji je književnost osakaćena, dok je u Njemačkoj praktično prestala postojati. Najkarakterističnija aktivnost nacista je paljenje knjiga. Čak ni u Rusiji književna renesansa koju smo nekada očekivali nije se dogodila, a pisci koji su najviše obećavali pokazali su izrazitu sklonost prema samoubojstvu, ili su nestali u zatvoru.

Prije sam rekao da liberalni kapitalizam očigledno ide svom kraju, i možda je stoga izgledalo da tvrdim kako je sloboda misli neizbježno mrtva. Ali ne vjerujem da je tako i jednostavno bih u zaključku rekao kako vjerujem da nada u spas književnosti leži u onim zemljama u kojima je liberalizam pustio najdublje korijene – u nevojničkim zemljama, u Zapadnoj Evropi, i obje Amerike, Indiji i Kini. Vjerujem – što ne mora biti više od pobožne nade – da će iako dolazi vrijeme kolektivizirane ekonomije, te zemlje znati stvoriti oblik socijalizma koji nije totalitaran, u kojem će sloboda misli uspjeti preživjeti nestajanje ekonomskog individualizma. To je, u svakom slučaju, jedina nada za koju se može uhvatiti svatko tko se brine za književnost. Tko god osjeća vrijednost književnosti, tko god vidi središnju ulogu koju ona ima u razvoju ljudske povijesti, mora također vidjeti da je suprotstavljanje totalitarizmu pitanje života ili smrti, bez obzira da li nam je nametnut izvana ili iznutra.

Priredio: Petar Dragišić

КАКО САМ ПРЕВОДИО МИШЕЛА УЕЛБЕКА: ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Рођендан великог и контроверзног писца, Мишела Уелбека, који пуни – не зна се тачно колико година – згодан је повод да се поново говори, како о његовом делу, тако и о превођењу његове прозе и поезије на српски језик. О томе како је преводио Уелбека, за Магазин ОКО пише Владимир Д. Јанковић, а Stella polare преноси његов текст у којем су „преводилачке муке“ контекстуализоване на несвакидашњи начин.

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.

УЕЛБЕК ДО ТОКИЈА: СРЕЋАН РОЂЕНДАН, МЛАДИ ДРУЖЕ

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је ’56, или ’58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш. С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Мишел Уелбек

Уелбек долази у БГ. Биће гост Крокодила од 7. до 9. јуна“, написао ми је Иван Бевц у СМС-у од првог или другог фебруара Лета Господњег 2019, не могу тачно да се сетим да ли је тај судбоносни дан био први или други у месецу кад се мачке, наводно, јебу више него обично. Одговорио сам му: „Одлично. Драго ми је због тога. Слагао бих те, ипак, кад бих рекао да једва чекам да га упознам.“

Не желим да упознам тог човека, истина је. Кад волите некога не због тога што он јесте, и какав јесте, него због тога што ради – природно је да вас спопадне мука на саму помисао да с тим човеком још треба и да се рукујете, да се погледате с њим у очи, да размените неку реч макар и у више очију, а камоли у само четири. Који ће ми мачак Уелбек? Само ми је он још фалио.

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је ’56, или ’58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш.

С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Замерићу Уелбеку, наравно, што је у исцрпном опису једног прокријумчареног снимка групе Deep Purple, потанко залазећи у нијансе те, вероватно безвезне, верзије песме Child In Time, заборавио да помене Ричија Блекмора. Све је поменуо, добро, скоро све, тројицу је поменуо, није се сетио ни басисте Роџера Гловера. Али њему је у жижи био Џон Лорд, истакао је и Гилана, а дужну и заслужену почаст одао је и бубњару Ијану Пејсу (ми смо га, од детињства, звали Јан Пејс, као што смо и Гилана звали Јан Гилан, али онда су нас лектори напречац научили да се то име изговара Ијан, а не Јан, па смо се променили, сад ту негде, скоро).

Али Блекмора није поменуо. То ће остати мост у пламену. Између мене и тог човека што је рођен на Реиниону 1956. или 1958. године, свеједно, паметно је одлучио да сакрије генералије.

У почетку беше – гађење

Имам ја много штошта да замерим Мишелу Уелбеку, али нарочито то што је одлучио да се врати у свет. Није ли његово пустињаштво, одабрано у зрелим годинама, било избор вредан поштовања? Опет, ко сам ја да му судим што је одлучио да се уљуди и врати међу људе? Зар смем да будем толико суров? Па, можда и смем, шта ме брига.

Приликом добијања Гонкурове награде за роман Карта и територија 2010.

Први мој сусрет с писањем Мишела Уелбека био је, као што се може претпоставити, директна заслуга првог човека поменутог у овом тексту, утицајног београдског посластичара Ивана Бевца. Иван, иначе издавач, и то оснивач и челник једне од најбољих издавачких кућа које је Србија икад имала, рекао ми је једног дана: „Хајде, узми преведи овај Ланзароте, то су ти неки Уелбекови есеји и приче, видећеш, ја сам направио избор, да објавимо то.“

Превео сам то, нормално, ја сам професионалац, све преводим, не питам. Имам памћење одлично, скоро изванредно, не баш као Мухарем Баздуљ, али ту сам негде, трећи-четврти на табели, а опет: све што има везе с књижевношћу заборављам спонтано и благотворно, аутоматски тако рећи, не морам ни да се трудим. Па ипак, нисам заборавио утисак који је у мени оставило преводилачко читање и исписивање проклете збирке Ланзароте и други текстови: овај Уелбек је гад, одвратан тип, мука ми је од овога, дабогда се у фебруару претворио у крхку мачку која лута по буњиштима тог његовог немилосрдног света.

Уговор о ћутању

Прошло је неко време, кад ми се Иван обратио с интригантном понудом: мајсторе, хоћеш да преведеш нови Уелбеков роман, није још ни у Француској изашао, ми ћемо да га објавимо одмах после Француза, ствар је ексклузивна? Успут је додао да морамо да потпишемо да нећемо нигде објавити ни словце из те нове Уелбекове књиге и да ћемо у пуној тајности држати то на чему радимо све док дело не буде објављено.

Увек сам био слаб на мистерије. Никоме ништа нисам рекао. Хеленска школа, Елеузина и остало. Нема везе. Примио сам се. Иван ми је послао оригинал романа под насловом Soumission, који сам ја одмах превео као Потчињавање, и наслов Потчињавање стајао је до самог краја рада на том преводу. Тек тада сам Потчињавање превео у Покоравање, а и данас се питам да ли је то био паметан потез, или погрешан потез, или нешто треће.

Покоравање је преведено у децембру 2014. године, управо од 28. новембра до 30. децембра 2014. Преведено је махом на лаптопу у кухињи стана у Сплитској улици број 17, у Шумицама, где смо живели као подстанари. Имао сам и пи-си, у соби, али сам Покоравање преводио на том лаптопу, леђима окренут прозору који није добро дихтовао па смо га подгуркивали каменчином у облику шкољке која је по нечему личила на масивну верзију оне шкољке којом су дечаци из Голдинговог Господара мува стицали право гласа, на лаптопу који је, као и сваки лаптоп, морао нон-стоп да буде укључен у струју; одговарало ми је тако, не само због неке мађије, него зато што сам у то време био провалио неке порно сајтове, па је једини начин да изборим интиму био тај да се окренем према сателитима и шпијунима, а даље од очију укућана. Успут сам преводио и ту књигу у којој муслимани на власт долазе путем избора, далеко од бојних поља, далеко од смешне представе о бици код Поатјеа, уприличеној 732. године, која је заправо више била чарка између арабљанских извидница са Пиринејског полуострва и франачких предстража с европског псеудоконтинента него битка заиста достојна помена у сваком уџбенику историје.

Било како било, та тајанствена књига, заогрнута мистичним велом уговора о ћутању, имала је у себи нешто посебно. Шта је било то нешто посебно? Одговор на ово питање може се поделити на два сегмента. Први: то што у овој књизи пише и сам сам имао прилике да видим, својим очима, у Паризу, приликом боравка у том граду у јуну исте (2014) године. Други: допала ми се та књига. Не, у ствари, допао ми се тај човек што то пише.

Покоравање је у Француској изашло на Божић, седмог јануара 2015. године. Истога дана проливено је много крви у Паризу. Уелбекова карикатура нашла се на насловној страници назови-хумористичког листа чија је редакција управо тог дана упућена Вишњем на истину. Наш, то јест мој превод, угледаће светлост дана у врло кратком року. Ту смо негде, што се брзине објављивања тиче, били Немци, Италијани и ми. Силе Полуосовине. Изем ти силе без Балкана.

Спиритуални чобанин

Оно што ми се код Уелбека допало није то што код њега на власт, демократским путем, долазе они који су стварно већина, па ни то што су код њега све жене приказане у својој пуној женствености – дакле, нежно, тужно и немоћно. Не, мени се код Уелбека свидело то што он Париз гледа и зна исто онако како га гледам и знам ја. Сва места која он описује, у Покоравању, али и у осталим делима, управо су она места на која сам и ја, као дошљак са југоистока париског континента, забасавао вођен својим интересовањима, интуицијом и нејасном жудњом. Уелбек, ако нисте знали, није само најтиражнији и најпознатији француски писац, он је, ако мене питате, најбољи париски писац нашег доба. Јер, кад је о Паризу реч, Уелбек се не фолира. Он капира стратешки значај одређених важних и лепих пунктова у том граду. Не држи се, као његов друг Бегбеде, Шеснаестог, Осмог и Првог арондисмана. Није, као огромна већина оних што стасавају у Латинском кварту или поред Луксембуршког парка, смисаоно везан за Леву обалу Сене и снобовски успаничен кад ту реку треба прећи. Није, дакле, од оних с Леве обале који се не стиде да признају да су на Десној били три или четири пута у животу. Не. Уелбек познаје Париз онако како га познајем ја. То ми се свидело код тог човека.

У Уелбековим бившим кретањима пронашао сам своја бивша кретања, и то ме је охрабрило, понизило и обрадовало. Плас д’Итали, центар југоисточног Париза, моја фиксна тачка, ексцентрична и небулозна за већину „правих“ познавалаца овог града, постала је, тако, истински репер, као и Арен де Лутес, римска арена усред Петог арондисмана. Ла Фурш, Плас де Клиши, Менилмонтан, као и свемирски, непариски ентитети у срцу Петнаестог арондисмана које Уелбек помиње – за мене су били ново, поновно откривање мог Париза. Само је фалило да помене и Улицу Еванжил, или Улицу Мусоргски, у већ полуградској, новоградској атмосфери источног Осамнаестог арондисмана, где хитате забринути док не изађете на Кримску улицу и улијете се у спасоносну вреву Деветнаестог арондисмана, као ћелавац коме је неко отео чешаљ из руке и тиме га лишио тешке недоумице да ли да загребе по голој глави – само је, дакле, то недостајало да помислим како је тај човек што то пише у ствари мој некадашњи сапутник, моје некадашње друго ја.

Него, да се вратим хронологији. О Покоравању се, ионако, много и писало и причало, премда је ова књига значајна и по нечему што армија уелбековаца, састављена углавном од људи који не разумеју свог духовног команданта, али га тим упорније и безобзирније следе, махом није хтела или умела да прихвати. После две деценије ношења разних бесмислених етикета, Уелбек, који није ни мизантроп ни мрзитељ љубави ни окорели циник, свима је јасно демонстрирао и своју религиозност, важан елемент онога што се назива „феноменом Уелбек“. Да, рећи за Уелбека да је атеиста исто је као кад бисмо рекли да су Пижон Петровић и Пикси Стојковић били велики играчи Партизана. Нема то, дакле, благе везе са животом. Као и у многим љубавима, и у љубави претежне масе Уелбекових следбеника до изражаја је дошао насушан порив за слепилом, па чак ни експлицитна пишчева изјава дата уживо на телевизији није била довољна да десетине хиљада самопрокламованих безбожника прихвати сазнање да је њихов спиритуални чобанин – дубоко религиозан човек.

Поменух повратак хронологији, а никако да јој се вратим. Прошло је, дакле, неко време, и пред мене је постављен нови задатак: да преведем два на српски већ преведена Уелбекова романа, први и други: Проширење подручја борбе и Елементарне честице. Нисам их читао у изворним српским преводима, као што, иначе, до дана данашњег нисам прочитао ниједну Уелбекову књигу осим оних које сам превео. Да то одмах да разјасним: нисам прочитао ни Платформу ни Могућност острва ни Карту и територију. Ни у оригиналу ни у преводу. Нити сам прочитао, нити намеравам да прочитам.

Фактор среће

Проширење подручја борбе (Extension du domaine de la lutte), делце којим се песник и есејиста Уелбек први пут огласио као (потенцијални) романсијер, доживео сам као еклатантан пример да је у књижевности, поред свега осталог, важно имати и среће. Добро, писање је живот; ако је у животу важно имати среће, природно је да се ни у писању без ње ништа не може постићи, али ипак – имати толико среће колико је Уелбек имао с Проширењем екстремно је ретка појава која заслужује дивљење. Та наврат-нанос склепана дневничка структура, с последњом трећином која се губи у формално-садржинској почетничкој магли, ипак је људима успела да представи оно што људи и желе да сазнају кад читају неку књигу: човека. Да се не заваравамо: не читамо ми Злочин и казну ни због секире ни због бабе ни због тога што замишљамо шта је све Лужин радио Дуњи, не читамо ми Ану Карењину зато што се надамо да ће Александар Карењин упасти у собу док брката протагонисткиња орално задовољава вољеног официра, већ та дела читамо да бисмо видели ко је и какав је тај Достојевски, односно ко је и какав је тај Толстој. Читаоца превасходно занима личност писца, пишчево биће, и у потрази за пишчевим бићем – потрази, узгред, нужно јаловој, потрази у којој је сваки прави траг неизбежно и погрешан – он срља кроз ту словну шуму налик дрвосечи који је заденуо секиру за појас јер га дрвеће више и не интересује, већ занесен граби ка планини која се, с времена на време, помаља иза голих или олисталих крошњи. Управо је то и спасло Уелбеков романескни првенац – то што читалац у књизи тражи писца. Јер, у Проширењу, ако и не може много да се нађе, свакако има шта да се тражи, а то је једино и важно.

На уметничком бијеналу „Манифеста 11“ у Цириху 2016, испред својих рендгенских снимака

На ред су дошле Елементарне честице, које су код нас већ биле преведене под тим насловом, што и јесте верно пренет наслов оригинала. Мени се, међутим, много допао енглески превод: Atomised. Енглези су, додуше, једини људи на свету који не морају да се праве да су то што јесу: они ће се према једном озбиљном страном књижевном делу вазда понети нехајно и релаксирано, као да је реч о некаквом филму. Рекох да ми се тај енглески наслов допао, мада књизи, на први поглед, намеће крути научнофантастични ореол, што самом Уелбеку сигурно није сметало (кудикамо су сериознији изгледи да му је засметао енглески превод његовог Проширења, које је у англофони свет стигло под блентавим насловом Whatever). Он, уосталом, и јесте првенствено научник, па ако несумњиво научна синтагма Елементарне честице (Les particules élémentaires) одише, ипак, напупелим поетским потенцијалом, латинско-англосаксонски одрешито Atomised спроводи базичну идеју на истраживачки, микроскопски колосек којим Уелбек, као мрки, наглуви скретничар, хода погнуте главе, инстинктивно уверен да нема тог воза који би могао да га однесе или залепи за прагове.

Честице су, већ, веома озбиљно књижевно дело, велика и важна књига која је, за Уелбека, стигла у прави час. Познато је да је у свим областима уметничког стваралаштва, како са креативног, тако и с комерцијалног становишта, друго дело пресудно. Била прва књига (плоча, изложба) одлична или тек довољно добра, од друге зависи да ли ће стваралац оснажити или изгубити мотивацију за даљи рад. Е, Уелбека је, кроз ту атомизовану литерарну структуру и те како имало шта да мотивише. Са Честицама је он постао велики писац, што ће у дугим потоњим годинама успети да остане, пре свега захваљујући својој рационалности и прагматичности, које, уз религиозност и романтичност, односно љубавност, такође улазе у ред занемарених или игнорисаних одлика овог аутора.

Мишко против Бернара

Како је то преводити неку књигу која је на ваш језик већ преведена? Из мог угла, исто као преводити неку, рецимо, сасвим нову, која није преведена. Потпуно исто, рекао бих, иако сам и сâм свестан да, говорећи то, не говорим баш истину и само истину. То јест да помало лажем. Ево због чега: постоји могућност да се, рецимо, изворни преводилац предметног дела, ако, рецимо, још бивствује у овоземаљском контексту, острасти па и наједи због онога што сте ви урадили, свестан, истина, да ви, као професионалац, свакако нисте сами и на своју руку узели да „преправљате“ његов, изворни превод, већ сте добили ту књигу да преведете у склопу редовних радних задатака. Колегијална острашћеност не може бити ни угодна ни изазовна; тако се нађете у позицији у којој се књижевни преводилац, за разлику од писца, објективно ретко налази: да неко у старту не воли то што сте урадили.

Пепељушко-калимеровска закукавања типа „мене нико не воли“ и „али то је неправда“ мени, реално, нису страна. Волим да се жалим, и у самоодбрани и у самонападу. 

Писаћу ја мало касније и о мукама с Уелбековим александринцима и осмерцима – уз већ поменуте занемарене или игнорисане одлике овог аутора свакако не смемо да заборавимо и његову старомодност и конзервативност, а Уелбек је вероватно најстаромоднији и најконзервативнији истакнути писац данашњице – али да се мало задржим на тим Државним непријатељима, односно, како би тачније гласио превод оригинала, Јавним непријатељима, тј. Непријатељима јавног мнења (Les ennemis publics). Е, то је књига која се чита са уживањем, барем оно што је писао Уелбек, али то је, на срећу, било сасвим довољно, јер Уелбеку је пошло за тастатуром да ублажи, па и неутралише мучнину и смарачину које доносе букачке контемплације искомплексираног Бернар-Анри Левија. Баш с уживањем, дакле; ја сам се спорадично осећао као на стадиону у врло добрим, одличним и најбољим данима Црвене звезде, и повремено бих чак и победнички заурлао, као кад је Сребренко Репчић минхенском Бајерну дао трећи гол оног ноћног децембарског поподнева 1979, кад смо, у сам освит другог полувремена, повели три-нула и кад сам се ја, као једанаестогодишњи син познатог спортског новинара, из новинарске ложе бацио у горње редове навијача иако сам алкохол почео да пијем много касније, тек у другој половини осамдесетих.

Репчић је био фаца, као што су фаце били и Здравко Боровница и Цвијетин Благојевић и, уопште, бар ми звездаши у фацама нисмо оскудевали, хоћу рећи: одмалена сам навикао на непосредно присуство великих фаца у свом животу, тако да и на Уелбеково присуство могу да гледам с једном антипровинцијалном, ишлифованом смиреношћу. Па ипак, иако сам као четворогодишњак с Цолетом Јанковићем ишао на пикнике где ме је учио како се правилно држи цигара, односно да је филтер то што се ставља у уста, иако ме је Трифке Михајловић у свом белом BMW-у „2002″ возао по мојој родној Чубури и успут ми објашњавао која је риба добра, а која није ни за к, иако сам, дакле, у животу видео и како Милош Шестић кеца волове за две главе више од њега, и како Дуле Савић потапа Острво оним васионским дроп-киком у 88. минуту утакмице против Арсенала на Хајберију, а и како стидљиви Славољуб Муслин, с пуно херца, херојски сахрањује Херту усред Берлина – нисам могао да изигравам аристократу док сам, преводилачко-читалачки, присуствовао тој блиставој победи људског над нељудским, довитљивог над глупим, занимљивог над досадним. Говорим, разуме се, о Уелбековој победи над оним надобудним медиокритетом с којим се дописивао. Mоју калимеровску душу преплавила је благодет спознаје да правда ипак побеђује, макар и у прошлости: ма, нека све свима, у здравље им било, само кад Мишко кара Бернара!

Ја сам одрастао

Долазим сад до Уелбекове књиге која је мени убедљиво најдража, свестан, притом, да наступам као члан неке рок групе: увек је најновији албум и најбољи, и ми ћемо од срца, подстакнути најблагороднијим мотивима, тиранисати публику новим песмама, које публика, нормално, не зна, а онда ћемо, помало мргодно, одрндати и неколико старих хитова, јер ипак ми свирамо за народ, за људе који су ту дошли својевољно и још нам за то платили; не свирамо, дакле, ни у подруму ни у гаражи ни на интерном часу у музичкој школи.

Свестан, како нагласих, свега тога, поновићу да је мени најдража Уелбекова књига управо Серотонин, који је светлост дана угледао почетком 2019. године. И око Серотонина сам имао мало колатералних тензија, овога пута с мојим другом посластичаром. Пошто сам готов превод предао у ноћи са 21. на 22. децембар лета Господњег 2018,  питао сам Ивана да ли бисмо Серотонин могли да објавимо као својевремено Покоравање, дакле одмах после Француза, у најкраћем року. Јер, могло је да се стигне. Издавач је, међутим, из неких разлога био уздржан, дипломатски оставши при одлуци да књигу не пушта пре краја фебруара, односно почетка марта. Ја сам се био мало заинатио, дипломатски заинатио, јер кад разговарате с утицајним посластичарима морате бити дипломатични, нарочито кад не разумете одлуке које они доносе.

У међувремену је, авај, и Уелбек добио Легију части. Макрон га легионизовао. Уелбек, зачудо или не зачудо, није одбио угледно признање Француске Републике. „Мишел Улебек Легија“, тако га је прозвао један мој друг с Душановца, начитан човек (он је, рецимо, за разлику од мене, прочитао и Карту и територију), Бодлер без трапавих албатроских ногу и По без четрнаестогодишње рођаке-наложнице, али један од најбољих саговорника које сам у животу имао. Било како било, ни Легија части није успела да баци сенку на моју љубав према Серотонину, најдражој ми Уелбековој књизи, делу у којем је овај писац успео да искорачи у онострано не служећи се ни Сведенборговим ни Дантеовим средствима. А опет, ја вам кажем да је тако: са овим и оваквим Серотонином, у којем ће многи наши аналитични савременици пронаћи и недостатке и, можда, донекле офуцане шаблоне, Уелбек се придружио екипи овострано-оностраних писаца, писаца који, износећи своје биће на трпезу за којом седе они благословени, нишчи духом, они што их не разумеју – отварају прозоре наших скучених овоземаљских домова, прозоре наших тела у којима се пале, горе, букте, тињају и гасе се вечита деца, нехотично, а добровољно упрегнута у јарам злог сна о понижавајућем лучном току који извире ни из чега да би се ни у шта и вратио.

Зашто је Серотонин најбољи? Па због онога о чему смо раније причали. Због човека. Мишел Уелбек није савршен човек, нити ће стићи да се усаврши, а понекад се чини да можда и није човек (такав исти недоумичан утисак, истина, имамо и кад сретнемо анђела – ја л’ је човек, ја л’ није). Шта значи то – одрасти? Знамо ми, мање-више сви (нарочито ми мушкарци), ону гласовиту реченицу која је, у бенигнијој варијанти, пропраћена ускличником, а у подмуклој, опаснијој, трима тачкама: „Одрасти већ једном!“ Или: „Одрасти већ једном…“

Сви стрепимо од те реченице, а нарочито од потенцијалне неминовности датог императива: шта ако једног дана стварно будем морао да одрастем? Уелбек на то питање себи, а и нама, пошто то од њега изискује хумилизујућа вокација на коју га је кисмет упутио, кроз Серотонин проговара: Ја сам одрастао. Једино што је поуздано добро око тог одрастања јесте то што се не сећам тескобе која је одрастању претходила.

Српски песник Миодраг Павловић, који је, дубоко зашавши у осму деценију живота, похабане одежде, али с младићком скрушеношћу, негде 2005. седео поред мене код Минке, у Лагуни, чекајући да га прими Дејан, рекао је да је старост, да је бити стар: „благослов и одговорност“. Уелбек још није стар човек, или то бар кажем ја, који сам дванаест (а можда и само десет) година млађи од њега. Али то и јесте сврха учења: учити од некога с ким живите. А ја живим с Уелбеком последњих, рецимо, седам година, од Ланзаротеа. Ми смо цимери. Подносимо се, иако уопште не разговарамо. Уелбек је Серотонином, на начин антериорни, што би Французи рекли, дотакао Павловићеву мисао о благослову и одговорности.

На извору ужитка

Стижем и до оног дела о којем сам највише желео да пишем, а о којем ћу вероватно писати најблеђе. Дело је Не мирим се (Non réconcilié), и реч је о Уелбековој личној песничкој антологији, којом је аутор обухватио свој поетски опус од 1991. до 2013. године: та поезија је свакако лепша, а можда и боља у француском оригиналу него у српском преводу. То је чињеница коју сам дужан да предочим свим читаоцима. Препевавање поезије, нарочито масивно, количински импозантно, значи не оно кад узмете да препевате једну песму или неки циклушчић песама, него овако, кад узмете и препевате целу једну антологију од, шта ја знам, 120, 130, 140 песама, и то песама које пише један старомодан аутор, традиционалиста који цени риму и метрику и који тек спорадично, ваљда кад му понестане енергије, прибегава тзв. слободном стиху – препевавање, дакле, неспорно јесте полигон за исказивање личног мајсторства, за разне бравуре, за готово перманентан, а и насилан контакт с вишим силама које кроз тебе протурају решења за немогуће ситуације. Иоле меродаван читалац ту одмах схвата да има посла с личношћу препевавача, вероватно малчице више него с персоном онога ко је то спевавао у оригиналу. Ту ћу вам отворено рећи: препевавање такве, озбиљне, праве поезије једна је узвишена, полуолимпска мастурбација, али ипак мастурбација.

Препевавање поезије је сексуално само утолико што се на крају пролије семе; понекад раскошно семе, понекад натегнуто семе, понекад семе које оплоди више њива него оно оригиналско семе, да, све то стоји. Али у препевавању поезије нема стварног контакта с другим бићем. Препевавач је на извору ужитка, али објекат његове пожуде није неко тело него само, евентуално, слика или, најчешће, обрис. Препевавач је сâм, неизоставно самљи од онога ко је песму написао на свом језику; његова самоћа је рогобатна, рекох: полуолимпска, јер има ли гротескније самоће од оне у којој постајемо велики или показујемо своју величину?

Уелбекова лична песничка антологија Не мирим се морала би, ценим, и у својој франкенштајнској, српској верзији да постане и остане књига коју ће сви који држе до овог писца радо чувати на својим полицама и прелиставати је понекад, онако, кад се за полицу маше као што се маше за преграду у вратима фрижидера где стоје бруфени, аспирини и сирупи за искашљавање. На таблетицу, на кашичицу. То поезија и јесте, лек од којег очекујемо инстант-решење.

Уелбек је, као песник, имао и има легионарску дужност и привилегију: да његова поезија не буде оцењивана као смисао његовог опуса, него као један облик његовог ексцентричног испољавања. Иако у његовом односу према поезији, па ни у тој поезији као таквој, нема ничег ни ексцентричног ни егоцентричног . То је права поезија. И све оно што је он створио као прозаиста служи на част тој поезији, као што та поезија служи на част њему, као романсијеру кога су сензационалисти прогласили пророком, порнографом, атеистом и човекомрсцем, што Уелбек не само да никада није био, него никад не би могао ни да постане, све и да му тако нешто падне на памет.

ПС: Мишел Уелбек није дошао у Београд. Али ми му данас честитамо рођендан, макар се он на нас и наљутио због тога.

Владимир Д. Јанковић

Текст је првобитно објављен на: oko.rts.rs (https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3220/kultura/4272842/uelbekov-65.-rodjendan.html).

О Уелбеку смо, поред осталог, са Јанковићем разговарали и прошле године у интервјуу који можете поново читати овде .

Како кризе рађају визије: Гвидо ван Хенгел

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar
Гвидо ван Хенгел је писац и историчар. Доцент је на Факултету примењене науке у Хагу на којем предаје Европске политике. Студирао је савремену историју у Гронингену, Београду и Јени, а докторирао је 2016. године с дисертацијом о младобосанцима. Његова књига Дани Гаврила Принципа објављена је 2014. године (De dagen van Gavrilo Princip). Са Борисом Станићем (сликар и уметник из Панчева) радио је графички роман
Атентат, објављен 2015. године у Србији. Његова књига Видовњаци написана је 2018. године (De zieners) и говори о утопијским интелектуалцима у периоду између 1910. и 1939. године.
Београдска издавачка кућа Клио (http://clio.rs/VIDOVNJACI_Knjiga_208777) објавила је 2021. године књигу , у преводу Јелице Новаковић-Лопушине. Аутор илустрације на насловној страни књиге је Борис Станић.
О књизи Видовњаци пише аутор Гвидо ван Хенгел.

КАКО КРИЗЕ РАЂАЈУ ВИЗИЈЕ

Гвидо ван Хенгел

Први светски рат био је налик Потопу. Беспоштедна борба између великих царстава Европе и њихових савезника означила је дефинитивну метаморфозу евопске цивилизације. С почетка су неки политичари и интелектуалци мислили да ће борба бити кратка и жестока, али већ су се 1915. уверили у погрешност својих процена. Од старе Европе није преостало ништа и није јој више било повратка. Разлог томе било је пре свега физичко разарање. На бојиштима и фронтовима дневно је гинуло на хиљаде војника. Ово такорећи индустријско уништавање означило је крај деветнаестовековног начина ратовања и најавило нову стварност која је била много страшнија, ужаснија и дефинитивнија.

Променио се и светски поредак. Стара Европа тонула је као (самопрокламовани) светионик благостања, а Сједињене Државе преузеле су њено место. Током послератних мировних преговора у Паризу речима вична америчка делегација одређивала је тон и тако кројила будућност Европе. Амбициозни председник Вудро Вилсон представио је идеал будућности: либералан, капиталистички и мирнодопски свет.

Насловна страна: Борис Станић

Нови светски поредак захтевао је не само другачији политички однос снага већ и новог човека. По Вилсону је морао бити слободољубив и просвећен, сасвим у складу с америчким либерализмом. Други су радије замишљали другачију врсту новог човека, неког ко ће продирати у дубину ствари и гледати даље од света политике и новца. Сматрали су да модерно доба захтева већу свест која ће бити у стању да повеже како оно више, митско и неухватљиво, тако и оно дубље, непознато и несвесно. Цветала је езотерија, мамила је мудрост Истока, и многобројни интелектуалци, писци и уметници силазили су у немерљиве дубине људске психе.

Као што се могло очекивати, Вилсонова либерална хегемонија наишла је на разноразне противнике. Двадесетих година Европом су кружили утопистички планови који су нудили одговор на доминантни поредак либерализма и капитализма са својом хипокризијом, материјализмом, циничном елитом и духовном празнином.

О највећим противницима таквог поретка већ је веома много написано. Били су то фашисти, паневропски националисти, нацисти, империјалисти и интернационални социјалистички покрет. Сви ови покрети износили су величанствене визије једног другачијег светског поретка, од „Хиљадугодишњег рајха“ до „Дикатуре пролетаријата“. Ове далекосежне визије остварене су, као што је познато, у Совјетском Савезу и у Трећем Рајху.

 Villa Springman,с лева на десно:Erich Gutkind (немачки филозоф), Gerrit Mannoury (холандски математичар и филозоф), Adele Kaufman (непозната), Nikolaj Scheierman (руски филозоф), Kurt Kroner (немачки вајар), Ruth Springmann (власник виле), Mano Buchinger (мађарски писац и политичар), Winnifred Gordon Fraser (енглески социјалиста и активиста), Димитрије Митриновић (српски филозоф).

Било је, међутим, још противника. У граничној зони између великих Идеологија окупљали су се мали сањари и визионари. Често нису били успешни; нису мобилисали велике масе, или су пак испадали смешни. Други су се мирили с тим да свака утопија ионако мора да отпочне скромно и аматерски, у групицама или клубовима ентузијаста.

Ти мали сањари и видовњаци сведоче још и више од великих о духу времена у којем је све титрало и пуцкетало од промена и чежње за променом. Ова књига посвећена је њима; видовњацима у деценијама револуција, светских ратова, пандемија, економских криза и рађања фашизма.

У питању је пре свега европска историја. Двадесетих година двадесетог века Европа је била можда европскија него икад. За разлику од времена након 1945, источна и западна Европа још нису биле раздвојене. Три велике културне заједнице – романска, германска и словенска – биле су међусобно тесно повезане међународним интелектуалним везама. Европа двадесетих и тридесетих година двадесетог века још није била обележена сећањем на холокауст који ће направити дубок јаз у европском идентитету и самосвести. Наиме, и јеврејска заједница навелико је доприносила оном што је Европа била и што је желела да буде.

Како бих нагласио ту европску димензију определио сам се за тројицу типичних европских протагониста. То су босанско-британски мислилац Димитрије Митриновић у Минхену и Лондону, затим немачко-јеврејски филозоф Ерих Гуткинд који је лутао Европом, и Фредерик ван Еден, холандски психијатар, утописта, песник, писац и грађанин света. Ова тројица „видовњака“ живела су у управо описаним, турбулентним временима размишљајући о будућности у којој би све постојеће идеологије превазишло нешто потпуно ново. Они су „видели“ мимо граница фашизма, национализма, социјализма и либерализма. Приказивали су новог човека и ново човечанство. Истовремено су се хрвали са религијама које су их формирале или инспирисале. За Фредерика ван Едена то је било католичанство, за Димитрија Митриновића словенско православље а за Ериха Гуткинда јеврејска вера.

New Britain (Илустрација из часописа Димитрија Митриновића,
1930. године, Енглеска)

Кад је књига „Видовњаци“ 2018. објављена у Холандији и Белгији било је на све стране говора о осећањима катаклизме и пропасти, при чему су Брегзит и избегличка криза наводно представљале највећу претњу европској стабилности. Те исте године из штампе је изашао и низоземски превод „Пропасти Запада“ Освалда Шпенглера, најзначајније књиге за двадесете године.

Данас је осећај кризне ситуације многоструко већи. Кризе свакако нису упоредиве, али баш као и двадесетих година двадесетог века и сада се јављају разноразни самозвани пророци с алтернативама за либерални, капиталистички светски поредак који се урушава. Неки те алтернативе виде у недемократским, тоталитарним системима, други предвиђају (или прижељкују) радикалну еколошку револуцију. Има и оних који сматрају да је сазрело време за свеобухватне економске експерименте као што је увођење универзалног минималног дохотка. Мноштво тих утопија, визија и пророчанстава садржи гомилу глупости, баш као и пре сто година, али једно је сигурно: криза је обесмислила све сигурности, ништа се више не подразумева само по себи.

Радује ме што ће ова књига сада бити доступна и читаоцима са подручја бивше Југославије. За разлику од Холандије и Белгије, људи у земљама попут Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Хрватске већ много дуже знају да се ништа не подразумева и да ништа није сигурно за сва времена. Протеклих тридесет година овај регион суочавао се са огромним трансформацијама; често драматичним, увек далекосежним.

Димитрије Митриновић

С обзиром да скоро већ двадесет година лично посећујем ове земље, свестан сам колико дугујем писцима, уметницима, мислиоцима и грађанима западног Балкана. Они су ме инспирисали да другачије гледам на Европу, на европско уједињење и на европску дезинтеграцију. Овом својом књигом о једном холандском писцу који је био у преписци са једним немачким филозофом и једним мистичним активистом из Мостара, који су живели у државама као што су биле Аустроугарска, Немачка, Енглеска и Холандија, покушао сам да евоцирам успомену на визионарску стварност једне шаренолике Европе без граница. Гледано из те перспективе, ово је постала и једна веома лична књига.

Стварност у овом издању добија и додатну димензију тиме што је текст преведен како на српски тако и на хрватски, уз учешће преводилаца из различитих земаља. Све то заједно у једној књизи. Читалац ће зато морати редовно да мења колосеке стилова и вокабулара, као што су то и мултилингвални интелектуалци и видовњаци из ове књиге то морали да раде. Јер они су писали једни другима писма на свом другом, трећем или четвртом језику: немачком, енглеском, француском, низоземском, српском и хрватском, а ту и тамо с дашком италијанског.

На послетку морам да издам једно упозорење које, по мом мишљењу, добија на тежини у овим временима. Ова књига приповеда једну предратну причу, што значи да још није обележена сећањем на холокауст. Због тога није лако занемарити Аушвиц или Јасеновац када видовњаци мудрују о „сукобу раса“, „органској народној заједници“ или животу у „болесном друштву“. Актуелна је управо та конфронтација са незгодним визијама. Шта у пракси значи живети у „болесном“ друштву? Где се завршава излечење друштва а где почиње тоталитаризам? Да ли је за оног ко жели спасити народ довољно да само размишља херојски?

Видовњаци је књига која се бави духовним вођством на размеђи идеологија двадесетог века. На тој размеђи није лако направити избор, поготову ако си обдарен харизмом и ако ти људи веома озбиљно схватају речи. Због тога Ван Еден, Гуткинд и Митриновић константно балансирају између преваре и маште, фолирања и надахнућа, спасавања човечанства и толерисања макар и једног ближњег свога. Зато је ово ипак прича о животима смртника, макар и не били сасвим обични.

Кратка историја италијанске левице у Хладном рату – Неуспели покушај другачијег Запада (Богдан Живковић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

У европској историји Хладног рата на ободима Гвоздене завесе налазило се неколико земаља „изузетака“ у биполарном светском поретку. Југословенски пример и његова посебност нам, без сумње, прво падају на памет када размишљамо о тим атипичним случајевима, иако он није ни једини, ни толико посебан.

            Једна друга земља нам ређе пада на памет када размишљамо о неканонским актерима Хладног рата у Европи, државама које се не могу лако свести на припадност Истоку или Западу. Штавише, то је земља која је генерацији наших родитеља, одраслих у самоуправном југословенском социјализму, управо била парадигматична слика Запада, прозор у тај Рај западно од нас. За њих, Италија је то била због Сан Рема и Трста, конзумеризма у виду фармерки и еспреса, али и поред искуства старијих постоји низ разлога због којих је у нашим менталним мапама Италија нераскидиви део Запада, тог богатог и „уређеног“ света о коме маштамо, чак и када то не желимо себи да признамо. Ренесансни сјај Тоскане и Рима, Фелини, Леоне, долће вита, економски бум Италије шездесетих – само неке су од асоцијација због којих Италију тешко видимо ван Запада и његових историјских, политичких, економских, друштвених или уметничких норми.

            А ипак само мало дубљи поглед на историју италијанског друштва и политике јасно и убедљиво показују да је Италија, заправо, један лиминални простор, граница Запада у коме проказани Исток премрежава друштво.

            Пажљивом посматрачу нису потребни графикони о БДП-у, просечној плати или било ком другом друштвено-економском показатељу. Довољна је само једна шетња улицама Напуља или Палерма и свако ко се ту нађе врло брзо разуме да је Италија много више од западне Европе. Тако, на пример, после боравка у Палерму једна моја пријатељица, заљубљеник у арапски свет, ми је рекла да се у сицилијанској престоници осетила најближе ономе како се иначе осећа у Тунису. Стога, ако парафразирамо идеју Зорана Ћирјаковића да је Србија нека „друга“ Европа, за Италију можемо рећи да је нека „друга“ западна Европа.

            Историја италијанске левице у Хладном рату, као и целокупне италијанске политичке сцене тог доба, такође је прича о једној другој и другачијој западној Европи. У послератној политици западне Европе, левица је била интегрални део Златних година, један од темеља кејнзијанске државе благостања, тих срећних времена пре кризе седамдесетих година двадесетог века која и данас опстају као друштвени идеал, у исто време све даљи и све жељенији у данашњем добу пропасти „обичних“ људи. За разлику од те западне норме, у Италији је левица дуго била само пуки посматрач огромног напретка. Само један њен део, и то онај мањи, социјалистички, у једном моменту се прикључио изградњи италијанског просперитета, и то са значајним закашњењем.

            Пре него што дођемо до послератног доба, вреди кратко се осврнути и на историјске корене италијанске левице. На Апенинском полуострву не само да је постојао снажан социјалистички покрет, који је настао са развојем индустријализације у деветнаестом веку, већ је и руски Октобар подстакао стварање импозантног мунистичког покрета у земљи. Управо снага левице у периоду након Првог светског рата, видљива у масовним сукобима у фабрикама измучене Италије, Пирове победнице, дала је кључан импулс рађању фашизма. Током вишедеценијске власти Мусолинијевог покрета италијанска левица била је главна жртва новог поретка. Иако жестоком репресијом збрисана из земље, или сатерана у кетман из кога ће испливати тек са масовним покретом отпора 1943. године, социјалистичка и комунистичка левица је у том добу ипак стекла и велики морални капитал и углед, како у свету тако и у земљи. На темељу тог угледа, левица ће са падом фашизма иступити као кључан политички фактор.

            Као стуб отпора фашизму, италијански социјалисти и комунисти постали су и стуб покрета отпора који се формира у последњим годинама Другог светског рата. Тај покрет је био веома разнородан, и укључивао је један широк спектар политичких снага – од католика и либерала до екстремне левице. Тако хетерогени покрет је, у једној необичној и краткорочној синхроности, створио нову послератну Италију – Републику, и написао њен темељни акт – Устав. Са заоштравањем биполарне поделе Европе, већ 1947. године комунисти и социјалисти били су избачени из широке владајуће коалиције. Док ће социјалисти чекати готово две деценије да се у италијанску владу врате, комунисти, у пуном смислу те речи, више никада неће бити њен део.

У питању није била типска западна прича тог доба и маргинализација радикалне левице из главног политичког тока. Наиме, ту се радило о постављању темеља једне другачије политичке историје на Западу. По диктату Вашингтона, али и уз значајну помоћ једног унутрашњег фактора, Ватикана, постављени су темељи италијанске недемократије, система који је у својој суштини умногоме био једнопартијски. Неписани слоган тог система био је conventio ad excludendum, пакт да КПИ, ма колико гласова освојила, не може бити део власти. Стога, није чудо да, за разлику од остатка западне Европе, пад Берлинског зида у Италији није водио краху само левице, већ и целокупног политичког система. Обарајући КПИ, пад комунизма одузео је и демохришћанима, централној странци Хладноратовске Италије, raison d’etre.

            Вратимо се, ипак, на 1947. Посебност италијанске левице тог доба, у поређењу са остатком Запада, није лежала искључиво у снази комуниста, нешто што ће Италију издвајати и у наредним деценијама. Додатна посебност била је у чињеници да су и социјалисти, за разлику од својих европских пандана, били блиски Москви. Стога, и СПИ је делила судбину КПИ, и остајала далеко од било какве шансе да ефективно управља земљом. Таква позиција партије водила је незадовољству у њеном десном крилу, које исте 1947. формира социјалдемократску партију, први покушај привлачења левих бирача у главни ток италијанске моћи и политике. Ипак, ПСДИ никада није била странка која је могла да значајније оствари тај задатак. Ускоро, ту улогу је преузела ПСИ, која од совјетске интервенције у Мађарској 1956. године знатно мења своју спољну политику, удаљавајући се од Москве и постајући прихватљив политички партнер за Запад. Таква политика брзо је дала резултата и већ од раних шездесетих социјалисти се коначно враћају у државну власт.

Тољатијева сахрана – Ренато Гутузо

            Моменат уласка ПСИ у власт донео је велико попуштање тензија у италијанском политичком животу. Климава и ограничена већина којом су демохришћани до тада владали коначно је била проширена и на леви део италијанске политичке јавности. Савез демохришћана и социјалиста водио је деценији влада левог центра (centro-sinistra), од 1963. до 1974. године, коју је окончао утицај различитих фактора, пре свега глобалне економске кризе.

            Ипак, укључење социјалиста није пресудно демократизовало Италију. Ова политичка промена није донела од домаћих и западних центара моћи снажно жељену идеолошку умереност. Иако су се САД и Ватикан надали да ће сви национални политички актери имати за њих прихватљиве идеолошке позиције, то није био случај. Различити су разлози тог неуспеха. Са једне стране, сама СПИ није успела да оствари ту улогу. Иако је улазак у власт овој партији донео помирење и поновно уједињење са социјалдемократама, лево крило ПСИ није подржавало претерани реформизам који је улазак у власт донео, и одвојило се формирајући нову партију, ПСИУП. Партијским реформизмом није било незадовољно само лево крило, већ и значајан број бирача. Стога су, у периоду влада левог центра, социјалисти доживљавали благи изборни пад. Уласком у власт, СПИ је постала део клијентелизма и корупције, основне логике остваривања политичке моћи у Италији, умногоме иста као демохришћани. Са друге стране, комунисти су вешто артикулисали антисистемско незадовољство италијанских маса и побољшавали своје резултате. Презир и отпор према коруптивном систему више није ишао у корист целокупне италијанске левице, већ само комуниста. Додатни разлог за јачање снаге КПИ био је и у њеном све значајнијем и јаснијем дистанцирању од совјетског модела и утицаја, у време када је СССР значајно губио престиж на Западу. Такав спољнополитички пут партије, који је у последњим годинама свог живота трасирао Палмиро Тољати, успешно је артикулисан након совјетске интервенције у Чехословачкој 1968. године од стране новог партијског лидера Енрика Берлингуера.

По диктату Вашингтона, али и уз
значајну помоћ једног унутрашњег
фактора, Ватикана, постављени су
темељи италијанске недемократије,
система који је у својој суштини
умногоме био једнопартијски.
Неписани слоган тог система био
је conventio ad excludendum,
пакт да КПИ, ма колико
гласова освојила,
не може бити део власти.

            Нафтна криза која је раних седамдесетих утицала на цео свет, рушећи Златно доба и масовно благостање, посебно је потресла фрагилну Италију, меки трбух Запада. Блага већина коју су заједно остваривале „системске“ тј. Вашингтону прихватљиве партије, била је додатно угрожена, отварајући нови период политичке, друштвене и економске кризе. Капацитет СПИ да током седамдесетих прошири демократско поље и у њега укључи ону „другу“, леву, Италију био је све мањи. Огрезла у манама система, СПИ је константно била испод десет посто подршке италијанских бирача. Али, нису само мане социјалиста водиле томе да њихова партија није могла да понови раније резултате. СПИ је била, пре свега, угрожена једним другим фактором – растом комуниста и њиховом спремношћу да, након деценија отвореног непријатељства, коначно сарађују са демохришћанима и приближе се власти на националном нивоу.

            У Италији скрханој економском кризом и тероризмом, а подучен чилеанским искуством да без допуштења Вашингтона и сарадње са десницом нема власти за комунисте у једној земљи под америчким неоколонијалним утицајем, лидер комуниста, Енрико Берлингуер, раних седамдесетих одлучио се на велики заокрет у партијској политици. Његова нова стратегија, под именом еврокомунизам, била је умногоме амбивалентна и неодређена, али са неким јасним смерницама. У унутрашњој политици се суштински радило о социјалдемократизацији партије. Прихваћене су мере штедње као пут изласка из кризе, и партија је, иако никада у пуном смислу део владе, преузела одговорност за вођење једне капиталистичке земље у капиталистичком систему Запада. У спољној политици отклон од комунизма и СССР-а био је мањи него у унутрашњим питањима, мада се и ту радило о својеврсном реформизму. За Берлингуера приоритетни су били односи са некомунистичком левицом, као и жеља да се Вашингтон убеди у то да је КПИ, коначно, стабилан партнер који неће (значајно) угрозити америчке интересе и биполарни поредак. Стога, у идентитету КПИ комунизам је опстајао пре свега као традиција, име и бренд, док је партија, заправо, постала социјалистичка, уместо потрошене СПИ.

Берлингуер и Алдо Моро

            Испрва, чинило се да је у питању била успешна стратегија, како за комунисте тако и за целокупно италијанско друштво. КПИ је у другој половини седамдесетих остваривала историјске успехе, као никада пре, освајајући подршку од преко тридесет одсто бирача. За разлику од ранијег периода, обележеног снажним сукобом, па чак и непријатељством, седамдесете су биле године у којима су комунисти сарађивали са демохришћанима и Ватиканом, а чак су и западне силе почеле да омекшавају свој став према КПИ. Све је указивало на то да КПИ и масе које је прате полако улазе у Овертонов прозор тадашње италијанске политике и да ће италијански политички систем коначно укључити огромну већину грађана, а не само оне под вођством демохришћана и социјалиста. Чинило се да ће Италија тиме, након предугог чекања, заиста постати земља стварне демократије и друштвено-политичке стабилности.

            Убиство Алда Мора 1978. године распршило је наду да комунисти могу постати део власти. На унутрашњем плану, трауматични догађај срушио је крхко приближавање двеју Италија, леве и десне, поништавајући све што су Моро и Берлингуер својом сарадњом изградили у претходним годинама. Али, више од самих унутрашњих динамика, спољни фактори пресудно су допринели у одржавању антидемократије у Италији. Са једне стране, значајан је био совјетски фактор. Са растом совјетског империјализма крајем седамдесетих, а посебно након војне интервенције у Авганистану 1980. године, шансе комуниста да постану део италијанске власти двоструко су угрожене – распад детанта значајно је ограничио маневарски простор у спољној политици, а пад совјетског престижа рушио је и углед свих комунистичких и левих покрета широм Европе. Западна левица је услед совјетског експанзионизма губила моралну предност, и све теже успевала да себе представи као политички реалну и морално исправнију алтернативу.

Ипак, са друге стране, важнији и од убиства Мора и од совјетског империјализма биле су одлуке и жеље Западних сила. Упркос свим Берлингуеровим реформистичким напорима, и жеље да се учини прихватљивим Вашингтону (парадигматичан пример тога је његова изјава из лета 1976. године да би пре могао изградити социјализам под НАТО штитом него под Варшавским пактом), САД никада нису биле суштински спремне да одобре улазак италијанских комуниста у власт. Истог лета 1976, на самиту у Порторику, догодио се један сусрет од пресудног значаја за италијанску политичку историју. Без присуства италијанских лидера, који су били гости самита, лидери САД, Француске, Западне Немачке и Велике Британије разматрали су ситуацију у Италији након недавног изборног успеха КПИ. Остављајући италијанског премијера Мора у другој соби, Џералд Форд, Валери Жискар д’Естен, Хелмут Шмит и Џејмс Калахан донели су одлуку да италијанским комунистима не треба веровати. Тиме су шансе КПИ да уђе у власт биле запечаћене.

            Губећи тај пресудан моменат и шансу да уђе у власт, а поготово пропадајући у периоду након смрти Берлингуера 1983. године, КПИ је лутала и слабила кроз осамдесете године, дочекујући пад Берлинског зида као живи мртвац, спреман на неумољив и неизбежан пут у историју. Слабљење комуниста током осамдесетих искористили су социјалисти, ревитализујући своју партију у последњој декади Хладног рата. Вођена способним и талентованим реалполитичарем Бетином Краксијем, СПИ је опет прешла праг од десет процената подршке и играла веома значајну улогу у италијанској власти током те деценије. Кракси је био премијер Италије од 1983. до 1987. године, а у позитивне тековине његове политике убраја се и раст отпора америчком мешању у италијанска унутрашња питања и јачање суверености. Ипак, боравак у власти водио је и даљем труљењу социјалистичке партије, која је још снажније почела да учествује у коруптивним и клијентелистичким мрежама Италије тога доба. Са распадом целокупног политичког система у Италији деведесетих година, та корупција је постала огољена и, у многим случајевима, процесуирана. Бежећи од судских процеса и извесне затворске казне, Кракси се склонио у Тунис, где је и дочекао смрт. Ипак, социјалисти су и из својих последњих година оставили једно важно политичко наслеђе. Из пепела коруптивне мреже СПИ деведесетих ће испливати Краксијев кум, човек новог доба и пресудан актер у политичком животу нове Италије, насмејани и плебејски шармантни милански трговац Силвио Берлускони.

Кракси и Андреоти

            Различити су погледи историчара на историју италијанске левице у Хладном рату. У складу са својим идеолошким предубеђењима, неки жале што она није била умеренија, као у осталим западним земљама, јер би тако била више присутна у власти и оставила значајнијег трага у историји земље. Неки истичу унутрашње противречности, сукоб комуниста са Ватиканом и поделе у италијанском друштву, као пресудан фактор који је спречио већу улогу италијанске левице, чинећи парадоксално левицу масовном и снажном, али без практичних политичких доприноса.

            Једноузрочних феномена у историји нема, те је сигурно да је све наведено имало одређеног утицаја на историјске неуспехе италијанске левице. Ипак, вреди посебно истаћи један други фактор, значајнији од претходних, а то је западно тј. америчко мешање у италијанску политику. Вашингтонски вето и биполарна подела света осудили су италијанску левицу на то да она никада није могла бити своја. Одречено јој је право да се аутономно развија и у судару са локалном реалношћу еволуира и мења, значајније утичући на развој државе и друштва. У недемократској Италији, левици је наметнуто да копира туђе и друге моделе, оне остатка западног света. Тако је, заправо, била осуђена на недостижно „кашњење“ за циљем, страним, неаутохтоним и неаутентичним моделом. А када је италијанска левица и остваривала неке успехе у копирању западног модела, попут стратегије Берлингуера седамдесетих, за центре моћи ван Италије то никада није било довољно. Стога, може се рећи да је историја италијанске левице у Хладном рату била историја константног „кашњења“ за моделом који је не само био наметнут, већ и недостижан.

           Данас, 2021. године, када левице више у Италији суштински нема, та држава опет „касни“ у свом политичком развоју, не испуњавајући западну норму коју данас прописују Вашингтон, Брисел и Берлин. Сада је проблем десница и њено неуклапање у „нормалност“. За разлику од периода Хладног рата, данас се и многе друге државе и покрети не уклапају у норме status quo-а: од Британије која изашла из ЕУ, до мора анти-ЕУ држава и суверенистичких десних снага у разним земљама Уније. Као некад КПИ, све оне делују ван владајућег система. Вероватно је да ће те десне снаге на крају лакше наћи заједнички језик са западним центрима моћи него што су то својевремено могли италијански комунисти. Ипак, вреди приметити сличности и додати да је, на неки начин, актуелни суверенистички талас почео управо у Италији – ако је Трамп отелотворење нове деснице, његове вишеслојне сличности са Берлусконијем указују на суштинску политичку идентичност ове две фигуре. Ако је Италија, а тиме и италијанска левица, све време била неки „други“ Запад, цео Запад данас постаје све више „другачији“.

Богдан Живковић

МИ ПЛОВИМО КА ИТАКИ: ПОЕЗИЈА БОРИСА НАДА

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar
Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

Пред вама је седам песама овог аутора из његове недавно објављење збирке поезије Аргонаути (Поетикум, 2021).
БОЈНО ПОЉЕ

 Онај који убија
 Не убија.
 Његов мач сече сени.
 Већ у зору сви су
 Били мртви.

 Онај који напушта
 Пространо бојно поље
 Не живи,
 Јер је већ у зору
 Био мртав.
 Онај који умире

 Расечен оштрим гвожђем,
 Не умире,
 Јер нико не може
 Умрети двапут.

 Онај који лежи на самрти
 Устаје
 Кад зачује бојну трубу;
 Јер зна да нико никад
 Није умро.


МЕМОРИЈА

Случај и древна начела
Даће ти судбину и име 
Сенке на зиду,
Музика без времена.

Нејасне космогоније,
Све оно што не бележи историја
 – Шапат богова, и
 Заборав.


ХИМНА (КРВ)

Наше вино је пролеће,
Наш Бог је Крв.

 Ударци добоша,
 Звона која одјекују у ноћи,
 Дођимо и окупимо се овде –
 Наша свечаност почиње
 У блиставу поноћ.

 И подигнимо своје чаше,
 И своја срца
 Високо, још више:

 Наше вино је пролеће,
 Вино, опојно и лако,
 Што умире,
 У сунчани
 Час.

 Наш Бог је Крв.
 Наше вино је пролеће.


ИТАКА

 Ми пловимо ка Итаки. Од обале до обале, од звезде до
 звезде. Од времена до времена, од једне до друге
 негостољубиве земље, ка изгубљеним краљевствима.
 Кроз хаос и кроз анархију, у којој више нема ни оног
 доле ни оног горе. Кроз болест и помрачење. Кроз
 међувреме у којем више ништа није блиско ни далеко.
 Кроз заблуду и кроз грешку. Кроз дугу ноћ и кратки дан.
 Кроз рат који још није слобода и кроз мир, који није
 спокој. Од Златног века до Гвозденог века, од Христа до
 Антихриста. Од почетка до самог краја. Неки то зову
 прогресом, напретком, али то је напредовање у смрти,
 јер ми умиремо сваког дана, идући од зоре Златног
 доба ка потпуном помрачењу, у дубокој ноћи Гвозденог
 доба.
 Ми пловимо ка дивљини. Кроз рушевине градова и
 цивилизација. Кроз малодушност и кроз страх. Кроз сан
 и обећање другог почињања. Кроз радост и кроз
 потмулу бол. Кроз живот који нас спутава и кроз смрт,
 која ослобађа. Кроз лед и кроз ноћ. Ка звезданим
 пожарима, од Гвозденог ка Златном добу, од
 Антихриста ка Другом доласку.
 Наш језик је рушевина Знања, наше речи шупаљ одјек.
 Наше мисли су мутно сећање. Немоћне су да искажу
 истину. Немоћне су да искажу ко смо и куда идемо, ми,
 људи гвоздене расе, заточени у Гвозденом веку.
 Немоћне су да изразе неизрециво.


ФРАГМЕНТИ

 Шта је историја
 ако не сан који је
 уснио неки бог с лицем од хладног
 белог
 мермера?
 *
 Градови, подигнути на стени
 и завитлани право увис,
 у стрма и сурова
 небеса.
 *
 Дуге, бескрајне поворке,
 у бескрајној равници.
 Пепео. Прашина.
 Оклопи
 И снови.
 *
 Осунчане обале.
 Пешчане обале.
 Зелени градови
 на зеленој,
 панично усталасаној,
 површини мора.
 
 *
 Планинске стазе подрхтавају. Куле се руше. Тврђаве
 падају. Ватра се шири, све брже и брже, из самог
 средишта шарене слике, захватајући бедеме каменог
 града, прождирући литице и пешчане пустиње…
 *
 Ноћне приказе. Фосили рептила, с крилима змаја и
 главом немани, које су очи незнанца једном угледале у
 камену. Древни рудници још увек крију благо,
 закопано; оружја искована рукама патуљака за богове,
 за битку која ће се водити на самом крају света…


РУКЕ

 Долази обично у предвечерје. Састајете се кришом, у
 потаји, њен пољубац је овлашан
 Одавно више није млада.
 
Изгледа ти као да одлазиш за њом далеко, мрачном
улицом, путем без повратка.
 
Пратиш је погнуте главе.

Квари ритам твојих корака. У ходу често застаје.

Слуша шта јој говориш, и топло се смеје.

Има очи детета. Дрхти под капутом.

Прича ти онда полако о свему, и никад не помиње
децу.

Попићете неколико пића, и онда опет потонути заједно
 у ноћ, стојећи на палуби брода под црним једрима. Док
 јој придржаваш капут, подижеш јој с врата праменове
 црне косе. Мирише на кожу, топлу под тушем. Прате те
 злобни погледи полу-дама, са шминком разливеном
 испод тамних очију.

 Има звонак смех и топле руке. Своје меке прсте
 провлачи кроз твоју косу и допушта ти да главу дуго
 држиш у њеном крилу. У теби понекад без разлога
 изазива тугу. 
 
 Поред ње се осећаш као развлашћени краљ, као
 краљевић без наследства.
 Каже да од тебе не очекује ништа; ти ионако немаш
 много да јој даш. Џепови су ти празни. Нећеш имати ни
 за такси. Палиш јој последњу цигарету. Не можеш је
 оставити.

 Да ли је то срећа? О томе не знаш ништа. Једне ноћи
 ћете, то знаш, нестати у хладном срцу неона.

 Бориш се против тога.


ИРАН

Црно знамење, црне мараме.
 Кохорте ратника у црним хаљинама.
 Сев челика, витез који јаше пољем, трпећи подсмех
 врапца.

Чобани и њихова стада, раштркана по висоравнима.
 Њихови синови стећи ће славу у биткама. Похрлиће
 пустињама и незнаним земљама преко високих гора
 као оно јато од тридесет птица Симурга што летеше без
 предаха све до краја света.
 
Љутити цар је бичевао море, војске су следиле његов
 миг, али тада већ беше касно; царство се осипало,
 испод дневних догађаја јасно се назирало надируће
 расуо. Интриге и прељубе зацарише дворовима.
 Наложнице, курве кнежева, завладаше славним
 градовима и покрајинама. Владаше свирепо, у разврату
 и крви.

 Тако заборавише на Заратустру и на свештенике који се
 клањаху ватри.
 
Заборавише на орла и на змију, и на свете и
 староставне књиге, у којима се борише Ормузд и
 Ахриман, светлост и тмина.
 
 На речи Ахура Мазде, оштре попут стрела, и саткане од
 пламена.
 
То потраја неких хиљаду година. Све док једног дана из
 пустиње не изронише поклоници једног другог
 пророка, под полумесецом и зеленим барјацима, а
 Иран не пригрли његову веру у једног, свемогућег и
 невидљивог, бога.
 
О, ишчезла славо древне расе! Бедеми и просјаци, црна
 тамо столећа. Зидине и царства, усамљене тврђаве,
 које круни ветар, оштри мачеви и жута прашино година.
 
Ти ћеш устати у новом руху.

Између два Ништа ја, Нешто, постојим: песме Владимира Д. Јанковића

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar 





Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.





 ОДА НЕЗНАНОЈ ЈУНАКИЊИ
 

 Одједном све наде у тебе полажем,
 Мада никад нехајан и не би наш тон.
 У цркви мог срца оживела си звон.
 У крв си ми ушла: само то ти кажем.
 
 
 Угледам те одмах, издалека машем,
 Машеш и ти, видим: дишеш тек напола.
 Обукла се лепо, а кô да си гола.
 Небо жижу збија у путање наше.
 
 
 Прилазиш ми као зденцу у пустињи,
 Урањам, сав дрхтав, у твој поглед сињи;
 О, кад не би лепа мени била тако!
 
 
 Милујем ти шаку, јастучиће снежне,
 И прстиће слатке, и ноктиће нежне –
 Над твојом лепотом и слеп би проплакô.
 

 

 МРЗОВОЉНА ПЕСМА
 
 
 Дојади ми гдекад мој унутрашњи свет,
 Где опако коље ка своду се пружа;
 Саму себе трњем избушила ружа.
 Месец, не сунце, иште бео сунцокрет.
 
 
 У оази песак сув, у голети густиш,
 Поларна ноћ блиста, сур екваторски дан.
 На јари се кожа јежи, снег кô угаљ вран.
 Кад видиш да идем, ти наду напусти.
 
 
 Рођен јесам, али нико не зна када,
 Још се мање зна кад смрт ће да ме свлада,
 Између два Ништа ја, Нешто, постојим.
 
 
 Под небеском капом као вашка милим,
 Врло нежно режим, врло грубо цвилим,
 И да скратим причу: с пута ми се склони.
 
 
 
 
 ВАГОН ЗА ЧАЧАК

Из песме знадох: пут веома дугачак.
Умих се, из уста испрах укус горак.
На станицу кренух спремно, хитар корак.
Бусен зелен с Авале иде у Чачак.

У вагону сâм сам, нигде живе душе,
Пун сам струје, цептим, ватрица се пири.
Чекам да отправник пиштаљком ме смири;
Горљив на прозору, презирем свет смушен.

Али писка нема, ни локомотиве,
Тај је вагон жртва жеље саможиве;
Точкови рђави, зарасли у траву.

„Чачак не постоји, шта је теби, сине“,
Радница ми пружна вели са висине,
„Ил’ ти срце пуче, ил’ изгуби главу.“
 
 

  КУЋНИ СОНЕТ
 
 Враћам се кући, уморан сам, изгледа;
 Стајем на тачку-зарез кô да је тачка.
 А с тачком се римује још само „мачка“.
 И ту си ти, отвараш свет што ми се не дâ.
 
 
 По свим местима, као пас, тражим мир,
 Ту бестидну реч коју млади презиру,
 То кад се султан збуњен клања везиру –
 Кад у души расте расцветан већ чир.
 
 
 Руке перем, долазиш у купатило,
 Гледаш ме, очима питаш: шта је било,
 Ја ти кажем: ништа, дошао сам кући;
 
 
 Дечјом ми ручицом локне с чела склањаш
 Посивелога, што тек се теби клања:
 Замало нестадох теби путујући.
 
 
 
 ХИРОШИМА
 
 Ах, разорила си ме кô Енола Геј,
 Млада си, можда не знаш шта речи значе.
 А ја кажем: није доста, удри јаче –
 Све поднећу кад сам луд, само пичи „плеј“.
 
 
 Чекам те, сажежен, јаблан јаром строшен,
 Ал’ чим ми пошаљеш слику бомбардера,
 Већ мастило цури из запеклог пера,
 Нисам још с тлом сравњен, нисам још покошен.
 
 
 Ходај иза мене, сенко од сна лепша,
 Магарче до зеленог неће да крепша,
 Све стих да га изда и реч да га прода.
 
 
 И кад лажеш ти ми истину говориш,
 „Бићу увек с тобом“, то ми промрмори –  
 Преведи ме жеднога преко свих вода.
 
 
 

 КАЗАН
 
 Лед. Минус три. Ватрогасци – негде гори.
 На места идем сад где сам те чекао.
 Не знам шта рекох, шта нисам рекао.
 Колосек. Точак је брз, кораци спори.
 
 
 Гладан сам, леђа савија ми немоћ зла,
 Опет овуд ходам, претим змајевима,
 Тешка ми душа у твојим крајевима,
 Легао бих радо да ме смрт затрпа,
 
 
 Да код твог безлисног Злокобног олтара
 Стргну све са мене и узму ми пара,
 Оно што сам стекô да нахраним уста
 
 
 Бића што су болна и што беху жртве
 Наше игре страшне, љубавне и мртве –
 Иза тебе оста васиона пуста.
 
 
 

 МАНИФЕСТ АНАТЕМИСАНИХ
 
 
 Не признајемо ни лаж ни истину!
 Ни гротло ни свод!
 Не признајемо шуму ни чистину!
 Ни пучину ни брод!
 
 
 Не признајемо безвлашће и власт,
 Ни очај ни срећу!
 Не једемо ни посно ни маст,
 Не кажемо ни „хоћу“ ни „нећу“!
 
 
 Над кућицом без крова
 Распињемо копрену,
 И одричу нас се сви!
 
 
 Али борба је ова
 За жеђ благословену,
 И у њој горимо ми! 





Владимир Д. Јанковић


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Osam pesnika: retke ptice za Bojana

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Niko ne voli rođendane kao Bojan, rekla mi je Jasmina, njegova mati. Došla sam na ideju da Bojanu poklonim pesmu za rođendan, a onda mi se pridružiše i drugi, sjajni pesnici. Hvala Tomislavu Marinkoviću, Borivoju Vezmaru, Šabanu Šarenkapiću, Isidori Bobić, Nenadu Petroviću, Ognjenu Petroviću, Tugomiru Matiću, Zoranu Antonijeviću. Neke su pesme napisane ranije, neke specijalno za ovaj dan. Samo jezik poezije dopire do nebesa, zato šaljem retke ptice da pošalju mu darove ove zemno-nebeske! Sigurna sam da će i on nas odozgo pogledati!
Srećan rođendan Bojanu Kovačeviću!
Jelena Vukanović





NEODVOJIVI










Čak i kad se razdvajamo





na dve strane,





odlazeći u mesta





beskrajno udaljena i pusta,





naši koraci su uporni





i nastavljaju da slede





neku zamišljenu





putanju





između nas.










NIKO





U tvojoj sobi sumrak noktima





tiho nagriza stvari.





Koraci ispod prozora,





bez putokaza, nalaze prolaz





u nevidljivi život.





Dok vrtiš neposlušan uvojak kose,





na sličan način i svet se premotava.





Neko ponovo ulazi u tvoju dušu





s koferom punim isplakanih metafora.





Ljubav peče kao zeleni plamičci koprive.





Tihi trenuci caruju,





smeši se mesec nad gradom





i budno motri na omađijani svet.





Ti ne primećuješ to. Čitaš.





,,Ah, kako očajanje u pesmi





može da prija“, kažeš.





Ja sam Niko.





I sve ti ovo govorim da upamtiš:





moraš sama otkriti formulu koja poništava bol.





Oslušni vetrić u lišću pored prozora.





To sam ja.





Poslušaj tišinu dok između zidova raste noć.





Neko je u njoj i sluša tvoje disanje.





Tomislav Marinković










IZVAN SUZA










Zvuk tvoga glasa





tvoj miris





raste u meni





i nestaje.





Šuštanje u zavesama,





senke na staklima





ništa ne govore





Trećinu provodeći u ljubavi





trećinu u smrti





trećinu sam sa sobom





bilo gde i nigde





u ma kom telu





u ma čijem imenu.





Tvoje rašiveno dugme





ne nosi nikakvu poruku.





Nema znakova





onostranog iako





ti si ovde





sav.





Hladan i suv





izvan suza.





Borivoj Vezmar










NEBESKE VISINE





Propeo se na krstninu prvu





Na banderu iznad





Mahale





Utačkao se na nebu





Mahalci ga podjaruju:





Podstrekuju ga





I jarmače





A on hoće





I neće da se ubije





Al kad pade –





Njegov mu otac uganjajuć





Roba ženu u kuću –





Veli:





Vala te neka





I od sebe ti bilo





Sine – ti svoje nebeske





Prije mene dosegnu visine





(1981-2021)





Šaban Šarenkapić










ANAPHORA





Na ovoj obali, dužoj od naše





ljubavi za jednu večnost,





srešće se talas i hrid





kada se oglasi zvono na crkvi.





Ali ništa se neće promeniti:





ostrvo biće puno ježeva i ptica,





srce prepuno trnja i slobode.





A mi ćemo se sretati zauvek,





u jednom jedinom, prezrelom danu,





ubranom sa drveta masline.





Isidora Bobić










KASNIJE, ŽIVOT





Ceo život živeti rođenje.





Ceo život gledati rođenjem.





Živeti život kroz





nepostojeću smrt.





Nenad Petrović










SKICA ZA PEJZAŽ SA PTICAMA I DALEKOVODIMA





Ponesi uzorak vegetacije,





vazduh u bočicama,





recital prolećnih ptica





na dalekovodima, srpanj i sve





tračnice





u pjesmi, najtoplije žarulje





na cesti, polumjesec





i naš brijeg ogoljen vjetrom





u ovoj zvučnoj





kutiji ponesi,





ponesi i vjeruj:





tako ću uvijek znati gdje si.





Ognjen Petrović










KOCKICE





Ponekad se kockice slože same





pa ni nestanak ne izgleda strašno





više kao mekan jastuk





trag usne na rubu neispijene čaše










IZA SPUŠTENIH VJEĐA





I na kraju





ostaje samo tvoj svijet





razmiče se tama





iza spuštenih vjeđa





prepliće huk vjetra





sa pjesmom zrikavaca





sa udahom





sa izdahom





Tugomir Matić










LEPTIRU…





Leptiru,





nemoj reći nikome





gde je soba od mesečine.





Ona je utočište naše





gde sedimo





za istim stolom





i ispijamo hladne vatre





sa zidova plamenih.










NEROĐENI





Da li u meni





ima dovoljno reči,





tebi za žrtvu nem da ostanem,





da li ćeš Nerođeni ispričan biti tada





u rečima za pesme nove





u kojima se gnezdiš uvek





poput nove reči u meni





što samoj sebi nedostaje,





od neizrecivosti pati.










TVOJ POGLED





Na dnu okeana





neprestano izgovaram reč





koju niko osim tebe ne razume.





Perje palih anđela





starije od morskoga dna,





sraslo je u njega,





postalo postelja





u kojoj ležim obasjan





tvojim zracima.





Od njihove toplote





moja reč ključa,





iz dubine morske nosi me





ka oblacima vrelim





pravo ispred tvoga oka





u čijoj dubini





reč moja anđele koti.










DRVO VASELJENE





Tvoj šapat





se pretvorio u maglu





koja je s jutrom popila





sunčevu svetlost





i spustila se na tle.





Sedim u središtu divljine





čije je oblike magla poprimila.





Zagledan u nju ne trepćem.





Puštam je u sebe





da vatru u utrobi mojoj nahrani.





Iz vatre niče drvo vaseljene,





cvetaju mu ogledala





u predvorja zvezda





čiji zidovi dišu





a dah im daje Tvoje ime





koje šapću grane





dok svemir grle.





Zoran Antonijević










DEVICA MARIJA I ZEC BELI





Moja je Utroba nevina.





Ja rodih jednog Boga, koji je rodio mene:





reč – kojom te iz bezdana ćutnje vadim,





reč kojom ću te u bezdan ćutnje dati i





uspavati.





Ti ćeš izaći iz mene nov i čuditi se proleću.





Ti ćeš pitati možeš li zeca belog da povedeš sa sobom u leto,





u jesen,





u zimu.





Na proleće – nemoj da mi ga nisi doneo!…





Livade su beskrajno duge, tvoj zec ovde može naučiti





mnogo toga o ciklusima.





Ovde te on može roditi.





Jelena Vukanović


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: ПРЕОБРАЖЕЊСКА МОЋ ФИЛМА (3)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Каква је веза између палеокина, раног српског филма и преображења?
Наизглед неповезани појмови кроз текст Божидара Зечевића удружују се у необично тројство, све у намери да се одговори на питање које теорија филма, на челу са Базеном, мукотрпно покушава да разреши читав један век: „Шта је филм“?

Божидар Зечевић (Београд, 1948) је филмолог, историчар филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф“. Члан је Европске филмске академије (ЕФА, Берлин). Дипломирао је драматургију на ФДУ у Београду, а специјализовао се на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу и Центру за мир и развој Универзитета мира Уједињених нација у Београду. Предавао је на домаћим и америчким универзитетима. Гостујући је професор на Институту за филмску анимацију у Ђилину, НР Кина. Председник је Асифе Србије и члан Извршног одбора ове светске организације за анимирани филм, као и огранка Фипресција (Међународне федерације филмских критичара) за Србију. Филмологијом антрополошко-структуралистичког усмерења бави се више од четири деценије. Објавио је више од сто студија о филму у земљи и иностранству и шест књига о филму. Добитник је бројних домаћих и међународних признања и награда. Као оснивач и директор Српског филмолошког центра руководи пројектом „Историја српског филма“.

Текст који овде преносимо настао је као део будуће књиге о историји српског филма.

Текст Постанак и душа етнолошког филма (Из: Међународни фестивал етнолошког филма, 12-16. октобар 2016, Београд, Етнографски музеј, Београд) ћемо пренети у три наставка.





Благо цара Радована





Božidar Zečević





Овој листи прикључиће се ускоро и нека српска имена. Пре свих, први српски филмски редитељ, Чича Илија Станојевић, аутор првих наших играних филмова Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа и Улрих Цељски и Владислав Хуњади, из „златне” 1911. године, када под руководством Светозара Боторића, власника угледног београдског хотела «Париз» и истоименог биоскопа на Теразијама, почиње организована филмска производња у Србији. Чича Илија се одмах представио као талентован синеаст. Исте године снимио је на Ади Циганлији филм Циганска свадба – Живот српских Цигана или Бибија, приказ прославе „Бибије”, наводно главног циганског обреда („славе”) међу Циганима на Балкану. Овај филм је први наш филм приказан у свету, у дистрибуцији париског „Патеа”, али нажалост, још није пронађен. Филм је снимио «Патеов» и Боторићев сниматељ Луј Питролф де Бери1. О снимању Бибије извештава сам Чича-Илија:





«Свратим у циганску насеобину (на Чубури, БЗ) и ту ми се указа права и потпуна филмска слика…Уговорим (са циганским кметом, БЗ) да ми цело насеље спроведе на Чукарицу, оданде сам их ја имао дереглијом превести на Аду Циганлију. Целу сам ствар објаснио и наредио како ће ко бити одевен.. Тражио сам да Циганчићи буду потпуно голи…Мој је услов био да они (Цигани, БЗ) понесу своје алате за стругање вретена, наковањ и чекиће, као и мехове… Сутрадан, у пет сахата изјутра, био сам на Чукарици са оператером…У шест сахати тачно друмом се указа велики караван од људи, деце и жена…Пребацио сам их на Аду и пре почетка снимања одржао сам им један говор у који сам унео значај празника Бибије. Казао сам како ће народи да се диве том обичају, и како ће се вековима проносити по свету слава чубурских становника» (Станојевић, 1922). Филм је требало да се заврши заједничким «славским» обедом, али је неочекивано избила општа туча, коју су Чича Илија и Де Бери снимали и доцније без икакве измене унели у филм. Поново «божанствени случај»: документарно финале са циганском тучњавом испоставило се као најбоље што су српски пионири филма за «Пате» уопште снимили!





«Када смо после месец дана у Патеовој камери у Венсану приказивали своје филмове, ја сам стрепео за Бибију која је завршавала приказ. И гле чуда! Сви су филмови били категорички одбијени, а Бибија је произвела такав утисак и смех, да су се г. Инжар и оцењивачки одбор хватали за главе од смеја, лупали ногама и непрекидно узвикивали:





Мон дје! Мон дје!» (исти, све према Савић, 2010, 94-96).





Илија Станојевић





Тако је ова прва српска «мањинска копродукција» у извесној мери предодредила и судбину српског филма на светској сцени. Упркос великим очекивањима (Боторић и Станојевић однели су у Париз два амбициозна уметничка филма!) примљена је само једна бизарна циганска тема, као што је доцније био чест случај, не изузимајући ни наше «звездане часове» (филмови Саше Петровића, Горана Паскаљевића или Емира Кустурице). Запад и данас воли да нас гледа као Цигане и да нам се – грохотом смеје. Многи српски аутори им и дају то што воле.





У том контексту, сасвим очекивано, у Венсану «није прошао» једини прави етнолошки филм из Боторићеве колекције – Једна сеоска српска свадба, који су исте 1911. године снимили Боторић и Де Бери у селу Мајдеву код Крушевца. Наслов овог документарног филма од 18 минута може да заведе: иако се свадба збиља догађа у селу, главни њени актери су из високих београдских кругова, блиских владајућој, Радикалној странци Николе Пашића, којој је припадао и сам Боторић. Главни актери овог догађаја чинили су елиту ове партије и власти у Краљевини Србији (наводно је свадби присуствовао «скоро цео Главни одбор странке» – Ердељановић, 2006, 100), пре свих домаћин свадбе поп Михајло Минић, дугогодишњи радикалски посланик, затим руководилац снимања Светозар Боторић (чији је отмени теразијски хотел почетком века био фактичко седиште Радикалне странке) и изнад свих, један од радикалских првака професор Настас Петровић, двапут министар унутрашњих послова (између осталог, аутор једног од и данас најбољих француско-српских речника) и «стари сват» на овој свадби, који будно мотри и држи под контролом све токове догађаја. Како му улога налаже, професор Настас у живописном дворедном прслуку и жакету најновијег париског кроја, главни је жрец обреда: стално је испред, иза и око камере. Од уводне здравице, до последњег кадра филма, у коме води «Краљево коло», он се влада управо онако како се од «старог свата» очекује. Што се филмског снимања тиче, неуморно му асистира сам Боторић. Камера париског Мађара Луја де Берија је поуздана и професионална. Беспрекорна фотографска оштрина и сасвим лагани покрети камере по хоризонталној оси омогућују да се добро виде сви учесници догађаја и сваки детаљ призора; филмски документ par excellence.





Управо онако како српску свадбу описује и дефинише етнологија, филмска слика региструје сплет ритуала прожетих фолклорним садржајима, са утврђеним редоследом, начином понашања учесника у обреду и игром која чини део светковине, као и завршном гозбом (Пантелић, 1998,388), овога пута у сени породичног „записа“, у пространом дворишту имања у Мајдеву. Први кадрови филма снимљени су у ентеријеру куће, под вештачким осветљењем (за шта се Де Берију мора одати високо признање обзиром на време и околности снимања). Под светлом једне једине „Жолнаи“ гасне лампе, коју видимо у центру кадра, протиче уводни обред здравице који, уз свећу, обављају свештеник, домаћин и „Божји изасланик“ пред младом и младожењом, при чему се „чита“ присуство митских предака и изводе прописане радње да би се они одобровољили (Пантелић, на истом месту). Тај обред регистрован је у филмском времену које је готово једнако реалном времену („један према један“) чиме се скрупулозно поштује овде описано документаристичко начело. Исто важи и за екстеријере свадбене гозбе и обредног кола које се игра испод „записа“. Све то је, вероватно, навело првог озбиљног истраживача историје српског филма, Босу Слијепчевић да овај филм прогласи за „први српски етнолошки филм“ (Slijepčević,1982,147), што, обзиром на горе изречено, није тачно. Али филм је збиља еминентно етнолошки и стоји готово на самом почетку једне сјајне кинематографске баштине, која ступа у културу српског народа у другој деценији филма. Над овом чињеницом морамо се озбиљно замислити. Мало је кинематографских нација које се могу похвалити оваквим делима у детињству филма, оваквим „мумијама времена“ у чистом, базеновском смислу.





На првом нивоу запажамо видљиве доминанте призора. Под родовским „записом“ Минића поп Михајло гости своје званице. Ови свадбари слика су и прилика свих друштвених слојева тадашње Србије, од представника грађанства одевеног по последњој бечкој и париској моди (млада носи венчаницу сашивену у Паризу – Slijepčević, на истом месту), летњих „панама“ одела и шешира до богато везених антерија и гуњева, али и скромних платнених кошуља; од камашни и лакованих салонки до чизама и опанака, шубара и шајкача до халбцилиндара, службених шапки, жирадо и панама шешира… Све то на једном месту, испод митског дрвета, симбола Заједнице. Цела Србија окупљена на заједничкој прослави: грађани, интелектуалци, чиновници, војници и сељаци – „по нарави сви исти“ (Slijepčević, на истом месту). На првом нивоу посматрамо, дакле, социолошки узорак једне земље и живи пресек њеног друштва изражен оштрим и јасним покретним сликама де Берија и Боторића. Једна социолошка анализа открила би на задовољним и смиреним лицима ових актера знаке кратког периода стабилности и просперитета 1903-1914, које се данас назива српским „Златним добом“. Збиља, овај филм је веродостојно сведочанство о изгледу друштва на почетку XX века, епохи општег напретка у привреди и култури Србије, када је динар вредео „исто колико и златни франак“, народ живео у срећи и благостању, а култура и уметност доживљавала своје звездане тренутке. Тај кратки период, који су сурово и изненада прекинули ратови 1912-1918, остао је запамћен у колективној свести Срба и посредством филма. Боса Слијепчевић оставља нам један дирљив податак о моћи кинематографа: „Неки путујући биоскоп филм (Једна сеоска свадба, БЗ) је приказивао, после првог светског рата, у Крушевцу, у хотелу Таково Милоша Матејића… Народ из града и околине хрлио је да у филму види себе, своје, најчешће оне које се из рата нису вратили, па су се на представама често чули и јецаји“ (Slijepčević, на истом месту). Ето какву је моћ показао Боторићев кинематограф. Надживео је и Боторића самог: први српски продуцент умро је као мађарски сужањ у логору у Нежидеру, 1916.





На другом нивоу, може се читати и дубљи смисао истог призора. Стварни ликови, који су део обреда под крошњом храста-записа, делују као оживљени архетипови, потомци генерација чија је судбина уписана у заједничко искуство. Ову свадбу можемо посматрати и као прославу митског обнављања Заједнице, дакле поновног успостављања равнотеже или опште друштвене хармоније, што је и најдубљи смисао свадбеног ритуала. Отуд свечана и озарена лица у овом призору. Отуд достојанствени мир свих учесника у обреду, не само старијих него и бројне деце, пажљиво и свечано одевене, која одговорно врше поверне им улоге. Влада на овом сабору неки блажени спокој. Одсуствују претеривања иначе својствена венчањима (нарочито данас) и свака разузданост. То је света служба за добробит Заједнице, која је веома блиска ако не и идентична духу заветине, општенародног празника, којим се осигурава континуитет и напредак рода. Нарочита пажња обраћа се одржавању свих компонената традиције, коју оличава поп Михаило, последњи старешина задруге „од педесетак чланова, која се није делила од времена Чарнојевића“ (Slijepčević, на истом месту). Свадба у Мајдеву делује тако као оживљена праслика српског сабора у његовом изворном виду. Захваљујући филму и његовом својству да од „труљења спаси време“ тај архетип функционише као извесна рекреација народне душе. Време, место, учесници и функције обреда у Мајдеву враћају нас тако хиљадугодишњим источницима.





Нарочиту етнографску вредност има призор гозбе и играња кола под храстовом крошњом. Према саопштењу потомка породице Минић, који и данас живи на поседу2 , овај „запис“3 био је један од два таква у селу и имао чисто родовски карактер, за разлику од другог, који је био ниже у месту, обележен плочом, око кога се концентрисала сеоска „заветина“ на дан Свете Тројице. „Запис“ Минића, чија крошња доминира филмом, сасвим одговара старосрпској парадигми дрвета бога-громовника Перуна, које се сматрало његовим светилиштем. „Његов горостасни облик, чврста фактура дрвета и друге особине стављају ово дрво међу еминентне представнике своје врсте“ пише Слободан Зечевић. „Оно што је орао међу птицама и лав међу животињама – то је храст у свету флоре. У митологијама европских народа храст је био посвећен богу-громовнику. Једно од најстаријих познатих Зевсових светилишта било је у светом гају у Додони, где се веровало да Зевс саопштава своју вољу кроз шуштање лишћа светог храста. Римски громовник Јупитер наследио је храст од Зевса. У непрегледним шумама које су настањивали Германи, храст је био свето дрво Донара или Тора… Српски фолклор препун је успомена на храст као дрво негдашњег бога-громовника, под којим су се обављали свети обреди, понекад чак и у симбиози са хришћанством… То се дрво сматрало светим и имало је функцију богомоље, а неретко се сматрало и резиденцијом самог божанства“ (Зечевић С, 2008, 574-575). Али завршни акорд овог призора, играње „Краљевог кола“, које око камере води главни изасланик и заступник, министар Настас, упућује нас на обавезно митско присуство краља (траг архајског бога-краља) без којег нема ни једне праве српске свадбе.





„Играње под записом…сведочи о некадашњој блиској вези орске игре и обреда“ пише даље Зечевић. „Овде је довољно напоменути да су људи волели да на свом имању имају запис, пошто се веровало да им је тиме имање заштићено од града и друге стихије. Обредни карактер те игре наслућује се у игрању на другим мистичним и култним местима, као што су раскрсница, дрвљаник и слична“ (Зечевић С, исто, 470). Држање Настасово те начин на који води обредно коло под записом видно се разликује од понашања обичног коловође. „Запажено је да се начин играња у неким обредним играма потпуно разликује од начина савременог играња, што значи да те игре припадају једном другом добу. Игра се није смела прекидати пре него што се доведе до краја (како Де Бери и Боторић поступају! БЗ) а играло се ситним корацима, готово у месту са једва приметним подскакивањем (на истом месту). Да, та игра припада другом, старијем слоју светковине, прослави плодности и жртви у корист целе Заједнице. Можда није случајно да је свадба у Мајдеву заказана управо у доба летње солстиције, (а не у јесен, какав је иначе обичај у Срба) у „доба завршетка вегетационог циклуса, после обављеног прикупљања плодова, кад сунце достигне кулминацију… У ово време падају празници који у себи садрже паганске елементе“ (исто,471). Да ли је други, обредни ниво овог филмског призора траг најстаријег супстрата српског култа врховног Бога, који је, уосталом, једини у стању да окупи целу земљу у једно велико коло, њему посвећено? И док се на социолошком плану могу пратити извесне поделе у друштву (господа седе са господом, сељаци са сељацима), дотле у том великом колу све поделе падају, ратар се хвата до среског начелника, министар до надничара. У коло се хвата цела Србија и као да остварује своје саборно јединство: филм као један велики знак и симболичка слика доба, остварена управо оним „магијскиим реализмом“ о коме су говорили Базен и Стојановић.





Кључни моменат у развоју филма





Свадба у Мајдеву збиља заслужује даљу етнолошку и филмолошку анализу. Ако ништа друго, она за више од деценију претходи филму у свадби у српским селима Селишће и Греда код Суње 1922, за који је проф. Милован Гаваци веровао да је први ове врсте у нас. Приликом снимања овог филма, у организацији и под стручним Етнографског музеја у Загребу, Гаваци је записао нешто што вреди да остане и на овом месту, с обзиром на све што смо до сада изнели о вези између филма и етнолошке науке, а нарочито у погледу «базеновске душе филма»:





„Гдјегод долази до потребе, да се људски рад у било којој форми фиксира и тако заувијек вијерно консервира, мора да кинематограф притекне у помоћ као најсавршеније помагало. Народне обичаје, код којих чини бит и душу њихову управо комплекс значајних радња и детаља у кретњама, није кадра ни ријеч ни непомична фотографија да довољно савршено и пластично фиксира. Филм, употријебљен у сврху похране народних обичаја, размјерно их најсавршеније репродуцира, па у неких народа већ врши у овом правцу и своју патриотску, пропагандистичку и научну задаћу“ (Dr M/ilovan/ G/avazzi/, 1922, 65)





Следеће, 1912. године, „Модерни биоскоп” браће Савић најављује Српско Богојављење у Београду, али Јеврејску малу на Дорћолу у два дела, које је можда снимио доцнији „заштитни знак немачког експресионизма” и филмски оскаровац Карл Фројнд, тада запослен као техничар код Боже и Пере Савића у Београду. Исте 1912. године у Суботици Александар Лифка снима Освећење водице код православних Срба у Суботици, Буњевачко прело, Празник жетве („Дужијанца”), Брашанчево, Велику Госпојину, Богојављењске свечаности и Ђурђевдански уранак – годину дана народних обичаја католичког и православног живља у Северној Бачкој!





После Балканских ратова постаје доступно дело битољског пионира филма Милтона Манакија, које је прави антрополошки компендијум, јединствени филмски документ о мултикултурном и мултиконфесионалном Балкану. Одмах после Балканских ратова, 1913, први српски филмски сниматељ Славко Јовановић снима Кроз Нову Србију, културно-историјско путовање камером од Солуна до Ниша. Права неоткривена ризница и благо Цара Радована за антропологе и филмологе, укључујући и филмску заоставштину кустоса Етнографског музеја П.Ж. Петровића из тридесетих година прошлог века, које тек чека рестаурацију и научну анализу.





Ове епохалне чињенице, скривене од очију званичне српске културе (познате тек неколицини историчара релативно нове дисциплине, која се назива „визуелна антропологија“) мењају уврежену и потпуно погрешну представу да је етнолошки филм настао као узгредни производ првих документарних снимања, да је плод новијег доба и да нема велику традицију, како у свету тако и у нас; да је периферални поджанр, који углавном припада научним и научно-популарним лабораторијама; да се обраћа затвореним, стручним круговима или нарочито профилисаном тв аудиторијуму…





Видели смо, напротив, да је етнолошки или антрополошки филм настао као кључни, смислени моменат у развоју филма уопште, јер је тек са свешћу о „аутентичности филмског призора“ и почео да се „одмотава“ прави филм унутар вашарске панораме чудеса и сензација. Тај, „прави филм“ проистицао је из унутрашње природе медијума, стварног и не-стварног, реалистичног и не-реалистичног; фактуелног и уметничког.





Није дакле у питању био случај, него планетарно откриће природе документарног филма, још на почетку прошлог века. Прегнућа Рењоа, Хадона и Спенсера, којима су се 1904-1909. придружили Аустријанац Рудолф Пех и бројни „антрополози са камером“, претходила су фасцинантној појави Роберта Флаертија, између 1912. и 1913. године. Његов Нанук са севера (1922) није први комплетан антрополошки и први документарни филм уопште због тога што са разлогом региструје једну антрополошку стварност (таквих је, видели смо, било и раније), него зато што изворним средствима филма, по први пут, открива поетику и трагику главног извора човекове драме: борбе за опстанак. Тек са Нануком је цео екран затреперио дубоким доживљајем, а чињеница постала уметност (види Hubbard-Flaherty, 1972; Griffith, 1953; Rotha,Wright,Marshall, 1963)





Зато и сам назив „документарни филм” долази управо из визуелне антропологије. Израз „документарни филм” први је употребио Џон Грирсон, фебруара 1926. године у њујоршком листу „Сан”, пишући о Флаертијевом филму Моана (1926). Од тог момента развија се у светској историји и пракси и сам појам документарног филма. То је почетна у поретку чињеница које ближе одређују читав род у његовој стогодишњој историји. Његова differentia specifica огледа се, дакле, у сазнању да филм посредује истину приказујући збиљске догађаје и лица; ово посредништво изражава стварност и дејствује снагом аутентичног призора верније од било ког другог уметничког средства. Оно долази као апотеоза реализма на самом крају целе историје уметности, у којој се од Алтамире запажа иста, универзална тежња ка приближавању приказа света свету самом; „одливак стварности” постаје стварност по себи.





Етнолошки филм је тако суштина документарног жанра, алфа и омега документарног филма. Са њим почиње и још траје славна историја филмског документаризма.





Али исто посредништво преображава стварност и даје њену нову слику. Објективно се у том тренутку испоставља као субјективно и ту, наравно, настаје суштински проблем како антрополошког, тако и документарног филма. Субјективна визија «Малог Великог Човека» у тумачењу Дастина Хофмана, у антологијском филму Артура Пена Мали Велики Човек (1970) и није друго до низ преображаја «дивље мисли» у реални, историјски ток. Преображавање је, уосталом, главна тема антрополошког филма. Стога антрополошки филм, по још једном божанском случају, из милоште називамо малим великим филмом: сав је у сећању на Пеново ремек дело и битку код Малог Великог Рога 1876, која је означила почетак краја северноамеричких Индијанаца. Али поимање човека, његових творевина и природе као непрестаног преображавања, ствар је која се тиче и саме душе филма. Свети човек Оглала Сијукса, Јунгов миљеник «Црни Лос», извео је, у овом погледу, фасцинантан закључак: «Осврнуо сам се око себе и схватио да све оно што смо ми изводили на земљи није било ништа друго до само сенка бљештаве и стварне визије са небеса која се надвила над земљом. И тада сам знао да је стварност тамо, а да је све ово на земљи мутан сан о том свету» (Crni Los priča, 2005, 63)





И ево где се, на самом почетку отвара једна „громада значења”, коју, већ стотину година, настоји да размрси теорија филма на челу са Базеном. Његово фамозно питање „Шта је филм?” тек сада се озбиљно поставља.





На Преображење 2016. године.


















1 Луј Питролф де Бери (Lajos-Louis Pitrolf de Beéry), филмски сниматељ мађарског порекла, који је радио за париску фирму „Pathé Fréres“ и за првог српског филмског продуцента Светозара Боторића почев од 1911. Осим првих српских дугометражних играних филмова Живот идела бесмртног вожда Карађорђа и Улрих Цељски и Владислав Хуњади, Де Бери је, између осталих, снимио и документарне филмове Циганска свадба-Живот српских цигана или Бибија и Једна српска сеоска свадба о којима је овде реч. Више о Де Берију Ердељановић, 2006,106-107.





2 Богољуб Станковић из Београда, син Олге Минић из Мајдева, љубазно је примио Мирослава Бату Петровића и мене 12. септембра 2007. године на имању у Мајдеву и у дужем разговору разјаснио нам многе околности у вези са свадбом, филмом и историјом породица Минић и Тодорић, прим.аут.





3 „Запис“: Култно место са освећеним дрветом код кога се држе молитве о заветним данима, које је „заменило идола, представника божанства. Готово свако насеље има свој главни запис; и то у средини насеља, а родови имају записе у потесима својих поседа. По веровању, запис је станиште божанства поља и шума, које штити село од болести и грома, а поље са усевима од – од олује и града“. Петровић П.Ж, Српски митолошки речник,1998,188-189). „Запис је лиснато дрво које у обреду заветине има својство светог дрвета и светилишта“ (Зечевић С, 2008, 875). „У случају да село нема цркве запис је замењивао богомољу“ (исто,877).


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
POEZIJA  Željka Majstorovića

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

                                                                                                                                                Gost Jelene Vukanović

,,Smatram da čovek ne bi trebao da živi od svoje umetnosti. Možda trenutno to deluje idealistički, ali verujem da će ljudi živeti u svetu takvom u kome će intelektualna svojina biti opšte dobro, kao voda i zrak…’’

                                                                                                                                Željko Majstorović (1954-205…)
  





 MEĐU TRAVAMA sam
 omiljen nakupac
 mirisa.
  
 Pticama
 ne dozvoljam
 sletanje na šešir -
 za njih je ljubav
 pogubna
 ovisnost.
  
 Uredno odlažem
 dane u ogledalo
  
 i smejem se, smejem se
 onima što stalno
 optužuju život
  
 jureći senku
 pobede. 





 SAT
  
 Moj otac odavno
 ne utiskuje stopala u zemlju
 i sve je manje senki
 vezanih za njega.
  
 Jedino sat
 bez njegove ruke
 još živo kuca
  
 i meri sada
 moje vreme. 


 PIRAMIDE
  
 Ako već je znan
 broj grčenja srca,
  
 ne žuri:
  
 oni koje ćemo ljubiti
 obdareni su strpljenjem
 kao semenke
 donešene vetrom
 u procep kamena.
  
 Neka teku vode
 nepotkupljivi mudraci,
  
 ti polako obiđi
 gnezda u krošnjama,
 pomiluj prestrašene
 zveri
  
 i grli napuštenu decu
 u svratištima.
  
 Obiđi mesta
 gde niko ne svraća
 posle odlaska,
  
 i vodi ljubav
 na svim meridijanima.
  
 U povratku
 pomeri put
 da te nanese
 kroz pustinju
  
 i ostavi po cvet
 u dnu piramida
  
 za duše
 koje je pojeo
 kamen.



 ŽENA SA PTIČIJIM REBRIMA
  
  Hod podešava sa srcem,
       a ono kleca
 kao magare u planini
 čije će noge ostati na putu
 do gospodareve želje.
  
 Ptičija rebra
 izdržati neće nemir
 goluba u krletci.
  
 Predugo je čekanje.
  
 Njegovo lice
razlaže se kao oblak
 na  povetarcu...

i on
 od istog naboja
 lagano umire  ubačen u sliku
 sa čijeg se rama boja ljušti.
  
 A tek je avgust.
 Bože.






O D L A Z A K





Cena koju  plaćaš
ne zavisi od izbora
koliko od boje ravnodušnosti
s kojom ćeš ostati
ili poći na put.





Ono što te tamo čeka,
ili ovo što ćeš gajiti ovde 
ostaneš li –
i dalje će gristi sumnja
ako veruješ
u neminovnost srastanja:





ni Svet ni ti
nećete pristati na san
bez potiranja.










BRZOJAV





Oprostite što Vas uznemiravam
Katarina Bjelogrleva,
po svim parametrima medicine
ja klizim prema ludilu.






Nasuprot bezbrojnim logikama
moj strah od priviđanja
pobeđuje.






Onog oktobra kada ste otišli
recite:
jeste li odneli svoje crvene čizmice,





ili one istinski vise
na plafonu moje jednosobne kuće?






Javite mi molim Vas Katarina
da bar znam na koju stranu koračam.






Vaš Grigorije Jakovljevič Perelman*






P.S.






Iako  proleće uveliko miriše
čuvajte Vaša kolena od hladnoće
– i vertovitih pogleda






uvek su moguće neprijatnosti
u maju.





(*G.J.Perelman (1966.) ruski matematičar slavan po rešavanju Poenkareove hipoteze )





Željko Majstorović







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
JELKE – Vetrokaz Atlantide: Katarina Ristić Aglaja

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Katarina Ristić Aglaja je rođena u Beogradu 1968. godine.

Autor koji reinterpretira – postmodernim jezikom (diskursom) drevne kosmološke i kosmosociološke mitove vezane za najstarije doba matrifokalne kulture. Žanrovski raspon ide od filozofsko-esejističke proze do kraćih i dužih formi neosimbolističke proze i mitopoezije; takođe, istorijsko-fiktivne novele ezoterijsko kriminalističke tematike, vezane za drevne svitke i pseudotekst (njegove hiperrealne efekte – hipertekst). Objavljuje svoje art blogove pri elektronskim magazinima P.U.L.S.E, HYPERBOREA, KУЛТ, i dr.

Katarina Ristić Aglaja je objavila knjige Мојрина Контроверза – Крилата Богиња у Времену пре стварања; Пут од Лемурије ка Хипербореји – неосимболистичка митопоетика; Кула ветрова – Потрага за параметром зла (šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8). Objavljivala je parcijalne prevode na PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvencionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Tekst JELKE – Vetrokaz Atlantide prvobitno je objavljen u časopisu KУЛТ.





Kaspar David Fridrih (1774-1814), Auttewalder Grund, 1825





Jele što nose kape male





Obučene u duge halje





Kao astrolozi





Zdrave svoje sestre pale





Lađe koje Rajna prevozi.





Sedam veština kad svladaju





Najstarije tad jele znaju





One su sve poeta





Da namenjene su da sjaju





Blistavije od svih planeta.





(Apoliner: Jele)





Planinske jelke su fantomska sopstva, kakva izviru iz zamka Snežne Kraljice – Njene samovoljno odbegle uvrtloženo-čipkaste haljine. Svaka od tih jelki podjednako je živ lik (samosvesna odora) pramajke – iako je strahovito ono bezlično njihove brojnosti. Ipak, jedinstven im rub planinske haljine (gotička čipka – “okamenjena muzika”* /Gete) upućuje na mnoge (tek izvedene, presitno akcentualne) razlike: njihov skupni cilj je da jelka-majka oličavanja planinskog vrha (himerična ličnost zamka), kroz svoje posmrtno umnožavanje (– ono što u beskraj ponavlja spletove vetrom-upletenih-grana –) izspovrne jelku-kćer; odnosno: – tačno izmeren ugao nagiba jednog stabla, sa čežnjivo ispruženom granom prema luci podnožja – gde bi upravo tim veslom poslednje-izvagane volje (tamne i sumnjive ličnosti planine) htela da uplovi; i time oslobodi ostale svetove tiranije prikaze zamka – koja tek treba da nadođe (kao kruna razlike među sličnim jelkama) na samome rubu opšteg stropoštavanja u ponor.





A gde se još – sem na rubu porinuća krajnje tačke zapada u podnožje – može sagledati volja davno izronelog vrhunca planine? U samom preseku čestara ovih jelki – koji je tropskim prašumama sličan. A to je moguće samo u ono vreme kada inače nesagledljiv čestar, što grčevito sliva svetlosno predivo vrha sveosmatranja u korito podnožja (isti ugao nagiba čine Velika Kola) biva (toj ogromnosti nasuprot) prekriven (prekratkotrajnim) injem. Jer ukosi zvezdani snop se poput uvis bačenog buketauzdiže nad njime – tečnim mirisom svog svetlucanja (maglina iz srca Mača-i-Trapeza Oriona). Bezmerna je savest duha planine u toj pažnji tačno-akcentualnog očuvanja svakog (za rast nečije pojedinstvenosti bitnog) detalja.





 Kaspar David Fridrih , Waltzmann





Tek tu se (na toj slanoj sipkosti) očitava (za oko prebrza) logika vulkanskog previranja, odnosno prašumskog proždiranja jedne pružene grane susednom, kao i povratno sprežna isplata (vulkanom progutanog) pra-dara (u sebi utvrđenom) pra-darivaocu – kome se tad (razbarušenjem) zamenjuju (inače pravilno očešljani) smerovi zalelujanog granja. Svojom produženom rukom on lako pronalazi dostojne susede. Dakle: svakom šumskom susedu zasebna haljina slutnje: milionito zrcalni, neukrotivo vrludav pododeljak čestara sveobuhvatnog. Jer ta sipkost planinskih suza jeste prauslov jednog najnepredvidljivije-skrenutog toka stvari.





Međutim, nasuprot tom dobro preusmerenom adventu (što potkopava sveopštu podređenost jednom vrhu) postoji i onaj zloćudni, što je u službi tog vrha; sve dok ovaj ne preraste svoju tamnu zemnost i dospe do zvezde koja ga je dozvala – zato da iz sopstvene nedozivljive samoće nadogradi jedno zdanje kakvo prima u sebe čitava jata drugih zvezda! A ipak pri tom zadržava sopstvenu plavozelenu atmosferu. I taj zloćudni advent, na vršku svog zmijskog talasanja, biva zapleteno-vraćen nazad u dno čestara, odakle neprekinuto biva vučen okolnim granjem ka neprozirnoj dubini šume. Tek tu se ono utvrđuje kao zrela jelka – okosnica oprečnih strujanja, što izviru iz dubine zemljišta, a čemu nasuprot stoji mlada jelka: s jednom (nadole) ukoso pruženom granom (polugom) koja (povezivanjem sa svojom susetkom) dobija brojna vesla (jednake metlaste grane) što opet duboko zaplovljuju u šumu, odviše neprozirnu i naizgled usisavajuću – ; Ali, kako začuđujuće ponad toga (na malo većoj visini) stoje jelke koje elegantno upućuju putnika na predaju njoj kao besputnoj! I evo, već na sledećoj stanici jednagromna jelka, na ukazanoj čistini sred čestara, tiranski podjednako zakovrčava sopstveno granje, i privodi ga vrhu svog stabla – koji ih protivtežno vraća unazad, potiskuje nadole. Sve se vraća u unutrašnjost jedne haljine, šuma je rasklopila put nizbrdo u dol. Ali, to je šuma koja je strminom ograđena od mogućnosti silaska, i svi izrazi granja povlače se u unutrašnjost vlastitih krošnji – otkrivajući pri tom mesto preseka gde grane izlaze iz stabala, i gde se očitava razmena putokaza.





Kaspar David Fridrih, A walk at Dusk





Nebriga gornjeg jelkoreda tek je ovim nadaleko predviđenim ishodom razjašnjena, a vrhuni u po dve iz-čestara-isplovele jelke: – one koje mnogostruko, a ne samo jednom, zamenjuju smerove granja – sve do tačke mogućeg potapanja. Ipak, i taj se uznos sopstava proteže na ceo ciklus, te uz doradu detalja kreće iznova, sve do samog ruba okliznuća u podnožje, obeleženog jedinom strmom liticom: izraz poslednjeg protivljenja samodovoljnog duha planine, što ostaje pri svojemu, i uprkos padu: kao neprobojno hladna gromada opomene (za palo ljudstvo) da se pad s vrha dogodio radi nadogradnje onoga što se samim sobom uspinje na vrh, i tamo u hladnoj atmosferi ostaje. Jer, osnovno je doći do mesta razlučenja dva zauvek razilazna (kosa) smera, što dvostruko-zamenjeno tvore hibridnu jelku – beočug što izranja sa svakim novim zaokretom šume.





***





– Sunčani Vrhovi –





Jugozapadna školjka predela zavija sve do mesta jedne nevine žrtve – odakle oslobađa skriveno dvojstvo (polaritet) unutar rupe prodisalog (odcepljenog) središta. Otud, sve jelke koje se dugo zadržavanim talasom podzemne snage samodovoljno opredeljivahu za pokret uspona, behu u-sebi-razdeljeno (spojeno-korenski) blizanačke; to jest, sred zamaha sprežnog im ubrzanja bezmalo sadelatne jedna drugoj – što se postepeno širilo i na atmosfere ostalih jelki-u-usponu. Usled toga se – iz okvira njihovog blizanačkog sudelovanja – stvarahu čitavi buketi dobro-raščešljanih posebnosti stabala! I oni tad obično sazdavahu vratnice ili središnji prolaz putnikovog zavirivanja u dno jednog dela šume, koji jednu jelku /predstavnika uzete žrtve/ obaraše – putem neme upitne povorke, kakva razvija/povlači za sobom svetli zaostatak atmosfere odveć iznenadne smrti. Otud mnogi dragoceni sklopovi jelki, što ka ovoj povorci /nezaborava prvog pitanja/ slutnjom prednjače, izvijaju svoju /k jugozapadu okrenutu/ granu – poput struje utapanja prvobitne čežnje i smelog pitanja vrha, u dno zaborava. I taj se sled pozivne bune širi uzlazno, sve do ukoso skrenutog, za pad amortizujućeg rukavca celog opisanog jelkoreda.





Otud i jedna usputna jelka-vaga, što kao da meri podzemno zagubljeno blago, ili srce pokojnika.





Šupljina tog konačnoodcepljenog središta udoline naslućuje se preko pregiba njega-okružujuće putanje uspinjanja: – zavojite putanje koje su (na tačkama međusobnih ukrštaja, uhvaćene u ramu posmatračeve slutnje daljine) uvek bile praćene dugačkim lancem indigo-planina, ili usekom talasno-narastajuće borbe nebeskih plamenova; ali su pri tome bile i zamračene oblacima u vidu kitova, što plove usred zelene zone sutona – odseva žara tragičkog fitilja pramajke (jelke planinskog vrha).





A na rubu svakog zavoja doline Sunčevog zapadanja, ističe se po jedna rastajuća a zapadu okomita, svetlosno propuštajuća jelka – odmereno ugaonog, ili, pak, rastajućeg pamćenja spram one zvezde predvečeri što je dugo bila sputana tegom/čepom središta; zatvorena pod poklopcem podzemlja jer prejaka da odmah bude viđena – sem po odblescima koje šuma kupi i u znanju svog čestara zadržava.





* * *





Kaspar David Fridrih, Zimska šuma





Nadaleko pružen crnoljubičasti talas (ili kit) izneo je na svojim plećima (kao Atlant) najviše zdanje Atlantide (hram Sunca): – belu stenovitu kupu vrha, koja je izvrnut otisak dna potonulog ostrva (iščezlog zapadnog carstva). Tada je poslednje-vrtložni glib te stene – naglim zakočenjem sile pobunjenog dna, iz koga je i sama bila otrgnuta – okomito fiksiran naspram produžetka one iste talasaste struje koja ga je blago iznela na površinu; te koja nastavlja da teče. I ta ugrađena okosnica ostade zauvek pod istim uglom da stoji: poput kopče ugrađene između podzemne i nadzemne strane zinute školjke predvulkanskog vremena.





A šta se zbiva na ovome toku paralelnoj (istočnoj) traci preistorijske (postvulkanske) šume? Nije li sama školjka pradrevnog okeana vulkanska čeljust zmaja, što rađa jednosmerno vreme (talas izronjavajućeg kita)?





Neka samozadovoljna jer mirisnim semenkama bremenita stabla, iznenada obuzima oprez u daljem rasemenjavanju – kao usled strepnje da će ždrelo podzemlja progutati njihove darove; čak i one čuvane u samom srcu vlastitog stabla, dotad blaženo nagnutog na jednu ili drugu stranu vazdušnog strujanja – što s vrha zmijoliko vodi u korito podnožja! A sada se ta stabla iskrivljuju za nemoguć dohvat stene, što se u vidu kupe iznenada izdiže; da bi tek zatim (– slutnjom jednog odjeka, o nešto šuplje i sabito na severozapadu, o šta se zov mnogo kasnije odbio –) u vlastite krošnje unele dah jedne dvosmerno samopokretne ravnoteže! I to dah što zrijuće im semenje šarenih šišarki preobražava u zimske ukrase zastojnog časa ponoći: primer jelke-kićenice neurušenih, skladno obešenih grana. A kao preduslov svega toga, jelka-vaga – surogat žrtvovanog samoniklog zdanja udoline – pokroviteljski njiše rasplet daljinom slućenih triju stabala (“ta tri stabla”*/ Marsel Prust).





Ali ne može takva – spletenim korenjem obrubljena dolina – njihovu jedinstvenu srž posisati… Kidaju se redom konci između udružene plovidbe njihovog granja, ali se najdragocenije-pokidana nit (jedna jedina – za pravac jedrenja cele klizne šume neophodna) usisava narednim čestarom, i to sred pokušaja skupnog mu uzleta! Tek zatim se ta nit – uporedo povorci s vrha silazećih živih stabala – sprovodi u neprozirno dno šume: mesto raskršća gde se prvi put otvorila školjka porekla (čeljust zmaja), i gde ovo drvo (potopljeni jarbol, svitac najcrnje šume, bivši vetrokaz vrha) preusmerava puteve; crta nov raspored na neispisanoj strani jednog lista, položenoj na dno iscrpenih vremena.





 Kaspar David Fridrih, Drvo





Upravo se tu događa ubrzanje šumske plovidbe koja tek na svom vrhuncu usporava – daje privid usporenosti, oduženosti svog krajnje-zaokretnog pokreta. Tu se odvajaju dva toka: jedan nadzemno-nizvodni /koji sledi za Atlantovom rukom, uporedo, kitovim repom što obujmljuje uzvišenu kamenu kupu/; drugi podzemno-uzvodni, koji se tek na upotpunjenom luku plovidbe od prvog razilazi te ide uza besputnu ivicu vrtloga. A u tom ponoru upravo nedostajuća tačka vodenog središta dovodi do njihovog razmimoilaženja (kao nadzemnog i podzemnog). Jer on je razjapljena čeljust negdašnjeg vulkana što guta srce Suncostojnog klatna. Tako ceo ovaj drugi tok odlazi u domen stranputice – gde mu se brišu čak i sopstveni tragovi: a otvara se žuto-glinena pustoš slutnje Mesečevog izlaska, ponad predela koji je i sam blizak kraterskom tlu.





A u napuštenom delu vodotoka šume (– što teče od jugozapadne ka severoistočnoj strani sveta, prestajući da prati zavoje Atlantove ruke, i postajući paralelan čistoj goleti kupe –) živi jeza: oprez od strmog joj nagiba stropoštavanja u provaliju – na čijem dnu vreba jedna s vrha te vulkan-planine odvaljena glava: razjapljena čeljust zaspale zveri Zemljinog središta.





Ceo taj deo šume ostaje zapreten u grču poslednjeg otpora svoje mahnito pružene grane, što se u upornome preklinjanju za izlaz ipak oslobađa – kada se približi vrhu one jelkopadne struje što zaposeda dvosmerno strujno kolo (kopču podzemnog i nadzemnog). Tako najzad ceo tok šume dobija za znamen jedno podmorsko (upor. dolinsko) drvo – ogolelo ali neopterećeno davnom ličnošću vrha planine. I to drvo (projekcijom vlastite senke) potapa veliku golu kupu, tako da ova – ponesena svojim vrtložnim potiskom ka drugome (istočno pomerenom) mestu – opet izlazi na površinu: kao beočug večnog vraćanja – na prvo-bitno mesto o-sebi-upitne poslednje osame.





Iako je prispećem jelkopada u ovu dolinu sva raskoš zvezdanog semenja izgubljena, njena plodna lava nastavlja da teče (iz pomenute zmajske čeljusti) put juga. Tako stiže do najvišeg jugozapadnog vrha; – zida koji određuje mesto njene akumulacije: zarad njenog iscrpljivanja organskim zdanjem uzlebdele visoravni zapada, kojom vlada džin lažnog uskrsnuća! Ali tome se – na jugoistočnoj strani zida – suprotstavlja daljinom smanjena, ali dubinom ispisana prekretnica istok-zapad, krajnje-zaokretni kontra-urez: jer tu se Sunčeva kazaljka vraća unazad/ulevo – zakačena o vrh samog podneva.





(Da li na tom kontra-urezu, kao tablici morem lave odnesenoj, piše kakvo beše carstvo Atlantsko – od pretpočetka linearnog vremena?). Da bi se to saznalo, mora se sići u uho oticanja ove lave, stvrdnute u pejzaž preistorijske otegnutosti pokreta; tamo gde Sunčeva kazaljka zastaje nad klobucima ohlađenog podzemlja, i pravi (onome prvom odgovarajuće) kose vertikalne ureze, nalik pločama za ispisivanje, koje su ipak odronske (sutonski spirajuće), plus (podnevno putujući) oblak pare; onaj koji ih još svaku posebno sadrži, i zato pronalazi lepezu svih svojih izbrisanih slojeva (natpisa) – na natkriljujućoj ih, poput ptice, visećoj steni: šupljoj glavi brojnih odjeka – odakle ističu žute kapi s zračnog klatna Sunčanog časovnika: – šiljata kapa sutonje svetlosti, izdanak kore mrtvog sunca.





– Povratak u uho vremenâ –





 Kaspar David Fridrih, Owl on a Grave





Sputan je hod Sunčevog klatna, jer uvire lava podzemnog pamćenja u vulkan njenog porekla: – suvišak koji se nije preradio za nadzemno bivstvovanje kratkotrajnom alhemijom sutona.





Polovi ovog klatna se – prilikom zavojitog spusta u kratersko dno Mesečevog krajolika – zamenjuju među sobom /skraćujući noć i provaljujući njegov ključni čas u senku srca dana/. Tek kada dotakne obratno-ekranski usek bregova, ovo klatno se ubrzava; ali obrnutim smerom: od večeri ka zori.





Pri tom, samo srce istog /od gore viđenog/ prizora ostaje isto, premda primaknuto oku posmatrača /do stupnja opčinjenosti bezvremenošću/; tu je i ono podmorski drhtavo, ogolelo belo šiblje: obeležje prepotopskog vremena.





Na još jednom punom krugu spuštanja rastavlja se i samo srce prizora na – u odnosu na polaznu gornju perspektivu – dva krila: levo/prepokriveno i desno/prepokrivajuće. A u samoj koštici (koja je do tad bila prepokrivena) ne ostaje ništa drugo do izmeren prazan prostor za kombinacije senki zidova (najdonjih) bregova, čiji naglo istrujali dah (rep izgonjenog vremena) ulazi u jednu uskovitlanu krošnju – koja se nalazi na naspramnoj/prepokrivajućoj strani viših planinskih lukova – i u njoj ostaje: u vidu grozo-čežnje, koja se (budući neispunjiva nijednom daljinom, i stoga žedna eterske dubine) okreće pitanju-o-sebi; o tome šta je (kao zdanje posred promaje) u njenom rastu pokreće. I ona se seća toga da je ista jedna krošnja (premda znatno manja) stajala na putu ispraćaja podmorske ruševine (u vidu samoniklog organskog grada) – ukazujući na novi (gromadno ispovrnut) materijal za njegovu ponovljenu izradu (što se zbiva samo u ogledalu). I to kao sažetak mnogih (nesvodivih) stakala podzemlja, čiji slani cvetnjak raste – bez šunjajućeg pokoravanja jednoj jedinoj ruci nadzemlja: kruni jelkinog vrha; himeričkoj ličnosti planine, ili, zloduhu podzemlja unutar dnevno obnevidelog predela. Jer, on raste kao ogledalom savladan vakuum u noći prvog stvaranja; barjak jednakosti: san o večno-noćnom proširivanju skutova jelki.





Apendiks:





Tipovi planinskih jelki:





Katarina Ristić Aglaja





  • Spojena stabla dobro-raščešljanih grana.





  • Specifičan nagib nekog pojedinačnog stabla određuje/bira granu (dostojnog) daljinskog kontakta, i određuje joj za-objekt-čežnje dohvatni ugao stremljenja.





  • Ona stabla koja tu specifičnost nemaju, ne pronalaze svog dvojnika (blizanca) nego robuju opštem toku. Ali, one na taj način balansiraju tenziju između vrha i dola – po cenu da su raspolućene u sebi samima, to jest, dvolične jer daju privid prevlasti vrha nad dolom.
  • Opšti tok je ipak takav da daje prednost skutima jelke spram njenog vrha – obrušenje gromade s vrha u dolinu (okean). Tu jelke (što su bolje od tipičnih a lošije od specifičnih) svojim razbarušenim granama (koje se bore kao metle s odronom) izražavaju radost zbog najave silaska: na taj način što na rubovima ponora čilo podižu skutove.





  • Pravilno usmeren adventivni koren, plus jedna (s druge strane) netaknuta (uzlazno-smerna) grana, što upućuje na strmi put: čestarom skrivenu čistinu zamka.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
БОЈАН СТАНИШИЋ: ФОТОГРАФИЈА КАО ОДЈЕК ПРОШЛОСТИ

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Бојан Станишић је рођен у Београду 1983. године где је завршио основну и средњу школу, а затим и дипломирао на Високој школи за пословну економију и предузетништво. По струци је дипломирани економиста са радним искуством у области информационо-комуникационих технологија.
Писањем је почео да се бави у средњој школи. Пише приче, есеје, сатире и поезијu.





ФОТОГРАФИЈА КАО ОДЈЕК ПРОШЛОСТИ





Кроз читаву људску историју та је потреба непрестано расла – потреба да се унутрашње изједначи и стави у трајну и непомућену равнотежу са спољашњим, и да се један отргнути комад света што је сав саткан од вечите промене и преображаја трајно пренесе на какву чврсту подлогу или материјал што ће се кроз време сачувати од пропадања и заборава.





Бојан Станишић





Фотографија је еволуција и револуција човека и уметности. Еволуција, стога, што је имала свој континуитет и развојни ток кроз све време постојања и трајања ликовног израза као облика и форме уметничког изражавања, а револуција, зато, што је током дугих историјских циклуса и техничко-технолошког напретка, преко савременог доба и примењене уметности, достигла највиши степен свога развоја.





Фотографија је реалност и реализам, светлост и сенка у својим бесконачним испољавањима. Кроз њу се постиже оно највише што човек, кроз уметност и опажање природе и света у себи, у одређеном тренутку може дати. Она је одјек, не само прошлог времена које је имало свој сопствени развојни пут кроз историју уметности, већ и домет људског духа који непрестано тежи да кроз развој и напредак постигне оно трајно и непомућено савршенство за које, још од самог освита људске историје, дубоко верује да га је могуће достићи.





Реалност у фотографији је оно што човек доживљава као стварно наспрам своје природе и карактера у тренутку док опажа спољашњи свет, док је реализам верна представа тога спољашњег збивања које се кроз објектив трајно урезује на материјалну подлогу, и стога је фотографија крајњи домет та два света која се између себе, кроз човека, вечито прожимају и преплићу; његов унутрашњи свет, сав саткан од идеја и маште, и његова тежња ка савршеном, вечном и непролазном, кроз примењену уметност достижу највиши облик свога испољавања.










Они допуњују један другог и тако достижу пуноћу реалности и реализма, спољашњег и унутрашњег, духовног и материјалног између човека и света који га окружује; они хране један другог и тако дају смисао његовој тежњи да достигне оно највише што се може досегнути кроз технологију и уметност – савршенство дубоког личног, емотивног, психолошког и духовног доживљаја кроз савршенство њиховог приказа на материјалном плану.





У тој заједничкој тачки у којој се прошлост спаја са уметношћу и технологијом стоји фотографија као највиша форма примењене уметности и, уједно, највиши степен реалности и реализма које је човек, до данас, кроз напор свога властитог духа и тежње ка савршенству у јединству спољашњег са унутрашњим, достигао.





Уметност је човеков напор да постигне трајно и непомућено јединство и хармонију између света у себи и света око себе, спољашњег са унутрашњим и духовног са материјалним, а као резултат тога напора стоји фотографија, као најдубљи одјек прошлости која пулсира у нама.















БЕСКРАЈНИ САН










Корачам, наизглед смислено и са јасним циљем пред собом

иако знам да на томе путу ничег више нема,

и да је све оно што се пружа пред мојим погледом

дато само у фрагментима једног далеког и нејасног сна

којег већ одавно неко ново и друкчије небо прекрива…















ТОЧАК ЖИВОТА





На неком вишем и сложенијем плану људске егзистенције на којем се обавља коначно и трајно изједначавање свих узрока и последица човекове патње, духовног страдања и физичког пропадања, све историје овога света, личне и националне, већ унапред су уобличене и претворене у један свеобухватан космички догађај у којем је свака акција већ унапред срачуната и стављена у тачан и правилан однос према циљу и смислу његовог живота.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Feljton u „Danu“: Komunističko osvajanje vlasti na Balkanu – Olivera Dragišić

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			


„…Završnica Drugog svjetskog rata predstavlja još uvijek nedovoljno istraženu temu, posebno u domenu sociolingvistike koja bi istoričarima mogla pružiti korisna znanja. Poznato je pravilo da pridjevi sužavaju značenja imenica koje određuju. U tom smislu gotovo da sumanuto zvuči staljinistička kovanica „narodna demokratija” u kojoj riječ narod sužava riječ demokratija. Takva vrsta paradoksa se u istoriografiji rješava kontekstualizacijom. Za razumijevanje pojma „narodne demokratije” potrebno je znati da je u poslijeratnim socijalističkim sistemima riječ narod postepeno bila redefinisana i sužavana. Nova vlast je narodom smatrala samo onaj dio nacije koji je podržavao njihovu vlast, dok je drugi dio nacije bio proglašen „narodnim neprijateljem”. Lojalni dio nacije (narod po komunističkom shvatanju te riječi) je, pored raznih drugih – uglavnom materijalnih privilegija, dobio i pravo da putem „narodnih sudova” sudi onom dijelu nacije koji nije podržavao novu vlast. Tako je riječ narod bila svedena na komunistima odani dio nacije, često i fizičkom eliminacijom nelojalnih građana. Otuda je narod (u suženom, komunističkom značenju te riječi) kao privilegovani dio nacije, mogao putem „narodnih sudova” i drugih mehanizama, neometano da sužava i demokratiju. Riječ demokratija je u posmatranim državama do kraja 1947. godine bila svedena na mjeru „istočne demokratije”, što znači da je nije ni bilo. O tome kako je nova vlast doživljavala pojam demokratije može posvjedočiti niz govora i članaka izrečenih „sa najvišeg mjesta”. Tito u jednom od svojih govora, štampanom kasnije u djelu Josip Broz Tito. Govori i članci, I (Naprijed – Zagreb, 1959, s. 326) kaže: „Ovdje je demokratija narodnog tipa u kojoj slobodu imaju oni koji su se borili za slobodu”.

Poslijeratna epoha obilovala je paradoksima. Ali prije ukazivanja na neke od njih, potrebno je osvrnuti se na razliku u značenju riječi revizija i revizionizam. Revizija je riječ koja pripada regularnom istoriografskom istraživačkom postupku i podrazumijeva mijenjanje poznatih znanja u odnosu na nova saznanja, dok je revizionizam, kao i svaki „izam”, ideološka kategorija koja teži da se u istoriografski posao umiješa i usmjeri znanja u određenom ideološkom pravcu. Otuda ukazivanje na paradokse ne bi trebalo da bude konotirano sa revizionizmom. Primjera radi, činjenica da su u rumunskoj strukturi vlasti, usled raznih taktika kojima je partija pribjegavala, u jednoj fazi komunisti vlast dijelili sa Legionarima, fašistima, problematizuje ekskluzivno antifašistički karakter komunističke borbe za vlast, kao i smisao i funkciju poslijeratnih struktura vlasti.





LINKOVI ZA FELJTON (12)






https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=775462&datum=2021-01-14







https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=775476&datum=2021-01-15







https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=775729&datum=2021-01-16







https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=775729&datum=2021-01-16







https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=775980&datum=2021-01-18







https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=775980&datum=2021-01-18







https://www.dan.co.me/?nivo=2&rubrika=Feljton&datum=2021-01-20







https://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2021-01-22&rubrika=Feljton&najdatum=2021-01-21&clanak=776304&naslov=Sovjetska%20kontrola%20podre%F0enih%20partija







https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=776417&datum=2021-01-22







https://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2021-01-25&rubrika=Feljton&clanak=776671&najdatum=2021-01-23







https://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2021-01-25&rubrika=Feljton&najdatum=2021-01-24&clanak=776693&naslov=Sovjetsko%20ja%E8anje%20u%20Bugarskoj







https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=776927&datum=2021-01-25



			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: ДУША ФИЛМА И ЈЕДНО БЕОГРАДСКО КУЧЕ (2)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Каква је веза између палеокина, раног српског филма и преображења?
Наизглед неповезани појмови кроз текст Божидара Зечевића удружују се у необично тројство, све у намери да се одговори на питање које теорија филма, на челу са Базеном, мукотрпно покушава да разреши читав један век: „Шта је филм“?

Божидар Зечевић (Београд, 1948) је филмолог, историчар филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф“. Члан је Европске филмске академије (ЕФА, Берлин). Дипломирао је драматургију на ФДУ у Београду, а специјализовао се на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу и Центру за мир и развој Универзитета мира Уједињених нација у Београду. Предавао је на домаћим и америчким универзитетима. Гостујући је професор на Институту за филмску анимацију у Ђилину, НР Кина. Председник је Асифе Србије и члан Извршног одбора ове светске организације за анимирани филм, као и огранка Фипресција (Међународне федерације филмских критичара) за Србију. Филмологијом антрополошко-структуралистичког усмерења бави се више од четири деценије. Објавио је више од сто студија о филму у земљи и иностранству и шест књига о филму. Добитник је бројних домаћих и међународних признања и награда. Као оснивач и директор Српског филмолошког центра руководи пројектом „Историја српског филма“.

Текст који овде преносимо настао је као део будуће књиге о историји српског филма.

Текст Постанак и душа етнолошког филма (Из: Међународни фестивал етнолошког филма, 12-16. октобар 2016, Београд, Етнографски музеј, Београд) ћемо пренети у три наставка.





II, Антрополгија Буфало Била





Ако се изузму узбудљиви покушаји фиксирања антрополошке стварности, до којих се у XIX веку долазило фотографским путем, на основу перцепције покрета (Мареј, 1883), као и експеримената са „хронофотографијом у етнографији“ Феликса Луја Рењоа, и самих „више етолошке него етнолошке нарави“, прве етнолошке филмове снимио је 1898. године Лимијеровом камером, Енглез Алфред Корт Хадон током британске етнографске експедиције у мореузу Торес. Невоља је у томе, што осим две кратке и нејасне групе кадрова, до данас није сачувано ништа од овог пионирског подухвата.





Божидар Зечевић





Требало би, додуше, одмах напоменути да је једна појава етноликог садржаја регистрована неколико година раније у Америци, без нарочитог утицаја неке културне свести, у потрази за несвакидашњим и егзотичним темама тек створеног „кина за грош”, тј. кинетоскопа, који је хтео не да подучава, него да забавља масе. Реч је, наравно, о комерцијалном предузећу Томаса Едисона, које је настало у освит великог маркетинга покретних слика. Као што је познато, између 1893. и 1895. творац „peep-show”-а, машине за гледање покретних слика и први аутор филмских комада од педесет стопа (око 20 метара), генијални Шкотланђанин В.К.Л. Диксон, конструисао је први филмски студио у историји назван „Црна Марица”, у коме је снимио стотине кратких филмских сторија. Њих је Едисонова компанија дистрибуирала по аркадама за индивидуално гледање филмова. Прва оваква „аркада” отворена је априла 1894. на њујоршком Бродвеју, а затим се нова атракција почела да шири по Америци и свету. Трајала је кратко, једва годину дана, до појаве Лимијеровог кинематографа, односно биоскопа браће Складановски 1895, који су Едисоновом „медијуму за један пар очију” одузели примат. Едисон се добро почешао по глави и већ следеће године одговорио својом верзијом кинематографа, али је већ било касно.





Диксон и његов помоћник Вилијем Хејс снимили су у међувремену серију стандардних позоришних скечева типа Кинеска перионица, Пушионица опијума, Кијање Фреда Ота, Код зубара и Игра мечка, као и чувени Анабелин плес – игране и костимиране комаде, чије су заједничке одлике биле необичност и покрет. Два од ових комада били су обредни плесови Оглала Сијукса, који су за камеру „Црне Марице” изводили учесници „Представе Дивљег Запада”, неке врсте вестерн-циркуса чувеног извиђача и ловца „Буфало Била”, правим именом Вилијема Ф. Кодија, бившег пуковника. Циркус у коме је главна звезда био главом поглавица Сијукса „Бик Који Седи” давао је још од 1883. представе широм Америке и Европе (стигао и до Панчева) и био као наручен за Диксонове продукције. Тако су Sioux Ghost Dance (Плес духова Сијукса) и Buffalo Dance (Плес бафала), два комада од по 40 стопа, били снимљени у Едисоновом филмском студију 1894, дакле годину дана пре званичног рођења филма.





Оба филма се чувају у Конгресној библиотеци у Вашингтону, а за успомену на снимање остала је и фотографија свих учесника, са све „Буфало Билом”, можда и самим „Биком Који Седи”. Можда је овај плес и био нека етнографска стварност, али нам недостају основни подаци о садржају и извођачима овог призора (у програму су чак наведена и њихова индијанска имена – „Крзнени капут”, „Последњи коњ” и „Опрашта-се-са-косом”!). Јесу ли то били стварно Индијанци или костимирани и маскирани глумци, да ли је у питању аутентични обред (како каже реклама) или естрадни аранжман за потребе „никлодеона”, остаје за даље истраживање. У сваком случају, филм је настао из забавних и комерцијалних побуда, без даљих намера и амбиција, као што је, уосталом, био случај и са костимираним наступима пустињских бедуина, аргентинских гауча, мексиканских десперадоса, јапанских гејши и осталих необичних прилика у раним Диксоновим комадима. Све ово наговештава многе доцније појаве у вези са одликама етно-жанра и право је да се на овом месту у целини региструје, јер без сумње припада ако не етнолошком филму, онда нешто широј области која је у моди, визуелној антропологији. „Све је етнолошки филм“, воле да кажу неки његови тумачи. Остаје, међутим, за дискусију да ли су Диксонови скечеви били заиста и први етнографски филмовиу ужем смислу (све изложено према: Hendricks, 1961, May, 1980, Fell, 1983).





Стога се као први филмолошки регистрован и сачуван етнолошки филм обично узима ненасловљено дело британског истраживача сер Волтера Болдвина Спенсера настало 1901. године у Средњој и Северној Аустралији. Били су то снимци свакодневног и церемонијалног живота Аранда Абориџина, први ове врсте у историји филма. Они се данас у целини чувају у Народном музеју државе Викторија, у Аустралији. Рестаурацију снимака је, половином шездесетих година, извршио Australian Commonwealth Film Unit (сада Film Australia). Филмолошки гледано, ови снимци (допуњени 1912), могу се сматрати првим – зато што је Спенсер снимању пришао са свешћу да истовремено ствара и етнолошки документ и филмско дело намењено ширем гледалишту. Квалитет ових снимака, начин снимања и повезаност у целину, сведоче о првој „комбинацији научног и хуманистичког интереса“ у историји покретних слика (Hawes,Chiozzi,1967,1989,5-6).





Није без значаја да је још у првој деценији развоја покретних слика алзашки банкар Албер Кан дошао на идеју о стварању филмског архива етно-антрополошких истраживања, који би служио у научне и културне сврхе; да је ту идеју успео и да оствари у годинама Првог светског рата оснивањем „Архива Планете“ у Паризу, којим је научно руководио професор на College de France Жан Брун, у првом успелом покушају да се систематски организују антрополошка снимања у свету, да се овај материјал заштити, научно класификује и у том облику презентује јавности (исто).





Божанствени случај





Крунисање краља Петра Првог Карађорђевића





У Србију је Лимијеров апарат стигао шест месеци после своје званичне промоције у париском „Гран-кафеу”. Филмски снимци који су у јуну 1896. и следеће,1897. године снимили изасланици фирме „Лимијер” у Београду, Кар и Жирен, још нису пронађени, али у попису локација, који је сачуван, нема ни једног податка који би упућивао на неки посебан етнографски садржај. Оваквих изгледа да није било све до 1904. године, када је снимљен и први сачувани филм у историји српске кинематографије, Крунисање краља  Петра Првог Карађорђевића. Филм су за време крундибених свечаности у Београду, у септембру 1904. године, снимили Енглези Арнолд Мјур Вилсон и Френк Сторм Мотершо.





То је, уједно, и први филм настао на тлу Србије, који се може сматрати етнографским. Намера А.М.Вилсона, почасног конзула Србије у Шефилду, адвоката, публицисте, политичара и светског путника, интелектуално знатижељног и културног човека своје епохе, била је да на свом путу кроз Србију, Стари Рас, Црну Гору и Далмацију сачини аутентичан културно-историјски запис на филмској траци. Била је то и у светским оквирима оригинална и актуелна замисао. Није немогуће да су на добро обавештеног Вилсона утицали покушаји попут Хадоновог и Спенсеровог, нарочито замах кинематографске делатности у Великој Британији, који ће доцније бити назван „Брајтонскoм епохом”. О томе говори и Вилсонова одлука да се у филмска посла не петља сам, него да на своје путешествије поведе филмског професионалца Ф. М. Мотершоа, у то време већ искусног сниматеља „Шефилдске фото компаније”. Да је експедиција припремана брижљиво сведочи и то што је опрема била прилагођена овој намени, а количина спакованог филмског негатива, за оно време, достојна сваког поштовања (6000 стопа).





Важно је на овом месту подвући да је од почетка из Вилсонове мисије био искључен сваки тржишни мотив. Њега уопште није занимала продаја ових ретких и егзотичних снимака (што је за ово време била уобичајена пракса), него, дакако, политички учинак у корист новог српског краља. (Енглеска, као и већина европских држава, прекинула је са Србијом дипломатске односе због краљеубиства Обреновића, 1903). Али ни овај моменат није био примаран. Главну улогу играло је, рекли смо, културно-историјско Вилсоново интересовање, коме је подредио цело предузеће. Ова замисао је од нарочитог значаја за историјску оцену снимљених материјала, напосе за њихову евалуацију са становишта етнологије и визуелне антропологије.





Са тачке гледишта ове потоње, цео Вилсонов филм, који је до нас допро у одличном стању (како – друга је прича), може се сматрати прворазредним документом. Кроз филм се преплићу аутентични аспекти друштвеног живота Србије на прелому векова, прожимају рурални и урбани моменти, традиционално и модерно – у ставу, у понашању актера пред камером, у одевању и односу према савремености. Са становишта класичне етнографије ту је, пре свега, народна мушка и женска ношња околине Београда и Посавине, синкретизам традиционалне градске „а ла Турка” и европске „а ла Франка” одеће, од које су многи комади извађени из кућних „штафира”, обучени и показани само за ову прилику. А прилика је била јединствена, јер је свечаности крунисања двор Карађорђевића замислио као велику народну светковину.










Divine accident (божанствени случај) Орсона Велса хтео је да ови снимци буду одјек још једног историјског догађаја, који изненада повезује филм и антропологију и гле – Етнографски музеј у Београду! У оквиру крунидбених свечаности, дан пре самог крунисања (7. по новом или 20. септембра по старом календару 1904), српски краљ Петар Први отворио је прву сталну музејску поставку у просторијама Етнографског музеја, на првом спрату куће Стевче Михајловића, у улици Кнеза Милоша бр 15 у Београду. Отварању су присуствовали и сељаци и сељанке из околине Београда, који су за ову прилику обукли своје празнично рухо, не много различито од оних 59 комплета народних ношњи на луткама у самом Музеју. Камера није забележила догађај у Михајловићевом здању, али је Мотершо уснимио променаду тих истих „живих” ношњи на Теразијама сутрадан после отварања Музеја, о чему сведочи у свом дневнику, штиву врло привлачном и за савременог антрополога (све изложено према: Кнежевић,1990,1992,1995).





Осим догађаја у Београду, Вилсон и Мотершо снимили су изгледе манастира Студенице и Жиче (у Жичи се види како домаћин, српски калуђер, части Вилсона ракијом, слатким и кафом у манастирској порти), затим пијачне призоре у Краљеву и вршидбу са коњима у Рашкој, да би се после праве пикарске авантуре нашли заточени у механској авлији у Новом Пазару, где је Мотершо, стављајући живот на коцку, некако успео да сними непријатељски расположене Арнауте у њиховим живописним ношњама. Овај претећи призор, од кога и савременог гледаоца подилазе жмарци, понајбоље сведочи о кинематографском методу хладнокрвних Енглеза. Такав однос према филмском документу збиља је егземпларан, тј. даје пример развијене свести о односу сниматеља и призора; филма и збиље .





Мисија се наставља уласком наших документариста у Црну Гору, где је снимљена „мушка променада” на „бачвеном четвороуглу” у Андријевици, а затим и полазак прве „стајаће” војске на Цетињу на маневре, 3. октобра 1904. Филм се завршава призорима откупа и утовара вина у шибенској луци, где се довози вино из Далматинске Загоре (живописне слике града и трговачког пристаништа, транспорта вина колима или на главама жена, претакања и утовара у једрењаке), као и изванредне покретне панораме Задра, снимљене са брода, у поласку, последњим метрима преостале траке.





Филм је доживео премијеру у Шефилду под насловом A Ride Through Servia, Novi Bazar and Montenegro (Путовање кроз Србију, Нови Пазар и Црну Гору) већ у новембру исте године, када је у оквиру свог наступа као предавач Вилсон приказао 3500 стопа (1067 метара) тридесетпетомилиметарске филмске траке, што је двоструко превазилазило материјал којим данас располажемо. Следећег месеца дело је приказано угледном друштву у Лондону, у хотелу „Гранд Сентрал” у Мерилбону, за које, у извештају Пашићу, српски отправник послова у Лондону, Јовичић, јавља да је „испало у сваком погледу сјајно”. Априла следеће године ево наших синеаста Вилсона и Мотершоа поново у Србији, али сада са филмом, који је у присуству краља Петра и целе краљевске породице свечано приказан у Народном позоришту у Београду, 10. априла 1905. по старом календару. Тако су Краљ, свита и многи Београђани могли да виде себе на екрану. У свом дневнику, Мотершо наводи да му је лично краљ честитао на „снимку најзначајнијег историјског догађаја у његовом животу” (Кнежевић, 1995). Био је то лични сусрет краља Петра са филмом, који је од српског владара начинио неку врсту филмофила. Постоје подаци о филмској делатности на српском двору пред Први светски рат, када је први српски сниматељ Славко Јовановић, као кинооператер, за једну филмску сеансу на Двору добијао по „здрав дукат”. Петар Први је новчано помогао и снимање првог српског играног филма „Карађорђе” 1911, а његове протагонисте на челу са Чича Илијом Станојевићем, одликовао. О поштовању и занимању старог краља Петра за филм сведочи и музејски дворски филмски пројектор „Ернеман”, који се и данас може видети у холу „Филмских новости” у Београду.





За анализу етнолошке грађе у филму Вилсона и Мотершоа на овом месту немамо простора. Указаћемо, међутим, на неке важније историјске моменте, као и филмолошки значај Вилсоновог и Мотершоовог подухвата.





Душа филма и једно београдско куче





При томе се сплет асоцијација увек некако концентрише око једног београдског пса. Свако ко је гледао овај филм сетиће се момента у коме један чаршијски „авлијанер” важно улази у кадар испред камере и мирно каска испред самог Величанства, а затим свјевољно напушта историју и враћа се животу сокака. Шта ће београдски џукац сред краљевског кортежа? Друго једно варошко куче наваљивало је на филмску камеру сутрадан, на Бањици, за време свечаног снимања Величанства на белом хату. Још један Велсов divine accident, једно мало чудо, магијски тренутак који нам је случајно (или не случајно!) открио душу филма.





Захваљујући комедијашу-случају, ушетала је у филм стварност сама. Захваљујући одсуству филмске режије – режирао је живот. То је животни податак а не конструкција, «случај а не унапред смишљено збивање. Могућност, не извесност; живот, a не његов сурогат» (Stojanović,1969,89).





Како год да аранжирамо призор пред камером – а Крунисање је било једна велика спољна режија – стварност ће, у божанском тренутку, провалити у покретне слике. Управо то чини суштину документарног филма. Ту особину новог медијума назвали су филмски теоретичари „магијом филмског призора”, а неки до њих, као најбољи тумач Базена у нас, др Душан Стојановић, „основним материјалом филмског медијума”1. То да је филм, по својој природи „реалистички, стварносни медијум” са једне, а делић „чулне стварности пренесен у илузију” са друге стране, доводи нас одмах пред суштинско питање кинематографа. Аутентични филмски призор, у који се режија уопште не меша или се меша што је мање могуће, открива зашто филм делује уверљивије и веродостојније него било која друга уметност. Сам живот, на који нас је навикло опажање и укупно искуство, дејствује тада огромном психолошком снагом (Stojanović,1969,95-97).





Која је и суштина филма.





У том смислу је камера Френка Мотершоа, у тренутку појаве пса, била чисти cinema-verité…филм истина… који је много доцније препознат као најпогодниjи метод за очување утиска стварности. Главно начело овог метода је: ништа не дирати, избацити режију, избацити монтажу, пустити да се ствари спонтано догађају пред камером, реално време што више приближити филмском времену. Сада се тек разумева призор у авлији новопазарског хана, сав набијен унутрашњом драматиком и грозом живота. То је оно начело које је у Нануку са севера, готово деценију после београдског Крунисања, открио Роберт Флаерти; прво начело документарног филма према најбољем тумачу Флаертија и документарног филма уопште, Џону Грирсону; суштина Базенове забрањене монтаже (Bazen, I, 79-80), залог аутентичности и веродостојности филмског призора, услед чега филму верујемо више него другим уметностима. То је, како смо видели још у палеокину , душа покретних слика, за које и Базен и Стојановић тврде да су реализам највишег реда у историји уметности.





Следеће питање са којим су се срели Вилсон и Мотершо је питање филма као исторјског документа. Оно гласи: може ли филм, са својом режијом, монтажом и другим, веома широким могућностима преправки, додавања и извртања – нечим што припада превртљивој ћуди филма, а не самом призору – уопште претендовати да буде историјски документ? Ако је тачно да је филм, по свом унутрашњем саставу, једиство чулне стварности и чулне обмане, један, дакле, рођени опсенар и обмањивач прве врсте, коју је ту своју особину уздигао до дијалектичких висина, онда ту не може бити говора о „појму који одговара реалитету” (Хегел), како се дефинише истинитост или, ако хоћете, документарност. Ако је, другим речима, у бити филма да уверљиво фабулира, онда је сва прилика да никако не може бити документ, јер се једном документу не може ништа ни додавати ни одузимати. Или може, али под једним јединим условом, који из горњег произилази и до којег је у свом стогодишњем ходу дошла филмологија. Он гласи: један једини непрекинути кадар, снимљен у времену и простору стварног догађаја. Па ни то није све. Остало може бити, а најчешће и јесте, манипулација и реконструкција. Али у томе нема ничег страшног. У томе је, напротив, сама природа филма, израз његове душе и мистерија његове поетике.





Ето пред каква су нас питања, већ на самом почетку стогодишње историје, довела господа Вилсон, Мотершо и једно случајно београдско куче.





Први етнографски филм у Србији сниман је, дакле, са намером да се створи документ, а не да се забележе и одмах продају снимци разних необичних догађаја и атракција. То је за оно време била прилична реткост и зато се Вилсонов извештај данас може посматрати у контексту мисија Хадона или Спенсера, дакле у оквирима етнолошког филма.





Друго, тај документ сачињен је са извесном свешћу о онтолошким својствима новог медијума, његовим предностима и манама са становишта регистрације стварности; о аутентичности и реконструкцији, при чему се аутори јасно опредељују за прво, тј. историјски документ у духу доцније филмолошке дефиниције.





Треће, специфична изражајна средства филма, у које спадају избор екстеријера, плана и угла, композиција кадра и покрети камере, па и једноставни облици монтаже, која још не игра водећу улогу, подређени су суштини догађаја који је пред камером (филмологија воли да каже: профилмској чињеници – Surio,1953).





Четврто, филм има и свој научни значај, о чему сведочи експертиза коју су за захтев писца овог текста извшиле кустоси Етнографског музеја у Београду Вилма Нишкановић, Татјана Зец и Вера Шарац-Момчиловић под насловом «Народне ношње у документарном филму Крунисање краља Петра» коју као прилог доносимо на крају и из које се види да је филм, између осталог, први филмски документ о српској народној ношњи и градском одевању на почетку XX века.





Пето, филм није био намењен широком, него суженом, елитном аудиторијуму, за који је било припремљено и пратеће предавање. Ако ништа друго, онда барем ова чињеница смешта наш филм у домен културе, која је одувек била ствар друштвене елите. То је нешто сасвим ново, потпуно другачије од народске и естрадне душе Едисоновог кинетоскопа или Лимијеровог кинематографа, сасвим различито од вашара и циркуса намењеих широким народним масама, што ниједан историчар филма не пропушта да нагласи као особину у пореклу филмског света. Људи попут Хадона, Спенсера, Вилсона, Мотершоа, Кана, па коначно Флаертија и Грирсона сведоче да ствари не стоје баш тако и да је наводно циркуско детињство филма стереотип, који се механички преписује из историје у историју. Паралелно са забавом за нишче духом, постојао је, од самог почетка и неки други – мали велики филм.























1 Ево дефиниције «филмског призора» према Стојановићу: «Филмски призор је јединство свих видљивих и чујних елемената сензорне стварности које је кинематограф у стању да репродукује, то је делић живота пренет у илузију, при чему тај живот открива своје право феноменолошко биће, свој дубљи афективни смисао за човека. По мом мишљењу, дакле, најспецифичнија карактеристика филма лежи управо у томе што је он једина уметност која непосредно оперише самим животом“ (Stojanović, isto, 96). Наравно, Стојановић овде има у виду комплетан аудиовизуелни запис, дакле, звучни филм, као „аналогијску двочулну представу илузионистичког карактера“, али немо Крунисање из 1904 у великој мери наговештава доцнија Базенова, Стојановићева и моја разумевања филма. прим.аут.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ: МОЈЕ УСПОМЕНЕ

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

На данашњи дан, пре сто година, умро је војвода Живојин Мишић. 
Један од највећих војних стратега Првог светског рата, поникао је са обала речице Рибнице, из подножја првих планина на које се наилази када се од Београда крене путем Ваљева – Маљена и Сувобора. У својим „Успоменама“ које су, уистину, имале невероватан пут до својих читалаца, оставио је драгоцена антрополошко-етнолошка (по стилу можда и броделовска?) запажања о својој земљи, о свом родном месту, о елити и њеном одвајању од народа, о односима између мушкараца и жена и много чему другом из друштвеног и политичког живота Срба с почетка 20. века.  





Село Струганик и његови становници





На 25 километара југоисточно од Ваљева, у срезу колубарском, на размеђи реке Копљанице и западне притоке реке Рибнице, налази се село Струганик. На домак Маљена и Сувобора земљиште је испреламано многим вртачама и оскудно је водом. То је разлог због кога је село раштркано по појединим падинама заклоњеним од опаког северца и кошаве, који често дувају у овом брдовитом пределу, а куће грађене у близини ма и најмањег изворчића воде. Као и свуда у брдовитим пределима Србије, становници овог малог села одувек су тежили за груписањем својих земљишних поседа око својих домова. Некако је у природи становника овог краја да у близини своје куће не трпе ни најбољег суседа са имањем. Оно што је његово желео је да му је све на оку. Не воли разбацаност и тумарање до свог удаљеног поседа, макар и добрим путевима. Сваки од њих је неуморан радник само ако му је имање груписано да га може лако надгледати и без сметње обрађивати.










Струганичани уопште не воле мешавину и врло нерадо трпе туђинца у својој близини. Такмиче се у раду и обрађивању имања. Виде ли у некога нешто добро и боље, упињу се свим силама, не само да га достигну, већ да га у том послу и престигну. Гоњени таквом тежњом, они су уопште немилостиви према својим укућанима, терајући и јурећи све на рад. Од овога нису поштеђене ни жене, девојке, па чак ни деца млађа од 10 година. Чим деца наврше шест година старости, она су чувари оваца, коза, говеда и свиња, а мало старији мушкарци већ су водичи волова при орању, влачењу, превлачењу обраних усева, довлачењу дрва, итд. Због оваквих потреба, Струганичани нерадо дају децу у школу. У прилог оваквих њихових схватања и поступака с дечацима иде и та околност што су им црква и школа удаљене од села, у једном кршевитом склопу реке Рибнице. Кад већ на основу законских прописа морају децу упућивати у основну школу, они једва чекају да је деца заврше како би им била од помоћи у њиховим пољским радовима. Није никакво чудо што је до сада само један једини становник тог села могао да умакне отуда и да продужи даље, више школовање.





У раније време отићи до Ваљева за њих је био догађај, а о одласку у Београд или коју другу варош да и не говорим. Мало је било мушкараца тога времена који су Београд познавали, а о њиховим женама, правим мученицама, не треба ни да говоримо. Жене и одрасле девојке не само да су заједно с мушкарцима подносиле све тежачке пољске радове, сем косидбе, већ су у задрузи биле без икаквог права. Сваки мушкарац је имао права да се врло осорљиво понаша према њима, па чак и да их који пут и опаучи, што је разуме се, пролазило без икаквог протеста. Ниједан Струганичанин за живу главу у друштву неће ословити своју жену њеним именом, као ни жена свога мужа. Оне су за мужеве “она”, а мужеви за жене “он”.





*





Наши стари владаоци добро су познавали душу народа. Зар би Карађорђе или Милош могли да владају масама и у најкритичнијим тренуцима да нису одлично познавали свој народ!? Данас, међутим, треба завршити неку школу у Паризу, Берлину или Бечу, донети отуда неку диплому, натући из моде цвикер и одмах тражити место у неком посланству или министараству спољних послова. Народ је за њих нешто што је недостојно њихове пажње. Сви додири наших школованих дипломата с народом сводили су се само на излет до каквог збора, на коме су ови докторчићи развијали неке из иностранства пренете теорије, које често нису имале ничега заједничког са животом и потребама нашег, уистину, благородног народа. Своју одвратност према овим апостолима туђих мода и обичаја наш народ је изражавао у свим приликама на њему својствен начин – ироничним погледима и подгуркивањем лактова. То доктори страних универзитета нису умели да виде.










Наши вредни и бистри сељаци без икаквих су страначких претензија, и ништа лакше него владати њима, само треба живети међу њима и познавати њихову душу. Они од државе ништа не траже, већ само правну, личну и имовинску безбедност. Радо примају практичне поуке о хигијенском животу, калемљењу воћака, савременијем обрађивању и унапређивању својих имања итд. Они, дакле, траже и воле оно што им наши докторчићи и универзитетлије, школоване на страни, не умеју да дају. Не треба се много мучити да се ово докаже, већ само пажљиво разгледати колико се ових високо образованих младића на страним универзитетима налази на дужностима наставника, професора или народних учитеља у забаченим крајевима наше лепе отаџбине. Има ретких и сјајних изузетака, али се и они у току своје каријере, будући да далеко изостају иза оних с великим претензијама, на крају разочарају и постану индиферентни према свему. На тај начин народ трајно остаје без добрих и високо образованих наставника и учитеља. Познавати свој народ значи паметно њиме управљати – то треба да знају наши управљачи.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: ПОСТАНАК И ДУША ЕТНОЛОШКОГ ФИЛМА (1)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Каква је веза између палеокина, раног српског филма и преображења? 
Наизглед неповезани појмови кроз текст Божидара Зечевића удружују се у необично тројство, све у намери да се одговори на питање које теорија филма, на челу са Базеном, мукотрпно покушава да разреши читав један век: „Шта је филм“?

Божидар Зечевић (Београд, 1948) је филмолог, историчар филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф“. Члан је Европске филмске академије (ЕФА, Берлин). Дипломирао је драматургију на ФДУ у Београду, а специјализовао се на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу и Центру за мир и развој Универзитета мира Уједињених нација у Београду. Предавао је на домаћим и америчким универзитетима. Гостујући је професор на Институту за филмску анимацију у Ђилину, НР Кина. Председник је Асифе Србије и члан Извршног одбора ове светске организације за анимирани филм, као и огранка Фипресција (Међународне федерације филмских критичара) за Србију. Филмологијом антрополошко-структуралистичког усмерења бави се више од четири деценије. Објавио је више од сто студија о филму у земљи и иностранству и шест књига о филму. Добитник је бројних домаћих  и међународних признања и награда. Као оснивач и директор  Српског филмолошког центра руководи пројектом „Историја српског филма“.

 Текст који овде преносимо настао је као део будуће књиге о историји српског филма.

Текст Постанак и душа етнолошког филма (Из: Међународни фестивал етнолошког филма, 12-16. октобар 2016, Београд, Етнографски музеј, Београд) ћемо пренети у три наставка.





I, ПАЛЕОКИНО





Божидар Зечевић





Прва изворна подврста документарног филма у његовој историји – антрополошки или етнолошки филм – потиче из праскозорја човечанства: од онога замишљеног тренутка у коме је почела да се ствара магијска представа стварности. Истовремено, наговештена је још тада главна особина доцнијег кинематографа: спасти биће путем привида (Bazen, 1967, I, 7). Идеју пећинског човека да реалност представи у покрету, то јест динамички и кинетички дочара магијску привлачност лова, налазимо још у Алтамири, Куева де лос Кабаљос и Галериа дел Робле (20 000 год. пне.). Руска археолошка школа предвођена проф. Јекатерином Девлет1 нуди са простора Евроазије богат петроглифски материјал, који је Девлетова назвала палеокино због тога што јој је веома личио на неку врсту древног филма, тачније анимиране покретне слике, којом се изражавала уобразиља пећинског човека (Дэвлет, 2004, 2008). Епохалнa открићa пећинске галерије Шове – Пон Д’Арк у француским Алпима („Сикстинска капела палеолита“ Azéma, 2011, 65) не само што су померила границе покретне слике на више од 30.000 год. пне него су дала и прве конкретне доказе о постојању перцепције покретне слике живог света и његовог представљања у кинетичкој сукцесији призора у доба палеолита. Ова открића подстакла су развој нове дисциплине која се назива преисторија филма и која добија све више присталица, као што је проф. Марк Азема, аутор неколико капиталних дела из области „кинематографске“ пећинске уметности2 (Azéma, 2009, 2010, 2011). Али свему томе претходи необично откриће археолога од пре пола столећа, на источној обали Оњешког језера, у Северној Русији.





Палеокино





Петроглифи – Демонов нос (Бесов нос) 





Тамо су пронашли галерију од око 600 петроглифа , загонетних резби на равним стенама саме обале језера или испод површине воде и дошли на идеју да је „илузија ‘живих слика’, на основу које је створен кинематограф, (била) позната човеку, по свему судећи (још) пре 5000 година …. Стручњацима је дуго времена било нејасно зашто су своју ‘галерију’ древни људи изградили на најнезгоднијем месту – непосредно уз саму ивицу воде. Утолико пре, што се у непосредној близини језера налази мноштво других погодних површина. Међутим, управо у том се и крије објашњење порекла загонетне галерије. Показало се да се при појави малих таласа, и пододређеним углом осветљења цртежи почињу кретати. Очигледно, ‘анимација’ на стенама имала је ритуални карактер и приказивала је борбу добрих и злих духова“ (Политика, 10. јули 1979). У време када смо у Етнографском музеју у Београду прослављали стогодишњицу антрополошког филма у оквирима Фестивала етнолошког филма цитирали смо ову вест како је до нас дошла, не знајући још ништа о предисторији и новим резулатима са овог источника (Зечевић Б, 2004).





Показало се да су до читалаца „Политике“ у ствари допрли одјеци истраживања другог руског археолога, Јурија Саватејева3, који је седамдесетих година прошлог века саопштио нова сазнања о преисторијском локалитету Демонов нос (Бесов нос) у близини ушћа реке Водле у Огњешко језеро, на северу Русије, у тадашњој совјетској републици Карелији. Тамо је још половином XIX века откривено светилиште из краја четвртог и прве половине трећег миленијума пне, чија је изузетна вредност одмах постала светска чињеница, па је једна од ових стена са резбаријама доспела и у Ермитаж. После дуже паузе у којој је овај совјетски регион био затворен за јавност, Саватејев је дао нови замах истраживању, применио нова сазнања и веома оригиналне технике истраживања, у које су спадали подводна снимања и систем осветљавања огледалима у условима дневног светла, што је „стварало необичне призоре“ (Лобанова, 1995,65) па није чудо што су огњешки петроглифи почели да се – крећу.





Петроглифи – Демонов нос (Бесов нос)





„У сликама записаним на камену очитавала се жеља људи да осмисле свет који их окружује, да му се саобразе, схвате његове покретачке силе и везе и да утичу на њих“ пише Саватејев. „Резултат су биле фантастичне представе покретане неким натприродним силама којима су се људи обраћали за помоћ. Такве митолошке слике и представе, саткане од фантазије и уобразиље, помагале су људима каменог доба да се определе према окружењу и учврсте везе са својом околином. Њих је могуће назвати ‘пећинским писменима’ или ‘листовима књиге од камена’ јер су пресудно утицали на свест своје епохе“ (Савватеев, 1999, 35). У суштини, био је то један од покушаја раног човека да стварни свет преобрази у фантастични путем повезаних динамичких слика које се развијају у времену и тако оствари извесну магијску сврху, чиме је, истовремено, откривена и – душа филма.





Из ових налаза сасвим је видљиво једно од открића преисторијског и историјског ума, у коме се назиру два основна момента: остваривање илузије стварности у покрету и магијско-ритуална сврха ове илузије. Тако се, преко бројних потврда истог открића у древном Египту, Вавилону, Асиру и слојевима доцнијих, средоземних супстрата, обликовао нарочити архетип, у суштини праобразац антрополошког или етнолошког филма, каквог данас познајемо: представити покретним сликама однос између изворног човека и његових творевина. Спасти биће путем привида, како је, истражујући биће филма још у пре његовог октрића у XIX веку, у доба првог документованог човековог стваралаштва – пећинске уметности, научавао отац модерне теорије филма Андре Базен4. Као и историчар Седме уметности, Жорж Садул, Базен је сматрао да ништа није стајало на путу развоју филмске мисли још од древног доба (Bazen,I,13-14).





Кроз тај однос палеокино се испоставља као редовна и легитимна појава. Ова синтагма Девлетове саздана је по грчком узору (palaiốs – стар, древан/ kinệma – покрет, кретање, али и cinéma) означава, дакле, првобитну намеру да реални свет изрази покретom међусобно повезаних и прожимајућих слика којима се постиже нарочита илузија метафизичке нарави. Како се овим ствара један вид корелата стварности, који на њу веома личи, овде су корени извесног метафизичкогреализма: чак и најфантастичнија представа делује као опипљива збиља. Пећинско сликарство се испоставило као пројава ове представе и стоји у души кинематографа, али и сваког приказивања у најчистијем, аристотелском виду. „Магијски реализам“ ове представе протеже се кроз историју уметности до технолошке појаве филма, који се налази на очекиваном крају овог ланца. И ево главног парадокса: филм је, дакле, постојао много пре него што је био рођен.





Цела Базенова идеја о филму потиче из пећинског доба. Ту се, истовремено, крије и откриће саме природе медијума: филм постоји захваљујући јединству чулне стварности и чулне обмане, у чијој се суштини крије магијска намера. Корени антрополошког филма, сежу, дакле, до зоре човечанства, што, у крајњој линији, само потврдило технолошко рођење филма, 1895. Како још не знамо шта ће бити са филмом (тачније речено – „покретним сликама“ – да ли оне данас мењају своју природу посредством дигиталних технологија и теже нечем још неоткривеном), не може се предвидети ни његовa будућност.





Јер не заборавимо: филм још није пронађен (Bazen, истo,16).

































1 Јекатерина Георгијевна Девлет, научни секретар Археолошког института Руске академије наука, професор Московског државног универзитета и национални кооринатор Међународног научног комитета за преисторијску уметност, аутор је преко две стотине научних радова и девет књига међу којима нарочито место заузима монографија Митови у камену: пећинска уметност Русије (важнији радови у попису извора). У оквиру Номадског филмског фестивала (Кочующий северны кинофестивалъ) у Баренцбургу конципирала је 2008. прву велику изложбу под називом „Палеокино. Знаци на стенама северних мора“ (Палеокино. Знаки скал северных морей).





2 Марк Азема је аутор капиталног дела Преисторија филма и других научних радова (важнији радови у попису извора) је водећи археолог истраживач у Француској, аутор двотомне студије Пећинска уметност у акцији и Преисториа филма и редитељ филмова о пећинској уметности.





3 Јуриј Александрович Саватејев, главни научни сарадник Института за језик, књижевност и историју Руске академије наука, водећи истраживач археолошких локалитета на Оњешком језеру и Белом мору и аутор пет књига о овим налазиштима (важнији радови у попису извора).





4 Андре Базен је биће филма тражио и нашао у прастарој човековој тежњи да „од труљења сачува време“ : „Тако се у религиозном пореклу вајарства открива његова првобитна намена: спасти биће путем привида…Филм је идеалистички феномен. Представа коју су људи замислили постојала је у целости у њиховом мозгу, као на Платоновом небу…То је мит интгралног реализма, поновног стварања света по узору на стварност“ (Bazen, I,16).


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Selo puno naroda, naučnika i umjetnika

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

„Selo moga djetinjstva zvaše se Majske Poljane – tako se nazvah Poljanski“, piše 1921. Branislav Micić, glumac, crtač, slikar i pjesnik, poznatiji kao Branko Ve Poljanski, pokretač Zenita. Micić je samo jedan od čuvenih stanovnika stradalog sela, među kojima su bili znameniti matematičari Đuro i Svetozar Kurepa, partizanski komandant Stanko Bjelajac, kipar Simeon Roksandić i drugi





Nakon Bečkog rata (1683-1699.) i mira u Srijemskim Karlovcima 1699., utvrđena je nova austrijsko-turska granica i formirana Banska krajina. Upravo na taj ispražnjeni prostor između Kupe i Une, austrijske vlasti počinju naseljavati katoličko stanovništvo s posjeda zagrebačkog biskupa i kaptola, i pravoslavno stanovništvo iz Bosne, koje 1703. naseljava na područje današnje Gline i Majskih Poljana. Tako je u najgrubljim crtama dovršena etnička slika Banske krajine početkom 18. vijeka.





U vojnom pogledu, Majske Poljane pripadale su glinskoj kapetaniji, koja je nakon 1745. prerasla u Prvu bansku pukovniju. U povijesnim izvorima iz 1750., spominje se Božo Rebrača iz Majskih Poljana, kao jedan od 28 krajiških knezova koji je imao i čin kapetana. Objavljeni „Popis sviju mjesta, sela i zaselaka i u Karlovačkom đeneralatu i u Baniji, gdje su sve pravoslavni Srblji naseljeni, zajedno sa brojem kuća, po zvaničnom popisu od god. 1768.“, govori da su u Majskim Poljanama popisane 72 kuće. Nedugo zatim, zavedene su matice 1777. godine. Premda ovo razdoblje oskudijeva detaljnijim podacima o crkvenom i vjerskom životu, objavljeni dokumenti iz povijesti Vojne krajine otkrivaju da je 1793. sveštenik filijalne crkve Hristovog Vaskrsenja u Majskim Poljanama bio Vilić Grigorije.





Prema popisu Gornjokarlovačke eparhije iz 1800., Majske Poljane broje 110 kuća i 1.038 duša. Narednih godina Vojna krajina dolazi pod francusku upravu (1809 -1813.). Unatoč teškim stradanjima Prve banske pukovnije u sastavu francuske Velike armije za vrijeme Napoleonovog pohoda na Rusiju 1812., stanovništvo Majskih Poljana pokazuje znakove demografskog oporavka i prema podacima iz 1822. broji 561 stanovnika. Danas znamo da je za vrijeme glinskog paroha Emanuila Price (1827 – 1838.), stara drvena parohijska crkva u Glini prodana za 100 forinti i premještena u Majske Poljane, kako on piše u pismu episkopu Lukijanu Mušickom od 6. travnja i 29. prosinca 1832.





Ostaci uništene parohijske crkve Vaskresenja Hristova iz 1833. (foto Milan Radanović)





Prema prvom općem popisu stanovništva Habsburške monarhije iz 1857., Majske Poljane imaju 746 stanovnika. Pa ipak, ne treba zaboraviti da je uoči razvojačenja Vojne krajine 1871., gotovo 85 posto krajiškog stanovništva bilo nepismeno. Daljnja prekretnica u životu pravoslavnih vjernika bila je 1883., kada je zavedeno parohijsko zvanje i osnovana parohija Majske Poljane. „Šematizam Srpske pravoslavne dijaceze Gornjokarlovačke 1883.“, navodi da parohija ima 239 kuća i 1.736 duša. Također se navodi da je „crkva parohialna hrama Voskresenija Hristovog sagrađena g. 1833.“ i da je „parohije administrator Petar Letica“. Važne podatke također otkriva članak „Majske poljane u Baniji – Preobraženski zbor“, objavljen u zagrebačkom listu Srbobran od 30. kolovoza 1893. U opširnom članku, između ostalog, piše: „Na Preobraženje skupio se silan Srbin u Majske Poljane kod Gline da se pomoli dragome Bogu za spas duše svoje, za napredak svega svoga i srpskoga. I on je saslušao svetu liturđiju, koju je prekidala jeka zvona i pucanj prangija, okrijepio se bogougodnim mislima, pa je iza podne igrao srpsko kolo, pjevao srpsku pjesmu i slušao udaranje srpskih tamburica. (…) No još nešto moramo napomenuti. Na ovom zboru bilo je vrlo mnogo katoličke braće. Neka im je stoga hvala i priznanje, a držimo da im pravoslavni Srbi neće ostati dužni, jer ‘svaka tica svome jatu, al bez brata teško bratu'“, piše Srbobran.





Odličan uvid u društveni život Majskih Poljana tog vremena također pruža vrijedno djelo „Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine“. Prema tamo navedenim podacima, selo Majske Poljane sa selima Brnjeuška, Roviška, Majski i Glinski Trtnik ima 345 srpskih domova. Bračnih pari ima 657, a Srba pravoslavne vjere 3.113. Postoji crkva posvećena Hristovu Vaskresenju. Sveštenik je Petar Letica, rođen u Jezeru 1849. Završio bogosloviju u Plaškom, rukopoložen u Karlovcu. Letica služi 34 godine, od toga 33 u Majskim Poljanama. Govori srpski, njemački i talijanski. Oženjen, ima jedno dijete. U selu također postoji komunalna škola, 1 zdanje, sazidano 1897., sa dvoje učitelja.





U djelu „Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine“, stoji da Majske Poljane s Brnjeuškom, Roviškom, Majskim i Glinskim Trtnikom imaju 345 domova. „Bračnih pari ima 657, a Srba pravoslavne vjere 3.113“





Početkom dvadesetog stoljeća pažnju šire javnosti privukao je Simeon Roksandić, rođen 1874. u Majskim Poljanama. Bio je zagrebački đak i akademski kipar (otac Gavrilo mu je tada rekao: „Sine, od ovoga nećeš nikada biti sit.“). Pa ipak, Roksandić je postao jedan od osnivača modernog srpskog kiparstva, čija je najpoznatija skulptura „Ribar“, nastala u Münchenu i Rimu 1906., kasnije odlivena pa postavljena u Zagrebu na Jezuitskom trgu i u Beogradu na Kalemegdanu.





„Dne 8. ovog mjeseca zadesio je Petrinju, kao i ostalu Baniju vrlo jak potres“, javlja petrinjski Banovac od 9. listopada 1909. „U 11 sati prije podne začula se je tutnjava sa užasnom trešnjom, koja je mogla trajati kakvih 5-10 sekunda. Na zato kratko vrijeme je malo ostalo kuća, koje nijesu bile oštećene. (…) U Glini je također bio jak potres“, piše Banovac. Slična sudbina zadesila je i Majske Poljane, gdje je crkva znatno oštećena, pa je tada obnovljena i učvršćena željeznim sponama, kaže postojeća literatura.





Slom Austrougarske monarhije i stvaranje Kraljevine SHS mještani Majskih Poljana dočekali su s velikim nadama. U ovoj dominantno seljačkoj sredini, utjecaj među Srbima ostvarivali su Demokratska stranka, kasnije samostalci Svetozara Pribićevića, a donekle i radikali. Prema prvom poslijeratnom popisu stanovništva iz 1921., Majske Poljane imale su 1121 stanovnika.





„Selo moga djetinjstva zvaše se Majske Poljane – tako se nazvah Poljanski“, piše Branislav Micić, glumac, crtač, slikar i pjesnik, poznatiji kao Branko Ve Poljanski, koji je zajedno s bratom Ljubomirom pokrenuo Zenit, „internacionalnu reviju za umetnost i kulturu“ u Zagrebu 1921. Poljanski je uređivao prvu filmsku reviju Kinofon (1921-1922.), također u Zagrebu, no nije zaboravljao ni svoj zavičaj o kojem nadahnuto piše: „Rječica koja tjecijaše posred sela moga malog, zvaše se Maja. Nije beznačajno napomenuti, da Maja na staroindijskom ima dva tako različita i tako jednostavna značenja: Maja znači iluzija i zemlja. U Maji sam kupao telo svoje i duh svoj“, piše Branko Poljanski u svom memoarskom zapisu.





Pjesnik i slikar Branislav Micić (1898 – 1947.)





„Majske Poljane grade novi most“, javlja Jedinstvo iz Petrinje od 5. listopada 1931. „Ima već desetak godina, otkako narod osjeća potrebu u okolici Gline, da se izgradi most na potoku Maji, na putu iz Gline za Majske Poljane, jer preko toga mosta kreće svijet iz mnogih okolnih sela za – Glinu. (…) Sada se gradi most zahvaljujući velikoj pažnji kraljevske banske uprave i narod to neće zaboraviti“, piše Jedinstvo. Nije nevažno spomenuti da je prema popisu stanovništva 1931., u Majskim Poljanama tada živjelo najviše stanovnika – 1.378.





„Dana 24. lipnja 1934. proslavila je Sokolska četa u Majskim Poljanama svoju 20 godišnjicu“, piše u izvještaju kotarskog načelnika u Glini upućenom kraljevskoj banskoj upravi Savske banovine u Zagrebu. „Ova proslava vrlo je dobro uspjela, a kod iste su sudjelovale i susjedne Sokolske čete, kao i Sokolsko društvo Matica Glina“, stoji u izvještaju od 4. srpnja 1934. Zatim je naredne 1935. stigla vijest iz Francuske da je Đuro Kurepa, sin Rade i Anđelije, rođen 1907. u Majskim Poljanama, obranio doktorsku disertaciju iz matematike na Sorbonni u Parizu. Također vrijedi spomenuti činjenicu da je ministar financija u vladi Milana Stojadinovića (1935 – 1939.) bio dr. Dušan Letica, pravnik i poznati financijski stručnjak. Letica je rođen 1879. u Majskim Poljanama i sin je majskopoljanskog paroha Petra Letice.





Splet povijesnih okolnosti doveo je do sloma Kraljevine Jugoslavije i stvaranja ustaške Nezavisne Države Hrvatske, koja je ideološki i politički bila dio „novog evropskog poretka“ pod dominacijom nacističke Njemačke. Izazov ustaškog terora 1941. potaknuo je otpor, a onda i oružani ustanak u kojem se posebno istaknuo predratni komunista Stanko Bjelajac iz Majskih Poljana, koji nakon pogibije Vasilja Gaćeše u travnju 1942., postaje komandant Banijskog partizanskog odreda. U rujnu 1942. postaje prvi komandant Osme banijske brigade, koja 1943. u sastavu Sedme banijske divizije učestvuje u teškim bitkama na Neretvi i Sutjesci, presudnoj bitci Narodnooslobodilačkog pokreta u kojoj je poginulo 48 Majskopoljančana. Nakon oslobođenja Gline 1944., postaje komandant Sedme banijske udarne divizije, a potom je načelnik štaba Četvrtog korpusa NOVJ, kojem se kod Ilirske Bistrice u svibnju 1945. predao 97. korpus njemačke okupatorske vojske.





Nakon oslobođenja zemlje počela je obnova Majskih Poljana u kojem se nalazilo 150 porušenih kuća, što znači isto toliko ratnih bajti. Unatoč golemoj materijalnoj šteti, „od svih sela kotara glinskog, najveću aktivnost u kulturno-prosvjetnom radu pokazuje omladina sela Majske Poljane“, piše Jedinstvo, organ narodnog fronta Banije iz Siska od 13. prosinca 1946. „Skoro svakog mjeseca omladina priređuje priredbe od kojih čist prihod daje u humane svrhe. Nedavno je dala jednu priredbu u korist pomoći postradalima u Albaniji, a 7. prosinca ponovno je dala vrlo uspjelu priredbu u korist Crvenog križa“, piše Jedinstvo.





Prema popisu stanovništva 1948., u selu živi 927 stanovnika. Te iste godine, 5. ožujka 1948. osnovan u Majskim Poljanama Pododbor Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“, piše Srpska riječ iz Zagreba od 2. travnja 1948. O brojnim aktivnostima u selu govori vijest da je „Frontovska organizacija Majskih Poljana“ izgradila novi zadružni dom, koji je u lipnju 1948. stavljen pod krov. Na njegovoj izgradnji radilo je „400 frontovaca i 50 članica AFŽ-a“, piše Srpska riječ od 13. kolovoza 1948. Naredne 1949. osnovana je Seljačka radna zadruga „Budućnost“, koja se 1952. transformirala u Opću poljoprivrednu zadrugu. No najznačajniji događaj tog vremena bio je 29. studenog 1955. za Dan Republike, kada je u središtu sela svečano otkriven spomenik na kojem je, između ostalog, pisalo: „Uspomeni svojih sinova i kćeri, boraca banijskih partizanskih odreda i brigada i žrtava fašističkog terora – podiže zahvalan narod Majskih Poljana“. Na spomen-pločama uklesana su imena 119 palih boraca i 121 žrtve fašističkog terora.





Početkom 1957. uvedena je struja i električno osvjetljenje, da bi potpuna elektrifikacija Majskih Poljana bila dovršena 1964. Tih godina dvojica Majskopoljančana bili su sveučilišni profesori matematike, i to već svjetski poznati Đuro Kurepa, koji je 1965. bio redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, te njegov mlađi rođak Svetozar Kurepa, koji je 1966. postao redoviti profesor na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu.





Prof. dr. Đuro Kurepa (1907 – 1993.)





Narednih godina Majske Poljane bilježe stalni rast poljoprivredne proizvodnje, pa 1967. selo ima oko 800 teladi u kooperaciji, da bi 1968. bilo otkupljeno 126.000 litara mlijeka, piše Jedinstvo iz Siska od 30. siječnja 1969. Međutim, „jedan od problema ovog sela jesu i seoski putevi kojih ukupno ima 17 kilometara. Selo je raštrkano, ima sedam zaselaka, pa je jasno da i puteva ima mnogo. Putovi se moraju nasuti…“, piše Jedinstvo, koje upozorava i na postojanje drugih komunalnih problema koji zahtijevaju hitno rješenje, kao što je izgradnja vodovoda.





Sredinom 1970-ih u selu je aktivno Lovačko društvo „Partizan“ koje okuplja 120 članova i uređuje Lovački dom u zgradi nekadašnje škole, piše Glinski vjesnik od 10. lipnja 1980. Prema pisanju sisačkog Jedinstva od 28. lipnja 1984., Odbor za asfaltiranje ceste pri MZ Majske Poljane organizirao je mjesni samodoprinos za izgradnju 6 kilometara asfaltirane ceste u pet većih zaselaka (u Bjelajcima, Zlonogama, Jaružanima, Lončarima, Meandžijama i Bogdanićima). Važne podatke donosi zbornik „Glina i glinski kraj kroz stoljeća“ iz 1988., u kojem piše da ovo područje karakteriziraju galopirajuća depopulacija i migracijski procesi. Iz godine u godinu smanjuje se broj stanovnika, naročito mladog i radno sposobnog te se stalno povećava broj staračkog stanovništva. Smanjuje se i broj aktivnog stanovništva, tako da je pojava staračkih i zapuštenih domaćinstava česta. Stoga ne iznenađuje da su prema popisu stanovništva 1981., Majske Poljane imale 658 stanovnika, a prema popisu 1991. još manje – svega 602.





U kolovozu 1995. završena je vojna akcija Oluja, koja je simbolizirala reintegraciju teritorija, ali ne i ljudi. No ona je označila i početak namjernog sprečavanja povratka Srba, koji su željeli da se vrate i nastave živjeti u Hrvatskoj. Tužna je spoznaja da su lokalne vlasti u Glini obnovu Majskih Poljana počele rušenjem spomenika palim borcima i žrtvama fašističkog terora, 18. veljače 1997. Međutim, „riješeno srpsko pitanje“ stvorilo je neriješeno hrvatsko, koje se očituje u potpuno zanemarenom selu od strane lokalnih i državnih vlasti. Tako je prema popisu stanovništva 2001., u Majskim Poljanama živjelo 325 stanovnika, a 2011. svega 196.





Nakon katastrofalnog potresa koji je 29. prosinca 2020. uništio selo i odnio pet ljudskih života, preostali žitelji Majskih Poljana danas su posljednji čuvari imena. A čuvati ime vlastitog naroda i vlastitog sela isto je što i čuvati vlastito ime. Ono na koje se odazivaš, po kojem si poznat i po kojem će se o tebi pričati.





Igor Mrkalj










Tekst preuzet sa portala Novosti 





Originalni link: https://www.portalnovosti.com/selo-puno-naroda-naucnika-i-umjetnika





Featured image by stellapolarebooks.com


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
BOG PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA: USPON RELIGIOZNOSTI U BEOGRADU U PRVOJ POLOVINI OSAMDESETIH (Petar Dragišić)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

O Velikom petku i Uskrsu 1984. godine pričalo se dugo i ozbiljno. Masovne posete pravoslavnim crkvama zabrinule su tada domaću političku klasu i pokrenule lavinu istraživanja ove nove, za mnoge krajnje neprijatne, novosti. Usledio je dugi čas anatomije, na kojem su mediji i sociolozi secirali srpsko društvo tragajući za neuhvatljivim metafizičkim sastojcima, koji su tog maja poterali hiljade Beograđana, posebno mlade generacije, u porte prestoničkih crkava.





Živopisni test Rajka Đurđevića obogaćen je tek jednom fotografijom, ali i to je bilo dovoljno da čitaoci Duge steknu precizan utisak o tome šta se događalo tada i tamo, odnosno na Uskrs 1984. godine u beogradskim pravoslavnim crkvama i ispred njih.





U Đurđevićevoj reportaži govori se o hiljadama “uglavnom mladih ljudi”, koje su tada “u tišini prošle kroz beogradske crkve, pored simbola Hristovog raspeća”. Reka vernika, čitamo dalje u tekstu, slivala se niz ulicu Sedmog jula (danas Kralja Petra), prema Sabornoj crkvi. Iz Pariske i nekih sporednih ulica, ka Sabornoj crkvi kretali su se parovi, porodice, “kompaktne grupe”. Iz taksija, piše Đurđević, “ispred samog ulaza crkve izlaze četiri devojke”. One ne podsećaju na mirosnice, ali u rukama drže upaljene sveće. Blizu se parkira i jedan autobus, pun grčkih studenata. Kroz masu prolazi patrijarh German, blagosilja vernike. Slične scene odigravale su se i ispred crkve Svetog Marka, Ruske pravoslavne crkve i nekih drugih pravoslavnih hramova u Beogradu. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)





Potvrdu Đurđevićevih opisa nalazimo i u NIN-u. U tekstu Slobodanke Ast obeležavanje Uskrsa i Velikog petka u Beogradu upoređivani su sa događajima na prepoznatljivim laičkim svetilištima srpske prestonice te godine: “Neki lucidni posmatrači zaključili su da su ove godine najposećenije tačke na beogradskoj mapi bile stadion Crvene zvezde, Centar Sava u kome mesecima Dženifer Bilz izvodi Flešdens, Saborna crkva na Veliki petak uoči Uskrsa i Trg Marksa i Engelsa 25. maja, za vreme velike rok-fešte.” Publika je bila jedna te ista – mladi. “Sve se, naravno, uklapa u gradsku ikonografiju”, konstatuje novinarka NIN-a, a zatim pita: “Ali otkud toliko mladih u Sabornoj crkvi na Veliki petak?” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)





Znatno kompleksnija pitanja postavio je u svojoj reportaži Rajko Đurđević: “U poslednje tri godine zapažena je sve veća posećenost mladih crkvama, posebno u vreme Božića i Uskrsa. Bilo je reči o toj temi i na omladinskim sastancima, tribinama, skupovima. Odgonet je ostao daleko od zagonetki zašto mladi dolaze u crkvu. Da li mladi danas češće odlaze u crkvu od svojih dedova? U slici večerašnje posete, tvrde neki, ima i predznakova snobovskog iskazivanja (…) Odakle povraćaj metafizici? Da li mladost jednu nevericu zamenjuje drugom? (…) Kriza smisla, kriza autoriteta starijih, kriza racionaliteta. Zašto staza traganja vodi prema crkvi?”





Đurđević, zatim, reč prepušta samim akterima. Tanja, učenica usmerenog obrazivanja, postala je vernica u 17. godini: “Učim mikrobiologiju, i što više čitam, sve više verujem u Boga. (…) Kažu, mi smo postali od kišne gliste, ili od arheopteriksa, neke odvratne i dlakave ptičurine. Ima kandže i hrani se leptirima. Tako kaže nastavnica, a ne zna da objasni da li je tada zaista bilo leptira.” Tanja je iz ateističke porodice, roditelji lekari. Iznenadili se njenom odlukom da se krsti.





Branka, studentkinja sociologije, govori o nemogućnosti “sirovog ateističkog koncepta prevladavanja religije.” Pet devojaka između 17 i 20 godina sedi na trotoaru ispred Saborne crkve. Sve ćerke vojnih lica. Jedna od njih – Đurđeviću: “Nemoj da pišeš nista. Obesiće otac i mene i novinu. Tata je vojno lice i nema smisla za tako nešto.” Druga kaže “da bi lik Boga nacrtala u liku deteta, još neiskvarenog životom.”





Diktafon zatim preuzimaju stariji. Ratko Božović (sociolog): “Bekstvo mladih u misticizam, u inat, posledica je neostvarenog u realitetu. (…) Pazite, potreba da se menja svet svojih očeva je stara stvar. Dedovi su sad prihvatljiviji od očeva. Očevi su u velikoj blizini, ali nisu ponudili realizaciju ideala.” Za psihijatra Jovana Strikovića u pitanju su “mali protesti protiv svega u svetu”, a u tome je video i reakciju na kampanje vlasti protiv religije i verskih zajednica: “Mi smo u našem društvu naglo prekinuli sa teizmom, to je greška. Sećanje se buni!”. Otuda, konstatovao je Striković u razgovoru sa Rajkom Đurđevićem, i vraćanje omladine arhetipskoj praksi. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)





„Sistem nekih vrednosti je destruiran i
to nije teško dokazati. Kriza smisla, 
kriza autoriteta starijih, kriza 
racionaliteta. Zašto staza traganja 
vodi prema crkvi?“ 
(Duga, maj 1984)





Marta 1984. godine o istoj temi glasno je u razgovoru sa Slavenkom Drakulić za NIN razmišljao i sociolog religije iz Zadra, Ivan Maštruko. On je porast religioznosti među mladima pripisao tada ekstenzivnoj društvenoj krizi i svojevrsnoj pobuni mladih generacija. Prema njegovoj hipotezi, deo mladih je tada u Hristu video “Če Gevaru svog doba”, pri čemu je religija dobijala funkciju “kontrakulture”, ali i “antisocijalizma”, koji je proizilazio iz nezaposlenosti i “besperspektivnosti”. (“Politizacija religije”, NIN, 11. mart 1984)





Isti beogradski nedeljnik je jula 1984. godine preneo i delove velikog istraživanja religioznosti mladih, koje su sproveli beogradski Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje i Institut društvenih nauka. Prema ovom ispitivanju 9 procenata mladih je odgovorilo da veruje u Boga, 65% da ne veruje, 15% je bilo neodlučno, dok 11% nije želelo da se izjasni. Podaci o određenim religijskim praksama signalizirali su, međutim, intenzivnije koketiranje mladih sa religijom, u odnosu na raniju deceniju. Te 1984. godine 57% ispitanih je odgovorilo da nikada ne ide u crkvu, dok je desetak godina pre toga identičan odgovor dalo čak 88 procenata anketiranih. Oni koji su anketarima otkrili da posećuju crkve naveli su čitav spektar pobuda: radi “molitve i učešća u obredima” (10%), “traženja utehe” (6%), želje da “nađu prijatelje” (4%), “želje da čuju sveštenika” (5%), iz “estetskih razloga” (privlačnost sakralnih prostora, muzike), ali i iz inata i prkosa (3%). U tekstu NIN-a se spekulisalo i o uticaju harizmatičnih sveštenika na opredeljenje mladih, pri čemu su se posebno apostrofirale “oratorske sposobnosti” Amfilohija Radovića, o čijoj smo popularnosti početkom osamdesetih već pisali (ovde). Na pitanje, da li biste se u slučaju nevolje za pomoć obratili svešteniku potvrdno je odgovorilo čak 43% ispitanika, dok je 36% dalo negativan odgovor. Beogradski nedeljnik je čitaocima sugerisao i da su mnogi mladi Beograđani te 1984. godine crkvu tek otkrivali. Oni, pisao je Dragan Jovanović, to i nisu krili: “Raspitivali su se kako se krsti, koliko dana se za Uskrs posti, šta je iza ikonostasa…” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)





„Kažu, mi smo postali od kišne gliste,
 ili od arheopteriksa, neke odvratne 
i dlakave ptičurine. Ima kandže i 
hrani se leptirima. Tako kaže 
nastavnica, a ne zna da objasni 
da li je tada zaista bilo leptira.“





Kao poseban faktor koji je mlade odvlačio u crkve navedena je i sama aktivnost SPC, koja je znatno bolje, u poređenju sa birokratizovanim državnim i partijskim aparatom, znala da se obrati mladoj populaciji: “Sveštenici organizuju dopunsku nastavu, zbrinjavaju mlade nezbrinute, pružaju ruku zaostaloj deci i hendikepiranima, onima od kojih gotovo svi – od mesnih zajednica pa nadalje – dižu ruke. Dok se nadležni i zainteresovani u Beogradu mesecima svađaju oko lokacije za stacionar namenjen lečenju narkomana, crkva uzima mlade narkomane pod ruku i vodi ih u svoj dom.” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)





Septembra 1984. godine Stevan Nikšić je za NIN razgovarao sa sociologom Sergejem Flereom, koji je, poput svog kolege Maštruka, ondašnji uspon religioznosti pripisao krizi, koja je, po njemu, zaustavila trend “sekularizacije i ateizacije” društva. Primetio je, međutim, i da je buđenje religioznosti u Beogradu, snažnije nego u drugim srpskim gradovima, poput Novog Sada ili Niša. To je obrazložio tezom da je u velikim centrima sila konformizma slabija, te da su u njima društveni konflikti izraženiji nego u manjim sredinama. (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)





Izvesnu potvrdu ovih saznanja iz 1984. godine (atipičnost beogradske urbane religioznosti), nalazimo i u knjizi istoričara Miloša Timotijevića, objavljenoj više od dve decenije kasnije. Ispitujući verske sentimente u čačanskom kraju, Timotijević je zaključio da je učešće u verskim ritualima sredinom osamdesetih godina bilo značajno intenzivnije u seoskim sredinama, nego u samom Čačku. Osim toga, u Čačku je, zaključuje Timotijević, religioznost bila snažnija među nižim socijalnim stratumima. (Miloš Timotijević, Vek sumnje. Religioznost u čačanskom kraju 1886-2008, Čačak 2009, str. 192)





Slični su bili i rezultati istraživanja niškog sociologa Dragoljuba Đorđevića, koji je krajem leta 1984. godine u Dugi konstatovao da prosečan vernik tog kraja, za razliku od beogradskog slučaja, nije bio ni mlad, ni urban. Foto-robot religiozne osobe niškog regiona nije živeo u gradu, bavio se poljoprivredom, imao preko 55 godina, bio ženskog pola (domaćica), slabog materijalnog statusa, bez školske spreme i politički pasivan. (“Slavu slavi, crkvu obilazi”, Duga, 25. avgust-6. septembar 1984)





Mikrofon je dat i “protivničkoj strani” – samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Istina, “pod kontrolisanim uslovima”, budući da je za mišljenje pitan prota Mihailo Smiljanić, predsednik Udruženja sveštenika Srbije i funkcioner Republičke konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda. Uspon religioznosti Smiljanić je krajem 1986. godine u razgovoru sa Vanjom Bulićem video kao bežanje od stvarnosti, odnosno od nevolja “u koje smo upali”. Okretanje mladih religiji i crkvi on je obrazložio delovanjem više faktora – pobožnosti, ali i inata i pomodarstva. Konstatovao je snažan porast interesovanja za studije teologije. Brucoši teologije dolazili su, isticao je prota Smiljanić, iz radničkog, službeničkog i seljačkog miljea. Bilo je i “drastičnijih” primera: “Poznavao sam sekretara partijske organizacije, koji je želeo da njegov sin studira tehniku. Posle mesec dana dete je pobeglo u manastir Dečane. Nikakve veze pre toga nije imao sa teologijom, a sada je jedan od mojih najboljih studenata.”





Sve više mladih želelo je da se krsti, što je Smiljanić pripisivao i uticaju novog konteksta: “Nedavno je bila jedna devojčica, kćerka prosvetnih radnika. Kaže da su većina drugarica u razredu krštene, pa neće da bude crna ovca.” (“Petokraka na slavskom kolaču”, Duga, 27. decembar 1986-9. januar 1987)





Savremenici su, kako vidimo, nepogrešivo opažali velike promene u društvenoj orijentaciji svojih potomaka osamdesetih godina. Ipak, o krajnjim dometima ovih kretanja moglo je samo da se spekuliše. Već pomenuti Sergej Flere, ocenio je u intervjuu za NIN, da se radilo “o previranju u društvenoj svesti, za koje ne možemo sa izvesnošću reći, kakav će mu biti ishod, ali je izvesno da će krizne pojave ostaviti dugotrajne posledice na pogled na svet mladih generacija.” (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)





Ova neprecizna konstatacija u osnovi je bila tačna. Posledice su bile dugotrajne. Događao se tektonski prelom i počinjala je nova epoha. Revolucionarnim generacijama nije preostalo ništa drugo, nego da sa užasom, ili bar nemo, posmatraju kako se svet njihovih idejnih i teorijskih paradigmi nepovratno ruši.





Petar Dragišić







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
ЕЗОТЕРИЧНИ ОКВИРИ ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА – ПИШЕ НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

                                                                                                                            Аглајин гост

Езотерични оквири Луче Микрокозма представља део ширег поглавља из књиге Подземни ток. Езотерично и окултно у српској књижевности, аутора Немање Радуловића, у издању Службеног гласника (2009). У издвојеном поглављу аутор је истражио идеје преегзистенције душа и Адама, њихову побуну у  преегзистентном стању, слику душе као искре, пропаст пређашњих светова („првих небеса“), однос светова светла и таме, као и специфичну представу Божијег стварања у Његошевом делу Луча Микрокозма, али и контекст из којег је Његош такве идеје могао усвојити. Текст је приређен уз ауторову сагласност, а шира изворна основа и списак литературе се могу детаљније погледати у књизи.

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као ванредни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).
                                             





ЕЗОТЕРИЧНИ ОКВИРИ
ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА










Кључне теме Луче микрокозма, које су водиле истраживаче ка тражењу извора и прављењу паралела, позивају да се Његошев спев посматра у оквирима духвних кретања свог доба. Мада се понегде у компаративним истраживањима Његоша одбија сличност идеја и тражи само сличност слика, видећемо да су „идеје“ тако повезане са сликама да раздвајање није могуће спровести. Не улазећи у питање директнијих извора (о чему је већ писано), нити у књижевну интерпретацију, покушаћемо да сместимо спев у миље за који нам се чини да је
најприкладнији. Наводи из текстова тог доба су представљени као илустрација за дух миљеа и раширеност тема, не као Његошеви непосредни извори.





Сима Милутиновић Сарајлија






Теме спева које се најчешће истичу у овим књижевноисторијским истраживањима јесу преегзистенција духа и Адамa, њихова побуна у преегзистентном стању слика душе као
искре, пропаст пређашњих светова („првих небеса“), однос светова светла и таме (нарочито слика тамног царства), као и специфична представа Божијег стварања. Поменуте теме су присутне у езотеричним учењима тог доба. Нешто прецизније временско одређење њиховог ширења је друга половина 18. и почетак 19. века, а настављају се у различитим видовима и у доба када Луча настаје.

Оквири из наслова овог рада долазе од тада раширених покрета хришћанско-теозофских, езотеричних, масонских и розенкројцерских. Њихов утицај на културу и књижевност с
краја 18. и почетка 19. века није био мали и изгледа да је то контекстуални кључ за боље разумевање спева.






* * *






Друга половина 18. века није само доба Волтера и Дидроа, и просвећеност није само она енциклопедиста, него и мистичног илуминатства. У 18. веку у Европи, нарочито у Француској, Немачкој, Русији и Скандинавији, јавља се цео низ езотеричних и окултних покрета и учења, супротстављених просветитељству. Мартинес де Пасквали и његов ученик Луј-Клод де Сен-Мартен, Франц фон Бадер, Јохан Хајнрих Јунг-Штилинг, Карл фон Екартсхаузен, Николај Новиков, Иван Лопухин, Лафатер, Сведенборг, најпознатија су имена, уз славне шарлатане попут Каљостра. Док неки делују у уским круговима, многи су широко популарни и читани аутори; ово нарочито важи за Јунг-Штилинга и Екартсхаузена (који је превођен и код нас, али не као езотеричар, него као драмски писац). Највећи део тих покрета може се заједно назвати „хришћански езотеризам“ или „хришћанска теозофија“; називају се и „илуминатима“, али их не треба мешати са рационалистичким и револуционарним баварским илуминатима (као што и теозофију овде треба узети у смислу западне традиције, не у смислу
знатно каснијег теозофизма Блавацке). Хришћански теозофи црпу из старијих учења, а њихове идеје настављају се и у првој половини 19. века, нарочито у књижевности. Из мноштва идеја издвојићемо оне које имају подударности са Његошевим спевом. То су преегзистенција, замисао душе као искре и пређашњи светови, уништени пре стварања нашег. Идеја Преезисенције несумњиво је једна од основних у Лучи и уједно једна од основних идеја које чине овај спев хетеродоксним и удљеним од теологије Цркве и књижевних дела заснованих на хришћанској традицији, какав је Милтонов еп. 

Указивано је на то да је Његош ову идеју могао упознати преко платонизма, преко помињања Оригена у црквеним зборницима, преко описа индијске религије у једном путопису. Овакво
истраживање лектирe, иначе сасвим оправдано, може бити допуњено истраживањем контекста, духа епохе, оквира. Прегледом езотеричних учења тог периода видећемо да је учење о преегзистенцији у њима веома присутно. Не само из античких аутора у руским и француским преводима, него и из струјања своје епохе могао је Његош да се упозна с некима од тема које ће за његов спев бити кључне. При томе не треба заборавити да езотерично не значи одмах и скривено и тешко доступно. Многе од тих идеја, мада су по својој суштини езотеричне, биле су у интелектуалним круговима раширене и познате, преношене
не само усменим путем на састанцима затворених кружока, него и кроз штампане књиге; многе су у антирационалистичким кругвима биле и помодне, те се чак говори и о „езотеризму салона“ (Февр) или о езотеризму као о салонској игри.





Виктор Иго






У покретима које ћемо разматрати помиње се преегзистенција Адама и људских душа, као и у Лучи. Идеје о преегзистенцији нарочито су биле раширене у мартинизму. На почетку овог покрета стоји необична и још увек недовољно позната личност Мартинеса де Пасквалија, који је деловао у Лиону у другој половини 18. века. Пасквали је учење саопштавао посвећеницима свог тајног друштва Изабраних коена универзума, а објашњено је и у спису Трактат о реинтерацији бића, који је кружио у рукопису све до половине 19. века (1866. су штампани одломци у студији А. Франка, цео трактат 1899). По доктрини Мартинеса де Пасквалија, након побуне духовних бића као тамница за њих је створен материјални универзум. Адам, чисти дух, еманиран од Бога, одређен је да буде њихов тамничар. Пали духови касније успевају да га заведу и Адам пада у „тамницу материје“, што значи и да
постаје телесан. Казна за њега и његово потомство је живот у кругу материје. Наравно, овде има неких разлика у односу на Његоша, али је битна сама идеја преегзистентног Адама и материјалног света као тамнице за побуњене духове.





Пасквалијев познатији и утицајнији ученик Л. К. де Сен-Мартен у својим књигама је ширио мартинезистичко учење (касније спојено са Бемеовим системом), али не тако отворено. Историје књижевности и филозофије слажу се око значаја утицаја „непознатог филозофа“ на духове предромантизма и романтизма. Из његових учења издвојићемо сажето само
оно што је важно за нашу тему Код Сен-Мартена веома често се јавља слика душе пале
из трансцендентног света у тело, њене казне и патње у телу, свету и твари, као и помињање дубине носталгије за својом правом домовином. Након пада човек постаје затвореник у
овом свету природа је тамница за човека, материја гроб духа, земља место изгнанства и окајавања. Тек након пада је човек постао материјалан. Пошто је човек тако заробљен у елементима, земља није никакав центар небеских кретања него затвор.





Душа је изгубила контакт са својом првобитном атмосфером, заборавила праву отаџбину. Јавио се духовни сан – дух заједно са целом природом тоне у сомнамбулни сан мрачног и успаваног света. То дејство сна универзума је као дејство Лете.

Мартинизам се ширио у масонским круговима. Овде на првом месту треба поменути систем Жан-Батиста Вилермоза, „Витезови доброчинитељи Светог града“. Инициран у друштво
коена, Вилермоз је хтео да Пасквалијеву доктрину интегрише са већ постојећом масонеријом у Француској. Стварањем свог система је успео; мартинистичке доктрине су саопштаване на
вишим степенима. Након великог масонског конгреса у Вилхелмсбаду 1782, на ком је мистично крило масонерије надвладало рационалистичко, његов систем се (у склопу Исправљеног шкотског обреда) шири по Европи, а нарочитог успеха је имао у Русији. Али, напоменимо још једном да је у Русији, као и у целој Европи, мартинизам имао популарности и ван слободнозидарског друштва, првенствено кроз Сен-Мартенове књиге. (Као занимљивост и сведочанство о раширености говори податак да је Сава Текелија имао у библиотеци две књиге „непознатог филозофа“: Des erreus et de lа vérité и Le tablеau nаturel).





Пасквалијеве идеје су лако препознатљиве на високим степенима Вилермозовог система: кључна тема је пад првобитног човека у материју. Он и његово потомство су за казну затворени у тела. Космос је створен као затвор за палог човека и за пале анђеле. Човек као краљ универзума заробљен је у мрачном боравишту. Али, он ипак чува слику своје прве величине јер је интелигенцијом (уп. мисао код Његоша) први од бића. Човекова казна се, по мартинизму може описати овако: „Као што је душа прачовека затворена у унверзалној материји, тако је душа појединачног човека затворена у материјалном телу. Мартинизам је оживљен – или боље рећи оживљаван – крајем 19. века, у време окутног препорода. Постоји и данас у низу мартинистичких ложа и редова, који се позивају на различите филијације.

Како је изгледало схватање мартинизма у 18. веку ван затворених кругова најбоље сведочи један запис драматичара Себастијана Мерсијеа: човек је кажњен материјалним телом због
својих ранијих грешака, али у њему остаје божанска зрака која га подсећа на првобитну величину. Овај кратак опис не само да дочарава популаран приказ компликованих теозофских теорија, него као да представља и кратак опис Његошевог спева.











Теме сличне овима разрађују се и код других илумината тог доба. Још почетком 18. столећа истакнути масон витез Мајкл Ремзи у свом роману Кирова путовања (1728), који је током
века доживео 26 што нових издања, што превода, и утицао на формирање масонске идеологије, идентичност различитих старих религија види управо у преегзистенцији душа. Кроз уста Зороастра, грчких и хебрејских мудраца у роману се даје иста доктрина: преступ преегзистентних духова, њихов пад и казна – испаштање у земаљским, смртним телима.
Швајцарац Дитоа-Мамбрини назива преегзистентног човека-Бога једним од Елохима (овде та реч значи „Идеја“). Пад трећине анђела је довео до стварања небеса, нечистих пред
Богом. Падајући, духови су помешали небеско и земаљско и створили тако огроман космички хаос. Од тих рушевина Бог ствара земљу за човека. Човек носи у себи божанску ватру. Тело је негативно оцењено, материја је најудаљенија од истинског бића, отпадак првобитног бића. Овде налазимо и друге идеје познате из Луче: унутрашњу светлост и остатке хаоса, рушевине, из којих Бог ствара. Пријатељица Сен-Мартена, војвоткиња од Бурбона, важна личност у осамнаестовековној езотерији по свом друштвеном утицају такође верује у преегзистенцију душа, као и Антоан Пернети, алхемичар и вођа једне секте.
Католички теозоф Франц фон Бадер такође говори о Луциферу затвореном за казну на овој земљи и о Адаму као тамничару. На трагу кабале разликује два Адама: један је Елохим, без људског тела, други је земаљско тело оживљено божанским дахом.





У Петербуршким вечерима Жозефа де Местра, један од саговорника, у разговору о илуминатима, као „погрешну позицију наводи управо идеју о преегзистенцији душа, која треба да објасни првородни грех. Сам Де Местр, инициран у Вилермозов систем, управо је био склон веровању у преегзистенцију платонскооригеновског типа и у кажњавање душа затварањем у тела. У првој половини 19. века Пјер-Симон Баланш, који ће постати и академик, управо преегзистентним падом објашњава човеков положај у свету – постојање на земљи је казна, последица пада, земља је пакао где душа испашта. Човекова прва казна је управо затварање у физичко тело и подређивање законима материје. Душа је накнадно потчињена телу. Било је и оних који су полемисали с том идејом: рецимо, Јунг-Штилинг јој се супротставља.






На овим примерима видели смо и да се преегзистенција Адама помиње још чешће него преегзистенција душа. Мада се поводом праоца код Његоша помињао Адам Кадмон (Слијепчевић, А. Савић-Ребац), ова идеја, веома присутна у езотеризму а пореклом из кабале, само се делимично подудара с Његошевом – представа андрогиног Адама, честа у оваквим
описима, не помиње се у спеву, а тешко би се у њега и уклопила. Док Адам Кадмон садржи људске душе у себи, Његошев Адам је војвода анђела који ће постати људи. Али, овде се
може радити и о преобликовању одређеном захтевима епског приповедања, што је јасно из сцена битке.






Последица пада у материју је и заборав. У човековом трагању за својим првобитним бићем „не ради се толико о његовом проналажењу, колико о сећању. Али, док се ово опште
место теозофије доживљава као казна, код Његоша је заборав олакшавање казне Адамовим анђелима; он чак наглашава да је Сатаниним анђелима сећање на стање пре пада остављено
да би се више мучили. Томе је сличан и сан, који се јавља у мартинизму и у Лучи. Можемо узети да су опште теме езотеричних покрета тог доба преегзистенција душа, егзил и отеловљење човека, то да је материјални свет, овај космос, створен да буде тамница
палих анђела, а да је човек божански дух осђен да се мучи у људском телу као у тамници. Ионако присутне, идеје су постале још приступачније када се почетком 19. века јављају
неомартинистичке групе, те оно што се у друштвима и одређеним масонским степенима проучавало тајно све више излази на светло дана. Са књижевноисторијске стране може се истаћи да пад и реинтеграција није „опсесивна тема“ само теозофских дискурса него и романтизма.










Оваквим контекстом уједно се може објаснити и нешто што се обично тумачило као Његошева недоследност или жеља да се спев донекле приближи канонској верзији приче о
паду. Након преегзистентне побуде Адам добија материјално тело, а потом се у стиховима 211–220 шестог певања описује сагрешење у Едену – Евино узимање плода и губљење рајског стања, тј. оно што се у Библији помиње као први и једини пад. Изгледа да је помињање еденског пада довело до контаминације мотива у спеву. Међутим, у учењима тог периода, нарочито у мартинизму, помињу се Два пада Адамова – први у неком преегзистентном стању, други потом у рајском врту, како је описан у Књизи постања. Тек након првог пада људска душа је заточена у твари, тек тада Адам постаје материјалан. Сем код Сен-Мартена идеја сукцесивних падова јавља се и код других теозофа тог доба (Дитоа-Мамбрини, Самуил Рихтер, Бадер).






Преегзистентни Адам је код Његоша анђео, дух Спекулације о „прослављеном“ телу, сачињеном од суптилне материје, какве постоје у кабали и код хришћанских илумината (Бадер, Сен-Мартен), али и у православној теологији, код Његоша нису присутне, тако да и ту одступа од традиционалне замисли Адама Кадмона. Адам као анђео исто је што и Сатана; тако су и у теозофијама и човек и анђели еманирани, не створени. Иначе, око 1750,
у теозофским учењима, највише оним заснованим на Бемеу, али не само у њима, порекло зла се тумачи првенствено кроз Луцифера. „Од 1750. мит о Луциферу шири се у свим
образованим срединама.“






И неки општи доживљај света и човека у спеву има паралела у савременим токовима идеја. Његошев доживљај космоса као затвора и људског тела као „блатне тјелесине“ може се одредити као гностички. Али, поред несумњивих паралела са старим гностичким учењима и неоманихејским покретима, може се видети да такав доживљај света у овој епохи није усамљен. Говорећи о свету, Сен-Мартен користи исти гностички имагинаријум као и Његош. Тамница, затвор, сан, окови материје, испаштање, ропство у материји, заточеништво на земљи, у телу, неки су од теозофових најчешћих израза, а пореклом су из гностицизма. Цела природа је огромна тамница, за човека баченог у „кругу илузија“, али и за звезде, елементе, светлост. Код Ивана Лопухина такође се налази слика тела као тамнице племенитијих елемената. За Јунг-Штилинга душа је прогнана у „овај тужни затвор, телесну тамницу”. По Екартсхаузену, Адам је пре пада био састављен од три четвртине светла и од једне четвртине од материје, да би се после пада однос променио. После пада нас је обавила груба материја, заточени смо у оковима од крви и меса, у пропадљивој ствари (Облак над светилиштем).





Ово нас доводи до ширег проблема континуитета гностичких слика и идеја у европској култури, нарочито у езотеричним покретима. Та тема захтева посебну обраду, тако да нека
само буде напоменуто да паралеле Његоша и богумилства могу да се сагледају у том ширем оквиру подземног настављања гностицизма. Присуство тих елемената у илуминатским учењима није спорно. Код Пасквалија је пронађена сличност са гностичким, манихејским и катарским темама, помиње се гностичко и манихејско наслеђе код Бемеа. У учењима мноштва секти и тајних друштава у Европи може се пратити преношење доктрина карактеристичних за гностицизам. Некад се ради и о свесном тражењу те традиције: рецимо, поједини масони тог доба се, у свом синкретизму поред осталих традиција позивају и на гностицизам, на Василида, на манихејство. Католички полемичари користе исте сличности.





Истакнути антимасонски аутор опат Баријел, чији се утицај и данас осећа у конспиролошкој литератури, масоне сматра настављачима манихејаца и албижана, а мартинисте следбеницима гностика Карпократа; но, и Кондорсе говори о ширењу манихејства у тајним друштвима. Такве оптужбе делом нису тачне (уосталом, питање је шта су све противници подразумевали под манихејством), али осећала се одређена сродност савремених езотеричара са древним јеретицима. У оваквим објашњењима мартинизма и других теозофских струјања посебно су важна поређења са манихејством и средњовековним неогностичким покретима. Сличност Луче с богумилством тако би дошла од Његошу савремених струјања, која се настављају на манихејску традицију. Тако се у тим струјањима, која преносе старија учења, може уочити и посредничка улога.






За илустрацију обима и трајности феномена гностицизма навешћемо само једну далеку оријенталну паралелу Лучи. И данас у Сирији и Турској постоји секта нусаирита по чијем
учењу су људи пре стварања света били светло око Бога. После побуне су пали у свет материје где су се оваплотили као људска бића. (У веровањима још увек постојеће гностичке
секте мандејаца у Ираку и Ирану које помиње и Аница Савић-Ребац, постоје такође одређене сличности с Његошевим делом – нпр. небески Адам затворен у материјалном телу).
Несумњиво гностичко порекло ове представе нас само подсећа на ширину оквира у којима можемо посматрати Лучу; али, овај рад је окренут ужим оквирима.






У тадашњим струјањима има, међутим, и полемике са манихејством, те се (донекле контрадикторно) одбацује идеја да је материја зла (нпр. код Бадера, али и Сен-Мартена, Екартсхаузена). Сен-Мартен понегде чак говори против појединачног преегзистентног греха и сматра, већ ближе догми о првородном греху да се наслеђују Адамов грех. Има и других разлика између Његоша и теозофа – рецимо, код њега Адам и Сатана падају истовремено, док се у већини илуминатских теорија задржава учење о претхођењу ђаволовог пада. По Мартинесу материјални универзум је створен за пале анђеле – исто је код Његоша, само што Његош анђеле изједначава са људским душама (без оних који су до краја остали са Сатаном и пали у ад). У овом детаљу Његош је можда ближи богумилству, али не може се искључити коришћење богумилске теологије (која је можда доживљена као део националне прошлости) за обраду општије теозофске теме о човековом паду.

Већина проучавалаца (Шмаус, И. Секулић, Слијепчевић) слаже се да је материја савечна Његошевом Богу. Мада та тема није специфично езотерична, поменимо да се и за вечност материје могу наћи примери у том периоду. Мотив божанске искре стар је и раширен. Мирон Флашар га повезује, као и А. Савић-Ребац, првенствено са мистиком позног платонизма; у средњем веку се јавља код Мајстера Екхарта, а може се и данас срести као (полу)окамењена слика. За нас је важно преношење те слике у традицији о којој говоримо – јер и идеја унутрашње светлости такође је једна од општих идеја езотеричних струјања. Присутна је у јеретичким покретима средњег века и у радикалним протестантским деноминацијама, код теозофа попут Парацелзуса, Вајгела, Бемеа, те се као наслеђе те културе пренела и у период о ком говоримо. Код Сен-Мартена се јавља у низу пасажа његових списа (Ecce homo, Le Tabloaunaturel L`Homme de désir, De l`esprit des choses, Le ministère de l`homme esprit). Након одвајања од светлосног центра (тј. након пада), у човеку је једна искра остала као водич. Чисто се искром назива управо људска мисао, као и код Његоша. Јунг-Штилинг људски дух назива божанском искром. За Екартсхазена душа, срце (Gemüth) у човеку је искра, слика Божија, краљевство небеско изгубљено падом. По Лопухину и после пада у човеку остала је искра тог божанског светла, духа Божијег који је царевао до пада.

Код оновремених масона божанска искра у људима поистовећује се са интелигецијом. У једном руском масонском рукопису стоји: човек је мрачан, али у њему је искра повезана са
извором живота, великим бићем. Масон Тургењев у једном писму објашњава: бисер о ком говори Беме је чисто божанство које је уживао Адам пре пада, искра божанствене љубави и мудрости у човеку. Изразито антипросветитељски Ред златног ружиног крста у својим алхемијски оријентисаним учењима такође говори да човек садржи искру универзалног
духа која је падом постала заробљена у материји.





Слика искре, божанске, поистовећене с једне стране са људским разумом, интелигенцијом или дубљим принципом, а с друге са божанском суштином, заправо говори да је човек
(својим вишим делом) божанске природе. И ту долазимо до још једне опште и кључне идеје за илуминате тог доба, али и за западну езотеричну (и јеретичку традицију уопште: душа
је божанског порекла, еманирана, једнака Богу. Изгледа да и Његош прихвата идеју о божанствености људске душе. Он не говори о томе експлицитно као Сарајлија (Расви самоће руи), али се може рећи да је та идеја присутна у спеву, првенствено кроз слику искре, на шта ћемо се касније вратити.






На овим примерима можемо увидети сложеност истраживања. Не оспоравајући да многе од ових замисли у историји западних идеја потичу заправо од платонизма, можемо указати на Његошу савремен контекст у ком такве идеје живе. Класични филолози – проучаваоци Његоша заправо прате идеје из Његошу савременог контекста до антике; чак се и Флашар
у истраживањима непосредних Његошевих извора дотиче методе историје идеја, коју пребацује Аници Савић-Ребац. Али са друге стране он примећује да платонизам, који је у европској књижевности „главни носилац мисли о преегзистенцији“, не мора да се јави директно, те да је платонско предање било веома значајно за токове 18. и 19. века. Ово се подудара са запажањима проучавалаца окултизма у књижевности да се у илуминатском миљеу Платон среће на сваком кораку, првенствено због преегзистенције душа и андрогиније. „Неоплатонистичке доктрине нуде такође запањујуће аналогије са овим илуминизмом.“





По Шмаусу, спој хришћанства и учења о преегзистенцији Његош је могао наћи код Оригена. За утицај Оригена у западној култури може се рећи исто што и за Платона. Опет не оспоравајући у смислу историје идеја значај Оригена, видимо да је спој постојао и у Његошу ближем времену и приступачнијим културним и књижевним изворима. Уосталом, сами
теозофи су били свесни сличности. Оригенa помиње нпр. Де Местр у Петербуршким вечерима. Ремзи се у предговору романа брани од сличности са Оригеном. Савременици систем Дитоа-Мамбринија називају „платонистичким и оригеновским“. И за Пасквалијев систем је већ примећено да учењем о стварању материјалног света као места казне подсећа на Оригена. (Уједно се Пасквали пореди са Филоном и Климентом Александријским, дакле са ауторима који се наводе у литератури као Његошеви извори.)

Оригеновске и платонистичке идеје биле су, дакле, присутне као савремена спекулација, не само као нешто што припада прошлости и историји идеја; не само културно и филозофско
наслеђе, те су замисли биле део тадашње културе, а у неким круговима и веровања.
Није сигурно да ли је Његош присталица оригеновске апокатастазе. Тумачи, који полазе са сасвим различитих позиција, попут Н. Велимировића и В. Павићевића, сматрају да је
она присутна у стиховима 11–170 последњег певања. Изгледа да ипак Његош овде говори да ће се у првобитно стање вратити само поштоваоци Божијег закона (16–17), док следбеници ђавола завршавају у паклу. Пропаст земље у огњеној стихији се помиње и у Посланици апостола Петра (2. Петр. 3, 7; 10.12), тако да се овај део може посматрати као усклађен са Новим заветом.





Чак и ако прихватимо да је апокатастаза присутна, опет ћемо увидети да се оригеновски појам може посматрати шире у контексту идеје о поновном враћању космоса и човека
у првобитни поредак. Мартинес то назива реинтеграцијом, мартинисти регенерацијом, Баланш палингенезом. Но гледајући и уже, у смислу Оригеновог спасења свих људи, па и палих анђела и Сатане, примећујемо да је и таква варијанта била раширена у хришћанској теозофији. Идеју вечних муња и вечног проклетства одбијају енглески бемеовци (Вилијем Ло, Пордиџ, Џејн Лид), тада утицајни швајцарски пастор Лафатер (данас више запамћен по физиономским тумачењима карактера), Оберлин, као и Жозеф де Местр; у круговима Цинцендорфа и пијетиста апокатастаза се шири као тајно учење. Важно место апокатастаза има у учењу теозофа Михаела Хана, које и данас има следбеника. Утицајни руски масон Катарининог доба, Николај Новиков, пред смрт полемише са новом струјом мистике – Екартсхаузеном и Јунг-Штилингом – која заступа идеју апокатастазе (у писму масону Тургењеву 1804).






Идеја Пропасти ређашњих свеова такође се може наћи у спекулацијама тог времена. То што је порекло тражено и у кабали и код Бифона није противречно као што изгледа, јер су идеје постојале у тадашњим природнонаучним теоријама, као и у езотеричним круговима. Његошева визија је више метафизичка него природнонаучна; таква концепција се боље уклапа у спев па треба указати на могуће езотеричне паралеле. Уосталом, на епоху тог доба не треба преносити став о непомирљивости науке и езотерног – интересовање за природне науке је код многих теозофа било велико, и посматрали су их као комплементарне
својим духовним спекулацијама. Присутна је тада и идеја о уништењу света ватром којој су тражени антички извори.





У неким утицајним масонским системима тог доба говори се о цикличним уништењима земље. Неки масонски катихизиси учили су да ће земља бити уништена новим потопом. У другом масонском систему веровало се у периодична уништења земље ватром, на сваких 7.000 година. По масонској легенди (која је преузета из Јудејских старина Јосифа Флавија), свет ће два пута бити уништен – једном водом (тоје библијски потоп, који се већ десио), други пут ватром, што нас опет враћа на стихове о општем пожару из последњег
певања. Код других масонских аутора се помињу светови створени пре нашег. Ова уверења, која имају одређених паралела са поезијом Његошевог учитеља Сарајлије, не могу се сасвим
применити на спев, јер је Његошева замисао шира и обухвата цео космос. Треба ипак истаћи да је и та шира представа космичких пропасти присутна у илуминатским учењима. За
Сен-Мартена, као и за Мартинеса, универзум или, прецизније, првобитни хаос од ког је свет створен, састоји се од остатака, „олупина“ претходног, бољег космоса. Код Сен-Мартена се
јавља и идеја о периодичним уништењима којима је природа подложна, као и о коначном уништењу света огњем (Le Tabloau naturel погл. 13). Стварање света из остатака претходног
света иначе се помиње још у Кампанелином Граду сунца равноправно са теоријама о настанку из хаоса и из ничега.





Видимо да се и хаос, близак теми пропасти светова и црне материје, помиње у тим предањима. Поред мартиниста, о хаосу говоре и други илуминати (Лопухин, Самуил Рихтер,
Сен-Жорж де Марсе), масони и розенкројцери. Као и код Његоша, то је често одступање од представе стварања из ничега.

Помињана учења утичу и на писце предромантизма и романтизма кроз теме преегзистенције, силаска душе у тело, пада човека и анђела на земљу. Овде посебно место заслужују паралеле са Игоом. Сличност Његошеве поезије са Игоовом долази, како је већ примећено, од истих утицаја и истих извора. Дени Сора и Савићева су претпостављали да је тај извор кабала. Али, можда би пре требало указати на теозофију периода о ком говоримо. Неки Игоови стихови такође се тичу преегзистенције. У дневнику Иго говори да човек испашта грех који је починио у претходном свету, а који је заборавио. Иста тема се јавља у „Контемплацијама“:





Ce corps qui, crée par ta faute premiêre,
Ayant rejeté Dieu, résiste à lalumière
(„Ce que dit la bouche d’ombre“)






* * *






Avant d‘être sur cette terre
Il sens que jadis j‘ai plané;
J‘etais l`archangesolitaire,
Et mon mahleur c‘est d‘être nè:
(„A celle qui est voilee“)






Управо се оваква места код Игоа објашњавају утицајем тадашњих теозофа, у првом реду Баланша.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Откривање паралелних светова: Афричкa књижевност у Југославији (Немања Радоњић)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Текст представља прилагођени одељак из дисертације београдског историчара Немање Радоњића (Институт за новију историју Србије). У њему је испитана веза између политичког контекста (југословенска политика несврстаности) и присуства афричке књижевности у југословенској култури. Немања (1989, Kрушевац) завршио је основне и мастер студије историје на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је на теми Слика Африке у Југославији (1945-1991).





У лето 1935. у Шибеник, приобални град на економској и друштвеној периферији краљевине Југославије, вратио се са докторских студија лингвистике у Паризу локални момак, Петар Губерина. Са собом је, као госта на летњем распусту, повео једног колегу, пријатеља, који је био више него необичан посетилац, и више него нова појава у Шибенику, Југославији. У питању је био Еме Сезер (Aimé Césaire), сиромашни црни студент са Мартиника, острва на Карибима, француске колоније. Путеви ове двојице интелектуалаца укрстили су се у једној студентској мензи у Паризу, а њихово пријатељство је продубило међусобно разумевање положаја  припадника потлачених народа у културном, географском, економском и политичком смислу. Приликом једног од њихових излета на локалној плажи Мартинска, Сезер, даровити песник, загледан у Јадран, носталгичан за својим домом, и повезујући пејзаж али и назив имена Мартинска са својим родним Мартиником,  почеће да саставља једну од најчувенијих песама  покрета црнаштва : Cahier d’un retour au pays natal (Дневник повратка у домовину). У следећим годинама ова песма доживеће неколико издања, инспирисаће бројне ауторе широм Црног Атлантика (Black Atlantic), од Кариба у Америци до Златне Обале у Африци. Међу издањима најчувеније ће бити оно из 1956, у руху чувеног париског црначког издавачаPrésence Africaine, a писац предговора француског издања и преводилац српскохрватског издања биће управо Петар Губерина, тада већ југословенски академик.






Eме Сезер и Петар Губерина у Паризу 1934/1935





Читавих четрдесет година после догађаја на обали Јадрана, средином седамдесетих, један Југословен стајао је на афричкој обали Атлантика. У питању је био песник и амбасадор Југославије у Сенегалу Ацо Шопов. Инспирисан својим боравком у овој динамичној западноафричкој земљи, чији је председник Леополд Седар Сенгор био наследник Сезера на трону првог песника покрета црнаштва, Шопов ће написати збирку песама коју ће назвати Песна на црната жена. Критичар Политике, Милан Ђурчинов, посебно ће истаћи песму која се нашла у овој збирци, под називом Загледан у океан. Ђурчинов је писао да је Шопов успешно заобишао „прост егзотизам“ и „вулгарни еротизам“ и са истанчаним сензибилитетом за Другог писао о Африци. Што је још важније, радило се о практично јединој југословенској песми која је тематизовала афричко ропство и трансатлантску трговину робљем.  По завршетку мандата, 1975,  у потезу који је синтетизовао југословенску јавну дипломатију и постојеће личне везе у књижевном свету, амбасадор Шопов позвао је председника Сенгора да  посети Југославију и том приликом прими највишу песничку награду на манифестацији Струшке вечери поезије; награду коју су тих година добили и Десанка Максимовић те Пабло Неруда. Ове две деконтекстуализоване слике странаца на туђој обали који географску и имлицитно културну удаљеност преброђују песничким сентиментом чине само мајушни део изненађујуће динамичне и живе размене између афричке и југословенске књижевности, нарочито у хладноратовском свету.





            Дуго су о Африци писали други, те се за право знање о континенту трагало у европским библиотекама, а за „аутентични“ доживљај континента читали су се пустоловни романи који су често контрастирали европске јунаке и афричку сценографију. Европско образовање помогло је афричким ауторима да се пробију са колонијалне периферије. Будући председник Анголе Агостињо Нето (Agostinho Neto) био је члан интелектуалног кружока у Лисабону, где је студирао, а будући председник Танзаније Џулијус Њерере (Julius Nyerere) био је успешни преводилац Шекспира. Нешто пре Другог светског рата стекли су се услови да сазри нова генерација афричких писаца те су се искристализовале форме које ће постати доминантне у афричкој књижевности и шире гледано, уметности писања. То су биле најпре поезија и реторика, затим драма и позоришни комад, а уз то и роман. Афричка књижевност друге половине двадесетог века одражавала је највећим делом оно искуство које ће касније бити прозвано постколонијалним, те је често за своје теме имала империјално освајање, ослобођење, колонијализам,  радничке, герилске, затворске, приче из гета (ghetto), слама (slum) и бидонвила (bidonville), приче жена, избеглица и потлачених, приче појединаца и група које су долазиле са различитих маргина.





Несумњиво, у Југославију је афричка књижевност најпре долазила у њеним метрополским преводима, али је још пре тога слика Африке долазила из европске књижевности. Педесете године означиће прелом у коме ће се директном везом са Африком, чему је погодовала изузетан феномен формирања нових веза између Југославије и Африке који се данас највише препознаје у активности Покрета несврстаних земаља, почети промена рецепције афричке књижевности у Југославији и тиме слике Африке у овој европској земљи. Социјалистички интернационализам, активна мирољубива коегзистенција, доследни антиколонијализам и антирасизам, као и стварање несврстане политичке, економске али и културне мреже омогућили су циркулисање посве другачијих слика и изградњу солидарности народа Југославије са народима Африке, Азије и Латинске Америке, као и упознавање њихових традиционалних и националних култура.





            Добар пример за опстајуће слике Африке у Југославији у домену књижевности, а базиране на колонијалним обрасцима представља појава првог послератног превода Тарзана Едгара Рајса Бароуза (Edgar Rice Burroughs) 1952. На југословенске савременике овај роман, који је већ и пре Другог светског рата био трансмедијски феноменен доступан и у виду стрипа и на филмском платну, оставио је jaк утисак јер је представљао прву могућност да се у дечијој машти формира слика Африке. Била је то Африка непроходне џунгле, горила, и хибридних, измишљених врста животиња, жртвених олтара, „добрих“ и „лоших“ белаца; сва из сенки викторијанске маште. Сличан утисак остављало је класично дело епохе империјализма Срце таме, Џозефа Конрада (Joseph Conrad), написано почетком 20. века, а  чији се српскохрватски превод појавио 1957. Међутим, већ 1952. појавила се и прва збирка афричке прозе у Југославији, у чијем предговору је преводилац Мирко Паут, поменуо и име Ричарда Рајта (Richard Wright), афроамеричког писца и активисте, што показује веома рани утицај панафричке и постколонијалне мисли на југословенске културне раднике. Истовремено, аутентични афрички роман схваћен је као једна достојна форма за превод у Југославији. Тако је средином педесетих преведен анти-апартхејд роман Плачи вољена земљо Јужноафриканца Алана Патона (Alan Paton), а такође и роман Нигеријца Амоса Тутуоле (Amos Tutuola) Пијач палмина вина, чији је утицај на вредновање афричке књижевности уопште био огроман. Дакле, паралелно са световима најмрачније Африке из Тарзана и Срца Таме, појављује се и свет политички ангажованог романа, односно савремене Африке у броби против колонијализма и расизма. Африку из викторијанске маште, смењује Африка савремене стварности.





            Преводи афричке књижевности потом су објављивани широм југословенске државе, одржавајући константну линију комуникације између југословенске и афричке књижевности. Taко је, на пример, роман Камара Леја (Kamara Laye) L’enfant noir, преведен само три године по оригиналу 1956. као Црно дете, а његовој опстајућој популарности код југословенске публике сведочи и то да је касније преведен и на словеначки односно македонски (1962 Црното момче, 1980, Черни отрок). Преводило се са енглеског, француског, арапског, португалског, а преводи су настајали у просеку десетак година од оригинала. Познатија дела врло често су објављивана код удружених издавача, односно најпознатијих издавачких кућа у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Београду и објављивана су у великим тиражима.  Југословенски књижевни преводиоци, па чак и неколицина обласних специјалиста за поље Африке били су на прамцу упознавања афричког Другог. Aфриканисти који су изашли из школе др Петра Губерине, попут др Бисерке Цвјетичанин, која је докторирала на теми Роман и афричка збиља, или др Наде Швоб-Ђокић, која је докторирала на теми Развој у афричкој књижевности, били су кључни актери ове сарадње јер су својим зналачким предговорима, поговорима, и уређивањем давали афричком роману потребан књижевно-историјски оквир.





            Овај културни феномен донео је потпуну маргинализацију изванафричких, западноевропских романа који су често са собом носили сенку колонијализма и старих образаца кроз које се гледао читав континент. Ради илустрације износимо чињеницу да је роман Moja Aфрика (Out of Africa), Данкиње Карен Бликсен (Karen Blixen) из 1937., преведен у Југославији тек пошто је истоимени филм из 1985. овенчан Оскарима и досегао широку популарност у Југославији, нарочито после премијере у Загребу којој је присуствовао режисер, Сидни Полак. Међутим, како филм, тако и роман дочекан је у Југославији и критичким тоном. То не треба да чуди, јер је југословенска публика некoлико година пре тога, управо у Загребу, „разграбила“ роман Османa Sembena (Ousmane Sembène), сенегалског филмског пионира, који је загребачка Стварност продавала под оригиналним именом на Волоф језику Banty mam Yall,  а који је нудио посве другачију визију континента.  Поред тога, специфично за Југославију, будући да је била социјалистичка држава са јаким политичким везама на глобалном Југу, а истовремено имала специфичан систем „цензуре без цензуре“, видимо да су активно превођени и романи који су оштро критиковали нову афричку пост-колонијалну политичку елиту као клептократску, крволочну и опортунистичку, а са којом је југословенска политичка елита уско сарађивала. Тако је у два издања објављен чувени роман Кенијца Нгуги Ва Тионг’o (Ngũgĩ wa Thiong’o) Blood Petals из 1977 (Крвави цветни листи, Крваве латице 1980).





            Поред романа, у Југославији је високо вреднована афричка поезија. У складу са постулатима тога времена и сарадњом преко мреже Покрета несврстаних земаља  давано је на значају националним књижевностима. Тако су издате књиге попут Савремена јужноафричка поезија, Савремена поезија Кеније, Танзаније, Уганде, Савремена поезија Сенегала итд. Поговоре и предговоре овим збиркама писали су како поменути обласни специјалисти тако и афрички песници, па се често у тим текстовима наглашавала сличност која је тражена у међународној солидарности са потлаченима, или пак у области менталитета и песничког сентимента. Неке од тада преведених песама, попут јужноафричке анти-апартхејд поезије, ушле су и у наставни програм књижевности у средњим школама, где ће се задржати и после распада Југославије.





 Најпревођенији афрички песник у Југославији био је Сенгор, па његове песме, или његов утицај, можемо наћи и у цитатима политичара, путописаца, песника и прозних писаца. Заинтересовани Југословени могли су да пронађу Сенгорове песме у специјализованим часописима као што су била Поља, а од 1963-1981 и у посебним збиркама или преводима које су издавали Напријед, Младо покољење, Нова Македонија, Рад, Багдала, Инситут за земље у развоју. Када се вратио из Дакра у Југославију 1975, Шопов је приредио једну збирку Сенгорове поезије (Поезија, Скопје: Нова Македонија, 1975) те је у предговору парафразирао чувени текст Жан Пол Сартра из његовог увода у афричку поезију (Црни Орфеј), рекавши да је Сенгор „Хомер, Данте и Вергилије Африке.“









       Издања „Багдале“ из Библиотеке несврстаних


















У периоду хладног рата и деколонизације, који се умногоме временски преклапао, са првим афричким државама које су се ослобађале европске контроле од Либије (1951) све до Намибије (1990) афрички писци били су веома политички ангажовани. Нарочито је период педесетих и шездесетих, период интензивне антиколонијалне борбе али и теоријског обликовања афричке интелигенције, донео плодне писце и велике радове о националној, економској и културној еманципацији. Како „англофони критичари објективне колонијалне стварности“ како их је називао постколонијални теоретичар Роберт Јанг, тако и „франкофони критичари субјективне колонијалне стварности“ формирали су карактеристичан израз, израз који је у Југославији спремно дочекан, израз чија је основа било противљење експлоатацији, а на који су јако утицали марксизам и идеје афричке дијаспоре у Америци. Трактати, есеји и студије највећих афричких идеолога нису толико превођене колико су читани у оригиналу, од стране едуковане и заинтересоване југословенске публике коју су чинили политичари, људи из сфере културе, филозофи, политиколози, писци, путници и преводиоци.





Узмимо случај Франца Фанона (Franz Fanon), joш једног рођеног Мартиниканца, свршеног клиничког психијатра из француских школа, натурализованог Алжирца, филозофа опште, афричке револуције. Његове идеје о штетној мимикрији потлачених, односно потреби колонизованих да се револуционарним насиљем психолошки прочисте и ослободе не само физичке, већ и менталне колонизације, нису свуда једнако добро прихватане. Државе Источног блока почеле су преферирати везе са формираним марксистичко-лењинистичким антиколонијалним борцима и скупинама које су обећавале једну јаснију друштвену револуцију, а истовремено нису биле опасне за државни социјализам. У Југославији Фанонове идеје налазимо у циркулацији већ средином педесетих. Здравко Печар и Веда Загорац, помни посматрачи, помагачи и хроничари алжирске револуције сусретали су се са њим у Тунису, тада бази алжирских бораца. Одатле, Фанонове идеје полако су продирале у Југославију да би се најпре појавио превод на словеначки његове књиге Les Damnes de la Terre као Упор преклетих, да би се 1973. појавио у класичном издању које је приредила Вера Вратуша Ђунић под називом Презрени на свијету. Пар година касније Вера Вратуша, која је и докторирала на теми филозофије револуције Фанона, приредиће веће одломке из Фанонових других утицајних дела Социологија револуције, За афричку револуцију и Црно тело, беле маске. Ипак, упућени Југословени цитирају Фанона на француском и осамдесетих, што показује колико су оригинална Фанонова дела остала утицајна на већ формирану културну елиту током тих тридесет година.





Идеје оружане револуције морала је пратити револуција у књижевности, као природан део националне и културне еманципације. Управо ту симбиозу истицао је Амилкар Кабрал (Amilcar Cabral), вођа покрета за ослобођење Гвинеје Бисао. Овај, неколико пута тајни гост Југославије, којом приликом се сусретао са руководиоцима и где му је обећавана и пружана помоћ у оружју, опреми, лековима, добио је и „глас“ преко превода његовог трактата Култура и национално ослобођење објављеном 1978. у новосадском месечнику Поља. Ипак, Југославија је изабрала једну другу личност да преко ње изгради култ антиколонијалног борца, песника и ратника, који ће представити Африканца као човека способног и за револуционарну борбу и за стварање високе уметности. У питању је, наравно, др Агостињо Нето, вођа анголског покрета за ослобођење МПЛА. Нето је у Југославији био више пута, будући да је његов покрет у једном тренутку био највећи реципијент војне помоћи Југославије у Африци, али се посебно истиче његов боравак из 1968. Тада је анголски вођа био гост председника Тита, што му је давало политички легитимитет; Социјалистичког савеза радног народа Југославије преко кога је добијао помоћ; а потом је на Октобарским сусретима у Београду промовисао српскохрватски превод своје књиге песама Очију без суза.Овакви боравци афричких писаца у Југославији нису били реткост и изузетак већ правило.





Југословени су такође путовали и путовањима одржавали јаке и понекад личне везе са афричким писцима. Тако је Петар Губерина са поносом истицао да је био једини представник социјалистичких земаља на чувеном Првом конгресу Црних уметника и писаца, а који је одржан на Сорбони у Паризу 19-22. септембра 1956. Овај монументални догађај у афричкој културној историји био је кључна тачка афричког повезивања и почетак једне афричке културне ренесансе,а Губерина се тада нашао раме уз раме са великанима афричке мисли попут В.Е.Б. Ду Бојса, Ричарда Рајта, Франца Фанона, Ленгстона Хјуза, и свог старог пријатеља Еме Сезера. Порука коју је Губерина упутио конгресу, забележена у записнику овог скупа, истовремено је лична али одражава став југословенске културне јавности, будући да је Губерина био представник Савеза књижевника Југославије:





„Морална порука љубави свих раса и свих земаља у којима већ вековима живите сједињује се са вашом естетском поруком и чини с њом једну посебну заједницу у којој живот црних маса распршених по свету као и ваших уметничких дела говоре исти језик: језик афричке традиције и њеног цветања у посебним условима вашег рада и вашег живота усред пустоши која постаје припитомљена у вашим рукама.





Европа 20. века, као и остале земље са свих континената које су пропатиле као и ваше током своје прошлости – уз њих и моја земља која се увек налазила на страни оних који пате – цене вашу поруку и разумеју је.





Читав свет који иде ка ослобођењу и борби против угњетавања не може подржати ропство држава,људских душа. Црни писци и уметници окупљени на конгресу, нека моја порука служи за ширење ваше поруке.“





Чак и када је три године касније поново био југословенски представник на Другом конгресу Црних писаца и песника, одржаном у Риму од 26.3. до 1.4.1959, Губерина је истицао првенство Југословена у препознавању потребе за солидарношћу са афричким писцима, првенство у односу на „беле“ и „блоковске“ земље. Губерини се највише у сећање урезао тренутак када је Франц Фанон, тада већ тешко болестан од леукемије, успео на бину и позвао афричке писце да ступе у револуционарну борбу против колонијализма.





Да ови потези нису били само драз личног афинитета индивидуалаца или само борба за статус у високо-компетитивном хладноратовском свету несврстане, социјалистичке Југославије, говоре и касније посете афричких књижевника Југославији. Књиге оба лаурета Нобелове награде за књижевност у периоду до 1991, а који су били Африканци, и то Нигеријца Воле Сојенке (Wole Soyinka) Тумачи I-II; и Египћанина Нагиба Махфуза (Naguib Mahfouz): Mирамар, Сокакот Мидак, Сага о бедницима преведене су у Југославији. Сојенка је у Југославији боравио два пута, једном посетивши Пулу и Загреб, а други пут као гост београдског Сајма књига и издавачке куће Багдала из Крушевца, која је од седамдесетих издавала поезију народа Африке, Азије и Латинске Америке у едицији Библиотека несврстаних. Сајам књига је 1979. посетио и чувени нигеријски писац Чинуа Ачебе (Chinua Achebe), а након тога је одржао и запажено предавање о афричкој књижевности на Београдском универзитету. Стога, појава афричког писца је де-егзотизована и њима је призната самосвојоност и једнакост у књижевном смислу, те није могуће говорити о патернализму или културној суперматији у случају Југославије и Африке.





Jугословенска интелигенција афричку књижевност прихватала је на линији прихватања других култура по Леу Штросу (Leo Stross) “oнако како је она саму себе схватала“. У Југославији се под афричком књижевношћу подразумевала црначка књижевност у земљама испод Сахаре, без Етиопије. Ово није било чисто географско одређење, наиме, преводиоци и експерти за књижевност прихватали су ову поделу коју је сама афричка интелигенција наметала, поделу на црнаштво  и арабизам. Постојале су, заиста одређене разлике и у стилу, па чувени историчар Албер Хурани у својој Историји арапских народа, тврди да су савремени арапски писци фаворизовали роман и кратку причу. Др Бисерка Цвјетичанин објаснила је ову поделу уз употребу различитих термина имагинарне географије који су тих године циркулисали Југославијом:





„Афричка књижевност обухваћа књижевно стваралаштво у Африци јужно од Сахаре у тзв. Црној Африци. Арапски свијет Африке повијесно и цивилизацијски припада исламским култрама Блиског и Средњег истока.“





            У том смислу су се и профилисали преводиоци и приређивачи па су црначку књижевност преводили и приређивали Бисерка Цјетичанин, Нада Швоб Ђокић, Даша Шашић, Момчило и Ана Селић, док су арапску књижевност преводили оријенталисти попут Рада Божовића и Дарка Танасковића.  Сви они учинили су да се у социјалистичкој, несврстаној Југославији чују афрички гласови (African voices) који су директно, без посредовања Париза, Лондона, Лисабона, говорили о себи и својим животима и афричкој стварности. Тиме су и помогли да дође до темељније деколонизације знања и до својеврсног „социјалистичког постколонијализма“, феномена о коме је у случају Пољске писао Адам Кола, компаративиста из Торуна.





            Период 1950-1991 јесте био врхунац контаката између простора који су насељавали Јужни Словени и простора Африке. Подупрети јаким политичким везама преко Покрета несврстаних земаља коме су до краја хладног рата припадале све афричке земље, а где је Југославија имала битну улогу, писци и преводиоци Африке и Југославије створили су специфичне културне мостове. Ти мостови били су тако важни да су прилично помогли у претварању слике Африке из далеког, дивљег и заосталог места, на који се „гледало из угла егзотике и фолклора“ у слику једног континента динамичних, вибрантних и разноликих националних култура, способних за културну продукцију која завређује пажњу и високо поштовање. У југословенском приступу афричкој књижевности, стога, нестало је егзотизације „Црне Африке“ и оријентализације „Арапске Африке“, а у њеној анализи појавиле су се прве назнаке постколонијалне теорије дискурса.





            Овај закључак можемо додатно потврдити ако погледамо ситуацију на пост-југословенском простору последњих 30 година. После распада Југославије, нестале су и велике издавачке куће, нестало је подршке за издавачке подухвате који су још једном оцењени као „егзотични“ или „непрофитабилни“. Међутим, са успоном проблематике положаја Балкана као пост-социјалистичког, али и и полу-периферног на прагу политичког признања у Европској унија, и са све чешћом појавом питања економског,културног али и политичког колонијализма или полу-колонијализма којем су подређене балканске земље, јавило се обновљено интересовање за афричке ауторе из периода пост-колонијализма.





Немања Радоњић





            Управо у годинама када су се појавила питања односа западноевропских држава према онима на истоку континента, када су мигранти из блискоисточних и афричких земаља почели да прелазе медитеранску и балканску границу и поново пропитују успешност и досег деколонизације у самим европским државама, мање издавачке куће у Београду и Новом Саду и другим градовима почеле су наново да издају афричке ауторе.





            Taко је Фанонове Црна тела, беле маске,  издао 2015. Меditerran publishing из Новог Сада, док је Презрене на свету  2017. издао Факултет за медије и комуникације из Београда који је пре тога 2015. издао Сезерову Расправа о колонијализму. Такође, мала издавачка кућа Darma books, 2019/2020. објавила је неке старе преводе (Тиого, Крваве латице) и нове (Ачебе, Свет који нестаје, Жене у рату).





            Време социјалистичке, несврстане Југославије можемо посматрати као својеврстан изузетак у културним контактима Африке и простора који насељавају јужнословенски народи. Никада пре није било толико доступно прочитати афричке романе, поезију, политичке трактате, и никада они нису били тако зналачки обрађени и приређени као у тих четрдесет година. Радило се о међусобном откривању, паралелних светова културе који су се, као што је то и правило, тим контактима неизмерно и трајно обогатили.





Немања Радоњић


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA I NJENA POLITIČKA EMIGRACIJA – PUNO PUCNJAVE I LOGIČAN KRAJ (Petar Dragišić)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Brojne organizacije političkih emigranata iz Jugoslavije su predstavljale izvor neprestanih potresa inače nestabilnog jugoslovenskog sistema. U ovom neobjavljenom ratu koji se vodio u Jugoslaviji, ali i izvan nje, stradalo se na obe strane, a pobedio je onaj ko se u ovom svetskom ratu Jugoslavije sa samom sobom kretao u susret događajima.





Prvi dan leta 1972. godine počeo je sasvim redovno. Šef jugoslovenske države odmarao se na Brionima, kapetan vojne policije Miloš Popović započeo je svakodnevne aktivnosti negde u Bosni, dok je vozač “Autoprevoza” iz Dravograda, Franc Nabernik, bio u svom kamionu, na putu Maribor-Dravograd. U ovu svakodnevicu nije se uklapalo jedino kretanje 19 uniformisanih ljudi koji su se tog prepodneva oprezno približavali austrijsko-jugoslovenskoj granici, a zatim u podne 21. juna kod graničnog kamena XIV/52 i ušli na teritoriju Jugoslavije. Prvo iskustvo sa ovom grupom imao je upravo već pomenuti Nabernik, kojeg je grupa gerilaca otela narednog dana oko 22 časa. Njegovim vozilom grupa “Feniks” je nastavila put prema Bosni, tačnije ka Bugojnu. Tako je, potpuno neprimećeno, 19 diverzanata Hrvatskog revolucionarnog bratstva (HRB), tada najradikalnije organizacije hrvatskih političkih emigranata, upalo na teritoriju centralne jugoslovenske republike.





Jugoslovenska policija (Služba javne bezbednosti) i komisija Komande graničnih jedinica JNA su već 21. juna konstatovali ilegalni prelazak austrijsko-jugoslovenske granice. Stvari su postale jasne tek tri dana kasnije, kada je Nabernik, kojeg je grupa prethodno oslobodila, preko svog preduzeća o celom slučaju obavestio stanicu milicije u Dravogradu. Već sledećeg dana Služba državne bezbednosti SR Bosne i Hercegovine utvrdila je prisustvo ove grupe, posle čega je pokrenuta masovna i dramatična potera u kojoj je učestvovalo oko 3000 pripadnika vojne policije, teritorijalne odbrane i rezervnog sastava milicije. Već prvi vatreni kontakt jugoslovenskih bezbednosnih snaga i diverzanata HRB-a pokazao je svu složenost situacije. Nedaleko od Prozora grupa “Feniks” je napala jednu četu vojne policije, pa su pale i prve žrtve ovog čudnog rata. U borbi je, naime poginuo komandir čete, kapetan Miloš Popović, dok su dva vojnika bila ranjena. Stradao je i jedan HRB-ovac. Potera se nastavila, a agonija jugoslovenskih bezbednosnih institucija potrajala je još oko četiri nedelje, kada je grupa konačno likvidirana. Od 19 ubačenih gerilaca ubijeno je njih 15, dok su preostala četvorica procesuirana pred vojnim sudom u Sarajevu (trojica osuđena na smrt, jedan na 20 godina zatvora). Na strani jugoslovenskih snaga žrtava je bilo tek nešto manje – 13.






Deo naoružanja grupe Feniks






Iako su hrvatske emigrantske organizacije i ranijih godina izvršile više ozbiljnih operacija u samoj Jugoslaviji i u inostranstvu (poput ubistava službenika jugoslovenskog predstavništva u Bad Godesbergu Momčila Popovića, šefa konzularne kancelarije SFRJ u Štutgartu Save Milovanovića, ambasadora Rolovića u Štokholmu, bombaškog napada u bioskopu “20. oktobar”, detonacije u garderobi železničke stanice u Beogradu), akcija grupe Feniks je predstavljala daleko ozbiljniji izazov jugoslovenskim bezbednosnim službama. Otuda je Beograd bez odlaganja pokrenuo agresivnu kampanju istraživanja pozadine ove operacije i priprema za protivudar.





Podaci koji su dolazili do jugoslovenskih bezbednosnih službi ukazivali su na određenu povezanost jugoslovenskih emigrantskih grupa (Hrvata, Srba, Albanaca) sa vodećim obaveštajnim sistemima Zapada. Prema procenama Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, Zapad nije video alternativu tadašnjem jugoslovenskom rukovodstvu, ali se primećivalo da je jugoslovenska politička emigracija bila posmatrana kao rezervna opcija u slučaju eventualnog okretanja Jugoslavije Moskvi. Potvrdu snažne zainteresovanosti SAD za održanjem neutralne pozicije SFRJ jugoslovenske vlasti su početkom sedamdesetih godina, pored ostalog, nalazile i u upozorenju jednog visokog američkog vojnog zvaničnika, da je jedan od zadataka Šeste flote SAD upravo odvraćanje Jugoslavije od moguće orijentacije u pravcu Moskve. U Beogradu se primećivalo da je NATO početkom sedamdesetih godina težište svojih strategija prebacio na južnoevropsko vojište, a nelagodu je izazvala i odluka Pentagona da upravo jednog generala jugoslovenskog porekla, Edvarda Ratkovića, imenuje za načelnika obaveštajnog organa Komande združenih snaga SAD u Evropi. Procene Beograda o vezama jugoslovenskih emigrantskih grupa i pojedinih zapadnih centara navele su visoke predstavnike jugoslovenskog režima da otvoreno protestuju kod niza zapadnih vlada. Tako je, na primer, u nedeljama posle operacije Feniks šef jugoslovenske diplomatije Mirko Tepavac u dva razgovora sa američkim državnim sekretarom Vilijemom Rodžersom oštro kritikovao, kako je isticao, tolerantan odnos američkih vlasti prema jugoslovenskoj političkoj emigraciji.





Iako su u fokusu jugoslovenskih bezbednosnih službi bile veze zapadnih centara sa jugoslovenskom političkom emigracijom, pojedine informacije ukazivale su i na pokušaje ekstremne hrvatske emigracije da uspostavi kontakte i istočno od Gvozdene zavese. Takve inicijative dolazile su i sa samih vrhova hrvatske emigracije. Određene veze sa Sovjetima, doduše, po svemu sudeći, na nižem nivou, održavao je Branko Jelić, lider Hrvatskog narodnog odbora i važna ličnost hrvatskog emigrantskog miljea, dok je Moskvi bio sklon i ustaški veteran i vođa Hrvatskog narodnog odpora, Maks Luburić. Do Beograda je stigla i informacija o pokušajima već pomenutog Hrvatskog revolucionarnog bratstva da uspostavi kontakte sa Sovjetima.






Branko Jelić






Dostupni izvori ne pokazuju da su uspostavljene ozbiljnije veze Moskve i hrvatske emigracije. Ipak, kada je početkom osamdesetih vođa Hrvatskog narodnog vijeća i zvezda u usponu egzil-Hrvata, Mate Meštrović, boravio u Bugarskoj i tamo bio priman na neuobičajeno visokom nivou, nije odbacivao mogućnost da su za takav kontroverzan potez Bugari dobili zeleno svetlo Moskve. Nade izvesnih krugova u hrvatskoj emigraciji da se uz podršku SSSR-a može stići do restauracije NDH bile su poznate i izvan obaveštajnog miljea. Krajem 1974. godine berlinski Die Welt pisao je o stavu pojedinih hrvatskih emigranata da je jugoslovenska federacija proizvod “zapadnog imperijalizma”, te da Hrvatima nezavisnost može podariti samo Moskva. U svojoj knjizi Mate Meštrović je spekulisao da Sovjeti nisu imali tako drastične namere, ali da su na taj način “nepouzdanim jugoslovenskim komunistima” diskretno sugerisali da Moskva u jugoslovenskoj trci ima još jednog konja.





Radikalizacija jugoslovenskih (hrvatskih, ali i srpskih) političkih emigranata krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina uznemiravala je jugoslovensko rukovodstvo, a ova strahovanja uvećavana su signalima o mogućim inostranim aspektima emigrantskih poduhvata. Otuda je posle operacije Feniks politička emigracija bila na dnevnom redu brojnih sastanaka najviših rukovodilaca jugoslovenske federacije. Izgovarale su se i teške reči. Govorilo se o ratu, žrtvama, komplotima velikih centara moći. A zatim su usledili i konkretni odgovori. Još tokom trajanja obračuna sa grupom Feniks Komisija Predsedništva SFRJ za usklađivanje rada organa koji vrše poslove državne bezbednosti podvukla je potrebu da se “operativno uđe u emigrantske sredine u inostranstvu, primenjujući sve mere i metode”.





Nasuprot uvreženim shvatanjima o svemoći jugoslovenskog obaveštajnog sistema neki izvori upućuju na sasvim drugačije zaključke. Tako je, krajem 1973. godine, u jednom dokumentu upućenom Predsedništvu SFRJ savezna Služba državne bezbednosti lamentirala nad sopstvenom nemoći u borbi sa političkom emigracijom. Navedeno je, pored ostalog, da DB nije raspolagala “kvalitetnim izvorima i pozicijama” u “žarištima” emigracije. Ipak, kapaciteti jugoslovenskih tajnih službi bili su dovoljni da se emigraciji nanesu određeni udari, pri čemu se pribegavalo i najradikalnijim sredstvima.





Atentati na prvake hrvatske i srpske emigracije izvođeni su i pre operacije Feniks. Pomenućemo likvidacije Geze Paštija, Marijana Šimundića, Josipa Senića, Nahida Kulenovića, Maksa Luburića, Branka Jelića, Andrije Lončarića, Save Čubrilovića, Ratka Obradovića. Novi talas ubistava hrvatskih i srpskih političkih emigranata uslediće posle upada Feniksovaca u Jugoslaviju. Tada su likvidirani Stjepan Ševo, Ilija Vučić, Stipe Mikulić, Bruno Bušić (Hrvati), Bora Blagojević, Petar Valić, Miodrag Bošković, Dragiša Kašiković, Dušan Sedlar (Srbi). Osamdesetih godina usledili su slični udari i na albansku političku emigraciju.





Posebno su surove bile likvidacije stožernika HRB-a iz Štutgarta, Stjepana Ševa i prvaka srpske emigrantske zajednice u SAD, Dragiše Kašikovića. Ševo je 1972. godine ubijen u autu, nedaleko od Venecije, a atentator je osim Ševa usmrtio i njegovu suprugu, kao i njegovu devetogodišnju poćerku Rozmari Bahorić. Čudnom igrom slučaja slična situacija dogodila se i pet godina kasnije, kada je u Čikagu ubijen Dragiša Kašiković. Tom prilikom je stradala i njegova devetogodišnja poćerka Ivanka Milošević, koju je egzekutor izmasakrirao hladnim oružjem.





U dostupnim materijalima beogradskih arhiva direktnih indicija da su ovi atentati delo jugoslovenske tajne policije, kako se to u emigraciji tvrdilo, nema. Ipak, jedan dokument iz avgusta 1975. godine indirektno upućuje na takav zaključak. Radilo se o iskazu ondašnjeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove, Franje Herljevića, na sastanku čelnih ljudi jugoslovenske policije i Josipa Broza Tita. Herljević je, naime, tom prilikom istakao: “Služba je izvela niz akcija koje su imale za rezultat izazivanje sukoba, neslaganje i međusobne obračune u nekim najopasnijim organizacijama i grupama, kao i među teroristima. U nastalim obračunima izgubilo je živote 12 poznatih zločinaca iz reda ustaških i četničkih ekstremista, a dvojica su teže telesno povređena.” Prvi čovek jugoslovenske policije ocenio je da su pomenute operacije u redove emigrantskih grupa unele “uznemirenost i strah”, a najavio je i nove slične “akcije i kombinacije” DB-a. Ovaj Herljevićev iskaz uklapao se i u izveštavanje ondašnjih jugoslovenskih medija, koji su ubistva emigranata pripisivali isključivo međusobnim konfrontacijama u emigrantskom svetu. Jugoslovenski sekretar za unutrašnje poslove je ovim formulacijama priznao odgovornost jugoslovenske tajne policije za brojne likvidacije prvaka srpske i hrvatske emigracije, ali je i izbegao da kompromituje svoju službu priznanjem da je jugoslovenski režim neposredno ubijao političke emigrante.






NIN (septembar 1972) – pitanje bez pravog odgovora






Brozova reakcija na pomenutom sastanku otkrivala je njegovo neskriveno zadovoljstvo podacima iz izlaganja prvog čoveka jugoslovenske policije. Ocenio je da je reč o “velikim uspesima” i obećao jugoslovenskim bezbednosnim službama najmoderniju tehničku opremu: “Ako nema dovoljno sredstava u budžetu, neka vlada da vanredna sredstva.” Ukazao je na potrebu popravljanja imidža “službe unutrašnjih poslova”, koju je nazvao “oružjem naše radničke klase i Saveza komunista”. Zadovoljstvo je pokazao i sekretar Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ Stane Dolanc, koji je, reagujući na Herljevićeve reči, posebno pohvalio akcije DB-a u inostranstvu: “Veliki je uspeh službe i u tome što je uspela da svoju aktivnost prenese preko granice”.





U publicistici i memoarskim publikacijama (Bože Vukušić, Božidar Spasić, Marko Lopušina, Antun Duhaček…) jugoslovenska tajna policija se direktno dovodi u vezu sa ubistvima emigranata. U knjigama Vukušića i Spasića ističe se da su ovakve operacije izvođene uz znanje i odobrenje samog vrha jugoslovenske države (SUP, Savet za zaštitu ustavnog poretka, Predsednik Republike).





*****





Likvidacije političkih emigranata nastavile su se i osamdesetih godina. Radilo se, međutim, tek o malim Pirovim pobedama jugoslovenskog režima u iscrpljujućoj borbi protiv političke emigracije. Jugoslovenske vlasti nisu, dakle, uspele da unište emigraciju, ali ni da spasu sopstvenu državu. Iako je neprestano bila pod snažnim pritiskom, emigracija je svoju snagu crpla pre svega sa izvora, odnosno iz same Jugoslavije. Neregulisano nacionalno pitanje u SFRJ mutilo je međunacionalne i međurepubličke odnose u samoj Jugoslaviji, što je, dalje, neprestano radikalizovalo i hrabrilo nezadovoljnike u emigraciji. Tenzije u Jugoslaviji od druge polovine šezdesetih godina su i domaćoj i inostranoj javnosti nagovestile sumornu budućnost ovog propalog multietničkog pokušaja. U dalekom Karkahenteu Maks Luburić je pred svoju smrt sa zadovoljstvom mogao da konstatuje da je Jugoslavija “idejno pala”. Emigranti koji su preživeli rat sa jugoslovenskom tajnom policijom su početkom devedesetih u te reči mogli i da se lično uvere.





Petar Dragišić










(Tekst predstavlja koncizan sažetak knjige: Petar Dragišić, Ko je pucao u Jugoslaviju? Jugoslovenska politička emigracija na Zapadu od kraja šezdesetih godina do smrti Josipa Broza Tita prema jugoslovenskim izvorima, Beograd 2019)


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
(Под)сећање на Исток: шуме Мајданпека Спасоја Јоксимовића

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Спасоје Јоксимовић (Мајданпек, 1988) завршио је мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Објавио је збирке песама „Живот, по сунцу“, „Далеко од Јоханесбурга“, „Вече у Витанији“ и „Municipium S“. Поред поезије, Спасоје воли и фотографију. Овде доносимо избор фотографија које је направио у околини Мајданпека.







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
NA ŠTA LIČI AKO SE NE UOBLIČI? – O BITI JEZIKA: RAZGOVOR ISIDORE BOBIĆ I JELENE VUKANOVIĆ

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Centar za kulturu u Mladenovcu nedavno je objavio prvu zbirku poezije Jelene Vukanović, pobednice na ovogodišnjem konkursu Šumadijskih metafora. Jelenina zbirka poezije nosi naziv Logor, a jezik njenih pesama bio je tema razgovora koji je na Radiju Novi Sad, u emisiji Spektar, sa autorkom vodila Isidora Bobić. Isidora je, kao i Jelena, nedavno nagrađena: dobitnica je Brankove nagrade Matice srpske za najbolji diplomski rad iz književnih nauka u Srbiji i Republici Srpskoj (2018/2019). Ovde prenosimo razgovor dve talentovane dame, a u prilogu možete čuti i njihove glasove.





ISIDORA: Kada smo Vas pozvali na ovaj razgovor rekli ste jednu divnu stvar – da ne želite da razgovaramo o Vašoj knjizi, već o poeziji, pa neka tako i bude. Čitajući Vašu prvu zbirku ,,Logor“ naišla sam na mnoštvo refleksija o samom pisanju, mnoštvo suštinskih pitanja o Jeziku i o slobodi u umetnosti. Pa, pođimo od naslovne stranice jer je i ona po sebi jedna pesma, odnosno pesnička slika. Korice su minimalističke, obojene krv crvenom, a na sredini se nalazi pravougaonik u koji je uokvireno ružičasto nebo ispresecano logoroskim žicama. U prvoj pesmi koja takođe nosi naziv ,,Logor“ kažete kako ljudi ,,trpaju u Logor nove reči“. Da li je etimološka veza logora i logoreje slučajna, i da li korice predstavljaju zapravo paradoks ne bilo kakve slobode, no slobode u Jeziku?










JELENA: Hvala Isidora što ste me pozvali, čast mi je. Logor jeste ropstvo u prividu slobode, zato je slika ružičasta jer mi i ne vidimo gde smo. Smatram da se duša mora usaglasiti sa logosom da ne bi propala. Tako je sitna razlika između logora i logosa. Jeste tako, logoreja i logor zaista imaju sličnosti, ja sam napisala da je zajedničko svim monstrumima što nisu našli način da se izraze, jer čudovišta na koncu uvek mole za razgovor, ali, nakon rata – čovek misli da može da se vrati u Jezik, ali ne može, to nije jezik. Iako to nije moja glavna tema, no aluzija – kako je bog dozvolio Aušvic? – Bog nema veze sa logorom, Bog je stvorio svet, čovek logor, misleći da nešto dostojno podražava; kao što logor nema veze sa Bogom, tako veliki broj pesama danas – nema veze sa logosom. To više nije čak ni podražavanje stvarnosti, već pokušaj podražavanja poezije. Tu nema elegancije, otmenosti, prefinjenosti, pa sama jedna loša rima je skandal. Poput šamara u stvarnosti. Mnogi sebi to dopuštaju, a mi nemamo taj luksuz da stvaramo lošu poeziju.





ISIDORA: U narednoj pesmi, u drugoj po redu, obraćate se pesnicima, stihovima: ,,Ne poznaješ reči. Izvan Jezika pevaš, misliš da lepo pevaš, a ti jadan grakćeš“. Ko su ti koji su izvan Jezika, jesu li to oni koji pogrešno tumače pesničku slobodu?










JELENA: Da, oni misle da su u Jeziku, a zapravo… potpuno su van, kao što je zlotvor van dobročinstva koje misli da čini. Mi smo se toliko udaljili od suštine, od jedne univerzalnosti. Prosto, ne možeš raditi šta želiš, a da to nema posledice. Pustiti mašti na volju? Pa tako je nastao logor.





ISIDORA: Upravo.





JELENA: I tako nastaje jedan prividni logos. Postoje neki zakoni koji ne mogu biti van Boga. Mi smo se neizmerno od njih udaljili.





ISIDORA: Ti zakoni postoje u Jeziku kao i u stvarnosti?





JELENA: Naravno da postoje! Tako da sloboda u jeziku… Poeziju će svi pisati?





ISIDORA: Da, reče jednom Miljković.





JELENA: Ne mogu svi pisati poeziju! Kao što predivni restorani ne trpe loše kuvare, tako Jezik ne trpi loše pesnike, jer Jezik je… UKUS.










ISIDORA: Kažete: ,,Brini o slovima koje ti izbacujem iz Izvora“, na drugom mestu kažete da Vam Jezik nije u ustima, nego na nebu, i da ništa Vama ne pripada, već da Vi pripadate Jeziku, to onda upravo znači, koliko ja razumem, da Izvor pevanja nije u pesniku, već u Jeziku, a da je pesnik samo medijum, i da mora pevati u okvirima koje zadaje Jezik.





JELENA: Da, ja želim doći do one tišine apsolutne. Ko zna da li ću, ali do tada sam sluga, sluga Jeziku, i nemam slobodu van toga. Mislim da moja mašta ima jednako lep ram kao kakva slika. Jer to bi trebalo uobličiti. Na šta liči ako se ne uobliči?





ISIDORA: Da, na jednom mestu, povodom tog dolaska do apsolutne tišine, kažete: ,,Ako se iznenadiš jer se Jezik na poslednjem stepeniku pretvara u tišinu, učićeš ponovo najosnovnija pravila“.





JELENA: Smatram da je ćutanje, poput nečeg nevidljivog, fundamentalno stanje Jezika. Ja govorim i govorim i govorim, pišem i pišem i pišem da bih jednog dana mogla da se smestim u to predivno Jezgro, da mogu ućutati, i da iz mene izlaze nova dečica, nove reči, da me reflektuju, jer… i taj Bog traži odraz, ali jedan dostojanstven odraz, jednu predivnu stvarnost.





ISIDORA: U jednoj pesmi pevate: ,,Tek kada napišem, to se desilo. Zato neprestano moram živeti tako da to ima smisla napisati“. U drugoj: ,,Od jezika sam stvorila Religiju, više nije važno kakve su mi grudi“. Da li je pisanje zapravo jedna vrsta asketizma, apsolutne posvećenosti, odnosno da li je pisac samo onaj koji piše jer ne može da ne piše?










JELENA: Naravno. Nipošto ne mogu ne pisati. Ne zato jer želim da ublažim neke ljubavne teskobe, muke… Čovek ne shvata to da mu jezik ne pripada, već da on pripada njemu, i da nije to ono što deli njega i životinju. Naprotiv, ovo arlaukanje današnje i baljezgarenje, vrlo je slično životinjama, a čuvari na granicama, ko su čuvari? Oni ljudi koji to puštaju. Pri tom, kada govorim o granicama, mislim na izdavačke kuće.





ISIDORA: Da li se zapravo čitanjem, naravno uz talenat kao nužni temelj, postaje pisac? Sećam se, veliki poljski pesnik Adam Zagajevski sa kojim sam imala jednom čast da razgovaram, a koji je lik jedne od Vaših pesama, rekao mi je kako su pisanje i čitanje zapravo samo dve strane jedne iste pasije.





JELENA: Slažem se, ja sebe ne nazivam čitaocem, već čitačem. To je velika razlika i poznajem par dobrih čitača; bolji su od nekih pisaca. Mnogi poprime neki stil, što namerno, što nenamerno, čitanje je neophodno. Ali… smatram da je veoma mala razlika između stvaranja i razaranja, zato ne može svako da stvara. Bog zaista traži odraz, i ja želim proći i kroz sramotu zvanu logor ne bih li ga bliže videla. Ne mogu ja sesti sa njim za sto, ali želim da čuje, da izlečim ličnu disleksiju. Toliko smo se razjezičili. Mi bolujemo od disleksije. A možda je i Bog bio disleksičar, ko zna.





ISIDORA: To je već ozbiljna metafizička postavka. Kada smo kod razaranja, da li je i kada skandal u umetnosti dozvoljen? Vaša poezija sadrži neke ekscesne i šokantne slike, Vi ste direktni, kritični, ponekad i brutalni, međutim, taj eksces se nikada ne dešava u tkivu Jezika, jezički ste iznijansirani, precizni.





JELENA: Šok radi šoka – nikako! To se jednostavno događa, ali sam šok i skandal, apsolutno ne, i to će umreti. Možda mi nećemo biti ti koji će videti da će umreti, ali samo tako će umreti pošto Jezik ne poznaje šok.





ISIDORA: Znači skandal je izdaja Jezika, zapravo?





JELENA: Da, izdaja, osim ako nije u funkciji. Postoji i pornografija koja je u funkciji umetnosti, i to je onda prelepo. Ali… hm! Prosto, istina se prepoznaje, istina je tačna kao matematika.





ISIDORA: Eto, nadam se da će ovo vreme u kojem većini Jezik nije ni potreban, jer su za najkompleksnija osećanja pronađeni odgovarajući emotikoni, gifovi i ostalo, dakle, da će to vreme ipak iznedriti genaracije jezički osvešćenih i odgovornih stvaralaca poput Vas, i nadam se da ćete pronaći jednako odgovorne prevodioce koji će Vašu poeziju udomiti u svom Jeziku. Čestitamo Vam na objavljivanju knjige prvenca i hvala Vam što ste govorili za radio Novi Sad.





JELENA: Hvala i Vama puno na pozivu, i… nadam se da ćemo pozvati monstrume da se vrate u Jezik.





























			
		

	
	



			
				


			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
БОРИС РИЖИЈ (1974-2001): КАКО СМО ЛЕПО МИ ЛОШЕ ЖИВЕЛИ

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

“Сви су мислили да сам боксер – а ја сам био поета, поета.”

Борис Рижиј (1974-2001) био је један од најталентованијих руских песника друге половине 20. века. Рођен је у Чељабинску, у породици рударског инжењера која се 1980. године преселила у Свердловск, у фабрички округ. Прве стихове је написао са четрнаест година, када је понео и титулу шампиона града у боксу за млађе јуниоре. Студије на рударском факултету је уписао 1991. године, када се и оженио, а потом добио и сина. По завршетку основних студија је уписао постдипломске студије, а 2000. године је стекао звање млађег научног сарадника. Објавио је осамнаест научних радова из области рударства и геологије. У Санкт Петерсбургу је објавио књиге песама И све такво (2000) и Љубав (2000). Наредне године се убио – вешањем у родитељском дому. Постхумно је објављена збирка песама На хладном ветру (2001).

Неки сматрају да узрок његове смрти треба тражити у последици вртоглавог песничког успеха. Други мисле да га је сустигло “незадрживо пространство руске свакодневице пред којим је лирска душа била немоћна.”

Рижиј је написао 1300 песама, јер није могао да их не напише.
Био је песник Перестројке и друшвено-политичке транзиције коју је руско друштво доживело на прелазу два века.
У његовој поезији има предграђа, жаргона, неба, музике, смрти, љубави, патње, Русије, пријатеља, Блока, Јесењина, Волге и Бога.

Избор из поезије Бориса Рижија је 2011. године (поводом десетогодишњице песникове смрти) објавио Фонд “Принцеза Оливера”, у преводу Светислава Травице. Збирка песама носи назив У Русији се растаје заувек.

“Као враћам се и под бомбама страдам.
Снег и земљу експлозија буди.
И убијен, у сиво блато падам…
А, ти ме пробуди, пробуди.“





1.










Са длана, циганко, хоћеш ли умети





Изгатати ми судбину клету?





Циганка рече: ти ћеш умрети,





Такви дуго не живе на свету.





Биће ти туђи син и женица,





Другови ће непријатељи постати.





Питаш се шта ће те убити? Кривица.





Ал` ти је никоме немој дати.





Зашто сам крив? Јер си жив! –





Смешка се и глада ме у очи.





Са пијаце трешти познати мотив





И просијавају се небеса у ноћи.










2.





Тих бајословних година је знало





Пиво нам ваздухом постати,





И ко ваздух је умело нестати,





Али се понекад поново јављало.










Пред радњом сваке вечери клете





Стајали смо, тихо причали весели:





“Како смо лепо ми лоше живели”,





Пушећи на верту цигарете.










И сав у привлачности некој,





Премда је сачињен грубо,





на пар корака од нас далеко,





Живот се одражавао тупо.










И само ће небо можда хтети





Да гледа упорно и нежно





Оне што се односе неопрезно





Према дивном глаголу “живети”.










3.





За Обвом – Кама, за Камом – Волга,





По небу и по гори пут води клизав,





Као омађијан стојим на крају, и шта онда,





Не знам ни како, ни шта ће бити, не знам.





Над реком што се по татарски зове Обва





проживех два месеца, можда ће и више бити,





али, не због тога што живот бих свој снова





започео, што би прошло вредело продужити.





Бура је беснела тамо где се у Каму





сливала Обва, а нешто даље текла Волга.





Као Пушкин са сељанима насамо





пушио сам, расположења безбрижна и горка.





А на оном остављеном превоју што се плави





као у јефтиној песми где душа је цвилила –





те, жена напустила – пријатељи издали,





те, пријатељи издали – жена напустила.





И касно ноћу у кревету, у помрчини,





мислим како је лета мање сваког дана





и схватам све јасније да нису криви





ни једни ни други. Песма је отпевана.





Свитало је. Грмели су Камази и ЗИЛ-и,





теглиле се лењо натоварене барже,





и већ смо на почетку септембра били.





И небо парајући стајале су страже





бреза и јела у самртном спокоју.





Прихватам, без усхићења великога,





од свих димензија туге – било коју.





За Обвом – Кама, за Камом – Волга.










4.










Кад шеташ се ноћу каналом





Куда желиш, мислиш: живота је мало





Да би се до тужног краја могло доћи.





Град твој спава. Ни са ким пут тај проћи.





Тако спава да ти се чини неизбежном





Свака срећа. Трба само опрезно





Корачати, да нико се не пробуди.





Господе, како спавају ови људи!





Како бих желео да крај тог бршљана





Седнем и заспим обгрливши колена.





Страшно је и мислити у тај нежни час





Каква ће још бол да пробуди нас.










5.





До јутра се дружили са Блоком.





Говорили опако, жестоко.





И залетао се у прозоре снег





Са неба плавог као море.





Ово је Рижиј Борја, са ожиљком што је.





Онај – Дозморов Олег –





филолог, развратник, Дељвиг,





наизглед умница, скандалист,





женскарош, пијаница, дете лудо.





Боже, какво је само чудо





Блок, како је драг, како је чист.





Говорили, пили, певали неке ствари.





Стоп, ма, ко смо ми у ствари?





Да позовемо девојку коју?





Две лепотице невиђене





у чисте хаљине обучене,





две Московљанке, мајку ти твоју.





И до смрти неће избледети та слика,





како су стајала два песника





Пред отвореним прозорима:





јутро, младост и умор, зна се.





А са свитањем будила се





читава огромна домовина.





6.





Орфеј





И модри се галеб у ваздуху преврнуо…





И бело се једро на небу отворило…





Ти си плакала и, гле, ја сам се осврнуо.





У твојим сузама свет је боравио





И као бисер се расуо и распао





И са тобом сам заувек остао





И са морем се црним занавек опростио.










Галебе, сребрни, замахни крилом смело,





Затрпај последње звезде ко плугом.





Опрости за оне које памтимо невесело,





Које смо љубили свим срцем и тугом.





Сурово је све то и жестоко за мене.





Хладан је ум. Срце нема опомена.





Ми се ничега не сећамо дуго.










Памтим те косе и та рамена плачна…





Знам, све ће од сада другачије бити.





Постадох сенка, а реч моја сумрачна





Утихнуће, тишина ће је скрити.





Хтедох са тобом на светлост изаћи –





Беше кратак пут, ал` је живот краћи





И цењен мање од грчког плача.










7.





Елегија за Елу





Jедне јесени школске – време очајно,





Просто је хладноћа по кожи милила,





Наши су се погледи срели случајно.





На анђела си мени личила.





Комсомолске су шумиле масе,





По гаражама су пушили пионири.





После задњег часа, зна се





Да нађемо се на сквер смо јурили.





У белој блузици, са лицем детињим,





Слушала си важне речи педагога.





Ја слушао нисам, желећи да погодим,





Анђеле, шта у теби има земаљкога.





И док намештах ципеле, пред свима,





Нисам могао видети то, што гледало је,





Мојим школским плавим очима,





Бог – твоје очи небеско плаве боје.





Је ли знао – да ћу након четири године





вратити се са праксе, на лето.





И да ћу свакако доћи до страшне истине –





Да тебе више нема. Како је просто све то.





Прићи ћу прозору. И шта ћу сазнати?





Само то да свет се није изменио





Од Москве до – Бог свети ће га знати.





Сви живе. Нико се није устрелио.





А победоносно се небо заледило.





Уз зид се спуштам на под бетона,





Да би се заувек у потиљак забило





Сећање, ударајући у бетон монотоно.





На анђела си ти личила.





Како си само умрети смела!





Ела – јецам. Боже, каква је била.





У плафон гледам и плачем. Ела.










8.





Мени је град овај до безумља мио. –





У њему сам тебе заволео, себи опростио.





Сву ноћ смо шетали, а кад је разданило,





Магла је пала. Загрлити те тако сам хтео





Али као да руке подићи нисам смео,





Боље рећи, као да их и није било.










Као да су се улице те и мостови





Наједном раздвојили. Град, ја и ти





Измешали се, као пара са паром,





Ево, уместо речи гомила облака





Из мојих уста. И моја реч је лака





Испуњена час срећом, час кошмаром.










Ево ружичастог – ја тебе желим,





Ево и плвог – гле, полетећу, велим,





Ево и сивог – заједно преко света





Летимо, тамо где нико нас чекати неће.





Тја, осим, можда, саме среће,





Обрачунате за, рецимо, двеста лета.










…Ево, ружичастог – ја тебе волим.





Ево и плавог – ја тебе молим,





Воли ме, макар са муком, доврага, –





Ено и црног, ко црног ће да спречи, –





Не, не знам шта бих хтео рећи.





Па, ипак, не остављај ме, драга.















10.





У Русији се растаје заувек.





Град је од града толико далек





да од муке





ја задрхтим “збогом” шапнувши,





руком својом случајно такнувши,





њене руке.





Дуга је у животу свака стаза.





Шта је руски Бог, ја бих да сазнам.





“Наравно ја





ћу се вратити.” Нећу се вратити никада.





У Русији никоме нема повратка.





“Душо моја





доћи ћу.” Макар за хиљаду година.





Каква ситница, каква туга наивна –





ми се заувек





праштамо. “Не дај да суза слети”.





Да, доћи нећу. Очигледно ћу и умрети





много пре.





У Русији се растаје заувек.





Додај парченце леда тек





већ хладним стиховима.





…И воз ће низ падину слетети,





…И авиони ће, до звезда долетети,





и изгорети на њима.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
УСТА ПУНА ЗЕМЉЕ – СЕЋАЊЕ НА БРАНИМИРА ШЋЕПАНОВИЋА (ЦИТАТ)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Последњег дана новембра из живота се у сећање преселио један од савремених српских писаца најснажније међународне репутације – Бранимир Шћепановић (1937-2020). На пут ка Булатовићу, Андрићу, Кишу, Stellapolarebooks га испраћа одломцима из његовог најпознатијег дела.





Заправо, тек сада, он читавим својим бићем схвати: ако се већ помирио с мишљу да му нема спаса, не сме му бити свеједно како ће умрети; не сме дозволити да под ногама оних острвљених људи, у болу и сузама, понижен као пас – буде лишен чак и једине утехе да је сам одабрао место, час и начин свога краја; не сме никоме пружити могућност да упрља последњи тренутак његовог живота; мора сачувати достојанство своје смрти; мора бити потпуно сам да би се смирен, спокојан, чиста ума и чиста срца, опростио са васколиким светом; из тог немилостивог и чудесног света, који никад ваљано није ни упознао – мора отићи с љубављу, а не с мржњом! Мислећи о свему томе, трчао је све брже, јер снагу није црпао из оног малопређашњег ината, већ из најдубљег и најлепшег очајања што га је икад осетио.





[…]





Ипак се питао да ли би, у случају да се предомисли и одлучи да живи колико му је и суђено, та чудна законитост важила и за њега: да ли би му преостало време, као и свака патња, изгледало заиста дуже, или би му, напротив, пред сазнањем да се све брже отапа и смањује као комадић леда на врелом длану – минуло учас као последња илузија. Свеједно, хтео је бар да израчуна колико му стварног времена још остаје. Рачунао је полако, претварајући дане у сате, сате у минуте, а на крају је све то помножио и закључио да ће му, ако буде живео још деведесет дана, остати још 2160 сати или 129.600 минута, у шта није убрајао данашњи дан, који је, по свему судећи, већ био страћен. Учини му се, зато, да то и није тако мало, наравно под условом да сваки од тих тренутака проживи пуним дахом, као да му сваки заиста пружа и једину могућност да последњи пут у свом животу осети нешто лепо и учини нешто значајно.





[…]





Једним погледом, враћеним унатраг, у прошлост, покушавао је да се ухвати за нешто што би му сад дало снаге и воље да издржи. Али, узалуд се напрезао: није имао сина који ће продужити његову крв; није имао жену која ће за њим заплакати; није имао чак ни после петнаест година упорног истраживања ону хемијску формулу која би сачувала траг о његовом постојању! Учини му се, одједном, да иза себе оставља само пустош и празнину из које није у стању да дозове ниједан призор, ниједно лице, ниједан глас, никакав мирис, ништа од свега онога што би га сад уверило да је стварно и живео. С рукама испруженим ка тој љубичастој даљини коју није могао ни погледом да домаши – он неочекивано загрца: гутао је своје сузе, измешане са знојем и отежале од жутог полена што је, осипајући се са изгаженог цвећа, лебдео над њим, у висини, као рој усијаних мушица. Али, у том тужном часу свог преображаја, ни сам није знао да ли да плаче зато што му се у животу све било измакло и прохујало мимо њега, као да није умео или није хтео да живи, или се тим изненадним, неконтролисаним плачем, у ствари, већ мирио са сазнањем да у тих преосталих и тричавих 2160 сати неће успети да надокнади ништа од свега онога што је за минулих тридесет седам година пропустио да доживи.





[…]










Док је тражио одговор на сва та питања, читав живот му се – из сопствене смрти у коју је био загледан као у тамно огледало – одједном, са застрашујућом јасноћом одрази, и попут једва измакнуте слике, погрешних линија и неусаглашених боја, заигра пред очима, откривајући му неочекивано да је смисао људског постојања, пре свега, садржан у љубави и лепоти, дакле у свему ономе чега на тој већ избледелој и ружној слици његовог живота није ни било. Узбуђен открићем те чудесне и једноставне тајне која му је увек измицала, учини му се да се читав предео око њега нагло мења: зубати и црни врхови планине постајали су све прозрачнији и већ су се, попут расточених сенки, утапали у паперјасти, намрешкани свод неба; оштра травуљина, која му је до малопре саплитала ноге, била је све мекша и све плавља; читава та усталасана висораван већ му је личила на море! Међутим, није био зачуђен том свеопштом променом. Знао је да се сад у њему све прелама друкчије, јер је већ био у стању да у свему пронађе ону скривену лепоту света којем је припадао и да према свему што му је припадало осети љубав. И већ је веровао да ће успети да превари своју судбину. Зато је, ваљда, и трчао све брже, свестан да га у тој бесомучној јурњави више не одржава ни страх ни очајање, већ само та устрептала мисао о могућности стварног спасења, мисао од које се све више заносио и посртао, осећајући како му се у грудима шири неки пламени талас и почиње да му изгара читаво тело наглом и необјашњивом жудњом за морем!





[…]





У ствари, био је сигуран да већ стоји на оном високом и белом врху Прекорнице према којем је, уплашен од људи, бежао још оне пусте ноћи свога детињства и да најзад, одатле, као да стоји на крову света, може једним јединим погледом да обухвати читав свој живот и у њему све оно што је било и што ће тек бити […] Певао је, али зачуђен што не може да препозна сопствени глас. Онда с ужасом схвати да то, у ствари, кроз његова уста устима – пуним земље – лелече из своје тмине прадеда Јоксим. Злослутно оглашавајући да га коначна смрт тек сада стиже, с последњим потомком коме, ето, више нема спаса! “Али ја сам спасен”, помисли он, “ја сам заиста побегао!” И обузет мишљу да што пре устане, једва се помаче. Међутим, од тог јединог покрета она чудесна слика васколиког света коју је дотле гледао – нагло се просу као да је била од прашине, тако да све оно што се налазило доле, бешумно суну у висину, а све оно одозго му се одједном сручи у широм отворене и запрепашћене очи.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
ОДАЗИВАЊЕ ПЛАВИШТИМА: ИНТЕРВЈУ СА АНОМ АРП

				

			Published on  autor: stellapolarebooks2 komentara		

			



			


			

Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А., чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава девет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у девет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности
уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих, 
тако и туђих духовних и физичких путовања.

Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за
собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике,
 фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма Персефони, Хербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке 
(за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”). 

Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге. 





Где си замишљена, што увек мораш 
               уз мене ићи, у та времена, где си светлости?















Ана Арп





1) На бесконачном интернет простору и у блогосфери коју насељава мноштво домена
посвећених култури и књижевности,  твој изванредан електронски часопис постоји већ
девет година. У чему је смисао или у чему је задовољство уређивања часописа који не
доноси профит, а који, истовремено, захтева издвајање времена и висок степен
посвећености?






Ја, једноставно, волим то што радим. Гориво мог ентузијазма и радозналости је                                доста јако. Волим да поништавам време кроз аналогије и кроз сагледавање                         прошлости са позиције садашњости којој припадам и којом сам                                             условљена. Уметност је у том смислу изузетан дар.
Тачно, ја сам уложила у свој часопис огроман рад, време, огромну количину емоција и
бескрајно много сумње. Пасија значи и страст и страдање.                                                                          Ја схватам уметност доста озбиљно и мислим да на неком стадијуму                                               стварања или обожавања она може да постанe опасна.                                                                                 Њена моћ је јака, а као свака моћ – лако се преокрене. Хегел ју није случајно ставио                                  до религије у својој тријади апсолутног духа.
Рад доноси задовољство али и исцрпљује. Све ово, на крају дана, када посетилац                        сајта разгледа садржај, он не види. Оно што је битно јесте да он у садржају пронађе                  смисао и обећање лепоте. Међутим, има и оних који огромну количину мог знања и рада                    присвајају за себе copy-paste методом. То је она друга страна искуства, кентауровска                 иронија занесених ентузијазмом дељења и даривања: кентаур зна имена свих                           звезда и сазвежђа али не види камен пред собом па се спотакне и падне у провалију.






2) Низ текстова на сајту посвећен је деветнаестовековном романтичарском путнику и путовању. Двадесети и двадесетпрви век су од релативно статичне Европе  направили “континент у покрету”. Правци и интензитети кретања људи су                  измењени услед светских ратова, као и из економских разлога. Самим тим су се          искуство и појмови путника и путовања морали мењати. Ко су и какви су, по твом мишљењу, путници 20. и 21. века? У чему су слични, а по чему се разликују од романтичарских путника и њихових искустава? 






Наше време је доста ствари либерализовало у односу на велика путовања 18. и 19. века.             Пре свега класно и родно. Некада су путовали, зарад образовања или уживања,                           само богати, и углавном, самостално, мушкарци. Данас је ситуација сасвим другачија. Такође, путовања су данас сигурнија и бржа. Технологија је изузетно напредовала и то је променило ток и облик путовања.
Осим тих спољних разлика – које су допринеле масовном туризму – нема неких већих            разлика јер и данас постоје путници у оном егзистенцијалном смислу, путници који                 путују зарад самоспознаје, екстазе, упознавања других људи, доживљаја историје. 





Путници нису више само богати. Средња класа ушла је на велика врата у историју путовања током 19. века и променила је много тога.






3) У причи Пчеле (Јабуке) потенцирала си неколико тема међу којима се истичу                лепота и благовремена срећа. Колико су ти појмови важни у нашим животима?






Ти појмови су изузетно важни и сматрам да са појмова треба да пређу у искуство.                            У нешто сасвим опипљиво што срасте са нама, као маховина уз кору. Лепота и срећа                      су увек у потенцијалу, налик сенки коју покушавамо да згазимо. Као деца сви смо то покушавали, и баш зато што смо били деца, веровали смо да је то могуће.






4) “У почетку беше пијук птице” је реченица којом почиње поговор у твојој књизи                  Три мита о путовању иза Сунца – звук дакле, и слика дворишта, уместо речи. Када               су слике и звуци почели да се премећу у речи? Можеш ли се сетити тренутка када си
схватила да је писање постало твој позив или твој начин постојања? Како је                  изгледала та спознаја?











Ја сам писала од када сам научила да пишем али тај свој “позив”, како Ви кажете, нисам
освестила дуго. Имала сам мноштво свезака и кутија исписаног папира али никад себе нисам
сматрала писцем све до тренутка – његову необичност ни сада не могу да разумем – када сам у мају 2011. прочитала Црну књигу Орхана Памука. Склопивши странице дуго сам књигу
држала у крилу и прекрштених руку гледала кроз прозор моје тадашње собе док је зрак сунца приањао уз завесу. Тада сам схватила да сам ја писац. Није било, до тада, речи о порицању или потискивању, или о некој врсти аутоцензуре. Не, ја сам то радила као мрав или пчела, моји омиљени уметници. Једноставно радиш и ствараш. Ружа је ружа, без зашто.






5) Да ли је на Филолошком факултету (једино) могуће научити читање и писање?                   Коју димензију или коју “технику више” студент филолошког факултета стекне,                      па њом и располаже, за разлику од писаца и читалаца који у тој високој                              институцији нису стицали формално образовање?






Не. Доживљај читања и занат писања су ствар, пре свега, егзистенцијалног искуства,                            а онда, свакако, и рада. Под њим се подразумева количина прочитаног, односно количина урађеног/написаног.
Институција је добра јер намеће обавезу и намеће канон. И обавеза и канон изазивају                    отпор у појединцу али мислим да су у формативном периоду живота изузетно битни.              Мислим да је изузетно битно да у једном периоду свог живота појединац ради оно што                     не жели. То је веома важна духовна вежба и доводи его у баланс. Зато је сваки факултет,                      а у овом случају Филолошки, битан. Ја сам волела предавања и градиво, али то не значи                 да ми је било лако да прођем кроз својеврсну војску која је трајала, у мом случају, пет                  година. Факултет те учи дисциплини и самосавлађивању.
Дуго сам радила другу смену и исцрпљена после десет сати проведених на послу                       чекала сам аутобус на Бранковом мосту. На крову зграде прекопута био је банер на коме              је неки фудбалер рекламирао ручни сат. Мото на банеру је гласио: Да би прекршио правила прво мораш да их савладаш. Сваки пут бих се сетила мог вољеног факултета, моје                    катедре на другом спрату, увек тихог, кружног, ходника чији су ме зидови пастелне боје чинили спокојном.










6) Описујући потопљено дрвеће у реци у поговору књиге Три мита о путовању иза Сунца (…“Попут нагих младића Сунца, заробљених да неми проводе у води дане и
ноћи, која је била до њиховог пупка…”), али и читајући Дедалове собе у којима
спорадично у ходницима искрсавају предмети, стекла сам утисак да је на твоје
писање, поред осталог, могла утицати и уметност Ђорђа де Кирика. Међутим, на
списку оних стваралаца који су те инспирисали (од песме “Мајдан” групе Block Out до Фридриха Хелдерлина), Де Кириковог имена – нема. Ипак, твој текст Ђорђо де Кирико и досадна поднева детињства упућује на могућу везу. Колико су досада (празнина која је прати и која личи на Де Кирикове слике), а посебно “досадна поднева детињства” одредили твоје књижевне теме?






Досада има изузетан креативни потенцијал. Досада може бити недостатак обавеза,                                   а може бити и нешто много озбиљнија: недостатак смисла. Ова друга врста досаде код појединих се неком алхемијом преобрази у стваралачки импулс јер, чини се, само је на тај начин ту егзистенцијалну кугу могуће савладати. Иконографски и по атмосфери моје одрастање јесте подсећало на слике Ђорђа де Кирика. Ипак, де Кирико није био                      присутан у мојој првој књизи. Њему сам посветила посебан есеј који је, заправо, есеј о                 мени и мојим сећањима, не толико о његовом сликарству. О самом де Кирику ко жели                може све да сазна из неких књига или из самог сликарства. Но, креативно читање де               Кирика је оно што мене интересује. Ту се враћам на аналогије.





7) “Када једном се усудиш / отворених очију да рониш / иза Сунца стићи ћеш” – кажу
твоји стихови из прве књиге Писма Персефони, а потом и “Очекиваћеш                    преображаје”. Шта на том путу сазнања који води “иза Сунца”, на том путу  преображаја, мора бити жртвовано? Колико “кошта” nosce te ipsum?






Мора бити жртвовано много тога. Ту се враћам на одговор на Ваше прво питање.                           Мора бити жртвован его, време, рад, очекивања. Самоћа је неизбежна и претешка.                        То није за сваког.   
Мене је одувек било страх да роним отворених очију, односно да отворим очи у води.                      Иза Сунца је слика, односно метафора која нема фиксирано значење, ја остављам               креативном потенцијалу читаоца, у који верујем, који желим да подстакнем и који,                        на крају крајева, коначно довршава моју књигу, да сам замисли, разуме, осети, види                       шта је то иза сунца. Једна од неопходних особина је да напустиш страх од непознатог,                        од чињенице да ти со може нагристи очи.






8) „Уосталом, мене је увек занимао сукоб, како се нешто формира у односу на                препреку. Борба снажи дух, тако се постаје прави, истински путник” – твоје су речи                   из поговора у књизи Три мита о путовању иза Сунца. Са каквим си се препрекама суочавали изграђујући часопис и пишући књиге, односно како су те препреке на том            путу формирале?











Препреке су, пре свега биле, “проза прилика” – чињеница да не могу да седим, пишем, мислим, дружим се и путујем. Чињеница да годинама ниједан викенд нигде нисам изашла или отпутовала. Препрека је била недостатак времена а, касније, и снаге. Морала сам да радим, а припадам уништеној и несрећној генерацији која је 2000. године имала 15 година. Мислим да нам треба један озбиљан генерацијски дијалог и свођење рачуна. Шта је једна генерација имала, а шта је оставила у наслеђе наредној. То ја зовем веома важним друштвеним унутрашњим дијалогом.
У најнељудскијим условима какви се могу замислити у овом делу света (који не истичем квалитативно, али који не могу да поредим са афричким или азијским земљама, по природи ствари, већ са земљама које су ми много ближе)                требало је и радити и писати и постојати. Верујте ми: о марксизму причају                                       они који никад терор дивљег капитализма и транзиције нису осетили на својој кожи. О комунизму причају искључиво они који апсолутно никада нису радили у некој фирми, нарочито не у канцеларији, тој микро слици саме државе и друштва, који никада нису примили плату 22. у месецу (а требало је првог).
Они који осете ту врсту неправде, уопште они који нешто у животу искусе,                                         они не причају, они не постају тако одлучни у својим ставовима, они не деле у тако тоталитарном маниру свет на Да и Не. Они постају скептици, они постају уморни,                      постају циници, постају нихилисти, постају згађени. Рђа презира почиње да им                       нагриза душу. То су, заправо, људи из подземља. Видиш да ништа није решење и да је све, не релативно на начин старог скептицизма, већ страшно. Страшно. Без оног префикса блиставо. Само страшно.
У тим околностима требало је мислити о уметности. У околностима када сте                       приморани да два сата дневно користите (при)градски превоз током којих видите и        прошлост и садашњост своје земље. Онда осам сати (најмање) радите са људима који вам          јасно кажу шта је будућност.
И насупрот томе: моја соба, моје књиге (не наслеђене већ купљене од мог новца,                               од моје плате – индивидуалном вољом и радом класу је могуће превазићи!), музика, фотографије са путовања. То је та жеђ за лепотом коју стално помињем. Она извире                         из бруталне  стварности којом смо окружени а не из етикете (која је еуфемизам за псовку) „елитизам”. Наши савременици, професори софисти су политичким конструктом прогласили речи “лепота”, “инспирација”, “сањарење”, “пејзаж” (то могу бити политички конструкти, и              често јесу, али нису само то, не можете их једино свести на конструкт који је у служби злоупотребе), све те глупости које лупетају лажни пророци чије је јемство за интелект чињеница да их нико не разуме док говоре и пишу. Е, то је политичка злоупотреба моћи и знања, то је перфидна политичка доминација, то је та ништавна прича о “концепту”, “дискурсу”, “пракси” која потчињене треба да и даље држи у потчињености. И концепт и дискурс и пракса су релевантни појмови али њихова злоупотреба, која је ту да софистички прикрије суштину а истакне појаву, је проблематична. Пун је универзитет таквих. Моје писање                  и мој приступ далеко су од тога.
Током писања, дакле, на оба фронта, и на универзитетском и на свакодневном, имала                    сам само и искључиво препреке. Међутим, ја припадам психолошком типу који на препреку
изненада добија још јачи начет воље и одлучности.





9) Која је следећа “дестинација” Ане Арп? Хоће ли бити сапутника?





Следећа дестинација је трећа књига. Мислим да ће бити – када је реч о приступу – нешто
потпуно ново. Ипак, различитост није сама себи циљ. У наредних годину дана чека ме и                рад на ономе што је суштина сваке књиге, на самом садржају. Једва чекам да вам покажем          шта сам урадила!





Оливера Драгишић







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
ДВА ФИЛМСКА ПОГЛЕДА НА ПРВИ СВЕТСКИ РАТ: МАРШ НА ДРИНУ И КРАДЉИВАЦ БРЕСАКА (Оливера Драгишић)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

На седници Извршног комитета Централног Комитета Савеза Комуниста Србије, Јован Веселинов (председник ИК ЦК Србије) је, поводом организовања обележавања педесетогодишњице од почетка Првог светског рата, 1964. године рекао: ”(…) ми не можемо 1914. годину препустити ратницима из 1914. године и поповима да праве парастосе, него ми треба да кажемо, као комунисти, шта мислимо о том рату.”

Жика Митровић: „У току радње долазило је до тренутка када је драматизација доводила поједине личности у стање које их је терало да резимирају смисао збивања.“ Такав један тренутак у филму Марш на Дрину је смрт мајора Курсуле који, гинући, изговара: “Дрино, јебем ти…“. Митровић о томе даље каже: „Требало је, зато, да се пре једног оваквог тренутка `заустави` радња и да се каже гледаоцу: пази, ово је само филм, у њему се прича о неким стварима из прошлости и мало смо се забављали – ту све трешти, падају мртви, крви има до колена – али важно је да схватиш оно главно, од чега се и данас живи, што чини да се ноћу преврћеш у кревету и што ће ти можда помоћи!”





Југославија и Бугарска, чије су централне парадигме сећања почетком шездесетих година прошлог века увелико биле одређене социјалистичким наративом, спремале су се 1964. године за обележавање педесетогодишњице од почетка Првог светског рата. Искуства њихових народа, па и сећања на Велики рат, нису могла бити истоветна. О томе, поред осталог, сведоче и два играна филма која су била снимљена управо за потребе обележавања тог “непријатног” јубилеја: бугарски филм Крадљивац бресака и српски Марш на Дрину. Крадљивац бресака је изражавао погледе губитничке стране у рату измештањем фокуса са војних акција на љубавну драму која се одвијала између Србина, Иве Обреновића (чији је лик тумачио српски глумац Раде Марковић) и Бугарке, Јелисавете-Лизе, коју је играла бугарска глумица лиричног изгледа, Невена Коканова. Марш на Дрину је, за разлику од бугарске филмске интерпретације, представљао праву ратну епопеју и сећање на прву велику српску, али и савезничку, победу на Церу у августу 1914. године. Оба филма су у другој половини 1964. године била приказана пред београдском публиком.





Контекст у којем је Крадљивац бресака био сниман није био неповољан по југословенско (српско) – бугарске односе. У време његовог настанка односи Београда и Софије су били стабилни, а релативно висок степен сарадње је био потврђен и Живковљевим доласком у Београд 1963. године, када је био потписан низ билатералних споразума. Ипак, односи две државе које су се у Хладном рату нашле у оквиру истог идеолошког, али не и у оквиру истог политичког блока, и тада су били оптерећени “македонским питањем”, сећањима на бугарску окупацију источних делова Србије и Македоније у два светска рата и бугарским покушајем изједначавања “социјалистичких револуција” у Бугарској и Југославији.





Релативно стабилне односе две
државе кварио је инцидент рушења
бугарских споменика у Македонији
који су чували сећање на бугарско-грчку
битку код Дојранског језера (1913). 
Тада је био срушен споменик 
генерал-мајору Константину 
Каварналиеву,по којем је, делимично, 
настао лик пуковника Михаила у
Крадљивцу бресака.





Најважнији историјски процеси који помажу да се боље разумеју оба филма, а посебно Марш на Дрину, одигравали су се почетком шездесетих година у самој Југославији, у којој је на помолу био процес њене федерализације, а са њим и снажан развој национализама њених народа. Централном фигуром политичког и културног живота Србије почетком шездесетих година, све до смрти 6. новембра 1964. године, може се сматрати Слободан Пенезић Крцун. Има индиција да се филм Марш на Дрину може разумети и као његово наслеђе у српској култури, те да је управо он стајао у позадини снимања филма који се и данас сматра “инцидентом” у југословенској кинематографији услед изразито српског садржаја.





Крадљивац бресака





Филм Крадљивац бресака режирао је Вуло Радев на основу истоимене новеле коју је бугарски књижевник Емилијан Станев писао између 1936. и 1947. године. У новели су, као и на филму, сачувана сећања на Балканске ратове и српско-бугарски сукоб из 1885. године. Динамика развоја приче о крадљивцу бресака и њено прерастање из новеле у филм, поклапала се са динамиком добросуседских односа две државе (1936, 1947, 1964). Истовремено, садржај дела сведочи о историји конфликта два суседа (1885, 1913, 1918), што усложњава анализу садржаја филма.





Са сета: Крадљивац бресака





Радња филма је смештена у ратно Велико Трново, у 1918. годину, и одиграва се између заробљеничког логора у којем се, поред осталих заробљеника, налазе и Срби, и дворишта бугарског пуковника Михаила, управника логора и града, у чију се супругу Јелисавету-Лизу заљубљује српски војник Иво Обреновић. Страсна романса која се развила између српског официра и пуковникове супруге завршава се убиством српског војника који није дочекао (овоземаљско) ослобођење.





Пројекција филма у Београду није прошла без политичких трзавица: од незадовољства услед кашњења бугарске делегације на пројекцију, до новинских критика које су поручивале да филм “није антиратни” и да су у Србији “филм добро схватили”. Публика је, међутим, филм током пројекције више пута наградила аплаузом. Ипак, у лику српског војника у Крадљивцу бресака било је нечег узнемирујућег и непријатног за публику у Србији. “Нелогичност” лика Иве Обреновића долазила је до изражаја не само у компарацији са ликовима српских бораца какве је публика могла да види у филму Марш на Дрину, већ и у поређењу са ликом бугарског пуковника Михаила.





Пуковник Михаил је “главни споредни карактер”, како у новели, тако и у филму, али је за разумевање лика српског војника – можда и рецепције филма у Београду – од изузетне важности. Патриотизам пуковника Михаила је, за разлику од патриотизма српског официра Иве Обреновића, био ненарушен. Упркос спознаји да ће Бугарска изгубити рат, те да ће војници из логора којим он управља изаћи као победници, Михаил остаје одан својој војсци, идејама и ратним циљевима. Док српски официр, Иво Обреновић, будући победник разочаран у рат одбија да поздрави свог надређеног уобичајеним војничким поздравом, пуковник Михаил не дозвољава дефетизам у својој војсци која је већ у расулу, нагрижена успут и социјалистичким антиратним демонстрацијама.





Пуковникову несрећу (али и достојанствено држање у поразу) појачава његова лична, породична драма. Он има лепу али несрећну жену која је младост провела усамљена током Балканских ратова и Првог светског рата у којима је њен супруг био рањаван и награђиван. Њихов однос је, услед таквих околности, постао хладан. У њиховом браку више није било топлине, а није било ни деце. Пустош ратне и породичне свакодневице пуковник Михаил је покушао да превазиђе измештањем Јелисавете у врт са бресквама на периферији града уз необично строгу наредбу дату чувару врта – да пуца у свакога ко се врту приближи. Причу о Крадљивцу бресака могуће је тумачити и из религиозног дискурса, по којем би пуковнику Михаилу припала улога креатора (новог) света, издвојеног из ратног и тифусног хаоса. Врт са бресквама ограђен бодљикавом жицом би тако представљао алегорију раја, у којем ће се одиграти револт и побуна, у којем ће закон бити прекршен, у којем ће се стећи премудрост, испунити пророчанство и уследити апокалипса.





Раде Марковић и Невена Коканова





Јелисавета-Лиза је лик који, уз српског војника Иву Обреновића, сведочи побуну и преображење. Она је приказана као традиционална бугарска жена коју сусрет са Ивом Обреновићем мења тако што нарушава мир, али и празнину, породичног и свакодневног живота. Након сусрета са Ивом, Јелисавета оставља по страни принципе достојанства супруге официра, пренебрегава националне узусе тиме што се заљубљује у ратног непријатеља (и то баш Србина), бира неизвесност насупрот удобности, безбедности и заштићености. Немоћна пред налетом емоција, Јелисавета се опредељује за осећај слободе и смисла насупрот монотонији и сигурности коју су јој обезбеђивали бодљикавом жицом изоловани врт бресака и пуковников наоружани посилни као чувар све раскоши која се у врту стекла. Као и Иво, и Јелисавета креће путем који је, упркос свим препрекама, водио у самоостварење, слободу и – страдање. Обоје су побуњеници чијим побунама предходе ћутање, очај, неумољивост такве егзистенције, поштовање `господара`, трпељиво прихватање недаћа, неосвешћеност сопствених права и порива, немогућност да се спозна сопствена индивидуалност.





Током снимања филма, Раде Марковић
и Невена Коканова су почели романсу која
је трајала седам година. Раде Марковић 
се убрзо развео од Оливере Марковић, док
се колебање Коканове завршило одлуком да 
остане у браку. 
Коканова: „Режисер нам је рекао – ви се
договорите. И ми смо се шетали у природи – 
тамо где се рађала љубав између јунака. Али, 
у суштини, то смо били ми. Оно што се десило
међу нама, оживело је на филму.“
Марковић: „Режисер је све препустио нама. 
Одвео нас је у село Арбанаси. Какав
невероватан пејзаж! Већ је била зрела јесен 
са белом травом која је жутела. Кажем бела 
јер је тако на филму изгледала. И оставио нас
је тамо да дамо машти на вољу.“





Иво Обреновић је кључни лик новеле и филма. На преображај који доживљава указује, могуће, и његово презиме Обреновић (у новели Обретеновић) које долази од речи “обретен”, односно од преобраћен. Иво се појављује у три контекста: у логору, у разговорима са француским заробљеником и у врту са Лизом. Његов лик је најмање био проблематичан у контексту логора, у којем је одговарао и српској и бугарској перцепцији српског заробљеника. У разговору са француским заробљеником, другом и сапатником Гревилом (човеком без илузија којим је режисер Радев дао омаж филму Велика илузија, Жана Реноара из 1937. године), Иво почиње да се мења, игноришући Гревилова благонаклона упозорења да љубав са женом ратног непријатеља не може променити историјску реалност српско-бугарских односа. Већ кроз разговоре са Гревилом, Иво постаје нејасан, пољуљан, побуњен, ирационалан, “граничан”, па тиме и “опасан” лик.





Без обзира на то што српски
војник у бугарском филму
носи епитет „крадљивац“, он то, 
у суштини, није био: украдене 
брескве је вратио, схвативши да 
том врстом глади (физиолошком)
није ни био вођен ка врту.





Најважнији контекст у којем се Иво Обреновић појављује је онај у сусрету са Лизом у врту бресака. Постепено, кроз сусрете са Женом, Иво постаје Човек ослобођен историјског, ратног и националног искуства. Он постаје ослобођен и колективног искуства и креће, као и Јелисавета, путем индивидуализације. Један од најзначајнијих тренутака у филму може бити онај када је Иво први пут “скренуо с пута” крећући се од логора ка врту у потрази за храном (у том тренутку и логор и храна добијају алегоријско значење), изговарајући речи које звуче судбоносно: “Само се отбих от пътя“. А тај тренутак “силаска са (познатог, историјског) пута” је уједно био и његов корак у непознато. Сишавши са утабане земљане стазе која је водила из логора, Иво Обреновић је престао да буде узорни српски војник, официр и ратник, постајући промотер другачијег говора и понашања. Управо је тај тренутак “силаска са пута” отупио оштрицу његове (националне) борбености и управо је преображај који Иво доживљава могао бити она димензија непријатности његовог филмског лика која је у Београду била дочекана са неповерењем. На крају, српски војник у бугарском филму умире помало недостојанствено (што посебно долази до изражаја у његовој компарацији са бугарским пуковником Михаилом и јунацима из филма Марш на Дрину који заједно гину у борби за слободу отаџбине): он бива убијен с леђа, затечен у крађи (бресака), у туђем врту, у туђој кући, са туђом женом, са женом ратног непријатеља, побуњен, љубављу преображен, у преступу, ослабљен, сам.





Марш на Дрину





Марш на Дрину је филм у којем, за разлику од Крадљивца бресака, нема важних и великих женских ликова. Лепота филма се огледала у Митровићевој способности да обједини историјско знање и поетику, избегавајући патетику својствену управо југословенском социјалистичком ратном филму. Нема грандиозних речи, а нема чак ни много пиротехнике јер је Митровић знао (и занатски и историјски) да се уверљивост ратне епопеје српских бораца у Великом рату више заснивала на личним напорима и колективној драми, а мање на буци и експлозиву.





Плакат за филм Марш на Дрину





Жика Митровић је био пореклом из села Горња Бадања које се налази недалеко од Цера, у близини Лознице. У интервјуу који је поводом четрдесетогодишњице од снимања филма дао Александру Арежини, Митровић је открио неке детаље о настанку филма за који је сценарио написао са Арсеном Диклићем. Идеја да такав један филм буде снимљен развијала се постепено, и пре него што је требало обележити педесет година од почетка Првог светског рата, јер ју је Митровић дуго носио у себи, инспирисан учешћем свога оца и својих стричева у Церској бици. Његов отац је био и одликован за заслуге у рату али се материјал из којег је Митровић касније црпео филмске сцене није базирао само на породичном сећању и архиви. Митровић је обавио низ разговора са учесницима Церске битке, са некима од њих и више пута, забележивши их, како сам каже – на магнетофонској траци. То су били разговори са старим борцима из Коњичке дивизије која се ка Церу кретала кроз Мачву и са онима из Комбиноване дивизије која се, на челу са Степом Степановићем, преко Уба убрзаним маршем кретала ка Дрини. Док је Крадљивац бресака био филм који је више био базиран на идеји, а мање на (колективним) искуствима из рата, Марш на Дрину је у значајној мери био заснован на историјским чињеницама и прворазредним изворима.





Слободан Пенезић Крцун





У социјалистичкој Југославији је почетком шездесетих година политичка клима почела да се мења у правцу државне децентрализације. Таква околност давала је на замаху националним дискурсима у свим њеним републикама што се у случају српског партијског руководства почело назирати у кругу људи окупљених око тадашњег премијера, Слободана Пенезића Крцуна. Располажући необично снажном организационом енергијом, али и вољом да остави трага у српској култури (и тиме да се, можда, искупи за недела почињена током “револуције”), Крцун је почео да поставља основе нечему што би се условно могло назвати новим српским културним концептом. Такво његово деловање морало је бити неприхватљиво, како за југословенско руководство, тако и за политичке и културне елите осталих југословенских република.





Бригу о обележавању педесетогодишњице од почетка Великог рата, Централни комитет савеза комуниста Србије (ЦК СКС) је поверио Комисији за историју ЦК СКС и Комисији за идејни рад Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС). Архивска партијска документа, међутим, не бележе готово ништа о снимању филма Марш на Дрину, са изузетком неколико значајних реченица. У априлу 1964. године у записницима са састанака Комисије за историју се каже: “Филмско предузеће `Авала` покушава да направи филм `Марш на Дрину` користећи истоимени популарни марш, али то они раде на своју иницијативу”, из чега се може закључити да филм није био део државног и партијског плана. Не само да није био део државног и партијског плана, већ је, изгледа, био снимљен упркос партијским и политичким настојањима да се историјски смисао и значај Церске битке и њен јубилеј умање.





Ратко Дражевић





У интервјуу који је дао поводом четрдесетогодишњице од снимања самог филма, глумац Љуба Тадић (мајор Курсула), рекао је да је “тај филм онако више ишао некако испод земље” и даље: “Жика је (био) главни у том филму, он је то правио са Арсеном (Диклићем). Њих су двојица то радили. Опет, морам да вам кажем и ту ствар, да су заслужни за тај филм (били) Ратко Дражевић – дао је паре за тај филм, то Жика више зна, то Жика треба да исприча, ја не бих о томе причао, а то је гурао и Крцун, да се сними. И тај филм је онако скромно снимљен имао огроман успех.” Жика Митровић је посведочио нешто друго: “Пошто је то радила `Авала`, она је имала свој један врло импозантан савет где су били (…) писац Слободан Селенић, био је Михиз и још неколико (их) је било. Они су одобрили то, међутим, била је једна фракција у томе свету која је била против зато што су се бојали тог национализма”. И даље: “рецимо то да се у Мадери скупљало друштво. Он (Љуба Тадић), Ратко Дражевић, Селенић, не знам ког дана у недељи. Онда је он (Љуба Тадић) пред њима усред ресторана Мадере одглумио час једну, час другу сцену и они су то гледали и коментарисали.”





Историјски значај и могуће политичке консеквенце “незгодног јубилеја”, требало је умањити обележавањем низа других значајних годишњица: те, 1964. године, навршавала се педесетогодишњица смрти Димитрија Туцовића поводом које је партија желела да говори о српској социјалдемократији, затим 100 година од смрти Вука Караџића (сложена због “питања језика” у Југославији) – прослава која је требало да буде “централни догађај” те године, потом обележавање јубилеја Скерлићевог и Мокрањчевог стваралаштва, обележавање оснивања манастира Сопоћани. Осим тога, у Хрватској је требало обележити Мажуранићев и Матошев јубилеј, а дневни лист Политика је те године прослављао шездесет година од оснивања. Општи правац инструкција у партији је био такав да се прослава педесетогодишњице Церске битке “морала тумачити са марксистичког становишта, што мирнијим и одмеренијим тоном”. То је, поред осталог, требало постићи писањем једног “централног чланка у штампи” јер, како је на седници Извршног комитета ЦК СКС рекао Јован Веселинов: ”(…) ми не можемо 1914. годину препустити ратницима из 1914. године и поповима да праве парастосе, него ми треба да кажемо, као комунисти, шта мислимо о том рату.”





Док се партија бринула како да сузбије глас бораца из Првог светског рата, дотле је Жика Митровић, са Арсеном Диклићем, кругом људи окупљеним око Крцуна и Ратка Дражевића у `Авали`, чинио супротно: записи његових разговора са борцима Церске битке су са магнетофонске траке током пролећа 1964. године прерастали у филмске слике. Борци су почели да добијају свој глас на филмском платну, а партијски однос према том рату је био пренебрегнут и побеђен у неформалним круговима и центрима моћи који су почетком 60-их година били у формирању. Митровић је успео да сними дубоко српски филм који то није био само по теми коју је обрађивао, већ и по укупном ангажману свих оних који су у његовом снимању учествовали.





У снимању филма у Ваљеву су, осим филмске екипе, као статисти учествовали и мештани, Ваљевци, сељаци из околине града, али и војска – око две хиљаде војника који су Митровићу викендом били стављани на располагање. Да филм Марш на Дрину није био државни пројекат, својим запажањем посведочио је Љуба Тадић: “(…) војску смо имали само суботом и недељом. Није то био државни филм. Ја и не знам како су они ту војску добили суботом и недељом. Снимао сам два ратна филма, Сутјеску и ово, па сам на Сутјесци видео колико је ту било војске за снимање. Па то је трајало годину дана.” Митровићу је у снимању филма помагао и један Ужичанин, пуковник Луковић, пензионисани професор војне академије који је Церску битку “познавао напамет”. Луковић је месец дана увежбавао војску како да маневрише, учио глумце и статисте како се прежу коњи, потрудио се да набави топове који су изгледали као они из 1914. године, учио глумце како се мењају положаји. На снимању су, приликом кишних дана, када би се топови заглављивали у блату, помагале и жене, а припрему глумаца за сцену слушали су и војници и статисти. Митровић је о атмосфери на снимању рекао: “Имао сам утисак да су сви они на неки начин били везани за ту причу”.





Сцена из филма Марш на Дрину





Марш на Дрину је на фестивалу у Пули добио награду публике што значи да је око 12.000 гледалаца, углавном Хрвата, филм прогласило најбољим те године. Упркос томе, Митровић је, како сам каже, био “преслишаван” у Београду, а на једно гледање филма је и сам био позван да коментарише и објасни шта је у њему приказано. Суочио се са парадоксом да је српски филм, који је био награђен у Хрватској, за део српског партијског руководства и даље био политички осетљив. Без обзира на то што је после фестивала у Пули Марш на Дрину био умножен у 50-60 копија које су биле предвиђене за политичко-васпитни рад у армији, остаје и чињеница да тај филм, са изузетком једне телевизијске пројекције 1975. године, све до 1989. године, пред српском публиком није био приказиван.





У завршну верзију филма није 
ушла сцена у којој се на једном
месту, после скупо плаћене
победе, сусрећу мртви и живи: 
док се преживели победници
на коњима и у колони враћају
са Цера, са околних ливада 
посматрају их мртви. Та
христолика сцена (у Христу су
сви живи) је, како је Митровић 
сматрао, могла да оптерети већ
постигнут ефектан крај филма,
па је била изостављена.





Компарација два филма, Крадљивца бресака и Марша на Дрину, наметнула се самом чињеницом да су филмови били снимљени поводом јубилеја, да су као главну тему имали српског војника из Првог светског рата и да је Крадљивац бресака био приказан и у Југославији. Упоредна анализа, међутим, у свом крајњем исходу води ка закључку да се у случају та два филма није радило о некаквом “рату филмским платнима” између Бугарске и Србије (Југославије). Фокус сукоба се, када је у питању Марш на Дрину, измешта на конфликт који се одигравао унутар српског и југословенског поља (и политике) сећања, док је приказивање бугарске верзије сећања на Велики рат и интерпретацију српског војника у њему само додатно оптеретило ионако сложене односе у домену сећања на Први светски рат у Југославији и Србији. Другим речима, у Бугарској је филм Крадљивац бресака имао задатак да разреши њихове националне трауме, релативизујући српску победу и бугарски пораз. Са друге стране Марш на Дрину је разрешавао југословенско-српски комплекс сећања на 1914. годину. Није, ипак, на одмет, запитати се ко је и када донео одлуку да се у Југославији, у Београду, исте године када и Марш на Дрину, прикаже и бугарска верзија сећања на Први светски рат која је могла бити схваћена као релативизација српских напора поднесених у том рату.





***





Централни симбол страдања у Крадљивцу бресака је бресква – редак симбол у балканској уметности. У филму се јавља као предзнак страдања у љубави. И у једној српској варијанти сећања на Церску битку, изван филмских интерпретација, српски војник је био “додирнут усудом брескве”. Сећање на страдање српских војника на Текеришу, о чему говори филм Марш на Дрину, сачувано је и у једној легенди о “војниковој шантелији”. У њиви српског сељака на Церу, где је битка била вођена, пронађене су кости непознатог српског борца и установљено је да је стабло брескве које је ту расло никло из његовог грла. Легенда каже да је у време највеће непријатељске офанзиве у лето 1914. године, у предаху између најжешћих борби, безимени церски војник сео на грудобран свога рова да поједе брескву коју му је поклонила девојка. У тренутку када је загризао брескву погодио га је залутали метак и клонули војник је затим пао у ров. Смртни грч му је укочио вилице, па му је бресква остала у устима, а из њене кошчице је порасло стабло. И бресква и војникове кости су са тог места касније пренете на Текериш.





Није јасно зашто је Емилијан Станев “крадљивца” ситуирао у врт са бресквама, поготово због тога што је записао сећање на настајање главних ликова у новели: у детињству је, са оцем, посетио пуковника чија се прелепа жена, “у плавој хаљини”, урезала у његово сећање. У суседству тог пуковника је живео други, свадљиви пуковник, који је посвећено чувао свој виноград. На неки чудан начин су се тај други човек и “плава дама” повезали у пишчевој глави и тако су настали ликови Лизе и Михаила. Али аутор остаје недоречен око тога како је “лозе” (виноград) прерасло у “праскови” (брескве). Није јасно ни зашто се у сноликим формама сећања какве су српска легенда и бугарски филм и новела, судбина српског војника везује за мотив брескве. Бресква је једино још у сановницима, вековним искуствима сневача, препозната као симбол који ономе ко снива најављује велику љубав и велико страдање.










Оливера Драгишић




























Литература:





Ајдачић Дејан, Књижевно обликовање представа о противнику у бугарско-српским ратовима: https://liternet.bg/publish1/dajdachich/predstava.htm (9.11.2020)





Георги Тошев, Невена Коканова. Години любов. София: Книгомания, 2018, 74-83.





Evgenja Garbolevsky, The Conformists. Creativity and Decadence in the Bulgarian Cinema 1945-89, Cambridge Scholars Publishing, 2011, p. 77-78.





Žika Mitrović, „Režija istorijskog filmskog žanra“, u: Radoslav Lazić, Rasprava o filmskoj režiji, Beograd: Kultura, 1991, s. 75-81.





Иванова Дияна, Емилиян Станев: `Крадецът на праскови` – от Створението до Апокалипсата – https://www.rastko.rs/rastko-bg/umetnost/knjizevnost/divanova-estanev2_bg.php (9.11.2020)





Историјске свеске: Сведочења са српског фронта 1914. године – http://www.andricgrad.com/2014/08/svjedocenja-sa-srpskog-fronta-1914-godine/





Lim Mira, Lim Antonjin, Najvažnija umetnost, Istočnoevropski film u dvadesetom veku, Beograd 2006.





Митерауер Михаил, Миленијуми и друге јубиларне године; Зашто прослављамо историју?, Београд, 2013.





Приче завичајне. Текерешки пешкир: http://www.rtvbn.com/3824348/price-zavicajne-tekereski-peskir





Predrag Marković, Prvi svetski rat na ekranu i film Heroj 1914. Poštovanje za istinskog junaka, Vreme, https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1252178&print=yes (9.11.2020.)





Слободан Пенезић Крцун. Гласност ћутања. Говори. Чланци. Ратна писма. Сећања, Ур: Жељко В. Марковић, Историјски архив Ужице, Ужице 2020.





Раковић Александар, Српско родољубље у филму Марш на Дрину : https://iskra.co/reagovanja/aleksandar-rakovic-srpsko-rodoljublje-u-filmu-mars-na-drinu/ (9.11.2020)





Черок Семън, “Вло Радев”, Интервюта за кино и за себи си, София 1979.





Извори:





Архив Србије, Централни комитет Савеза комуниста Србије, Комисија за идеолошки рад 1945-1969, Ђ-2, К-6, 7, 15.





Архив Србије, Централни комитет Савеза комуниста Србије, Извршни комитет ЦК СКЈ 1963-1965, Ђ -2, К-6, 8.





Архив Србије, Централни комитет Савеза комуниста Србије, Историјско одељење 1948-1969, Ђ-2, К-10, 11, 12.





Генов Паун, Крадец на праскови, Филмске новине, 1964.





Интервју са Жиком Митровићем о Маршу на Дрину, Александар Арежина – http://aleksandararezina.blogspot.com/2011/02/zika-mitrovic-komandant-marsa-na-drinu.html (9.11.2020)





Марш на дрину – јединствена филмска битка. Поетика смрти мајора Курсуле, Интервју Александра Арежине са Љубом Тадићем): http://aleksandararezina.blogspot.com/2010/11/mars-na-drinu-jedinstvena-filmska-bitka.html (9.11.2020)





Марш на Дрину, Младост, Слободан Новаковић, 16.12.1964.





Од 1. јануара на биоскопском репертоару филм Мaрш на Дрину. Снима се наставак?, Експрес, Сл. Константиновић, 28.12.1988.





Станева Надежда, Дневник с продължение, София, 1979.





Чернов Григор, Крадец на праскови, Филмске новине, 1964.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
ПИСМА ДВА: ПУШКИН НАТАЛИЈИ ГОНЧАРОВОЈ И ЏЕК ЛОНДОН АНИ СТРАНСКИ

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Два љубавна писма, једно које је Пушкин написао Наталији Гончаровој 1830. године и, друго, Џека Лондона написано Ани Странски, превела је Виолета Бјелогрлић.  Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.





Пушкин – Наталији Гончаровој Москва, 1830.





Виолета Бјелогрлић





Данас је ‒ годишњица оног дана када сам Вас први пут видео; тај дан је у мом животу. Што више мислим, јаче се уверавам да се моје постојање не може одвојити од Вашег: створен сам да Вас волим и пратим; све моје друге бриге су ‒ једна заблуда и лудило. Далеко од Вас, ја сам непоколебљиво прогоњен жаљењем због среће у којој нисам имао времена да уживам. Пре или касније, свеједно ћу све одбацити и пасти Вам пред ноге. Још једино помисао на дан кад ћу имати комадић земље у… може да ми наведе осмех на усне и оживи ме усред тешке туге. Тамо ћу моћи да лутам око Ваше куће, да Вас срећем, да Вас пратим.










Џек Лондон ‒ Ани Странски 










Драга Ана: Да ли сам рекао да се сви људи могу поделити на врсте? Ако сам то рекао, дозволи ми да разјасним ‒ не сви. Ти излазиш из оквира, не могу да те сместим ни у једну врсту, не могу да те прозрем никако. Могу се похвалити да од десет људи могу предвидети понашање девет. Судећи по речима и поступцима, могу погодити срчани ритам девет људи од десет. Али десети је мистерија за мене, и очајан сам јер је то изнад мене. Ти си тај десети. Да ли је икада било да две ћутљиве душе које су тако различите тако могу да се приближе једна другој? Наравно, често се осећамо исто, али чак и када осећамо нешто на различите начине, увек се разумемо, иако немамо заједнички језик. Не требају нам речи изговорене наглас. Ми смо превише нејасни и мистериозни за то. Мора да се Бог смеје кад гледа наше немуште представе. Једини поглед на здрав разум у свему овоме је да обоје имамо бујан темперамент који је довољно огроман да бисмо били схватљиви. Истина, често разумемо једно друго, али неухватљивим погледима, нејасним наговештајима, као да нас привиђења, док ми сумњамо, воде ка свом виђењу истине. Ипак, не усуђујем се веровати да си ти та десета особа чије понашање не могу предвидети. Да ли ме сада тешко разумети? Не знам, вероватно јесте. Не могу наћи заједничку основу. Огроман темперамент ‒ то оно што нам омогућава да будемо заједно. На тренутак је у нашим срцима избила сама вечност и привукли смо једно друго, упркос чињеници да смо толико различити. Осмехујем се кад из тебе избија усхићење? Тај осмех који се може и опростити – и не, то је завидан осмех. Двадесет пет година сам живео у депресивном стању. Научио сам да се не дивим. То је врста лекције коју је немогуће заборавити. Почињем да заборављам, али то је мало. У најбољем случају, надам се да ћу заборавити све, или скоро све, пре него што умрем. Већ се могу радовати, учим мало по мало, радујем се ситницама, али не могу се радовати ономе што је у мени, мојим најдубљим мислима, не могу, не могу. Да ли се изражавам нејасно? Чујеш ли мој глас? Бојим се да не. На свету постоји много лицемерних позера. Ја сам најуспешнији од њих.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
SMRT JE SVETLA NIJANSA SIVE: NENAD PETROVIĆ

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			


Nenad Petrović je rođen 1983. godine u Mladenovcu. Živi u Beogradu. Piše pesme od 2008. godine. Objavljivao je kratke priče u Ninu i Politici, zbornicima, panoramama i pregledima poezije. Bio je učesnik Pesničenja, Poezina, Pet minuta pažnje. Objavio knjige pesama: Pčelarenje u tihom predelu (2017) i Štrčanja i druge pesme (2019) za Presing iz Mladenovca.





JESENJI VETAR JE TAKO TIH





Koliko ljudi napolju… I sve ih boli, svi su u bolu. Kad još zahladi, a ti ljudi odu svojim kućama i zatvore se, tada ni moj prozor neće biti često odškrinut. Neću čuti zvukove koje prave ljudi – oni podsećaju na bol. Slušaću jesenji vetar. Slušaću jesenji vetar. On je tako tih.





Nenad Petrović





LJUBAVNICI





Došla je jesenja noć. Uplašena tama plače po ulicama i drhti između zgrada i kuća. Strahovito se muči. U ovoj noći otvaram prozor, mrak ulazi, ljubi mi ruke, noge, telo, glavu. Dodiruje u tišini moje usne. Nežno i polako. Tako je vlažno. Ljubi me dugo. Celu noć, do sunca. Ujutro odlazi, ali tragovi bliskosti su ostali. Druge volim ovim iskustvom, a tama svake noći pohodi drugi prozor. Koliko nesebične ljubavi.





RANA JESEN KOD NAS





Ovo nebo oblači jesenje tmurno odelo – postaje hladno. I ovo nebo plačucka za toplim vetrom, pada kiša. Vetrovi struje vazduhom poruku – beži unutra. A unutra, kreveti se nadaju zagrljajima, poljupcima i dugim zimskim ušuškavanjima. Jesen nas voli, jesen radi za nas. U jesen pečemo papriku i imamo kestenje. Vatra pucketa. Tako je kod nas.





OVAKVE NOĆI





U ovoj noći mrak je uplašen. Uplašen do te mere da ječi vetrom, a ti zvuci uguravaju strah spolja kroz otvoren prozor, ovde kod mene. Strah nadire, osvaja sobu, bubri. Ječanje se pretvara u tihi plač, počinje kišica da sipi. Sipi postojano i to traje. Duge su ovo noći, ali dolazi jutro sa olakšanjem – razvedrava se i razdanjuje. Može da bude lep dan – a meni se tako spava.





SVEDENA PLANETA





Sivi vetar hladno zavija u krošnjama, pod tmurnim oblacima. Sam u anesteziji i bez osećaja – tako je hladno da sam ništa i ne osećam. Smrt je svetla nijansa sive. Pada mrak i donosi živu boju – crnu. Ima nade dok je obojeno.





GODIŠNJE DOBA JESENJE





Noći će biti hladne i mrtve. Jesen boji u anesteziju, u sivo. Nećemo osećati bol jer anestezija dolazi da da nadu u život bez bola. Jesen je medicinska sestra koja lupa injekcije sa anestezijama. Ona zgodna sestra, stručna. Deverika u Savi će da miruje, srndać u Košutnjaku da spava, a mi ljudi ćemo biti po toplim stanovima duže nego letos. Možda neko i zagrli nekog, šta ćeš – mnogo smo blizu jedni drugima.





JESENJI STRAHOVI





Uhvatio me gadan strah. Ščepao. Nikako da se osmehnem, kao protivteža strahu. Kao da mi moja duša beži od mene. Sva sreća, napolju je hladno pa sam zatvorio prozore i vrata. Ako mi duša napusti telo makar neće izleteti kroz prozor, ali ko da je juri po sobi…





RAD NA BUNARU I ODMOR POSLE





Izlazak iz bunara tame na svetlosnu površinu. Sad ćemo da se osušimo, pojedemo nešto dok sediš sa nama i pričamo zavijeni u ćebe kako je skroz dole duboko. Svetlost na površini u sreći mrda nogama i rukama – pleše u ritmu nade. Nikad više u taj bunar! Nikad više ni u jedan! Hoćemo prostranstvo i svetao pokret. Tu ima vazduha. Promeniti profesiju. Ne biti bunardžija.


			
		

	
	



			
				


			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Dostojevski i jedna teorija zavere (citat: Zli dusi/Бесы/Demons)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…





Gospodin Šigaljev je više nego snažno zaokupljen svojim zadatkom, a uz to je suviše skroman. Meni je njegova knjiga poznata. On, kao konačno rešenje pitanja, predlaže podelu čovečanstva na dva nejednaka dela. Jedna desetina dobija slobodu ličnosti i neograničeno pravo nad devet ostalih desetina. Ovi moraju izgubiti ličnost i pretvoriti se u neku vrstu stada i, uz neograničenu pokornost, postići, nizom preobražaja, prvobitnu neporočnost, nešto poput prvobitnog raja, premda će, uostalom morati da rade. Mere koje autor predlaže za oduzimanje slobode od devet desetina čovečanstva zaista su izvanredne, zasnovane na prirodnim činjenicama, i veoma su logične.





[…]





Kod njega je dobro u knjizi – nastavi Verhovenski – ono o špijunstvu. Kod njega svaki član organizacije motri na drugog i obavezan je da potkazuje. Svako pripada svima, a svi svakome. Svi su robovi i u ropstvu jednaki. U krajnjim slučajevima kleveta i ubistvo, ali, što je glavno, jednakost. Na prvom mestu, spušta se nivo obrazovanosti, nauka i talenata. Visoki nivo nauka i talenata dostupan je samo najsposobnijima, nisu nam potrebni izuzetno sposobni! Izuzetno sposobni ne mogu ne biti despoti i uvek su više nanosili štetu nego što su koristili; njih proganjanju ili kažnjavaju. Ciceronu se odseca jezik, Koperniku se oči vade, Šekspir se kamenuje – to je šigaljevština! Robovi moraju biti jednaki: bez despotizma još nije bilo ni slobode, ni jednakosti, a u stadu mora vladati jednakost, i eto šigaljevštine! Ha-ha-ha, vama je to čudno! Ja sam za šigaljevštinu!










[…]





Slušajte Stavrogine: brda poravnati, to je dobra misao, nije smešna. Ja sam za Šigaljeva! Nije potrebno obrazovanje, dosta je bilo nauke! I bez nauke biće dovoljno materijala za hiljadu godina, ali valja se pripremiti na pokornost! U svetu jedino to nedostaje: pokornost. Žudnja za obrazovanjem već je aristokratska žudnja. Tek što se stekne nešto porodice ili ljubav, već se javlja i želja za svojinom. Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Sve ćemo svesti na isti imenitelj, potpuna jednakost. “Zanat smo svoj naučili, i pošteni smo ljudi, nama ništa drugo nije potrebno” – to su nedavno engleski radnici odgovorili. Neophodno je samo ono što je nužno – to je sada deviza zemaljske kugle. Ali potrebni su i grčevi; za to ćemo se pobrinuti mi, upravljači. Robovi moraju imati upravljače. Potpuna pokornost, potpuna bezličnost, ali jedanput u trideset godina Šigaljev pušta u pogon i grč, i svi odjednom stanu jedni druge jesti, i tako do izvesne granice, jedino da ne bi bilo dosadno. Dosada je aristokratsko osećenje; u šigaljevštini neće biti želje. Želja i patnja su za nas, a za robove šigaljevština.





[…]





Slušajte, mi ćemo najpre stvoriti metež – govorio je Verhovenski strašno užurbano, svaki čas hvatajući Stavrogina za levi rukav. – Ja sam vam već rekao: mi ćemo prodreti u sam narod. Znate li da smo mi već sada strahovito jaki? Nisu naši samo oni koji kolju i pale, i pucaju iz klasičnog oružja, ili ujedaju. Takvi samo smetaju. Ja bez discipline ništa ne podrazumevam. Ta ja sam varalica, a ne socijalist, ha-ha! Slušajte, ja sam ih sve prebrojao: nastavnik koji se sa decom ruga njihovom bogu i njihovoj kolevci, već je naš. Advokat koji obrazovanog ubicu brani time što je ubica prosvećeniji od svojih žrtava i, da bi novac izvukao, morao je da ubija, već je naš. Đaci koji ubijaju seljaka da bi proverili kakvo je to osećanje, naši su. Porotnici koji proglašavaju nevinima sve zlikovce redom, naši su. Državni tužilac koji se na sudu plaši da nije dovoljno liberalan, naš je, naš, naš. Funkcioneri u upravi, književnici, o naših je mnogo, strahovito mnogo, ni oni sami toga nisu svesni! S druge strane, pokornost đaka i budalica stigla je do najviše tačke […] Kada sam otišao – besnela je Litreova teza da je zločin ludilo; kada sam došao – zločin više nije ludilo, nego upravo sam zdravi razum, gotovo dužnost, u najmanju ruku plemeniti protest.





[…]





Slušajte, lično sam video dete od šest godina koje je pijanu majku vodilo kući, a ova ga grdila ružnim rečima. Vi mislite da se tome veselim? Kada u naše ruke dođe, mi ćemo je, po svoj prilici, i izlečiti… ako zatreba, mi ćemo je na četrdeset godina u pustinju prognati… Ali danas je potrebno imati jedan ili dva naraštaja što su se odala razvratu; razvratu nečuvenom, gadnom, kada se čovek pretvara u gnusno, plašljivo, okrutno, samoživo đubre – eto, to nam je potrebno.





[…]





Eh da samo ima dovoljno vremena! Jedino je zlo što nema više vremena. Mi ćemo proklamovati rušenje… zašto, zašto je ipak ta ideja tako zanosna!Ali treba koščice malo razgibati. Mi ćemo razbuktati požare… Mi ćemo raširiti legende… Za to će biti od koristi svaka šugava „družina“. Ja ću vam baš u tim družinama naći takve dobrovoljce koji će na svaki pucanj poći, pa će još i zahvalni biti na dobijenoj počasti. E pa, i počeće metež! Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Нађох те као прсти који нађу рррррр

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Песме Милице Тасић






Милица Тасић је рођена 1. септембра 1989. године у Врању. Апсолвент је на београдском Филолошком факултету, на групи Српски језик и књижевност. Пише углавном љубавну поезију, али и прозне текстове. Аутор је неколико есеја и критичких осврта. Највише њених песама објављено је у Поезији суштине. Неке песме су јој преведене на руски језик и објављене у часопису Нови поглед. Њена прва збирка песама носи назив Паун на недрима (2019).





***





Милица Тасић





… Нађох те





Као прсти који нађу





Рррррр…





Зрак у ноћи трепери,





Не знају шта с њим.





Да усидрим блуну,





Софицу да укћерим,





Знам,





Била би шала овог света,





Било би…





Зрак само – додир, и поглед,





Зар зене две…





А мило све,





Моје под тиском,





То миље сада што зре,





И лишће, о, лишће…





Зар мени само сме?





И куда да лутам





Кад не знам што чиним,





Милица Тасић





Шта тиха ми тка?





Хеј,





Заборави песму,





Луну,





И утајни лучу сна…





И кад мимоиђемо светом,





Моримо у шаци,





У соби линија – подстанар,





Међу прсте невиности





Зрак тај би…





Устајни луну,





Блуну,





Устани моћи сна!










***





Како да ти убогим речима





(по)кажем колико ми је стало…





И да не знам шта се све у мени збива,





Кô рањеник што крпи и ушива,





Тако и ја тражим речи, од ‘ж’ до ‘е’,





Речи жеље… жеже ме… па тихо казује,





Кô да шапће једно само:





……………………………………..





У ходу, онако, у јуришу лаганом





Милица Тасић





….љубичастим трагом …





Кад тихо осипа у мору драж…





…знаком који склизава





Са литица сумње, врхом планине





Са сребрном звездом





Тек зрном – васкрслим,





Јединим сведоком моје љубичасте.





Па бела луда платна бојим,





Не што нису нежна пена,





Но што своје боје тој





Невиности желим,





Сву чистоту за хербаријум мом милом,





Радост сваке да сачува од мене,





И на уснама – јагодом на пола –





Сву моју чежњу…





Мелеме за немире,





Детелину за срећу тражим,





Да кап капне, па и остане,





Срце биљем занавек да залечим…





Ал’ душа ти моја ненаучено казује





Да волим све што никад нећеш знати,





Јер никада се нећеш моћи сав угледати,





Ти, најлепша биљко, лотосе у логосу,





Сувише све… на прагу под сунцем…





У мокра два кестена на облацима





Што лутајући траже Твој лик





И на њему благ осмех





На далеком белом острву





За нас.





Милица Тасић










ДАН СВЕТОГ НИКОЛАЈА





Росуљом смеђих очију





Пала сам на влажне мушке усне,





На Зеленом венцу,





Радосног једног дана.





Волела сам га маглом,





На празник светог Николаја.










НОВОГОДИШЊА ПЕСМА





Лиј зорно ноћи





Пред прошлим даном





Остави безбојно





Да прва боја буде моја крв





Последњу тачку





Црвени кловн изводи





Да прозуби бол





Кроз бео осмех





Пада дубоко туга,





Где ме нема





Дубоко на црно крило





Белог дана пада





Пада мила земљица





Затресу небо,





Шум плави паде





Око ме боли





Умири! Умиру…





Умиру сузе!





Не односи кишу,





Безока утваро!





На кичму ћу се попети,





На кичму времена





Док везује пертле,





Сенко!





Да кроз две невидеће рупе





Испусти тугу





Као млеко





Лиј ноћи прошлим…





Кроз бео осмех





Кловн опело ми држи.










ДАНАШЊА





Милица Тасић





Сушта,





Опрости,





Не умем те.





Згазите кукољ,





Одушену у ватру,





Па запалите





-Данак у пупољку.





Онда голо





-Поново.





Душ добро утабан,





Да шкрипе ципеле.





Кћери својој ходи,





Сушта,





Треба земљи кап,





Ал’ траг узми у лет,





Тамо,





У покоји бели цвет,





Усвојена,





Неспокојем





Не умем те…


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Amfilohije Radović u razgovoru sa Aleksandrom Tijanićem – kratak izvod iz intervjua (NIN, 8. maj 1983)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Šta je tada sve popularniji pravoslavni teolog, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, govorio o odnosu crkve i države, nacionalizmu, ulozi crkve u političkim krizama…
Razgovor je vođen u kontekstu sve upadljivije renesanse religioznosti (posebno među mladima) u Srbiji početkom osamdesetih, kojoj je sve teže odolevao i sam establišment. Samo godinu dana posle ovog intervjua, vlasti SR Srbije dale su “zeleno svetlo” za nastavak izgradnje hrama Svetog Save.

Dakle, Tijanić pitao – Amfilohije odgovarao.





Najpre Tijanić:





Proteklih meseci na nekoliko uzastopnih tribina o religiji u beogradskim salama bilo je teško naći praznu stolicu. Jedan od najčešćih među gostima na ovim razgovorima bio je dr Amfilohije Radović, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. To je, posle dužeg vremena, prvi “izlazak” nekog pravoslavnog teologa na neku vrstu pluralističkog okruglog stola, uobičajenog u Ljubljani, retkog u Zagrebu i sada učestalog u glavnom gradu.





Obrazovan i očigledno ubedljiv, dr Radović je po mnogima uspešno zastupao Srpsku pravoslavnu crkvu. Doduše, izvan crkve, njega smatraju zastupnikom “tvrde linije”, čiji su nosioci, bar kako kažu upućeni, grupa “grčkih đaka”, monaha-profesora sa Bogoslovije.





Neposredan povod za razgovor s njim jesu različiti “signali” koji stižu iz Srpske pravoslavne crkve. Jednom su to mišljenja koja je doskorašnji predavač apologetike vere na Bogosloviji, prof. Milin, sažeo u klerikalistički moto: “Srbin može živeti slobodno samo u zemlji gde se vlada po Jevanđelju”. Drugi put su to razumna izlaganja pravoslavnih episkopa o autonomiji “zemaljskih stvari” (…)





To su samo neki od razloga za razgovor sa dr Radovićem. Ali, osnovni je ipak što iz dela pravoslavnog klera sve češće dopiru glasovi o “specijalnoj ulozi i zadatku Srpske pravoslavne crkve unutar srpske nacije kao jedinog nosioca istorijskog pamćenja i čuvara nacionalnog identiteta”!





Šta to podrazumeva i kakve opasnosti nosi ovakav stav? (…) Ima li u SPC zastupnika teze da je vreme krize pogodno za ostvarivanje posebnih crkvenih ciljeva (…)?





Zatim Amfilohije. Prvo o tada aktuelnoj jugoslovenskoj krizi i odnosu crkve prema sekularnom/materijalističkom kontekstu:





Pitanje je moglo da se postavi i obratno. Da li je ovo društvo,onako kako se ono formira kod nas, i ne samo kod nas, izazvalo jednu od najradikalnijih kriza u dvehiljadegodišnjoj istoriji crkve? Ja mislim da jeste. Moderni sekularizovani čovek je svojim stavom i celim svojim pogledom na svet i čoveka izveo na “sud” i stavio pod znak pitanja, ne samo teorijski, nego i praktično, samu srž crkve i smisao i razlog njenog istorijskog postojanja. Po mom shvatanju taj “sud” je opasan za ono u crkvenim strukturama i shvatanjima što je ona prihvatila u svom hodu kroz vreme i prošle epohe (…) Sve ono što nije izvorno njeno, dobro je da iščezne, jer samo tako može da zasija iz nje ono što ona u stvari jeste i kakva bi trebalo da bude. Crkva, kada je u krizi, ona je na krstu. A to je njeno jedino i plodonosno mesto. (…)





Ako se, dakle, crkva ne boji krize u koju ju je bacila ova društvena ideologija, zašto bi se ovo društvo bojalo krize koju bi eventualno mogla da u njemu izazove crkva? Ako je kriza u crkvi bila odvajkada ne samo nešto što dolazi spolja, nego i nešto što se začinje u njoj samoj, ne važi li to pravilo i za društvo, za svako društvo, pa i ovo naše? Ovo naše društveno ustrojstvo, utemeljeno na materijalističkoj ideologiji, čitavo je u znaku horizontale, htelo bi i želelo da reši konačnu sudbinu čovekovu u okvirima gole imanentnosti. Crkva je, opet, u svojoj srži u znaku vertikale (…) Ona je uvek bila, a to je i danas, takva će biti i ubuduće, izazov svakom društvu (znači i ovom našem) i nezaobilazan izvor društvenih kriza; što je društvo horizontalnije, to će i taj izazov biti jači i “kriza” dublja. Tako će to biti sve dotle dok čovek bude postavljao pitanje svog večnog smisla i smisla svog istorijskog bistvovanja. (…)





Pa o nacionalizmu:





Što se tiče okupljanja “nacionalista” oko crkve, ne treba izgubiti iz vida da se oko nje isto tako okupljaju i socijalisti i internacionalisti, pa u poslednje vreme i mnogo omladine. Uostalom, ona se u jednoj svojoj molitvi naziva “bolnicom”, a bolnica je mesto gde se ljudi leče. I prvenstveno u crkvi treba da se leče od svake uskosti i samozatvorenosti, od svake samoživosti, bilo individualnog, bilo kolektivnog tipa. (…) Nacionalizam suženih vidika, onaj koji pojam nacije svodi na krv i jezik, koji lažnom nadmenošću i samozatvorenošću sebe obogotvorava, a druge narode isključuje i prezire, ako je kao takav neprijatelj društva, još je veći neprijatelj crkve i razoritelj njenog iskonskog prizivanja utemeljenog jednom za svagda Hristovim rečima: da svi ljudi jedno budu.





…pa o Crkvi kao političkom akteru:





Ako pravoslavlje posmatramo istorijski, ono nikada nije želelo da preuzme ulogu nekog političkog arbitra. Bilo je istorijskih perioda kada je ono to bilo, kod pojedinih naroda i na određenim mestima. No to nije njegov duh, nego istorijska nužda, koja je crkvu naterala da preuzme na sebe ulogu koja joj po njenoj dubljoj prirodi ne pripada. Da navedemo primer iz naše istorije: period turskog robovanja, seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem i Arsenijem IV Šakabentom, periodom mitropolita-vladara Crne Gore i sl. Međutim, čim bi dolazilo do normalizacije istorijskih i nacionalnih prilika, crkva se vraćala na svoju njivu i polje delanja, vraćala se svom duhovno-moralnom prizvanju, prepuštajući onima koji su za to pozvani da se bave političkim problemima (…)


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Savremena Kina u objektivu Bojane Žuže (Zuzana Zux)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Bojana Žuža – o sebi, svojim fotografijama i Kini: 










Fotograf, umetnik, radoznali putnik namernik.





Istoričar, istraživač, turistički vodič.





Lenjih i dokonih ljudi gonič.





Optimista sa iskustvom. Energetski mag.





Voli život, voli da ostavi trag.





Voli hrabre, srčane i smele.





Neobične priče, ljude na sve spremne.





Rođena u Bosni i Hercegovini. Diplomirala istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Licencirani turistički vodič. Fotograf. Svoju biografiju obogatila raznoraznim poslovima, ali me fotografija pratila svuda,  dok sam menjala države, poslove, kontinente. Tako su ove fotografije nastale tokom mog boravka u Kini 2016/17 godine.





Na njima možete videti prizore iz carskog Pekinga, šarmantnog Šangaja, Šijana – grada koga čuva besmrtna vojska od terakote, Čengdua – grada pandi, Hong Konga gde se sudaraju Istok i Zapad, mističnog Tibeta i podnožja krova sveta – Himalaja.





Oktobra 2020. godine osvojila sam nagradu za najbolju fotografiju na konkursu “Kina u mojim očima”, koju je organizovao Institut Konfucije povodom Dana državnosti Republike Kine. Nagrada koja mi znači beskrajno mnogo. I kao fotografu i kao čoveku. Koja me podseća na moje neprevaziđeno životno iskustvo koje mi je doneo Daleki Istok.





Kina – zemlja ogromnog prostranstva, jedinstvene logike i svojih životnih pravila. Naučila me mnogo toga, otvorila nove vidike, mogućnosti, ali i bacala na kolena, rušila ego i kalila čelik.  Kad misliš da dovoljno poznaješ sebe, a u stvari ne znaš, kad misliš da ne možeš dalje, a možeš i preko toga. Na tom ličnom putu nastajale su ove fotografije i sa radošću ih delim sa vama.





Svaka fotografija je priča ispričana u jednoj sekundi vremena – jedine neuhvatljive stvari. Uhvatiti trenutak i pretvoriti ga u večnost, to je sveti ovozemaljski zadatak fotografa. Kao fotografu, istoričaru i nezasitom putniku  želja mi je da prikažem ljudski život u njegovoj lepoti, različitosti i jedinstvenosti. Kako ljudi žive negde tamo, sa svojom prošlošću i sadašnjošću. U beskrajnoj borbi i potrazi za srećom i smislom, koja nam je svima zajednička.





Više o mom kreativnom radu možete videti na sajtu www.zuzanazux.com (Instagram: zuzanazuxphotography) mom mestu pod virtuelnim suncem.







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
АЛБУМ СТАРОГ ЧАЧКА (1870-1941): ГРАД, ЉУДИ, ДОГАЂАЈИ

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Приредио Милош Тимотијевић





Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Аутор је више књига: Karneval u Guči: sabor trubača 1961-2004, Соколи Чачка 1910-1941, Век сумње: религиозност у чачанском крају 1886–2008, Модернизација балканског града (1944-1989): компаративна анализа развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализма, Звонко Вучковић: ратна биографија (1941-1944): расправа о проблемима прошлости и садашњости, Драгиша Васић и српска национална идеја, Мисија Хаијард: ратна пропаганда, бомбардовање српских градова и евакуација савезничких авијатичара 1943-1944, „Храбри“ партизани и „зли“ четници: студија о Србији у Другом светском рату (1941-1945), Злато четника и партизана – деконструкција једног мита: финансије и отпор окупатору у Србији и Југославији 1941-1945, Чачак у доба социјализма: 1944-1990: фотографија као репрезент политичке моћи.















Већ са првим ступањем на историјску сцену фотографија је понудила задивљујуће тачну и прецизну слику стварности ухваћене кроз објектив. Савременици су тврдили да је она заправо огледало саме природе. Међутим, камера уместо континуитета природног опажања нуди дисконтинуитет и фрагментарност представљања, а не природног посматрања. Визуелна порука фотографске слике, ма колико била тачна, није нужно и истинита. Да би се разумела сама фотографија неопходно јој је пружити контекст: време настанка, име аутора, податке о личностима, догађају или објекту који је снимљен. Истовремено, појавом нових технологија прављења снимака, као и медија на којима се приказују, савремени свет је постао феномен видљивог. Анализа фотографија отвара питања на који начин гледамо, и какав је однос онога што гледамо и саме „истине”. Истовремено, фотографија је, захваљујући свакодневним технолошким иновацијама у времену у коме живимо, постала најмасовнији медиј подложан непрестаним, готово неухватљивим трансформацијама, са све више средстава изражавања, истраживања и представљања.





Проблем коришћења фотографије као историјског извора, или као уметничког дела, везан је за примену критичности, како према садржају фотографије, тако и према потписима и описима сачуваних фотографија. Ипак, без обзира на ограничења, фотографија је незамењив медиј преко којег су сачувани јединствени остаци прошлости. Никако не треба заборавити да прошлост заправо не постоји, и да су историјски извори својеврстан „чаробни мост” преко којег можемо сазнати делове некадашње стварности. Фотографија се, без сумње, по својој документарности намеће као извор значајне вредности, без обзира на многа ограничења. Са друге стране, фотографија нема само документарну вредност регистровања догађаја или околности настанка, као и многих других чинилаца који прате снимање. Требало би нагласити да фотографија има и уметничку вредност – одражава стил епохе у којој је настала. Виши ниво естетског, као и ближа веза са ликовним уметностима, изражена је кроз начин на који фотографи деле са сликарима поједине визуелне карактеристике: детаљ, облик, контраст, мотив, композицију, покрет. Медиј фотографије развија таква својства која му дају посебан визуелни језик. Могућност фотографије да уверљиво ослика мотив и светло, даје фотографу моћ да у тренутку претвара стварност у сопствену метафору. Нови визуелни језик развио је способност да изрази не само људско биће, већ и његове емоције.





Фотографија је брзо постала важан медиј којим се представљао појединац – грађанин, предмет који се чува и поклања, а временом постаје „огледало” изгубљене прошлости. Спој документарне и уметничке вредности фотографије, уклопљен у посебан албум као репрезентативан предмет, део приватности који се излаже јавности, даје посебну важност у конструисању приватног, али и ширег идентитета једне заједнице. Заправо, уласком у специфичну колекцију породичног фото-албума, фотографија је освојила статус „профаног реликта”.





Управо на тај начин фотографија је доживљавана и презентована у грађанској класи крајем XIX и почетком XX века. Иако малобројан, тај друштвени слој европских манира у Србији имао је пресудан утицај на локалне варошке заједнице, па и на увођење фотографије у приватни и јавни живот. Уздизање грађанства условило је појаву изразите потребе за скупоценим материјалним добрима и предметима фине израде, као и стилизованим украсима у духу тадашње моде. Богатије породице крајем XIX и почетком XX века почињу да граде модерне куће, по европском узору, са пространим собама и салонима, као јасан израз нове свести грађанске класе чија је моћ надвисила сеоско окружење из којег су потекли. Када је у питању Чачак, стил читаве епохе, све до краја четрдесетих година XX века, била је сецесија, иако је она у европским оквирима кратко трајала и брзо нестала. Чачанској грађанској класи пријао је тај стил, хронолошки започет 1900. године изградњом хотела “Крен” у центру града, првим архитектонским објектом са елементима сецесије у Србији. Није се све зауставило на архитектури, украшавању ограда, капија и јавног простора. Сецесија је нарочито примењивана у штампи разгледница Чачка, вереничких карти за отменију варошку публику, а посебно су популарни били оквири за фотографије и фото-албуми израђени са орнаментиком у стилу сецесије.





Поседовање и излагање фото-албума постао је важан обичај грађанске класе. У другој половини XIX века у повлашћени простор грађанског салона, који је постао прави приватни породични музеј, на велика врата је ушао породични албум са фотографијама и освојио истакнуто место на једном од сточића, који се у богатијим кућама налазио у непосредној близини клавира. Обликовање фото-албума, аранжирање фотографија и њиховог излагања одабраној публици одговарало је моделу самопрезентације. Породични албум је био визуелни посредник који је артикулисао, на симболичном плану, како односе унутар породице, тако и класне односе у грађанском друштву XIX века.





Поступке презентације и самопрезентације треба посматрати, пре свега, као део ширих културних процеса којима се обликују и колективни и индивидуални идентитет. То је дуготрајан и релациони процес изградње симболичког система знакова који, између осталог, може да одговори на питање „ко сам ја” или „ко смо ми”, али и „шта бих волео да будем”. Излагане фотографије требало је да посведоче о успешности породице, али без истицања болесних, ружних, неуспешних и социјално неуклопљених појединаца. Истовремено, фотографија популаризује и специфично нов, театрализован и артифицијелан начин модерног самопредстављања и самоопажања. Жеља да се појавност идеализује, односно одбијање постојања ружноће, била је у складу са каноном званичног сликарства, тако да је употреба ретуша радо практикована и у локалним фото-атељеима. Албум са фотографијама, као део сфере приватности, био је намењен комуникацији са јавношћу, са основним задатаком пружања једне улепшане слике спокојног буржоаског живота и слатког породичног дома.





Фотографија је као и све модерне тенденције дуго је била привилегија града и грађанина. По рођењу везана за техничку и индустријску еру, она је нужно припадала урбаном грађанском амбијенту. Ако је социолог Луис Вирт град дефинисао као отисак друштва у времену, онда фотографију можемо доживети као један од највернијих одраза некадашњег друштва који је доспео до нас. Неодвојиве од амбијената, личности и догађаја који је снимљен, фотографије представљају својеврстан визуелни ход кроз време. Истовремено, она је и израз личности аутора фотографија, закаснелих сведока једног прохујалог доба. Први фотографи у Србији били су својеврсни модернизатори малих вароши, људи који су коришћењем нових техника допринели регистровању већ постојећих норми живљења, али и конструисању новог погледа на породицу и приватност, и пре свега на грађанску класну свест.





Цивилизацијски ход Србије у XIX веку био је спор. Требало је да прође више од две деценија од појаве фотографије 1839. године, па да се отворе први професионални атељеи. Груба процена говори да је Србију између 1860. и 1900. године опслуживало 40 фотографа, а до почетка Првог светског рата појављује се још 25 нових имена. За то време земљу су посећивали путујући фотографи, а таква ситуација карактерисала је унутрашњост, па и Чачак у другој половини XIX века. Чачак је током целог XIX века дуго био мала варош, како по броју становника, тако и по структури занимања. Поред трговине и занатства, највећи број житеља се заправо бавио пољопривредом. У таквој средини, сиромашној и конзервативној, било је јасно да нове модерне технологије нису имале добру „прођу”, тачније довољно велико тржиште. Зато није ни чудо што је најстарија фотографија Чачка (колико је за сада познато) потиче из 1870. године. У граду тада није било сталног фотографа, а путујући су ретко долазили. Често се фотографисало у већим варошима и чувеним излетиштима: Београду, Крагујевцу, Врњачкој Бањи. Поред професионалних фотографа, значајан траг оставили су и аматери. Технолошко усавршавање постепено је довело до демократизације у коришћењу фотографија, што је охрабрило многе људе, иако нису имали претходног фотографског искуства, да сами забележе сцене из властитог живота.





Фотографија је са технолошким променама постала и незаобилазан медиј за регистровање масовних јавних догађаја. Нови тип камере омогућио је аматерима да фотографију употребе као средство личног изражавања и тумачења света. Производња и конзумација слика је брзо демократизована, што је модерном човеку омогућило да у своје име исприча властиту микроисторију у сликама. Фотографије и фото-албуми између два светска рата више личе на фотографски дневник или визуелни споменар модерног човека који није загледан у унутрашњост топлог и ушушканог породичног дома, већ је фокусиран на спољашњи свет. Постепено почињу да се појављују снимци везани за излете, забаву, одмор, а затим и физички рад, да би се на крају фотографисала и тела покојника.





Издвојени снимци из каталога „Албум старог Чачка (1870-1941): град, људи, догађаји” (са изложбе организоване 2010. године) приказују визулну историју грађанског Чачка, при чему се фотографија посматра као документ прошлости, али и уметничко дело, један од највернијих одраза минулих епоха. Циљ изложбе и каталога није био само трагање за формом самопредстављања једне локалне средине, поновно конструисање грађанског идентитета друштва које је имало бројне политичке и идеолошке ломове у ХХ веку, већ и представљање фотографије као уметничког дела, односно излагање јавности једног дела богате збирке фотографија Народног музеја у Чачку, за неко ново читање и вредновање.





Милош Тимотијевић





  1. СЛИКА ГРАДА: РАЗГЛЕДНИЦА ЧАЧКА, УЛИЦА ГОСПОДАРА ЈОВАНА ОБРЕНОВИЋА (НАЧЕЛСТВО И ЦРКВА), издање књижаре Исаила Петровића, пре 1903. године.
  2. ПОЧЕТАК ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВОТА: ВЕНЧАНА ФОТОГРАФИЈА ДАРЕ БЕЛОПАВЛОВИЋ И ДРАГУТИНА ГАВРИЛОВИЋА СА ДЕВЕРОМ ЈОВАНОМ РИСТИЋЕМ, анонимни фотограф, 1907. година
  3. БРАЧНИ ПАРОВИ: ДАРА И РАДИВОЈЕ ПАНТОВИЋ, анонимни фотограф, 1908. година
  4. ФАМИЛИЈЕ: ПОРОДИЦА АРИСТИДА ЈОВАНОВИЋА, снимак Томислава Зупана, 1937. година
  5. ДЕЦА: НЕПОЗНАТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ И ДЕЧАЦИ, снимак Добривоја Н. Симића, пре 1914. године
  6. ЖЕНЕ: КАТАРИНА НИКОЛИЋ, снимак Милана Јовановића, 1896. година
  7. МУШКАРЦИ: ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ВЕСЕЛИН МИЛЕКИЋ, анонимни фотограф, 1905. година
  8. ЂАЦИ: УЧЕНИЦЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ЧЛАНИЦЕ ЦРВЕНОГ КРСТА, снимак Томислава Зупана, око 1932. године
  9. СВЕЧАНОСТИ: ПРОГЛАШЕЊЕ МИС ЧАЧКА, Томислава Зупана, 1929. година
  10. СПОРТ: ВОЖЊА БОБОМ НА „ЛИСИЧЈИМ РУПАМА”, анонимни фотограф, 1933. година
  11. КАФАНЕ: ДРУШТВО СА ПИЋЕМ И МУЗИКОМ, анонимни фотограф, око 1925. године
  12. ИЗЛЕТИ: ОДМОР У ОВЧАР БАЊИ, анонимни фотограф, пре 1914. године
  13. СВЕТ БРЗИНЕ: ПУТНИЦИ У ЧЕЗИ, снимак Павла Савића, пре 1914. године
  14. КУПАЊЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ: ДЕВОЈКЕ НА ПЛАЖИ, снимак Томислава Зупана, 1926. година
  15. СВЕТ РАДА: ПОЗИРАЊЕ У НЕЗАВРШЕНОЈ КОЧИЈИ ЗА ПОКОЈНИКЕ, РАДИОНИЦА СТОЛАРСКЕ ЗАДРУГЕ „БУДУЋНОСТ”, анонимни фотограф, пре 1941. године
  16. СВЕТ РАДА: ДЕЦА РАДНИЦИ НОСЕ ЦРЕП У ФАБРИЦИ ОПЕКА „СМИЉАНИЋ”, анонимни фотограф, 1928. година
  17. СМРТ: ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ НА ПОСМРТНОМ ОДРУ, снимак Томислава Зупана, 1929. година


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
„Nepristojna ponuda“ američkih bankara Jugoslaviji 1982. godine (Petar Dragišić)

				

			Published on  autor: stellapolarebooks2 komentara		

			



			


			






U proleće 1982. godine jedan crnogorski bankar sastao se u Njujorku sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke. Razgovor u Njujorku je pokazao da su na vrhu ove finansijske imperije (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje galopirajućom jugoslovenskom krizom.

Kakvu su poruku Rokfeler i ostali faktori „koji su oblikovali budućnost sveta“ preko Vlade Radovića poslali Jugoslaviji i kako je Beograd reagovao na „nepristojnu ponudu“ njujorške finansijske elite?





Baš sve je početkom osamdesetih godina krenulo nizbrdo. Jugoslovenska federacija suočila se sa nizom problema koji su domaćoj i međunarodnoj javnosti pokazali neodrživost Titovog eksperimenta. Igrom istorije nevolje koje su Jugoslaviju snašle bile su ne samo brojne, već su se i vremenski podudarile, a eskalirale su gotovo neposredno po smrti čoveka koji ju je personifikovao. Ekonomsko zaostajanje najočitije je demonstrirano visokim spoljnim dugom, koji je dostigao 20 milijardi dolara i čije je servisiranje enormno opterećivalo jugoslovensku ekonomiju. Snažna kriza likvidnosti brukala je Jugoslaviju pred svetom i slala signale o mogućem bankrotu izvikanog socijalističkog modela. Cenu nespretno i neodgovorno vođene jugoslovenske privrede (iracionalno zaduživanje, „promašene investicije“ i sl.) plaćali su pre svega njeni građani. Devalvacija, visoka inflacija, oštre mere štednje, oborili su životni standard i poljuljali autoritet Brozovih sukcesora. Nestašice uvoznih proizvoda i sirovina (poput kafe i goriva), kao i učestali štrajkovi, najavljivali su još teže dane.





Nije Jugoslavija bila jedina država koja se u to vreme borila sa bremenom nagomilanih dugova. Setimo se samo tadašnje Poljske ili Rumunije. Međutim, Jugoslaviji su sreću kvarile i neke druge okolnosti. Ekonomski kolaps pratili su, naime, i nepovoljni trendovi međunacionalnih odnosa. Kontrarevolucija na Kosovu, koja je bila zaustavljena tek krajnjim naporima republičkog i saveznog represivnog aparata, predstavljala je pravu probu građanskog rata, a domaćoj i međunarodnoj javnosti poslala je poruku da je jugoslovensko društvo ne samo u krizi, već i pred konačnim slomom.






Redovi za gorivo su obeležili sivu svakodnevicu Jugoslavije početkom osamdesetih






Verovatno su bar neke od ovih tema prolazile kroz glavu Vlade Radovića, predstavnika Investicione banke iz Titograda, dok se u Njujorku jednog martovskog dana 1982. godine češljao i brijao pred sastanak sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke, jednog od najuticajnijih finansijskih instituta tog vremena. Ne znamo na koji je način Radović došao do ovog elitnog kruga i teško možemo da objasnimo zašto su ljudi koji „su oblikovali budućnost sveta“ odlučili da baš preko ovog crnogorskog bankara prenesu najvažnije političke poruke jugoslovenskom rukovodstvu. Danas to nije ni važno. Znamo, međutim, da se od Radovića tražilo da sa sadržajem razgovora upozna čelne ljude režima u Beogradu, pa se tako u najvišim krugovima jugoslovenske prestonice brzo pronela informacija o čudnom susretu Vlade Radovića sa dvojicom uticajnih njujorških bankara. Radović je, naime, o sadržaju razgovora obavestio Savezni sekretarijat za finansije, koji je zatim ovu osetljivu informaciju preneo jugoslovenskom premijeru (igrom slučaja takođe crnogorskom kadru) Veselinu Đuranoviću. Tim povodom hitno je održana prvo sednica najvišeg tela za nadzor bezbednosti zemlje – Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, a zatim i sednica Predsedništva SFRJ.





Tako se pred najuticajnijim ljudima Jugoslavije u proleće 1982. godine našla koncizna beleška koju je o razgovoru sa dvojicom potpredsednika Chase Manhattan banke – Čarlsom Šrederom (Charles Schroeder) i Rodžerom Robinsonom (Roger Robinson), sastavio Vlada Radović, a koja se danas nalazi u fondu „Predsedništvo SFRJ“, u Arhivu Jugoslavije.





Radović je već na početku ovog izveštaja naveo da su njegovi američki sagovornici pokazali skepsu u pogledu nastojanja Beograda da dobije sindiciran zajam, što su pripisali nepovoljnom stanju na međunarodnom tržištu kapitala, usled, pored ostalog, već pomenute krize likvidnosti u Rumuniji i Poljskoj. Polazeći od te premise Šreder i Robinson su, ističući da su oni „pravi prijatelji Jugoslavije“, preporučili da umesto izlaska na tržište Jugoslavija „zagrize metak“ i upotrebi devizne rezerve za premošćavanje akutnih finansijskih šupljina. Na tržište je, nastavio je dvojac Chase Manhattan banke, trebalo izaći najranije u jesen 1982. godine.





Razgovor u Njujorku se ubrzo preneo na teren politike, pokazujući da su na vrhu Chase Manhattan banke (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje jugoslovenskom krizom. Razradu ovih scenarija Radovićevi sagovornici pravdali su svojim „dugogodišnjim i tradicionalnim prijateljstvom prema Jugoslaviji“. Ukratko, radilo se o solidnoj finansijskoj ponudi Jugoslaviji, koja je trebalo da spreči da kriza u Jugoslaviji otvori vrata jačanju sovjetskog uticaja u SFRJ i time poremeti osetljivi geopolitički ekvilibrijum u Beogradu: „Smatraju da Jugoslavija pripada Zapadu, a ne Istočnom bloku … i upravo zbog toga zajedno sa prijateljima koji su na visokim pozicijama u State Departmentu i NATO-u, uz znanje g. Rockefellera, razrađuju red poteza u slučaju da Jugoslavija, i pored uspjeha u zavođenju reda u kući na ekonomskom planu, dođe u situaciju da događaji van njenog uticaja zaprijete da ugroze njen integritet i njenu nezavisnu politiku (sa Istoka, naravno)… Imaju u vidu eventualnu vanrednu geopolitički krizu širih razmjera u kojoj mnoge stvari ne bi zavisile od same Jugoslavije. Osjećaju dužnost i odgovornost da priskoče u pomoć (NATO, State Department, banke na čelu sa Chase Manhattan, dakle one snage koje „shape the future of the world“) koja bi uzela oblik i finansijskih sredstava pod povoljnim uslovima (red veličina 1,5 milijardi $), što bi bilo dovoljno snažnoj privredi, kao što je jugoslovenska, da prevaziđe eventualne tekuće probleme u platnom bilansu.“





„Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo
 da se polako distancira od pokreta
 nesvrstavanja, 
jer joj tu ne leži suštinski interes, 
već da se približi  Evropskoj 
ekonomskoj zajednici, 
gde joj je pravo mjesto“.





Ovu ponudu Šreder i Robinson dopunili su i traženjem protivusluge. Ukratko, od Beograda se očekivalo da sprovede takve kadrovske rezove, koji bi Jugoslaviju skrenuli sa kursa neutralnosti i nesvrstavanja i odlučnije je približili Zapadu. Preporučili su da se na ključna mesta u saveznoj administraciji dovedu „najsposobniji i najmoderniji ljudi“, a da na vrhu piramide bude Stane Dolanc. Osim toga, naglasili su da bi podržali i „modernističke elemente u JNA da igraju mnogo važniju ulogu u tekućim poslovima“, što su obrazložili svojom procenom „da naši (jugoslovenski – P.D.) najsposobniji generali gledaju blagonaklono na približavanje Jugoslavije Zapadnoj Evropi i SAD“. Ove personalne promene trebalo je da olakšaju geopolitični zaokret Jugoslavije prema Zapadu: „Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo da se polako distancira od pokreta nesvrstavanja, jer joj tu ne leži suštinski interes, već da se približi Evropskoj ekonomskoj zajednici, gde joj je pravo mjesto“.





Početkom maja 1982. godine o Radovićevom razgovoru sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke diskutovano je prvo na Savetu za zaštitu ustavnog poretka, a zatim na sednici Predsedništva SFRJ, pri čemu su oba puta iznete slične (negativne) percepcije ponude iz Radovićevog izveštaja. Prema ocenama Saveta za zaštitu ustavnog poretka, ideje koje su u razgovoru sa Radovićem izneli Čarls Šreder i Rodžer Robinson, nisu predstavljale samo stav američkog finansijskog kapitala, već se radilo o preovlađujućem stavu Vašingtona prema Jugoslaviji. Podvučeno je da je suština te linije procena SAD da akutna jugoslovenska kriza likvidnosti predstavlja pogodan povod da se na Jugoslaviju izvrši pritisak radi „dobijanja određenih političkih koncesija od SFRJ koje bi, objektivno, vodile ka gubljenju političke i ekonomske samostalnosti naše zemlje i napuštanju nesvrstane politike.“ Krajnji cilj je, prema oceni Saveta, trebalo da bude uvlačenje Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu i njeno vezivanje za NATO. Navedena su i saznanja Saveznog sekretarijata za inostrane poslove da Stejt dipartment takve stavove usaglašava sa evropskim partnerima, pre svega sa SR Nemačkom. Kao signal da su takve teze prešle Atlantik ocenjen je nastup neimenovanog predstavnika jedne zapadnonemačke kompanije, koji je Jugoslaviji preporučio „preorijentaciju ukupne politike“ i okretanje Zapadu, koji bi zatim Jugoslaviji pružio „neophodnu pomoć“.





Polazeći od premise da bi nesposobnost Jugoslavije da servisira svoje finansijske obaveze ozbiljno ugrozila bezbednost zemlje i njen uhodani spoljnopolitički kurs članovi Saveta za zaštitu ustavnog poretka su podvukli potrebu uvođenja mera (uključujući i one restriktivne) za konsolidaciju spoljne likvidnosti SFRJ. Zaključeno je i da sadržaj razgovora Radovića sa njujorškim bankarima treba shvatiti „kao vrlo ozbiljno upozorenje“





Identični stavovi čuli su se i na sednici Predsedništva SFRJ, održanoj dva dana posle sednice Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Predsednik Saveznog izvršnog veća Veselin Đuranović je, referišući se na belešku Vlade Radovića o sastanku u Njujorku, ocenio „da na Zapadu računaju sa našim (jugoslovenskim – P.D.) teškoćama (…) i sada pokušavaju da raznim pritiscima iznude odgovarajuće ustupke.“





Šef jugoslovenske diplomatije Josip Vrhovec uneo je malo optimizma tvrdnjom da prema procenama SSIP-a (Saveznog sekretarijata za inostrane poslove) „koncepcija vršenja pritiska na Jugoslaviju“ još uvek nije odnela prevagu u privrednim i političkim krugovima u SAD. Vrhovec je time ostalim članovima Predsedništva SFRJ indirektno sugerisao da predlozi koje su u razgovoru sa Vladom Radovićem izneli funkcioneri Chase Manhattan banke nisu predstavljali jedinstven stav američkih elita prema SFRJ. Otuda je Vrhovec konstatovao da će Amerikanci prema Jugoslaviji zauzeti fleksibilniju liniju, te da stoga jugoslovenske „političke šanse“ nisu male.





Diskusija na sednici Predsedništva SFRJ je pokazala da jugoslovensko rukovodstvo nije bilo spremno na bilo kakve političke koncesije u zamenu za inostranu finansijsku podršku. Umesto toga, predloženo je donošenje stabilizacionih mera u cilju obezbeđivanja spoljne likvidnosti zemlje. Opredeljenost jugoslovenskog državnog vrha za održanje Titovog spoljnopolitičkog nasleđa lapidarno je sažeo Draža Marković, podsetivši da je Broz povodom sličnih pritisaka javno isticao da Jugoslavija neće odstupati od svoje „politike nezavisnosti i samostalnosti“.






„Postavlja se pitanje zbog čega ne bismo i sada pokazali svetu da se i bez Tita ponašamo na način kako je on to činio. Naravno, ostaje za procenu da li, kada i ko to da učini.“ – Draža Marković






*****





Događaji koji su usledili posle „nepristojne ponude“ Chase Manhattan banke, koja je bila brižljivo skrivana od jugoslovenske i svetske javnosti, pokazali su da je jugoslovensko rukovodstvo odbacilo ideje ove finansijske instutucije o radikalnoj promeni spoljnopolitičkog kursa kao uslova za svežu finansijsku injekciju. Umesto bilateralne kombinacije sa Chase Manhattan bankom, Jugoslavija je spas potražila na drugi način. U akciji više međunarodnih finansijskih instituta (na prvom mestu MMF-a) i većeg broja zapadnih komercijalnih banaka Jugoslavija je ubrzo bila podržana paketom od nekoliko milijardi dolara, preko novih kredita i reprograma duga.





Jugoslavija je tako pokazala nespremnost da trguje svojom političkom autonomijom na međunarodnoj sceni u zamenu za pomoć Chase Manhattan banke, ali je morala da prihvati ustupke na drugom terenu. Stand-by aranžman sa MMF-om podrazumevao je nastavak stezanja kaiša, suočivši jugoslovensko stanovništvo sa traumatičnim krajem nežne socijalističke bajke.





Kao što Jugoslavija nije imala drugu opciju, bez mogućnosti izbora bile su i vodeće političke i finansijske ustanove Zapada. Stejt dipartment i državni podsekretar (nešto pre toga i američki ambasador u Beogradu) Lorens Iglberger pokazali su veliko interesovanje da se Jugoslavija, kao i 1948. godine, „održi na površini“. Za razliku od Chase Manhattan banke, oni Jugoslaviji nisu postavljali teške političke uslove, strahujući da bi se u slučaju okretanja leđa Jugoslaviji, Beograd približio Istoku (preko transakcija na bazi kliringa, barter aranžmana i sl.).






Novu vladu čekala je teška borba za izlazak iz dužničke krize – premijerka Milka Planinc i savezni sekretar za narodnu odbranu, admiral flote Branko Mamula






Ponuda Chase Manhattan banke, izneta u razgovoru Šredera i Robinsona sa Vladom Radovićem, pokazala je da su se na Zapadu početkom osamdesetih godina konstituisale dve linije prema Jugoslaviji. Prva je bila radikalna i polazila je od ideje da je nastupio trenutak da se posrnula nesvrstana Jugoslavija „ponudom koja se ne odbija“ konačno pretera zapadno od Gvozdene zavese. Drugi kurs prema Jugoslaviji je bio znatno konzervativniji, počivajući na strahovanjima da bi, lišen dostupne pomoći na Zapadu, Beograd mogao da se okrene Moskvi, čime bi se anuliralo sve što je posle 1948. godine Zapad politički i materijalno investirao u jugoslovensku emancipaciju od SSSR-a i socijalističkog lagera.





U izboru između ova dva (bez)izlaza jugoslovensko rukovodstvo nije imalo dileme. Samo par godina posle Titove smrti njegovi zbunjeni i višestrukom krizom zastrašeni epigoni nisu mogli ni da pomisle na raskid sa ključnim pravcima njegove spoljnopolitičke doktrine. Posle Radovićevog konspirativnog razgovora u Njujorku Jugoslavija je poživela tek jednu deceniju. Da li bi prihvatanje „nepristojne političke ponude“ Chase Manhattan banke i „ljudi koji su oblikovali budućnost sveta“ dovelo do drugačijeg ishoda? To nikad nećemo saznati.





Ponuda Chase Manhattan banke Beogradu, tako, nije promenila tok istorije socijalističke Jugoslavije, ali je po ko zna koji put na videlo iznela snažnu spregu sveta velikog novca i visoke politike. Ipak, ponekad i ponegde ti „savezi elita“ (kao u slučaju kojim se ovaj tekst bavi) nisu dovoljno jaki da proizvedu opipljivije rezultate. U proleće 1982. godine inercija Titovog nasleđa pokazala se kao dovoljno visoka prepreka.





Petar Dragišić


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Америчка ноћ: Вања Водопија (О књизи Огњена Петровића „Јесен у вртоглавици“)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

АМЕРИЧКА НОЋ1





Кривотворити излазе. Удвостручити лажна врата.





Едмон Жабес










Сумњичави смо већ на самом почетку. Почетни стих уводне песме првог циклуса (Савршен злочин): „Није било места за скривање” за нас је већ знак да је у Јесени у вртоглавици све сакривено: од злочина до субјекта који је утабао трагове у језику. То што је некоме „свеједно/како гласно одјекује/ход смртника” само прикрива обичаје који нису ништа мање репресивнији од оних које је ауторитет озаконио: присутни не морају да буду тихи, али се од њих ипак очекује да ћуте док одлажу своје душе. „Сасвим огољена празна места” не крију само то да она никада нису била неутрална, већ и да је то још мање језик који их је означио. Хоризонт Другог је затамњенији него икада у свету који се урушавао пред Бенвенистом: када би сваки говорник располагао посебним индикативом да изрази субјективност имали бисмо језика колико и субјеката и комуникација би била немогућа. Али, та чињеница у исто време сакрива то да комуникација није могућа ни онда када су установљени знаци распознавања: кроз целу збирку се провлачи напетост између (Ја и Ти) субјеката који се удаљавају у мери у којој се приближавају једни другима: „опет се све окончало брзо/стишавањем/потпуним стакатом/животима који се/упркос виђеном, нису ни дотакли”. Замагљено је насиље које се одиграло међу њима. Мотив злочина као да је наметнуо преовлађујући говор у перфекту како би лирски субјекат овладао представом о ономе што се догодило. Форме отуђења крију његову одговорност у свету објеката. Утисак о њима је увек сведено саопштен: „Кулисе су шкрипале./Сенке се повлачиле у дубље сенке”. Црвене завесе које су га затрпавале је само један у низу стихова у којима визуелност није „прогутала” звук. Па ипак, imago крије материјалност језика. Двотачке најчешће отварају простор за иронични преокрет, поенту или сажето дескриптивно набрајање. Текст је премрежен цитатима („оригиналним”, лажним, аутоцитатима). У курзиву су се нашли и најтривијалнији искази попут: „сасвим старе жене”, или „све се ово једном већ догодило”, да би аутор разголитио оркестратора који укида разлику не само између „анонимног” и „ауторског”, већ и између „спонтаног” и оног чија је мудрост одувек црпена из песникове накнадне памети. Међутим, тамо где цитати откривају у којој мери је субјекат обликован културом крију се њене границе без којих бисмо можда и поверовали у причу о његовим универзалним патњама. Оне сакривају извесност да ниједна реч у Јесени у вртоглавици више није недужна: од именице и неба до корова који је никао у башти.





У четвртој песми првог циклуса жене уоквирене у прозорима најпре као да немају више значења него што је језик у могућности да денотира; недвосмислене у улогама које им је наметнуо симболички поредак; да би у једној од наредних строфа проговориле езоповски: крошње којима ћемо приписати женске атрибуте иронично добацују мушком пролазнику: „како је добро док се хода, док се мисли да можда постоји и пут“. Међутим, овај стих као и највећи број стихова у збирци има два краја: ако слобода не познаје пут коме је циљ одредио правац кретања, онда женска иронија ради у мушку корист сугеришући му да је његова слобода увек била друго име за беспуће. А да би она била могућа неопходно је да „женска област“ остане непокретна. Помирљиви посматрач је искорачио из предграђа тако као да се ништа није догодило. Језик му је најповерљивији саучесник: он тежи ка прози; упркос разноврсним поступцима онеобичавања, ништа му не ремети прегледност нарације; он је потчињен перспективи у којој статични женски субјекат може да га види како ишчезава на хоризонту убеђен у извесност мушког „проклетства“. Међутим, Јесен у вртоглавици је исувише двосмислена „прича” да бисмо је свели на непроменљиве драмске супротности оличене у улогама које су поверене мушкарцу и неприступачној жени. Напредујући кроз збирку смисао поменуте песме се наједном мења са сазнањем да је ипак реч о женама које припадају вишој класи. То потврђују и стихови о досадним патрицијским свечаностима које су је предуго задржале, и доконим богаташким кћерима, о градићу који личи на бајку, и кратком погледу са терасе на улицу којом је често пролазио:тада нам и високи прозори иду у корист неочекиване радне хипотезе; као и карикирање једног романтичарског општег места: ако је смрт увек ишла уз лепе жене, овога пута је прате лепа предграђа у којима је мушкарац поново остао „беспомоћан” пред женском тајном. Међутим, лабави концепт збирке релативизује „доследност” значења у појединачној песми. Кроз „причу” се не провлачи увек једна те иста жена, већ низ представа о роду које лирски субјекат непрестано производи. Његово опажање је изразито селективно: он није класно освешћен јер би онда приметио свет који је можда у исто време издалека загледан у њега. Сугерисане социјалне разлике су установљене унутар једне те исте класе, иначе им се путеви никада не би укрштали. Свака друштвеност која би повезала међусобно удаљене светове отворила би пут ка грађанском кичу. Женска тајанственост учвршћује табу историје: у другој песми наредног циклуса (Верзије) жена је поново заробљена у кући: „у изношеној тоалети/на трансгалактичком путу/кухиња-дневна соба-задње/двориште“. Она очекује од мушкарца да је изведе: „куда ме вечерас/водиш, Сет?“ А он чита Сива предграђа. Њихов микросвет као да виртуелно репродукује односе којима је једном давно успостављена подела рада. Жена у песми је можда ослобођена бриге за потомством, али се и даље као сабласт креће простором који јој је вековима ограничавао кретање. Када је у једној од наредних строфа изненада нестала, мушкарац се само почешао по умашћеној коси, тражећи уточиште у геометријским апстракцијама.Иза жене више није остао ни траг постојања, јер је овде била тек плод мушке фантазије која је произведена тако да би и од најусамљенијег мушкарца начинила инструмент друштвене контроле. Његова позиција крије грађанина који је своју приватност изабрао за разлику од субјеката којима је тај исти простор наметнут; у производњи, или у породичном окружењу. Његова доминација је готово апсолутна: грађанин може да контролише јавни простор када је онај приватни већ окупирао „усамљени“ лирски субјекат да би у име те исте поделе2 „интимност“ потлачених могла да буде деполитизована. Политичка коректност је, у међувремену, маскирала своје либералне уцене: све већа присутност жена из средњих и виших класа у јавном простору крије то да су оне, бурдијеовски речено, и у њему тек естетски објекти размене на тржишту који одговарајућим изгледом доприносе увећању „симболичког капитала“. Лирски субјекат у Јесени у вртоглавици се не може сагледати другачије него у том амбигвитету: традиционалне маскулине визије од којих не бежи, смењују оне према којима заузима критички отклон; најексплицитније у Верзији бр. 4 где жена постаје објекат спектакуларизације: „Људи су је пажљиво/посматрали/у журби/подешавајући фото-апарате.”То што је мушки субјекат у овој збирци повлашћени dramatis personae, то не значи да би та околност требала да га ућутка; и да учини да буде задовољан својом позицијом, само зато што су другима додељене још лошије карте. Он није дужан да говори у њихово име, јер је покровитељство најрафиниранија форма доминације. Али га то, напротив, не ослобађа одговорности у језику у коме су наталожени сви њени облици. Левица је претежно сведена на прикладност елите: „борба“ за родну равноправност крије борбу међу класама, јер не постоји бољи начин да се победници сакрију од оних од којих зависе. Како збирка напредује тако се наши јунаци из песме у песму спуштају све ниже: „спрат ниже”, „ниже/до последње улице у низу“, „два степеника ниже“… И када тако сагледамо простор у збирци изразито снажан ефекат постиже један визуелни парадокс који сугерише да се и са „најдубљег“ дна свет и даље може посматрати одозго: „били су у праву/мислила је/ са последњег спрата/ свет је још само један/ несносно ружан градић”. Њена мисао крије истину о самодовољности једне класе у којој разочарања светом постају привилегије знања: осећање апсурда, сплин, мисли о пролазности, добровољна изолација. Очајање сакрива могућност избора: не чуди што собе у мотелима нису гледале на исцеђена нафтна поља јер би непријатност таквог призора могла да узнемири протагонисте са сазнањем да можда и њихова привилегована малодушност зависи од нечије експлоатације. „Све што је видела/био је у жуто обојен зид/са рупама у фасади/и покретним театром унутра“. Јунаци збирке непрестано подижу кулисе око себе да би могли да се изгубе међу њима. У међупросторима у којима је све сакривено аветима посредовања, и најнепријатнија егзистенцијална стрепња подлеже фетишизацији. Биће крије битак тамо где битак крије границе језика. Онтолошки статус жене је поново доведен у питање: „тек касније, пратећи вијугаве/стопице по снегу/схватила је: свој одраз/у празничним излозима/више није могла/да види“. У Верзијама говор у трећем лицу сакрива то да је лирски субјекат у првом лицу такође larvatus prodeo. Измењен фокус, међутим, не прати ни промена интонативног регистра. Тежња према „објективизацији” крије омнипотенцију субјекта; као и унутрашња фокализација која би и читаоце требало да учини „свезнајућима”. Уз неколико мање убедљивих стихова квалитет рукописа је углавном уједначен. Лирско стишавање је манир којим се излази готово из сваке песме. Слике се стишавају и у хиперболи: „стрпљиво је сачекала долазак измаглице/гледајући убилачку куглу сунца/како се гаси.”





Све време нам се у збирци даје до знања да су догађаји у њој инсценирани. Међутим, предочене кулисе су увек ту да сакрију кулисе које се већ налазе иза њих. Виртуалност Сцене крије виртуалност њиховог свакодневног живота: „Улазак у град је личио на улазак/у расходовани театар“, али су ипак „кулисе шкрипале.“ „Возио сам целе ноћи као статиста/кроз дуги кадар“. Аутор је убедљив у сликама које нас запљускују са свих страна хетеротопијски. Његов поступак је близак скоковитој монтажи на филму: „Све после тече онако/како мора: он има времена/за цигарету на тераси/она за скидање шминке/туш, поновно рођење. Из собе, на концу излазе/на прстима, тихо.“ Jump cut је оштри рез начињен усред континуираног снимка. Брисањем прелазних сцена постиже се ефекат зачудности унутар баналних сцена као што су нпр. време проведено у купатилу или соби. Жан Л. Годар који је био најприврженији „елипсама“ и чији је филмски израз с временом постајао све радикалнији, своје филмове је називао „критичким есејима“ у којима је непрестано разграђивао филмски језик. Наративни филм је сматрао буржоаским изразом. Читав Француски нови талас је претрпео снажан утицај Брехта који је из истих разлога одбацивао класичну европску драму. Задатак Епског позоришта је био да разбије илузионизам традиционалног комада који је, по мишљењу његовог оснивача, успављивао критичку свест гледалаца саосећањем, страхом, катарзом. Са друге стране, у његовом поступку се прелама утицај совјетске авангарде у којој се ипак формалистичко средство онеобичавања разликује од verfremdunga не само у погледу разлика које су инхерентне театру и књижевности, већ и у односу према самом медију репрезентације: „док је Шкловски говорио о ’разоткривању средстава’ уметности као показатељу саморефлексивности као особини која ову дефинише, Брехт је говорио о ’разоткривању друштвене мреже узрочности и последичности’“3. И то је уједно и оса расцепа у Јесени у вртоглавици која ипак није књига снимања, нити драмски комад, већ књига поезије чији је медиј подређен другачијим законитостима. У њој изостаје критичка дистанца према самом језику као спремишту идеологије који је у Јесени у вртоглавици остао нетакнут, па се са елементима зачудног и завршава свака сличност са Француским новим таласом. Лирски субјекат је суверен у игри прерушавања: „појавићеш се онда/када нико/не буде могао да те види”, али му исто тако недостаје свест о томе у којој мери га језик превазилази тиме што га у исто време и крије и раскринкава.





Ни ноћ у којој „живе“ наши јунаци није права ноћ; већ симулакрум чијом деконструкцијом бисмо се поново суочили са наличјем које се не разликује од ње. Ноћ се завршила/зато што је симфонијском/оркестру понестало леда/на длановима/у џеповима капута. Сваки стих превазилази сумње „параноидног” читаоца који се увек налази пред ланчаним низом илузија… Пред светом који никада не би нестао до краја, а чија је путања оцртана једино у том нестајању. Неразлучива је граница између сабласти у свету и сабласти у језику: у 12. песми трећег циклуса (Као када се обраћате деци) говор мртвог крије то да је он већ био мртав и пре него што је прекинут његов „биолошки” живот. Овде присуствујемо неочекиваном обрту, јер иако нисмо знали ништа о детаљима злочина, били смо убеђени да га је починио мушкарац. Али, то је можда био само још један његов начин се сакрије. Све време нас је заводио говором о предумишљају, и кривици, да би на крају проговорио са свом моралном супериорношћу жртве: „никада и нисам мислио/да можете посведочити”. Међутим, ово је виртуелно убиство, а не злочин из страсти, зар не? У тренутку када смо проказали мушког субјекта као оперетског аутсајдера, сусрећемо се са наизглед субверзивним местом у збирци: ликвидација мушкарца би, у ствари, могла да буде ликвидација наметнуте представе о жени која га је прогонила још од самог почетка, и која је за њега представљала тек манекена другости. Па ипак, колика је то утеха за ону која је задала/завршни ударац уколико се његова представа о њој може окончати једино са његовом смрћу? Смрћу мушкарца кога је надживео систем обичајности са свим својим граматичким нормама? Ми бисмо били задовољни и са појединцем који би се изменио, и зато смо могућност за субверзију видели у другачијем „сценарију” по коме би политички некоректан лирски субјекат до краја испратио своје нагоне, и сишао са позорнице као убица, јер би то био адекватнији начин да се ослободи представе о жени; а аутор би већ пронашао начин како да нам поново изневери очекивање. Последњи стихови сугеришу савезништво са читаоцима који су били стрпљиви пред загонетком: протагонисти охрабрују једно друго и кажу да је време да протерају лаковерне за које смо, на први поглед, били уверени да једино од њих зависи опстанак јунака; па макар нам он био представљен и као згађеност над животом.





Прихватилисмо игру која нас је можда учинила сукривцима јер нисмо сасвим потценили интенцију аутора. Читали смо песме по редоследу који је он замислио, учествујући у конструкцији фаталности на чијем крају нас је дочекала film noir femme која је могла да нас дочека и на било којем другом месту да смо текст третирали искључиво као суму фрагмената. За нас је свака „ситница” важна, па био то и најелементарнији илокуцијски чин који сведочи о намери аутора да уопште напише књигу поезије. Хировито читање би нам сакрило шта се све крије иза најочигледнијих поступака. Да нисмо били прерушени у Изерове4 путнике који жуде за кохеренцијом, крећући се путем којим се кретао лирски субјекат, не бисмо уочили његов прећутни интерес: след који прати измену перспективе је сакрио глас који је од прве до последње песме остао исти; сакривајући притом и произвољност циклизације. Фрустрацију је смењивало изненађење сваки пут када би лиричар изиграо приповедача, али само зато да би изнова потврдио његову надмоћ. Несагледиви су простори које крије осумњичена поезија: тамо где реченица крије симултаност мисли и опажања, безнађе крије нагон за самоодржањем. Жена која је лирског субјекта посматрала нетремице је, исто тако, сакрила могућност да га је све време посматрао и неко други.





1 Америчка ноћ је филмски израз који се односи на снимање ноћних сцена по дану. У пре-дигиталном времену, жељени ефекат се најчешће постизао смањењем отвора бленде или специјалним филтерима.





2 Жак Рансијер је лажну бинарност човека (приватног) и грађанина (јавног) осветлио на примеру Олимп де Гуж која је у својој Декларацији о правима жене и грађанке (1791) наметнуту грађанску логику окренула против ње саме: „жена има право да се попне на губилиште; требало би да има право и да се попне за говорницу“. Њена мисао јасно указује на то да и голи живот може да има политичка обележја.





3 Питер Брукер, Кључне речи у Брехтовој позоришној теорији и пракси; часопис Поља бр. 514, новембар-децембар 2018.





4 Волфганг Изер је био немачки књижевни теоретичар; припадник такозване школе естетике рецепције. Најпознатији је по књигама: Имплицитни читалац (1972), и Чин читања (1976).


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
ИПАК, НЕ!(кратки дневник трудноће) – Растко Тејин

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

ИПАК, НЕ!





(кратки дневник трудноће)





R&Z





Али, црвена светлост дома где се не враћа,





И крепко тело још звучно од химни и покрета





Побркаће ме код начела и каљача





Побркати – ха, дивоте! – и отуђити од света!





Р. Петровић





НЕГДЕ ОКО ЧЕТВРТОГ МЕСЕЦА:





Полако почињем да гледам на све то као на игру.





И мој пупак све више личи на дугменце. Можда се, ако притиснем то дугменце, нешто и деси, можда би беба могла да искочи на уста. То је смешно, али и слатко: беба искочи напоље, ја је нунам, храним је, после је опет прогутам, она преспава и сутра… хоп! Јово-наново! Па зар не раде, ако размислимо, нешто слично и кенгури?





Али, Пепи ми на то каже: не буди смешна. Пепи је строга, али правична.





Говори ми:





„Вага је покривена Сунцем. Запамти. А Сунце представља живот у опадању, подручје где се односи, посебно мушко-женски, страшно компликују.“





„У ком смислу?“





„У смислу кармичког дуга. Сатурн те обремењује многим препрекама за однос њега и тебе… А ту је и твоја комбинација с асцендентом Рака… А његов асцедент?“





И Пепи ме гледа испод својих исцртаних обрва, испод наслага сиво-црне маскаре. Од свега тога ме подилази језа.





„Па, немам појма“, кажем.





„А, па и то“, негде испод шминке је, ваљда, израз сестринског саучешћа, „А немаш појма ни о тренутку зачећа…“





„Шта да радим, Пепи?“





„Терај га да понавља: када, у ово време, авај! , Сидпа Бардо освиће над тобом, имајући на уму само једну одлуку…„





„А, ако нећу то?“, прекидам је, брже-боље.





„Онда…“





Пепи застаје.





„Онда можемо, напросто, да пробамо да прегурамо све то. Заједно.“





И Пепи се не брани кад јој узимам руке у своје руке и кад љубим њене хладне прсте и сво то хладно камење на њеном прстењу, препуно мојих малих одраза.





ПОЧЕТАК ПЕТОГ МЕСЕЦА:





Не знам зашто, уопште, људи говоре о месецима!





Треба да питају: хоћеш ли се распући, на крају, или: је ли твоја глава још увек пуна олова?





Овако: сви они личе на секунданте, а не пријатеље.





Мама није ништа боља. Мама пази на моју чистоћу, оставља и мале жабице од бронзе и лажних рубина по ћошковима стана. Води рачуна о кућном и космичком реду.





Али, она ме тера и да пишем.





„Не знаш колико је тешко, мама!“, одговарам јој, „Не знаш колико је тешко писати о крпицама и торбицама, сад, кад се дешава све то у мени!“





„А ако буде девојчица?“, пита ме она, „Хоћеш ли да трпиш исте изговоре од ње?“





Но, мама не зна да, уместо блога, повремено пишем ово. A чак и ако се и ово (не знам како бих га назвала, ако не „ово“) некад нађе на блогу, мами је само битно да је, у међувремену, прашина са лап-топа пребрисана.





ДОКТОРКА СКОВРАН-СТРИЖЕКОВСКИ И ЈА:





(Ушла сам, још једном, и још једном сам осетила да та просторија, пуна књига, с глатким подом без прекривача, с тврдим и тешким столом, с меком лежаљком тапацираном у мркој кожи, с тешким завесама кроз које једва да пролази нешто светла… да је баш таква просторија оно што недостаје мом стану. Макар да једна мала, мајушна врата, макар један скривени пролаз у зиду, с унутрашње стране плакара, не толико тамне боје, наравно, воде до нечег таквог… Јер, још нисам била ни села, а већ сам се осетила као добра девојчица. А треба ми да се, с времена на време, осетим као добра девојчица, да бих после могла, мирне душе, да се вратим напоље и да наставим да радим све то што радим. Но, за сада је, ваљда, довољно и „ово“. Докторки би се, кад бих јој показала „ово“ , свидела одсечна једноставност навођења. Као стенограм.)





С-С: „Јесмо ли почели?“





ЈА: „Почели смо. Али, нисам објавила ништа.“










С-С: „Зашто?“





(Докторка Сковран-Стрижековски извија обрве.)





ЈА: „Страх ме је.“





(Докторка Сковран-Стрижековски ћути. Чека.)





ЈА: „Па, да не изгубим све те дивне људе, који дају коментаре, који поштују то што радим. Тако мало људи поштује то што радимо, докторка…“





С-С: (Докторка клима главом, не као да се слаже, већ као да увиђа зашто ја тако мислим.) „Поштовање ти је сада важније него пре?“





ЈА: „Да знате да јесте. Осећам се као неки проводник. Као да, ето тако, живот само кружи кроз мене.“





С-С: „А ти не би да кружи?“





ЈА: „Па не бих. Волела бих да живот иде право. И да ја идем право. С њим.“





(Докторка Сковран-Стрижековски, наравно, чупа листић из блокчета с воденим жигом фармацеутске компаније, чији ми је најбољи производ преписала још раније. Довлачи листић испред мене и одсечно и бучно преко њега треска графитном оловком.)





С-С: „Нацртај ми један правилни круг!“





(И ја цртам не баш правилан круг, слободном руком и показујем јој га.)





С-С: „Хм, пa круг није баш правилан, али довољно… А сад, хајде, нацртај праву линију.“





(Цртам праву линију и докторка је, изгледа, много задовољнија оним што види.)





С-С: „Ето. Свака тачка, нужно, води у другу тачку.“





ЈА: „Шта то говори, докторка?“





(Мислим да ми глас мало подрхтава. Ни не знам да ли ми се плаче или бих да, напросто, праснем у смех.)





С-С: „Говори да се ти плашиш довршености коју са собом носи улога мајке.“





ЈА: „Шта да радим?“





С-С: „Пиши. Настави да пишеш.“





(Остатак…)





(…је био сасвим пријатан разговор о томе како се Тончићка бори с „довршеношћу“, а како Пепи, већ годинама, одбија да се бори с тим. Хтела сам да упитам докторку и за гласове, али разговор је био, стварно, сувише пријатан. Не чујем, наравно, никакве гласове, али можда се и та повремена померања у стомаку, у неку руку, рачунају као гласови. Не знам. И ево, пишем. Стенограмски стил се све више отима контроли, али пишем.)





ГРАД ИМА СВЕ МАЊЕ МЕСТА ЗА МЕНЕ:





Срећом, морала сам да пишким. Пишкење и јесте главни аргумент, нас трудница.





Иначе би Пепи тражила да јој држим страну. Суза се синоћ, као и увек смешкала, Бланка се трудила да све претвори у забаву… И ја бих, у некој другој прилици, ћутећи мудро, препустила Пепики завршницу, па Тончићка, у том односу снага, не би имала шансе.





Овако, да ли због бола у ногама, да ли зато што ме је у леђима страшно пробадало, учини ми се, по први пут у животу, да Пепи прича којешта. Можда и то што Пепин избор да се, од свих удобних места у мом стану, смести баш подно мојих ногу, на коленима, при чему се њена танка свилена, хаљина пуна врана и лотуса, некако чудно рацветала унаоколо, можда је баш и то, кажем, имало утицаја на целу ствар. А Тончићка је седела на ивици кауча, као и увек право, с извијеним крстима и истуреним грудима, високо дигнуте браде и косе забачене на једну страну… Личила је на ратницу. Била је пијана, као и све ми, али држала се добро.





Сигуран сам да Пепи зна место из Тибетанске књиге мртвих, које објашњава мој осећај. Али, и то што Тончићка не чита такве књиге, одједном ју је подигло у мојим очима. Тончићка је, овог пута, читала нешто о друштвеним лествицама.





„Што си више на друштвеној лествици, то теже остварујеш друштвене обавезе. Оне најпростије.“





Пепи је то схватила лично.





„Научи нас, драга, како се то друштвене обавезе поклапају са слободом.“





И погледала ме је, али ја њу нисам. Рекла сам нешто глупо и пустила сам да ме Бланкин пијани кикот надјача.





Отишла сам, кажем, да пишким и учинило ми се да их, онакве какве су биле пред одлазак у град, тако уигране, раздрагане и моје, нећу видети више никад.





И то није био једини разлог зашто ми се учинило да штрчим.





МОЈ СТРАХ И ШТА МАМА КАЖЕ НА ТО:





Обично седимо тако, мама изувена, са стопалима под задњицом, на једном крају кауча, ја на другом, раскречена, главом далеко забаченом на мали, велурски јастук. Мама, подглављена лактом о наслон кауча, пиљи у мене и, пре него што ми преда цигарету, повлачи и сама неколико дубоких, самоубилачких удаха. Отресамо пепео, час ја-час она, у масивну, округлу пикслу од дебелог стакла, око чије је основе обмотана бронзана змија У-Р-О-Б-О-Р-О-С (мамин поклон) .





Е, пре пар месеци је ту слику почео да квари неко трећи. Неко безимен и безобличан, нечујан и невидљив, неко ко, ни не питајући ме за дозволу, већ дуже време, ето тако, стасава у мени.





„Ништа што једна широка мајица не може да реши…“, рекла је мама и ја сам се смирила.





Узвратиле смо му, дакле, мама и ја, ћутањем и својим правилима игре. Између нас је остала та бела празнина на пространом каучу и дивљи, али спори ковитлац исто тако својеглавог дима.





Али, данас се на ниском, стакленом столу испред маме и мене, тик уз пикслу-Уроборос, нашло и неколико пазл-прстенова. Ти прстенови би, са својим вијугама и преплитањем, са кривудањем које гамиже у бесконачном кругу, могли да буду путоказ само до једне особе.





Мама је, у сређивању, била исувише детаљна.










„Наћи ћемо га, не брини“, покушала је, опет, „Ако је он…“





Не гледам је док јој, кроз копрену, плаху али довољну, пружам нову дозу.





„Ако је он, мама, ја ћу да се убијем.“





„То са зечијом усном не значи ништа. Је ли ти Пепи радила наталну карту?“





„Јесте.“





„И?“





„Дуг и срећан живот“, кажем, с досадом, док и гледам како ме пипци тог тако лаког, тако слободног дима наткриљују, лагано.





„Ето видиш. Он јесте радио неке послове за твог оца и отац ће морати да прочепрка на своју руку. Али, нама и требају само резултати.“





Окрећем се, напокон ка њој и видим њену руку која се, док мамино лице остаје иза, пробија кроз густи, загушљиви вео. Мама личи на пророчицу, на нешто као (што би Тончићка рекла) „сибилу која је изгубила омфал“. Мама остаје, полако, без ичег новог да каже.





„Не могу…“, одговарам и одмахујем, а мама повлачи драгоцене остатке сумпорних сагоретина, па спушта опушак у пикслу-Уробороса. Гњечи опушак, немилосрдно, па и то као да личи на неко жртвовање.





„Зашто, ако га мрзиш, тражиш од њега услуге?“, питам је.





„Мрзим само оно што је код њега бескорисно. Јесте ли пиле, синоћ?“





„Нисмо“, лажем и, да бих прекратила причу о томе, подижем своје тело, своје све теже бреме и одлазим, вукући се тромо, иза шанка. Мама треба да зна све о мом здравом животу, мислим, па отварам фрижидер, вадим неко охлађене јабуке, поморанџе, правилног облика и глатких кора, и спуштам их, поред соковника, на шанк. Узимам нож, узимам и даску, вршим последње припреме… Све да мама не посумња.





„То локање те је и довело дотле…“, каже она, тихо као да не говори мени, али ипак довољно гласно да чујем. И ја више немам избора. Притискам дугме и рибице у мом великом акваријуму се, мислим, свака понаособ, тржу на изненадни звук, док јабуке и поморанџе, њихови остаци, прскају иза ограде од плексигласа и кидају се и расплињавају у неку чудну, болесно-крваву течност. Наслађујем се… Чини ми се, на тренутак, да се и оно, у мени, наслађује.





„Кад имаш заказано-о!“, дерња се мама, преко бездушног звука секача. Нагињем се преко шанка и, док се правим се да не чујем, грчим се у лицу.





„Заказано-о!“





„Била сам јуче…“, кажем, себи у браду. И одмахујем.





„Код доктора Дуке-е, кад идеш!?“, наставља мама, не обазирући се, по свом старом добром обичају, на препреке.





Али, и мама је морала да оде. И можда никад неће сазнати за ово. А треба ли „ово“ да се настави, кад већ тражи толико лажи?





Питам то, тек да бих питала. Јер, ја не знам да ли докторка Сковран-Стрижековски схвата, али „ово“ као да сам, хтела-не хтела, све мање ја.





СУТРАДАН, КОД ДОКТОРА:





С мојих размакнутих бутина висе таласи стрија. Протресам их, тако да доктор не примети, кратким трзајима ногу, и гледам како се то отромбољено месиште мрешка, одсутно. Доктор се, уосталом, бави којечиме, ваљда прегледа спекулуме и ја чујем како гума навучених рукавица пуца о његове зглобове.





Све је баш како треба, али нас двоје једва да у томе учествујемо. Ја, можда, само очима и још једним малим, веселим делом нашег заједничког срца. Оно, унутра, не може да види како се моја кожа мрешка, не може да види ту игру, али можда може да, кроз видик који сам му ја отворила, осмотри ординацију, да преброји спекулуме, ишчита називе на бочицама, види да ли застор кабине за свлачење и облачење можда нема рупицу или је прозиран и може да ме упозори на време. А може и да види икону жене, зацрњене, жене оивиченог лица и умотане као беба, жене која не зна и жене која зна, може да је види и да, такође, задрхти, скрене поглед и почне да се и оно забавља нечим, можда лелујањем плаценте или, не знам, блоботањем плодове воде.





Доктор, крупан средовечни тип подбулог лица, један од оних за које поуздано знаш да се кући, с другарима, шале на рачун твоје интиме, привлачи столицу и ја чујем како точкићи хукте, скоро бешумно, ка мени. И он, доктор, као да ће управо да уследи нешто мрсно, некакво бахаћење, ради којег се треба завалити добро и препустити се, заседа у ту крхку столицу. Шкљоца, онда, малом лампицом везаном каблом за високи сталак, уперује је између мојих бутина, нагиње се, потура главу и чкиљи… Дајемо му времена, он ионако не сматра да треба ишта да подели с нама, он ионако сматра да је ту сам и да не би требало да га „ишта омета“.





„Занимљиво…“, каже, најзад.





„Добар начин да се гледа на то“, кажем ја.





Доктор се тек тад присећа мојих очију, уста, главе, мозга… Подиже обрве, знатижељно, као да је то још „занимљивије“ од оног доле. Ја га, сада, гледам у очи, видим пламичке који му играју по стаклима наочара. Он ми каже:





„Били смо у праву у погледу ‘серклажа’.“





Каже:





„Можда чак и превише добра процена с наше стране.“





Да, доктор говори ми кад треба да изнесе своје мишљење или оно што се тиче њега. Баш као мама.





„Шта значи превише добра процена?“, питам.





Доктор опет шкљоца лампицом и пламичци ишчезавају. Устаје, свлачећи рукавице у ходу, враћа лампицу на сталак и одлази до стола. Седа, забацујући пешеве свог чистог (превише чистог) мантила, прекршта ноге у коленима, дохвата оловку и отвара картон… Све сама рутина и ја мислим, разочарано: колико само припреме, колико књига за тако кратко буљење у једно сасвим дружељубиво међуножје…





Ипак…





„Били сте необично отворени у прва три месеца трудноће. Ствар је била на ивици ‘серклажа’, заправо. Али, сад…“





Погледа ме, погледају се и њих двоје. Доктору је, изгледа, нешто чудно код моје истрајности, док лежим. Опет сам забацила главу.





„Можете да се обучете“, каже.





И ја подижем, тешко, као да су туђе, једну па другу ногу, скидам их с држача и, пазећи да се не скотрљам с лежаљке (јер, очигледно је да тo могућe) напипавам некако ножним прстима своје плитке еспадриле. Угуравам, на једвите јаде, унутра своја отекла стопала, подижем нас, обоје и, подгурујући рукама слабине, устајем. Пролазим поред доктора који, зането, премишљајући се, злокобно, око онога што ће да напише у картону, глади браду, одлазим иза паравана и узимам своје гаћице. Трудим се да не гледам на њу, жену на зиду, трудим се да избегнем њене шпијунске очи које су ту инсталирали попови. Излазим, намерно, из кабине и док, опет с тешком муком се пресамићујући преко његовог огромног, округлог дома, његовог стакленог звона, с тешком муком успевајући да се не сручим на патос и не откотрљам се ка витрини, навлачим гаћице на један па други дирек од својих ногу.





„Али, сад…?“, понављам и осећам и задиркивање у свом гласу. То мора да је допринос њега, унутра. Нагоним доктора да се прене и доктор се окреће, преко рамена, лагано и, скинувши наочаре, загриза њихову дршку. Посматра ме како повлачим гаћице нагоре и подвлачим их под своју танку сукњу. Између нас, између мене и доктора, је његово немо, округло, савршено присуство. И доктор удише дубоко и, враћајући, с досадом, наочаре на нос, заклапа картон и баца оловку преко. Доктор устаје.





„Али сад“, каже, „Као да је ствар отишла у супротном смеру. Као да сте пар милиметара затворенији него што би то било нормално у свом периоду трудноће. Ја не знам…“





Доктор, тако увежбано, отвара малу витрину изнад лежаљке за ултра-звук, вади оданде кутијицу с пастом, скида поклопац и захвата повећи грумен провидне, слузаве масе.





„Па шта ћемо да радимо?“, питам, а обоје, и оно и ја, смејемо се. Доктор слеже раменима. Као да зна.





„Чекаћемо. Ви јесте мало крупније структуре тела, жене такве грађе су, у принципу, склоније пренесеној трудноћи. Требало би да мало повећате физичку активност. Лезите, подаврните блузу изнад пупка, знате већ…“





И опет ми доктор даје механички знак главом.





„Ми бисмо то прескочили“, кажем и уједам се за језик. Он, доктор, застаје с једним дланом отвореним и са светлуцавим грудвом желатина на врховима прстију, с једним рукавом подврнутим и сроланим. Доктор је напокон ометен. Окреће се ка мени, полако, као да је пре тога сачекао нечију потврду да је то све стварност.





„Зар не желите да знате пол?“, пита.





„Откуд вам да оно има пол?“





„Молим?“





Накашљавам се, спуштам длан на стомак.





„Откуд да ме занима пол?“





„Па, обично… И ваша мајка је платила.“





„Нека то буде претплата за следећи преглед.“





„Јесте ли ви добро?“, пита, као да би нешто да наговести.





„Па, понекад… Понекад се осећам као да сам туђа свему овоме. Као да тело све ради мимо мене. Не знам…“





И доктор се враћа на старо:





„Полиморфне ерупције су честе у вашем стању. И много тога чудног, да вам не набрајам. Зато и кажемо: друго стање.“





Доктор има један те исти смешак, повлађујући и као уморан, за сваку пацијенткињу. Ја се, док вода из малог лавабоа цурка и докторов један длан шљапкаво трља о други, шуњам до чивилука, скидам оданде своју виндјакну и хватам се за кваку.





„Али све је то безопасно“, добацује доктор, преко цуркања воде. Одједном, дозива ме:





„Станите!“





Ја се трзам. Гледам га како извлачи руке из пешкира, како у једном кораку прилази столу, дохвата мој здравствени картон и полази ка мени. Прилази ми и, у његовим очима, принетим моме лицу, одједном сева неко поверење. Одједном моје срце игра превише живо, превише раздрагано и одваја се од притајеног, разводњеног куцања оног у стомаку. Требало би питати, пробати, па можда је сад последња прилика. Ионако оно унутра нема избора, ионако мора да ме користи као возило. Ја њега не морам да трпим. Ја њега не могу да издам. Узимам књижицу, као омамљена, и загледам се доктору у очи.





„А докторе… Ако је случајно… Отац детета… Имао неки као дефект, да ли то значи да и дете…“





И опцртавам тај круг око својих уста, широко. Доктор ћути, загледа ме дубоко, као да не размишља о мом питању, него о мени и томе шта ми је у глави.





„Какав дефект?“, пита, најзад.





„Па тако… Као усну. Горњу. Да је личила на зечију?“





„Па јел то урођен дефект или стечен у, шта ти ја знам, саобраћајној несрећи?“





Затечена сам. Гледам поред доктора, преко његовог темена, гледам у два смешна, издигнута држача за ноге…Видим и њу, жену на зиду, ушушкану у мантију.





„Па не знам“, кажем.





„Ах, питајте га“, говори доктор и сад се он хвата за кваку. Осетила сам како је оно, унутра, заиграло кад је доктор крајем мантила помиловао стомак. Оно се, унутра, љутнуло.





„Уосталом, кад вам није сметало код мужа, неће вам сметати ни код детета. Следећи!“





Напољу је било неколико жена, али је после мене ушла једна, чинило се, студенткиња, с малом диоптријом, у блејзеру и, све у свему, сасвим пристојна.





Али, ми смо помислили како су такве најгоре. Помислили смо како границе могу да буду растегљиве и како се многи бездани отварају тамо, у докторовој ординацији. Да. Тако смо помислили. Тамо у ординацији, отварају се многи, многи бездани.





ШЕСТИ МЕСЕЦ, НА КЕЈУ:





Активност.





Активност.





Активност.





Прсти су ми толико дебели да их тастери не препознају. Тек из трећег покушаја сам успела да напишем „активност“.





Дошли смо са кеја, нахранили рибице, направили себи још један сок и опет се завалили на каучу. Пушило нам се и недостајала нам је мама. Али, активност нас није сломила. Пожелели смо само да још више срастемо, да се, још више, прибијемо једно уз друго.





Нисмо могли да потрчимо. Посматрали смо веселе џогере како шпартају дуж стаза на кеју. С лева-надесно, с десна-налево… Имали смо дукс са капуљачом, и капуљача нам је била набијена на чело, имали смо и патике и тренерку. Али, само смо стајали, тако, у прикрајку, с рукама у џеповима дукса, међу колима на паркингу или смо тобоже читали имена на споменику пилотима и мора да су нас неки пролазници загледали, мора да су бацали погледе на наше велико, махунасто испупчење.





Да ли смо били сумњиви?





Да ли се неко од пролазника и, посебно, пролазница запитао у каквом смо ми то дослуху?





Не, можда су само њихова деца, мали заметци људи са окицама из којих ће се, током година, све што вреди, причице и бајке, расути, све док не остану ти што их гурају, те што их гурају, само су она, кажем, нешто желела да кажу о нама. Али, нису знала како. Нису имала коме. Дукс је добар заклон, знали смо то, права мимикрија за неког ко хоће да буде ходајућа махуна, ко хоће да буде још само једна од многих набубрелих чаурица што се тетурају путевима. И ми смо ишли, тако, ивицом шеталишта, ивицом травњака, газили смо, нашим телaшцем, травицу, крили поглед испод капуљаче, испод капуљаче смо били сигурни, били смо скроз, скроз сами.





„Беба!“, врискала су дечица, прозирала нас.





„Тек ће бити беба!“, умиривале су их мајке, очеви.





А ми смо се, унутра, испод дукса, смејали. И кад нам је све то досадило, кренули смо са шеталишта према станици на супротној страни од великог, ружног хотела. Знали смо да ће нас и тамо загледати, знали смо да ће нам честитати (честитати, ‘еј, зато што постојимо, шта?) погледима, речима, да ће нам се, том округлом величанству нама, склањати с пута, остављати пред нама празна седишта, гуркати нас уз степениште и све то зато што очекују од нас не знам шта, иако ми не желимо не знам шта, желимо само да нас пусте на миру и да будемо овако заокругљени, сродни и овако своји на своме.





„Јача активност!“, зачули смо, одједном, иза леђа. Мислим и да је једно од нас поскочило. Можда и обоје. Оно се љутило, ја сам се препала.





„Стари добри доктор Дука!“, рекао је глас ње, госпође. Окренула сам се, преко рамена, питала:





„Шта с њим?“





Она, Тончићка, поскакивала је на својим витким ногама, светлуцали су, на мирном сунцу, њени листови, чврсти, избријани, вирили испод ногавица кратких хеланки, весело су се на њеним бутинама бацакали мишићи. Тончићка се горе закопчала до грла, дршка рајсфешлуса њене тренерке је, као медаљон на огрлици кучета, ландарала весело, коса јој је била зализана, смерно, и скупљена у реп, али доле… Доле је Тончићка морала да буде права, утегнута, морала је да нам, свима, каже: ево, ово су те ноге поскакуше, ево, ово су ти плодни бокови, стегна и стомачић…





„Све из уџбеника!“





Била је зајапурена, Тончићка, живот јој се црвенео у образима, дахтала је радосно и предано, повукла је, чак, и рајсфешлус надоле и показала нам је свој поносити врат, своју грудну кост и удубљење, цакласте од зноја. Заврнула је ивицу капуљаче, цокила нас у наш дебели, дрхтави образ. Узела нас је под руку, онда, помазила нас другом руком, прешла дланом преко напетог памука дукса. По-магала нам је да одемо до станице. А, како је знала да идемо до станице? Тек, капуљачу нам је завртала стално, и скакућући око нас, час с леве, час с наше десне стране, убризгавала нам је, дувкајући, шапате у уво. Прибијала се уз наш набубрели бок. Глас јој је био све тиши.





„Твоје тело је твој пријатељ… Чак… ја морам да ти кажем… То са лежањем, тамо, у онаквом положају, уопште није наивно…“





Ми смо климали главом. Унутра, испод капуљаче.





„Боли, али то није само бол“, говорила је она, „Окситоцин те обузме. Знаш за окситоцин, доктор Дука то не крије?“





„Од мене је сакрио“, рекли смо јој.





„Уф! И, после тога, дојење. Дојење је та-ако добро…“





И затворила је очи, одмахивала главом, убеђена да ништа не може да дочара то са дојењем. Однекуд је из ње, пошто су њена лепе, пуне усне сада била стиснуте, допирло једно распуштено: „М-м-м-м!“





„Где су сад твоји потомци?“, питали смо је. Одједном је то, кад су се капци опет подигли, био неки други поглед. Поћутала је, па и она питала, брижно:





„Имаш ли ти мајку? Немаш мужа, али имаш мајку?“





„Моја мајка је жена која и дан данас ради“, рекла сам, „Уосталом, нико није био спреман на ово.“





„То је лепо, али… Сви се они промене, кад осете то мало телце… Или ту топлу, округлу главицу на свом рамену… Одједном сви они као да имају неки призив, дужност, шта ли. Постају робови. Не можеш да, м-м-м, не задрхтиш на такву моћ.“





Пућила се још много до станице. Због нечег се стално трљала о наше набрекле мишице и бок. Просто нас је довукла до „печурке“ и гурнула нас, повлачећи нам се уљудно иза леђа, између рекламног паноа и стакленог зида надстрешнице. На рекламном паноу се скакачица у даљ замрзла између старта и доскока, али Тончићка није имала времена за то.





„Јел’ си читала Растка Петровића?“, питала нас је, паметница, док смо чекали.





„Не“, рекли смо јој, искрено.





„Не? Свашта. Па шта си читала, кад си се решила да пишеш? Читај Растка.“





„Хоћу. Кад стигнем. У наредних годину-две тешко.“





„Треба више да се дружиш са мном. Пусти Пепи, пусти малу Бланку. Пепи је окривила звезде за све. Лако је причати о звездама.“





Један пензионер и две шипарице су благонаклоно загледали наш стомак. Тончићка је, не обазирући се ни на кога и ни на шта километрима унаоколо, брбљала све док аутобус није стао, благонаклоно, а врата се благонаклоно отворила и унутра нас сачекали нови погледи, такође благонаклони и раштркани по седиштима.





„Ја још понекад одем до Ботокса!“, довикнула нам је Тончићка, а врата су благонаклоно сасекла путању њене реченице.





Кући, отворила сам фрижидер. Све је било ту, унутра, заклано, убрано, исецкано, испасирано, конзервирано, исцеђено, спремно. Играло си се шареним етикетама и светлуцавим, ватросталним фолијама. Осетила сам то.





Све у свему сам те осећала.





„Морамо да нас нахранимо“, рекла сам, наглас.





„Морамо да нас до-бро нахранимо.“





ШЕСТИ МЕСЕЦ, МАМА:





„Ево, овако можемо.“





Звучало је, кад мама каже, као да су могли да бирају. Али, није изгледало тако. Ту се нешто дешавало, нешто што није зависило ни од кога од присутних, што нико од присутних као да није ни желео, али дешавало се толико неумитно да сам ја помислила: сигурно уживају… И припишкило ми се.





„Јел’ ти пишеш, уопште?“, питала је мама.





„Пишем, пишем…“, рекла сам и наставила да буљим. Не знам шта је мама мислила у том тренутку, не знам ни шта је хтела с оним, само сам наставила да гледам те самосталне контракције, то таласасто поигравање усмина, као неодлучност да ли да се прадавни, зарасли процеп напокон отвори или не.





„Да знаш какве сам ‘кенгуре’ видела у Лари. И колица. Толико тога има, треба да пишеш.“





Погледала сам је. Мислим да је мој поглед питао: како можеш о тим будалаштинама сада, како и ти не видиш исто што и ја?





Јер тамо, само су руке, женске, маникиране и са и без рукавица, беспомоћно обигравале око препона и подгузњака жене чије се лице није видело, јер лице, као и та гомила руку, било неважно, јер је и оно, то лице, трпело и повиновало се свему што треба да се деси. Могла сам да замислим како се, поружнело, ознојено, кревељи и гужва, како се, борајући се, предаје и, одричући се бриге за себе само, поништава свој, какав-такав, утицај.





То мора да је било због Тончићке! Зашто је морала да брбља? Зашто се уопште појавила, онда?





Мамин цакласти, плаво-жути нокат с цирконом, орловски закривљен, цакнуо је по површини екрана. Убоо је незнанку негде по унутрашњости бутина.





„Ту, иза, је бубица“, рекла је мама, „Причали смо, могуће је и са више од једне камере. Дотична је ставила мужа пред свршен чин, па је све на крају ишло глатко… А ти немаш мужа.“





„Добро“, рекла сам, а ни не знам на шта се то односило. Нешто ме голицало око препона, милело горе, пријатност ми је, обливајући ми груди, преплављивала све до врата. Чинило ми се као да ће, од сувишка, та пријатност, на крају, да избије на брадавице.





Окситоцин, мислила сам. То мора да је то.





Али, све се, кад би се скупило тамо, унутра, код тебе, претварало у мучнину. И постојало је само то, та пријатност и та мучнина. Бола није било. Сви су, увек, чак и мама, говорили о болу порођаја, али он ми је сада измицао. Глупа, глупа Тончићка.





„То ће бити сензација. Блог ће ти бити најпосећенији у-у-у… Европи. У овом делу Европе.“





Било је већ прекасно да ми мама било шта објашњава. Знала сам, на неки чудан начин, више од ње. Јер, ја сам била тамо, на столу. Ја сам дрхтала, целим телом, моја се снага трошила на то таласање, на напето поигравање ивица процепа, моја вена је, као црвена, сува грана, искочила на набрчканом месу између препона. Моје су се шаке грчиле око чаршава на којем ми је лежала задњица, моји су дланови, не би ли, на неки волшебан начин, убрзали све то, одгуривали задњицу уназад и ми смо, оно и ја, ускоро, удруженим снагама наших мишића, нашег крвотока, свих унутрашњих органа, костију и коже, наше воље и наше безвољности, ужурбаних женских руку око нас, окситоцина и епидурала, Пепиних звезда, мужевљевог семена, свих благослова и проклетстава у Космосу, почели да се отварамо. Заобљена, нежна површина, тако слична нама и, опет, тако туђа, тако нова, безобзирно је, клизећи незаустављиво напред, напињала ивице пукотине. Руке у гуменим рукавицама пружиле су се, пословно и као нељудски, за оним што је, све брже и брже, откривајући своју облост, мекоћу, обложеност крвљу и којекаквим ензимима, испадало напоље. Руке су халапљиво прихватиле… тебе… о, створење, прихватиле су те и привукле к себи. Сад нас је само та врпца, та црволика, љигава врпца везивала, још. А ускоро ни она…





„Мораш још једном. Још један јачи напор“, крештале су, око мене, жене. Мама је ћутала, побожно или сузбијајући гађење.





И ја сам, тамо, направила још неколико грчевитих напора. Постељица се, напрсла и као издувана, уз још један титрај голицаве пријатности, измигољила напоље. Крв је бризнула, расипнички.





Мало затим су руке у гуменим рукавицама, хладно, пословно, без имало поштовања, превирале по беживотној љиги.





“ ‘Оћеш цигарету?“, питала је мама.





И ти си јој, с пуним правом, узвратило, тад. Знам да си то било ти. Само не знам да ли сам прво ја потрчала, па си ме ти подржало или је све потекло од тебе и твог праведног гнева? Образи, ионако пренабрекли, надули су ми се као код жабе. Трима прстима сам затворила уста, плашила сам се да ти не испаднеш на ту страну. Пођох, гегајући се, ка ве-цеу.





„Где ћеш?“, питала је мама, тако глупо, тако немоћна да схвати…





Ја сам испред себе видела само препреке, само преграде и врата. Већ сам била унутра, кад ми се рука машила за светлом. Раскречила сам се и обгрлила шољу. Онда сам пала на колена.





Пар минута касније, мама је провиривала иза врата. Питала је да ли сам добро. Нисам се обазирала на смрад и на ругобу онога што се, у најгрђим бојама и облицима, просуло по зидовима од емајла. Клечала сам, тако, и загледала све то, у шољи.





„Добро је“, понављала сам, исцрпљено и олакшано.





„Добро је…“





ШЕСТИ МЕСЕЦ, ПОСЕТА И ПЕПИ КОЈА СЕ ЉУТИ:





Суза је мало зрикава и ми смо, хвала Богу, то прећуткивале међу собом.





Сад ми се баш свиђа што је зрикава. Она ме љуби у слепоочницу и ја јој верујем. Љубим и ја њу у заглађено, риђе теме. Она мирише, саосећајно, моје раскрупњале груди.





Бланка, онако дрско лепа, са косом скраћеном и одлучно зализаном, одбија да стане. Прво је, једно пола сата, устајала и седала, седала и, опет, устајала, загледала је мој соковник, отварала и затварала крила у кухињи, окретала, пре него што је пљунула жваку у њу, пред собом мамину пикслу-Уробороса… Онда се (макар, привремено) , ваљда зато што и рибице, као и она, не умеју да стану, зауставила код акваријума. Мала плава неонка је повлачила своју тугаљиву линију дуж њеног непокорног профила, откривала нешто непознато на Бланки. Можда и премошћавала раздаљине између ње, Бланке, и рибица. У том тренутку сам је мрзела.





„Благо њима!“, набрајала је, „Тишина, мехурићи, палмице, песак, мали замак на дну…“





Као да је све то преводила у живот, као да је све то у акваријуму расло пред њом и стварно почињало, на њену свемогућу реч, да личи на свет вредан поштовања.





„Како знаш које су мушке?“





„Нема мушких…“, рекла сам, сажаљиво. Суза је прислонила уво на мој стомак.





„Јел’ се помера?“, питала је.





Само сам климнула, наставила да загледам преломљени Бланкин струк, жилав као код змије, бескичмен. Осећала сам се храбро, победнички, са Сузином топлом главом под мојим дланом.





„Женке су трбушастије…“, рекла сам, кроз зубе, „Али, мрешћење је гадан процес, потребан је посебан акваријум, потребно је и пратити ситуацију… Родитељи могу да поједу бебе.“





Подигла је поглед. Погледала је моје чело, негде изнад чела, предомислила се на пола пута од бесловесног ока јапанке, до мог, изазивачког.





„Коса ти је опала, мало“, исцерила се.





„Ти твоју и даље сечеш?“





„Да. Не дам се.“





Суза нас је, мислим, осмотрила обе. Једном, па други пут… Бланка је напокон пришла каучу, села на рукохват, глатко, како само она зна, прекрстила ноге. Имале је плитке патике без пертли, танке, беле панталоне, имала је плавичасту кошуљу са, за њу чудним, троугластим карнерима. Напољу јесте било топло, али то није изговор за Бланку. Она је била мој замишљени циљ, око ње сам плела све своје препоруке. Веровале смо једна другој, између нас је, као завет, стајала жеља да улепшамо свет. А сад? Није ме ништа питала о ономе унутра. Питала је:





„А што ти Пепи више не долази?“





„Претпостављам да ћеш ми рећи…“, рекла сам.





„Откуд ја знам?“





„Па, знаш да више не долази.“





„Шта је вама двема?“, запиштао је Сузин глас и ја сам је опет, да би је умирила, помиловала по коси. Притисла сам јој, чак, и мало јаче, главу на стомак. Суза ми је била послушна.





„Каже да ти идеш линијом мањег отпора, да имаш премало храбрости за нешто више од оне твоје докторке.“





Све то она каже, помислила сам.





„Е, па не идем“, рекла сам, „Код Сковран-Стрижековски већ месец дана. Поручи јој…“





„Ја је не ви-ђам!“, рекла је и само што није, заједно са својим гласом, поскочила с рукохвата. Али, истрајала је, та грација: рука, танка и као упредена, подупирала ју је и даље.





„Знаш да се она увек мало гадила тих наших места. А тек сад…“





„Тончићка се, чујем, не гади. Дише пуним плућима.“





„Пих. Тончићка…“





И исплазила се, по први пут је од кад је знам, допустила је себи нешто тако. И њено лице се, за тренутак, гадно изобличило и мени се учини и да је оно, унутра, заиграло на то. Али, Суза се није померила. Нити рекла било шта.





„Јел’ се ти тако запустиш, само кад долазиш код мене?“, питала сам, тек да бих се ухватила за нешто обично. Бланка је, не знам зашто, усмерила свој прћасти носић ка карнираном рукаву. Али брзо се вратила задатој пози.





„Не. Запуштена сам од кад си ти запустила блог. И не само блог.“





Благо је, врхом својих недопустивих, плавих мокасина, задигла нефиксирану, стаклену плочу мог стола и распорена, розикаста фолија од чоколадице, пар згужваних, влажних марамица, заиграли су као ситне зверчице. Очекивала је да јој нешто приговорим, али нисам. Нисам.





„Стварно, малена! Недостаје нам твој блогић!“, рекла је Суза и подарила ми још један од својих зрикавих, молећивих погледа. Спустила сам јој, сестрински, мајчински, длан на образ, опходила јој једним миловањем целу ту округлу главу с обликом и бојом ране брескве (тако бих написала и на блогу) и риђе власи су се још дуго, дуго, као морске траве, вукле за мојим прстима.





„Не дам мами да долази, више?“, рекла сам, само.





„Не?“





Бланка се озбиљно заинтересовала, нарушила позу, чак.





„А што?“, питала је.





„Тако. Трује ме. Трује нас, свим и свачим.“





„Зар она не ради на томе да нађе оца?“, питала је Суза, изненада.





„Каже да ради. Али… Нама не треба нико.“





Суза и ја смо се згледале, тако, још неко време, нежно, искошених глава. Бланка би се и накашљала, али ипак је била моје дело. Само је дубоко уздахнула, зато, скоро неприметно се протегла и устала.





„Е, па ја бих се урадила, можда бих нешто и попила, али ово, свакако, није место за то…“





„Бланка-а…!“, прекорила ју је моја Суза, али наши погледи су и даље били једно. Били су један поглед с два краја.





„Па добро“, слегла сам раменима, „Идите.“





Још дубље сам се упиљила у њу, рекла јој, оно јој је, изнутра, рекло, с љубављу која не трпи поговоре:





„Иди.“





И Суза се подигла с мог стомака, одузета, лења и сањива, пошла за скакутавом Бланком.





После сам, у архиви, пребирала по Бланкиним фотографијама. Кажипрст, мој дебели кажипрст, погађао је добро. Бланка са зеленим и златним маскарама, с дречавим лаковима на ноктима у облику врхова копаља, с карминима из ужарених дубина спектра, Бланка са закрпама и у беспрекорној политури кепера, у сомоту, у џинсу, у преврнутој кожи антилопа, у вештачим и природним крзнима, Бланка, претрпана и раскривена… одлазила је у ништа.





Поставила сам, уместо свега тога, неку смешну слику крмаче на тренажном бициклу. Поглед крмаче, што је израњао из прегојеног руменила, био је пун нетакнутог живота и нимало одбојан. И тај поглед… Неодољиво је подсећао на Сузин поглед.





Написала сам испод и питање:





Како вам се, миле моје, свиђа мој најновији правац развоја?





КРАЈ ШЕСТОГ МЕСЕЦА И ЗБОГОМ РИБИЦЕ:





После сам и додала, некако:





Има нечег сувишног у великој, стакленој посуди с водом. Кад се стан сређује, треба пазити да се процеси који се у њему одвијају не разводње. Сетите се да „фенг-шуи“ не допушта више од једног срца.





Да, покушала сам, поново. Сузе ради. Али, то није било довољно, никако није било довољно.





Акваријум јесте био сувишан, неусклађен и то је требало решити на други начин. Устала сам, пратила сам линију свог погледа. Моја боса стопала, слепљена, испуцалих пета, налегала су на савршени паркет (избацила сам, пре акваријума, и округле „чупавце“) и картонска чаша од ђуса из „брзе хране“ је издахнула, подамном. Шутирала сам лево и десно све те омоте од наполитанки и пластичне флашице са још по две три капљице, враголасте, црвених, зелених, жутих напитака, газила сам неке од, сада презрених, крпица, од сада кљусавих ципела, корачала сам преко крцкавих зрна и мрвица од флипса… Да! Да ме је само видела мама! Да је могла да види лепљиве колутове од неподметнутих чаша на стаклу „нашег“ стола, дршке од тигања и кабаста данца од шерпица и фритеза како, као ухваћене на делу, вире из судопере.





Јесте, помислила сам, пошто сам се сетила кухиње! За акваријум постоји решење!





Да ли су ме рибице гледале исто као и Бланку? Сумњам. У тим ситним, као исколаченим очицама, није било промене. Aли, ја сам могла да је осетим у њиховом кретању, у трзајима и заокретима, у начину на који се светло плаве неонке прелива преко њихове злаћане крљушти. Осетила сам њихов страх. Ми смо га осетили.





Помислила сам: „Правац кухиња.“





Плин је зашиштао, пламичци су се исплазили, халапљиво. Тигањ сам извукла из разблудне гомиле и остатак посуђа се ускомешао, доле.





„Све је то кружење“, шапутала сам ономе, унутра, „Све су то бактерије и ензими и ионако се све, тамо или овде, распада, и тесто остаје тесто, месо остаје месо, бактерије припомажу споља и изнутра, разлажу и растварају, да бисмо појели, да бисмо повратили, да бисмо се родили или да бисмо умрли… Као ти, мало моје! Као ти!“





Пустила сам да прљава вода зацврчи заједно с уљем. Остало су, обично, радили стручњаци (мама их је плаћала, наравно) . Зато сам ја једва успела да нађем црево, пластично и круто, десет метара дугачко, смотано и злоћудно успавано горе, на великом ормару у предсобљу. Требало га је и смаћи одозго. Требало је попети се на хоклицу, приближити је довољно, а ипак не бити одбачен облином стомака, пренапетом и као гуменом, од чврсто пришрафљеног крила ормара… Требало је бити у равнотежи.





Гегала сам се, од купатила, од шоље, до акваријума, и мислим да је и код мене било нечег од шашавог базања мојих рибица. Ни оне ни ја нисмо знали куд и због чега тумарамо, оне кроз воду, ја кроз (још увек) уређену празнину стана. И за мене и за њих постојао је само један тренутак који личи на застајање, на усправљање. То је било наше мрешћење. Мрешћење је било наше време.





Стала сам поред ве-це шоље, обухватила врх црева уснама. Пластика је смрдела и задах из црева је заличио на продужетак мог даха. Згадило ми се али, Боже мој, то је било природно. Било је: ни добро ни лоше. Непцима сам осетила капљице које долазе и, ускоро, весело и с препознавањем, заблоботала је вода. Радовала сам се, оно се радовало са мном. Провирила сам у собу, погледала на акваријум, учинило ми се да ниво воде не опада. Само су оне, моје сестре, тако наивне и паметне, још увек усклађене са срцем дома, шајатиле између два варљива стакла.





НО, НО ЗА МАМУ:





Све ове године (а Боже, колико их је прошло) , пред очима сам, као животни циљ, имала Бланку. Али, то је била варка. Требало ми је нешто дубље, дубљи идеал, требао ми је, на пример, неко као докторка Сковран-Стрижековски.





Тако сам мислила малопре. Није, у том тренутку, било кајања, није било једа, само лепота „друге стране“, свуда око мене. Мами се није свидело ништа од мог преуређења. Још је са врата осмотрила мој нови рад: назвала сам га фронткат. Или катфронт, нисам још одлучила. „Гучи“ изрез је од сад иде напред, позади сам направила спој с леђима „Лагерлфелд“ ролке. Боје, љубичаста и мрка, нису баш сложене, али мама није ни стигла да приговори бојама…





„Шта је ово? Ш-та ово треба да представља?“





Докторка, ни обрвом. Чак ни оно њено, с придржавањем наочара. Нисам, уопште, знала откуд она код мене, али њен поглед ми је био много ближи, много је више личио на онај што су га имале рибице. Докторка је, изгледа, све је посматрала као рељефасти психо-тест, „роршахову мрљу“ која је, напрасно, добила трећу димензију.





„Мама!“, повикала сам, бодро, „Ово је задња фаза!“





„Задња фаза чега?“, питала је мама, а ја сам се кикотала и показивала руком на докторку. Докторка је ишчекивала, пустила је, искусно, маму да иде напред, али мама је застала, не знајући од кога, у ствари, треба да тражи одговор. Свака од њих је мој прилазак акваријуму, моје полагање све теже ручерде на његову ивицу, преко које је сад висио руб јастучнице недопуњен ватом за скидање шминке, моје прибијање, и неодвојиво и независно од мог округлог испупчења, уз стаклени сточић, урањање мог лица у светло неонке коју сам, пошто виси на сајли с прстенастим цревом, успела да поставим усправно… свака је, кажем, све то посматрала на свој начин. Мама је, наравно, из себе цедила прекор, она би ми се, на неки начин, и придружила можда, можда би њена, увек послушна, јагодица заиграла све брже, њене очи почеле да бацају варнице и можда би, од свог тог незадовољства, мама и експлодирала на крају, распукла се и њени ситни делови тела (бљак!) би се, заједно са њеном укосницом од глачане лапислазурије, њеним прстењем, лажним ноктима и лажним трепавицама, са сочивима с лажном бојом очију… разлетеле унаоколо и можда би, тако лепо, употпуниле мој амбијент. Али, докторка Сковран – Стрижековски, не! Она је, знам то, у глави увек имала шему! И сад као да је, благо, академски прибрано, померала своју мудру главу, померала је налево, надесно, пратила ме док ја сама, као у шине, не улегнем у ту шему, док не почнем да клизим по њој право ка докторкиним свемогућим закључцима и док, коначно, идући већ одавно утабаним стазама, не пропаднем. На крају, видело се да су докторкине очи, кад је докторка, шуткајући је разгаженим горњиштима ципела, одмерила прво пуцкаву, пластичну кутијицу од поједеног крема, па онда и мене, проницљиво зажмирила – да су те очи кажем, тамо, иза стакла, усредсређене само на оно што долази.





„Задња фаза њеног рада, мама!“, рекох ја, пригодно, „Прву смо прескочили. Ниси ме пустила да се онда, у чекаоници, мешам са другима и прескочили смо је. А истина, она, докторка, на државној клиници прима само јевтиније душе и одстрањује, тамо, све оно што се не уклапа, па их, ако имају среће, шаље у своју брендирану ординацијицу. И оне, душе, овакве као што је моја, код докторке могу да дођу обучене овако или онако, али тек кад их докторка обликује, кад им да кројеве по мери својих непогрешивих графикона, својих затворених и правих линија, види се да ли ће одећа и даље да стоји или да се отромбољи, да ли ће да се деформише или да, можда, спадне? А ово сад? Ово је трећа фаза, мама… Ово је фаза у којој душа више не може да опстане без мудрог докторкиног погледа.“





Докторка је све то слушала само као део сеaнсе. Гледала на све, као на симптом. Па како то нисмо раније видели, мало моје, како раније нисмо запазили какав је она геније!





„Пусти ме и сад, молим те…“, прекинула нас је и још мало накривила главу, услужно, „Пусти ме да будем креатор твоје душе.“





Ја сам само показала, враголастим маневром кажипрста, на пупак испод фронтката. И одговорила сам јој, бодро:





„Пустила бих вас ја, докторко, свакако… Али, сад… Имамо и један мали проблем…“





Скоро да сам, стварно, била спремна да, као дугме, притиснем пупак. Да те ослободим, тако. Мама, разуме се, није чула ништа од докторкиног и мог разговора, она је, већ дуже време, гледала преко шанка, ка кухињи, гледала је улепљене ивице рингли, y неопране зидове соковника, у неред.





„Морам да признам“, рекла је, „Оно с крмачом… Баш те осликава.“





Мама је њушкала. Кратки трзаји брадом и дрхтурење њених ноздрва били су недостојни њеног увек дорађеног лица. Мало затим, опет је обратила пажњу на мене, на нас.





„Где су рибице?“, питала је. Чак мислим и да је и коракнула ка нама, претећи. Ја сам, као свака добра мајка (а желела сам да она, мама, то увиди) прво пришла акваријуму-креветцу, прво сакрила њега, унутра, у испупчењу иза акваријума, иза сточића застртог мојој распараном хаљином од сомота па, прибијајући своје напупеле дојке уз тврду, хладну површину, обгрила зидове од стакла. Ја сам се већ била привикла на мирис нагорелог рибљег меса, разгрејаног хлора, на све што је што је долазило из тигања који сам заборавила на рингли, али могла сам да замислим шта је мама осећала, тад. Могла сам, иако је мирис маминог „диора“ сада, у мом новом амбијенту, заударао као мирис уљеза, да видим како ме гледају, обе, и да замислим шта је мама осећала, а шта је докторка мислила. Могла сам.





„Глупачо!“, рекла сам себи, тихо, тако да оно доле не чује. Знала сам, тигањ ме је одао. Пред мамом сам, пак, била јасна:





„Новац и просперитет, мама. Акваријум значи новац и просперитет. То смо испробали и то ради… Али, сада нам треба нешто боље, мама. Треба нам креветац, добар, ужом страном постављен уз зид, дужим странама слободан. Шта фенг-шуи каже о пљувању по новцу и просперитету?“





„Ти си болесна“, рекла је мама, „Болесна си, као и твој болесни отац. И није ни чудо што ће и твоје дете имати болесног оца. Такве као ти увек траже тлачитеља по мери, да преузме њихову судбину.“





„Болесна, мамице?“, питала сам и оно се испрсило испред маме. Оно је рекло мами: стоп.





„Али, зар је све ово могуће, онда? Зар је могуће да се у мени зри овако нешто, овакво… здравље, зар је могуће да осећам како је све ово, до сад, читав свет, било једно болесно ткиво, које треба, као демоде бикини, одбацити заувек. Свет је постељица, мама, у најбољем случају, постељица из које треба да се роди нешто ново?“





„Јеси, болесна си, душо“, рекла је докторка мирно, док ју је мама вукла ка излазу. Мама се стидела свега овога, али докторка се окренула ка њој и погледала је, сасвим разумно. Докторка није мењала тон. Као и увек:





„Али, то није нешто што се не може поправити.“





Мама је, упирући се ногама о патос, и даље вукла докторку за мишицу. Мамине ноге су одбацивале просуте и згажене омоте, амбалажу, хеланке и доње гаће, угажене, претворене у крпе, заплитале су јој се око чланака.





„То се не може поправити“, наставила је мама.





„Тако је, докторко!“, држала сам јој ја страну, „Како да поправите то? И да дате облик, нечему што неће облик?“





Докторка је климала главом, трудила се да разуме, трептала је и држала, да би ми доказала како сваку моју реч добро промишља у себи, очи склопљене по пар секунди. И како је одлазила, како је говорила, тако је тонула у мојим, у нашим очима.





„Оно ће се родити, драга. Родиће се и добиће облик и постаће нова душа. Онда ћемо и да порадимо на њему.“





„О, али то је већ четврта фаза, докторко!“, насмејала сам се, „Рано је да причате о четвртој фази.“





„Хај-демо одавде!“, процедила је, кроз зубе, мама. Погледала ме је стварно, по први пут, као нешто туђе. Докторка је каскала за мамом, каскала је свиме осим погледом, повучена снагом коју је мама, услед свог стида, показала напрасно. Ја сам, чисто да се нађе, на фронткат пришила и џепић. Ту сам их сместила, мале пазл-прстенове, што су се, онако светлуцави, натурали у мом драгом нереду.





„Ако га нађеш мама, понеси му ово“, рекла сам.





И замахнула сам. Прстење је такнуло о довратак и сваки се прстен, понаособ, као парче разбијеног стакла, разлетео у свом правцу.





„Лудачо!“, просиктала је мама и пала на колена. Почела је да пузи и да, у потрази за скривеним благом, пребира по мојим тужним крпицама.





„Па, можда ми их је ипак она купила“, помислила сам, док сам се, све забацујући главу, церекала, тако. И оно се, доле, церекало са мном.





Докторка није била изненађена.





СЕДМИ МЕСЕЦ И УДИШЕМО-ИЗДИШЕМО:





Мама је уплатила још много, много третмана. Мама је мислила на мене. И није рачунала да бољи део тек долази.





Ето, инструкторка је, јуче, изгледала лепо и сасвим бескорисно. На чудан начин је погледала Сузу.





„А она?“ питала је.





Суза се збунила, потражила је, немо, одговор од мене. Није умела да сакрије страх. Није знала ништа о ономе што нас чека и страх ју је вребао, наравно.





„Она само гледа“, рекла сам.





Taмо су, у сали, оне већ биле нанизане у три колоне, уз дугачки зид, раскречене и истуриле су своје већ отуђене стомаке.





„Ко ово води?“, питала ме је Суза, још пред улазом, „Ово није саграђено скоро?“





„Није“, рекла сам, „А могу да се кладим како се унутра труде да забораве на ове сиве зидове. Како је тамо све дречаво и углачано и како све мирише и ми ћемо се, кад уђемо, осећати као да смо у некој другој земљи, видећеш.“





Али, Суза није хтела да се клади. Заруменели су јој, само, углови усана, и гледала је негде испред мене. Знала сам да време ради за нас две.





Још на пулту, на улазу, није било никог. А већ је ходник, с једнобојним, светло-плавим зидовима и белим седиштима, личио на превару. Није се, разуме се, улагало много, чинило се да су они, инвеститори, ко год да су, спремни да, ако пригусти, побегну одакле су и дошли. Без губитака. Али, оно што је урађено, урађено је пажљиво, није било мрља и трагова нечистоће, био је ту један апарат за воду и неколико висећих полица с летцима… Све је било довољно уредно да се Сузине невине очи зацакле, а ја да се насмејем, победнички. Закасниле смо и празна седишта су нас, на чудан начин, подсећала на то чиме се све ово, хтели-не хтели, завршава. Слике с попречним пресецима фетуса по зидовима, на вратима, мирисале су на јаловост и побачаје.





„Ти покуцај“, рекла сам Сузи. И Суза је покуцала.





Инструкторка, достојанствена и витка мамица пред крај тридесетих, имала је већ намештен поглед, поглед који је, иако смо Суза и ја биле ту по први пут, говорио: опет вас две. Из неког разлога, мамица је била у тренерци и трикоу. Тек, учинила је све да се Суза не осети добродошлом. Поставила ју је тик иза врата, а мени показала главом на слободну струњачу. Поскакивала је док хода и прсила се, ширећи рамена. Стала је испред великог паноа, на коме су били уопштени цртежи „будућих мајки“, оваквих каква сам ја, какве су све те глупаче с обе моје стране, испред и иза мене… Ко зна колико их је још таквих, у овом тренутку, у граду, у земљи, на свету!





Али не, мамице! Ипак не!





Мамица је млатила рукама, спајала прсте, притискала је доњи део трбуха, подизала је глас заповедајући нам да „извршимо притисак на мокраћни мехур“, шетала лево-десно по сали и глупаче, десетине њих, померале су, сложно, прстиће на ногама, ка себи и од себе, један-два, један-два, напред и, опет, назад, играле су, весело, пругасте, кариране, и једнобојне чарапице и сокнице. Чуло се хучање и сиктање, шириле су се ноздрве и пућила послушна усташца и све окице, све раширене зенице биле су упрте у мамицу и њене кретње, сва увца била су начуљена да чују те наредбе и откривења.





С времена на време бих осмотрила и Сузу. Поглед ње, шћућурене уз врата, играо је, нестрпљиво, преко наших испупчених стомака, њена уста су треперила као пред осмех или пред вриштање. Нешто се дешавало у мојој Сузи. Знала сам то.





А онда сам ја питала: зашто? После свега тога.





Мамица је застала у тренутку. Чинило се, тад, као да је само то и чекала. Неке од мојих сапатница су још увек издисале, тај смешни хор се гасио, постепено. Мамица је подигла чело, подигла браду, њено лице је било чврсто и сувише изражајно да би постављало питање наглас.





„Зашто бисмо то радиле?“, поновила сам.





„Не разумем“, рекла је, напокон, мамица.





„Па, прича се да су жене некад биле у стању да роде богове“, почела сам, а да нисам имала појма откуд ми то. Вероватно од њега.





„Могле су да роде хероје, кажу, а чак су и нероткиње давале резултате вредне дивљења. Чему журба?“





Мамица је одмахивала главом. Механички, без икаквог саучешћа. Сапатнице су се макар кикотале, местимично. Суза је чекала.





„Ако немате да платите за следећи месец“, проговорила је мамица, „Молим вас, изађите. Како за вас, тако за све.“





Који тренутак касније, ја сам се гегала кроз ходник. Суза је држала за руку и хрлила испред мене. Неког је, сада, било за пултом, нека старија госпођа, чини ми се, али и она нас је испратила напоље као клијенткиње које захтевају тек мало више пажње, али не и љубазности.





Гледала сам како се Суза, док се смеје, пискаво и загрцнуто, сагиње и опет усправља и срце, наша два срца, играла су, дубоко, унутра. После овога, сигурна сам да је Сузина будућност уз мене. Да, Сузина будућност ће бити ограничена и усмерена свим тим утисцима од данас. Па данас је она, заједно са мном, доведена до ивице растанка с најбољим делом себе, она од данас зна све, баш све, о последицама. И има избор.





И Суза је, као да мисли исто, поскакивала и отварала, предамном, врата, пропуштала ме и није, од кикота, стизала, премда се видело да то силно жели, да се наудише ваздуха с мирисом бетона, гвожђа и смећа. Она је била та која жели, која стварно жели да зна шта иде после овога.





Она, Суза, све у свему, полако постаје јунак ове приче.





СУЗА, МОЈ САУЧЕСНИК:





„За месец дана, прсти ће ми бити толико дебели да нећу моћи да убадам тастере. Већ сад једва да и могу то. Требаће ми неко да пише. Нови блог изазваће праву малу револуцију, Сузо.“





Суза је, још увек, разгледала око себе, aли кад се пренула, кад је схватила да њој говорим, није издржала. Погледала ме је и рекла, сажаљиво:





„Не-ћеш бити толико дебела. Уосталом, порођај је близу…“





Да. Нежност према мени је не напушта.





„Слушај, Сузо“, рекох јој, „Ја немам намеру да се понашам као оне глупаче из школе. Немам намеру ништа да убрзавам. Ако ме и ти оставиш…“





„Нећу никад да те оставим. Чак ћу да натерам и Пепи да те разуме. И Бланку…“





„Добро, треба ми само да будеш ту и да пишеш оно што ти кажем. Научићу те и како да постављаш слике на блог. Требаће ми руке, кад оно преузме моје тело…“





„Ко, кад преузме твоје тело?“





„Сузо, мо-раш да схватиш! После онога у школи, мораш. Јер, и ја сам схватила, одавно. Ми смо другачије.“





„Наравно… Другачије смо.“





„Ово је први корак ка томе да ми жене укажемо на своју посебност. Разумеш?“





„Разумем.“





„Добро. Сад иди и купи ми један велики сендвич с печеницом. Ако ти нестане пара, плати од својих, даћу ти. Све ћемо да ти надокнадимо.“





„Важи.“





И отишла је. Разуме се. Али се осврнула, још пар пута, на стаклени креветац усред дневне собе, спотицала се о неред по патосу, заобилазила, као да су страна тела, прегажене комаде одеће. Сигурна сам да се она, још увек, гади на моје мирисе, сигурна сам да још увек не може да разлучи шта је у њој стварно њено, а чему више нема места на путу којим смо, заједно, кренуле.





Не криви је, говорило ми је оно, одоздо, Па она је тек ушла, с тобом, у земљу бајки.





СУЗА И ЈА РАДИМО:





Направиле смо неколико, на прилику, неповезаних фотографија делова мог (нашег, нашег, нашег!) тела и поређале их, по случајном распореду, на блогу. Угасиле смо светло, оставиле само неонку да описује плавичасте ивице око тих исечака, због чега су они, моје шаке, стопала, кривина стомака, изгледали некако своји, некако независни од целине и скроз, скроз увишени. Телефон који је Суза добила од родитеља ствара чуда.





Поставиле смо, испод слика, и питање: Погодите чији су, од неколико милијарди жена, ово делови тела?





ИЗНЕНАДНА ПОСЕТА:





Пепи је, данас, покушала да уђе у наше легло. Суза је то видела као прилику, можда да ме одврати, а можда и да докаже да ми је верна.





„Она нам се неће придружити“, рекла сам Сузи.





„Можда хоће“, одговорила је, лудица.





„С Пепиком је готово, веруј ми. Веруј нама.“





Причале смо полушапатом а с врата је, свако мало, допирала лупа Пепине песнице. Чула се и њена неувежбана вриска. Ни ја је нисам знала такву, али само је Сузу то могло да очара.





„Знам да си унутра“, дерњала се Пепи, оданде, „Стварно није лепо! Није лепо да нам то радиш, свима!“





„Видиш“, рекох Сузи, „Превише је, све то, прорачунато. Пепи је још гора од докторке, гора је и од Бланке и Тончићке. Чак и од маме… Мора да ју је мама и послала. Она, која не цени баш много Пепикине наталне карте, која је сматрала да ће ме дружење с Пепиком упропастити, знала је да сада, ипак, може да рачуна на Пепи.“





И Суза је погнула главу. Ућутала.





Пепи се, напољу, врло врзо помирила са судбином.





ЈОШ МАЛО О СУЗИ:





Стварно лепо живимо, ових дана. Нисам ни слутила да до тога може да дође. У једном тренутку је, на Сузино и моје весеље, на патосу засветлуцао и чип мамине банковне картице. То је, у ствари, татина банковна картица, али је код маме била још од времена алиментације, да би на крају, након мамине чврсте одлуке да преузме и случај своје ћерке, завршила код мене. Та картица је наше једино породично наслеђе.





Не верујем да ће мама икад доћи по њу. Чак и ако се сети да је, баш ова од неколико насложених у новчанику, код мене, срамота, а и порука коју јој је Пепи, вероватно, пренела држаће је подаље чак и од идеје да се врати овамо.





Тек, Суза ми купује све што пожелим. Пице на парче и округле пице, печена крилца и печене батачиће, воћне јогурте, воћне салате, слане, слатке и киселе занимације, паштете, кобасице и сушену панцету, купила би ми, чини ми се, кад бих јој то затражила, и непечено, тек одмрзнуто прасе. Суза се већ полако привикава и на „неред“, преслаже у себи осећања и мисли, горе постаје доле, схвата шта за жену значи ускладити се с унутрашњим. Схватила је, врло брзо, све што сам јој рекла о потреби да се да нови предзнак трендовима.





Додуше, још много шта јој није јасно: акваријум претворен у креветац, зашто нисам избацила пикслу-Уробороса… (чини ми се, сувернир с татиног и маминог свадбеног путовања у Мексико; мислим да је тата, на том путовању, и убио неког) . Не помаже ми то што за те ствари ни сама немам име. Али, Суза је особа од поверења, Суза је особа коју баш поверење и води у животу. Много тога је урађено показивањем свега овога, целог дневника, чак и оних делова у којима је, мање или више отворено, називам наивном. Суза, знам, полази од тога да ми је сестра, а кад неко такав и стигне да промисли о свему, већ кад обрати пажњу на замке које га вребају, касно је – дотична особа га поседује, целог. И кад је она, Суза у питању, ту моје мане могу да буду још и предност.





Она, наравно, и даље на то с пикслом и креветцем гледа као на баш грубе недоследности, тешко опростиве, али зар није и то знак да од свега очекује више него и ја, сама. Она ће, пре него ја, порадити на томе да грешке буду отклоњене, она ће, ако баш и не поради на томе, једва дочекати шансу да не направи нове. Она ће сама бити моја побуна. Mоја нова Бланка, такорећи.





Већ је савладала брзо куцање. Стално јој напомињем да треба да куца у првом лицу, као да ја говорим, а не она. Још увек не знам да ли овај дневник треба објавити на блогу, с обзиром на везе које тата има и на утицај који мама има на њега. Не, треба сачекати, свакако треба сачекати право време, до којег ће, ионако, њих двоје сами од себе да доведу.





А Суза ће, кажем, тада бити спремна.





ОДБРОЈАВАЊЕ И ШТА МОЈЕ ТЕЛО МИСЛИ О ТОМЕ:





Осматрам своје шаке, прсте на својим шакама. Све је мање размака међу њима, стапају се с надланицом у један полукруг и немогуће ми је да их, колико-толико, савијем. Немогуће ми је и да руке спустим и прибијем их уз слабине. Све говори о облагању, о стварању непробојне опне око оног унутра и, да нема свих тих снимака, да нема оних говоркања и графичких приказа из приручника, не бих ни могла да замислим тренутак кад се све то преокреће у порођај.





Једва и да могу да ходам. Чувам то за посебне прилике. Јер, ко зна? Суза ме котрља, најчешће, из ве-цеа у кухињу, из кухиње у трпезарију, према потреби, и за сад ме котрља окренуту на бок, али мислим да ћу крајем деветог месеца бити округла као лопта.





Не осећам стид пред Сузом. Само се надам да ћу све мање морати да јој диктирам, да нећу, уопште, морати да говорим, пошто су ми и образи све дебљи и уста ми све више урањају између њих и, тако стешњена, вире као малко зашиљени кљунић. Све време некако шушкам док причам и саму себе све слабије разумем. Не осећам стид, кажем, али не желим да, у дневнику, дође до грешака. Срећом, у Сузу имам све више поверења. Она, у задња два месеца и нема живота, осим оног кроз који је ја водим и мислим да ће, ускоро, по глави да јој се врзмају само идеје које сам ја, тамо, утурила, да ће изговарати моје реченице и у дневнику износити моја осећања (барем она о спољњем свету) , боље и искреније негo што бих их то и само обављала.





А ја? Чини ми се понекад, да се сви прозори око мене затварају, миц по миц, да сам у некаквој комори и да, ускоро, нећу имати избора него да обратим пажње на оног ко ми је једини, у тој комори, стварно близак али кога сам, месецима уназад, запостављала због свега што се видело иза прозора… Чини ми се да ћу, на крају, добровољно да склопим и очи и да ћу савладати страх од затвореног простора и од непознатог, страх, ако ћемо право, и од ружног, од безобличног и да ћу се спустити доле, у утробу утробе, и загрлити се с тим нечим, што расте у мени.





Осећам како тонем, како тонем и заокругљујем се.





Да, долазим ти, мало моје! Ту, где ћемо бити заједно.





Где ћемо и остати заједно.





Заувек.





ДЕВЕТИ МЕСЕЦ. ДОКОЛИЦА:





Девети месец пролази. Можда смо, што се мене тиче сво троје, Суза, ја и оно, већ добрано загазили и у десети, али ништа се битно не дешава. Чак се и досађујемо.





Суза се разгаћила и премешта се, лењо, са барске столице, за шанком, на којој, међу празним флашицама кваса и отворених кутија од вафла, шљашти екран лап-топа, на кауч, одакле мора да карирано ћебенце, топло и задојено мојим мирисима, гурне на страну, па заседа у улегнуће које је направила моја округлина. Забацује главу, коса јој пада преко наслона, и спушта своје босе табане на ивицу акваријума-креветца (што ме, помало, и нервира) и онда почиње да дува, нападно и да врти главом лево-десно и тражи у удаљеним деловима дневне собе, далеким од неонке, нешто што би могло да је забави. Донекле ме и изненађује. Свесна сам, наравно, свих слабости, свесна сам да је, у почетку, могла да сагори и да се све она брљања која је пребацивала мени сада изокрену у њену сумњу према свему што радимо, али ипак… Изненађује ме.





Ја сам се, иначе, пре пар дана случајно (кад сам хтела да дохватим шећерну таблу са слободне ивице стола) , спала с истог тог кауча и откотрљала се у ћошак према спаваћој соби. Осмотрила сам, уморно, испражњене, згњечене кутије од пластике и картона, то гробље артикала и наставила да, љуљкајући се тамо-‘вамо, на задњици, седим где сам се и затекла. Суза се, пошто се вратила из продавнице, спустила кесе на шанк, узела шећерну таблу и нахранила ме на лицу места. Мало се тога променило наредних дана. Потпуно сам се сјединила с амбијентом, крећем се мање од многих фолија и омота, од Сузе, свакако, због чега је њој досадно и све је мање вољна да то крије.





„А зашто ми не читаш?“, шушкају моја мала уста, још једини, ако не рачунамо та љуљушкања на најдубљој тачки мог тела, део мене који се помера.





„Да ти читам?“, подижу се Сузине обрве, увређено.





„Добро“, каже, ипак, и пресамићује се преко акваријума, не би ли поново дохватила књижицу Ратка Петровића што, затрпана отпацима и расклопљена на другој-трећој страници, стоји негде на ивици стола. Ако Тончићки нешто не може да се спочита, то је да у глави има наслове књига и имена писаца и рекла сам Сузи да, пошто се учлани у Библиотеку, донесе оданде неку књигу Ратка Петровића. Али Суза је, изгледа, донела најглупљу од свих књига, нешто о доживљајима неког старословенског бога и ја, пошто због каквог-таквог ауторитета над њом (а, још увек је потребан, о итекако!) не смем да јој кажем да престане, једва чекам да, после пар прочитаних реченица она сама спусти књигу на гола крила, да склопи очи и отпухне, уморно. Уосталом, читање није требало да буде мала школа дисциплине за њу, већ подсећање на заборављене тајне правописа и склопова реченица, а баш што се тога тиче је хистерично Ратково наклапање о авантурама неваљалог господина Перуна било чист промашај.





„Морам опет…“, рекла је Суза, изненада, па принела књигу ближе свом малом, пегавом носу. Почела је:





„Јер, дотле жене живљаху као зверице са ким стигну па кад им се нађе дете, однесу било коме од мужева својих уз говор: ‘Ево ти детета!’ А човек би само приредио гозбу за радост што га је снашла. По неколико дана и ноћи пило се из врло великих купа. Дешавало се кад се опију да, се жеље да и дете напоје медовином, у каквом га пуном котлу утопе.“





„Безобразна си!“, рекла сам јој, ваљда у шали, „А и то се неће десити. Не сада.“





Суза је склопила књигу, устала и опет пошла ка шанку.





„Можда је, ипак, боље да пишем“, рекла је.





И звучало је као да све зна.





КРАЈ ДЕВЕТОГ МЕСЕЦА И, НАРАВНО… :





Не разумем неколико ствари: где је Суза, кад планира да се врати и, најважније, зашто ја, сама, нисам била опрезнија?





„Патронажна сестра“, рекла је, и провирила.





„Суза није закључала…“, рекла сам ја. Подваљак, огроман и густ као пудинг, гушио ме је и требало ми је времена да повратим дах. Посматрала сам, беспомоћно, како се скраћује сенка, истегнута и изломљена преко ђубрета на поду. Патронажна сестра је заустила, ни не гледајући у мом правцу:





„Зар нисте ви…?“





Нисам ништа одговорила. Без питања је упалила светло и, пошто сам морала да затворим очи, запитах се како ли ми изгледа лице кад из меснатих дупљи не светлуцају зенице. Мора да сам личила на лутку пуњену песком. На кромпир.





„Па баш смо нарасли, јел’ да?“





Звучала је саосећајно. Ја почех почех да зовем, да пиштим, шушкаво, а очи су ми и даље биле склопљене.





„Сузо!“





„Ни-шта“, мазно је, у покушају да ме смири, говорила сестра. На страну то што уопште и није требало да буде ту, стварно је обављала свој посао беспрекорно.





„Овде имамо један приручник за дојење“, рече она и ја, иза капака, из нашег света, чух како лепршају пластифицирани листови хартије. Моји капци почеше да трепере и ускоро ми се, иза разливене маглине указа жена, мало повијена и већ пред пензијом, али и даље крупна и самоуверена у покретима и говору. Четвртаста, папирна кеса са сликом бебе и дршком од канапа била јој је обешена о руку и она је вадила, оданде, један по један комад промо-материјала, гомилајући га, немарно, у шаци, повећој, слободне руке.





„Имамо и једну портиклицу, па један јако леп календарчић, па звечкицу…“





Тек пошто је побројала све, стрпала прво кесу, а онда и остале стварчице на дно акваријума, пошто је рекла „Овде ћемо“ и „То вам шаље Министарство здравља„, осврнула се око себе.





„Ово би“, додала је, „Ако сазна, могло и да се не свиди Социјалној служби.“





„Јел’ то нека уцена?“, упитах, „Ко вас шаље?“





„Никако не смеш себи да дозволиш стрес, мала моја“, рече она, строго, „Сада ћу ти показати како се беба држи током дојења и кад треба обратити пажњу на фонтанелу.“





„Овде нема никакве бебе“, рекох.





„Нема?“





Застала је на тренутак, кратко и једва приметно, сви покрети су јој били срасли и пуни рутине, извадила је мали роковник из џепа мантила и одмах, без листања, пронашла страницу коју тражи. Сумњиво. Сумњиво ме је, испод ока и набравши чело, и погледала, као да вреба моје, њој унапред познате, одговоре:





„Ово је Липарска 16/16? Ваш термин је био прекјуче, јел’ тако?“





„Ако ви кажете… Није моје да се бавим тим глупостима. Ја не желим да се породим.“





„М, да“, мљацну она, „Ваша мајка је рекла да би могло да буде таквих проблема.“





„Бра-во!“, праснула сам.





„Ја не могу, наравно“, наставила је она, „Да вам причам о непостојећим фонтанелама, о непостојећим пупчаним ранама… Али, дужност ми је да вам кажем да такво ваше понашање веома шкоди детету.“





„Детету које нема фонтанеле и нема пупчане ране не може ништа да шкоди. Ви само одрађујете свој део посла, као што сте, уосталом, и признали.“





„Можда. Али, све то мора да има неке последице.“





„Хоћете ви да их изазовете?“





„Е-ех! Сад ви скачете себи у стомак. Мислим, кад би то било могуће…“, рече па поче, не насмејавши се својој шали, да одмерава раздаљину од зида уз који сам ја била прислоњена, до оног наспрамног, ка ве-цеу, при чему се, премда су правили буку док их је газила, није трудила да заобиђе отпатке. Завиривала је, као да је одмерава, у дубину акваријума, притискала и опипавала мекоћу кауча…





„Хм. Имате доста ходног простора, за нунање. Мој изричити став је да то с нунањем не би требало да траје дуго, можда месец или два. Акваријум би могао добро да послужи за одржавање чистоће новорођенчета, али под условом да се добро опере кључалом водом. Е, ту сад постоји још један проблем…“, рече и погледа ме, као да покушава да ме, целу, обухвати погледом.





„Ви сте потпуно округли. Не знам колике су шансе да се то промени у догледно време. Како се сада крећете?“





„Суза, моја другарица, котрља ме из једног у други крај собе, кад за тим има потребе.“





„То нам никако не игра. Детету су потребне и шетње. Постоји ли могућност да вас котрља уз и низ степенице?“





„Уз степенице, мало теже, мислим. А зашто ме све то питате?“





„Сами сте себи дали одговор, малопре. Кад сте пред пензијом, сви природни феномени су закаснели. Можете ви да се надимате до миле воље, да сматрате да ће вашем детету бити боље у вашем стомаку, али то, што се тиче мене и мог посла, неће променити ништа. Зато вам је боље да се опустите. Хоћете ли сад да одем?“





Одћутах, тренутак-два, па рекох:





„Била бих вам захвална.“





„Довиђења“, рече она.





„Збогом. И поздравите маму.“





Ипак сам осетила тугу. Нешто као тугу, боље. Јесте да ми је, кад Суза није ту, фалило какво-такво друштво, али није било то, ово се тицало осећаја да се с одласком ње, те жене, нешто завршило, а да сада почиње нешто друго. Не знам шта се тачно завршило, али осећај који ми је оно, изнутра, шаље не може да превари.





И зато: морамо, нас двоје, бити спремни на све.





МРАК ЈЕ ПАО ОДАВНО…





…али Суза, која се у међувремену вратила, баш не може да заспи. Седи на рукохвату кауча и игра се звечком из акваријума. Бучно жваће чипс из отворене кесе, коју држи у другој руци, и чудно, док млати њоме, загледа вршак звечке у облику цвета. Неонка се упиње да је осветли, али само плави одсјаји бљескају из мрака и избочине на звечки, на Сузином лицу, рамену и лакту, одвајају се од Сузе и живе неким својим животом. И тај звук, то одвратно мљацкање, као да долази ко зна одакле из собе и као да нема никакве везе са Сузом.





„Да ли се ти виђаш с неким?“, питам је.





„Што?“





„Због начина на који си ме, данас, оставила.“





„Аха-а, тако-о!“, церека се и баца звечку иза себе, на кауч. Како хода ка мени, тако светлуцају шљокице на њеној сукњи, на њеним пуначким образима. Не видим јој очи добро и то би, по свему, могла и да не буде Суза.





„Виђам се са старим друштвом“, каже, па додаје:





„Бланка опет има неког.“





„А ти, питам?“





„А ја опет немам. Хоћеш чипс?“





„Хоћу“, одговарам, гладно, и Суза ми, врхом кажипрста и палца приноси један хрскави листић и ја примећујем да су Сузини нокти оштрији него иначе и офарбани, по први пут, у дречаво-зелену боју. Да, мислим, то би могла и да не буде она. И кад се моја притешњена усташца отворе довољно да осетим тај оживљавајући, слани укус, Суза повлачи, хитро, руку уназад.





„Али, шта ће ти“, каже, неваљалица, и њене окице сијају другачијим сјајем, „Погледај се. Ако поједеш још само један мали комадић нечег, распући ћеш се.“





И онда почиње да се кикоће и да хода, газећи намерно један по један комад амбалаже, набадајући штиклама и плешући око разбацане одеће. Баца у накарминисана уста оне моје (баш моје) листиће чипса и крцка их, одвратно.





„Теби је неко нешто напричао“, добацујем јој, „Те калаштуре! Оне би да заувек живе као да се ништа не дешава. Као да у њима нема ничега.“





Суза се окреће, нагло, као шестар око игле, око једне своје штикле. Дерња се:





„А-ли! И у теби мора да има још нечега. Нечег што не знаш. Јер, да знаш, породила би се. Породила би се, као и све наше другарице које су имале термин кад и ти.“





„Сузо“, кажем, „Сад ми се већ чини да она патронажна сестра има везе с тобом.“





А она опет почиње да ми прилази, као да маршира, и да трпа, на сваком свом кораку, по један листић чипса у уста.





„Јер, знаш“, говори она, „Десети месец већ, полако, одмиче.“





„Де-сети месец…?“, кажем ја, изненађено, а она стаје тик изнад мене и просипа, весело, широким покретом руке, чипс на патос.





„Мора да постоји неки начин“ , каже ми, и надноси се надамном, „Неки корак… Хајде! Породи се.“





И одваја ме, умашћеним рукама, од зида и ја се лако, целом предњом округлином, премећем ка другом крају собе. Негде далеко, на периферији себе, на отуђеном дебелом месу, иза тканине фронтката коју, тек, памтим да ми је на леђима, осећам уску штиклу њене чизмице.





„По-ро-ди се-е!“, сикће она и одгурује ме.





Ја се, лако, прелако, котрљам. Котрљам се, метар-два, па застанем, сада с ногама које, скоро потпуно уроњене у задњицу, вире као два патрљка. Суза ми прилази с друге стране. Глава ми је негде између рамена, утонула у подваљак, безначајна.





„Немој, Сузо!“, молим је ја, пригушено, али она опет прислања своју потпетицу и свој ђон, овог пута на задњицу и одгурује ме, уз још једно, наредбодавно По-ро-ди-се! , назад, ка спаваћој соби. И ја се котрљам, котрљам, промашујем зид и упадам, отворивши масом свог округлог тела, отшкринута врата, у мрак спаваће собе. Ударам у нешто, у даску за пеглање можда, и она пада преко мене и сручују се непопеглане, набацане ролке и кошуље, пегла треска једном оштром ивицом о паркет и ја, после тога, због мрака који ме окружује, због рукава ролке који ми пада преко очију, због тога што сам се, ко зна колико пута, окренула око себе, не знам више где је горе а где доле. Чујем само оданде, из дневне собе Сузине кораке, чујем, опет, њено: „Породи се, већ једном!“ и онда успевам да, пошто сам се спонтано окренула на, како год, лево или десно раме, схватим да је Суза испред мене, на вратима, да, док је светло неонке отпозади, с потиљка, иза рамена и бедра, начиње, стоји и чека да престанем да се клатим.





„Осећаш ли ти како овде смрди?“, пита ме, на крају. Па продужује:





„Да ли бића слична теби могу да осете смрад?“





И ја је видим како полако одлази у страну и како нестаје, да ли негде у дневној соби, да ли негде на свету.





ОНИ КОЈИ БРИНУ:





„Ако нема детета, откуд звечка?“





„Поклон Министарства здравља„, кажем ја. Oн, униформисани, спушта звечку натраг, право на место и наставља да, ћутке, смишља неко ново питање.





Социјални радник стално гледа око себе, у смеће, у акваријум, па онда, као да у њој има списак свих ствари око себе, у свешчицу коју отворену, подврнуте корице, држи дрхтавом руком.





„Не разумем, шта је ово?“, пита.





„Концептални рад“, одговарам. Други, старији, полицајац мршти се, дерња:





„Одговарај лепо!“





Социјалац га, као да сабија ваздух према патосу, смирује дланом. Једна мала приправница с розе-фасциклом у недрима, чврсто прекрштених ручица преко фасцикле, каска за социјалцем и осматра сваки његов корак, а њено лице, њене стиснуте уснице и заигране очи испод стакала с малом диоптријом, ваљда зато што су и покрети социјалца тако недоречени и кратки, дају тек наговештај нечега што је осмех или гађење или презир према мени или шта већ.





„Сами сте овде?“, пита социјалац.





„Од ноћас“, кажем.





„Шта се десило ноћас?“





„Суза је отишла?“





„Ко је Суза?“





„Зашто је то битно?“





„Ако је ваша дружбеница, битно је.“





„Не знам шта је дружбеница“, одговарам, „Она ми је другарица. Била је…“





Приправница тек тад скреће поглед с надређеног, тек тад ме осмотри, с пажњом и с нечим што би могло да личи на сажаљење. Социјалац опет гледа у свеску, тражи, спуштајући наочаре ниже на носу, податке о Сузи. Старији, крупнији полицајац листа приручник патронажне сестре и само на трен, испод шапке, подиже поглед ка мени.





„Како јој је пуно име?“ , пита.





„Сузана. Или само Суза… Не знам.“





Онај млађи, нижи, румен од снаге и здравља и с језивим, зажареним погледом однекуд се створио поред мене и, могу и тако да кажем, изнад мене и гледао ме, стиснутих песница и стиснутих зуба. Сунцобран његове шапке ми се чинио великим као надстрешница.





„А презиме?“, питао је.





„Не-мам појма“, кажем.





„Шта кријеш испод?“





„Испод…?“





„Зашто си тако дебела?“, наставио је, а да нисам ни стигла да одговорим, „Шта и-маш ис-под!“





Већ док је то питао, додиривао ме је цеваницама, чини ми се. Али, тек код последњег Шта имаш испод, ја осетих како шпиц његове лаковане ципеле урања и напето месо, у задојени бок испод кога се, намах, и оно трзнуло, мрзовољно. Полетела сам, опет, према осталима и они, свако на свој незграпни начин, поскочише у страну. Приправница врисну, чак.





„Округла! Скроз!“, прасну старији полицајац и загледа се остале, тупо.





„Мо-лим вас!“, молећиво је завијао социјалац. Млађи је још увек фрктао, раширених ноздрва и гледао како полако, пошто сам се одбила од зида, и заротирала се, око неправилне осе, успоравам.





„Она нешто крије“, рекао је.





„То се нас не тиче“, одговори социјални радник, „Овде смо само да направимо увиђај око угрожености детета, а пошто детета нема, оно не може да буде угрожено.“





„Оно ће, пре или касније, да се роди!“, рече старији полицајац.





„Ни-ка-да!“, викнух ја, одлучно, а још увек сам се котрљала, лагано. Млађи представник закона је инсистирао:





„Пустите ме да је, још који пут, одаламим.“





„Да“, укључи се и старији, „Можда можемо нешто да убрзамо, око тога.“





„Схватате ли ви, људи Божији, да дете чак не може бити ни одузето, ако га нема!?“





„Али, има га. У стомаку је. Она га је непрописно отуђила од државе!“, рече млађи панур.





„И ко зна“, додао је старији, „Колико ће још да користи трудничке привилегије. Зар није речено да је у једанаестом месецу. Ја нисам стручњак, али нисам ни будала.“





Социјални радник, тек да ухватио дах, скину наочаре и поче да гланца стакла рукавом.





„Мора“, рече, „Да је дошло до неке грешке. Ово закон не предвиђа. Али, предвиђа састављање записника у ма којем случају. Саставићемо записник и предати га где треба и тиме ће наш посао овде бити завршен.“





И стари и искусни социјални радник врати наочаре на нос и даде један озбиљан и самоуверен знак приправници да је последње што је изговорио њена најважнија лекција за данас. Али старији полицајац се, непримерено грубо, као да истерује некога из кафане, раздра:





„Не дозвољавам да се саставља такав записник, чујеш! Пази, она одбија, она се заокруглила и скакуће, лево-десно, горе-доле, по кући и ми ту ништа не можемо! Ако дете није ту, има да се роди, да би се она прописно казнила! И да би се дете прописно одузело!“





„Слушајте“, праснуо је социјални радник и заклопио, дрчно, свеску, „Радите шта хоћете. Ја идем!“





Старији полицајац га шчепа за рукав.





„Ста-ни!“, просикта и овај, у неверици, осмотри велику шаку, чупавих надланица, која као да се прикачила за тканину, грубу, његовог капута. Он се, колико год могуће претећи, загледа полицајцу у очи.





„Да вам не пада на памет…“, рече.





„Морам да видим, још једном, како се котрља…“, крештао је весело, као неко полудивље дериште, млађи полицајац и, чак, идући претећим кораком ка мени, трљао своје ручерде. Одједном, приправница цикну:





„До-ста!“





Сви застадоше, тад. Постиђени полицајчић коракну уназад.





„Ако је не пустите на миру, има ко ће и за то да се побрине!“, рече приправница, у даху, и нешто севну иза тих малих, уских стакала. Млађи пандур ме тад по први пут одмери као да стварно у мени, у нама, види нешто необично. Ускоро, полако и као по нечујном споразуму, сво четворо кренуше ка излазу. Само се приправница у једном тренутку, каскајући ситно, врати, нагну се ка мени и шапну ми, уз мало муке да, на избоченој површини, пронађе моје слепљено уво:





„Помоћи ћу вам.“





Она чак одвоји једну руку од своје драге фасцикле и покуша да ме помази. Али, кад је схватила да не зна где тачно треба да ме помази, она застаде, начас, а онда се накашља и, све бржим и бржим кораком, одскакута напоље, за осталима.





ЈЕСЕН УВЕК ДОЛАЗИ ИЗНУТРА, ПРВО МИ ПРЕСУШИМО, ПА ОНДА ЛИШЋЕ…





Помоћ се свела на прави, мали рат.





„Колико само самохраних мајки данас мора да доживи ово! Колико?“





То је питала прва. Активисткиња невладине организације Домус.





„Јесте ли ви при свести“, питала је друга, заступница Брашовског одбора. „Каква самохрана мајка, она није уопште мајка, она је жртва недовољне превенције. Па, већ је у тринаестом месецу! Три-на-ес-ти, где сте то чули?“





„А шта је главна последица тога? Ово: нежељена трудноћа. И дете, виђено да одраста у окружењу које је, које је… бљак!“





Нисам стигла да кажем ништа о концептуалном раду и трендовима. Њих две су се трзале на сваку своју бучнију реч, диркале ме коленима и ја сам, препуна себе, котрљала полако, једва видно, од једне до друге.





„Пустимо дете и то да ли је жељено или нежељено“, настави заступница Одбора, кошчата девојка с кратком црном косом, која је свој посао, изгледа, схватала озбиљније од прве.





„Ова жена не ради нигде, а не може, због несавесности оца, да рачуна на алиментацију.“





„А чему алиментација, драга, ако детета и нема? И зашто да кривимо оца, ако он то уопште није?“





„За-то што некога морамо да окривимо, а сигурно нећемо ону која трпи последице и одузета јој је, чак, и могућност да живи од свог рада. Гледај, где да је приме на посао? Где, кажи ми?“





„Хм…“





Активисткиња Домуса клону лицем, раменима, свиме, али видело се у том погледу да она не ћути зато што нема шта да каже, већ зато што то што има, надаље, да каже превише грубо или превише дубоко да би га изразила речима. Зато погледа мене, погледа ме као ствар, и сву мржњу намењену супарници искали на мени, тој предуго уважаваној лопти поред својих ногу.





„Све је то последица недовољне упућености“, рече, презриво, „Погледај је… Она уопште и није жена.“





„То је тачно!“, зачу се одједном. Њих две се окренуше ка вратима. Окренула бих се и ја, али нисам знала како и нисам имала чиме.





„Ко сте ви?“, рече активисткиња Домуса, изгледа сувише, са својим ролкицом и беџом и уредно увезаном, равном косом, фина да би била обавештена о било чему. Чланица Одбора, пак, није питала ништа, она је, ваљда, ако не знала, оно наслућивала ко је на вратима. А жена која је управо, у пратњи сниматеља слике, сниматеља звука и једне новинарчице, нагиздане, ступила у моју дневну собу, одисала је неком нападном брижношћу према присутне. За мене, чак, понајмање. Једна добродушна госпођа старог кова, с мајчинским осмехом, у кишном мантилу и с великом, искрзаном кожном торбом, и која шири око себе неуспело забашурени мирис дувана…





„Колегиница и ја се знамо…“, и она показа на краткокосу из Одбора.





„Није ово за вас…“, додаде.





„Постоји и лепши начин да се то каже“, шкргутала је краткокоса.





„Веруј, мила, да ни ти нећеш хтети да будеш ту где је патња.“





„Зар Лига не покрива рак дојке…“





„Покривамо све женске болести“, рече госпођа и поче да, док ју је новинарчица посматрала с више наклоности, него што госпођина појава стварно заслужује, повлачи пешеве капута, да приљубљује потпетице и накашљава се. Сниматељ је расклапао и окретао утеге на стативу, онај с микрофоном и слушалицама ослушкивао нешто унутар своје главе, новинарчица је стајала, као укопана, уз прозор и трудила се да њен поглед ка жени буде усредсређен и пун интересовања.





„Откуд вам то да је ово болест?“, с искреном недоумицом питала је она из Домуса.





„Немогуће ју је запослити, немогуће јој је помоћи на начин на који се помаже женама интегрисаним у друштво… Шта ћете више?“





„То је баш лепо“, мрштила се краткокоса, „Како си сазнала за овај случај?“





„Како ти ниси сазнала све што треба, мила? Запитај се: да није можда Брашов предалеко…“





Сниматељ тад даде знак новинарки да ми приђе и да проба да ме докотрља иза представнице Лиге. Новинарка, сметена, ваљда, сваки пут кад треба да се посвети било чему што није слика о њој као новинарки, прену се и, одмах затим, повуче за собом и тонца, па обоје, како бих боље стала у кадар и употпунила госпођину замисао, почеше да ме котрљају лево-десно.





„А о којој се болести тачно ради?“, питала је активисткиња Домуса. Госпођа је одговарала као да проба још траје и није се ни окренула ка њима двема које су, шћућурене и беспомоћне, стајале уза зид:





„Не знамо још тачно…“





„Ха!“, викну краткокоса, подругљиво.





„…али, с обзиром на то шта је направила од стана, очигледно да је нешто психосоматски.“





Не знам зашто, али пристајала сам на све то, пристајала сам на макар неку болест. Па, тако би све могло и да добије смисао, коначно бих престала да будем добар материјал за докторку Сковран-Стрижековски.





И зато, кад је представница Лиге рекла „Почнимо“, ја пожелех да се мање клатим и да се оне две губитнице отпозади мало мање врпоље.





СВАКА ШАЛА, НА КРАЈУ, БУДЕ СМЕШНА САМО ПРОТУВАМА:





Ко све није свраћао.





Свраћао је, за почетак, један поп (не знам откуд овде и ко га је послао) , извирио из мрака, примакао се ситним рупицама на зиду од плексигласа, сабраним у правилни, кружни скуп, рупицама за које му је, очигледно, као и мени, требало мало времена да схвати да служе да кроз њих прича, па ми је, као по поруџбини, добацио:





„Требало је вратити страст тамо одакле је и потекла. То је све… И страст би постала нешто друго.“





„Где си био до сад, попе?“, питала сам и мислим, премда нисам то хтела, да ми се омакао прекор. Мојим малим устима, тим ситним, кржљавим отвором, јако је тешко овладати.





„Идем тамо где ме позову“, рекао је поп и, одмах затим, стварно кренуо тамо где га је, изгледа, позвао неко други.





„Требало је веровати у чуда, попе!“, довикнула сам му, а као да сам, у ствари, довикнула том густом, као гранит тврдом мраку, који се пружао свуда изван уског поља слабуњавог, жутог светла. Светло је избијало из малих сијалица којима је, с унутрашње стране, била опасана горња ивица коцке.





„А сад нас је чудо изненадило!“ викала сам, „Види, попе… Види како се чудо окренуло против нас!“





После тога (а „после“ нама, лоптама, не значи пуно, пошто за нас време другачије тече, свија се, као вртлог, око нас, али нек је то „после“ било пре или после или негде у „заувек“, заједно с доласком попа…) , појавио се тата.





Тата је изгледао потпуно исто као последњи пут кад сам га видела, и даље је волео да косу која, чак и тако наспрам мрака, једва да је мало поседела, зализује уназад, и даље је волео сакое светлијих боја, кошуље широких, отворених крагни које откривају његове простране и маљаве груди, волео је, као некад, дебеле, жуте ланце и наруквице, волео је, изгледа, што се више борао, све тамнији тен… Али, ништа од тога није помогло. Био ми је сасвим туђ.





„Тата је овде“, рекао је, ипак.





„А где је наш татица, татице?“, питала сам.





„Тата се потрудио“ , одговорио је татица, „Али чак и за њега постоје границе. Такав је посао. А, на крају, да није тај, био би неко други, да није други, био би трећи… У времену које иде, имена и презимена неће значити ништа. Бодоваће се само учинак.“





И, мислећи, ваљда да показује на мој стомак, показао је на оно што је некад била моја глава.





„А то што су ме шутирали, татице?“, питала сам, још, „Што су ме котрљали и бацакали и играли се са мном? Јел и то била граница преко које ниси могао да пређеш?“





„Ах, па требало је да се Лига женске солидарности постара да све то не траје предуго?“





„Лига!?“, дрекнула сам, „Лига ме је гурнула низ степенице и котрљала ме низ прљави асфалт, Лига ме је стрпала у контејнер камиона и пустила ме је да се, док ме возе тако, непричвршћену, тетурам и да трескам о зидове и онда ме је Лига довела овде и гурнула ме је у… у ово… и…“





Не знам зашто сам допустила да звучи као да се јадам.





„Треба да разумеш, малена“, рекао је татица, „Да је чак и за нас твој случај нешто ново. Лига губи интересовање, кад јој се стави до знања да је њена улога само посредничка. На Лиги је било да те допреми овде, нама, да би ми све што треба отпремили даље…“





„Све што треба, татице? Да бисте отпремили мене?“





„Ти ћеш увек бити татина девојчица“, рече татица, нежно, и чак мало накриви главу. А онда опет показа кажипрстом на неодређену тачку на мојој округлини:





„Али, то у теби неће. Но, тата ће се постарати да све буде безболно.“





„Не би ни рекао ‘безболно’ „, одговорила сам, „Да некакав бол није у игри.“





Татица је ћутао.





„Је ли ово мамино масло, татице?“





Морала сам да питам и то.





„Ми никада не идемо изван своје надлежности, малена“, рече татица, „Ко је икад успео да раскине свету тајну брака, ко је успео да се умеша у везе које су старије од свих наших служби? Твоја мајка и ја можемо бити и на странама две непријатељске војске, али ни то нас неће спречити да се, заједничким снагама, старамо о будућности своје девојчице.“





И, након (премда „након“, наравно, треба схватити условно) тих речи, потпуно излишних, татица је отишао. Изговорио се на посао који га чека.





Пепика је била исцрпнија. Журила је, штавише, да ми исприча све и, у тој, како би татица рекао, стародревној спонтаности, спонтаности која, мора бити, постаје допуштена тек кад смо већ окружени мраком и прозирним зидовима који буде нашу чежњу а све остало умртвљују, који буде макар наду да иза мрака има нечега, спонтаности која би, да нема изузетака попут мог, могла да се назове и типично женском – у свему томе се, изгледа, Пепика заборавила.





Дошла је без чалми и шљаштавих плочица о ушима, изгледала је, по њеним мерилима, као да је у жалости, али након почетних напомена о Бланки, о томе како, иако је трудна не одустаје од Ботокс, ботокса!, нити од Картијеа и како њих четири Бланка, Суза, Јелена Тончић и она, Пепи, сада чине једну складну целину, Пепи је, хтела-не хтела, морала да загази и дубље…





„Чак нам се и Љубица придружи понекад“, додала је.





„Љубица?“, питала сам.





„Љубица. Докторка. Од скора само Сковран. Другачије, од кад сам јој урадила наталну карту, гледа и на свој позив.“





Складна целина, хтела сам да додам. Али, питала сам:





„Јел’ Љубица сарађивала са мојим оцем, Пепи?“





„Па, наравно!“, рекла је Пепи и због њеног „наравно“ је, ваљда, требало да се осетим глупо, „Ти си, драга, злостављала своје дете. Дете мо-ра да се роди! Оног Дуку, Тончићкиног и твог, су одмах одбацили, он је имао сулуде теорије о теби као новом еволутивном линку, али Љубица Сковран… Знаш, да је твој блог покривао и науку могла би да укључиш и трендове које Љубица поставља: нешто о двосмерном утицају плода на мајку и мајке на плод…“





„То и нису тако нови трендови, Пепи.“





„Нису, рече Пепи и глас јој зазвуча грубље. Звучао је као да Пепи све доживљава лично.





„Нису, али су довољно нови за нас, овде. А и кад је Суза доставила твоје тајне записе твом оцу, све је ишло много лакше. Твоје понашање је, о тако лако, стављено ван закона. A гнев јавности!“





„Суза је то урадила?“





„Да-а“, и Пепи се нагну до самог зида и остави на њему магличасти трачак свог даха, „Ти си мислила да је она глупача, мислила си: Оно што се мени десило случајно, она је одувек то желелела потајно. Желела је да је неко напије тамо у Ботоксу! , и узме је… Али, доказала ти је, доказала је свима да није баш таква глупача каква си мислила да јесте, а?“





„Хтела сам да јој помогнем…“, рекох.





„Ти би увек да помажеш свима, зато што мислиш да си боља од свих. Ето, те крпе које имаш на себи, све то што радиш нама, својим родитељима, Љубици… Мислиш да не знам да је то због мене?“





„Због тебе, Пепи!?“





Да сам имала чиме, поскочила бих.





„Због мене, да“, настави она, „Толико могућности, дванаест знакова и ти изабереш да ти се дете не роди ни у једном. Али, зар ово није ћорсокак, драга? Зар није ћорсокак?“





Помислих у тренутку како то што Пепи прича и није толико бесмислено. Али, оно што је рекла после (или „после“) тога, сасекло је у зачетку сваку могућност да се кајем. Она је, на тренутак, можда зато што је помислила да баш толико и могу да поднесем пре него што се распукнем, можда зато што је спремала нешто ново, заћутала и почела, као да, стварно, има ичег унаоколо, да разгледа сав тај мрак око себе. А онда, изгледа, с неком новом одлучношћу, с неким сјајем у очима који је, тако у мраку, заличио на претњу, и те какву, усмеривши сав свој бес ка њој, погледала је ту бедну, у четвртасти инкубатор спаковану, лопту пред собом.





„А знаш ли докле то иде?“, питала је.





„Шта, Пепи?“





„Та Љубицина теорија… Иде дотле да све што си написала, све што си знаш и све што си наслутила, све што си рекла Сузи и што си јој прећутала… да све то, у ствари, ниси ти! Да је све то, у ствари, оно што живи у теби! Да је потпуно преузело твоје мисли, твоје речи и поступке и да нема нити ствари око тебе и у теби која би била твоја!“





„Зар ти верујеш у такве теорије, Пепи?“





„Верујем“, рекла је, пркосно.





Била је, изгледа, сасвим задовољна тиме. Нисам стигла да је питам, па ко је онда писао оно што треба да је писала Суза. Била сам, на неки начин, погођена, али само с једне своје стране. А време, кажем, нама, округлим бићима пролази сасвим другачије и ако смо погођени на југу, све што можемо је да се окренемо ка северу. То је све што можемо, али и то и није баш мала предност.





И окренувши се, истог тог тренутка, ка северу и оставивши Пепику на супротној хемисфери, угледала сам (кажем „угледала“, иако мислим да су ми глава и, на њој, очи остали баш тамо негде, а сад сам гледала ко зна којим делом себе) , по први пут, закривљени нос Човека на услузи; видела сам његову истурену браду и испупчени стомачић (налик на мој из ранијих дана) како, провирујући из мрака, иступају на уско поље светла коцке-инкубатора.





„Ко сте сад па ви?“ , питала сам.





„На то никад нико није имао добар одговор“, рекао је.





То је, иначе, било изречено течно, али се пробијало између хридина страног нагласка. Чудно је, све у свему, говорио тај Човек на услузи.





„А и оно“, додао је, „Што знамо о себи, најчешће учимо од оних који нас познају понајмање.“





„Чак и они знају више од мене“, рекла сам.





„Фирма“, одговорио је Човек на услузи, „Најтачније би било рећи да ме је одгајала Фирма.“





„Каква?“





„Најбоља могућа. То сте, верујем, већ чули, а јамчим вам да ни за једну другу то не важи као за ову.“





Већ пошто се појавио, пошто је проговорио, била сам сигурна да ме Човек на услузи никад неће оставити без одговора. И да у нити један одговор неће унети неки скривени или тешко разлучиви смисао. Била сам сигурна да је, за разлику од Пепи, он прави саговорник за мене, овакву.





„Зашто сте овде?“, питала сам. Све то ме је већ забављало.





„Због вас.“





„Зашто сам ја овде? И шта је, уопште, овде?“





„Одговор на прво питање“, започе Човек на услузи, „У вези је с чињеницом да сте показали тенденцију ка незаконитом присвајању извесних друштвених ресурса, због чега и, будући да облик ваше физичке девијације још увек не подразумева јасно одређене начине кажњавања или хоспитализације (што је, технички, исто) , одложени у спремиште за обрадиве јединке. Инкубатор у који сте смештени састављен је од монтажног скелета с пришрафљеним ел-профилима, и шест страница од плексигласа, од којих један садржи и перфорације за контакт с посетиоцима. Ваш абдомен је, ради постизања оптималне равнотеже према положају замишљених својстава ваше раније анатомије, уоквирен обручом од карбона, са осам клипова на унутрашњој страни, појачаних на врху левкастим матицама од индустријске гуме, а који је обруч за плафон причвршћен са четири јаке сајле од уплетених челичних нити, фи-три. О детаљима у вези с грејачима и контролом влажности ваздуха не бих дужио, рекао бих само да је процењено да је оптимална температура која, у условима промењених пренаталних одлика, јесте она између тридесет пет и тридесет осам и по степени Целзијусових.“





„Одговор на Ваше друго питање“ , настави, „Јесте: бивше постројење бивше фабрике на територији извесне државе, а сада у власништву Фирме. Ах да… Карбонски обруч који вас држи, није баш сасвим обруч. Кружна линија је отворена с једне стране.“





„Видим да је отворена“, рекох ја, „А знам и зашто је отворена… Али, ви нећете добити то што желите.“





„Варате се“, рече Човек на услузи, мирно, „Статистика је, готово, изричита по том питању. Ми ћемо спровести једну врсту, за ваш облик девијације, стандардизованих индукционих абортуса, који сад подразумева убризгавање соли потасијум хлорида и дигоксина (као и једног састојка чија састав наша Фирма, с добрим разлогом, крије од јавности) , шупљом, металном иглом, било где на вашем абдомену. Важно је да раствор дође до амниотичког окружења, а посредно, и до срца фетуса.“





„И шта се, онда, деси?“





„Онда, пошто, с обзиром на ваше стање, класична дилатација не долази у обзир, ласерски секачи ткива ослобађају плод који, према нашим прорачунима, има, отприлике, петнаест до седамнаест посто шанси да преживи. Јер, наш тајни састојак не само да добијеном организму повећава употребљивост на разним тржиштима рада, већ и поспешује његов природни нагон да, у прилично неповољним околностима доласка на свет, избори сопствени опстанак.“





„Има ли шансе да се све то избегне?“, питала сам, трудећи се, опет, да не звучим јадно.





„Шансе су вам биле одличне до средине деветог месеца вашег гравидитета. Већ десетим месецом трудноће без побачаја улазите у зону такозване био-социјалне инкопатибилности. Ваше тело престаје да буде употребљиво за било шта, изузев као, рекох вам, носилац људских ресурса. А будући да ваш поремећај није регистрован као иједан од расположивих инвалидитета, апсолутно је немогуће укључити вас у глобални систем помоћи и заштите који, као што знамо, без економске рентабилности, нема ни потпуно друштвено оправдање. Остаје само да искористимо оно најбоље од вас. И то, у оба расположива случаја, преживљавања плода и или не, и чинимо.“





И учини ми ее, одједном, да јд на његовом лицу, скоро потпуно уроњеном у мрак, заиграло нешто што личи на осмех.





„Јер“, настави он, „Разумите, десет месеци трудноће је поремећај, за које друштво, још увек, има стрпљења. Двадесет месеци трудноће је хир. Да се налазимо негде другде, у земљи с развијенијим системом инклузије, ко зна на који начин бисмо могли да употребимо феномен попут вашег и да и плоду и вама и читавом друштву учинимо живот много лепшим и, надасве, дуготрајнијим. Али, овде…?“





И његова глава је одмахивала, сваки пут по мало избијајући на видело једном својом, изгледа, рошавом страном. Нешто ме је ужасно, ужасно занимало у вези с том главом. Јер, да то није одударало од моје изненадне теорије, помислила бих да је он један од тих, да је баш Човек на услузи, некада давно, преживео једну од операција од којој је малочас говорио. Овако…





„А да вас питам још нешто?“, рекох.





„Свакако.“





„Да немате ви, којим случајем, зечију усну?“





„Зашто ме то питате?“





„Па, због ваше њушке. Зато сумњам у све те глупости, које су сувише глупе да би неко… да би, чак и елементарна друштвена корист допустила ваше постојање. Постојање неког као што сте ви може да буде или шала или неко болесно чудо! Пошто ја не верујем у чуда, пошто верујем само у истину или у шалу, онда сасвим поузданo знам да сте ви шала, груба шала, приређена мени, само да би ме неко натерао да се породим! Кад кажем неко, мислим на моју маму, на свог тату, на докторку Сковран-Стрижековски… мислим на све њих! Али, кажем вама, а и њима, кажем вам свима по последњи пут: не-ћу да се по-ро-дим! Нећу!“





То је „био“ један од оних тренутака кад човек бира између храбрости и беде. Да нисам то питала, да му нисам све тако сасула у лице, морала бих да признам себи како ме, све време, у „последње време“, држи једна помисао, кобна. Да ствар буде чуднија, ту помисао сам, стално, у свакој прилици, призивала, наслађивала се њоме, као џарањем ране. Морала бих да признам да ме они, мама и тата, Пепи и Суза, Бланка, заиста не воле. Морала бих да признам да докторка Сковран, доктор Дука, оне службенице невладиних организација, социјалних служби, новинари и сниматељи, да све је све њих, у ствари, баш брига за мене. Али, без обзира на све, то, баш ту могућност, овако заокругљена, стешњена међу зидовима, заробљена, нисам смела себи да допустим.





„Ево…“, рече тад, тихо, Човек на услузи. И његови дланови, шљампави дланови, пљеснуше један о други.





Горе, на високом плафону хангара се, уз тупи, штектави удар, упали рефлектор. Па онда, још један. Па још један. Десетине звонастих рефлектора, поређаних у равномерним редовима, постављеним паралелно, почеше да бацају јака светла на огромне непрегледне, редове коцки. Коцке су, прозирне, исте као моја коцка, у једнаким колонама налик на блокове неког мегалополиса, с малим, ходним размацима између њих, биле распоређене свуда око мене. Око нас. Жуто светло које је, као унутар фењера, горело унутар инкубатора, тек мутно наговештавајући присуство округлих, тихо дишућих бића, сада је, сатерано светлима свише, попримило неку сетну, сужањску нијансу. Видела сам (или „видео сам“ или „видело сам“) добро како, на столу од тврдих легура, одмах ту, до мене, притешњено обручом од карбона, премрежено мрким венама, мешкољи и дрхтури клобучасто телесо једног од њих.





Да! То смо били ми! Носиоци. Ни мушки ни женски. Ни остварени ни неподмирени. Јајолики народ, чије су рођење и смрт, ради употребе и ради среће милиона, сабијени у простору, у времену. Спаковани.





Сад могу само да се запитам: колико сам дуго овде? Колико сам дуго већ припадник округлог племена? Јер, ако је стварно онако како је рекла Пепи, ако сам стварно, као што тврди Човек на услузи, трудна већ двадесет месеци и ако је све ово, у моје име, написао неко други, онда и сам текст садржи све саме, веома чудне нелогичности! Онда све треба започети изнова, јасније одредити драмска чворишта, променити имена, па чак и пол ликовима, онда не треба допустити да се све заврши овако, заокружено и стрпано у једно од многих, по калупу прављених, спремишта.





Јер, ако је стварно тако, ако избегавши шему једне наталне карте, западаш у други, још гори, што би Пепика рекла, „ћорсокак“, ако нема никакве наде да ће се глупости избећи, ако чак и жеља да се глупости избегну води у највећу глупост, у Глупост над глупостима, онда се сасвим поуздано може рећи да је читава та ствар са зачећем, трудноћом и рођењем, да је сво мамино, татино, докторкино упињање да ме се отарасе, да је све то с писањем и брисањем и читањем, да је све то, дакле, заувек и бесповратно изгубљено.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
SRCE NE VREDI DOK NE POLUDI: PESMA MARIJE ČUDINE

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Za male, ljepe stvari htjela sam dati srce,





Marija Čudina





I već sam pošla k ljiljanima da ga izvade,





Ali sam srela starca, koji je ozbiljno rekao





Da srce ne vrijedi dok ne poludi.










Još mu vjerujem i vratila sam se natrag,





Da u svojoj maloj kući pod javorom čekam,





Kad ću čuti kako zvone neke čudne ruže





Od kojih će i moje srce u tamnom satu zaplakati.








































Prvo pismo Leonida Šejke Mariji Čudini:





„Draga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem – svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? – ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem.
Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je preda mnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.
Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. “Tko od nas nije zauvek stranac i sam.” Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam – jednom, bilo kakvom, Vašem pismu.
Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ima nešto što mi je blisko. “Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja”… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno.
O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.“


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Природне међе на вештачким местима: пет песама Спасоја Јоксимовића

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Спасоје Јоксимовић (Мајданпек, 1988) завршио је мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Објавио је збирке песама „Живот, по сунцу“, „Далеко од Јоханесбурга“, „Вече у Витанији“ и Municipium S.





ПРОВИДНЕ ШАКЕ










Светлост
Па шаке постају провидне
као картица дуван папира





Стварни занос наде
Вишак добара
уз божју бригу
о нахрањености птица





Подножја се крче од плодова
Покрети користе за сакупљање висине





Чија је запремина испуњена
нечим што преко границе
не ишчезава















ОСТАТАК










Туђа нас широка хировитост грли
Смањује се отпор на живот преко oбала





И моја вера у недостатак речи
У свему где нема тебе у остатку
костију





И кад нису у oклопу пустиње
којој је посвећена мапа















ПРИРОДНЕ МЕЂЕ НА ВЕШТАЧКИМ МЕСТИМА










Мало пространство
Слика електричне трасе кроз тајгу
Стазе лосова по ободу





Задебљања што личе на велике пределе
Могућност за спас





Као све оно што није
у нашој стварности





У малим размерама,
у односу на туђу бесконачност
Ипак
Садрже
Од наших ломова учесталих





Природне међе на вештачким местима
Претече и потомке ровова





Заклон
макар у једнини















НЕПОКРЕТНЕ ДИЛЕМЕ










Ризикујемо светло
за туђе светове
на чијим смо стазама ровити





Осим ако не утеши
непромењен изглед гребена





А тешко је грлити безличност
Иако у себи нема
тишине с истим одласцима
Видик докле досеже зима других





Где наопако стоје ожиљци урушавања
Непокретне дилеме
Док Дунав тече





Нови свет
у коме се много тога није променило





Али нас има једино
у миру наших портрета





У стварности собне кише нестварних















ПЛОВНА ЗЕМЉА










Тражиш логос топлине
У посекотини усред зеленила
Ипак нови почетак лета





Сенчење између обиља
облика





И кад је ниво воде увећан
Нема плодова лова
Колико пловидбе





Између ишчекивања невремена
И навиклог хода по киши





Круне те несавршене ситнице
Тачност сата
Обликује те по својим својствима










Спасоје Јоксимовић


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Ko je pucao u Jugoslaviju? Jugoslovenska politička emigracija na Zapadu 1968-1980, Petar Dragišić

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			






Петар Драгишић, Ко је пуцао у Југославију? Југословенска политичка емиграција на Западу 1968-1980, Интистут за новију историју Србије, Београд, 2019.





Књига се може купити код издавача: Институт за новију историју Србије





На Amazon





У продајним објектима Delfi књижаре





Преко Knjizara.com





Преко Kupindo















Фељтон у црногорском дневном листу Дан







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Šta smo znali o Italiji. Pogledi iz Beograda na Italiju 1955-1978, Petar Dragišić

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Петар Драгишић, Шта смо знали о Италији, Институт за новију историју Србије, Београд: 2019.





Књига се може купити у Институту за новију историју Србије, преко интернет књижаре Корисна књига, преко интернет књижаре Knjizara. com










Фељтон у црногорском дневном листу Дан










Тешко је једним предзнаком оценити историју Италије у периоду од краја Другог светског рата до драматичних промена у Eвропи крајем осамдесетих година и краја епохе Хладног рата. Реч је о времену велике динамике, екстремних амплитуда, успеха и неуспеха. Просечан читалац историјске литературе било коју синтезу италијанске историје тог доба може да доживи као узбудљив трилер, са невероватним расплетима и непредвидивим епилогом. Заиста, не можемо се отети утиску да се ради о епохи коју су одликовале позитивне и негативне приче, ремек-дела и скандали, чуда и несреће, велики успеси и трагични падови.





То је време у којем један, на крају рата, изгладнели народ, са каквим се сусрећемо у Малапартеовој „Кожи”, великом брзином поправља животни стандард и достиже народе најразвијенијих земаља западне Eвропе. Италијанско привредно чудо педесетих и шездесетих година прошлог века представљало је и у светским оквирима упечатљив историјски феномен. Ова, на крају рата економски девастирана земља, у деценијама које су уследиле остварила је радикалан напредак у читавом низу привредних сектора, попут енергетике (ENI), хемијске индустрије (Montedison), аутомобилске индустрије (FIAT, Pirelli), електроиндустрије (Olivetti, Candi, Zanussi), те прехрамбене и модне индустрије. Made in Italy је постао симбол робе високог квалитета широм света. Италија постаје и снажна туристичка сила, што је позитивно утицало на италијански платни биланс, али и на побољшање перцепција ове државе у свету.





У периоду Хладног рата Италија је и земља која је захваљујући глобалном политичком контексту и добром прилагођавању истом дошла до значајног међународног статуса. Од земље која је у Други светски рат ушла на губитничкој страни, Италија је нестварном брзином узнапредовала до снажне међународне позиције у свету који су креирале силе победнице. Она је од пионирских етапа западноевропских интеграција њихов незаобилазни део и покровитељ. Од оснивања је члан Заједнице за угаљ и челик, односно, касније, Eвропске економске заједнице. Италија је, такође у периоду Хладног рата (као и касније) играла ванредно важну улогу на јужном крилу Северноатлантског пакта, чији је члан била од оснивања тог војног савеза (1949. године). Пред крај периода којим се ова књига бави Италија постаје и чланица најексклузивнијег политичко-привредног клуба западног света – G7. У овом периоду је енергично тражила и налазила своје „место под сунцем”, тамо где јој је то из политичких и привредних разлога било најважније – на Медитерану и на Блиском истоку. Истовремено, италијанске дипломате, њени привредници и магнати, вешто су користили међународну, хладноратовску динамику, ширећи свој утицај и иза Гвоздене завесе, на простору совјетске интересне сфере.





После Другог светског рата Aпенинско полуостврво је постигло највише домете и на пољу културе. То је било време маестара и поета – Гутуза, Де Кирика, Пазолинија, Моравије, Томазија ди Лампедузе. Италијанска масовна култура, посебно у сфери кинематографије и музике, само деценију после рата, почела је снажно да мења међународни имиџ Италије. Десетине њених глумаца и поп-певача ширило је италијански soft powеr широм земаљске кугле, креирајући глобалну перцепцију Италије као земље слатког живота и гламурозне забаве.





Ова велика достигнућа имала су и своје ништа мање упечатљиво наличје. Италија је у периоду од краја Другог светског рата до слома комунизма и земља великих политичких потреса и нестабилности. Од пада Мусолинија и састављања Бадољовог кабинета, који је окончао рат са антихитлеровском коалицијом, до убиства Aлда Мора (чиме се ова монографија завршава), италијанске владе су у просеку трајале мање од годину дана. Трагање за формулом која би онемогућила улазак италијанске комунистичке партије (Partito Comunista Italiano – PCI) у зону власти, производило је најразличитије политичке комбинације у форми центризма или центро-левице (centro-sinistra). Ипак, избацивање моћне комунистичке партије из политичке арене онемогућавало је политичку стабилност и заоштравало динамику политичких борби у Риму. Најрадикалнију манифестацију високих политичких тензија представљали су насиље на улицама италијанских градова, политичка убиства, терористички напади. Гинули су радници, синдикалци, новинари, политичари, полицајци, судије, уметници. Они који су у политичким конфликтима били на погрешној страни, или само на погрешном месту. Таласи терора и политичког насиља од Болцана до Сицилије однели су у хладноратовској фази италијанске историје на стотине живота. За одговорима на питање које су силе стајале иза ових насилних аката историчари, публицисти, новинари, потомци жртава трагаће и у наредним деценијама, уз сасвим реалну претпоставку да их никада неће наћи.





Aфере које су пратиле политичко насиље с времена на време откривале су бројне аномалије ондашњег политичког система у Италији. Документи судских истрага, медијски коментари, мемоарска литература и бројни слични извори указивали су на завере тајних центара моћи (попут масонске ложе P2, или система Gladio), крупног капитала, те домаћих и страних обавештајних служби. Сматрало се да је стратегија затегнутости и насиља имала за циљ да спречи „лево скретање” Италије, односно да комунисти преузму власт чиме би се пореметила осетљива хладноратовска равнотежа на Медитерану.





Политичка динамика Италије свакако је снажно била одређена





ондашњим спољнополитичкм контекстом, односно чињеницом да су се по завршетку Другог светског рата на будућој граници Југославије и Италије сударила два супротстављена геополитичка и идеолошка блока. Италија се тако већ у мају 1945. године нашла на линији ватре, а кључни проблем је лежао у ванредној снази њене комунистичке партије. То ју је чинило мање компатибилном са политичко-идеолошким блоком у којем се по завршетку Другог светског рата нашла. Управо ова некомпатибилност доводила је до покушаја унутрашњих и спољних чинилаца да се на Aпенинском полуострву на сваки начин смањи утицај комунистичких, односно просовјетских фактора и тиме италијанска политика доведе у склад с њеном припадношћу западним политичким интеграцијама. Најекстремније последице ове борбе представљало је већ поменуто политичко насиље. У Италији после Другог светског рата насиље није било само политичке природе. Висок ниво организованог криминала односио је људске животе и угрожавао крхке институције на југу Италије. Криминал на Југу блокирао је покушаје модернизације државе и друштва, а развој мафијашких структура кулминирао је стварањем моћних кланова, који су постајали реални господари на терену.





Детонације и рафали на улицама италијанских градова нису били једини проблем са којим се суочавало италијанско друштво у хладноратовској фази своје историје. Привредни успон Италије није равномерно усрећио све регије Италије и све слојеве италијанског друштва. Губитници епохе италијанског привредног чуда излаз су налазили у појачаном емигрирању у развијеније земље западне Eвропе, или у многобројним штрајковима који су постали један од упечатљивих симбола италијанске економије. Губитника је било и на страни материјално имућних. Велики економски бум, тај, како ће Пазолини формулисати, прелазак са палеокапитализма на неокапитализам, доносио је осетно повећање животног стандарда, али и носио са собом бројне негативне колатералне последице, услед немогућности човека и друштва да се успешно прилагоде драматичним променама начина живота. На попришту борбе марксизма, католичанства и либералног капитализма остао је дестабилизовани човек. Отуђеност, крах породице, деформација мушко-женских односа, декаденција елите, етички вакуум потрошачке заједнице тематизовани су у бројним ремек-делима италијанских синеаста (Марка Ферерија, Пјера Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија, Федерика Фелинија) који су оштро нападали италијанску стварност и песимистички гледали на њену будућност. У једном од својих најзначајнијих остварења, „Црвена пустиња” (Il deserto rosso), Aнтониони нам представља силуете слуђених, дехуманизованих људи који збуњено тумарају беспућима грандиозних петролејских постројења ЕНИ-ја покрај Равене. Наличје највећег италијанског технолошког напретка (чији је ЕНИ упадљив симбол), како нам Aнтониони сугерише, јесте разорено друштво, крах међуљудске комуникације, индивидуални и колективни аутизам и човек који то више није.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
КЛОПКА ПРИСВАЈАЊА: СОЦИОЛОГИЈА МЕНТАЛИТЕТА

				

			Published on  autor: stellapolarebooks2 komentara		

			



			


			

КАТАРИНА РИСТИЋ АГЛАЈА





Катарина Ристић Аглаја, рођена у Београду 1968. године. 

Аутор који реинтерпретира – постмодерним језиком (дискурсом) древне космолошке и космосоциолошке митове везане за најстарије доба матрифокалне културе. Жанровски распон иде од филозофско-есејистичке прозе до краћих и дужих форми неосимболистичке прозе и митопоезије; такође, до историјско-фиктивне новеле езотеријско криминалистичке тематике, везане за древне свитке и псеудотекст (његове хиперреалне ефекте – хипертекст). Објављује своје арт блогове при електронским магазинима P.U.L.S.E, HYPERBOREA, KУЛТ, и др.

Предраг Тодоровић: „Ауторкин приступ литерарном делу је вишеслојан, па с тога и вишезначан јер понире у митолошке пра-потке бића, а да притом досеже до новоотворене димензије новорођеног бића. Упутити се његовом стазом значи пре свега то да су сва упутства  дата већ самим његовим штивом. Пажљивом читаоцу тако је омогућено да допре до језгра уједно крајносно индивидуалног и колективног архетипског полазишта. Ауторка због тога непрестано враћа читаоца, који – обујмљен авантуром лавиринтне рецепције дела напросто гута њен текст – на рад ходочитања; тачније, праћења оног магматичног тока њених реченица где се лава – као чист увид – слива у нутрину предложеног штива;  одатле следи еруптивност силе финално-заокружене спознаје каква се најзад формира у круниште њеног смисла. Отуда је и пут те лаве пут Уробороса, стално присутан јер исходи из ухода. Управо због тога (што материју прима нису заокружили у себи) њена је литература многима херметична, а да је у својој суштини она тек херметизована (као могућ одслик таблица). Проналажењем жижне тачке у њеном тексту та се внутарња ватра коначно преображава у звезду-водиљу каква навештава управо ону искру духа која посвећеном читаоцу исцртава стрми пут ка Ананкиним сферама.“

Катарина Ристић Аглаја: „Теза о пореклу зла: ово долази не с дна овоземаљске еволуције већ с највише инстанце Ума – који је само услед властите пренапрегнутости прекинут у расту до тачке захватања бесконачности. А закрпе тог прекида, или места неопходних застоја отеловљују себе у планетарно-људско  – геопатогено – зло; упоредо: земаљске патенте надживљења једне локално-свемирске смрти. Али они се сумарно активирају тек на крају људске повести – поништавајући претњу шупљине овог самодокинутог Ума.
Главна дилема прастарог човечанства (можда: још непосрнулих Атлантиђана) настаје око питања да ли ту одозго примљену мапу зла треба објавити или сакрити. Да ли спречити – њеним затајивањем, ради мањинске контроле – провалу зла из људске природе? Или ју је боље самом њеном објавом акцентовати – да би постала окидач планетарно-друштвеног преврата: управо оног који би ишао упоредо уз ток циљног самопреображавања све смртне материје.“

Катарина Ристић Аглаја је објавила књиге Мојрина Контроверза – Крилата Богиња у Времену пре стварања; Пут од Лемурије ка Хипербореји – неосимболистичка митопоетика; Кула ветрова – Потрага за параметром зла (шире о њеним делима видети на: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8). Објављивала је парцијалне преводе за PULSE WORLD EDITION и чланица је међународне мреже неконвенционалних издавача и аутора LAMBERT са седиштем у Дрездену.





КЛОПКА ПРИСВАЈАЊА: СОЦИОЛОГИЈА МЕНТАЛИТЕТА





Катарина Ристић Аглаја





Постоји известан монструм, који се увек изнова рађа у овдашњем менталитету, а који се зове – посесивност.





Неки посесивност не тумаче као добро и зло појединца, већ као одлику читавог једног народа или његове културе. Па ипак, и у том случају, та културна навика извлачи из појединца оно најгоре.





Идеја да се неко ко је у своме окружењу од рођења странац, напросто апсорбује – без жеље да се омогући пут развоја артикулације те страности, те и да се с њом истом до краја искомуницира, и то помоћу изграђиване моћи перцепирања границе између сопствених унутрашњих правила и правила те непознанице – јесте идеја која доводи до урушења и пропасти управо онога што сматрамо властитим.





Јер, без преиспитивања себе у зрцалу неке непознанице немогуће је освестити сопствена правила живљења/понашања/изражавања, односно цео властити културни образац, а тиме га није могуће ни обзнанити некоме ко нам као известан странац, у овом или оном својству, прилази.





Уместо радости, која би произилазила из те комуникације, тад наступа око супервизора – тј. подела на оне који су у њега смештени, и оне који су њиме обухваћени. Јер сама комуникација је уметност заобилажења, сушта супротност овде учесталом директном приступу: – насртању на средиште нечијег бића и његову најнеприступачнију интиму, све ради тога да се (под изговором бриге за то биће) властити само локални начин живљења наметне и лажно представи као свеопшти. Дакле: с једне стране, осуда туђег покушаја издвајања из једног уистину више непостојећег заједништва; и с друге, неприкосновена (сасвим затајена) позиција властитог самоиздвајања, које се (за разлику од првог случаја) не изводи на сопствени рачун већ на рачун осталих.





Atlantis i planeta Melanholia – Dmitry Kochanovich





Постојање оног што је властитој моћи разумевања недоступно, осуђено је – у таквим околностима – на ликвидацију. Јер ту је учињена следећа замена тезе: уместо да ми идемо у сусрет појавама и учинимо напор њиховог разјашњавања, ми чекамо да се појаве саме од себе учине транспарентнима – и то (само) у односу на нас! (Питање је: шта је са осталим световима и њиховим различитим дискурсима, којима ови исти подједнако припадају: – ту бива уништен и последњи њихов одјек у суседним световима, који их и чини вечитима!!). Дакле: под погледом једног паноптикума укида се полидимензионалност једне ствари/феномена, тј. она се своди на патент свог опстајања у само једном, изолованом свету (оскудном времену). Парадоксална последица ове усађене носталгије за једнообразном националном прошлошћу, јесте та да више нема ничег осим садашњег трена.





Присуство странца у овој средини (мислим на странца у било ком смислу) не може бити искоришћено као средство самопреиспитивања: – он може бити или одбачен или апсорбован.





Управо услед тога се губи, у свим слојевима друштва, и последњи траг свести о функционалности манира, односно, о важности куртоазног понашања – које не укида већ само одлаже, за прави моменат, неку оштру и једноставну експресију истине. А без те комуницирајуће дистанце, коју омогућава тек само и искључиво манир, руши се и сам темељ функционисања живота у једној заједничкој држави.





Можда се то све догађа зато што управо овде, у Србији, јесте место где се туку две – најопречније замисливе – струје:





  • једна која води посувраћењу последњих оаза грађанског слоја – изатканих од једном већ интериоризованих страних утицаја, који се више никад не могу разлучити од оног „сопственог” – у уистину више непостојеће и зато симулирано биће националне прошлости
  • друга која – признавањем фактицитета прекида који се догодио у односу на прошлост – иде ка будућности, и то без обзира на то од којих је друштвених слојева потекла.





Zelena devojka na sprudu – Pina Belvisi





А те две струје, приликом судара, стварају најневероватније комбинације; јер, на овом поднебљу не опстаје више никакав фиксни, већ установљен идентитет него само идентитет-у-изборавању, идентитет одложен за будућност – или могућ тек у будућности. (да ли је то, можда, прави идентитет онога што би било српско???).





А тешко је, свакако, погледати у огледало (односно странца-по-рођењу, наводног изрода) у коме се огледа та неизвесност уписана у један самоидентитет, то само недостајање једног обједињавајућег начела у народу, та распарчаност јавног мнења услед које је једина могућност за овдашњу културу да преживи – да буде ”бачена” у светскост.





Јер, нити праћење диктата неке личности (као незаобилазног услова за сложност једног колективитета) нити архаична идентификација са територијом (пра-разлог његове поделе), нису одлика ове клице што је положена у место раскршћа – тј. овог изданка ветрова.





Посесивност је облик замаскиране ксенофобије за коју још не постоји храброст да буде призната.





Salvador Dali – Lighthouse of Alexandria





Посесивност је у нашем времену клопка, јер не нуди никакву заштиту већ пропаст ономе који јој се приклони. Јер монструм ње саме махнита управо онда када осети да му време измиче, да му истиче онај рок у коме је он сам имао још неког смисла (као део једне традиције, оквир колективног опстанка) – а по чијем истеку он може бити још само облик личне патологије, дакле, управо онај феномен који је раширен на овим просторима у запањујућим размерама!





Ту стоји дилема: – хоћемо ли радије поштовати неку личност или одређен закон; тек ако се – као на западу – до краја поштује закон, заједнички живот почиње да функционише; али при том остаје нерешено питање због чега је један закон закон, односно због чега би он био за нас нужно праведан. Највише по том питању, па тек онда и по свему осталом, Србија заиста стоји на средини између истока и запада.





Једини начин да преиспитамо неки закон јесте да преиспитамо личност/традицију која га је прва донела/изнела, односно да расветлимо онај скривени разлог за његово доношење: – да ли је он, закон, наиме донет зато да би нас саме, као потенцијалне чиниоце друштва, у било ком смислу подредио традицији /владарској личности/, или пак стога да би нам оставио избор за једну апсолутну – бесповратну еманципацију?





Ако је у питању ово друго, онда је личност преношења неке традиције морала да нестане, да ”абдицира”, да би наместо ње наступио закон /владавина права/, – и отуд свако ко прихвата закон /разуме право/ заправо понавља/тумачи овај гест прапрвобитне или трансценденталне личности /тј. симболички се облачи у њено рухо/. Међутим, сви они који су склонији оном првом, овај могући гест трансценденталне личности не тумаче као гест племенитости него као израз њене слабости, те као прилику да управо они сами – сасвим мегаломански – заузму њено место; те и да не дозволе да они малобројнији, који спрам овога супротно мисле, измакну њиховом видокругу.





Потреба за сагледавањем тог једног сасвим посебног зла, рођеног на овој територији, јесте од много ширег значаја – него ли да је она то само за нас саме!





Србија није самој себи локалан већ универзалан проблем, јер управо на њеној територији, на којој се туку две несводиво опречне струје, треба да се проломи бит промене.





Zoo vrt u šaci – Alexander Maozyagin





Зоран Ђинђић је, у извесном смислу, био двоструко несхваћен: – како овде тако и напољу.





  • с једне стране, он се обукао (свесно или несвесно) у рухо лидерске личности да би уочену тенденцију у народу за слепим и аутоматизираним праћењем вође довео до њене последње консеквенце – до њеног суочења са својим властитим парадоксом.
  • с друге стране, он је желео (свесно или несвесно) промену на локалитету Србије искључиво због њене повезаности с променом на светском нивоу, то јест, због њене условљености нечим далеким, чији би уједно и она сама била услов.





Његова осујећена намера да оствари своје идеје на локалном плану настанила се трајно при њеном одјеку у универзалноме.





.





ОДСУТНОСТ  ПРИЈАТЕЉСТВА





Неке од последица источног деспотизма, испољене на нашим просторима:





Подвостручена, у-себи-недоследна потчињеност некој родитељској личности – имагинарној или стварној – ствара радикалну неспособност за пријатељство.





Уместо да се слави избор пријатеља по слободној духовној сродности, улази се у један депримирајући однос (ипак емотивне) размене, и то с особама о којима се – с становишта тог претпостављеног ауторитета – нема позитивно мишљење! И то све зато јер се од њих (будући да су ван друштвене матице а уједно без права на самобитност) може нешто (есенцијално) исцрпљивати, све док они по пукој сили тог дужничког односа не пређу под власт тог над-Ја.





An abstract owl-figure with reflective book





Зашто ови добровољни потчињеници то себи чине? Да би се приближили центру једног непостојећег знања, празној љуштури оног културног наслеђа које је већ давно “прелетело” у други облик.Чудовишна подела, не на полове, већ на оне који знају и оне који не знају, мада сви ослушкују неки позадински шум, тачније сви су чули нешто о томе о чему је реч. Откуда то?





/Јован Чекић: “Пресецање хаоса”/





Можда – отуда што се једној намерно занемареној маси сервира привид о занавек датом месту саборности.





Све стамене особе, које су кадре да се психолошки држе на одстојању спрам владајуће матрице, уместо да буду награђене раскрченим јавним простором сусретања сличних (где би се кристалисао услов њиховог институционалног опстанка), упућују се на следећу уцењену ситуацију: или храна за чопорско над-Ја, или друштвена изолација.





Тек њиховим ланчаним изласком у јавност истргао би се простор свемоћи од фантомског самодржца, митског квазистаратеља, понирућег духовног канибала. А тек затим би се отворио простор пријатељства – који је дар изнедрен из крила самотника.





.





НЕПРЕОБРАЖЕНА ЛАЖ





– последица самозатварања једне етно-симболистичке залихе –





Срби су се – у једном запањујућем проценту своје популације – заглавили у процеп између фактографске истине и креативне лажи. Ту је препознатљив један позитивно зачет когнитивно друштвени процес који је, под дејством неповољних околности, прекинут на полу-фази.





Постоје два краја одмотавајућег клупка истине:





Навика стриктног држања уз презентно-чињеничку истину долази од једне дисциплине која је споља – ауторитетом правне државе – наметнута. Иако последње откривена истина никада не одговара у потпуности својој првој, од случајних чињеница склопљеној тек антиципативној слици, она је незамењива ради проналажења средстава властите експресије у неком неупоредиво ширем контексту. Међутим, порив за трагањем за целом, динамичко процесуалним истином јесте порив који долази – апсолутно неусловљен – изнутра, из самог појединца. Али, он – као једна херојска тежња са неизвесним крајем – захтева извесну потпору: открића малих угаоних момената што чуће унутар великог мозаика истине – као средства расвете наличја преовлађујућег мишљења /упор. средства пресабирања релевантних чињеница/.





Leteće jedrilice i leteći puževi – Susanne Weigand





Тек би овај прогнани – јер од шире јавности затајен – дух инвенције разгрнуо тамно-вилајетску копрену српског народа-у-изолацији и поново успоставио хоризонт његове самоартикуалације. Тиме би и сама потиснута етно-симболистичка залиха Срба (лишавана, увек изнова, елите која би је уз корак времена претумачивала) стекла стратегију од обарања у пред-време митске свеједноте – која махнито усисава све своје суседне светове. Та се залиха више не би (– као препуштена турбо-фолк култури, у чији се покров завила само из громног страха од свог потпуног пребрисавања с лица земље –) провлачила кроз подземне канале друштва; него би – напротив – пронашла свој крајњи излаз исликавањем на екран једне сасвим туђинске визуре!





У том смислу Србија је место изокренућа визуре европске савести, или, тачније, њеног скренућа у авантуру расветљавања властитог јој најскривенијег ћошка.










A Fire-Bird Woman – Remedios Varo





Дакле: порив за лагањем лежи у једној паничној потреби да се одмах потре претња властите несхваћености из опозиционе перспективе – на начин потпуног искључивања исте из скале могућих светова, кроз коју сваки пут пролази наш ум пре него што утврди територију сопства и сопственог. А то све доводи до крајње суморног стања: затварања сазнајног хоризонта, односно, владавине духа скућености.





Управо услед таквог искључивања локално апсолутизованог себе из ланца далеких поредби, бива – на овим просторима – поремећен појам о достојанству: непрепознавање мерила сопствене стамености у спремности на манир самопреиспитивања: пут обарања у неизвесно, где се трајно релативизује принцип нечије урођене моћи а апсолутизује њена умреженост, или општа цивилизацијска префињеност.





У Србији је још увек недосегнут идеал самопреиспитивања, односно логика далеко-заобилазног самопотврђивања.










Текст је први пут објављен на P.U.L.S.E. – https://pulse.rs/klopka-prisvajanja/ 







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
ЈА ТЕБЕ МРЗИМ

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

ЈЕДНА ПЕСМА МАДЕЛИНЕ САНДВИК (ЈЕЛЕНА ВУКАНОВИЋ)




















ЈА ТЕБЕ МРЗИМ





Када смо свиње и овце доводили










на плац





а оне скичале, рекао си, ништа за то.





Нема нечастивих сила.










Четири овна на четири угла.










Чак ти је и сенка на темељ пала.










Ноћу нам је неко обешену ракију пио.










Није умро обележен концем.





Никакву заштиту нисмо имали.










Када си трпао злато у темељ куће





рекла сам ти:





не можемо служити богу и богатству.










Мрежа ми се на очи навукла.





Не могу те се заситити.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
ВЕРТИКАЛНА ПОЕЗИЈА РОБЕРТА ХУАРОЗА (ROBERT JUARROZ)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Роберто Хуароз је аргентински песник (1925 – 1995). Познат је по књизи поезије Вертикална поезија где испитује границе језика и његов суштински смисао за човека. Ова метапоезија умногоме је инспирисана идејама Мартина Хајдегера. Свака је песма нумерисана, без наслова. У питању је стремљење ка узвишеноме, поетска, а самиме тиме и онтолошка вертикала. Стремљење од циља битније, као што је путовање од дестинације. Октавио Паз и Хулио Кортасар били су задивљени овом поезијом. Паз је казао да су Хуарозове песме
изненађујуће вербалне кристализације, језик сведен на куглу светлости.
Песник апсолутних тренутака.





Избор из ,,Вертикалне поезије’’





37





Док чиниш било шта,





неко умире.





A Dream Of  Butterflies, Charles Burchfield





Док гланцаш ципеле,





док мрзиш,





док јој пишеш истанчано писмо,





истинској љубави, или не истинској.





И ако можеш доћи до тога да не чиниш ништа,





неко би умирао,





покушавајући узалуд да обједини све углове,





покушавајући узалуд да не зури непомично у зид.





И ако би ти умирао,





неко још би умирао,





упркос твојој исправној жељи





да умреш један минут достојанствено.





Зато, ако те питају за свет,





одговори једноставно: неко умире.





Из Прве Вертикалне поезије, 1958.










26





Звоно је испуњено ветром,





иако не звони.





Птица је испуњена летом,





иако је мирна.





Небо је испуњено облацима,





иако је само.





Реч је испуњена гласом





иако је нико не изговара.





Свака је ствар испуњена бежањем,





иако нема путева.





Све ствари хрле





ка своме присуству.





Из Шесте Вертикалне поезије, 1975.





September Wind,  Charles Burchfield





61





Посматрам једно дрво.





Ти гледаш удаљена било коју ствар.





Али ја знам да када не бих гледао ово дрво





ти би га гледала за мене





и ти знаш да када не би гледала то што гледаш





ја бих гледао за тебе.





Више нам није довољно





да гледамо засебно.





Успели смо





да ако једно од нас фали,





други гледа





оно што би један требало да види.





Само нам је потребно сада





да ујединимо један поглед који гледа за обоје





оно што бисмо заједно морали видети





када више не будемо нигде.





Из Шесте Вертикалне поезије, 1975.










13





Средиште љубави





не подудара се увек





са средиштем живота.





Оба средишта





траже се онда





као две животиње усплахирене





али готово никада се не налазе,





јер је решење истобивања друго:





родити се заједно.





Родити се заједно,





како би требало да се роде и умру





сви љубавници.





Из ОсмеВертикалнепоезије, 1984.










19





Не да ми да усним





могућност да се нећу затећи када се пробудим.





Али још ме више узнемирава





могућност да тебе нећу затећи.





Не да ми да усним





могућност да ће нас заменити





док спавам.





Али много више ме узнемирава могућност





да се нећемо препознати када се пробудим.





Не да ми да усним





могућност да након буђења





ништа неће одговарати ничему,





чак ни ти мени.





Али много више ме узнемирава





могућност да нам обома обришу прошлост





и да ти и ја никада нисмо постојали.





(За Лауру, поново)





Из ЈеданаестеВертикалнепоезије, 1988.










25





Волели смо заједно толико ствари





да их је тешко волети одвојено.





Чини се да су се удаљиле изненада





или као да је љубав била мрав





пењући се по стрминама неба.





Проживели смо заједно толико понора





да без тебе све се чини плитко,





орбита претворности које клизе,





напетост без продужетака,





надзор над телима без присуства.





Ходали смо толико не померајући се





да се путеви сада надвисују





као склоништа бескорисна.





Покрет и непомичност су се поделили





као степени две температуре.





Изгубили смо заједно толико ничега





да навика опстаје и враћа се





и сада је све победа ништавила.





Време постаје не-време





јер га више не мислиш.





Заједно смо толико ћутали и говорили





да су чак између говора и ћутње две издаје,





две супрстанције без оправдања,





две замене.





Тражили смо све,





пронашли смо све,





напустили смо све.





Једино нам нису оставили времена





да пронађемо око твоје смрти,





па макар било само да га напустимо.





Из Четврте Вертикалне поезије, 1969.















Превела Јелена Вукановић


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
„Oni koji su izdali narodna nadanja moraće da idu. Mirno, bez opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.“ – Intervju Mila Đukanovića iz 1989. godine

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Kako je Milo Đukanović (26), diplomirani ekonomista i član CK SKJ, u razgovoru sa Ratkom Kneževićem za DUGU,  (br. 391, februar-mart 1989), ispraćao staru političku klasu.
Izvodi iz intervjua pod naslovom „Pet fotelja ne čine sistem“ najmlađe zvezde antibirokratske revolucije u Crnoj Gori, datog pre više od tri decenije. 





Ovo je vreme rušenja dogmi, vreme velikog otrežnjenja. Stepen ideološke indoktrinacije je visok i nje nisu pošteđene ni mlađe generacije, recimo mi (…) Sa ljudskog stanovišta, imam razumijevanja prema svim pripadnicima jednog starog političkog koncepta, koji pred kraj svoje karijere, u bitno izmijenjenim uslovima političkog rada ne mogu da nađu sebe. Na razumijem ih sa političkog i moralnog aspekta, kad neće da shvate da u ovoj fazi društvenog razvitka, koju obeležavaju, može se slobodno reći, promene karaktera tektonskih poremećaja, oni nisu u stanju da drže korak i da će svojim usiljenim zadržavanjem u toj radikalno novoj političkoj orijentaciji usporavati i ugroziti proces neophodnih društvenih reformi. Zato i mislim da je vrijeme da dobar dio onih sa namnoženim mandatima u političkim i drugim organima odu na zasluženi odmor, a „nek zastavu nosi svaka nova smena“.





Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.
Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka. 
Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara 
i poražena politika nije galantno prepuštala 
svoje pozicije i priznavala poraz.





Kad je Crna Gora u pitanju, po mom mišljenju, potrebno je razlučiti neposredan povod, odnosno tu kap koja je prelila čašu žuči crnogorskog naroda prvih dana nove godine, od suštinski dubljih uzroka minulih događaja. U nju su stali i do očaja doveden socijalni status ogromne većine radnih ljudi i građana i razočarenje indolentnošću jugoslovenskog i crnogorskog političkog vrha u odnosu na Kosovo, i neslaganje sa sve izraženijim političkim trvenjima među rukovodstvima, i ogorčenje neautoritativnošću i do gubljenja identiteta nesamostalnošću crnogorskog političkog i državnog vrha. Dugo je akumulirana kritična doza nezadovoljstva jednom politikom, koja je evidentno bila jalova i odnarođena.





Silovitim ulaskom naroda u politiku taj donedavno rezervat za posvećene ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze. Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz, a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.





(…)





Moraće, dakle, sada, kada se stvari postavljaju s glave na nogu, oni drugovi iza kojih umesto rezultata stoje maratonske biografije, koji su, što bi Njegoš rekao, „izdali narodno nadanje“, silaziti sa scene. Mirno, po prirodi stvari, bez stodnevnog opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.





Silovitim ulaskom naroda u politiku
 taj donedavno rezervat za posvećene 
ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski
 vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska
 dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja
 su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na 
snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze.
Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj
 Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz,
 a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću
 takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.





Neposredan povod januarskih događaja u Crnoj Gori bila je tuča, da ne upotrebljavam tu nabrzinu smišljenu sintagmu o hitnim merama. Ja u toj bezumnoj odluci vidim potvrdu svoje dijagnoze o dubokom dugogodišnjem jazu u Crnoj Gori između naroda i rukovodstva. Jer ko bi, sem onog ko se toliko birokratski otuđio i osilio, mogao do te mere potceniti karakterni sklop crnogorskog naroda, da mu priredi batinanja, i posle svega, da mirno sedi u fotelji čekajući zaborav za tu sramotu.





Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka. Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara i poražena politika nije galantno prepuštala svoje pozicije i priznavala poraz. Zar oproštajno slovo pojedinih njenih aktera ne zvuči upozoravajuće, da ne kažem preteće: istorija ća navodno dokazati da su oni ipak bili u pravu. Tako to i biva. Kada ponestane argumenata za politički dijalog, pa shvate da moraju otići, onda makar mnogi od njih žele brzu kompromitaciju svojih naslednika da bi iz te činjenice crpli dokaze za svoju nevinost. No, kada bismo se mogli u potpunosti koncentrisati na izradu projekta budućnosti, mi se i ne bismo plašili suda istorije. 





  (…)





Kada je program u pitanju, napravićemo ga brzo i kvalitetno. Samo, bez nervoze. Za sve ove godine, a bilo ih je tridesetak, niko nije ni pitao za program. Mandati su uglavnom blanko dobijani i tako trošeni.





(…) Narod je zakoračio na političku scenu i uspostavio stalnu demokratsku kontrolu vođenja politike. Ta kontrola, doduše, još nije institucionalizovana, ali je i ovakva i te kako potrebna, jer više uzurpacije vlasti neće moći da bude. Politika mora postati prohodnom i protočnom za stalno nove ljude i ideje, upotrebljive, blagodetne. Odzvonilo je doživotnim profesionalnim političkim karijerama i vlastohlepcima. Neka to bude javni posao, kojim ćemo se pomalo svi baviti, jer je dosta sudbine naše prepuštano samo izabranim vođama. Umesto profesionalne a diletantske, zasnujmo politiku kompetentnu, a deprofesionalnu, do granice optimalnosti. Crna Gora nikad u svom posleratnom razvoju nije bila u težoj društveno-ekonomskoj i socijalnoj situaciji. Danas je potrebno podmetnuti leđa za Crnu Goru. To moraju učiniti, pre svega, oni koji je doživljavaju kao svoju sudbinu, ali i svi drugi koji osećaju patriotsku obavezu da svojim znanjem i iskustvom  doprinesu stabilizaciji prilika u Republici i intenziviranju njenog razvoja.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
AKO, RIZIKUJUĆI DUŠU ILI GLAVU ILI MIR, DOĐEŠ DO ISTINE DO KOJE JE VEĆ NEKO DOŠAO, TO ĆE BITI NOVA ISTINA („SKICA ZA SLIKU SVETA“)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

RASTKO TEJIN, FRAGMENTI











Rastko Tejin (67), detektiv u penziji, rodom iz K., sa prebivalištem u B. Piše poeziju i (fragmentarnu) prozu. Tvorac je dela: Skica za sliku Sveta, Beleške oca Metafrasta, Splet, I smrt se vraća da isključi ringlu, Hodočašće u Ništa





SKICA ZA SLIKU SVETA





Ćutanje je konačni cilj svega napisanog.





Sve mlađa deca vode sve odraslije razgovore.





Odustah od ideje da sam dobar i, odjednom – Bog, taj veliki Bog, dobi dovoljno mesta na svetu!





Imamo snage još samo za surovost. Nežnost ne bismo preživeli.





Neko je sposoban da voli sebe samo zaobilazno, trudeći se oko svoje slike.





Propao sam kao čovek i sad vredim samo onoliko koliko dajem. Sad vredim samo kao božanstvo.





Slobodne da stvaramo, ono što stvorimo nas zarobljava, potpuno.





Poraz po poraz: sloboda.






Rastko Tejin sa zvezdanom prašinom






Sve to što sad traži nas, cele hoće li nadživeti sebe?





Da iza prostote može da stoji Premudrost. A da iza teoretisanja i spekulacija, umivenih i razigranih, može da stoji zatucanost. Eto, kakvi paradoksi.





… treba mi da čak i navike budu stalno ponavljajuća novost.





Odbaci sliku i oseti bol. Povratak životu je povratak iskustvu umiranja.





Prozračno je trajnije, baš zato što je uvek na ivici nestajanja.





Cilj rada je nerad.





Aktuelno je prerušena prošlost. Samo je večnost savremena.





Jedina prava nagrada je učešće u lepoti.





Mnogo toga ne staje u oblik, a ipak se na obliku, sve više, insistira.





Kada su stvari previše jasne, nećeš ih razumeti.





Ranjena sujeta je šansa, jer sve ranjeno može i da umre.





Svako se nasađuje na sopstvene pojmove o čoveku. Čovek, onaj drugi, jedva da ima veze s tim.





Drži dobronamernu distancu prema ljudima, da bi bio bliži onome što su oni, stvarno.





Visoko mišljenje o sebi ne znači i samopouzdanje, naprotiv: znaš, negde duboko, da će te onaj ko si umislio da si izdati kad ti najviše treba, reći ti: ,,ne postojim’’.





Sitni promašaji ga odvedoše na stranputicu i on završi u krupnim pitanjima.





Doživeh u sebi, u mašti, potpuno, i tako pokvarih moguće.





Što manje grabiš od života, to više ostavljaš Proviđenju da ti pokloni.





Smiri se, šta god ružno da kažu o tebi, istina je uvek mnogo gora.





Caru carevo, a to je sumnja. Bogu Božije, a to je poverenje. Teško pokolenju koje daje obrnuto.





Ljubakanje je veći neprijatelj Ljubavi, negó mržnja.





U ljubav se ide ćutke, kao u rat ili u manastir.





Postojanje je neminovnost i treba ga ignorisati. Treba živeti za ono što postojanje nije dónelo.





Ako, rizikujući dušu ili glavu ili mir, dođeš do istine do koje je već neko došao, to će biti nova istina.





Nijedno znanje koje ti dopušta da se osećaš ugodno što ga poseduješ nije dovršeno.





Ja sam tvoj san, ti moj i neću se iznenaditi ako si ništa. Možda postojimo, dođi.





Plaši se da sazna Istinu, da mu Istina ne bi pokvarila planove. ,,Životne’’. Kao da je život moguć bez Istine.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
RESOLVING A PARADOX … WITH HELP OF SOME CHICKEN, EGGS AND TIME (DRAGAN TOROMAN)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			


Pojam paradoksa najbolje opisuje rečenica „naizgled apsurdno, ali ipak istinito“.
Paradoksi otkrivaju slabosti ljudskih misaonih sposobnosti.
Čovečanstvo često nije znalo kako sa njima da izađe na kraj: scio me nihil scire.
Paradoksi se koriste da njima budu opisane situacije koje su ironične.
U njima moć rasuđivanja ne samo da postaje teška, već i uznemirujuća, kao kad se kaže „Toromana više nema.“

Dragan Toroman je bio rukovodilac Odeljenja za računarske tehnologije u Istraživačkoj stanici Petnica, bio je vrhunski IT stručnjak, dobitnik prestižne ICT nagrade „Diskobolos“ koju dodeljuje Jedinstveni informatički savez Srbije (JISA), stručni konsultant i saradnik na programu poboljšanja usluga zdravstvenih laboratorija u Srbiji. Bio je preduzetnik u oblasti informacionih tehnologija i član nekoliko međunarodnih razvojnih timova u IT oblasti. Rodio se u Pirotu 1969. godine, odrastao je u Nišu, a 13. aprila ovog proleća je preminuo od posledica bolesti izazvane koronavirusom. Ta nepodnošljiva vest posebno je pogodila petnički svet u kojem je Toroman bio prisutan najpre kao polaznik programa informatike od 1986. godine, a potom i kao rukovodilac programa računarstva od 1998. godine.

Toroman je bio čovek vedrog duha, svirao je gitaru i voleo je pecanje.
Znao je da bude i sitničav u prohtevima prema svojim polaznicima: „Koliko tačno eksera treba čoveku koji na pijaci traži da mu se spakuje 20-30 eksera?“
Imao je i neke čudne teorije: „Najbolja razlika u godinama između muškarca i žene je kada ona ima dvdesetdve“.
Svaki put bi se čudio kada neko nije čuo za Miladina Šobića.
Neke složene stvari je pokušavao da ilustruje kratkim rečenicama: „Što je ona duže čekala, telefon duže nije zvonio“.

Tekst koji ovde donosimo Toroman verovatno nigde nije objavio.
Miloš Savić se potrudio da ga pronađemo i predstavimo.






Resolving a paradox





with help of some chicken, eggs and time




















Dragan Toroman





Petnica Science Center





November, 2009.





“There is a theory which states that if anybody ever discovers exactly what the Universe is for and why it is here, it will instantly disappear and be replaced by something even more bizarre and inexplicable. There is another theory which states that this has already happened.”





Douglas Adams, The Hitchhikers Guide to the Galaxy.





1. Paradox as Phenomena





Paradoxes are widely described as disambiguation, statements or arguments being self-contradictory or counter-intuitive.





Merriam-Webster’s Dictionary describes the word as follows:





Main Entry: par·a·dox





Pronunciation: \ˈper-ə-ˌdäks, ˈpa-rə-\





Function: noun





Etymology: Latin paradoxum, from Greek paradoxon, from neuter of paradoxos contrary to expectation, from para- + dokein to think, seem — more at decent





1 : a tenet contrary to received opinion
2 a : a statement that is seemingly contradictory or opposed to common sense and yet is perhaps true b : a self-contradictory statement that at first seems true c : an argument that apparently derives self-contradictory conclusions by valid deduction from acceptable premises
3 : one (as a person, situation, or action) having seemingly contradictory qualities or phases





From the definition of the word itself and its roots coming from the Ancient Greek, we could assume that the paradoxes, as we know them, are the invention of the Greek philosophers. As a matter of fact, maybe the first known/recorded paradoxes in the western world are those of Zeno of Elea (Achilles and the Tortoise, Dichotomy, Rest Arrow, etc.). These paradoxes really show the essence of the idea of paradox.





Zeno’s paradoxes had no real use. Those were just a challenge for a philosopher’s mind, based on Plato’s Parmenides.





Being a challenge, paradoxes greatly influenced (and sometimes even became a kick-start) many theories and developments of ancient and modern Philosophy and Science. But, of course, it works the other way around, too. Many paradoxes emerged out of new theories.





Paradoxes are widely used in modern science and philosophy as a valid “Proof by Contradiction” method.





There is a large list of paradoxes known to men trough history. Many of them were resolved at some point, hence not being paradoxes any more. The later is no wonder, because we have to be aware of the time/era paradoxes were proposed. Some concepts that could make these paradoxes obsolete emerged much later, and could not even be imagined at the time. But the most interesting ones are the ones that “survived”, making them universal.





This article will mostly deal with logical natural language paradoxes, and later propose a “reasonable” resolution for one of the most popular ancient paradoxes.





There are several classifications of paradoxes. Classification could be done in regards of the nature of the paradox, but also the “field” or scope of the paradox.





So we have for instance W.V.Quine’s classification:





  • A veridical paradoxproduces a result that appears absurd but is demonstrated to be true nevertheless.
  • A falsidical paradox establishes a result that not only appears false but actually is false due to a fallacy in the supposed demonstration.
  • A paradox which is in neither class may be an antinomy, which reaches a self-contradictory result by properly applying accepted ways of reasoning.





The fourth class has been described since Quine’s work:





  • A paradox which is both true and false at the same time in the same sense is called a dialetheia.





Also, there could be another classification:





  • Logical, non-mathematical
  • Philosophical
  • Scientific (mathematical, chemical, physical, economic, etc.)





Paradoxes were made sometimes just for fun, and sometimes for the sake of Philosophy, Science… But any kind of paradox not resolved was and is a great challenge for the free mind trough the History. And sometimes, these efforts really produce great results.





2. Paradoxes and Languages





First paradoxes (and majority of known paradoxes) are easily expressed in natural languages, and actually are proposed that way. Of course, there are some formal paradoxes, too. These are mostly the modern ones coming from scientific theories, trying to show internal inconsistencies of such theories or proving concepts which are very hard to describe and accept, like some Quantum paradoxes, or the Banach-Tarski paradox as an example.





Paradoxes are meant to be self-explanatory, meaning they contain all the necessary information to illustrate the paradox, usually using simple common logic. But also, the language itself could be the cause of the paradox, allowing a statement to be self-referencing and proposing its own truthfulness. The variation of the Liar’s paradox: “This sentence is false.” is a clear example of this.





Careful understanding of a proposed paradox is essential. Sometimes the sentence is not a paradox if properly understood. The example of this could be the sentence “I always lie.” It is just a tricky one which on first glance might look as a paradox. But this is only due to the false dichotomy – one can always lie or otherwise always tells the truth. Accepting that a person who does not always lie can tell a lie at any time, the sentence is proven not to be a paradox.





This example also shows some other interesting aspects of paradoxes. Paradoxes which we on first glance formalize as containing A and NOT A require careful investigation of what A and especially NOT A is (not in a logical sense or true and false).





Working with natural language paradoxes, one should take in consideration various aspects:





  • The original language of the paradox. Is the paradox in question actually a paradox just because the language itself? Eastern culture paradoxes are sometimes hard to comprehend in western cultures, because of the difficulties of translation.
  • Translating the paradox to its formal representation may not yield a truly compatible/equivalent paradox. Even if two paradoxes are taken as equivalent, the subtle difference may occur which would make the possible resolution found for one to be unacceptable for both, apart from their formal representation are considered to be the same.
  • How self explanatory the paradox is? Does it refer to something “real”? Is it just a metaphorical paradox?
  • Is it possible to resolve the paradox in its original state, not assuming anything outside the context?
  • What system/set the paradox apply to? This is sometimes explicitly cited, and sometimes it is hidden as implicit information. There might be a system/set in which the paradox does not exist.
  • Definition of words as meant in the paradox.





Probably the best and most pleasing resolution of a paradox is the one which is simple, and assumes the paradox in question literally. So this would be the first option to go.





This would involve:





  • Try to interpret the paradox literally, with no hidden metaphorical meaning.
  • Define the system for which the paradox apply
  • Try to imagine a system in which the paradox does NOT apply.
  • If the paradox has no restrictions on the system, this might be the resolution.
  • If the system is banned from the paradox, this system might offer a way of resolving the paradox in other systems.
  • Try to define used object/actions in a way that would be commonly acceptable (and not causing additional paradoxes by themselves) and can in combination make the paradox resolvable.
  • Apply applicable logic reasoning to the paradox using the above.





Simple, isn’t it?





3. The “Paradox” of Time










As a member of the Eleatic School, Zeno was supporting Parmenides doctrine “all is one” which basically says that the world is an illusion. Plurality and change, and especially motion, is nothing but our false perception of the constant reality. Unfortunately his original paradoxes are known only trough work of Aristotle (Physics).





It is not in this article’s scope to deal with Zeno’s paradoxes, but it is worth emphasizing the importance of his ideas. Even if we disregard the idea of “the motion that is illusion”, the problem that actually was demonstrated trough his paradoxes deal with our perception and the nature of space and time. He also (without having any idea of relativism or how to explain it) made a point demonstrating differences of absolute and relative motion and time and also the principle of difference between position and momentum.





Mathematics and modern Physics offer “reasonable” resolutions for these paradoxes “as stated”, but even then, Zeno’s paradoxes are still in focus, 2,500 years after, if nothing more, then for educational purposes.





One of his points was the nature of time. Is it discrete or continuous? Is time made of small atomic “instants” or infinitely divisible?





These questions affect many subsequent theories in Physics and open many questions. What is a moment in time? Is it possible for something to happen to an object “at the same time”?





It is in our nature to perceive things as determined, finite, discrete and static. On the other hand, the way of describing the world to this stage is involving exploration, both physical and idealistic, leading so far to a constant change of perspective and perception, and sometimes even denying our own nature, or nature of existence.





Apart from the set of specific questions posted in the paradoxes, Zeno (and the Eleatic School) actually raised a very important issue – that of perception. The sole idea that the world really is different from what we sense/see is a great idea by itself. It does not even matter if their theory of what is the nature or the world was right or wrong.





All we know about the world/universe is based on our perception. But the perception is not something which is limited to the physical world. Our perception of ideas functions on the same principles. As perception is individual, and even an individual can have different perceptions of the same thing, it seems as a good idea to choose the “right” ones.





There is a good example in science, the one formerly known as a paradox, but nowadays known as the Parallax Mistake: “If from one angle of sight the liquid looks as if it is in the height I wish for in the tube, but from another it does not, which sight is actually correct?” Analyzing the proposed paradox, it was noticed that there is one “view” which was correct. So, the problem was solved and became a “mistake” instead of “paradox”.





Every theory (scientific, philosophic, religious…) is based on a set of chosen perceptions – physical or idealistic, accepted as being “right” by its followers. Quotes for “right” are used because it is actually very unlikely to have an absolute consensus on this statement according to the premises of perception and individuality.





One could say that Science has managed to explain and change our perception to the very high and even abstract levels. The “invisible”, which was at first part of the Philosophy corpus, became part of the hard evidence and proof enabled Science. Science now talks of energy, force, more than three dimensions, infinity, various abstract structures, relativity, duality, etc. And not just contemplating, but offering experimental and formal proofs.





Knowing all that, is it then common for the reader of this text to accept or perceive the existence of a four dimensional cube? Or perhaps infinity (not to mention different kinds of infinities)?





The key word is accept. One is actually accepting the idea of such concepts, without the actual perception in place. The idea is perceived, not the underlying object, fact or action. So, if we accept infinity, for instance, is it possible to imagine it? Or perceive any instance of an infinite object? Or “nothing”?





Any kind of theory that embraces existance in any form, must (even if it claims that it’s not acceptable) accept the lack of existance or non-existance as its counter-part, if nothing more but as the idea itself. It is not much different from infinity.





Let’s talk about geometry and numbers.





In Euclidean geometry, there are lines and points. Geometric lines and points. Infinitely long lines, infinitely thin. And infinitely small points. Yet Euclidean geometry does not talk about infinity. Is is just accepted. It is abstract by definition. Is it possible to have geometric point in nature? As far as we know, not. Can we measure a point of where something is in some referent coordinate system. Closely, yes, with limited precision, but absolutely, no.





It is similar with real numbers, that we use for “accurate” calculations and measurement. They are called real for a reason, aren’t they?





Remember this?





1/9 = 0.1111111111*





2/9 = 0.2222222222*





3/9 = 0.3333333333*





4/9 = 0.4444444444*





5/9 = 0.5555555555*





6/9 = 0.6666666666*





7/9 = 0.7777777777*





8/9 = 0.8888888888*





9/9 = 0.9999999999*





Well, isn’t 9/9 = 1? Yes. But it is also 0.9999999999*





It is not in scope of this document to discuss the proof in detail, but take a look:





9/9 = 9*(1/9)





1 = 9*(0.1111111111*)





1 = 0.9999999999*





Another paradox? No. Mathematicians say it’s just a matter of representation and our limited perception of working with infinities.





So, is time like that? We don’t know for sure. But at the same time, it would only matter if we would be able to produce a measuring device with zero-time measuring cycle. Until then, Planck made his point on this subject.





Quantum theory and theory of relativism, apart from being a breakthrough in our (for now) understanding of the world, is much less consistent than presented to the “average scholar”. Lots of paradoxes emerged from these theories, which is self-explanatory. But these theories are affected by our limited physical perception. But our mind is much less restricted, allowing us to perform abstract calculation, abstract experiments and abstract models. So, we are satisfied with our theories, as far as we can confirm or prove them using our perception. When we encounter inconsistencies, we try better. So, is our perception a limiting factor? Yes, and no. If we see it as our present lack of understanding the physical nature of existence, then yes. But if we see it as a challenge and tool, then no. Even if one day, we find a model that would explain everything around us with no inconsistencies, that would not necessarily mean that existence really functions this way. Either we haven’t yet encountered something inconsistent or it doesn’t really matter.





Let’s escape for a moment from the philosophic or scientific meaning of what does it mean to be not-A as opposed to A, as irrelevant for the sake of this example:





A <and> not-A = True – “Can something be and not be?”





Rewrite this as:





A <and_at_the_same_time> not-A = True (this is commonly taken as implicit in the above expression)





or





A <and_at_different_time> not-A = True (very often a “real-world”, dynamic, or duality situation)





Is there a difference between the two? Obviously the first one would be wrong, and second might be right if we expand the logic to that of and beyond Temporal logic.





So, using the U operator of Temporal logic, this could be written as:





A U not-A = T (the U operator denotes “Until”)





Science adopted dynamic nature of the world, and actually any philosophy that does not deny Time implicitly adopted the dynamic paradigm.





Does being dynamic automatically exclude the possibility of something being “static” in such a system? Something that does not change its value/existence (state) trough time could be static in some sense. We might even propose existence of an object which state does not change infinitely trough time, an infinitely lasting, permanent object. Is such object possible? It seems to be that it is not. While adopting the temporal dimension, the position of this object would change at least in time. So, in a n-dimensional system of which one dimension is time, there will always be at least one dimension that would make the object “mutable”. The object could be considered constant (or static) only in dimensional systems which does not include time hence having number of dimensions <= n-1 or if we, for instance, freeze the value of the problematic dimension(s) (at least Time in this case)





Back to the position and momentum problem, and following the above, it is easily seen that position refers to a “static” property fixed in an indivisible moment of time, while the momentum refers to a dynamic property dependent of a time interval and change of position, making them not compatible. Figuratively speaking, determining a position of a moving object would require taking ultimately fast photograph of it, lasting zero time, providing us with no chance for motion blur at all. But then, this photograph could not provide information about the motion itself or any dynamic properties (including the momentum). This was in some way, Zeno’s point.





4. Chicken and (its?) Egg





“Which came first, the chicken or the egg?”





This paradox is one of the widely known paradoxes, and maybe the one that is mostly used as a figure of speech denoting meaningless questions. But, it seems to be that this is the only consequence that is left out of this paradox, as it is shown that actually it is not one. Modern interpretation classifies it just as a metaphorical paradox.





So why is this paradox important then? It is a very good example and illustration of the concepts stated in the Chapter 2 of this article.





Let’s again spend some time analyzing this paradox. First, we would have to decide which version of the paradox we are going to analyze. According to Aristotle, we are talking about a bird, not a chicken. Later, Plutarch is talking of a hen (chicken). Let’s assume it is possible to generalize these two versions to the one stated in the beginning of this chapter and make the less general statement a representative of the more general question involving a bird. It is possible to show that this is true, by applying proposed resolution(s) for the “chicken paradox” applicable to the “bird paradox”.





If we tend to make this paradox formal we might say “Which came first, X that can’t come without Y, or Y that can’t come without X?” But this actually does not represent equivalent to the original question. It is just explaining its metaphorical nature, which shows the important concept of circular reference.





At the time this paradox was raised, there was no difference between the real and the metaphorical meaning of the question. Ancient philosophers, trying to resolve this paradox, came to question the creation of the world (which would provide the ultimate – not metaphorical resolution, thus making the paradox real, not metaphorical).





So it is more desirable to provide non-metaphorical answers to a paradox, as it makes the resolution more convincing. The resolution of a metaphorical paradox would have to be metaphorical too, which then makes it impossible to be questioned or proved. So, purely metaphorical paradoxes can be ignored.





Many paradoxes have somewhat dual nature. It is possible to interpret them metaphorically or non-metaphorically. The resolution of these paradoxes should deal with the “real’ part as much as possible (because sometimes it is very hard to make a clear line between those parts – especially for the philosophical paradoxes).





We can demonstrate the interpretation/perception problem very easy. Imagine someone put a live grown chicken and a fresh egg in front of you and asked you the question: “Which came first, the chicken or the egg?” The answer would be trivial, and the question would not be a paradox at all. One might say that this interpretation is destroying the idea of the paradox itself, which is true, but it still remains a valid proof of context related issues.





But, as it was shown by various authors, this paradox is solvable nowadays even in its more general form. This brings us to the next level. Are we talking about a chicken and a chicken egg, end more specifically – are we talking about a chicken and that chicken egg? Clearly, for the paradox not to be considered trivial, even at the time it was created, the later is not the case. So, we have come to a conclusion that we could be talking of a chicken and that species egg or of a chicken (bird) and any species egg. The solutions might be different according to different accepted theories of life creation, but resolvable in any of proposed theories.





So, any “realistic” interpretation for this “paradox” leads to a resolved state, and the only one unresolved is the metaphorical one, which is not resolvable anyway. To emphasize the non-resolvable issue of the metaphorical interpretation it is necessary to point out that in the metaphorical interpretation there is actually no chicken and no egg whatsoever.





The purpose of this was not to re-resolve the chicken-egg paradox, but to demonstrate some interesting aspects applicable to some paradoxes.





The Omnipotent being (God, The-all-mighty, or just Him) Paradox





“Could an omnipotent being create a stone so heavy that even he could not lift it?”





This is one of the paradoxes that is quoted so often, and used so many times as a “Scientific proof” for atheists that omnipotent being (read “God”) could not exist. Well, it is applicable to religion, for sure, but the philosophical and fun aspects of it remain, too.





The origin of this paradox uncertain, leaving us with no context of beliefs, culture, time or mind creating it. Nevertheless, it was a reason for endless discussions and arguments, ever since. And the outcome is number of interpretations ranging from denying omnipotence to denying the paradox.





Some people see this paradox just as a “trick-question” made for fun, and thus has no deeper meaning. So, this means no resolution is needed, or even expected. The rest of the world, seeing it as a paradox, tried to resolve or deny it.





The most popular modern resolutions claim He can, however with some limitations. Let’s make a brief tour trough the most known answers.





Here comes a list of common explanations:





Let’s first see the straight-forward, “non-believers” point of view, or the so-called “atheist proof”:





  1. Either God can create a stone which he cannot lift, or he cannot create a stone which he cannot lift.
  2. If God can create a stone which he cannot lift, then he is not omnipotent (since he cannot lift the stone in question).
  3. If God cannot create a stone which he cannot lift, then he is not omnipotent (since he cannot create the stone in question).
  4. Therefore God is not omnipotent.





J.L.Cowan, “The Paradox of Omnipotence Revisited”





As the premise is that God is omnipotent, then there is no God. Simple as that. But, some disagree.





The next approach denies the possibility of omnipotence (being divine or not), making the question obsolete.





1) If a being exists, then it must have some active tendency.





2) If a being has some active tendency, then it has some power to resist its creator.





3) If a being has the power to resist its creator, then the creator does not have absolute power.





The “mild” version embraces omnipotence, but recognizes different levels of omnipotence, leaving a possibility of resolving the paradox in favor of the omnipotent being (under condition of accepting the proposed omnipotence definition).





Different levels, according to different religions/faiths:





  1. A deity is able to do anything that is logically possible for it to do (Aquinas).
  2. A deity is able to do anything that it chooses to do (St.Augustine).
  3. A deity is able to do anything that is in accord with its own nature (thus, for instance, if it is a logical consequence of a deity’s nature that what it speaks is truth, then it is not able to lie).
  4. Hold that it is part of a deity’s nature to be consistent and that it would be inconsistent for said deity to go against its own laws unless there was a reason to do so (Polkinghorne).
  5. A deity is able to do anything that corresponds with its omniscience and therefore with its world-plan
  6. A deity is able to do absolutely anything, even the logically impossible.





The level No.2 in this list corresponds best with the theological concept of Willpower. This concept is one of the most popular modern theological answers to the paradox. Having Willpower, God can create a stone that He cannot lift if He wishes to, and does not wish to lift the stone. Afterwards, if He wishes, He might do anything to the stone, including lifting it, or even turn it into a smaller stone and lift it.





There are some modern debates on omnipotence, claiming that language (and philosophy) cannot explain the meaning of omnipotence, making it a semantic problem.





These approaches could resolve the paradox with a properly chosen level of omnipotence, either by making it obsolete or trivial. But not all are satisfied with this kind of answers. The real challenge is not to deny the paradox with some answer which basically evaluates to “Because it is convenient.” If this is shown to be the only way of resolving the paradox, then it might be accepted. On the other hand, there are other ways, not including denying of logic, or making things depend on “will”. Willpower could open a debate raising the question “If someone does not want to do something, what does it say about his ability to perform it?”





So back to the beginning, the “hard” version denies the question itself. Basically, according to this theory, the question is not a paradox, but just plain “nonsense”, a meaningless trick-question not to be considered. The question asked in the paradox is of the same level as asking “What is the name of the present King of United States of America?”, or asking a non-smoker “Does your mother know you are a smoker?” expecting yes or no for an answer.





Also, for some, it is inappropriate to even question the omnipotence of God because:





  1. It is not applicable
  2. It is not comprehendible





…





All of these proposals are subject to argument, and none has managed to clearly satisfy many.





Having in mind all the great thinkers and different approaches involved in resolving this paradox, now it’s time to try some slightly different approaches. Let’s begin by analyzing the paradox once again.





Well, it is clear that the paradox questions the possibility of omnipotence. But also it represents a question about some “ordinary” object from the physical world, involving a stone and lifting. This paradox belongs to a group of similar paradoxes questioning the same “greater” question “Can there be omnipotence?” Why not just ask? The beauty of paradoxes is actually in illustrating the idea, giving us an example to work with. So, resolving the particular paradox in question (the stone paradox) in either way does not prove that there is or there is not an omnipotent being. It can just prove that the paradox is not really a paradox, hence not a good representative of the “great question” or the “great idea” of omnipotence.





We should make a difference between this kind of paradox and for instance the “This sentence is false” paradox. In the later, the point is to demonstrate flaws of (some) logic systems and languages allowing us to make such a statement, which makes it rather linguistic. So, the outcome is rather “unusable” and demonstrates something real, something that is, and just recognizes it. But, on the other hand, the first is dealing with the unknown, trying to prove non-existence of something rather abstract by its definition.





Paradoxes of this kind are created to make a statement. There was a motive for this. Someone creating it for sure doubted the idea of omnipotence and illustrated it trough this question, possibly in an argument, giving the opposite side “an unsolvable task” in defending its stand. This is very much the principle of philosophical argumentation. Zeno’s paradoxes are exactly that. Why would he talk about motion otherwise knowing he believed that motion is just an illusion?





Let’s analyze the sentence in the first place. It might be rather important. Remember, we are talking of the paradox in form of the sentence:





“Could an omnipotent being create a stone so heavy that even he could not lift it?”





What could be an answer to that question? It is, obviously, yes or no. But, also, we should explain why.





So, what we have in it?





  • Omnipotent being (this we are trying to question actually)
  • Creation of stone (not any stone, but one that is “too heavy”)
  • The stone (the one created)
  • Lifting the stone (the one created)





We will for now skip the first one.





The question itself is somewhat realistic. It is talking about some ordinary objects like stones, and some ordinary actions, like lifting. If the question was about men (or other non-omnipotent) being, it would be a normal question, with the answer “yes”. The change from a non-omnipotent to the omnipotent being is what makes it a paradox. So, let’s try to stay as close to the “real” question in this analysis.





First thing that hits the eye of a scientific puritan, would be the stone itself. Some would say that there is a limit for the stone before it self-collapses. But let’s not consider this limit as an option, partly for the sake of deeper analysis, and partly because of the omnipotence which could prevent this from happening.





Similar to that, some would say that absolute (infinite) power should be challenged with infinite tasks. So the stone should have infinite mass/size (well, even more than infinite) in order to challenge the omnipotent. This, if proven wrong, would very much help resolving.





Now for the lifting part. This action is so common here on Earth that we usually don’t think of it much. It’s got to do with gravity, so in order to lift an object could be the action of applying a force opposite of the one of gravity. This would be very realistic, physical approach. As a matter of fact, it would be the weight, not the mass that is involved in the “lifting” process. Lifting same masses in different gravities would not be the same.





We can also rewrite this paradox to a formal representation:





C(x) function that creates a stone of weight x





L(x) = lifting function of stone x





w = the weight





(for every w), C(w) <and> L(C(w)) <=> Omnipotent





This meaning of this would be:





If one can create stone of all sizes (including these impossible to lift) and can lift that stone, then he is omnipotent. (This is the error in the above expression. It is because if a being can perform specified actions, we don’t know if it is able to do anything else, so we cannot call it omnipotent based on two actions it could perform only.)





If one is omnipotent than he must be able to create stones of any size, including (including ones impossible to lift) and be able to lift them.





So, the better one would be:





(for every w) Omnipotent => C(w) <and> L(C(w))





This expression could be taken in a more general sense by making the creation and lifting functions more general as “creation of anything” and “action on that”. But, let us stay within the scope of the original sentence.





This formal representation would automatically lead to the straight-forward solution mentioned above:





F => F = T





not_omnipotent, can_create, can’t_lift





not_omnipotent, can’t_create, can_lift





not_omnipotent, can’t_create, can’t_lift





F => T = T





not_omnipotent, can_create, can_lift





T => F = F





omnipotent, can_create, can’t_lift





omnipotent, can’t_create, can_lift





omnipotent, can’t_create, can’t_lift





T => T = T





omnipotent, can_create, can_lift





The first one tells us that not being omnipotent means you can’t create or can’t lift or both.





The second and fourth mean that if you can create and can lift, it does not necessarily mean that you are omnipotent, but you might be, as well.





The third evaluates to false, so it is not considered.





At some point in this chapter we loosened the definitions of a stone and lifting, having in mind the omnipotence of the being performing the actions. It is a premise that omnipotence should not be limited by some physical laws. So we come again to the definition of omnipotence. This, as shown before, could be one of the key factors in resolving this paradox. Thomas Aquinas was aware of the omnipotence problem, and the lack of its definition. As we could see, lots of proposed resolutions rely on some form of protected or restricted omnipotence.





Absolute omnipotence, as proposed by Descartes, would make all the paradoxes including it obsolete and impossible. This definition of omnipotence is above any law, including those of logic. One would think that this kind of omnipotence would be immediately embraced by theologies, but it is not. It seems to be too “nihilistic”.





There was also an effort to respond to the paradox using the Gödel’s incompleteness theorems, using the set “all actions” containing all the things an omnipotent being could do. Its conclusion is similar to some other, claiming that the paradox does not deserve evaluation, because it is logically inconsistent. It is not clear if the Gödel’s theorems are applicable to this paradox, but there is something interesting in the approach, namely, the “all actions” set.





It is time to try a somewhat “realistic” definition of omnipotence, which could help us in resolving the paradox which is also somewhat “realistic”. There must be a System in which the omnipotence is demonstrated. So, the omnipotence might be a set of all actions that are “somehow possible” to perform in such a System. That would be enough to demonstrate omnipotence to an observer from within the System.





Here comes an example that would be appropriate. For a being to demonstrate its omnipotence in our System (the Universe) it would be enough for Him to be able to lift (manipulate) all the mass it contains and not a bit more. That explains the context of omnipotence for a System. There is no need for Him to be more omnipotent then necessary. This does not make him limited. There is just no need for more. So we could define his “lifting” ability as an ability to manipulate all available mass in the System. As the mass in the system is not (and does not need to be) infinite, we do not fall in the trap of infinities.





Let’s explain this a little deeper. “Somehow possible” does not limit the omnipotence in any real way (having in mind that the System is real).





  1. For instance, creating anything new in the System is not a problem. The omnipotent being could for sure create something that is possible to reside in the System.
  2. It the omnipotent being creates something entirely new to the System, something that shouldn’t exist by the laws known to the System, this would just mean that something is wrong with the System’s knowledge of the System’s nature.





The same goes for the actions.





In short, it is not necessary to have infinite powers at all times, in order to be omnipotent. The point is that one should have enough power to be omnipotent at any time. This is due to the fact that omnipotence does not mean anything without a System to be demonstrated by, including System’s creation. The amount of this power should be considered a dynamic property.





We could even close our discussion here and say “As there is no stone, there is nothing really to lift, so the question is meaningless at that time, as lifting imaginary objects is obsolete. Even I can think of creating a stone which is bigger than anything I can lift. I might even make it with some use of TNT. And then, I just might make a machine that would lift it – even Archimedes said he would need a lever and a place to stand in order to move the Earth. This way I would clearly create a stone that I cannot lift, but I would be able to lift it with some machinery. People do it all the time.” But, no, let us make it more evident.





The paradox itself implicitly is “dynamic”. Apart from the “contradictory” part, creating and lifting are two actions which are in our System, sequential in time. When the question is asked, there is no stone of such kind. It is to be created. Being able to create anything it would be possible for the Him to create a stone bigger than anything known to the System. Talking about mass and Universe, this would be a Stone bigger then the mass of Universe. If we denote the present mass of the Universe as X, the stone of mass, say, X+1 would be considered impossible to manipulate. As the present omnipotence allows manipulation of mass X.





Not limited by this, He creates such a stone, entering it into the System. The key point is that of creation. It doesn’t even matter if nature of time is discrete or not, there is a time the stone does not exist, and after some point, time the stone exists. Even in the process of creation, the stone still does not exist, as the stone is a “finished product” something assuming creation as a finite process. Creation may take some time or zero time. But after the process finishes, the stone exists, and can or can not be lifted.





Before that particular time the stone begins its existence, it does not pose a “threat” to the omnipotent. After creation of the stone of mass X+1, the mass of the System is 2X+1.





But, having in mind that we defined omnipotence as a dynamic property, and said that He can manipulate all of the mass in the System, from that moment He’s omnipotence is (translated to “static”) manipulating mass 2X+1.





So, yes, He can create such a stone, as before its creation, it is an idea of a stone that would be too hard to lift, and then lift it (with no help of “Willpower”) because his omnipotence would be applicable to anything existing. Problem solved, by meaning that here was no problem at all. So, the paradox is resolved, and as such, not a paradox any more.





Conclusions





Well, he paradox is resolved. What does it prove? Almost nothing. Just that THIS (in this form) is not a paradox, if it is literally taken to some point, and if things are analyzed having time in mind. This does not imply that Omnipotent being exists. Modifications of this paradox might make it more “bullet-proof”.





“Could an omnipotent being create a stone so heavy that even he could never lift?”





This might be a harder one, but then we would have to define “never” and also we would have to think of the ability of an omnipotent to manipulate the time maybe.





This text tends to give a “realistic” view of paradoxes, and proposes a dynamic approach in cases where applicable. In this case it may prove sufficient.





Even if one personally does not believe in omnipotence, just having the ability to think about it is a great achievement of human mind. We should be guided, but not limited by the physical world. Many times in history, our “view” of the physical world has changed, driven by Science. If we can do it, omnipotent would for sure be able to.





“There is a theory which states that if anybody ever discovers exactly what the Universe is for and why it is here, it will instantly disappear and be replaced by something even more bizarre and inexplicable. There is another theory which states that this has already happened.”





Douglas Adams, The Hitchhikers Guide to the Galaxy.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Muk, mrtva tišina, zanemeli ljudi – Rudarska tragedija u Aleksincu 1989.

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Povodom Dana rudara prisećamo se i tragičnih događaja iz osamdesetih godina, kada je više od 150 rudara u tri velike nesreće u srpskim rudnicima izgubilo živote. Najpre su 1983. godine u nesreći u Aleksinačkim rudnicima nastradala 34 radnika, da bi 1984. godine u rudniku Rembas poginulo više od trideset rudara. Pet godina kasnije, 17. novembra 1989. godine, usledila još veća tragedija, kada je u Aleksincu stradalo čak 90 rudara. 

U prvom izveštaju (od 18. novembra) Politike o tragediji u jami „Morava“ u Aleksincu još uvek se nagađalo o sudbini rudara prve smene posle požara na transportnoj mehanizaciji. Konstatovalo se, pesimistički, da je u pitanju bila „velika tragedija“, da oko rudnika tumaraju „zanemeli ljudi“, da vladaju „muk i mrtva tišina“. Naknadna informacija ovog beogradskog dnevnika (isto od 18. novembra) potvrdila je pesimistička predviđanja iz prvog teksta. Prenosimo deo ovog konciznog i jezivog izveštaja.





Više od devedeset rudara izgubilo je život juče popodne, u severnom reviru jame Morava Aleksinačkih rudnika, ugušivši se posle požara koji je u transportnom hodniku, na koti 445 izbio u 11 časova i 59 minuta. U zvaničnom saopštenju se kaže : „Od produkata požara došlo je do gušenja, odnosno trovanja zaposlenih u proizvodnom reviru“.





Zvanično saopštenje ne može da opiše užas rudarske smrti i stravu leleka koji, u trenutku dok ovo javljamo, odjekuje u aleksinačkoj noći. Ako se zvanično saopštenje prevede na jezik života – u ovom slučaju na jezik smrti – može se zaključiti da se paljenje instalacija i transportnih uređaja – čiji se uzroci ispituju – pretvorilo u veliki požar koji se munjevito širio onemogućivši rudarima severnog revira izlazak iz jame, sa dubine od 622 metra.










Rudari su, tako, u stvari sačekali najužasniju moguću smrt, od otrovnih gasova i gušenja, nemoćni da bilo šta učine, nemajući kuda da pobegnu (…) Spasioci, koji su odmah stigli na lice mesta, takođe su bili nemoćni da pruže bilo kakvu pomoć rudarima. Oni su konstatovali da u severnom reviru, po zlu čuvene jame Morava, više nema živih rudara. Iz prve smene iz jame su bezbedno izašla 73 rudara, od 168, koliko ih je u jamu ušlo (…) U trenutku dok ovo izdanje Politike odlazi u štampu spasilačke ekipe i vatrogasci ulažu ogromne napore da ugase razbesneli požar i probiju se do mesta tragedije. Na žalost, tek tada će se znati i konačna brojka poginulih u Aleksinačkim rudnicima (…) Oko rudnika, u širokom krugu, jer je pristup ulazu u jamu zabranjen, stoje ljudi, starci, žene i deca, kao da čekaju da se mrtvi rudari vrate.





Inače, spasilačkim ekipama rudnika uglja Aleksinac odmah su pristigle u pomoć ekipe članova četa za spasavanje iz rudnika Soko, Rembas, Bogovina i Ibarskih rudnika, a na putu su, dok ovo javljamo, spasilačke ekipe iz Bora, Titove Mitrovice i Zenice. Pomoć su ponudili i drugi rudari iz SR Srbije i Bosne i Hercegovine. Rudnik su odmah po saznanju za tragediju posetili predsednik Predsedništva SR Srbije Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva CK SK Srbije dr Bogdan Trifunović, savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar Gračanin, republički sekretar za unutrašnje poslove Radmilo Bogdanović (…)


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Прошла времена, презент и футур у дневничким белешкама Драгана Крстића

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Драган Крстић (1929-2006) је био српски психолог, рођен у Београду у којем је живео, радио и у којем је умро. Био је аутор низа значајних радова из домена психологије – Психолошки речник (1988) и Психолошке белешке (1992), те низа истраживања из области филма, језика, издаваштва, архитектуре, развојне психологије… Тек неки међу његовим пријатељима су знали да је Драган Крстић био и спортски пилот, а нико, па ни супруга, да је од 1960-1988. године водио дневник. 
Крстић је био кетмен. Његова укљученост у социјалистичку структуру власти преко низа академских институција у којима је радио омогућавала му је увид у механизме функционисања тадашњег режима. Утиске о ономе што је видео и према чему се односио са пуним неповерењем је бележио у дневник (Психолошке белешке. Покушај психолошке хронике I-VI, Балканија: Нови Сад). Захваљујући тој околности данас је могуће читати једну интимну историју односа према структури власти,  која је настајала у распону од готово тридесет година. 





4.7.1975





Драган Крстић





Пошто сам на једном семинару говорио о анализи садржаја комуникације, разговарао сам са једним професором који у оквиру Центра за усавршавање на Филолошком факултету треба да уради дипломски рад, жели баш тиме да се бави. Запослен је у Ваљеву у затвору за тешке малолетне преступнике, и предложио сам му да изврши статистичку анализу речника и синтаксе у писменим радовима младих затвореника. Иако сам га упозорио да је посао временски дуг и по операцијама заметан, прихватио је тему. И сам је запазио неке одлике речника малолетних преступника и радознао је да их јасније класификује и донекле квантификује. Каже да се у синтакси може приметити да млади затвореници мало користе садашње време, претежно користећи прошло и будуће. Пошто ради у репресивном апарату, нисам хтео да га излажем накнадним искушењима и да отварам питање колико је то стварно специфична одлика затвореника, а колико уопште одлика југословенске, нарочито српске популације. Уосталом, и читав идeолошки систем више ради са прошлим и будућим, него садашњим временом.





Сваки затворен систем мора да изађе из тескобе затворености, а у језику се то једино може бекством у прошлост или будућност, док је садашњост менталне, физичке или било какве затворености неподношљивa. Комунистичка идеологија се јавља као имитација религијских општих образаца у којој је садашњост тегобна, па се преко ње мора брзо прећи, као да је то нешто сасвим пролазно и успутно. У синтакси ће се то одразити у ређој употреби садашњег времена. Прошлост је била грешна, али и испуњена подвижништвом које изводи на пут спасења. И једно и друго мора бити добро описано, са честом употребом прошлих времена. Комунистичка идеологија много користи прошло време у коме описује све грехове бивших власти, као и подвиге комуниста, који су се супротстављали тој грешности многих људи, и најзад кроз мучеништво извели становништво на прави пут спасења. Најзад, ту је и будућност, рај на земљи, безгрешно друштво, једно наилазеће озарено време, које се мора често спомињати да би својом динамиком привлачности утицало на људе да се придруже или подреде комунистичкој идеологији. Кријумчарење тог библијског обрасца у свест људи комунисти су остваривали различитим психолошким путевима, зависно од развојне фазе у којој су се нашли. Пре него што дођу на власт они се користе снагом језичког логоса и свој долазак на власт најављују метафором Библије, само са спуштањем основног људског егзистенцијалног обрасца из његове трансцедентне равни у овоземаљску раван, што им и даје велику психолошку динамику у условима кризе људског веровања. После њиховог доласка на власт, психолошки услови се битно мењају. Парадоксално је да комунистичка власт заиста реализује и заоштрава библијски концепт о тегобној садашњости, која постаје мучна и неподношљива, па је сви, и народ и комунисти, избегавају и не спомињу што се изражава у сразмерно реткој употреби садашњег времена. Тада и народ почиње другачије психолошки да користи прошло и будуће време. То није употреба којом се кријумчари есхатолошки концепт егзистенције, већ обично, некад и панично, бекство из садашњости. Оно што видимо код малолетних затвореника, или што бисмо видели у било којој тамници, само је екстремни случај општих односа који сада владају у Србији.










Висока учесталост јављања прошлих времена у нашем садашњем говору садржи у себи важне одлике које такође ваља запазити. Наиме, српски језик располаже развијеном и јасном структуром неколико прошлих времена, која су сада готово заборављена. У употреби је преостало, практично, уопштено, најмање диференцијално прошло време и примедба о високој учесталости прошлих времена у нашем говору стварно се односи на ту врсту глобалног саопштавања прошлости. Био сам – нема више бих, бејах, бивао сам, бејах био. Оно што се дешава са нашим говором (мишљењем) донекле је замагљено чињеницом да и у другим језицима постоји разликовање више прошлих времена и да је и у њима дошло до извесне редукције употребе разноврсних прошлих времена, као и њихово свођење на неко прошло време које одговара нашем општем прошлом времену (перфекту). То је проблем такозване економизације говора, са придавањем многобројних и разноврсних (не много дивергентних) значења (у облику “гроздова”) речима које су кратке и “економичне” у говору. Исто је и са редукцијом граматичких правила употребом такође економичних граматичких облика, који не захтевају много енергије ни у поруци, ни у пријему и обради порука (највише у енглеском, али и француском и немачком, донекле и руском језику-говору). Међутим, та редукција “великих језика” важи углавном за усмени говор, док су у писаном језику сви граматички облици сачувани (нарочито у француском), изузев површних текстова свакодневице, или намерно “скраћеног” говора агенцијских вести. Иако не постоје упоредна истраживања преко којих би се могао упоредити степен економизације и редукције говора у различитим језицима, уверен сам да је редукција нашег говора знатно већа, да је психолошки другачија и да је само делимично условљена економизацијом граматичких облика. Усмени говор је флуидан и тешко се пореди, али зато се те разлике могу јасније видети у писаном говору. Довољно је само бацити поглед на неки наш писани текст, чак и онај са најозбиљнијим језичким претензијама и одмах приметити да је употребљен готово искључиво перфекат. То је у другим језицима просто незамисливо, али и у нашим ранијим текстовима.










Не бих хтео да преузмем улогу судије и да беспоговорним закључивањем пресецам иначе увек отворена језичка питања, па с тога не осуђујем оно што се дешава са нашим усменим и писаним говором јер он је одређен огромним инерционим моментима који су, уосталом, захватили и мој говор. Не желим ни да осудим искључиво комунистичку идеологију и владавину јер слични процеси редукције су, очигледно, започели још раније, у међуратном периоду нашег говорног понашања. Оно што се догађа у језику и говору далеко је фундаменталније од једне идеологије, ма колико дубоке, библијско-архетипске слојеве личности она захватала. Тек у том контексту примећујем да је редукција условљена и тешким психолошким притиском садашњости, из које произилази и амбивалентан или нејасан однос према прошлости. У тој прошлости све је измешано, и добро и зло, и достојанство и понижење, и грижа савести због злоупотребе прошлости и понос због њених достигнућа – свакојаке супротности су у њој садржане, нарочито ове скорашње, комунистичке, са много свирепости и превара. Једни делови прошлости се прихватају, други одбијају, нешто у њој психолошки функционише као нада, друго као проклетство – ништа од тога између себе није јасно раздвојено, не постоји граница, ни временска, ни било каква друга која би ту прошлост диференцијално размеђила. Из таквог психолошког односа према прошлости не може да произађе ни њено јасно и танано граматичко разликовање, па се са њом поступа грубо, начелом све или ништа.










19.12.1973.





(…) Где су се изгубила сва она прошла времена у српском језику, која су до недавно постојала у непосредном говору и још увек се срећу код старијих људи? У текућем говору изгубило се пређашње свршено и несвршено време и остало је само једноставно прошло време. (…) чини се да је цео тај “временски” квар језика најближи коренима поремећаја саме потенције језика, редуковане заједно са редукцијом саме егзистенције.





У мојој кући су се говорила сва времена и сећам се да сам прве потешкоће имао на факултету, и то баш на студијама психологије. На вежбама, када је требало давати исказе и водити протоколе замерали су ми што кажем “осетих” или “бејах осетио” и захтевали су да кажем “осетио сам”. Нико није хтео да разуме разлику између неког тренутног осећаја (осетих), осећаја који је претходио нечему (бејах осетио), или осећаја који је у прошлости трајао неко време (осећах – ни то нису допуштали да уђе у протокол) и захтевали су редуковано, недиференцијално, једноставно и, ваљда, економично, “осетио сам”. Моји напори да тачно опишем доживљаје понекад су сматрани егзибиционизмом што је стварно било у складу са егзибиционизмом психологизирања, док је стварни проблем остао запостављен. Другачије граматичке природе, али сличног структуралног поремећаја било је и изостављање глаголских прилога и радних придева који су се некада такође далеко више примењивали него сада. И са њима сам имао много мука у протоколима о самопосматрању, јер је све то некако изгледало анахроно. (…) Свака промена у језику означава и промену односа према реалности и ишчезавање прошлих времена из употребе указује на опасне промене у нашој психолошкој грађи. (…) Губљење прошлости у диктатурама је додатно, условљено и њеним потискивањем, не зна се да ли више институционалним или самим индивидуалним психолошким притиском у страху од те исте прошлости која опомиње. (…)





Срби, а са њима и многи у Југославији, пре свега не верују више у свој језик, а верују у све друге, претпостављајући да ти други носе истину и логос, а да сопствени води омашају односа с реалношћу. (…) Сви ти лажни односи према реалности и то у њеним најважнијим аспектима морали су створити велико осећање несигурности спрам свога језика, као и страхопоштовања према другим, успешнијим, који су ваљаније дефинисали стварност.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
LJUBAVI, KRAVO U PAPUČAMA, MAJKO… – beskrajna čitanja Ognjena Petrovića

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Ljubavi, kravo u papučama, majko…
To su reči koje imaju magnetsku moć.

Reči koje umiru da bi se vratile u najbrojnijem jatu, i one reči, koje se zaustaviti ne mogu, kada jednom, iz jezgra – poteknu. Reči koje osećaju sopstvenu težinu oslobođene jesu svakog tereta. Sa pričom sve umire i ništa izvan priče ne postoji, a elitna čitanja zauvek bivaju isprana iz lepe svesti. Puno kiše, kao kod Lasla Krasnohorkaija. Ostaju jedino beskrajna čitanja svih života u tišini i otkrivanje suštine alhemijskih čudesa što ih samo literatura oblikuje.

Ova je proza fluidna i pisac u trenutku dok piše, doživljava literarne talase i šumove. Ni manje ni više no opčinjenost rečima, ali sudbinskim, onim koje su u stanju da u t i č u. Nema zaustavljanja, teku poput vode ka večnosti, i ne izlaze iz ušiju. Šum talasa što ne štede nikoga, pa ni ljubav, kravu u papučama, majku… prinosim takve reči kao školjku uhu, i sećam se nekadašnjeg mora i sveopšte bujnosti. Kada me je mati naljutila, zamolila sam Ognjena da je ubije, i to je predivno učinio u ,,Tri laka kadra za B“ gde jedno prefinjeno biće izbija kroz tunele i šume svesti ne bi li izašlo predivno i pročišćeno. Ovaj spis čitam i kao svojevrsni palimpsest na jednu novelu nepoznatog autora ,,Povratak, kiša“ gde korenje majčino alhemijom biva iščupano iz srca kosmosa. Sve su to ljute, usporene i vragolaste Lolite.

U ,,Podnevu sa Marlom Singer“ pripovedač čini nešto još čudnije: ostavlja kći da mu održava tekst dok se on ,,jebe“, jadna ona, na ivicama održava priču, strpljivo čekajući da se sadržaj izlije u najsavršeniju formu. Ništa nije važno dok se… piše.

Jelena Vukanović


Ognjen Petrović (1981) je rođen u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljene knjige: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011) i Potraži na zapadnoj strani (2018). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivan u brojnim zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izborima iz nove srpske poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van,tu: free (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2013) i Restart (DК Grad, 2014).
Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Živi u Mladenovcu.





Tri laka kadra za B.










Svet je pun gada – mora da je pomislila, dok su je moji mlaki veštičji prsti polagano gurali niže. A ruke! Njene ruke, poput štapova zašivenih u telo lutke padale su dole, u prašinu, dok sam gledala, i gledala i gledala – to mekano samo-što-ne-eksplodira-lice, pljuvačku, kako prska… Kao nikada pre osetih neku čudnu bliskost među nama. Veliku poput ispucalog kapilara u uglu oka i dovoljno prostranu da u nju stanu moje reči:





ljubavi





kravo u papučama





majko…





2.





U najstrožoj tajnosti majku smo sahranili u sumrak, na jednom skrovitom mestu u šumi iznad grada.





Njeno deformisano lice nestalo je ispod gomile kamenja koje smo pažljivo bacali preko. Otac nije očitao molitvu: ona nije verovala u život posle smrti, a mi nismo smeli ni da se nadamo da je ona sada, možda, na nekom gorem mestu.





Pognutih glava stajali smo neko vreme, onda je otac naredio: nikada o ovome ni sa kim neću razgovarati.





O majčinom kamenju kog se čitavog života plašila poput mojih slika u svim spaljenim albumima, o nerazumljivom jeziku na kom je buncala u svojim poslednjim trenucima, o svešteniku koji je nasmejan izjurio iz njene sobe te noći, o tome kako nas je srećno pogledao i rekao:





– Sada je gotovo, sada vam ni Bog neće pomoći.





Obećala sam da ću ćutati. Polako smo krenuli nazad, spuštali smo se zavojitim, strmim stazama, hodali smo brzo i ćutke.





Do prvog naselja stigli smo pred zoru. Videli smo kako našu kuću na obodu brda guta proždirući plamen a miroljubiva naša zajednica, svi bližnji, naša nasmejana deca, sačekali su nas mržnjom, izlivima ljubavi, nikada zaslužene. O kako su buktale njihove reči poput kamenica hitnutih ka nama! Pre nego što će ga dotući, otac je naredio da bežim i da se ovamo ne vraćam nikada više.





Ne sećam se kako sam se probila kroz prsten razjarenih ljudi.





U šumi se niko nije usudio da me sledi. Iscrpljena, spavala sam šest dana, a sedmog dana odlučila sam da se nastanim u jednoj pećini na istočnoj strani, u samom srcu šume, do kojeg se moglo doći samo kroz najgušće zapretena stabla.





Povremeno obiđem usamljen grob u nigdini.





Primećujem da je boja kamenja na humci postepeno poprimila boju majčinog lica u času kada me je zauvek napuštala. Otada tragam za najlepšim belucima i srećna sam kada pronađem neki za koji sam sigurna da će joj poput sivog, praznog neba do pucanja poslednje kosti, pritisnuti grudi.





A s proleća, kada su dani posebno vedri, ponekad se popnem na najvišu tačku i sa visa posmatram to naselje kako se rasprostire ispod mojih nogu.





Znam da polako umire, i da će, kada i poslednji oblik života u njemu nestane, sve bliži biti čas mog konačnog povratka u svet.





3.





Male plastične boce sa sokovima spakovane su u kuhinji po veličini i crvenim markerom označene slovima od A do S.










Ne znam da li hladni spokoj plastičnih boca u ovom trenutku poput virusa prodire u mene.





Ne znam da li njihova neutralna statičnost predstavlja neki, meni nepoznat, od davnina upisan znak.





Ne znam da li mi šaku desne ruke protresa nezaustavljivi tremor dok polako posežem ka njma.





Znam ja, međutim, druge stvari.





Ponedeljak je, devet sati. Probudila sam se na 40 stepeni geografske širine i 20 stepeni geografske dužine. Na radiju kažu: Ušli smo u period Punog Meseca u znaku Jarca, vreme koje obnavlja našu vezu sa svetlošću u nama. Pomislila sam: To objašnjava mnogo toga. Kuvam sebi kafu, zatim prolazim kroz prazne sobe, prazan hodnik, praznu kuću, otvaram vrata, zatim još jedna, izlazim napolje: održavam ravnotežu.





Jutro je i drveće u zadnjem dvorištu guta proždirući plamen zore.





Na trenutak tamno, na trenutak crveno, nebo pucketa kao sitna keramika a rasuta moja mati, sva pretvorena u miris kiše, pljušti po mrkim krovovima koji sijaju bezdušno na iznenadnom pljusku.





Duga čitanja





Delimično po Lalumijeru





Desilo mi se jednom, ne tako davno da bih pamtila baš svaki detalj, ali ne baš ni juče, da bih sve zaboravila, da sam završila na jednom čitanju poezije, da, dobro ste čuli, poezije, kao i obično, sedela sam pognuta nad nepreglednom, za neki sitan novac ponuđenom crnom rupom znanja, sve što sam na ovom svetu želela da saznam ticalo se mojih prethodnih života, svake šarene inkarnacije, redosleda u kojima sam menjala oblike, svetove i epohe, tada je – dobro se sećam – zasvetleo narandžasti pravougaonik na displeju telefona i moram odmah priznati da sam se uplašila, baš uplašila, nisam naime znala ko bi se to mene mogao setiti u ovom sumračnom decembarskom predvečerju, sećam se i da sam pomislila – možeš se i u pećinu zavući i tamo će te pronaći – pa sam bojažljivo otvorila program strepeći šta ću to otkriti u poruci adresiranoj baš na mene, čitanje poezije, pisao je organizator čitanja, kratak razgovor sa moderatorima, u pauzi između čitanja ili posle čitanja, to me je uplašilo, baš uplašilo, istog trenutka vratila sam se u neko davno prošlo vreme, osetila sam miris spaljenih arheoloških nalazišta sa belim kostima reči pohranjenim u njima, svih mesta na koja sam žurila: da postojim, da budem prisutna, da ne nedostajem, crvenih draperija u domovima kulture koje su me zatrpavale uporno i dugo, ali sam se – sve mrtvija i tiša – vraćala, iznova vraćala kao svako što se vraća sa željom da me ubiju još jednom, samo odlučnije, i pisala sam, ne vredi da lažem, jer tako je jednostavno bilo kada me neko, u mimohodu, upita – odgovoriti: pišem – zatim uzleteti poput kirina sa nečijeg torzoa, uzdići se iznad trgova i gradskih tornjeva, svih staklenih bašti, preleteti iznad glava praznovernih, penjati se, uporno, dugo, ka platformi neba, sedela sam tako, kažem, dobro se sećam, čitav sat, možda i dva, posmatrala sam razmilela slova pred očima, osećala sam kako mi se kostreše dlačice na kosi pa sam odgovorila potvrdno, ako me pitate – zašto – ja ne bih umela da vam odgovorim, ne bih umela da kažem ništa osim fraze da se u životu, katkada, logika koju ćete slediti, njeni obrisi, konture, naznačenja – ne naziru, odmah sam, naravno, poželela da napišem nešto o ovom neverovatnom pozivu, samo kako, nisam znala, tih dana moja priča je umirala bezglasno pateći u sebi, kada bih joj tiho rekla – ti odlaziš – samo bi me nemo pogledala, nedeljama unazad činilo se da sve umire oko nas, stablo u dvorištu iza kuće, citrus u saksijama, neretko sam u skrovitim kutovima, tamo gde je mrak postajao još mračniji, nailazila na mrtog goluba ili mačku prekrivenu zgusnutim rojevima muva, nisam tada mislila da u tome ima nekog posebnog značenja – onog sa kojim se možete venčati – stvari su naprosto dešavale, i ne, ništa mogla nisam zapisati, noću bih slušala kako moja priča umire, poželela bih tada nešto da učinim, samo šta, nisam znala, kada bih ljutito rekla kako se sve završava pa i jedan veličanstven vek, raspršen u govoru, u ubeđenju da je sve moguće, čak i da sanjam ono što mi se događa, moja priča bi sklapala oči, dok joj se se telo povijalo i padalo u sebe samo – znala sam da u njenom biću tinja tužni plamen koji ne umem ugasiti, il ne smem, sasvim svejedno, tek povremeno mislila bih o onom neverovatnom pozivu, bilo je dana, želela sam da se pripremim dobro, baš dobro, ali baš tada se sunce – koje je nedeljama pre – sijalo poput dobro naštimovane pozorišne rekvizite povuklo iza kišne zavese koja je pala, onako kako uvek padne, nametljivo i podlo, činilo se da je čitav svet progutala voda, nekoliko dugih dana provela sam u brižljivom odabiru odeće, svaku boju sam, naravno, morala uskladiti sa senkama stihova koje ću na čitanju usmrtiti, ali nikako nisam uspevala da odaberem cipele, one najpogodnije za skok iznad provalije između onih koji ćute i onih koji govore, nikako nisam mogla da napravim taj korak i odlučim, to me je proganjalo, nije mi dalo mira, noću bih se budila zadihana i znojava, proklinjući perfidne igre prevrtljivog vremena, na sam dan čitanja – pomislila sam – kako je sve to, naravno, izvan mojih moći – pa sam sela na autobus i krenula, napolju je baš sve bilo onako kako pamtim, siva predgrađa, stabla gola poput vešala na ulici i parku kroz koji sam prolazila, naježena bedra zgrada, ljudi i njihova lica boje voštanica koja se tope, koja kaplju isprskana mlazevima uličnih svetiljki, lako sam pronašla visoku zgradu u kojoj ću čitati – kao svaka lomača – sijala je u mraku nižih zgrada i kuća u čije se meso usecala, polako sam se pela stepeništem, sve do poslednjeg sprata, do sale sa pogledom na potopljeni donji grad, sve ljude unutra sam odmah prepoznala, bilo je ljudi koji su me odmah prepoznali, trebalo je da čitam u grupi od pet pesnika i jedne pesnikinje, pitala sam se da li ću se u narednom nekom životu sećati ovoga, svake savršene kadence, svih sinkopa u završnim registrima, bore na naspramnom zidu, paučine među prstima, svi smo se lepo smestili i najzad je krenulo, to čitanje, čitali smo po rasporedu sedenja, kada je na mene došao red – nakašljala sam se, i počela, čitala sam osećajući kako stihovi nezaustavljivo otiču kao menstrualna krv iz mene u tamnim potočićima, kako se dave, čitala sam brže, čitala sam još brže, pitala sam se – hoće li ako sada naglo zaćutim – ja progovoriti opet, a kada je bilo gotovo, ništa nisam videla ispred sebe osim kiše crvenih, bridećih dlanova, podnadulih strofa što su plutale, spokojne kao ostrva razuđena dokle pogled doseže, bilo je lepo znati da u budućnosti ništa više ne smem očekivati od sebe, otpila sam malo vode, veče se nastavljalo kao što se sve nastavljalo, odgovarala sam sa merom na postavljena i nepostavljena pitanja, moderatori su bili oprezni, pitali su kako a ne zašto pišete, dok sam govorila iz mene je sve nestajalo, svaki minut uzidan u bivše i buduće moje sudbine, u njihovo razmimoilaženje, ipak je sve trajalo dugo, isuviše dugo, organizator me je tada pozvao na kafu – nisam znala šta da mislim o tome pa nisam mislila ništa, na brzinu sam, međutim, smislila alibi, pretvorila se u neku užurbanu Pepeljugu, pa sam izašla napolje, na kišu koja je već spirala svaku sekvencu pamćenja iz moje moždane kore, gazila sam po vodi koja je nemilosrdno proticala, vratila sam se istim putem kojim sam došla, dekori oko mene tonuli su neprimetno, sve je oticalo ka donjim svetovima, kada sam se vratila bila sam umorna i pospana – sutradan nisam ni pomislila na svoje čitanje, jer pamtim selektivno i ono što je bilo juče odmah zaboravljam, dani su se nizali, svaki dan bio je replika replike prethodnog dana, a jedne noći u kojoj sam, pažljivo, nokturno kodiran u nemogući jezik – prevodila u šum vetra u ragastovu, probudili su me – sova u prozoru, osećaj hladnih prstiju u stomaku – i znala sam da je moja priča izdahnula, odmah sam ustala i znala da će sada sve teći onako kako mora, u najzabačenijem delu dvorišta, tamo gde svetlost nikada ne dopire – iskopala sam jednu rupu, u najtužnijoj uspomeni pronašla sam belo platno, pa sam umotala moju priču u to belo platno, pa sam samo stajala i stajala i stajala, nisam se usuđivala da dodirnem moju priču, otrčala sam u radnu sobu, otvorila program, mislila sam da prvi put napišem nešto o vodi, kako uvek nosi nešto, o belim rečima koje ne oksidiraju preko noći, i tada, tada sam ih videla, svoje bivše živote, sudbine koje su se tu, pred mojim očima, u nepomičnosti dotakle, o kako sam jasno samo videla: vlati trave po kojima je, vekovima pljuštalo iz sive praznine neba, safir što je goreo na kraljevskom porfiru, sive prerije i sva pusta mesta po kojima sam trčala slobodna i prepuštena sebi, svako sam svoje lice ugledala, pravilnost, prevoj, mermernu hladoću, prepoznala sam u trenu, u trenu se pojavila – moja prva hromirana reč, pa još jedna, i još jedna, čitave rečenice počele su da se pojavljuju ispod mojih prstiju, ono što izlazi iz duše, bojažljive, spore, zatečene poput tek rođenog kada prvi put ugleda svet, nisam ustuknula unazad, posegla sam rukom ka njima, pomilovala ih i nazvala: istinom, i znala sam, nekako sam znala šta će dalje biti, znala sam da me za svega nekoliko minuta čeka još jedno čitanje, još jedno dugo čitanje, moje najduže čitanje ikad.





MESEC DANA NESTAJANJA





I dan





Mostom koji se u poluluku nadnosi nad masnim sastavima šina, elegantno ograđenim žičanim ogradama sa uvek korisnim obaveštenjem o visokom naponu u njima, M. je danas prošla sedam puta.





Svaki put usporila bi hod, klizeći pored dva visoka silosa lokalne fabrike hleba iz koje se u svako doba dana mogla čuti buka mlinova, zaglušujuća, neprekidna buka, buka koja je potirala svaki drugi zvuk, pa i njeno disanje samo.





Desno i levo, kao ugašene oči, zjapila su razvaljena okna zatvorenih fabričkih hala, odmah pored jedne trgovine, bircuza R. i puta što je vijugao kraj razređenog šumarka na čijim su se obodima mogle videti sasvim ogoljene toplovodne cevi.





Na pravom putu katkada bi brzo prošla tamna silueta čoveka ili ređe psa.





Iste siluete videla je dvadeset sedam godina ranije, kada su čitav razred poveli u obilazak najznačajnijeg, lokalnog privrednog resursa i kada se spuštajući vrh patike preko uzanih lestvi popela na sam vrh silosa. Najpre je, toga se dobro seća, šakama morala da prekrije oči – čitava površina po kojoj je pažljivo gazila – bila je posuta bleštavo belim peskom i upozorili su ih da pažljivo priđu zaštitnoj ogradi i pogledaju, prvi put, panoramu grada. Sam grad isprva nije videla već bele i kudeljaste oblake što su, bliski – tako joj se tada učinilo – toliko da su se rukom mogli dodirnuti, plutali na prozirnom svodu, čija je purpurna boja pljusnula obojivši sve: i tlocrt grada i obrise modrih brda i planina koji su treperili, kako često ume da kaže – negde na kraju, na samim rubovima slike.





Tek kada se boja povukla a slika pred njenim očima postala iznova bistra i jasna, tada je videla. Grad i most i čoveka na mostu. Stajao je na sredini mosta, sa rukama u džepovima jakne, pored ograde, zagledan u vijugavu kompoziciju teretnih vagona koji su tutnjali ispod: i sigurno je spazio, figuru u bistrom plavetnilu, visoko gore, koja mu maše, i sigurno je, jer takav je red, i on podigao ruku, ali to već ne zna, ne može da tvrdi, jer su je grubo povukli nazad baš kada mu je pošla u susret, kada je zakoračila lako – širom odručivši ruke kao da će da poleti. Кada je posle nekog vremena ponovo provirila preko ograde, čoveka tamo više nije bilo.





Sada više nije sigurna da li je to bio čovek ili možda žena ili čak dečak, visok i poguren, što se tog dana zatekao na mostu.





Od svih stvari na ovom svetu to bi najviše volela da zna i zato se koncentriše, napreže, pokušava da se seti a žaljenje zato što ne može pouzdano da zna, da bude sigurna, da tvrdi, usporava njen hod, zatim rotira njeno telo za čitavih 360 stepeni i ona, evo već osmi put prelazi preko mosta.





II dan





Čitav dan provodi u krevetu. San nikako ne dolazi. A onda kada je umor na vrhuncu, očni kapci se sami spuštaju; ona se okrene na bok i zaspi.





III dan





Veruje da nikada ne sanja.





„Кada zaspim, kao da propadnem u neku belo okrečenu sobu”, rezignirano kaže.





I kada joj objasnim da ne postoji biće sa pokvarenom REM fazom i da se tih slika kojih nije svesna i koje teku kao neprekidni bioskop u njenoj glavi, može setiti danas, koliko sutra a možda i nikad, M. samo ljutito odmahne rukom.





Danas ne želi da razgovara, ne želi da se raspravlja.





Po stisnutim usnama, po očima koje odsutno prelaze preko predmeta i stvari rasutih po sobi, mogu da zaključim da je umorna.





I da zapravo želi da je ostavim na miru.





IV dan





Tek probuđena, opružena letargično preko kreveta, pokrivena čaršavom preko ključnih mesta, leži ravnodušno prepuštena protoku vremena. Zapalila je cigaretu, dugačku, tanku cigaretu sa karamelisanim vrhom, „ovde se ništa ne dešava”, govori, „kao u snu, nikada se ništa ne dešava i ne znam, stvarno ne znam, šta ja to radim ovde”. Miris duvanske arome je jak i na trenutak, zbog oštrog mirisa na trenutak moram da zatvorim oči: kada ih ponovo otvorim čitav prostor sobe je premrežen dimnom arabeskom i mogu samo da pretpostavim da bi, kada bih otvorio prozor, unutra hrupio svež vazduh februarskog jutra i možda, nepovezan razgovor slučajnih prolaznika, uličnih prodavaca, kao i huk koji proizvodi grad sam. Možda bih, na trenutak uspeo da je prekinem i upitam nešto o tom neodređeom „ovde”, ali ništa ne govorim, već udobno skutren u privilegovanom položaju nemog posmatrača registrujem kako se okreće na bok, „trebalo bi da sam negde drugde”, slušam kako priča, „sa nekim drugim, ali evo, kako pola jutra ležim u ovom krevetu i mislim kako bi dobro bilo da se jednom nešto desi, ali, kad bolje razmislim, ne znam šta”.





Onda se pridiže na laktove u krevetu i vešto gasi cigaretu u pepeljari. Dimna zavesa se već povukla, raspršila se, a onaj oštar miris sada postoji samo u naznakama i u mom pamćenju. Sada sam u nedoumici da li da ipak nešto kažem, „ali ne”, prekida moje dvoumljenje njen rezonantni glas, „ništa se nikada neće desiti i opet ćemo sačekati noć, a noć je, znaš li to, cediljka i ne znam hoće li nas propustiti”.





V dan





„Prozori su oči”, kaže M., „oči koje gledaju.”





Sklupčana kraj prozorskog rama kažiprstom prelazi preko izbrazdane površi stakla na kojoj blista geometrija što ju je prvi, pravi ovogodišnji mraz rasuo bez reda i oblika koji se može prepoznati: nedovršene arabeske potpuno su zamaglile sliku iza slike – ulicu, drvored, simetrično parkirane automobile i niz zgrada građenih u jedinstveno monotom ključu, dakle, slike koje postoje, koje su stvarne, koje pamti i koje sada ne može da vidi.





I setim se, ko zna zbog čega – to ne mogu znati – delova rečenice koju sam nekada, negde pročitao: … i vidi prozor u daljini … neko u prozoru sanja o tebi.





„Prozori su oči”, kaže ona tiho, „koje gledaju a ne vide ništa.”





VI dan





Danas je zatičem na terasi: osušila je rublje i pakuje ga u glomaznu korpu od pruća. Napolju je mraz i ogolele krošnje njišu se na vetru, poput vešala. Sa naježenih bedara okolnih fasada svetlucaju tanjiri televizijskih antena i pravilno raspoređeni sanduci klimatizacionih uređaja. Dva dečaka, vratova uvučenih u kragne jakni, sporo se probijaju kroz opis, prilaze putem koji vijuga do zgrade. Jedan od njih, onaj viši, spazi je i na trenutak, M i dečak netremice zure jedno u drugo.





Dečakove se usne iskrive u osmeh. I ona jasno vidi dva niza bleštavo belih zuba kroz koji se pomalja dečakov ružičasti jezik.





VIII dan





M. stoji pred izlogom butika u centru.





Izlog je novogodišnji, ulašten, blistav. Niz tela silikonskih lutki (jednoj nedostaje desna ruka, drugoj glava, trećoj desna noga), isprskanih grimiznom kišom led sijalica, leprša raznobojni asesoar letnje odeće: čitava gama drečavih boja eksplodira joj pravo u lice.





Slučajni prolaznik, ako takav uopšte postoji, sigurno bi ustuknuo pred prizorom, ili bi se pravio da ne primećuje M. i njene muke, ako su to posredi bile muke. Ma koliko kroz pet sekundi ubedio bi sebe da je ta prilika neodređenih godina, obučena u lepršavu, zelenu haljinu, sa kosom čiji se pramenovi na vetru besno propinju poput razgnevljenih pijavica – posledica ranojutarnjeg umora, najobičniji privid i ništa više.





Ali, takvog prolaznika nema.





Pet je, možda čak i četiri ujutro, sviće usporeno, kao da će nakon mraka doći još crnji, još dublji mrak, semafori blinkaju (njihove crvene, zelene i žute razrogačene oči), odnekud se čuje poslednji, umirući rifovi poznate rok pesme, možda iz neke niske (poput otrovne pečurke nikle) kuće, možda iz kakvog skrivenog all night kluba, nekoliko letargičnih džukaca lenjo kaska prema haustoru, a na zgradama što su opkolile trg i butik i M. već trepere prva svetla.





Visoko, gore, u nedokučivim prozorima, svetla se pale i gase, naizmenično dolazi svetlost, pa tama i opet svetlost i tama, trepere odašiljući u difuzno svetlo praskozorja Morzeovu azbuku grada.





A tamo gde je maločas stajala M. – svetli sasvim ogoljeno prazno mesto.





IX dan





Zvuk koji čujem nalikuje hrskavom, pucketavom zvuku koraka u snegu: mrak je gust i kroz njega ne razabiram ništa sem mestimičnog svetlucanja hladnih politura razbacanih predmeta i stvari. Sada je možda najbolje da se udaljim jer toliko toga ne znam: ne znam čak ni koje je vreme, da li je noć ni dan, da li sam budan ili spavam, ni kome upućuje reči slobodna sam, ja sam slobodna, ne bez izveznog uzbuđenja, ne bez straha.





X dan





„Кilometri belog peska i nepregledne peščane plaže”, oduševljeno kliče hologram mladolike voditeljke razliven preko televizijskog ekrana.





Кerol Lombard ili Džin Harlou: M. ne može da odluči na koju od njih dve voditeljka liči.





Glas koji hologram proizvodi najviše joj smeta da odabere.





„Pre bi priličio”, kaže ona, „pokvarenom gramofonu a ne jednoj besmrtnici”.





Napokon odustaje, i sada mi govori kako zamišlja sebe kako bosim stopalima gazi po vruštećem pesku i baš u trenutku u kom tabani počinju da je bole, zakoračuje u vodu. Кorača po klizavom dnu dok se milioni slanih molekula penju preko njenih listova, kolena, butina, preko stomaka i grudi. Jednim snažnim trzajem se odbacuje napred – ka horizontu, čiji se rubovi povijaju na uglovima poput odlepljenog panoa izgorelog po ivicama, naspram kog postoji kao mrlja, potom kao tačka koja se u opštem poredku stvari, smeštenom negde između dve vrste beline koje se potiru, više ne može prepoznati.





Propagandni blok o Maldivima se završio i sada puštaju muzički intermeco. M. ljutito frkne: „Кerol Lombard, ipak! I tako mi je ona lepša!” Uzima daljinski uređaj i gasi televizor: u sobi namah zavlada tišina kakva postoji još samo, možda, na okeanskom dnu.





I onda spazi, na staklenoj podlozi tv ekrana, odraz mlade žene sa nestalnim izrazom na licu: na tren radosnim, na tren sasvim tužnim.





XI dan





A onda, sasvim neočekivano, M. me pita: „Šta je ovo?”





Sedimo u bašti kafea Ethernal. Napolju je toplo vreme i ljudi oko nas promiču kao nabujala reka, obilaze nas kao matica hridi. Кažem da mi se dopada poređenje, a zatim izgovaram: „to je život.” Onda ustajemo, i polako, korak po korak ulazimo u masu, masa nas gura, nosi napred, onda skrećemo, izbijamo na put koji vodi van grada.





I mostom koji se u poluluku nadnosi nad masnim sastavima šina, elegantno ograđenim žičanim ogradama sa uvek korisnim obaveštenjem o visokom naponu u njima, danas prolazimo samo jednom: i svaki put usporimo hod pored dva visoka silosa lokalne fabrike hleba, iz kojih se u svako doba dana mogla čuti zaglušujuća buka mlinova koja je potirala svaki drugi zvuk, pa i zvuk našeg disanja samog…





PODNE SA MARLOM SINGER





Devojčica, osam godina, stoji sama na puteljku, koji vijugajući pored bungalova, prateći obod mrkog smrekovog šumarka, izbija na plažu. Odlično je vidim sa terase; njenu poderanu haljinicu i oguljena kolena. Diše sitno i isprekidano, zvuk njenog disanja meša se sa zvucima šumorenja lišća na palmama, tihe muzike koja pada lagano, kao veče, i zveckanja čaša kad god bismo ih Marla i ja dohvatili i kucnuli se, gledajući se u oči.





Suton se spuštao usporeno. Čuli smo udaljene glasove sa obale na kojoj je, kada smo maločas prošli njenom krivudavom linijom, kvaseći stopala, nekoliko čamaca bilo spremno za isplovljavanje. U konobi, osam nas, nije bilo gostiju. Bio je to najbolji deo dana da se sedi na terasi i pije pivo, jer nije bilo turista, galame, piske njihove razularene dece. Kako je samo prijatno sedeti na terasi i ispijati u ovo doba dana, rekoh, bolje je nego ujutro, a u podne se ne može sedeti zbog sunca. Marla mi šeretski namignu: Tada je ionako prerano za piće.





Sedeli smo tako već satima i moram reći da je Marla odlično podnosila žestinu koju su nam neprekidno donosili. Odmah mi je bilo jasno da pred sobom imam redak primerak koji me je naterao da se četiri puta zamalo onesvestim. Sve na njoj podsećalo me je na Marlu Singer: način na koji je otpijala, manirom umirućeg u pustinji, kako se osmehivala žmirkajući, kako se dugo koncentrisala pazeći da se ne rasprše labave konstrukcije rečenica koje je izgovarala, ležernost kojom je pripaljivala ne hajući, cigaretu za cigaretom.





Otkud ona tu, pitao sam se, šta li ona uopšte radi tu?





Lako sam, naime, mogao da je zamislim kako zamiče u suteren sa nekim hobom na Menhetnu ili kako, dok joj se krupne, sjajne kapi znoja slivaju niz vrat, stopira na putu 55. Ali, ovde ne. Teško sam je mogao smestiti u okoliš kojim svaki čas promakne neko sa slamnatim šeširom na glavi i foto-aparatom u ruci i slika, slika, slika.





Tog dana jebali smo se četiri puta: dva puta u njenoj hotelskoj sobi i jednom u smrekovom šumarku preko puta. Četvrti put odradili smo to u ovoj konobi i to me je, zašto da krijem, poprilično iscrpelo. Vrata nisu mogla da se zatvore, pa sam desnom nogom morao da ih pridržavam, dok sam na levu prebacio gotovo celokupnu sopstvenu težinu, ali i Marlinu; taj poduhvat bio je ekstremno naporan budući da se ona neprekidno bacala desno i levo i grizla me po vratu, obrazima i ramenima. Na kraju, shvatio sam da sam obliven znojem, a moja fina havajska košulja bila je unakažena mrkim, vlažnim arabeskama.





Tada sam se setio da je nisam pitao za ime. Ona reče: Možeš da me zoveš kako god hoćeš. Treba li reći da sam osetio žaljenje što mi se ovo dešava baš sada, kada je gotovo kasno za još jednu vrtoglavicu, za oštri ponovljeni start sa vrstom žene koja je po prirodi bila predodređena za izumiranje? Treba. Zato i kažem.





Odlučio sam da je zovem Marla Singer. Činilo se da joj se ime dopalao, baš dopalo. Doputovala je poslovno: sa namerom da fotografiše nekoliko upečatljivih lokaliteta na Ostrvu i napravi kratak razgovor sa lokalcima za bedni (njene reči) list za koji je honorarno radila. Poželeo sam da joj budem od koristi na još neki način, pa sam odmah ponudio svoje usluge. Nema problema, rekao sam. Rado ću odgovoriti na svako tvoje pitanje.





Marla je nehajno spustila ruku u tašnu: na stolu se pojavio diktafon. Neću ti postavljati pitanja, rekla je. Treba samo da kažeš nekoliko rečenica o tome kako ti se dopada Ostrvo, i kako svakome preporučuješ da letuje ovde, zaključila je Marla i uključila snimanje. Onda je otpila jedan dobar gutljaj vešto jezikom zahvativši blistavu penu sa rubova čaše. Ostatak ću sama izmisliti, zaključila je.





Dovršio sam svoje pivo i onda joj rekoh sve o tome kako obožavam ravnodušne završnice večeri i dana, feribote i pećine; rekao sam kako mi je fascinantno da sedim na terasi konobe sa ženom koja podseća na Marlu Singer; rekao sam nešto o lišću palmi koje su nas opkoljavale sa svih strana; o tihoj domorodačkoj muzici koja mi uvek izaziva nekontrolisane konvulzije po čitavom telu; o svojoj havajskoj košulji i čamcu koji sam iznajmljivao tragajući za najudaljenijim pećinama; rekao sam još i kako mi izgleda da ću koliko sutra sve ovo zaboraviti i da mi je već dosta priče jer su mi usta već sasvim suva i da sve što želim jeste novo pivo i ovu cigaretu koju sam prinosio usnama.





Odlično, kazala je Marla i dodala mi upaljač. Mrak se neprimetno spustio i spoljnja rasveta izduživala je senke raspršujući ih po Marlinom licu. Brujeći, jedan moped projurio je putem i zamalo oborio onu devojčicu: trgla se i odskočila unazad, njeno je lice potamnelo, poprimvši boju kamenja o koje se nesmotreno spotakla. Istog trenutka se kroz vazduh prolomio njen otegnut, zavijajući plač, nalik stotinama uključenih sirena. Jedno perfektno veče upravo je bilo okončano.





Da popijemo nešto kod tebe? – upitao sam, ne mareći za verovatnoću pozitivnog ishoda. Ne preteruj, rekla je Marla. Da platimo.





Izvadio sam iz džepa svežanj izgužvanih novčanica i oteturao se do šanka. Konobarica, nezgrapna brineta sa ugašenim očima u kojima se, kao otisak u pesku, videla beznadežna razočaranost u život, pogledala me, kao kroz polupane prozore, nekim tugaljivim pogledom. Onda je odjurila i prišla devojčici: raskrečenih nogu, sedela je u prašini dok joj je čitavo telo potresao moćni, nezaustavljivi plač. Spustio sam onaj izgužvani svežanj na šank, prisetivši se kako moram zamoliti Marlu da me fotografiše. Zamislio sam svoj lice u nekom bedekeru i ispod kratak tekst: O.P. svima preporučuje da posete njegovo Ostrvo.





Na terasi, međutim, Marle više nije bilo. Videh samo niz praznih stolica i mesnato lišće palmi kako se njiše na vetru. Polako sam izbio na puteljak: konobarica je već sasvim umirila devojčicu čije se oči, kada me je ugledala, šire. Brzo ustaje i grabi me za ruku. I šta sam drugo mogao da kažem, osim:





Hajdemo, kćeri, vreme je da pođemo kući.















ka predgrađu





kao poderana gogenova platna





gernika





ili apstrahovan eden





predgrađe se udaljavajući približava





bez tačke oslonca





u rasipanju





ogrebotina zaustavljen kadar





kišom natopljen gvaš















run and hide





potrčati tek kada barmen





u ragastovu ugleda profil senke





ne primećivati letnji pljusak





motel sa razglednice





viku upravnika





tamo gde žamor nikada ne dopire





zaključati vrata





sijati u uglu sobe





jače nego zaboravljen stalaktit










gambit





zaboravljena perika na stolu





svežanj ključeva





kostim koji se suši





to je sve što smo pronašli





u donjim svetovima





sada je sezona monsuna





kapi u vazduh





brišu sloj po sloj šminke





spustimo se tamo gde pogled





nikada ne doseže





još više ubeđeni u najpovoljniji ishod















Crossroads





neko je uklonio putokaze





pogrešno obeleženo mesto





prešao sam sporo





uzmičući ka najcrvenijoj





boji peska















kaskade





grad je tinjajući požar





ulica se u kaskadama





uzdiže i pada





kaži: zar bi opet –





iz početka





šetao ispod palmi





bio nekažnjen?















sunrise motel





bilo je podnošljivo čekati te u motelu





svet I dalje liči





na odraz





na mojim naočarima za sunce





seti se kako sam danima želeo





da se mržnja





raširi po mom telu kao laukom





umesto nerava zgrčenih pesnicom





sada osećam





samo pucketanje sinapsi





elektricitet dok hodamo po pesku





sve tragove našeg postojanja





ipak ćeš ostaviti





na recepciji





neka ih nose pod ovo zalazeće sunce





samo ljudi u zamračenim sobama





imaju pravo da nam se podsmehnu





najzad





mi odlazimo





ruku pod ruku





hodamo pod vodom





slučajno





prozirna platforma neba





trg zasvođen platanima





oldtajmeri boje rđe





prodavnica ogledala





devojka koja čita knjigu





u baru prekoputa:





mogli smo se svakog trenutka





pojaviti u sledećoj rečenici





izgledalo bi da smo tamo sasvim slučajno


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
JAPANSKA CARICA I NIŠTAVNOST FIZIČKE LEPOTE – TACHIBANA NO KACHIKO

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Tachibana no Kachiko, japanska carica, umrla je u 64.godini. Njen testament je sve šokirao. Zahtevala je da joj se telo obuče u jednostavnu odeću i da bude bačeno na ulicu gde će ga proždrati vrane i divlji psi. Telo je bilo obučeno u prostu ,,katabiru“ – beli kimono, zato se raskršće gde je ležala zove Katabira no Tsuji – The Crossroad of Corpses, i postoji i dan danas; Pamti se kao jedna od najlepših žena Japana, ali za razliku od drugih dama – bila je budista uverena da njen izgled ne predstavlja apsolutno ništa i ostavila je svetu sopstvenu smrt kao lekciju. Osnovala je Danrin-ji hram, verovatno prvi japanski zen hram. Htela je iskoristiti svoj položaj i podučavati učenike budizmu, ali je nosila jednu ,,kletvu“ – prelepo lice – zbog kog je umesto zainteresovanih učenika neretko dobijala ljubavna pisma i nepristojne ponude. Njen poslednji čin nije prošao nezapaženo. Započet je novi tip budističkog slikarstva – Kyjuaizu (九相図; The Nine Signs). Ove slike predstavljaju prikaze prelepih žena u devet faza raspadanja. Slike su bile izuzetno realne i sigurno viđene u pravim grobovima, kada je telo već bilo u fazi raspadanja. Katabira no Tsuji uključena je u Takehara Shunsen’s Yokai Catalog, the Ehon Hyaku Monogatari (絵本百物語; Picture Book of a Hundred Stories).





Priredila Madeline Sandvik










































			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
UMESTO TVOGA ILI LICA BOGA JA GRLIM STRMINE BEZDANA – Poezija Zorana Antonijevića

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

,,Umesto tvoga ili lica boga, ja grlim strmine bezdana“ je stih koji htedoh da ispišem po svome kućnom zidu. Ipak ne, osta da mi odzvanja u glavi. U ateljeu zajedničkog prijatelja, jedan je učenik Zorana stao slikati kao da je zver, a mene kao baba da sam. Vrlo vešto, ipak. Može se nekima i ova poezija beznadežnom činiti, ali paradoksalno, oštrinom svojom – umiruje, baš kao i pojava njegova. Ti završeci, puni su slatkih uboda noža, slatkih smrti. Britke rečenice, poput sečiva ulaze u telo i golicaju. Sve je stopljeno, postoji težnja da se sa što manje izražajnih sredstava nešto kaže, ali pesnik ne odoleva uvek takvoj sažetosti. 

I šta počeh govoriti, učenik je na kraju Zorana oslobodio svega zverskog, a mene, razume se, podmladio, jer bezdani podmlađuju i biće neretko izlazi čisto, kao tek rođeno da je. 

Zašto poezijom umiruje? Jer temama za čovečanstvo gnusnim, poput smrti – pristupa kao dete koje bi da se igra. To dete ne može prihvatiti neprijateljstvo jelena i vuka, neprijateljstvo života i smrti, jer to nipošto nije standardni odnos prema stvarima i uopšte, prema svetinjama: deci, ognjištu, crkvi. Demistifikujući svetinje progovara da mnogo toga ispitano nije i da je put ka razumevanju složeniji od negiranja. Deca ne znaju za smrt kakvu mi znamo i kolo bi zaigrala oko raskomadane lešine. Na koncu, zašto da ne? 

Toliko mamljivo, da bih se i sama na ovakvu poetsku omču rado vešala.

 ,,U ovo se ne dira!“ to ne postoji kod Zorana Antonijevića. Iz zadaha truleži, on izlazi – u havajskoj košulji! U ovim pesmama ima pastoralne idiličnosti, samo pomerene i izvrnute. Pesnikov moral i ljubav rezervisani su za viša bića, a ne za aveti što obitavaju ulicama i dušama. Čovek kome je za dlaku izmaklo više biće ili bog, grli strmine bezdana. To je večni, a ne privremeni čin, i ne liči li na jadnog Sizifa? Da, baš za dlaku. Moglo je drugačije biti, da ne bi tog predivnog izmaka.

Jelena Vukanović

Zoran Antonijević rođen je 1979. u Smederevskoj Palanci. Živi u Mladenovcu.
Objavio zbirke pesama: „Snovi oblačara“, „Sabor senki“, „Srce obavijeno zmijom“, „Crna kuća“, „Bela kuća“, zbirku haiku poezije „Cvrkut u magli“.
Poezija je za njega samo jedan jezik kojim komunicira sa vidljivim i nevidljivim svetom.





Gnezdo od slomljenih čaša










Sedimo za crnim stolovima





u kavezima od korova.





Opijamo se sećanjima na nebo.





Tonemo u virovima očiju





obeskriljenih prijatelja,





živih temelja senovitog grada.





Duša se bori da što duže zadrži





poslednji delić večeri





u susretu sa buktinjom





što nam kosti otapa





u srči praskozorja.





Staza





Ne idi u divljinu.





Staza presvučena senkama





mnogookih krošnji





tunel je reptilove utrobe.





Ne idi tamo





ako u sebi nemaš otrova





izgnaničkog jeda.





Ako u sebi imaš svet,





čoveka, ženu il’ dete,





samo prođi, produži dalje,





ne stupaj na mrke stepenike





na obodima puteva





ovozemaljske sreće.





Smerno hodaj





ka toplom ognjištu,





il’ srcu što te u mekom gnezdu čeka.





Ne idi za mnom.





Mene mame druga svetla





što se žalcem beru





na cilju mog hoda,





u proplancima skamenjenim.





Na ivici










Iz tunela bez izlaza





pred svaki sumrak





urlik senke oboji ulice.





Među neonskim zidovima





cvile žrtve ljubavi,





dave se u staklenim utrobama.





Mahniti spasitelj





baca mamce utehe,





kuke za srca.





Slatka reč anđela





gorak je prkos





blaženoj samoći.





Umesto tvoga





ili lica boga,





ja grlim





strmine bezdana.





Vesnik smrti





Od kako sam rođen





tminom se hranim.





Iz očiju





mi izvire





mrtva nada.





Tumaram svetom





sadim drveće





sa koga omče





zovu nesrećnike.





Mraz





Pahulje oplele





srce neba.





U kristalnom oblaku





ogleda se





mesečev očnjak.





Nemirni san





izlazi iz spavača.





Senoviti lovac goni





zvezdani treptaj.





Na crnoj pari





zgasle Žar – ptice





beli vukovi





greju čeljad.





Rosa





U rosi mlade deteline





jedan oblak cveta.





U rosi mlade deteline





šarene se odrazi livade





dok zvuk frule nemuštima





prepričava snove pastira.





U toj kapi spava Mesec





i zvezdana duša





noćnog leptira





nemog svedoka bratimljenja





između vuka i jelena.





U drhtavoj suzi





nebo ljubi zemlju





kada zver u čoveku





zaplače.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Pesnik praha i kraha – Borivoj Vezmar

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Borivoj Vezmar pesnik je praha i kraha. On alhemijski spaja protivrečnosti u jedno da se tu više kontrast ne oseća. Osim ako se uđe u seciranje struktura. Što pravom misliocu ne pada na um. Bogu hvala na njegovim nesrećama i izletima kojih nije bilo, jer da ih je bilo – ne bi ovakvih spisa nastalo. Njegova angažovanost je potpuno nepretenciozna. To je jedan unutarnji krik koji odgovara sveopštem: bez interesa. Slušajući takav krik on osluškuje krik čovečanstva – bez interesa, ponovo. Neprestana poetska vertikala preti svemu razornome. Za njega su ovo pakleni dani. Njegov silazak u ambis je uvek izdizanje.

                                                                                                                                                         Jelena Vukanović


Borivoj Vezmar je rođen 1971. godine u Pakracu. 
Piše poeziju. 
Objavljene su mu četiri knjige pesama. 
Objavljivao je pesme i u periodici. 
Radi u biblioteci.





ČEKAM TE DA SIĐEŠ





Meni su pakao ovi dani. Zaista.










U ćelijama svih ponedeljaka zatočen 





Čekam te da siđeš ispod zavesa,





iz devičanske crkve, iz trnja i svećnjaka





što tinjaju porinuti u debele magle





kojima si opasana jastucima punim 





baruta i lišća.





Čekam da mi doneseš





Materijal –





ventile, zglobove, kapi skupljene sa dna tela, 





rebra i svetlost po njima rasutu,





dah svoj iznutra, gorući, živi, 





ničim taknut!





Da poneseš tragove androgina,





anđela, bičeva kojima su ti leđa šibali





(a znam da nema tih vrata





koja već nisu zazidana),





i da ti se dopušta sići jedino još





kroz igru zraka i senki,





zatvorenoj u šapat prstiju –





da to što otuda iznosiš





oslobađa





i ubija.















STRELCI IZ SNA





Stvaram samom sebi svoju javnost,





nekakva stvorenja od krvi i zraka





baš poput vas i mene.





Imaju svoje poglede, polegle strelce u njima,





svoju posebnu nežnost šapa ako uvuku





kandže,





svoje snove u kojima vas sanjaju





kao da ste stvarni.





Njima govorim stihove,





na mestu koje će već jednom zauvek svak





napustiti.















HIDŽAMA





Čuh za reč hidžama, meni nepoznatu,





i da se njome čisti





zatrovana krv, koža, creva,





niske primisli, zlodusi sa dna zadnjih namera,





ali isto tako i smrt, ništavilo, njine senke,





čak i dah,





i da to može potrajati, to lečenje,





kroz čitav jedan život, proževši njegovu





larvu, gusenicu,





leptira,





sve dokle ne istrune,





i prosuvši se u reku, ili tek





u kišni kanal,





oslobodi





svoj beskraj.















DVERI





Subotnje jutro:





iz podruma antikvarnice





izlazeći pevuši





akademik – prvoakademik.





Za njim će





jedan od najglavnijih simbolista





na svetu,





a za jednim od najglavnijih simbolista





i direktor televizije,





najrazbarušenije.





Za direktorom će lenjo





i klupski trener,





a za trenerom





glavati mačak.





Za mačkom šmizla,





noseći teoriju





neodređenog čega.





Za šmizlom,





dve memljive iscepane sveske veoma retkog starog časopisa,





pa figurina plemenskog vrača,





pa polomljeni nogar,





pa mokra pepeljara,





pa napokon, i dama, u koje je lice





kipući čajnik.















BUDI PREDSEDNIK NIČEGA





Čini ono što drugima godi.





Skrivaj se i maskiraj.





Budi poput mene





nekad miš,





a nekad lasica.





Laži.





Budi predsednik udruženja





mrtvih silogizama.





Budi čizma!





Sijaj u izlogu!















KALIKO





Odnekud iz guste paprati





sa ničije zemlje





duboko u noći





ušunja se u najtišoj senci.





Uvek po strani





ne iz straha.





Ne voli da se mazi.





Ne trpi dodire ljudi





ni drugih mačaka.





Svoja drukčija





sama.





Njena čista duša





luta





između sna i sveta.















VLAGA





„Jer kad nešto promenom napušta svoje međe,





postaje smrt onoga što je bilo ranije.“





Lukrecije Kar “ O prirodi stvari“





Kad postanem biljka





prijaće mi ova vlaga.





Umesto što se znojim





i borim za dah





cvetaću





uspinjući se ka nebu.















KULA





Ništa ne znam o ovoj kuli.





Raspeta je između zemlje i oblaka.





Sve kroz nju sada zvoni





i vraća se –





bat naših koraka





odjekuje





u njenom nečujnom





rasponu –





i drobi.















ZAPIS O IZLETU





Prekrasan beše današnji izlet





na koji ne odosmo.





Na ulasku u šumu koje nema





svukosmo sa nas tela kročeći pod krošnje





gde sunce Postojećeg zamače.





Nečujnim smehom smo se smejali





ležeći na prozirnim travama





što ih nije nosilo tle:





sa temenima bez temena





na licima bez lica





u očima bez očiju,





prateći oblake bez obrisa





kroz sami vetar i zrak.





Dodirujući se onde gde bi se





prsti granali da smo ih imali,





ljubeći se na mestima gde bi nekada





usne tekle, dozivajući se stihovima





ispod potonulih zelenih zvona,





prisutni u svem onom





što ne biva,





i biva.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Песме о нама су песме Радмиле Петровић

				

			Published on  autor: stellapolarebooks2 komentara		

			



			


			

Радмила Петровић је песникиња која има двaдесет четири године.
Она је феминисткиња какву одавно нисмо имали.
Рођена је у Ужицу, а одрасла је у Ступчевићима код Ариља као “треће-женско на селу”.
Прву песму написала је у средњој школи.
Са седамнаест година прочитала је прву књигу.
Упркос томе што “њена мама зна шта се дешава у градовима”, одлази у Београд да тамо пише и студира. Завршила је Економски факултет.
Излази “по књижевним вечерима” на којима чита своју и слуша поезију других песника.
Пише о селу које је напустила указујући на његову неистражену и неосвешћену историју, антропологију, културу, психологију.
Њена нежност и женственост тешко подносе терет предачког наслеђа.
У својој поезији је заљубљена у “мушкарца даму” који има девојку.


Радмила је као лауреат 42. Лимских вечери поезије објавила збирку песама “Мирис земље” (Дом Културе “Пиво Караматијевић”, Прибој 2014), а као победник 22. Поетског конкурса “Десанка Максимовић” збирку “Целулозни рокенрол” (СКЗ и Ваљевска гимназија, Ваљево, 2015). Збирку поезије “Моја мама зна шта се дешава у градовима” објавила је 2020. године (Београд ППМ: Енклава). Полазница је неколико радионица креативног писања, а о њеној поезији су њене колеге рекле и ово: “Поезија Радмиле Петровић је погрешно усмерена противваздушна одбрана, уместо у небо гађа у груди. То је такође отпор траве, посебно лети, нежност која на чупање узвраћа ожиљцима налик на трагове жилета. Журка прекинута лаконским рафалом, ко жив, ко мртав, али сви рањени. (Владан Кречковић)


Радмила ретко псује у својој поезији, али се код једне њене “песничке псовке” вреди дуже задржати:

“и даље ме питају о теби, то боли
много више него
кад су ме у школи питали
које слово не знам да кажем.
па пичка вам материна реците ви
оно што не знате, мислила сам.”


Stella polare преноси неколико песама девојке са “перорезом у џепу”.





Економија жудње










знаш каква је била моја баба,
чувала је децу по Херцег Новом,
он млатио мистријом
по зидовима у комшилуку
па се удала.





зиме су биле дуге,
кубици дрва се погорели.
она је палила ватре,
он тресао чункове о њену главу.






ја сад где год да одем
кажем нисам оданде.
припадам пољани, тамо где су
комшије одавно закопале мућак
са наше стране међе,
али не и људима који су је населили.






у нижим разредима сам сањала
како ме јуре да ме кољу,
у вишим четворку из математике.
на факултету нисам дизала буне.






ноћу чујем топљење глечера на северу,
клизишта како затрпавају Америку.
тако им и треба!
говоре људи из мог села.






груди су ми и данас
као некад оцена из математике.
Петровић, мршава двојка,
рекла би наставница док дели задатке.






и даље ме питају о теби, то боли
много више него
кад су ме у школи питали
које слово не знам да кажем.
па пичка вам материна реците ви
оно што не знате, мислила сам.






бићеш богат
како си се одувек и понашао,
а нисам ти рекла
одувек сам маштала да кренеш ка мени
онде где и буржуји крећу празних руку.






увек сам желела
да дођеш
у загрљај.










Ако љубав, онда шта?










нисам знала да ли да верујем
у Бога.
по селу се причало
има нешто!






нешто,
што није дало да научим
како се вози бицикл.






кад си смотана!
ругала се сестра.






то су чини!
деда је говорио,
то су чини.






мрзе нас
јер смо бољи.
пази на шта стајеш.






година је била тешка.
кућа неомалтерисана.
подови стодваесосмице трули.






осим у деди,
ни у чему нисмо били бољи
од комшилука.






и зашто сад није овде
да ми на косу
стави венац од ивањског цвећа
на дланове поспе воду са три извора






и скине ми твоје чини
шашаве.










Моја лоза има дар да вам скрати линију живота





мој деда је знао више него што мислите.
рекао је човеку
дабогда плакао кад будеш најсрећнији.
син му је погинуо на венчању
свога брата.






деду није требало љутити.






могла бих се оградити од породице
која у кругу од хиљаду метара
није причала са комшијама,
од стричева који су ломили вилице
својим најбољим друговима,
од тетака које се нису удале
јер нису могле ни са ким.






зато носим перорез у џепу
јер знам да могу доћи на наплату
све те главе, вилице и срца.






могла бих се оградити
мада сам свесна
да постоји црта
коју би неко могао да пређе
и моја рука постала би стричева,
ноге би узеле татин корак,
а усне проклеле дединим речима.






могла бих се оградити,
али одрасла сам на селу и видела
ако у пролеће посадиш грашак
на тој њиви у лето неће бити парадајза.










Четири пољупца да спасимо свет





упознајте га.






када пали цигарету
изгледа као кућа
коју су мачке напустиле.






у љубав се залетао
као стршљен у светло стакло прозора.
мислио је узима,
а односиле су део по део.






једини начин да се састави
јесте да се изгради поново.






нек се јави нека која уме.






ја немам ексклузивне хаљине,
немам хаљине уопште.
често грицнем живац испод нокта,
држим лактове на столу.






што значи,
нисам ти ја нека дама.
а он то заслужује.






ако си ти та жена,
ако си носила најлепше хаљине,
прикладан мејк ап,
јела дагње исправно,
свидела се његовом тати






и кад заспи,
ако није цео,
реци му нек се јави.
одвела бих га у три пичке материне
и тамо љубила.










Откад те волим не осећам се безбедно





телефон је вратио сат
аутоматски,
јесен је.
твоја девојка проучава
како се гледамо.






има добру грађу.
лепа је.
вероватно се буди нашминкана,
али остариће.






ти имаш факултет,
добро плаћен посао
и размишљаш шта ћеш бити у животу.
имаш њу,
а не знаш с ким ћеш
дочекати старост.






ја сам ти пријатељ
док не научим да плетем
џемпер и чарапе
јер зиме су оштре тамо где ћу те повести,
а у пролеће цветају каћуни
и бесправно изграђени објекти.






јесен је
и шта ме брига за твоју девојку.
знам ону коју ћеш оженити.
срчана је
и зове се радмила


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Медитеран какав је некад био („Медитерански светионик“ Зорана Живковића)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

О нужности пловидбе може се полемисати, али писање заиста јесте неопходно. Нису нам познати морепловски капацитети Зорана Живковића, али се он у писање сасвим разуме. Аутор студије Медитерански светионик (Нови Сад/Подгорица 2019) је прошао различите животне станице, да би се обогаћен искуствима прикупљеним из литературе, те животним лекцијама са средоземних викола и страда, латио тастатуре и исписао близу 500 страница текста о српским литерарним перцепцијама медитеранског света.





У уводном делу студије аутор броделовски скицира средоземни простор – његову географију, флору, мирисе, укусе, по нешто историје. Основни део Медитеранског светионика – Живковићева амбициозна имаголошка анализа – открива приличну заступљеност медитеранских тема у различитим жанровима српске књижевности 19. и 20. века. Гро простора српска литература је посвећивала, разуме се, оним средоземним просторима са којима је интеракција Срба кроз историју била најнепосреднија и најинтензивнија – Апенинском полуострву и српским порцијама Медитерана – Боки Которској и Далмацији.










Позивајући се на једно старије истраживање аутор износи податак да су од 1799. до 1972. године публиковане чак 84 српске путописне форме о Италији. Италијанске градове описивали су, између осталих, Доситеј, Јоаким Вујић, Његош, Љубомир Ненадовић, Марко Цар, Црњански, Винавер. Српски путописни записи о Италији откривају посебну одушевљеност Напуљем, али и Римом, Венецијом и Фиренцом. У Живковићевој књизи налазимо више панегиричких цитата о кампанијској метрополи, при чему је акценат стављан на хедонистичке нијансе наполитанске свакодневице – на буку, лепоту, песму и драму. Према Винаверу, Напуљ је у себи носио тајну “вечите младости”. За Његоша, Рим је био “величанствен”, док је Љубомир Ненадовић, позивајући се на друге путописце, Фиренцу називао “рајем Италије”, а Италију “рајем Европе”.





Дугачак низ ода Италији прекидан је спорадичним, упадљиво мање позитивним перцепцијама италијанске “другости”. У Живковићевој књизи анализирана су два таква погледа – оба на Венецију и оба са црногорског/бокељског “светионика”. Млетачка искуства војводе Драшка неупоредива су са усхићеним (па неретко и кичастим) хвалоспевима Италији у делима већине српских путописаца, с обзиром да се ова споредна фигура Горског вијенца својски наругала Венецији и млетачким обичајима. Стилски другачије је негативне перцепције Бокеља према њиховој јадранској матушки изразио Стјепан Митров Љубиша. Његов Кањош Мацедоновић није био ни најмање задивљен чудима Венеције, а у сторији о борби Кањоша са Фурланом прилично се јасно сигнализирала морална супериорност Паштровића у односу на њихове млетачке патроне.





У другој половини књиге Живковић сецира дела која су тематизовала стварност на словенској страни Јадрана. Посебна пажња поклоњена је стваралаштву Симе Матавуља, Иве Ћипика и Владана Деснице. У више наврата аутор у овом делу књиге уочава снажне антагонизме поменутог простора (Срби-Хрвати, тј. православци-католици/урбано-рурално), истичући, међутим, жилаве капацитете средоземног света да такве дихотомије уљуди и примири. У овој тези и видимо поенту Живковићеве књиге. На више места у књизи аутор, наиме, подвлачи дефиницију Медитерана као простора “јединства различитости”. На пример: “Нигде противречја разних врста нису тако очигледна као на Медитерану. Јер, Медитеран је заправо у својој суштини мозаичка слика разних противречности, које у свом тоталитету, на том великом медитеранском платну из разних даљина и перспектива, знају чак да делују прикладно и хармонично.” Или: “… на Медитерану се одувек живот одвијао као збир нужних компромиса. И где на крају, и поред свега, све тако бројне разлике и различитости, ипак опстају у једној медитеранској јединствености без јединства”.










Своју студију Живковић, међутим, не финишира са превише оптимизма. Констатује немогућност данашњег медитеранског света, загледаног у своју “златну прошлост”, да ухвати корак са глобалним савременим процесима. Оптерећен непрегледним наслагама историје, Медитеран је у 21. век ушао као далека периферија постмодерног (и не нужно лепшег) света. Геополитички маргинализовано, Средоземље је сведено тек на једно од попришта ривалитета нових, ваневропских империја. На Медитерану се више не репродукују новац, моћ, или идеје које мењају свет. Његове прастаре конзервиране структуре ипак имају немерљиву савремену вредност. Овај гигантски музеј на отвореном представља, тако, оазу или референтну тачку за све оне који, каже аутор Медитеранског светионика, “ескапистички желе да у садашњости виде слике прошлих времена”. У сваком случају, носталгичним житељима савременог и долазећег осиромашеног света, жељним класичних идеја и проверене префињене естетике, ће сачувани и разлупани споменици и небројене књиге (укључујући и Живковићеву, боје магнолије) помоћи да се обавесте о оном Медитерану – послужимо се слоганом из једне не тако давне пропагандне кампање – “as it once was”.










Петар Драгишић


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
„Јадни латински!“ Класичар и песник – Пјер Паоло Пазолини

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Пјер Паоло Пазолини је био италијански романописац, есејиста, учитељ, педагог, драматург, сценариста, синеаста, глумац, политичар, сликар, новинар, лингвиста, класичар и песник. Био је и хомосексуалац, верник, агностик, атеиста, побуњеник, а можда и анархиста. Волео је и фудбал. Родио се 5. марта 1922. године у Болоњи, а његово убиство 2. новембра 1975. године у једном званичном судском спису описано је на следећи начин:





“Када је пронађено његово тело, Пазолини је лежао потрбушке, с једном крвавом руком одмакнутом, а другом скривеном испод тела. Коса умрљана крвљу падала му је на огуљено и повређено чело. Лице деформисано од подбулости било је црно од модрица и рана. Руке и шаке такође су биле модроцрвене и црвене од крви. Прсти леве шаке преломљени и одсечени. Лева страна вилице поломљена. Спљоштен нос окренут надесно. Уши одсечене на пола, а лево ишчупано из корена. Ране по раменима, грудима, слабинама, са траговима гума сопственог аутомобила којим је прегажен. Једна грозна повреда између врата и потиљка. Десет поломљених ребара, поломљен грудни кош. Јетра повређена на два места. Срце које се распукло.” (из поговора Јасмине Ливаде, у: Pjer Paolo Pazolini, Amado mio kome prethode grešna dela, Narodna knjiga: Beograd, 1984)





Пазолини није био “миран момак” – до смрти су против њега била покренута 33 судска поступка. Оптужбе су биле разне: од завођења малолетника, до прогона његових уметничких дела. Разне су и многобројне интерпретације могућих мотива његовог убиства: према некима је у питању био обрачун Пазолинија и његовог љубавника, али истрага која је била поведена после његовог убиства и током које је учињен немали број пропуста отворила је простор за сумње да је Пазолини био убијен из политичких разлога. Важан тренутак Пазолинијевог сукоба са друштвом у којем је живео, стварао и у којем су његов филмски израз и књижевни глас постајали све иритантнији, представљао је текст Cos’è questo golpe? Io so, објављен новембра 1974. године у миланском дневнику Corriere della Sera. У њему је Пазолини упозорио јавност да су му позната имена одговорних за серију терористичких напада који су тих “оловних година” потресали Италију.










Пазолинијев недовршен и постхумно објављен роман “Петролио” открио је његово интересовање за још једну белу мрљу савремене италијанске историје – за смрт председника италијанске нафтне империје ЕНИ, Енрика Матеиа. Матеиева смрт у авионској несрећи у Ломбардији 1962. године изазвала је лавину спекулација о његовом могућем убиству јер је овај контроверзни моћник рушио ригидне хладноратовске баријере, пледирао за италијанску енергетску еманципацију и оспоравао монопол седам нафташких сестара, чиме је на себе навукао гнев утицајних људи из света међународне политике, угљоводоника и великог новца. Отуда и долази претпоставка по којој је Пазолинијево занимање за ову тему италијанске политике довело до његовог трагичног краја новембра 1975. године. Убиством Пазолинија била је послата порука да се путем побуне више није могло ићи некажњено.





Елементи набоја који је Пазолини произвео у италијанском друштву, као и сегменти његове сложене личности, већ су истраживани и анализирани у многим текстовима, али један аспект његовог деловања остаје у сенци – његово залагање за очување латинског језика у оквиру италијанског школског система. Није искључено да је управо тај сегмент Пазолинијеве борбе погађао у нерв систем који се у Италији постепено учвршћивао од краја Другог светског рата. Пазолини је, бранећи латински језик, указивао на немогућност помирења две културне матрице које су се у Италији у другој половини 20. века сударале и искључивале: прва је била она која је почивала на античком, класичном и хришћанском наслеђу, а чију су срж чинили латински, али и старогрчки језик, док је друга, њој супротстављена, била она која се успостављала од краја Другог светског рата, а која је италијанско друштво обликовала према моделима неокапиталистичких и конзумеристичких вредности и естетике.





Послератне промене Пазолинију нису давале мира, и са њима се носио теже него са фашистичким наслеђем. Једна од тих промена га је посебно иритирала: био је сведок суштинских реформи образовног система у Италији које су од почетка шездесетих година значајно маргинализовале наставу латинског језика у италијанском школском систему. Од половине 19. века до 1923. године латински је у италијанским петогодишњим гимназијама, коју су похађала деца од десете до четрнаесте године, био заступљен чак више од италијанског језика. То је значило да је на недељном нивоу, на пример, у трећој години гимназије било предвиђено девет часова латинског језика наспрам шест часова италијанског језика, док је у четвртој и петој години био предвиђен једнак број часова за италијански и старогрчки језик (у концепту образовања у којем су у школама били предавани латински, старогрчки и италијански језик, историја са географијом, аритметика, гимнастика са војном обуком и веронаука). Образовна реформа која је уследила са Мусолинијевим освајањем власти и која је на снази била до 1940. године и даље је прописивала мањи број часова италијанског језика од латинског језика у петогодишњим италијанским гимназијама (с тим што је уместо веронауке био уведен један страни језик).





Марија Калас као Медеја и Пазолини





Кључне промене отпочеле су 1963. године, када је у новоформираној трогодишњој средњој школи “scuola media unificata“ латински језик прво био сведен на статус факултативног предмета, да би 1977. године латински и коначно нестао из ове средњошколске форме, која се данас назива Scuola secondaria di primo grado. Шездесетих година прошлог века, у време Другог ватиканског концила, латински је доживео пораз и у католичкој цркви, пошто је у литургијама уступио место “живом”, дакле, италијанском језику.





У таквим околностима, непосредно пред нову реформу школског програма која је на снагу ступила почетком 1963. године, Пазолини је записао кратак текст под насловом “Јадни латински” (децембар 1962). У њему се Пазолини залагао за опстанак латинског језика у школском систему, али само под условом да и сам школски систем буде радикално промењен, јер је, како је мислио, начин на који се тада латински предавао у школама представљао увреду за традицију. Пазолини је, међутим, куцао на “затворена врата”: отварање католика-демохришћана према левици (социјалистима) почетком шездесетих година имало је за последицу социјалистички оријентисану школску реформу. Резултат је био већ поменута “scuola media unificata“, којом је латински језик био отеран на маргину, што је, уз подизање старосне границе обавезног школства на четрнаест година, представљало значајан корак ка демократизацији и прагматизацији знања у Италији.





Силвана Мангано и Пазолини 





“Школски латински језик” који се до почетка 60-их година још био задржао у најелементарнијим формама, Пазолини је називао “малограђанским латинским”, “академским латинским” (удаљеним од живота), дакле – “криминалним!”. Такав латински је, по његовом мишљењу, био последица начина на који су у школама били предавани књижевност, историја и науке. Упоредо са тим, на северу Италије је, како је забележио, “неокапитализам” својом модернизацијом мењао класичне форме живота до њихове непрепознатљивости. Тај неокапитализам за собом није остављао ништа, каже Пазолини, осим економске добробити и масовне културе. Требало је, познавањем латинског језика, упознавати и волети сопствену прошлост, градити заједничке слике о прошлој стварности и бити свестан да је такав вид образовања уједно био и облик борбе против “спекулативности неокапитализма” који, како Пазолини каже – “не поштује и не зна ништа”. “Јадни латински” (ниво на који је учење латинског језика коначно био сведен) јесте, према Пазолинијевом мишљењу, био средство упознавања италијанске историје, али на онај начин који је одговарао новим временима и структурама власти.





Едип





Другим речима, представе и слике прошлости које су генерације Италијана усвајале и којe су чиниле основу њихове националне културе (али и основе европске културе), почеле су да ишчезавају са нестајањем латинског језика из образовног система. На њихово место су почеле да долазе осакаћене полупредставе о историји које је Пазолини сматрао малограђанским и скандалозним, а које су све више биле усклађиване са рађањем потрошачког, демократизованог и вестернизованог италијанског друштва. Схвативши да Италијани губе своју прошлост, Пазолини је почео своју борбу: оживљавање италијанских и европских представа из заједничке “афричке”, античке, класичне и хришћанске прошлости кроз филмске слике. Отуда у његовом филмском опусу значајно место заузимају филмови као што су Јеванђеље по Матеју (1964), Краљ Едип (1967), Теорема (1968), Медеја (1969), Декамерон (1961), Кентерберијске приче (1972), Цвет хиљаду и једне ноћи (1974). Његова филмска интерпретација Медеје (коју је тумачила Марија Калас у божанственим костимима Пјера Тосија) опомињала је савременике да би им се, у сусрету са “новим светом”, могла догодити трагедија слична Медејиној која се усудила да напусти свој стари свет.





Борећи се за опстанак класичног наслеђа Пазолини је снажан акценат стављао на старе језике. Видео их је, не као артефакте давних епоха, већ као језике побуне против конзумеристичке малограђанске заједнице у којој је, силом прилика, морао да живи. У овом кратком монологу у Сабаудији из 1974. године Пазолини је своју критику савременог света радикализовао до тезе да је конзумеристичко неокапиталистичко друштво по својој деструктивној моћи превазишло свог идејног претходника – фашизам. Фашистички систем је, према његовом мишљењу, персонификовала криминална олигархија која је, за разлику од потоњег послератног поретка, имала тек лимитиране капацитете за рушење традиционалних стилова и естетике.


















Оливера Драгишић/Петар Драгишић


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
„…TO nikada ne meša orhideje i karanfile, nikada!“ (Jezički svet Jelene Vukanović)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			



Jednom dotaknuti jezičkim svetom Jelene Vukanović, može se desiti da se iz njega više ne iskobeljate. Njenim poetskim i proznim prostranstvima vladaju On, Ona, Bog i Jezik. Može i obrnutim redom – ali uvek iz pesnikinjine nežne, ženstvene i jezički neobuzdane perspektive. 
Jelena Vukanović je rođenja 17.2.1994. u Peći. Završila je Gimnaziju u Mladenovcu i apsolvent je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri Srpska književnost sa južnoslovenskim književnostima, sa španskim kao drugim jezikom. Objavljivala je eseje na temu Gombrovičeve ,,Pornografije’’ i ,,Brodogradilišta’’ Juan Carlosa Onettija u književnom časopisu ,,Rez’’. Njene priče su objavljivane u zbornicima „Prozor u dvorište“ i „Karneval u suterenu – nova mladenovačka kratka priča“ (Litera – Mladenovac).
U pesmi „Oteto“ napisala je:
 „… niti jedan kutak nema da je prazan,
ako jeste, to cvetovi žele da buknu.“
Stella polare njenim cvetovima ustupa prazan kutak.





NARCIS










Nemoj se kajati, bedniče bedni,





radije se seti koliko si hteo i goreo





pa htedni da izgoriš opet –





mesto što lažeš starcima da bi preneli bogu





jer si negde čuo da on voli pokajnike više od –





pravednika.





Ne voli, ne voli, i ne voli.





I deci lažeš.





Znaš ti vrlo dobro kome ćeš da lažeš.





Idi, greši, u tom zlatnom kaputiću, izdanku svetla,





ne obaziri se na starce podvodače –





što po pola sa bogom dele to telo tvoje





raspredajući o duhu koji tobož bez forme može biti –





Nikome ti ništa nisi učinio.





Ko je uvređen, sebe je uvredio.





A taj Narcis golemi neka se u vodi udavi,





u podzemlju neka gleda lice svoje,





neće više u čoveku!












VRPCA





Pisana reč posrednik je između dva glasa što misle da od šale mogu reći psovku ili izjaviti ljubav.





Ne mogu!





Ne bi prazno bilo, da mogu.





Umeće se među tela, tela što misle da se mogu tek tako uvući u praznine i izaći neokrnjeni, isti.





Pa i komšija sa tuđe njive dođe krvav.





Pisana reč ne dopušta to ruglo, ona je dovikivanje





preko ograde, i ne dopušta svojatanje jezičko.





Zato onaj koji piše zna da mora krvavu vrpcu preseć’





ako misli nešto istinsko da kaže.










MAZGA





Ti i ja smo poput mazgi, poslednji u generaciji.





(I.B. Singer, Ludak)





Neću nastavljati! A ovakve pozivaju opet.





Poslednja ću trska svoje generacije biti.





Vetar će me odneti, u izmet pseći ću se uliti,





sa pola snage – živeću, u svemu.





I opet ću, verovali vi ili ne,





bez obzira što ništa nisam dao,





oživeti u krvavome kremu porodilje





koja jedva čeka da mi metne kragnicu i gurne me u ovaj





sramni život!










VODA KOJA TEČE





Naravno da zavisi i od mene ovo osećanje





koje me spaja sa





Svime. Sve. Kakva reč.





Nisam zaboravila. Jedino je to odlika moje moralnosti.





I ja sam Sve. Još jednom ću privići telo





da se kreće kao voda na ovom smešnom kopnu –





doneću običaje svoje, rukopisne knjige, nakit –





Sve.





Vodo moja, noseći te, neću se prilagoditi.





Ko kaže da ne možemo poneti u dubine naše





apsolutnu niskost i pomešati je, magijski.





Iz usta mi samo iz tog razloga teče opasnost.





Ne daj bože nikom da prokrvarim.





U tebe imam poverenje –





ali zaboga ne poverenje da nećeš reći nikome





kako sam jedva čekala konopce i kamenje, kosmičke





džepove, nego poverenje da ćemo izlaziti živi kroz





vreme i da će sve ponovo biti senzualno.





Mrtve da ispraćamo slasno!





U uši si mi ulazila. Nozdrve. Rupice.





Nisi sa ovoga sveta! Ali ulaziš u mene povremeno





ČIM te mogu opisati.





To je krajnost zbog koje volim što me nosiš.





Šta mi samo govoriš:





počni saditi cveće posvećeno





i doživećeš čudo –





čudo deset puta veće od onoga čuda!





Kažeš: pretvaraj se da si prodavačica tepiha i





posveti se tome u celosti!





Zbog toga ćeš gore moći da radiš svašta! Nezamislivo!





Na kraljevo džinovsko krilo.





Sačuvaćeš mu i Glavu i Krunu!





Psa onog zagrli! I gore telesne haljine oblačiš





koje poželi ti duša!





A neće poželeti nikada!





Brini o slovima koje ti izbacujem iz Izvora.





To su plodonosne suze onih koji su večno osetili





lepotu življenja dok sam ih gušila.





Ta su slova svetinja.





Čuvaj ih i kombinuj najbolje što umeš





i od mene dobijaš na poklon – matematiku!





A najvažnije od svega je da delaš kao Sve.





Pa će se i zlo iz đavoljih mošnica iscediti.





Idi dole! Nema sramote! Korali! Konopci!





Donesi Jeziku kamenje Virdžinije Vulf!





***





Ljubav o kakvoj sanjam





najbliža je





Paklu





Čežnje.










CIVILIZACIJA?





Neću okolišati.





Novcem ućutkivati neprijatelja,





već cu mu zubima izvaditi džigericu i plesati sa





mesom u ustima.





Biću fer, neću mučiti, neću pretiti tužbama, neću na točak straha





vezati neprijatelja i gledati kako mu se srce cepa





od pogane strave.





Ako budem jači, to ću pošteno uraditi.





Ako budeš jači, to mi uradi.





Sa tobom se neću gledati po sudovima,





ti i ja, kao dve životinje dostojne,





ne dopustimo da nam sudi svinja u odelu!





Do pobede!










RAĐANJE





Ranije bih slutila:





Dogodiće mi se nešto loše,





prognaće me.





Progonstvo mi beše najveći strah.





Sada ne.





Ova je zemlja odavno tuđa.





I ja nemam niti jedan ar da izgubim.





Trebalo bi da se drugi boje osobe koja ništa nema da





izgubi.





Trebalo bi da se boje one koja nije odredila





krevetac za spokoj i pokoj





zato što se iz minute u minutu rađa.










REČI





Ne poznaješ reči.





Izvan jezika pevaš





i misliš da lepo pevaš,





a ti jadan, grakćeš.





Samog sebe mešaš sa slavujem.





O, da se samo udvojiti možeš pa da čuješ:





Gra, gra, gra…





Zvuk kosilice i otvaranje teške kapije





teraju te nešto da izustiš, ali:





ne poznaješ reči.





Kažeš kako nisu potrebne,





da je ćutanje zlato.





Reči su ti uništile život,





pa eto koliko nisu važne.





Nije bilo udaraca u tvome životu,





niti saobraćajnih nesreća.





Modrica nemaš.





Bilo je jedino reči, takvih reči koje te nateraše da ćutiš





ali ne jer si nešto važno razumeo,





ne jer živiš u zlatu tišine,





ne jer si se napokon ušuškao u krajnosti –





već jer više nema tih reči koje te mogu vratiti živog





i pokretnog, meni, pokretnoj i živoj.





Ti si svoj život, i ne primetivši, uništio – u Jeziku.





Možeš odmoriti noge.





Aljoša Cvjetićanin





Porodične priče za Laku noć





Umesto predgovora





Ove novele pisala sam da bih Bogu skrenula pažnju na jednu kuću obavijenu maglom, kuću u kojoj se strašne stvari zbivaju. Možda su takve sve kuće, ali mome oku ne može promaći niti jedan detalj, i kako nema malog nasilja, ja sam iskoristila sav potencijal mikro sveta za dar onome koji ume da vidi i koji zna da (pre) uveliča. Problem se mora uvek i isključivo rešavati u jeziku, a ove aveti su iz jezika izašle, ali po svaku cenu će utkane u Jezik biti, pa makar i kao pokušaji. Makar i kao majmuni. Ovde se vidi jasno koliko ti junaci žderu, mumlaju, zveckaju tanjirima samo da ne bi išta progovorili, a neki od njih Rečnike prodaju i svojataju. Ja sam se rvala sa njima, posmatrala ih, i nisam dopustila da stvore Haos. Jedini ,,haos’’ koji je pretio ovim spisima beše Eros, ali isključivo onaj koji je iz mene izvirao. Dešavalo se da nisam mogla pisati od tih slatkastih napada, iako prave erotike nema, oni se toliko zalaufaju kada požele da vole ili da ih neko voli, toliko su čudni kada ubijaju!… Ja svoje junake sakatim, majka završava na podu, otac u podrumu, brat odlazi u Japan ili izvršava samoubistvo. Nikada nisam znala kako će se koja priča završiti, niti sam išta ispravljala, nikada. Pisala bih u bunilu i najvećoj logofiličnoj vatri. Nameravala sam oca da poštedim ,,lapota’’ u istoimenoj noveli, ali dve rečenice na samom kraju su mu presudile, i hop – sin ga je mlatnuo sekirom, nenadano, podelivši ga na pola, a njegova dečica uzeše jedno jednu polovinu glave, drugo – drugu. Hm! To beše iznenađenje i za mene. Možda to i nije adekvatno rešenje, ali čovek bi izgoreo da to nije učinio. Dakle, nema ispravljanja. U pisanju, negujem Prevenciju. Pre tog svetog čina se pripremiti – čitanjem, muzikom, valjanom ishranom, suzama, pa čak i svojevrsnom askezom. Ne posle, ne! Po izmetu se da videti kako se ko neguje i hrani, isto tako se na osnovu mojih novela da videti kako se to i čime hranim.





,,Razlika u znanju’’ najdraži mi je koncept – jer se kroz procep jedne realnosti uliva još jedna, druga, treća… i to meni nije poznato samo kao piscu, nego i kao čoveku. Oni koji su podvukli ravnu liniju, ne znaju koliko se toga zbiva ispod ili iznad njihovih odluka.





Ovi ljudi – ne mogu da se pronađu u Vremenu, jer su se razjedinili u Jeziku. Zato se jedino mogu voleti dok žvaću za trpezom ili dok se ujedine protiv nekoga. Najveći poraz njihov dogodio se u noveli ,,Nesporazum’’ gde sukobi isključivo nastaju u govoru, i u ogranku jezička umiru jer ne znaju više značenje niti jedne reči. Tako strašan pakao, rekao bi Juan Carlos Onetti.





Aljoša Cvjetićanin





NA VREME IH SECITE





Očekivasmo bebicu. Na kakve sam samo testove išao, na ispitivanja razna, ishranu promenio, prestao sa vožnjom bicikla, brojao spermatozoide i računao na njih, molio im se kao gospodu bogu da me ne iznevere, i pored toga, neprestano su mi otkazivali poslušnost, meni, ratniku. Neće me, ne bira me, a tako bih dobar otac bio, znao sam tada, milovao bih dušicu svoju, govorio bih joj, kada dobije prvu mesečnicu, da je u nju ušla žena ali da neće preplaviti detence u njoj, govorio bih joj dušo moja, leptirice moja, krv sam prolio dok te nisam dobio, i šta ćemo sada, hoćemo li da poljubimo svaki delić tvoga tela, mojega tela koje se nastavilo u tebi i koje ćeš nastaviti u drugima… hoćemo li se voleti, ti i ja ikada? Zašto se ne ugnezdiš, pitao sam se, zašto ptičice letiš bez prestanka, bez znanja i života, čezneš li za sigurnim gnezdom?





Počeo sam spremati kuću. Kupio sam veliki televizor i mnoštvo igrački, da beba može da se zabavlja. Čak sam i trambolinu ubacio u kuću, kada malo poraste, da skakuće. Za potencijalnog dečačića kupio sam avion i autić na struju. Žena je govorila da je pritiskam, da ne može ovako da zatrudni (!) da se ja ponašam već kao da imamo jato dece u kući. A kako drugačije, kako nego da zamišljam, da prizovem, kako nego da kupim svu opremu, jer neće ni jedno dete izabrati neodgovorne roditelje, mislio sam. Odnose imasmo po tri puta dnevno, ona je želela najčešće zguza da joj uvaljujem, ali deca se tako ne prave, čitao sam. Najbolja je poza misionarska, razume se. Ona bi znala u besu reći da mi više ne može lice gledati, ali sam zahtevao da me gleda: mene, oca njenog deteta. Gledaj oca svoga deteta, ponavljao sam joj kao mantru, gledaj oca svoga deteta… Pristao sam par puta od pozadi metnuvši ogledalo ispred – da može gledati oca svoga deteta. Otac njenog deteta joj je duboko ubacivao božanske klice u matericu, primi seme ovo zemljo plodna, cvet prolećni neka iz tebe oživi, u tebe će se i vratiti, i ti ćeš zemljo bogatija biti… Zvaćemo je Jelena, rekoh ženi. Jelena znači: sjajna, blistava. Sujeverna žena kazala mi je da ne valja unapred deci davati imena. Jelena, Jelena, pucaću iz puške kada se budeš rodila, organizovaću veliko slavlje u kafani, vikaću da sam postao čovek, i ja, moja Jelena, ti nikada nećeš plakati, pored budućeg čoveka. Ti ćeš ličiti na mene, i ti ćeš postati žena, prava žena, ja ću ti pomoći u tome, da i ti vidiš Sunce, pa opet u zemlju, kad te se nagleda Sunce, i kada se ti nagledaš, Sunca.





Jedne večeri je žena došla umorna sa posla i besno mi rekla da napravim dete sa nekom drugom ženturačom. Reči koje mi je izgovarala! Ometala je dolazak naše bebice, normalno da nas neće odabrati posle reči: Briga me je i za tebe i za dete, nije dete svrha postojanja! Nije dete svrha našeg postojanja, tako je rekla, a šta je, a šta je svrha, izbezumio sam se. E sad ću da ti zarobim seme, reče i poče da se skida, da me mahnito hvata za udove i cepa. Jebalo te dete, vikala je dok sam je probadao. Izgledaše u nečemu rešena, odlučna do srži, spremna da se inati i da taj inat istera do kraja. Bila je to destruktivna sila ali me je omamila i vodila do ostrva gde se deca jednako inate gledajući seksualne odnose i govore: NE!





Sećam se koliko sam uzbuđen bio jer se ona u samog đavola bila pretvorila. Hvataju se deca za glavu uda, vikala je, nazivajući me lošim pecarošem, moja je mreža za razliku od štapa, dobra! I baš te večeri mislim da sam upecao ribicu i pažljivo je u mrežu metnuo te mi sada čekamo da ribica mrežu rasplete ili… pokida.





Ne znam šta se dogodilo sa mojom suprugom kada je zahtevala kasnije da odemo na obližnju deponiju da mi nešto tobož, pokaže. Izašli smo iz automobila a ona je počela dodirivati smeće i otpatke. Trudna sam, kazala je mirno. T r u d na ?! Samo što pao nisam na ove reči svečane! Da, i stade mi otkopčavati pantalone, na deponiji. Ne! povikah Ne, ne ovde, a i trudna si, du-šo!





Nakon toga nije mi se više htela davati ni u krevetu, ljuta jer nisam ispoštovao nekakve paradokse. Zaista, čudna je moja žena uvek bila zato što nikada nije mogla osetiti bilo šta a da tome ne suprostavi nešto krajnje, suprotno. Znam da mi je najlepšu vest na svetu ciljano saopštila na – deponiji, htevši da kaže: Evo ti, evo ti, trudna sam, a naše dete će na kraju završiti međ smećem, kao i svi mi. Raduj se. To je za nju bio jedini način da uopšte razume u svesti kako će doneti život, to joj beše preko potrebno.





Tokom trudnoće sam bio i više no brižan i pažljiv, samo što joj i eliksire mladosti nisam donosio, a ona me je sve više i više prezirala, čak sam mogao steći utisak da me ucenjuje, govoreći u sebi kako je nešto moje u njoj te da dobro pripazim kako se ponašam. Zaista se beše izmenila moja supruga, podmsevala mi se i rugala ne propuštajući priliku da me unizi što nasamo, što pred prijateljima. Umela je drsko reći Znate li koliko je njemu trebalo da MI napravi dete? Dolazilo mi je da ubijem u tim trenucima, ali nisam zaboravljao da je žena mog života zarobljena u njenoj utrobi, pa bih se uvek fino sabrao. Ona je čak išla tako daleko da me je terala da stavljam prst u grlo i povraćam zajedno sa njom, da ja vidim kakve su to muke… To behu njene reči. Pa ništa strašno, nije mi teško za svoje dete i da povraćam, prkosno sam joj odgovarao, da shvati kako je loša žena i majka. Njoj je verovatno muka, sada, jer ne može zguza, mislio sam. Ludača i bludnica, ne postoji dalje.





Par dana pre no se porodila još se čudnije ponašala govorivši mi da ona nije zaslužila ovakav kraj, da umre zbog deteta. Smatrao sam je veoma sebičnom zbog takvih misli jer u njenome srcu ne beše prostora ni za kakvo žrtvovanje, ali ženska intuicija?…





*





Proveli smo tek sedam meseci i tri dana, a ona uveče oseti nadnaravne bolove. Vrištala je i cikala, mislio sam da je ovo još jedna predstava u nizu onih koje mi je priređivala mesecima, ali sam je brže bolje odvezao do najbliže bolnice. Doktor je bio siguran da se žena samo uzbudila, da boluje od trudničke histerije, i da nije vreme porođaju. Tako nam i reče: Ja, gospodo, ne odstupam od pravila. Decu porađam najmanje sa osam meseci i dvadeset i devet dana, a najviše sa devet meseci i jedan dan. Deci ne opraštam nestrpljenje i lenjost. Evo, baš je jedno htelo vani nakon devet meseci i pet dana, i ja odlučno odbih da intervenišem. Zar se kasni na sopstveno rođenje? Pet dana! Gospodo?! Šta to meni govori osim da se tom detetu ne živi? Hajd’ onda nazad u tamu!





Ali mome detetu se živi, doktore! rekao sam mu.





Sve u svoje vreme! Možda se meni sada umire, pa šta? To se dete još sa majkom povezalo nije! Postoje nivoi! To bi bilo kao da ja hoću pisati, a ne znam azbuku! Ne može!





Meni ništa drugo ne ostade no da suprugu porodim s a m! Doktor mi dade nekakav priručnik za porađanje, da ne bude kako nije želeo da pomogne, i ode da večera. Guraj, guraj, guraj! Hajde još malo, hrabrio sam Sofiju. Pridružiše mi se i hitni slučajevi u holu, svi u glas pevasmo: Guraj! Guraj! Guraj! Moja supruga je sve redom psovala, i mene, crk’o dabogda, vikala je, crk’o…





U tom trenutku doktor posla obezbeđenje da nas iznesu ispred bolnice jer pravismo nesnosnu buku. Pacijenti iz hola odmah ozdraviše videvši kako se Sofija znoji i muči pa izađoše ispred da zajedno sa mnom rečima poguraju najsvečaniji trenutak u životu jednog bračnog para.





Iz naduvene rupe, posle gotovo sat vremena muke izađe ogromno stvorenje, skoro pa moje veličine, obliveno masnom krvlju. Starci me počeše čačkati i pitati šta je ovo, pa šta je ovo, kao da sam ja znao bolje od njih, bio sam, u najmanju ruku, preneražen. Sofija izdahnu, to sam zaboravio reći, puče kao balon na sve strane, prethodno me pogledavši užarenim, narandžastim očima mržnje. Skoro da sam bebu ispustio iz ruku da mi pacijenti ne pomogoše da je pridržim. Bila je za jedno dete ogromna, ali polu-šuplja. Ženina rupa tako velika da se zreo čovek u nju sakriti mogao i jedva da se nešto skupila nakon ove tragične smrti! Materica iskoči, morao sam je vraćati dublje u rupu.





Zamolih očajno pacijente da mi pomognu da ćerkicu odvedem kući, na šta se oni uvrediše i pokupiše, bolesni, pa još i da tegle, kaza najstariji. Vratiše se u čekaonicu jer je doktor sigurno završio sa obedom pa može nekog od njih prozvati. Pustio sam suzu nakon što me napustiše. Zaista Sofija nije zaslužila da završi ovako razvaljena, na pločniku, ispred bolnice. Krivicu osetih pred njom. Do maločas sam je prezirao, ali pošto je tek umrla, ja se zastideh i svojih ružnih misli o njoj. Šta je čovek. Sveukupnost i svesagledivost dobije tek nakon što mu neko umre. Ili je i to varka. Vratiću se po ženu kasnije, mislio sam, i pođoh sa ćerkom kući. Osetih veliki teret, pa još i kad me zveknu šakom po obrazu! Nije to bila mala, nevina ručica, već ručerda, veličine i snage jednog stasitog muškarca. Silno me je zabolelo, ali još me je više bolelo što je za moju kći milovanje, za mene je bol i udaranje. Kako ćemo živeti, kako naći jezik zajednički, kada ovo moje stvorenje pravi nesnosnu buku, plače i vrišti više od ljudi kojima su klinovi pod nokte zabijeni. Evo našeg bračnog kreveta, rekoh kćeri, ovde smo te mama i ja pravili, Jelena, ali nešto smo loše učinili čim si nam takva ispala. Vidi, tu me je tvoja mama mrzela, možda se deca ne smeju praviti u mržnji, i po svaku cenu. Zato ćemo ti i ja, lutkice, ovde čuda praviti…





Spustih je na krevet. Budi dobra, ja se sada moram po tvoju majku vratiti. Moramo joj lepu sahranu napraviti, moram mislima stupiti sa njom u kontakt, na neki se način izviniti, draga moja devojčice. Uzeh sa sobom iz fioke dnevnik svoje supruge i izađoh. Nikada joj za života nisam gledao u spise jer me ženske stvari ne zanimaju, a ona je znala skupljati ljubavne pesme, pa i sama ih pisati. Nikada me nije zanimalo u tome da učestvujem, da to vidim. Možda me je i zbog toga mrzela, sada kada razmislim.





Sofije ne beše na pločniku, gde sam je ostavio! Glupo sam je dozivao, Sofija, Sofija, pitao za nju u bolnici, u okolini, niko je živi nije video. Jedna baba reče da idem opet da pitam doktora, on zna, ali je sestra klepi po njušci rekavši mi da je baba dementna. Ne razumem šta se ovde dešava, da se nije povampirila? Nasumice otvorih dnevnik. Pisalo je: Anastas me uopšte ne voli. Zar on misli da je svrha postojanja roditi dete koje će rasti u mržnji, kažem u mržnji jer ja zbog njega uopšte ljubavi za to dete nemam, nimalo ljubavi!





Dalje: Danas sam te prevarila, Anastase, da, trudna sam se tucala, da samu sebe isprljam, samu sebe i ovo lažno, sveto stanje! Moj mi je dragi ljubavnik sipao seme po stomaku. Stomaku koji ti, lažno ljubiš!





Gospode! Sada mi već ne beše toliko čudna nesreća koja nas je zadesila. Ova se žena kurvala za vreme trudnoće, umesto da je zadovoljim – ja!





Osećam da se on raduje samo detetu koje nosim, a meni nikako – ne. Osećam se kao čovek čiju garderobu obožavaju, a njega preziru. Zato, proklinjem svoje dete. Mrzim dete koje nosim u utrobi i svake noći se borim da ga ne probodem, nožem. To ne činim jer ne želim osetiti ono duboko što nas povezuje, u smrti. Čim budem rodila, baciću je Anastasu i napustiti grad. To me dvoje videti neće! Želim tim nesposobnim bićima da se na svakom koraku spotiču, da nemaju mira i sna, ovo je najoštrija kletva – majčinska, srž-kletva, kletva oživljene posude! Ha!





Ima li gore no kad majka prokune, mislio sam. Pa, nema, samome sebi odgovaram. Sada mi je sve jasno. Dete je obolelo zbog njenih, zbog majčinskih kletvi, a možda i zbog moga nemara prema Sofiji. Očigledno je ona bila izrazito senzualno i željno biće, a ja sam joj to na neki način uskratio. Ipak, koja žena je još u trudnoći željna toga, i koja se žena još u trudnoći kurva?! Poludeo sam zbog te pomisli. Da, možda je naša Jelena ovakva jer se ona kurvala, ko zna čemu je sebe sve izlagala i u kakve se poze upuštala!… Prokletstvo, prokletstvo. Ali ja ću pronaći način da izlečim Jelenu jer je ona moje blago u strašnome svetu, moja suza radosnica. Kao mahnit sam otrčao do kuće, pa u podrum, izvadio pušku i pucao više puta, pucao za moju kći – detelinu u ukletome svetu… Sve sam u kafani častio, tri ture za svakog gosta, napio sam se kao letva, reči bezočne su šetale po smrdljivoj prostoriji: Anastas bogami ima da časti troduplo, čujem dete mu je tri puta veće od običnog deteta, čuvaj Anastase novac, troje dece ćeš ti u jednome od sada hraniti… Anastase, koliko će muškaraca biti dovoljno tvojoj kćeri, kad poraste, koliko kurčeva… jedan crni plus dva bela, ha-ha-ha, Anastase… Idioti, budale! Dosta! Nikoga nisam udario. Ja ću pomoći svojoj kćeri. Ja sam snažniji od svih njih, pa mi je u skladu sa time bog veći izazov dao! Biću dostojanstven! Nikoga ne volim više od nje. Moje blago među blatom! Idioti! Ne čujem ja vas!…





*





U kući sam imao šta videti! Na bračnom krevetu – poveće govno. Cela je soba zasmrdela. Prvi put osetih auru svoje kćeri. Pijan bejah i očajan. Plakao sam i drao se na dete, pokušavajući da nadjačam dreku.





Sutradan sam kupio velike pelene, one staračke, i svakodnevno sam ih menjao bebi. Iz dana u dan je sve više rasla, da je za tri meseca za glavu od mene veća bila! Setio sam se žene. Ona bi možda znala šta da učinimo, ali ta ista žena nas je ovako proklela, ona nije smela to učiniti sopstvenom detetu! Za mene ako, ali detetu… Molio sam bebicu da ne raste više, pevao sam joj uspavanke, čak sam od jedne babe uzeo nekakve magijske spise i pokušavao da sastavim formulu za smanjivanje, ali, bože, bože, nalazio sam jedino formule za rast, jer svi roditelji žele da im dete poraste – razume se, do neke predviđene i normalne veličine. Zato sam reči: rasti kao breza, rasti kao topola, rasti i bez mleka i bez majčinoga soka, rasti brže no što prođe godina, menjao u: smanji se kao puž, budi manja od crva i od makovoga zrna, kao Kvazimodo… Ništa uspelo nije. Ama baš ništa. Ne znam kako nisam ranije, ali setih se sada onog doktora i odlučih da odem do ordinacije, pa makar po kakav priručnik. Sve dadilje u selu odbijale su da brinu o ovako bolesnom detetu, ni moje visoke ponude ih nisu namamile a ja sam bio prinuđen da napustim posao u fabrici ne bih li stalno nadgledao Jelenu pošto bih zaticao užasan nered pri povratku u dom.





Žurio sam da stignem u oridnaciju, i zadihan, bez najave, polu-pijan zakucah kod doktora. Prekinuo sam ga u sred ručka. Doktor me se beše odmah setio. Stadoh ga očajno moliti da mi da neki savet, da mi pomogne da izlečim ćerkicu, koja se, skoro do plafona popela.





Jednostavno, vrlo je jednostavno, poče doktor, žvaćući hranu u ustima, odsecite joj noge!





To predlažete?‼ začudih se ja kako se toga nisam setio ranije. Ali, ja to ne znam da radim! Nisam doktor!





Ima ko zna, reče.





Zaista? Učinili biste mi to? Spasili ste me! Snažno ga zagrlih, a doktor se izmiče. Ustade i reče:





Ali, to morate da platite. I to mnogo da platite, jer se operacija, razume se, neće ovde, u bolnici, odigrati.





Meni je ostalo dosta ušteđevine, a pored toga, i novac od ženine sahrane je bio neiskorišćen, jer njenog tela nigde ne beše. Sada pomislih, kako je možda to dobro, jer se veliki novac baca na sahrane, a telo, trune li pa trune.





Operaciju dogovorismo za sedamnaesti februar. Napokon sam, te noći, mirno zaspao, ali me negde oko dva ujutro probudi plač devojčice koji beše plač odraslog čoveka i vriska dok ga režu. Još samo tri dana do operacije, pomislih kroza san.





Ali, sutradan je bebina glava već dodirivala plafon! Sve to beše nepodnošljivo za mene. Povrediće se, umreće ako nešto hitno ne preduzmem! Pozvah odmah doktora zamolivši ga da operaciju izvrši danas. Doktor je pristao, uz malo povećanje cene. I ja sam pristao, ne beše mi druge.





Ne brinite, kada budemo odsekli noge, manje će jesti, tiše plakati, ili gotovo uopšte neće plakati, biće kao sva normalna deca, ubedi me njegova prijateljska ruka na mome bolnom ramenu.





*





Ćerkicu je doktor uspavao i počeo sa zahvatom. Bilo mi je mrsko gledati. Izađoh van. Ja sam uvek razuman čovek bio, i čitao sam da se razum i razboritost čovekova najbolje pokazuje u teškim, nezavidnim situacijama, kao što je bila ova.





Nakon pola sata ušao sam u sobu. Tišina, na patosu dve odsečene noge i malo krvi.





Gotovo, reče doktor. Šta ćemo sa nogama?





Pa, nema ih više, zbunih se.





Ma… mislim, trebaju li vam?





A to… ne.





Ne smeta Vam da ih ja odnesem?





O, nikako, nikako. Samo izvolite.





I tako doktor ode sa malim bogatstvom u evrima i dvoje pari nogu. Dete je još uvek spavalo, naizgled mirno, a bez nogu. Posle duže vremena upalih televizor, da se malo razonodim, umirim, i stadoh gledati reklamu o podizanju plafona.





I ja bih mogao podići plafon u kući! Divna ideja!





Dete zaurlika, tako da se moje čitavo biće naježi.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Шћепан Мали, Београд 1957 (Глигор Станојевић)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Како то изгледа кад једна метропола пропада, давећи се у остацима свог богатства и луксуза, а шта се за то време догађа на рубовима империје? Сјајна дигресија Глигора Станојевића у књизи о Шћепану Малом о декаденцији Млетачке Републике у 18. веку. Било актуелно тада, а можда се догађа и данас.





“Док је Османска империја стењала под теретом анархије, дотле се Млетачка република, као гранична страна држава, која је граничила са Црном Гором и била у многоструком односу с народом Црне Горе, налазила у економској и политичкој кризи. Пожаревачким миром 1718. године Република је завршила своје ратовање против Турске. Иако је Република из овог рата изашла као побједник, чак са извјесним територијалним проширењем, Пожаревачки мир значио је ликвидацију њеног господства на Леванту. Од почетка XVIII вијека почиње лагани, али сигурни економски пад Републике. Заснивајући своју трговину више на посредничкој трговачкој улози са заосталим источним земљама и богатећи се на заосталости тих народа, Венеција је морала да уступи мјесто другим поморским државама Запада, које су развиле своје производне снаге. Од тридесетих година XVIII вијека Венецији озбиљно конкуришу Француска и Енглеска и у оној роби за коју су Млечани сматрали да имају монополистички положај на турским тржиштима.










Држећи се чврсто својих застарјелих политичких установа, Република је у знатној мјери онемогућила развијање производних снага, како у метрополи, тако и у провинцијама. Млетачке провинције на Јадрану у току XVIII вијека, из деценије у деценију, све више сиромаше. Али у самој Венецији, гдје се вијековима сливало богатство, живот је текао широком животном ријеком. Никада се раније у Венецији није тако раскошно живјело. Безбрижно се уживало у данашњици, са сигурним увјерењем у сутрашњицу. Салони, елеганција, корупција, забаве, позоришта, концерти, празници, љубав, жене, карневали, то је била свакидашња слика високог друштва у Венецији. То схватање владајуће класе лаког и безбрижног живота преносило се и на доње слојеве, који су у друштвеном животу Венеције имали ону исту улогу коју су играли у старим комедијама. Та гомила вилана, факина и баркариола траћила је вријеме по крчмама, пијацама, молу и пристаништу, а своје радости налазила у игри фурланских кола и пјевању ноћних серенада.










Рад је био готово презрен; радило се врло мало. Omo studioso, magro moroso, каже млетачка пословица из тога времена. Радило се у празним часовима између забава или у крчми. Такав раскошан живот горњих друштвених слојева није био познат у осталим градовима Италије. Само се француско племство могло такмичити са Венецијом. Ко је у Венецији усред таквог срећног живота знао и хтио да зна да у њиховим провинцијама на Јадрану влада биједа? О томе су знали сенат и инквизитори, зато што су по своме бирократском положају то морали знати. Али они су сматрали да су довољно урадили за срећу и благостање својих поданика ако издају наређење да некога објесе или окују у галији. Такав је био антипод живота метрополе и провинције. Слабост Венеције била је видна и за Црногорце. У европској констелацији, како је владика Василије тачно уочио, Република је била држава “која се не може сравнат ни с најмањом потенцом у Европи, а камо ли с онијем великијем империјам христијанским.”


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Deca i engleski jezik u 21. veku (Intervju sa Tatjanom Joksimović)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Učenje stranih jezika u jednoj zemlji objedinjuje i reprezentuje psihološki naboj sredine i otkriva vladajuće stanje duha u oblasti ideologije, ekonomije, politike i kulture. Kada učenje nekog stranog jezika postane deo institucionalnog sistema, odnosno kada se u značajnijem obimu uči u osnovnim i srednjim školama, onda zapitanost nad procesom učenja stranog jezika postaje relevantna društvena i istorijska tema.





U prvim godinama posle Drugog svetskog rata, sa početkom sovjetizacije jugoslovenskog društva, apsolutni primat u nastavi stranih jezika je dobio ruski jezik, potiskujući francuski i nemački jezik. Posle sukoba Tita sa Staljinom 1948. godine, koji je za posledicu imao početak vesternizacije Jugoslavije, mesto i značaj ruskog jezika postepeno je počeo da preuzima engleski jezik. Do polovine 70-ih godina prošlog veka roditelji su mogli da biraju koji će jezik njihova deca učiti u školama i već tada je većina birala engleski jezik. U Beogradu je učenje engleskog jezika uskoro prevladalo, pa se njegova gotovo apsolutna dominacija – u komisijama koje su odlučivale o strategijama učenja stranih jezika u okviru školskog sistema – počela upoređivati sa nekadašnjom dominacijom ruskog jezika. Takvo stanje stvari je bilo određeno opštim jačanjem angloameričkog uticaja u kulturi i ekonomiji u čitavom svetu i već tada su, kako izvori beleže, bili uočeni pojačani zahtevi roditelja da njihova deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika.





Od sedamdesetih godina do danas je prošlo gotovo pola veka, a mi smo tu gde jesmo: u poodmaklom procesu globalizacije, u vremenu u kojem je svakodnevica nezamisliva bez interneta i u doba u kojem je u većem delu sveta engleski jezik postao lingua franca. Zahtevi roditelja – da deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika su ostali nepromenjeni. Mehanizmi usvajanja osnova engleskog jezika na najnižim uzrastima, međutim, ostali su složen posao kako za one koji jezik predaju, tako i za one koji treba da ga usvoje i progovore. O izazovima učenja engleskog jezika na predškolskom i osnovnoškolskom nivou razgovaramo sa Tatjanom Joksimović, profesorkom engleskog jezika i književnosti i vlasnicom škole i centra za učenje stranih jezika – Starland.










Već duži niz godina, kao profesorka engleskog jezika, stičete iskustva u domenu rada sa decom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Koliko je proces predavanja, odnosno usvajanja osnova engleskog jezika na nižim uzrastima složen i da li je uopšte moguć?





Engleski jezik je jezik globalnog sporazumevanja – to je tako, i tu činjenicu treba na taj način i prihvatiti. Poznavanje engleskog jezika je uslov bez koga se ne može, odnosno nepoznavanje ili neupotreba uveliko smanjuje mogućnosti koje savremeni način života podrazumeva. Iz tog razloga, starosne granice za početak učenja engleskog jezika sve više se spuštaju, od pre nekoliko godina engleski jezik je ušao i u državne vrtiće kao dodatna aktivnost, a privatne škole imaju u ponudi kurseve namenjene najmlađima. Postoje razne metode i načini kako se pristupa najmlađim polaznicima u  učenju engleskog jezika. Ono čime sam se ja rukovodim u svom radu sa decom je dobrim delom zasnovano na iskustvu koje sam stekla tokom svog života i rada u Kanadi, posmatrajući kako deca našeg porekla usvajaju paralelno engleski jezik, dakle jezik zemlje u kojoj žive i maternji jezik koji se govori u kući. Uvek mi je bilo zanimljivo kako neosetno i nesvesno prelaze sa jednog jezika na drugi, ili ako roditelji pričaju na srpskom, deca odgovaraju na engleskom, i svako svakoga razume, svako koristi u datoj situaciji jezik koji mu je u tom momentu lakši ili bolje služi svrsi. 










Upravo zato što osećam da je forsiranje komunikacije isključivo na engleskom jeziku na našim časovima, meni barem, krajnje veštački, nepotrebno i kontraproduktivno, ono što želim da postignem je da kod najmlađih polaznika stvorim atmosferu u kojoj se spontano prelazi sa jednog jezika na drugi. I ostanem veoma često prijatno iznenađena u kojoj meri maleni drugari mene jednostavno razumeju – pričajući na engleskom, pa ubacujući digresije na srpskom, pa produžavajući priču na engleskom, deca spontano usvajaju novi jezik, i vrlo često kombinuju sa maternjim jezikom – kao pravi mali gastarbajteri☺. U tom najranijem uzrastu, dakle govorimo o deci od 3-4 godine, najmlađi polaznici usvajaju melodičnost engleskog jezika, upravo u tom uzrastu oni upijaju ritam i muziku jezika, a u kasnijim fazama učenja, ova deca nemaju problema u izgovoru, njihov jezik zvuči mnogo prirodnije i bliskije govoru izvornih govornika. U ovoj ranoj fazi učenja ono što je meni jako važno jeste da stvorim uslove u kojima će najmlađi polaznici uživati, u kojima će im biti lepo, da napravim atmosferu u kojoj se prepliću dobre vibracije, harmonija, motivisanost za rad i poštovanje koje gradimo jedni prema drugima. Ogromna je odgovornost raditi sa decom, posebno sa najmlađima – roditelji vam poveravaju svoje dete kome upravo vi, u velikoj meri, oblikujete stav koji će zauzeti prema procesu učenja na duže staze. Mnogi moji učenici su sa mnom od svoje treće godine, sada su već u višim razredima osnovne škole. Pratim njihov razvoj godinama i srećna sam kada vidim da kada se rano postavi dobra i čvrsta osnova, ostalo je samo stvar nadgradnje.






Kada je, po vašem mišljenju, optimalno vreme da dete počne sa učenjem stranog jezika? Sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećete?





Kao što sam spomenula, engleski jezik, po mom uverenju, zauzima posebno mesto, prosto se nametnuo kao jezik koji je osnovni jezik za sporazumevanje, i kada govorimo o optimalnom uzrastu za učenje engleskog jezika, onda ću reći da ovaj proces posmatram kroz faze. Ako dete krene od svoje treće godine da uči jezik, usvajaće ga uz određene mehanizme slične maternjem jeziku. Od neke pete godine, pričamo dakle o nekom predškolskom uzrastu, dete već ima bolju motoriku, grafomotoriku, tako da učenje jezika dobija jedan novi aspekt – počeci pisanja, prepoznavanja reči, povezivanja kartica sa odgovarajućim rečima. 





Vaše pitanje je odlično – sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećem. To je jedno od ključnih pitanja koja postavim roditeljima koji dođu da se upoznamo i eventualno započnemo našu saradnju – koja su njihova očekivanja u odnosu na dolazak njihove dece na časove engleskog jezika. Ilustrovaću nekim primerima – ako je u pitanju dete koje već nekoliko godina negde uči engleski jezik, dođe roditelj i kaže kako su, eto, razočarani, bili su letos na moru u Grčkoj pa se njihova ćerkica nije snašla da na engleskom uspostavi komunikaciju u restoranu, na primer – nije tražila sok na engleskom jeziku…. Ili – roditelj se razočara što na direktno pitanje: „a kaži mi kako se kaže stolica na engleskom, hajde kako se kaže „zeleno“ na engleskom – tu najdobronamernije pokušavam da roditeljima objasnim da u ovom drugom slučaju to pre svega nije dobar način, upravo se ruši koncepcija usvajanja engleskog jezika na način sličan maternjem. Deca ne prevode sa jednog na drugi jezik, deca prosto kroz kontekst usvajaju, ili uče. Dakle, stolica će biti nešto na čemu sediš kada se umoriš, ili dok jedeš, to je ono na čemu voliš da se klackaš…. Zelena je trava, zelena su polja, zelen je džemper koji imam na sebi, zelene su tvoje oči…. 





U slučaju letovanja u Grčkoj – sedite za stolom, okruženi Česima, Rusima, Poljacima,… pričate na srpskom, i očekujete od ćerkice da na vaše „idi, traži sok na engleskom“, da će otići i od konobara kome engleski jezik nije jača strana, pitati za „Excuse me, can I have orange juice, please?!“. Situacija je veštačka, normalno je da se dete neće dobro snaći, jer se oseća čudno i neprirodno. 





Ali, stavite dete u prirodnu i spontanu situaciju – evo, ispričaću vam iz ličnog iskustva, i nije u pitanju engleski, nego francuski jezik. Pre par godina letovala sam sa porodicom u Francuskoj, na rivijeri. Moja deca ne govore, niti uče francuski. Na plaži su se zbližili sa Francuzima – posmatrala sam ih veoma znatiželjno jer su kroz igru, pokrete i spontanost intuitivno pronašli zajednički jezik i veoma lepo se razumeli. Moja ćerka je oduševljeno pričala o meduzama koje su videli, i to izgovarajući u transu čitave fraze koje je „pokupila“ na francuskom. I to je spontanost. 





Na našim časovima, da bih postigla upravo tu spontanost, ciljano usmeravam ka tome da dete samostalno iskaže ono što već nekim svojim receptorima prihvatilo.










Kakvi su didaktički problemi paralelnog učenja dva strana jezika u ranom dečjem uzrastu?





Ja ću ovde izneti svoje mišljenje, moguće da se neće svi složiti sa tim. Ja sam profesor engleskog jezika i književnosti. Služim se takodje španskim, italijanskim i francuskim jezikom, dakle obožavam jezike, volim da kada putujem pričam na ovim jezicima, kroz svoje ranije profesije u turizmu i hotelijerstvu mnogo puta sam dobila potvrdu da kada se čoveku obratite na njegovom maternjem jeziku, pridobili ste ga, pola posla je već završeno. Ukoliko je vaša situacija takva da je izvesno da ćete zbog posla, na primer, morati da se preselite u Nemačku, Francusku, onda definitivno ne bi bilo loše da dete krene rano da uči i ovaj drugi strani jezik. Ali ako situacija nije takva, onda ovo što ću reći iz mene progovara pre svega majka. Dakle, kao roditelj dvoje dece veoma mi je važno da moja deca rastu u zdravu decu, da postoji dobar balans u njihovim aktivnostima. Dete mora da bude fizički aktivno, dakle sport ima važnu ulogu. Dobro je ako se ukomponuje sa nekim kreativnim angažmanom – muzika, slikanje, gluma, balet…. I jezik, engleski kao baza. To je po meni nešto o čemu ja lično vodim računa. Kada me roditelji pitaju za drugi strani jezik, iskreno kažem da je sasvim u redu sačekati, ne žuriti. Kada se na engleskom jeziku stekne dobra osnova, i usvoje mehanizmi učenja, svi drugi strani jezici u kasnijim fazama neće biti problem, ne treba forsirati, treba uspostaviti balans, to je moje lično mišljenje i, ujedno, odgovor na Vaše pitanje.





Možete li uporediti školski i izvanškolski sistem učenja stranih jezika?





Svako izlaganje stranom jeziku nosi svoje dobre strane – ako se pametno uklope kockice u mozaik, onda je dete, tj. učenik na dobitku.  Ali, ono što primećujem, mada ne želim da generalizujem jer poznajem sjajne pedagoge, nastavnike engleskog jezika, uglavnom postoji tendencija da se znanje vrednuje, tj. ocenjuje tako što se traže greške, kao da su pitanja koncipirana tako da se za odličnu ocenu treba izboriti sa svim mogućim izuzecima od pravila (koji se u svakodnevnom, živom jeziku praktično i ne upotrebljavaju, nebitni su), rade se diktati koji su veoma stresni, a po mom mišljenju diktat pripada jednoj sada već anahronoj pojavi, u doba spell check-a. Često imam priliku da vidim kontrolne zadatke jer mi moji učenici koji dolaze kod mene na časove donesu – trudim se da ne pakazujem otvoreno začuđenost samim konceptom kontrolnog zadatka – neretko vidim zadatke koji su potpuno izbačeni iz konteksta, a očekuje se da učenik napiše upravo ono što nastavnik naumi, iako su moguća i druga rešenja jer ne postoji kontekst. Zadaci su takvi da ne motivišu učenika da lepo uradi test, drugim rečima, suvoparni su, nezanimljivi, i po pravilu, uvek kriju neku začkoljicu, neki izuzetak. To mi se ne dopada, to ubija detetu volju da radi, stavlja ga u inferioran položaj, dete se pita šta to nije u redu, roditelj se takodje pita zašto je dete podbacilo na kontrolnom iz engleskog. Ja uvek podvučem jasnu crtu i ogradim se tako što kažem da ono što ja mogu da ponudim i što sve ove godine radim, jeste da dete opustim, da ga osnažim da koristi engleski jezik. Apsolutno je normalno grešiti, ali ne treba da se bojimo i stidimo pogreške, naprotiv – nama jezik treba da bude sredstvo kojim se služimo u životu. Roditeljima jasno kažem da nisu svi talentovani za engleski, muziku, fudbal, tenis, matematiku, nauku,  ali svima nama je engleski potreban upravo da bismo se bavili onim što volimo i u čemu smo više uspešni. Engleski nam je potreban kao sredstvo.  Kada kod mene u Centar dođe dete koje ide u više razrede osnovne škole, primećujem grč, strah, žao mi je što konstatujem da je engleski bauk. I odmah krenem da vraćam detetu osmeh na lice, pričamo opuštemo o stvarima koje su predmet interesovanja, o onome sa čime dete oseća povezanost – da li je u pitanju muzika, sport koji trenira, omiljeni you tuber, video igrica – brzo dođemo do onoga gde kreće involviranost, a kada zadobijam poverenje, e tek tada kreće naša zajednička priča. Strahovito puno verujem u potencijal i kapacitet koji svako dete ima ponaosob i znam kada povrati poljuljano samopouzdanje, kada dobije potreban vetar u ledja, tada smo postigli to nešto, i tada je nebo granica.










U svom radu srećem i izrazito talentovanu decu – tu smatram da je velika odgovornost nastavnika. Kada prepoznate X faktor kod deteta, greh je suzbijati i ne razvijati taj potencijal. Ne pričam ja ovde isključivo o engleskom jeziku – ako mogu da napravim paralelu sa medicinom, imate, recimo neki problem, odete kod lekara koji vas uputi kod specijaliste za taj problem, ali ono što izostaje jeste jedan holistički pristup, nikako da se sagleda celokupno stanje organizma. Ja u svom radu srećem decu koja su talentovana ne samo za engleski jezik. Ako na primer radimo nešto o muzici, instrumentima, pa kada to ilustrujem puštajući najlepše kompozicije ikada komponovane za violinu, pa ako dete krene da plače jer je to tako lepa muzika, pa se to ponovi u više navrata, osećam potrebu da to roditeljima prenesem da možda razmišljaju da bi dete trebalo usmeriti u tom pravcu.  





Imamo sjajne matematičare, logičare i onda je sasvim normalno da o tome pričamo, da rešavamo zadatke na engleskom. Ono što želim da kažem jeste da meni nije bitno da li će dete znati pravilo kako se gradi Past Simple Tense, ili kada se sve upotrebljava…. Nikada na taj način nisam volela engleski jezik, ja lično, najviše volim da dovedem učenika do toga da kroz konteskt i situaciju koristi upravo taj Past Simple Tense, i kada ga upotrebi, ja onda kažem – e, to vam je deco Past Simple Tense☺.










Deca su danas sve više zaokupljena sadržajima i vidom komunikacije koje im pruža mobilni telefon, roditelji nemaju dovoljno vremena ili htenja da im se posvete, vaspitačice se žale na drastičan pad verbalnih sposobnosti i pad koncentracije kod dece predškolskog uzrasta. Uviđate li i vi takve trendove i kako se u nastavi nosite sa promenama koje u odrastanje donosi savremeno doba?





Da, primećujem, ali mi moramo zajednički da pronađemo najbolje rešenje za našu decu. Ne možemo da se borimo protiv tih trendova, to su tekovine modernog doba, ali možemo da im se prilagodimo i da probamo da izvučemo korist za sve, odnosno da ih podredimo našim potrebama. Jeste, deci opada pažnja, kratko traje, potrebne su im brže slike, i sve se odigrava mnogo dinamičnije. Deca imaju telefone, koriste ih, gledaju razne sadržaje. Svaki roditelj vidi kada dete obuzme mobilni telefon, dobije neki „zombi“ izraz, treba vremena da dozovete dete, da se vrati. To je, onako, prilično zastrašujuće. I to vidim da se dešava. Šta je suština? Ovo vreme nameće nova pravila, sve se dešava brzo, izloženi smo raznim pritiscima da se ispoštuju rokovi, stalno smo iza nekog ekrana (kompjuter, tablet, telefon, TV). Previše je obaveza, a sve manje vremena da se deci posvetimo na pravi način. Sve manje pričamo sa decom. Deci nedostaje priča. I to je ono što je osnovno. Deca ne praktikuju priču, nema sučeljavanja mišljanja, nema izražavanja stavova. Zato na našim časovima potenciram upravo priču, debatu bez obzira na nivo znanja engleskog jezika, sa najmlađima uživam u tome da im pričam, zanimljivo i angažovano. Kada uspete da povratite znatiželjni duh, istraživački duh, kada sa starijim osnovcima organizujete debatu, onda smo nešto uradili. Da, oni imaju mobilne telefone, ali kada radimo oni na tim mobilnim telefonima traže informacije koje će prezentovati. Naravno, koristićemo Internet, ali želim da pokažem kako ćemo tražiti sadržaje na engleskom jeziku. Tako je, svi koristimo aplikacije, ali ja svakoga molim da u settings-u namesti na engleski jezik. Moramo da držimo korak sa vremenom, oprezno i pametno, stavljajući sve te savremene gedžete u određenu funkciju, oni su tu da nama pomognu, i tako treba da ih koristimo. 






U vreme pandemije korona virusa mnoge škole su morale da promene način rada, odnosno da pređu na takav vid nastave koji podrazumeva onlajn komunikaciju preko raznih internet platformi. Kakva su vaša iskustva rada sa novonastalom situacijom i sa takvim vidom nastave?





Kada je 15. marta proglašeno vanredno stanje, znala sam da moram odmah da pronađem način kako ćemo nastaviti dalje. Prekid kontinuiteta jednostavno nije dobra stvar. Za samo nedelju dana uspostavila sam virtuelnu učionicu. Najveći broj učenika se priključio novom načinu rada. Bilo je i onih koji su više za učionički način, što potpuno razumem, smatram da lični kontakt ne može ništa da nadomesti. Prenela sam iz škole sve materijale, a od izdavača zatražila pristup digitalnim resursima. Dobila sam pristup, pokazali su razumevanje za situaciju u kojoj smo se svi našli. Odlučila sam se za Zoom aplikaciju koja mi se učinila za moju priču najprikladnijom. Posle samo nedelju dana pauze, ali u potpuno novim okolnostima, kada sam ugledala ozarena lica drage dečice iz karantina, meni je srce bilo puno. Svaki naš čas bio je melem za sve nas, toliko pozitivne energije, toliko sreće što vidimo jedni druge, što drugari vide drugare, što smo ponovo, gle čuda, online zajedno, to je sve baš cool.










Kod mlađih polaznika roditelji su bili ti koji su morali da asistiraju u nekim segmentima, bili su uz svoju decu, bilo je tu puno komičnih situacija, smejali smo se zajedno, roditelji u pozadini, takodje. To je bila prilika i za roditelje da budu svedoci našeg rada, našeg napretka, šta njihova deca znaju, šta mogu, kako mi to radimo. Časovi su bili izuzetno dinamični, na ekranu sam mogla da podelim sve prateće sadržaje: video, audio, delili smo tablu, radila sam vežbanja zajedno sa decom. Ono što su oni radili u knjizi i radnoj sveci, ja sam radila na ekranu. U početku, shodno situaciji, sa mlađima sam časove započinjala tako što smo svi trljai dlanove, tako prali ruke, brojeći do 20 koliko je poželjno da traje pranje ruku tokom pandemije, delili savete kako da se štitimo od nove pošasti. Sa starijima smo razgovarali o svemu onome što im nedostaje tokom karantina, poveravali smo se jedni drugima. Časove smo završavali uvek u najpozitivnijem mogućem svetlu, šaljući poruke ljubavi, prijateljstva i pozitivne energije. Samo iskustvo sa online učionicom je sasvim sigurno umnogome obogatilo i unelo čak neko osveženje u našu nastavu. Sasvim sigurno znam da ću, i kada se od septembra ponovo budemo vratili u klasičnu učionicu, kombinovati i ove nove mogućnosti korišćenja online učionice. Na primer, u slučaju kada dete odsustvuje duže sa nastave zbog bolesti, ovo može da bude koristan način da se nadoknadi izgubljeno gradivo.





Na kraju, privodeći ovu čudnu školsku godinu kraju, mogu reći da se osećam dobro, ponosno i ispunjeno. Sačuvali smo kontinuitet u nastavi, još bolje smo upoznali jedni druge, zavirili u naše domove i skrivene kutke, mislim da smo stekli neku neraskidivu vezu, i jednu divnu uspomenu na naše zajedništvo i brigu jednih o drugima. To su velike stvari, a za mene možda najveća naučena lekcija. 










Intervju vodila Olivera Dragišić


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Лаура Бети говори Пазолинијеву песму „Мерилин“ (1962)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

(Из збирке песама „Пут и небо“, превод Гордана Суботић)


















Мерилин





Од света древног и оног сутра





Остадоше само лепота и ти,





убога сестрице моја млађа,





она што трчи за сенама старије браће,





да би им слична била, смеје се с њима и плаче,





шалове њихове око врата меће,





кришом им додирује књиге и ножиће,





ти си, сестрице млађа,





понизно носила лепоту своју,





душа твоја кћери скромнога света





ни слутила није колико је мила,





у супротном, лепа не би ни била.





И нестаде, као златна прашина.





Свет те је научио.





И твоју лепоту за се приграбио.





Из неуког древног света,





из окрутнога сутра,





остаде само лепота што стидела се није





малених груди сестрице моје,





трбуха што голотињу олако открива.





Стога и јесте лепота била, као у





љупке Циганчице, просјакиње мрке пути,





као у трговачких кћери





у Мајамију ил` Риму лепотом овенчаних.





И нестде, као голубица од злата.





Свет те је научио,





и твоја лепота не беше више лепа.





Ал` ти и даље девојчица оста,





луцкаста као старина, окрутна као сутра,





а између тебе и лепоте твоје што уграби је моћ





прострле се сва тупост и суровост данашњег доба.





Увек је треперила у теби, као осмејак кроза сузе,





бесрамно пасивна, непристојно послушна.





Послушност много проплаканих суза иште. 





Препуштања другима,





превише осмеха ведрих што за њихову милост моле.





И нестаде, као бела сенка злата.





Лепота твоја што преживе древно доба,





за којом будућност жуди, а садашњост





је чува, извргну се, тако, у зло.





Напокон осврнуше се старија браћа,





прекинуше начас демонске игре своје,





запиташе се, из разоноде немилосрдне





пренути: “Зар нам је збиља Мерилин,





мала Мерилин, пут показала?”





Сад управо ти, сестрице малена,





ником више ниси важна, сиротице, с осмехом својим,





управо ти си остављена пред вратима света





препуштеног удесу кобном.







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Страст рођена током интервјуа – Драган Бабић и Лив Улман

				

			Published on  autor: stellapolarebooks1 komentar		

			



			


			

Колико сте пута у животу имали прилике да посматрате процес заљубљивања две особе, а да сами нисте били једна од њих? Почетком 80-их година прошлог века београдска чаршија била је заокупљена говоркањима о изненадној, снажној и скандалозној вези која се развила између омиљене Бергманове глумице (и његове бивше супруге) Лив Улман и југословенског, српског новинара Драгана Бабића. У то време Бабић је био аутор познатог и гледаног телевизијског формата, односно серијала интервјуа под називом То сам ја, а за једну од саговорница 1980. године изабрао је лепу нордијску глумицу. Необуздана страст, како је доста касније сам Бабић посведочио у емисији Док анђели спавају, рађала се постепено између саговорника током интервјуа. Неколико наредних година су били у вези. Лив Улман је почела да посећује Београд, а да је била радо виђена гошћа и на српским славама посведочиће дневничка белешка психолога Дарагана Крстића:





16.2.1981.





“Код једног пријатеља био сам на ручку, на слави Св. Трифуна, заједно са глумицом Лив Улман, која је дошла у пратњи једног нашег заједничког познаника. О вези лепе и славне глумице и интелигентног београдског новинара прича се доста, зачудо без оне пакости, или количине пакости која би се могла очекивати у оваквим случајевима. За столом нас је било десетак и сви који су се тамо нашли били су довољно образовани и видели довољно света да смо могли говорити опуштено, мислим да се и Улманова осећала пријатно и без зазора, није била на опрезу. Негде на почетку ћаскања пренео сам јој поздраве моје мајке, заиста је волела њене филмове, посебно са Бергманом, али и уопште је била склона нордијским културним творевинама, после Руса радо је читала и Кнута Хамсуна, Ибзена. Улманова се са шармом великог професионалца искрено обрадовала тим комплиментима, била је довољно искусна да је знала који глас треба чути, овај који је чула није био корумпиран никаквим интересима, такве гласове она ретко чује, мислим да је тако нешто и рекла.





Нисмо је много запиткивали, пустили смо је да говори кад хоће, и занимљиво је њено запажање да не пијемо много, да пијемо мање од Нордијаца у оваквим приликама, да пијемо пажљиво, не мешајући пића, што иначе раде њени Нордијци који су нестрпљиви да што пре уђу у пијанство, па мешају ракију и пиво, те се опију и пре обеда. Ми смо већ знали за те наше врлине, знали смо и за мане, али она је овде била исувише кратко да би их уочила, а ако је и видела понеку ману, била је учтива па је није споменула.” (Крстић, Драган, Психолошке белешке V 1978-1981, с. 312.)





Погледајте како је Драган Бабић правио интервјуе. 





Погледајте како је лепа и паметна била Лив Улман. 





И да – погледајте како су се заљубили.





То сам ја: Лив Улман










			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Бог или југ? “Записи”, Бања Лука: Арт принт, 2018 (Никола Париповић)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Пред вама су “Записи” младог писца из Бања Луке. Записи су кратка и необична форма или стил изражавања Николе Париповића. Личе на закључке изведене из тема над којима је аутор дуго мислио. Њихова вредност је у томе што својом необичношћу и оштрином коју им управо кратка форма даје изазивају на полемику. Или на отварање нових путева. Духовитост која понекад из “Записа” бљесне није претенциозна као она коју налазимо у афоризмима. Нема сарказма, нити ироније. Из “Записа” избија необична самоувереност. 





Око чега бисте ви полемисали са Николом Париповићем?





Преносимо неколико “записа”:





Нема површног дјетета. Површност је вјештина коју човјек у заносу комуникације савлађује годинама.





*





У дјетињству је све – ново. “Ево, све чиним новим”. Откровење, 21:5.





*





Зашто није досадно у друштву дјеце и животиња? Зато што они живе своју судбину. Одрасли људи се траже.





*





Мањина се тражи. Већина никада није ни посумњала да је изгубљена.





*





Пролазећи кроз шуму, бићеш задивљен, зачуђен или поједен. Пролазећи кроз град, бићеш растројен.





*





Да је Бог Жена, човјечанство би одавно било угушено Мајчином видљивом свеприсутношћу.





*





Бог се скрива у примраку, а ђаво иза бљештавила.





*





Стрпљивост је садашњост бременита плодом будућности.





*





Љепота једног тренутка је пројава вјечности у том тренутку.





*





Њежност је осјећање за тананост другог бића.





*





Смирење је агрегатно стање љубави.





*





Слобода је Ја које одлучује. Судбина је Ти које ме сусреће.





*





Човјек је оно чему се диви.





*





Кад већ немамо дар ћутања, боље се расипати у ћаскањима неголи тонути у анализе.





*





Постоје два пута: досађивати се или гријешити. Само што је досада послије почињеног гријеха много дубља.





*





Досада у самоћи: тешка.





Досада у друштву: неподношљива.





*





Само онај који зна за добре осаме – имаће плодоносне сусрете.





*





Копајући по другим језицима, налазим неостварене могућности српског језика.





*





У књижевности намијењеној дјеци нагласак треба да буде на трагизму, будући да само поука изведена из трагичног осјећања може да освијести човјекољубиво осјећање.





*





Сви текстови осим Јеванђеља истрошени су цитирањем. Али су се и хришћани истрошили цитирајући.





*





Понижење слова: од јеванђелиста до журналиста.





*





Умјесто да читање претвори у оруђе за преображај јединога свијета који му је Бог дао, он је читајући стварао своје паралелне, лажне свјетове.





*





Читање је један неприродан подухват, али често неопходан за ублажавање човјековог стања у космосу.





*





Читајући праве књиге, можемо заборавити све идеје и ликове, али њихов дух остаје у нама и ништа га не може одузети.





*





Читајући Миљковића, човјек се разболијева. Коначни исход читалачког опијања његовом патетиком ума јесте очајање. Он је најопаснији српски пјесник.





*





Досада, а не Бог, главна је тема руске класике. Бог се ту рађа међу људима из досаде свакодневног живота.





*





Код Буњина је трагизам често загушен мелодрамским тоном. Зато он није писац Чеховљевог реда.





*





Примјер Борхеса: учити староисландски, а остати потпуно равнодушан према судбини стварног човјека.





*





Стилиста нема времена за истину: Флобер.





Истинољубац нема времена за стил: Достојевски.





*





Кованице Лазе Костића нису плод генијалности, како мисле неки учењаци, него тешких неуроза.





*





Све почиње не од разоговора, већ од чуда.





*





Да ли је “руска туга” чежња за Богом или за југом?


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Како Бугари пишу фикцију? (Иво Сл. Николов)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Зараза је део шире идеје о Васељени коју аутор дорађује и развија кроз своје приче и роман. Окосницу прича чине “Људи-храмови” чији је задатак да спасавају душе људи које су се затекле у мрачним местима постојања и да им пруже могућност продужавања пута.





Зараза





Светлост!?





Ишчезла је услед догоревања свеће у њеним рукама… Није се сећала када се то догодило, али је још увек осећала топли восак по кожи. Остаде јој само нада. Стизала је, да би продужавала даље. Није знала ни ко је, ни где је. Изгубила је осећај за време. Имала је магловито сећање на пад. Пораз.





Сетила се подземних ходника. Били су тамни, камени. Хладни као мртваци. Осећала их је рукама и босим ногама. Сваки пут другачији, сваки пут јој наносише бол. Дрхтећи, помери се милиметар унапред. Дизала се полако, веома полако. Спорије од хиљадугодишње корњаче чији је оклоп подупирао планету. Испитивала је милиметре стопалом ноге на којем је остала без прстију, потом и другим. Истраживање настави рукама. Испружене, али близу тела, повијене у лактовима, препипавале су простор у висину. Прсти су јој били скупљени у песницу – бар они који су јој преостали. Сваку непажњу плаћала је телом. У почетку је зарастало. Али не задуго, нити у потпуности. Зараза. Била је вођена болом. Због тога је пред собом проверавала сваки милиметар, после чега би удахнула и дозволила себи да коракне.





Можда је грешила. Толико је већ времена прошло да су је сва чула издала. Но, мрак као да је био другачији, загушљив и опседајућ. Раније је могла да види предмете као силуете. Сада је о томе могла само да машта. Као да се вратила у време пре Великог праска. Од вида и слуха није било вајде. Једино се тишина могла надметати са тамом која је окруживала. Обе су биле тако излуђујуће. Гласови у глави су одавно ишчезли, а још давније се појавили. Због тога није ходала. Чак и не помисли на трчање!





Учини нови мали корак.





Хладноћа је згрчи.





Тренутак касније бол потпали цело њено измучено биће. Згазила је у нешто, нешто мрачно. И не толико мокро, колико лепљиво. Овог пута не повуче ногу из локве. То би била друга грешка. Научила је лекцију. Зато сачека. Сачека да се привикне на бол. Тада пребаци равнотежу са ноге на ногу. Бол не престаде. Никада и није престајала, већ се гомилала негде дубоко у њој. Осећај је био шизофрен. Са једне стране, унутра јој је бивало све теже. Али, са друге, нову бол је све лакше превазилазила. Изгледа да је почела да се навикава. Престаде да мисли и учини следећи корак. Овог пута бола није било. И шта има од њега…





Знала је да се креће по старој згради. Ходала је стотинама година. Десетинама година је већ самовала. Нико се није заустављао да би је посетио. Нико није проверавао како је. Није их осуђивала. Више. Прво је вриштала од беса, после из беспомоћности. На крају се умири. Помири се да никада неће напустити границе тих зидина. Пролазила је кроз просторије као кроз неки прошли живот. Тада је била арогантна, са пореклом и образовањем. Из досаде се ничим није бавила, сматрајући себе јединственом. Трагала је за непоновљивом свакодневицом. Заинтересовала се за митове. Изучавала их је са таквом страшћу да је почела да доказује њихову недоследност. Негде реалну, а негде измишљену. Није признавала пораз. И проширила је истину по свету, своју истину. Јединствену истину. Сакупила је много артефаката које је носила са собом да би је подсећали на успехе. И славу!





Следећи изазов је била њена сизифова скала. Погрешила је у процени. Уђе с високо подигнутом главом у једноспратну високу зграду чију сврху нико није знао. Замка кликну и она остаде унутра. Разне људе је дозивала у помоћ, а они би јој одговарали из лова на обећано злато. Нико ко би ушао није успевао да је пронађе. Нити је успевао да дочека сунце следећег јутра. Чак им ни тела никада не би била откривена. Временом су се они који су некога могли да спасу удаљавали, док потпуно не би ишчезли… После тога би пробала све друго чега би се сетила. Запалила је зграду, али ништа није горело. Почеше да јој горе плућа под кожом, па је ватру морала да угаси. Ноктима је зидове гребала као луда, али када би се пробудила из сна, зидови би опет били цели. Њене руке нису биле у таквом стању. Није успела да стигне до крова. На рачун тога разби врата и скочи кроз њих, само да би дупетом треснула у исту просторију. Поломи кости које ионако нису зарастале. Сваки удах је опомињао на њихово постојање. Падала је са прозора првог, другог и трећег спрата, са северног, јужног, западног и источног зида, али би увек као перо падала у салу с огњиштем. Тамо је све и почело. Проклете симболе је угледала још кад је стигла. Тада јој ништа нису говорили. Сада још мање. Уосталом, тада нису имали значење. А сад је било касно. Зато узе крпу и поче да их трља пре него што се ту настанила. Није успела. Утиснуше јој се по кожи и почеше да јој испијају енергију, били су гладни. Много гладни. Где год да су се после тога појављивали, симболи су се утискивали на зидове, на такнину, у кожу… Она постаде зараза.





Оштра бол је тргну из заноса. Никада пре није имала такав грч. Грч је изгледао блажено. Инстиктивно се затрча, знајући да треба да се удаљи од тог ходника. Нешто громно се беше појавило и тражило је. Целу вечност је чекала да се то догоди али је сада страх савлада и не напусти је. Несвесно додирну кожу на месту где је последњи пут видела симболе огњишта. Али је то не умири – кожа беше ледена. Затрча се још јаче. Судари се са зидом, изубија се о пречке и разбацане предмете. Требало је да пронађе мрак да се сакрије. Упрегну сву снагу да стигне до мале нише под степеницама. Успела је да узме завој. Уто је лонац лупи по глави. Није се сетила да се раније налазио на тој висини… Важно је било да је стигла до нише. Баци се као мачка унутра.





Касније угледа ватрену тачку у удаљеном углићу на ниши испред себе. Чак не стиже ни да се зачуди. Тачка експлодира у огромну светлост и обгрли је. Ништа није могла да учини. Предала се.





Старац лица ишараног преживљеним вековима се усправи полако пред остацима старе зграде. Имао је шивену торбу и дрвену тољагу којом се подупирао. Отресе прашину са огртача и огрну се. Окрете се и поче се удаљавати од остатака. Уморан осмех му озари лице. Чекао га је дуг пут кроз Чистилиште. Важно да је успео. Могао је да пронађе и да у тело прикупи следећу изгубљену душу. Његов је живот био посвећен њиховом проналажењу и уздизању.





Био је један од малобројних, кроз векове опсталих, живих Манастира – Зараза опраштања!


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Зидари туђе среће. Београдска штампа о економском емигрирању из Југославије у Западну Европу крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, Београд 2019 (Петар Драгишић)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			






Књига се може купити код издавача – Институт за новију историју Србије 





На Amazon





У продајним објектима Delfi књижара 





Преко интернет књижаре Korisna knjiga





Преко продајне мреже Kupindo 





Преко Knjzara.com





Преко Biblio.com




















Вишеструка криза југословенског система шездесетих година имала је и политичке, али и врло изражене економске нијансе. Југословенско друштво је у том периоду било суочено са кризом у односима њених република и народа, који се може свести на конфликт између централистичких и (кон)федералистичких концепција. То је време Осмог конгреса, Брионског пленума, албанских демонстрација за Косову и у Македонији, уставних амандмана. Југославија у овом драматичном раздобљу улази у доба нестабилности које је најавило њену несрећну судбину почетком деведесетих година. 





Истовремено, шездесете су и време преиспитивања економских концепата југословенског експеримента. Привредна реформа уносиће елементе тржишне економије у југословенску социјалистичку, самоуправну економију. Но, проблеми су се тиме само заоштрили. Некомпатибилност југословенског система и реформских мера покварили су све релевантне параметре југословенске привреде. Једна од последица овог реформског покушаја био је и поремећај на југословенском тржишту рада, односно отпуштања радника и затварање „привредних субјеката“ за запошљавање новопридошле генерације радника. 





Према расположивим изворима, редуковање могућности проналажења посла у Југославији, као и трагање за већом зарадом, у односу на ону која се остваривала у социјалистичкој Југославији, произвели су масовни миграциони талас, који ће у Западну Европу у веома кратком периоду (до почетка седамдесетих година) однети готово милион југословенских радника. Ова драстична демографска појава није представљала последицу искључиво југословенских привредних аномалија, већ је била узрокована и силама које су деловале из другог правца – из најразвијенијих економија северозападне Европе, чије потребе нису могле да задовоље домаћи ресурси радне снаге. Масовно емигрирање југословенске радне снаге довешће крајем шездесетих и почетком седамдесетих година до формирања великих заједница југословенских радника, пре свега у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској и Шведској. 





Југословенска држава није желела да овај процес економске емиграције протиче изван контроле режима. Настојећи да ову појаву доведе у склад са својим економским интересима југословенске власти су донеле више правних аката у циљу дефинисања процедура за запошљавање радника из Југославије. Томе је, осим тога, требало да служи серија билатералних споразума са земљама које су прихватиле највећи број југословенских радника. У пракси се, међутим, испоставило да овај вид управљања миграционим кретањима из Југославије није био нарочито ефикасан. Показало се, наиме, да је велики број радника до запослења у иностранству долазио „другим путем“, односно, заобилазећи за то предвиђене институције. Тако је и квалификациона структура југословенске економске емиграције изгледала другачије од југословенских намера, с обзиром на приличан удео квалификоване и стручне радне снаге у гастарбајтерској популацији. Ипак, режим у Београду није спутавао емиграциони талас из Југославије, видећи у том процесу прилику за збрињавање вишкова радне снаге – пратеће појаве привредне реформе. Југословенске власти нису скривале ове намере од домаће јавности. О њима се јавно изјашњавао и југословенски партијски и државни лидер Јосип Броз Тито. 





Осим делимичног растерећења тржишта рада велики талас југословенске гастарбајтерске емиграције доносио је југословенској привреди још један конкретан бенефит. Радило се о високим износима дознака југословенских радника у иностранству, које су у години Титове смрти достигле четири милијарде долара. Тиме су се Југословени у иностранству показали као драгоцен извор девиза за југословенску привреду. 





Поред интензивнијег емигрирања квалификоване радне снаге, што је представљало нежељену последицу емигрантског таласа шездесетих и седамдесетих година, југословенске власти је узнемиравао и потенцијални утицај политичке емиграције из Југославије на југословенске раднике у Западној Европи, што је доживљавано као озбиљна претња југословенским интересима. Свесне те опасности, југословенске власти су предузимале мере, поред осталог, пропагандног карактера, у циљу снажења про-југословенске и марксистичке оријентације југословенских радника у иностранству и њихових породица. Масовност гастарбајтерске емиграције из Југославије крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када је ова појава била на свом врхунцу, није могла да буде игнорисана од југословенских медија. Београдска штампа није скривала од својих читалаца да реке Југословена напуштају земљу у потрази за послом у иностранству. О феномену одласка на рад у иностранство писало се интензивно, при чему су тематизовани различити аспекти гастарбајтерске проблематике. Изношени су статистички подаци, писано је о основама југословенске емигрантске стратегије, разлозима емигрирања, односно о циљевима које су Југословени на привременом раду у иностранству настојали да реализују животом и радом изван Југославије. 





Београдске дневне новине и часописи се нису супротстављали економском емигрирању из Југославије, што је јасно рефлектовало став југословенских власти о делимично очекиваном позитивном ефекту одливања дела радне снаге у иностранство. У анализираним текстовима проналазимо, међутим, став о штетности емигрирања квалификованих и висококвалификованих кадрова, потребних југословенској привреди. Радило се о ставу који је у потпуности био одраз званичног југословенског курса према запошљавању југословенских држављана у иностранству. 





Штампа је писала и о факторима који су емигранте из Југославије вукли ка Западу, односно Западној Европи. У први план су стављани незапосленост у Југославији, као и могућност веће зараде. Као кључни конкретан циљ гастарбајтера истакнуто је решење стамбеног питања – изградња, или куповина куће, или стана. Новине у југословенској престоници су регистровале и потенцијални значај гастарбајтерског новца за југословенску економију. Указивано је на тешкоће домаћих банака да привуку још више гастарбајтерске штедње и наглашавана озбиљна конкуренција иностраних банака у борби за гастарбајтерски новац.  





У анализираним текстовима проналазимо доста детаља о југословeнcкој емиграционој политици. Истиче се, што је и био јасан став југословенског режима, амбивалентан став према питању емигрирања југословенске радне снаге, при чему се са одобравањем гледало на одлазак неквалификованих радника, док се наглашавала потреба заустављања одлива квалификованих и стручних кадрова. Фокусирано је и деловање југословенских институција у бризи о југословенским радницима у иностранству, при чему је критикована непропорционалност југословенске конзуларне мреже растућим заједницама Југословена у Западној Европи. У штампи смо проналазили и осуде недовољне бриге о информисању Југословена на раду у иностранству. Критиковано је и запошљавање југословенских радника „другим путем“, односно заобилажење процедура предвиђених југословенским нормама и билатералним споразумима Југославије са земљама пријема. 





Ове повремене критике појединих аспеката односа југословенских власти према проблематици гастарбајтерске емиграције из Југославије не можемо тумачити као фронтални напад на курс државе према овом проблему. Штампу у Југославији су представљала информативна гласила режимских (државних или партијских) установа, па на страницама југословенских новина и часописа нећемо наићи на тонове који би озбиљније одударали од ставова политичке класе. Питање економске емиграције ту свакако није представљало изузетак. Штампа, дакле, није нападала феномен гастарбајтерске емиграције, нити генерални курс режима у Југославији према овом деликатном питању. 





Разуме се, београдске новине и часописи, као уосталом и медији у осталим југословенским републикама, „пропустили“ су да масовну емиграцију из Југославије виде и прикажу као колосални доказ краха југословенског економског, и не само економског експеримента. Критике појединих аспеката односа државе према проблему гастарбајтерског емигрирања из Југославије шездесетих и седамдесетих година тако видимо не као напад на режим и његову оријентацију у процесу извоза радне снаге, већ као „другарску критику“, односно покушај да се појава, чија се неопходност не доводи у питање, унапреди и боље усагласи са интересима југословенске заједнице.





У анализираним новинским текстовима у периоду од краја шездесетих до почетка седамдесетих година, у значајној мери је портретисан сам гастарбајтер. Писано је о стандарду Југословена на привременом раду у иностранству, условима становања, могућностима зараде и уштеде. Овде је, за разлику од текстова о политици државе према питању економског емигрирања, штампа имала већи маневарски простор у извештавању и коментарисању. Значајан простор дат је управо материјалним резултатима гастарбајтерских авантура. У репортажама и чланцима објављеним у испитиваном периоду проналазимо бројне податке о висини зарада југословенских гастарбајтера у маркама, шилинзима, француским и швајцарским францима, шведским крунама. Ове вредности су понекад бивале појашњаване конвертовањем у динаре, али и спорадичним навођењем одређених цена у земљама пријема, што донекле данашњем читаоцу може да појасни реалну висину зараде Југословена у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској, Шведској. У штампи проналазимо и бројне исказе самих гастарбајтера о могућностима уштеде зарађеног новца и начину његовог трошења. Из њих сазнајемо да је приоритет даван решењу стамбеног питања, односно изградњи или адаптацији кућа у Југославији. Гастарбајтер се приказује, што је одговарало стереотипним представама о овој популацији, и као особа склона агресивном репрезентовању сопственог успеха, изградњом велике куће или куповином аутомобила, што је популацију у завичају требало да увери у величину успеха његове гастарбајтерске авантуре. 





Значајан простор је београдска штампа крајем шездесетих и почетком седамдесетих година посвећивала и условима становања Југословена на привременом раду у иностранству. Сазнања о овом аспекту гастарбајтерског живота новинари београдских штампаних гласила остваривали су на најнепосреднији начин – обиласком приватних станова југословенских грађана на раду у иностранству, али много чешће посетама баракама намењеним колективном смештају југословенских и осталих иностраних радника. У бруталним описима ових објеката – барака, преовлађују тамни тонови. Ове приче приказују гастарбајтера као човека који живи на граници људског достојанства, или и испод ње. Радило се о јефтином смештају, који је радницима био једина опција у покушају да уштеде део зараде. 





У анализираним новинским чланцима срећемо се и са темом носталгије. Често је ова тема третирана са пуно патоса и, чини нам се, свесно или несвесно у функцији јачања југословенског патриотизма. Третирано је и питање слободног времена гастарбајтера, при чему су приказани неки од начина борбе југословенских миграната, неинтегрисаних у друштва земаља у којима су радили, са доколицом. Она се ублажавала, не у контакту са домаћим становништвом, већ у кругу сународника, у кафанама југословенских власника, у клубовима југословенских радника, на железничким станицама, или, на пример, код Reichsbrücke у Бечу. 





Значајан број чланака посвећених југословенској економској емиграцији фокусирао је успехе и неуспехе гастарбајтера. Штампа је у различитим формама представљала судбине појединих миграната, чија су се искуства кретала од бајковитог успеха или приличног успеха, до разочараности и пораза. Појединац је могао да дође до значајне зараде, али и да се суочи са немогућношћу реализовања постављених циљева, односно са свешћу да читав подухват није имао смисла. Неки су неуспеси били тотални, кулминирајући губитком живота. На раду, изван посла, или у „обрачуну са самим собом“. 





Ни у једном од анализираних текстова нисмо пронашли прецизно дефинисан одговор на питање да ли се емигрирање исплатило или не. Од таквих генералних оцена су се новинари београдских штампаних гласила у потпуности уздржали. Навођени су многобројни примери позитивних и негативних исхода. Ако бисмо из њих извели некакву средњу вредност, можемо констатовати да је у београдској штампи крајем шездесетих и почетком седамдесетих година гастарбајтерска пустоловина перципирана као реална могућност остваривања одређених материјалних потреба. Читаоцу је, међутим, бројним сликама гастарбајтерске свакодневице упућивана порука, да се до тог циља долазило тешко, преко великих одрицања, блата, трулих дасака по радничким баракама. Гастарбајтер је, тако, по правилу виђен као мученик, а тек понекад и као (материјално) остварен човек. Градио је друштво капиталистичког благостања, али је оно остајало изван његовог домашаја. 










Фељтон у црногорском дневном листу Дан















Приказ књиге можете прочитати овде.







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Велика француска ћутаоница у филму „Базен“ Жака Дереа

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			






У Француској је током септембра 1968. године био снимљен гламурозни играни филм Базен у режији Жака Дереа. Главне улоге су биле поверене Алену Делону, Роми Шнајдер и Морису Ронеу, док се у споредној роли појављује и млада Џејн Биркин. У ствари, Базен је био филм који су Жак Дере и Ален Делон правили заједно. То је био први од њихових девет заједничких филмова и једини који Делон није продуцирао. Чињеници да је Делон први пут учествовао у режирању једног филма као што је Базен није поклањана специјална пажња. Међутим, управо је она могла бити од кључног значаја за успех и разумевање филма у чијој се позадини одвијао скандал који је дубоко потресао француску јавност, француски политички врх, југословенско емигрантско подземље у Паризу и француску мафију. “Афера Марковић” умало није коштала Алена Делона угледа и каријере.





Током снимања филма на оближњем сметлишту било је пронађено мртво тело Делоновог “човека”, југословенског емигранта Стевице Марковића са којим је Делон већ дуже време имао напет однос и несугласице. Журналистика никада није успела да сазна о каквој се тачно врсти “напетости” радило. Истрага која је уследила и током које су биле изнете претпоставке да су Марковићево убиство наручили Ален Делон и његов кум Франсоа Маркантони, “capo” корзиканске мафије, никада није добила судски епилог. Афера је ипак допринела широком интересовању за све личности које су у њу биле умешане. Један од врсних познавалаца југословенског емигрантског подземља у Европи, новинар Душан Савковић, дуго је и темељно истраживао “случај Марковић”, а како француско судство пресуду никада није изрекло, Савковић је своја сазнања о Марковићевом убиству могао да презентује само у форми романа Горила I и II. У књизи Загрљај Париза исти аутор описује процес новинарске истраге и, поред мноштва интересантних детаља, скреће пажњу и на чињеницу да је Делон платио превод романа Горила и да се носио мишљу да по њему сними филм. И тај податак није неважан: Делон је очигледно имао афинитет ка филмској тематизацији догађаја у којима је и сам учествовао. То незнатно појачава тезу коју у овом тексту износимо – да је Делон и у филму Базен играо самог себе, без обзира на чињеницу што је филм настао на основу новеле Жана-Емануела Колина која је била написана непосредно пред снимање филма, под псеудонимом.










Базен се жанровски најчешће описује као психолошки трилер: Маријана (Роми Шнајдер) и њен партнер Жан Пол (Ален Делон) проводе одмор у луксузној вили свог пријатеља која се налази на француској ривијери. Њихов однос је нестабилан, Жан Пол није сигуран у Маријанин однос према њему из чега се међу љубавницима развија блага напетост. Она ескалира када им у госте дође некадашњи Маријанин љубавник и пријатељ Жана Пола, Хари (Морис Роне) који са собом доводи своју младу кћерку Пенелопу (Џејн Биркин). Хари је надобудни, самоуверени тип, који не сумња у своју способност да сваког тренутка Маријану поново може имати. Тако се и понаша. И Жану Полу се тако чини јер ни Маријана не изгледа равнодушно према бившем љубавнику. Осујећен и љубоморан, понижен понашањем своје папртнерке и њеног бившег љубавника, Жан Пол заводи младу Харијеву кћи. Од тог тренутка напетост је све израженија међу ликовима, а Жан Пол ту ситуацију разрешава убиством (дављењем) пијаног Харија у базену. Обрт настаје када Маријана, током полицијске истраге, стане на страну свог партнера Жана Пола прикривајући његов злочин. Кључни доказ убиства, гардеробу убијеног, Маријана и Жан Пол скривају у подруму виле. Жена, која је била casus belli сукоба два мушкарца остаје некажњена, стаје на страну свог партнера убице, а злочин остаје неразјашњен и вођен као “несрећан случај”. Из филма није јасно каква је будућност њихове везе.





У сценарију филма садржани су и неки историјски догађаји. Убиство Стевице Марковића је на видело изнело чудан однос између њега, Алена Делона и Делонове супруге Натали. Радило се о својеврсном љубавном троуглу у којем су Марковић и Натали већ неко време пре његовог убиства били у вези. Такав однос између Марковића и Натали потврдили су многи саговорници из документарног серијала “Лепи и мртви” (Миломира Марића). Савковић у свом роману инсинуира да би однос Делоновог телохранитеља Марковића и његове жене Натали могао бити тек један од разлога нарученог убиства. Други је могао долазити из Марковићевог настојања да се по сваку цену и на бруталан начин домогне “високог друштва” Француске, мотивисано страхом емигранта од друштвене маргине француске престонице, као и његовом незајажљивом жељом за новцем. Служећи се уценама (претња фотографијама са оргија на којима је наводно присуствовала Помпидуова супруга у време предизборне кампање за председничке изборе, за које никада није установљено да ли су заиста постојале) Марковић је прекршио правило ћутања обавезујуће за друштво којем је желео да припада, а чију је окосницу чинила спрега мафије и државне структуре власти. Показавши своју бескрупулозност, Марковић је по ту структуру постао озбиљан и неконтролисани “играч”. Због тога је, али и због везе са Натали, Марковић из “друштвене игре” био избачен тако што је био убачен у најлонску амбалажу Маркантонијевог душека, а потом био бачен на градско сметлиште.










Необично је колико уверљиво су Делон, Роми Шнајдер и Роне (који су Делона одреда бранили пред судом као сведоци, припадајући истовремено кругу његових сталних пријатеља из високог друштва) одиграли тешке улоге из којих није на први поглед једноставно схватити у чему се напетост међу ликовима тачно састоји. Одређена недореченост у филму појачава драму. Чини се да су улоге тако уверљиво могли одиграти једино инсајдери, учесници стварних догађаја, као људи који су страхоту љубоморе, освете, страсти и убиства доживели на сопственој кожи или који су бар били навођени искуством једног од њих. Како би могло изгледати убиство пријатеља који се почео преметати у непријатеља и супарника, агресивног и насртљивог типа, могао је добро знати једино Делон. Сценарио је пружао велике могућности да Делон одигра једну од својих највећих улога, али и да утиче на глуму својих колега.





Ипак, хронологија догађаја омета претпоставку да би у Базену Делон, Шнајдер и Роне могли тумачити Делона, Натали и Стевицу Марковића. Како би иначе било могуће да се у филму интерпретира убиство Стевице Марковића које ће се тек десити током снимања филма? Има нечег чудног, некакве коинциденције у радњи филма и заплету који се Делону дешавао у приватном животу. Није могуће да је филм антиципирао убиство? Смешно је и помислити да је Делон филмом најављивао убиство које је, како се верује, сам наручио. Још чудније је што је исте године био снимљен и други култни филм у којем је обрађена слична тема: супруг који припада елити француског друштва из љубоморе убија љубавника своје супруге који иначе по статусу не припада високом друштву, а жена која је била разлог убиства остаје некажњена иако је, прикривајући мужев злочин, постала саучесник у убиству свог љубавника. Реч је о филму Неверна жена, Клода Шаброла (1968/9). Морис Роне у оба филма игра љубавника. Одакле су такви садржаји и заплети стигли у француски филм?





У позадини Нверне жене и Базена који су остварили снажан утицај на моду, али и на естетику филма (чувени су костими које Роми Шнајдер носи у Базену, а које је креирао познати креатор Андре Куреж) смрдела су три југословенска леша, од којих је Стевица Марковић био последњи. Марковићевом убиству претходило је убиство његовог пријатеља Милоша Милошевића. Милош је такође био југословенски емигрант који се Делону приближио још у време Делоновог боравка у Београду током снимања филма о Марку Полу. Од тада су Делон и Милошевић постали интимуси, а њихов однос је интригирао колико њихове савременике, толико и оне који су се касније бавили Милошевим убиством које се такође приписивало Делону. Веза између Делона и Милоша описивана је као хомосексуална у којој је Делон обожавао Милоша, као пословна у којој је Милош био Делонов телохранитељ, као сложена јер је Милош био прва права велика, а можда и једина љубав Натали Делон још пре него што је постала госпођа Делон, као супарнички јер је и Милош имао амбиција да постане глумац и добро му је кренуло у Америци. Милош Милошевић је био убијен као љубавник супруге остарелог америчког глумца Микија Рунија, а ту услугу су Рунију наводно учинили Делон (такође личним разлозима мотивисан да се ослободи доминације Милошевића) и његов кум Маркантони који су се баш у време Милошевићевог убиства затекли у Америци. Делон је платио Милошевићеву сахрану и пренос његовог ковчега у Београд (сам чин подећа на мафијашки стил какав обичан свет може да види само у филмовима о мафији), а да је имао чудан, можда патолошки, однос према Милошевићу сведочи управо то што је Делон Милошеве ствари чувао у свом подруму.





На Милошево Место у Аленовом животу је дошао Стевица Марковић, по препоруци свога друга. Сместио се и на место љубавника Делонове жене која је са Аленом имала све напетији однос с обзиром да се већ шушкало о Делоновој умешаности у Милошевићево убиство. После снимања Базена, поготово после Марковићевог убиства, Делон и Натали су се растали.





Ако филмови Базен и Неверна жена не говоре о троуглу Делон-Натали-Стевица Марковић, онда су сасвим сигурно могли бити инспирисани љубавним троуглом Делон-Натали-Милош Милошевић, а убиство Стевице Марковића је током симања филма Базен додатно оптеретило ионако сложене односе међу супружницима. Према таквој интерпретацији, Морис Роне је у оба филма могао тумачити лик Милоша Милошевића. Новела на основу које је снимљен Базен је настала између убиства Милоша Милошевића и снимања филма Базен. Ако и оба филма не говоре директно и конкретно о Делоновом приватном животу, онда она одражавају стање ствари у елитном друштву Француске које је очигледно већ дуже време тонуло у чудне односе, везе, перверзије, изопачења, страсти, воајерства, бескрупулозности и убиства. Можда убиства два пријатеља, Стевице Марковића и Милоша Милошевића, нису били инциденти у француском елитно-подземном миљеу. И други филмови у којима је касније играо Ален Делон, а неке од њих и продуцирао, види се велико познавање државног и друштвеног система изнутра. То је свакако била позиција коју је Делон могао имати у Француској и са које је могао правити филмове “великог заплета”.





У Француској је мафија била тесно повезана са државном структуром. То није био случај са Југославијом у којој је структура власти настајала уз помоћ совјетских тенкова, савезничких договора и партизанских акција. Југословенски емигранти попут Марковића, Милошевића и других који су хтели “нешто више од живота” и који су се због тога упутили у Париз, се нису снашли у судару са “француским системом” који их није пуштао у своју “унутрашњост”. Када су Југословени пред јавност умало изнели прљав веш француског друштвеног крема и тиме угрозили постојеће савезе и спреге, били су брутално одстрањени. Њихова писма сведоче о страху који су осетили пред сопствену смрт, а тај страх је долазио од сусрета са њима непознатим начином деловања који је био својствен превасходно мафији. Чак су и потоње истраге, саслушања, покушаји да се налогодавци убистава пронађу и осуде били обустављени чиме је свима стављено до знања да је систем остао недодирљив.





Базен на специфичан начин чува истину о француском високом друштву. Неверна жена такође. То су филмови који су настајали у готово реалном времену, упоредо са догађајима на које су се реферисали. Због тога њихови римејкови нису толико добри јер су контексти њиховог снимања били другачији. Француска публика је Базен и Неверну жену добро прихватила и разумела управо због дозе реалности која је у њима, са више или мање намере, ипак била забележена.





Оливера Драгишић
























https://www.imdb.com/video/vi866236953?playlistId=tt0064323&ref_=tt_ov_vi



			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Одакле у ствари долази цензура? Андреј Тарковски, Мартирологијум. Дневници 1970-1986, Академска књига, Нови Сад 2017.

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			






(12. јануар 1972, Москва) Јуче ми је Н. Т. Сизов издиктирао примедбе и захтеве који се тичу “Солариса”, прикупљене са разних инстанција – у одсеку за културу ЦК, код Демичева, у Комитету и Главном комитету. Успео сам да запишем њих 35. Ево тих примедаба. Има их заиста много и оне би (ако бих их све уважио, мада је то немогуће) уништиле филм, у потпуности. Хоћу рећи, ситуација је много страшнија него са “Рубљовом”.





Дакле, ово је део тих примедаба:





Објаснити како изгледа Земља Будућности. У филму је, кажу, нејасно каква ће она бити (будућност).





  1. Треба приказати пејзаже на планети будућности.
  2. Из којег друштвеног уређења долази Келвин? Из социјализма, комунизма, капитализма?
  3. Снаут не треба да говори о несврсисходности (?) проучавања космоса. То води у ћорсокак.
  4. Избацити концепцију Бога (!?).
  5. Енцефалограм треба да буде приказан до краја.
  6. Избацити концепцију хришћанства (!?)
  7. Заседање. Избацити извршитеље странце.
  8. Крај: да ли треба или не треба: а) приказати реалан повратак Криса у очеву кућу, б) урадити тако да буде јасно да је Крис извршио своју мисију.
  9. Не сме постојати основ за закључак да је Крис беспосличар.
  10. Мотив самоубиства Гибарјана (упркос С. Лему) треба да буде повезан са жртвовањем ради својих другова колега (!?).
  11. Сарторијус као научник је антихуманиста.
  12. Хари не треба да постане људско биће (!?).
  13. Скратити самоубиство Хари.
  14. Сцена са Мајком је непотребна.
  15. Скратити сцене “у кревету”.
  16. Уклонити сцене у којима је Крис без панталона.
  17. (!?) Колико времена је главни лик потрошио на лет, повратак и посао?
  18. Направити текстуални увод у филм (из Лемове књиге) који би све објаснио (!?).
  19. Реконструисати по књизи снимања разговор Бертона и Оца о њиховој младости.
  20. Убацити цитате Колмогорова (о човековој смртности) (!?).
  21. “Земља” је дугачка.
  22. Научни свет личи на суд.
  23. Појаснити, на заседању, ситуације за сиже.
  24. Приказати лет на “Соларис”.
  25. Зашто се они (Снаут и Сарторијус) плаше Криса?
  26. Нема тога да је аутор ситуације Океан (?).
  27. Дакле, да ли је наука хумана или није?
  28. “Свет је наспознатљив. Космос се не може појмити. Човек мора да страда.”
  29. “Гледалац ништа не разуме”.
  30. Шта је то Соларис? А гости?
  31. Појаснити неопходност контакта…
  32. Криза треба да буде превладана.
  33. Зашто је Хари нестала? (Океан сам разумео).
  34. Закључак филма: “Човек не треба да повлачи своју гузицу с једног краја галаксије на други.”





Читав списак ових лупетања завршавао се следећим речима: “Неће бити више примедаба…”





Да свисне човек, часна реч!





То је нека провокација… Само, шта они заправо хоће? Да одустанем од исправки? Зашто? Или да пристанем на све? Они знају да се то неће десити!





Ништа не разумем…







			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Шта смо знали о Италији? Погледи из Београда на Италију 1955-1978 (Петар Драгишић)

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Тешко је једним предзнаком оценити историју Италије у периоду од краја Другог светског рата до драматичних промена у Eвропи крајем осамдесетих година и краја епохе Хладног рата. Реч је о времену велике динамике, екстремних амплитуда, успеха и неуспеха. Просечан читалац историјске литературе било коју синтезу италијанске историје тог доба може да доживи као узбудљив трилер, са невероватним расплетима и непредвидивим епилогом. Заиста, не можемо се отети утиску да се ради о епохи коју су одликовале позитивне и негативне приче, ремек-дела и скандали, чуда и несреће, велики успеси и трагични падови.





То је време у којем један, на крају рата, изгладнели народ, са каквим се сусрећемо у Малапартеовој „Кожи”, великом брзином поправља животни стандард и достиже народе најразвијенијих земаља западне Eвропе. Италијанско привредно чудо педесетих и шездесетих година прошлог века представљало је и у светским оквирима упечатљив историјски феномен. Ова, на крају рата економски девастирана земља, у деценијама које су уследиле остварила је радикалан напредак у читавом низу привредних сектора, попут енергетике (ENI), хемијске индустрије (Montedison), аутомобилске индустрије (FIAT, Pirelli), електроиндустрије (Olivetti, Candi, Zanussi), те прехрамбене и модне индустрије. Made in Italy је постао симбол робе високог квалитета широм света. Италија постаје и снажна туристичка сила, што је позитивно утицало на италијански платни биланс, али и на побољшање перцепција ове државе у свету.





У периоду Хладног рата Италија је и земља која је захваљујући





глобалном политичком контексту и добром прилагођавању истом дошла до значајног међународног статуса. Од земље која је у Други светски рат ушла на губитничкој страни, Италија је нестварном брзином узнапредовала до снажне међународне позиције у свету који су креирале силе победнице. Она је од пионирских етапа западноевропских интеграција њихов незаобилазни део и покровитељ. Од оснивања је члан Заједнице за угаљ и челик, односно, касније, Eвропске економске заједнице. Италија је, такође у периоду Хладног рата (као и касније) играла ванредно важну улогу на јужном крилу Северноатлантског пакта, чији је члан била од оснивања тог војног савеза (1949. године). Пред крај периода којим се ова књига бави Италија постаје и чланица најексклузивнијег политичко-привредног клуба западног света – G7. У овом периоду је енергично тражила и налазила своје „место под сунцем”, тамо где јој је то из политичких и привредних разлога било најважније – на Медитерану и на Блиском истоку. Истовремено, италијанске дипломате, њени привредници и магнати, вешто су користили међународну, хладноратовску динамику, ширећи свој утицај и иза Гвоздене завесе, на простору совјетске интересне сфере.





После Другог светског рата Aпенинско полуостврво је постигло највише домете и на пољу културе. То је било време маестара и поета – Гутуза, Де Кирика, Пазолинија, Моравије, Томазија ди Лампедузе. Италијанска масовна култура, посебно у сфери кинематографије и музике, само деценију после рата, почела је снажно да мења међународни имиџ Италије. Десетине њених глумаца и поп-певача ширило је италијански soft powеr широм земаљске кугле, креирајући глобалну перцепцију Италије као земље слатког живота и гламурозне забаве.





Ова велика достигнућа имала су и своје ништа мање упечатљиво наличје. Италија је у периоду од краја Другог светског рата до слома комунизма и земља великих политичких потреса и нестабилности. Од пада Мусолинија и састављања Бадољовог кабинета, који је окончао рат са антихитлеровском коалицијом, до убиства Aлда Мора (чиме се ова монографија завршава), италијанске владе су у просеку трајале мање од годину дана. Трагање за формулом која би онемогућила улазак италијанске комунистичке партије (Partito Comunista Italiano – PCI) у зону власти, производило је најразличитије политичке комбинације у форми центризма или центро-левице (centro-sinistra). Ипак, избацивање моћне комунистичке партије из политичке арене онемогућавало је политичку стабилност и заоштравало динамику политичких борби у Риму. Најрадикалнију манифестацију високих политичких тензија представљали су насиље на улицама италијанских градова, политичка убиства, терористички напади. Гинули су радници, синдикалци, новинари, политичари, полицајци, судије, уметници. Они који су у политичким конфликтима били на погрешној страни, или само на погрешном месту. Таласи терора и политичког насиља од Болцана до Сицилије однели су





у хладноратовској фази италијанске историје на стотине живота. За одговорима на питање које су силе стајале иза ових насилних аката историчари, публицисти, новинари, потомци жртава трагаће и у наредним деценијама, уз сасвим реалну претпоставку да их никада неће наћи.





Aфере које су пратиле политичко насиље с времена на време откривале су бројне аномалије ондашњег политичког система у Италији. Документи судских истрага, медијски коментари, мемоарска литература и бројни слични извори указивали су на завере тајних центара моћи (попут масонске ложе P2, или система Gladio), крупног капитала, те домаћих и страних обавештајних служби. Сматрало се да је стратегија затегнутости и насиља имала за циљ да спречи „лево скретање” Италије, односно да комунисти преузму власт чиме би се пореметила осетљива хладноратовска равнотежа на Медитерану.





Политичка динамика Италије свакако је снажно била одређена





ондашњим спољнополитичкм контекстом, односно чињеницом да су се по завршетку Другог светског рата на будућој граници Југославије и Италије сударила два супротстављена геополитичка и идеолошка блока. Италија се тако већ у мају 1945. године нашла на линији ватре, а кључни проблем је лежао у ванредној снази њене комунистичке партије. То ју је чинило мање компатибилном са политичко-идеолошким блоком у којем се по завршетку Другог светског рата нашла. Управо ова некомпатибилност доводила је до покушаја унутрашњих и спољних чинилаца да се на Aпенинском полуострву на сваки начин смањи утицај комунистичких, односно просовјетских фактора и тиме италијанска политика доведе у склад с њеном припадношћу западним политичким интеграцијама. Најекстремније последице ове борбе представљало је већ поменуто политичко насиље. У Италији после Другог светског рата насиље није било само политичке природе. Висок ниво организованог криминала односио је људске животе и угрожавао крхке институције на југу Италије. Криминал на Југу блокирао је покушаје модернизације државе и друштва, а развој мафијашких структура кулминирао је стварањем моћних кланова, који су постајали реални господари на терену.





Детонације и рафали на улицама италијанских градова нису били једини проблем са којим се суочавало италијанско друштво у хладноратовској фази своје историје. Привредни успон Италије није равномерно усрећио све регије Италије и све слојеве италијанског друштва. Губитници епохе италијанског привредног чуда излаз су налазили у појачаном емигрирању у развијеније земље западне Eвропе, или у многобројним штрајковима који су постали један од упечатљивих симбола италијанске економије. Губитника је било и на страни материјално имућних. Велики економски бум, тај, како ће Пазолини формулисати, прелазак са палеокапитализма на неокапитализам, доносио је осетно повећање животног стандарда, али и носио са собом бројне негативне колатералне последице, услед немогућности човека и друштва да се успешно прилагоде драматичним променама начина живота. На попришту борбе марксизма, католичанства и либералног капитализма остао је дестабилизовани човек. Отуђеност, крах породице, деформација мушко-женских односа, декаденција елите, етички вакуум потрошачке заједнице тематизовани су у бројним ремек-делима италијанских синеаста (Марка Ферерија, Пјера Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија, Федерика Фелинија) који су оштро нападали италијанску стварност и песимистички гледали на њену будућност. У једном од својих најзначајнијих остварења, „Црвена пустиња” (Il deserto rosso), Aнтониони нам представља силуете слуђених, дехуманизованих људи који збуњено тумарају беспућима грандиозних петролејских постројења ЕНИ-ја покрај Равене. Наличје највећег италијанског технолошког напретка (чији је ЕНИ упадљив симбол), како нам Aнтониони сугерише, јесте разорено друштво, крах међуљудске комуникације, индивидуални и колективни аутизам и човек који то више није.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
А.Ю. Тимофеев, О. Драгишич, Д. Тасич, Война после войны. Движение сопротивления на Балканах 1945—1953 гг, Москва: Вече, 2020 (2019).

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Приказ књиге:
https://istorex.ru/uDrive/file/1601/674abf9835e35029030904610219baf0/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%8F%20%D0%AD%D0%BA%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%20%E2%84%962%20%2823%29%202020.pdf





В издательском доме «Вече», одном из старейших частных исторических российских издательств (основано в 1991 г.), в серии «Военные тайны XX века», которую само издательство оценивает как свою ведущую серию по военной истории, вышло монографическое исследование о малоизвестном феномене резкой вспышки повстанчества в первом послевоенном десятилетии на Балканах. Речь идет о русско-сербском коллективе исследователей из нескольких исследовательских центров. А. Ю. Тимофеев является профессором истории в Университете Белграда (Сербия), О. Драгишич – старшим научным сотрудником в Институте новейшей истории Сербии (Сербия), а Д. Тасич – научным сотрудником Университета Градец-Кралове (Чехия).  Результаты исследования  были рекомендованы к печати решением Ученого совета Института Славяноведения РАН. Рецензентами книги выступили ученые из Белграда и Москвы: ведущий научный сотрудник Института современной истории (Сербия) Г. Милорадович, доцент Университета обороны (Сербия) подполковник Д. Денда, профессор МГИМО (У) МИД России Я. В. Вишняков, старший научный сотрудник Института Славяноведения РАН  Б. С. Новосельцев. Перевод исследования на русский язык был выполнен старшим научным сотрудником Института славяноведения РАН А. А. Силкиным при финансовой поддержке РФФИ.





Компаративное исследование проблем Балканского полуострова соответствует отечественной историографической традиции, и в силу этого общий подход авторов выглядит органичным в рамках российской исторической науки. Предмет исследования авторов шире коммерческого названия книги. Авторам удалось рассмотреть весь комплекс формирования, организации, развития и ликвидации повстанческих выступлений в странах Балканского региона. В то же время авторы проанализировали  процесс становления и укрепления противоповстанческих органов, а также динамику подавления повстанческих выступлений в разных типах балканских стран: в странах под советским управлением, под западным контролем и в государстве, обладавшем определенной самостоятельностью. 





Нижней хронологической границей исследования стало освобождение Балкан от немецкой оккупации осенью 1944 г. Верхняя граница фактически определена исследователями более условно и в определенной мере была связана с ослаблением накала Холодной войны после смерти И. В .Сталина в 1953 г., вскоре после которой был закончен перемирием опосредованный вооруженный конфликт США  и СССР в рамках Корейской войны. В Балканском регионе в результате этих событий произошло улучшение дипломатических отношений между СССР и прозападными правительствами Греции и Югославии, а конкуренция между блоками на несколько десятилетий была трансформирована в культурную, экономическую и дипломатическую плоскость, с отказом от прямых действий.





Естественным выбором авторов стало написание обширного введения о положении дел  на Балканах в годы Второй мировой войны. Был дан обзор военных действий, характера оккупации балканских стран в зонах Германии и ее союзников (Италии, Албании, Венгрии, Болгарии и Хорватии), а также процесс развития движения антифашистского Сопротивления. В рамках развития антифашистского движения Сопротивления  возникло два неравноценных по значению, но заметных направления – более многочисленное и активное просоветское движение коммунистов-партизан, а также более осторожные и склонные к сбережению народа от мести оккупантов пробританские (позднее проамериканские) движения антикоммунистического характера, имевшие различные названия у сербов, греков и албанцев. При этом авторы рассматривают события, условно разделяя их на происходившее на западе (в Югославии) и на востоке Балканского полуострова (Болгария, Греция, Албания). С географической точки зрения, согласиться с таким разделением сложно. Лишь обратив внимание на интенсивность, многогранность и жестокость гражданской войны и борьбы против оккупантов в Югославии, можно понять причину этого структурного решения исследователей. Любопытным дополнением вводной главы является повышенное внимание авторов к «глобальным интересам» крупных игроков (СССР, Германии, США и Англии) на Балканах в годы Второй мировой войны. Особенно интересным представляется вопрос о планах обороны и «активных действий» Красной армии на Балканах в (1944–1945 гг.), в рамках которого исследователям, базируясь на редких документах ЦА МО РФ, удалось обнаружить и реконструировать планы советского руководства по подготовке к отражению предполагаемого удара союзников в южный фланг советских войск в 1944–1945 г.,  а также планы по контрударам в направлении Салоник и Царьграда. Советские планы были связаны с опорой на местное повстанческое движение в Греции. В то же время, активизация антисоветской деятельности англо-американцев напрямую связывалась советским военным командованием с ростом повстанческих выступлений в населенных мусульманами приграничных с Грецией и Турцией районах Болгарии. Авторы сделали обоснованный вывод о том, что гражданская война периода оккупации между движениями антифашистского сопротивления разного толка, а также конкуренция между супердержавами в регионе, заронили те семена, из которых и выросло кровавое послевоенное десятилетие нестабильности и повстанчества.





В следующей главе авторы начали свой анализ с динамики формирования силовых структур в титовской Югославии. После краткого введения о структуре государственного аппарата были детально рассмотрены особенности развития вооруженных сил и органов государственной безопасности новой Югославии, сформировавшихся из различных структур аппарата коммунистических партизанских отрядов в годы Второй мировой войны. Авторы не преминули отметить особую роль советского влияния на развитие структур политической полиции, контрразведки и внутренних войск. В то же время авторы не забывали и о роли иностранного влияния на активизирование повстанцев в традиционно спокойных приграничных областях. Все же наиболее многочисленным и активным движением антикоммунистического движения сопротивления было движение четников, которое в 1944-1947 гг., по оценкам местных органов правопорядка, превосходило по численности и размаху повстанческие выступления в Польше или на Украине. Интересно, что повстанческие проявления среди македонцев и славян-мусульман в Югославии в послевоенные годы были крайне незначительными. Авторы объясняют это рядом причин, самой важной из которых они считают ослабление традиционных иностранных покровителей этих движений в то время (Болгарии и Турции). Концом активной фазы повстанчества в Югославии стал разрыв между Сталином и Тито в 1948 г. В результате этого явления часть повстанцев вышла через намеренно оставленные коридоры на границах на Запад. Оставшиеся были деморализованы происходившими переменами. Несмотря на пропаганду, советская сторона не предприняла реальных шагов по  организации просоветского повстанчества в Югославии, в силу чего незамедлительно подавлялись отдельные повстанческие группы коммунистов-антититоистов, хотя и имели место в Сербии, Черногории и Боснии в 1949–1950 гг.





В третьей главе  речь идет о феномене горянского движения сопротивления. В силу уже упоминавшихся причин, турецкая активность в поддержке славян-мусульман в Болгарии также была с 1945 г. крайне ограниченной, в результате чего антикоммунистическое повстанчество в Болгарии было более типичным для титульной нации. Численность повстанческих выступлений и политического бандитизма в Болгарии была намного более низкой, чем в Югославии. Авторы подробно рассмотрели манипуляции современных болгарских исследований, направленных на то, чтобы искусственно преувеличить роль и значение горян в послевоенной истории Болгарии. В Югославии речь шла о десятках отрядов (банд) с сотнями повстанцев в каждом горном районе страны в 1944–1947 г.. В Болгарии на пике движения местному МВД были поименно известны почти все отряды. На пике численность горянского движения одномоментно не превосходила десятка повстанческих групп на всю страну, с обычной численностью крупного отряда менее  одного-двух десятков повстанцев.   Авторы подробно рассмотрели эволюцию болгарского карательного аппарата и меры, предпринимавшиеся государством для борьбы с повстанцами. Отдельное внимание авторы уделили влиянию иностранных разведывательных структур на повстанческое движение в послевоенной Болгарии, и особенно на преемственность, которая образовалась между немецкими организаторами болгарского повстанчества в 1945 г. и их преемниками в среде англо-американцев.





В следующей главе авторы продолжают свое исследование тактики повстанцев, а также антипартизанских действий на примере Румынии. Сделан вывод о том, что советские военные ни в виде технических специалистов (авиация, артиллерия, радиосвязь), ни в виде инструкторов или штабных офицеров не привлекались на широкой основе для местных противоповстанческих операций. Это разительным образом отличалось от происходившего в Греции, где англичане (а потом и американцы) изначально взяли на себя роль руководства и спонсорства в местных противоповстанческих операциях, а в критические моменты не чурались и прямого участия в боевых действиях. Румынская, как и болгарская историография пытается увеличить численность и значимость местного повстанчества. С этой целью румынские исследователи оперируют сконструированным ими собирательным термином Румынское антикоммунистическое движение сопротивления, в которое объединяют как повстанцев, так и подпольщиков, саботажников и других осужденных по политическим статьям. Также румынские исследователи очень неохотно говорят о присутствии в общей массе осужденных дутых и сфальсифицированных дел, неизбежных в сталинской традиции ведения следствия. Ещё одним важным выводом является прямая  преемственность между немецкими и англо-американскими организаторами повстанчества на территории Румынии. Важным фактором в разобщенности местного повстанчества стала многонациональность страны. В то же время авторы отметили, что как и в Болгарии и Югославии, участники Румынского движения антикоммунистического сопротивления в большинстве своем принадлежали именно к титульной нации.





Партизанская война в послевоенной Греции (1946–1949), также как и частые повстанческие выступления греческих левых активистов в более спокойные годы (1944–1945, 1950–1951), стали предметом заключительной главы исследования. С опорой на работы греческих авторов и мемуары участников событий с обеих сторон конфликта, а также на огромный массив американских отчетов и обзоров, составленных в годы войны и после ее окончания, авторы детально реконструируют ход войны и историю развития ДАГ. Особое внимание, как и во всем исследовании, авторы обращают на вклад иностранной помощи в формировании ДАГ. Не забывают авторы и о роли англо-американцев в формировании греческих структур безопасности, изначально слабых и почти разбитых греческими коммунистами, а в дальнейшем все более накачанных силами, средствами, продовольственными пайками и техникой. Авторы дискутируют и с устоявшейся в югославской историографии роли о том, что якобы уход Тито на Запад не повлиял на поражение ДАГ. Исследователи также обратили внимание на негативное влияние на развитие стратегии ДАГ опоры на национальные меньшинства, в ущерб вниманию к общенациональным интересам, и гибельность для повстанцев перехода к тактике оборончества.





Авторы заключили свой труд рядом важных выводов, опираюшихся на промежуточные выводы о статистической картине повстанчества на Балканах в первом послевоенном десятилетии, о проблемах формирования и организации повстанческого движения. На протяжении всего исследования авторы не упускали из виду эволюцию органов противоповстанческих операций, на развитие их тактических приемов. Исследователи особо указали на роль  взаимоотношений между повстанцами и широкими крестьянскими массами, от укрепления которых зависел рост и усиление повстанцев. Разрыв связей между народными массами и повстанцами стал главной целью успешных противоповстанческих мероприятий. Авторы подробно рассмотрели роль иностранного фактора в формировании повстанчества – ограниченность возможности непосредственной координации деятельности повстанцев, важность подготовки кадров организаторов повстанческого движения, значимость последовательной идеологической поддержки и реальности целей, а также обреченность повстанчества, слишком тесно связанного с иностранным государством (в силу невозможности самостоятельной борьбы за интересы местного населения и превращения таких повстанческих движений в марионетки с неминуемо падающим авторитетом). Вместо сводной историографии, каждая глава имеет отдельные историографические экскурсы в рамках всего исследования. В конце труда помещен внушительный список литературы и источников, который включает 10 архивов, 63 опубликованных сборника источников и мемуаров, а также 447 изученных авторами исследований на английском, немецком, румынском, болгарском, русском, словенском, сербо-хорватском и греческом языках. Исследователям удалось справиться с поистине колоссальным объемом информации и дать читателю целостную и лапидарную картину важного феномена, до недавнего времени неизвестного отечественным военным историкам. Авторам удалось удержаться от пристрастности по отношению к отдельным балканским народам. Несколько менее успешной была их попытка дистанцироваться от двух противостоявших сил Холодной войны, одна из которых явно вызывает у них бóльшие симпатии. В то же время это не помешало авторам сохранить объективность в рассмотрении взлетов и падений повстанческо-партизанского движения на всей территории Балкан, вне зависимости от того, на какой территории оно происходило. 


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Лотова жена: библијска прича и њене песничке интерпретације

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			






Лотова жена је једна од ретких прича из Старог завета на коју Нови завет понекад опомиње. У питању је алегорија наше оданости Богу – када нас Он позове, дужни смо да оставимо све овоземаљско и да пођемом за Њим. Они који у себи не пронађу снаге и намерно или из слабости почине грех, ризикују да доживе судбину Лотове жене – муњом погођени, претвориће се у стуб соли. Како се без освртања одрећи Града у себи? Који део нас заувек остављамо у Содому када једном из њега кренемо? На причу о Лотовој жени осврћу се (!) они које је Бог позвао и који су пошли путем Његовог гласа. Опоменуле су се, тако, Ана Ахматова и Вислава Шимборска.





Прва књига Мојсијева, гл. 19.





  1. И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.
  2. Тада *пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња.
  3. И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.
  4. Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим и поста *слан камен.
  5. А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом;
  6. И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равнини, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.





Јеванђеље по Луки, гл.17.





  1. *Јер као што муња сине с неба, и обасја све што је под небом, тако ће бити и Син Човечији у Дан свој.
  2. *Али му најприје треба много пострадати, и одбачен бити од рода свога.
  3. *И како бјеше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човечијега:
  4. Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби се.
  5. Слично као што бјеше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху;
  6. А у *дан кад изађе Лот из Содома, удари огањ и сумпор са неба и погуби све.
  7. Тако ће бити и у онај Дан када се појави Син Човечији.
  8. У онај *Дан ко буде на крову, а покућство његово у кући, нека не силази да га узме; а тако и онај у пољу, нека се на враћа натраг.
  9. *Сјећајте се жене Лотове.





Ана Ахматова





Лотова жена





“ Жена пак Лотова обазре се идући иза њега





и у слани се камен претвори”





За изаслаником бога је ишао,





Огроман, светао преко горе црне,





а немир женин, врео, нестишао,





још га је звао да се бар осврне.





“Погледај куле прекрасног Содома,





паркове где певах, дворе где сам прела,





Прозоре пусте високога дома,





где сам ти родила дете, где сам чела.”





Окренула се, и са смртном бољу





Завапише очи, са прозором срасле.





Тело се прозрачном крутило сољу





И ноге јој хитре за земљу прирасле.










Ову дивну жену оплакати ко ће?





У општем губитку њен удео шта је?





Само срце моје никад неће





Заборавит`: живот за поглед се даје.




















Вислава Шимборска





Лотова жена





Осврнула сам се тобоже из радозналости





Али сем радозналости могла сам имати и других побуда.





Осврнула сам се из жалости за зделом од сребра.





Из непажње – везујући каишчиће сандале.





Да не бих више гледала у праведни врат





свога мужа Лота.





Из нагле сигурности да кад бих умрла





он не би чак ни застао.





Из непослушности покорних.





У ослушкивању потере.





Погођена тишином, у нади да се Бог предомислио.





Наше две кћерке већ су нестајале иза врха брежуљка





Осетила сам у себи старост. Сањивост.





Осврнула сам се спуштајући на земљу тоболац.





Осврнула сам се из плашње, на коју страну да ступим.





На моју срећу појавише се змије,





паукови, мишеви и младунчад супова.





Не више ни добро, ни зло – већ напросто све што је





живело, пузало, скакало у свукупној плашњи.





Осврнула сам се због усамљености.





Због стида што бежим кришом.





Из жеље да крикнем, да се вратим.





Или тек тада кад се дигао ветар,





развезао ми косу и задигао сукњу.





Чинило ми се да то виде они са зидина Содоме





и праскају у гласан смех, једном и још једном.





Осврнула сам се у гневу.





Да бих уживала у њиховој пропасти.





Осврнула сам се због свих наведених побуда.





Осврнула сам се без сопствене воље.





То се само камен окренуо, крцкајући подамном.





То ми је пукотина одједном пресекла пут.





На рубу је тапкао хрчак, усправљен на две ноге.





И тада обоје погледасмо унатраг.





Не, не. Ја сам трчала даље,





вукла се и узлетала,





све док се тама не стровали с неба,





а с њом усијан шљунак и мртве птице.





Више пута окренула сам се због понесталог даха.





Ко би то видео, помислио би да играм.





Није искључено да сам имала очи отворене,





могуће је да сам пала лицем окренута граду.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Субверзиван и снажан: документарни филм „Специјални влакови“

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Редитељ и косценариста филмова Живот са стрицем и Представа Хамлета у Мрдуши Доњој, Крсто Папић, режирао је 1972. године и један мање познат документарни филм – Специјални влакови. Тема филма је одлазак Југословена на рад у Западну Немачку. Сцене су снимљене у Загребу, у самом возу и на станици у Минхену. Обухваћен је и пријем радника по доласку у СР Немачку. Скраћена верзија која се може погледати на јутјубу траје 14.13 минута и краћа је за око минут и по непријатног садржаја. Специјални влакови је језив и безобразан филм.





Одлазак око милион људи почетком 70-их година прошлог века из Југославије у западну Европу (углавном у Западну Немачку) је представљало сусрет “два интереса”: са једне стране гастарбајтерског интереса за зарадом, а са друге стране глади западноевропских послодаваца за јефтином радном снагом. Ти елементи сусрета два ентитета, гастарбајтера и западноевропских послодаваца, чинили су их квалитативно ближим јер је њихова сарадња била мотивисана обостраном жељом за материјалним бољитком. Услед тога су обе стране морале да пристану на извесне компромисе. Индустријски високо развијени Запад је морао да трпи придошлице из другог културолошког, политичког и идеолошког миљеа, док су гастарбајтери жељу за “бољим животом” плаћали пристанком на друштвени статус грађана “другог реда”.





Каква је то била држава коју је крајем 60-их и почетком 70-их година напустило милион грађана? До средине 60-их година југословенски естаблишент је спровео низ привредних експеримената који нису имали позитиван ефекат на економију социјалистичке Југославије. Привредна реформа из 1965. године је представљала извесно кокетирање социјалистичког самоуправног система са принципима тржишне економије, однсно покушај обликовања југословенског система према обрасцима капитализма. Како није био нарочито успешан, експеримент је радикализовао ионако пренапрегнут економски систем. У покушају да одрже ниво плата, “југословенски привредни субјекти” су обуставили запошљавање нових и отпустили део запослених радника. На затворена врата југословенских предузећа је куцало све више послератних бејби-бумера и значајно је увећан број радно активних људи.





У таквој ситуацији решење је било у отварању граница и одливу дела радне снаге. Југославија се са својих 4.2% економских миграната налазила на самом врху европских извозника радне снаге, заузимајући друго место иза Португала (5.7%), али надмашујући трећу по рангу Италију (3.4%). Југословенски режим не само да је на тај начин решио проблем вишка радника, већ је и профитирао захваљујући значајним дознакама емиграната. Процес одласка на стотине хиљада људи никако није био спонтан и неорганизован, напротив: био је уређен билатералним уговорима и организацијом бироа који су се бавили одабиром и транспортом радника.





Филм Специјални влакови заправо говори о трговини људима која се одвијала између два света, два интереса, често и илегално. Први минути филма показују како се вршио одабир људи који су могли да напусте земљу. Људи изгледају као стока на сточној пијаци у чији се квалитет меса и костију пажљиво загледало да „напоље“ не би стигли покварени зуби и неспособна тела. Потом камера бележи ужас плача, трауме и страха “срећних добитника” који су ушли у воз. Трећи део филма сведочи о сусрету емиграната са новим светом у којем им организатор посла каже да их више неће прозивати по именима, већ по бројевима. Атмосфера, стил и ниво организације подсећају на оне у концентрационим и радним логорима. Посебан утисак оставља организатор транспорта са југословенске стране који својим изгледом подсећа на макроа или спроводника прљавих послова подземља.










			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Југославија и Бугарска – хроника неуспешног пријатељства

				

			Published on  autor: stellapolarebooksPostavi komentar		

			



			


			

Југославија и Бугарска 1944-1980.





Хроника неуспешног пријатељства, 





Београд: Stella polare, 2019.





Монографија Југославија и Бугарска 1944-1980. Хроника неуспешног пријатељства (2019), прва је књига која односе две суседне земље, Југославије и Бугарске, прати од краја Другог светског рата до 1980. године, односно до смрти југословенског лидера Јосипа Броза Тита. Преглед односа Бугарске и Југославије последица је дугогодишњег интересовања аутора за ту тему. Истраживање је углавном засновано на необјављеној архивској грађи и обимној домаћој и страној литератури. Састоји се из два дела: монографски уобличеног хронолошког прегледа односа две земље и од прилога у којем је приређен избор најважнијих докумената којима се подупиру основне тезе књиге.





 Шта књига ново доноси?





Насупрот уобичајеном схватању југословенско-бугарских односа као билатералних, извори су показали да се динамика односа две суседне земље мора посматрати као последица међусобних утицаја најмање четири центра – Софије, Београда, Москве и Скопља. Бугарска спољна политичка стратегија према Југославији, односно према СФР Македонији, је била мотивисана, не само традиционалним бугарским аспирацијама према тој балканској области, већ и јадранском политиком СССР-а, односно тежњама Москве да се преко македонске територије приближи Медитерану.





 У Југославији је офанзивну политику према Бугарској заступало пре свега мекедонско руководство чији су национални интереси југословенску федерацију перманентно гурали у дубљи конфликт са Бугарском. Са протоком времена, све снажнијом дефрагментацијом федерације и приближавањем Титове смрти, неспособност централних југословенских власти да контролишу амбиције македонског руководства према Бугарској, постајала је све израженија. Та теза појачава теорије о слабости централног југословенског руководства, самог Тита, као и оне о све снажнијем политичком изражају њених националних руководстава. Стереотип о монолитности југословенске федерације и Титовој свемоћи, не само у унутрашњој, већ и у спољној политици, је доведен у питање.





Бугарско-југословенске дипломатске односе “краси” и једна специфичност из домена културе, пре свега науке и уметности. Током не тако бројних сусрета бугарског и југословенског руководства на највишим нивоима, много пута се, за разлику од југословенских билатералних односа са другим државама, расправљало о књижевности, историографији, уметности, научним конгресима, речницима и дефиницијама у њима. Култура је била специфичан полигон размене порука између држава и представљала је претходницу и последицу политичких одлука. Специфично је да је расправу са бугарским председником Живковим о култури водило македонско руководство. Титов глас се у тим дебатама не чује, а и онда када би се огласио имао је умирујући или посреднички карактер (може ли се замислити супротна ситуација у којој неки руководилац из Пиринског краја Титу “држи слово” о његовој политици у домену културе у Бугарској?). С обзиром на такву особеност комуникације између македонског и бугарског руководства у домену културне политике (политике у култури), може се поставити теза о национално освешћеном, активном и снажном македонском руководству над којим је Тито постепено губио контролу што је пренапрегнуте односе Југославије и Бугарске чинило још напетијим.


			
		

	
	



			
				



			

			
				
			
		

	
	

		
		
Три песника: Ахматова, Тарковски и српски народни песник

				

			Published on  autor: stellapolarebooks1 komentar		

			



			


			



У овом тексту представљамо три песника са по једном песмом. Песници нису непознати: Ана Ахматова, Арсениј Тарковски и српски народни песник. Дела Ахматове и Тарковског, руског песника и оца Андреја Тарковског, позната су широм света, па и Србима. Поезија српског народног певача, међутим, понекад нам остаје непозната и заборављена. То је, на пример, случај са песмом Бој на Грахову (босанскоме) коју је Ахматова превела на руски језик педесетих година прошлог века и која се у преводу може пронаћи у осмом тому њених сабраних дела (у Русији приређена 2005. године). Арсениј Тарковски је био писац предговора за књигу стране поезије у преводу Ане Ахмтове коју је она почела да приређује 1963. године (Гласови песника. Стихови инострних песника у преводу Ане Ахматове). У предговору се каже да је песникиња, поред много чега другог, преводила и српску епику: Хасанагиницу, Смрт мајке Југовића, Девојка надмудрила Краљевића Марка, Омера и Мериму и друге.





Песму Бој на Грахову (босанскоме) је забележио Владимир Красић и први пут објавио 1880. године у збирци Српске народне пјесме старијег и новијег времена (Панчево, 1880). У предговору збирке Красић описује како је записивао песме, од кога их је и када чуо: “Кад оно пре три године многа браћа Срби из Босне побјегоше испред турског мача у сусједне земље, добјегло је више породица и у овај крај. Неких 18 породица склонило се овдје, код Карловца, у стари дубовачки град; а више их се настанило у селу Крњаку и околним селима. Ја, пре двије године, намислих употребити ту прилику, да од ових наших несрећних гостију скупим што више народних умотворина, те се озбиљно и прихватих тога труднога посла”. Даље Красић наводи да му је највећи број “повећих песама” казивао народни певач Јово Микеша родом из Глинице, којем је отац хајдук те песме пренео. 







И тако нас за сваки “блок” песама Красић обавештава од кога их је чуо, све док не дође до песама “новијег времена”. За њих каже: “(…) Бој на Грахову босанском, Бој на Саници и Скуцаном Вакупу, Бој на Скуцаном Вакупу и Камен-граду, Бој на Оџаку, код Гламоча и Из усташког логора у Босни послао ми је један честит Србин и врло уважена личност из Далмације; ал` сам принуђен и његово и пјевачево име, док се заплети источни не размрсе, премучати; а за сад нека им је обојици као и свима, који ми пјесме казиваху, овдје изречена лијепа хвала” (XI). Народни певач, чије смо име могли сазнати, остао је непознат из политичких разлога. Да ли због последица Берлинског конгреса после којег се у Босни заводи Калајев режим? Да ли због националног, у датим околностима опасног потенцијала који је наведени комплекс песама могао имати међу савременим Србима? Каква ли би санкција евентуално чекала певача и преносиоца да се њихово име знало? Како је Ахматова дошла до песме и зашто се баш за њу одлучила?





Красићеву збирку песама није лако прочитати јер је за то потребан известан подвиг. Кобис (претраживач) каже да је књигу могуће наћи на четири места: у Народној библиотеци Србије, у Универзитетској библиотеци, у Матици српској и на Филозофском факултету у Новом Саду. Дакле, ако нисте из Београда или из Новог Сада, преостаје вам или не тако јефтина библиотечка позајмица, резервоар горива или аутобуска карта до престонице или да песму Бој на Грахову босанском прочитате на руском.  





Непознати српски народни песник





Бој на Грахову (босанскоме)





Пије вино Бабићу Голубе





у Тишковцу, у мјесту згодноме;





Покрај њега добри савјетници:





Поп-Илија и с њим Симо Чавка.





Када су се напојили вина,





онда рече Бабићу Голубе:





“Чујте, браћо, моји савјетници!





“Већ сте чули и добро познали,





“Погин`о је Курић Осман-беже,





“Љута гуја, српска крвопија;





“Много ј` јада раји задавао





“За четири пуне годинице,





“По Грахову купећи хараче;





“Скоро јесте Турчин погинуо,





“Погуби га Николица Буро,





“Десна му се посветила рука,





“Која уби душманина љута!





“Но ми сада, браћо и дружино,





“Да идемо сјутра на Грахово





“Ударити на турску паланку





“Ишћерати аскер и редифу





“И порушит` сву турску паланку,





“Из ње Турци често излијећу





“Сиротињу јадну под мач мећу”.





Кад то чули добри савјетници,





они њему тихо говорили:





“Бога теби српска поглавицо!





“То је добро и треба чинити.





“Нег` почуј нас, српска поглавицо!





“Код нас нема војске за Грахово





“Да на турску уд`римо паланку,





“Ишћерамо аскер и редифу;





“Јер се Турци јесу утврдили,





“Добре шанце они поградили,





“И Градину прихватили цркву,





“И око ње шанце поградили,





“Из њих хоће бранити паланку





“Јер је б`јела на висини црква





“Ка` Вортица тврда Камен-града,





“Пак ће много задавати јада –





“Нећеш моћи ништа учинити;





“Нег` ти пиши књиге шаровите,





“Пак их шаљи на четири стране,





“И позови чете свеколике,





“Нека дођу овђе у Тишковца,





“Онда ћемо моћи на Грахово





“Ударити на турску паланку,





“Ишћерати аскер и редифу.”





То је Голуб за добро примио,





те он стаде ситне књиге писат`:





Једну шаље Маринковић Стеви,





Другу шаље Каран-попу Ђоки,





Трећу шаље Милановић Виду,





А четврту Амелици Триви;





Пету шаље Тркуљи Мијајлу –





Књигу пише, у Тишковцу с`једи,





А у књигам` овако бесједи:





“Четовође моја браћо драга!





“У које вам доба књига дође,





“Сваки своју чету прикупите,





“У Тишковцу мени доведите,





“Јер нам ваља ићи на Грахово,





“Ударити на турску паланку,





“Из Грахова Турке ишћерати;





“Већ су доста починили јада





“Сиротиња много од њих страда





“Ваља браћо да их избавимо,





“Од Турака Грахово очистимо.”





По наредби кад књиге стигоше,





Војводе се на ноге дигоше,





Сваки своје прикупио друштво,





Те их воде у Тишковца равна,





Здраво дошли до Тишковца равна;





Добро их је Голуб дочекао,





Руке шири, у лице се љубе,





Питају се за мир и за здравље,





па одоше пити хладно вино.





Тог се дана Срби прикупише





и ту тавну ноћцу преноћише;





Кад сјутра бијел дан освану,





Отален се војска подигнула,





На засеок логор учинила,





И ту тавну ноћцу преноћила.





Кад је сјутра пола дана било,





Ударише свирке и борије,





Барјактари развише барјаке,





Војска пође сретно путовати,





Па још иде радо и весело,





Певајући и подвикујући;





Здраво војска на Стожишта дође,





Мало вр`јеме ту се одмарала,





А главари распоред чинише,





Куд ћ` који с војском ударити,





Са које ли стране нападати.





Распоредом за бој одредише:





С десне стране Милановић Вида





И са њиме Качавенда Марко;





А с лијеве Тркуља Мијајло,





На Градину да удари цркви,





И он први да заметне кавгу





И на Турке јуриш учинио,





одмах цркву јесте прихватио,





И око ње шанце заузео,





На поласку ватру оборио.





У то доба чете свеколике





На душмана сложно ударише





И велику ватру оборише.





Но их Турци л`јепо дочекаше,





Из шанчева бити започеше;





Бију Турци, Срби не измичу,





Већ се шанцем све ближе примичу;





Бој се бије, никад не престаје,





А Бабићу, војвода Голубе,





Јаше свога хата помамнога,





У десници голу сабљу носи,





А све лети од чете до чете,





И добре им он даје сав`јете:





“Сложно браћо и дружино драга!





“Бог је с нама срушићемо врага,





“Више нама неће чинит` јада,





“Само буд`те срца јуначкога,





“У том ће нам прије побећ` Турци!”





Кад је било око пола дана,





Тад повика Бабићу Голубе,





И дозива Милановић Вида





И овако њему говораше:





“Каран нам је у ватри великој,





“Тако исто Тркуља Мијајло,





“Јер су на њих навалили Турци;





“Нег` ти пошљи неколико друга,





“Нека иду њима у индата.”





Кад то зачу Милановић Виде,





Он дозива Трикића Илију





И овако њему говораше:





“Богом брате, Трикићу Илија!





“Узми наши до двијеста момака,





“Те ти хајде Мићи и Карану,





“На њих јесу навалили Турци,





“А ми ћемо овђе се држати





“И на Турке живље ударати”.





То Илија једва дочекао,





Те он узе до двјеста момака,





И отиде Мићи у индата.





Бој је трај`о браћо моја драга,





Без пристанка за два пуна дана:





Нити Срби Турке ишћераше,





Нити Турци Србе повратише;





А кад треће јутро освануло,





Те виђеше из паланке Турци,





Да ће Срби опет нападати,





У паланци ватру наложише





И око ње куће попалише,





побјегоше Ливну бијеломе.





Срби шанце турске прихватише,





А Турци им Ливну побјегоше.





Срби своју војску прегледаше,





Сваки своју војску избројише:





Десет Срба јесте погинуло,





И тридесет било рањеније,





међу њима тешко рањен био,





Славни Србин и добар тобџија





По имену Радосавић Ацо,





Код топова рана задобио,





Од те ране у Книну је умро,





Он је умро, а име остало,





Које ће се дуго спомињати.





Седамдесет Турак погинуло,





А рањени ни броја се не зна.





То је пјесма, браћо, од Грахова!















Арсениј Тарковски





Из збирке песама 





Бити то што јеси





1.





Сваки тренутак наших сусрета





славили смо као Богојављање





сами на овом свету





а Ти, храбрија и лакша си била





од птичјег крила





степенице си вртоглаво прескакала





и кроз влажни јоргован водила





у своје царство са друге стране огледала.





Када би пала ноћ





милост си била мени поклоњена –





кроз олтарска врата отворена





твоја нагост





у мраку је сијала





и полако се нагињала…





И будећи се говорио сам:





“Буди благословена”





знајући за смелост мог благослова





а ти си спавала





и плаветнилом васионе





капке да ти додирне





пружао се јоргован са стола;





и плаветнилом додирнути капци





били су мирни и рука топла;





а у кристалу су пулсирале реке





пушиле се планине, светлуцала мора





кристалну куглу





на длану си држала





на трону спавала





и Боже праведни:





била си моја. Пробудила си се и преобразила





свакодневни људски речник





и говор се напунио





звонком снагом





а реч “Ти” –





добила нови смисао





и значила: Царе





на свету се све променило





чак и обичне ствари:





лавор,





бокал –





док је између нас





као на стражи стајала





слојевита и тврда вода.





Повело нас је незнано куда





пред нама су се као опсене





размицали градови чудом саграђени





метвица нам се под ноге распростирала





и птицама је успут било са нама





и рибе су искакале из река





и небо нам се отворило пред очима





док је Судбина по трагу ишла за нама





као лудак





с бријачем у рукама.





2.





Јуче сам те чекао





од јутра





и као да су знали





да нећеш доћи…





Сећаш се какво је време било?





Скоро празнично…





Ишао сам без капута





а данас си дошла





и посебно тмуран дан





приредише за нас:





и кишу





и тако касни сат





и капљице што клизе





по хладним гранама…





ни речју да их зауставиш





ни марамицом да их отераш…





3.





Предосећањима не верујем





и предзнака се не плашим





ни клевете ни отров





избећи не желим:





нема смрти на свету





бесмртни су сви





и све је бесмртно…





Ни они у седамнаестој





ни они у седамдесетој





смрти не треба да се боје:





само јава и светлост





на том свету постоје.





Ни мрака нема, ни смрти, не…





Сви смо већ на обали мора –





од оних сам који извлаче мреже





кад бесмртност наступа клином:





Живите у кући и





срушити се неће тај дом.





Позваћу било које столеће





ући у њега и у њему





саградити дом:





Ево зашто су ваше жене и деца





са мном за истим столом





а сто заједнички и прадеди и унуку…





Будућност се збива у овај час





и ако подигнем руку





свих пет зрака остаће уз вас.





Сваки минули дан





кључном кости својом





као подупирачем сам подупирао:





геометарским ланцем време сам измерио





и кроз њега као кроз Урал прошао…





Век сам себи према висини одабрао:





ишли смо на југ





изнад степе прашину дизали





коров се димио





зрикавац мазио





потковице брком дирао





и прорицао: погибљом ми,





ко монах претио…





Судбину сам своју за седло привезао





и сада, у будућем неком времену





попут дечака – придижем се у стремену…





Мени је моја бесмртност довољна





да би ми крв из једног





у други текла век…





За постојане топлоте





сигуран кутак тек –





добровољно бих животом платио





кад ме летећа игла његова





као нит не би





по свету водила…





4.





Једно је тело у човека





као код усамљеника:





дозлогрдила је души





тајна опна с ушима





и очима величине петопарца





и кожа пуна ожиљака





на костур навучена…





Лети кроз рожњачу





у небеске висине





на леденој ушици





на птичјој двоколици





и чује кроз решетку свога затвора





чегртаљку шума и поља





трубу седам мора:





душа је грешна без тела





као тело без одеће –





ни мисли, ни дела





ни идеје, ни ретка –





без одгонетке загонетка:





ко ће назад да се врати





отплесавши на подијуму





на коме нема ко плесати?





И сањам другу душу





у другој одећи:





од бојажљивости до наде





гори претрчавајући





– као шпиритус –





пламеном без сенке





узмиче по земљи





остављајући за успомену





грозд јоргована на столу.





Дете!





Трчи!





Не јадикуј





над Еуридиком бедном





и штапићем по свету диригуј





обручу твом меденом…





Све док у одговор на сваки корак





макар и четвртином слуха





и весео и сув





шум земље ти допре до уха. 










Ана Ахматова





Пут





Један иде правим путем,
А други по кругу,
Да се врати родном дому,
Другарици или другу,
А ја идем (мене прати
Нека зла судбина)
Нити право, нити косо,
У никада и никуда,
Попут воза кад га с шина
Одвуче дубина.