Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi ,pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni. Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u ,do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:
“Ono što tražim“ (SKC ,Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“ ,(Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“(Komiko, 2014). Prošle godine je,za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album“ Crvena konjica“ ,prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.
Za sebe često voli da kaže da je ostao zatočenik post buntovničkog vremena sedamdesetih, kada je strip u Francuskoj, Španiji i drugim zemljama Evrope i sveta dobio mnogima neočekivanu formu kratke priče koje su na radikalan način dovodile u pitanje a često i napuštale prilično okoštale žanrovsko-tematske obrasce popularne strip serijalizacije. Svoja strip ostvarenja kao i tekstove, nalik esejima, ponekad naziva onoliko mišljenjem koliko i pevanjem.
U ovom vremenu okamenjenog kapitalizma i dirigovanih zadovoljstava pseudoindividualizma ,u kojem je čovek preinačen nanovo u zupčanik sveprisutne mašine tehnološkog progresa, strip, kao i svaka duhovna vrednost i kulturno dobro, asimilovan vladajućim društvenim poretkom ,samim tim, svakodnevno gubi moć da svojim anesteziranim savremenicima govori jezikom koji svesno protivreći postojećim modelima, dakako, hronično bolesne stvarnosti.
Nedavno mi je u poverenju rekao da zemlju Slobode još nije uspeo da nađe, ali zemlju obmane i privida, da ne kaže baš laži, redovno posećuje u svojim tragalačkim naporima, a svoje uvide i dalje beleži na samo njemu svojstven način.
„Vadisrce“ prema istoimenom romanu Borisa Vijana (Modesty 2012)„Grbe u vrtu“, 2003.(SKC NS. I SKC BG.)„Sveti duh i voda“ (Komiko,2014.)„Žena koje nema“ (neobjavljeni strip)
Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”. Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”). Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine. Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku. Održala je više zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević. Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha).
Kako vile leče
Uzme čoveka u krilo
A on postane dečak
I cupka ga, cupka tako
I kaže mu: "Bićeš ti dobro!"
I stavi mu melem-ruku
Na vrelo čelo
I on zaboravi sve
I pusti ga groznica
I onda otrči da se igra sa gušterima
I pticama
A ona ostane sa svojim glogovim
Kolcem u grudima
Srećna koliko i tužna
Tužna koliko i srećna.
Vile Radenice
Vile Radenice rade u fabrikama
Za pokretnim trakama
Neke su kasirke
Liče na pčele radilice
U košnicama
Neke se kriju
Neke ne znaju da su vile
Ponekad, na pauzi za cigaretu
U dvorištu, ispred magacina
Dune topli vetar iznenada
I lagano im zatrepere prozirna
Krila
To traje samo tren
Posle se vrate za pokretnu traku
I sve zaborave
U žamoru
Ili se prave da su zaboravile.
Vile Selice
U kasnu jesen
Sele se u toplije krajeve
Zajedno sa divljim guskama
Zaustave se
U nekoj čajdžinici na Putu svile
Obučene u devojke mandarinke
Tek kada puste svoje glasove uz vatru
I gosti zaneme
Kao da su čuli krik
Daždevnjaka
Posumnja gdeko da tu nisu čista posla
Zaborave, tobož slučajno, poneko pero
Na ćilimu, da podsete kakvog očajnika
Na njegovu srećnu misao
No, ako im ko kosu dotakne
Zanesen
I otkine koju vlas
Okrutno se svete
Jer nije dopušteno kidati vlasi Vilama Selicama
Ni bilo kojima od tog roda
Odmah svojim tajnim jezikom pozovu
Posestrime Suđaje
Da za takvog nesrećnika od paukovih niti ispletu
Ludačku košulju
Vile Kišonosne
Vile kišonosne prizivaju kišu
Ako ih seljani naljute
Ili odbiju da ih daruju ivanjskim venčićima
One zaćute i izazovu sušu
Umeju tako dugo da ćute
I da se dure
Jer su svojeglave, inadžijke
Tek doplovi tamni oblak sa zapada
Vredniji od zlata
A one udahnu duboko
Napregnu se iz sve snage
I oduvaju ga tamo
Odakle je došao
Zalud ih seljani kume i zaklinju
Podmićuju konjima
Ispletu one pletenice od njihovih griva
I vrate ih u štale
Pa ako se ko drzne da im rasplete grive
Postaju još podlije
Sve dok se koja od njih ne zaljubi
U kakvog seljana
Ni po čemu posebnog
Jer se vile zaljubljuju u blesane
I smetenjake
Jednako kao i u junake
Pa smekša, razgali se
Napusti je ljutnja
Te privoli i ostale da se uhvate u kolo vrzino
I prizovu kišu pomirnicu
Žena-Vila
Vila sanja da je žena
Žena sanja da je vila
Gdekad, neki junak
Sastavi ženu i vilu
Lepljivom smolom
Takva žena-vila je lepa
Kao zora što se rađa na vrhovima kedrova
Ako se uplaši taj junak
Vilinskog u ženi
I ženskog u vili
Probode je glogovim kolcem
Posred grudi
Da ih opet rastavi
Vila i Kotlokrpa
„Ostani sa mnom,“
Rekla je jednom kotlokrpi
Dok su stajali ispod njenog vilinskog drveta
Obasjani mesečinom.
„Pomoći ću ti da krpiš kotlove
Umem sa rukama
Biću ti žena
Zaboraviću da sam vila
Naučiću te mom jeziku
I ja ću naučiti tvoj
Ne, još bolje, izmislićemo naš jezik...“
Kotlokrpa je zamišljeno ćutao,
Ali ona je videla gde ide.
Otišao je najpre u prvo dvorište,
Pa u drugo dvorište,
Pa u treće dvorište, gde počinju bašte i njive
Onda je zašao u gaj
Koji se nastavljao u šumu
Gustu šumu u kojoj vilama nije dopušteno putovati
Jedino mesto na svetu gde vile ne mogu
Putovati bez dozvole –
U šumu ljudske duše
Gde se gubi svaki trag.
Vila i Strašilo
Ako se koja vila zaljubi
U strašilo na njivi
I pokuša da ga oživi
I načini od njega čoveka
Ili vilenjaka
I dušu mu udahne
I obuče mu svilenu košulju
I šešir od roja leptira – noćnika
Stavi mu na glavu
I u svoju ložnicu u gorskoj
Pećini i uvede ga
I zakiti ruzmarinom, kao na dan venčanja
Takvoj da se vili ostriže kosa
Da joj se skine svlak
Rašiju krila
I da stoji tako gola i ostrigana
Sred vilinskog sabora
I da je ostale vile gledaju urokljivim
Pogledom i izgovaraju kletve
A da se pre toga napiju vode
Sa gorkog izvora
I najedu bunika
I da se Vila ova nazove Vilom Očajnicom
Jer se vile i strašila ne smeju mešati
Sveto sa nesvetim
Lepo sa gnusnim
Živo sa neživim
Tako je pisano
Od početka vremena
Vile Bezumnice
Svu noć su me Vile Bezumnice vukle za sobom
Po močvarama
Kosa mi zelena i raščupana
Oči mi pune blata
Svu noć sam sa Vilama Bezumnicama lovila
U mutnm vodama
Šta sve nismo dohvatile
Kakva sva blaga na dnu
Kakva sva bića avetinjska
Kakve sve misli dublje od razuma
Na svetlost nismo izvukle
I molile me, molile me, Bezumnice,
Da se nikako ne vraćam u jutro
Šta ćeš ti među ljude
Šta ćeš ti gde je bistro
Znaš kako prozirnost ranjava
Ali ih nisam poslušala
Otrgla sam se iz njihovog zagrljaja
Dok su one vikale za mnom:
Kad si već tako bezumna
Da bežiš od svoga roda
Brani se barem prezirom:
Kada prozreš, ne zaboravi da prezreš
I neka ti duša ostane močvarna.
Inspirisani aferom Đoković, kanadski reditelj Norman Džuison i američki pisac/scenarista Vilijem Herison napravili su pre skoro 50 godina distopijsku dramu, čiji je kontekst bizarno surova gladijatorska igra – Rolerbol (Rollerball/1975). Taj kontekst je tek pozornica za predstavljanje znatno brutalnijih istina. Stara istorija je završena. Transnacionalne korporacije zamenile su države. Posle korporacijskih ratova usledili su mir, blagostanje i tehnološka lepota.
Glavni čovek igre je Džonatan I (Džejms Kan). U areni ga je nemoguće zaustaviti, ali korporacija iznenada traži njegovo povlačenje iz igre. Zašto? On to ne saznaje, ali uporno odbija da napusti Rolerbol. Počinju pritisci. Iz razgovora Džonatana sa funkcionerom korporacije (Bartolomju) saznajemo detalje o post-državnom, korporacijskom svetu, odnosno o korporacijskoj oligarhiji koja upravlja svim detaljima života.
Bartolomju: “Tako da sad imamo glavešine i njihove rukovodioce: transport, hrana, komunikacija, stanovi, luksuz, energija. Nekoliko nas donosi odluke na globalnom nivou za opšte dobro.”
Za nevolju, u opšte dobro nije uračunata slobodna volja. Funkcioner kaže, dalje: “Korporativno društvo se stara o svemu. Sve što traže od nekoga, ili su ikad tražili od nekoga, je da se ne meša u odluke rukovodilaca.”
U traganju za razlozima želje oligarhije da prekine njegovu karijeru Džonatan se obraća prijatelju koji ima kontakte u vrhovima korporacije. Njegova saznanja ne sežu dalje od utiska da se vrh korporacije plaši Džonatana. Iste večeri Bartolomju upozorava Džonatana da “nijedan igrač nije veći od same igre.”
Naporima korporacije da se eliminiše glavni igrač priključuje se i Džonatanova bišva žena, Ela. Zastaćemo kod njihovog razgovora. Kroz ovaj epizodni lik autori filma nam saopštavaju poziciju konformističke/konzumerističke mase. S druge strane, Džonatan pokazuje osnove društvene svesti.
Džonatan: Mnogo sam razmišljao i gledao. Kao da su ljudi pre mnogo vremena imali izbor između posedovanja svih tih lepih stvari i slobode. Naravno, izabrali su komfor.”
Ela: “Ali komfor je sloboda. Uvek je bila. Cela istorija civilizacije je borba protiv siromaštva.”
Džonatan: “To nije to. Nikad nije bilo tako. Te privilegije nas samo potkupljuju.”
Uskoro pada presuda. Na svojevrsnom “zum mitingu” vrha kupole odlučuje se da se Džonatan izbaci iz igre.
Bartolomju saopštava razlog progona:
“Igra je kreirana da demonstrira uzaludnost individualnog truda. Pustimo da igra sama uradi svoj posao. Korporacija Energija je uradila sve što je mogla. Ako se šampion protivi smislu zbog kojeg je igra kreirana onda on mora da izgubi.”
Do kraja filma igra nije uradila svoj posao. Uprkos promeni pravila, čiji je cilj ubistvo Džonatana na samom terenu, ovaj uspeva da preživi (samo on), pa i pobedi na finalnoj utakmici/klanici.
screenshots Rollerball 1975
To je i kraj filma.
Međutim, da li nam Džuison i Herison poručuju da je Džonatan pobedio korporaciju? Svakako ne. Film se završava njegovom Pirovom pobedom, a nama je potrebno tek malo svesti da predvidimo pravi epilog. Kad su se kamere pogasile Džonatan je izgubio. Svakako je ubijen. Autori su nas toga poštedeli. Tu je, uostalom, i razlika između filma i života. Možemo da utulimo kamere i reflektore dok je sve još podnošljivo.
Gde Rolerbol još odstupa od života? Recimo, konformista post-državnog doba (u filmu) ima upitnu ekološku svest. Dokoni građani vreme prekraćuju spaljivanjem četinara!
Featured image: mix: Screenshot (Rollerball) + wikipedia/Novak Đoković CC BY-SA 2.0
Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио: Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).
У том малом стану у поткровљу, у предасима између посла од којег живим и оног за који бих сада хтео да буде мој позив, ако је бити писац уопште неки позив, преписујем и сређујем своје белешке. Неке од њих су настале у овој земљи, друге у туђини. Тих успутних белешки накупило се доста током година. Али кога то данас може да занима? Оно што сам некад мислио да је важно, чињенице о догађајима којима сам био сведок, фактографија, датуми и имена, више није. Оно што сам забележио некако узгред, као фусноту или бизарност на маргини, сада ми се чини занимљивијим.
Постоје, очигледно, тајне везе између збивања и ствари; и између људи и земаља, међусобно удаљених и, можда само на први поглед, сасвим различитих. Далеке земље и народи нам више не изгледају тако далеким. Није више важна ни боја њихове коже, ни географска ширина, а ни време у коме су ти људи живели. А они блиски нам се откривају још ближим него што смо раније мислили. Чак и ако су једни друге доскора гледали преко нишана. Нарочито тада.
Ствари и догађаје, као и људе, ретко спознајемо непосредно, док стојимо пред њима, очи у очи. Док се одвијају, догађаји нас носе и поигравају се с нама, спречавајући нас да расуђујемо и да их разумемо. У њима смо, пречесто, само невољни учесници или неми посматрачи; мало тога, од нас, у животу зависи. А још мање у животу чинимо следећи своје сопствене жеље. То се с нама, мисли један Француз, поиграва сам ђаво. Другачије на те догађаје гледамо с удаљености, са велике дистанце. Видимо их под другачијим светлом, и примећујемо и оно што раније нисмо. Па и то да смо сами себи највећа непознаница. Не знамо ни одакле смо дошли на ову позорницу, у којој туђа тела носимо као костиме, каже један писац, ни куда ћемо отићи после, кад се завеса спусти, а комад у коме смо играли се одвије до краја.
С времена на време, да бих прекинуо дневну рутину, притисак свакодневице, одлучујем се на кратка путовања. Нису то увек путовања на која желим да пођем. На нека одлазим невољно, послом. Већином су то места на којима сам већ био. Понекад, привуче ме жеља да посетим и она које раније, из неког разлога, нисам, а каткад одлазим и у она за која ме веже нека давна успомена. У некима од њих провео сам детињство и младост. Те пределе, у којима смо проживели детињство, касније сматрамо за рај, тврди један писац, Румун – већином несвесни да је то опсена којом нас вара наше непоуздано памћење. Хвала тим опсенама које не престаје да ствара наш ум, јер нам оне живот чине не само могућим, него и пожељним.
Када се вратим кући – ако се тако може назвати стан у поткровљу у коме живим – помишљам да је то само знак старења и, можда, страха од смрти. Како време пролази, а под старост оно пролази све брже, све чешће и све интензивније, окрећемо се сећањима која су, пред нашим очима, и даље жива. Прошлост је тајна која не престаје да нас мучи; и наша, и она далека. Желимо да схватимо оно кроз шта смо прошли током свог века, све оно што смо проживели за то кратко време, и да у свему томе нађемо неки смисао. Има ли, међутим, наш живот неки – било какав – смисао? Или се тим смислом само горко тешимо? Покушавам да од себе одагнам такве мисли, и да отерам демона који ми шапуће на ухо да је све око нас само последица случаја и неког кобног неспоразума; неке џиновске збрке која је завладала универзумом, читавом васионом, па и мојим животом. Да туђе а ни наше поступке није могуће оправдати ни објаснити – да смо сви ми само лутке у луткарском позоришту, којима невидљиви конци покрећу дрвене удове и које не говоре својим гласом. Тај кепец ме убеђује, смејући се већ грохотом, и да повест о минулим временима и догађајима, о људима који се живели некад, нема никаквог смисла, а да је живот гомиле људи, оне велике и незамисливе гомиле коју називамо човечанством, само низање догађаја без главе и репа. У историји, додаје тај пакосни човечуљак сада већ подврискујући, не постоји никакво „човечанство“. Постоје само људи, забављени сопственим, себичним бригама и својим ситним задовољствима, а постоје и људи и народи који се појављују на сцени и нестају кад се засите, само зато да би њихова места заузели неки други. Царства се уздижу и пропадају – обавезно у крви – а касније се од тих језивих крвопролића праве бајке. Те бајке за одрасле називају се историјом. То је само прича, каткад забавна, скаска. Нема у њој, у историји, никакве тајне, и узалуд се филозофи труде да је одгонетну. Три милиона мртвих за мене не значе ништа, рекао је Наполеон, L’Empereur, у прогонству: три милиона изгинулих, за неколико година, у наполеонским ратовима. Да ли ту спадају и оне стотине хиљада које су гинуле радосно, за Француску и императора, кличући његово име, и чије су кости расејане од Париза све до Москве – на дну мора, по руским степама, или у врелом песку египатске пустиње? Ко заиста руководи догађајима – „историјом“ – Бог или окрутни демијург? Неки злодух, Белзебуб који се људима руга?
Ни историја мог народа, говори ми тај исти демон на ухо смејући се, не изгледа другачије ни боље: то је само бесмислени низ страдања, узалудних погибија, ратова и трагедија. Какав смисао могу да имају те силне и необјашњиве несреће? Наместо те, већином фиктивне историје, бескрајног низа сурових и насилних смрти, требало би славити живот. Није ли нам управо таква историја – и наша а још више туђа, она која се пише великим почетним словом – трајно угасила способност да живимо животом достојним човека, и да се радујемо? Један писац, говорећи о свом времену, које изненађујуће подсећа на ово наше, с ужасом каже: „Тих дана гледао сам како се преда мном поново отварају капије рата“. Кроз те капије он је већ једном прошао, у својој младости. Знао је, дакле, шта оне значе и какав је тај пут којим је још једном имао да пође. (А у рату, познато је, музе ћуте; не пева се, додаје тај исти писац, у кући обешеног.)
Сасвим скоро, јер је тридесет година у историји само кратко време, мали предах, рат је још једном протутњао овом бившом земљом. Иза њега је, као што то обично бива, остала пустош. Најпре у главама, и у срцима људи. Један део становника те земље још и данас живи у рату и од рата, безбрижно и прилично лагодно, али та чињеница нема много везе са ратним траумама ни са пијететом према убијенима; то су они који су од рата, који је плануо и угасио се пре толико година, направили веома уносну професију. Други би, међутим, некако хтели да наставе да живе даље, после и мимо њега, у миру. Питање је само како.
Један други писац, странац, путујући том бившом земљом, пита: Може ли све то бесом помрачено убијање, са свим оним искеженим лицима убица, да ишчезне из памћења некоме ко га је својим очима видео? И има ли та земља која је разорена у рату сада и неко своје посебно проклетство – поред оног општег проклетства историје, које погађа сваки народ на земљи, без изузетка?
Зашто ми такве мисли падају на ум баш у пролеће, док пролазим Калемегданском терасом, очекујући да дрвеће поново олиста? Да ли зато што је Београд у прошлости називан и капијом и кућом рата? Капијом, и Истока и Запада, и капијом кроз коју одвајкада дувају исти ветрови. Кућом џихада, Светог рата – Дар ал Џихад, како су га називали Турци. То је она кућа насред друма, чија су врата стално отворена; обично, незваним гостима. (Ту, на ушћу реке Саве у Дунав, налази се и острво са прикладним именом – Велико ратно острво.) Историја света, читавог света, свих народа на Земљи, понавља ми тај гном који чучи на мом рамену, историја је убијања и крвопролића – подужи, ингениозни списак зала које је човек у стању да нанесе другом човеку. Ту близу, на данашњем Тргу републике, показује ми својом малом руком кепеца, налазила се некад злогласна Стамбол капија: пред њом су, с обе стране пута ка Теразијама, Турци Србе набијали на колац, тако да им главе, док умиру у мукама, гледају у поље. Немамо у историји – ниједан народ у историји – чиме да се поносимо. А ни чега да се стидимо.
А можда су те моје невеселе мисли, које ми се сада често и све чешће јављају, као што тврди једна моја пријатељица, неуропсихијатар, само последица замора – поуздан знак старења и страха од сопствене смрти? Такве су и мисли о повратку и о завичају – прикривене, прерушене мисли о смрти и умирању. Нисам пре о томе, о својој смрти, ни мислио. А сада је видим како и мени жури у сусрет. Природно је пред тим, теши ме она, осећати страх, који самим себи не желимо да признамо. Један други меланхолик је од тога сачинио читаву митологију: о Северу, о Сунцу које никад не залази, о срећним земљама и бесмртним народима, који живе у вечитом пролећу. О таквим стварима се не мисли у младости. Суочен са смрћу и умирањем, човек нечим мора да се теши. Са вером у доброг Бога, каже она, који над свима бдије, на пример. И са фикс идејом да живот има смисла а да је наша судбина записана у звездама. То је, свакако, мало, али је много више него што може медицина.
* * *
Та моја кратка путовања, не дужа од неколико дана, одвијају се без неког нарочитог реда. Зато никаквог реда нема ни у овим страницама које записујем путем: то су тек успутне белешке, кратки записи о оном што видим. О оном што ми, док тако путујем, пролази кроз мисли, и о оном што су, у неко време сасвим различито од нашег, писали други, а чега се сада, у доколици, присећам. А та места, у која повремено одлазим, нису одвише далеко; не путујем, као Марко Поло, до Кине, нити, као Викинзи, на крај света. Одлазим, с времена на време, у места која су ми близу, надохват руке. Обично, не задржавајући се у њима дуго. Не јављам се ни онима које у тим местима познајем; не тражим их, нити желим да знам да ли су негде одселили и да ли су још увек живи. Све то као да сада припада неком другом и туђем животу. А посао којим путујем, то је, углавном, само изговор, добар или лош, свеједно, да се препуштам оном од чега ионако нема велике користи.
На тим кратким путовањима возим се од једног до другог града, посматрам, корачам, понешто бележим у једну свеску црних корица и претежно ћутим. И све то што бележим није једно с другим у некој нарочитој вези. Читајући их, можда ће читалац помислити да их је писао неко коме је ум почео да се мрачи – неко коме нису све козе на броју. Зашто се, уопште, бавити тиме? А можда је то само мој начин да разбијем досаду, чамотињу у коју понекад утоне онај ко живи одвише једноличним животом; животом без великих узбуђења и драма, онај ко се, из дана у дан, посвећује нечем тако незанимљивом као што је писање; седећи, погурен, за својим писаћим столом. И начин да своје мисли некако доведем у ред. А можда је то и прилика да видим и осетим како други људи живе.
Ти крајеви којима путујем, уосталом, нису туђа земља. Можда су те земље и државе различите, али у њима се ипак говори исти језик; исти језик, за који неки, опет, мисле да то није један језик, већ да их има неколико, и то сасвим различитих, и да због тога једни друге не разумемо.
У знак сећања на професора Мирослава Јовановића који је на Филозофском факултету у Београду предавао Општу савремену историју, доносимо део из једног од његових раних радова који је објављен у Историјском гласнику 1-2 (1993).
Јосиф Висарионович Стаљин почео је, од 1924. године, да уобличава темеље новог друштвеног система, позивајући се на ставове “класика марксизма”.1 Не може се тврдити да му је првобитна идеја била да изневери идеале и преобилкује њихове идеје, но систем организације који је загосподарио партијом и подредио себи државу коначно је у толикој мери овладао друштвом “организујући и усмеравајући активност иначе потпуно изолираних појединаца”, да се може говорити о јединственом друштвеном систему – стаљинизму. После 1945. године, када се проширио и на друге земље, овај друштвени систем се простирао на 26.676.981 квадратних километара, што чини 87.5% територије Европе са СССР. Крајем 70-их година 20. века у том систему живело је 387.647.000 људи или 51% европског становништва.
ТРАГАЊЕ ЗА УЗРОЦИМА
Трагајући за узроцима појеве друштвеног система какав је стаљинизам мора се обратити пажња на најмање четири развојне линије које омогућавају његову појаву. Прва је линија неусклађених погледа на политику државног развоја Русије која се огледа кроз снажне противречности испољене у Русији у 19. веку. Друга обухвата развој руске револуционарне теорије која се обликује током друге половине 19. века. Трећа прати развој једног манира, наглашене тежње ка догматизацији. Четврта развој и прилагођавање одређених институција и из царског времена и из периода револуције и грађанског рата.
Mирослав Јовановић
Мики
Још од времена Петра I у Русији су се оштро сукобљавале две концепције државног и друштвеног развоја, конзервативна и модернистичка. Прва се залагала за очување традиционалног аутократског царства, друга за убрзани развој Русије, ради успешнијег укључивања у европски систем државе. У оквиру ових других тенденција јасно се могу уочити две групе, које се деле на више подгрупа – револуционарна и реформистичка. Реформистичка група се исцрпљивала и, истовремено, губила актуелност у раскораку између намере да Русија достигне развијене европске државе мирним преображајем, али и да истовремено задржи основе аутократије. Главни теоретичари и заговорници овог правца били су углавном представници апарата власти. Насупрот њима, револуционари су развијали теорије око основног постулата садржаног у “теорији скока”, тј. теорији о могућности и потреби прескакања одређених етапа у државном и друштвеном развоју. Главни представници овог правца су из редова разночинске интелигенције. Оштра друштвена супротност између екстремних аутократа и екстремних револуционара повећавала је напетост. Кулминација се збила у времену од 1861. до 1881. године. Ту би могао да се уочи први од узрока касније појаве стаљинизма. Реформе које је 1861. године, мимо своје воље спровео Александар II биле су недовољне и нису отклониле ниједну противречност. Напетост која је и даље расла кулминирала је атентатом на Александра II, марта 1881. године, и диктатуром Александра III. Руски револуционарни покрет, са своје стране, почиње све више да се окреће Европи и идеји светске револуције, за разлику од дотадашњих амбиција које су биле окренуте револуцији у Русији. Тек у стаљинизму, остварењем теорије о могућности изградње социјализма у једној земљи, помирена су два екстремна становишта, реакција на царско самодржавље у виду екстремних револуционарних учења и развојна политика државности из доба царства.
Истовремено са процесом повећања напетости у друштвеном и политичком животу Руског царства одвијао се и процес окретања руских револуционара од осмишљавања и пропагирања идеје ка организацији партије. Први прави и озбиљни теоретичари и практичари организације били су Сергеј Нечајев, Петар Ткачов и чланови организације “Народна воља” који су извршили атентат на Александра II. Након њих питање организације партије заокупља руске социјалдемократе. Њихово схватање организације темељи се на европском искуству Прве и Друге Интернационале. Марта 1898. они организују Руску социјалдемократску радничку партију, али већ на другом конгресу 1903. године, долази до расцепа. Кључно питање око којег је дошло до сукоба и разилажења било је организационо питање. Главни иницијатор тог сукоба био је В. И. Лењин кога је у том тренутку подржала већина (бољшество – бољшевици). Он се за тај сукоб припремио још у току 1901. и 1902. године писањем и објављивањем брошуре “Шта да се ради?”, у којој је изложио своје погледе по питању организације партије које је заступао и на другом конгресу партије. Тим ставовима он се удаљио од типа организације каква је била Друга интернационала, а приближио се типу организације конспиративне партије описаном у спису “Општа правила организације”, познатије под именом “Катехизис револуционара”, Сергеја Нечајева.2 Занимљиво је уочити да је Стаљин у неким својим раним радовима, објављиваним пред излазак брошуре “Шта да се ради”, о организацији партије био радикалнији од Лењина и самим тим ближи Нечајеву.3 Није занемарљива ни чињеница да је он архиву Нечајева држао у својој канцеларији у Кремљу, тако да се веровало да је она изгубљена.4 Овај помак ка идеји руског јакобинизма и бланкизма, тј. ка идејама Нечајева и Ткачова, умногоме је утицао на одређени фетишизам организације. У Лењново време он се огледао у организацији снажне, ефикасне, али пробране и малобројне партије професионалних револуционара. Она се по структури разликовала од грађанских партија већ самим тим што је била завереничка организација професионалних револуционара, уклопљених у чврсту хијерархијску шему и савршено дисциплинованих. У Стаљиново време тај фетишизам попримио је размере организовања народа у партију тзв. “лењинским уписом”. Преношењем чврсте партијске организације, омасовљењем, у државне структуре, државна хијерархија потпуно је попримила облик партијске хијерархије и укључила се у њу. Више од милион људи нашло се у оквирима организације која је задржала обрасце понашања и деловања карактеристичне за конспиративну организацију професионалних ревлуционара.
Повећање конфронтације и напетости у Руском царству довело је до стварања ефикасне револуционарне организације. Као последица искључивости изазване овим процесима, дошло је до догматизације и, као последица тога, деификације Маркса, Енгелса и Лењина. Читав један идејни покрет 19. века, настао на идеји социјалне правде, сужен је на прихватање само једног тумачења те идеје. Сва разноликост и идејна ширина и слобода социјалистичких теорија 19. века, биле су сведене на Марксово тумачење. То се одиграло после његове смрти. Тада је једна група марксиста, који су себе називали лењинистима, прогласила своје тумачење једино исправним и као таквим га употребљавала у идеолошким борбама али и као покриће за разна неодмерена експериментисања, на пример у економији. Апсолутизовање једног тумачења довело је до потпуног осиромашења првобитне идеје, а било је и у нескладу са њеним основним намерама да помогне стварању једног праведнијег и срећнијег друштва. Међутим, таква искључивост у комбинацији са каснијом деификацијом битно је потпомогла у успостављању Стаљиновог култа.
Неке од институција Лењиновог времена функционисале су и у доба Стаљина, с тим што их је он прилагодио свом систему. Исто важи и за одређене организационе облике управљања државом. Најпре треба истаћи успостављање једнопартијског система који је формално заведен јануара 1918. распуштањем уставотворне скуштине. Искључивост једнопартијског система знатно је појачана догматизацијом Лењина и његовом деификацијом оличеном кроз Маузолеј на Црвеном тргу. Улоге неких институција из Лењиновог периода измениле су се у доба стаљинизма, пре свега у односу на личност самог Стаљина. Функција коју је он обављао постала је најзначајнија и у партији, и у држави, и у друштву, иако није имала такво место у Лењиново време. Политбиро и Централни комитет, институције које су имале саветодавну и контролну функцију, постале су оперативне институције којима је генерални секретар владао, а које су истовремено штитиле његову власт и његову моћ. Осим ових модификација у стварност стаљинизма пренесена је колективна психоза угрожености, односно окружења, која је имала реалне основе у доба грађанског рата. Постојање стварног непријатеља у доба 20-их година замењено је страхом од имагинарног непријатеља 30-их година. Таквом ситуацијом најчешће је манипулисала “политичка полиција”, ГПУ, односно НКВД.5 Ова институција показује просту линију континуитета између Царске Русије и стаљинизма. Њена модификација је текла од једне институције која контролише одређене друштвене групе до институције која контролише читаво друштво.
СТРУКТУРАЛНА И ФУНКЦИОНАЛНА СВОЈСТВА СИСТЕМА
Стаљинизам је особен друштевно-политички систем који се по својим унутрашњим карактеристикама може разликовати од других система. Но, када се говори о месту СССР-а у класификацији државних система, може се констатовати да је реч о ауторитарној држави тоталитаристичког типа.
Јединственост и препознатљивост огледају се у три елемента која су непроменљива и која су упоришне тачке читавог система. То су: 1) контрола привреде од стране власти, 2) структура власти, 3) однос власти и друштва. Сваки од елемената састоји се из више чинилаца. Стаљинизам као систем функционише на унутрашњој међузависности ових чинилаца. Она му омогућава ефикасну самозаштиту, контролу, опстанак и развој.
1. Два су чиниоца која омогућавају контролу привреде од стране власти: непостојање тржишта и непостојање економске одговорности титулара над својином.
Непостојање тржишта, односно укидање тржишта, довело је на економску сцену тзв. “планску привреду” која је на макроекономском плану услед неефикасности расипно користила ресурсе.
Титулар над својином у стаљинизму, заправо је партија. Она у систему који је успоставила нема економску одговорност, то јој омогућује да често посеже за економском принудом као коректором развоја и као елементом социјалне политике.
Непостојање економске контроле у виду тржишта и економска неодговорност титулара претварају привреду у снажан инструмент политичке манипулације. Она се огледа двојако, кроз економску контролу готово целокупне популације укидањем тржишта рада, доводећи је тако у завистан положај од структура власти и управљања, и кроз могућност форсираног развоја појединих подручја на рачун других, можда богатијих ресурсима, или читавих привредних грана, што нужно ремети економску равнотежу. Овакве манипулације омогућују структурама власти да имају готово апсолутну контролу како економских тако и ванекономских структура друштва.
2. Структура власти централни је елемент тријаде на којој почива стаљинистички систем. Односи међузависности најважнијих чинилаца овог елемента који проистичу из начина организовања главног носиоца власти, партије, рефлектују се на читаво друштво. Пратећи руску јакобинистичко-бланкистичку линију организације партије, коју је прихватио и развио Лењин, Стаљин је задржао три битна елемента: хијерархију, тајност, професионалност. Омасовљењем и законским укидањем опозиције, једна мала, конспиративна партија професионалних револуционара потпуно је завладала државом. Остваривањем у пракси теорије о изградњи социјализма у једној земљи, коју је пратило унутар-партијско затирање сваке опозиције, та и таква партија постала је апсолутни поседник и баштиник идеје. Комбинацијом ових елемената партија је постала власник државе.6 У читавом том процесу формирају се чиниоци који сачињавају структуру власти. Четири најважнија су: елита власти, монопол партије, фетишизам идеје (оличен у идеологији) и култ вође.
Елита власти, коју чини пре свега партијски врх, постоји, делује (као засебно структурално тело) и опстаје сама за себе, пратећи своју унутрашњу логику, независно од народа, државе и саме партије. Елита власти одржава своју изолованост непроменљивошћу идеолошког склопа по којем је вођа баштиник и партије и идеје. Функционисање и опстанак елите базирају се на унутрашњим повратним механизмима страха који се успостављају између вође и других представника те групе. Тај страх се преноси преко партијког чланства на читаво друштво, одакле се поново рефлектује на елиту власти. Стална присутност страха у друштву, и манипулација њиме, омогућује, уз репресалије, одржавање непроменљиве идејне структуре друштва. Елита је подложна регенерацији, понекад и ротацији, али искључује пријем нових идеја.
Монопол партије најслојевитији је чинилац читавог система. Као модел владања он је законски потврђен и присутан је у свим стаљинистичким установама, у члановима који говоре о водећој улози партије. Истовремено, он је инструмент који елита власти користи и да би се заштитила и да би владала. Монопол партије даје легитимитет хијерархији. Као такав он поспешује функционисање феномена страха и зато заузима важно место у колективној психологији. Елита власти га користи и за вредносно одређење према другим системима али и за диференцијацију у оквиру самог система.
Фетишизам идеје (идеологија) уводи у систем манипулацију полуистинама и лажима, чиме се врши пресудан утицај у домену колективне психологије. Фетишизам идеје производи догму. У стаљинизму идеологија има улогу да сам систем вредносно афирмише у односу на друге системе и да контролише (вредносним дистанцирањем – нпр. у односу на догму, тековине…) уплив идеја и информација, њихову садржину и њихове ефекте у самом систему.
Култ вође најуочљивији је и најперсонализованији чинилац стаљинизма. Он се често користи за поистовећивање стаљинизма и других, сличних система. Као опште место треба нагласити да се култ вође базира на апсолутној власти. Власт, пак, може бити традиционална, харизматска или рационална. За разлику од Лењина, који је представник харизматске власти, Стаљинова власт је рационална власт.7 Основни принцип на коме се гради култ вође у стаљинизму јесте догматизација (само један део тог процеса приказан је у делу текста о употреби термина). Основни принцип очувања култа је тајност. Тајност која своје оправдање налази у самој организационој основи партије погодује изградњи култа. Карактеристично за стаљинизам је да се култ наслања на култ, Стаљинов култ наставља култ Лењина, кога је он сам изградио, а из њега проистиче култ Георги Димитрова, Јосипа Броза, Чаушескуа, Енвера Хоџе, покушај успостављања култа Хрушчова… На тај начин остварена је институционализација култа. Изградња култа вође у великој мери је, код једног дела верника, задовољила најосновније религиозне потребе
3. Трећи елемент на коме почива стаљинистички систем, однос власти и друштва, двојако се испољава: кроз механизме самозаштите и очување власти и кроз манипулације које преко елемената колективног продиру у поље психологије личности и служе за стварање “новог човека”.
Механизми који служе за самозаштиту и очување власти појавни су вид стаљинизма, највише критикован, који се испољавао кроз снажну духовну и физичку репресију. Овај чинилац највише је модификован након “тајног реферата” Никите Хрушчова 1956. године, али основна намена остала је неизмењена. О многим механизмима већ је било речи, “политичка полиција”, манипулација монополом партије, догматизација идејног и духовног живота друштва, преношење чврсте хијерархијске организације једне специфичне партије на читаво друштво што доводи до енормног пораста моћи бирократије, инструментализација свих видова изградње култа вође, која често бива и законски верификована.
Манипулација страхом и напетошћу, коју поспешује теза о завери унутрашњих и спољних непријатеља, користи се и као механизам самозаштите, али и као елемент утицаја власти на домен колективног и појединачног. Стварање “новог човека”, лојалне јединке система која није способна ни спремна на деструктивну критику основа система, одвија се кроз умањивање значаја индивидуализма и истицање колективног, као и кроз систематски утицај на појединачне психологије преко утицаја на колективну свест. Стварање “новог човека” има логично идеолошко објашњење, представљено је као тежња да се обезбеди апсолутна срећа појединца у најсавршенијем систему будућности – у комунизму. То је подразумевало изградњу апсолутног морала и апсолутне свести о срећи.”
(…) Утицај на психологију појединца вршен је уз помоћ књижевности, уметности, науке, архитектуре, али и партије и идеологије. Послушност и жртвовање подразумевали су покоравање и веру у “светле идеале будућности”, спремност да се без сумње прихвати организација, одређену инертност у размишљању и понашању, осећај колективне угрожености и веру да је колективно добро важније од личног, страх од могућности промене… Личност са овако изграђеном психологијом била је погодан медиј за менипулацију.
Део чланка “Стаљинизам”, објављеног у Историјском гласнику 1-2 (1993)
1Видети: Ј. Стаљин, Питања лењинизма, Загреб 1981, 1-2 и 27.
2С. Нечајев, Општа правила организације, у: Л. Перовић, Планирана револуција, Београд-Загреб 1988.176.
3Ј. В. Стаљин, Социјал-демократска партија Русије и њени најближи задаци, у: Дела, том I, Београд 1949, 47.
4Р. Медведев, Нека хисторија суди, Загреб 1989, 400.
5Од 1881. у Русији постоји Охрана, тј. политичка полиција, мада је и пре тога постојало тзв. “Треће одељење” које је имало сличну улогу. У фебруару 1917. привремена влада укида Охрану, у децембру 1917. Лењин организује Сверуску изванредну комисију за борбу против контрареволуције и саботаже ВЧК (Вечека), или још краће ЧК (Чека), Изванредна комисија. Она се надовезивала на Охрану. У својој историји она ће променити низ имена, ГПУ (Државна политичка управа), НКВД (Народни комесеријат унутрашњих послова), МГБ (Министарство државне безбедности). КГБ (Комитет државне безбедности), МВД (Министарство унутрашњих послова).
6У најосновнијим цртама сличан процес се може пратити и у Југославији у периоду 1945-1950.
7Занимљиво је да се и Титова власт у суштини базирала на правној и рационалној основи, тј. на одлукама Другог заседања АВНОЈ-а.
Gordana Milojević je pesnikinja iz senke, dugogodišnja “leteća profesorka“ (danas bi to rekli “freelancer“), koja se umorila i polako se povlači iz profesure ustupajući mesto pesnikinji, slušajući sve glasniji zov da se vrati na polazište s kog su je skrenule razne životne okolnosti. Uvek na oštrici irealnog a prepoznatljivog kao da je sa ovoga sveta, najčešće poseže za večnom temom – ljubavi, mada peva i o još ponečem. U svetu u kome mogu biti sve: i carica i konobarica, i dama i kurtizana, i ushićena i ponižena, svemoguća i slaba, srećna i tužna, žena ili muškarac, pišući o onome što mi se nikada neće dogoditi, zasigurno ispisujem nečiju moguću istoriju, na način kao da je moja. Zato i volim taj svet koji me ne obavezuje na realnost, u koga uvek lako i sa samozadovoljstvom mogu da uskočim, pa gde se zaustavim. Važno je da znam da se vratim.
ONO ZADNJE ŠTO BIH MOGLA REĆI
Sad rastavi ruke,
Molitva je smešna.
Kad te takvog gledam
Biću mnogo bešnja;
Ja otići moram,
Ne staj mi na muke!
Hajde, žmuri sa mnom,
Ne govori više!
Sve sam dosad čula.
Ja ću slabim glasom
Reći što se mora;
Ti putnici uvek govoraše tiše.
Ostani da čekaš sunce što izranja,
Pa se čini da će s granjem srasti.
Ako ga ispratiš, gore, u visine,
Ova će ti tuga mnogo lakše pasti.
Meni srce poslednji put bije,
Pred put sa kog niko vratio se nije.
Od jutra ću biti samo uspomena,
K'o sećanje što nosiš sa puta,
Izgubljeno dugme sa starog kaputa,
Znaš da je tu bilo, al' ga više nema.
Ovo uvek uspe, niko ne pogreši,
Ja treba da pevam, večnost mi se smeši.
HOKUS - POKUS
Kad te poželim
Sve misli bacim u jedan fokus,
U jedan ugao posmatranja,
Proživim taj svojevrsni hokus-pokus
Našeg nestvarnog spajanja.
Špartam planetom međ' tuđim svetom,
Preskačem planine i okeane,
A sve što tražim, u jedno se sroči,
U želju za tobom stane.
Tumaram i borim se da se snađem,
Pakao prođem dok te nađem,
I uvek ta poslednja stanica
Ima ukus tvog poljupca.
---------- ------------ -----------
Vrelo jutro žuri u susret vrelom danu,
Već je izmereno trideset,
Ja kasnim za Havanu
Gde me čekaš na doručku,
Sa sendvičima u ruksaku,
Na nekoj peščanoj plaži
Gde miriše na školjke;
Oko te nervozno traži,
I ne vidi te,
O, nebesa!
Samo mnoštvo golišavih telesa
Kroz kožu sunce upija -
Oko sebe razbacali dronjke.
Napregnuh misli, poslah ti poruku:
Hajde da razbijemo naviku
Južnih mora i plavetnila;
Na korak sam do besnila.
Sastaćemo se na kapijama Moskve,
Na minus dvadeset i četiri,
Kad otkuca podnevni čas;
Ništa neobično za Moskvu -
Neobično za nas.
Vetar duva, pomahnitao,
I mraz mi ledi kosti,
Ovde ni brata ne bi prepoznao -
Opet se ne nađosmo, oprosti!
Još jedna vražja šala slana.
Sad dođi u zemlju tulipana,
Onu što ispod mora baulja,
I vetar joj polja lala ljulja,
A obalom se lelujaju lađe;
Požuri, sunce ne sme da zađe!
Da gledamo kako boje trepere,
Dok mesec ne počne da se vere
Uz nebo zbunjeno loptama dvema;
Jedna žurno kofere sprema.
I ne znam šta se dogodilo,
Tek sunce ode gde je krenulo;
Oko se za tobom propinje,
Glad me vučja opominje.
Bliži se vreme večere,
Polako ulazim u paniku:
Vidimo se u Rejkjaviku,
Pa te vodim na glečere
Gde mladi led na starom leži,
Taloži se, biva sve teži,
I uči iz predanja
Kad se u okean zaranja.
Ko ovo nije spoznao -
Zemlju nije upoznao;
Tu je sve isto, kao s početka,
Jedino čemu nema svršetka.
A ti se u skafander obuci,
Duple čarape navuci,
I gledaj da ti odelo
Nikako ne bude belo;
Jer sve je belo,
Samo mi mrlje mrke,
Umorismo se od trke
Da izgubimo se u poljupcu.
MOM PRIJATELJU
Prijatelju moj, to više nije za nas.
To sećanje što do ivice nas sroza,
Sad dovoljna je već i mala doza
Za put u pakao prošlosti.
Ona igra surovo, bez milosti,
Razbija detaljem, kao maljem,
Jednu po jednu lepe sekvence seče,
Obično bira veče
Kad te lakše stuži neki predmet,
Pesma,
Sama pomisao,
Kad je kudikamo lakše taći tugu,
Grliš besmisao,
Kao što grlio si onu koje više nema.
Novo zašto uvek novu zamku sprema.
I to su krugovi, i virovi,
Nema ko se tu davio nije.
Izdrži kol'ko traje, da dotakneš dno,
Isplivaj nekako, eto, to je to.
Samo izdrži, proći će.
I znaš ti dobro, opet doći će,
Spasti te neće ni žega, ni hladnoća,
Ni urnebes duše tvoje, ni mirnoća;
To se negde sakrije, k'o da se zagubi,
Kad krene - ne staje, kidaju ti zubi.
Proveze te kroz predele jedne kuće vesele,
Da pokaže ti da je moglo biti tako,
Zna da ne miriš se sa - ovako.
I zna gde si najtanji,
Ti, gromada,
Sediš na zrnu maka
Od njega manji.
RED
I bi haos,
Beše turobno,
Čas svetlo, čas tmurno,
Jedna vladavina duža, druga kraća,
Nije se znalo ko pije a ko plaća.
Bi neizrecivo neodrživo,
I nedopustivo,
Neizdrživo,
Bi pustoš
U kojoj niko da se skrasi,
Jedan pali, drugi gasi,
Načas prži, načas ledi,
Malo greje, malo veje,
Dok jednom najzad nisu seli,
Um otvorili
I dogovorili.
Ta je odluka doneta
Na veću vaseljenskom
Između četiri zaraćene strane,
Da borba najzad prestane,
Da se zna ko kada istupa
I onom sledećem mesto ustupa,
Da se zna ko kad kofere pakuje,
Odlazi mirno, ne zastajkuje,
I ne narušava taj red stvari
Da onaj drugi zagospodari.
Vajkajte se samo, vi,
Miholjskim letom zaneseni,
Kupujte vreme kašičicom mereno,
Ništa to odložiti neće.
Od svih nas ovo je veće.
Dar što ne bi vaše htenje
Stoji vam pred vratima,
Otvorili ili ne otvorili,
Već je merljivo satima
Vaše pomirenje.
DETALJ IZ ŽIVOTA JEDNE DEVOJKE
Igrale se perle na vratu devojke,
U ritmu srca što putanju piše,
Jednako nemirnu k'o što ona diše;
U igru uvukle i njene uvojke.
Ni ne sluti, jadna, šta je iskušenje,
Malo je sna drži, takva joj noć svaka,
Šeta horizontom kao pamuk laka;
Njena zagonetka - njeno i rešenje.
Zna šta jutro nosi, pa se i ne buni,
S' krčagom u ruci zadatak prihvata,
Po vodu je pošla, a nebo zahvata;
Prohladno, njoj vruće, - hajde vetre, duni!
Fallin` in LoveJa nisam ta – kuguarka 2
Muzika, tekst, vokal i prateći vokal – Gordana Milojević, aranžmane napravio, klavir maestralno odsvirao i snimio Mladen Momić.
Рад о доктору Сими Ровинском настао је 2000. године, а објављен је први пут у Петничким свескама (52), у редакцији тадашњег руководиоца семинара за историју Горана Милорадовића. Тај број Петничких свезака је назван „Мали човек и велика историја“ и у уводном делу уредник је написао следеће: “ Историја, као и друге науке, никад не досеже пуни обим свог потенцијалног знања, ни чињенично, ни методолошки. Она се истини стално приближава, више или мање систематично попуњавајући простор нашег незнања. Једна од особености историје двадесетог века, код нас можда више него другде, јесте да су пространства неораних ледина и нераскрчених шикара прошлости управо застрашујућа. Та чињеница је приликом конципирања овог пројекта схваћена као предност: када се почиње рад на запарложеној парцели важно је да много руку вредно ради, а мање је важно колико је поједини ратар искусан и снажан. Свака разбијена грудва и сваки посечени коров донеће плода, пре или касније, а тај плод биће знање о нашој прошлости које ће се перманентно гомилати“. Када је поменуо ратаре, Милорадовић је мислио на средњошколце од чијих је радова зборник био састављен. Овај рад је, дакле, производ указаног поверења ученици трећег разреда гимназије. Отуда језик текста није адаптиран ни за ову прилику. По теоретском карактеру, истраживање спада у домен друштвене историје, и то оне која се назива „локалном“ или „урбаном“ историјом, а методолошки је заснован на „усменој историји“ (oral history). Истраживање је много пута било интерпретирано, скраћивано, па и отуђивано, што је и лепо и није: лепо је јер људи желе да га деле и читају, а није лепо што је у скраћивањима и интерпретацијама прича остала нецеловита. Због тога је овде дајемо у целини, уз потресан прворазредни извор – опроштајно писмо доктора Симе Ровинског. Пре текста, доносимо преписку са руским истраживачем који ме је 2017. године подсетио на ово истраживање.
Поштована г-ђо Марковић, Ја сам доктор из Санкт Петербурга и бавим се историјом руске емиграције, конкретно деловањем руских лекара у Србији после револуције. Са великим интересовањем сам прочитао Ваш чланак о доктору Сими Ровинском у зборнику Петничке свеске из 2002. године. Нажалост, о том јако интересантном човеку нисам успео да нађем још неке материјале ни на руском, ни на српском језику. Да ли бисте могли да ми одговорите на неколико питања о том Вашем чланку који сте раније писали? Да ли бисте били љубазни да ми кажете постоје ли још неки материјали о доктору Ровинском осим Ваших? Да ли су још увек живи рођаци Ровинског и да ли можда знате како би се могло с њима повезати? Да ли је сачуван гроб Ровинског? Извините што Вас узнемиравам. С поштовањем, Дмитриј Некљудов, Санкт Петербург
***
Поштовани господине Димитрије Некљудов,
пре свега, веома ми је драго што Вас је чланак о Сими Ровинском заинтересовао. То је први рад који сам написала и од тада се тим питањем нисам бавила. Симин син, којег сам у Лазаревцу интервјуисала и који ми је дозволио да прочитам Симино опроштајно писмо је умро пре неколико година. Мислим да је жив Симин унук и да је и он лекар у Београду, али ја нисам покушавала да га пронађем и да са њим ступим у контакт. Када будем ишла код родитеља, проверићу да ли на лазаревачком гробљу још постоји његов гроб. Изгледа да се његово име помиње у документима Историјског архива Београда, у фонду Бањичког логора, у фонду Специјалне полиције, треба проверити и фонд Београдске државне страже. Да ли сте нешто од тога погледали?
Животна прича Симе Ровинског много говори о локалној историји мога града, о односу средине према руској емиграцији, према Јеврејима, о чврстини речи и одсуству прагматизма код мојих Лазаревчана, о Симином подвижништву и о томе колико је Немце иритирао „савез“ мештана и Ровинског. Болница у којој је Ровински радио је сада музичка школа, а идеја да добије улицу се није остварила. Постојала су интересовања да се на основу његове животне приче сними и некакав филм, контактирали су ме поводом тога, али се ни то никада није реализовало.
Толико Вам за сада могу рећи. Све што пронађем послаћу Вам.
***
Добар дан! Много вам хвала на тако брзом одговору!
Зар у Лазаревцу нема улице Ровиског? На мaпи је она уцртана између Орашачке и Карађорђеве (некадашња Моше Пијаде). Не, нисам погледао те фондове и чим будем дошао у Србију погледаћу архиве јер ми је жао што о толико интересантном човеку нема ни речи на руском језику. Можда се сећате како се зове унук Ровинског, да га пронађем?
Некљудов Димитриј
***
Драги Димитриј, ето нисам знала да је добио и улицу, веома се радујем томе! Када сам правила интервју са Симиним сином то се разматрало, али је било и приговора у смислу да “не треба мењати једног Јеврејина другим”, што је апсурдно јер, не само да је Сима променио религију, већ се и деловање та два човека не може поредити по значају за Лазаревчане. Та се промена сигурно догодила у склопу брисања социјалистичког наслеђа. Проверићу када се то одиграло и са каквим образложењем. Пробаћу да сазнам име Симиног унука. Када будете долазили у Србију можете ми се јавити, можемо се наћи на Институту. Поздрав и све најбоље! Оливера
Октобарска револуција коју је 1917. године извела бољшевичка партија на челу са Лењином, победила је најпре у Петрограду, а затим и на целој територији Русије. Она се посебно драматично одразила на животе појединаца али и на статус целих друштвених група. Важно место у свету руског расељавања имала је тек формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија). У њу је стигао значајан проценат људи који су имали високо и средње образовање (Јовановић 1996: 98). Са собом су донели дух руске културе, утичући на научни, културни и уметнички живот Југославије између два светска рата. За Југославију (у којој је образованост становништва била недовољно висока) долазак избеглица је представљао значајан културолошки импулс јер су емигранти углавном били квалификовани и образовани. Са друге стране, руска емиграција и њено инкорпорирање у југословенско друштво представљали су немали изазов са којим је нова држава требало да се суочи.
Живот доктора Ровинског пре доласка у Краљевину Југославију
Легитимација Симе Ровинског у новој отаџбини
Доктор Сима Ровински (Самуел или Шмуљ на хебрејском) рођен је 21. априла 1889. године у месту Чигирину у Кијеву у Украјини. Исте године у јуну једна варошица у Србији је, у знак сећања на Косовски бој и на кнеза Лазара, добила име – Лазаревац. Крајем 19. и почетком 20. века нико није могао знати да ће судбина тог малог шумадијског града на десној обали Колубаре и Самуила Ровинског из далеког Кијева бити драмтично и трајно сплетене. Самуилови родитељи су били трговци, Јозеф и Фања. Имао је два брата и много сестара, а породица је била мојсијевске, јеврејске вере. По завршетку основне и више школе у Русији, Самуил се 1910. године запутио у Европу, на студије медицине у немачки град Хале Витенберг. У Русију се 1914. године вратио као војни обвезник, а на Императорском универзитету у Харкову дипломирао је 1915. године. По окончању студија се вратио у Немачку, а 1920. године стиже у Краљевину СХС.
Ровински у новој отаџбини
Београд је био централни пункт одакле су избеглице биле размештане по Краљевини СХС. Долазак избеглица је у почетку био схватан, тумачен и доживљаван као привремена помоћ “унесрећеној браћи”. Емигранти слабијег материјалног положаја који нису могли да брину о себи и својим породицама били су приморани да прихвате смештај и помоћ коју им је организовао Руско-српски одбор. Део послова око њиховог збрињавања су преузеле и локалне власти. Другу категорију избеглица чинили су активнији појединци, способни да се сами издржавају и преживе у новој средини. Ровински је припадао овој другој групи емиграната.
Сима Ровински је до 1921. године радио као војни лекар треће класе у Битољу у војној болници, после чега је био на дужности трупног лекара гарнизона Пишкопејског, такође у битољској војној области. Напустивши тај крај, доселио се у Лазаревац где је наставио каријеру лекара. У записнику општинског суда пише: “Прима се у државну службу доктор Самуел Ровински да у овој 1922. години ради бесплатно до краја те године јер то радно место није предвиђено буџетом за ову годину. Одобрава се доктору приватна пракса, с тим да сиромашне грађане прегледа и лечи бесплатно, а да од богатијих наплаћује.” Тако је доктор Ровински 1921. годину одрадио “без пребијене крајцаре” (Стефановић 1991:121). Од тада па до смрти смрти 16. новембра 1942. године радио је у лазаревачкој здравственој задрузи.
У Лазаревцу је упознао и будућу супругу, Зору Милановић, која је по окончању Првог светског рата завршила болничарски курс код америчке војне мисије и као болничарка такође радила у лазаревачкој задрузи здравства. Проблеми су почели када су Самуел и Зора одлучили да се венчају. Зори је породица бранила да се уда за странца, Јеврејина. Да би успео да се ожени Зором, Самуел је прихватио хришћанство. Покрштавање је изведено у цркви Свете Параскеве у Петки, а у нову веру га је превео свештеник Чедомир Поповић, који га је потом и венчао.
Самуел је на крштењу добио име Сима. Од породице своје жене је наследио славу Светог Јована. Са Зором се венчао 1924. године у истој цркви. Убрзо је Сима отворио нову ординацију и купио имање код Карађорђеве улице, до реке Лукавице. Први син Миодраг родио се 1925. године, а други, Мирослав, 1930. Сима је постао велики верник. Редовно је ишао у цркву, поштовао празнике, али српски језик никада није добро научио.
Живот је текао мирно све до 1941. године када су у Лазаревац стигли Немци и група од 50 Јевреја избеглица (Ћирић: 1997:7). Млађи Симин син, Мирослав, се сећа да је у то време у Лазаревцу боравио извесни доктор Јовић, срески лекар. Творац чувене Павловићеве масти, доктор Павловић, сећао се Јовића као напредног студента и изразитог левичара. Доктор Павловић је Мирославу Ровинском причао да је Јовић по завршетку студија радио у Власеници и да је, сарађујући са окупатором, тамошњем становништву нанео велике проблеме. Плашећи се ослобођења и одласка окупатора из Власенице, Јовић се преселио у Лазаревац где је отворио своју ординацију. Тај доктор Јовић је Симу Ровинског Немцима пријавио као Јеврејина. Окупатори су потом Ровинском забранили да лечи грађане уколико нису били Јевреји или Цигани, а његовој деци је тада било забрањено школовање.
Ровински у Логору
Ровинског је, по расној основи, Гестапо ухапсио 16. јуна 1942. године када је био одведен у логор на Бањицу. Поштовање и љубав према Ровинском којег су другачије звали “сиротињска мајка”, грађани срезова колубарског, тамнавског, посавског и качерског показали су тако што су одмах по његовом хапшењу потписали петицију за његово ослобођење. Петицију је потписало више стотина виђенијих људи који су гарантовали његову грађанску исправност и лојалност држави, узорност у вршењу лекарских услуга и приврженост православној цркви. Петиција је упућена министру унутрашњих послова у Београду са молбом да се преко председника владе заложи за пуштање на слободу доктора Ровинског. Уз петицију су била приложена документа о његовом покрштавању, лекарској служби, признањима, а уз то и један лажни документ који су потписали руски емигранти, а којим се кривотворило Симино порекло – тим документом се тврдило да му је мајка била православна Рускиња (документ из породичне архиве). Крајем лета Ровински је био пуштен из логора. Али у јесен исте године поново је био ухапшен. Тада није био одведен директно у логор, већ је био предат среском начелнику који је требало да га спроведе до логора. Срески начелник је услишио молбу Ровинског да га из затвора пусти кући на краће време да би, имајући искуства у логору, узео неопходне ствари. Користећи указану прилику, по доласку кући, Ровински је одлучио да пређе у илегалу. Од свог друга, абаџије Милутина, узео је три сељачка одела, обукао децу и себе у њих, а жени рекао да се жив не враћа у Логор. Синове је пољубио, тада су се растали и више се нису видели.
Лажни документ којим се кривотвори Симино православно порекло по мајци
После нестанка доктора Симе, Немци су покренули хајку преко својих органа, углавном преко српске жандармерије, да се доктор Ровински ухвати. Расписивани су и лепљени огласи по вароши и околини, а у свим местима добошари су објављивали претњу да ће онај ко скрива Ровинског бити стрељан, а кућа му запаљена. Упркос свим претњама, Сима је успевао да пронађе уточиште по околним селима. И сами жандарми су пред долазак рације јављали домаћинима да, уколико крију Ровинског, бегунца пребаце на друго место. Видевши да на овај начин не могу да га ухвате, Немци су са списка људи који су потписали петицију ухапсили стотину људи под претњом да ће они бити стрељани уколико се Сима не појави.
Смрт “сиротињске мајке”
Дознавши за ово, а познајући свирепост окупатора, Сима је одлучио да изврши самоубиство: обесио се у својој кући између 16. и 17. новембра 1942. године. Жени и деци је оставио опроштајно писмо у којем каже да не може живети знајући да ће због њега стотину људи умрети. Сматрао је да ће његова смрт растеретити и суграђане и његову породицу. У том писму доктор их опомиње да треба да остану добри верници и Срби. Ровински је сахрањен у тајности, уз помоћ неколицине пријатеља, без поворке за сандуком, на лазаревачком гробљу где и данас почива. Једине две жене које су ишле за сандуком, скованим од обичних дасака, биле су жена тадашњег председника општине и Зорина мајка (Ћирић: 2000: 94-96). После његове сахране таоци су били ослобођени, а притисак на породицу се смањио.
Шест месеци касније
По причи Душана Васића, тадашњег партизана, једне ноћи партизани су закуцали на врата доктора Јовића и на његово питање: “Ко је”, одазвали су се са: “Доктор Сима Ровински”. Доктора Јовић су тада партизани одвели у Латковиће где му је било суђено и пресуђено стрељањем. Не зна се да ли му је било суђено само због Ровинског.
***
Од Ровинских је 2000. године био жив само Мирослав, Симин млађи син, лекар у пензији. Читајући аутобиографско дело Јерка Добрића “Живи лешеви у кући смрти на Бањици”, Мирослав је наишао на један део за који претпоставља да се односи на његовог оца: “28. 6. 1942. – недеља. Док смо били у шетњи, дошло је наређење да шетамо држећи руке на леђима. Један љечник из Лазаревца, као полујеврејин, из десетице је пребачен у нашу собу. Овај се нада…” (Добрић 1945:150).
Стаклена зграда лево је „зграда Ровински“ (иза ње је парк који се на фотографији не види, испред (жута зграда) је садашња градска библиотека, некадашња музичка школа, односно стара болница у којој је Ровински радио.
У Лазаревцу се једна стамбена зграда назива “зграда Ровински” (подигнута на месту некдашње куће породице Ровински). Мада је парку поред ове куће име Милорад Лабудовић Лабуд, Лазаревчани понекад и овај парк називају “Ровински”.
Писмо које је Сима Ровински породици написао пред смрт
“Драга Зоро и децо,
надам се да је ово писмо последњи мој опроштај са вама, да стигне вам у руке. Пишем последњи опроштај пошто кад добијете ово писмо мене већ одавно неће бити међу живима. Решио сам се на овај корак под два разолга: 1) не могу жив да се вратим у логор јер знам да после неколико дана страшних мука и тортура бићу страљан. Није да сам неки страшни злочинац, већ само што сам имао несрећу да се родим као Јеврејин и када већ морам да умрем, боље је то урадити без претходних мука и на лакши начин. 2) Хоћу овим и вас моји драги да ослободим даљих прогоњења и мука и неизвесности јер пошто ме већ немају – због чега вас више да прогањају? Драга децо опростите што дарговољно остављам вас као сироче у вашим младим годинама кад нисте још завршили школовање и кад вам је потребно још много родитељске помоћи и спреме, да као зрели људи сами себи осигурате живот. Но судбина тако хтела није да сам кукавица и да сам се уплашио да се бојим за вашу будућност. На жалост, и не остављам вам ништа јер је све што сам стекао упорним, заморним али поштеним радом за ове 20 година, све ми је сада пропало. Ви сте остали на улици, без ништа и ничега, јер све вама је одузето, али нису вама могли да одузму помоћ вишњега Бога у кога ја сам одувек веровао. Не могу да вам одузму, ја у то верујем, и помоћ добрих људи и мојих пријатеља који ће вама да помогну да завршите школовање и да постанете добри, ваљани и поштени грађани и Срби, и да не окаљате име свога оца који увек само то гледа да свима без разлике помогне и да никада никоме не учини зло. Будите увек доброг срца и најглавније чувајте као зеницу своју добру и безгранично вољену мајку јер она то код вас највише заслужује.
Драга Зорице, хвала теби на двадесетогодишњој срећи коју си ми поклонила, твој доктор у овим последњим тренуцима ја захваљујем Богу што ми дао да сам имао доброг и вољеног друга, јединог Бога који живи, што морам да оставим, и молим Бога да тебе сачува још дуго живу, ради наших јединих сирочића, збогом.
Ровински Сима.
Извори:
Рад је настао на основу разговора са Симиним сином Мирославом, на основу породичне архиве, надограђиван малобројном локалном литературом и наративима.
Mira Šuša već dugo živi između Beograda i Bazela u Švajcarskoj. Po obrazovanju je doktor prirodnih nauka (biohemije), a po profesiji naučnik i stručnjak za obrazovanje o novim lekovima i gostujući profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pisala je za Student, Vidike i Danas, Večernje novosti. U pripremi je njena prva zbirka poezije (Moj Adam, izdavač: Граматик, 2021, Danilo Jokanović). Mira Šuša piše i prozu.
BELA TREŠNJA
Dok ležah na obali
Noću
Gledam uvis u mrak
Talasi me milovaše
Opraše izglačaše
Dok ležah
Dok krvarih na obali tika-tak tika-tak
Televizor je menjao slike bez tona
Sneg na rumenim talasima
Pod kupolom tako tako staklenom
Dok krvarih
Isključi televizor i pođi na spavanje
U bašti bela trešnja ostariće preko noći
Na obali
SVATOVI U PODNE
Iza neprobojnog stakla Ostrvo
Na njemu stari Grad
U njemu kameni Trg
Usijan na suncu
Na Trgu svatovi
Ne
uju se
Iznad Trga beli golubovi u spiralnom letu
Sleću na Trg
Pred mladu bez lika
Veo leprša na vetru bez šuma
U filmu bez zvuka
Samo svetlost je jaka
Trg nemo ječi u njoj
Dok crkveno zvono izmišlja podne
АКСИОНЕСТИ*
Понављах не схватајући
Аксионести аксионести
Хтедох на колена да паднем
Аксионести аксионести
Да глас из кавеза пустим
Аксионести аксионести
Да ми израсту крила
Аксионести аксионести
Да трешњин цвет прогутам
Аксионести аксионести
Да девојчицу родим
Аксионести аксионести
Да у подземљу срну загрлим
Аксионести аксионести
Да гола на ливаду истрчим
Аксионести аксионести
Да као пустињак живим
Аксионести аксионести
Да горко корење жваћем
Аксионести аксионести
Да иконе живопишем
Аксионести аксионести
Да се свете воде напијем
Аксионести аксионести
Да четири свеће упалим
Аксионести аксионести
Да ме земља прими
Аксионести аксионести
Да се у темељ уградим**
Аксионести аксионести
Да из мене расту жуте лале
Аксионести аксионести
Да измислим благост јутра
Аксионести аксионести
Да поток кроз мене протече
Аксионести аксионести
Да будем и река и ушће
Аксионести аксионести
И море и облак и киша и кап
И кап
Која на сунцу нестаје
МОЈ АДАМ
Знаш
Из руку израшће ми трава младозелена
Бићу земља црна топломекана
Коса ће ми бити подземна
Уста жуборна
Пази
Препознати ме нећеш
По срцу мом копаћеш
Мине под пазух постављаћеш
Од непријатеља побећи ћеш
Само
Кад рат ти прође
Ко ли ће ти рећи
Где је твоја драга
Мој Адаме
AMOR FATI*
Voleti voleti voleti Sudbinu
Od Suđenica dosuđenu
Noći treće po rođenju
Voleti je bezuslovno dečje
I ne samo dečje
Nego je i znati i poznati i prepoznati i saznati
Bez vela na očima
Bez oštećenja sluha
Zdravim jezikom
Osetljivim nosom
Najnežnijm dodirom je spoznati
Jasno najoštrije do poslednjeg piksela
Do atoma elektrona fermiona do bozona
Baš do bozona Higzovog**
Božanske čestice
Koja nas vodi na Veliki Početak
Do Velike Majke Vasione i do Oca Boga
Pa Velika Želja svet je začela zar ne
Ko bi drugi
Drago dete
Siroče
U
Nama
*Amor fati je na latinskom ljubav prema sopstvenoj sudbini, ma kakva bila, a smatra se da koncept potiče od stoičara, filozofske škole antičke Grčke, od Epikteta i Marka Aurelija, a u moderno vreme slična ideja nađena je kod Nemca Ničea (Nietzsche) i kod Francuza Kamija (Camus).
** Higzov bozon (Higgs boson) je elementarna čestica, manifestacija Higzovog polja, poput pojave talasa na površini mora. Fizičari smatraju da Higzovo polje prožima celu vasionu, te da je bilo jednako nuli u vreme nastanka vasione, tzv. Velkog praska, a zatim da je raslo sa hlađenjem vasione. Postojanje Higzovog bozona je potvrđeno 2012. godine eksperimentima u CERN institutu, blizu Ženeve u Švajcarskoj.
PSALMI NA ARAMEJSKOM*
Sve se rađa na istoku
Vjeruju
Ili ne
Tamo beše Raj
Eh
A još pre Raja
Vavilon Ur i Niniva
Ističe
Na ostrvu
Što o svetloj niti sa nestale zvezde visi
A zvezdin sjaj putuje posle njene smrti
Zvezda
Kako ti je ime
Pogađam
U levoj ili desnoj ruci
Atome sve ti vra
am
I Popine** krpice
Nit
Pipam
Konrad*** moreplovac nit u amanet nam ostavi
Dugačka sve do tamnog srca vodi
Tamo
Psalmi pevani na aramejskom
* Uz čitanje u sebi slušati Oca Serafima, Psalm 53
** Vasko Popa
*** Džozef Konrad (Joseph Conrad) je poljski Britanac rođen u ruskoj carevini i plodni pisac mnogih romana, među kojima je i Srce tame, koji je poslužio kao osnova za scenario i film Apokalipsa sada (Apocalypse now) američkog režisera italijanskog porekla Kopole (F.F. Coppola). Sinbad moreplovac je lik iz čudesne srednjevekovne zbirke priča sa Srednjeg Istoka, pisane na arapskom, Hiljadu i jedna noć.
Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А. (https://anaarpart.com/about/) чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава десет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у десет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих, тако и туђих духовних и физичких путовања.
Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике, фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма Персефони, Хербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке (за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”).
Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге. Овога пута преносимо неколико њених текстова о Медузи.
Окрутна и мрачна лепота Шелијеве Медузe
Пред нама је једна од најзанимљивијих Шелијевих песама чији пун назив гласи О Медузи Леонарда да Винчија из Фирентинске галерије која је написана пред крај 1819, а објављена постхумно, 1824. године, две године после Шелијеве смрти. Песма тематизује контемплацију над једном сликом, за коју се веровало да је Леонардова, а на којој је приказана, из необичног угла (не фронталног како је било уобичајено у традицији) одсечена Медузина глава.
Шели је Медузу видео другачије него сви његови претходници, било да су књижевни, било да су ликовни уметници били у питању. Шелијева Медуза није симбол ружног, већ је симбол лепог страдалништва, лепе патње, узвишен призор. Пре него што отпочнемо са детаљнијом анализом ваљало би да прочитамо песму која је пред нама у прозном преводу:
Лежи, посматрајући ноћно небо, на леђима, на облацима обавијеном врху једног брега; испод ње трепере далеке земље. Њен ужас и њена лепота су божански. На њеним уснама и капцима почива љупкост као сенка: из ње зраче, жарке и мрачне, агоније страха и смрти, које се доле боре.
Ипак дух гледаоца не скамењује толико ужас колико драж, у њега се урезују црте тог мртвог лица све док његови карактери не продру у њега, а мисао се губи; то је мелодична боја лепоте, која стоји изнад мрака и блеска бола, а то све чини утисак хармоничним.
А из њене главе као из јединственог тела излазе, попут траве из влажне стене, косе које су змије и увијају се и пружају и међусобно везују у чворове и у бескрајним увијањима, као да се подсмевају унутрашњем мучењу и смрти, показују свој метални сјај и секу густи ваздух својим назупчаним вилицама.
А са оближњег камена један отровни гуштер оклева да погледа у те горгонске очи, док је у ваздуху ужасни шишмиш запањен одлепршао из своје јазбине у којој га је та застрашујућа светлост изненадила и јури као мољац на свећу; а ноћно небо сија светлом које је страшније од помрчине.
То је узбуркана лепота ужаса; из змија избија неки бакарни блесак рођен из тих њихових неразмрсивих увијања и ствара свуда наоколо неки треперави круг, покретно огледало све лепоте и свег ужаса те главе: лице жене са змијском косом, која у смрти посматра небо с тих влажних стена.
Превела Цвијета Јакшић
Шелијева песма састоји се од пет строфа. Свака строфа састоји се од осам стихова. Рима је снажно присутна у овој песми, што никако не умањује вредност песме у оригиналу, али може умањити вредност превода те је стога добро што је песма ослобођена терора метрике, слогова, риме и акцентовања и што је дата у прозном преводу. Одређена поезија савршено функционише у оригиналу, на матерњем језику песника, док у преводу губи свој сјај. Тада треба, без гриже савести, преводити или у слободном стиху или у прози.
Песма не упућује на мит, она подразумева да ми знамо крајњи исход митске приче, ако већ не ниједан други детаљ Медузине судбине. Песма се ослања на уметничко дело, дакле, не на митску причу коју можемо сазнати из различитих извора, а Шелије је једну од њених верзија сигурно могао читати у Овидијевим Метаморфозама. У самој песми Шели користи поступак екфразе, дескрипције уметничког дела, најчешће визуелног, просторног, ликовног, унутар поетског. Екфраза је реторска вештина која нема толико за циљ приближавање поетског и визуелног, већ представљање саме представе, саме појаве, самог објекта, екфраза је увек у снажној вези са појмом мимезе. Међутим, то овде није случај. Песник полази од слике али ју својом имагинацијом и својим доживљајем надограђује.
Марио Прац је у својој студији Агонија романтизма, вишеструко цитираној на овом интернет месту, одакле смо и преузели превод, писао следеће:
Ниједна слика није на Шелијеву душу оставила јачи утисак од Медузе, која се једно време приписивала Леонарду, а сада непознатом Фламанцу, а коју је он видео у галерији Уфици крајем 1819. године. Песма коју је о њој написао прави је манифест концепције лепоте која је била својствена романтичарима.
Бол и задовољство комбиновани су у овим стиховима у јединственој импресији; управо из мотива који би требало да рађају одвратност – модро лице одсечене главе, клупко змија, хладноћа смрти, чудно осветљење, одвратне животиње, гуштер и шишмиш – извире нови смисао подмукле и затроване лепоте, нови дрхтај.
Слика Медузе непознатог фламанског мајстора која је настала у 16. веку и на основу које је Перси Биш Шели написао своју песму мислећи да је слика Леонардова
Лепота Медузе, каква нам је предочена на слици непознатог фламанског мајстора, није у вези са самим особинама предмета већ са моћима и склоностима субјекта, онога ко естетски предмет посматра, онога ко о лепом суди. Субјект, односно посматрач, укључује се у дефинисање појма лепог, он није пасиван прималац садржаја, а лепо више није само својство предмета. Геније, укус, имагинација, осећање, термини су који заокупљају мисао 18. века и они нам помажу да разумемо нови облик лепоте и неопходну тананост уобразиље која је потребна при доживљају исте.
Аристотел је у Поетици писао:
Осећање страха и сажаљења може се, дакле, изазвати утицајем извођења, али и самим склопом радње, а то је боље и одаје бољега уметника…
Сам склоп радње, Медузину судбину, оставимо по страни, њу не можемо коментарисати јер грчки мит није кодификован књигом, слобода тумачења је бескрајна. Међутим, наш страх и наше сажаљење присутни су и без „склопа радње“, а „извођење“ томе донекле доприноси, нама се чини да Медуза брутално пати. О разлозима њене окрутне патње писаћемо у наставку али нас сада занима естетска компонента те патње односно лепота патње, бола, лепота језиве сцене.
Ноћ и врх брда обавијен маглом, змије, шишмиш, одсечена глава несрећнице чије је лице деформисано последњим криком. То је нова врста лепоте која се може назвати узвишеном, иако се узвишено као естетска компонента везује за доживљај природе, више него за уметност, а и када се везује за уметност, везује се за реторику, за узвишен начин израза и узвишен приказ унутар самог израза.
Естетски доживљај Имануел Кант у то време дели на леп и узвишен. Узвишено увек мора поседовати одређену дозу страха, али са безбедносне дистанце. Чини нам се да са безбедносне дистанце, усамљен, док лута ноћу, залутали путник уочава сјај у тами када, убрзо, и угледа сцену застрашујућег, ужасног, болног призора.
Самим тим што је уочио врх брега који је обавијен облацима, посматрач је додао нешто своје, тај призор не видимо на слици. Међутим, он нам је на тај начин индиректно саопштио своју физичку позицију. Он стоји над Медузом. На слици не видимо да је глава на брегу, а ни да је брег обавијен облацима. То су песнички додаци у циљу стварања атмосфере.Позната је склоност романтичара ка егзотичном, необичном, несвакидашњем, запрепашћујућем.
Заустављени крик Медузиног беживотног тела њеном посматрачу чини се хармоничним, њено изобличено лице пуно је дражи и „мелодичне лепоте“. То нас враћа на склоност ка готској архитектури коју су гајили романтичари, не обазирући се на снове математичара и енциклопедиста, уметника 18. века, о хармонији, јединству, целини, складу. Романтично насупрот каласичном обележиће епоху.
Иако је Медуза мртва, змије које чине њену косу, које извиру из њене главе, живе су и агонично се копрцају, међусобно се везују у чворове, агонија са Медузиног лица као да се преноси на њихово кретање. Колико је лице заустављено у покрету, толико су змије активне, оне се „бескрајно увијају“, осветљавају таму својим „металним сјајем“ и оне, детаљ је фантастичан, „секу густи ваздух својим назупчаним вилицама“. На овом месту, у слику се, осим визуелног, уноси и звучни елеменат.
Поред змија које се у агонично крећу, видимо и једног гуштера, за кога песник не заборавља да нагласи да је отрован, а у ваздуху је шишмиш који је по себи страшан, и чију ће врсту Брем Стокер својим романом Дракула додатно афирмисати у готској књижевности, овде се даје као створење које престрављено одлеће из своје јазбине. Уз цик змија и лет избезумљеног шишмиша сцену допуњује и ноћно небо које сија „светлом које је страшније од помрчине.“
Слика Медузине одсечене главе је „узбуркана лепота ужаса“, она је „покретно огледало све лепоте и свег ужаса“. Најзад, попут благослова, песник поклања мртвој Медузи величанствен поглед, ми кроз последње стихове сазнајемо да она са влажних стена гледа пут ноћног неба које је обасјано магичном светлошћу.
Медуза до нас, у било ком облику да је дата, долази искључиво као слика. Медуза је, дакле, и овога пута вишеструко удаљена од нас. Она је део једног уметничког дела, Шелијеве песме. Песма је настала на основу другог уметничког дела, слике непознатог мајстора. Тај сликар Медузу је, опет, видео као слику и тако све до Атениног штита, на коме је Медузина глава која треба да плаши противнике. Али и тада, то треба знати, Медуза је само слика.
Праву Медузу нико није видео, а да је остао жив. Персеј када јој прилази он ју види у огледалу и тако ју убија. Да ју је видео директно, а не посредством одраза, она би га скаменила. Дакле, сведочанство о њој је прича а њен лик до нас долази искључиво као слика. Када ово уочимо спознајемо колико је, заправо, читав наратив у вези са Медузом један нестабилан конструкт.
Видимо, тако, да Шелијева песма нема миметички концепт, али да сама прича о Медузи и Персеју, између осталих, може послужити као прича о односу стварности и представе. Овај мит дубоко је у вези са одразом, са мимезом, а може нас вратити и Платоновој филозофији идеја. Када је реч о Шелијевој песми, она дубину још више интензивира. Пред нама је уметничко дело настало на основу уметничког дела које је у вези са митом чија је главна јунакиња од почетка једна нестабилна слика.
Да ли је онај који нам у Шелијевој песми говори о Медузи, заправо, сам Персеј? Онај ко види облацима обавијен брег онај је који стоји над Медузом. Шта ако је наратор ове песме Персеј и шта ако је, сада када коначно може видети њену главу, схватио да је она лепа? До тада је само слушао о њеној ружноћи, исту није могао да види док је Медуза била жива.
Ова песма, видимо, није дескрипција већ је контемплација над виђеним и фантазијска надградња виђеног која је својствена уметницима и песницима, чије је инспирације заштитни знак Пегаз, крилати коњ који је полетео из Медузиног трупа у трену када јој је Персеј одсекао главу. Пегаз симболизује стваралачку машту и њено успеће.
И као што је светлост у датом пределу песме искричава, тако је и сама Медуза по себи једна искричава слика, она означава нестабилност виђења, нестабилност рефлексије, нестабилност односа између стварности и уметности. Реч која, стога, с правом стоји између субјекта и објекта, између Персеја и Медузе, између посматрача и уметничког дела, јесте треперење. Њу песник понавља више пута.
Ми се можемо запитати зашто Персеј тако окрутно убија Медузу? На који начин је овај мит нека врста антрополошке константе? Осећате да се над Медузом врши нечувено насиље, а да су разлози потпуно неубедљиви. Медузу је немогуће видети. С обзиром на свој застрашујући физички изглед она посматрача одмах убије. Тачније, не убије га она већ се сам посматрач скамени од њене ружноће.
Уколико је мит симболичка прича која упире прстом у феномен који постоји у људима, шта нам говори однос Персеја и Медузе? Мушки страх од (непоуздано, недоказано) фаталне жене који је парализујући („она ме блокира“, назив поп песме која савршено одговара овом контексту) и који, као самоодбрану, увек бира насиље над оним:
што не познаје довољно,
што не може да докучи,
чега се плаши.
Или нам овај мит сведочи о Персејевом страху:
од тога шта ће видети,
од тога да ће му се свидети то што види
а што је у причи, слици, традицији унапред окарактерисано као ружно, зло и уништитељско.
На овом месту долазимо до Шелијеве песме и круг теме се полако затвара. Персеј, после толико миленијума, постаје јунак једне романтичарске песме и, коначно, признаје да се покајао, признаје да му се оно што је у одразу свог штита/огледала видео, заправо, свидело. Вратио се на место злочина и уживао у призору.
Питамо се и ко држи чију главу у руци. Питамо се о нестабилном односу доминантног и потчињеног. Питамо се о том конструкту, као што се, рецимо, питао и Ларс фон Трир, савремени редитељ, у многим својим филмовима, нарочито у Догвилу. Ове песме нема без Медузе, Персејевог херојства нема без Медузе. Персејевог страха нема без Медузе. Пегаза нема без Медузе.
Ова је песма, дакле, о гледању и о нестабилности слике, али и о нестабилности самог концепта лепоте. Шта је Лепо? Где је граница лепог и ружног, ко подвлачи ту границу? Је ли она једном за сва времена утврђена?
Напомене: Шелијева песма дата је у преводу Цвијете Јакшић и цитирана је према следећем издању: Марио Прац, Агонија романтизма, превела Цвијета Јакшић, Нолит, Београд, 1974.
Препоруке: Песма у оригиналу (линк); Carol Jacobs, On Looking at Shelley’s Medusa (link); Jerome J. McGann, The Beauty of the Medusa: A Study in Romantic Literary Iconology (link); Mathelinda Nabugodi, Medusian Figures: Reading Percy Bysshe Shelley and Walter Benjamin (link); Lucia Leman, Metapjesnik. Percy Bysshe Shelley kroz tumačenje, prijenos i prijevod, Meandarmedia, Zagreb, 2014.
Највећи Медузин непријатељ није Персеј већ Атена
Лучано Гарбати, Медуза са Персејевом главом, 2007.
Сви имамо јунаке античких грчких митова са којима се можемо идентификовати или у чијој судбини препознајемо делић своје. За мене су одувек били важни Икар и Хирон. Написала сам књигу о Персефони, поново сам испричала тај мит, несвесно припадајући жанру који је у свету последњих година изузетно популаран, а нарочито га је истакла у први план Мадлин Милер са романима Ахилова песма и Кирка. Ја нисам написала роман, моја први књига је формално сложенија, али ме је врста књижевности која се односи на поновно причање и исписивање митова одувек интересовала. Мењајући перспективу из које се посматрају јунаци и догађаји, стављањем акцента на нов поглед на ствари, причом обухватате и своје време, као и проблеме на које се дати мит може односити.
Највећи Медузин непријатељ је Атена, та мушкобањаста и недозрела богиња. Она је најбољи пример када говоримо о разлици између пола и рода. Иако женског пола њен род је у потпуности преузео све одлике и конструкте мушког, маскулиног, патријахалног обрасца. Највећи непријатељ већине јунакиња грчких митова је управо она. Она нема мајку, рођена је без њеног учешћа, њен развој је непостојећи. Рођена је из очеве главе и у потпуности довршена – у пуној ратној опреми. И девица је. Зато и кажњава силоване нимфе и смртнице у својим храмовима, ретко када на силоватеље, на богове, сатире и хероје обраћајући пажњу. Њен гнев, управо због силовања, усмерила је и на Медузу. Пошто се „предала“ Посејдону у Атенином храму, Медуза је окрутно кажњена и претворена је у чудовиште са змијама уместо косе, са ружним зубима, брадом, демонским очима које би скамениле посматрача. Постоји неколико варијанти мита – јер лепота грчког мита је у томе што он није кодификован књигом – али сваки супротставља Атену и Медузу, између којих стоји, у суштини, инфериорни извршилац, Персеј.
Легенда вели да свако ко прође тмурним Медузиним крајоликом и угледа ју бива скамењен. Поглед на њу али и сам њен поглед оставља посматрача заувек непомичним. Ако је тако, ко о томе онда сведочи? Уколико су сви сведоци мртви, како онда знамо праву верзију приче? Но, правдољубива Атена бива наговор и штит Персеју, мудрост која му каже да Медузу гледа у одразу штита и да ју тако обезглави. Ми, дакле, имамо само непоуздана сведочанства других да је Медуза ружна наказа. И као такву, Атена ју стави на штит, да буде страх и упозорење њеном противнику. Лик Медузе је на Атениним грудима и гледа у другог, оног ко стоји насупрот. Стога, Медуза лако може бити врста обрнуте пројекције Атене. Ово не мора бити интенција саме митске приче, уосталом, митска прича нема интенцију, она је као таква неутрална, само ју ми можемо симболички уоквирити неким проблемом са којима се два типа жена суочавају данас. Ту слободу интерпретације нам јамчи универзалност и симболичка потентност митске приче чији је радијус значења дословно бескрајан јер му време и околности допуштају нову метаморфозу.
Увек су већи непријатељи женама биле друге жене која пристају на погубан патријахални образац јер би оне одржавале статус кво у недоглед. А догматичан патријахални модел подједнако угњетава и саме мушкарце. Зато мислим да је грешка данашњих феминисткиња што Медузу изједначавају са бесом. Медуза је супериорност. Грешка је што мисле да је Медузин највећи непријатељ Персеј. Њен највећи непријатељ је Атена. Зато што није саосећајна, зато што није подршка, зато што оправдава. И зато мислим да је грешка када многи ликују пред изванредном, барокно илузионистичком скулптуром савременог италијанског уметника Лучиана Гарбатија који је, посматрајући Челинијевог Персеја у Фиренци, помислио како је Фортуна у основи доста ћудљива, па је сугерисао да се ствари лако дају преокренути. Но, да ли преокрет мора бити наставак насиља? Да ли насиље показује путоказ ка излазу из тог ужасавајућег пејзажа? Но, уколико за тренутак пристанемо на Гарбатијев наративни след, онда ја мислим да је уместо Персејеве главе у Медузиним рукама требала висити Атенина глава. Никада ме нису занимали извршиоци митских недела колико његови налогодавци.
Многи овај мит посматрају у контексту борбе соларних и хтонских елемената. Медуза, женско, на страни је земље, влаге, пећине, све док не дође мушкарац, активан и соларни принцип, све док ратара који је статичан и поштује женска божанства, не смени ловац, динамичан принцип са којим Дорани коначно ступају на сцену историје, поразивши староседеоце и њихове митове, а оне које су већ затекли, прилагодивши својој победничкој верзији. Челинијеву скулптуру не треба тумачити као уметнички уобличен став према женама ондашњег фирентинског друштва. Та иконографија је, тада, задобила другачију конотацију. Одсечена глава била је јасна порука непријатељима града. У Кановиној верзији, која је хронолошки чедо доба просвећености, а стилски класицизма, Медуза је могла бити, с обзиром на њен израз лица, оно што је емотивно, грчевито, патетично, индивидуално, насупрот којој Персеј победник делује „објективно“, непристрасно, одражавајући својим изразом „мирну величину“. Најзад, последња приложена скулпторска верзија припада француском уметнику Лорану Маркезу. Она приказује тренутак пред финалан чин, вечну, застрашујући антиципацију наредног тренутка. Ова скулптура делује узнемирујуће на посматрача – мушкарчева грубост је пренаглашена. Његова нога снажно притиска Медузина леђа, поглед му је зверски, док је њој врисак изобличио лице, учинивши ју додатно наказном. Према њеном болу уметник као да нема саосећања већ је акценат ставио на супериорност насилника. Медуза је у телесно неиздрживом положају – посматрач као да сведочи породичном насиљу. Најзад, ова скулптура највише узнемирава јер је формално изванредно изведена и као таква неутралише садржај, чак га, и ту долазимо опет до медузијанске теме о томе шта је лепо, естетскиправда.
Бенвенуто Челини, Персеј са Медузином главом, 1554.Антонио Канова, Персеј са Медузином главом, 1800.Лоран Маркез, Персеј убија Медузу, 1903.
Због лепоте у том болу
Пол Дарде, „Вечни бол“, 1913.
У првом поглављу култне књиге свих заљубљеника у „песме искуства“, у црни романтизам и декаденцију, Марио Прац пише о слици Медузе и њеном значају за романтичарско поимање лепоте. Он на многим страницама своје књиге Агонија романтизма истиче како су бол и задовољство у романтичарском поимању лепоте неодвојиви. То није ексклузивно сензибилитет уметника 19. века открио и први афирмисао али јесте први теоријски уобличио, казује нам Прац. То је, природно, извршило велики утицај на потоње генерације стваралаца, међу којима је био и француски скулптор Пол Дарде који је свом делу из 1913. године дао име Вечни бол (Eternelle douleur).
Он скулптуру која нам приказује одсечену Медузину главу ваја као главу заводљиве девојке чије су волуптивне усне и пасивно склопљене очи еротизоване у болу. Задовољство осећа посматрач док посматра Медузине путене усне и лице спокојно попут уснуле хришћанске мученице, баш како је својевремено Ђанлоренцо Бернини приказао свету Терезу из Авиле у екстази. Медуза делује предато задовољству додира змијског хладног тела по свом врату. Змије делују као да ју истовремено милују и стежу.
Све оно што би требало да изазива посматрачеву ужаснутост – одсечена глава, змије које се увијају у самртничком ропцу – бива естетизовано и преокренуто у своју супротност – лепоту, фасцинацију, нов дрхтај, нову језу. Медузино оружје – њен поглед – сада видимо положено. Очи су затворене, лице уснуле лепотице предато је самозабораву. Све је другачије него код Каравађа или Рубенса где су очи приказане широм отворене а лице деформисано гримасом. Овде осећамо скулпторову самилост, саосећање за миленијумима неправедно оклеветану и брутално убијену жену, а да прави разлог – за разлику од повода – још увек нисмо разоткрили и разумели. Нека етерична копрена прекрива тајну њених очију.
Када се пише и говори о Медузи истиче се углавном њена фаталност. Њен поглед који леди посматрача или поглед на њу који ужасава посматрача. Фаталност је одувек подразумевала двосмерну, слепу, улицу. И садизам у коме се бестијално ужива, било кроз чин насиља, било кроз посматрање исхода тог чина, фрагментарног и деконструисаног бића унакаженог тела. Овде, пак, у случају ове скулптуре, бива суптилно наглашена Медузина лепота и достојанство страдалништва. Читава судбина несрећне жене, из чије капи крви, коју је упио пустињски песак, је полетео крилати коњ – Пегаз – симбол песништва и моћи инспирације, као да бива искупљена, као да коначно може да почива у миру.
За оне који знају да Версаће није измислио овај знак
Мода је инстант језик. Начин на који се облачимо говори о нама више него што многи желе да увиде или признају. Мода се често изједначава са нечим вештачким у односу на нас, нашу личност и суштину. Међутим, на тај начин се превиђа да је управо она један фрагмент у целини те комплексне слагалице која чини наш идентитет. Када је одевање у питању, суштину не можемо лако одвојити од појаве. Одећа није ту само да нас улепша или утопли.
Италијанског креатора ценим из више разлога. Главни је – храброст. Ако се присетимо његових колекција с почетка деведесетих година прошлог века схватићемо колико је он, заправо, био храбар. Они који боље хронолошки познају историју моде неће моћи ничег сличног да се сете а да је постојало пре њега у таквом облику. Он, формално, није био инвентиван. Како онда, тако и данас, Версаће крој одликује једноставност форме. Оно што издваја јесу комбинације боја и материјала, црна и златна, кожа и метал, употреба грчког и италијанског барокног орнаменталног културног наслеђа код принтова на кошуљама и џемперима.
Ђани Версаће је преко свог заштитног знака – Медузе – симболички сведочио о типу жене којој је намењена његова одећа или о типу жене који његова одећа пројектује. Медуза, жртва која то одбија да буде, у Ђанијевој верзији, постаје жена која погледом камени посматрача. Поглед на њу леди јер je њена фаталност постигнута храброшћу да буде то што јесте, да заводљивим сексипилом и упадљивом одећом то сведочи. Многи и данас нису храбри да се облаче на Версаће начин јер све оно што је изван саме форме те одеће производи аутоцензуру пошто се та одећа – идеолошки – везује за кич, фолк, естраду, глупе, бахате и богате. Али, то су пројекције, то нема везе са одећом као таквом. Ако бисмо ставили по страни оне који прате трендове и којима је брендирана одећа нека врста трофеја, и концентрисали се само на оне који су ту због естетике (коју претходно могу да је приуште), видели бисмо, по мом суду, сву естетску особеност и лепоту овог бренда.
Када ми неко каже „мала црна хаљина“ ја прво помислим на Версаће музе.
А, сада, долазимо до Медузе. Слобода и храброст у случају свих модних брендова условљене су количином новца који сте спремни да за тај покушај слободе и храбрости издвојите. Слобода и храброст се могу односити на много тога, не морамо их нужно изједначавати само на политички сегмент. Оне су потребне и да би се било то што осећаш да јеси. Но, кад смо код новца, тако је са сваком уметношћу, посебно просторном односно визуелном, не трба једино моду кривити за класну сегрегацију. Са друге стране, нама нико не брани да гледамо, и да о форми говоримо, независно од тога да ли се идентификујемо са естетиком бренда.
Ја, на пример, припадам класичном Сен Лоран типу. Та пројекција, мислим, више одговара мом темпераменту и начину на који желим да будем виђена. Међутим, свако ко носи Версаће одећу, а носи ју без аутоцензуре, ко такву одећу не схвата дословно и ко ју облачи са дозом аутоироније, одувек ми је био интересантан. Само треба да тог малог злог чикицу идеологије и локалног политичког контекста одувате са рамена који вас попут Хамлетовог оца трује на уво, само на одложено, дан за даном, годину за годином, пунећи вас веномом предрасуда и ускогрудости. Када се ослободите тог злог чикице, отвара се свет, отвара се читаво поље слободе, духовитости, каприца.
Откуда овај наслов? Он делује елитистички и искључиво. Оставила сам га зато што се рецепција овог бренда у нашој земљи недвосмислено везује за „деведесете“, а тада се на телевизији давала једна реклама за кафић која је гласила „За оне који знају да Версаће није измислио овај знак“. Кафић је био прошаран орнаментиком грчких ваза коју је Версаће користио на својој одећи. То је требало, истовремено, да значи да су „сељаци“ непожељни јер они не знају да је та орнаментика старија од бренда. Они који су у Србији тада носили Версаће нису били школовани а они који јесу били школовани имали су потребу да нешколованима то ставе до знања.
Традиција и индивидуални таленат у случају италијанског креатора недвосмислено су прожети. Сам Ђани Версаће је био велики колекционар и културним наслеђем своје земље, из различитих епоха, користио се у креирању одеће, а и рекао је у једном интервјуу да је потребно бити прилично образован да би се био „баналан“ и да би се „баналност“ на прави начин разумела. Рођен је у Калабрији, на територији некада Велике Грчке, растао је посматрајући око себе остатке античких храмова. Медуза је већ од петог века старе ере постала декоративан симбол. Она сама, према миту, важила је за ружну и застрашујућу а нешто слично би многи рекли за Версаће одећу. Међутим, како појам лепог није фиксиран, многи, а посебно у романтизму, инсистирали су на Медузиној лепоти. Леп је био њен бол, леп је био њен поглед, лепе су биле змије са њене главе. Естетика, у изворном значењу, јесте перцепција. Лепота је у очима посматрача.
Медуза је, стога, симбол моде као такве јер обухвата два њена важна сегмента:
гледање (од мене ка теби) односно поглед (од тебе ка мени) односно начин виђења (контекстуализација, пројекција, учитавање)
концепт лепог. Медуза нас пита – шта је лепо?
Медуза, попут Макбетових вештица, провоцира да још једном размотримо да ли је оно лепо заиста лепо и да ли је оно ружно заиста ружно или нам је то ружно које је неко прогласио ружним (ко?) – заправо лепо? Најзад, Медуза нам изнова поставља питање – зашто се бојимо?
Извор модних фотографија: Versace.com
Текстови су преузети са А.А.А и можете их читати овде, овде, овде и овде.
Mile više ne ide Lajkovačkom prugom, otišao je u beli svet, u potragu za nekom ukusnijom korom hleba, ali Lajkovac je i dalje mesto gde se na prestonička dešavanja gleda kroz prizmu teorije haosa
Svako mesto ima svoju mikro klimu, uređenje, filozofiju, svoje legende i znamenite meštane.
Andrijana Sedić
Pojam „znameniti“ zvuči kao „ugledni“, „školovani“. Nije to tako u palankama. Kod nas su poznati meštani Milanče, Valentina, Slavica, sasvim obični, a opet po nečemu jedinstveni.
Pokušaću da u redovima koji slede oživim taj duh varoši koja ne uspeva da bude gradić, a ne prestaje da bude selo.
Gledano po kilometraži, prestonica nam je veoma blizu, ali naš mentalitet često prestonicu definiše TEORIJOM HAOSA. Trče za autobusom, pešaci prelaze ulicu na crveno, svuda gledaju da uštede makar minut, pa idu preko reda. Mi semafore imamo samo na pruzi, kuda žure svi ti ljudi? Kako sastavljaju kraj s krajem za stanarinu, a sve moraju da kupe? Da li žive u šupi na kraju onoga što se zove prestonica? Da li će se Lajkovac nekad pripojiti tzv. BEOGRADSKOM PAŠALUKU? Hoće li trocifreni GSP autobus kročiti na tlo ove ugljene grude?
Nevezano za politička previranja, filozofski gledano, ali i okom jednostavnog čoveka: sela i varoši nestaju. Na pijaci nema seljana, uglavnom preprodavci. Deca su otišla u velike gradove ili „beli svet“ da traže „bolju koru hleba“. Kako stvari stoje, vratiće se da seju pšenicu.
U jednom od najvećih sela u Srbiji, Jabučju, moja majka je ceo dan tražila traktor da preveze (narodski rečeno, „prevuče“) seno. Nije ga našla, kako kaže – ni za pare neće da voze. U dvorištima su gradska auta, sportski automobili, neka sitnija mehanizacija, a traktor i ozbiljne poljoprivredne mašine retko koja seoska kuća ima. Selo bez traktora – kakav paradoks današnjice! „Šta, terate rols-rojsa kroz oranice?“ Smejemo se od muke.
Na crnoj zemlji uglja, putevima vina, prugom i rekama, ka Povlenu i Maljenu, gde raste najbolji sremuš još se „igra šah“.
Kako kaže ona priča: „Kad se igra završi, i kraljice i sluge idu u istu kutiju.“
Kako će se nastaviti BORBA ZA SELO, SELJANE i opstanak VAROŠI, ostaje da vreme pokaže.
„Malo mesto, sve se zna“, zaista je istina kada se kaže, ali, jedno VELIKO ALI: mala mesta obiluju protokom raznih dezinformacija.
Lajkovac je tiha varoš u kojoj je svaki događaj koji iskače iz kolotečine – senzacija. Kad bi pala cigla sa nečijeg krova, to bi bio medijski događaj, jer šta da je ubila nekoga?
Na autobuskoj stanici priča se da je pala cigla, na železničkoj (200 metara dalje) usmrtila je mačku, a kod distribucije (još 200m dalje) cigla je povredila domaćina pa je poslat na ušivanje u Valjevo. Na pijaci (dodajte još 200m) pitaju domaćinovu ćerku kako joj je otac, na šta ona odgovara: „Sjajno, ostao kući da čita štampu. Što?“
To je princip po kojem u nas funkcionišu tračevi.
U očima drugih, mi iz Lajkovca imamo brojne specifičnosti kojih nismo uvek svesni.
Ljudi sa strane često komentarišu naš naglasak, pa se koškaju oko broja jedan, palačinke, čitanke, televizora i još mnogih reči i izraza. Tu je i čuveno IDE MILE LAJKOVAČKOM PRUGOM i MALA KRSNA, LAJKOVAC.
Mile je otišao na Zapad, kuća je ostala na starima. Kad voz kasni, ponekad nema sagovornika, a ni druga da cigarom zagreje reči koje s dimom lete i stvaraju mistiku oko ribolovačkih priča o velikom šaranu iz Kolubare.
Priče oko vodenice imaju svoja čudovišta, vampire Savu, Radovana i ONOG TREĆEG, jer šta je Loh Nes za našu Kolubaru? Broj žrtava: nepoznat.
Pogled s mog prozora seže daleko, sve do tornja koji simbolizuje moć nauke i tehnike, a zapravo se odatle vidi nadvožnjak i čuvena „velika lizalica“, deo sistema hladnjače u stečaju. Kažu da je lepota u oku posmatrača, pa je tako i s doživljajima svakog od nas.
Vozovi me bude i uspavljuju, živim uz njih, kao da me svuda prate. Dodala bih i ovu anegdotu u prilog rečenom: u potrazi za poslom stigla sam čak do Zemuna, bila je neka udaljena lokacija, mapa me dovela do pruge, od muke sam kroz smeh na mobilni sestri rekla: „EVO ME U LAJKOVCU“, našla sam ih, to je taj Zemun, Vojni put, pruga. „Dobrodošla kući, uvek“, odzvanjalo mi je u glavi.
Čovek, zapravo, uvek u sebi nosi svoje rodno mesto, o tome su pisali i Kapor, Andrić, Pekić, Selimović, Kiš, vrlo teatralno, maestralno. Lajkovac nije postao St. Thomas, ali bismo i mi mogli da animiramo „ćiru“ i napravimo crtani film umesto drame od naše male varoši pune velikih priča.
Ognjen Petrović (1981) je rođen u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljene knjige: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011) i Potraži na zapadnoj strani (2018). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivan u brojnim zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izborima iz nove srpske poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van,tu: free (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2013) i Restart (DК Grad, 2014). Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Živi u Mladenovcu.
Smena sena Jelene Vukanović
(povodom knjiga Logor i Čađavi vlak u smehu)
Ubijte moje demone i moji će anđeli umreti.
Tenesi Vilijams
Pretvoritisunce u običnu tačku je lako, ali tačku pretvoriti u Sunce – svakako je Velika Umetnost. U njoj se neizrecivo i neizgovorivo smešta u formu izvan koje nije moguće zamisliti neku drugu formu, a svi stvoreni oblici – Slova, Reči, Strukture bivaju prevedeni u Zakon po kom se sve događa i još važnije, Zakon zbog kog se sve – jer je napisano – možda i događa.
Uporišna tačka autorkine poezije jeste sam jezik – u punom potencijalu njegove vazdušaste efemernosti, sa lakoćom (Leichtigheit) pretvoren u svetlosni snop, zrak kadar da niveliše sve zamislive i nezamislive proživljene živote, ali isto tako, i sve one živote – nepreinačene hipotetičkim konstrukcijama dolazećeg, odnosno prividno mogućeg.
Pesnikiinjin glas, logično, u sfumatu vremena prohujalih u buci i besu nemirenja sa unutrašnjim i spoljašnjim pravilima sopstvenih i tuđih paklova (i rajeva) proizvodi jedan posve osoben, nežan šum, kadar da nemoguće učini mogućim, čak i da pod nataloženim lišćem u gradskom parku otkrije čarobni prsten zatrpan travom i staklom ili da ugasi odjeke davnašnjih glasova u najdubljem snu ili uspomeni.
San i uspomene prelamaju se u nebrojenim imaginarnim ogledalima kojima se pesnikinja okružila. Njihovi se odrazi umnožavaju i tope kroz jedno-vreme koje nema niti početka niti kraja jer seže, sasvim izvesno, do samog Izvora svih Reči, koje, ko zna iz nepojmljivih visina padaju i rasprskavaju se na tlu izazivajući seizmičke potrese na ovom smešnom kopnu.
Po njemu se hoda ponosito – sa svim raskošno izloženim simboličkim obeležjima – haljinama, nakitom, rukopisnim knjigama, ali i u velikom strahu i čuđenju spram sveta takvog kakav jeste.
A jeste samo jedan od mogućih svetova – svet okružen nevidljivim žicama nečije projekcije logora čije je ustrojstvo takvo da u isti ili lični grob gura sve što bi se, skokovito ili u slobodnom padu – ka drugačijem i novom ustremilo, svet takav da je pred mnogobrojna pesnikinjina ja poput semenja maslačka razvejanih tako da posvuda ostavljaju trag, nametnuo imperativ kreacije prinudnog habitusa. U njemu se u nekoj vrsti nametnutog egzila u sebe, u sve svoje odraze pesnikinjino biće povuklo da ne bi u vanjštini sagrađenoj od trivija, besmislenih normi, devalviranih vrednosnih skala naprosto: iščeznulo.
Otuda ne čudi što se duboko pod njegovim temeljima reči kuvaju poput višanja u kotlu, da bi se kroz zidove od svetla napukle – pustog staništa naseljenog svima – probila, poput iznenadne zvonjave – elegantna nota, najavljući ples po žici razapetoj nad neprebrojivim ambisima, koji se šire i skupljaju istovremeno, mameći svojim možda i nesagledivim ponorima, na čijem dnu, sasvim izvesno, svetluca ona dragocena Iskra života samog, dvema autorkinim knjigama obuhvaćenim kroz sve na šta se sam pojam života odnosi – ponajviše na samu ideju slobode, iz koje svaki autonomni pokret svakog živog bića ishoduje i kojoj, po cenu svega, inherentno stremi.
Upravo se zato u većini pesama – postupno i temeljno – okovi (prisilne) normativizacije, patološkog konzervativizma i dobrim namerama prikrivene represije (porodice, društva, sistema, socijalnih mreža) raskidaju, a sve pojave, zbivanja, događaji bivaju propušteni kroz jednu specifični vrstu optike nalik na crveni zastor ili mrežu navučenu preko očiju, kako bi se konstituisani u pojavnom ili imaginaciji, sasvim svejedno – razložili na konstitutivne elemente i iznova sastavili. Sasvim razumljivo da tako iznova re-kreirana stvarnost, neki novi, šavovima spojeni svet postaje uznemirujuća i na momemte, šokantna datost.
U njoj se sve takozvane objektivne činjenice stavljaju ili pod znakove navodnika ili pod veliki lebdeći znak pitanja da bi potom bile potpuno relativizovane u svojim doslovnim i metaforičkim značenjima i postavljene na čvršće temelje samosvojnog mišljenja i ništa manje samosvojnije logike.
Mišljenja i logike na koje se postepeno, iz pesme u pesmu, autorkini subjekti i objekti navikavaju, čija pravila uče i upijaju sve ono što je pesnikinja ocrtala verbalno u svoj svojoj kristalnoj jasnosti, ne ostavljajući mesta dvoumljenju ili sumnji, i otkrivaju, može biti, nešto više, o sebi i svetovima kojma su se, zasigurno, priklonili protiv one dragocene mogućnosti izbora – dakle, protivno sopstvenoj volji, instrumentalizovanoj – pozitivnim nasleđima dogmi vaspitanja, religije, morala, institucionalizovanog znanja.
No, samo novostečeno znanje – koje veje iz zgusnutih i razbokorenih autorkinih pesama – takvo je da ne donosi utehu niti spokoj niti barem privremeno smirenje, budući da oni, u postavljenim zemnim i nebeskim konstelacijama uopšte i nisu mogući. Jer, čini se, jednakim intezitetom, bez osvrtanja na izabrana sredstva, rat traje na nebu i na zemlji, razumljivo, sa promenljivim ishodima i naročito, promenljivim akterima.
Znani i neznani, bližnji, prijatelji, nemušti, jurodivi, neostvarene ljubavi, u pasiji i u duhu formirani savezi pera, Persefone koje nikada nisu stupile na kopno, nesvesni, odbačeni, prokleti, monstrumi koje je usud, proviđenje ili neka druga sila – lišila svete veštine govora, ljubavnici, bivši ljubavnici, kumiri, čuvari vrtova, umorni, umoreni, zaboravljeni, anđeli i sitni demoni promiču kao kroz zatamnjeno staklo u kaleidoskopima sasvim živih i stvarnih slika i sukobljavaju se, u i oko pesnikinjinog bića.
A svi tragovi njihovog postojanja bivaju transformisani u ogrebotine na samom telu pesme, katkada mirne i tihe poput vode koja teče, katkada savim nalik na majstorski potez oštricom zarivenom ispod oklopa, pravo u centar vitalne arterije sklonosti da se pozlata stavlja na sve što je dobrano oksidima inficirano.
Seciranje takvog inficiranog tkiva u poeziji Jelene Vukanović dosledno je realizovano. Autorka je, uostalom, decidna kada tvrdi da jedino u raspadanju i večitom dekomponovanju materije, dakle, u samoj smrti mogu postojati osećaji jer, odumiranje svega nevitalnog i trošnog jeste istovremeno bujanje svežijeg i novog – a ona sama, smrt, kojoj je prethodila strahota (neželjenog) rođenja, postaje krunskim dokazom života samog, koji se, paradoksalno, i konstituiše u nebrojenim nizovima sasvim malih svakodnevnih smrti – dok bi, može se zaključiti, ona konačna, smrt tela, bila samo promena staništa duha – u druga dokučiva i nedokučiva obličja, mesta do kijih se dopre tek kada se ovozemaljsko zanavek i napusti.
Pesnikinja doista i jeste – posve u duhu H. Hajsenbitela napustila sva ovozemaljska, objektivna poimanja stvarnosti, koja se teško i mogu konstituisati u ličnom i individualnom – sine ira etstudio, o svemu što je proželo i dotaklo: o onoj večnoj „vatri koja prži iznutra“, i u lančanim nizovima slobodnog preleta kroz zvuk, sliku i značenje pesama, formatirala ona unikatna, sopstvena.
Reč slučaj – lišena je sadržine, sećanje ne obrazuje, bliskost ima prirodu utopije, nezamenljiva su u životu jedino sveža umiranja, mirisi karanfila istovetni su mirisima ustajale hrane, brda se smanjuju zbog nipošto običnog dugmeta na bijeloj košulji, kroz (sve) zidove struje kletve, soma pljušti kao kiša, nema puta koji je nenasilan – ako se prostori negde slučajno i otvore – pravci do njih upisani su u slobodi izbora pod revolverom prislonjenim na slepoočnicu – sasvim u skladu ustrojstva univerzalnog logora, desno ili levo, tamo gde se nalaze ili zatvori ili umobolnice; svetinje izazivaju mučninu, može se voleti jedino distanciono u čežnutljivim prosanjanim paklovima, slova krvare, ubija se i istovremenovaskrsava, iz kaveza se može uteći jedino u još veći kavez, knjige su prazne sve dok se ne ispišukrvlju, smrti se vezuju u pupčani čvor, do Boga se dopseva imaginarnim liftovima, do neba – dečjom igrom, padeži bole poput zubobolje, svet se obilazi u jednoj tački, jedino se štapomizražava težina tijela, pismo se otkriva kao svitanje, voli se isključivo ono što umire, spava tako kao da se nikad niti jedan zločin počinio nije, piše iz nutrine, postojana je samo – u neporecivom trajanju – jedino dekompozicija, raspadanje materije, otuđuje se da bi se poklanjalo, bezakonjeozakonjuje, smrt se u sećanju javlja radije nego ine ljubavi lišene ma kakvih romantičarskih istorija, propada se da bi se napredovalo, umire da bi se živelo.
Magmatsko pulsiranje egzistencijalističke lave prisutno u obema autorkinim knjigama, u duh i sluh utiskuje se poput hukanevidljivih vozova u noći – a noć sama, kao privilegovano doba nenadanih i očekivanih uvida u prirodu stvarnog, mrakom je ispunila stranice autorkinih knjiga, ispisanih nimalo običnim mastilom.
No, čak i kada u pesmi usni – pesnikinja to čini sa očima izvan svakog zla, još važnije: ne čini to izvan svake nade.
Otelotvorena u neporecivoj pobedi nevinih bića nad nasrtljivim i upornim demonima – koji mogu uvesti u carstva nemosti no ne i tišine i supremaciji Onog što prezire jer se u njeganikada posumnjalo nije nad svojim negativističkim opozicijama – nada kristalno zaiskri u časovima gotovo materijalizovanog besmisla i očaja: onako kako svetlo ne može postojati bez tame, i upravo tada transcedentira u most koji može spojiti dezintegrisano ja u jednu nerazorivu i netaknutu celinu.
Nekoliki ametisti rasuti po zbirkama, relativno „mekani“ lamenti i evokacije – Voda koja teče, Oteto, Dana, Cvetovi, Ako se iznenadiš, Stvari, Medijum, Tango, Nije sunce, Kroki 3 – zatalasanom nežnošću su nagovestili da se u permanentnoj smeni svetlih i tamnih tonova, smeni sena i neprekidnoj, totalnoj borbi visokog i niskog, uzvišenog i trivijalnog, proživljenog i sanjanog, bivšeg, sadašnjeg i budućeg, mogu nazreti obrisi nekog životvornijeg prostora na kom će cvetovi negdašnjeg Aušvica buknuti u svim svojim rasprskavajućim, neograničenim bojama.
Poezija Jelene Vukanović, sublimirana u dalekosežan, pronicljiv pogled u samo srce stvari – čudesno je proputavanje sopstvenog Duha razloženog u telu pesme do nekih trajnijih, permanentnim promenama kaljenih obličija, daleko od razuđenih bezljudnih ostrva, zapravo jeste jedna pažljivo strukturirana kompozicija o lepoti koja iskri u jeziku i kroz jezik, koji je jedini kadar da osvetli sve ono što bi svevidećem unutrašnjem oku, možda ostalo skriveno i zatamnjeno, no koje seže tamo gde većina onih kojima se pesnikinja (medijumski) obraća mora, pod uslovom da se usudi tek napraviti prvi, sudbonosni korak.
MIRISI CRVENE SOBE
Onome ko piše neka oprosti,
a onoga koji čita neka razume.
Ne mogu da zaboravim mokri zadah
u sobi punoj ljubavi.
Sećam se, rekao sam joj,
„Čuješ ovu toplu tišinu od nas? To je ljubav“.
Disali smo jednom kožom,
i obrisali ceo jezik,
a sve reči osudili na smrt.
Htela ja da bude Ja,
da se zove kao Ja.
Nisam joj dao.
Nisam joj dao da napiše ime moje na sebi,
čak ni ispod kože.
Morala je da ga čuva u tišini oka.
Sama,
ostavljena,
samo sa jednom pesmom,
u tankom crvenom ramu.
Još živi bez reči,
bez tuge,
bez imena zemaljskog,
bez krvavog neba.
MIR
Otvori mi sve vene,
neka se krv pomeša sa vodom u jedno,
da opere vlati drezge pod vodom,
da ih zarazi životom.
Hoću i mene struje da nose, da se beživotno talasam.
Da sam samo tu,
da sto godina ćutim i uzimam hranu iz vode.
Nosi ovo što zovu „duša“,
da odmorim, anđele,
od stajanja i disanja,
od hiljada svitanja.
Da ne tražim lepotu u zelenoj boji lišća.
Tanko je i slabo.
Treba lagati sebe sto godina,
i pumpati krv kroz telo.
Ko je tražio ovaj život i
ko mi ne da da ga vratim?
JAGNJE
Pusti vid da ti isteče iz oka.
Videćeš slepilo svoje,
na kraju duge mrežnjače.
Ako se ne budeš pomerao,
počećeš da dišeš kroz providnu opnu oka,
kao velika kornjača sa Galapagosa,
koja ne zna ništa o postanku vrsta.
Bićeš kao prvi gušter,
koji diše u slanoj vodi.
Iguana, morska, sama i slana.
Poslednja riba dvodihalica,
koja odbija da se preseli na kopno.
Evolucija ne pita pojedinačnu svest!
Punoglavac u mutnoj bari,
zaleđen u procesu metamorfoze.
Zaklano jagnje u akvarijumu sa formaldehidom.
Ubijeni Bog,
u blatu od zlata,
dete svete krave i krvave rose.
BACON
Tražiš da ti donesu krvavo meso,
polutke koje vise iznad kišobrana,
ispod kojeg čuči izopačeni osmeh na svetoj stolici.
Hiljade grla, otvorenih i crvene reke koje teku,
iz jednog istog mesa,
unakaženog vekovima,
koje stoji danas okačeno po zidovima luksuznih restorana.
Zlatna, krvava nit koja se proteže od Golgote
do zlatnog teleta u našim tanjirima od porcelana.
Jagnje, meso i bičevi od repova.
Rastrgani za večerom za najdužim stolom.
Porođaj u formalinu,
život u akvarijumu.
Zaklani Bog.
Niko više ne može ni da zamisli osmeh,
najbolji ni da ga naslika.
FUGA
Trajaće ova fuga u magli,
kao zapečaćeno vreme.
Iznad nebesa,
a ispod pakla.
Samo sam se jednoga plašio u životu.
Trajanja.
Povlačenja kroz ravni vremena
i hodnike besvesti.
Od prašine i prvog drveta,
do armija naših klonova.
Svi jednako ružni i savršeni.
Možemo samo da udišemo meso,
i peremo zube krvlju,
i to oni najhrabriji.
Zovi me tuđim imenom od papira,
dok nam se krv ne pretvori u mutnu, toplu vodu.
Rodjen je jednog kišnog, novembarskog dana 1974. Tačan datum ostao je tajna do danas. Odgojen po svim pravilima, bio je uzoran pionir i dobar djak. Crtao je po klupama, pisao po koricama svezaka, i bežao u tamne vode sna. Iskreno je mrzeo matematiku, i zato postao lekar. Bežao je još dalje, i više, od sveta, zla, časovnika i jednačina. Ronio je ispod dna i leteo iznad oblaka. Reprodukovao se dva puta, i dobio dva muška potomka. Od kada se rodio, udahnuo je više od 360 miliona puta. Živi i danas, sa perom u ruci, kožom od hartije, i vetrom u kosi. Veruje da nema ni smrti, ni života.
Oedipus in puberty – Igor IgnjatovićLove at first sight – Igor IgnjatovićIgor Ignjatović
Бранко Лазаревић је живео предуго. Довољно дуго да доживи смрт оба сина (један погинуо на четничкој страни) и жене и постане изопштен из послератног социјалистичког система. Овај књижевни критичар и искусни дипломата међуратне Југославије тешко се мирио са својом маргинализацијом и поразом света коме је до 1944. године припадао. Огорчен и повређен, писао је и после рата. Пре десетак година су пронађене његове дневничке забелешке, које је под насловом Дневник једнога никога, објавио Завод за уџбенике. У овом дневнику, који је настајао током првих послератних година, Лазаревић је доста пажње посветио оштрим критикама новоуспостављеног социјалистичког система у Југославији. Размишљајући о јунацима новог доба овај аутентични представник српске Вандеје није бирао речи. Југословенска револуција је за њега представљала резултанту два вектора: стратешких битака великих сила и грамзивости домаћих револуционара. Љутито пишући у “реалном времену” Лазаревић је антиципирао декаденцију новог поретка, коју су нешто касније тематизовали и дисидентски инсајдери (Ђилас, Владо Дапчевић, Љубодраг Ђурић…). На наредним страницама доносимо неколико пасуса из Лазаревићевог дневника о рађању новог света у Београду 1944. године.
Бранко Лазаревић, Дневник једнога никога 1, Београд: Завод за уџбенике 2007, 148-415.
У случајевима револуције не сме да се заборави најглавнији елемент. Тај је ово: цео наш случај је диктиран споља. Сви ми, сви од Павелића до Тита, сви од Недића до Драже, лутке смо које се покрећу споља. И то и ми и цео Балкан. Главни режисери су у Лондону и Москви и, иза њих је, као генерални директор, Вашингтон. На нашем геополитичком подручју води се тристагодишњи сукоб англоруски за прилажење мореузима и Средоземљу. Све што се дешава, дешава се под том звездом. Руси хоће Балкан као своју зону на Средоземљу; Енглези неће на Средоземљу тако велику силу. Они хоће на обали низ разних интереса да би могли слободно да плове морем.
Ми смо на тој геополитичкој, спољнополитичкој и империјалистичкој ветрометини. Борба се води на том плану већ три века, а између империјализама откада је историје. Наши комунисти су се везали за совјетски комунизам и империјализам, и овај их је, с револуцијом, сад овде и довео. Револуција је овде споредна, главни је совјетски империјализам. Како ће на то одговорити англоамерички империјализам – то ћемо видети тек по капитулацији Немачке.
(…)
Наша револуција се сада развија у знаку нешто стрељања, врло много хапшења и саслушања, нарочито равногораца, са скупштинама, зборовима, манифестацијама, одборима, у којима око осамдесет до сто људи уз учешће само позваних, сами себе и друге бирају (…) Не трпи се никакав јучерањи ауторитет. Смрт Богдана Поповића је прошла у новинама као скоро читуља. Од својих пак људи праве геније и народне хероје. Узима се да живот наше нације почиње тачно од дана, и то је једино револуционарно, откада су они почели да дејствују пушком, речју и пропагандом. Од дванаест стотина година наше старе прошлости – неће се ништа. Израђен је један грб на коме је забележено 29-XI-1943, дан кад је заседало, негде у Босни, једно веће за које се на зна ко га је бирао.
(…)
У целој тој нашој “револуцији” и у свему другом ван ње, и у свему што се десило од 1941. године, има такве беде, сиротиње духа, примитивности и плаћеништва, каквих нигде више у Европи нема. Немци, Талијани, Руси, Енглези и Американци, сви који су у та два противничка табора, имали су своје агентуре и своје филијале на нашем терену. Кад погледам ову партизанску и Народноослободилачку војску, у коју се сад слило, које милом, које силом, све што је било на нашем терену, са енглеским, немачким, са руским униформама, са американским камионима, са оружјем свих народности, ја видим ужасни наш лик. Нарочито то важи кад видим наш такозвани динарски пасивни тип, који није ни свестан да иза свих тих униформи лежи туђ интерес. Сиротиња смо, и ко год је хтео, нашао је код нас војске и војске присталица: усташе, четници, домобрани, партизани, равногорци и шта ти ја све знам и шта не знам.
(…)
То су моја размишљања о овој нашој револуцији, буни, шта ли је. Можда сам је ја исувише напао. Ако је то случај, то је због тога што ја не волим тај социјални поступак и због тога што ја не верујем у добре намере ниједног човека, па, нарочито, ниједног револуционара. За мене је револуционар човек који, кад прође покрај палате или доброг ресторана, завапи: “Е, ту бих ја становао; е, ту бих ја ручао!” (а за то нема средстава). И за мене није случајност да су сви револуционари, докопавши се власти, одмах ушли у Тиљерије, у Кремљ, у Долма-Багче… За мене је револуционар фанатик који фанатично хоће да задовољи своје апетите и амбиције, уз то је лудак, злочинац и неваљалац и патолошки преоптерећен кад хоће све то да задовољи туђом крвљу, убиствима, згариштима и пљачком. И све то зашто? Зато да би господин револуционар дошао на место онога кога је оборио, да би продужио његов посао. Јер у свим тим социјално-политичким работама, више или мање, са разним људима, иста се работа обавља. Ја нисам присталица ничега, а ни противник ичега. Једино сам противник непотребних буна, револуција и “пучева”, јер сам скоро иза свих њих видео гладну, себичну, завидљиву и дивљу људску гадост и незајажљивост. Ни присталица као Монтескје и Русо, ни противник, као Берк и Тен: ја сам само дух који се истом чуди и налази да је неукусно. А тако је гадно, ужасно и неукусно, у име не знам које речи из речника, рушити, кварити, убијати, мрцварити; јер да ли вреди да се живот, који се не мења, тобож мења? Која је то револуција изменила ток живота и човека?
(…)
Ти духови жестоко мрзе оно што немају, жестоко мрзе код других који имају то што они немају и, једанпут, победивши их и опљачкавши их и побивши их, највећом брзином заузимају њихова места, њихове домове и њихова преимућства: све до скупоцених крзана и адиђара и манира. За прво време, све док се не навикну и не знајући за меру, они су смешни (видео сам совјетску девојку-војника са војничком униформом у ципелицама са високом потпетицом) и, доцније, навикну се и снађу се и од скоројевића постају прави племића. (…) И то су ти који страсно обожавају оно што мрзе – код других. Тако се једино може објаснити и бољшевички парадокс да су они били страсни интернационалисти, а сад су за “родину”, до обожавања, да су били антимилитаристи, а сада велики милитаристи; да су били против ордења, а сада њихови ђенерали и маршали личе на енглеске свадбене торте; да су били против еполета, а сада носе читаве погаче од еполета, да су били против дипломатских униформи, а сада њихове диломате личе на адмирале; да су били против обожавања личности, а сада обожавају поједине људе; да су били против банкета, а сада праве луксузне гозбе, да су били против класних разлика, а сада их имају само у картама за исхрану скоро пет; да су били против разних Кремаља и Дедиња, а сада се у њима разбашкарили; и тако докле год се хоће и може.
(…)
Таква је целокупна људска историја. Она је врло мрачна и у њој дејствују активно такве подсвести и такви нагони. Људско подземље је у њој “дејствителније” од људске земље и људских “идеја”. Људске “идеје” су само бајке и приче за децу о црвеном врапцу, а остало је све нагон за влашћу, за имањем, за бити “горе”. Има хиљаду теорија о томе, али само једна “практика” о свему томе. Та “практика” је исконска људска природа у којој Ја долази пре Ми, а Ми пре Ви, а Ви пре Они.
(…)
Уз повољне моменте споља или изнутра, или једновремено и споља и изнутра, користећи жељу сваког живог да хоће да промени живот набоље и, нарочито, ако постоје теже грешке на страни управљача, речитији појединци који страсно желе – а ко то не жели – да владају и да управљају, речитији, даровитији, бескрупулознији и, уз то, спремни и на жртве, уз то и фанатици и искрени верници, успевају да се на леђима масе испну на управљачка места. Али за то треба жртвовати и рескирати, понекад бити агент туђих интереса (највећи део револуција је дошао из интереса неке туђе државе и споља), понекад бити верник, луди верник једне вере и, понекад, неваљао до сржи костију. Све то, пак, не би било довољно ако се страсно не мрзи. Мржња је киселина која нагриза камен и сврдло које буши планине.
Та мржња је, као што почех данашњи дневник, луда жеља да се дође на место које се мрзи. То се место мрзи због привилегија које они који су га заузели имају, због имања и господства, и на то место се љубавнички хоће од свих оних који га гледају из подрума или са треће галерије. Али се такве ствари не дешавају често ни лако. За то је нарочито потребно да је једна држава изгубила рат, да је то интерес какве друге веће и јаче државе и да се у држави, у таквим моментима, налазе појединци који ће за свој и за туђ рачун, да пактирају са заинтересованим иностранством и са заинтересованом групом, племеном, вером или класом унутра.
Приредио: Петар Драгишић
Featured image: Wikipedia; Stevan Kragujević, CC-BY-SA-3.0-RS
Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom logoru Zemun 1941-1942 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda: Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović, Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.
Poezija kao istorijski izvor
Da bismo istinski razumeli neku prošlu epohu ili njen deo, dužni smo da posegnemo za svim izvorima koji su nam na raspolaganju, uključujući i poeziju. Ipak, čini se da naučna istoriografija to zaboravlja. Još, sada već davnih, sedamdesetih godina prošlog veka, Andre Marlo je pisao: „Povijest nerado priznaje izuzetnost književnog stvaralaštva. Ona kao da na neki čudan način zatvara oči pred činjenicom da nijedno umetničko stvaranje ne ide samo od sebe.“1 I danas se, čini se, susrećemo sa istom nepopustljivošću istoriografije da prilikom istraživanja uzme u obzir i književno stvaralaštvo, poeziju naročito, iako je poezija odličan istorijski izvor vredniji upravo zbog nesvesnosti namere da svedoči svom vremenu. Zapravo, ona ne samo da svedoči svom vremenu, ona je svedočanstvo vremena u njegovoj celosti – trenutka u vremenu kada je nastala, ali i davne prošlosti jer jezik u pesmi nas uvek vraća i nečemu praiskonskom „magičnom jedinstvu mišljenja i dešavanja koje nam puno slutnji odzvanja iz sutona pravremena.“2 U svom eseju „Pohvala ludosti“, Čarls Simić nam sa sigurnošću tvrdi da, kad bi se Sapfa nekim čudom vratila iz mrtvih i ugledala svu gužvu i saobraćaj modernog sveta, u prvi mah sigurno užasnula, ali čim bi joj preveli nekoliko savremenih lirskih pesma, da bi se osećala kao kod kuće. Čini se da toj tvrdnji možemo pokloniti bezuslovnu veru.
Bilo bi dobro da se ovde podsetimo toga da svako tumačenje neke pojave stiže do svoje granice tamo gde prestaje jezik, ali da ta granica postoji jedino kroz jezik. Poimanje, razumevanje leži izvan jezičke sposobnosti, u domenu je intuicije. Jezik postavlja granice spoznaji, a poezija na neki, moglo bi reći, mističan način uspeva da prevaziće to jezičko ograničenje iako su reči njeno jedino oruđe.
Kao što smo naveli, tvrdnji Čarlsa Simića možemo verovati iako je ona intuitivna i, samim tim, u naučnom smislu neutemeljena te stoga i neupotrebljiva. A ona to svakako nije. „Racionalna istina i život su oprečni„ govorio je španski filozof Migel Unamuno. Mi bismo rekli da nisu, da je potrebno pomiriti ih, da racionalna nauka prihvati intuitivno i sve ono što leži izvan jezičke sposobnosti, čemu, paradoksalno, pripada i svet poezije, kako bi što bolje razumela neku pojavu.
Ovde donosimo nekoliko pesama kanadske pesnikinje P.K. Pejdž kao primere pesama-istorijskih izvora. One nam otkrivaju ne samo unutrašnje biće pesnikinje, ili njen doživljaj sopstvenog vremena, već i istorijske činjenice i opise istorijskih događaja koje je zvanična istoriografija zaboravila, ili je prešla preko njih, ili su one prosto nestale iz kolektivnog pamćenja. Takođe, one nam odslikavaju epohu zapadnog sveta u prvoj polovini 20. veka u svoj njenoj punoći dodajući mnoge slojeve slici izgrađenoj na osnovu podataka naučne istoriografije.
P. K. Pejdž (1916-2010) jedna je od najpoznatijih kanadskih pesnikinja. Objavila je preko trideset knjiga poezije, proze, dnevnika sa putovanja, eseja, dečjih knjiga i autobiografiju. Dobitnica je niza značajnih književnih nagrada. Takođe, kao vizuelni umetnik, izlagala je svoje radove kao P. K. Irvin u Kanadi i u inostranstvu. Njeni radovi iz vizuelne umetnosti su danas deo stalne postavke Državne galerije Kanade i Umetničke galerije Ontaria.
1 A. Malraux, Neizvjesnost čovjekove avanture i književnosti, Zagreb, 1979, 5.
2H.T. Godamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002, 57.
Ecce Homo
London je tad imao vremena da visi po galerijama.
Išli smo zajedno u galeriju na Lester Skveru,
Epštajna su izlagali.
Dok smo išli, rekao si
„Poligamiju bi trebalo legalizovati... monogamija je mrtva.“
Vihor ptica ti je zaustavio reči.
„Kad smo već kod ptica,“ rekao si,
„posuli smo katranom i perjem njegovu Rimu.*
Ne... ne ja... već moj narod.
Čudni smo mi ljudi,
nartikulisani, a opet...
Ah! Evo ga to mesto.“
Ušli smo u galeriju
ali ono čega se najbolje sećam
jeste moj prolazak kroz vrata sopstvenog uma
sa Rimom, kao mojom domaćicom,
koja mi govori, isto što i ti,
„Monogamija je mrtva.“
Ljudi nikad ranije nisu tako pričali.
Obično bi govorili,
„Vreme napolju je divno.“
Ili, kad bi se potrudili,
„Voleo bih da nisam pročitao
tu Kroninovu groznu knjigu, opscena je.
Šeširdžijin zamak se zove...
Nije trebalo da je pročitam.“
Nisam ni slutila da mi je naglo buđenje bilo potrebno.
Ušli smo u malu sobu gde je Ecce Homo** stajao,
ali za mene ona je bila prazna.
Bila sam i dalje s Rimom, pričala o poligamiji.
A onda sam ti osetila ruku
kako me steže za rame
i čula sam te kako uzbuđeno kažeš,
„Da bismo razumeli skulpturu,
moramo zaboraviti Hrista,
ovo je moćni bog. Bog začet
u glavama proroka,
pravo iz njihovih užasnutih misli.
Ovo je bog pošasti,
ne Hrist koji je umro
za čovečanstvo - lepi, nežni dečak,
razdragan, sanjar“.
„Pre nego što ga vidiš“ rekao si,
„seti se, seti se da to nije Hrist“.
Pogledala sam i mala soba je bila ispunjena silom,
silom straha u kamenu,
bezgraničnom i okovanom.
Meso koje je pokrivalo kosti
činilo se kao sama kost,
užasna, sveta... nije se moglo doći do daha –
Čovek, deformisan, jakih bokova,
Bog smrti,
u maloj sobi u galeriji na Lester Skveru,
tiho stoji.
„Ima mnogo toga što ne znamo,“
okrenuo si se ka meni.
(Evo čoveka, Rima, poligamija!)
„Mislim da bi trebalo da nađemo neko tiho i prijatno mesto da popijemo čaj.
Da razmislimo,“ rekao si.
Klimnula sam glavom. „Da razmislimo,“ rekla sam.
I poput mladog stabla izbacila sam bojažljivi izdanak
i pomolila se da dođe dan, divni dan kad će ono poneti svoj prvi plod.
I iznenada bili smo ponovo na vazduhu.
London je tad imao vremena da visi po galerijama.
*Ser Džejkob Epštajn (Jacob Epstein, 1880-1959), američko-britanski skulptor, jedan od pionira moderne skulpture. 1925. godine njegov bareljef "Rima" koji je postavljen u Hajd parku u Londonu u čast Vilijama Hadsona, prirodnjaka i pisca iz 19. veka, izazvao je veliku kontroverzu. Artur Konan Dojl i mnoge druge ličnosti iz sveta umetnosti i javnog života su potpisali peticiju da se bareljef ukloni jer predstavlja “umetničku anarhiju.” Rima je bila izmišljeni lik iz romana Vilijama Hadsona, devojka-boginja prirode. (Prim. prev.)
** Epštajnova skulptura Isusa koja je, takođe, svojevremeno izazvala veliku kontroverzu u Engleskoj iz više razloga, ponajviše jer podseća na skulpture karakteristične za antički period južnoameričkih civilizacija. (Prim. prev.)
Italijanski ratni zarobljenik*
SAD, 1946.
Sa sobom je doneo više osećaj za zemlju nego za oružje
transportovan u neprijateljsku zemlju u koju je stigao
kao što bi dete stiglo.
Drugi, tvrdih srca, putovali su
pravo u Ameriku. On, bezazlen,
pronašao je tamo Italiju u brdima i cveću.
Niko ga nije tukao. Kroz varljivu svetlost i sunce
otkrio je bogato zemljište, sigurnost.
U maslinama i pomorandžama prepoznao je dom,
rascvetali cvetovi lukovica
bili su mu poznati poput imena svetaca.
Sve dok sjajni auto nije uz škripu prošao kroz kapiju
provezao se pored njega koji je klečao i dve
devojke kao s obojenih fotografija se izvirile kroz prozor
i zasule ga nerazumljvim rečima poput kamenja,
zatim stale i prostrelile pogledom traku oko njegove ruke,
bio je siguran.
I našao se tad u Americi.
Stranoj i čudnoj i udaljenoj.
Mitskom mestu gde su odlazili njegovi rođaci
svaki s torbom i okićen oproštajima
i o kojima više nikad ništa nije čuo.
Postao je stranac, bez jezika.
Brda su sad štrčala kao bodeži,
cvetovi su se došaptavali, spletkarili protiv njega.
Traka oko njegove ruke se spustila,
postao je sam u sivom pejzažu
gde je sunce naglo eksplodiralo
postalo tamno i više nije grejalo.
*Malo je poznato da je tokom II svetskog rata u Ameriku interniran veliki broj nemačkih i italijanskih ratnih zarobljenika, preko 400.000, posle uspešne savezničke akcije u Severnoj Africi 1943. Logori su se nalazili u gotovo svim američkim saveznim državama. Raspušteni su posle 1946. godine. Tokom svog zarobljeništva u SAD, mnogi italijanski zarobljenici su radili na farmama. (Prim. prev.)Nesposoban da mrzi ili voli
Ugledavši kopno, sve mu je došlo naglo i svetlo –
iznenadni let galebova i svetlina talasa.
Taj novi pogled ga je učinio strancem
i sad, kad više nije bio jedan od momčadi, bio je sasvim sam
i izgubljen u masi u koju je urastao
tokom morskog putovanja; bio je stidljiv
čak i sa prijateljim, kopno mu je unosilo nervozu.
Kada je brod pristao stajao je na palubi
čvrsto pritisnut ostalima. Do autobusa koji
ga je vozio u kamp bio je
isti kao i drugi – mladić u kaki uniformi,
oslobođen koji se vraća s Istoka.
Iako je čeznuo za slobodom, bilo mu je teško
da zamisli šetnju ulicom
razgovor s devojkom
glas devojke.
Bilo je to skoro kao da su mu se nekakvi obrisi nalazili pred očima
koje nije mogao u potpunosti da vidi niti da vidi kroz njih;
kao da su ispred njega bili drugi
koji su mu delimično zaklanjali pogled, koji su mogli
nerazgovetno da pričaju ili čak plaču samo ako bi otvorio usta.
Na trenutak je poželeo da ne mora da ide na obalu
u taj nepoznati grad prijatelja. Već ih je gradonačelnik
pozdravio preko radija,
ispao bi budala i zbog sirena koje su zavijale i vrištale,
ljudi na dokovima su jecali zbog njega
i svuda su se maramice i zastave vijorile ali on
je stigao iz bezimene zemlje.
Tri godine je sanjao o ovom tenutku i kako, trčeći
prosto razdire vazduh svojim osmehom;
sanjao je da će mir momentalno zameniti rat.
Ali sad je stigao kući, sprema se da se iskrca i plaši se
tog prevelikog prostora i preterano plavog neba
i najzad shvata da je većina njegovih snova bila laž
a on i dalje zarobljenik,
da nije u stanju da bude slobodan bilo gde,
da mrzi neprijatelja kao što su želeli od njega
ili da voli svoje sugrađane kao što bi on sam želeo.
Štrajk bankarskih službenika*
Kvebek, 1942.
Kad je došlo vreme,
posle istorijskog čekanja,
bili su spremni u svojim štrajkačkim jaknama
i ispisanim parolama „En Grève“**
da se suoče s poznatim ulicama
i tvrdim seržom na kolenima i laktovima
policajaca.
Osećali su pritisak vremena,
stolovi i šalteri i pultovi s rešetkama
u njihovim očima izgledali su kao strateška odstupnica
a stalno ista, nesmenjena štrajkačka straža
bila je obeležena za sva vremena.
U najbližoj crkvi su goreli
plamenovi svetih sveća,
u njihovim odjednom tuđim domovima
obroci su im postali hladni i kruti kao što su krute religiozne slike
a metak s natpisom „otpušten“
bio je zabijen u njihove lobanje.
A opet sa dna*** sigurnosti uspeli su se
pokretnim stepenicama**** do poraza,
srca u grudnom košu su bolela, ruke su im bile teške;
neodlučni
samo su prodrmali čvrstu uzdu
kao što nevreme tek dotakne gvozdeni grad.
*Zbog niskih nadnica i loših uslova rada uključujući i neplaćeni prekovremeni rad, kao i traženje dozvole od menadžmenta banke za sklapanje braka, bankarski službenici u Montrealu su tokom 1941. godine organizovali sindikat s namerom da poboljšaju uslove rada. Menadžment banke je na to odgovorio optužbama da sindikat održava veze sa komunistima, pritiskom na zaposlene uključujući davanje otkaza. 30. aprila 1942. bankarski službenici su podigli štrajkačku stražu ispred podružnica BCN banke (Banque Canadienne Nationale) i time izveli prvi štrajk bankarskih službenika u kanadskoj istoriji. Mnogi od štrajkača su se vratili na posao posle prve nedelje štrajka, dok je njih 39 ostalo u štrajku. Štrajk se zvanično završio 23. maja nakon što je banka otpustila preostalih 39 štrajkača, čime je bilo okončana i sindikalna organizacija bankarskih službenika. (Prim. prev.)
**„U štrajku“, fr. (Prim. prev.)
***Upotrebljena je reč cellar čije značenje može biti i najniži službenički rang (Prim. prev.)
****U pitanju je igra reči jer je upotrebljena reč escalator koja takođe označava periodično povećanje nadnica/cena (Prim. prev.)
Prevod pesama sa engleskog Danijela Jovanović
Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.
“Braća Karamazovi“, remek-delo svetske književnosti, veličanstvena je slika jedne ruske devetnaestovekovne porodice, predstavljena kroz prizmu izvanredne psihološke analize likova braće, Dmitrija, Ivana i Alekseja, koji u romanu, shodno glavnim osobinama naravi, simbolizuju greh, ludilo i svetačku čistotu. Svi u porodici, izuzev najmlađeg Aljoše, obdarenog dobrotom srca i najlepšim duševnim darovima i osobinama, što određuje njegov životni put potpune i istinske vere, pročišćenja duha i priklanjanja poukama mudrog starca Zosime, učestvuju u razbludnim igrama s tamošnjom prelepom i zamamnom prostitutkom fatalne spoljašnjosti, u čijim tamnim užagrenim očima i vatrenom pogledu, lebdi nešto neobjašnjivo i demonski privlačno, Agrafenom ili Grušenjkom, što na ruskom znači kruškica, kao neki nadimak od milja raskalašnim noćnim ženama. Aljoša neko vreme provodi u slatkim mladalačkim ljubavnim igrama sa zločestom, od rođenja i nepravednom ćudi prirode uskraćenom četrnaestogodišnjom devojčicom Lizom, praveći joj društvo budući da ona ne može da se kreće, ali i u tim trenucima njegovo je srce neizmenjeno, oseća čistu, nepomućenu istinsku ljubav prema toj mladoj nesrećnici, dok se ona nemilosrdno poigrava s njime. Fjodor, Dmitrij i Ivan se vrte i obleću oko Grušenjke, u želji da zadovolje navrele strasti i prisvoje je samo za sebe, da ona bude njihovo najveće zadovoljstvo. Međutim, usled te vrele ljubavne pomame dešava se ubistvo oca porodice Fjodora, koje zapravo jeste oceubistvo. Sluga Smerdjakov, polubrat Karamazovih, vanbračni sin Fjodorov, to čini usled svog lošeg karaktera i zbog godina zavisti, gorčine i poniženja koje su mu usadile mržnju prema rođenom ocu. Dmitrij a priori biva označen kao ubica zbog mnogo spletenih okolnosti koje nedvosmisleno ukazuju na njega kao vinovnika zločina, a i zbog njegove sklonosti ka grehu i stalnog poigravanja s Grušenjkom i Katarinom Ivanovnom. Ivan je nesumnjivo najkompleksniji i najbolje izgrađen lik u celom delu, po prirodi nepokolebljivi ateista, kojeg karakteriše opravdana sumnja u svet jer, budući veoma pronicljiv i oštrouman, zapaža brojne nesavršenosti u njemu, i smatra ih protivrečnim veri u postojanje Boga i njegovu bezgraničnu milost. Poznat je deo gde Ivan odlučno odbija ulaznicu za raj ukoliko su svet i obećani san o večnom životu ustoličen i sazdan na suzi makar jednog deteta i time ukazuje na ogromnu patnju i bolnu nepravdu koju trpe ljudi u svetu, a naročito deca (poput malog nesrećnog Iljuške, koji na kraju romana umire neizlečivo bolestan). Međutim, Ivan svakako ne veruje ni u đavola. Kao ilustraciju Ivanovog stava može poslužiti razgovor Fjodora Karamazova sa sinovima:
-E, onda sam, dakle, i ja pravi Rus, i ja imam rusku crtu, pa i tebe, filozofa, takođe može čovek uhvatiti na tvojoj crti na taj način. Hoćeš da te uhvatim? Da se opkladimo da ću te sutra uhvatiti. A ipak, govori, ima li Boga ili nema ? Samo ozbiljno ! Meni to sad ozbiljno treba ?
-Ne, nema Boga
-Aljoška, ima li Boga ?
-Ima Boga.
-Ivane, a postoji li besmrtnost, bilo kakva, makar mala, majušna?
-Nema ni besmrtnosti.
-Nikakve?
-Nikakve.
-To jest, apsolutna nula, ili bar nešto? Možda ima kakvo bilo nešto. Valjda baš nije sasvim ništa.
-Apsolutna nula.
-Aljoška, ima li besmrtnosti?
-Ima.
-I Boga i besmrtnosti?
-I Boga i besmrtnosti.
-Hm! Verovatnije je da Ivan ima pravo, Gospode, kad se samo pomisli koliko je čovek uneo vere, i koliko utrošio snage uzalud, na tu maštu, i to već koliko hiljada godina! Ko se to tako podsmeva čoveku, Ivane ? Poslednji put i to odlučno: ima li Boga ili nema? Poslednji put te pitam!
-I poslednji put, nema.
-A ko se to smeje ljudima, Ivane?
-Mora biti đavo, osmehnu se Ivan.
-A ima li đavola?
-Ne, ni đavola nema.
Ovaj stav se čini donekle protivrečnim, kao što je i sam lik Ivana, pošto je ateizam bio skoro nepojmljiv za tadašnju Rusiju, duboko posvećenu religiji i saobrazno tome, religijskim obredima. Ivan odlučno poriče postojanje đavola, međutim, iz prethodno navedenih razloga očevidne nepravde, boli i stradanja u ovozemaljskom svetu, naročito patnje tek rođenih čednih i nevinih anđela nesposobnih da pričine bilo kakvo zlo koje bi se moglo ščitavati opravdanjem bezmerne patnje, istodobno odriče svaku gnoseološku mogućnost postojanja Boga, prihvaćenu u poimanju agnostika. Kao da je Ivan od jestatstva bio zahvaćen jakim plamsajima unutrašnje vatre, koja se nije mogla obuzdati, već se sve više razgorevala. Takođe, u njega je bilo duboko utisnuto zrno sumnje, koje ga je žuljalo i greblo do iznemoglosti, te se, raspolućen i gonjen unutrašnjim slutnjama, uputio u poniranje u neznane lavirinte nastanjene njegovim tajnim željama, nadanjima i žudnjama, uglavnom usmerenih na spoznaju čoveka iz jedne dotada nepoznate i neobjašnjive perspektive. Opet, moguće je još jedno drugačije čitanje očevog objašnjavanja s Ivanom, kontrastirano petom pevanju pakla u Danteovoj Božanstvenoj komediji. Naime, Dante u čitavom Paklu nijednom ne pominje Boga izuzev u proplamsajima usputnih nagoveštaja jer se tamo Njegovo ime ne sme naglas kazati. Nasuprot tome, postoji izvesna mogućnost da je u Rusiji XIX veka bilo zabranjeno eksplicitno tvrditi postojanje đavola. Takođe se verovatno nije smelo raspredati o vragu, jer je i najmanja pomisao na njegovo postojanje bila uvreda za crkvu i osećanja vernika i poklonika. Postoji i druga solucija da je Ivan jednostavno mislio da nema nikakvih natprirodnih sila koje svojim delanjem utiču na život ljudi i utiru njegove ovozemaljske puteve, pošto se ateizam može sčitavati i kao indiferentnost prema svakoj mogućnosti nadzemaljskog bitisanja, da zapravo nema ni Boga niti đavola, a da je celokupan životni protok delo i dar jedinstvenog stvaralačkog principa prirode. A najverovatnije objašnjenje, potkrepljeno naročito izdvojenim odeljkom romana ‘’Braća Karamazovi’’ je da Ivan, iako smatra ovaj svet izvorom svakovrsnih zala i nedaća, ne smatra ga svetom načinjenim dejstvom Boga, ni đavola, već pre rezultatom aktivnosti nekog Velikog Inkvizitora i nalazi crkvu licemernom, odrođenom od prave vere (mada za Ivana ni ona ne postoji zbog brojnih neusklađenosti koje sam već pomenula). Misli da treba “porušiti oltare i učiniti čin koji će razgolititi crkvu i otkriti joj njeno sramno telo“, iz ovih reči se vidi ogromna ogorčenost prema crkvi. Ivanovi momenti ludila potiču iz brojnih zapletenih pitanja što se kovitlaju u njegovoj glavi i zapažanja nedoslednosti i nedorečenosti u svetu. On zapravo sumnja u sve. Poznata je njegova rečenica upućena bratu: “Znaš li šta je najveća nesreća, Aljoša? Čitav svet je zagonetka.“ Uzimajući u obzir karaktere Dmitrija i Ivana, nije teško pretpostaviti da su možda potajno želeli očevu smrt. Ali da li su zaista i kovali planove za ostvarenje zločina u toj nezdravoj i neprirodnoj atmosferi, nimalo nalik pravom porodičnom životu? Karamazovi zasigurno pripadaju onim porodicama koje ne liče jedna na drugu, već su jedinstvene i nesrećne na svoj način, koje je Lav Tolstoj savršeno i jezgrovito opisao u prvoj rečenici “Ane Karenjine“. Možda ipak nisu, mada se njihove intencije mogu višestruko tumačiti. Međutim, i sama želja za smrću oca je dovoljna da ova dvojica braće, vrlo kompleksnih naravi, u dubini duše osećaju neprestanu grižu savesti koja ih izjeda i mori i postaje sastavno određenje daljih njihovih postupaka, dok se Aljoša, prihvativši put vere i posvećenja, uzdiže koračajući svetlim stazama posvećenja i duhovne čistote.
ТАТЈАНА МАЖЕНКОВСКА Заљубљеник у писану реч. Воли да чита класике и савремену прозу. Воли поезију Сребрног века. Прве кораке у писању направила прошле године с кратком причом „Ја нисам луда“, објављеном у електронском издању „Карантинске приче“ (Издаваштво ТРИ). Живи и ради у Скопљу.
АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНРОВИЧ БЛОК: „ЈA САМ ПОЛАКО ГУБИО РАЗУМ…“*
„Ја сам полако губио разум…“ (Я МЕДЛЕННО СХОДИЛ С УМА…) наслов је и први и претпоследњи стих песме настале марта 1902. из његовог првог циклуса објављених песама „Стихови о прекрасној дами“. Под истим насловом снимљен је и документарни филм о Блоку.
На дан годишњице његовог рођења, у години кад се навршило столеће од његове смрти – ово је прича о Александру Александровичу Блоку, кога су називали најбољим песником руског симболизма. Прича о његовом кратком животу и раскошном стваралаштву, о уметнику растрзаном између две епохе; о његовој нежној љубавној лирици, о његовој тајанственој поеми, о његовим музама и јединственој љубави.
Александар Александрович Блок 1883.
Детињство и младост
Александар Александрович Блок је рођен у Санкт Петербургу 28. новембра 1880. године, у угледној породици. Његов отац, Александар Лвович Блок, који је имао немачке корене, радио је прво као професор на Петроградском, а касније на Варшавском универзитету. Био је веома наочит, изузетно музикалан и волео да свира клавир до касно у ноћ. Његова мајка, Александра Андрејевна Бекетова, била је преводилац. Удала се за Александра Лвовича са само 18 година и, због његове, благо речено, нестабилности веома се брзо покајала. Александрови родитељи су се убрзо после његовог рођења развели, а мајка се касније удала за официра гарде Франца Кублицки-Пиотуха.
Детињство је мали Александар провео углавном у кући деде по мајци, познатог ботаничара и ректора Петроградског универзиета Андреја Николајевича Бекетова. Његова бака, Јелизавета Григоревна, кћерка знаменитог путника и истраживача Средње Азије Григорија Силича Корелина, целога је живота радила на компилацијама и преводима научних и уметнчких текстова. Била је веома образована, говорила неколико језика, оставила иза себе велики број радова. И њене две сестре су говориле по неколико језика и радиле као преводиоци. У једној таквој интелектуалној средини, Александар Александрович веома рано се упознао са најзначајнијим делима руских и европских аутора, и то је, неминовно, одредило његов животни пут.
Александра Андреевна Бекетова – Варшава 1880. Мајка Александра Блока
У својим аутобиографским записима Александар Александрович се с дубоком нежношћу сећа мајчине породице: „Детињство сам провео у породици моје мајке. Њени су разумели и волели РЕЧ; у породици је, генерално, преовладавало старинско поимање литерарних вредности и идеала. Да се изразим вулгарније, у Верленовом стилу, ту је преовладавала eloquence (речитост, елоквенција). Код мајке је постојао неки стални бунт и немир, увек је била у потрази за новим, и свим срцем ме је подржала кад је видела да ме интересује музика. Сви су ме у том дому волели и мазили. Старомодној, дивној eloquence до гроба ћу бити дужан што за мене књижевност није почела са Верленом и, уопште, декаденцијом“, писао је он.
Између будућег поете и његове мајке постојала је невероватно дубока духовна веза. Она је свог сина најприје упознала с бајкама, а касније са делима Виктора Игоа, Балзака, Флобера, Золе, Шарла Бодлера, Пола Верлена – која је и сама преводила. Заједно су проучавали нове трендове у филозофији и поезији, водили страствене разговоре о најновијим вестима из политике и културе. Кад је Александар Александрович почео и сам да пише, прво је мајци читао своја дела и од ње тражио утеху, разумевање и подршку.
Александар Блок
Године 1989. Александар Блок је завршио гимназију и положио пријемне испите на Универзитету у Санкт Петербургу, одабравши право за свој будући позив. Три године касније прешао је на историјско-филолошки одсек, словенско-руски смер, да би студије завршио 1906. Своје студентске дане овако је описао: „Универзитет није одиграо посебно важну улогу у мом животу, али високо образовање дало ми је, у сваком случају, извесну менталну дисциплину и корисне вештине које ми много помажу у разумевању историје књижевности, али и у властитим критичким искуствима, па и у уметничком стварању (грађа за драму „Ружа и крст“). Током година све више ценим оно што ми је универзитет дао преко мојих уважених професора, А.И. Соболевског, И.А. Шљапкина, С.Ф. Платонова, А.И. Введенског и Ф.Ф. Зелинског.“
Стваралаштво
Песничко дело Александра Блока суптилно је и крајње сложено, настајало је на размеђи две епохе, расло у деценијама испуњеним бурним историјским догађајима и великим променама у сфери литерарног стваралаштва. Оно представља једну од најмаркантнијих книжевних појава на почетку двадесетог века и – издржало је тест времена.
Блокова поезија носи у себи спој класичног приступа форми и нових, модерних садржаја. У његовим стиховима сустичу се описи пејзажа и осећања, симболи и минуциозно обрађени детаљи, музика и мисли…
Његов таленат врло је рано дошао до изражаја. Детињство у кући Бекетових, то што је стално био окружен књигама, као и редовно похађање позоришног клуба у Санкт Петербургу – нису могли да не утичу на младог Александра. Имао је тек пет година кад је написао своје прве једноставне радове, а касније, као тинејџер, с великим је ентузијазмом, заједно са својим рођацима, три године уређивао и писао за часопис „Весник“.
„Жуковски је био моја прва инспирација“, писаће доцније о својим књижевним почецима. „Од раног детињства сећам се лирских таласа који су ме непрестано преплављивали, једва повезани с туђим именом. Сећам се и имена Полонског и првог утиска његових строфа:
Сањао сам: свеж сам и млад,
Ја сам заљубљен. Снови кључају.
Луксузна хладноћа од зоре
продире у башту.
Александров озбиљан приступ писању до пуног изражаја долази управо у време кад ступа у пунолетство. У прво време стихове је показивао само мајци. Била је то љубавна лирика, а док је изашла његова прва поетска збирка „Стихови прекрасној дами“ (1903), накупило се било око 800 радова, од којих је само сто песама ушло у збирку. Ове што су претекле повремено је објављивао по журналима и часописима, све до своје смрти.Носећи у себе „старинско поимање литерарних вредности и идеала“, Блок је у својим студентским годинама стекао увид у модерне песничке токове.
Већ у раној фази стваралачког развоја Александар Александрович је схватио да је симболизам правац који је близак његовом књижевном изразу. У то време симболизам је продирао у сваки сегмент културе, био је иновативан, склон експерименту, гајио љубав према мистерији. У том периоду у Санкт Петербургу стварао је брачни пар Мережковски – Дмитриј Мережковски и Зинаида Хипијус, а у Москви Валериј Брјусов.
Посебно интересовање Блок је показао за московски круг младих поштовалаца и следбеника Владимира Соловјова. Организатор овог круга и својеврсни вођа био је Борис Бугајев (радио под псеудонимом Андреј Бели), који ће му касније постати близак пријатељ.
„Породична традиција и то што сам живео повучено разлози су што до одласка на факултет нисам знао ништа о ’новој поезији‘. Тада је, а све у вези с мистичним и романтичним искуствима, поезија Владимира Соловјова запосела цело моје биће. Раније ми је била несхватљива мистика којом је био засићен ваздух последњих година старог и првих година новог века. Био сам забринут због знакова које сам препознавао у природи, али сам све ово сматрао ’субјективним‘ и чувао то за себе. У то време сам се, иначе, спремао за глумачки позив, са заносом сам рецитовао Мајкова, Фета, Полонског, Апухтина, играо на аматерским представама, у кући моје будуће супруге, играо и Хамлета, Чацког, Похлепног витеза… Трезвени и здрави људи који су ме тад окруживали, чини се, спасли су од заразе мистичарског шарлатанизма, који је неку годину касније прихваћен у неким књижевним круговима. На срећу, па и на несрећу, у исти мах, ова ’мода‘ је дошла, као што увек бива, баш кад је све било изнутра одређено; кад је покуљала стихија која је беснела под земљом, нашла се гомила поклоника лаког мистичарског профита. Накнадно сам такође одао признање овом новом богохулном тренду.“ Ову тему Блок је обрадио у чланку „О садашњем стању руске симболике“, објављеном у часопису „Аполо“ 1910. године.
Револуционарна превирања у Русији од 1905. до 1907. године знатно су утицали на стваралачки израз Александра Блока. Прелепу даму у његовим мислима замениле су друге слике. У овом периоду љубавних песама скоро да није било. Окренуо се социјалним темама, друштву, писао о различитим мотивима из живота.
У том периоду Блок је био фасцииран позориштем и интеракцијом с публиком. Прву своју драму насловио је „Балаганчик“. Представу ће 1906. на сцену поставити Всеволод Мејерхолд.
Сцене из представе Хамлет: Блок као Хамлет, Љуба Менделеева као Офелија
Песме о домовини исто тако су карактеристичне за овај период, а повезаност коју је успео да направи између родне груде и лика вољене жене дали су његовим стиховима посебну индивидуалност.
Године 1909. умро је отац Александра Александровича, са којим је, и након развода родитеља, остао у добрим односима. Исте године путовао је по Италији. То је тежак период за песника, период у којем су почела преиспитивања раније успостављених вредности. Схватио је да су за њега симболистички извори пресушили и осетио снажну за самопродубљивањем. Усредсредио се на велика књижевна дела, а публицистички рад гурнуо у други план. У том периоду настао је његов знаменити циклус „Италијанске песме“.
Октобарска ревоуција била је велика прекретница на Блоковом песничком путу. Своје виђење бурних и драматична збивања записивао је у дневник које је водио од 1901. до 1921. године. У периоду од две деценије исписао је укупно 61 свеску, од којих је 15 уништио. И поред свог буржуаског порекла, за разлику од већине песника Сребреног века, Блок није осећао одбојност према Октобарској револуцији. За њега револуција није била само нешто што се дешава у политичкој сфери. Револуцију је доживљавао као свеукупну атмосферу, као скуп идеја, принципа. За њега је то било кретање живота, а не само борба маса или одмеравање политичких снага. У Блоковом виђењу револуције препознајемо покушај да се овај тектонски друштвени поремећај схвати чисто естетски, па и симболички. Писао је много и о Фебруару и о Пктобру. Књига „Последњи дани царске моћи“, чланак „Интелигенција и револуција“, песма „Дванаесторица“ указују на Блоково схватање револуције.
Поема „Дванаесторица“
Поема „Дванаесторица“ слови за једно од најбољих дела Сребрног доба руске поезије. Александар Блок написао је ово дело 1918. године. Сам песник ће касније написати да је, надахнут атмосфером побуне и тријумфа нове власти, осетио жељу да емоције које је побудило „слушање музике револуције” преточи у речи. Поема је названа „Дванаесторица“ у част одреда „12“ који је вршио револуционарна суђења на улицама Петрограда. Наслов има и симболичко значење. Блок је у поему уградио и религиозне алузије, с призивањем дванаест Исусових апостола. Поема има дванаест поглавља, од којих свако представља засебан фрагмент мозаика, а који даје слику зимског, разореног Петрограда, огрезлог у крв. Блок је деперсонализовао своје хероје, направио од њих монолит саздан од дванаест људи. Сваки од њих посебно не значи ништа, али заједно су снага револуционарног елемента, симболично уједињење народних маса у борби за слободу. Песник, такође, предсказује будућност совјетске идеологије, утемељене на колективизацији духа.
Поему је написао практично „у једном даху“, за само неколико дана. Најпре је изашла у часопису „Барјаци рада“, а потом је штампана и у књизи. Поема, а посебно последња слика у поеми, Исус Христ на чело колоне од дванаест војника Црвене армије изазвали су велики одјек у књижевном свету:
…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.
Већина Блокових савременика имала је изразито неповољан став о поеми, поготово о увођењу лика Исуса Христа.
Несумњиво је да је у „Дванаесторици“ Блок изложио свој однос према тадашњим збивањима и смени власти, али оно што је остало тајна могло би се исказати питањем: КАКАВ је тај однос био? Недоумица траје до дан-данас: једни тврде да је то ода променама, други сматрају да је осуда новог поретка и да представља својеврстан реквијем за Русију. Када су га питали: „Да ли је ово сатира револуције, или поема слави револуцију?“, није имао спреман одговор – или није хтео да одговори. Рекао је да је поему писао вођен интуитивним поривом, те да ту није на делу некаква рационална анализа ситуације. Никад није објаснио што се скрива иза симбола у поеми. Можда само није хтео да наруши интригу и слегне прашину која се око „Дванаесторице“ подигла.
Приватни живот
Песников лични живот обележале су жене. Пред смрт је Блок говорио да су у његовом животу постојале само две жене – Љубов Димитријевна Мендељејева, његова законита супруга, и – све остале. Поред Љубе, у његовом животу важне улоге свакако су одиграле још три жене.
Ксенија Садовска
Блокова прва љубав десила се 1897. године у немачком одморалишту Бад Наухајм, где је отпутовао с мајком и тетком. Фатална жена звала се Ксенија Садовска. Била је удата и богата, имала троје деце и – 22 године више од млађаног Александра. Њене „плаве бездане очи“ постале су момчићева опсесија. Касније се његова тетка, Марија Андрејевна Бекетова, присећала: „Она је била прва која је пришла и разговарала с тим скромним дечаком који се није осмелио ни да је погледа, али га је обузела љубав. Била је лепотица. Покушала је на све могуће начине да намами момка.“
Шеснаестогодишњак је био невешт, није умео да ласка искусној дами и да јој угађа. Свако јутро однео би јој руже, пратио ју је у шетњама, уздисао и покушавао да привуче њену пажњу. Она га је час исмевала, час храбрила да буде отворенији, па му онда забрањивала да долази…
Са Ксенијом је млади Александар дожиео и духовну и телесну љубав. Однос с њом открио му је цео спектар осећања: од непријатности и стида, преко страствене љубави, до, на крају, беса и мржње.
Романсу је прекнула Александра Андрејевна, Александрова мајка, претећи Ксенији. А онда јој је у навику прешло да редовно проверава дневничке белешке младог Александра.
После Бад Наухајма, Александар и Ксенија су покушавали да обнове везу, али после годину и по дана љубави је бесповратно дошао крај.
Ксенија Садовска је живот окончала са 65 година на клиници за менталне болести у Одеси. Свом психијатру, који је био заљубљеник у поезију и добар познавалац Блоковог опуса, поверила је своју тајну. Психијатар јој, међутим, није веровао све до њене смрти, кад су у њеној гардероби пронашли 12 Блокових писма повезаних розе траком и једну сасушену ружу, по чијим је латицама немогуће било распознати која је боја била.
Љубов Димитријевна Мендељејева-Блок
Љубов Менделеева и Александар Блок
Љубов Димитријевна је једина званична Блокова супруга. Била је кћерка познатог руског хемичара Дмитрија Мендељејева. Блоков деда, Андреј Бекетов, био је добар пријатељ с Дмитријом Мендељејевим, имали су близу имања у Подмосковљу, тако да су се Александар и Љуба познавали од детињства.
Мендељејеви су у својој дачи правили позоришне представе, па су једног лета, кад је Александар имао 18, а Љуба 16-17 година, заједно учествовали у представи „Хамлет“. Вероватно је управо тада, на сцени, букнула и права љубав између Офелије и Хамлета, љубав која ће се наставити у Санкт Петербургу, где су се поново срели 1901. године. Блок је својој вољеној почео да посвећује песме, називајући је Прелепом Дамом, Тајанственом Девицом, Вечном Женом.
На везу двоје младих обе породице гледале су благонаклоно. Пар се у пролеће 1903. верио, а веч у лето су се венчали у цркви у селу Тараканово.
Но, то није био брак каквом се млада Љуба надала. Идеје филозофа Владимира Соловљева о вечној женствености, чији је поклоник био Александар, нашле су одјек и у приватном животу. Александар је сматрао да интимност може да уништи њихову свету заједницу, и да би Љуба тако престала да му буде инспирација. И тако је Љуба и надаље била његова инспирација, његова муза прекрасна дама, а он је телесну љубав тражио код других жена, неретко и код проститутки.
Није Блок био једини који је веровао у отелотворење вечне женствености – исти идеал делили су и много тадашњи руски симболисти. На његов брак с Љубом гледало се као на свету мистерију, као да се пророк сјединио са својом музом. А да је њихов брак био дубоко несрећан и кудикамо компликованији од онога што се са стране могло видети, дознало се из Љубиних дневника.
У току брака Мендељејева је имала везу са Андрејом Белим, добрим пријатељем свог мужа, а у 1908. затруднела је с глумцем Константином Давидовским. Блок је прихватио дете. Дечак је добио име од деде по мајци – Дмитриј, али је седам дана после рођења преминуо.
Љубавни троугао: Андреј Бели, Љубов Менделеева и Александар Блок
Александар се, после једне од својих бурних љубавних веза, вратио Љуби. Молио је да му опрости што су проћердали толико времена. Упркос бројним издајама, супружници су ипак остали заједно, на неки чудан начин везани једно за друго, све до Александрове смрти.
Љубов Мендељејева-Блок поживела је још 18 година после супругове смрти. Није се удавала, а последње године провела је сређујући своје дневнике у којима се, на скоро свакој страници, могло прочитати Александрово име. Последња реч коју је пред смрт изговорила била је „Сашењка“.
Наталија Волохова и Љубов Андрејева-Делмас
Док је био у браку с Мендељејевом, Александар је имао две озбиљније везе – са глумицом Наталијом Волоховом и с оперском певачицом Љубов Андрејевом-Делмас.
Наталија Волохова
Волохову је упознао кад су заједно радили на припремању представе „Балаганчик“, 1906. године. У то време Мендељејева је била у вези с Андрејом Белим. Односи између супружника били су веома лоши.
Блок је био опседнут заносном бринетом. Слао јој је цвеће и песме, седео у њеној гардероби за време представе, а после би се шетали по Санкт Петербургу. Мендељејева му је у то време предложила да се разведу, али нешто није кликнуло између Волохове и Блока. Романса је финале доживела циклусом песма „Снежна маска“.
Љубов Андрејевна Далмас
Оперску певачицу упознао је у марту 1913. Била је то кратка и бурна веза. Љубов Андрејевна-Делмас освојила је Блока на први поглед, док је на сцени тумачила лик Кармен. Она је уистину била оваплоћење песникових снова, идеална муза, мистериозна, недостижна и примамљива. За само две недеље Блок је написао цео циклус песма „Кармен“.
У приватном животу Делмас је, очигледно, била нешто сасвим друго. Није му дуго била извор надахнућа. Растали су се 1914. године.
Последње године живота
Октобарска револуција донела је преврат и у Блоковом животу. Био је свестан да су промене неизбежне. И прихватио их је. У једном писму Зинаиди Хипијус каже: „Зар Ви не знате да Русија неће постојати исто тако као што је ишчезао Рим… Зар не схватате де се свет преуређује? Да стари свет доживљава раслојавање?“ У анкети Савеза радника уметничке литературе овако одговара на једно питање: „Уметнику мора да буде јасно да те Русије каква је била – нема и никада више бити неће… Свет је ступио у нову еру. Она цивилизација, она државност, она религија – све је то изумрло.“
Александар Блок се на самом почетку приклонио бољшевицима. Осамнаестог јуна 1917. присуствовао је, у својству делегата, Првом конгресу Савета радничких и војних депутата, да би у августу исте године објавио текст „Последњи дани старог режима“. Крајем септембра 1917. почиње рад на познатом есеју „Интелегенција и револуција“. Власти су искористиле његову популарност и ангажовале га у разним комисијама и институцијама, што њему, истина, није увек било по вољи.
Дванаесторица, непознати аутор
Однос Александра Блока према Октобарској револуцији временом је почео да се мења. У фебруару 1919. године био је ухапшен, али је већ два дана касније пуштен из затвора.
Умор и лоша материјална ситуација узимали су данак. Почело је астмом, наступила су и ментална растројства, па је онда оболео од скорбута. Имао је проблема и са срцем. Здравље је нагло почело да га издаје, а поезија као да је нестала из његове свакодневице. „Има већ безмало годину дана како не личим на себе, заборавио сам да пишем поезију, не размишљам више о поезији…“ Дневнички записи из тог периода живо сведоче о његовом пропадању. Писао „Исисали су ме, исисали су ме“, писао је Блок.
У пролеће 1921. затражио је дозволу за лечење у иностранство, али је није добио. За њега се заложио и лично Максим Горки, који је писао Политброу.
Дозвола за лечење у Финској стигла је, коначно, 23. јула – за Блока прекасно. Преминуо је од последица запаљења срчаног залиска, ујутро седмог августа 1921, у свом стану у Петрограду. Покопан је на Смоленском православном гробљу.
Глава ренесансног Фирентинца
Најпознатији портрет Александра Блока дело је сликара Константина Сомова (1869-1939) и данас се налази у Третјаковској галерији у Москви.
Сомов је овај портрет познатог песника направио за часопис „Златно руно“, по налогу уредника Н. П. Рјабшинског, који је одлучио да на странице часописа стави слике истакнутих представника своје генерације: писаца, песника, сликара.
Константин Сомов: „Портрет поета А. А. Блока“, Третјаковска галерија Москва, 38×30
Мишљење је да је уметник био веома прецизан у приказивању психолошких одлика свог модела, али „ехо прошлог времена“ одзвања у овом портрету. Као истанчани познавалац материјала и метода рада старих мајстора, Сомов је прибегао техници цртања „три оловке“, познатој још од ренесансе. Мајстор овог стила био је Жан Клуе, омиљен Сомову, који је поставио темеље француске портретне традиције. Блоков портрет је цртеж оловком на папиру, тек дотакнут гвашом и белом, димензија 38х30см. Комбинација је строге, готово фотографске тачности слике и бриљантне стилизације, која портрету савременог човека даје музејски тон. Сомов не само да истиче значај Блокове фигуре за књижевност свог времена, већ песника ставља у историјски контекст, одређује његов домет и место у руској култури. Намерно скулптурално „моделовање” песниковог лица задивљује непогрешивошћу извођења, тако карактеристичном за Сомовљеву галерију портрета. Помало уморног погледа, велики симболиста гледа на свет мирно, као мудрац кога више ништа не може да изненади. Можда је песник заробљен у стању стваралачког транса: поглед му је замагљен, усне полуотворене.
Портрет такође подсећа на кратак опис изгледа А. Блока који је дао Максим Горки: „Строго лице и глава једног ренесансног Фирентинца.“
Песма на фасади
На згради која се налази на адреси Thorbeckestraat 52 у Лeјдену, у Холандији, на фасади се налазе стихови из Блокове песме „Ноћ, улица, фењер, апотека“:
...Ноћ, улица, фењер, апотека,
бесмислено, мутно светло дрема,
Ма живео ти још четврт века,
Биће све исто. Излаза нема.
Умрећеш - и све, ко пре,
Поновиће се испочетка:
Ноћ, каналом леден ветар гре,
Улица, фењер, апотека.
Песма је исписана на фасади као део пројекта „Wall Poems“, који је покренула група белгијских и холандских уметника Tegen-Beeld 1992. године (подухват је заокружен 2005). Прва која је красила фасаде била је песма Марине Цветајеве „Моји стихови“, а пројект је привремено завршен песмом „De Profundis“ Федерика Гарсија Лорке. На лејденским фасадама могу се прочитати и стихови многих других гласовитих светских песника.
Серјожа ante portas
Сергеј Јесењин и Александар Блок
Када је млади Сергеј Јесењин, у марту 1915, први пут дошао у Санкт Петербург, упутио се на Блокову адресу. Александар Блок није био код куће, па му је Јесењин оставио писамце следеће садржине:
„Александре Александровичу!
Хтео бих да попричам са Вама. То је за мене веома важно. Ви мене не познајете, али можда сте наишли на моје презиме по часописима. Дошао бих данас до вас у четири после подне.
С поштовањем,
С. Јесењин“
Јесењин се с Блоком и срео касније у току дана, а на његовом писму остала је Блокова забелешка: „Са села из Рјазанској губернији, 19 година. Стихови су свежи, чисти, гласни, речити. Језик. Долазио је код мене 15. марта 1915.“
Песников потпис
Избор из поезије Александра Блока
НЕЗНАНКА
Кад је вече, над ресторанима
Врео је ваздух глув и плах.
И повицима, тим пијанима,
Влада пролетњи, трули дах.
Далеко, где је прах уличарски,
Над досадама вила свих -
Једва се злати перец пекарски
И чује деце плач тај тих.
И свако вече, у осамама,
Забацујући цилиндер –
По јендецима шеће с дамама
Већ испробани каваљер.
Шкрипе језером ту онолико
Рашљи и бруји женски цик.
Диск се у небу на све навико
И бесмислено криви лик.
Јединог друга – у ноћ пијанства –
Из моје чаше одраз сја.
И влагом трпком, пуном тајанства,
Ошамућен је ко и ја.
Ту слуге покрај ближих столића
Сањиво трче поред нас.
И пијанице, с оком кунића,
Вичу: "In vino veritas!"
И свако вече у час назначен
(Или то само сањам све?),
Стас девичански, свилом ухваћен,
По магловитом окну гре.
Лако, прошавши међ опијеним,
Без сапутника било ког –
Са мирисима неким магленим
Крај прозора би села свог.
И веју древним празноверјима –
И гипка свила у ње сва
И тај њен шешир с црним перјем,
С прстењем уска рука та.
И окован том чудном близином
Гледам за црним велом ту.
И ко да видим: с дивном даљином
И зачарану обалу.
Глуве су тајне ми поверене,
Нечије сунце – дато, гле.
И кутке душе унезверене
Потапа трпко вино све.
Нојева перја што се савила –
Љуљају се у мозгу мом.
И очи без дна, пуне плавила,
Цветају оном обалом.
Душа за благо има скровиште,
А кључ тај имам тек ја сам.
Ти имаш право, о чудовиште,
Истина је у вину, знам!
24. априла 1906.
Препевао: Стеван Раичковић
МУЗИ
У песмама твојим тајним има
судбоносна о пропасти вест.
Има клетве и у заветима,
а и среће коју нећу свест.
Ту и нека снага мами, врела,
да сам готов рећи душом свом
ко анђеле да си озго свела,
заволећ' их лепотом и сном...
И када се смејеш убеђењу,
тад над тобом сине и засја
онај бледи, у пурпурном врењу,
круг који сам некад вид'о ја.
Зла ил' добра? - Сва си ту - улудо
не прича о теби стар и млад.
Сва си другом и Муза и чудо.
А мени си - мучење и ад.
Не знам зашто, сред сванућа светих,
кад не беше ни снаге ни сна,
не пропадох, већ лик твој приметих
и драж твоју иско сам са дна?
О, што нисмо ми душмани кивни,
и зашто ми даде цветни рај,
те ливаде, свод звездан и дивни -
и сву клетву лепоте, и сјај?
Лукавији од северне ноћи,
и јачи од рајских вина сви',
од љубави циганске и моћи -
беше краћи твој загрљај зли.
Судбоносна беше нека радост
погазити завете и част,
и безумном срцу моме сладост -
ова горка, као пелен, страст...
29. децембра 1912.
Препевао: Миодраг Пешић
СНЕЖНО ВИНО
И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.
Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.
Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.
Како, кад жива капља пљусне,
Не видет себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?
29. децембра 1906.
Препевао: Миодраг Сибиновић
ГЛАС
Жарка зимска магла сјаји –
Крв на небу – све до руба.
Идем тамо где се гаји
Тајноделотворна љубав.
Ти си – у сну. Кад те сретам,
Ја не грлим тебе, памти,
Ја сам – царица планета,
Не за тебе - зрак мој пламти.
Преварен си непознатим:
Јер због светих снова никад
Бестелесни неће дати
Да им проникнеш до лика.
Удуби се, мање страстан,
У сопственог духа мрак:
И схватићеш – лепша ја сам
Од твог измишљеног сна.
2. децембра 1902.
Препевао: Миодраг Сибиновић
ДВАНАЕСТОРИЦА
1.
Црна вечер.
Бели снег.
Ветар, ветар!
Руши с ногу све.
Ветар, ветар –
Широм белог света!
Витла ветар
Снежни прах.
Леди све у исти мах.
Клизи гадно,
Пешаку застаје дах,
Пада, пада – тешко јадном!
Од зграде до зграде
Од канапа трака:
На канапу – плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!“
Старица се кида, горко плаче,
Не зна шта те ствари значе,
Чему плакат такав
Што то платно носи?
Шта би ту гаћа било за дечака,
А сви су – голи и боси…
Старица је, најзад, промрзнута лица
Прегазила некако предубоки смет.
– Ох, Мајко Заштитнице!
– Бољшевици руше свет!
Ветар шиба лице!
Мраз пробија скроз!
Буржуј с раскрснице
У јакну завуко нос.
Ко је онај? – Коса бујна,
Гле, вајка се једва чујно:
– Издајници капу кроје!
– Како да се пропаст спречи! Вероватно, писац то је –
Слаткоречив…
Гле, мантијаш како шета –
Шмугнуо је иза смета…
Друже попе, што си сетан,
Ко пред пропаст света?
Сећаш ли се да си знао
Да се шеташ истрбушен,
Док је с твог стомака сјао
Крст на верне душе?
Ено госпе с астраганом,
Пажљиво је слуша друга:
– Плакали смо непрестано…
Оклизну се,
Тресну – колико је дуга!
Е – е!
Дижи је што пре!
Ветар се љути и шали, факат.
Задиже скуте,
Пешаке коси,
Кида, гужва и носи
Огромни плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!„
И речи доноси:
…Одлука на збору паде…
…Ту, из оне зграде…
…Помучисмо се –
Па одлучисмо:
Мало – за десет, за сву ноћ – два’ес’ пет
Мање – не, макар се срушио свет...
’Ај’мо у кревет, бре...
Вече позно.
Свет се губи,
Мукну приче.
Цвокоћу зуби.
А ветар фијуче грозно...
Несрећниче!
Дођи амо –
Да ме љубиш...
Хлеба!
А шта тамо?
Бежи само!
Црни се, црни се с неба.
Мржња, тужна мржња
Из мојих груди се точи…
Цма мржња, света мржња…
Отвори, друже,
Четворе очи!
2.
Снег лепрша, ветар гуди
Гле, корача дванаест људи.
Црни ремен, пушка лака,
Ватре, ватре – из сокака
Стара капа, крџу пале
Лисице им само фале!
Слобода, свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Трах-тах-тах!
Хладно је, другови, хладно, зима!
– Вањка с Каћком у биртији пије..
– Каћка паре у чарапи крије!
– А и Вањки добра лова пада…
– Наш је био, ал’ је војник сада!
– Кучкин сине, Вањка, буржујчино,
Пробај, моју љубни, молим фино!
Слобода свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Каћка је са Вањком, да –
Шта ли раде, ко то зна?
Тра-та-тах!
Ватре ватре, ватре – на све стране
И ремници – сви о десно раме…
Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!
Ти без страха, друже, пушку стегни
И на Свету Русију потегни –
На газдинску,
Домаћинску
На гузату!
Ах, без крста, ах!
3.
Кад су наши момци пошли
Гарду црвену да служе,
Гарду црвену да служе –
И животе да јој пруже!
Ох, животе слађани,
Муко моја мушка!
Поцепано гуњче,
Аустријска пушка!
Сви буржуји да се затру,
Распиримо светску ватру,
Светски пожар, крвљу ложен –
Благослови, благи Боже!
4.
Снег ковитла, а кочијаш крете,
Ала Каћка и Вањуша лете –
Јелектрична лампа
На санкама…
Ах, погле’те!…
У шињелу боје маслинасте,
Глупа њушка, фаце четвртасте,
Суче, суче црне брке,
Па заводи,
Па изводи…
Тако Вањка – снажне су му плећи,
Тако Вањка – страшно је он речит!
Каћку гуску обгрљава,
Па је очарава…
Она њему нешто главом маје,
Зуби јој се као бисер сјаје
Ах, ти, Каћка, моја Каћка,
Њушкице пуначка…
5.
Ти на врату имаш, Каћо,
Незарасли траг од ножа.
И под сисом ти је, Каћо,
Камом сечена већ кожа!
Ех, заиграј, што год можеш!
Какве ноге, мили боже!
У чипкастом рубљу била –
Добро-де, и ти се дичи!
С официр’ма блудничила –
Поблудничи, де, блудничи!
Блудничила до лудила!
Пуче срце у грудима!
Каћо, оног официра знаш ли? –
Не побеже он пред ножем…
Знаш да су га мртвог нашли?
Сетити се зар не можеш?
По сећању џарни тамном,
’Ајд’ у кревет са мном!
Танке чарапе и сукња,
Чоколаду „Мињон“ ждрала,
С академцима се вукла –
Сад се на војнике дала?
Јао, јао, згреши мало!
Не би л’ с душе бреме пало!
6.
Опет се отуд с угла чује
Кочијаш како поцикује…
Стој, стој! Андрјуша, брзо приђи!
Петруха, с леђа заобиђи!…
Трах-тарарах - тах-тах-тах-тах!...
Диже се к небу снежни прах!...
Кочијаш с Вањком – стругну скоро.
Још једном само! Тргни ороз!
Трах-тарарах! Сад ћеш да видиш…
Како се с туђом цуром иде!
Побеже пођлац! Само чекај,
Ја ћу за тебе наћи лека!
А где је Каћка? – Није жива!
Из ране с чела крв се слива!
Сто ћутиш, Каћо? Је л’ сад фино
Лежи на снегу сађ, стрвино!
Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!
7.
Њих дванаест опет иде
И по пушку стеже свак.
Само јадни убица је
Изгубио лице чак…
Ко грозница да га хвата
Убрзава корак дуг.
Са марамом око врата –
Страшно му је пао дух.
– Што се, друже, сневесели?
– Што те, момче, смете јад?
– Шта те, Пећа, то уцвели,
Јел ти Каћке жао сад?
– Другарчине опробане,
Ја је волех, не знам шта ћу…
Ноћи чарне и пијане
Пробдео сам љубећ Каћу…
– Види гада, како кука,
Доста женског блебетања!
– Зар сву душу изнебуха
Да истресеш? Гле, скретања!
– Немој више да се брукаш!
– Контролиши осећања!
Није данас такво време
Да се тобом још бавимо!
Теже ће нам бити бреме,
Друже драги, наставимо!
И Петруха успорава
Ужурбани ход од пре…
Опет му је горе глава,
На лицу му опет смех…
Ех, ех!
Разонода није грех!
Затварајте куће ма чиме,
Да не буде ноћас отимачине!
До магаза пут је свима –
Ноћас слави сиротиња!
8.
Ох, ти, туго-тужаљко!
Чамо чемерна,
Чумо смртоносна!
Што ћу временце
Да проведем, проведем…
Што ћу теменце
Да чешнем свуд редом…
Што ћу семенце
Да грицкам, да једнем…
Што ћу ножићем
Да врцнем из беде!
Бежи буржуј ко пиленце!
Тражим крв до гуше,
Због драгане-душе,
Гаравуше…
Упокој, Господи, душу раба твојего…
Мучно!
9.
Бука се градска сада стиша,
Над невским градом је тишина,
Полиције сад нема више –
Удри у пијанку без вина!
На раскршће је буржуј стао,
У крзно скрио нос од нас.
Крај њега, страшно олињао,
Подвио реп и шугав пас.
Стоји ту буржуј, ко пас гладан,
Ојађен стоји, ко пас слеп
А стари свет је, ко пас јадан,
За њиме, тужно свио реп.
10.
Захукта се вејавица,
Јаој, ветра, ветра!
Не видимо своја лица
Ни на два-три метра!
Као вртлог снег колута,
Стуб подиже насред пута…
– Боже, ал олуја брише!
– Еј, Пећка! Не петљај више!
Од чега се то спасаваш
Кад тај олтар обиграваш?
Несвестан си ти, заправо,
Размисли, просуди здраво –
Ниси ли се огрешио
Још кад си се Каћке решио?
– У корак с револуцијом моћном.
Нас душман вреба даноноћно!
Збијај, збијај чете,
Радни свете!
11.
Без имена светог, у лету
Њих дванаест пут даљи гре.
Не штедећ никог на свету,
Они су спремни на све…
Уперили су пушке јаке
У невидљива душман-лица…
Док низ опустеле сокаке
Ковитла прахом вејавица…
Заглибиће се, ко сред млаке,
У меком снегу – цвекерица…
Очи мути
Црвен стег.
И бат крути
Таба снег.
Душман љути –
Стреса сне…
Мећава им праши очи,
Дне и ноћи,
Који лете…
Збијај чете,
Радни свете!
12.
Моћним ходом у даљ лете…
– Ко је тамо? Брзо к нама!
То се разиграо ветар
У црвеним заставама…
Испред њих је – нанос хладни,
– Излази из смета ти!…
Само јадни џукац гладни
Шепа назад, иза свих…
– Мани нас се, ти, краставко,
Ја ћу тебе бајонетом!
Стари свете, ти, шугавко,
Губи ми се, гадно псето!
…Ко вук, кези зубе гладно –
Реп подвило, иде с нама –
Псето гадно – псето хладно
– Одзови се, ко је тамо?
– Ко то маше црвен-стегом?
– Гледај, каква тама влада!
– Ко то жури белим снегом,
Кријући се иза зграда?
– Мој ћеш бити, пре ил’ после,
Предај ми се, боље, жив!
– Чуј ме, друже, биће лоше,
Пуцамо ли, сам си крив!
Трах-тах-тах! И само ехо
Још се чује по кућама…
Само вејавица смехом
Снежне равни затрпава…
Трах-тах-тах!
Трах-тах-тах!
…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.
Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi, pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni. Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u, do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom: “Ono što tražim“ (SKC, Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“, (Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“ (Komiko, 2014). Prošle godine je za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album “Crvena konjica“, prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti. Za sebe često voli da kaže da je ostao zatočenik post buntovničkog vremena sedamdesetih, kada je strip u Francuskoj, Španiji i drugim zemljama Evrope i sveta dobio mnogima neočekivanu formu kratke priče koje su na radikalan način dovodile u pitanje a često i napuštale prilično okoštale žanrovsko – tematske obrasce popularne strip serijalizacije. Svoja strip ostvarenja kao i tekstove, nalik esejima, ponekad naziva onoliko mišljenjem koliko i pevanjem. U ovom vremenu okamenjenog kapitalizma i dirigovanih zadovoljstava pseudoindividualizma, u kojem je čovek preinačen nanovo u zupčanik sveprisutne mašine tehnološkog progresa, strip, kao i svaka duhovna vrednost i kulturno dobro, asimilovan vladajućim društvenim poretkom, samim tim, svakodnevno gubi moć da svojim anesteziranim savremenicima govori jezikom koji svesno protivreći postojećim modelima, dakako, hronično bolesne stvarnosti. Nedavno mi je u poverenju rekao da zemlju Slobode još nije uspeo da nađe, ali zemlju obmane i privida, da ne kaže baš laži, redovno posećuje u svojim tragalačkim naporima, a svoje uvide i dalje beleži na samo njemu svojstven način.
Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu. Objavio je četiri zbirke pesama. Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici. Živi u Beogradu. Radi u biblioteci.
STAR SAM
Star sam i nemoćan isceđen iznuren
potrošen
umreću nema mi života
ružan ružniji nego ikada
neugledan isisan izgustiran
izmrcvaren izglodan
starac na umoru
neću još dugo
umreću.
Jao meni!
Moja se duša ne raduje suncu
neću još dugo
bela sveta gledati
umreću uskoro
nema mi života.
Jadan ja!
Star i gadan
ni tuge u meni nema
sparušen isušen
neću još dugo.
Žalosno je i pretužno
koliko sam nemoćan -
umreću.
Nemam ni suza
davno prežaljen
neću još dugo.
Umreću napušten star i sam
u šupku vaseljene
star i sam
ubogi starkelja.
Jao meni.
Jadan ja.
***********
UMIŠLJENOM GENIJU
ne brini ne boj se
odavno nije neophodno
da budeš upamćen
ni da se tobom bave
nepostojeći naraštaji
ne moraš da se upinješ
da trguješ da merkaš
da podilaziš
kretenima
mrtve su čitanke
ko prerađeni leševi
već sve je opevano
(opevano i prepevano)
na svaki mogući način
za svaku moguću priliku
(zamislivu i nezamislivu)
vreme nam ističe
zavrću se ventili
to što osta u cevima
prokapaće u slivnik
ritmično
kap po kap
odzvanja u praznini
(kao i tvoji stihovi).
*********
NE TREBA
Rekoh Nadeždi, čemu skrivati:
ne treba niko ništa objavljivati -
treba krasti i lagati
sa dušama mrtvih se dopisivati
rakiju do zore pijuckati
kupus u kacu slagati
(sa dušama mrtvih se kuckati).
***********
BESKONAČNO
Konačno sam se oslobodio tela
mada ga još uvek ne umem odbaciti.
Ono sad sve svoje potrebe obavlja samo
iako me povlači za sobom poput senke
po hodnicima, nužnicima, podrumima,
po napuštenim skladištima, po ulicama,
međ ljudima i životinjama,
posvuda.
Baca me na sve strane kao da sam
teniska loptica, ne mogu da mu se
oduprem, da ga zaustavim,
ne mogu da se odvojim,
ali sad na njega gledam
kao na tuđe dete što mi raste
tu pred očima koje mi već
ne pripadaju istinski.
Ono i dalje vrši svoje radnje
i čini se da je
nepropadljivo.
Da, jedino je telo večno. To živo telo.
Duša je ionako smrtna. Duša se raspada
kao staklena čaša bačena
na dno bunara,
razbija se uz prasak
čiji odjek zatim još dugo
telom odzvanja.
(a kao da nema
ni duše, niti tela -
jedino još smo ovde
neznani mi
u sobi od zraka koja se uvis
diže i rastvara u svetlosti).
*********
DAVEŽ
Nisam ni dobrica, nisam ni zlica,
Nisam ni najlepši, a ni najgadniji,
Nisam ni svetac, ni ubica -
Ali sam dosadan,
Najjdosadniji!
Jedan je cvrkut, drugi je pisak,
Jedan je šapat, drugi je vrisak,
Jedan je mjauk, drugi je lavež,
A ja sam, prosto - naprosto,
Davež.
*********
BLISTANJA I NEDOSTAJANJA
Ovaj Svet je prepun dobrih ljudi
i sirotih žena.
Deci i psima u očima se jate
anđeli.
Časovi blistanja smenjuju se sa časovima nedostajanja.
Zlo je izvan
Sveta.
Vatre u njemu nas potiru.
*********
NEKOG KAO NIKOG
dobro je čuvati
nekog
kao nikog
i kada uminu nežnosti
prestanu pomame
nekog
kao nikog
i kada zgasnu svetlosti
raziđu se tame
nekog
kao nikog.
*********
LEPŠI SAM
Kao što vidite, lepši sam i od samog Mitra Mirića.
Pišem bolje od Pištala, Gatalice i Bajca
skupa.( a uzgred, i bolje izgledam od njih).
Jači sam pesnik od Nikole Živanovića i od Boška Suvajdžića zajedno.
Ma šta od Nikole i od Boška -
bolji sam i od samog Tanasija Mladenovića!
Neodoljivi sam ljubavnik i nenadmašan pustolov.
Vikendom katkad siđem do Starog Slankamena,
na šarana i bermet.
Sem toga, volim da svrnem do Titela, pod les.
Radim, zapravo pijem u biblioteci.
Mogu da sednem u stolicu Pavla Popovića
kad god mi se prohte
i da tako ostanem da sedim - do jutra,
i mogu da ližem jezikom posvete iz devetnaestog veka, sve sa datumima.
Sem toga, prelep sam
i prepošten.
O sebi mislim
sve naj naj
a o drugima
uglavnom loše,
ili me se ne tiču.
Мирјана Грбић: Завршила Филолошки факултет у Београду (1976), радила као стручни преводилац и наставник руског језика, а од 2000. године бави се само књижевним превођењем. За превод књиге Ерос немогућег Александра Еткинда добила награду Јован Максимовић, а за превод књиге Михаила Бахтина Естетика језичког стваралаштва – награду Михаило Ђурић. Преводи савремену руску прозу (Сорокин, Пељевин, Аксјонов, Ајтматов) и руске класике (Андреј Бели, Леонид Андрејев), као и руску есејистику (Бахтин, Берђајев, Розанов, Шкловски, Аверинцев).
Дионисије–Дејан Николић је песник, философ, теолог, драматург, сценариста, преводилац, ментор, новинар, уредник, саветник, оснивач и потпредседник Института за националну стратегију. Члан је управног одбора Краљевског Реда Витезова и Чувара Манасије, и члан Friends of Mount Athos – ROYAL PATRON HRH The Prince of Wales, PRESIDENT Metropolitan Kallistos of Diokleia. Песме и Огледе је објављивао у Студенту, Књижевној речи, Делу, Браничеву, Лепој Србији, Русији данас, Данасу, Логосу – часопису студената ПБФ БУ, НАЦИЈИ Online, Трећем програму, The Great Works UK, KRITYA India, The Roundtable Review UK, AWEN The Atlantean Publishing UK, Kulturno-umetniško društvo LOGOS SI Ljubljana, БЕЗ ЛИМИТА, итд. Објавио је књиге песама: Упутства за васпитање младих принчева, Архајски Денди, и Блондогенет; расправе: Tractatus–TeoLogico–Philosophicus: Креациоекснихилоборци и креациоекснихилопоштоваоци, Два рата и два мира; Лав Шестов и трећа димензија мишљења (са Миланом Ивковић); Четири огледа о хришћанском либерализму: Магија Жан-Пол Сартра, Магија Карла Шмита, Хаманове Лествице Метакритике и Портрет Песника као Херувима (пред изласком из штампе у издању Института за Европске Студије и Архива Војводине). Превео је са немачког на српски Recension der Critik der reinen Vernunft (1781) и Metakritik über den Purismus der Vernunft (1784) Јохана Георга Хамана. Живи у Београду.
Живко Влаховић је рођен 20. априла 1995. у Паризу. Након средње књижевне завршио је основне студије из славистике на Сорбони. Потом је на истом факултету магистрирао француску лингвистику и завршио мастер из смера издаваштво – превођење. Превођењем је почео да се бави још на факултету где је са студентима преводио Женске разговоре Душка Радовића, Грозданин кикот Хамза Хума, новеле Нафије Сарајлић и пет епизода серије Добродошли у Ориент експрес. Самостално је почео да се бави превођењем 2017. године кад је превео роман Александра Гаталице Соната за лошег човека објављен у издању NON LIEU. Затим је превео и Гаталичин роман Еурипидова смрт, као и драму 1918 : Последња ратна година објављену у издању Славитуде. Превео је и роман Филипа Грбића Прелест који ће бити објављен у јануару 2022. у издању BELLEVILLE. Тренутно преводи прозу Ане Милош и Мухарема Баздуља. Издавачку кућу Славитуде основао је 2020. године у Паризу која стоји иза организације Сајма славистике на Сорбони. Славитуде је засад објавила регионални зборник Нова БХЦС поезија у којој је Живко Влаховић са Јеленом Михајловић и Весном Бојовић превео песме 55 песника из бивше Југославије и драму Александра Гаталице, 1918 : Последња ратна година коју су превели Живко Влаховић и Јована Николић.
АВЕРИНЦЕВ, ГРБИЋ, НИКОЛИЋ И ВЛАХОВИЋ
ПРЕВОД – ИЗВОРНИ И ЦИЉНИ
Драги Дионисије,
Поводом Вашег препева песме „Улога“ Сергеја Аверинцева шаљем Вам свој коментар.
Недавно је у библиотеци у Кучеву одржано вече посвећено књижевном превођењу, коме је мој млади колега Живко Влаховић дао наслов „Лепе неверне“. Објаснио је да је то француски термин који се односи на преводе старогрчких текстова на француски језик у 17. веку. У тим преводима неки делови су изостављани (оно што је по мишљењу тадашње јавности било неприкладно, рецимо, сцене оргија), али, иако неверни, ти преводи су били и лепи, и потребни.
Превођење поезије готово увек подразумева извесну „издају“ оригинала, често изнуђену због језика превода, који, ако прати садржај, понекад мора да занемари фонетику, ритам, мелодију или интерпункцију. Превођење песме је стваралачки чин, поновно писање исте песме на другом језику. Зато су најбољи преводиоци поезије – песници.
Мирјана Грбић
Наше заједничко превођење песме Сергеја Аверинцева прерасло је у занимљив песнички оглед. Ја, која нисам песник, превела сам стихове мање-више „верно“, поштујући ауторову интепрункцију (или њено одсуство). Ви сте је, као песник, препевали на први поглед „неверно“, јер сте је, у суштини, протумачили, унели у њу сопствени доживљај и, кад се чита Ваша „Улога“, утисак је да то и јесте и није Аверинцев, или да није само Аверинцев. Моја прва реакција на Ваш препев, била је да је са првобитне песме скинута копрена и да је песма заблистала у целокупној својој пуноћи и дубини. Постала је неверна, а лепа – неверна лепотица.
Међутим, морам да додам следеће:
Ја сам ипак само преводилац. Чврсто се држим текста свог аутора. Доследно поштујем сваку реч коју је он написао (чак и онда кад се с њим не слажем). Ваш приступ стваралаштву другог песника за мене је задивљујући, али и… незаконит. Међутим, оно што је за мене као преводиоца недопустиво, Ви, по свој прилици, сматрате допустивим. Можда је то утицај постмодернизма: један аутор ствара нешто своје, ново дело „по мотивима“ дела другог аутора.
Најзад, и филм или позоришна представа по делу неког аутора, представљају ново и оригинално уметничко дело, ново тумачење онога што је један стваралац оставио као своје наслеђе.
Ваша Мирјана
Драга Мирјана
У питању је нешто сасвим супротно: благодат која, превазилазећи га, испуњава закон! Предопит и предукус Свејединства: чуда сабора личности у слободној љубавној заједници: братство и јединство у Христу – у којем су моје и твоје увек венчани у Нашем – с оне стране ауторских права, у Будућем веку у којем ће свако свакоме бити све – у нераздељивом и несливеном јединству и сапрожимању: у Симфонији Осмога Дана свеопштег дивљења и захваљивања и умножавања дарова из славе у славу бескрајно и беспочетно како и доликује малим боговима по благодати, који нису створени да буду заслужна бића која имају некаква права, већ захвална деца Божија – која су све што имају добила на поклон – не по праву, већ по Лудој Љубави Божијој! :-)))
Дионисије-Дејан Николић
Не знам да ли сам можда сувише пожурио: још траје овај век, а Будући тек слутимо и предопитујемо? Додуше казано нам је да – силеџије грабе Царство Небеско, и да се сви спасавамо заједно. Преумљење и обожење се такође могу схватити као превођење, у којем заједно преводе Бог и човек: Старог Адама у Новог Адама, и прах земаљски у богове по благодати. И прелазак преко Црвеног Мора је било превођење, и пловидба кроз овај у Будући Век је превођење све твари из пропадљивости у непропадљивост и из времена у Вечност: из Долине Радосне Туге – у Љубав Бесконачну и Беспочетну, Која на ум људски не дође, Коју око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође: може ли се сувише пожурити – трчећи Јој у Загрљај?
И, ако црте овога века преводимо у Икону Будућег Века Истине, зар се та Виша Верност Истини Вечности, по цену неверности мутном зрцалу овога века, може и треба назвати неверношћу у негативном смислу? Није ли верност Лепоти заправо, у дубљем смислу, увек верност Истини и Љубави? И свакоме брату и сестри и створењу које преводимо и који нас преводе и са којима се заједно сви и све, знани и незнани, свесно и несвесно, вољно и невољно: преводимо из смрти у живот – а потом, превођење се наставља, и бесконачно и беспочетно по благодати: из славе уславу.
Најзад, и филм или позоришна представа по делу неког аутора, представљају ново и оригинално уметничко дело, ново тумачење онога што је један стваралац оставио као своје наслеђе. Није ли нам управо у ту сврху Бог даровао читаву васељену и сву твар, свако Своје створење и Себе Лично? Није ли управо то она права улога и сврха и смисао живота свакога од нас, коју нам је доделио Бог Тројица: да постанемо преводиоци да би постали богови по благодати?
Ваш Дионисије
Драги Мирјана и Дионисије,
Баш је лепо!… Да, може се рећи да су Неверне лепотице „измењени преводи“ већ постојећих грчких и латинских аутора, настали тако што се у седамнаестом веку француски језик наметнуо у Европи и осетила се потреба да се поново преведу грчки и латински аутори. Тако је дошло до неверних, али лепих превода. Један од главних преводилаца тог покрета био је Nicolas Perrot d’Ablancourt који је превео Цицерона, Тацита… Али, све је то део вечите расправе изворних и циљних преводилаца. Мислим да ти термини још не постоје овде, а верујем да се слабо и говори о томе. Ипак је традуктологија млада наука.
Живко Влаховић
О изворном и циљном превођењу рекао бих следеће:
Изворни преводилац је онај коме је стало да у преводу остане траг изворног језика (језика са ког преводи), док циљног преводиоца једино занима сам резултат, а то је да читалац помисли да је књига директно написана на циљном језику.
Многи мисле да изворни преводилац, својим начином превођења, само понавља изворни текст, док га циљни брише (он ће увек гледати да изврши неку врсту адаптације, читалац му је у фокусу).
Наравно, и један и други носе са собом слабе тачке, изворно превођење може да доведе до забуне код читаоца, а циљно, нестанком сваког трага превођења, може да доведе до нестанка аутентичности стила аутора и самог аутора.
Поменуо бих причу Милана Кундере која илуструје тај феномен. Када је дошао у Француску и научио језик, проверио је превод Шале и констатовао да има доста недостатака. Разлог је био управо то што је преводилац себи дозволио знатну слободу (мислим да је циљни преводилац томе склон, док је изворни више прикован за оригинал и поштовање ауторовог дела).
Не постоји одговор да ли је боље бити изворни или циљни преводилац, најбоље је држати се средине, као што је француски преводилац и традуктолог, Jean-René Ladmiral рекао: Прикладно је да се преводи приближно колико је могуће и удаљено колико је потребно.
Ваш Живко
УЛОГАкаква ми је улога дата о Боже
у чину Твом савршеном
у сваком гесту Твог сижеа
такво Светско Позориште
ни Шекспир ни Калдерон
ни Трећега Реда брат*
ни у сну ни на јави
сањали нису осим на трен
кад Лично тихо био Си ту
и рукописе им исправљао
каква је моја улога о Боже
пред масом гледалаца тајних
пред Девет Анђеоских Чинова
пред галеријама Многооким
пред ложама Серафима
због такве би улоге
највећи на свету глумци
сви до једног с ума сишли
величину своју заборавили
један другог би отровали
на коленима за њу молили
а најбезначајнији лакрдијаш
последњи међу последњима
гледа улогу мутним погледом
а и улога је баш за подсмех
костими рите декор шкарт
опет ме овде вређају
немам везе и нисам миљеник
чему се онда надати
све добијају други
* Трећег Ордена брат — аустријски песник Хуго фон Хофманстал, који је био фрањевачки терцијар и, према сведочењу савременика, лежао на одру у одећи реда; по угледу на Калдерона написао је мистерију под истим насловом – Велики светски театар.
(превела Мирјана Грбић)
УЛОГАТаква је то улога, о мој Боже
У Твојој Прекрасној Песми Силе
Сваки је гест исплетен од златне свиле:
Такво Васељенско Позориште, иште
Што ни Шекспир ни Калдерон не могу,
Што ни Трећега Реда брат, чак ни у гробу
Не успева видети: ни на јави ни у сну:
Ал Јарко Сија када Си Ти ту: па им у срцу
И у уху Шапућеш: и немогуће стихове Пишеш!
Таква је то улога, о мој Боже
Пред миријадама из невидљиве ложе
Од Првог, па све до Деветог Ангелског Чина:
Пред галеријама Лакокрилих Херувима
И огњеним срцима Многооких Серафима!
Таква је то улога: лепа ко Лепа Јелена,
Па би због ње највеће глумачке величине
Саме себе заборавиле,
Сасвим са ума сишле
И међусобно се потровале: за њу
Клечећи би се молиле: нудећи сопствене душе!
Таква је то улога, о мој Боже,
Али јадни и презрени се не гложе
Око лица, већ око наличја:
Чули су да ће први бити последњи,
А последњи први: да силно злато вреди мање
Од капи крви: страћаре и дворци,
Рите и раскошне тканине, да ће заменити места!
Ја стојим сам и збуњен: као преполовљен:
Не знам: шта да будем: хуља ил миљеник?
Бојим се да ће сви вечно да ми се смеју,
Ако не будем добио ни улогу ни лик!
(препевао Дионисије–Дејан Николић)
Роль
какая роль о мой Боже
в действе Твоем совершенном
каждый жест в Твоем сюжете
такого Мирового Театра
ни Шекспиру ни Кальдерону
ни Третьего Ордена брату*
ни во сне ни в яви не мнилось
разве на малое мгновенье
когда Сам Ты неслышно был рядом
рукописи их правил
какая роль о Мой Боже
пред сонмом зрителей незримых
пред Девятью Чинами
пред ярусами Многоочитых
пред ложами Серафимов
из-за такой-то роли
первейшие в свете актеры
с ума бы все посходили
всю важность свою позабыли
друг дружку ядом травили
на коленях бы о ней молили
а лицедей никудышный
из последних что ни есть распоследний
глядит на роль тухлым взглядом
ну и роль прямо курам на смех
костюмы рвань декорации заваль
опять меня обижают
блата нет у начальства не в фаворе
чего тут дождешься
все другим достается
* Третьего Ордена брат — австрийский поэт Гуго фон Гофмансталь, который был францисканским терциарием и лежал в гробу, по свидетельству современников, в орденском облачении; по примеру Кальдерона написал мистериальную драму с тем же заглавием — “Большой мировой театр”.
(Изворни текст песме Сергеја Аверинцева)
ЧТЕЦ СЕРГИЈЕ АВЕРИНЦЕВ
„Чтец Сергије Аверинцев“ – речи су које је као епитаф на свом гробу желео Сергеј Сергејевич Аверинцев (1937–2004), члан Руске академије наука, класични филолог, познати преводилац, богослов, историчар уметности, културолог. Пред крај живота, од свих својих многобројних попришта он је издвајао управо служење у Цркви и посебно ценио могућност да учествује у богослужењима као чтец и проповедник. Тога се сећају блиски познаници Сергеја Аверинцева, чланови евхаристијске заједнице којој је припадао – предавачи на Православном.
Сергеј Аверинцев
Хришћанском институту светог Филарета (СФИ), у чијој капели је проповедао и у ком је до саме смрти био члан управног одбора.
У склопу циклуса „Век XX. Личност и епоха“, 17. јуна 2009. године одржан је сусрет посвећен Сергеју Аверинцеву. Сала је једва примила све заинтересоване.
Човек који је „у светској култури био као код куће и код куће као у светској култури“ – тако Аверинцева памти Александар Копировски, магистар педагошких наука, мастер богословља, професор и научни секретар СФИ. По његовим речима, служење Аверинцева у Цркви није био „ћеф научника чудака“. Аверинцев никада није скривао своју припадност Цркви, што је тешко замислити у контексту совјетске академске науке.
Поједине околности у биографији овог „академика необичне судбине и необичне сфере истраживања“ уистину су задивљујуће. На пример, московски комунални стан у којем је одрастао Сергеј Сергејевич био је својеврсно „острво слободе, где није било ничег совјетског“: „Сергеј Сергејевич је знао невероватно мало од онога што су знали сви совјетски људи“. Још једна невероватна занимљивост: за своју монографију „Плутарх и античка биографија“ млади научник је 1968. године добио премију Лењинског комунистичког савеза омладине. Шта може бити апстрактније, удаљеније од живота него тема оваквог једног истраживања? А Аверинцев је писао управо „о животу“: Плутарх је за њега био савременик, као и сви антички класици. „Платон је савремен, а Аристотел актуелан“ – формулисао је Аверинцев. Тешко је нагађати да ли су они који су делили премије то схватали, али научник је ову награду могао доживети као „дар одозго“, зато што је звање лауреата такве једне престижне премије било „одлична заштита у совјетско време“, која је, по речима Копировског, пружала могућности за даљи рад.
Па прича око чувеног петог тома совјетске „Философске енциклопедије“, за коју је од Аверинцева наручена одредница „Хришћанство“. Не скрећући ни надесно ни налево, Аверинцев је одредницу написао тако да је потегнуто питање повлачења тома. Тим поводом се чак нарочито окупио Централни комитет Комунистичке партије Совјетског савеза, страхујући од „духовног тероризма“. Међутим – по даљим речима Копировског – формално се није имало шта замерити: све речено о хришћанству било је апсолутно научно, иако нимало у складу са совјетским духом. У страху од скандала ствар је гурнута под тепих, а Аверинцев је наставио свој рад, задивљујући друге феноменом свог језика – „нити совјетског, нити антисовјетског“. „Радикална актуелност Сергеја Сергејевича Аверинцева састоји се у жанровској неодређености његове речи“ – писала је песникиња Олга Седакова.
Свака његова научна публикација, чији назив, наизглед, може да привуче само уске стручњаке на пољу византологије, постајала је богословско откривење за оне који су тражили пут ка хришћанској вери. Мисионарски, просветљујући значај имала је и његова монографија „Поетика рановизантијске књижевности“, која је постала својеврсна парола верујуће и трагајуће интелигенције. Дмитриј Сергејевич Лихачов је тада захтевао да се на основу ове студије Аверинцев „сврста међу докторе без одлагања“. Учесници сусрета су се сетили и како је Аверинцев одговарао скептицима увереним да је хришћанство религија робова која гуши људску слободу: „За мене, у хришћанству се не осећа притешњеност, већ пре страх од ширине“.
Сергеј Аверинцев се упокојио 2004. године, али тиме није престао да буде наш савременик – истакао је даље Копировски, подсетивши да је овај научник сматрао веома важним, и за појединца и за друштво, „обнављање историјског сећања“, с обзиром на „одумирање смислова“. „Ко нема историјско сећање, тај је осуђен на кармичку одмазду“ – писао је Аверинцев, имајући у виду то да од обнављања универзалног историјског сећања директно зависи будућност човечанства. „Ко је прави научник?“ – пита се Аверинцев и сам одговара: „Онај ко ради за све, ко подиже мостове над рекама незнања“, и са тужном иронијом додаје: „А те реке мењају своје токове“. „Данас мостови Аверинцева као да нису потребни“ – жалосно је приметио Копировски.
Током сусрета приказан је фрагмент видео-снимка последње проповеди Сергеја Аверинцева у капели СФИ. У извођењу хора СФИ чули су се псалми у његовом преводу, који се певају на богослужењу. Многи учесници сусрета поделили су са осталима своја сећања на Сергеја Сергејевича, утиске о његовим књигама и чланцима, и поставили питања о одликама његовог научног, друштвеног и црквеног рада. Вече је завршено речима пријатеља Сергеја Аверинцева, италијанског филолога Виторија Страде, који пише: „Његово служење је било плод руске културе, која се сачувала у виду разбацаних острва, упркос свим недаћама совјетске епохе, и која је управо у њему, рођеном 1937. године, дочекала свој препород и обнову“. (Јулија Зајцева, „Благовест-Инфо“, 23. јун 2009; са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић.)
Jasna Jeremić (Loznica, 1987) studirala je srpski jezik i književnost u Beogradu. Završila je Visoku školu strukovnih studija za vaspitače u Sremskoj Mitrovici. Poeziju objavljuje u raznim časopisima.
MOJA SAHRANA
Svi znani i neznani,
zvani i samopozvani,
ne mogu vam otvoriti sutra.
Dođite danas.
Iako žmurim,
ja gledam vas iznutra.
ŽIVOT
Do mosta je
jedna staza,
što postaje
moja oaza
u kojoj
kukavički
trajem.
ZAKLJUČAK
,,Ni pauk nije kod kuće,
Svi su me napustili.’’
Video je Slep,
čuo je od Gluvog,
rekao mu Nem.
JEDNOM VELIKOM PESNIKU
Ja ne znam ništa o tebi,
iako pisali su mnogi potanko
o tvome životu i delu,
zapravo, dajući sud olako.
I neću saznati nikad
tvoje najdraže doba dana,
omiljenu boju koja te nadahne,
da li ti je stih više rana nego hrana,
ni poslednju misao pre nego što
tvoja krhka duša naposletku izdahne…
Ja ne znam ništa o tebi,
a, čini mi se,
ti znaš sve o meni.
VODE NADOŠLE
Vode nadošle,
ne prelivajte kej,
ne budite labudove
iz jutarnjeg sna,
ne plašite romantične
zalutale duše,
u koritu ostanite.
Dozvolite da sedim na klupi
i ispišem do kraja stih.
Vode nadošle,
besne i veličanstvene,
usporite malo svoj huk,
ne zamerite što
gledam vas gorde
a ogoljene u jedu svom.
Samo vas molim,
vode nadošle,
dopustite da ispišem
pesmu do kraja,
da završim poslednji stih
pre našeg večnog zagrljaja,
pre negó što
progutate kej
i mene i labudove
s njim.
U OGLEDALU
Ne vidim se.
Znači,
još živa sam
i u vertikali.
Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.
Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.
Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Napraviti krug oko sveta – to nije mogućnost izbora već pravo na pogled. Seneka
Autopoema vučice:
Iz presićenosti okićeno-nebeskog sna padam u oskudnost zemne sadašnjice; ulazim u telo čovekolike vučice, koja je u žalnoj potrazi za svojom vrstom – ni ovozemaljskom ni onozemaljskom, več sudnje potresnom i postistorijskom.
Penjem se na uzvišicu Severa s koje vidim – u dalekoj rupi jugozapadne strane – rodni kraj /koji je od ovog života/. S moje leve strane se vidi pustoš gde huji dah najstarijeg prošlog života – na jugoistoku. A to je upravo onaj dah koji je meni neznano obasjao školjku detinjstva i razotkrio njen, biljno-ozvezdanim šikljanjem podzemlja zatajen, greh. Dakle: zlo upoznato već u samom srcu detinjstva, gde i jeste začeto kao onakav dramski zaplet kakav utire put dalekoj neispisanoj budućnosti.
A na severoistoku, iza mojih leđa, nazire se ostrvo preživelih vrednosti iz svih prošlih života, plus meteorska udolina poslednje jer samospoznate stranputice. Severozapadna strana – skrita u dubini useka dveju padina, ali šireća poput lepeze svih nijansi sutona – ona je što čini predgrađe grada, što oholo prećutkuje seosko poreklo sopstvenog življa: takođe je mesto prisećanja na najbliži moj prošli život: kuća na litici okrenuta prema hladnoj severnoj vodi; ona koja je ne drugo do životna prekretnica, obasjana dušina čekaonica: prag uspona u posmrtne dveri.
To mesto drhtave sutonje svetlosti najpre prihvata u svoju lebdeću sferu, a zatim dekonstruiše potkrovlje moje rodne kuće – tako da ono u sebe dodatno ugrađuje kubeta, “durbine” progledavanja u prostore iza horizonata: onde gde krošnje na liticama najzad izvlače svoju dominantnu granu, odrednicu svog karaktera, što grčevito stremi k rekama – a koji je u preobilju školjke jugozapada ostajao skriven.
Sadašnji život lutajuće vučice – kao greškom bačene u sredinu koja ne razume njen prenatalni jezik – nije ništa drugo do li održavanje na zemnoj raskrstnici; – prekretnici koja određuje šta će iz davilačkog preobilja davnine (vremena njene vladavine-i-izgnanstva) preći (a šta ne) na ravan uskrsnuća (sferu usaglašenih vremenâ/uskrsnuća).
Njen odozgo primljen manirizam je ono što je dugo održava na toj klizavoj poziciji. Ali ona će – istekom određenog vremena – odatle pasti: zato da bi se sâm taj manirizam – koji raste odozgo nadole – dogradio do svog temelja-u-dubini; i time – razuđivanjem ulestvice međuprostora – prožeo sve svetove.
Ali, to nju izlaže sasvim novoj opasnosti: obrušavanje njome prvobitno-viđenog redosleda vremenâ u središte zemlje, tj. ponor zvezdanog kladenca. I to zarad preinačenja raširene lestvice njenog uspona u sužene lestvice njenog propadanja – u međuprostor, koji je bez kraja i početka. A to izaziva pomamu kod zatočenih duhova podzemlja: oni stiču utisak da vučica pripada njima (kao tamni izvor zračenja, otrgnut od tiranije Sunca); te da mogu da stignu (preko raširenog krila nebeske majke, što baca senku na zemni predeo) do svog cilja (vrha katedrale svih vremenâ, što otključava kapiju beskonačnosti) pre (Suncem određenog) vremena.
Dakle: – vučica je od nedohvatne Krune Severa napravila Levak, što dubi i otvara Podzemlje: put izjednačavanja dubine i visine – na njihovim vršnim tačkama. I to sve radi destilacije etera, kojim se puni pehar što se peni prekobrojnošću idejnih slika. Ali, zarad toga je ona postala META onih koji takve ideje nemahu. I to sve dok joj se /od siline pretrpljenog šoka/ ne izbriše skoro/površinsko a otvori daleko/dubinsko sećanje: ono za koga ona ima pripremljen jezik simbola – koga je, u trenucima svoje samosvesne odsutnosti, gradila. Tako je njena žalno-svinuta strela pro-iz-volje – volje-za-preuobličenjem sledâ životnih razdobljâ – proletela /u poslednji čas pred izdisaj/ kroz obruč /htonske/ žgadije /jer ju je ovaj do tačke gušenja stezao/, i tako stigla na odredište: moćnu severozapadnu uzvišicu, sa koje se pružao pogled na jasnu prostornu odrednicu svih tih kreativno-uneređenih razdobljâ – od kojih svako sadržavaše po delić od svakog drugog, bilo prošlog ili budućeg: ornamentika sunca onostrane zore.
Ovo je taj dublje-spojeni raspored razdobljâ, u preuobličenom umu vučice:
1)
Prednost je naći se u neprijateljskom okruženju, radi prevazilaženja majčinske empatije i osvajanja prostora za novo stvaralaštvo. Ali, kako se snaći u kvadratu izopštenja? Kako formirati svoju klasu koje nema, kako pronaći svoju vrstu koja je od prepotopskog vremena? Da li kopanjem prolaza u Zemljinu dubinu, gde se odvodi i prerađuje sav otpadni materijal Psiheje, da bi se zatim taj isti paučinasto-lako pripojio odraznoj slici nebeske visine? “Otvoreno je Nigde smeha, gde zvezde plove na dnu voda”*/H. Broh/. Eterični Dvojnik (ne dvojnik Jastva, nego dvojnik Drugog – koji privremeno boravi kod nas, kao kredibilitet naše besmrtnosti) mora biti pušten niz crnu reku, što se uliva u podzemlje – ne bi li odatle izašao u prostranstvo mnogo šire od nadzemnog! I svojim vetrokaznim krilima pohvatao stanice zloduha – ponevši ih iznova put nadzemlja! Vraćen plimatski talas progutanog ugarka zore, praćen kukurikanjem petla – prvog prevratnika.
Jednom sopstvenom, polarno-rođenom svetlošću Zemlje, obelodanjen je greh u srcu Sunca – od koga se skamenilo Lice Mesečevo i utihnuo žalopev Njegovih kraterskih usta. Jer, ono – iako za ljude životodavno – nije sunce od-prvog-postanja; ono se nahranilo dragocenim otpacima tog prvobitno ugaslog… Otad je ono velika kićena zver, žderač svega sitnog, drhtavog, povučenog… Jer, njime je nepriznata vrlina prve povučene zvezde osvita…
Kćer umirućeg sunca, svetlopismena kobra ili nezamenjiv faraonski ureus, vozila se spokojno svake predvečeri na krmi barke oca svoga Raa. Najedared se okrenu i spazi da njega nema: prevrnuo se iz barke usled prekomerne mase, a zatim pretvorio u đubre koga reka ponese u donji svet… Ona to nije znala, ali to je bilo neminovno da se desi. Jer, tek od prerade toga đubreta dobija se svež paučinasto-gradivni materijal, kakav bejaše neophodan radi toga da ideja samostojnog otpadništva sazda sebi hram… Istovremeno, to đubre je bilo toliko preobilno da je neprestano omogućavalo Ra-u da se iz podzemlja ponovo rodi, te da svojom jarkom svetlošću podjarmi nadzemni svet. Izdanci zemlje su se osušili, šume se svodile na oaze – gde je još tinjao svetlozeleni plamen samodovoljnog života. Na jednu od tih oaza sklupčala se i svetlopismena kobra, ostavivši tačan kameni zapis o svetu koji nestaje.
2)
Daleko sećanje otvorilo se u vučicinom umu, zahvaljujući šoku koga je ona doživela pred usudom izvitoperenja njenh sledbenica: takođe, usled poljuljavanja temeljâ – združenog daljnjeg korenja – svih svojih kuća i stanica.
Khora – izrasla iz procepa dve večnosti – što hučno isijava s zaleđine Meseca, postajući (pismeno) vidjliva na njegovom Licu – “vremenski uneređuje biće”* (Derida).Tako se javlja alternativna ličnost Mesečeva: starica-u-senci Solarnog pera, Krona/Hekata.
Kada se Astreja/Khora – amblem zlatnog Polisa – okrenula od ljudskog roda ka prirođenom joj onostranom prostranstvu, žene sa Krita i Mikene izgubiše svoju pređašnju, kako proročku tako državotvornu moć. Krilo noći, s koga su iščitavale zvezdana uputstva i upisivala na pergam ljudske potrebe, okrenulo se na poleđinu – postajući nečitko. Taj obrt beše neophodan da bi okeanska majka sagledala samu sebe u prostoru suvišnih – onde gde slova zemno-nebeskih zakona behu uneređena.
Budućnost je – kroz te rupe – do te mere zračila na sadašnji životni tren ovih žena, da im se izbrisalo svo znanje i sećanje; behu obnevidele u svojoj opčinjenosti nepoznanicom, što beše bezmilosna. Iako čvrste i samosvesne, one su pale pod vlast Sablasti alternativnog uređenja Zakonika: – propast jednog dobro-osmišljenog Polisa.
Žene behu obespravljene i proterane iz hramova a da se nije ni znao pravi uzrok nevolje: – uzrok njihovih napada senilne mahnitosti, koji ih je naveo da ispišu besmisaoni tekst na razapete svitke.
Tek kada se Lice Mesečevo okrenulo od oplakivanja propasti starog čovečanstva ka vlastitoj neistraženoj zaleđini, ono ugleda grdnu neman: onu koja je u namasima rikala kroz transove kritskih žena. I to kroz rog ugasle zvezde postanja, koji se od nje prkosno odvojio te stekao nezavisno postojanje. Jer taj rog beše prvi oblik protivljenja njenoj volji-za-gašenjem, povlačenjem u dubinu Noći; njena jedina jer samoproizvedena opreka sebi samoj.
Rogom je sebe okitila Zver ništavosti, upravo izronela iz Podzemlja; kroz nju na Zemlju prispe duh hipnoze, što potiče s Suncu nikad pokazanepoleđine Meseca (– mesta prognane istine postanja); žaboliki sin Mesečeve starice, stanarke močvarnog tla – što kroz šuplje drvo odzvanja pozivom za pomoć.
Poleđina Meseca sazdaje upadno vreme (fugalno sećanje), što opominje smrtnike na zaborav zvezde prvog postanja; te poziva pojedine savremenike na pohod njoj kao davno žrtvenoj, svetlosno-utrnuloj. Ali, ta ista dovodi i do oslobađanja jedne nemani – koja usisava, kroz prisvojen rog, čitav šar zemnog prostranstva.
… možda je opasna, verovatno je opasna ako je nesebična;
(…)
Smatram da kada je ja oslonac, centripetalna sila stoji u ravnoteži sa centrifugalnom; kada dužnost, slučaj i slično predstavljaju oslonac, potonja sila je glavna i jedino neki naročit slučaj ili niz slučajeva mogu da je postave u ravnotežu. .
Koji je to naročit spasilački slučaj, koji centrifugupećine postanja vraća u njen odrekli eks-centar? – To što se u ogledalu rog nemani sklopio sa čelom ždrebice, i pri tom još preklopio ovu neman. Otud se dogodio povratak jednoroga; uzdignut simbol samostojnosti – u liku utrnule davne zore.
Jedna samodovoljna klasa duhova – oreol zvezde prvog postanja – predala je svoje biće (skupni dah) na dar (žrtvenu hranu) nesamoniklom Suncu, da bi ovo uzdiglo um praljudi; te je kroz njega sazdala lestvice za prebeg zemaljskog stanovništva – u času sudnje katastrofe – u stan njegovog odmaknuto-zrcalnog susedstva: – mesto gde blistaju impresije!
.
3)
A neman je ostala gde jeste, te je “bića svog mogućnost jela. Rilke
Vučicina druga, matrilinearna kuća (– utočište spram negativnih strujanja davnine, što idu povrh prve joj kuće, koja je samâ ne drugo do mesto eonskih sudaranja –) počela je vremenom da tone u mulj; nekada blagorodno tlo koje je izbacivalo u visinu katedrale zelenila, postalo je mesto uhvaćeno okom podzemne zveri. Ovo je počelo da crpi sok iz korenja parka okolo kuće, a da zauzvrat pušta memlu: stvorio se močvarni krug, što zarobljava duh prolaznika, Čarobna ljubičasta izmaglica, koja je ispunjavala prostore između obešenih grana Džinova, ispunila se otrovom – te počela da patvori duh stalnih stanovnika! Njihovim ponašanjem je ovladala tamna senka onog što su hteli da budu – čemu su razlog našli u prisustvu stranca: vučice.
Svod je bio pepeljast i modar; stabla behu zgrčena i svela – stabla behu samotna i svela; beše ponoć i pusti Oktobar, leta nekog davno izbledela; to bejaše Oberova močvar, sred Virovog maglenog predela.
(Edgar Po: Ulaluma)
Žaba je pojurila vučicu, u želji da je zarobi svojim mehurom i tako preda svom sinu. Mehur je smanjio vučicu do veličine žabe, ali – promenljivog kvaliteta – nije hteo da se stopi sa mehurom njenog sina, te ni da potone na dno. Centrifuga močvare ga je izbacila na obalu – gde se ovaj i rastvorio, a vučica opet porasla do stare veličine. Ali više nije čula podmorske glasove, kakvi su pronosili poruke ogromnih daljina.
Naš razgovor beše tih i bodar; ali misao skrućena i svela – sva sećanja izdajna i svela.
(Edgar Po:Ulaluma)
Kuda će sad vučica? Mesto poslednje bezbednosti ju je izneverilo – izručilo upravo onome od koga se ceo svoj život sklanjala. Ima li mu kakve cene iskupljenja? – Ne, ali ima nade za to da sličan park nikne na nekom drugom udaljenom mestu, te da – iako inficiran svojim podzemnim poreklom – na svežem vazduhu prebrodi bolest: razvodnjavanje starog ljutog zagađenja dahovima promenjenog okruženja; način razvijanja – spram beskrajno tugaljivog zova podzemlja – formule ličnog imuniteta.
I najzad: – isterivanje dušine Senke, pokretne magnetne Konture, na dnevnu svetlost – gde ona, budući ubačena u kolaž nadzemnih stvorenja, sebe samu blaži; ona, nekadašnja rupa što sve usisavaše, postade deo zemljinog šara.
4)
Povampirena palanka – zloduh omeđenog grada, što potiskuje nanose porekla – ne dopušta izronjavanje u prostor javnih susretanja Khore; stoga, jer je ona onâ luča što donosi (neželjenu) rasvetu poleđine njegovog samo(ne)izvesnog identiteta. Crni kvadratusred vizije gradskog suživota, predstavlja izopštenu stranuvrha kolektivnog stremljenja: mesto izbrisanog sećanja na vreme zagledanosti u vesnika samo(ne)izvesne promene – shodno kome se ustanovio i prvi pravedni poredak. Tamno-vilajetska koprena prepokriva neiskazanu poetiku predgrađa, dok memla podzemlja ispunjava pukotine gotovo svih javnih ustanova, te unosi raskol u pokretni slog iznetih normi komuniciranja. Uvlačenje jednom udahnutog duha svetskosti u podzemni lavirint gradskih dnevno-usukobljenih klanova.
Khora – neprolazno detinjstvo udaljeno-prvobitne majke, koja je samu sebe (kao nemuštu, svetlo-misaonu) preobrazila u sopstvenu (rečitu, tamno-slikotvornu) kćer, spustila se privremeno na Zemlju. Na njoj je opstala samo zahvaljujući svojoj neprimetnosti; nepredviđenosti svoje pojave od strane kolektivnog uma – koji ju je isključio već na ravni promišljanja onoga što je za-dati-svet moguće. Ili, radije, zahvaljujući kapi-nevidljivki – otcepljenom vrhu piramidalne krune, čuvanom za nju kod Plutona.
Mnogi joj (– kao samosvesno-lutajućoj, ali po liku naivnoj, dobro koncentrisanoj na spasilački detalj jednog pejzaža –) nude lažno gostoprimstvo: ono kakvo joj osporava pravo daljeg tragalačkog putovanja ka viđenoj destinaciji – što stoji na rubu dalekog horizonta. Jer, dokle god se kreće u tom krugu, koji joj pruža pogled na otvoreno-buduće, ona je neomeđena u slobodi ispoljavanja svoje ličnosti i karaktera. To beše ograničen ali punosmisleni život u ilegali.
Ali, čim bi pokušala da prokrči stazu ka onome što je iz daljine doziva (jer čeka da je predstavi eonima, rojevima nevidnih stvorenja) doživela bi snažanopoziv te slobode – kroz serije zastrašivanja (diskreditovanja njenog neodredivog identiteta). Shvatala bi tada da je u zatočeništvu. Zato je, umesto da krči prolaz kroz čestar površine, dubila prolaz-u-dubinu – podudaran sa sasvim nepoznatim joj prostorom javnog pojavljivanja: onaj prostor od koga tek treba da istrgne svoj najintimniji svod!
Ona od tada nije više samo oko-s-krilima, spušteno na horizont obrubljivanja zemnog predela, već figura cele projekcione mačke – spremne za skok k domenu s koga nijednom smrtniku nema povratka.
5)
Razvezivanje mašne vremenâ:
Mačka je (u skoku) dohvatila vršak strele ovozemaljskih stremljenja, zaboden/zaglavljen u pregradnu stenu onozemaljskih prostranstava – i zatim se sa tim plenom ponovo vratila na zemlju.
To je povraćaj prvobitne (odrekle) mogućnosti (za svedoživljenost-u-snu) u njenom jasnijem – postojanijem – svetlu. Jer kljun najvišeg (praljudskog) stremljenja se izbrazdao, obojivši (– crvenilom samožrtvenog bića pra-noćnog vidilaštva –) samo jedan svoj odeljak. Ostale odeljke unutar vlastite prizme on ispuni zracima novog svitanja. Nov, šareni kljun umireno-svetlosne Sfere predodređene da – izuvijanim putem – oplovi Večnost.
(…) Hajde! Sa leve strane ostavićemo bučnu harmoniju Plejada, i sa prestola uzleteti na zvezdane livade iza Oriona, gde se, umesto leja cvetova dan-i-noć ljubičice, nalaze leje trostrukih i trobojnih sunca.
(Edgar Po: Moć reči)
Sta je to slikovito-efektivna mašinerija želje, što čini telo jednoga ptičje-dalekovidog subjekta?
– treperava strela vremenâ,Figura Gakuše, koja sred pustoši pretpočetka staje na sunčev obelisk, i krikom objavljuje svoj trudno izboren početak. I ona je – kao pred ambisom ljuljajuća Ideja-Lađa – radeća na pogonu koga stvara bol izopštenika. A to je bol koji još umnogostručava žalno-cirkularnu energeju nje sâme, što jedina odoleva opštoj struji (odozgo nametnutoj svrsi) – te koja, preusmeravanjem svoje najvlastitije želje (za odredištem, samopočetkom) postaje strelinazapeta tetiva, figurinaiskačuća opruga,– preusmeravajući pri tom strelu vremena od ograničenog cilja (jednog pobedničkog sveta – kao objekta) ka neograničenom cilju (vlastitom prekontekstualnom subjektu – vraćenom u noć presabiranja svih svetova, ili, u svečani protokol misli).
Jer Haosom prosečena Knjiga svih (uzajamno nesvodivih, daleko odstojnih) noći, jeste posuvraćenost-u-oko (naliv-pero) Gakuše zraka (tinkturnog mlaza) Njene prve prekognicije – dakle, zraka koji upravo obasjava onaj krajnje-izboren svet/vreme. A to je, zapravo, zabadanje vrška strele ovog zraka/mlaza u zgusnuto-eteričnu supstancu njegovog trajno-pomerenog početka. Evakuacija svetlosti rasvete apsolutne budućnosti u antiprostor /noćno zrcalo, zenicu posmatrača, čekaonicu mrtvih/. A taj je zaboden i odvaljen vršak odapete-strele-vremena ne drugo do zalomak paralelne stvarnosti: – fiksator ključnog ugla/trena za Gakušin gest Istrgavanja-iz-Knjige njenog belog, u-noć-svinutog Lista. I on je – kao najzad tu razavijen – opoziciono zrcalna svetlina; i to isključivo u smislu one vizure oprečnosti, iz koje ta knjiga (oko u naliv-peru jednog progresivnog vremena) samu sebe s čuđenjem prečitava.
Jer, preširoki je obim (prejaka je silina) istine jednog pojedinstva da bi ovo ispisalo svoje postojanje na samo jednu (po jednu) trenutno okrenutu stranicu sveobuhvatne Knjige (velike monade, stola svih mojri). Naoštreno naliv-pero te istine stoga vrši prorez listova ove već zaključene Knjige, postajući njegovim novim – titravim, izvanredoslednim – povezom. Kada se izgubi u Lavirintu ove “nove”, ispreturano-redosledne Knjige – do te mere da pomete lice njenih korica sa naličjem – tada naliv-pero zaklapa vlastito oko (pred prizorom bezizlaza). Ali upravo tada ono (– usled precrtanosti jezgrovitih mesta Knjige, odnosno, prosečenosti unutrašnje-potpornog podkruga Stola –) pruža utočišteovom izgnanom jezgru u oku svog pera: ovo tada više ne zahteva da (za nov, uskrsli rad) bude natočeno, već samoproizvodi svoj večno-lutalački (žarko-pisalački) život.
Imenovanje klase apriornih izopštenika uslov je ukrcavanja samotne vučice na Lađu svetlonosnog Beskraja.
Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Објавио је књиге поезије Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца и Даг, Света Јелена, књигу кратких прича Београд за упућене и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора… Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова Политика и Блиц. Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина Хандке у Србији. Живи у Београду.
Ливадица
Ко је био дете или момчић крајем седамдесетих и почетком осамдесетих у Београду, а није чуо за фамозну Ливадицу – тај, у најмању руку нема благе везе са фудбалом. Да, у то време је Звезда стигла до финала Купа УЕФА, где је, понајвише захваљујући аутоголгетерским незгодама и задртој судијској немилости, морала да уступи пехар Борусији из Менхенгладбаха, у то време су Здравко Боровница, Дуле Савић, Милош Шестић и Цвијетин Благојевић решетали европске одбране, у то време нам је и Дијего Марадона дао онај чувени гол, кад је лобовао Александра Дику Стојановића па цела Маракана прво утонула у мук, да би се који тренутак касније проломио ходочаснички аплауз – али, ипак, ако је у тим годинама постојало право фудбалско свето место у Београду, онда то нису били ни моћни стадиони у Љутице Богдана и Хумској, па ни романтичарски Омладински стадион на Старој Карабурми – већ грбава, нахерена, незамењива Ливадица на Ташмајдану.
Готово да није било детета које би први пут дошло на Ливадицу, а да не пита: зар ОВДЕ играте фудбал? Јер, Ливадица је била терен на стрмини, горњи гол био је на најмање четири метра надморске висине више од доњег гола. Ливадица је имала и друге спецификуме: терен је, фактички, ишао више у ширину него у дужину па сте, кад сте на доњој половини, имали фантастичан простор за продоре по десном крилу, док је лево крило било сужено, а подразумевало је и покаткад болне продоре кроз борик, где су углавном – што од грања, што од иглица – страдале бутине, цеванице, листови, некад и леђа, али, хвала Богу, очи никада.
Толкин на Ташу
Дечаци и момчићи који су долазили да играју фудбал на Ливадици били су, географски-административно, подељени на оне који долазе с Врачара и оне с Палилуле. И понеко, наравно, са Старог Града. Била су ту видљива разноврсна раслојавања, материјално-статусна, образовна, национална, о којима нећу сад говорити: тек, кад се прича о, рецимо, титоистичком или непосредном пост-титоистичком друштву па се помиње некаква равноправност, једнакост и шта ја знам… нема везе, нећемо о томе. Елем, језгро екипе која је временом преовладала на Ливадици чинили смо Жуња, Бразилац, Пјер, Веге, Груја, Гавра, Милан и Ненад, Дамир, браћа Елези (Емарли, звани Фрљин, затим Биран, Ирфан и Бујар), Мића Марковић, Влада Митић, Злаја Пушоња, Браћа Мрави (Велики Мрав и Мали Мрав) и, неизбежно, ја и мој млађи брат Сале, који је потоњу фудбалску и тренерску каријеру започео управо на Ливадици, и то на најбољи могући начин: уведен је у друштво старијих, у друштво вршњака свог старијег брата, па се са својих седам-осам-девет година калио у екипи једанаестогодишњака, дванаестогодишњака и тринаестогодишњака. Но, и то је било у духу времена: Пижон Петровић заблистао је у првој Звездиној постави већ као седамнаестогодишњак, Срба Стаменковић је исто био клиња кад је дизао Маракану на ноге.
Оно што је Ливадицу чинило посебном били су и такозвани кибицери, који нису били никакви манијаци и педофили, већ одрасли, старији људи који су волели да дођу и да нас гледају како играмо. Ја сам већ тада замишљао себе како, за неких тридесет година, четрдесет, долазим тако на Ливадицу да гледам децу која ту играју, али ме је – о чему сведоче моји најближи другари – већ тад морила мисао да се тада ту фудбал неће играти, то јест да нећу имати кога да гледам. Био сам у праву, као и много пута после тога, с тим што то моје бити „у праву“ вуче на ову незгодну, књижевну страну, ка Хакслију или Орвелу, рецимо.
На Ливадици су се повремено појављивали мањи дечаци који су желели да играју, а које је добар део наше већ уходане, зреле екипе прихватао с класичним дечачким ниподаштавањем. Дође, оно, клинац неки, а ови маторији, од 13, 14 година крену да га зајебавају, и клинац се расплаче па оде код маме да га теши.
Живко Николић
Приметио сам тако и једног дечка светлог, отвореног лица на којем су очи и сва мимика говорили о чистоти и нежности, а опет, био је и те како спреман да се бори, гинуо је за сваку лопту, изгарао. Неки од ових мојих из управе су га зајебавали, али ја сам одлучио да тог клинца узмем у заштиту и да не дозволим да га ико зеза.
Тако смо се и упознали. Ја му кажем: еј, мали, ја сам Владимир. А он ми одговори као да је изашао из Толкиновог Господара прстенова, све гледајући ме право у очи, бојажљив и одлучан у исти мах: „Ја сам Лука, син Живков.“ Тако ми се представио, што је и код мене, иако сам био беневолентан, изазвало одређену дозу подсмеха, јер наједном као да сам се нашао пред неким малишаном који се поносито представља као „Фродо, син Дрогов“, или „Арагорн, син Араторнов“.
Пошто је дечак још био мали, природно је било што има и пратњу: дискретна одрасла женска особа, да ли тетка, ујна или стрина, седела је на клупи док је он играо с нама, и није се мешала. Мени је посебан плезир представљало да свој заштитнички однос спрам малог сина Живковог, иако појма нисам имао ко је отац Живко, демонстрирам и пред њом, тако да дама буде мирна и да се не секира.
Једнога дана, међутим, викенд је био, субота или недеља преподне, на Ливадицу је дошао и, за нас, старији човек – Лука је ишао поред њега – који нас је питао: „Је л’ бих могао и ја да играм?“ Што да не, рекли смо сви; неколицина нас га је препознала, ови мало млађи и нису, али мени је свакако било занимљиво (и, на изразит начин, изазовно) што ће нам се прикључити и режисер Живко Николић.
Важно је победити
Због самог старосног профила играчког кадра, било ми је јасно да ћу, с обзиром на то да сам већ био зашао у 15. годину (беше то у пролеће 1983), увек играти против брадатог супарника који је, кад играмо, пословично скидао и џемпер и мајицу, оно што је горе имао на себи, и играо наг до појаса. Као физички ауторитет, он је око себе окупљао мање и млађе играче, док је у нашем тиму била та уравнотежена узрасна група од 14-15 година, уиграни момчићи које је интересовало пре свега да играју и да, наравно, победе. Јер, штоно рече наопако цитирани Кубертен, „важно је ПОБЕДИТИ, али да би се победило, важно је учествовати“.
Живко је у игри био максимално усредсређен, посвећен свакој акцији; играо је с ангажманом и вољом младића који хоће да победи. Према својим саиграчима, углавном мањом дечурлијом, није се односио покровитељски; тачно је умео да одреди кад он треба комплетно да преузме ствар у своје ноге, а кад треба упослити неког од саиграча. Према противницима је, пак, био на неки необичан, витешки начин пажљив; упуштао се у игру, није штедео ни себе ни ривала, али је све време јасно показивао свест о томе да игра с људима који су трипут млађи од њега, избегавао је сваки физички контакт, те се тако сећам његовог напречац накошеног, извијеног тела, кад избегава потенцијално неугодан дуел, а све да не би случајно неко дете повредио.
Избегавао је и оно што Енглези зову eye contact. Иако смо најмање четири-пет пута играли тако, не сећам се да су нам се погледи икад укрстили. Чак сам приметио, посматрајући га, да понекад неког противничког играча и гледа у лице, или у очи, али кад овај то не види; чим се посматрани прене и узврати поглед, Живко брзо, али деликатно, скрене поглед у страну.
Никад се није осмехивао. Видело се неко, као, олакшање на његовом лицу кад би дао гол или кад би његови дали гол, али осмеха на његовом лицу се не сећам. Не памтим ни његов глас: играо је готово немушто. Далеко од тога да је био флегматичан, напротив, сав је био од нерва; али никад не би подвикнуо својим саиграчима кад нешто забрљају, нити се гласно љутио на неку нашу „одлуку“, кад кажемо да је био аут, или да је била рука, а он, можда, мисли да није.
У мојој накнадној свести (а ако, како Матија Бећковић каже, нема памети до накнадне памети, могуће је да нема ни свести до накнадне свести), два елемента издвајају се као битна: ја тад, као четрнаестогодишњак, јесам знао ко је он, али његове филмове највероватније нисам тад био гледао још ни на парче. Сад схватам да је тај човек разговарао са Савином Гершак и снимао је како се скида и купа, шта ја знам. Да ли је и са Савином избегавао eye contact, да ли је и с њом обазриво и увиђавно избегавао сваки физички контакт? Вероватно јесте. И, друго, кад сам скоро тридесет година касније ја почео да играм фудбал с клинцима који су имали од 13, 14, 15 па до 20, 25 година, схватио сам да и у мени постоји тај импулс, исти импулс који је њега гонио да крајње озбиљно и посвећено игра тај, чист фудбал с нама на Ливадици. С тим што сам ја имао жив контакт с тим клинцима, што сам викао, драо се, радовао се гласно, љутио се, свађао.
Врло је могуће да је Живко Николић био бољи човек од мене.
Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.
VAŠA SMRT JE NAŠA OBAVEZA
Todorović je bio „grao“ čovek.
To je konkretno značilo da je u mladosti pisao pesme za koje su mu neki čak govorili da nose potencijal a da sad radi kao veterinarski tehničar u jednoj prigradskoj opštini. Bio je u braku koji nije potrajao dugo, još u njegovim dvadesetim, u kome je dobio sina koji je posle njihovog razvoda prešao da živi s majkom. Nisu imali nikakav kontakt što mu je, na neki način, predstavljalo olakšanje, jer je oduvek bio potpuno nesnađen u ulozi roditelja i osećao se odrođenim od sopstvenog deteta. Od babe koju je voleo nasledio je garsonjeru u Borči međutim nju je, u nekom napadu nepromišljene euforije, prodao i vrlo brzo potrošio ionako malu svotu novca.
Trenutak u kome se ova priča dešava zatekao ga je kao podstanara na Labudovom brdu u iznajmljenoj sobi neopravdano skupoj za njene performanse, na poslu na kome mu je pretio otkaz i generalno posivelog od života koji niti mu je bio po meri niti donosio ikakve radosti.
Tih dana je Vlada euforično najavljivala Program Nacionalnog Preporoda (skraćeno PNP) koji je, između ostalih, sadržavao i poprilično kontraverzne mere koje su bile na ivici prihvatljivog a neke od njih su i krupnim koracima prelazile granice morala i zdrave pameti. Jedna od njih je, koja je spadala u skup mera štednje, nudila ljudima mogućnost da, po vrlo povoljnim uslovima, okončaju sopstveni život. Taj predlog je pravdan prevelikim brojem stanovnika koje posustala ekonomija nije mogla da podrži, tezom o „svežoj i mladoj krvi“ koja je neophodna da bi Nacija neumoljivo krenula putem prosperiteta dok je zakulisni i pravi razlog kampanje je bio potpuni kolaps penzionog fonda koji Država nije mogla da prizna u strahu od nemira i razgnevljenih staraca. Taktika je bila da agresivnom kampanjom probaju da, makar kod nekih, sveprožimajući očaj predstave kao čin vanrednog herojstva. Mamac, nadalo se za neke dovoljan, da ih gurne preko ivice. Kao što se u kolonijama pacova dešava da određen broj „prekobrojnih“1 , koji ugrožavaju opstanak zajednice, dobrovoljno i svojevoljno skoči sa litice kako bi ostatku obezbedili opstanak tako je i vladajuća klika računala na beznađe kao okidač koji bi njima išao na ruku. Ceo grad, sva sredstva informisanja bila su preplavljena prigodnim sloganima tipa: „Vaša smrt je naša obaveza“, „Brzo i bezbolno – eutanazija za večnost“, „Za vaše unuke vi ste heroji“ i tome slično. U udarnim terminima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom emitovani su tok šou emisije gde se sa raznih aspekata pokušavalo da predstavi odustank od života kao nešto, ako ne primamljivo, ono barem prihvatljivo.
Todorović se već toliko svikao na mehaničko obavljanje svojih rutina da ga nije doticala agresivna kampanja oko njega. Jednostavno, slabo šta ga se generalno ticalo, još manje diralo.
I tako se tog petka „grao“ Todorović dovukao do svog sobička, bacio torbu na sto i onako obuven legao na krevet. Mogao bi u tom položaju da ostane do sutra ujutru i ponovnog kretanja na posao. Eventualno je glad mogla da ga pomeri iz te otupele nepomičnosti.
Odjednom, oglasio se njegov telefon sa stola. Stigla mu je poruka. A njemu niko ne piše.
Nikad.
Nije znao da li ga možda raduje ta neočekivanost ili možda više da od nje strepi.
Neko vreme je proveo u toj otupeloj uznemirenosti odlažući trenutak suočenja sa izazovom koji mu je nametnula stvarnost.
U tom premišljanju vreme je prolazilo i trebalo mu je nekoliko minuta dok se konačno nije pokrenuo i prišao stolu.
Nepoznat broj.
Otvorio je poruku.
Preseklo ga ja preko stomaka. Bila je to njegova bivša žena.
„Sin ti se ženi. Venčanje je u sledeću nedelju. Ponesi poklon”
Gledao je u slova kao da je odjednom zaboravio da čita. To jest čitao je ali značenje pročitanog mu nije dopiralo do mozga.
Sin. Nije ga video skoro dvadeset godina. Nije imao nikakvu predstavu kakav je sada. Ne samo to, nego ga je iznutra odavno napustio osećaj bliskosti i neposredne podrazumevanosti sopstvenog ploda. Ako ga je ikad i imao.
Njegovo povlačenje iz odnosa, generalno, nije bio nikakv čin herojstva, pa čak ni neka vrsta osobenjaštva, već razarajuća slabost koja ga je izjedala već decenijama. Slabost koju nije imao problem sebi da prizna jer je bila toliko očigledna. Isto kao što se nije usuđivao da se s njom razračuna. Bio je toliko pomiren s tim da je bio spreman da takav dočeka smrt kao konačnu kapitulaciju. I činilo mu se da s tim nije imao problem. Odnosno, takav ishod mu je bio prihvatljiviji nego bacanje u vatru pokušaja koji su se, po pravilu i bez izuzetka, završavali frustracijom.
Bacio se nazad na krevet. Nastupilo je stanje fizičke i psihološke obamrlosti kojom je pokušavao da amortizuje uznemirenost koja ga je preplavila. Nevoljno su počele da mu se izlistavaju slike i sećanja.
Onaj jedan dan kad se lepo igrao sa sinom.
Bilo je popodne, gugutke su se bučno glasale i od tog zlatastog osvetljenja zalazećeg sunca predmeti su delovali zaobljeno a život prijatan. Ostali su sami u sobi i on se osmelio da se igra sa svojim detetom. Uvek je oklevao da mu priđe jer nije bio siguran kako se to radi, jer je imao paranoju da će da ga „polomiti“ neveštim rukovanjem. Ali, taj dan atmosfera je bila takva da mu se učinilo da je na sigurnom, i da bi mogao sebi da dopusti da se opusti. Da misli, da ako se i desi pad, da će to biti pad na meko. On se blesavio a dete se smejalo. Bilo mu je drago pa se kreveljio još suludije na šta je dečak zvonko uzvraćao. Uzeo ga je u naručje i osetio detetov miris, mešavinu mleka i blagog sapuna od koga je obuzela neka milina. Sa milinom je došao i osećaj slobode pa ga je podigao od zemlje i počeo da baca u vazduh. Prvo po malo pa onda sve većim izbačajima. Dete je kliktalo od straha koje se dodirivalo sa srećom, uzbuđenje je plavilo obojicu, gugutke su gukale, sunce je bilo prijatno.
Bilo im je obojici toliko lepo da je bilo savršeno.
I onda se desio krešendo sreće i bacanja uvis – dečak je veselo ispovraćao mleko koje popio neko vreme pre toga. U prvi mah su nastavili da se smeju. Tj. on se smejao dok nije shvatio da se mali snuždio a da je on sav ulitan u rezak smrad mlečne bljuvotine. Potom ga je preplavila panika kako da sredi sina tako da njegova žena uopšte ne primeti da se išta desilo. Držao ga je u rukama dok su se gledali u oči i registrovao je onaj momenat kada se zbunjenost u detetovim očima prelila u paniku, dok su me se oči u sekundi napunile suzama a usta pustila urlik.
Plač je bio toliko glasan i nedvosmislen da bi i mrtve dozvao. A kamoli majku. Dotutnjala je kao bizon, zgrabila dete, ošinula ga pogledom punim mržnje i tvrdo rekla: „Nesposoban si“.
Nestala je negde, po čangrljanju je mogao da zaključi da ga kupa ali nije imao snage da proveri jer se bio zamrzao. Nije mogao da se mrdne, nije mogao da misli, šlajfovao je u tom preplavljujućem osećaju srama i neadekvatnosti, ne znajući kako uopšte da postoji u tom trenutku.
Poćutao se i skupio na stolici želeći da bude neprimetan iako je istovremeno bio vrišteće prisustvo. Žena je takođe ćutala mada je itekako govorila besnim, žustrim pokretima kojima se istovremeno spremala za izlazak i malog za spavanje.
Na vratima se okrenula i rekla: „Valjda možeš da ga sačuvaš dok spava“.
Vrata su se zalupila i zvuk je nastavio da zvoni u koncentričnim krugovima smrzavanja na ćelijskom nivou njegovog tela a on nije mogao da misli, da se pokrene a kamoli da je pita gde ide.
Još neko vreme je odsedeo tako zamrznut na stolici, potom se, na jedvite jade, pokrenuo, otišao do sobe i ustanovio da dečak spava. Osećao se užasno krivim iako nije mogao da definiše tačno zbog čega.
Seo je u stolicu jer ga je nelagodnost sprečavala da legne u krevet, imao je osećaj da ne „zaslužuje“ takvo opuštanje i tako satima sedeo u mraku dok se, u jednom trenutku, nije osetio sposobnim da se odvuče do kreveta u koji je legao obučen, samo izuvši cipele.
I sada je isto tako ležao obučen na krevetu. Zurio u tavanicu, nesposoban da se pokrene, u sebi i na spolja. Pokušao je da zamisli sebe u toj situaciji. Kako se pozdravlja sa sinom koga nisi video dvadeset godina? Da li da bude srdačan ili ljubazno-uzdržan? Svi će ga gledati. Na tu pomisao mu se želudac skupio u suvu šljivu.
A žena? Kako, pobogu, s njom.
Kakav poklon da kupi?! Od kojih para, uostalom?
Previše nepoznanica, premalo snage da o tome misli. Okrenuo se na stranu prema zidu i tupo zaspao.
Buđenje mu nije donelo ni olakšanje a ni odgovore. Pomoglo mu je utoliko što ga je na kratko izdvojilo iz mučne situacije koju nije znao kako da razreši. Ustao je, pišao i odlučio da malo prošeta, možda i uoči nešto što bi mogao da kupi kao poklon. Instinktivno je znao da mu ništa ne može doneti instant olakšanje ali može da ipak učini nešto zbog čega će se osećati manje grozno.
Spustio se do centra i hodao nogu pred nogu Bulevarom, mehanički zagledajući izloge. Nadao se nekom čudu – da će da ugleda NEŠTO što će mu se samoočevidno pokazati kao poklon a da je pri tom i jeftin. Nije mogao da definiše šta bi to, makar otprilike, moglo biti pa je tako sa jednako odsutnom pažnjom zagledao i radnjice „Metraža na kilo“ i knjižare.
Uočio je neko komešanje, neke mlade devojke su se veselo smejale. Hteo je da ih izbegne ali su ga već primetile i veselo ga pogledale. To ga je toliko zbunilo da je hteo odmah da se skloni ali bilo je već kasno da neupadljivo menja putanju. Nije nikako mogao da shvati čime bi on mogao da privuče pažnju razdraganih devojaka koje su, onako jedre i slatke, delovale kao da su se tik otisnule iz srednje škole.
Dobar dan gospodine! Zvonko su mu se obratile.
Smuljao je nešto kao odgovor, gledajući više u vrhove svojih cipela nego njih u lice.
Da li ste čuli za Program Mera Preporoda naše Vlade?
Nisu ni sačekale da im odgovori nego su mu tutnule u ruke neke flajere i odgrajile dalje.
Todorović je goreo na unutra, nenaviknut na ovakvu pažnju, iako je bila ovako kratka i čak se nije ticala direktno njega.
Pogledao je flajer. Velikim, crnim, boldovanim slovima pisalo je:
VAŠA SMRT JE NAŠA BRIGA. VAŠE JE SAMO DA UMRETE A MI ĆEMO URADITI SVE OSTALO.
Nije mogao da čita dalje.
Ne zato što je bio sablažnjen.
Nego zato što ga je mamilo pročitano.
Nastavio je da se vuče Bulevarom i da mehanički zagleda izloge. Mada, pažnja mu uopšte nije bila na besmislenom šarenišu . Flajer je gužvao po rukama ali nije mogao da se odluči da ga baci. Sklonio se u stranu od reke ljudi koja je tekla Bulevarom, ukopao se u mestu i pažljivo ga proučio.
Vizuelno sve je izgledalo prilično neugledno, sklepano kao jeftina ambalaža keksa za groblja i zadušnice. Nekoliko slogana, kratak tekst o benefitima takve odluke i dole, sitnim slovima, ispisano nekoliko adresa, tj „punktova“ gde su zainteresovani mogli da se obrate.
Jedna od ispostava je, gle čuda, bila blizu njegovih trenutnih koordinata. Skoro pa iza ćoška. Bilo je čudno kako je njegov hod postao odlučan, odjednom se nije vukao, više je hitao.
Stigao je.
Nije bila u pitanju nikakva zvanična institucija, kako je negde očekivao. Pre neka priručna ispostava, zlonamerni bi rekli – straćara. Trebalo je da uđe u ulaz između kafane i krojačke radnjice, potom se obreo u nečem što je ličilo na zajedničko dvorište sa nekoliko trošnih kućica. Mesingana tabla mu je rekla u koju od njih da uđe. U hodniku se osećala memla, jedna vrata su bila otvorena.
Ušao je.
Nije bilo nikog. Zbunio se i odjednom prepao svoje odlučnosti . Taman hteo da šmugne kada je začuo grub glas:
Izvolite?
Ma ništa, ja sam samo došao da se… raspitam.
Nije mogao da se seti ničeg pametnijeg što bi rekao.
Pa izvolite, pitajte.
Glas je bio i dalje grub i nimalo predusretljiv. Začudo, upravo je ta frekvencija obraćanja bila ta koja je magnetski delovala na Todorovića. Umesto da ga otera on se Glasu povinovao. Sve vreme je više gledao u vrhove svojih cipela umesto u muškarca ispred njega.
Pa eto, hteo sam da vidim kakvi su… uslovi.
Odlični.
Umesto da se naljuti i da se u njemu nešto pobuni na takvu neljubaznost Todorović se postideo i počeo da se oseća strašno krivim. I neadekvatnim. U stvari, to osećanje se toliko intenziviralo da je osetio da, kad bi to bilo moguće, da bi bukvalno sagoreo i da od njega ne bi ostalo ništa do hrpica vrućeg pepela.
Činilo se da je službenik nemotivisan za svoju ulogu Animatora za eutanaziju pa je Todorovićeve muke prekratio tako što mu je dao, kako je rekao, „odštampani materijal u kome sve lepo piše“.
Sedite ovde pa pogledajte.
Seo je na stolicu koja ga je podsetila na razvaljene stolice iz školskih klupa. Takođe, jedno od mesta kojih se nerado sećao. Pokušao je da se koncentriše ali slova su mi igrala, preletao je preko pasusa i samo su mu, povremeno, do svesti dopirale floskule tipa: „Nećete se pokajati“ ili „Činite dobro za vaše unuke i društvo u celini“, „Nećete imati nikakvih troškova oko sahrane“, itd.
Nije mogao da odredi koliko dugo je tako sedeo pokušavajući da išta shvati i sklopi u neku celinu a kamoli izvede zaključak kada ga je prenuo Glas:
I? šta kažete?
Ne znam. Mogu li malo da razmislim?
Njegova neodlučnost je kanda ražestila neljubaznog Animatora za eutanaziju pa mu je oštrim pokretom uzeo papire iz ruke na šta se Todorović opet osetio strašno krivim. Imao je suludi poriv da se umili svom potencijalnom dželatu pa je drhturavo zapitao:
A ako zakažem termin, mogu li da se predomislim?
Gospodine… šta vi zamišljate, da je ovo nekakva igra? Ovo su ozbiljne stvari, teške odluke.
Pogledao ga je preko naočara na šta se Todoroviću želudac zalepio za kičmu.
Sekund, dva je trajala neprijatna tišina koju nije mogao da izdrži pa je iz njega izletela rečenica:
Kada imate termin?
Izgovorio je to kao da je nešto mimo njega izgovorilo reči u prostor i onda su one nastavile da stoje u prostoriji i da zveče, kao osvetljene neonskim osvetljenjem.
Prvi slobodan termin imamo u sledeću nedelju.
Nedelju.
U nedelju.
Tada je venčanje njegovog sina. Ne može tada. Treba da kupi poklon. Treba da razmisli šta će da obuče. Treba da se pripremi na suočenje sa svim onim ljudima. U njemu su se, nepovezane, uskovitlale sve te misli i jedna neprijatnost je potisnula drugu, poželeo je da smesta izađe napolje, da se nadiše vazduha i da sedne, jer ga noge nisu držale.
Naravno, samo treba da se dogovorimo oko nekih formalnosti. Pre svega, ko su vam naslednici, šta ćete sa imovinom, da li postoje tereti na vaše ime. Osim toga, naša Vlada, osim što na sebe preuzima sve troškove oko vaše sahrane takođe isplaćuje novčanu nadoknadu. Iznos je naravno simboličan obzirom na čin ali jeste jedna vrsta zahvalnosti koji naša Vlada iskazuje svakom ko se na ovo odluči.
Glas je izdeklamovao propagandni program kao da je nasnimljen na traku. Todorović je tupo slušao dok se njegov um rojio oko ideje „naknade“. Asocijacije su se smenjivale jedna za drugom. „Pa da, kao što ima Nadnica za strah, tako je i ovo, Naknada za Smrt. Apsurdnost te misli se skoro prevalila na smešno ali nije imao snage da se ičemu u tom trenutku smeje. U toj unutrašnjoj konfuziji su reči „naknada“ i „poklon za sina“ počele da igraju jedna oko druge i uvatile se u kolo. Za to vreme Glas je nastavio da melje o Uslovima i Odredbama a Todorović je plakao, na unutra. Plakao je jer je znao da ne može da se odupre. Jer je znao koliko je slab i koliko ga nema.
Animator je primetio njegovu odsutnost, zastao, uzeo vazduh i suvo izgovorio:
Ukoliko se odlučite, kome ide naknada?
Todorović se prenuo i kao iz topa izgovorio:
Mom sinu.
Odlično. Daćete mi njegove podatke. Biće mu isporučeno u sledećih nekoliko dana. U stvari, samo sekund, ne morate u nedelju.
Petljao je po debelom rokovniku koji je držao u rukama.
Možete i danas. Tačnije sad, imamo slobodan termin.
Sada?!
Ta mogućnost ga je u sekundi precepila na pola.
Na neki apsurdni način, dotakavši samo dno svoje slabosti, u njemu se zgusnula odlučnost. I kao što se plivači otiskuju o pločice bazena kada dođu do njegove ivice, prvi put je, kao da je na glumačkoj vežbi, glasno i razgovetno izgovorio:
Da. Sad, molim vas.
Animator za eutanaziju se bez reči okrenuo i nestao u prostoriji iza a Todorović je ostao da se puši. Nije mogao da definiše kako se osećao, da li mu je laknulo ili je isprepadan. Bila je to jedna kakofonija osećanja koja je stvarala prividan mir, nešto kao unutrašnja bela buka.
Posle izvesnog vremena Animator se pojavio i ćutke Todoroviću pružio hrpu formulara. Seo je i shvatio da nema olovku.
Izvinite, da li možda imate hemijsku?
Animator se našao silno sablažnjen ovim pitanjem.
Vi ste ovde došli nepripremljeni?!
Njegov razum je mogao da registruje suludost ovakvog nastupa. Pobogu, šta znači doći pripremljen na sopstvenu smrt. Ali, nekako, nije ga doticala ta neljubaznost nego se dohvatio hemijske koja mu je doturena preko stola i počeo da ispunjava upitnik.
Ne, nema nikakvih tereta na svoje ime. Ima naslednika ali ne i imovinu koju bi mu ostavio. Da, o svemu ovome se mogu nabaviti odgovarajuće potvrde. Da, u potpunosti se slaže sa svim uslovima i odredbama Ugovora.
Ispisivao je, stranu po stranu. Sa svakim novim odgovorom na postavljeno pitanje pisao je sve žustrije i ubrzanije, moglo bi se reći da je bio euforičan.
Osećao je da je zaseo na taj strmoglav do realizacije kao da je seo na nauljeni tobogan.
Završio sam. Spreman sam.
Objavio je.
Izvolite.
Suvo je uzvratio Glas.
Prostorija za izvršenje je bila sobica niskog plafona sa minimalnim osvetljenjem, tek toliko da je Animator mogao neometano da barata oko Todorovića pritežući remene oko njegovih zglobova.
U pitanju je bila injekcija koja se davala u venu.
Setio se da je imao strah od vađenja krvi ali mu to sad nije bilo bitno. Sklopio je oči ispod kukuljice koja mu je natučena na glavu. Osetio je peckanje, potom čuo vrata koja se zatvaraju.
Obuzeo ga je talas nezaustavljive topline koja se pela od nožnih prstiju ka gore. Kao onaj davno zaboravljeni osećaj toplog ispovraćanog mleka. Odjednom mu je sve bilo jasno i sve je znao.
Da je ipak trebalo da pokuša.
Da nije sve tako strašno.
Da nije nemoguće.
Onda kada imaš Vreme.
1 Pre mnogo godina sam naletela negde na ovaj podatak ali sad sam guglala i nigde ne mogu da nađem potvrdu.
Др Милош Тимотијевић (1969), историчар је и музејски саветник Народног музеја у Чачку, у којем ради од 1997. године. Главна подручја његових научних интересовања су друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата, модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века.
Краљица Драга и ефемерни спектакл
Краљица Драга Обреновић (23. септембар 1866 – 11. јун 1903) спада међу најомраженије личности у српској историји. Политички екстремизам њених противника, мизогинија и пропаганда нове династије Карађорђевић условили су стварање слике у којој се Драга доживљава као „блудница на трону”, а њене убице, које су сабљама исекли краљичину „јалову утробу”, као јунаци и спасиоци Србије.
Краљица Драга Обреновић
За свирепи злочин свакако је требало наћи адекватно оправдање, које се свело на вишедеценијско стереотипно истицање негативних карактерних особина жртава. Непопуларност краљице Драге и краља Александра Обреновића имала је и своје реално упориште у њиховом ауторитарном режиму, као и скандалима попут краљичине неуспеле (лажне) трудноће. Пошто је исте 1901. године изненада умро краљ Милана, а руски цар одбио да у званичну посету прими краљевски пар из Србије, легитимитет династије Обреновић постао је веома упитан, чему је допринела и вест да ће можда један Драгин брат постати наследник владарског трона, јер она није могла да роди престолонаследника своме десет година млађем супругу.
У таквој политичкој атмосфери препуној напетости и неизвесноти организовано је велико путовање владарског пара у унутрашњост Србије. Након прославе краљевог рођендана у Смедереву, Драга и Александар су од деветог до двадесетог септембра 1901. обишли Крагујевац, Краљево, Жичу, Студеницу, Чачак, Пожегу, Ужице, Добрињу, Таково, Горњи Милановац, Луњевицу, Вујан, Враћевшницу и вратили се у Београд. Посета је била добро испланирана и умерена на она места која су била важна за националну, црквену, династичку, породичну и личну традицију краљице Драге и краља Александра.
Званичне посете владара припадају домену јавних свечаности и перформативне културе у којој се многи вербални и визуелни симболи спајају у сажимајуће јединство спектакла кроз сложену структуру комуникационог деловања. Срби су ефемерне спектакле као артифициране јавне свечаности прихватили још у XVIII веку, у оквиру верско-политичких и пропагандних програма карловачких митрополита. Са стицајем државности стекли су се многи услови за ширење нових форми ефемерног спектала који се редовно организују од почетка тридесетих година XIX столећа, па све до првих деценија XX века.
Јавне свечаности имале су веома сложену форму и значајно место у програмима владарске пропаганде, а њихов концепт био је кодификован и веома прецизно одређен. Драматуршко деловање подстицало је емоционалну приврженост династији чији су владари били својеврсни „хероји нације”, а унапред организовано извођење ефемерног спектакла подразумевало је јасно утврђивање пута кретања свечане поворке и поштовање главних тачака у топографији града при чему су у програм прославе укључивани сви социјални слојеви. Увежбаност извођења многих пропратних дешавања били су веома важни, као и неизоставно поздрављање владара који су путовали кроз припремљене декорације и кулисе, а не стварност. Тријумфалне капије, пирамиде, стубови, заставе, цвеће, транспаренти, коњаници, свечани говори, здравице и зарицања, присуство деце и јавно исказивање радости (од певања до плакања), били су саставни део декорације током њихових посета, с циљем прославе владара и уздизања државе и нације.
Окружно начелство и црква у Чачку почетком 20. века
У суштини сврха политичких ритуала своди се на одржавање постојећег поретка у држави. Такви перформанси представљају догађаје који се у свести људи налазе изван пролазних и непредвидивих друштвених дешавања. Владар, као централна личност државе и организованих свечаности, треба да буде јемство очувања целовитости и трајности заједнице, при чему се нарочито подстиче вера у унапред осмишљен сценски приказ.
Иако је спектакл у свим местима које су краљица Драга и краљ Александар посетили био сличан, ипак је посета Студеници, Жичи и Краљеву била је прилика да се краљевски пар потврди као наследник баштине средњовековних српских владара. Поклоничко путовање у манастире праћено је јавним клечањем током молитви, целивањем светитељских моштију и богатим даровима. Религиозност краљице Драге није била површна, јавна и усмерена ка придобијању наклоности цркве, јер се усрдно молила и у својим приватним одајама у Београду испуњеним бројним иконама.
Међутим, посете владара увек морају да имају и пропагандни карактер, нарочито у контексту потврде разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије. Свечани долазак владара у завичај увек представља својеврсни обред размене између унутрашњости, из које се црпи легитимитет, и престонице, симбола шире државне заједнице, која има задатак да „награди” завичај. Све се приказује као „праведан” повратак ствари на своје место, јер је природно да владар не заборави родни крај који му је омогућио политички узлет, а главне теме вербалне политичке комуникације постају пријатељство и оданост.
Добриња као место рођења кнеза Милоша, родоначелника династије Обреновић, Горњи Милановац родни град краљице Драге и село Луњевица одакле је био њен деда, били су завичај који им је увек давао безусловну подршку. Важна места сећања били су и Таково где је подигнут Други српски устанак, Љубић где је извојевана највећа победа, манастир Вујан гробна црква краљичиног деде, као и манастир Враћевшница место где је сахрањена мајка кнеза Милоша, тако да се појам „завичаја” из околине Горњег Милановца територијално ширио према Пожеги, Чачку и Крагујевцу.
После женидбе краља Александра Обреновића са Драгом Машин (девојачки Луњевица) 1900. године дошло је до стварања нових и разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије у коју је укључен и Чачак у коме се родила и Анђелија Анђа Кољајић, мајка будуће краљице Драге Обреновић. Иначе Анђелијина мајка Ана (баба краљице Драге) била је старија ћерка проте Јанка Михаиловића Молера из Негришора у Драгачеву, чувеног иконописца и сликара. Поред ових директних, Луњевице су имале и низ других родбинских и кумовских веза у Чачку.
Тако су породична политичка баштина и релационе мреже унутар локалне заједнице и централне власти за Чачак почетком XX постали веома важни. Они увек представљају важно политичко поље у коме се стварају услови и за симболичко-пропагандно обликовање простора на коме се делује. На тај начин Чачак је постао део проширеног завичаја Обреновића и Луњевица, чији је значај био посебно важан почетком јесени 1901. године, када је после Драгине непостојеће трудноће и губитка наде да ће Србија добити наследника династије Обреновић све више говорено о могућности да Никодије Луњевица, најмлађи брат краљице Драге, постане престолонаследник. На тај начин породица Луњевица била је потенцијално нова династија.
Краљица Драга Обреновић је и поред тога имала низ савладарских функција, а назнаке да ће Луњевице постати нова владарска породица никако нису прошле неопажено у јавности Србије, посебно околини Горњег Милановца и Чачка, простора где је живела снажна локална традиција у вези са Другим српским устанком. Постоји и претпоставка да је краљ Александар Обреновић због наклоности према Драги Машин већ 1896. године имао намеру да се окружи људима заслужним за обнову српске државности, тако да се говорило о могућој обнови племства. Црква је владавину династије Обреновић приказивала као обнову средњовековне државе Немањића, а владавину краља Александра као пример симфоније државе и цркве. Садејство државе, нације и монархије, као и широко прихваћен концепт владара као изабраног „хероја-краља”, приказивани су као збирни симбол народних тежњи. Истовремено црква је инсистирала да је владар („миропомазаник”) мистични предводник свога народа, што је био наставак средњовековних династичких идеја.
Зато је долазак краљице Драге и краља Александра Обреновића у Чачак 15. септембра 1901. био важан догађај. После посета Студеници, Краљеву и Жичи, краљевски пар је полагано кочијом путовао према Чачку. Најпре су застали су селу Лазац, потом и Заблаћу у коме је приређено и молепствије у локалној цркви. Свештенство предвођено парохом Миланом Поповићем дочекало је госте у свечаним одеждама. Након тога је организован ручак за преко 100 особа, на коме је угледни свештеник Вићентије Поповић наздравио краљу и краљици, а монарх окупљеном народу Среза трнавског који је почео да игра коло.
Дочек у Чачку такође је био свечан, мада без тријумфалних капија као у Краљеву. Густи шпалири окупљених људи били су постројени све до цркве у центру вароши, пред којом су стајали упарађени ђаци основне школе, као и многи други грађани и грађанке. Девојчице и жене уручивали су краљица букете цвећа пре и после уласка у храм. У цркви је владика Сава Дечанац (Ђорђе Бараћ, 1831-1913) одржао благодарење и указао на значај Чачка и Љубића у симболици победе Милоша Обреновића над Турцима после петовековног робовања. Обреновиће је упоредио са Немањићима, а Бој на Љубићу истакао као прву велику и прекретничку српску победу после Косова. Цео говор обликован је у духу борбе хришћанства против агресивног ислама и неупитне оданости династији Обреновић, коју је сама „Промисао” довела на владарски трон обновљене Србије. Епископ није пропустио да помене како је краљица Драга по рођењу своје мајке заправо Чачанка.
Епископ Сава Дечанац био је истакнути великодостојник Српске православне цркве, али у исто време национални радник и учесник ослободилачких ратова. На челу Жичке епархије, са седиштем у Чачку, налазио се од 1890. до 1913. године. Био је носилац бројних највиших одликовања (Таковског крста I, III и V реда, Белог орла IV реда, Светог Саве I реда, Данила II реда). Управо је он у свом делу „Владалац и народ : крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне” (1897) развио државни концепт о владару као глави националног организма и нужности покоравања краљевској власти. Тиме је подупиран владарски ауторитаризам Обреновића и обнављана средовековна идеја о средишњем месту краљевског помазаника у држави, додатно учвршћивана везивањем за династију Немањића. На тај начин власт Обреновића приказивана је као обнова средњовековног „златног доба“, чиме је њихова породица добијала и нејасну перспективу стицања статуса светости. Поједини публицисти владајућу династију јавно су санктификовали, мада је нововековни концепт власти имао превасходно световно исходиште. Српска црква је током XIX века (посебно крајем столећа) у оквиру хвалоспева династији Обреновићи приказивала кнеза Милоша као духовно-националног еквивалента библијским узорима („божји изабраник“, „изасланик божји“ „месија“) и настављача државне мисије Стефана Немање, јер су обојица извршили велики препород српског народа који је на тај начин у потпуности, попут јеврејског, постао „изабрани“. Црква ипак националну идеју није претпоставила религијској, нити је кнез Милош канонизован.
После изласка из чачанске цркве „краљевски супружници” кренули су у зграду Окружног начелства која је била спремљена за њихов конак. Већ у пројектовању ове монументалне зграде, архитектонски обликоване у стилу класицизма, спратни део до цркве био је предвиђен за резиденцију Обреновића када дођу у Чачак. Пред улазак у зграду краљевском пару је хлеб и со симболично понудио Влајко Антонијевић, а свечани поздрав изговорио је Никола Радовановић, истакнути обреновићевац и личност која је својевремено краљу дала подршку да ожени Драгу. Дочек је био достојанствен и нарочито се допао краљици, тако да је одлучено да и сутрадан остану у Чачку, што није било планирано протоколом, чиме се боравак у вароши и најближој околини продужио на три дана.
Општина Чачак је у новоизграђеном хотелу „Крен”, отвореном претходне 1900. године, за краљевски пар приредила велики банкет на коме је било преко 150 особа. Иначе овај хотел је прва зграда у Србији која је у својој архитектури имала елементе сецесије. Краљу и краљици први је наздравио Иван Стојшић, први апотекар у вароши и будући народни посланик. Краљ Александар је отпоздравио и захвалио се на пријатном и топлом дочеку. Поред тада важног политичког питања у вези прихватања и спровођења у живот новог Устава, краљ је инсистирао како је Чачак везан за династију Обреновић „историјским успоменама” и да је родно место краљичине мајке. После банкета одржан је серкл, а затим су краљ и краљица после поздрављања отишли на конак у зграду Окружног начелства. Тога дана Драга и Александар поклонили су варошкој сиротињи 400 динара у сребру.
Хотел Крен почетком 20. века
Ујутро, пре доручка, краљевски пар је у згради Окружног начелства примао грађанство, чиновништво, чланице Женског друштва, свештенство, како из Чачка, тако и околних места, а затим и депутације из разних срезова. Касније је приређен ручак на коме је било 60 угледних особа из Чачка и околине. Око 5 часова по подне краљ и краљица возили су се са својом свитом по вароши и љубићким друмом. Увече, у 7 часова, приређена велика бакљада. Цео простор испред цркве и зграде Окружног начелства био је испуњен светом, осветљен бакљама и лампионима. На врху једне „куле” у облику троношца такође је горела ватра. Краљевски пар махао је народу са прозора, на улици је било народно весеље, свирала је музика, певала се химна Србије.
Свечани говор у име Чачана одржао је адвокат Драгутин Васић: „Чачани, вазда одани, увек су са усхићењем и радошћу дочекивали свога Краља и Господара, који је у више прилика удостојио овај град Својом високом посетом. Али данашњем одушевљењу, радости и срећи њиховој нема краја, јер поред свога омиљеног Краља, коме су веома захвални, дочекују и верну Му и драгу Сапутницу у животу, Прву Краљицу Српкињу обновљене државе српске, Пресветлу Унуку Славног и чувеног Војводе Српског Николе Луњевице, који се са творцем нове српске државе Милошем Великим борио за ослобођење Српства и обновљење његове старе славе и величине […] Радост наша у толико је већа што је племенита и узвишена Краљица рођена у округу, чије је средиште Чачак, а Њена племенита мајка госпођа Анђа у самом Чачку, и што је Провиђење одредило да њена Ћерка буде Краљица Српска и Нашем Краљу донесе мир, спокојство и срећу у кући, те најважније услове за миран и задовољан породичан живот и јемство за напредан и срећан живот народни.”
Васићев говор био је препун симболике која је упућивала на монархистичке, династичке, државне, националне, црквене, породичне и завичајне теме и вредности. Љубав и оданост биле су најважније особине које су спајале краљевски пар и Чачане. Адвокат Васић добио је на рођендан краљице Драге 11/24. септембра 1901. године (што је био државни празник) Орден Таковског крста IV реда. Касније, после Мајског преврата 1903. године, Драгутин Васић јавно је грдио и ниподаштавао мртву краљицу Драгу Обреновић, а дочек краљевског пара у Чачку из 1901. године извргнут је руглу у облику приповести у којој су централно место заузимале слике уживања у јелу и пићу.
Трећег дана боравка краљеце Драге и краља Александра у Чачку у 9 сати, одржано је молепствије у цркви, а затим је цела краљевска свита изашла из града. Путовање је организовано старим путем преко планине Јелице, трасом коју дана прати нови ауто-пут у изградњи. Краљевска поворка застајкивала је на много места. У селу Паковраћу дочекалао их је мноштво народа са спремљеном закуском, а народни посланик Милош Ћосић поздравио је краља и краљицу у име народа Среза трнавског. У селу Марковици, које је већ у Срезу драгачевском, краљевски пар дочекала је нова делегација, хладњаци и закуска. У име народа Среза драгачевског говор је одржао народни посланик Миленко Протић. Краљ и краљица редовно су силазили са кола и накратко се задржавали у разговору са окупљеним сељацима. Узвици, аплаузи и бацање цвеће били су уобичајени декор.
Заслуге за подржавање династије нису заборављене. За краљичин рођендан укупно је седам особа из Чачка и ближе околине одликовано Орденом Таковског крста IV реда: Милош Ћосић – народни посланик из Паковраћа (иначе истакнути радикал), Антоније Мутап – земљоделац из Прислонице, Милутин Анђелић – народни посланик из Бечња, Младен Броћић – трговац из Гуче, Мијајило Петковић – кројач из Чачка, Добрица Лазић – адвокат из Чачка и Драгутин Васић – адвокат из Чачка.
На граници Рудничког и Ужичког округа краљевски пар опростио се са делагецијом из Чачка и Драгачева. Пожежани и Ужичани дочекали су краља и краљицу испред величанствене тријумфалне капије, а пратњу до Ужица обезбеђивало је 200 коњаника. Делегацију за дочек чинили су највиђенији људи, а сељаци су уз пут делили поклоне. На улазу у град организовано је пуцање прангија. Ужице је већ тада, за разлику од других места у западној Србији, имало електрично осветљење, што је целој вароши давало свечани изглед. Огромна маса света из целог округа дочекала је владарски пар, да би потом целу ноћ провели у граду. Чачани имали су на уму симболичку важност своје вароши, значај црквених свечаности, па и породичну повезаност, али су Ужичани величанственошћу дочека надмашили своје суседе. Ипак, све је то било у сенци симболике која је пратила краљевски пар у посети Таковском срезу, ужем завичају Обреновића и Луњевица.
Краљевски пар је својим путовањем из 1901. означио најважнија династичка места сећања, која су кроз симболичку политику перформативног карактера показивала пожељно слављење прокламованих идеала и отелотворавање владајуће структуре државе кроз синтетизовање вербално-визуелних порука (говори, прокламације, славолуци, додељивање одликовања, слике у функцији патриотских икона, јавни спектакли у форми чврсте спреге државе и цркве), при чему се нарочито наглашавало да су их дочекали „вазда” верни и одани поданици, поштоваоци династије Обреновић, што је био и саставни део поздравних говора многих председника општина, народних посланика, игумана и свештеника.
На крају, када се владарски пар вратио у Београд, свечано је прослављен краљичин рођендан. Људи који су током путовања јавно показали оданост династији добили су награду. Од 229 одликовања која су додељена на рођендан краљице Драге Обреновић чак 92 ордена (40%) уручена су лицима која су на неки начин била у вези са посетом краљевског пара Србији или су пореклом са тог простора. Симболика уручивања одликовања увек има за циљ дуговечност таквог пропагандног чина у људској свести, повезаног са званичном државном репрезентативном културом, култом нације, династије и не мање важној завичајној оданости владару или владарском пару.
Заправо званична репрезентативна култура увек настоји да посредством многих симбола у комуникацији са јавношћу уобличи форму идеолошких наратива неопходних за идентификацију и интеграцију државе, нације и јавног мњења. Јавне свечаности, многе церемоније, споменици, али и симболика одликовања, представљају саставни део таквог деловања. Ипак, и поред великог значаја Обреновића за ослобођење и изградњу нововековне Србије, као и подршке цркве и појачане продинастичке пропаганде, нерасположење значајног дела јавног мњења према краљици Драги није се смањивало после путовања из 1901. године. То није променила ни посета Нишу и околним местима из 1902. после које је краљица пала у депресију.
Брутално убиство краљевског пара 1903. године, долазак нове династије, крвави ослободилачки ратови, стварање Југославије, потом и револуционарни преврат комуниста, као и општа модернизација друштва, донели су конструкцију неких нових традиција. У њима није било места на сећање на спектакуларну посету краљице Драге и краља Александра свом завичају 1901. године.
Милош Тимотијевић, „’Вазда’ верни поданици : списак особа које су добиле орден на рођендан Краљице Драге Обреновић 11. септембра 1901. године”, Зборник радова Народног музеја, XLVIII (2018), стр. 45-54.
Милош Тимотијевић,„Празнични сјај завичајне светковине: посета краља Александра и краљице Драге Чачку 1901. године”, Зборник радова Народног музеја L (2020), стр. 71–79.
Intervju koji ovde prenosimo napravila je Ana Ubavić sa Bobanom Kneževićem.
Razgovor je prvobitno objavljen na sajtu KOVALSKA.
Boban Knežević (1959, Beograd) je pisac, scenarista, urednik i izdavač čije je stvaralaštvo vezano za proznu fantastiku (posebno za naučnu i epsku). Na jugoslovenskoj i srpskoj književnoj sceni je prisutan od 1978. godine. Objavljlivao je novele i priče u periodici (Galaksija, Sirius, Vidici, Gradina, Književna reč, Reč, Sveske, Politikin zabavnik, Orbis…) i romane Smrt na Neptunu, Dnevnik 1986; Crni cvet, Prosveta, 1993, Čovek koji je ubio leptira, SKC, 1996).
Njegova poslednja knjiga Paganin objavljena je 2020. godine.
Ovaj intervju je bio spreman za objavljivanje još početkom godine, međutim mnogi razlozi, ovakvi ili onakvi, dorađivanja i domišljanja sa obe strane, doveli su do toga da on ide sada i ovde. Zahvaljujem se dragom Bobanu Kneževiću na njegovom strpljenju i radujem se što je ipak, iako retko daje intervjue, pristao na ovaj. Upravo zato je i ovako sadržajan. Bobanove knjige možete naći u njegovoj knjižari Znak Sagite u ulici Dečanska 5a (u podzemnom prolazu), kao i na sledećem linku.
1. Da li se čita domaća fanTastika? Koliko je teško dopreti do čitalaca ?
To su dva pitanja. Zapravo tri. Možda čak i četiri. Krenimo redom, ali moram odmah da napomenem da će odgovor biti dug, jer osećam potrebu da neke stvari postavim na način kako ih ja vidim. Neodređenost pojma fantastika pravi velike probleme. Evo, ja sam upravo smislio odrednicu “SF i srodni žanrovi”… neka bude skraćeno SF&F, to je ono što mene zanima. Fantastika je za mnoge samo epska fantastika, čak samo korišćenje Tolkinovog ključa. Ja se nadam da je ovo vaše pitanje podrazumevalo najširi mogući kontekst pojma fantastike, ponašaću se kao da jeste i odgovarati u tom okviru.
Dakle, da li se čita domaća fantastika? Svakako da se čita, ali tu postoji mnogo problema. Lakoća objavljivanja prouzrokovala je lavinu praktično samizdata i to je vrlo često jadnog i nikakvog kvaliteta. Paralelno, marketinške mogućnosti čine čuda pa tako imamo ali zaista potpuno elementarno nepismene knjige koje su pritom i plagijati, nažvrljane ispod osnovnoškolskog nivoa u vreme kada sam ja pohađao tu ustanovu, ali sticajem propratnih okolnosti, likovi postižu veliku popularnost prvo u svom školskom dvorištu, jer najednom svima imponuje da je eto neko koga znaju ravan sa Tolkinom i Roulingovom kako se to reklamira, a zapravo gotovo pa nepismenost mladih generacija nije u stanju ni da vidi razliku, za njih su to neka slova na nekom papiru…
Dakle, lakoća objavljivanja i lakoća samoreklamiranja dovela je do toga da za “uspeh” nije potrebni ni smisliti dobru priču, niti znati pisati, ni imati čitaoce koji su u stanju da prave razliku. Neliterarni elementi su počeli da igraju ulogu u popularnosti, kao što u muzici od Madone naovamo uopšte nije važno da li umeš da pevaš, nego koliko si spreman da šokiraš javnost bilo čime što ti padne pod ruke ili noge: golotinjom, spaljivanjem religijskih artefakta, vređanjem poznatih ličnosti… Televizija, a u ovom veku socijalne mreže i internet, omogućili su da se izbrišu granice ozmeđu vrednog i bezvrednog. TV studio napravi video konferenciju o nekoj temi sa četiri gosta, jedan nobelovac, naučnik koji je ceo život radio na temi o kojoj je reč, jedan paranaučnik, ravnozemljaš ili tako nešto, jedan pisac naučne fantastike i noćni čuvar koji ima mnogo vremena i pročitao je pregršt knjiga a voli mnogo da priča; televizija podeli ekran na četiri dela i bez obzira što ispod svakog stoji šta je i ko je, gledaoci to naprosto prenebegavaju, svakome od njih daju podjednak kredibilitet i sve se svodi na to ko je rečitiji i spremniji da se otima za reč.
Tako nekako sve funkcioniše u sadašnje vreme, pa i pisanje i u svetu i kod nas. Štagod da kažeš neko će te poklopiti frazom: “To je tvoje mišljenje.” I onda više nije važno šta misliš i kojim si metodom došao do iznetog zaključka, već kakav si retoričar ili pripadnik grupacije koja te protežira ili imaš para da platiš svoj status. Suvislost onoga što pričaš je na tako niskom mestu u proceni da najčešće sudovi bivaju formirani pre nego što se uopšte potegne taj nivo.
Knjige do 2010. godine Foto: Lična arhiva
Dakle, domaća fantastika se čita i piše više nego ikad, ali dopiranje do čitalaca je složenije nego ikad, jer upravo ta brojnost loših dela i napadnost samoreklamiranja pravi medveđu uslugu pravim i dobrim piscima žanra. Zamislite, razgovora radi, da sam ja napisao odličan roman i da sada treba nekome da ga ponudim da pročita, a čovek je bio obasut stotinama knjiga od kojih 90% nije ni za đubre, nego za zabranu korišćenja slova za autora, i taj neki potencijalni čitalac na moju ponudu da pogleda moj roman, samo se smoreno nasmeje i kaže da nema snage više da lista budalaštine. Dakle, postojanje tih loših knjiga i besramno samoreklamiranje samozvanih pisaca dovodi do toga da je mene praktično sramota da nekome ponudim svoju knjigu, jer će njegova reakcija najverovatnije biti: “Evo još jednog paćenika.”
Sve se svodi na klackalicu između kvaliteta i kvantiteta, ovog drugog imamo neuporedivo više nego što nam treba, a ovog prvog premalo u procentima da bi uopšte moglo da dođe do izražaja. Nemamo objektivnu kritiku, kao što je nekada u Americi bio “Locus”, gde su postojali priznati kritičari i svakog meseca je nuđeno bar pedeset knjiga koje vredi pogledati. Kod nas je sve nepotizam, ja tebi, ti meni, hvalimo jedni druge i kao da računamo na to da su čitaoci budale i da će zauvek gutati smeće i pritom uživati.
2. Koliko mlađa generacija zna o doprinosu Znaka Sagite domaćoj fantastici?
Između vrlo malo i nimalo. Ja sam uvek bio za poštovanje tradicije i postupnu nadgradnju, za sinergiju… Ali to nekako ne može u ovoj zemlji, ovde se stalno kreće od početka. Politikin zabavnik je imao 220 brojeva pre Drugog svetskog rata pa smo krenuli da brojimo ponovo. Fudbalska prvenstva su imala dvadesetak ciklusa pa je i to krenulo od nule; odbacili smo u fudbalu sezonu u kojoj je BSK iz Beograda bio prvi sa stopostotnim učinkom, što je jedini slučaj na planeti Zemlji, svih država i svih prvenstava otkad se igra fudbal da neko postane prvak sa takvim skorom. Mi smo to odbacili i niko to ne pominje, nego se uporno kreće od godine 1945.
Otprilike je tako i u fantastici. Moja generacija se potrudila da prikupi sve što nam je prethodilo, da se iz obilja objavljivanja po časopisima i opskurnim mestima iščeprkaju sve relevantne stvari i da na temeljima toga krenemo dalje. Insistirali smo na kvalitetu, na radu, popravljanju, pripomoći; nije postojala protekcija niti milost za nepismene. Mnogo autora u pokušaju smo slomili i obeshrabrili. Sasvim je moguće da je upravo takav pristup Znaka sagite ono što je odbilo mlade autore, jer je došlo vreme da niko nema vremena da se usavršava, da radi na sebi, klinci pročitaju nešto, oduševe se, sami napišu knjigu koja bude uglavnom potpuno nikakva, dobiju podršku drugara koji su još nepismeniji od njih, rođaka, porodice…
Savremene psihološke pretpostavke koje favorizuju pozitivizam i podršku bez obzira na realnost stvaraju pisce-debile… i onda mi se javi takav neki lik, preko zajedničkog poznanika, ja pogledam i kažem da baš ne valja, da ni koncept nije dobar, ni razrada, ni stil, da je potpuno loše i da nema svrhe da se to objavljuje; čovek ode kod drugog izdavača, da pare i objave mu knjigu, posle mi tutne primerak pod nos i podrugljivo mi kaže: “Eto, vidiš da ipak vredi, objavili su me, tvoje mišljenje je nula.” jer sam ja jedan od četiri lika ukomponovana na ekranu. Moje mišljenje je izravnato sa onim ko tekst nije ni pogledao, a možda je i sam nepismen, svakako je uzeo pare i objavio, bez ikakve zainteresovanosti da to uopšte stigne do publike.
Čitaoci ne samo da imaju prekid sa izdavačkim i spisateljskim radom, nego su u stanju da kada se i sretnu sa nekim od tih starih radova, ne shvatajući iz kog vremena potiču, obaspu paljbu. Recimo, čovek uzme i popljuje moj “Crni cvet” sa akcentom na to dokle više fantastike, pa to je sve već prežvakano i tako to. I ja pitam da mi navede odakle je preuzeto i mic po mic dođemo do toga da je on “Crni cvet” čitao pre tri godine, a da je knjiga napisana pre 28 godina, pre praktično svega (Osim Tolkina i Murkoka) gde se moglo ponešto od toga naći.
“Da bih ja sâm pisao ono što želim, moram prvo da stvorim scenu koja će me razumeti” Foto:Lična arhiva
Što je najgore, to nije mlad čovek. Mladi uglavnom niti znaju šta je Znak sagite i ekipa okupljena oko njega doprinela u svoje vreme, niti ih to zanima. Oni imaju svoje ikone, heroje i bitke. Da je bilo sreće da se to jezgro postupno podmlađuje i da sada Znak sagite vode neki sasvim novi klinci, ali uvažavajući principe vrednosti, kvaliteta i poštovanja procedure kod objavljivanja. Ali to nije moglo, jer svako ko se uključio u rad, a nije napuštao zbog drugih obaveza, pomislio je da mu je bolje da ima svoju ekipu, svoj sajt, svoja izdanja, svoj časopis, svoj forum… Lepo je biti svoj gazda, raditi šta hoćeš i kad hoćeš, protežirati koga hoćeš, ali zbir svega što smo postigli svi zajedno tako rascepkani daleko je manji nego ono što bi iznedrila pravedna sinergija.
3. Scenarista, urednik, pisac, izdavač – duga je lista svega čime ste se bavili u svojoj bogatoj karijeri. Šta je najzahtevnije ?
Ja sam maštao da budem samo pisac. Ali kada sam ja kretao da pišem nije postojala scena u tadašnjoj Jugoslaviji. Pisci SF-a su se krili pod pseudonimima a teme o kojima se pisalo bile su uvezene, uglavnom iz Amerike. Leteći tanjiri su obavezno sletali u velike američke gradove, a junaci su imali američka imena.
Shvatio sam da bih ja sâm pisao ono što želim, moram prvo da stvorim scenu koja će me razumeti. A to je značilo i pisce koji se neće libiti da junake imenuju našim imenima i da za teme svojih priča posegnu u našu mitologiju, istoriju ili društvene odnose. Klub „Lazar Komarčić“ je odigrao ogromnu ulogu, okupila se velika ekipa, pričalo se dosta o svemu, pravi svakonedeljni brejnstorming na sastancima i posle u kafani, pokrenut je fanzin „Emitor“ koji je do danas nakupio gotovo 500 brojeva i na čijim stranicama se ogledao veliki broj danas poznatih i priznatih stvaralaca.
Ušlo se i u pravo izdavaštvo, pokrenuo sam almanah Monolit (1984-2002, deset tomova) koji je ponudio drugačiju sliku svetskog SF-a i ediciju Znak sagite (1984 – i dalje aktivna, sedamdeset pet knjiga) koja je takođe bila zamišljena da pravi iskorak, onda je došao časopis Alef (1987-1991), pa X-100SF (1986-1991) gde smo nastupali pod stranim pseudonimima, ali to su bili poslednji takvi trzajevi. Već su stizale knjige pod domaćim imenima sa domaćim temama, pre svega „Zlatna knjiga“ Dragana R. Filipovića (1988) koja je za ono vreme bila čudo od knjige. Nakon toga su krenuli i konkursi Znaka sagite za priče, pa izbori domaćeg SF-a „Tamni vilajet“ (1988-1996, četiri ukupno), tu je i „Nova alternativna/posmoderna fantastika“, knjiga kojom smo stali leđa u leđa sa najboljim mejnstrim domaćim piscima fantastike (1994).
Živosahranjeni i Slobodanida Foto: Lična arhiva
Postigli smo mnogo toga, nažalost, devedesete su bile grozne godine, raspad svega, sankcije, ogromne pauze u svemu i nekako se taj točak napretka zaustavio. Početak ovog veka je doneo omasovljenje svega, ali već su se okolnosti promenile, ulaganje u marketing je pobedilo ulaganje u stvaranje i sad je to već duga priča postupnog rasipanja te udarne oštrice. Bio je neki trenutak 2004. kada smo možda bili na vrhuncu moći, godinu dana ranije Zoran Živković je dobio svetsku nagradu za fantastiku u kategoriji novele za svoju „Biblioteku“ pobedivši Gejmanovu „Koralinu.“
Fanzin „Emitor“ je proglašen za najbolji u Evropi; moj roman „Crni cvet“ izašao je u Americi i dobio solidne kritike, ponuđeno nam je da budemo predstavljeni u Americi, prvo tekstovima i to o klubu „Lazar Komarčić“, pa o domaćim autorima, a zatim i antologijom i to je bilo prepušteno mlađim generacijama da odrade, no, iskrsao je nenadani i neverovatan problem, jer umesto da se tekst o klubu „Lazar komarčić“ koncipira tako da se krene sa pričom o Živkoviću i meni (mi smo dvojica od inicijalnih deset osnivača kluba LK) jer smo upravo bili pominjani u tamošnjoj kritici, mlađarija je to videla drugačije i rešila da nastupi potpuno bez nas matoraca, jer je, bože moj, došlo njihovo vreme, kao da bi im smetalo da u jednom tekstu od tri strane bude pola strane o staroj gardi… bilo kako bilo, od svega toga nije ispalo ništa, tekstovi nisu nikada urađeni, samim tim ni objavljeni, ostali smo bez antologije na engleskom i sunovrat se uzdigao na horizontu.
Hm, gledajući pitanje, izgleda da sam promašio odgovor, ali možda i nisam, možda samo hoću da kažem da npr. u periodu 1986-7. nisam stigao da odvojim ni nekoliko dana za svoje pisanje, toliko me je okupirao izdavački rad. Godine 1988. izdao sam 11 knjiga, među kojima jedan Monolit, jedan Tamni vilajet i Zlatnu knjigu (uz rad na Alefu) i pripremanje Horor antologije (Lavkraft, King, Barker) i pripomoć Živkoviću u finalizaciji Enciklopedije naučne fantastike.
Sve je zahtevno. Pisanje na način kako ga ja radim, a to je da polako potonem u svet kroz koji vodim svoje junake, je verovatno najzahtevnije, jer ne trpi prekidanje i pauze. Zato ja imam ovako malo knjiga. Evo, ove godine sam iskoristio pandemijsko zatvaranje da uradim novi roman. Bilo mi je potrebno dva i po meseca svega da napišem celu knjigu. Posle je trebalo srediti nešto malo i jedva sam za to oteo vreme od drugih obaveza oko izdavaštva, štamparstva, knjižarstva…
4. Iza sebe imate mnoštvo književnih dela, s kojima je upoznata književna javnost. Recite nam nešto više o Paganinu, koji je relativno skoro izašao.
Ja sam maštao da budem samo pisac Foto: Lična arhiva
Ne bih se složio da imam mnoštvo. Da je sreće, imao bih do sada bar trideset knjiga, a ne 6-7. Moj životni ideal bi bio da naravno nisam imao nikakvih egzistencijalnih neophodnih potreba, dakle, milijarder naslednik, kao Lari Niven, da neprekidno putujem po svetu, kolima, po mestima koja nisu primarno turistička,da kada me uhvati poriv za pisanjem, pišem i to bi bilo to.
Ne bih se složio ni da je upoznata književna javnost, jer je današnja književna javnost podlegla samoreklamerstvu brojnih netalentovanih pisaca koji toliko smoriše sve živo da se protiv toga ne može boriti drugačije nego biti glasniji, bezobrazniji, drskiji. Krajem osamdesetih u nehajnom hodu po gradu zaustavi me ekipa RTS-a 3 i pitaju me na čemu novom radim, šta se i kada može očekivati, posle to puste u emisiji. Učestvovao sam nekoliko puta u višesatnim programima kao gost na televiziji i bezbroj puta na radiju, čak imam i jedno direktno pojavljivanje u Dnevniku, bio sam u studiju i tu su me nešto pitali, ja sam pričao. Onda su došle devedesete i najednom se težište popularnosti počelo prebacivati na folk zvezde, manekenke i ratne huškače; danas je mladima smisao života da uđu u neki rijaliti, a ja nemam mogućnosti da dobijem ni pošten intervju na bilo kom programu ili bilo kojim dostojanstvenim novinama, tako da književna javnost teško da zna da ja uopšte postojim.
„Paganin“ je knjiga koju sam smislio brzo i napisao još brže. Inače imam nekoliko desetina ideja koje mi se krčkaju u glavi, neke čak decenijama, ali dok sam krajem prošle godine odlučivao koju od dve teme da pišem, nekako mi se „Paganin“ nametnuo, obuzeo me i sve se desilo munjevito. Ako pomenem da imam roman koji sam pisao 14 godina, onda je ovo pravi blickrig. I na određeni način to je rezultiralo popriličnom ujednačenošću svega. Ja spisateljski najbolje funkcionišem kada imam neograničeno vremena (pišem dokle mogu, onda legnem da spavam, kad se probudim nastavim, nema drugih obaveza – pandemija je to omogućila).
Vrlo sam zadovoljan „Paganinom“ i kad ga gledam ovako odštampanog, još više žalim što sam preterano mnogo vremena potrošio na razne gluposti. Ali to valjda tako ide. Ne može se stalno i neprekidno biti u potpunom stvaralačkom zanosu; ko zna, možda da sam imao život tog milijardera koji može da radi šta hoće i ovu odlučnost da pišem, svejedno ne bih napisao više jer bi mi možda periodi rasutog vremena koji stvaraju uslove za pisanje trajali duže.
Ponoviću i ovde, osobenost mog pisanja je da su sve knjige različite. Ništa se ne nastavlja, čak i kada imam doslovno isti lik u dve knjige to nije nikakav nastavak, ni preklapanje, nego naprosto moje istraživanje šta se sa određenim likom može uraditi, ali sve knjige su različite i po žanru i po pristupu i poetici. To dodatno pravi problem kod čitalaca jer ove instant generacije vole da znaju šta ih čeka, da čitaju poluprežvakane stvari i više od svega vole nastavke. A ja nastavke ne podnosim. Često čujem: „Kada će nastavak Crnog cveta?“… a ja odgovaram: „Kada to budem napisao, znajte da su mi sve ideje presahle i slobodno prestanite da čitate moja dela.“
6. Koliko puta neko može da dobije nagradu Lazar Komarčić, a da ne bude neverovatno? 🙂
Morao sam da potražim na netu na šta se odnosi ovo i vidim da piše na Wikipediji da sam šest puta dobio nagradu društva „Lazar Komarčić“. Verovatno je to tačno, mada nedostaje naslov za poslednju priču, pa to malo potkopava istraživačku verodostojnost autora teksta. Bilo kako bilo, u nekom početnom periodu, na prvih šest konkursa organizovanih u klubu, tokom 1982. godine, pobedio sam četiri puta puta; onda se broj učesnika namnožio, konkurencija postala veća, a ja se otisnuo u izdavačke vode i ostao bez dovoljno vremena za pisanje. Na kraju, od 18 ciklusa konkursa za priče koje je klub organizovao pobedio sam šest ili sedam puta. Posle toga sledio je konkurs Znaka sagite, mnogo ozbiljniji, sa javnim pozivom i ogromnim brojem učesnika (bilo je ciklusa sa preko sto radova), žiriranje je uglavnom radilo 11 ljudi a radovi su čitani anonimno, čak sam uveo i rejting pisaca, najistaknutiji su bili Zoran Jakšić, Goran Skrobonja i Dragan R. Filipović. Ja sam uspeo da dobijem dvaput, za novelu „Crni cvet“ i priču „Zaklana u Lapis Lazuliju“.
Paganin Foto: Lična arhiva
Na prvom učešću nisam otkrio svoje ime ni posle objavljivanja rezultata da bih na tribinama gde se razgovaralo o pričama dobio prave komentare. Radilo se o noveli „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“. Inače vrlo je zanimljiv redosled događanja koji je doveo do toga. Pomenuo sam negde gore da sam imao izuzetno mnogo obaveza oko izdavanja i uređivanja od sredine osamdesetih i praktično sam prestao da pišem. Negde tokom osamdesetosme zbio se događaj koji je ispao prekretnica u mom spisateljstvu. Miodrag Milovanović je držao neko predavanje o domaćim piscima koji gravitiraju oko kluba „Lazar Komarčić“ i to je potrajalo sat vremena dok je predstavio dvadesetoricu najznačajnijih, a ja sedim u prvom redu, dva metra od njega i gledam ga kako me ladno zaboravlja. Imao sam tada već i roman u „Dnevniku“ i nekoliko zapaženih priča u SIriusu, realno mnogo više nego dve trećine ovih koje je stavio na spisak.
Ali ja sam toliko bio aktivan kao urednik i izdavač, a on kao moj saradnik da je naprosto zaboravio da sam pisac. To me je toliko pogodilo da sam odlučio da to više ne sme da se dogodi i našao sam načina da pokrenem svoje pisanje. Imao sam dosta zapisanih ideja, čak i razrađenih, ali ne beše vremena. Ideje sam delio u tri grupe: najbolje koje su originalne i imaju originalni pristup, zatim originalne sa običnim pristupom i treću grupu su činile neke obične idejice sa običnim pristupom… posle višegodišnje apscinencije od pisanja odabrao sam jednu iz sredine i to je bila novela „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“. Završila je na šestom mestu anonimnog konkursa i na komentarima uglavnom dobila osredenje komentare.
Pisci koji su šest godina ranije bili tek početnici i daleko ispod onoga što sam ja radio, sada su dominirali. Onda sam shvatio da nema više prostora za eksperimentisanje i odabrao sam svoju najbolju ideju koju sam imao, skoncentrisao se na najbolje pisanje i rezultat je „Crni cvet“, kasnije malo produžen u istoimeni roman, dobitnik nagrade LK, objavljen deset godina kasnije u USA i praktično moja najtiražnija, najpoznatija i po mnogima najbolja knjiga do sada.
Možda bih mogao i da direktno odgovorim na pitanje. Sigurno sam neke od tih nagrada zaslužio i sigurno neke verovatno nisam. Ali postoje nagrade koje su mi izmakle, a trebalo je da mi pripadnu. Pre svega nagrada SFera, zagrebačkog istoimenog kluba, u godini nakon je Ćurčić dobio tu nagradu za „Šume, kiše, grad i zvezde“. Moja priča „Protiv Irvinga“ bila je apsolutno najbolja u toj godini, imam insajdersku informaciju sa jednog od sastanaka žirija za SFeru gde je trebalo da budem odabran, izrečeno je: „Pa neće valjda dve godine zaredom dobijati Srbi u sred Zagreba. I tako sam ja otpao, a dobio je njihov čovek.
Da bi me utešili, dodelili su mi priznanje za izuzetan doprinos valjda izdavaštvu, promovisanju i pregalaštvu znanstvene fantastike u Jugoslaviji. Takođe, godine 2010. bez konkurencije je moj roman „Poslednji Srbin“ trebalo da dobije nagradu Lazar Komarčić, ali ja sam tada bio u tolikoj svađi sa ogromnim brojem ljudi da su oni koji vode klub odustali od dodele te nagrade za tu godinu jer nisu mogli da podnesu da je daju meni i zatim je potpuno ugasili, ne dodelivši je više nikada nikome. Zbog svega toga ja se ne osećam da sam tu nagradu dobio ikada i ne nameravam da to pominjem u svojoj biografiji.
7. Da li činjenica da se formirao veliki broj klanova pomaže ili odmaže fantastičnoj sceni kod nas ?
“Da komšiji crkne krava” je modla srpskog ponašanja na svim nivoima. Zna Srbin da sinergija daje najbolji rezultat, ali radije bira da ima duplo manje a da onaj drugi ima još manje. Ja sam uvek bio za združenu akciju, dogovore i uzajamno pripomaganje jer na kraju svima bude bolje. Ali moram priznati da većina mojih pokušaja u tom smeru nije nigde stigla. Verovatno je deo uzroka i moj oštar jezik koji je uspeo da palacne po većini domaće scene, ali ljudi ne shvataju da ja, iako o nekome pričam loše, javno naravno, kada treba, uradim najbolje za njega i pomognem, što je neuporedivo drugačije sa onim kako većina radi, dakle, javno me hvali i kuje u nebesa a iskoristiće svaku skrivenu priliku da mi napakosti. Brojne moje afirmativne akcije su potkopane dejstvovanjem ispod površine.
Nisam ja cvećka, naravno, ali uvek sam birao ono što je najbolje za scenu i žanr, bez osvrtanja na lične razmirice. Ali nemam parnjaka u tome. Nemam nikoga sličnog. Ljudi su se isparcelisali u prvobitne plemenske zajednice, glorifikuju jedni druge, hvale svaku ispisotinu iz svog tabora, a pljuju tuđe ili prećutkuju postojanje da ne bi pokazali javni animozitet. To je toliko pogrešno, toliko jadno i toliko kontraproduktivno, da nemam reči. Umesto da imamo jednu scenu na kojoj će postojati nepisana pravila favorizovanja objektivnih kriterijuma i nekakva hijerarhija ponude najboljih knjiga raznih podžanrova za one koji žele da uđu u svet čitanja fantastike, sada svako vuče na svoju stranu, neumereno hvali svoje što često dovodi do toga da se najviše traže knjige najglasnijih, a oni su neretko slabi i onda ti novi čitaoci, umesto da zavole domaću fantastiku, počinju da je se gnušaju.
Ja sam pokušao sa “Fantastičnom bibliotekom” da pružim jedan dostojanstven presek domaće fantastike od koga bi bilo dobro da se počne, ali mnogima to ne odgovara, jer kada svoje uratke postave uz Živkovića, Filipovića, Jakšića, Mirjanu Novaković, Anđelkovića, Bakića, pa i moj Crni cvet, shvate da su u spisateljskom smislu daleko ispod toga i da tu nemaju šta da traže. Ljudski je želeti dobro sebi, ali srpski je želeti drugom zlo.
8. Ko su bili vaši književni uzori i jesu li prevaziđeni danas ?
Kad sam bio mali nije bilo interneta, ni ovolike dostupnosti informacija, knjiga i filmova. Čitao sam knjige, ogroman broj knjiga, odokativno procenjujem da sam do petnaeste godine iščitao bar 1500 knjiga. Knjigu dnevno, recimo Igoove Jadnike sam pročitao za dva dana i bio oduševljen. Čitao sam klasike, avanture svih tipova: pomorske, džungle, ređe svemirske jer ih je bilo manje; Bufalo Bil, Tarzan, Žil Verna sve, Džek London, epohina fantastična biblioteka, sarajevska Džepna knjiga, Kadok, Minerva… na kraju sam umeo da odem u biblioteku i vadim knjige redom na polici, pogledam stranu dve i ako me način pisanja zainteresuje uzimam.
Tako sam otkrio potpuno autore koji nisu bili često nuđeni, “Bez porodice”, “Močvara Okefinoki”, dosta nekih ruskih opskurnih romanopisaca. Sad znam da mi je uvek bilo važnije kako je nešto napisano nego o čemu je. Naravno da je važno o čemu je, ali bez dobrog pripovedačkog stila nema dobre knjige. To vam je kao da pevač krešti dok peva, a neko vas ubeđuje da poslušate i procenjujete samo tekst. Ne mogu. Ne mogu da čitam knjigu koja je kljakavo napisana. Alergičan sam na loše pisanje i mnogim autorima početnicima sam najiskrenije savetovao da se manu ćoravog posla. Siguran sam da sam od 1985-1995. obeshrabrio bar pedeset ljudi i srpska scena treba da mi bude zahvalna. Doduše, vidim sada, mnogo godina kasnije pojedinci su nekako preživeli i uspeli čak da objave romane (ah, ta lakoća objavljivanja…) ali nisu nimalo napredovali, doslovno su ostali na tom retardiranom spisateljskom nivou od pre 30 godina.
Mogao bih da kažem da je Lem moj uzor, jer kada čitam Lema, obuzme me dodatni poriv za pisanjem, on mi je kao pokretač. Silverberg takođe; taj čovek tako lako piše o bilo čemu da je to za divljenje. Ali kad čitam Ursulu Legvin, koja je jednostavno najbolja, po mesec-dva nisam u stanju ništa da pišem, samo zurim u prazan papir i odajem poštovanje nedostižno većem od sebe.
Uzori ako su pravi ne mogu da budu prevaziđeni. Igoovi “Jadnici” koji su me razdrmali kad sam imao 15 godina (lektira za prvi srednje) jednako deluju i danas; pre neku godinu sam učestvovao u pripremi za štampu ovog poslednjeg izdanja i malo sam se podsetio kako je to veličanstvena knjiga, dijalozi, opisi, poetika… malo ko može danas s takvom lakoćom da gradi tako složenu I dubokoumnu knjigu.
A možda ja samo pamtim dobre stvari. Od Zena Greja, koga sam iščitao celog u stanju sam da se potpuno setim “Karo sedmice”, jer mi je ona bila nekako koncepcijski bliska, sve te knjige o Bufalo Bilu ne pamtim niti jednu jedinu rečenicu.
Verujem da je sve to što sam iščitao stvorilo kod mene određenu kumulativnu silu koja se ogleda u mom spisateljstvu. Ima tu zasigurno i nesvesnih uzora, ali ono što mi je bilo primarno kod čitanja, to mi je izgleda primarno i kod pisanja, želim da taj osećaj začudne kombinatorike događaja i načina kako su opisani budu dopadljivi i upečatljivi.
9. Bavite se i uređivanjem i smatraju vas jednim od najvažnijih urednika u srpskoj fantastici. Šta je potrebno da neko bude dobar urednik ?
Izgleda da se ja ceo život bavim raznim literarnim priređivanjima. Prvo javno uređenje zbilo se 1981. godine, kada je društvo “Lazar Komarčić” pokretalo fanzin Emitor; Zoran Živković, kome sam pre toga pomagao u nekim poslovima (izrada indeksa za Seganov Kosmos, prekucavanje njegovog doktorata sa ultimativnim zahtevom da ne postoji niti jedna slovna greška…), predložio je mene, mislim da je usvojeno jednoglasno i to je krenulo. Pre toga, od 1975. godine izdavao sam lični časopis “Orion”, rađen u jednom primerku, gde sam popisivao neke informacije vezane za moje spisateljstvo i astronomiju.
Vampirijada Foto: Lična arhiva
Još pre toga, u završnim razredima osnovne škole izdavao sam strip brošuru u jednom primerku, o dogodovštinama nastavnika i učenika, sâm sam pisao i crtao; uradio sam bar dvadesetak brojeva ali nije sačuvan nijedan. A još pre toga, pravio sam novine tako što sam isecao članke i crteže iz Kekeca, Dečijih novina i Zabavnika i sve to lepio na listove od natrona, pa se dobijala zaheftana forma časopisa. Doslovno sam od malena radio na raznim vidovima uređenja i prekrajanja, pa je izgleda bilo neminovno da se to unapredi do stvarnog I ozbiljnog rada. 1984. se pojavio almanah Monolit i startovala je edicija Znak sagite. Od 1987. časopis Alef. Pred kraj Alefa pokrenuo sam besplatni časopis “Perpetuum mobile” koji je izgurao tri broja, a zatim i časopis “Znak sagite” koji izlazi i dalje, sada već samo ponekad, jer to realno više nikoga ne zanima…
Bilo je tokom devedesetih raznih izdanja ovakvih i onakvih, književnih, stripovskih, vrlo važna Antologija alternativne/postmoderne fantastike, a od 2005. u okviru Belog Puta sam bio urednik za strip, pa je i tu bilo pedesetak izdanja, onda je došla dosta dobra era kao izdavač Everest Media, Fantastična biblioteka, Nekronomikon, edicija teorije fantastike Paradox, edicija Flamarion, edicija nefantastike Vrtlog, gomila pojedinačnih naslova, siguran sam da sam potpisao bar 300 raznih izdanja i bar još 200 na kojima iz raznih razloga nisam potpisan.
Naprosto je to mnoštvo i gotovo 40 godina javne prisutnosti na sceni ono što daje određeni ton. Uređenje kao i većinu drugih stvari postepeno sam osvajao samouko, koristio zdrav razum i logiku, analizirao šta mi se kod nekih izdanja dopada, a šta ne, primenjivao ono što mi se činilo da je najbolje za datu situaciju. Ima i ljudi od kojih sam dosta naučio, pre svega Milorad Predojević, glavni urednih svih Dnevnikovih izdanja osamdesetih kada je, pored ostalog, rađen i Alef. Taj čovek je uređivački gigant, svaki njegov savet se mogao koristiti kao ultimativna preporuka za postupke u procesu uređivanja.
Takođe, jedna od stvari po kojoj se razlikujem od mnogih drugih urednika, jeste i to da sam bio u stanju da pustim priče ili eseje u nepromenjenom obliku, koje mi se možda ne dopadaju, ali pomislim da imaju određenu vrednost. Smatrao sam da u vreme kada sam uređivao jedini SF časopis u Jugoslaviji nemam pravo da nekome ko piše dobro, ali ne po mom ukusu, uskratim objavljivanje. Imam dar da prepoznam vrednost u nekom tekstu i bez obzira što se ne slažem sa stavovima, propustim. Kao urednik više sam bio onaj koji drži kormilo da brod ne udari u stene, nego što sam se mešao u rad posade. Treba znati kome i kada treba pomoći sa savetom i zahtevom da se nešto promeni, a koga treba pustiti da se razmahne kako god njemu odgovara.
Možda bih se drugačije postavio da je bilo deset časopisa u Jugoslaviji, onda bi donekle imalo smisla da ja u svom forsiram neki svoj pristup, jer oni koji su dobri, a ne pasuju mi, imaju priliku da ponude rukopis drugom. Ovako, ne samo da nisam odbijao dobre s kojima se ne slažem, nego kada je Dnevnik prestao da me plaća, poslednje dve godine sam radio besplatno, čak i sufinansirao rad Alefa angažovanjem saradnika, prevodilaca i u nekoliko brojeva doslovno radeći prelom u svom privatnom studiju jer mi je bilo nezamislivo da zbog tako trivijalne stvari, kao što je izostanak finansija, budem onaj zbog koga će prestati da izlazi jedini časopis u državi. Poslednjih pet brojeva Alefa postoje samo zato što sam ja pokrivao sve osim štampe i distribucije. Ipak, s raspadom Jugoslavije 1991. godine, nastupilo je mračno doba koje je progutalo i Alef.
10. Ima li fantastika budućnost kod nas ? Koga biste preporučili za čitanje ?
Budućnost ima ali kakvu? Pre 25 godina gotovo ničega nije bilo, knjige domaćih pisaca su bile retkost; danas smo došli do toga da se izdaje više od jedne knjige domaće fantastike dnevno. Očekujem da se to klatno malo vrati i umiri negde na sredini, da otpadne gomila samozvanih autora i da jednostavno izgubi smisao štampati knjigu koju niko ne da ne čita, nego i ne vidi sem uskog kruga prijatelja i rođaka. Valjda će se pojaviti i neki objektivni recenzenti čije će mišljenje biti cenjeno i koji neće podlegnuti ortaštvu i glorifikovanju početničkog batrganja nego se ozbiljno posvetiti promociji zaista dobrih stvari. A dobrih stvari ima. I biće ih sve više.
Moja prva preporuka je uvek Dragan R. Filipović. Nađite njegovu “Oresku”. Džepna knjiga, bio je tiraž 20000, može da se nađe. Imate “Zlatnu knjigu”, Imate “Kazablanku” u časopisu Znak sagite 11. Filipović je specifičan autor koji ne leži svakom, zato i kažem da krenete od “Oreske” koja je najpitomije njegovo delo. Nađite sve od Jakšića, s akcentom na novele i priče. Pročitajte pisce iz Fantastične biblioteke, ima tu devet knjiga, devet ljudi. Pridodajte i Lazovića. Skrobonja je kategorija za sebe, s tim što mi je on mnogo bolji u pričama i novelama nego romanima. Aleksandar Marković koji je nakupio priča samo za jednu tanku knjigu, “Mrve pod kožom” je neizostavan u bilo koj varijanti.
Pročitajte staru gardu koja je stvarala u XX veku da spoznate temelje na kojima se izdiže ovo novo. Potrebni su vam temelji, ne može kuća da lebdi u vazduhu. Potrebno je da vidite da je neko pre 28 godina pisao o stvarima koje vi mislite da ste sada otkrili. Da bi se išlo dalje mora se nastaviti, popeti se na leđa prethodnika, ne stalno i iznova tapkati od početka. Ne postoji taj marketing i ta čitanost koji mogu da izvuku lošu knjigu. Ima ljudi koji dosegnu ogromne tiraže, a zatim ih dočeka sunovrat i zaborav. Ima i onih koji svake godine dobiju nešto malo novih čitalaca ali to onda traje decenijama. OK, i ljudi su različiti, neko bi sve dao za pet minuta slave i boravka na vrhu, a drugi gledaju samo u večnost. Svako uglavno na kraju i dobije ono što zaslužuje.
11. Šta nam još pripremate osim Paganina? Šta da ne propustimo ?
Pa ja i dalje nemam dovoljno vremena za pisanje i od nekoliko desetina razrađenih ideja zasigurno neću napisati ni trećinu. A tek nove koje tek pristižu. Jednostavno, okolnosti su takve, nemilosrdna borba za opstanak i rad u neravnopravnim uslovima. Mi smo država u kojoj praktično ništa ne funkcioniše kako treba, pa je sasvim deplasirano kukati na stanje u izdavaštvu i kulturi. Kultura ne može da postoji bez mecena. Šta mislite zašto ima toliko Jevreja uspešnih umetnika, književnika, režisera? Oni naprosto imaju sistem mecenstva koji odabira i forsira najbolje, a oni zauzvrat urade neko delo o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu. Spilbergova “Šindlerova lista”. Naš Albahari dobije preseljenje u Kanadu i odmah uzvrati romanom o stradanju Jevreja na Banjici. Mi ostali se snalazimo kako znamo i umemo.
Najveći neprijatelj mog spisateljstva i izdavaštva je nepostojanje legalne, pravedne, nezavisne knjižarske mreže. 90% knjižarske prodaje u Srbiji ostvaruje se preko knjižarskih lanaca koji su zapravo sami izdavači i imaju jedini interes da prodaju samo svoje i eventualno neki tuđi megahit. To je školski primer monopolizma protiv koga niko neće ustati u ovoj jadnoj zemlji jer ima toliko drugih, važnijih društvenih i državnih nepravdi da bi se neko još bavio trivijalnostima kao što je omalovažavanje malih izdavača.
Mojih knjiga nema u velikim knjižarskim lancima, a zapravo ih nema ni u mnogim knjižarama koje su naizgled slobodne, a onda se ispostavi da ih neko od velikih sufinansira da forsiraju njihove naslove i skrajnu ostale. Doživeo sam u Požarevcu da knjižara koja je u centru grada odbije da stavi moj naslov u izlog čak i samo tokom promocije koja se održavala tog dana u blizini sa obrazloženjem da ga određeni izdavač plaća da samo njegove knjige mogu da budu u izlogu i da ukoliko bi on stavio nešto drugo, a informacija o tome dospela do tog velikog izdavača, on bi izgubio ugovor s njim, što ne sme da dopusti. Na mnogim atraktivnim mestima za prodaju (kao što je Zlatibor npr.) dobijete odgovor da njima dolaze ljudi i traže samo tog i tog izdavača i da ostalo nema svrhe da se nudi. Dakle, to je realnost i neka bude tako. Ko bude želeo neku moju knjigu moraće da se pomuči da do nje dođe, internet jeste zgodno rešenje, ali ipak poprilično ograničavajuće.
Ne propuštajte nijednu moju knjigu, mada su sve međusobno različite, ali treba da okusite sve boje SF-a i srodnih žanrova koje nudim. Pošto me vrlo malo ljudi hvali, moraću to da počnem da činim sam. Dakle, velika je verovatnoća da će vam neka od mojih knjiga postati omiljena, samo treba da joj date šansu. Ovaj Paganin je možda zgodan za početak, neuobičajen, atmosferičan, bez ubistava i ljubavisanja, naizgled jednostavan, ali zapravo prepun slojeva koji će se ljuštiti pred vama onoliko koliko budete spremni duboko da idete.
У време постојања југословенске државе Мирослав Крлежа (1893–1981) сматран је једним од најзначајнијих књижевника и јавних делатника. Повераване су му утицајне функције и почасти потпредседника Југославенске академије знаности и умјетности, председника Савеза књижевника Југославије, посланика Сабора СР Хрватске и Савезне скупштине, члана ЦК СК Хрватске, члана Српске академије наука и уметности, директора Југославенског лексикографског завода, а одликован је и са неколико одликовања.1 У референсној литератури наводи се да је Крлежа „оставио дубок траг у југословенској култури“,2 па чак и да је био „мерило линије прогреса и памети.“3 Поред литерарног стваралаштва, запажен је Крлежин друштвени и политички ангажман у обе Југославије.4 Један од најбољих познавалаца те проблематике, Станко Ласић, сматрао је да је у време социјализма постојао „култ“ Мирослава Крлеже.5
Уочи Првог светског рата младог Крлежу је његов професор у војној школи, поручник Vámos, окарактерисао речима: „Самоувјерен и велики Хрват“.6 Међутим, постоји и мишљење да је за „Крлежу, хрватски национализам […] био ʻпрезира вриједно душевно стањеʼ“.7 Други аутор читаоца уверава да је Крлежа, који „као песник и мислилац раскида са националистичком затуцаношћу и осталим паланачким мистицизмима, трајно остао веран оном бунтовном волунтаризму и револуционарном прелому из најранијих својих текстова.“8 То ваља проверити. Иако сваки човек има пуно право да развија и мења своја уверења, легитимно је запитати се да ли је и колико од својих раних идеолошких и политичких ставова Крлежа сачувао и у каснијим годинама, можда до краја живота? На који начин су се његова уверења испољавала у промењеним друштвеним и политичким околностима? Ко су били његови политички и идеолошки ауторитети? Чије трагове и путоказе је настојао да следи, а коме се и због чега супротстављао? Да ли су и колико његови рани идеали уграђени у његов књижевни, лексикографски и политички рад? Можда неће бити могуће на свако од ових питања одговорити подједнако исцрпно и документовано, али ће и скица Крлежиног „десног профила“, који дуго стоји у сенци, представљати историографски допринос.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), Крлежа се 1926. године, на страницама часописа Књижевна република, пожалио: „O, koliko puta sam čuo i čitao o svojoj malenkosti da sam internacionalistički odrod i da mrzim hrvatstvo, premda ne poznajem među hrvatskim poetama ni jednoga koji bi bio ʻnarodnijiʼ od mene i ni jednoga koji je više od mene varirao temu o potisnutoj svijesti hrvatskog narodnog osjećaja.“9 Као да то декларисање није сматрао довољном одбраном, Крлежа се позвао и на аргумент који стиже са тла Србије: „U Beogradu me beogradski novinari (šoveni i separatiste) napadaju kao Frankovca, a nedavno mi je Srpski književni glasnik predbacio ʻkroatocentrično držanjeʼ“.10 Тај „београдски новинар“ био је Станислав Винавер, који је 1924. у дневнику Време писао: „За г. Крлежу Београд је гној, трулеж, куга, нешто чему имена нема. […] г. Крлежа хоће у своме напису да докаже не то, не да је цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни. Све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда. […] То што г. Крлежа намеће Београду све грехове буржоазије као да нема буржоазије ван Београда, – јесте г. Крлежин франковлук. Али то што г. Крлежа напада Београд има дубоког основа, има темеља у души и срцу г. Крлеже. Он је морао напасти Београд, неминовно.“11 Овакве Винаверове квалификације нису биле без повода. Он је у наведеном чланку опширно цитирао Крлежин текст Балканске импресије објављен августа 1924. године.12
Литерарни витриол који је тих дана Крлежа просуо по Београду, а који је по својој корозивности био прави старчевићански производ, ипак није издржао пробу времена. Приликом објављивања Крлежиних сабраних дела после Другог светског рата тај чланак, који је толико огорчио Винавера, умногоме је преиначен, понегде дописан, а понегде скраћен.13 Пре свега, промењен му је наслов, који од тада гласи Ламентација о просперитету, и уклопљен је у већи текст назван О јединим заставама нашег времена.14 Тако маскираног није га лако идентификовати. Промене које је аутор унео у текст интересантне су и саме по себи. Додато је, поред осталог: „Литургија безазлених лирских фантазија, код којих смо чинодејствовали на кољенима, клањајући се видовданским боговима, претворила се у грдну жабу крастачу политичке стварности“.15 Тим јетким инвективама Крлежа је изразио своје разочарање београдском реалношћу и новом државом.
Пишући 1924. о Београду Крлежа се осврнуо и на Димитрија Туцовића и Светозара Марковића: „Sudbine su to plemenitih intelektualaca, koji su se razdvojili od svojih masnih, svinjskih, prepotopnih sredina i siti gluposti i puni gnušanja spram blata svakodnevnog, povučeni u sebe, oni spuštaju merila objektivne analize u svoje krvavo i pomahnitalo vreme.“16 После Другог светског рата та реченица је изгубила своје аграрне и библијске придеве, запретивши да пређе у тон научне есејистике: „Sudbine su to plemenitih svijesti, koje su se odvojile od svojih zaostalih, arhajskih sredina; puni gnušanja spram svakodnevnog blata, gluposti i kratkovide zlobe, ovi duhovi jedini su pouzdani dijagnostici svog krvavog i pomahnitalog ambijenta.“17 Презир и нетрпељивост, које је у међуратном периоду Крлежа испољио према „средини“ која је дала Туцовића и Марковића, нису се 1957. могли сматрати инвестицијом у владајућу идеологију „братства и јединства“, па је Крлежа ублажио своје квалификације. У социјалистичком периоду, из сасвим јасног опортунитета,18 Крлежа је ублажио и своје јавно изношене ставове о много чему, па и о Анти Старчевићу.
Крлежа и Старчевић
Антун Старчевић је био идеолог хрватског национализма. Порицао је постојање српске нације, не презајући при том ни од фалсификата. Поред осталог, српску средњовековну династију Немањића и српског митског јунака Милоша Обилића прогласио је – Хрватима.19 Према Enciklopediji Jugoslavije, Старчевић је у својој расправи Ime Serb „nastojao da to ime i njegove nosioce što više ponizi.“20 Израз „Славосрби“, којим је филолог Павел Јосеф Шафарик означавао све штокавце, Старчевићу је служио за дискредитацију и понижавање оних који су тај термин користили у науци, као и народа на који се односио. Старчевић је „Slavoserbsku pasminu“ поистовећивао са својим политичким противницима, али и „sa srpskim narodom u hrvatskim krajevima uopće.“21 По Старчевићевом концепту, „među Macedoniom i Nemačkom, među Dunajem i adriatičkim morem“22 живе искључиво Хрвати. Он у књизи из 1879. године Писма Магјаролацах за „Славосербе“ каже да су „sužanjska pasmina, skot gnjusnii od ikojega drugoga. Uzmimo u čoveku tri stupnja saveršenstva: stupanj životinje, stupanj razbora, i stupanj uma, duševnosti. Slavoserbi nisu dostignuli ni najniži stupanj, a iz njega ne mogu se dignuti.“23 „Славосерби“ су, дакле, толико инфериорна бића да се налазе на степену нижем од животиња. То је у складу са расистичким теоријама, према којима постоји непрекидан хијерархијски низ, scala naturae, који људе повезује са животињама.24 Док се код неких западноевропских антрополога на месту споја животиња и људи налазе мајмуни, код Старчевића се налазе „Славосерби“.
Шовинизам и расизам у Старчевићевим текстовима нису чак ни прикривени, а псеудонаучност је незаобилазна одлика његовог стила. Упркос томе, мало је имена која је Крлежа у својим есејима и разговорима помињао тако често као име Антуна Старчевића. У десетак својих књига, које су анализиране у овом чланку, Крлежа је читаоца упутио на Старчевићево име и дело преко педесет пута.25 У тај збир не улазе Крлежини осврти на Еугена Кватерника и друге правашке лидере и следбенике. Крлежа је до краја живота Старчевићеву личност и опус сматрао референтним, али је између два светска рата о томе писао понајвише и потпуно слободно.
Један од најпознатијих Крлежиних текстова о Старчевићу јесте Предговор „Подравским мотивима“ Крсте Хегедушића из 1933. године, у коме се тврди: „I koliko god to paradoksalno izgledalo, ipak je istina: najlucidnija naša glava, koja je našu stvarnost promatrala s najpreciznijom pronicavošću i koja je o toj stvarnosti dala slike za čitavo jedno stoljeće književno i govornički najplastičnije, jeste glava Ante Starčevića. […] Sve je to kod Starčevića ostala verbalna pobuna državnopravnog, jednostranog, manijakalnog saborskog govornika, ali da je on, promatran iz današnje retrospektive, jedini temperamenat i jedina glava, koja je umjela da se uzdigne mjestimično do proročke snage jezičkog izraza, to je nesumnjivo.“26
Крлежу је управо Предговор ʻПодравским мотивимаʼ одвео у сукоб са једном снажном струјом у КПЈ, која је, поред осталог, сматрала да он скреће удесно.27 То је довело до укључивања у спор врха партије, па и самог тадашњег политичког секретара Политбироа ЦК Милана Горкића.28 И ново партијско руководство, постављено крајем 1930-их година, замерало је Крлежи и његовим присталицама јер су „заговарали блиску сарадњу с ХСС-ом што је Брозу, секретару ЦК КПЈ, било неприхватљиво“.29 Отворен сукоб са њима постао је неминован.
Појава Крлежиних Balada Petrice Kerempuha30 у лето 1936. била је литерарни догађај првог реда. Критике су се кретале од позитивних до одушевљених, а негативне су стизале једино од стране католичких интелектуалаца.31 У песми Planetarijom, која заузима скоро петину књиге, Крлежа је оставио својеврсну посвету једном броју знаменитих личности хрватске историје. Цвјетко Милања ту баладу сматра за „sintezu i reinterpretaciju hrvatske povijesti“, „nacionalnim epom“, „nekom vrstom povijesno-društveno-političke reprezentacije“, иако је песник то учинио на инверзан начин – вреднујући неуспехе.32 Помињу се у тим стиховима, критички и иронично Људевит Гај (као доктор Ludwig von Gay), бан Јосип Јелачић, бан Karoly Khuen-Hedervary, бискуп Јосип Јурај Штросмајер (као бискуп Штроцо, како га је поспрдно називао Старчевић), Chavrak и Breszstyensky (двојица мање познатих политичара) и бан Иван Мажуранић (као бан Mažuran).33 После њих, са приметним уважавањем, али и с дозом сажаљења, Крлежа помиње Јураја (као Jurka) Крижанића и Франа Супила (као Sopila).34
Убедљиво највише простора доделио је вођи и идеологу Странке права Анти Старчевићу.35 Њега у Baladama увек помиње под надимком Стари, и то искључиво афирмативно – као бунтовника који „jedini“ prkosi mađarskoj vlasteli i koji je „[j]edini lampaš v kermežljivoj noči, / kak germlavine bas za naše tupoglavce…“.36 Израз „лампаш“ упућује на правашки лист Zvekan,37 у чијем заглављу се налази цртеж брадатог човека који у руци, попут хеленског киничког филозофа Диогена, држи лампу, „тражећи човека“.38 То је романтизовани лик самог Старчевића, који се јавности представљао као бунтовни интелектуалац, стари циник, боем и усамљеник.39
У коликој мери су Крлежини ставови о Старчевићу били постојани? Евидентно је да се у време социјализма интонација Крлежиних текстова о Старчевићу мењала, али се фреквенција помињања његовог имена није смањивала. Крлежа је тада „zahvaljujući čvrstoći svoga političkog položaja, uspijevao rehabilitirati određene teme i osobe iz hrvatske kulturne prošlosti za koje se činilo da će trajno ostati pod ideološkom zabranom (već 1947, na primjer, pisao je pozitivno o Starčeviću).“40 Како је то постизао? Своје одушевљење „оцем домовине“ Крлежа је после рата донекле ублажио, понекад је његов лик прерушавао, а понекад настојао да оправда његове поступке и ставове. На пример, Крлежа је праваштво понекад тумачио као реактивни феномен: „Poslije historijskih katastrofalnih razočaranja uvijek se javljala reakcija na tu suludu idealističku arhitekturu: poslije Četrdesetosme Starčević, poslije Osamneste Radić“.41 Мисли се на разочарања илирством и уједињењем.42Иво Банац је приметио још један Крлежин маневар: „u vrijeme kada je Starčević bio krajnje politički sumnjiv, K.[rleža] ga je najčešće branio kao bezazlena romantičara: ʻgrimizna romantika Starčevićeva jalovo [se] borila s Kossuthovim M. A.V.-imperijalizmom.ʼ“43
Крлежина енциклопедистичка делатност у социјалистичкој Југославији осветљава његов однос према Старчевићу и праваштву поузданије него књижевна. Сматра се да је Мирослав Крлежа био „[n]ajvažniji ideolog novog jugoslavenskog zajedništva na višoj intelektualnoj razini. […] Temeljni projekt u oživotvorenju te ideologije bila je ʻEnciklopedija Jugoslavijeʼ“.44 Антуну Старчевићу су, уз Крлежин имприматур, посвећене две и по стране те енциклопедије, са две фотографије: репрезентативни портрет и слика његовог гроба. Упркос толиком простору, неки релевантни подаци ипак недостају: помиње се да је 1849. безуспешно конкурисао за место професора на загребачкој Академији, али не и да је исто покушао 1851. године у Београду, и опет био одбијен.45 У чланку Јарослава Шидака о Старчевићу не користе се изрази „шовинизам“, „расизам“ и „мржња“, чиме његов опус обилује.46 Брутално клеветање и деградација читавих народа еуфемистички се квалификују као „samovoljno etimologiziranje“ и „pseudoznanstveni argumenti“.47 О последицама идеологије коју је засновао и популарисао Старчевић не каже се ништа. У том контексту важно је опажање да „[p]remda Šidakov članak o Starčeviću u prvom izdanju Enciklopedije Jugoslavije ne ulazi u mnoge pojedinosti koje su Krležu opsjedale, on je ujedno i Krležin hommage najvećem hrvatskom buntovniku i društvenom kritičaru XIX. st.[oljeća].“48
Франо Супило
Поред Старчевића, Крлежа је пажњу посвећивао и бројним другим ауторима са којима је делио идеолошка убеђења. Изузетно важан за Крлежу био је Франо Супило, који је „uz Antu Trumbića, postao ideolog liberalnog pravaštva u Dalmaciji. […] pravaška tradicija bila je nerazdvojni dio njegove ličnosti i pratila ga je do kraja života.“49 Истрајност у тој идеологији и бескомпромисност у политици којој је циљ био да „učini iz Hrvatske privlačno središte za sve Južne Slavene u Monarhiji“,50 довела је Супила током Првог светског рата до потпуне изолације у односу на српску владу и Југословенски одбор. Крлежа је са Супилом саосећао, а за себе тврдио да је у младости био „супиловац“.51 При том, добро је знао какав је Супило био политичар: „romantik, Starčevićanac-Kvaternikovac, stopostotni Samohrvat i Srbofob“;52 „[u] ʻCrvenoj Hrvatskojʼ Supilo propovijeda Narodno Jedinstvo ʻHrvata i Pravoslavnih Hrvataʼ, u ogorčenoj i nepomirljivoj borbi protivu ʻSrbomadžaronaʼ ili ʻTalijanosrbaʼ“.53
*****
Поставља се питање: како је Крлежа тада, у датим околностима, могао да афирмише идеје које су, дубински и далекосежно, оспоравале југословенску идеологију и државу?
Крлежин положај у социјалистичкој Југославији био је неупоредиво моћнији него у време Краљевине Југославије. Лео Матес, генерални секретар председника Југославије 1958–1961, тврдио је да је Крлежа „izvan svakog protokola, mogao da se Titu obrati direktno, kad god je smatrao za potrebno.“54 Бити лични пријатељ Јосипа Броза Тита у условима једнопартијске државе значило је много.55 Игор Мандић је тачно приметио: „Nakon oslobođenja nitko se više nije usudio da na bilo koji kritički način analizira Krležin opus“.56 Зденко Раделић сматра да је Крлежа био „najutjecajniji hrvatski komunistički intelektualac, u čiju su kuću na Gvozdu u Zagrebu hodočastili mnogi hrvatski i jugoslavenski političari i intelektualci.“57 Не треба сумњати да су Крлежина „izjašnjenja o nacionalnim temama imala i nezanemarljiv utjecaj na protagoniste domaćih političkih i kulturnih zbivanja“.58 Исто тако, одмах после рата, када је велики број хрватских интелектуалаца и уметника био компромитован сарадњом са институцијама НДХ, Крлежина реч могла је да их спасе или упропасти. Многима је помогао (нпр. Јелени Лобода Зринској, Добриши Цесарићу, Бранимиру Ливадићу-Wiesneru, Густаву Крклецу, Миховилу Комболу), ретко коме није могао помоћи (као Ђури Вранешићу), а понеког је и препустио судбини (нпр. Тина Ујевића и Милана Беговића).59 Што је Тито био у партији, Крлежа је био у култури.60
Почетком 1960-их година Крлежа је стекао новог пријатеља – генерала и историчара Фрању Туђмана. Није била случајност да су „Krležini pogledi na NOB i općenito povijest Jugoslavije bili […] umnogome podudarni s Tuđmanovim te se Tuđmanovim preseljenjem u Zagreb i njegovim dolaskom na čelo Instituta za historiju radničkog pokreta 1961. logično razvija intenzivna profesionalna suradnja, koja sve više prelazi u osobno prijateljstvo.“61 Идеолошки, они су гравитирали један другом. Око Крлеже и Туђмана формирао се круг хрватских интелектуалаца, уметника и генерала који су неговали опозиционе ставове у односу на службену политику Савеза комуниста.62 Основа неслагања било је хрватско национално питање. После пораза Маспока њих двојица су се међусобно удаљила, али је Туђман и даље поштовао Крлежу као уметника и политичког мислиоца, тврдећи 1990. године „da je u program Hrvatske demokratske zajednice integrirano i krležijanstvo“.63 У сваком случају, око основног су били сагласни: Туђман је Анту Старчевића сматрао „hrvatskim velikanom“, „utemeljiteljem moderne hrvatske nacionalne svijesti“ и „najvišim izrazom hrvatskog nacionalnog bića“.64 Он Старчевића често помиње у књизи Беспућа повијесне збиљности, настојећи да оспори везу између правашке идеологије и усташке праксе, на коју су указали поједини српски историчари.65
О новим Крлежиним пријатељствима и све јасније израженим националистичким ставовима сазнало се и у Београду. Његови односи са многим људима из света политике и културе, који су му раније били блиски, захладнели су или се сасвим прекинули.66 Родољуб Чолаковић, некадашњи Крлежин пријатељ, записао је у лето 1967. да му је Анка Берус, личност из најужег партијског руководства ЦК СК Хрватске, рекла да се Крлежа „у Београду прави јагње, у ствари, он је ослонац Туђману и другим националистима“.67 Мисли се на „ослонац“ у структури власти. Кап која је прелила чашу била је тврдња коју је Крлежа крајем 1964. године изнео Добрици Ћосићу и Оскару Давичу, „да је у Јасеновцу страдало између 40.000 и 60.000 Срба, а не 600.000 или 700.000“.68 Те ревизионистичке ставове ширио је Фрањо Туђман.69 Будући председник Хрватске је касније писао да је то било време „intenzivnog prijateljevanja s Krležom (cijelo desetljeće šezdesetih godina) u čestom raspravljanju spornih problema južnoslavenske povijesti i zajedništva, naša su mišljenja bila sukladna u najvećem stupnju […] Stoga je o njima, pa i o predmetu jasenovačkog mita, vodio (ne jednom) razgovore i na najvišoj razini.“70 „Najviša razina“ био је, разуме се, Тито.
Време Маспока дошло је и прошло. Под притиском Титовог ауторитета и уз подршку старих партијских кадрова талас национализма у Хрватској је обуздан. Да је било потребно интервенисала би и армија. Неки људи су уклоњени са својих функција (Трипало, Дабчевић-Кучар, Пиркер, Харамија), они најгласнији завршили су у затвору (Будиша, Чичак, Ђодан, Веселица), а стотине хрватских комуниста поднело је оставке или су искључени из партије.71 Крлежа се током тих догађаја држао по страни, али његов утицај после Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика и Маспока није опао. Према писму које је Душан Драгосавац, члан Извршног комитета ЦК СК Хрватске, послао Предрагу Матвејевићу, Крлежа је и 1974. године, поред Драгосавца и Бакарића, био особа са којом је Тито разговарао о „kadrovskim pitanjima u pripremama za XI kongres SKJ i republičke kongrese i pokrajinske konferencije, pa u vezi sa tim o Predsjedništvu SFRJ i SKJ […] Krleža je bio pozvan jer je kod Tita intervenirao u vezi kadrovskih kombinacija“.72 Иако је седамдесетих година Крлежа ређе виђан у Београду, и даље је консултован о најважнијим питањима. Према мишљењу Игора Мандића, Крлежина „zakulisna aktivnost nikada nije prestajala“,73 а „[n]jegova formalna povučenost nije bila stvarna osamljenost, tako da je kroz njegovu radnu sobu u Leksikografskom zavodu i kroz prostorije stana na Gvozdu desetljećima doslovno strujala rijeka svakojakih posjetilaca. Nema te literarne i političke malenkosti koja se nije usudila da barem jednom kod njega zatraži audijenciju – i koliko je meni poznato, mislim da nitko nije odbijen. […] tako je vukao konce u našoj kulturnoj i političkoj javnosti“.74 А Игор Мандић је знао како функционишу ствари – седамдесетих година и сам је посећивао „бога са Гвозда“.75
*****
Током свог дугог и испуњеног живота Крлежа је доживео и преживео бројне историјске промене, у оквиру којих се и сам мењао. Али, никад потпуно. Био је он, у својим појединим фазама, и Хрват и Југословен, и социјалиста и комуниста, и националиста и космополита, и унитариста и федералиста, и књижевник и политичар, и господин и друг Крлежа. Али, кроз све његове промене провлачи се, никада се не прекидајући, једна важна нит – нит правашке идеологије. Та нит је понекад пажљиво уплетена у његова литерарна дела, а знатно је видљивија у есејима, чланцима, говорима, интервјуима и енциклопедистици. Понекад је није лако разабрати у Крлежиној „барокној“ реченици, која није таква само да би показала богатство његовог талента и интелекта, него и зато да би понешто прикрила и сачувала само за одабране – за оне који знају шта да у њој траже. С друге стране, понекад није неопходно применити ни нарочито детаљан аналитички метод да би се разумело шта то Крлежа жели да саопшти. Све је зависило од околности под којима је писао и говорио и публике којој се обраћао.
Од 1919. до 1981. Крлежа је политички био организован у Комунистичкој партији, али никада није напустио правашку идеологију, чији је циљ изградња хрватске нације и стварање независне хрватске државе. Био је особа која је умела да у себи помири различите политичке и идеолошке програме, да их комбинује и налази тачке у којима су они подударни или комплементарни. У Краљевини СХС/Југославији Крлежа је био у опозицији, док је у социјалистичкој Југославији учествовао у власти. У обе ситуације он је налазио начина да делује на очувању и развоју хрватске националне свести, настојао је да максимално прошири политичка права Хрвата и Хрватске, трудио се да гради свест о целовитости хрватске историје, критиковао је и сузбијао идеју југословенске нације, био против централизма, тврдећи да су менталитети оно што раздваја народе, упркос „јединственог језичког простора“.76
Крлежа је разумео главна кретања унутар контекста у коме је деловао и успешно им се прилагођавао. У периодима неповољним за отворено заступање хрватских националних идеала деловао је посредно, афирмишући истакнуте личности које су биле заступници правашке идеологије у политици и култури, или омогућујући другима да делују у том правцу. Тиме је обезбедио даљу еволуцију идеологије и њен пренос на нове генерације. Глорификовао је Анту Старчевића, учествујући у очувању и развоју његовог култа. Имао је довољно интелектуалне ширине да, упркос личним афинитетима, у својим интерпретацијама историје и културе нађе места и за особе са којима није у свему био сагласан. Умео је да одвоји личне склоности од колективног интереса. Периоди Крлежиног залагања за југословенску државну заједницу били су условљени међународним политичким контекстом, који није дозвољавао другачија решења. Делујући у југословенској садашњости, мислио је о хрватској будућности. У креирању догађаја и сам је учествовао, никада не губећи из вида приоритет свих приоритета: пренос „бакље“ правашког концепта суверене хрватске нације и независне хрватске државе кроз простор и време.
4 Видети, нпр.: Vaso Bogdanov, Politička i moralna strana lijeve hajke na Krležu: prilog historiji desetogodišnjeg književno-političkog sukoba na ljevici (Zagreb: Vaso Bogdanov, 1940); Stanko Lasić, Sukob na književnoj ljevici 1928–1952 (Zagreb: Liber, 1970); Ivan Očak, Krleža – partija (Miroslav Krleža u radničkom i komunističkom pokretu 1917–1941) (Zagreb: Spektar, 1982), i dr.
5 Stanko Lasić, Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži IV. Stvaranje kulta 1945.–1963 (Zagreb: Globus, 1993); Velimir Visković, „Lasić, Stanko“, у: Krležijana, 1 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1993), 528.
7Dino Mujadžević, Bakarić: Politička biografija (Zagreb: Plejada, Hrvatski institut za povijest, 2011), 346.
8Predrag Brebanović, Avangarda krležiana. Pismo ne o avangardi (Zagreb: Jesenski i turk, Arkzin, 2016), 14. Аутор настоји да докаже како Крлежа није био „hrvatski realista i klasik“, „komunistički stekliš“ ни „crveni starčevićanac“, него „jugoslovenski avangardista“. Као крунски доказ своје тезе користи једно Крлежино писмо послато Марку Ристићу којим се пародира надреализам. Исто, 15, 50, 120–124, 130–132, 135, 137.
9 Miroslav Krleža, „O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva“, у: Deset krvavih godina i drugi politički eseji (Zagreb: Zora, 1957), 121 (tekst prvi put objavljen u: Književna republika, III, br. 6, XII 1926, 355–372). То је полемички чланак у коме Крлежа са социјалног становишта расправља са Матом Ханжековићем о хрватском национализму, заступајући став да „hrvatstvo“ ne bi trebalo da bude samo „u sebe ʻzaljubljeno Hrvatstvoʼ hrvatskih kućevlasnika i ʻdobrostojećih građanaʼ, nego pomalo i Hrvatstvo stanara i bijednika, gladnih ribara i nezadovoljnih Turopoljaca.“ M. Krleža, „O malograđanskoj ljubavi“, 151–152.
11 Станислав Винавер, „Београд и г. Крлежа“. Време, 31. 8. 1924, 4.
12 Miroslav Krleža, „Balkanske impresije“, Književna republika, II, br. 9, (VIII 1924), 344–347.
13Крлежа је преправљао и друге своје текстове, укључујући и оне који би требало да имају документарну поузданост, попут Дневника. О томе: Viktor Žmegač, „Dnevnik“, у: Krležijana,1, 152–158; Davor Kapetanić, „Varijante“, u: Krležijana,2, 487–492.
14 Видети: Miroslav Krleža, „O jedinim zastavama našeg vremena“, у: Deset krvavih godina, 395–410.
15 Miroslav Krleža, „Lamentacija o prosperitetu“, у: Deset krvavih godina, 399.
16 M. Krleža, „Balkanske impresije“, у: Deset krvavih godina, 341.
18 „Ja sam“, рекао је Крлежа Енесу Ченгићу и Јожи Хорвату, „klasičan primjer kako se po liniji oportuniteta može nešto načiniti. Na liniji staloženog, mirnog oportuniteta.“ Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 4. U sjeni smrti (Zagreb: Globus, 1985), 263.
19 Ante Starčević, Pasmina Slavoserbska po Hervatskoj (Zagreb: Lav. Hartmána i družbe, 1876), 29–30.
20 Jaroslav Šidak, „Starčević, Ante“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 129.
22 Ante Starčević, „Bi-li k slavstvu ili ka hrvatstvu?“, Djela, III (Zagreb: Odbor kluba Stranke prava, 1894), 42.
23 Ante Starčević, Pisma Magjarolacah (Sušak: Primorska tiskarna, 1879), VIII–IX. Књига је првобитно требало да се зове Pisma Slavoserbah. Videti: „Na štioca“, исто, III–XXI.
24 Džordž Mos, IstorijarasizmauEvropi (Beograd: Službeni glasnik, 2005), 29–30, 38–39.
25 Videti: M. Krleža, Deset krvavih godina, 111, 115, 141, 217–218, 484–485, 524; Miroslav Krleža, Eseji I (Zagreb: Zora, 1961), 102, 106, 186; Miroslav Krleža, Eseji II (Zagreb: Zora, 1962), 124, 130; Miroslav Krleža, Eseji III (Zagreb: Zora, 1963), 16, 18, 34, 41, 67, 158, 328–330, 389, 418, 434; Miroslav Krleža, Eseji V (Zagreb: Zora, 1966), 44, 53, 155–156, 177, 188–189; I. Očak, н.д., 146, 149; Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 1. Balade o životu koji teče (Zagreb: Globus, 1985),163, 196, 231; Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 2. Trubač u pustinji duha (Zagreb: Globus, 1985),59, 188, 227; E. Čengić, н.д. 3, 49, 314; E. Čengić, н.д. 4, 38, 51, 263; M. Krleža, Marginalije, 365, 420, 467, 485, 487, 515, 520, 544, 569, 594.
26 Miroslav Krleža, „Predgovor ʻPodravskim motivimaʼ Krste Hegedušića“, у: Eseji III, 328–329.
27 Оптужба је изнета у: Kultura br. 4, а одбрана у: Miroslav Krleža, „Najnovija anatema moje malenkosti“, Danas, br. 1, (1934), 106–113; Krsto Hegedušić, „Pred petom izložbom Zemlje“, Danas, br. 1, (1934), 115.
28 Видети: Velimir Visković, Sukob na ljevici (Beograd: Narodna knjiga, Alfa, 2001), 25–27.
29 Dino Mujadžević, n. d., 42. Мујаџевић се позива на В. Бакарића, I. Očaka, I. Banca i M. Đilasa.
30 Miroslav Krleža, Balade Petrice Kerempuha (Ljubljana: Akademska založba, 1936).
31 Stanko Lasić, Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži I. Kritička literatura o Miroslavu Krleži od 1914. do 1941 (Zagreb: Globus, 1989), 248, 251.
32 Cvjetko Milanja, „Balade kao autorski projekt“, KAJ: časopis za književnost, umjetnost i kulturu, XLIII, br. 3, (2010), 19, 27, 33.
33 Miroslav Krleža, Balade Petrice Kerempuha (Zagreb: Zora, 1963), 126–127, 132, 136, 141. Сви цитати из Балада у овом чланку су из тог издања.
36 „Jedini lampaš u krmeljivoj noći, / kao grmljavine bas za naše tupoglavce.“ Исто, 138.
37 Часописи Zvekan иHervat помињу се у Старчевићевој књизи Pisma Magjarolacah, IX–X, 3–6, на коју је Крлежа упућивао своје сараднике у Лексикографском заводу.
38 Видети: Zvekan, 1867, 1869; Josip Horvat, Ante Starčević. Kulturno-povjesna slika (Zagreb: Antun Velzek‚1940), 293–295, 316, 328.
39 Видети: A. Starčević, Bi-li k slavstvu ili ka hrvatstvu?; A. Starčević, Pisma Magjarolacah; Ante Starčević, „Poslanica pobratimu D. M. u B.“, у: Izabrani spisi, priredio Blaž Jurišić (Zagreb: Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, 1943), 325–244; L. V. Südland [Ivo Pilar], Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja (Zagreb: Matica hrvatska, 1943), 241; J. Horvat, Ante Starčević, 140, 143–144.
41 Miroslav Krleža, „O patru dominikancu Jurju Križaniću“, у: Eseji III, 67. Први пут објављено у: Književnik,br. 1, 1929, 1–13.
42 Упоредити: Josip Horvat, Ante Starčević. Kulturno-povjesna slika (Zagreb: Antun Velzek‚1940), 132.
43Ivo Banac, „Starčević, Ante“, у: Krležijana,2 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 348. Наведени одломак је из: Miroslav Krleža, „O Kranjčevićevoj lirici“, u: Eseji III, 41. Видети и стр. 16, 18, 34; као и: Miroslav Krleža, „Odlomci iz eseja o Kranjčeviću“, u: Eseji III, 434. Крлежин текст о Крањчевићевој лирици је, уједно, и текст о Крањчевићевој политици и идеологији.
44 Ivo Goldstein, Hrvatska 1918.–2008. (Zagreb: EPH Liber, 2008), 472.
45 Подаци о томе су објављени пре штампања чланка у Енциклопедији 1971. Видети: Виктор Новак, Вук и Хрвати (Београд: Научно дело, 1967), 300–308.
46Видети нпр.: Ante Starčević, Ime Serb (Zagreb: Slovi Karla Albrechta, 1868); A. Starčević, Pasmina Slavoserbska; A. Starčević, Pisma Magjarolacah.
47 Jaroslav Šidak, „Starčević, Ante“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž, (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 129.
52 Miroslav Krleža, „Slom Frana Supila“, у: Deset krvavih godina, 163.
53 Miroslav Krleža, „Razgovor sa sjenom Frana Supila“, u: Deset krvavih godina, 190. Crvena Hrvatska је Супилов часопис, назван именом којим је поп Дукљанин у 12. веку означио простор Херцеговине и Црне Горе.
59Горан Милорадовић, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945–1955 (Београд: Институт за савремену историју, 2012), 112–116; E. Čengić, н.д. 1, 263–264; Josip Bratulić, „Kombol, Mihovil“, у: Tko je tko u NDH? (Zagreb: Minerva, 1997), 193–194.
60 О Крлежиној послератној моћи: Г. Милорадовић, н.д., 154–157.
62 Franjo Tuđman, Bespuća povijesne zbiljnosti. Rasprava o povijesti i filozofiji zlosilja (Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 1994), 49; Radovan Popović, Krleža i Srbi (Beograd: Službeni glasnik, 2012), 149. Поповић се позива на Станка Ласића, а Туђман на Ивана Шибла.
Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.
KAWAII FENOMEN (2)
Kawaii… Neretko autopedofilija. Autopedofili su uzbuđeni sećanjem na sebe dok su bili dečica. To se sećanje da oživeti kroz kawaii, slatkoću življenja. Autopedofilija – seksualno naslađivanje odrasle osobe koja se zamišlja kao dete ili glumi dete (nošenjem pelena i sl.) u SEKSUALNOM ČINU. To je zdravo oživljavanje sećanja na prvobitna ,,golicanja“ i zaobilaženje svega erotskog kroz igru/agresiju/kikot; Sada se odrasla osoba vraća – da ,,oživi“ ono što je nekada bilo potisnuto ili ne odviše jasno. Autopedofilija se može posmatrati i kroz neku vrstu mazohizma – jer se slatko, nevino dete prepušta odraslome muškarcu/ženi, ali je to samo jedna strana medalje, a druga je naravno sadistička težnja mazohiste koja poručuje – ti si odgovoran za mene. I tako se ljubitelji šašavih kostima kawaii modela mogu označiti kao latentni pedofili. Ovo nije nikakva optužba, samo simpatična maštarija. Ljubitelji kawaii modela sada mogu da ispune onu – frustraciju – ne znam šta ću sa tobom, poješću te – Samo ni sada težnja nema veze sa kanibalizmom, no sa erotizmom. Napokon oni mogu da – ,,oskrnave“ slatkoću, da jedu… napokon se mogu gostiti detinjstvom, slatkoćom, a taj spoj ume zbuniti – jer je nešto nasjlađe u našim životima – detinjstvo – i seksualnost – tako čudno odvojeni nesećanjem. Kawaii nije hedonizam, kawaii je dolče vita. Kawaii model je greota obljubiti – i upravo greota tera na blud, preskakanje granica. Taj blud tera odraslog čoveka da se seti nevinosti deteta, kroz najjaču magiju – kroz erotski čin – koji u realnosti detinjstva nije moguć i nije opravdan.
Fotografija: Sally Mann
I nakon takvog čina, modelima kupiti: hello kitty nakit, čašu za mlekce, kuhinju za decu, šećernu penu, odvesti ih na ringišpil, sve šareno, sve slatko, izmeštena utopija detinjstva koju pružaju kawaii modeli. Njihova je snaga ogromna – oni – već odrasli – stvaraju fiktivnu (ali ne nevažnu!) granicu koja ljubitelje zbunjuje do te mere da se osećaju grešno – je li ili nije pred njima dete? Regresivna zamena za istinsku želju. Kawaii model govori o nežnosti, krhkosti, no to nije ona čista nežnost, amoralna i istinska, ali nije ni prljava i nečista – ko oponaša dete – u sebi mora imati nešto od svoga oponašanja, jer je dete neizbrisano iz našega koda. I onda je to kao oživljavanje mrtvaca – što je možda i najveći tabu – nekrofilija. Kawaii goth modeli lepo manifestuju ovu postavku. Uz njih su aveti, strašne lutke, špricevi, smrt, sanduci, grobovi (to sve može spadati uz aksesoare kawaii goth modela). A onda… jedna cucla, ili bele, nevine čarape… Takav spoj suprotnosti nalikuje na ,,zlo dete“, na dete izvađeno iz zemlje… Kawaii pruža jedno zaobilazno zadovoljenje naših najmračnijih težnji. Kawaii metod je savršen u lečenju pedofilije. Fantazije ne treba gušiti, naprotiv, treba ih razvijati, da bi na nivou fantazija i obitavale. Idealna kompenzacijska pojava, a da nije neuroza: kawaii!
Željka Gavrilović živi i radi u Valjevu. Zaneta umetnošću oduvek.
O sebi kaže:
„Odrasla sam na Rudniku gde nije bilo reke, crkve, voza. Razmislite o simbolici. Ali je bilo potoka, nezamislivo visokog snega, zujanja gromova oko glave, susreta s vukovima za gladnih godina. Pa sam, nekako mislim, velikim svojim delom ostala dete prirode, paganka čak.“
Željka pred publiku izlazi pred sa drugom knjigom Prinčev pupak (Albatros plus, 2021). Prva knjiga kratke proze nosi naziv Fotografije, snovi (Dečje novine, 1994). Objavljivala u Letopisu, Sveskama, Kvartalu. Uvršćena u antologiju pripovetke valjevskog kraja Od Glišića do Belog Markovića i dalje (Ostoja Prodanović), sa pričom Sve o Evi.
Chiaroscuro Željke Gavrilović
Prinčev pupak frangmentaran je texte scriptible strukturiran niskom međusobno povezanih pripovesti koje funkcionišu principom spojenih sudova. Ne čudi stoga autorska odrednica pridodata naslovu – roman fuga. Varijacije tema i motiva među kojima se izdvajaju – ljubav, strast, (ne)mogućnost zajedništva, pamćenje, uspomene, san i zakonomernosti stvarnosti koja se živi – nenametljive su i sa merom: one diskretno u svakoj narednoj „priči“ osvetljavaju ono što je u prethodnoj ostalo zatamnjeno.
Nelinearno, skokovito – Željka Gavrliović skicira „pad u unutrašnji prostor“ svojih pažljivo odabranih heroina. O njima se može reći tek toliko da su u svojoj običnosti neobične tako da svaka pojedinačno zaslužuje da se o njoj napiše sonet. Autorka je, međutim, ispisala tekstualnu slagalicu koja se sklapa u „ključnim“ momentima njihovih života i sudbina. Bilo da su to momenti nesputanog i oslobođenog erosa u ljubavničkim sobama, časovi nevidljivosti na hladnom prostoru gradskog milva kojim promiču ljudi „koji govore reči i rečenice“ ili mesta duboke osamljenosti u kojima kao slike iz projektora na oljuspanom zidu trepere uspomene sasvim žive i stvarne – svest o prolaznosti trenutaka radosti i tuge i sumnja u autentičnost proživljenog motivacijski su pokretač koji zatalasa možda, do tada sasvim nepomične i nesaznatljive prosenčene živote.
Onirična njihova aura kao da je posledica ukidanja i tako porozne granice između budnosti i sna. Vođene ogoljenom emocijom sve junakinje kroz evokaciju i lament – bivaju raspršene po bivšim, sadašnjim i nekim budućim životima, u kojima postoje simultano. Nikada potpuno svesne jesu li budne ili sanjaju ili ih neko sanja – one se kreću ka uporišnim tačkama svojih egzistencija u kojima je moguće sagledati sve što se dogodilo ili se, može biti, dogodilo u imaginaciji, u jeziku i kroz jezik impregniranim čudesnošću situacija u kojima su se obrele. Nepouzdanost pamćenja i relativnost stvarnosti koja im se događa – kao da su uslovile, naročito kada ljubavni govor u tekstu biva preinačen u „obrnutu grmljavinu“, drugačiji jezik – jer kako Viljam Hazlit piše u svojoj knjizi Liber amoris – „istina o strasti… uvek nadživljava ekstravaganciju pukog jezika“. Otuda je dobar deo romana Prinčev pupak ispisan gotovo lirski, prateći skokovite amplitude emocija koje su stvorile svojevrsni literarni chiaroscuro. Svetli i tamni tonovi gotovo da su ovaplotili karaktere i samu put junajkinja, tako da se čitalac lako može uvući u njihovu kožu i svet na trenutak posmatrati njihovim širom otvorenim očima.
Identifikacijski potencijal romana stoga je ogroman, no on je, čini se, pisan za one malobrojne, koji će se usuditi da priznaju kako sve što čovek proživi, na kraju, postaje deo lične mitologije – oko koje se ispredaju predanja potčinjena pravolinijskim protocima vremena, koje uporno i nemilosrdno skida svaku pozlatu sa nje. Upravo zbog toga dalekosežnim pogledima kroz samo meso proživljenog ili izmaštanog, sasvim svejedno, izjednačenih u svojim krajnjim interpretacijskim konsekvencama – pojam vremena potpuno je relativizovan. A predmet govora u romanu – inherentno zaštićen korozivnog dejstva prohujalih godina, meseci i dana.
Jedan ljudski život, predstavljen kao teško saznatljiva tvorevina sazdana od pomešanih vremena – tako da se ono jednovreme u kojima traju ljudski poslovi i dani – dosledno ništi – ukazuje se i kao struktura koja se neprekidno ruši i obnavlja sama, onoliko koliko je onaj ko se o njemu odvažio da progovori – sine ira et studio – kadar da dopisuje i da briše sama svoja utemeljenja na kojima je i zasnovano njegovo kratko prebivanje u ovom posve privremenom svetu.
Svetu koji se, kako nam Željka Gavrilović poručuje, može razumeti samo u sumnji i neprekidnoj zapitanosti, u kom se, možda, može preživeti u zapitanosti i sumnji – jedino krozdruge i u drugima – onoliko intezivno i smisleno, koliko se mogu, sopstveno telo i duša učiniti barem neiznuđenim boravištem drugih u nama samima.
O romanu Prinčev pupak R. B. Marković napisao je sledeće. „Pomalo je takvih pripovedaka i romana kojima se, u srpskoj književnosti, dostojno prislužuje u slavu erosa. Prinčev Pupak Željke Gavrilović je upravo takav roman, možebiti knjiga ulančanih priča, u svakom slučaju: neobična proza kakvu smo dugo čekali. Čitaocu se, kadšto, može učiniti da mu je umesto ove knjige, pred očima durbin od sedam kolena kojim bludi kroz ozvezdani mrak, po nebeskoj promaji na kojoj se vlažni snovi prosušuju… Sve je u ovoj knjizi iz duše, a ništa po modi!“
Željka Gavrilović apartna je pojava u domaćoj književnosti, autorka koja nije podlegla imperativu besmislene prisutnosti na književnoj sceni i nizanju tekstova radi postizanja iluzije kontinuiteta književnog rada. O tome nam ubedljivo svedoči podatak da je svoju prvu i do sada, jedinu knjigu izdala 1993. godine – fakt je, koji je svrstava u one malobrojne – koji se oglašavaju onda kada zaista imaju nešto i da kažu. Prinčev pupak – čudesna knjiga nalik na sedamnaest (ne)mogućih fotografija – ostvarenje je posve izdvojeno iz gotovo nepregledne građe domaće romaneskne produkcije. Napisana lirskim jezikom, brušenim – rečenicama razasutim i blistavim poput dijamanata – roman Prinčev pupak biće pravi događaj za sve poklonike literarnog rafinmana, i verovatno, jedna od blistavijih zvezda u sazvežđima novog srpskog romana.
Ognjen Petrović i Željka Gavrilović
Naslovna fotografija nosi naziv Pola u snu, pola smeđe.
Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио: Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).
ИЗБОР ИЗ КЊИГЕ НОВИ БОГОВИ
ТАЈНА ВРАТА
Постоји, тврди Борхес, на полицама твоје библиотеке једна књига коју никад нећеш прочитати; постоје и једна врата која си затворио до краја света. Али постоје и она друга: врата која ћеш отворити последња. Тајна врата. Она на која нико не улази; на која нико не може да уђе. Намењена су управо теби. Чудно је да их сада не примећујеш. Мора да поред њих сваког дана пролазиш. Сваког дана она су ти надохват руке.
Нико не зна куда заправо воде. О томе постоје само несигурна нагађања. Разлог је једноставан: верује се, или је то заиста тако, да их нико није отворио са супротне стране; нико није ушао из те тајанствене одаје у коју она воде. Отворићеш их последњег дана свог живота; не пре. Сваког дана све си им све ближи; растојања се скраћују, а времена је све мање.
Свет ће се, на концу, свести на тебе и на та мрачна врата. Мораћеш кроз њих проћи, ниједна друга нису преостала. Смрт више неће бити оно што се дешава другима. То су вратнице смрти; твоје смрти. Тајна врата која воде у ништавило, предворје раја или пакла. Одлука је на теби: вечни заборав; вечни живот или вечно страдање. То је избор пред којим стојиш. Или је и то само слаба утеха, празне речи какве се упућују умирућем, јер оно што те тамо чека не може да замисли нико, ниједно људско биће. Извесно је само једно: кад уђеш, сагорећеш све своје илузије и угледаћеш саму стварност – онакву каква доиста јесте.
Исланд
Беше то једном давно, можда на Исланду.
Радост је покрила бешћутна поља. Она паде изненада, као летња киша.
Црвени хртови гонили су златног јелена, високо изнад морских таласа.
Рог огласи нечији срећан повратак. Стрела погоди своју мету, ловац узе свој плен; девица угледа белог једнорога како израња на шумском пропланку.
Ти си видео долазак побеђеног краља.
То беше оног дана кад се она привила уз тебе.
Кратак предах између ратова, тренутак када се ждралови спустише на хладна поља.
То беше твој срећан час.
ДВОЈНИК
Ко сања?
Снови о несаници спадају у ноћне море. Ноћ, рано јутро, у коме се преврћемо по постељи, тражећи тајна врата, пролаз у други свет, који би нам донео жељено избављење. Кошмарни детаљи, који нам се указују постепено, део по део, откривају нам да већ сањамо. Спознаја, која долази у једном муњевитом тренутку: њена последица је буђење. Али ноћна мора се наставља. У њој се крећемо као у лавиринту, сањајући да већ сањамо.
У свом сну, ступам на терасу једног хотела, испод које протиче трома зелена река. Место ми је познато, унеколико измењено на начин на који су у сну промењена места која су нам иначе позната на јави. Такве, једва приметне промене у пејзажу стварају утисак безвремености, утисак вечности.
Седам за један сто застрт белим столњаком. Остали су празни. На једном од њих, довољно удаљеном, седи неки странац. Не могу му видети лице; чини се да га скрива под широким ободом шешира. Оно увек остаје у сенци. Осећам жељу да сазнам ко је он у ствари.
Порив за сном је, међутим, јачи. Спуштам главу на своје руке прекрштене на столу и нагло тонем у дубок сан без снова.
У том сну, свестан сам да спавам, што ми доноси физичку пријатност, и истовремено видим себе како спавам.
Незнанац се не помера са свог места. Он је мој будни двојник. Сада то могу јасно да видим.
Постоји и онај трећи у мом сну, невидљиви сањач; нас двојица смо само део или декор његовог сна, чији смисао нам измиче.
СУД ВРАНА
Догађај је редак; мало ко га је видео, али описује се на много места у средњевековној литератури, где је познат као „суд врана“.
Иркиња Мери Волш прича да је њен отац имао прилике да га види на планинама Кери у југозападној Ирској.
Једну врану опкољава мноштво других. Оне се скупљају по околним гранама, у све већем броју и гласно гракћу; призор подсећа на оне који се виђају у судовима, са оптужбом и поротницима, са судијама, судским послужитељима и адвокатима, у црним оделима. Исход је увек исти: окривљена врана без изузетка бива осуђена на смртну казну, коју извршавају остале, кљуцајући је немилосрдно све до смрти. Суд се потом распушта.
Шта је смисао овог поступка, чији је исход познат унапред а улоге подељене, и о коме, како изгледа, савремени природњаци и биолози не знају ништа?
Треба рећи да овде уопште није реч о чину милосрђа, о убијању слабих или болесних, за живот неспособних јединки. Барем за око посматрача, оптужена се врана ни по чему не разликује од својих судија и поротника.
Ништа слично није описано међу вуковима или медведима, рецимо; појава има аналогије само у људској заједници.
Описана је у Јеванђељу, где светина кличе Варави а тражи крв Христову, и у Одбрани Сократовој.
Наставља се с хришћанством, са прогонима јеретика и инквизицијом, са безобзирним прогонима католика у Ирској и Валпургијском ноћи, са пуританским истрагама безбожника и вештица у пустим просторима Новог света.
Са преким судовима Кромвела и свих потоњих револуција: са револуционарним судовима Дантона и Робеспјера, са гиљотинирањем краља и покољима почињеним у Вандеји. Са „моралном већином“ у периодима просперитета.
С истребљењем становништва и геноцидом народа, током ХIХ а напосе ХХ века.
Са фашизмом и комунизмом, са либерализмом и демократијом уопште. Са НАТО-ом. Са Бриселом, Мастрихтом и Рамбујеом. Са Хагом.
„Суд врана“, то је општи ход историје, прогреса који не оклева да жртвује десетине или стотине зарад среће милиона.
Ко уопште може да му се супротстави?
Покреће га сумњива и непрекидна људска потреба да прописује, ограничава и нормира.
Шта чинити кад се једном нађете на погрешној страни историје, као што се то, како примећује један безимени енглески дипломата, непрекидно дешава Србима, али не само њима?
Једна врана, ма колико била смела, не може да победи читаво јато. Оне ће, после првог ударца, наставити да је кљуцају све до смрти.
„Дивно је припадати земљи која је увек на правој страни историје“, рекао је тај исти енглески конзул у Београду Волшовој, са мирном савешћу човека који не зна за иронију и коме никад у животу није било дозвољено да начини погрешан избор, и који зато никад неће бити изложен „суду врана“.
Пре неколико дана у Београду је умро претпоследњи председник Председништва СФРЈ Борисав Јовић. Крај његовог мандата поклопио се са почетком оружаних сукоба у Хрватској, који су најавили деценију ратова за југословенско наслеђе. Јовић није случајно ушао у свет велике политике. Из привреде он је (по казни, после сукоба са носиоцима децентрализације у савезној администрацији) средином седамдесетих сео на једну од најважнијих столица југословенске дипломатије. Место амбасадора у Риму је тада, у доба високих тензија и скандала у Италији, било идеално место за брушење политичког инстинкта. Његови дипломатски извештаји показивали су да је, мада новајлија у свету елитне дипломатије, Јовић брзо упознао криптични свет италијанске политике и скривене хладноратовске силе које су се сударале над Апенинским полуострвом.
Мислимо да су ова италијанска искуства помогла Јовићу да боље разуме и механизме југословенске кризе, чији је био учесник и сведок. Неколико година после свог мандата у председништву СФРЈ Јовић је своја виђења југословенске кризе у форми дневника објавио (1995. године) у издању Политике. Наредне године књига је поново штампана, али као ауторско издање, с обзиром да је Јовић у међувремену пао у немилост Слободана Милошевића и/или Мирјане Марковић , па је пут његове књиге до читалаца био на различите начине опструиран. Но, то сада није тема.
Пред нама је књига Последњи дани СФРЈ, управо то ауторско издање. Историчарима распада Југославије ово је добро познат материјал. Ипак, значај овог извора и недавна Јовићева смрт повод су за још једно читање овог дневника. У анализи Јовићевог дневника трагали смо за одговором на питање каквим је информацијама о спољнополитичком контексту распада Југославије располагао државни и војни врх СФРЈ и како је процењиван утицај тада великих глобалних промена на ток југословенске кризе. Чини нам се да су већ детаљи које ћемо навести довољни да пољуљају уврежени став да крајем осамдесетих и почетком деведесетих власти у Београду нису биле свесне значаја пада Берлинског зида и слома Совјетског Савеза, те последица које ће нови поредак имати по будућност Југославије и српског фактора. Напротив.
Финална, деструктивна фаза Перестројке са страхом је осматрана из Београда. Јовић је средином септембра 1989. године у свој дневник уписао детаље састанка са савезним секретаром за народу одбрану Вељком Кадијевићем, који му је пренео утиске са пута у СССР. Кадијевић је тада изнео бојазан да ће свеопшта криза у Совјетском Савезу у крајњем ефекту дестабилизовати и Југославију: „Говори ми утиске. Стање у СССР је веома конфузно. Горбачов ослабљен. Војска је незадовољна својом позицијом (…) Унутар земље расте хаос и незадовољство. Међунационални сукоби се увећавају. Прибалтичке земље се одвајају. Блок се распао. Једном речју, све је неизвесно. Вељко је забринут чак и за нашу безбедност ако би дошло до ретроградних процеса у СССР.“
Два месеца касније, 18. новембра Јовић се опет осврнуо на тешку кризу у Совјетском Савезу. Дајући у свом дневнику пресек ситуације у СССР-у, он је изнео процену да ће совјетски пад значајно угрозити српске позиције и указао на потребу да се предухитри претећа изолација: „За нашу земљу увек је била важна улога СССР-а и његов положај на међународној политичкој сцени (…) Горбачов губи популарност међу радницима којима се такође укидају неке привилегије (снабдевање предузећа месом, стабилне плате за невелики рад и сл.) препуштају се тржишту без робе и инфлацији. Реална опасност су масовни раднички протести. (…) У војном врху расте незадовољство. Нису очекивали да ће војска и војна производња доћи под удар перестројке. Незадовољни су падом стандарда и угледа у друштву. (…) Горбачов контролише државни и партијски апарат, али уз све наведене тешкоће сада је више у ситуацији да гаси пожаре него што стварно управља земљом. (…) Очигледно, врење у СССР је велико, а будућност неизвесна. На кога ћемо се ослонити ако ток ствари буде водио даљем слабљењу СССР-а и апсолутној доминацији САД? Наша позиција ће бити све тежа, зато бисмо се морали благовремено побринути за преломне одлуке да не западнемо у ћорсокак усамљености и изолације.“
Даљи развој догађаја убрзо је потврдио предвиђања Кадијевића и Јовића да ће слом СССР-а ослабити позиције Београда. Ипак, трагање за изласком из спољнополитичке изолације, што је Јовић у свом дневнику најавио, све до краја деведесетих није дало никакав резултат.
Са страхом и скепсом Јовић је коментарисао и пад Берлинског зида. У свом дневнику запитао се: „Каква ли је наша судбина? Да ли ће се историја поновити?“, али је оставио места и за трачак оптимизма, указујући на постојање таквих кругова у Западној Немачкој, „који би желели да граде (…) стабилне и узајамно корисне односе са СССР-ом и свим источноевропским земљама.“ Надовезујући се на то, Јовић је оценио да је „у нашем интересу да се одазовемо стремљењима тих кругова“.
На кога ћемо се ослонити ако ток ствари буде водио даљем слабљењу СССР-а и апсолутној доминацији САД? Наша позиција ће бити све тежа,зато бисмо се морали благовременопобринути за преломне одлуке, да не западнемо у ћорсокак усамљености и изолације.
На самом крају 1989. године Борисав Јовић је још једном под лупу ставио Михаила Горбачова, али овог пута његову спољну политику. До Београда је, наиме, из кинеских извора дошла информација да су на епохалном самиту на Малти Буш и Горбачов договорили да се све промене у Источној Европи, укључујући и увођење политичког плурализма третирају као унутрашње ствари земаља источног блока. Горбачов је заузврат тражио да оне остану у Варшавском уговору. Кинези су ову трговину оценили као Горбачовљеву „издају“ Источне Европе. Надовезујући се на ове кинеске процене Јовић је отишао још даље, предвиђајући да ће останак источноевропских држава у Варшавском пакту бити само привремено стање. Разуме се, и ова Јовићева предикција се убрзо потврдила: „Наравно да су Американци мудрији од Горбачова: земље ИЕ (Источне Европе – П.Д) ће остати у Варшавском уговору док не уведу вишепартијски систем и не обаве слободне изборе, на којима ће комунисти изгубити. После тога ће оне саме одлучити шта ће да раде и неће питати Горбачова.“
Самоелиминација Совјетског Савеза са светске сцене и настанак униполарног света потврдили су страхове руководства у Београду. У Јовићев кабинет сливале су се информације о све тврђем ставу Запада према српском фактору. Крајем марта 1990. године Кадијевић је упознао Јовића са војним оценама позиције САД према југословенској кризи: „Војска (ЈНА – П.Д) оцењује да су САД, после посете Иглбергера (заменик државног секретара САД – П.Д) Југославији коначно одлучиле да сруше српско руководство, као, по њиховој оцени, једино комунистичко у Југославији. Критична тачка преко које га желе рушити је Косово, људска права албанске мањине, кршење грађанских права и сл. Даје се предност рушењу комуниста са власти у Југославији над питањем њеног интегритета. Дакле, ако не успеју да сруше комунизам интегрално, иду на разбијање Југославије, „освајајући“ део по део. Овакав свој заокрет у односу на интегритет Југославије заснивају на смањеној опасности од совјетског интереса за излаз на Јадранско море. Американци су присутни у свим значајнијим југословенским институцијама, укључујући СДБ и само Председништво СФРЈ. Преко тога се информишу и делују.“
Потврда одустајања Запада од подршке опстанку Југославије августа исте године дошла је и од аустријског амбасадора у Београду Паула Лајфера. Овај искусни аустријски дипломата (каријеру почео у Москви) обавестио је Београд да „Југославија за Запад више не представља стратешку компоненту, за коју се треба залагати у смислу целовитости“. Он је, даље оценио да је Југославија пред распадом, а да ће се притисак Запада вршити на терену људских права. Ипак, Лајфер је и за Србију предвидео одређену надокнаду, истакавши да је једина перспектива Македоније прикључење Србији, чиме би се Скопље одупрло „албанизацији своје територије“. Процењујући Лајферове тезе Јовић је закључио да „ток догађаја клизи ка распаду земље уз инострани благослов“.
Као још једну потврду западне незаинтересованости за очување интегритета Југославије Јовић је новембра 1990. године цитирао изјаву Лоренса Иглбергера да „САД неће окренути леђа Словенији уколико она одлучи да се одвоји.“ Британска дипломатија је, према информацијама Јовића, била уздржанија. Допуштана је могућност да се поједини народи изјасне против останка у Југославији, али је постојала и бојазан да би распад земље изазвао „ширу балканску кризу“. У Лондону је посебно указивано на деликатност српско-хрватског раздвајања.
Јануара 1991. године у Београд је стигао још један доказ америчког одустајања од Југославије, односно наговештај америчке интервенције у случају акције ЈНА у Хрватској. Радило се о отвореној претњи санкцијама Београду, што је и реализовано наредне године: „Начелник за ИЕЗ (источноевропске земље – П.Д) у Стејт департменту (СД) Џ. Свајхарт, одржао је 28.1. брифинг о ситуацији у Југославији за функционере спољнополитичких служби Представничког дома и Сената. Поред осталог, рекао је да у СД нема више оптимизма у погледу опстанка Југославије као јединствене државне целине (…) Свајхарт је оценио да се Хрватска предвођена ХДЗ определила за самосталност (…) На крају је закључио да је опасност од интервенције ЈНА и даље присутна. Било каква интервенција ЈНА против Хрватске сигурно води у грађански рат. САД не могу да прихвате војну акцију или војни режим у Југославији. Уколико до тога дође, Југославија ће бити суочена са међународним бојкотом и санкцијама.“
Ова информација није одударала од јавног саопштења Стејт дипартмента из децембра 1990.године да ће се САД „снажно успротивити свакој употреби силе или застрашивања које би блокирало демократске промене или довело до успостављања недемократског јединства Југославије“.
Децембра 1990. године Јовић је за „политику разбијања Југославије“ из „идеолошких и стратешких интереса“ оптужио поред Сједињених Држава и СР Немачку и Мађарску. Месец дана раније он је те оптужбе у експлицитној форми изнео и у неформалном разговору са канцеларом Колом на маргинама састанка КЕБС-а у Паризу. Колово негирање („гледа ме у очи и не трепће“) Јовића није разуверило.
Суочен са све одлучнијом оријентацијом Запада ка подршци дисолуцији Југославије и сузбијању српских интереса на југословенском простору двојац Јовић-Кадијевић покушао је да спас пронађе у Москви. Јула 1991. године у телефонском разговору са маршалом Јазовим, совјетским министром одбране, Кадијевић је поставио два питања: да ли СССР може заштитити ЈНА у случају војне интервенције запада и да ли Москва Југославији може лиферовати дефицитарно наоружање? На оба питања одговорено је негативно.
Овај податак из Јовићевог дневника можемо разумети као финалну потврду његових страховања из 1989. године. Његова кошмарна предвиђања да ће крај хладноратовског света српску позицију довести у својеврсни ћорсокак су се брзо обистинила. У новој униполарној архитектури није било места ни за Југославију, а ни прилике за јачање српског фактора. Преостало је да се до краја деведесетих на терену одигра игра, чији је исход био унапред дефинисан.
Featured image Wikimedia/Media centar CC BY-SA 3.0
Милица Росић је рођена у Лазаревцу 1996. године. Апсолвент је српске књижевности и језика на Филолошком факултету у Брограду. Овогодишња је добитница награде Млади Дис. Њен песнички првенац под насловом „Задњи поглед у ретровизор“ биће штампан као 40. књига у едицији „Токови“ Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ из Чачка.
радничка деца не воле празнике
са реклама нас заслепљују
широке керамичке вилице
породице испеглане
као хотелски чаршави
а стварност је била крезави
Циган
руке оца који је увек ишао напет
црне од товатне масти
још теже на белим столњацима
моја мајка
заборавила је да је жена
била је само мајка
супруга
која тихо хода иза мужа
за снове је не питам
кад у очевом одсуству
пусти плочу и одлута у сећања
не волим што долази нова година
свака је била болна и напета
распарени сервиси и есцајг
шницле три а нас четворо
зашто више не седам на рингишпил
последњи пут
кад сам се заљубила
отац је викао -
Никако у лудницу
тамо ти ставе шлем
пусте струју
код њих уђе човек
изађе фикус
водио ме код Циганке
кад је тражила сто евра
схватио је
нисам вредна тих пара
па код жена
што над главом
топе олово
тек на крају у цркву
у цркви сам од врућине
пала у несвест
то су демони, демони
мрсили смо славу
викала је баба
мајка се молила цело лето
пазила
чујем ли се из купатила
мирисала нам је кућа
на уље којим су ме
мазали седам пута
на здравље и спасење
чујем од тад
ударац тела о бетон
не падам више
на шећерну вуну
и вожњу рингишпилом
опет сам сањала војнике
смрзнуте у снегу
младићи паперјастих бркова
излазе из мора
не желе опело, моле се
белини женског тела
ја, њихова старија сестра
певам им плаву успаванку
из дубоке воде враћа се:
тај коjeг чекаш није се родио
његовог су претка
оставили другови у снегу
У две бугарске књиге пронашли смо више информација о стању у Независној држави Хрватској, а део извода из изабраних докумената превели смо на српски. Из Дневника бугарског ратног премијера Богдана Филова преносимо пасус у којем налазимо Павелићево признање о убиству 400 хиљада Срба у НДХ до пролећа 1942. године и плану да се побије још толико преосталих Срба.
Друга књига представља збирку докумената о везама Бугарске и НДХ коју је 2004. године објавио бугарски државни архив. Из ове збирке превели смо неколико страна на којима налазимо изјаве челних људи усташког режима о терору над Србима, политици НДХ према муслиманском фактору, али и екстравагантна размишљања Ивана Ванче Михаилова, који се током рата налазио у Хрватској, о могућим начинима елиминације српског фактора на Балкану.
Читаоцима посебно скрећемо пажњу на бугарске анализе успеха усташког режима да обезбеди лојалност босанских муслимана, што је, према једном од цитираних извора, главом платило око 300 хиљада босанских Срба.
Сурови папири о суровим временима.
Из књиге: Богдан Филов, Дневник, София 1990.
Среда, 22. април 1942.
По подне сам примио Дочу Христова1, који је такође био с нашим депутатима у Загребу (…) Према Христову, господар ситуације у Хрватској је суштински био маршал Кватерник. Довољно би било да удари шаком о сто и да сви крену за њим. Иначе је био веома веран Павелићу и подржавао је његов ауторитет. Поредак у држави се одржавао неуобичајеним усташким терором (…) Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се вероватно обрачунати на исти начин.
Из књиге: България и независимата хърватска държава (1941–1944). Дипломатически документи, София 2004.
Извештај Јордана Мечкарова2 Ивану Попову3 о оснивању и идејама усташког покрета и унутрашњој и спољној политици хрватске владе
Загреб, 23. јул 1941.
Један од првих задатака новог режима је успостављање реда и консолидовање државе. Међутим, спољнополитички задаци државе су прилично ометали успоставу реда. У земљи се још увек осећа несигурност и изградња нове државе, колико год ишла брзим темпом, спутана је различитим и великим препрекама.
Богдан Филов
За највећу опасност сматра се постојање Срба и Јевреја у држави и према њима се предузимају радикалне мере. “Уништавање српства”, рекао ми је министар унутрашњих послова доктор Артуковић у једном разговору, “сада је наш први задатак. Нећемо оставити никакво српско језгро у границама наше државе.” На моје питање, како ће поступати са том опасношћу, доктор Артуковић је одговорио: “Врло лако: половину Срба ћемо пребацити у католичанство (Срби већ масовно подносе молбе за прелаз у католичанство, само ми нећемо дозволити да се ту провуче ниједан свештеник или учитељ). Један велики део ћемо иселити, односно послати у стару Србију, а остатак, најактивнији део, биће физички ликвидиран.”
Да ли ће садашње хрватско руководство успети у тој намери остаје да се види, с обзиром да Срби демонстрирају прилично јак отпор, па су чак пре неколико дана убили једног од поглавникових најближих сарадника, Мију Бабића, који је учествовао у завери за убиство краља Александра.
Извештај Јордана Мечкарова Ивану Попову о политици хрватске владе према српском становништву и о односима усташке и македонске организације
Загреб, 24. јул 1941.
После предаја акредитива имао сам неколико разговора са министрима такозване четворке (Анте Павелић – поглавник, Миле Будак – министар просвете, Славко Кватерник – министар војске, Артуковић – министар унутрашњих послова), која управља Независном државом Хрватском. У свим сусретима и разговорима ова четворица су показала ванредну љубазност и пријатељска осећања према нашој држави и бугарском народу (…)
Као лајтмотив разговора увек се провлачила фраза: “Бугари и Хрвати имају заједничког непријатеља – Србе и ка томе треба да буде усмерена наша политика. Без Хрвата и Бугара није могуће успоставити ред у овом делу Европе.”
Андрија Артуковић
Код нас ће српство, директно ми је рекао доктор Артуковић, министар унутрашњих послова (…) бити најрадикалније ликвидирано. У Загребу неће остати ниједан Србин, а у целој држави Срби ће бити сведени на незнатну мањину. Сваки српски покушај саботаже или отпора ће бити немилосрдно угушен.
У неколико наврата већ су вршени покољи Срба у Хрватској. По улицама Загреба често се појављују званична саопштења у којима се наводе имена осуђених и стрељаних “саботера”, најчешће Срба.
У борбама против Срба Хрвати посебно рачунају на Бошњаке-муслимане, којима су дате велике привилегије и који се сматрају првим грађанима државе. Они с поносом носе традиционални фес, а у војсци имају посебне јединице и играју улогу поглавниковог обезбеђења.
(…)
Људи из усташке револуционарне организације, који су били у вези са ВМРО-ом, попут Будака и Артуковића, истичу да је наше – хрватско-бугарско – искрено савезништво започело атентатом у Марсељу, када су убијени краљ Александар и министар Барту.
Извештај Јордана Мечкарова Ивану Попову о муслиманском становништву НДХ
Загреб, 15. август 1941.
Господине министре,
У границама НДХ су, после Хрвата и Срба, муслимани трећи најкомпактнији фактор (…) За разлику од наших Помака, они се не сматрају Турцима. У хрватској држави они немају статус националне мањине и не дозвољавау да буду третирани као Турци, већ се сматрају готово чистокрвним Хрватима, који су насилним путем исламизовани.
Заиста, овдашњи муслимани се по језику, крви и историји суштински разликују од Турака у јужним крајевима бивше Југославије.
У условима непомирљивог хрватско-српског непријатељства муслиманима је припала важна улога. Они су нека врста привилегованих грађана нове државе, којој су апсолутно лојални. Посредством лидера, у којима се спаја оријентална флексибилност и лукавост са политичком превртљивошћу и умешношћу средњоевропског човека, формираног у некадашњој Аустроугарској, они су потпуно укључени у власт.
“Увек уз власт”, била је девиза муслимана у тим крајевима, што много подсећа на наше Турке, независно од тога ко представља ту власт. Те њихове особине, уз изборне калкулације, омогућавале су им да буду на цени у Бечу и Будимпешти пре европског (Првог светског – прим.прев.) рата, да подржавају политички баланс и буду веза међу партијама бивше југословенске државе, да у владама – од Пашићеве до Цветковићеве – увек имају своје представнике, а да и овде, у Независној држави Хрватској, буду крем државе и усташког покрета, у којем имају важне кадрове.
Да би ојачали статус у новој држави муслимани не пропуштају да напомену да су били жртве претходног режима, наравно са Хрватима (…) Сада се подвлаче јаке везе између Хрвата католика и Хрвата муслимана, који су заједно страдали под југословeнским јармом.
Штавише, цитирају се антрополошка истраживања угледних научника, попут Ваисбаха (Augustin Weisbach – прим. прев.), Глика (Leopold Glück – прим. прев.) и других, да би се доказала велика разлика између босанских Срба, с једне, и Хрвата католика и Хрвата муслимана, с друге стране. Језичка идентичност муслимана и Хрвата (јекавица) се супротставља српском наречју (екавица) итд.
Најзад, као озбиљан аргумент у прилог истоветности менталитета муслимана и католика сматрају се симпатије српског народа према западним демократијама и бољшевицима, док су се муслимани, заједно са хрватским католицима борили против великосрпске идеје, отворено подржавајући силе Осовине.
(…)
Засада су муслимани лојални. Узимају стоку, продавнице, куће, имања, и уопште све што је остало иза побуњених и прогоњених босанских Срба, а у државној хијерархији долазе на челна места.
Извештај П. Лунгова4 Г. Серафимову о сусрету Ивана Михаилова са представником Немачке телеграфске агенције Х. Грунертом
Загреб, 9. март 1944.
Грунерт је, затим, поставио питање решења српског проблема. Немачки новинар, који је дуго живео са Србима, зна њихов језик, и добро их је упознао, сматра да су они непоправљиви; само њихово уништење као фактора на Балкану може да спасе овај део Европе од потреса. У вези са овим питањем Михаилов је одговорио: “Срби су као некакав пијан или луд човек у породици, чији скандали онемогућују мир. Нисмо за њихово физичко уништење, мада има неких горљивих усташа који сматрају да треба побити што је више могуће Срба. Међутим, ми сматрамо да се Срби морају притегнути и дисциплиновати, односно да буду (посебно нове генерације) изнова духовно формирани кроз процес образовања и васпитања. Разуме се, могло би се организовати и њихово пресељење на друге континенте (као што су се већ стотине хиљада Срба иселиле у Америку), и то оних који би представљали вишак радне снаге у Шумадији, када се у њој буду нагомилале избеглице. Наравно, то би било идеално решење проблема. Фактички, српско питање ће бити решено у констелацији сила (пре свега, после садашњег рата) које представљају једини реалан фактор у политици. Назависно од тога, Србима се мора признати борбеност и амбиција. Ми Бугари смо изгубили много због наше претеране толеранције и вере да ће праведна ствар победити већ самом чињеницом да је праведна.”
Извештај В. Сеизова5 о стању у НДХ и партизанском покрету
Београд, 14. април 1944.
Пред распад Југославије становништво Босне и Херцеговине се састојало од око 1.000.000 Срба, 900.000 муслимана и 600.000 Хрвата. И Срби и Хрвати су само са муслиманима могли са имају апсолутну већину. Зато су и једни и други покушали да придобију муслимане. Према српским тезама, муслимани су Срби, а по Хрватима, они су Хрвати. У стварности, муслимани говоре чисти српско-хрватски језик, али се њихове масе не осећају ни као Срби, ни као Хрвати. Они немају одређену националну свест, а уместо тога их карактерише религиозни фанатизам (…)
После прикљјучења Аустроугарској почело је успостављање духовних веза Хрвата и муслимана. Муслимани су примили хрватско писмо и хрватски књижевни језик, који се у извесном дијалектолошком смислу разликује од српског. Велики део муслимана образован је на хрватском универзитету. Код све већег дела муслиманске интелигенције формира се хрватска национална свест. Под утицајем српске пропаганде поједини муслимански интелектуалци изјаснили су се као Срби, али је њих знатно мање од оних који се осећају као Хрвати.
Миле Будак
У Југославији је Београд муслимане у теорији третирао као Србе, али су на терену српски чиновници са њима поступали као са Турцима (…) Уопште, Срби су у Југославији од себе одбацили муслимане, док су Хрвати били тактичнији и искренији у третирању муслимана као Хрвата. Тако се продужило културно гравитирање муслимана према Загребу. За разлику од Срба, Хрвати су испољавали пуну религиозну толеранцију у односу према муслиманима.
У НДХ су муслимани добили иста права као и католици. У неким стварима су имали и више привилегија. Хрватски заменик председника владе је муслиман, бивши шеф муслиманске партије Џафер Куленовић. Има и других министара муслимана, као и много високих чиновника. (…) Муслимани су стали на страну хрватске државе и учествовали у гушењу српског устанка. Распалио се стари религиозни фанатизам између муслимана и Срба и наступио је нечувени међусобни покољ, у којем су, према хрватском министру унутрашњих послова Младену Лорковићу, муслимани имали око 100.000, а Срби око 300.000 жртава. Тако се између Срба и муслимана створила дубока и непремостива провалија.
Пре око годину дана, под утицајем слабљења вере муслимана у победу Немачке они су масовно почели да приступају Титовој организацији, у којој, како се претпоставља, већ има десетине хиљада муслимана. Опште је мишљење да је главни разлог за масовни прелаз муслимана на партизанску страну страх од српске освете у случају победе српских савезника. Срби се јавно заклињу да неће поштедети ниједног муслимана.
Приредио и превео Петар Драгишић
1 Народни посланик, а од 1943. године министар унутрашњих послова Бугарске
Unuka Marka Miljanova, Gurđijevljeva mistična plesačica, supruga Frenka Lojda Rajta: Olgivanin put od Meduna do Arizone
„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović, unuke Marka Miljanova, Gurđijevljeve mistične plesačice, supruge Frenka Lojda Rajta, najvećeg američkog arhitekte svih vremena, koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt, dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u jedan život. A u Olgivanin život stalo je mnogo života.
UNUKA MARKA MILJANOVA, GURĐIJEVLJEVA MISTIČNA PLESAČICA, SUPRUGA FRENKA LOJDA RAJTA: OLGIVANIN PUT OD MEDUNA DO ARIZONE
U kratkom autobiografskom tekstu Izvod iz knjige rođenih,koji će Marku Tompsonu poslužiti kao osnova za veliku istoimenu biografsku knjigu, Danilo Kiš beleži kako po majčinoj liniji vodi poreklo od Marka Miljanova. Ako je suditi po Kišovim sabranim delima, on nije znao za svoju slavnu savremenicu i rođaku, unuku Marka Miljanova, Olgu Ivanovnu Lazović (1898-1985), koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt. Njen život predstavlja plastičnu potvrdu one borhesovske teze koju je Kiš toliko voleo, a koja kaže kako „nema ničeg fantastičnijeg od stvarnosti“. I makar je odavno postala (i) književni lik, Olgivana je zapravo bila toliko literarna da sukus njene biografije više liči na pomno konstruisanu priču nego na suru realnost.
Kad bih se zagledao Olgivanine fotografije, znalo mi se učiniti da ona fizički jako liči na svog dedu. U tom kontekstu sam se prisetio one Kunderine rečenice o Terezi, junakinji njegove Nepodnošljive lakoće postojanja: „Ne samo da je bila fizički slična majci već mi se ponekad čini da je njen život bio tek produžetak majčina života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača“. Ima u životu Olgivane Lojd Rajt nečeg što podseća na nastavak života Marka Miljanova. Taj aspekt njene životne priče meni je zapravo najprivlačniji.
Od Meduna do Crnoga mora
Rođena je u Crnoj Gori 27. decembra 1898. godine iz braka Ivana Lazovića i Milice Miljanove, jedne od tri vojvodine ćerke, one u kojoj se, po rečima jednog hroničara, najviše rasplamsao ratnički žar junačkog oca koji nije imao muškog poroda (jedini sin Marka Miljanova umro je sa svega dve godine). Rodila se samo četiri dana uoči 1899, one godine koja visi „o vrh vrška“ jednog stoleća, one u kojoj su se rodili pominjani Borhes, Vladimir Nabokov i Ernest Hemingvej. U orbiti njenog života, makar i na rubu, naći će se i Nabokov i Hemingvej.Deda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu
Vredelo bi podrobnije ispisati Olgivanin rodoslov, ispisati makar u fusnotama i kratke biografije majčinih sestara Anđe i Joke, a zatim i očevog roda Lazovića, ali ovde ćemo priču o poreklu sumirati kroz kratke uvide slavne kanadske teoretičarke književnosti i pesnikinje Rouzmeri Salivan, odnosno detalje koja ona izdvaja želeći anglofonom čitaocu predstaviti kontekst iz koga dolazi Olgivana Lojd Rajt. Po ovom sažetku, Olgivana je „u genima nosila žestinu i svirepost: otac joj je bio vrhovni sudija, a majka general u crnogorskoj vojsci i nekada davno je jahala u sedlu iza svog oca u bitku protiv Turaka“.
Uoči početka Prvog svetskog rata, onog rata u kome će se Milica Miljanova naročito proslaviti hrabrošću, svoju ćerku Olgu ona šalje u Batumi na obali Crnog mora. Batumi je drugi najveći grad u Gruziji, odmah nakon Tiflisa, današnjeg Tbilisija, koga su u antičkoj Kolhidi osnovali grčki kolonisti. Za Olgivaninog dedu su govorili da kao da je došao iz grčkog mita, a unuka mu je, eto, stigla u Medejin zavičaj, do krajnje destinacije Jasona i Argonauta.Olga Lazović u Tiflisu 1917.
Sve do Berlinskog kongresa, tačnije do Sanstefanskog mira, Batumi je pripadao Osmanskom carstvu, a u vreme kad se sultan morao odreći Bosne u korist Austrije, predao je Batumi carskoj Rusiji. Na samom početku dvadesetog veka, u Batumiju je kao organizator štrajkova delovao Josif Visarionovič Džugašvili. Život njegove jedine ćerke i Olgivane Lojd Rajt će se decenijama kasnije neraskidivo ispreplesti.
Uglavnom, kad već počne Prvi svetski rat, Olgivana iz Batumija prelazi u Tiflis. Tamo je upoznala svog prvog muža, letonskog arhitektu Valdemara Hinzenberga. Tamo je rodila njihovu ćerku Svetlanu. Tamo je upoznala čoveka koji će joj promeniti život: Georgija Ivanoviča Gurđijeva.
Susreti sa izuzetnim ljudima
U uvodu dvobroja časopisa Gradac iz 1995. posvećenog Gurđijevu, priređivač Ivan Ninić beleži kako je Gurđijev po jednima bio šarlatan, a po drugima najreprezentativniji čovek našeg vremena, „tradicionalista u vreme progresivnosti, gazda u doba feminističke probuđenosti, tragač za kvalitetom u potrošačkom dobu obilja, heroj u vremenu antiheroja, pravi učitelj, guru“. Sin Grka i Jermenke, celog života je pokušavao da „mistični duh Istoka ukomponuje u naučni duh Zapada“. Pominjana Rouzmeri Salivan piše kako je „igrom slučaja porodica Gurđijev poznavala Josifa Džugašvilija pre nego je postao Staljin; kod njih je iznajmio sobu kad je bio đak bogoslovije u Tiflisu – upamtili su ga po tome što je bio tvrdica kad je trebalo platiti stanarinu“.Georgij Gurđijev
Žak Lakarijer je nazvao Gurđijeva „gnostikom našeg doba“. U doba kad se Olgivana upoznala s njim, „on se već bio preobrazio u mistika i podučavao sledbenike svojoj duhovnoj disciplini kosmičkog plesa zasnovanoj na njegovoj teoriji nebeskih tela po kojoj čovek može dostići višu svest istinskog Ja i uvežbati zakone univerzuma“.
Gurđijev je inače odrastao u Karsu, gradu koji je onomad pripadao Rusiji, a danas je turski provincijski centar uz granicu s Rusijom, savremenim ljubiteljima književnosti možda najpoznatiji kao mesto radnje u Pamukovom romanu Sneg. Kao mladić je mnogo putovao, između ostalog u centralnu Aziju, Iran, Indiju i Tibet te Italiju, da bi se naposletku vratio u Rusiju. Upoznat je već s brojnim mističnim tradicijama, ali to spaja sa svojim ponešto ostapbenderovskim i felikskrulovskim temperamentom. Kažu da je tokom svojih putovanja finansijski opstajao i tako što bi vrapce farbao žutom bojom i prodavao ih kao kanarince.
O svojim ranim putovanjima tokom kojih se upoznao s mističkom tradicijom Istoka i u jednom manastiru na Himalajima naučio drevni jezik ritualnih plesova kao sredstva samospoznaje, Gurđijev je pisao u knjizi Susreti sa izuzetnim ljudima, po kojoj je Piter Bruk 1979. snimio istoimeni film. U njemu Gurđijeva igra srpski glumac Dragan Maksimović Maks, ubijen 2001. godine.
Elem, Gurđijev 1912. godine u Moskvi počinje oko sebe da okuplja učenike i da se uspostavlja kao guru i učitelj. Među učenicima su kipar Sergej Merkurov, kompozitor Tomas de Hartman te P. D. Uspenski. Tih godina Gurđijev se ženi Julijom Ostrovskom.
Bežeći od revolucije i boljševika predvođenih svojim bivšim podstanarom, Gurđijev preko Tiflisa i Istanbula stiže do Pariza. U Tiflisu je, rekosmo, upoznao Olgu Lazović Hinzenberg. Po nekim izvorima, Svetlana Hinzenberg nije zapravo bila ćerka Olgivaninog muža, nego Gurđijevljeva. Bilo kako bilo, kada Gurđijev u Istanbulu osniva svoj famozni Institut za harmoničan razvoj čoveka, s njim su u Istanbulu i Olga i trogodišnja Svetlana.
Smrt Katarine Mensfild
U prvoj polovini dvadesetih godina dvadesetog veka, u toj glasovitoj epohi koja je umnogome mapirala kulturnu paradigmu modernosti, Olga Lazović Hinzenberg je važan deo Gurđijevljevog kružoka. Gurđijev je u to vreme baziran u Parizu, no njegov uticaj pokriva celu (zapadnu) Evropu, a proteže se i preko Atlantika.
Ovo nije tekst o Gurđijevu pa ne želim previše prostora posvetiti njegovoj auri, ali u kontekstu Olgivane vredi barem kratko pomenuti Ketrin Mensfild, možda i najslavniju novozelandsku književnicu svih vremena i nezaobilaznu autorku iz svake ozbiljnije antologije kratkih priča napisanih na engleskom jeziku u dvadesetom veku.Ketrin Mensfild
Prijateljica D.H. Lorensa i Virdžinije Vulf, dobila je tuberkulozu kada je imala dvadeset devet godina, te je pet godina kasnije od iste bolesti i umrla. Poslednje godine života bila je pod velikim Gurđijevljevim uticajem, a zadnja tri meseca života provela je unutar Instituta za harmoničan razvoj čoveka. Kako je bolest već bila uznapredovala, o njoj se na dnevnoj bazi najviše brinula upravo Olga.
U kružoku Gurđijeva, Olga je bila jedna od vodećih plesačica u njegovim ritualnim mističkim plesovima. Jedan od tih plesova gledala je Ketrin Mensfild u noći svoje smrti. Među poslednjim rečima koje je zapisala jesu one u kojima govori o utiscima koji je na nju ostavio Olgin ples:
„Postoji tačka od oko sedam minuta u kojoj je sadržan čitav, ali čitav, život žene. Ništa nije izostavljeno. Iz toga naučiš više o životu žene nego iz bilo koje knjige ili pesme. Tu ima prostora i za Floberovo Priprosto srce… i za princezu Mariju. Nešto misteriozno“.
Deo Gurđijevljevog kružoka u to vreme je Alfred Ričard Oraž, koji je kao urednik časopisa The New Age sarađivao s Dimitrijem Mitrinovićem i koji će nešto kasnije objaviti prvu pesmu Dilana Tomasa. U to doba, međutim, Olgivana je već uveliko udata za Frenka Lojda Rajta. Evo kako se to zbilo.
Na prvi pogled
Bio je 30. novembar 1924. godine. Na gostovanju Ruskog baleta u Čikagu, u pozorištu u Osmoj ulici, upoznaju se Frenk Lojd Rajt i Olga Lazović Hinzenberg. On je arhitekta, a ona plesačica udata za arhitektu. I on i ona su u braku. Njemu je 57 godina, a ona za manje od mesec dana treba da proslavi 26. rođendan. Zaljubljuju se na prvi pogled. Već 2. decembra 1925, godinu i dva dana, tačnije 367 dana od njihovog prvog susreta, rađa im se ćerka Jovana. Ona je, kako se to kaže, dete ljubavi. Ni jedno ni drugo još, naime, nisu stigli da se zakonski razvedu. Već mesecima, međutim, žive zajedno u Talijesinu.
Priča o arhitekturi dvadesetog veka nezamisliva je bez priče o Frenku Lojdu Rajtu. Filozof „organske arhitekture“ i oficijelno je prepoznat kao „najveći američki arhitekta svih vremena“. U vreme kad upoznaje Olgivanu (to je nadimak koji joj je upravo on dao), Lojd Rajt je već živuća institucija. Ipak, njen uticaj na njega, njegovo delo i baštinu je nemerljiv. Ćerka Jovana bila je njihovo jedino dete, ali je Lojd Rajt usvojio i Olgivaninu ćerku Svetlanu, koja je od tog trenutka takođe nosila prezime Rajt.Svetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u Talijesinu
Iako mu je arhitektura bila život i više od života („Arhitektura je pobeda ljudske mašte nad materijalima, metodama i čovečanstvom, koja čoveka pretvara u gospodara sopstvene planete. To je, u krajnjoj meri, geometrijski obrazac stvari, života, društva i civilizacije. U najboljem slučaju, to je magični okvir stvarnosti koji povremeno dotaknemo kada koristimo reč red.“), i život Frenka Lojda Rajta bio je više od arhitekture. Pre Olgivane ženio se dva puta, a s prvom ženom je imao šestoro dece. Ostavio je ženu i decu zbog ljubavnice koju će zajedno s njeno dvoje dece i još četvoro ljudi ubiti Rajtov poludeli sluga 1914. godine, u masakru koji neugodno podseća na kasnije iživljavanje Čarlsa Mensona nad Šeron Tejt i drugim žrtvama. U to vreme, Lojd Rajt je još službeno u braku sa svojom prvom ženom. Posle masakra, međutim, on ulazi u vezu s Mirijam Noel, kojom će se nakon razvoda i oženiti. Venčali su se 19. novembra 1923. Samo godinu i jedanaest dana nakon sklapanja tog braka, Lojd Rajt je upoznao Olgivanu.
Olgivana Lojd Rajt
Po rečima Volta Loklija, godine koje je proveo sa Olgivanom predstavljale su najproduktivniji period u životu Lojda Rajta, jer je u to vreme projektovao više od polovine svojih dela te je napisao i autobiografiju.
Nakon što su se oboje službeno razveli, Frenk Lojd Rajt i Olgivana su se venčali 25. avgusta 1928. godine u ponoć, u Kaliforniji, u mestu Rančo Santa Fe. Medeni mesec proveli su u Arizoni.
Talijesin
Godine 1932, Frenk Lojd Rajt i Olgivana osnivaju Društvo Talijesin: „Talijesin nije bio škola; bio je to eksperiment revolucionarnog života u komuni. Rajtov ekscentrični genij – njegove spektakularne građevine, njegovi slikoviti govori protiv autoritarnosti i njegov zvonki poziv na organsku arhitekturu – privukao je ambiciozne arhitekte u Talijesin. Studenti su plaćali ogromnu godišnju školarinu da učestvuju; oni su teškim radom isklesali stenu i sagradili građevine, negovali vrtove, iznosili đubre, radili domaće poslove, služili obroke, a za ono malo preostalog vremena radili bi za crtačkim stolovima. Studenti koji su izabrali da ostanu smatrali su sebe društvenim radikalima koji preobražavaju Sjedinjene Države u skladu s Rajtovom grandioznom vizijom nepreglednog pejzaža broadacre cities, mreže prirodnih sela povezanih modernim sredstvima komunikacije i transportnih sistema“.Društvo Talijesin
Deo Olgivaninog uticaja na Lojda Rajta ticao se i njegovog upoznavanja s Gurđijevom i njegovim učenjem. Gurđijevljeva vrsta teozofije ostavila je traga u kasnijem Lojd-Rajtovom svetonazoru, ali njegov odnos prema samom Gurđijevu nije bio jednoznačan. Po vlastitim rečima, povremeno ga je prezirao, a povremeno obožavao. Gurđijev je navraćao u Talijesin, ali sudar dvojice alfa tipova nije bio kontekst u kojem je posetilac mogao da nadvlada domaćina.
Među prvim Rajtovim šegrtima u Talijesinu bio je i izvesni Vesli Piters. Godine 1932. bio je dvadesetogodišnjak. Već prvih dana u novoj sredini zagledao se u šesnaestogodišnju Svetlanu, Olgivaninu ćerku. Možda i ponavljajući majčin obrazac zaljubljivanja, Svetlana Pitersu odmah uzvraća ljubav, i osam meseci kasnije njih dvoje beže iz Talijesina. Ipak, nalik amiškoj deci koja se naposletku uvek vraćaju u „komunu“, i njih dvoje se posle tri godine vraćaju u Talijesin. Piters je bio talentovan arhitekta i Lojdu Rajtu je bio dragocen kao projektant. Godine 1946. par ima već dvoje dece, a Svetlana je ponovo trudna.
„A onda se 30. septembra 1946. dogodila fatalna saobraćajna nesreća. Svetlana se, sa svoje dvoje dece, vraćala iz grada i džip se prevrnuo na uzanom mostu preko močvare na reci Viskonsin. Svetlana i jedan njen sin su se udavili. Prethodno se neprekidno žalila Pitersu kako je džip s platnenim krovom koji je prisiljena da vozi opasan i preklinjala ga je da kupi običan zatvoreni automobil, ali on je uvek odbijao. Sad je dugovao gospodinu i gospođi Rajt ne samo lojalnost već i dug u krvi. Stoga je, ljudi su govorili, bio potpuno u Olgivaninoj vlasti.“
Crnogorski trag
Mada jeste bio priznat i za života, legendarni status najvećeg američkog arhitekte svih vremena Lojd Rajt je ipak stekao posthumno. Tabloidi su tako pre izvesnog vremena pisali koliko je Bred Pit želeo da ima kuću na vodopadu nalik onoj koju je Lojd Rajt izgradio 1936. To mu je navodno bila opsesivna želja još od vremena kad je studirao. Pričao je o tome svojoj tadašnjoj supruzi Anđelini Džoli, pa mu je ona za rođendan kupila vodopad da na njemu dizajnira kuću.Frenk i Olgivana Lojd Rajt
Ipak, i za života je, makar u poslednjim godinama pred smrt, Lojd Rajt postao referenca čak i za holivudsku celebrity kulturu. Najpre, tu postoji jedan biografski detalj. Naime, njegova unuka bila je glumica En Bakster, dobitnica Oskara za najbolju sporednu ulogu za rolu Sofi Makdonald u filmu Oštrica brijača Edmunda Goldinga, snimljenog po istoimenom romanu Somerseta Moma. Bila je nominovana za Oskara i za glavnu žensku ulogu za film Sve o Evi. Glumila je i kod Hičkoka (Ispovedam se), a njena možda i najamblematskija uloga je ona iz Deset zapovesti Sesila. B. De Mila, gde je igrala Nefertiti rame uz rame s Čarlstonom Hestonom i Julom Brinerom. Ipak, spektakularnija je priča o kući u Konektikatu koju je za Artura Milera i Merilin Monro projektovao Lojd Rajt. Godine 1957, Lojd Rajt je sa Olgivanom ugostio Merilin Monro, najslavniju glumicu svog vremena.
Frenk Lojd Rajt je umro 9. aprila 1959. godine. Do svoje smrti, on je, makar na papiru, bio vodeća figura u Talijesinu. Nakon što je umro, međutim, svi konci su u Olgivaninim rukama. Iako svi Rajtovi biografi priznaju Olgivaninu veliku važnost za njegovu baštinu, njeno egzotično poreklo ih često zbunjuje, pa Olgivanu tako, u jednoj inače cenjenoj Lojd-Rajtovoj biografiji, nazivaju Mađaricom.
Postoji ipak nekoliko amblema njenog vrlo crnogorskog uticaja na muža: od činjenice da su ćerki dali ime Jovana, preko poznate fotografije na kojoj Lojd Rajt pozira u crnogorskoj narodnoj nošnji, do njegove poznate pohvale Njegoševoj kapeli na Lovćenu („Njegoš je zaista bio genijalan kada je smislio ovakvo rešenje, jer kružna forma je prava kruna za vrh Lovćena. Vidi se sa svih strana i jednako izgleda sa svake.“).Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.
Dobra ilustracija postepenog rasta njegove posthumne slave jeste i pesma Sajmona i Garfankla iz 1969. godine, nastale dakle tačno deceniju nakon njegove smrti, a objavljene na albumu Bridge Over Troubled Water, koja se zove So Long, Frank Lloyd Wright:h
Po svedočenjima pojedinih Lojd-Rajtovih sledbenika, nakon njegove smrti Olgivana se kao novi duhovni guru Talijesina sve više oslanja na učenje Gurđijeva: „Plesni rituali koje je organizovala u Talijesinu, nazivajući ih ‘kosmičkim’ plesovima, bili su Gurđijevljevi rituali. Svake nedelje pre podne držala je obavezna predavanja o traganju za višom svešću i često je čitala iz Gurđijevljevih knjiga. Tvrdila je da je upila Gurđijevljeve metode za dekonstrukciju ličnosti i obnovu njega ili nje u potrazi za istinskim ja.
U sećanjima većine Lojd-Rajtovih učenika, Olgivana se ispostavlja kao svojevrstan negativac. Ipak, zanimljiv je način na koji se taj animozitet formuliše. Jedan očevidac koji joj čak nije bio preterano nesklon zabeležio je kako je ona „veoma prepredena žena, moćna i samoljubiva“. U njenoj potrebi da kontroliše svaki detalj života svojih potčinjenih prepoznaje se i uticaj „kulta“ kakav je gajio Gurđijev, ali i vojnička sklonost disciplini, kakvu je možda nasledila od svojih crnogorskih predaka. Jedna manje poznata anegdota kazuje nam kako ju je jedanput u Talijesinu posetio i Milovan Đilas. Pričao je posle da je bila snažan karakter i da je tamošnjom kolonijom upravljala skoro diktatorski. Ponekad je okupljala sve goste i terala ih da slušaju dok neko naglas čita Primjere čojstva i junaštva ‒ na srpskom.
Upravljajući, dakle, diktatorski svojom kolonijom, brinući se za muževljevu zaostavštinu, Olgivana kao da je znala da joj u novoj situaciji treba novi simbol Talijesina, nešto što će školi obnoviti auru posebnosti i ekskluzivnosti. I tu joj u život ponovo ulaze Gruzija i Rusija, i to preko žene koja će je podsetiti i na pejzaže njene mladosti i na Gurđijeva i na zavičaj i na mrtvu ćerku. Žena se zvala Svetlana Alilujeva i bila je jedina ćerka Josifa Visarionoviča Džugašvilija poznatijeg kao Staljin.
Staljin sa ćerkom Svetlanom
Staljinova kći
Život Staljinove ćerke tema je brojnih knjiga. Sa sedamnaest godina, ona se udala za Grigorija Morozova s kojim je imala sina Josifa. Nakon razvoda, udala se za Andreja Ždanova, s kojim je imala ćerku Jekatarinu. Ponovo se razvela, pa je kao tridesetsedmogodišnjakinja, godinama nakon očeve smrti, u moskovskoj bolnici u koju je primljena radi operacije krajnika upoznala indijskog komunistu Kunvara Bradžeša Singa.
Nikad se formalno nije udala za njega, ali živeli su zajedno do njegove smrti 1966. godine. S izgovorom da želi da Singov pepeo prospe u Gang, odlazi u Indiju. Marta meseca 1967. godine ulazi u Američku ambasadu u Nju Delhiju i od vlade SAD traži politički azil. Bio je to jedan od amblematskih momenata čitavog Hladnog rata.Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.
Došavši u Ameriku, Svetlana Alilujeva je postala medijska zvezda koja je dobijala mnogo pošte od nepoznatih ljudi. Od novembra 1969. redovno joj piše i Olgivana Lojd Rajt ‒ u pismima je poziva da poseti Talijesin.
„Svetlana nije znala mnogo o čuvenom arhitekti, i prijatelji su pokušavali da je blago upozore da je to društvo, kako su nazivali Rajtovu školu arhitekture, pomalo čudno, ali u knjigama i brošurama koje joj je Olgivana slala, Talijesin je izgledao izrazito lepo“, piše Rouzmeri Saliven u svojoj biografiji Svetlane Alilujeve. „Pisma Olgivane Lojd Rajt imala su jednu neočekivanu udicu. Oglivana joj je pisala da je njena najstarija kći Svetlana poginula u saobraćajnoj nesreći pre dvadeset pet godina. Kakva je neobična koincidencija da Svetlana ima isto magično ime, koje znači prosvetljena. Već samo to ime je talisman. Po Olgivaninim rečima, bilo im je suđeno da se upoznaju. Svetlana je bila isto tako sklona fantaziji. Znala je da je Olgivana Crnogorka i da je samo četiri godine starija od njene majke Nađe. Zamišljala je ženu gruzijskog tamnoputog izgleda kao njena majka. Kasnije se toga ovako sećala: ‘Obe smo očekivale nešto posebno od našeg susreta, obe smo gajile voljene slike i fantazije… Osim te neobične povezanosti, od pustinje u Arizoni zaista nisam očekivala ništa naročito’. Svetlana nije ni slutila da će se susresti s titankom koja je već smislila ulogu koju će ona igrati u svetu Talijesina. Olgivani Lojd Rajt se moglo odupreti malo ljudi.
U martu 1970. Svetlana sleće na aerodrom u Finiksu, gde je čeka Jovana Lojd Rajt, ćerka Frenka i Olgivane. Od aerodroma do Talijesina udaljenost je nekih četrdeset kilometara. Tokom cele vožnje Jovana Svetlani priča o svojoj pokojnoj polusestri govoreći na kraju: „Nadam se da ćete mi sada vi biti sestra“.
Na imanju je dočekuje Olgivana. Grli je čvrsto i nekoliko puta ponavlja njeno ime hipnotičnim tonom, kao da se istovremeno obraća njoj i svojoj mrtvoj ćerki. Svetlana je nameravala ostati u Talijesinu tek nekoliko dana. U džepu je imala avionsku kartu za San Francisko. Olgivana je, međutim, imala druge namere.
Nesporna je činjenica da Svetlana nije otputovala u San Francisko i da se već četvrtog aprila, samo tri nedelje nakon što je stigla u Talijesin udala za Veslija Pitersa, udovca Olgivanine ćerke Svetlane. Po većini interpretacija, to je od početka bila Olgivanina namera. Ona je navodno verovala da Svetlana na nekom računu u Švajcarskoj ima ogroman novac, odnosno da u nekom sefu u istoj zemlji poseduje basnoslovne količine zlata pa je želela to bogatstvo vezati za Talijesin. Sam Piters se po tim tumačenjima isprva u celu vezu upustio isključivo zbog Olgivaninog pritiska. Uoči venčanja, Olgivana je svim gostima i zvanicama Svetlanu predstavljala kao svoju ćerku.
Samo pet meseci nakon venčanja, Svetlana je imala šokantnu vest za Vesa. Tokom jedne šetnje, „obuzelo ju je osećanje mladosti i vitalnosti, osećaj usredsređenog blagostanja kakav je imala dvadeset godina pre toga. Kad je otišla kod lekara, on joj je potvrdio da je trudna. Svetlana je bila van sebe od sreće. U njenim godinama ‒ četrdeset četiri – to je bio veliki dar. Dete joj je dar sudbine, kompenzacija za decu ostavljenu u Rusiji, i konačno će zacementirati njenu vezu sa Vesom. Kad mu je rekla, on je svakako bio iznenađen, ali izgledalo je i da mu je drago. Međutim, kad su saopštili novosti Olgivani, ona se razbesnela – u Talijesinu nema mesta za decu jer ‘skreću energiju s posla’. (…) Svetlana nije mogla da zamisli da se porodi u Talijesinu, pa je zahvalno prihvatila poziv Vesove sestre da se porodi u Kaliforniji.“
Olgivana Lojd Rajt
Na crnogorski način
Dvadeset prvog maja 1971. godine, Svetlana je rodila ćerku. Dala joj je ime Olga, po svojoj baki. Ves je bio ushićen što takvim izborom imena može da se dodvori Olgivani. Ipak, animozitet između Svetlane i Olgivane s vremenom je samo rastao. „Svetlana je sad videla Talijesin kao jezovit i zlokoban odjek nečega što je vrlo dobro poznavala“, piše Rouzmeri Saliven u knjizi Staljinova kći. „Olgivana je bila ista kao njen otac. Njene smeđe oči su imale onu ‘žutu varnicu divlje mačke’ kakvu su imale i Staljinove oči govoreći: ‘Ja sam glavni’. Prodorno bi vam se zagledala u oči, tragajući za onim što pokušavate da sakrijete; i njen otac je ‘imao običaj tako da gleda’. Za večerom je Olgivana kontrolisala sto i svi su pazili da predvide njene reakcije, baš kao i za Staljinovim stolom. Kao i Staljin, i Olgivana je menjala istoriju kako ništa ne bi umanjilo njenu ulogu, tvrdeći kako je genij Frenka Lojda Rajta procvetao tek kad je nju upoznao, iako je tad imao šezdeset godina i već bio svetski poznat. Kako je Svetlana uspela da u Americi dospe baš na mesto koje je bilo odjek represivnog sveta njenog oca, s ‘kultom ličnosti’? Svetlana je pisala Džordžu Kenanu da Talijesinom ‘upravlja, zlostavlja ga, dominira njime i indoktrinira ga, na najsuroviji slovenski (crnogorski) način, starica koja je dobar političar, s vrlo oštrim zdravim razumom i neverovatno velikom željom da VLADA’. Otišla je iz svoje diktatorske zemlje s lažnom ideologijom i sada, u ‘ovoj najdemokratskijoj i najslobodnijoj zemlji na svetu’, upala je ‘u malu crnogorsku kraljevinu’ sa ‘dvorom i odanim dvoranima, baš kao što je bila i rezidencija moga oca u Kuncevu’. Svetlana je donela odluku. Neće se potčiniti tom psihološkom jarmu niti će dozvoliti da njenu ćerku Olgu na taj način vežu.“
Olgivana Lojd Rajt
Posle nekoliko turbulentnih svađa i prividnih pomirenja, Svetlana je konačno napustila Talijesin nekoliko dana nakon Božića 1972. godine. Povela je sa sobom ćerku, a nadala se da će im se pridružiti i Vesli Piters. Njegova odanost Olgivani, međutim, bila je jača od svega. Razveli su se tokom 1973, a Ves je ostao u Talijesinu sve do svoje smrti. Nadživeo je Olgu za šest godina, a posle njene smrti nasledio ju je na čelu Fondacije „Frenk Lojd Rajt“.
Pošto je svoje prihode ranije bila vezala za Društvo Talijesin, u finansijsko-tehničkim pojedinostima nakon razvoda Svetlani je pomogao pominjani Džordž Kenan, koji ju je inače, skupa sa suprugom, znao posećivati u Talijesinu. Ostalo je zapamćeno da je Olgivana bila oduševljena Kenanom. Kako je on od 1961. do 1963. godine bio američki ambasador u Jugoslaviji, teško je zamisliti da njih dvoje nisu vodili opširan dijalog o Jugoslaviji i Crnoj Gori. Jedan od arhitekata rušenja Istočnog bloka putem disidentske kulture, dugo razgovara sa unukom Marka Miljanova uz sekundiranje Staljinove ćerke – to je siže za dramu koju bi zaista vredelo ispisati.
Ritam krvi
Olgivana Lojd Rajt umrla je 1. marta 1985. godine. U nekrologu koji je objavio Njujork tajms nazvana je suprugom i saradnicom Frenka Lojda Rajta i matrijarhalnom vladaricom Talijesina. U tekstu se citira rečenica njenog muža: „Sama činjenica da sam u društvu s njom razgaljuje mi srce i jača mi duh, i kada stvari krenu loše i kada idu dobro“. Nadživeli su je ćerka Jovana i dvoje unučadi.
U septembru 2015, u staračkom domu u San Gabrijelu u Kaliforniji, umrla je Jovana Lojd Rajt. U svojim ranim dvadesetim, i ona je u Parizu nakratko bila Gurđijevljeva učenica, neposredno pre nego je učitelj umro. Jovanu je nadživela njena ćerka Iv Lojd Rajt.
Osvrnuvši se na neobičnu i nesvakidašnju vezu centralnoevropskog Jevrejina i Crnogorke, Danilo Kiš je samog sebe prozvao „etnografskom retkošću“. Nije manja „etnografska retkost“ ni žena koja nosi ime „praroditeljke drevne naše“, a koja je unuka Frenka Lojda Rajta i čukununuka Marka Miljanova te, naravno, unuka vojvodine unuke, žene u čiju je crticu između godine rođenja i godine smrti stalo pola sveta i pola istorije: od Gurđijeva do Merilin Monro i od Ketrin Mensfild do Staljinove ćerke.Olgivana Lojd Rajt
„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović odnosno Olgivane Lojd Rajt dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u život pojedinca. Gurđijev je rekao i da je najveća moguća greška verovanje da je čovek uvek isti, pošto čovek nikada dugo ne ostaje isti jer se neprestano menja pa retko prođe i pola sata a da se ne promeni. U Olgivanin život je stalo mnogo života. Ali opet, istovremeno, to je takođe i život koji je produžetak i dedinog života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača. Ispreplitanje istosti i različitosti priziva mistiku, priziva ono što je Gurđijeva odvelo u ezoteriju. I nije zato slučajno što je Olgivana bila plesačica. Ritam i ples slutnja su onog smisla koji reči naslute tek kroz poeziju. Pesnik rođen nadomak Olgivaninog zavičaja za vreme njenog medenog meseca sa Frenkom Lojdom Rajtom napisao je stihove:
Na početku svake ljubavi Svijet dolazi u pitanje. Nije to više stvar tebe i mene; Bube i zvijezde pomiješaju orbite.
Vilijam Batler Jejts, pesnik koji takođe nije izmakao Gurđijevljevom uticaju, pevao je o sokolu koji u spirali leti nebesima. To je ista spirala u kojoj se okretala Olgivana pred umirućim očima Ketrin Mensfild darivajući joj spoznaju kakvu joj nisu dale nijedna pesma ni knjiga.
Држи се за мене у клауду тмурном Из ког црни пламен као слутња сукља, Шпијун дигиталан у програму бурном У вештачку памет нек’ нас скупа вукља.
Нека му транзистор од страсти забруји, Нека му се жице од љубави збуне. Артифицијелног сна да му заструји Река непокорна – у чип да га муне.
Хоћу с тобом ако и ти спремна јеси Да се бацим у тај понор који зјапи, Уходе нас знају, и ми њих смо свесни, Али нас не мрачи светлост која хлапи.
Јер код нас, вољена, светло не јењава, Вечност од смираја не зна да се плаши, Суровост машинâ нас тек засмејава, Држи се за мене, на клауду јаши.
ЧИТАЈУЋИ КЛАУДА ИЛИ КАКО ЈЕ ОД ЧОВЕКА ПОСТАО ОБЛАК (ПОЕЗИЈА ВЛАДИМИРА Д. ЈАНКОВИЋА)
Чудан и по свему необичан беше Клауд – тај човек настао из облака што је, већ презрео, отпао са грозда генерацијâ и времена, из дубоке тмине мастила разливеног по модроплавом хоризонту свести. Виновник страшних громова и олуја које насмрт плаше сујеверне морепловце док броде по бескрајном океану несвесног, молећи се боговима рациа да се живи и здрави врате у своје тврђаве од бетона и челика. Заточеник у хладној и мемљивој тамници овога света, жртва колективног и херој индивидуалног – такав је то клауд био.
Јездио је он као некад Прометеј кроз тамне вилајете тог подвојеног и фрагментираног људског духа, расцепаног муњама које су севале из простора оностраног и виртуелног, паралелног, лепећи се својим пламеним језицима за све те кодове који су попут свитаца у ројевима прелетали преко плодних и набреклих поља психе.
Беше он уз то још и јеретик одбегао с ломаче данашњице, осуђен на смрт неумреженошћу јер је подметао пожаре и палио ватре у дубоким и мрачним пећинама индивидуалне и колективне свести, по густим и непрегледним шумама подељених стварности које су све више залазиле једна у другу, мењајући непрестано своја безбројна лица и обличја. Гледао је он нетремице у те окречене гробове што су попут ноћних светиљки окачених о таваницу неба гореле својом слабашном и пригушеном светлошћу, прогоревајући већ начете покрове дугих и бесаних ноћи.
Али од свега беше он понајвише посматрач свих тих појава и догађаја који су се великом брзином и једни за другим низали пред његовим погледом; пратио је он с пажњом сваку од њих тражећи им узајамне везе у томе бесконачном низу узрока и последица, упињући се да докучи суштину и утврди њихову праву природу и тачан положај у непојмљиво сложеној географији човека.
А увидео је и то сасвим јасно како се љубав лишена погледа и додира претвара у нејасну и неразумљиву криптографију, у мистично сједињење давно изумрлог језика и писма и новокомпонованих симбола, док је на неком клауду стрпљиво чекао своју вечито младу и лепу Клаудију, ту одбеглу половину свога властитог бића неокрњену црним рупама и сабласном лепотом звезда чија је историја цела стала у неколико тачака и цртица откуцаних у журби, послатих у поруци и примљених у тренутку уместо дуго чеканог писма.
Бавио се алхемијом фантазијâ и скривених страсти заједно са њом као сваки искрени посвећеник у мистерије, трагајући за угаоним каменом свих еволуција и револуција које су се збиле и које ће се икада збити у ономе великом точку промене и преображаја у којем су вечно живи и бесмртни архетипови проналазили пут до целовитости и властитог сопства.
Упутио ју је у магију садашњег тренутка и ритуалне плесове древних шамана што су у трансу, заоденути обредним ватрама, спавали с властитим анимама; у нехотичне покрете тела и варке ока док се стари светови око њих руше, негде на периферији свемира, међу старим и густо збијеним кућама у којима су собе још мирисале на баштенско цвеће, убрано у магновењу, у часу тешких интрига срца са оближњих жардињера.
Јер ко је, напослетку, он уистину био него пали анђео распет између два света у њиховом трајном и нераскидивом јединству свих разлика и супротности, анђео из старине бачен у подземље и техничко-технолошке кругове пакла одакле га само клик дубоког и искреног покајања може избавити од вечних мука и вратити га натраг у свет живих и умрежених.
Добри и питоми пастир међу чипованим стадом оваца одбеглим из свога тора право у чељусти крволочним и гладним читачима бар-кодова и генетски модификованим номадима; бегунац изашао из египатског ропства на путу за обећану земљу; потомак и далеки син Соломонов из племена несврстаних и наследни чувар древног знања преношеног с колена на колено преко Мртвог мора идејâ и неурона све до новог Храма којем постаде глава од угла, он – слободни зидар и главни архитекта сопствене унутрашњости живописане светлошћу разума, истине и правде. Он – Велики мајстор Реда отписаних.
И праведни Јов кога су смисао и промисао пожутеле хартије и мастила сачували од искушења празних и изгужваних постеља и нервозних мачака које су мјаукале с потамнелих кровова и отворених прозора, загледајући радознало у туђе полуспуштене ролетне и размакнуте завесе одакле су се назирали обриси тела заоденутих нападно у лагане и полупровидне тоалете, фоткана на брзину излупаним и изгребаним телефонима у позама лоше изведене и приказане пантомиме, и фоткама постављеним на јавне профиле
да верно прате тај хистерични глобални фол у финишу припрема пре долазак на још један бал под маскама у поодмаклим вечерњим сатима.
Ко, ако не онај који је у својој наивности и занесењаштву јавно исповедао веру у васкрсење мртвих и идентитет слободног и некодираног човека у очима вољене му жене, оној која сад на нечијем туђем клауду по мрачним и закривеним улицама великог града као вештица на метли језди.
Kada peva o ljubavi, pesnik se obraća božanskom (u čoveku), naizgled nedosežnim bićima, ili pak najnižim – u koje ne samo da utkano je božansko, već je božansko u njima naročito vidljivo, i to okom vidljivo, pa su sva ta htonska bića u potrazi za bogom i paradoksalno bliže bogu no sveci (!) s obzirom na živo blato u koje su se uvalili do guše. Njihovo disanje mora biti snažnije od običnog disanja. Oni, gubeći stvari i bića na cestama, stravično i dramatično gube uvek jedino i samo Boga. Svakim udisajem, gube Boga.
Pesnik naročito milostan prema zverima, zverima jer prevazilaze ljudsko telo razarajući ga nemilosrdno, to telo u koje se nastaniše, to igralište, stecište demonima, prikazuje ih onakvima kakvi u suštini jesu: manji od makovoga zrna.
Bolno usamljen, on savetuje smrtnicima da ga ne prate na putevima samospoznaje. Njega ne ljuti smerna putanja smrtnika (pri tom kada govori o smrtnosti, ne misli isključivo na to da ćemo svi umreti, nego na ono što je zaista nedostojno u čoveku: sujeta, ogorčenost, samoljublje, istrajnost u nekakvom karakteru), samo on sa njom nema nikakve veze, sa takvom je putanjom – raskrstio:
Ako u sebi imaš svet,
čoveka, ženu il' dete,
samo prođi, produži dalje,
ne stupaj na mrke stepenike
na obodima puteva
ovozemaljske sreće.
Smerno hodaj
ka toplom ognjištu,
il' srcu što te u mekom gnezdu čeka.
Ne idi za mnom.
Mene mame druga svetla
što se žalcem beru
na cilju mog hoda,
u proplancima skamenjenim.
(Staza)
Ljudi koje sreće na nižim putevima neretko predstavljaju teret. Progovara onda ta bolna misao iz njega da – živeti se može samo bez ljudi. I ovde se ne misli na ljudskost i suštinu koja neizostavno mora biti i klica boga, nego na formu i determinisanost koja prati čoveka na nižim stupnjevima samospoznavanja.
Budistička tradicija govori, između ostalog, i o plemenitoj istini o putu koji vodi do prestanka patnje. Reč je o oslobađanju bića od vezanosti i želja, a to je osmostruki plemeniti put. Upravo je na taj put pesnik zakoračio.
Zbirka je žanrovski i tematski podeljena. Nekoliko haiku pesama možemo posmatrati u kontekstu skraćivanja dužih pesama, sabijanja, odsecanja od svega suvišnog. Dakle, i forma pesama ukazuje na želju za odsecanjem i istvoremeno nemogućnost potpunog ostvarenja te želje. Sa druge strane, duže pesme mogu se posmatrati kao proširene haiku forme. Ta je potencijalna eksperimentalnost pisanja i čitanja naročito zanimljiva. Upravo u haiku pesmama izrazita je odsutnost ljudi, ali njihov dah…
Pokojni harmonikaš budi lirskog subjekta iz sna, vetar briše suze siročetu mesto majke, zmije izviru ispod vrelog kamenja.
Karakteristična je informativnost u pojedinim dužim pesmama:
Pahulje oplele srce neba.
U kristalnom oblaku
ogleda se mesečev očnjak.
Nemirni san izlazi iz spavača.
Senoviti lovac goni zvezdani treptaj.
Na crnoj pari zgasle Žar –ptice
beli vukovi greju čeljad.
(Mraz)
Naravno da sadržaj ne ostaje na nivou informacija već se razlaže u čitalačkom tkivu, ali informativnost odaje utisak surovosti i jeze, pa kao da sama priroda odavde progovara! Obrnuti i pervertirani pejzaž (?) informativnošću odaje utisak šoka, zar takve slike, slike koje bi jedna bubašvaba, da može pisati, nama mirno prenela? Te pejzažne pesme su bez onog subjekta kojem se pesnik neretko čežnjivo obraća, stoga mogu pesme u zbirci podeliti na slikovite, opisne i ljubavne, iako u punom smislu žanra to ne mogu potpuno učiniti jer ova poetika izmiče žanrovskim okvirima.
Iznad jastuka
probuđeni leleci.
Jutro bez mene.
Ovaj se prizor, navodno, odvija bez samoga pesnika, jer kada kaže – živeti se može samo bez ljudi, on sebe ne izuzima. Život sam – sam život je važan – a ne pojedinac u svojoj pometenosti i determinisanosti koja mu postaje tragedija. On se može izjednačiti sa onom kapi u okeanu jedino ako shvati smisao celine i oslobodi se praznih želja i htenja. Uspeva li to lirski subjekt? Na stazama kojima hodi, čini se da još ni prvi problem oprečnosti nije mogao savladati. Kasnije sledi trolikost i četvorolikost i osmostrukost koje svetle čak i iz ove pozicije. Da, u pesmi Na ivici reći će: Umesto tvoga / ili lica Boga, / ja grlim / strmine bezdana. Problem je postavljen tako: ili-ili, a sve između je ambis, ova crtica je ambis, pa i život sam koji deli čoveka rastrzanog između niskog i visokog.
Ovakva antinomija čak koketira i sa patetikom. Oštrina kojom je izrečena postavka pokazuje da ništa za pesnika ne postoji osim Boga i onog lica koje je izgubio. U ovoj ravni, on gubi samog Boga. Niža bića, da tako kažem, imaju izuzetnu sposobnost da nas iznenade. Ili: Niža bića imaju sposobnost da nas učine bogom. Biće da je tako, pa se stvara još veća iluzija ili pukotina. Uzaludnost koja pesniku onemogućava da obgrli lik voljenog i lik samoga Boga, čine ga tragičnim, poput Narcisa. On želi Boga u svemu, on želi sebe u svemu. Ništa osim antinomija koje je ranjeno biće uspostavilo. Nisko-visoko, gore-dole. Na koncu, antinomije se slivaju u jedno, pa nije netačno tvrditi da su voljeni i Bog jedno te isto za čoveka, a da je vera zanosna boginja koja preti ništavilom. Ako ne može Bog – onda neka bude komadanje blještavilom. Ako ne može Bog – onda neka ne bude ničega.
Često je taj Bog mamac, klopka, kuka za naivne. Sve te silne refleksije Boga u smrtnicima, sve te čežnje koje mame nas da se u sopstvenoj lepoti udavimo, u ovoj mašini za mlevenje mesa. Čitajući, videla sam samleveno meso, sitna crevca, koske, i smrad (miris) – primarni jezik ove izuzetne poezije koja će svima koji pročitaju otvoriti oči, ali one detinje, radoznale, koje se ni pred životom ni pred smrću ne zatvaraju, oči sa još neizgrađenom estetikom, a kamoli etikom. Ispočetka!
Zoran Antonijevićgovori svoju poeziju:
Video materijal je proizvod saradnje između pesnika okupljenih oko projekta Spoken word RS. Pesma Liryca – moj brat spava je muzički projekat nastao kao plod saradnje između muzickih projekata Voden, Azimetruum i Zorana Antonijevića.
Dušan Gojkov autor je knjiga Grand hotel, kratke priče, 1984-1993; Slepi putnik, roman, 1994; Evropa pleše, radiofonski eseji, 1995-1996; Fotografije glasova i Utuljena baština, dokumentarno – dramski radiofonski eseji, 1997; Un nuit (un jour) d’un vie, izabrani eseji, 1997; Passager clandestine, roman, 1998; Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum, roman, 1998; Album fotografija 1991-1993, roman, 2003; Laka, crna zemlja, duodrama, 2005; Pisanje po vodi, roman, 2006; Other People’s Memories, poema, 2012; Dying Words, 2012, poema; Potištenost, roman, 2012. Dobitnik je nekoliko književnih nagrada. Prevođen je na strane jezike. Zastupljen je u više antologija savremene proze i poezije. Režirao je desetak pozorišnih predstava, dve serije dokumentarnih televizijskih filmova, dve stotine četrdeset radio drama i radiofonskih komada. Osnivač je i urednik Balkanskog književnog glasnika. Tužne šansone mu je jedina knjiga poezije.
№ 3,14
pronašao sam jutros jednu tvoju fotografiju, žo
bila je među stranicama
antologije rumunske poezije
sećam se tačno tog sparnog julskog jutra
u ulici mogador
kad si sa kafom u ruci
potpuno mokra lepljiva
izašla na prozor
zaboravivši da nisi obučena
(fon grada, kikot u daljini)
fotografiju je napravio sused sa petog
poklonio nam je dan kasnije
(šum vetra, zvuk tramvaja, neko šuška novinama)
znam koliko godina je prošlo, žo
trebalo bi da mi je sad već svejedno
ali ja sam samo kap krvi koja govori
nikita je u pravu:
tebe je valjalo tražiti
vredelo čekati
„da te sad zgrabim i u stopalo poljubim
ti si jedina žena koja bi malko hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš“
(tihim glasom, pompezno šapćući)
žito se talasa, žo
ponovo je leto
miriše na mentu
tako će biti
doveka
tamo gde si sada
samo se smenjuju
svetlost
i tama
(violončelo, tiho [...] fade out)
№ 27
izlazak iz kuće
rano jutro
stojimo tu
kao dve voštane figure
iz muzeja za zaludne turiste
na jednoj provincijskoj
balkanskoj
autobuskoj stanici
što miriše na prašinu
naftu
istrošene autobuske gume
gledamo jedno u drugo
zurim:
zelene tačkice
u tvojim plavim očima
bledo lice od mučnine
nabrekle dojke
(stomačić se još ne vidi, prerano je)
rukom mi skidaš
neku nevidljivu trunčicu s lica
kažeš
sve će biti u redu
ulaziš
u lep, beli autobus
sedaš
ja patetično vadim izgužvanu maramicu
iz džepa
kao u šali mašem
ti odmahuješ rukom
naočari su mi očigledno zamazane
jer ne vidim više ništa
kao one noći u hamburgu
kad sam
smrznut
čekao da stigne brod
koji će me odvesti
još severnije
negde kod hiperborejaca, verovatno
tako i sad drhtim
jer
znam
nikad se više
nećeš vratiti
znam
eto, ima tome već deset godina
ni ja već dugo... dugo nisam u svom rodnom gradu
ranije sam
tu i tamo
i dobijao pokoju vest
o tebi
pa je i to
vremenom
prestalo
no
vraćam se
povremeno
da obiđem rodbinu
prijatelje
kojih je sve manje
kako vreme prolazi
ovaj put
samo na kratko
samo na sprovod
dragoj osobi
ako se ne varam
autobus staje
na isti peron
s kojeg sam te otpratio
ne nosim prtljag
osim jedne torbice
šta li me vezuje
za ovo mesto
pitam se
prvo idem tramvajskim šinama
vlažne su od kiše
rano je jutro
kao i onaj put
još uvek nema saobraćaja
nakon toga
penjem se
lagano
nekad kaldrmisanom
sad asfaltiranom
ulicom
ovde su davno prodavali klaker
kabezu
bozu
bajate krempite i šampite
kačkete
grozne džempere
saračku robu
žice za gitare tamburice violine mandoline
svega toga više nema
ipak
sve je
ostalo isto
grad
siv
sa grčevima na licu
koje ljudi nose sobom na posao
pobogu
ovde sam živeo
tridesetak godina
manje – više
šta je od toga ostalo
voleo sam u ovom gradu
ljubio
neke žene
e,
sa kim sam sve pio
za kafanskim stolom u skadarliji
pisao tamo svoje prve novinske članke
reportaže
čak i pokoju knjigu
prosio neke divne žene
(neke su i pristajale, što je najzačudnije)
udisao miris parka
što okružuje gradsku tvrđavu
živeo
sahranjivao neke mrtve
bivao na nekim venčanjima
gledao, mazio male bebe
tridesetak godina
manje – više
šta je od toga ostalo
čudnovato
ništa od toga mi ne pada na pamet
ništa od toga nije ostalo
samo ono jutro
kad sam te pratio na autobusku stanicu
i znao da se nećeš vratiti
№ 33
laku noć, moje dame, laku noć
bliži se kraj ove operete
laku noć, moje dame, laku noć
odlazim da spavam
čist
bez slojeva šminke
godinama nanošenih
laku noć, moje dame, laku noć
da mi je svaka od vas podarila samo
po kamenčić tuge
sad bih morao da unajmim nosače
srećom
bilo je tu i radosti
nadam se da i vi pokatkad tako mislite
laku noć moje dame, laku noć
nije prošao ni jedan dan mog života
a da se ne setim
ponaosob
svake od vas
vaših mirisa
očiju
osmeha
grudi
bokova
vaših glasova
godine su ih pretvorile u hor
anđela
a uz takvu muziku
divno je tonuti
u san
laku noć, moje dame, laku noć
Dušan Gojkov
Naslovna fotografija (Andrej Lukaš) preuzeta je iz zbirke poezije Tužne šansone Dušana Gojkova
Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.
MRTVI VOLE TREŠNJE
Bili su čudna skupina. Neko bi rekao ludaka. Istina je da su, pre svega, bili skupina mrtvaca.
E sad, treba definisati šta tačno podrazumeva to „biti mrtav“. Koliko god se taj pojam činio nedvosmislen, binarno logičan, jesi ili nisi, živ ili mrtav, nula ili jedinica, stvari baš i ne stoje tako. Postoji čitav jedan valer stepenovanja od „biti formalno živ a duša mi spava“, preko „telo mi se raspada al se držim postojanja ko pijan plota“ do, na primer, „živ sam leš, ne smeta mi“.
Dobro, neko bi rekao da nema mesta proizvoljnosti onog trenutka kad se pređe crta i ispusti poslednji dah ali, ne bih da cepidlačim, samo kažem da postoji jedan broj nesrećnika, nedovoljno mrtvih da bi otpustili dušu da ide dalje a opet, nedovoljno živih da bi pretekli u nama poznatoj realnosti. Ono što ih je održavalo u tom nekom, uslovno rečeno, postojanju, bile su jake želje. Nerealizovane dok su imali telo da nešto s njima urade, ali dovoljno imperativnih da i dalje zaposedaju i traže svoje.
Jaka željnost činila je da i dalje postoji neka unutrašnja zgusnutost koja je čak pravila privid fizičkog oblika, istog kao kada su ih polagali u sanduk. Istina, vidiljivi su bili samo međusobno, osim možda retkima koji su imali antene za onostrano. Ukoliko bi i došlo do takvih incidenata i do kratkotrajnih preklapanja planova, (ne)srećnik koji bi postao svestan njihovog prisustva bi ili najednom postao jako negativan, besan i neobjašnjivo zao ili bi, u ekstremnim probijanjima svetova, čak mogao i da ih vidi kao posebne entitete i u tom slučaju bi ili trajno skrenuo ili preventivno proglasio svoje viđenje za snoviđenje.
Naša ekipa se rojila oko mesta koja su pulsirala patnjom i jakim nezadovoljstvima, tamo gde su se iznenada otvarale Kapije za prelazak, ili oko ljudi koje su porobljavale jake želje i impulsi. To su bile frekvencije koje su ih prirodno privlačile i bila neka vrsta hrane, kao što se u automobil sipa gorivo kako bi mogao da se kreće tako su i oni bivali privučeni takvim energetskim dešavanjima.
Groblje u negotinskim Pimnicama
Trenutak i mesto u kome se dešava ova priča (iako su te koordinate date samo uslovno jer za njih važe drugačije dimenzije) jeste jedno sparno popodne u jednoj grobljanskoj radnjici u malom mestu.
Milorad (čovek od ovog sveta) sedeo je nalakćen za rasklimatanim stolom gušeći se od omorine i psujući u sebi besparicu, dosadu i svoju gnjavežnu ženu s kojom se upravo posvađao. Ionako težak vazduh je bio ispunjen sladunjavim mirisom polu-uvelog cveća, grančica čempresa koji se upliću u pogrebne vence i parafinskim svećama. Lenjo je mljacao trešnje koje je kupio radnjicu pored i nadrkanao konstatovao kako trešnje, iako naizgled jedre i rumene, nemaju slatkoću, verovatno od kiše koja je tih dana svako malo padala. Ove trešnje su podvala, deluju plastične u svojoj savršenosti a nikakav ukus, baš kao i moj život, pomislio je. Vrtlog nezadovoljstva koji se kao oblak pare nadvio nad njim privukao je naše junake kao roj mrava koji su osetili šećer. Nije ih naravno video ali njegova klaustrofobična radnjica je namah postala krcata. On se, isto tako, osetio još teskobnije, ako je to uopšte moguće.
Trešnje! Unisono je odzvonila alavost mrtvih usta. Najesti se trešanja dok stomak ne zaboli. Dok prska sok, dok puca jedro meso voća dok ga drobe krezavim ustima. Orbitirali su u krugovima oko stola i roze najlon kese, sve brže i brže. Upelelo se jedno sladostrasno kolo. Kako nije moguće najesti se u fizičkoj relanosti a istovremeno boraviti u onostranosti želja se ulila u sirotog Milorada koji je počeo da ih mahnito trpa u sebe iako mu nije bilo ni do čega, pa ni do trešanja. Bilo je nečeg destruktivno komičnog u tom prizoru. Jeo ih je kao da mu je zadnje. Nije se ni trudio da pljune svaku košticu. Nije mu bilo jasno da li pljuje koštice ili sopstvene zube. Ponesen neobjašnjivom gladi počeo je da ih jede, ne jednu po jednu, nego celim šakama. I, koliko god je samom sebi bio besmislen, nije mogao da se zaustavi. Niz obraze su počele da mu cure suze, niz bradu crveni sok.
Zaposednutost koja ga je spopala kulminirala je u jak i temeljan osećaj tuge i promašenosti. Da mu je neko rekao da će danas, ni iz čega, da doživi ovakav duševni kolaps, ne bi mu verovao.
Napustiće ženu.
Zatvoriće radnju.
Vratiće se na selo.
Defetizam koji je osetio začudo mu je doneo olakšanje. Rasplakao se crvenim suzama.
Фељтон у црногорском дневном листу Дан (октобар, 2020)
Из рецензије научног саветника Владана Јовановића, Институт за новију историју Србије:
Pored dvanaest poglavlja monografskog teksta, ova knjiga sadrži i priloge – poverljivu korеspondenciju, govore, izveštaje sa bilateralnih sastanaka prilikom sklapanja sporazuma, izvode iz bugarske štampe, elaborate o odnosima dve zemlje, izveštaje o razgovorima međudržavnih i partijskih delegacija, kao i beleške o poseti Todora Živkova Belom dvoru 1966. godine. Držeći se čvrsto arhivskih izvora, publikovane građe i najšireg opsega pouzdane literature autori su uspeli da stvore izuzetno preglednu i konciznu monografiju koja kompleksne jugoslovensko-bugarske odnose čini daleko jasnijim. Tome su značajno doprineli svestrano razumevanje geopolitičkih zbivanja na Balkanu, objektivan i izrazito racionalan pristup izvorima i literaturi, prefinjen jezik i odmeren stil, kao i dar za pravilnu gradaciju bitnih i efemernih sadržaja, svojstven razvijenijim evropskim istoriografijama.
Мало је познато да велико страдање Србије у Првом светском рату није било јединствено српско историјско искуство у нововековној историји. Бечки рат (Großer Türkenkrieg), вођен између Османског царства и Свете лиге опустошио је области данашње Србије јужно од Саве и Дунава можда и разорније и темељније од рата 1914-1918. Велике војске Хабзбурговаца и Османлија остављале су за собом спржену земљу, а случајно преживеле чекала су нова искушења – куга и глад. Радило се, пише историчар Глигор Станојевић, о “мрачном добу разуларених убилачких нагона, када убиство човека постаје духовна потреба злочинца”. Многи су спас налазили у миграцијама. Према Станојевићевим проценама, поменути простори Србије изгубили су трећину, а можда и половину становништва!
Пустошења српских села и градова, те бестијална масовна убиства, били су тек неке од епохалних последица Бечког рата. Овај велики и исцрпљујући регионални сукоб потиснуо је Османско царство из Средње Европе и најавио потоњу турску дефанзиву на Балкану. Битна локална последица рата била је Сеоба Срба, која је сигнализирала измештање тежишта српског фактора на просторе северно од Саве и Дунава. Осим тога, продор аустријске војске у срце Балкана током ових ратних операција омогућио је краткотрајно, али трауматично искуство Срба од Београда до Косова са Хабзбурговцима. Даље, хроничне слабости османске империје, које је овај рат изнео на видело отвориле су пут развоју државотворних идеја малобројне српске елите (гроф Ђорђе Бранковић, патријарх Арсеније III). На почетак њихове реализације морало се сачекати више од једног века.
На крају, али важно – књига Глигора Станојевића наводи нас на закључак да је Бечки рат за Србе представљао скупо плаћени пут до сазнања да страни бајонети не доносе слободу.
Доносимо неколико страница из књиге Глигора Станојевића: Србија у време Бечког рата 1683-1699, Београд 1976.
Турски поход на Беч 1683. године био je последњи продор Турака y средњу Европу и први снажан ударац хришћанске Европе Османском Царству. To je био велики преокрет који ће судбоносно утицати на историјски развој средњоевропских народа и једног дела Балканског полуострва. Улазак Османског Царства y рат против Аустрије био je највећи војни потхват Турака у Европи. Али „под Бечом je бурак насрнуо“, како je то Његош сјајно формулисао. Савезничка пољско-аустријска војска до ногу je потукла Турке 12. септембра 1683. године. Краљ Јан Собјески који je предводио пољску војску, парафразирајући Цезара рекао je: „Veni, Vidi, deus vicit“! Војна надмоћ Османског Царства, које je пуна два века низало победе y Европи, скрхана je под зидинама Беча. Зато су слом од 1683. године и расуло које je за њим дошло изгледали ужасни и неразумљиви. Слика коју су охоли Турци имали о себи и историјска оцена Европе о њима наједном су уништене. Није било никаквог изгледа да Османско Царство поврати своје достојанство пред самим собом, пред непријатељем, пред покореним народима Балканског полуострва. Европа je спасена од наметања туђе културе и религије. Од тада ће Турци измицати из Европе и покорени народи Балкана враћати ce својој изворној хришћанској култури.
(…)
Ниједан ранији турско-аустријски рат није имао толики значај за историју српског народа y Србији и изван ње, за историју обе зараћене стране као Бечки, односно Морејски рат. Ратовање Аустрије против Османског Царства (1682— 1699) познато je у историографији као Бечки рат, a борба Венеције, аустријског савезника, као Морејски рат. После толико година робовања Србија ce, дубоко y унутрашњости Османског Царства, нашла y ратном вртлогу. Свршетком рата Србија од унутрашње провинције постаје периферна територија Османског Царства (…) Карловачким миром Османско Царство доживело je највеће територијалне губитке y својој историји. Аустрија je добила читаву Угарску без Баната, Славонију, Срем до линије Митровица — Сланкамен и читаву Лику.
(…)
Аустријске војне власти заводе y освојеној Србији свој окупаторски режим, с циљем да Србе што пре укључе y своју културу. Таква политика бечког двора изазивала je незадовољство и отпор српске дркве. Зато патријарх Арсеније III тако тврдоглаво одбија сваку сарадњу са Аустријанцима, свестан опасности коју доноси нови окупатор. Папа није пропустио прилику да новчаним прилозима подстакне цара y борби против неверника, да помоћу низа обећања сваке врсте и свечаним процесијама поново распали ватру хришћанске солидарности. Крсташка идеја није ce y Риму никада гасила. Прво аустријско освајање Србије показало je српском народу да му Аустрија није пријатељ и да му доноси ропство, ништа лакше од турског.
(…)
Свиреп и тежак рат узео je застрашујуће размере и обрте. Такву жестину борбе, демонски бес и сатирање људских живота Србија није запамтила све до наших дана. У пламен страшне и очајничке борбе гурнуто je читаво становништво. Нису поштеђени ни старци, жене и деца. Ужас рата, чак и када би ce мерио страхотама овог немилосрдног века, прелази границе сатанског уништавања. Српски народ постао јe жртва непоштедног обрачунавања две туђе војске y његовој земљи. Два пута ће фронт проћи Србијом, односећи са собом огромне људске и материјалне жртве. Никада Србија до тада није доживела такву несрећу. Беспомоћан и потлачен, српски народ нашао ce уклештен измећу два освајача. Оба настоје да га искористе за cвoje ратне циљеве. Срби ће ce у томе рату наћи y оба непријатељска табора, проливајући крв за туђе интересе. To су вечне деобе y нашој историји иа предстражи између Истока и Запада. Завојевачи ћe од српског народа тражити услуге и истовремено ra сматрати кривцем за своје неуспехе.
Еуген Савојски
Сваки рат, пa и онај који воде добро организоване државе, доводи до слабљења свих друштвених институција. Османско Царство, већ одавно на путу слабљења централне власти, постаје бесудна земља у којој насиље и злочин замењују суд и право. У рату ће нестати и оно мало реда и законитости, што je било још преостало. Рат ће из темеља потрести све институције Османског Царства. Војска, некада слепо одана султану, постаје непоуздана, склона насиљима и злочинима сваке врсте. Дисциплину и ред замењују осионост, непослушност, дезертерство и кукавичлук. Таква војска представљала je опасност за турску владу и напаст за покорене народе. Порази на фронту против непријатеља чинили су турску војску још раздражљивијом и неподношљивијом. Куда je таква војска прошла гасио ce живот. Сви путеви за фронт и са фронта против Аустријанаца водили су преко Србије. Толика војска ни y једном ранијем рату није преко ње прошла. Аустријанци су Србију сматрали турском територијом коју с правом могу разарати и палити. Турци су je сматрали непоузданом земљом коју за одмазду сатиру и пале да je непријатељ не би користио и да злочинима застраше народ. Оба освајача као да су ce такмичили ко ће више уништити, опљачкати, спалити или људи побити. Свако ко je прошао Србијом понео ce као крвни непријатељ. Немци, Турци, Татари, Албанци и други, сви су сложно жарили и палили. Албанци, сами или y турској војсци, представљали су y својим планинским областима праву напаст за Србију. Где год су доспевали, вршили су насиља над српским становништвом, пљачкајући, харајући и мењајући правце својих похода зависно од плена. Земљом су крстарили хајдуци и разне банде које су стварале збрку и уносиле обесхрабрење и немир међу становништво, заморено ратом и насиљима сваке врсте. Поједини крајеви Србије сравњени су са земљом. Најтеже je страдало Косово и део Србије поред Цариградског друма од Ниша до Београда. Број спаљених и уништених села и паланки y Србији, на основу приступачне грађе, није могуће тачно утврдити, али сигурно није био мањи од 600 насеља. Паљени су и градови. Београд je y току рата три пута горео.
Рат je поред материјалних разарања однео на хиљаде људских живота. Убијала су оба освајача, истина Турци више од Аустријанаца. Злочин ce не цени само пo броју људских живота, него и пo свом неделу. Глад, епидемије и природне силе докрајчиле су многе људске животе. Свуда су ce могли видети несахрањени лешеви које су кљували лешинари и растрзале дивље животиње (…)
Рат je y самом почетку из темеља потресао привреду Османског Царства. Од почетка до краја рата на читавом Балканском полуострву владала je скупоћа, оскудица и глад. Многобројни домаћи записи и друга документа потресна су сведочанства о људској избезумљености од глади. Ниједан људски нагон не може обешчовечити човека као глад. Највише докумената о глади сачувано je о Босни, али то не значи да таква авет глади није морила и остале земље Балкана. Зими, 1690. године, када je харала куга, Босном je завладала неописива глад. У Сарајеву je била „таква несташица намирница, да понекад на ноћ умре пo сто људи”.
(…)
Док je становништво Босне порасло доласком великог броја избеглих муслимана, живаљ Србије ce проредио због бекства огромне масе људи баш y оне угарске земље које су муслимани напустили. Због сеоба, умирања од глади и куге, Србија je изгубила најмање трећину, a вероватно и половину свога становништва. To je био најтежи губитак Србије y Бечком рату. Ретки су примери y светској историји да једна земља одједном y рату изгуби половину свога становништва. Да би несрећа била већа побегао je највиталнији и најнапреднији део српског друштва y то време. Бежали су млади, јаки и храбри који су имали смелости да ce отисну у непознато. Становништво градова и паланки, трговци, занатлије и свештенство масовно су бежали. Ta чињеница je, поред других услова, била одлучујућа за брзо стварање српске грађанске класе y Угарској, док je Србија почела видно да заостаје. Рат je уназадио Србију за дуго времена. Српски народ y Србији био je после рата изложен тешкој експлоатацији и насиљу од стране турске феудалне класе. Ипак, турска власт неће бити тако чврста као пре рата. Поред свих недаћа које су задесиле Србију, y народу je остало уверење да турска владавина није вечна. Српски народ био je сведок тешког турског пораза, што га je учврстило у вери о дотрајалости османског друштва и државе.
Арсеније III Чарнојевић
Бечким, односно Морејским ратом, завршава ce епска борба српског народа против Турака, започета почетком XVII века. Тек y том рату Србија ће ce прикључити тој великој борби српског народа. Србија ce први пут од пада под турску власт укључила у велики сукоб измећу Истока и Запада, ислама и хришћанства. Када ce око Србије и у њој све стишало, десетковани народ остао je на рањеној земљи y души и мисли са самим собом, размишљајући о ономе шта ce збило и о својој судбини. Све je почело независно од његове воље, али ce није завршило без његове несреће. Kao да ce нека надземаљска сила поиграла судбином Србије. Народ je у сећању оживљавао и поново доживљавао своју властиту трагедију. Понор живота изгледао je дубљи, вера y садашњост несигурнија, a нада y будућност неизвеснија. Драма живљења и патње постаје сапутник српском народу.
Прво учешће Србије y рату Османског Царства са Светом лигом завршило ce за њу трагично. Српски народ y Србији стекао je пo скупу и прескупу цену велико политичко искуство. Народу je постало јасно да му ниједна хришћанска војска неће донети слободу на врховима бајонета. Српска црква и главарски слој схватили су да je стварање српске државе, макар и вазалне, једини услов слободног културног и политичког живота српског народа y Србији.
Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).
Београдски круг Митриновићевих следбеника у светлу архивске грађе
1
Постоји представа о Митриновићу која је почела да се формира још током Првог светског рата («фантастичне су вести стизале о њему за време рата – да је одевен у индијске тунике проводио дане у филозофској осами»),i а свакако после 1918 – да је Митриновић неко ко се повукао и напустио своју средину да би утонуо у мистицизам. Тако о њему пише и Вељко Петровић у енциклопедији Станоја Станојевића («одао се мистици»), дајући одређену званичност овој представи. Велибор Глигорић је имао немало ироничних речи за Митриновићеву посету земљи 1930. у памфлету Мистика и мистификатори, али тако је писао о њој и Добросав Јевђевић, на идејним позицијама другачијим од Глигорићевих (“долази нам у ставу…апостола…свемоћни mumbo-jumbo“).ii После Другог светског рата ова се представа учврстила. О Митриновићу као о неком ко се готово одметнуо од домаће културе пишу у некролозима и његов исписник, пријатељ из младости Боривоје Јевтић (»зароњавање у загонетну област хиндуског религиозног мистицизма који није никад имао никакве везе с нашом свирепом и крвавом југословенском стварношћу»)iii и млади Славко Леовац и опозициона Република,iv док су иронични портрет «Митра Митровића» који даје Крлежа у Заставама и чланак у Енциклопедији Југославије запечатили ову слику у новој Југославији настављајући и политичку дисквалификацију коју је започео Глигорић. И историчари књижевности који су о њему писали на далеко објективнији начин полазили су од тога да је Митриновић заслужан за српску поезију и критику до 1914. а да после тога нестаје у свету далеком и географски и духовно. Тек је монографија Предрага Палавестре из 1977. изнела на светло шта је заправо Митриновић радио и писао у Британији и представила његово дело као целину.
И заиста, након неуспелог покушаја повратка 1930. он се није упуштао у домаће подухвате. Његових чланака између два рата нема у нашим часописима, не рачунајући три из 1929-1930. којима се пружа подршка новој политици интегралног југословенства. Ипак, ствари нису тако једноставне. Он је одржавао низ контаката с људима из српске средине до смрти, како наводи Палавестра (Бранислав Петронијевић, Павле Бастајић, Милена Павловић Барили, Милорад Мишковић, Петар Омчикус).v Омчикус је и у разговорима говорио о посети Митриновићу педесетих. А то је само део имена. Дописивао се и са Светиславом Стефановићем, Јосипом Косором и Јосипом Славенским. Божидар Ковачевић каже да је са Митриновићем обновио познанство у Паризу 1930-1931.vi Постојала је и веза с Настасијевићима. У Митриновићевом легату у Универзитетској библиотеци у Београду чува се Из тамног вилајета с посветом Момчила Настасијевића.vii Живорад Настасијевић је Митриновића знао још из минхенског периода пре Првог светског рата, кад га је Митриновић га је, како сведочи, упознао са сликарством импресиониста, а присуствовао је и његовом предавању о Кандинском.viii Г. 1929. Настасијевић је урадио је Митриновићев портрет. Слика је данас у Британији, у архивском фонду Нова Атлантида библиотеке Универзитета у Бредфорду. Колико ми је познато, у у досадашњим прегледима сликаревог опуса није помињанix и овде се представља први пут. (Један траг присуства јесте слика у Времену која прати Митриновићев интервју, а која делује да је управо овај портрет).x
Г. 1926 Митриновићеве чланке траже Политика, Летопис Матице српске и Српски књижевни гласник.xi Тајанствени авангардни писац Мита Димитријевић Мид, обраћајући му се са «ти», што не чине други београдски кореспонденти, каже да ће покушати да издејствује финансијску помоћ за Митриновића код кнеза Павла или премијера.xii Посебно је занимљиво писмо Митриновића Петру Живковићу из децембра 1929, дакле кад је Живковић на месту премијера у време личног режима краља Александра. Митриновић из политичких разлога препоручује куповину британских брикета и одговарајућег лиферанта који би уједно осигурао кредит Југославији код Британаца, па додаје и да ће јавити још о политици и «нашем раду овде», нарочито код социјалиста.xiii Занети мистици обично не дају кредитне препоруке генералима који председавају владама у диктатури. Лиферант је био извесни Иво Габела, познат, како писмо каже, и Чедомиљу Мијатовићу, а ког налазимо и међу члановима Митриновићеве групе Нова Европа. Габела се огласио у Времену поводом Митриновићевог интервјуа, бранећи га управо од утиска да је напустио домаћу средину, али и хвалећи Александров режим и сарадњу с Британијом.xiv Питање Митриновићевог односа према носиоцима југословенске међуратне политике углавном је везивано за сведочанство Бранка Лазаревића, који је препоручио Митриновића краљу Александру као уредника нове ревије посвећене промоцији југословенства; како је познато, сусрет је завршио неславно јер је Митриновић краљу почео да саветује да уједини три религије у земљи, на шта је Александар прекинуо ручак и после тражио да му га више не доводе. Писмо Живковићу наговештава да су везе с носиоцима власти биле шире, као и да су биле везане за његове политичке активности у Британији. Приметимо успутно да је ово можда један од одговора на питање које у биографијама није добило потпун одговор: од чега је све Митриновић живео. Колико је још било таквих посредовања, с каквом провизијом? Иначе, у истом броју Времена у ком се јавља и Габела, чак на истој страни, Чедомиљ Мијатовић јавља о «великом успеху наше државе Југославије»: лиферовање енглеског брикета југословенској железници, које је било под питањем због несклоности британских индстријалаца да дају на кредит, успело је јер је британска влада дала (по изузетку) стопостотну гаранцију. Мијатовић овај договор – очигледно исти онај из писма Митриновића – представља читалаштву као успех новог режима. Овим нам се открива понешто од Мијатовићеве везе и с Митриновићем и с политичарима. За време рата и после рата налазимо га у преписци са Слободаном Јовановићем и Адамом Прибићевићем, те са епархијом Св. Саве. Г. 1951. налазимо га као члана Удружења српских писаца у изгнанству, основаног те године.xv Из писма које му Црњански шаље,xvi видимо да Митриновић није могао (или хтео) да присуствује скупштини, али и да је понудио свој стан за састанке. Међутим, у емигрантској Поруци, која је поменула његово чланство у удружењу, касније у вестима о предавањима одржаним у Удружењу, не срећемо и његово име. Штавише, сама Порука 1953. уопште не помиње Митриновићеву смрт, мада се редовно извештава о смртима других емиграната. (Удружење писаца се од Митриновића опростило говором Косте Ст. Павловића).xvii И тај пример је можда образац његовог односа са домаћом средином – нешто што можемо описати као истовремени контакт и дистанцу (однос какав је, уосталом, имао и са својом породицом).
Уопште, оно што фасцинира код Митриновића већ на први поглед јесте број људи с којима је био у контакту (и то каквих). Један недавни рад га описује изразом networkspecialist.xviii И мада постоје две добре биографије, Предрага Палавестре и Ендрјуа Ригбија, (а колико српских писаца има две биографије), тај чисто биографски, готово позитивистички део рада, још увек нуди открића. Исто, уосталом, важи важи и за његове светске контакте. Тек однедавно је, захваљујући истраживању Марка Пазија који је читао копије дневника Алистера Кроулија у архиву, позната веза с енлеским магом: Кроули је срео Митриновића у Берлину 1930, истог дана кад и Адлера (могуће заједно).xix О чему су разговарали?xx
2
Када је реч о међуратној групи српских следбеника Митриновића, обично се наводе Николај Велимировић (који се средином двадесетих у свом «охридском периоду» окренуо од њих), Милош Ђурић, Павле Јевтић и Душан (Јован) Стојановић. Јевтић је први српски индолог, с докторатом стеченим у Лондону (SOAS), преводилац Бхагавадгите; Стојановић, који је докторирао на Соловојову у Енглеској, аутор је студија о руској религијској филозофији и Бергсону. Њима треба прикључити и Владету Поповића, оснивача београдске катедре за англистику. Палавестра групу српских митриновићеваца везује за деловање краткотрајних часописа Претеча (1928) и Друштвена обнова (1929-1930).xxi Његов је закључак да је група била кратког века и ограниченог утицаја. Овај закључак заслужује преиспитивање, чак и кад се оставе на страну неке могуће фактографске корекције.xxiiАко се ослонимо и на архивску грађу приметићемо да је ова група чвршћа од неке ефемерне редакције.
Велимировића, Јевтића, Стојановића и Поповића за Митриновића везује заједнички боравак у Британији током рата. Јевтић и Стојановић били су теолози по образовању, штавише монаси (отуда су неки Стојановићеви радови потписани с Душан, неки с Јован, а неки и с оба имена), који су напустили монашки чин, мада су остали везани за Цркву. Касније су обојица радили за Пресбиро. Милоша Ђурића Митриновић је знао још из времена студија.xxiii Иначе, недовољно уочена веза међу Ђурићем и Митриновићем јесте и хрватски филозоф Алберт Базала, ког је Митриновић слушао, а код ког је Ђурић после рата докторирао, што је вредно пажње јер је Базала ирационалиста и «металогичар», као и аутор једне од првих књига о парапсихологији у међуратном периоду у Југославији. Милош Ђурић је писао предговор за Јевтићев превод Бхагавадгите, а Стојановић за Ђурићев превод Тагоровог Национализма. Око ових часописа – о којима у истраживању није више писано – организовали су се јавно и полуформално. Власник Друштвене обнове био је Митриновићев брат Чедомил, главни уредник Милош Ђурић, а у редакцији су уз Митриновића били Нико Жупанич и Богумил Вошњак, такође имена из лондонских дана Првог светског рата. Павле Јевтић помиње да су Николај Велимировић, Митриновић, Богдан и Павле Поповић и Нико Жупанич били центар пропагандне и обавештајне службе у Лондону.xxiv Душан Стојановић био је један од уредника Претече, а прилоге су углавном давали и други блиски Митриновићу, попут Милана Будимира који га је знао из предратног доба. Претеча, часопис за националну и хришћанску културу објављивао је месијанистичке словенофилске чланке, као и оне посвећене религији, па и прилоге југословенских антропозофа (Клара и Станислав Жупић, Никола Крстић). Изашла су свега три броја, светосавски, ускршњи и видовдански. Друштвена обнова покренута је с намером да подржи увођење личног режима и интегралног југословенства: Нико Жупанич у броју у ком на насловној страни излази слика краља Александра и Митриновићев текст За Југославију, изражава наду да ће Rex Iugoslaviae „у најскоријем времену“ постати ништа мање него Imperator totius Slaviae.xxv Часопис открива и везу са Митриновићевим европским контактима. Објављује се превод одломка из Сидеричног рођења Ериха Гуткиндаxxvi чију закључну реченицу може потписати било ко од наших космиста: «Да се обновимо и ми и свет у сидеричном рођењу, звезданије изнад свих звезда». Гуткинд је једно од имена најтешње везано за Митриновића, а овај спис је утицао на њега пре преласка у Енглеску. Излазе и два чланка Стивена Грејема, Митриновићевог блиског пријатеља и касније мужа његове сестре. Он је између два рата боравио често у Југославији, посећујући и владику Николаја, али ова посета је, како мисли његов биограф, везана управо за Митриновићев пројекат. xxvii У једном тексту он упућује «младу и снажну југословенску расу» да пође правцем којим је води краљ, велики либерални симбол, «највећи кога је имала југословенска историја». (Из истог часописа сазнајемо да је Грејем провео месец дана у Југославији.xxviii Мада сам Митриновић није наишао на разумевање код краља Александра, из Грејемове касније књиге о марсељском атенату видимо да је енглески аутор разговарао с више људи из власти, с двора, као и са кнезом Павлом и краљицом Маријом).
Овакво повезивање људи блиских Митриновићу опет боље можемо разумети у ширем контексту његових контаката. Начин на који је он окупљао људе привукао је пажњу истраживача који су се трудили да велик број имена и не увек јасне природе односа некако разјасне. Тако су многобројне групе око њега објашњаване сликом концентричних кругова (Ригби),xxix или Венових дијаграма који се преклапају.xxx Недавно истраживање Г. ван Хенгела је детаљније показало испреплетене везе са Гуткиндом, Ван Еденом и Кандинским.xxxi Интелектуална историја (или можда боље историја интелектуалаца) овде се приказује кроз замисао мреже. Такве мреже – које обележавају европски културни пејзаж још од хуманизма– начин су на који можемо описати и његове контакте овде. Митриновић припада једној европској мрежи. У Британији формира другу, која се састоји од више кругова, описали их као концентричне или преклапајуће: од јавних личности повезаних с истим друштвеним циљевима, па до правих поклоника. Као што у Британији има своју мрежу, тако се један њен крак пружа и у Југославији.
3
У литератури се среће још један термин којим су описиване групе око Митриновића: то је секта или култ. Како је познато, не само што је Глигорић Митриновића прозвао као мистификатора, већ је и целу групу око Претече описао као малтене секту која очекује долазак месије – вероватно самог Митриновића из Лондона, за шта му је назив часописа нарочито био речит. Глигорићев текст је полемички, памфлетски, али од овог не треба бежати. Тим пре што се Глигорић обрачунава с онима чијим је словенско-месијанистичким погледима коју годину пре тога и сам био близак. Није Глигорић био усамљен. Већ 1921. Тин Ујевић, који се с Митриновићем посвађао за ратних дана, зове га: «окултиста, спиритиста, хипнотизер и источни мистагог Митровић».xxxii Николај Велимировић у Индијским писмима помиње да «Душана Митриновића» у Лондону индијски ученици сматрају новим аватаром.xxxiii Седамдесетих се у једном интервјуу Милан Кашанин, иначе уздржан на похвалама, Митриновића присећа као генија који је обликовао његову генерацију – али додаје и: «Хтео је, на крају, да оснује неку нову веру у којој би он био Буда, Христ. И њега, и остале из његове генерације збунио је Лондон. И Исток».xxxiv Ако не говори много о Митриновићу, изјава говори о слици о њему коју су савременици имали. Слична поређења користили су и они који су лично сретали Митриновића окруженог ученицима у Британији. Вила Мјуир, која га је дуго знала, користила је реч cult. Амерички песник Џон Гулд Флечер описује групу Нова Енглеска речима «атмосфера луде секте».xxxv Сведочанства која се појављују у новијем истраживању изоштравају ову слику. Рецимо, једна од вежби коју је давао ученицима звала се «неговање не-зависности» (fostering non-dependency). А овај наизглед безазлен термин заправо је значио да је Митриновић одређивао ко ће с ким имати сексуалне односе.xxxvi Ту Митриновић заиста почиње да личи на гуруе попут Ошоа. Доста тога зависи од дефиниције култа. Тако се негде настоји доказати да се понашање Митриновићевог круга не уклапа у класичну дефиницију верског култа.xxxvii Митриновићеве групе то заиста нису ни биле. Другачија је, међутим, ствар са шире схваћеном култном атмосфером и улогом гуруа.
Оправдано је због свега тога питати се какво је било место Митриновића у конкретним надама српских следбеника. Да ли је он био гуру или чак заиста претеча, месија свечовека? И код његових српских истомишљеника можемо наићи на тон обожавања из ког зрачи учитељска аура. Примера ради, 1927. Душан Стојановић пише о Митриновићу као о неком ко се наставља на Достојевског и Соловјева идејом о свечовеку, али их и превазилази јер је укључио источна учења – будизам, веданту, Египат, античке мистерије, Лао Цеа. Митриновићева синтеза вредности шира је од ма које друге, ништа мање него «синтеза теократије, теософије и теургије». Стојановић је узвисио Митриновића и у националној култури, јер га прогласио синтезом «мушког» Мештровића и «женског» Николаја Велимировића, како год ово разумели.xxxviii Осам година након неуспеле посете, Павле Јевтић пише његовим о активностима у Уједињеном краљевству (иницијативе Нова Европа и Нова Британија) управо наглашавајући да га тамо поштују као учитеља и «скоро новог месију». Не либи се Јевтић ни да га опише романескно, али – судећи по успоменама – и истинито: «са очима које продиру…он обично седи са скрштеним ногама» и истиче се «источњачким изгледом».xxxix Јевтић заобилазно прекорева земљаке што Митриновић није наишао на одјек код њих. Недвосмислено је да он дели ентузијазам британских ученика за Митриновићеву визију будућности.xl Текстови следбеника или опонената као што је Глигорић показују да су опажени као група, као део једног покрета, где су Митриновић и Велимировић посебно апострофирани.xli
4
Када погледамо архивску грађу – писма која се чувају у фонду Задужбине Нова Атлантида у Библитеци Универзитета у Бредфорду – добијамо нову слику ове групе која потврђује горе изнете тезе. Подаци из писама која су српски следбеници писали Митриновићу, досад ненавођени у истраживањима, бацају ново светло на овај интелектуални кружок.xlii
Београдски митриновићевци били су група устројена попут британских. Штавише, били су у контакту са Митриновићевим британским ученицима – Лилијан Слејд, Филипом Мереом и Валери Купер. Куперову у писмима помињу и Стојановић и Јевтић и В. Поповић. Други ученик, Алан Портер, врло активан предавач у Митриновићевим кружоцима, нарочито о адлеровској психологији, долазио је у Београд да им држи предавања. И током двадесетих неки од српских следбеника посећивали су Лондон. Јевтић је тамо провео две године током докторских студија; Поповић је такође докторирао у Лондону; Стојановић је био аташе за штампу у Лондону 1929-1931. Из преписке се види да су били у међусобном контакту, као права група, не тек редакција окупљена око часописа, те да извештавају Митриновића о појединачном раду, као и о другима из кружока. Душан Стојановић пише Митриновићу да је «углавном радио будизам», само му је криво што нема добру граматику палија или санскрта. «Али најосетнији је губитак што сам тако далеко од Вас» јер му све те ствари изгледају другачије кад их Митриновић интерпретира. Поред рада на Соловјову (где је «езотерика остала нетакнута») обавештава и да ће писати о Буди.xliii (У Мисли је 1924. објавио чланак о будизму). Владета Поповић извештава да је боравио у Дорнахуxliv где је упознао више антропозофа,xlv као и да студира Штајнера, Ширеа и Ернста Вуда.xlvi Јевтић пита Митриновића за мишљење треба ли и он да оде у Дорнах.xlvii Видимо како су укључили Милоша Ђурића: Павле Јевтић пише за њега да је «ватрен идеалиста» који је одушевљен и жели да сазна више о «свему»,xlviii Стојановић такође извештава Митриновића да је Ђурић «врло одушевљен» њим.xlix У писмима се често помиње тајанствени «рад». Стојановић користи и израз «рад нашe браћe».l Он Митриновићу пише: «Ваши путеви далеко воде а све што је намењено за вечно полако се ствара и невидљиво». Док чека да му Митриновић пошаље Блавацку, он закључује да Митриновић ради у Британији, а «овде» се мора радити одлучно.li Ово показује да су се активности Митриновићевих ученика у Лондону и Београду виделе као део једног покрета. Помен Блавацке или Поповићево навођење сродних наслова није усамљено, литература је увелико циркулисала. Стојановић обавештава да чита Штајнера и Макса Хајндла, да је добио предавања од Слејдове, а подсећа да Филипа Мереа треба опоменути за Гурђијевљев систем («обећао је да ће послати»).lii Јевтић (у Лондону) потврђује да је примио Тајну доктрину поручену по Митриновићевом предавању и пита да ли су му потребна предавања Штајнера,liii док у другом потврђује њихов пријем.liv
Активности групе показују да је постојала њена унутрашња, чак езотерична страна. Владета Поповић пише да се он, његова супруга Мери Стенсфилд Поповић,lv Стојановић («Џон») и Митриновићев брат Чедомил састају сваке суботе увече и читају Бхагавадгиту, Светло на путу (теозофски спис Мејбел Колинс), Розенкројцерску замисао света Макса Хајндла, а «у више махова давао сам по нешто из Гуравлове јоге». Могуће да је ово необично име искривљено од Гурђијев. Поповић помиње да га све боље разуме. Четвртком се Поповић виђао са Милошем Ђурићем, књижевницима Синишом Кордићем и Божидарем Ковачевићем, па тим поводом извештава Митриновића да су почели да се «удубљују»; понекад је долазио и Владимир Вујић. Ови састанци укључивали су окултну праксу. Практиковали су вежбе наведене у Хајндловој Розенкројцерској замисли света (TheRosicrucianCosmo–Conception) попут енергетских,lvi вечерњих и јутарњих вежби, а помињу се и неке назване non-identification и detachment.lvii Изледа да је за вежбе постојала и подела на мушку и женску групу; у овој другој биле су супруга Чедомила Митриновића и Вера Митриновић. У шесточланој мушкој групи Јевтић је хтео да дискутује о will-to-power, на шта их је Митриновић подстицао, као и о «српском програму», о ком је било речи у Лондону, али су они више практиковали унутрашње вежбе по Поповићевом програму.lviii Могу се пратити планови за иступање у јавности. Јевтић пише, током боравка у Енглеској, да се видео са «црвенима» и «зеленима» (на енглеском) и да су разговарали о «ширењу опште идеје», али не путем формалне организације. План Јевтића је да се организује серија предавања која би деловала као обична предавања, независна од Митриновића, да се позивнице штампају без симбола (подвучено у писму, не знамо какав симбол), али да права намера буде ширење неких њихових идејаlix – тј. предавачки клуб би послужио као платформа за Митриновићеве агенду. Речит је опис Владете Поповића како је упознао супругу једног пријатеља, позајмио јој Сведенборга, Штајнера и Вуда и задовољно примећује да ће за неколико месеци бити спремна за суботње састанке.lx Ово заиста делује као врбовање. Изгледа да је Јевтић, иначе близак с Митриновићевим братом Чедомилом, имао доста таквих задужења. Он јавља да је почео да окупља пријатеље и говори о Митриновићевом раду.lxi У сусрету са Слијепчевићем (највероватније Пером), закључили су да идеал данашњег друштва није свечовек, већ американизам и брзина, као и да рад на просвећивању није успео, али да у народу постоји жеља за нечим идеалним. Тим поводом видео се и с Хамзом Хумом, а у плану је било и да сретне Светозара Прибићевића и друге јавне раднике.lxii Помиње Јевтић и да је упознао неке новинаре за које су, додуше, теозофија и будизам само појмови из новина, али да «за прво време» могу да послуже као «медијум да се дође до правих људи». Неком учитељу из Сарајева одушевљеном Митриновићем, рекао је да набави Гуткиндову књигу. Јевтић разматра и идеју да Митриновић постане члан удружења новинара које је при Министарству спољних послова, да би тако стекао дипломатски пасош.lxiii Владета Поповић преноси саопштење Милоша Ђурића да је основана Централна лига за проучавање и науку народа са дванаест оснивача међу којима су сем Ђурића, Никола Крстић (књижевни критичар и антропозоф), Синиша Кордић, Светислав Стефановић, а према Кордићу, заинтересовани су и кнез Павле и Павле Радић (политичар из ХСС, синовац Стјепана и Антуна). Поповић Митриновића зове да буде председник друштва. Намера је да то буде центар за духовне, научне и уметничке активности и да се одржавају јавна предавања. Једно је већ одржала Јелисава Вавра, председница Југословенског теозофског друштва, а у плану је било да једно одржи Бруно Херцл, аутор књига о оном што бисмо данас назвали алтернативном медицином. Намера је да се, сем теозофа, које треба да анимира Вавра, укључе и антропозофи. Поповић помиње да је власник Ураније, где је ово окупљање одржано, Војислав Кујунџић, масон.lxiv Још једна веза коју Поповић не помиње а за коју данас знамо, јесте што је Кујунџић (лекар и оснивач друштва Огањ) био и теозоф, председник београдске теозофске ложе «Исток» и један од мањег броја домаћих масона заинтересованих за езотеризам.lxv Милош Ђурић је изгледа био у ложи «Препорођај», једној од две које су се под вођством Кујунџића на кратко (1923-1925) одвојиле од Велике ложе «Југославија».lxvi
Имамо један нацрт писма Митриновића Милошу Ђурићу. Пошто је изгледа било речи о томе да би и он дошао у Лондон,lxvii Митриновић пише: «Желим да одмах дођете овамо ради договора. Пошто су овде Поповић, Јефтић [sic] и Чеда. Одлуку о доласку јавите најдаље за четири дана. Обавестите Чедину жену да је Чеда стигао у Лондон».lxviii И ако оставимо на страну што је ово изгледа концепт, приметно је да Митриновић Милошу Ђурићу пише наредбодавним тоном – свакако другачије него Петру Живковићу.
Београдска група била је део шире мреже и прожимала се с лондонским кругом ученика, као део једног покрета. Намера је била, како наслућујемо, нека идеалистичка обнова друштва, за шта је требало придобити утицајне људе и деловати преко часописа. Оријентални и теозофски концепти су служили у формулисању те обнове. Из писама нам измиче тачно значење «рада». «Рад» се користио код младобосанаца, али је то и израз групе око Гурђијева. Сем деловања у јавности, постојао је и рад и у уској групи и на себи. Јасно је да је, сем предавања и читања препоручене литературе, постојала и пракса медитативних, окултних и јогинских вежби. Делује да је и у Београду постојала нека шира и ужа група, што је иначе био Митриновићев метод организовања ученика. Макс Хајндел, на ког се позивају, био је дански окултиста, настањен у САД, оснивач друштва The Rosicrucian Fellowship, чија обимна књига TheRosicrucianCosmo–Conception излаже космогонију и антропогонију изведену из теозофије и антропозофије. Штајнеру, од ког је и учио, сродан је тиме што се сам сврстава у линију езотеричног хришћанства, односно спајањем теозофске митологије и хришћанства. Ово је врло блиско Митриновићу, ког индијски и теозофски утицаји нису одвели од хришћанства, већ је остао ближи Штајнеру. Хајндлова књига укључује и практичне вежбе (јутарње вежбе концентрације, вечерње ретроспекције, обе усмерене на прочишћење тако да «аура почиње да сија»). Двадесетак година касније Бранко Лазаревић у дневнику бележи о посети Владети Поповићу: «Видех читав низ теозофских књига и међу њима на енглеском неко розенкрајцеровско посматрање света и ваздан других таквих књига. У своје време добијао их је од Димитрија Митриновића у Лондону…“lxix Знамо да је Митриновић своје следбенике често слао другде да се упуте (код Гурђијева, рецимо). И овде видимо да је Поповића, можда и Јевтића, слао у Дорнах. Писмо В. Поповића изгледа показује да је Митриновић био упућен у систем Гурђијева, па је београдској групи прослеђивао вежбе. Један чланак Поповића из истог периода објављен у Народној одбрани садржи терминологију која подсећа на Гурђијева. Мада се најчешће помиње како је Алфред Ораж, уредник часописа New Age и Митриновићев први британски следбеник, напустио Митриновића због Гурђијева, Митриновић је практично целог живота задржао интерес за Гурђијева и имао везе с овим кругом. Још 1951. генералу Фулеру, свом дугогодишњем сараднику (иначе аутору више књига о окултизму и једно време Кроулијевом ученику) послао је Гурђијевљево дело Све и свја изашло претходне године.lxx Био је до краја живота у контакту и са Чарлсом Нотом, једним од истакнутијих ученика Гурђијева. Поводом смрти Митриновића, Нот пише Валери Купер „био је право људско биће…Био је један од малобројних људи с којима сам могао да разговарам искрено и озбиљно“lxxi и предлаже јој да у даљем раду Митриновићеве идеје споје с Гурђијевљевим. Подаци из ових писама показују да је нешто од Гурђијевљевих метода већ двадесетих индиректно стигло и до београдске интелигенције. Вежбе non-identification и detachment можда су неке из система самог Митриновића, као што су биле и поменута fostering non-dependency или „кану“.lxxii Мада немамо тачан нацрт рада београдске групе (или група), постоје упутства за нешто слично намењено групама у Британији. Наиме, Митриновић је оставио план рада за парамасонски ред са обредима назван Anthropo Masonics of New Atlantis.lxxiii Требало је да се ред окупља једном месечно у одређеном зодијачком знаку. Обреди опонашају масонске – приликом отварања ложе официри заузимају положаје као у обреду краљевског свода. Садржина обреда је, међутим, као из Митриновићевих чланака и друштвене активности. Укључена су и предавања и вежбе из Ернста Вуда и Штајнера (Како се стичу сазнања виших светова). Постоје упутства за одређене положаје тела (у паровима) према знацима зодијака и њиховом значењу. Постоји и документација за The Companions of the New Order, такође парамасонског карактера: иницијација, с куцањем на врата, питањима и одговорима, очигледно је састављена по угледу на масонску, као и улоге официра. Овде постоје и упутства за групну медитацију. Овај аспект Митриновићевог рада, као тајна страна његових политичких група, остао је неизучен. Тешко је рећи да ли је београдска група радила баш истоветно као и ове, али има неких сличности, барем у литератури и вежбама које се помињу.
Читалац је приметио недостатак једног имена: Николаја Велимировића. Он се од ове групе дистанцирао, на њихово разочарење. После 1922. он више и не користи термин свечовек.lxxiv Није, међутим, довољно пажње посвећено томе како су сами Митриновићеви следбеници, гледали на ову промену код Николаја. А њихова преписка с Митриновићем открива да су је видели као напуштање заједничког рада, као што и неке Николајеве речи које преносе Митриновићу откривају јасну жељу за одмаком. Павле Јевтић пише 1923. да се Николај «повукао» и «оставио нас» – Јевтић закључује да не жели ни на какав начин да им помогне јер «сад изиграва неког ‘богомољца’», а додаје да му Беседе по гором и Молитве на језеру нису «богзна шта».lxxv Неколико месеци касније додаје да Николај није показао «вољу за заједничким и озбиљним радом» као и да их избегава– помало јетко примећује Јевтић Николајеву жељу да свуда буде присутан.lxxvi Пожалио се Јевтић и како га је Николај опоменуо да се чува теозофије, па преноси и поруку владике: «Кад пишеш Митриновићу поздрави га. Ја не знам на какав заједнички рад са мном мисли? Је ли ти рекао што опредељеније? Да ли је последњих година студирао православље? Можда га је болест навела на то, јер страдање обично приведе човека православљу», на шта Јевтић додаје «као што видите, исти Николај».lxxvii Већ 1925. Јевтић примећује да нема одговора од Николаја и боји се да неће ни доћи јер је чуо да «игра улогу светитеља у Охриду», што је Митриновић већ предосетио.lxxviiiКако је познато, Николај је наставио својим путем. Оно што је важније од самих контаката јесте утицај самих Митриновићевих идеја. Сва наведена имена носиоци су покрета који је различито називан – најчешће панхуманизам. Можемо рећи да је Митриновићева група језгро и зачетник панхуманизма у међуратној култури, чије су се теме потом шириле и код других аутора. С обзиром на значај панхуманизма, присуство ове групе у култури је дуже (већ од раних двадесетих) и утицајније него што би се чинило по животу два часописа, а то значи и да је Митриновић био у домаћој средини присутнији него што на први поглед делује, макар и индиректно, преко својих следбеника. Развој концепта свечовека и панхуманизма као покрета, односно идејни утицај Митриновића, заслужују засебно разматрање. Овде смо хтели да осветлимо један досад непознат аспект рада београдског огранка Митриновићеве мреже.
i Добросав Јевђевић, «Акција г. Д.. Митриновића», Преглед 4.5.81 (1930), 611-613.
iii Боривоје Јевтић, «Димитрије Митриновић (3)», Живот 2.15 (1953), 440.
iv Некролог из Републике је само један од примера тога како се о њему мислило: «У њега су некада полагане огромне наде, да ће он остварити нешто изванредно и генијално…Велике наде које су полагане у њега није испунио» («Мита Митриновић», Република, 8.9.1953).
v Палавестра, Догма и утопија Димитрија Митриновића, Београд, Завод за уџбенике, 2003, 343.
vi Драгослав Адамовић, Разговори са савременицима, Београд, Привредна штампа, 1982, 141.
vii Глигорић је успутно поменуо утицај Митриновића на Настасијевића (У вихору, Београд, Нолит, 1975, 143) – теза која, оправдана или не, заслужује пажњу.
viii «Митриновић позове све нас на предавање, па каже ако треба, и да се тучемо. Ја пођем на предавање, али решим да се ни с ким не тучем, а била је и гужва на предавању јер су Швабе звиждале. Ја одем кући». (Успомене Живорада Настасијевића,Горњи Милановац, Музеј Рудничко-таковског краја, 2016, 56.
ix Павле Поповић (Сликар Живорад Настасијевић, магистарски рад, Филозофски факултет, Београд, 1988, примерак Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић») доноси попис свих познатих Настасијевић дела где овог портрета нема.
xi Владета Поповић Митриновићу 1.11.1926 (University of Bradford, New Atlantis Foundation, Special Collections. 1/7/12/36 – у даљем тексту: NAF). У прибављању архивске грађе помогли су ми Julie Parry (Посебне збирке Библиотеке Универзитета у Бредфорду) и Mike Tyldesley (The Mitrinović Foundation) на чему им срдачно захваљујем.
xii Писмо од 14.5.1936 (NAF 1/7/11/21). Те године је Митриновић имао озбиљан здравствени удар.
xiii Митриновић Петру Живковићу, 5.12.1929 (NAF 1/7/10/32)..
xvПорука. Лист Југословенског народног одбора (репринт), Београд, Службени гласник 2007. Октобар 1951, бр. 4 и 5, стр. 28.
xvi Писмо Црњанског Митриновићу од 5.6.1951. Захваљујем Гвиду ван Хенгелу (Guido van Hengel) на уступљеној фотографији писма.
xvii Ненад Петровић, Димитрије Митриновић, Виндзор, Авала, 1967, 31-32.
xviii David Graham Page, Pioneers of European Federalism: the New Europe Group and New Britain Movement (1931–1935), A thesis submitted in partial fulfilment of the requirements for the degree of Master of Philosophy The University of Sheffield Faculty of Arts and Humanities Department of History October 2016, 66.
xix Marco Pasi, Aleister Crowley and the Temptation of Politics, London and New York, Routledge, 2014, 69; 78.
xx Према сведочењу Мајка Тилдслија, секретара Митриновићеве задужбине (раније Задужбина Нова Атлантида), када је крајем деведесетих година једна америчка издавачка кућа показала интерес за објављивање текстова које је Задужбина нудила различитим издавачима, испоставило се да иста кућа објављује и Кроулија. Вајолет МакДермот, Митриновићева ученица и тадашњи секретар Задужбине (преминула 2006), одмах је затражила прекид контакта с издавачем с објашњењем да је «г. Митриновић» упозоравао да се с Кроулијем немају никаква посла.
xxi Палавестра, Догма и утопија, 332-333; «Судбина и дело Димитрија Митриновића», предговор у: Митриновић, Сабрана дјела 1, Сарајево, Свјетлост, 1990, 113.
xxii Као етапе он помиње наводни сусрет Митриновића и Парежанина још 1926. у Бечу, посету Београду наредне, а потом упутства окупљенима око Претече, издата преко брата Миливоја, о свеопштој повезаности, синтетичком свечовечанству, моралној обнови и улози Србије, Југославије и Словенства у томе. Међутим, сам Парежанин на месту које Палавестра цитира каже да су се први пут срели у Бечу, али тек тридесетих. То би могла бити и омашка у памћењу. Овај пример не умањује значај Палавестрине монографије, већ показује потешкоће у истраживању Митриновићеве биографије и реконструкцији његове мреже. (Ратко Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, Минхен, 1974, 25-26. У поновљеном издању из 2013. и 2014. под насловом Гаврило Принцип у Београду. Млада Босна и Први светски рат ови делови су изостављени). Ипак, у доступној преписци не видимо Парежаниново име, за разлику од осталих из Србије.
xxiii Предраг Палавестра, «Судбина и дело», 113. Палавестра не улази у питање садржине Претече, а Друштвену обнову само помиње.
xxiv Павле Јевтић, «Наши у Енглеској за време рата», Народна одбрана 11. 30 (1936), 566.
xxvi Ерих Гуткинд, «Ужас поднева. Из књиге Сидеричко рођење». Друштвена обнова 1.3 (24.11.1929), 6.
xxvii Стивен Греам, «Краљ и енглеска интелигенција», Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 1-2 (насловна страна); «Југословени и Руси», 2.5 (2.2.1930), 1 (први пут у Југословенској пошти).
xxviii Michael Hughes, Beyond Holy Russia. The Life and Times of Stephen Graham, Cambridge, Open Book Publishers, 2014, 240. Грејем се након почетне опчињености одвојио од оних који су Митриновића посматрали као гуруа.
xxix Andrew Rigbey, Initiation and Initiative. An Exploration of the Life and Ideas of Dimitrije Mitrinović, Boulder, Eastern European Monographs; New York, distributed by Columbia University Press, 1984, 162.
xxxi Гвидо ван Хенгел, Видовњаци, Београд, Clio, 2020.
xxxii Тин Ујевић, «Уз споменицу Владимира Гаћиновића», Југославенска њива 5.46 (1921), 733.
xxxiii Николај Велимировић, Индијска писма, Изабрана дела 10, Ваљево, Глас Цркве, 1997, 203. Имена постојећих особа Велимировић даје незнатно измењена, тако да су Индијска писма и нека врста «романа с кључем».
xxxiv Марко Недић, “Разговори с Миланом Кашанином“, Љетопис Српског културног друштва Просвјета 7 (2002), 241.
xxxv Ван Хенгел, Видовњаци, 276; Page, Pioneers of European Federalism, 57.
xxxvii Page, Pioneers of European Federalism, 58 и даље.
xxxviii Душан Стојановић, «Идеја свечовека. Могућности словенске философије», Хришћански живот 6. 3-4 (1927), 88-98.
xxxix Митриновића и Пол Селвер описује као мистериозног учитеља с Истока («Странци о Митриновићу», Митриновић, Сабрана дела 3, 221). Вреди поменути да у успоменама на Николаја Велимировића (у пригодном чланку поводом смрти) Миодраг Пурковић користи сличну слику за владику: «Али, изнад свега, у њему је било нечег магичног. Његове тамне, светле [sic!] и продорне очи мислим да нико није могао да гледа. Ја сам се зарекао више пута да издржим тај поглед, и нисам могао. Те Николајеве очи хипнотисале су људе и они су остајали као омађијани» (Миодраг Пурковић, у: «О епископу Николају», Порука. Лист Југословенског народног одбора (репринт), Београд, Службени гласник, 2007. 1. Мај 1956, бр. 37, стр.7.
xl Павле Јевтић, «У Лондону живи један Југословен који намерава да препороди Велику Британију», Време, 14.8.1938, 9.
xli Нпр. Здравко Јагодић у прилогу «Судбина нашег свечовека» (Хришћанска мисао 3.5 (1937), 69-70) издваја Николаја, Митриновића, Ђурића.
xlii Ово је недавно поменуто у раду: Ema Burgham, „The Eleventh Hour: Dimitrije Mitrinović and his network: proceedings of a symposium at the University of Bradford” Südosteuropäische Hefte, 4. 2 (2015), 65-68.
liii Јевтић Митриновићу 16. 3 [1925]. 1/7/13/44. За писма која немају годину, ослањам се на претпостављену годину наведену у каталогу архивске грађе фонда Нове Атлантиде.
lxv За Кујунџића и београдску теозофску ложу вид: Немања Радуловић, „Езотерична струја у српском и југословенском слободном зидарству“, Развитак 58/59. 259-260 (2019-2020).
lxvi Изјава самог Ђурића (Архив Југославије 100-16-55); исто у: «Списак масона у Београду» (АЈ 100-14-50), мада је поузданост полицијских спискова у том фонду сумњива. Иначе је Ђурић 27.2.1922. несумњиво инициран у ложу «Шумадија» (Окружница бр. 45. Велике ложе «Југославија», АЈ 100-4-18). Делује да је за време Кујунџићеве сецесије пристао уз њега, али у списку масона регуларизованих 1925. не налазимо његово име ни у «Препорођају» ни у «Доситеју Обрадовићу» (Окружница Велике ложе «Југославија» бр. 120 5.6.1925; Окружница бр. 126 14.10.1925 (АЈ 100-4-18)).
lxvii Јевтић Митриновићу, недатирано (NAF 1/7/13/46); придружено писмо Чедомила Митриновића на истом документу каже да је «могућност рада је велика» и да би и Милош Ђурић дошао у Лондон
lxviii Митриновић Милошу Ђурићу, без датума (NAF 1/7/13/48)
lxix Бранко Лазаревић, Дневник једног никог. Други део (1947), Завод за уџбенике, Београд, 2007, 456.
lxx Писмо Фулера Митриновићу 1.8.1951 (NAF 6/1/4/8)
lxxi Писмо Чарлса Нота Валери Купер (септембар 1953?) NAF 1/8/7/96
Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Донен-бај, Доненбај… “
Оглед „Крај света“ је први пут објављен на руском језику у зборнику Философия космизма и русская культура (материалы международной научной конференции „Космизм и русская литература. К 100-летию со дня смерти Николая Федорова“, 23-25 окт бр 2003 г. изд. Филологический факультет Белградского университета, 2004) под називом Отголоски русского космизма в романах Чингиза Айтматова (Одјеци руског космизма у романима Чингиза Ајтматова), а на српском је први пут штампан као поговор у књизи Чингиза Ајтматова Касандрин белег (из јереси 20. века), Логос, Београд, 2007. У незнатно измењеној верзији, оглед се појавио и у књизи есеја Владимира Меденице Одрази у сребрном огледалу у издању Графичара из Горјана, 2013. године.
Романи Чингиза Ајтматова о којима ће у овом раду превасходно бити реч: … И дуже од века траје дан и Губилиште долазе са самог руба бивше совјетске империје, од писца Киргиза пореклом, и потврђују не само животност једне мале културе, њену лепоту и својеобразност у окружењу којим је доминирала једна од најмоћнијих светских култура уопште, руска култура, него, упркос песимистичким тоновима којима су они интонирани, и неуспех псеудокултурног, цивилизаторског, тотализаторско-комунистичког атентата на духовност и саме религиозне корене културе. Битка личности за аутентичне људске вредности, борба против њеног растварања у безличним општим структурама, против „неумитног преласка културе у цивилизацију“, како би то рекао Шпенглер, или њене смрти у авану свеуједначавајућег, свемешајућег прогреса, како би то рекао Леонтјев, афирмација оних религиозних темеља културе у којима се раскрива њен богочовечански субјекат који, уосталом, и успоставља културе као равноправне личносне организме, воља за истинским садејствовањем различитих култура унутар и насупрот једнога система који је све различитости настојао и још увек настоји да потре, борба за живот против смрти и смртобожачких идола савремене цивилизације, а у том контексту и посебно осећање реалности краја света у духу руске идеје[1] – то је некакав идејни и етички миље на коме се распредају фабуле Ајтматовљевих романа.
Тај и такав миље – који обележава руску идеју у њеном најпунијем смислу (не њено изопачење у тоталитарном, комунистичком облику, њеној интернационалистичкој „псеудоморфози“) – испитује се у Ајтматовљевим романима на оним малим културама из њенога окружења, испитује се на њима и проверава, да би се, на крају, у њима и кроз њих, кроз те романе, потврдио њен животворни, личносни карактер насупрот официјелној цивилизаторској пракси совјетске империје, која је у својој бити носила погубни, антиличносни карактер.
Руску идеју подједнако граде идеја богочовечанства и регулације природе, идеја саборности свести и саборности сазнања, теопоетичког, јединственог ума, биосфере и ноосфере, обједињеног човечанства – учених који су превазишли своја ограничења (теоријски ум, морал блудних синова, свет града и цивилизације, трговине и морепловства, привреде као хлеба сувишног, хедонизма и егоизма, скептицизма, агностицизма и атеизма) и неуких, који не заборављају своје врлине (практични ум, свет традиције, села и културе – култ предака као једина истинита религија, свет обнављања а не експлоатације, оживљавања кроз симболичке форме, памћења и сродства, привреде хлеба насушног, вере и живота), идеја тварне и небеске Софије, свемирских летова и унутрашњег преображаја личности, идеја памћења и пројекта васкрсавања предака, идеја слободног кретања Земље кроз васионски простор, као и уверење да је разрешење тајне бесконачности овде, у нама, на овој земљи, идеја образовања личности и заједнице по узору на вечни лик Пресвете Тројице, и културе као личносног организма насупрот цивилизацији као механичкој, неорганској категорији и, у вези с тим, идеја суштинске равноправности култура, без обзира (или можда управо с обзиром) на њихову квантитативну и квалитативну несамерљивост. Ако бисмо хтели да у неколико речи одредимо суштину руске идеје, онда би се то могло казати овако: руска идеја (или активно хришћанство) је воља за преображајем света свим снагама уједињеног човечанства у циљу васпостављања бића у целини (свих времена и свих простора) у славу богочовечанског космоса, то јест остварења интуиције јединства читаве творевине по узору на вечни лик Пресвете Тројице. Још краће: руска идеја је воља за свеопштим спасењем. Настала у јединственом, саборном уму, интегралном философском духу, она је органска и целовита, она је синтетичка, она је, могли бисмо је тако одредити, тео-космо-поетичка.[2]
Свеопште спасење је тако циљ који се може достићи само заједничким делом уједињеног човечанства, што није могуће без обнављања слепе природе, без успостављања јединства читаве творевине у једном свету с оне стране раздробљености, непријатељства и мржње, с оне стране смрти и пролазности. Свеопште спасење, дакле, није могуће без одговорног односа човека према природи, према творевини у целини јер, по речима старца Зосиме из Браће Карамазових Достојевског – „све је на свету као океан, све тече и додирује се, на једном месту удараш – на другом крају света одјекује“, све је свему узрок и, обрнуто, све је свему последица, све је нераскидиво повезано, заланчено у јединствену божанску творевину.[3]
Дакле, са најпотпунијим изразом руске идеје, a то је по писцу ових редова, како је читалац већ могао да заључи, учење Николаја Фјодорова, идејни слој Ајтматовљевих романа додирује се у неколико равни, све до оне основне о судбинској заланчености творевине у целини унутар које није могуће индивидуално спасење, али ни индивидуална пропаст већ је, напротив, могуће само или свеопште спасење или тотална пропаст, за које мора да се определи ово садашње наоко нерешено емпиријско стање „хаокосмоса“ како би то рекао Сергеј Булгаков. Комплетан роман И дуже од века траје дан „структуриран“ је у форми крста, и тај облик „држи“ и одређује сва његова симболичка и идејна значења. У пресеку хоризонтале и вертикале (упореди: Фјодоров, Хоризонтални и вертикални положај, смрт и живот), тј. у средишту крста, одвија се сахрана старог пружног радника Казангапа. To је она тачка из које се повлачи хоризонтала земаљског, материјалистичког, цивилизаторског живота (рефрен о возовима, који се непрестано крећу са запада на исток и са истока на запад, симболише једно кретање у емпиријској равни садашњости, која је, како ће се испоставити, дубоко прожета болешћу и смрћу, и која комплекс болести и смрти настоји да компензира заборавом кроз задовољство, хедонизам, експлоатацију, кроз све оно што чини негативне аспекте цивилизације, кроз све оно што свет, судећи према разрешењу хоризонтале у Губилишту, држи у једном, да тако кажемо, прогресивном стању пада) и вертикала космичкога живота испуњеног смислом, који повезује прошлост и будућност, који отвара перспективе на ноосферу (свест становника планете Шумске груди). Хоризонтала у роману …И дуже од века траје дан одражава свет у његовом фактичком стању отуђености друштва и личности”,[4] и симболише извесну погубну окованост света“.[5] Овај железни(чки) обруч око земље, наговештај је космичког „Обруча“ изнад Земље, како би Земља остала изван дејства космичкога ума, како би све на тој земљи прогресивно ишло ка сушењу и одумирању, ка потпуном тријумфу болести и смрти, уништења и деструкције. Сугестија Ајтматовљевог романа, баш као и Фјодоровљевог учења, јесте да је избављење могуће не у равни хоризонталних земаљских цивилизацијских интереса, који неминовно воде разарању, него само по вертикали, која код Ајтматова, баш као и код Фјодорова, симболише успон људских стваралачких енергија, успон према вишем смислу, оном остварењу ноосфере које врхуни у начину на који су свој живот уредили становници планете Шумске груди, што је жива, литерарна слика Фјодоровљеве психократије. Истински сусрет човека и света који га окружује, истинско садејство читаве твари могуће је само по вертикали, религиозним животом у култури, у духу, а никако не по хоризонтали експлоататорских, империјалистичких, материјалистичких интереса, чему тежи живот у цивилизацији. Живот по хоризонтали води драматичном крају свих Божјих створења: страдању вучице Акбаре, убиству степских антилопа, убиству Авдија Калистратова, смрти Једигејеве шестомесечне бебе, погибији Бостоновог двогодишњег сина, смрти Абуталипа Кутибајева, односно тријумфу непријатеља живота и служитеља смрти, разноразних Тансикбајева и Обер Кандалова. Али од тога живота, који на хоризонталној равни непрестано трпи поразе, не одустају носиоци аутентичних људских вредности у роману, Бурани Једигеј, сиромашни пружни радник на забаченој железничкој распутници Боранли Бурани (Фјодоровљев ,,неуки“), и Афанасиј Јелизаров, руски академик, геолог, истраживач земаљских слојева у степама Казахстана, али и повесничар народне душе и митских предања казашких номада и сточара (Фјодоровљев ,,учени“). Од тога живота не одустају ни храбри космонаути са заједничке совјетско-америчке орбиталне станице ПАРИТЕТ, који по цену свога апсолутног брисања из пописа земаљског становништва не одустају од идеје да се на политички, економски и идеолошки подељену Земљу пренесе истински космички и животодајни пројекат чији су носиоци становници планете Шумске груди, а који је у роману И дуже од века траје дан представљен као опозиција совјетско-америчким свемирским програмима и системима „Демијург“ и „Обруч“.
Дан у коме се сахрањује Казангап, патријарх железничке распутнице Боранли Бурани, тај дан који траје дуже од века, јесте дан Једигејевог сећања на проживљени живот, на његове сусрете са добром и злом, на учитеља и пријатеља, најближег човека Казангапа, на његове ратне дане и љубав према Укубали, на породичне и народне митове и трагедије, на пријатељство са југословенским партизаном Абуталипом Кутибајевим, његовом женом Зарипом и њиховом децом, коју је одгајао и пазио као своје сопствене девојчице, на дивног руског човека Афанасија Васиљевича Јелизарова,[6] истинског носиоца руске идеје како у њеном моралном тако и метафизичком аспекту (Јелизаровљева визија рајске природе, која је некада постојала у безводним степама, а чија могућност васпостављања бива у роману пројективно везана за деловање становника планете Шумске груди, који своју планету „лече“ од болести старења и сушења, од претварања плоднога тла у пустињу), истинског, идеалног Фјодоровљевог ученог који наступа као служитељ живота, као онај усамљени заступник општечовечанског дела у савезу с неукима, чији су представници у роману исто тако усамљени Казангап и Једигеј. Академик Афанасиј Васиљевич Јелизаров није роб бирократизоване поделе рада, већ геолог-теренац који је непрестано у живом додиру с казахстанском земљом и њеним становницима, њиховом душом и духом, њиховом прошлошћу и колективним памћењем запечаћеним у митове, народне песме и предања. Он је у правом смислу хроничар народног живота, и то у свим његовим манифестацијама, све до описа камиљег рода и повести о прецима најсјајнијег мужјака у околини, Једигејевог атана Бурани Каранара, оног животног окружења и начина живота (бита) које чини непоновљиве одлике једне културе која је као личносни организам, у духу овога истинскога носиоца руске идеје у њеном најчистијем, за живот најподстицајнијем виду, потпуно равноправна са другом и другачијом, неупоредиво већом руском културом коју у роману тако супериорно заступа Јелизаров. To малобројно братство истинских синова човечанских, усамљених витезова самопрегорнога рада, тај, може се рећи усамљени и јединствени заметак Фјодоровљеве психократије и заједничког дела, наступа у роману у опозицији са „цивилизаторима“ свих врста, почев од древних Жуанжуана, твораца примитивне технологије испирања мозга и уништења памћења (капа од пресне камиље коже која се навлачила на главу заробљеника и на њој полако сушила, стежући лобању и истискујући из мозга несрећника свако сећање), па све до модерних конструктора ракетног система „Обруч“, који није ништа друго до усавршена технолошка верзија капе манкурта, која сада окива читаву планету као главу бесловесног космичког простора осуђеног да без свога свесног средишта у најбољу руку дотрајава на свом неумољивом путу ка свеопштој топлотној смрти или барем заувек остане у стању хаокосмоса „како се ништа на овој земљи не би изменило, како би све остало као што је било“. Технолошки прогрес је, баш као и сваки прогрес, само привидан и представља маску и изопачење истинског космизма, а хоризонтала лажне, неморалне и ружне цивилизације сада се системом „Обруч“ подиже у космички простор с циљем да се спречи слободан пробој космичког ума у земаљски свет, ума који није ништа друго до симбол Бога у религиозном, или ноосфере у научном аспекту руске идеје. На тај начин, спречавање контакта са далеко напреднијим становницима планете „Шумске груди“, јесте, у ствари, одбијање једне телеологије спаса, коју је могуће остварити само у синергијском, богочовечанском дејству здружених снага Бога и читавог човечанства, како то и произилази из учења оснивача рускога космизма Николаја Фјодорова.
Начин на који су Казангап и Једигеј, носиоци аутентичних културних вредности казашких номада и становника безводних сарозека, прихватили академика Јелизарова, говори о прихватању руске идеје у њеном најчистијем, најљудскијем смислу, у њеном неимперијалном, слободном, у правом значењу те речи духовно-култивишућем општечовечанском смислу. Однос Јелизарова према Једигеју и Казангапу није само проста литерарна слика узајамне сарадње култура у којој нема поништавања њихових особености, једно књижевно сведочење равноправности култура као личносних организама, него и потврда општечовечанске вредности руске идеје као јединственог излаза из окова Великих цивилизатора и свакојаких Обер Кандалова, јединственог и једино могућег излаза који се до дана данашњег на трагу хришћанства, предлагао човечанству.”[7]
Руски научник Афанасиј Васиљевич Јелизаров, који је по имену своме Бесмртни цар који је васкрсао и који васкрсава, који доноси мир и смисао, и у функцији фјодоровљевског оживљавајућег памћења – наду у нови дан, у спасење читаве твари, тај весник нове зоре је, као и некада сам Богочовек, као Исус међу простим рибарима, такође нашао своје саговорнике не међу књижевницима и фарисејима, међу ученима, него међу казашким номадима и радницима, међу неукима. Овај руски научник је у роману носилац оне свести која зна да изостанак регулације у Фјодоровљевом кључу води неумитном сушењу и претварању целокупне планете у безводну пустињу. А та врста геолошке и топлотне смрти која је већ отпочела, али које Земљани још нису у правом смислу те речи свесни, јесте прави проблем за све становнике планете „Шумске груди“ (активан однос према апокалипси), а тек за понеке (попут Јелизарова) на планети Земљи (пасивно ишчекивање краја света).
Афанасиј Васиљевич Јелизаров је земаљска слика космичких Шумскогруђана, он је човек с оне стране робовања свакој нужности, било да она долази од природе (геологија) или од духа (фолклор, митови и легенде), он је у правом смислу те речи човек космичке, васељенске свести и, у крајњој линији, живо сведочанство, баш као и његови казашки пријатељи Казангап и Једигеј, да се никаквом капом манкурта,[8] никаквим нуклеарним, запречним системом „Обруч“, никаквим технологијама цивилизације, истински живи живот и живи дух не могу уништити. Јер они су једноставно другога реда. Јелизаров је жива потврда оне истине руске идеје која каже да је дух слобода, и да он живи где хоће и како и када хоће. Он није конквистадор и освајач, он није подређен свеопштем рашчовечавајућем строју иако је, као академик, део совјетског друштвеног система, он је управо жива супротност оним земаљским експлоататорима који због материјалних интереса убијају сваки контакт са духом, који измештају света места да би подизали бране, космодроме, једну лажну, привидну вертикалу која ће у потпуности бити подређена и претворена у хоризонталу, у службеницу патње и смрти, вечитог унесрећивања свега што се роди на овој земљи, оне твари која стење и мучи се све до данас.[9]
Афанасиј Јелизаров, геолог и антрополог, носилац је „позитивне“, да тако кажемо „ноосферне“ свести у роману, он је онај Фјодоровљев учени који може да чује и разуме глас неуких. Он је грађанин који може да обитава у аулима сточара и пружних радника, и да те исте прими код себе у Алма Ату. Он је фјодоровљевски просветитељ који доноси и бележи истину – уз земаљске слојеве (геолог), он бележи и оне дубинске слојеве народног духа (етнолог) и тако упознаје и зближава народе. Он је онај који зна сврху науке у Фјодоровљевом кључу, који њен циљ види у активном учешћу у обнављању свега онога што је некада било, „изгубљеног раја“. Тај рај, који Јелизаров открива у дубокој прошлости земље, космонаути откривају у садашњости, на планети Шумске груди (чији сам назив већ асоцира на благотворну свежину изгубљеног раја, онога чистога ваздуха који ми све ређе удишемо). Тај би рај у земаљској будућности могао бити васпостављен само ако би блудни синови постали синови човечански, целовита људска бића попут Јелизарова и Бурани Једигеја или, пак, „Паритет-космонаута“. Али расап који блудни синови увећавају ближи се опасној тачки: потпуном расколу између човека и његове властите планете, властитог окружења, расколу који достиже врхунац у следећем Ајтматовљевом роману Губилшите и у његовим заиста апокалиптичким сценама. И ако је роман …И дуже од века траје дан потпуно структуриран у облику крста и, према томе, држи се у напетости између погибије и спасења, роман Губилиште је изграђен као некаква слика-триптих свеопште пропасти, неумољиве апокалипсе са средишњом сценом пресуде Спаситељу. Возови, који у роману …И дуже од века траје дан јуре са запада на исток и са истока на запад, непрестано обележавајући хоризонталу бесмисленога кружења, и који су ту још увек на неки начин изван добра и зла, вредносно неутрални, премда се и из њих избацују отпаци будућег свеопштег ђубришта цивилизације (као у филму Лопушанског Посетилац музеја), постају у Губилишту онај реални наркомански пут, постају транспортна средства зла, она права Фјодоровљева хоризонтала смрти, губилиште за Авдија Калистратова, за крда сајгака, за вучји пар који више нема места у слободној степи, за поштеног сточара Бостона који, упркос томе, као трагични херој, остаје без свога двогодишњег сина у одмазду за нарушену равнотежу у природи и за изостајање регулације у Фјодоровљевом кључу. Неспособност да се репродукује живот и стваралачка јаловост постају узроци зависти, а ова опет прелази у мржњу према личности, што и јесте разлог постојања хоризонтале смрти, оличене у равни садашњости у Стаљиновом режиму и његовим чисткама, како то произлази из размишљања Афанасија Јелизарова. Лагано претварање планете Земље, а тиме и читавог свемира, у ђубриште и јаловину, то је посао не само оних који су дубоко огрезли у зло, него и свих нас који робујемо закону пада и чије слепо оруђе постајемо у својој немоћи да се супротставимо властитој лењости, којекаквим спољашњим интересима и непрестаној брижљивости око производње и потрошње „мануфактурних играчака“, као замене за истинске животне интересе и праву бригу, који робујемо властитој похлепи и љубави према новцу, као замени за онај истински Ерос који не само да незаустављиво из себе распрскава живот, него нам и омогућује да непрестано стварамо дела живе, органске културе: лепоту, добро и истину, и који, као свесагоревајућа ватра, растапа сваку окаменотину, душевну, духовну, цивилизацијску. Али зар и сви ми, ми добри, црквености и традицији одани људи, који у својој непроблематичној вери и неузнемираваној свакодневици кличемо „Осана“, зар и сви ми, када Њега разапињу, када Га спаљују на ломачи као стари кардинал из Великог инквизитора Достојевског, када Га сами, на крају крајева, непрестано убијамо у својим срцима, зар и сви ми тада не „бежимо од слободе“, слободе за добро, зар му не окрећемо леђа, зар се тада као робови не предајемо слободи за зло?
Пут по вертикали – јесте пут човековог рада и прегалаштва, његовог моралног и сваког друтог стварања унутар културе. Живот је ту да би победио смрт, да би укинуо хоризонталу пропадања (пада), закона смрти и пролазности по коме све мора бити предато забораву (капа Жуанжуана у свим временима) и све мора бити искоришћено и потрошено, те да би је заменио вертикалом опстанка, обнављања и васкрсавања. Бекство од слободе, затварање очију пред истином, прождирање, трошење, експлоатација и исцрпљивање природе, извлачење отрова анаше из ње зарад смртоносног задовољства, све је то у функцији убрзања човековог краја, а тиме, у Фјодоровљевом кључу, потпуног остварења апокалиптичких пророчанстава и смака света. Ако изостане регулација, ако изостане усмеравање слепих природних токова без огрешења о њихову богом дану основу (божанска Софија), ако се природа из слепе силе која доноси болест и смрт (а то се односи како на спољашњу, тако, још више, и на унутрашњу човекову природу, на његову слепу вољу, крволочне нагоне, трулежно тело) не преведе у ону која храни и подржава живот, онда је катастрофални крај света неминовност.
Систем ракета које се са космодрома изграђеног на месту прадедовског гробља Ана-бејит подижу у орбиту изнад Земље у оквиру операције „Обруч“, трансгалактичког запречног система против свесне цивилизације иноземаца са планете Шумске груди, симболише затварање не само према прошлости, памћењу рода, него и према будућности, према ноосфери. To је удар на заједничко богочовечанско дело регулације и васкрсавања у духу Фјодорова, или на ноосферу као следећу етапу у развоју биосфере, по учењу рускога космизма. У његовој изопаченој технолошко-цивилизацијској верзији, космичка одисеја човечанства се тако завршила и пре него што је почела, „Паритет“ космонаути остају заувек одвојени од земље у ноосфери планете „Шумске груди“, морални закон у мени и рад на обнављању јединства читаве творевине у потпуности изостају чиме се човеку затвара и поглед на звездано небо као на земљу, као на родни дом, мисао остаје одвојена од делања, тријумфује свеопшти расцеп и раздор родитеља и синова (Казангап и Сабитжан) што све скупа потпуно логично доводи до „смака света“ који је приказан на последњим страницама романа И дуже од века траје дан, до слика оне апокалипсе коју би само уједињено човечанство у смислу психократије у Фјодоровљевом кључу (а уређење живота на планети Шумске груди је жива слика њена) могло да избегне, а која потпуно тријумфује у роману Губилиште у коме више није само пука опомена „младоме човечанству“ да се уразуми, као што је то до извесне мере случај у роману …И дуже од века траје дан, већ страшна реалност пропуштене шансе.
…Али мртво вечно завиди живом, завиди му у космичким димензијама, оно би да се освети целокупном животу због свога неучествовања у бићу, неучествовања којег је само изабрало. Оно је мржња и неистина која би да се освети љубави која живот рађа, рађа песму, стваралаштво, и која у пројекцији Фјодорова и Соловјова дохвата чак и сам вечни живот. Такву судбину жртве у Ајтматовљевим романима има и љубав, љубећа и љубљена љубав. Деца остају без очева, родитељи без своје деце, Рајмали ага без своје гитаре, Буранлинци без свога гробља, сарозеке без својих животиња, Земља остаје без свога космоса, без свога Смисла олицетвореног у планети „Шумске груди“. Негде се совјетска и америчка свакодневица додирују, негде је њима (дакле, како у оном најтврђем тако и у оном најмекшем тоталитаризму и комформизму) у основи онај исти критеријум свеопштег уједначавања или умртвљивања, упркос свим споља присутним разликама. Мржња према личности у човеку, као основа свакога тоталитаризма, према формули Јелизарова, јесте оно што у крајњој линији убија синовско осећање детета према оцу, Земље према космосу. Зато мржња према личности у човеку највише мрзи космичко осећање, осећање јединствене везе свега у васељени са својим Створитељем. Зато космичка одисеја Фјодоровљевих синова човечанских дата у лику „Паритет“ космонаута завршава потпуно изван земаљске фабуле, зато и обезбеђивање ропског забрана ракетним системом „Обруч“, против Личности, против Божје благодати која би, слободно примљена на Земљи, дала смисао и испуњење сваком нашем предличном стању, било да се ради о делима и животу у култури, било да се ради о нама као појединцима. Битка против свеопштега спасења, против очовечења целокупне природе, против избављења читаве твари из окова греха има свој пролог у покушају да се заустави стваралаштво, да се човек задржи у окамењеном стању цивилизације, да се прекине његова комуникација с космосом, са Богом, чиме би она ушла у своје финале – потпуни тријумф аличносног начела и краја љубави. У томе и јесте крајњи смисао запречног система „Обруч“, система који сада, као некада капа манкурта, окива читаву земљу, то јединствено место универзалног космичког памћења. Разбијање везе човека и природе, човека и животиње јесте слика убиства љубави. Човек се у свим романима Ајтматова непрестано растаје са животињом која, од Збогом Гуљсари! до Губилишта, није само његов верни пријатељ и пратилац, него и слика његове најдубље тајне, његовог Ероса и његовог смисла као осећајног, телесног бића. Од коња Гуљсарија па до Бостоновог коња Донкулука иде линија тог неумитног растанка праћена снажном емоцијом подигнутом на крају Губилишта до космичког очајања. Последње биће с којим се Бостон опрашта на крају своје трагедије је његов коњ Донкулук и бол тог растанка, као и ужас наслућиваног расплета, Ајтматов потенцира до максимума литерарним асоцијацијама. Наиме, растанак Бостона с његовим коњем неодољиво подсећа на крај Платоновљевог романа Чевенгур и растанак Александра Дванова са Пролетерском Снагом пре него што ће се главни јунак романа утопити у тамној води језера Мутјово, што на неки начин сугерише читаоцу и разрешење Бостонове судбине – његово самоубиство. Бостон је сам одлучио о судбини Базарбаја, он ће се сам и предати… Уосталом, уградњом сегмената који ће читаоца асоцирати на дела Достојевског, Булгакова, Платонова, на руску идеју уопште, Ајтматов је успео да поткрепи своју тему и да својим романима да додатну снагу и дубину коју они без тих асоцијација свакако не би имали.
…Време, наша прошлост која нам на неки начин даје смернице за будућност, која чини видљивим оно што се ваља иза хоризоната садашњости, запечаћено је у предању, миту, древној причи о роду. Функцију интегралног, концентрисаног памћења, које је уједно и опомена и завештање, дуг и морална обавеза, у Ајтматовљевом роману такође има мит, предање. Предање које треба да опомене и учврсти род насупрот разорним тенденцијама савремености и цивилизације блудних синова јесте прича о Најман-Ани и њеном сину кога су Жуанжуани претворили у манкурта, човека-машину, апсолутног роба који без поговора извршава сваку наредбу својих господара. Трагична судбина Најман-Ане (њу убија њен син манкурт), проистиче из тежње родитеља да поврати дете у свесни живот надајући се у његову будућност, надајући се у своју сопствену будућност иза смрти, макар у сећању детета, као смисао свога властитог живота… Предање које треба да учврсти живи живот јесте прича о Рајмали-аги, песнику-народном певачу, човеку који је под старе дане полетео на крилима љубави према младој девојци која је такође била народни песник-певач, јесте прича о неуништивости ероса захваљујући коме и настају права дела љубави, која разгаљују људска срца и отварају их за песму, за дела поезије. Прича о Рајмали-аги иде у роману напоредо с Једигејевом заљубљеношћу у Абуталипову жену Зарипу и љубавним зимским беснилом Бурани Каранара, атана Једигејевог. Рајмали ага је заустављен у свом последњем љубавном лету, убијен је његов коњ на коме је читав живот јахао по аулима, разбијена је његова домбра на којој је читав живот свирао по вашарима и свадбама на радост једних и завист других. Снажни ерос је залог личности, убити ерос значи убити личност у њеној највишој креативној потенцији, самлети оно што космички везује човека уз сву живу твар, и што је само привидно безлично и у функцији рода и продужења врсте.
Ватра ероса разгорева у човеку љубав, пријатељство, дугогодишњу везаност за оно човечно у човеку, омогућује самопрегор, рад у најтежим могућим условима, љубав која је одговорна, која осећа дут према животу, покојницима и деци, жртвену љубав, ону љубав која је донела на Једигејеву удицу Златног Мскрса, изузетно ретку рибу из Аралског мора коју је његова трудна жена желела да дотакне. И Златног Мекреа, ухваћеног пред сам почетак буре, такорећи у последњи час, може да добије само онај ко обећа и обећање своје настоји по сваку цену да испуни. А последњи час, морнари и рибари јасно препознају такав час, јесте онај тренутак из кога се рачвају могућност спаса и могућност погибије.[10] Али витез љубави не одустаје ни по цену живота. Златни Мекре на Једигејевој удици – то је одговор космоса на његову жртву, на његову смелост и храброст да по цену погибије истраје у испуњењу Укубалине жеље. И то је све. Једигеј је вратио Златног Мекреа у ноћно море након што га је Укубала додирнула. Смисао је ту, он је дарован оном ко се жртвује, али се ствари не одвијају као у бајци, где се све вишеструко намирује. Сужена визура бајке омогућује доживотну срећу ономе ко својим чином умилостиви више силе. Космичка визура романа ту срећу демонтира. Чин жртве, љубави, Златни Мекре смисла и среће, није заштитна амајлија над плодом њихове љубави, њиховим првенцем. Шестомесечни дечак умире док се Једигеј борио на фронту учествујући у колективном лудилу рата као најјаснијем испољавању оне несвесне, нерегулисане слепе природе у човеку. Овде се збива нова трагедија са потпуно другачијим чвориштем него што је античка, збива се несхва- тљива трагедија невиног појединца који плаћа за грехе читавог човечанства. Архетипска слика ове трагедије је погубљење невинога на крсту. To је један од разлога што је сцена Исусовог последњег разговора са Понтијем Пилатом уметнута у роман Губилиште.[11]Смисао (Златни Мекре) је присутан, али смисао не тријумфује. Тако је и у Губилишту. Ту зло као да слави свој безгранични тријумф. Авдиј Калистратов, несуђени богослов и бунтовник у име добра, који отпада од цркве (у богословији он полемише с оцем Координатором чиме се сугерише извесна паралела с Великим Инквизитором Достојевског) да би у име некаквог савременог Бога привео добру најгори могући наркомански олош, страда негде у казахстанским степама разапет на некакво бодљикаво дрво од пијаних обер-кандаловаца, а пастир Бостон страшном грешком убија свога малог сина Кенџеша кога је отела вучица Акбара. Мали Бостонов син је невина жртва, али и сама вучица, која га је отела, је невина жртва. Јер она није отела Бостоновог сина из зверског нагона прождирања, него зарад задовољења мајчинског осећања дубоко ојађеног убиством њених вучића. На симболичкој равни убијање вучице Акбаре и Кенџеша, Бостоновог синчића означава немогућност новога почетка, нове, обновљене везе човека и мајке природе, свеопштег измирења које је дато у библијској слици лава и јагњета. Јер то и јесте била та слика када су се сусрели мали Кенџеш и Акбара, тај нежни сусрет раздраганог детета, које је у вучици видело куцу и почело да је мази, и јадне, ожалошћене Акбаре која је у Кенџешу видела исто онакво мало и незаштићено створење попут њених вучића, и почела да га лиже изливајући „на њега нежност која се у њој накупила“. Постојао је тај тренутак када је био могућ потпуни преокрет, када је било могуће да се најкрволочнија звер и невино јагње свију у љубави, и тај би се тренутак остварио, сада би се остварио, само да, нажалост, све земаљске реакције сваког земаљског створења, које живи у условима разбраћености, неслоге и узајамнога прождирања, нису подређене закону хоризонтале, закону страха, неповерења и мржње. И десила се страшна трагедија. Да Бостон није пуцао, могуће је да би се једном мали Кенџеш вратио као родоначелник нове везе, и донео људима ново сведочанство о природи као субјекту, као нечему што и само жуди, захваљујући тварној Софији која дрхти у њој, ка своме оличнос(т)њењу, ка уздизању до небеске Софије, а не као о некаквом објекту пуког искоришћавања и исцрпљивања. Јер тако нам говори библијска слика. И у Ајтматовљевом роману наглашено плаве очи вучице повезују небеску и тварну Софију, те очи, с којима се два пута сусрео Авдиј Калистратов, имају иконички сјај, ону небеску нијансу која нас враћа у материнско крило Свете Тројице зато што директно асоцирају на непоновљиву небеску плавет, на анђеле из Гостољубља Аврамовог што их је сликар безданих божанских дубина, Андреј Рубљов, исликао као Свету Тројицу.[12]
Убиство вучице, гашење њених плавих очију симболизује убиство божанског у творевини, тварне Софије, раскид софијне везе неба и земље – religio – наше последње шансе за спасење, саме основе нашег спасења, љубави која воли и која је вољена, И свако убиство, убиство и најбедније животиње, већ је рушење тога света, крај љубави па, према томе, и крај мога и твога света. А само неколико сати пре те језиве трагедије, Бостон и његова жена Гуљумкан уживали су играјући се са малим Кенџешом у оној тако нормалној, али и тако привидној, пролазној и немогућој људској срећи! Јер немогућа је индивидуална срећа или, другачије речено, немогуће је индивидуално спасење унутар безбожних услова разбраћености и неслоге, раскола у читавој творевини. Штавише, ако је оно, то спасење, и могуће, онда је та могућност нешто дубоко неморално, нешто дубоко, дубоко одвратно. To је онај рај у који Берђајев не жели да уђе без свог мачка Муре. Или, другачије речено, спасење није могуће само за себе (егоизам) и није могуће само за другог (алтруизам) ма колико га ми искрено желе- ли и радили на њему (смрт Једигејеве бебе и Бостоновог дечака), него са свима и за све, како би то рекао Фјодоров. Тајна ове трагедије, тајна жртве невинога и њено разрешење је само у једноме, a то нам у крајњој линији говори и прича о Златном Мекреу, наиме, у увиђању немогућности истинскога живота изван јединства читаве творевине (и уједно немогућности да се делимичним и усамљеним акцијама ту било шта измени), као реалног пута ка свеопштем спасењу. Ову нову драму, нову трагедију човечанства које је добрано загазило на пут зла, Ајтматов с огромним емотивним набојем слика у своје „три дечје смрти“: смрти вучића, смрти шестомесечне Једигејеве бебе и смрти Бостоновог дечака. Ако је некада Достојевски одбацио онај срећни свет који би био изграђен само на сузици једног јединог детета, ако нас је Платонов ужаснуо изградњом оне зграде светскога пролетаријата у чије темеље се полаже тело девојчице Настје, шта онда да мислимо о овом свету цивилизације, прогреса, прокламоване слободе и демократије у коме се непрестано збивају Ајтматовљеве три смрти, „три дечје смрти“? Ако занемаримо смрт одраслих, онда ово померање смрти ка деци и одојчади, заиста мора да нас ужасне јер нас доводи у близину самога репродуктивног средишта живота, пола, до помисли о самој смрти пола, о тријумфу јаловости, о кастрацији и самокастрацији као последњем резултату свих хоризонталних кретања.
У зимској помами Бурани Каранара насликана је страшна снага ероса. У убиству верног коња Рајмали are и разбијању његове домбре симболисана је кастрација самога Рајмали aгe. Одсецање органа који носе живот и из којих се живот рађа, кастрација и самокастрација – ето у чему је суштина не само оваплоћенога зла, него и свих оних искрених и позитивних тежњи, утопијских стремљења да се свет по сваку цену учини бољим.[13] Убијање дечице је већ убијење нерођене деце у утроби, већ је вађење материце, већ је кастрација, одсецање места где се живот рађа како би се од свега направила јаловина, пустиња, како би се све осушило и никада ништа више нигде, ни на једној тачки ове земље, ни у једном једином кутку свемира, не би проклијало. Једном давно Једигеј је одлучио да не кастрира свог атана Бурани Каранара и да упркос опомени старог Казангапа прихвати муку коју ће му сваке зиме доносити необуздани мужјак када га ухвати љубавна помама. Тај однос према животу, однос номада и сточара према полу јесте оно што у романима Ајтматова оживљава руску идеју и одржава њену младост. He кастрирати природу већ је довести у близину Бога, то је љубавни одговор једне мале културе на изворни наук титанске руске идеје. Јер тај „натурализам“, та непосредност, та здрава, топла осећајност је говор младости, сећање на младост, то је оно што зрели Јелизаров упија из бита (начина живота) казашких номада, то је свежа крв која подмлађује руску идеју, то је она размена крви у једноме чину с оне стране сваког прагматичког рационализма и цивилизацијског утилитаризма, где се не пита ни за велико ни за мало, где свака гордост нестаје, где се у таквоме суживоту ствара заметак онога заједничког, свечовечанског дела…
Чингиз Ајтматов
…Јер пол је разливен по целом телу, пол је у души, пол је у духу, и убити пол значи убити тело, значи убити душу, убити дух, онемогућити биће да се кроз његов последњи транс извуче из себе, настави у другоме и, на крају крајева, уподоби Личности (Вишеславцев), значи онемогућити сублимацију енергије пола и њено преусмерење на стицање бесмртности и на васкрсавање рода у целини (Фјодоров, Соловјов), значи претворити хришћанство у религију смрти (Розанов). Јаловост, репродуктивна и стваралачка, јесте оно што узрокује мржњу према животу, према истинској култури и гради један свеопшти систем одсецања, издвајања, исецања, кастрације који у духу руске идеје можемо именовати цивилизацијом. Јаловост система коме служи Обер Кандалов, немогућност да се средствима планске привреде произведе хлеб насушни, доводи до сулуде експлоатације природе, до помора крда степских антилопа и неминовног разбијања еколошког система природе. Смрт планете је сасвим извесна ако се наставе хоризонтална кретања, ако се вертикала, отворени пут ка космосу и Богу, подреди интересима хоризонтале.[14]
…Јер, тако и мора бити све док човечанство не постане братство. Браћа су они који су равноправни по оцу, једнога оца синови. Док читаво човечанство не постане братство, a већ самим тим се предостварује свеопште спасење, трагедија невинога биће реалност и неминовност, и сва она макар и искрена тежња да се у данашњим ратовима избегну цивилне, невине жртве испоставља се као немогућа, дубоко лицемерна и лажна. Суштина данашњег ратовања, и то је истина, морају бити и биће управо невине жртве.
…Али све се понавља, простор и време се криве, рукотворена вертикала, или изопачена космичка идеја, открива своју праву суштину, почиње да пада и да се поклапа са хоризонталом. Тансикбајев, који је једном сишао с воза у глувим сарозекама и заувек одвојио Абуталипа Кутибајева од његове породице, не оставивши јој чак ни могућност контакта са његовим успоменама (рукописи не гope sub specie aeternitatis, али и те како гope за пролазно људско биће!), појављује се и на космодрому у лику поручника који не пропушта малу групу људи на челу са Бурани Једигејем приспелу са жељом да сахрани Казангапа на прадедовском гробљу Ана-бејит које се сада налази унутар забрањене зоне космодрома. Пут у прошлост, пут сећања[15] тако бива пресечен од једног истог имена, од једног истог људског типа (ономатологија имена Тансикбајев упућује на онога који располаже смрћу, господара смрти, насупрот ономатологији имена Афанасиј (Атанасиј) која упућује на онога који укида смрт. Узгред буди речено, без неког дубљег и аналитичког приступа функцији имена у Ајтматовљевим романима, остајући само на нивоу домишљања, може се тврдити барем једно. И за Ајтматова, као и за руску идеју – Флоренски, Лосев, Булгаков – име је од изузетног значаја за цео систем устројства како романа тако и реалнога света, јер име је звучна слика и срж не само књижевног јунака, него и реалне личности.
…Гроб Казангапов биће у отвореној степи и изопштеник ће тако остати изопштеник и у вечности. Више ништа не јемчи да ће му се на тој пустопољини било ко придружити, јер блудни синови заборављају све, тако да и изричит Једигејев захтев, да и он буде сахрањен управо ту, поред Казангапа, њих не обавезује, и отворено је питање да ли ће се деца заборава привести памћењу и испунити опоруку последњега човека, Бурани Једигеја. Ускоро и пут у будућност бива пресечен, када ватра ракета из система ОБРУЧ осветли степу. Али у тој ватри, „у тој тутњави и смаку света“, ипак се чуо крик беле митске птице који човека подсећа на њега самог и на родитеље: „Чији си? Како ти је име? Сети се свог имена! Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај… крик који се још дуго разлегао у тами која се састави…“ Ракете-роботи из транскосмичког запречног система ОБРУЧ пресецају приступ идеалном човеку, оне сасецају сваку будућност, и то је нова-стара капа давно несталих Жуанжуана који су се однекуд изненада поново појавили да би читавом човечанству навукли ову нову технолошку капу заборава, да би му пресекли пут у отворене земље космоса, пут у бескрај, то јест пут према себи, према своме идеалном лику, али сада на глобалном, планетарном нивоу „како се у земаљским стварима ништа не би изменило, како би све остало као што је било“, како би Земља заувек остала ропски забран којекаквих Великих цивилизатора и Обер Кандалова. ОБРУЧ око Земље је цивилизацијски кишобран против ума, сећања, прошлости и будућности, против културе, против слободе, против личности, против ероса и љубави, у крајњој линији – против Божије благодати. Тиме би нови Жуанжуани, Велики цивилизатори, да потпуно укину могућност да се на земљу, у духу Фјодорова, погледа као на небеско тело, а на небеска тела као на земље, како би потпуно убили у човеку чак и оне остатке већ закржљалог космичког осећања, а тиме и основу за испуњење оног највишег, Богом даног задатка: одухотворавања и оживљавања свемира у целини, оличнос(т)њења (олицетворења) свих светова. Уосталом, то је њихов избор, и њихова слобода за зло која је прешла у гвоздену нужност. To је пут који води „трансцендентном васкрсењу“ или васкрсењу гнева како је то описано у најстрашнијој књизи праведника. Али наша православна вера (као, уосталом, и велика дела културе настала из ње) која се поново тако живо пројавила у руској идеји, отвара друге видике и другачије путеве, путеве „иманентног васкрсавања“, али на које се, међутим, не може ступити само са лепим намерама или утопијским сновима заснованим на псеудонауци и проблематичним философемама. Зато и оно основно питање теоријског ума: како то да јест нешто а не ништа, или: зашто бивствујуће бивствује? треба довести у близину људског срца и преформулисати га у питање: зашто оно што живи пати и умире, или: како ослободити сву твар која стење и мучи се до данас из подвлашћености болестима и смрти?, то јест апстрактну онтологију треба претворити у конкретну деонтологију. И када се то питање заиста постави, када оно потресе свако људско срце барем у оној мери у којем га морају потрести Ајтматовљеви романи, могуће је надати се разбијању оног зачараног ланца хоризонтале смрти којим је данас окован свет…
[1] He дакле као неизбежне нужности него као условне, педагошке мере, једне претње и опомене младом човечанству да се узме у памет јер ће се у противном, баш као што је и казано, та претња у потпуности остварити и свет ће услед људског неразума и људске слободе за зло заиста завр- шити своје постојење у „трансцендентном васкрсењу гнева“.
[2] У великој мери су све ове замисли, које чине садржину руске идеје, макар у наговештају дате у делу Николаја Фјодорова, родоначелника руског космизма, погледа на свет у који је, на трагу његовог учења, уграђена интуиција космичког јединства творевине, интуиција Земље као средишта Божијег стварања и носиоца специјалне мисије у универзуму. Земља је, по Фјодорову, јединствено небеско тело, једино у универзуму насељено свесним бићем, носиоцем дуга према палој, „слепој природи“, чиме се одговорност тог бића не само према тој јединственој планети него и према свемиру уопште подиже на највиши могући степен. Јер, ни биосфера ни ноосфера нису нужност, последњи ступњеви једног неумитног еволутивног развоја живота и свести, напротив, независно од човекове слободе оне остају само пука пројекција једне могућности, будући да управо људском, слободном акцијом могу бити и разорене и запречене. Зато се у пројекту Фјодорова не сања никаква утопијска нужност неминовног, мимо човекове воље, да тако кажемо, марионетског хегеловског или марксистичког псеудонаучног остварења Требања (Sollen) у Бићу (Sein), него се тај пројекат управо као захтев, као задатак поставља пред људски род у целини без било какве могућности његове чисто трансцендентне реализације било да она долази одоздо – „природни“ каузалитет, или одозго – божанска телеологија. Земља је у тој геоцентричкој пројекцији покретно средиште универзума, она је у служби његовог претварања у космос, васељену, кроз регулацију слепих сила природе. А да би регулација била могућа, да би било могуће обнављање изгубљеног раја, хармоније космоса у његовој Богом створеној прачистоти, потребно је остварити братство и отачаство (психократија), потребно је превазићи односе раздробљености и мржње, расцеп времена и поколења, потребно је уништити болест и смрт као последњег, највећег непријатеља.
[3] Ту фактичку заланченост творевине у руском космизму (наука), али и оно, човековом вишом слободом и одговорношћу захтевано јединство васцеле творевине (етика), које је потребно васпоставити кроз реализацију пројеката регулације и васкрсавања у заједничком, синергијском деловању божанске силе и обједињенога човечанства (супраморализам и супранатурализам), можда је најбоље изразио Николај Берђајев са себи својственим радикализмом: Ја одбијам онај рај у коме неће бити мога мачка Муре. И тај захтев изражен у облику протеста је апсолутно легитиман у оквиру целине замисли које чине руску идеју. На трагу Фјодорова и његовог учења о условности апокалиптичких пророчанстава, тај рај мачка Муре, рај живота у свим његовим конкретним манифестацијама, као реална вечност бића у целини, јесте задатак оног свесног бића које је, као проводника своје воље, сам Бог поставио изнад свих биљака и животиња, изнад све „твари која стење и мучи се до данас“, задатак је оног фјодоровљевског „надчовека“1, Сина човечанског, сина васкрситеља и обновитеља. Узгред, управо је Берђајев учење Фјодорова видео као један од угаоних каменова руске идеје и рускога космизма. „Он је – тако за Фјодорова вели Берђајев у „Руској идеји“ – творац највеличанственије и најграндиозније утопије коју познаје историја људске мисли“. А та „утопија“, која, узгред буди речено, нема ништа заједничко са пустим утопијским сновима који су у реформаторским и револуционарним покушајима свога остварења на овој Земљи доносили само ништавило и смрт, заиста је једна машта у свом најсјајнијем, за живот најподстицајнијем виду, једна визија која још увек чека своје истинско, исто тако величанствено отеловљење, своју величанствену поему. Руска уметност прве половине двадесетог века у многим својим манифестацијама представља предукус, наговештај те поеме која би требало не само да нам пружи слику човека и његовог света, онога света и онога човека који су пројектовани у руској идеји и рускоме космизму него да и сам тај свој унутарњи садржај, ту своју слику изгради као чулну, опипљиву реалност. Јер у руску идеју спада и сан о уметности као теургији или, тачније, тео-космо-антропоургији, па стога час појаве те поеме неће бити везан за некакву књигу или за некакво друго објективирано уметничко дело, већ за сам живот као место уметничкога испуњења оног последњег циља преображаја света уједињеним напорима словеснога човечанства уз Божју помоћ. Тада ће сам живот запевати, сам живот ће бити та поема, и њено величанствено тело, и душа, и дух, и њено вечно време и њен вечни простор, односно онај живи, богочовечански рај о коме је Фјодоров написао: може бити најлепшу страницу у историји светске литературе – свој кратки прелудијум за њега – Крај сиротанства: безгранично сродство.
[4] Некаква безличност је карактеристика пролазака возова јер писац ниједног тренутка не упознаје читаоца са путницима, већ само са оним што они избацују кроз прозоре вагона, или, пак, када они, као државни људи, као претходници новог јахача апокалипсе Обер Кандалова из Губилишта, силазе на забаченој постаји Боранли Бурани да би одузели живот, разбили породицу и угасили огњиште.
[5] У тим проласцима возова и рефренском понављању сугерисана је суштинска закованост света цивилизације у безизлазне кругове и, како ће се видети у Губилишту, у њој скривена тенденција ка потпуном уништењу и смрти. У тим возовима сада видимо лица путника: то су нарко-трговци, курири-скупљачи анаше. Они невидљиви путници по хоризонтали из романа …И дуже од века траје дан тек су у власти алкохолних отрова, што је само пуки наговештај и готово невини зачетак оног наркоманског пута из Губилишта, којим сада са истока на запад јуре трговци дрогом и партијски моћници-уништитељи, разноразни Обер Кандалови. Уосталом, име овога јунака, уништитеља природе и крда антилопа, говори све о њему, баш као што све говори и име носиоца позитивног смисла и руске идеје у роману И дуже од века траје дан, Афанасија Јелизарова, о чему ће касније бити речи. Обер Кандалов (ober = изнад, над /нем./; кандали /рус./ = менегеле, окови). У његовим оковима природа (у човеку и изван човека) ће уместо регулације доживети своју другу, дефинитивну смрт. Он је човек нужности, механичке цивилизације, једне јалове идеологије и на њој засноване „планске привреде“ која све претвара у јаловину, окова-обруча у којима страда васцели органски свет, он припрема терен за троваче који свој смртоносни жалац извлаче из природе (анаша), (Фјодоровљева „слепа природа која доноси болести и смрт“) и утискују гa y тела несуђених синова човечанских.
[6] Име, очево име и презиме овог прегаоца на пољу природно-научних и антрополошко-етнолошких истраживања указују на онај фјодоровљевски дубоко оправдан императив да ништа не сме бити предато смрти и забораву, да све мора бити обновљено у својој најсјајнијој идеји, своме најсјајнијем лику, те на Берђајевљеву мисао о неуништивости, бесмртности личности. Наиме, Афанасиј је бесмртник, а презиме Јелизаров изведено је од новозаветнога Лазара, Елеазара, Јелеазара, кога је Христос подигао из мртвих. Такође је у корену презимена Јелизаров зар, светлост, зора новога дана, дана када ће се остварити нада читаве твари. Његов патроним је Васиљевич, од Василиј, василевс, што значи цар. Дакле, име је његово: Онај који обесмрћује, подиже из мртвих, Весник нове зоре с оне стране заборава и смрти, Бесмртни цар наде у вечни живот, неподложан болести и смрти (упореди Фјодоровљев светли дан без ноћи, светлост незалазну у којој блистају васкрсла бића).
[7] Уосталом, та равноправност личности а тиме и народа и народних култура као личносних организама се и претпоставља самом суштином руске идеје, која своје извориште и своју круну има у идеји Богочовечанства. Јер, ако су Бог и човечанство по заговорницима руске идеје суштински равноправни у заједничком синергијском делу свеопштега спасења, упркос њиховој несамерљивој, безданој неједнакости, онда и културе, које, како рекосмо, потичу из истог тог религиозног извора, такође морају бити равноправне, упркос њиховој квантитативној и квалитативној неједнакости.
[8] А такву је улогу имала и капа Жуанжуана од пресне камиље коже. Она је на чудноват начин испуњавала читав унутарњи свет (та капа која празни човека од сваког садржаја, постаје једини циљ и смисао живота манкурта, његова бесконачна садашњост у којој беспоговорно служи оне који су му том капом испрали мозак). Она одузима човеку могућност сваке будућности, стваралаштва, повратка и продора у свет с оне стране сваког расцепа. Заборав се намеће као сама суштина човекова, капа је већ урасла у лобању као коса у главу, и човек већ мисли да ће изгубити себе ако изгуби ту своју привидну суштину. Манкурт убија своју мајку која је покушала да с његове главе скине капу заборава. Супротстављање том покрету руке добија сасвим другачије значење у сцени шишања малог Кутибајева која, у извесном смислу, представља једно од најснажнијих места у роману, а жестоко опирање малог Кутибајева шишању сугерише мисао о некаквом памћењу крви и потврђује реалност онога што је садржано у миту. У страху малога Кутибајева од додира машинице за шишање испољава се подсвесна дубина памћења, некакво „вегетативно“ сећање на капу Жуанжуана, некаква генетика страха од лоботомије, испирања мозга, некакав инстинктивни ужас од атака на свест, на средиште, атака који ће, на крају романа, ракетама-роботима направити обруч око главе свемира, око свести слепога свемира – планете Земље.
[9] Симптоматична је Једигејева незаинтересованост, извесна сумњичавост и чак одбацивање космичких питања у, може се тако рећи, технолошком кључу. И сам Фјодоров у својој Философији заједничког поспа практично нигде не говори о технологијама што га суштински одваја од оне линије руског космизма која се развија на трагу праксе и учења Циолковског.
[10] И тај лов стоји као антитеза дивљем лову Обер Кандалова и његове пијане братије, то је безинтересни лов, лов ради љубави, лов за другог јер Једигеј је већ у свом чамцу имао две велике рибе што је било довољно да га истог часа, слутећи невреме, окрене и врати се безбедно на обалу да је био у питању само материјални интерес.
[11] Та сцена је уметнута да би показала праву истину сваке жртве. Овде, у земаљским околностима, у логици хоризонтале, и сам Месија, сам Божји син мора бити разапет на крсту, мора да пострада. Чему онда могу да се надају његове сићушне, неразвијене креатуре Авдиј, Бостон и остали поправљачи и судије над светом у својим усамљеним покушајима поправке света. Чему уопште могу да воде ти усамљени покушаји? Сваки усамљени покушај поправке света је осуђен на пропаст и неминовно води у пропаст и онога ко га чини. Сам човек не може да се избори са злом, баш као што сам не може ни да се спасе. To је закон амбивалентне човекове слободе… Заланченост читаве творевине, океан старца Зосиме или супраморализам Фјодорова:.„Не ради себе (егоизам) и не ради других (алтруизам) него са свима и за све…“ неумољиво нас на то подсећају.
[12] Ова су размишљања у великој мери надахнута размишљањима Светлане Семјонове (савременог руског философа и књижевног критичара) која у својим делима стваралачки развија и чува идеје Николаја Фјодорова као и руску идеју испитујући њихове одразе у књижевности. У том смислу је посебно интересантна њена књига Метафизика руске литературе.
[13] Није ли у презимену Ка(ли)стратов, у његовом скраћеном облику, већ назначена кастрација, и не врши ли млади Авдиј из романа Губилиште самокастрацију својим сулудим стремљењем да се самостално позабави преправљањем човечанства, започињући при томе од његовог најотровнијег и најзагађенијег дела: од трговаца смрћу, нарко-дилера. Ономатика имена и презимена овог јунака сасвим одговара његовој психолошкој анализи, његове душевне склоности захтевају управо такво име – Авдиј Калистратов, а његово име захтева управо такве душевне склоности. Значењски и звучни слојеви овог имена сведоче о извесној гордости и некаквом, у сталној спремности на жртву, извитопереном самољубљу, некаквој зачараности тамним цветом сопствене неисказаности, узалудном лепотом, која мами у провалију, у бездан, на потпуно непотребно и Богу противно подражавање Христа. (У разговору са свештеником, оцем Координатором, на кога и логиком ономатике пада сенка Великог Инквизитора, Авдиј исказује свој младалачки кредо: „Моја црква ће увек бити са мном – није попуштао Авдиј Калистратов. – Моја црква – то сам ја. Ја не признајем храмове, а тим пре не признајем свештенике, нарочито у њиховом садашњем својству“.) О тој, у суштини погубној потреби да по сваку цену он сам подражава Христа у његовој месијанској улози спасења целог света, чак и у моменту када самом себи не може да помогне, и о деформацијама проистеклим из тога, сведочи сцена „међу јавом и међ сном“, где под животворном кишом, пуким случајем преживео и тешко испребијан, Авдиј Калистратов тоне у дубине времена и пада у древни Јерусалим, у коме управо разапињу Спаситеља. И прве речи које он изговара у том бунилу говоре нам да је добри човек Авдиј, тај поправљач света, изгубљен за тај свет. Сва милост коју је свет могао да гаји према Авдију већ је изгубљена. Јер, свет га је волео. Небо је било милосрдно према њему. Љубећа душа света, оваплоћена у плавим Акбариним очима, поштедела га је. Али он је ипак пострадао: „Учитељу, ја сам овде! Шта да радим, да бих Те избавио? Господе? Како да Те спасем? О, како ме је страх за Тебе сада, када сам опет оживео.“ Авдиј пузи улицама древног Јерусалима како би спасао самог Спаситеља, Благовесника, како би спречио неизбежно, мимо свих људи и мимо свих слобода на свету, како би разбио Чашу непојмљиве тајне која се одиграва између Оца и Сина и читавог света. Он би желео да се деси не само надчовечанско, већ и надбожанско чудо. To је некакво надраспеће, некакво надкрсно страдање. Та он заиста воли Ингу. Али његово одвећ велико срце, у које никако да уђу ближњи, најблискији, који га воле и које он воли, судбински га вуче у најдубљи вртлог, нема за њега смирења, нема могућности да се искобеља на обалу и уђе у живот у његовој најобичнијој, бесмртној варијанти, да заједно с другом, вољеном особом, свије гнездо. To је смрт. Ту нема гнезда и ту ништа не расте. Ето зашто се његов пут укршта с путем Обер-Кандалова, и у том укрштању је његова Голгота – Обер-Кандаловци га разапињу на некакво бодљикаво дрво и он полагано умире. И у моменту када му глава пада, његове очи се опет срећу с плавим очима вучице, и она, уместо да зарије зубе у његов врат, сетивши га се, опет му поштеди живот… Зашто?… Ради последњег познања које се дарује кроз трпљење и стрпљење умирања?… Или ради оног надуметничког разрешења драме, ради онога дела које је само Богу могуће, али које Он сам никада неће извршити, покајања обер-кандаловаца, скидања Авдија Калистратова с крста, његовог повратка у Москву и разоткривања „наркоманскога пута“, онога чуда које није могуће у реалистичкој сфери романа, али је могуће у имагинацији и жељи читаоца?…
[14] Без обнављања нема живота. Било како било, једна је порука руске идеје: Бог се не може кривити за невоље света, томе је крива сама људска слобода, она слепа, себична, егоистична воља да се пође мимо саборности, мимо одговорности свију за све, путем своје личне, немогуће и привидне среће, а која и доводи до страдања невиних у страшноме кругу само наоко парадоксалне, неузроковане несреће. To је смисао одговора ученог Јелизарова на чудовишну тајну стаљинистичке репресије.
[15] Сећање гради цео роман, али та је реминисценција пројективне природе у духу Фјодорова и руске идеје. Фјодоровљево сећање је пројективно сећање, везано дугом према прошлости која мора бити обновљена. Зато реминисценција није самостална романескна метода, није циљ по себи није ни естетичко-егзистенцијалистичка нити онтолошка категорија, Heгo је дубоко деонтолошка, животна и, у случају Ајтматовљевих романа, који, како смо се потрудили да покажемо, стоје у озрачењу руске идеје, увек везана за пројекцију, за незаборав и обнављање бића у целини.
Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора… Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“. Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“ Живи у Београду.
ЧУДАН ЖИВОТ И ЧУДЕСНЕ МОЋИ ЖАН-ЕЖЕНА РОБЕР-УДЕНА
За цара Наполеона III Бонапарту никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза, као специјални емисар, бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“, који је, поред осталог, био заслужан за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве.
Кад се зовете Наполеон, а притом и презивате Бонапарта, сви су изгледи да ће људи према вама испољавати најразноликије емоције: презираће вас, ругаће вам се, дивиће вам се, одушевљавати се вама, мазити вас, а могуће и убити. За шездесет пет година, колико су потрајала његова овоземаљска прикљученија, Наполеон III Бонапарта, односно Шарл Луј Наполеон Бонапарта (Париз, 20. април 1808 – Чизелхерст, 9. јануар 1873) уистину је прешао дуг пут од омаловажаваног јуноше, преко политичара који обећава, до председника Друге француске републике (1848–1852) и, коначно, владара Другог француског царства (1852–1870).
Луј Наполеон је био унук Жозефине де Боарне, заправо син Жозефинине кћерке из првог брака Хортензе. А Жозефина је, као што се зна, била француска царица, краљица Италије и прва супруга оног, првог Наполеона, Корзиканца, који је, будући склон острвском начину живота, у једном тренутку кренуо, ваљда, ка Сахалину. За своје председничко-царске владавине, Наполеон III неизбежно је доносио свакојаке одлуке, али слаби су изгледи да било која од њих, макар својом бизарношћу, превазилази ону коју је, у садејству с упућеним сарадницима, донео године 1856, кад се на дневном реду нашла пацификација тек колонијализованих племена у „француском“ Алжиру.
Клин се клином избија
Цара су, наиме, бринули верски вођи марабуи, који су, наводно, утицај над муслиманским живљем остваривали прибегавајући тобоже магијским вештинама. Марабуи су убеђивали племенске старешине да једино сваки прекид односа са Французима може Магребу донети благостање и спокој. Иако је располагао респектабилном оружаном силом, Наполеон III проницљиво је закључио: ако те негде боцка неки клин, не можеш клин избијати копљем. Не, клин се клином избија.
За мистично послање цар је имао и правог човека. Никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“. Робер-Уден је, поред осталог, заслужан био за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве. После њега, а по узору на њега, мађионичари су почели да се појављују у фраковима и да своје умеће демонстрирају пред махом добростојећом урбаном публиком.
У ову чаробњачку мисију Жан-Ежен Робер-Уден (изворно његово презиме гласи, заправо, Робер, али је он томе додао презиме своје супруге Жозеф-Сесил Уден) кренуо је као већ зрео човек, у својој педесет првој години. У фази загревања, све је личило на уметничку турнеју: наступао је двапут недељно у театру Баб Азун у граду Алжиру, али је успут, по позиву, приређивао и специјалне представе за месне племенске старешине. Прво их је шармирао, али није, како се чини, много прошло, а нечастиви је однео шалу. Свој стари трик, Лак и тежак ковчег, који је раније у Француској изводио у више жовијалној, лежерној варијанти, на афричком је тлу изоштрио до врхунског емоционалног парадокса, односно фрустрације за злосрећног изабраника из публике. Једне вечери, добро осмотривши окупљене, позвао је очито најснажнијег и најкрупнијег међу домаћима, и замолио га да ухвати за ручку сандук који је лежао на позорници и подигне га. Арапин је пришао и без по муке подигао сандук – лак као перо. А онда је Робер-Уден обзнанио: „Сад ћу исисати сву снагу из твога тела! Наједном ћеш постати слабији од сваке жене! Хајде, покушај сад да подигнеш сандук.“ Арапин се опет ухватио за ручку, али сандук – ни макац. Упињао се из петних жила. Забадава. У једном тренутку, вриснуо је од бола, јер Робер-Уден је кроз сандук пустио струју. Арапин је баталио ручку, скочио с позорнице и урлајући побегао главом без обзира, о чему нас исцрпно извештава Кристијан Фехнер у делу Магија Робер-Удена: Живот једног уметника.
Жан Ежен Робер Уден
Метак у зубима
Када, макар и као врхунски илузиониста, долазите у једну цивилизовану средину, можете рачунати с тим да вас због чудеса која изводите неће набити на колац или везати коњима за репове па да вас рашчетворе. Тако је и Робер-Уден жив и здрав привео крају ову представу; штавише, у Алжиру је стекао статус који би се, условно речено, могао поредити са статусом који су, стотину и кусур година касније, у Јапану, рецимо, уживале неке велике британске и америчке рок групе.
Уследила је, као круна његове мисије, специјална презентација којој је присуствовала неколицина кључних главешина, на челу са Бу-Алемом, чија се моћ простирала на целу пустињску унутрашњост Алжира. Премда непријатељски настројени према свему што има везе с Французима и Француском, домаћини су лепо угостили Робер-Удена и дозволили му да им покаже шта уме. Овај је, пак, још мање околишио него у описаном случају с лаганим сандуком који изнебуха постаје тежак као туч: позвао је једног од истакнутих побуњеника против колонијалне управе да испали у њега метак, да би потом испаљено тане – ухватио зубима!
Како сâм мађионичар наводи у својим Мемоарима, хваљеним не само по подробности већ и због несумњивог Робер-Уденовог списатељског талента, „метак је био заглављен у цеви“, док је „и преводиоцима и свима онима који су имали било каква посла с Арапима јасно наложено да их убеде како су моја наводна чуда само плод вештине, надахнута и обликована умећем које се назива престидигитација, и да ни на који начин нису повезани с враџбинама“.
„Арапи су, без сумње, уважили то објашњење, јер отада сам с њима био у веома пријатељским односима“, додао је он.
Пошто су га француске власти издашно наградиле због ефектних метода примењених у циљу сузбијања сваке могуће побуне, јер показао је месном живљу да је галска магија јача од пустињске, Робер-Уден се вратио у постојбину, из које је на ово чудновато послање и упућен као, фактички, већ својевољно умировљени извођач који је, неке три-четири године раније, одлучио да окачи шешире, рукавице, зечеве и мачеве о клин.
Од сајџије до мага
Жан-Ежен Робер рођен је у граду Блоа 7. децембра 1805, иако у његовој биографији пише да је рођен шестога. Отац, Проспер Робер, био је сајџија. Дечак је врло рано остао без мајке. Отац је прижељкивао да млади Жан-Ежен оде у адвокате, али момчић је, после завршеног школовања у Орлеану, исказао жељу да и сâм оде у часовничаре.
Таленти које му је Бог дао ипак су га наводили да комбинује разне могућности, па је, захваљујући способности да се лепо и с лакоћом писано изражава, радио и као ћата код једног локалног адвоката. Студије права никако га нису интересовале, али се зато живо занимао за свакојака сокоћала. Љубав према сатовима донеће му незваничну титулу творца чувеног тајанственог часовника, но можда и преломни тренутак одиграо се кад је, грешком, уместо Трактата о часовничарству Фердинана Бертуа, кући донео двотомно издање посвећено мађионичарским вештинама, под насловом Научна разонода. Мало се збунивши у први мах, занео се у штиво, које никад неће ни вратити књижару; из тих књига стекао је основна знања о мађионичарству. Почео је интензивно да вежба.
Све до своје четрдесете године бавио се сајџијским занатом или, у његовом случају, часовничарском уметношћу, марљиво и знатижељно стичући знања која ће га лансирати у сам врх мајстора оних вештина од којих и неверним и верним Томама срце макар начас престане да куца. Познанство с великим мајстором мађионичарског заната Де Грисијем винуће га – додуше, уз доста успона, падова и којекаквих, што финансијских, што организационих осцилација – до самог крема париског фенси миљеа тога доба. Постаће миљеник племства и богатог грађанства, које је вазда и чинило гро његовог публикума. Он, који је осим сатова, производио и разне механичке направе и аутоматоне, кренуће путем неслућене славе као већ зрео човек, и онда, опет, врло брзо пожелети да сиђе с магичне позорнице.
Женино презиме које је додао своме овековечиће један од најзнаменитијих његових наследника, који је, истина, током свог живота развио амбивалентан однос према свом учитељу: гласовити Худини је, из респекта према славном претходнику, самога себе крстио управо по презимену које је Робер узео од своје супруге. У младости је Худини величао Робер-Удена као светлоношу који му је отворио нове путеве, да би га потом, у зрелијем узрасту, грубо опањкавао.
Руси и Пољаци
Жан-Ежен и његова вољена Жозеф-Сесил имали су осморо деце. Одрасли узраст дочекало је њих троје. По повратку из мистериозне алжирске мисије, где је доказао да „магија у фраку“ може да засени ону шаманску, пустињску – Робер-Уден се надао мирном животу, не пензионерском, већ стваралачком, јер његова је највећа жеља била да се што више посвети писању, а како је био веома угледан грађанин, од цара поштован и материјално високо ситуиран, имао је, чинило се, све услове да и проживи дуге године онако како је њему ћеиф.
И заиста, по повратку из Алжира одржао је само још један, опроштајни јавни наступ у Великом театру у Марсеју, па се вратио у свој дом у Сен-Жервеу, недалеко од родног Блоаа, где је и написао мемоаре, под насловом Исповести једног престидигитатора. Осим те, објавио је још неколико књига о мађионичарским вештинама. И живео је петнаестак година у здрављу и берићету, све до избијања Француско-пруског рата.
Шестог августа 1870. до Робер-Удена дошла је вест да је његов син, како стоје ствари, смртно рањен у Бици код Ворта. У међувремену, пруска војска освојила је Париз, и Робер-Уден се с најближима склонио у једну пећину недалеко од породичног имања. Како је записао његов биограф Фехнер, Робер-Уден је, сумирајући своја искуства из тих трагичних часова, приметио да су „руски војници веома неотесани, док су Пољаци кудикамо племенитији“.
Неколико дана касније, Робер-Уден је сазнао да му је син преминуо од рана задобијених у боју. То је погубно утицало на здравље скрханог оца. Оболео је од запаљења плућа и месецима таворио.
Преминуо је 13. јуна 1871. године, али његови фуриозни трикови попут Чудесног поморанџиног дрвета, Етарског лебдења и На други поглед и дан-данас одузимају дах. Или га, можда, враћају – онима којима дах одузима колонизована свакодневица.
Душан Фундић, Аустроугарска и настанак Албаније (1896-1914), Балканолошки институт/Clio, Beograd 2021.
Одличну књигу је написао Душан Фундић. После Теодоре Толеве (Утицај Аустроугарске на стварање албанске нације 1896-1908) добили смо још једну научно фундирану (nomen est omen) монографију о хабзбуршкој роли у етаблирању Албаније и Албанаца. Фундићева књига почива на јаком истраживачком темељу, односно на документима Аустријског државног архива у којем је аутор читао папире аустроугарског министарства спољних послова.
О чему се ради?
Фундић је своју тезу поставио на самом почетку књиге, а затим је још неколико пута провукао кроз текст. Аутор уочава снажну подршку Беча албанској еманципацији крајем 19. и почетком 20. века и то доводи у везу са кључним елементима аустријске балканске политике тог времена. Читаву аустријску игру око Албаније и Албанаца Фундић посматра у функцији такмичења Беча са друга два претендента на остатке османског наслеђа на Балкану – Русијом и Италијом. Стварање албанске државе је, каже Фундић, у Бечу било перципирано као противтежа регионалном утицају Србије и Црне Горе, иза којих је, сматрали су Аустријанци, стајала Русија. Аутор цитира исказ аустријског вицеконзула у Призрену о потреби придобијања “симпатија албанских муслимана” против “словенства”. Осим тога, уочљив је био и страх од италијанског запоседања албанске обале чиме би се “угушили поморски путеви Аустроугарске”.
Како би се ојачала и убрзала албанска хомогенизација Беч је прибегао офанзивној културној акцији у којој је Фундић уочио основне векторе: “укључивање албанских муслимана у делокруг спољне политике Аустроугарске”, интензивнија комуникација аустроугарских конзулата са албанским лидерима, новчана подршка предводницима северног албанског простора, материјална помоћ албанским школама, посебно оним католичким на северу, рад на стандардизацији албанског језика, помоћ у издавању књига на албанском језику.
У даљем тексту Фундић подробније описује практичну примену албанске политике Беча. У књизи налазимо детаље о аустријском залагању за конституисање јединственог албанског писма, раду на отварању албанских школа, штампању уџбеника, школовању Албанаца у Аустрији (пре свега католика, али и муслимана), субвенционисању књига о албанским темама, стипендирању албанских ђака и студената (укључујући и децу Исе Бољетинија).
Аустријска дипломатско-културолошка иницијатива није била ограничена на простор данашње Албаније. Аутор подвлачи и интерес Беча за акције у Косовском вилајету, што је, поред осталог демонстрирано отварањем конзулата у Призрену, Скопљу и Митровици од 1870. до 1904. године. Управо је у Митровици на најексплицитнији начин потврђено да је аустријска албанска стратегија утицала на опредељења локалних Албанаца. Док је тамошњи руски конзул, Григориј Шчербина, страдао у једној албанској побуни, дотле су, читамо у књизи, локални Албанци аустријском конзулу “приредили пријатељски дочек, видећи у њему противтежу руском конзулу и могућем српском напредовању”.
Посебна пажња у књизи поклоњена је развоју аустријске албанологије, чији је зачетник био Јохан Георг фон Хан, аустријски конзул у Јањини. Утицајни хабзбуршки балканолози – Константин Јиречек, Лајош Талоци и Милан Шуфлај – су, тврди Фундић дефинисали албански историјски простор од Бара, Охрида и Призрена до Валоне, истичући илирске корене албанског етноса. Они су, истовремено, негирали основаност српских претензија на делове данашње Албаније.
Константин Јиречек
Важно место Фундић је у финалном делу своје монографије посветио аустријској подршци конституисању албанске државе од 1912. до 1914. године. Покушај снажнијег утицаја Беча на албанске послове видимо у драми око избора владара албанске државе у настајању. Чак и ту уочавамо утицај аустријске интелектуалне дубоке државе, будући да ће идеја о постављењу протестантског владара (тај услов је задовољио Вилхелм фон Вид) потећи управо од Лајоша Талоција. Он је, наиме, истиче Душан Фундић, пошао од тезе да би баш владар за Албанце атипичног конфесионалног идентитета могао да помири верску хетерогеност Албанаца. Ипак, Видов положај у новоствореној албанској држави није био одржив, с обзиром на интерне и спољне (Италија) отпоре и опструкције. За Беч то више није било ни важно, будући да је одлазак фон Вида из Албаније коинцидирао са уласком Аустроугарске у Велики рат и њеним брисањем са балканских и средњоевропских мапа.
Лајош Талоци
Многе ствари су, међутим, опстале. Крајем 19. и почетком 20. века у бечким библиотекама и професорским кабинетима велики хабзбуршки балканолози су као од шале правили народе и језике. Генијални бечки опсенари ће тако отворити Пандорину кутију територијалних и идентитетских спорова, због којих се на Балкану још читав век после краха Хабзбурговаца живело и страдало.
Континуитете налазимо и на другим местима. Фундић је као једну од својих кључних теза подвукао да је снажна аустријска подршка конституисању Албаније и Албанаца била мотивисана тежњом Монархије да блокира даље напредовање словенског елемента на Балкану (Србија и Црна Гора) и тиме посредно ослаби руски продор ка овом делу европског Римленда. Поигравајући се аналогијама запитаћамо се и нису ли стратегије сила које данас контролишу албански фактор базиране на истом геополитичком мотиву?
Мада је Аустроугарска у деценијама којима се Фундићева књига бави темељно спонзорисала албанску етничку и политичку хомогенизацију, таква подршка имала је своје лимите. У време Балканских ратова Беч се, наиме, противио стварању Велике Албаније, дајући предност распарчаном Балкану, са малим државним ентитетима, којима би Монархија лакше управљала. Фундић каже: “Монархија није имала намеру да нова држава обухвати све Албанце, чиме би настала Велика Албанија, од које су страховале балканске државе. На Балканском полуострву, према стратешким замислима Беча, није било места ни за какву велику државу, већ само за систем држава зависних од Монархије.”
Чињеница да аустријска подршка албанском националном буђењу није укључивала и подршку потпуном обједињавању албанског етничког простора инспирише нас да се и на том месту поиграмо аналогијама. Питаћемо се, дакле, да ли водећи западни играчи као пожељан епилог албанског питања данас виде стварање Велике Албаније, или ће се, следећи хабзбуршку логику, предност дати распарчаном, лако управљивом, Балкану, на којем потпуна етничка хомогенизација неће бити дозвољена ни Србима, али ни Албанцима? На ово питање, сем фразе – “остаје да се види”, не нудимо никакав одговор.
Тихана Тица (1989) дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад Платонистички елементи у византијском песништву одбранила је на истој катедри и тиме стекла звање Мастер професор језика и књижевности. Објављивала је песме и кратке приче у разним зборницима, порталима, у земљи и региону, од чега би издвојила учешће у пројекту Млади долазе Удружења књижевника Србије у Београду и причу у Зборнику Милош Црњански из Беча; учествовала је на књижевним вечерима; писала рецензије и приказе књига; приредила збирку песама проф. др Павла Станковића Бечка свитања, београдски сутони 2017. године. Објавила је роман Устоличење јарца, као и збирку песама Ишчезло небо (Поетикум, Краљево, 2021). Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време провела је на усавршавању у Немачкој. Објављује у периодици. Живи и ради у Београду.
Кратак преглед платонистичких филозофских мотива у византијском песништву
Византијска естетика у поезији црквених отаца
Плотин
Плотин је истакао систем еманације. Следећи његове поставке византијска естетика, нарочито у иконопису, сија. Одликује се светлим бојама, златном и плавом које превазилазе тонски спектар и постају симболи православне традиције. Основни принцип иконописа јесте исијавање, да из посматране слике свеца и он сам нас посматра. То је увек повратни однос. Пошто су ватра и светлост уобичајене метафоре за природу Божју1, из њих се изводи појам просветљења. Њен симбол је несагорива купина,2 у чијем се обличју Господ јавио Мојсију. Григорије Богослов ће ватру, вероватно подразумевајући под њом огањ који се користи за осликавање паклених мука, доделити рђавима, а светлост јарку добрима.3 То је отуд што се она везује за ум, мудрост, божански занос који има пророчки карактер. У својој песми О бићима обдареним разумом4Григорије ће дугом илустровати појам просветљења. Бог је врховни разум и извор све светлости. Уколико је ко ближи извору светлости и сам постаје светлији, односно разумнији. Он предњачи пред срцима оних који би да га спознају, да би их нагнао да се пењу на увек нове висине. Пошто су анђели бића која су најближа Богу, ватра жива5, они од њега примају највише светлости и због тога заузимају више место у хијерархији створеног света. Дужност им је да воде рачуна о људима, народима и градовима. Захваљујући томе што су пуни светлости, а ослобођени плоти, требало би да су и морално савршени. На примеру Луцифера, који је своју светлост6 заменио за таму, знамо да није тако. Пошто је он, како га је Гете дефинисао, сила која вечито стреми злу, а чини добро7, помаже човеку да пречисти своје тело и душу и приближи се Богу и светлости. На тај начин, људски створ ће се пренути из мрака захваљујући сијању разума, сретнувши се у лице са Творцем, или горући у огњу Пакла.8
Треба стремити светлости. То је основни императив човековог спасења. Христос је светлост од светлости беспочетне и троструке, окупљене у слави јединственој.9
Светлост, као извор све мудрости и живота, јесте оно што успоставља ред. Све је њоме прожето, чак и материја која, по својој конструкцији, највише од ње одудара. Слика светлиненебеске спуштена је на људски ум, да би могао да спозна Бога и своје место у овом устројству света. Њено главно појавно обличје је мудрост. Она је позајмљена, потребно ју је трудом и посвећеношћу достићи и потом неговати. На сличан начин је схвата и Платон, тврдећи да човек, живећи врлим животом и бавећи се филозофијом, може да се придружи друштву богова на острву блажених.11Четири основне врлине12 које објашњава у Држави13, као темељ и византијског образовања, остаће црквеним оцима стуб богоугодног хришћанина. Наравно, у њиховом тумачењу мудрост јесте спознаја Бога. То није противно Платоновом учењу. По православној догми Бог је створио свет из љубави, не казне. То је љубав која је безгранична, која опрашта и поново раширених руку прима у своје окриље блудног сина. Као доказ за њену природу и постојање, жртвовао је Сина, као једно од своје три ипостаси, за искупљење човечијих грехова. Роман Слаткопојац ће овај догађај опевати као привремени облик, који би требало да поправи све што је стварни људски лик уништио:
Он ће, као и Григорије Богослов, у Христосу-Логосу видети одлике светлости. Пренеће их на његово лице пред Врачевима који су дошли да му се поклоне и дарују га.15 Дошао је да васпостави своје дело и због тога је засијао, не само пред овим гостима, већ и пред лирским субјектом и свеколиким стварањем. За разлику од Григорија из Назијанса, то није само светлост ума, него и звезде водиље за којом лирски субјекат полази. Христово рођење најављује пут којим се он спрема да крене и представља гаранцију да се поступа исправно. Дарови којима Врачеви дарују Маријиног сина јесу дарови за све који пођу за њим. Ова песма кореспондира са местом из Јеванђеља по Матеју: И који не узме Крст свој и не пође за мном, није мене достојан.16Када се божија воља једном спозна, човек је дужан да јој се повинује. Господ је једини који познаје тајну над тајнама и коме су откривени сви одговори, захваљујући чему је у стању да уређује све ствари онако како треба да буду. Човек се узалуд копрца и опире. Када чује реч Његову, мора да остави све своје недоумице и страхове по страни и крене за Творцем. То није задатак само православног хришћанина, већ сваке људске јединке којој је подарен разум. У том поступку сакривена је тајна истинске мудрости. Симеон Нови Богослов ће, такође, Богу приписивати сијање:
Врвљење љубави претвара ме у ватру и зрак.
Заиста, пошто је угаљ нежности запаљен у теби,
онда и ја сам, видећи жељу твог срца,
почињем да се сједињујем с том жељом и доносим светлост
и показујем се као ватра, ја који сам створио огањ својом речју
Љубав човека сједињује са жељом, а кроз њу на њега се преноси светлост18 и показује се као ватра. Ово је мотивацијска линија која сеже још од Григорија из Назијанса. Љубав је и на другим местима код Симеона Новог Богослова изједначена са ватром и светлошћу.19 Реч ствара огањ, испод кога су врлине душе као дрво. Симеон вероватно алудира на дрво живота, зато душама, као нечему што оживљава мртву материју, даје овакав облик. Пошто их Дух обасјава својом светлошћу, обавија их, део тог исијавања прелази и на њих, као и на лирског субјекта. Уместо да се оне прилагоде Духу, он добија своје име тј. уобличење кроз оно дрво на које се наслања. Гледајући кроз православну теологију, пошто је Бог човека створио по свом лику, а потом се оваплотио и додао себи и човечанску природу да би своју творевину спасио њених властитих грехова, у тој компликованој теолошко-филозофској једначини, човек трудећи се да живи по Његовом закону, доказује узорност, или речено Платоновим речником, еидос Бога чији лик носи у себи.20 Приближавајући се том свом духовном узору који лежи у његовој суштини, приближава се и себи. Све то остварује поштујући свете догме. Зато је Дух неименован. Њега човек мора сам да пронађе у себи, свом дрвету живота.
Проблем имена овде може имати и другачије значење. Именовањем појединачне ствари ми јој дајемо вредност и обележје, постајемо господари над њом. Чињеница да Дух одбија да душама да своје име, говори о томе да Бог не жели да буде наш господар. Он нам даје слободу да Га прихватимо, кренемо за Њим са сопственим крстом. Најважније је преузети такву одговорност добровољно. Зато Дух добија имена оних на које се ослонио. Тек када је прихваћен у души, он се може оваплотити у свој својој снази. Слобода је кључни елемент хришћанства. Остављено нам је да сами одлучимо како ћемо поступити. А највећа слобода садржана је у томе да се увек буде са Богом. Већ само Његово присуство значи слободу. Стварни живот и тело које му је подложно, елементи су робовања и утицаја наше пале природе.
Симеон Нови Теолог ће, на јединствен начин, описати сукоб светлости божанске и таме у којој пребива човек.21 То је мрак ума, слепило које онемогућава да се спозна Бог и Његово постојање.
Ја ти захваљујем јер си ти, док сам седео у тами,
ти си се открио мени, обасјао си ме, допустио си ми да видим
светлост твог лица коју нико не може да издржи.
Ја сам и даље остао у тами, то знам,
али док сам ја био у њеној средини, одевен мраком,
ти си се јавио као светлост, ти си ме читавог озарио
Лирски субјекат је седећи у тмини угледао сијање божјег лица које нико не може да издржи, које је и њега осветлело. Захваљујући томе и он сам је постао светлост у ноћи, иако је остао у тами. Мрак није сасвим угушио светло, нити је оно одагнало видљиву таму. Оне су испуњавале простор заједно, одвојене и без мешања, а опет подједнако присутне. Због тога је могуће да лирски субјекат остане у смирају и прими светлост. Његове телесне очи не виде исто што и духовне. Оне заувек остају приковане за мрак, док се дух уздише до светлости којом Бог исијава и приказује се онима који траже Његов поглед.23 Ако и та ноћ у којој човек пребива прими у себе светлост, иако оне постоје на истом месту заједно, није сигурно да ће моћи да остане тама. Исто тако, човек који прими божанско сијање, наставивши да бивствује у тмини, неће више бити онај пре тог благослова. Присуство светлости, која симболише разум и мудрост као још виши степен духовне лествице, преображава не само таму у светлост, већ човека у светионик свима којима је светлост потребна. Разлог томе је божанска слика у њему. Она препознаје светлост и одашиље је даље, ка следећој копији божанског еидоса. Тако светлост повезује људске душе као ланац, онемогућавајући мраку да се пробије. То се може посматрати као коначна победа живота над смрћу, јер светло које је један од атрибута Творца означава сам живот. Он је увек Бог живих, а не мртвих.
Григорије Богослов, као сви православни оци, сматрао је да треба следити Његово учење. Штавише, он се жали на своју немоћ да у сваком тренутку буде одан свим божијим правилима. Тада себе назива старим и слабим, љути се на своју крхку човечију природу која није у стању да буде постојана и издржи све недаће и искушења.
Ја постојим. Па добро, шта с тим? Део мене већ је нестао,
сад сам нешто друго, и опет ћу друго бити – ако будем.
Ништа не траје довека: ја сам матица блатњаве реке
што стално напред гура, ничег постојаног у себи нема.24
Иако је јуначки подносио тешку болест о којој често говори у песмама, осећао је сав јед овоземаљског постојања које је увек упрљано. Нужно несавршено и у ропству.
Нико се још никад похвалио није
да је из живота отишао неукроћен страдањем болним!25
За разлику од Романа Слаткопојца, Григорије из Назијанса не опева сцене из Библије. Он своје беседе претаче у песме. На исти начин, ствара и поезију која је чисто лирска. У њој он излаже своје мисли, осећања, наде, очајање и веру која превазилази строго црквено учење, иако је њиме обојена. Сличне одлике показиваће и Симеон Нови Теолог (Богослов). Њих двојица најбоље илуструју могућности византијског песништва да, полазећи из једног наизглед скученог предметног канона, обухвати много шире просторе. Ово би могло сликовито да се илуструје Паладиним епиграмом: Успни се до дубина, ти који си се суновратио у висине.26 Иако су византијски песници стремили небесима и Богу, трудећи се да остану чисти и неоштећени постојањем за сусрет са њим, ипак су познавали дубине патње која је типично и сувише људска. Она је пробијала чврсто установљени модел писања и списак доступних и овом песништву достојних тема, производећи поједине искључиво лирске моменте. Наравно, то јесте одлика и моћ поезије уопште. Још од мита о Орфеју она је посвећивана боговима, али је то није спречавало да заводи душу. Нарочито сада, када је души и њеном животу и спасењу дато тако много простора.
Схватање душе, њене природе и суштине (од Платона до Византије)
То нас доводи до првог значајног заједничког мотива платонизма и песништва Царства. Платон се много занимао за душу, о чему сведоче бројни његови дијалози, нарочито Федон чији поднаслов и јесте О души. Штавише, могли бисмо да кажемо да је душа, у сваком дијалогу, једна од тема речите игре између Сократа и његових саговорника. Платон не одустаје од покушаја да је опише, свестан да људски језик није дорастао том задатку, да сазна шта ће се са њом збити када једном буде напустила тело, да одговори на питања као што су: одакле је потекла и где ће се вратити? Да ли је бесмртна?27 Она ће представљати опсесивну тему и за византијске ауторе, мада ће они већ носити у свом архетипу одређену званичну слику о њеном пореклу, изгледу и ономе што је очекује. Григорије Богослов ће јој чак посветити две песме, спомињући је и у свим осталим. После љубави, биће главна инспирација Симеону Новом Теологу. Роман Мелод ће је видети као место које настањује Бог и у њој има читавог човека.28
Према теолошком тумачењу изнетом у Речнику православља29 човек се састоји из тела и душе. Без душе, тело је прах, тек га њено присуство оживљава, па се још назива и дахом живота. Она не потиче од тела, већ има свој извор у Богу. Он је цео свет створио таквим редоследом, да је Творац прелазио при свом стварању од нижих облика ка вишим, тј. од неорганских тела, биљака, риба и птица, преко животиња до човека, као врхунца свемира. Душу поседују и животиње, али пошто је човек створен последњи, као најсавршеније божије дело и његова душа је различита од животињске. То је због околности да је материјални свет животиња био створен одмах, а два човекова дела – тело и душа – створени су одвојено. Душа животиња створена је из оних почетака који су били у самој материји, мада су по творевини представљали нешто различито од ње. Она која је усађена у човека удахнућем божијим, настала је као нешто одвојено, самостално и различито у материјалном свету. Овај начин стварања сведочи о томе да је она морала да буде савршенство, које је њу учинило блиском Богу. Зато је човек створен по Његовом лику. Посебне особине душе садржане су у њеном јединству, духовности, бесмртности, способности разума, слободи и дару говора. Ако се присетимо Платоновог описа душе са почетка овог рада, може се уочити велика сличност у описивању њених карактеристика. Разумност је, по православљу и античком филозофу, основна одлика оних који поседују душу. Она је могућност да човек свој живот искористи за Добро, као врховни постулат аскетског хришћанског живота и идеалистичке филозофије. Платон неће порећи бесмртност, него ће тежити да је докаже у пет ступњева.30 У Федру31, штавише, биће бесмртна управо зато што се сама собом креће, попут кочије са два различита и неподударна коња. Престанак кретања јесте престанак живота, дакле смрт. Пошто се она сама собом креће, никада то не престаје да чини, будући да је сопствени извор кретања, тј. живота. Због тога је душа и нерођена. Као и теолошка мисао, пронаћи ће у њој самосталност, јединственост и духовност, увидевши њену идентичност са светом идеја. Он ће је још описати атрибутима непроменљивости, нераспадљивости и неуништивости. Сличног мишљења биће и Јован Дамаскин. Платон ће у једном тренутку отићи толико далеко, да ће рећи да наша душа има неку видовитост.32Он ће у Горгији разматрати однос тела и духа на основу заслуга из овог живота. Занимљиво је што, на том месту, Платон тврди да душа, ослободивши се телесних окова, не постаје боља. Она остаје иста као и за живота.33 Без материјалног паравана, она остаје огољена. Нага пред божанством и његовим судијама. Она одаје не само своје природне особине, већ и оне које је за живота стекла и које је човек свим својим делима и радом усадио у њу. Она је одређена врста дневника из кога богови читају загробни живот.
Платон
Григорије Богослов дефинише душу као дах божији који се налази умешан у прах, као светло скривено у пећини, божанствен и бесмртан, делић од божанства које нема никакву форму.34
А ако си са неба дошла, ко си и откуда? Поучи жељнога.
Ако си дах Божји и наслеђе које му припада, као што мислиш,
ти одбаци опачину и ја ћу ти веровати! Није право да нечиста
будеш, макар и незнатно, ако си већ тако чистога порекла.35
Он нагиње схватању да је свака душа новостворена на рођењу. То нужно води ка томе да је свака душа индивидуална, јединствена. Све је то у складу са атрибутима којима је описује Свето писмо, али и Платон. Пошто је створена пре тела, оно јој је подређено.36 Обоје су подређени Уму, који је један од атрибута Бога. Зато се идеални поредак остварује најпре кроз душу. Платонова основна замисао у овом делу јесте да опише космос, због тога душа ту постаје сврсисходна, умна организација постојеће материје. Она је мешавина Истог, Другог и Бића37. Захваљујући томе она поседује идентитет који се открива у свемирском непроменљивом поретку ствари и препознатљивости; истоветност у бесмртности. Присуство Другог омогућава схватање смрти. Душа само затамњује свој идентитет и показује се као оно што она није.38 Бесмртност у овом Платоновом дијалогу потиче од Демијурга. Дело бесмртника мора бити бесмртно. Развијање космичке душе добрим делом остаје Демијургова тајна. Ум на земљи наставља да живи, боравећи у људској души.39
Рече то и, окренувши се пехару, у којем је раније смешао Душу свемира, усу у њега оно што је од тада преостало, помешавши га на готово исти начин, али ипак не тако чисто и тако равномерно као раније, већ као мешавину другог и трећег степена. Када је, дакле, саставио ту целину, поразделио ју је на онолики број душа, колико има звезда, доделивши свакој звезди по једну, па им показао, уздигавши их у некаква кола, природу васељене и објавио неумитне законе: да прво рођење буде једно те исто за све, како Бог не би никоме ништа ускратио; да душе, пошто су расејане, свака на свој одговарајући орган времена, постану онај најпобожнији део живих бића…
Тако је она одраз макрокосмоса у микрокосмосу, тј. човеку. Код Платона се многи кључни филозофски појмови крећу на тој основи. Као што видимо, човек је настао од истог материјала као Душа света, али не више у тако чистом облику. Због тога његово стварање довршавају нижи богови. Он није центар универзума, али јесте носилац истог садржаја. Као што подражавање еидоса никада није идентично оригиналу, тако је и човек као мимеза васељене њој само делимично сличан. Људска душа, као део света идеја, повезана је са сликом космоса. Она је мост између материје као неговатељице постојања и Ума. И Григорије Богослов ће у својој песми О природи људској разматрати порекло душе:
А ти, душо – и теби ћемо сад казати како ваља и приличи!
Ко си, одакле си, шта представљаш? Ко те постави да мртво
тело вучеш, ко те негвама тешким за живот привеза
и одасвуд те доле на земљу притисну? Како се то помеша
дух са дебљином, како ум са плоти, бестежинско са тежином –
непријатељи љути, једно с другим у рату непрестаном?!
Ако си дошла у живот кад и само тело, плод од исте сетве,
авај мени! Та спрега је неиздржива од самог почетка!40
Да ли је дошла у живот кад и само тело, делећи са њим градивни материјал? Та је спрега, по Григорију, неодржива од самог почетка. Ако је са неба дошла, као дах божији и наслеђе које му припада, нека одбаци опачину да јој лирски субјекат верује. Кад је већ чистог порекла, не приличи јој да и незнатно буде нечиста. Највише застрашује ако није потекла од Бога, али о томе лирски субјекат не може ни да размишља, јер представља врсту православног хибриса. Он ће за себе у једном тренутку рећи: Слика сам божја, а родио сам се из чина срамотна, црвеним и стидим се блуда – ал’ опет, он изроди нешто часно! Човек као божији лик, сачуван у његовој души, на овом свету настаје из плоти. То оправдава потресе душе које јој приређује Велијар, а на које је она слаба, и поред небеског даха са којим је измешана.41 Тело тежи земљи, душа као умни део човека небу, због тога су то двоје стално у борби.42
Но како то двоје рат непрестани воде, управник им озго
дође, Дух Бога великога, те уму подршку пружи,
и прекиде бојни метеж у телу несрећном, те умири
небрекле таласе, ветрове и буру заковитланих страсти.
То захтева константан труд и напор да би се издржало, неретко је потребна и помоћ одозго. Код Григорија Богослова лирски субјекат спознаје да су у њему отелотворена два начела. Слично као у Платоновом опису душе44 као кочији са возаром и два коња – једног племенитог порекла, другог рђавог – где сваки вуче на своју страну:
Она личи на сраслу снагу крилате запреге и уздодрже. Коњи богова и њихове уздодрже сви су племенити и племенита рода, а у осталих је мешовито. Понајпре наш уздодржа управља двопрегом, заим од коња само један му је леп и добар и таква соја, а други је супротног и супротан. Тежак, дакле, и мучан мора да је возарски посао код нас.45
тако и овде материја и дух желе да остваре своје прохтеве. Једино што може да ублажи ову борбу јесте аскеза, пост, одрицање.46 Њих лирски субјекат проналази у пустињачком начину живота. Ја лично за живот сам умро, нешто мало даха још ми преостаје, узвикује као вапај и просветљење. Тек у осами и далеко од града, човек може да пронађе мир и натера тело да се повинује уму.
Веровање у постојање душе јесте основа византијске, православне мисли. Без тог уверења, читав филозофски систем светих отаца био би бесмислен. Она је лик божији у човеку, одраз неких далеких небеских висина и простора где људски створ види свој истински завичај, подсетник на Рај из кога је избачен и могућност да се тамо врати, доказавши да више неће кршити божје забране. Не само да је слика Бога у човеку, већ је и нешто сасвим индивидуално, доказ да је појединац јединствен и непоновљив, као што је и душа. Код Симеона Новог Богослова, Бог је духом постао са човеком једно:
Благодарим Ти што духом једним постаде са мном, несливено, неизмениво, непромениво, Ти над свима Бог, и што си Сам у свему постао ми све, Храно неисказива и увек непотрошива, Која се вечно преизливаш уснама душе моје и преизвиреш у врелу срца мога, Одеждо буктава Која демоне сажиже, Очишчење Које ме сузама омиваш нетленим и светим, што их присуство Твоје дарује онима којима долазиш!47
Људски створ, као творевина, тежи да се споји са својим Творцем. То постиже примајући га у душу, отварајући врата свог духовног живота за улазак божанске светлости. Њено пребивање у човековом духу штити га од насртаја спољашњег света. Оно представља врсту обожења, испуњавање унутрашњег божјег лика допуштајући му да се оваплоти у сусрету са својим оригиналом. Човекова душа чезне за тим контактом, јер тако постаје потпуна. Као што је већ раније речено,48 она увек стреми небу и Богу, том космичком материјалу од кога је саздана. Примајући Бога у своје огњиште, она осећа смирење и олакшање од материјалних окова. Пошто је изливена према Његовом калупу, она коначно испуњава своју форму и суштину тек здружена са Њим. Наравно, због човечанске природе то примање је увек изображено. Симеон ово доводи у уску везу са крштењем, које преставља улазак Духа светог у човека. Свако ко га је примио, не може поднети одвојеност од Бога. Највећа бол по Симеону Новом Богослову јесте бивање изван Господа. Само ће праведници наставити са Његовим лицем.49
Платон ће у Горгији, говорити о улагивању души:
Најпре размисли о томе да ли изгледа оправдано, и не постоје ли такође, што се тиче душе, две врсте делатности – с једне стране, оне које се баве уметношћу и брину се о највећем добру душе, а с друге стране, делатности које не воде рачуна о томе, него се брину само о уживању душе (као што куварство води рачуна само о пријатности, уживању тела), како да јој га припреме; међутим, које је уживање боље, а које горе оне не знају, па чак и не питају, јер им је стало само до тога да се свим средствима, добрим или лошим, допадну. Ја, драги мој Каликле, мислим да такве активности постоје, и тврдим да је ту улагивање – било телу, било души, или нечему другоме – само да би служило наслади, без обзира на оно што је боље или горе.50
Ефекат реда и хармоније постиже се праведношћу и умереношћу.51 Слично говоре и свети оци. Они се залажу за аскезу, уздржавање од овоземаљских задовољстава да би душа остала у контакту са својом првобитном постојбином. Складна и умерена душа је побожна, храбра, разборита и добра, још од Платона.52 Она се понаша према боговима (тј. Богу) и људима на начин како доликује, односно праведно и побожно. То је дело разума, за кога и византијски песници верују да потиче од Бога, као део Његове светлости која је прешла на човека и доказ за постојање и поседовање душе у телу. Песници Царства ће, сходно хришћанском канону, улагивањем души схватати подилажење њеној небесној природи. Она тежи Творцу, небу, ослобођењу од телесних окова који је онемогућавају да се окрилати, речено Платоновим речником. То улагивање је позитивно, јер показује душу која остаје у контакту са својим истинским бићем.
Оно што се не може оспорити јесте да се душа доводи у најужу везу са постојањем. Она није само пасиван чувар утисака спољашњег света, већ начело самодејства. Душа може да живи и да сачува своје суштинске особине53 и после смрти, што чини њену индивидуалност. Оно што је стекла у земаљском животу – конкретни утисци, мисли, осећања – остаће у њој заувек. Као и код Платона, она ће се увек сећати. Према богооткривеном учењу54 душу после смрти очекује свесна бесмртност, у којој се коначно открива сав њен унутрашњи садржај који је био мање јасно испољен у земаљском животу. Будући живот треба да буде продубљивање нашег земаљског живота. Вечност носи са собом низ одговорности, које се испуњавају или кроз живот у складу са божијим законима, или у бављењу филозофијом. Да би ова проблематика душе боље објаснила, потребно је испитати још два мотива која стоје у вези са њом. Мотив живота након смрти и мотив тела или материје.
Загробни живот
У најтешњој вези са душом јесте питање живота после смрти. Код Платона се могу наћи разне класификације простора55 и реинкарнација56 којима је душа изложена након одласка са овог света. Скоро на сваком месту где се бави питањем душе, занима се и за њену судбину пошто напусти тело. Платон, бројним митовима, показује уверење да је она вечна, самим тим изложена разним променама у форми постојања. Оне зависе од заслуга, дела која је човек чинио или пропустио да учини. И код њега постоји слика Страшног суда, која варира од дијалога до дијалога. У Горгији он је представљен кроз Зевсове синове57,док је у Држави потребно сачекати осам дана на пресуду, оличену Ананкиним вретеном, њеним кћерима, Мојрама, и бацањем коцке58. У Федону,пошто је доказао да је душа бесмртна, Сократ се окреће описима места где ће, по заслузи, бити смештена:
А када душе преминулих стигну на место куда демон свакога води, најпре дођу ан суд, како они који су живели честито и побожно тако и они који нису. Они за које се судијама учини да су живели између добра и зла иду на Ахеронт, уђу у чунове, који су за њих ту припремљени, и на њима стижу на језера. Ту добијају своја боравишта и очишћавају се: испаштају кривице и на тај начин избављују се од греха што су га учинили, а за добра дела добијају плату, свако по својој заслузи. А они за које се учини да су неисцељиви због величине својих грехова, а то су они који су извршили многе и страшне пљачке храмова и многа неправедна и недопуштена убиства или друго што личи на то, – те заслужена судбина баца у Тартар, одакле никада не излазе.59
Слично као што у Држави, наредни живот зависи од бацања коцке и одабира саме душе какву ће судбину себи одредити, овде кривица одређује казну. Није више потребно да душа било шта бира, она је то већ учинила за живота. Сада се суочава са последицама својих избора:
А они за које се учини да су исцељиви поред све тежине грехова којима су душу огрешили, на пример они који су оцу или мајци учинили у гневу какво насиље, али су свој потоњи живот провели у покајању, или који су на неки други такав начин постали убице, – и ти морају пасти у Тартар, али кад падну и у њему пробаве годину дана, избацују их таласи: обичне убице низ Кокит, а оне који су убили оца или мајку низ Пирифлегетонт. А када их реке донесу близу Ахерусијског језера, стану викати и звати; једни оне које су убили, а руги оне према којима су се грешно понели. И кад их дозову, стану их молити и заклињати нека им допусте да изиђу у језеро и нека их дочекају. И ако им успе да их приволе, излазе и ослобађају се мука; ако ли не, долазе опет у Тартар, а оданде поново у реке, и тој страшној судбини нема краја све дотле док не домоле оне којима су неправду учинили; јер ту казну одредише им судије.60
Оно што је заједничко Платону и Византији јесте концепт заслуге, мерења на ваги Бог(ова) добрих и лоших дела, судбине у вечности која зависи од стила живота. Душа је нешто што се чува, да се не би испрљала самим постојањем. У хришћанству присутно је покајање, којим се отпадник може вратити на прави пут и поново заслужити Очеву љубав и самилост. Грех није кључан за спасење и вечни живот, већ је то однос верника према почињеној грешки. Права православна суштина јесте у радовању. У Богу, који је живот, самом присуству у Његовом величанственом и грандиозном делу и свему осталом што је његов део. Нема места очајању, јер је Христос, пун божанске љубави која све опрашта, узео на себе човечији лик и у његово име победио смрт. Да би се васкрсло, мора се прво страдати. Све муке се не чине више тако страшне, кад се има на уму да ће се живети вечно. У свом Ускршњем канону61, Јован Дамаскин управо сугерише да цела Васељена треба да се радује, јер је Христос одржао обећање да ће вечно бити са људима и то доказао, уставши из гроба.
То омогућава људима поуздану наду у живот након смрти. Као и Григорије Богослов,63 Дамаскин моли Мудрост-Христа да помогне људима да буду спремни кад он буде ушао у Царство своје заувек, да наследе мирно део леп који ће им даровати. Зато је човеку дата бесмртна душа и живот вечни – душа као облик у коме ће у том животу постојати – јер ће сести поред Створитеља, придружити му се у Његовом Царству64, наследити поново место у Рају одакле је изгнан сопственом кривицом. Васкрсење је кључ и смисао православне хришћанске мисли. То је коначна победа над смрћу и Сатаном. Она са собом носи, поред залога вечног живота и низ одговорности. Вечност се креира за сваког човека понаособ, сходно његовим мерилима. Душа ће наставити своје постојање у складу са оним што је чинила или одбила да учини. Ту се слажу и Платон и хришћанство. Али су и поред тога, разлике у њиховим поимањима огромне.
Ипак, кључни за разумевање Платонове концепције загробног живота јесу његови есхатолошки митови из Горгије и десете књиге Државе. По првом65, Зевс је засновао праведни суд за покојнике. У Кроново доба судије за одређивање да ли је неко свој живот провео у поштењу и побожности, били су живи над живима. Суђење се одржавало баш оног дана када би човек умирао. Због лоших пресуда, које су резултат очију, ушију и читавог живота који заклањају душу:
Пре свега треба – рече он – начинити крај томе да људи знају унапред кад треба да умру; јер сада они то знају…Осим тога, морају сви доћи пред суд наги, без одела, то значи да се суђење одржи тек после смрти. А и судија мора бити мртвац и наг, и само својом нагом душом треба да просуђује нагу душу умрлога…То сам увидео раније него ви, па сам за судије поставио моје синове, двојицу из Азије, то су Минос и Радамант, и једног из Европе, а то је Еак. Ова тројица ће после своје смрти судити на ливади, на раскрсници, одакле воде оба пута – с једне стране, на острво блажених, а с друге, у Тартар. Покојницима из Азије судиће Радамант, а Еак ће судити душама из Европе. Миносу ћу дати да буде председник, да би могао одлучивати ако његова два друга каткад буду у недоумици како да пресуде; тако да пресуда о томе куда људи треба да отпутују буде што је могуће праведнија.66
Ливада има велику улогу у миту о Еру.67 Ту душе бораве осам дана, после којих одлазе куда су им судије одредиле на основу њихових заслуга током живота. Од те слике, Платон прелази на свемирску музику у чулном облику, осам сфера од којих свака поседује Сирену која пева њој одговарајући тон. Певају и Мојре, кћери Ананкине, прошлост, садашњост и будућност. Захваљујући што му је душа изашла из тела и путовала по свемиру, Ер је могао да чује ову музику. Она је постала један од чиниоца загробног пејзажа.
Овај други есхатолошки мит, који у многоме подсећа на питагорејско учење о хармонији сфера, о Еру који се враћа из мртвих и беседи присутнима о својим посмртним доживљајима, заснива се на човековом избору и одговорности. По томе је овај мит другачији од осталих који се баве истом тематиком код Платона. Он се на овом месту приближава православној идеји васкрсења, наравно видећи је кроз реинкарнацију. Васкрсење није идентично са реинкарнацијом, јер човек васкрсава као исти онај који је и умро. Платон појам реинкарнације варира, јер неће судбина бирати, већ сам човек. Он је крив за свој живот, не богови. У хришћанству, човеку је дата слободна воља и могућност избора. Бог се није приказао, јер онда вера не би била ствар поверења између људи и њиховог небесног Оца, већ морање. Када би човек знао да Бог постоји, он би морао да верује. Ако не зна, онда је то његов избор. Највиша мудрост састоји се у томе да се верује, иако се не зна. Код Платона, мудро одабирање наредног живота зависи од неколико услова. Онај ко се већ једном опекао и завршио у Тартару, пажљивије ће сагледавати предности и мане понуђеног новог живота, од оних који су боравили на небу.68 Они неће пренаглити, јер су се намучили и видели друге у невољи. Али, избор зависи и од навика пређашњег живота. Тако Орфејева душа бира обличје лабуда, Агамемнонова орла, а Одисејева доконог појединца.69 Оно што је чини јединственом, никада се не мења.
И Платон и хришћанство разматрају загробни живот и пре саме смрти. Код Платона филозофија је припрема за смрт70, док у хришћанској мисли пакао и рај као елементи оностарног, могу да се пронађу још за овог живота. Не мора се умрети да би се душа нашла у једном од ова два стања – јер они то доиста јесу, стања духа. Зависно од својих избора и слободне воље, човек себи ствара пакао или рај. Хришћанство за означавање Пакла користи грчку реч (х)ад, којом преводи јеврејски израз шеол, који означава појам лишен светлости, односно оно што је невидљиво. Овај термин користи се искључиво за стање душе после смрти, односно грешних душа које се налазе у власти ђавола и злих духова.71 Према Библији, Христос је за време страдања на крсту сишао у ад. За то кратко време, које се придружио загробном стању, општем за све умрле, срушио је старозаветну силу ада која је владала над свеукупним човечанством.72 Тај тренутак је означио победу вечног живота над мраком пада. Овај Христов поступак представља и коначно опроштење човеку и доказ божије безграничне љубави која је у стању да се за своју творевину жртвује и спасе је сопствених грешака. Роман Мелод је опевао божију жртву у Химни о Христовом распећу.73Он почиње речима:
Приђите сви и опевајмо Онога који распет ради нас беше.74
Кључна фигура ове песме јесте Богородица.76 Она на крсту гледа двоструким очима распетог свог сина и Бога, који подноси жртву за читаво човечанство. У првом плану је њен бол – као Мајке, али и вернице. Њено унутрашње биће је подељено на љубав према детету и страхопоштовање пред Творцем. Она разуме неизбежност његове судбине, као што је разуме и сам Христос када узвикује: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја.77Знање не помаже да не пати као мајка. То није само бол оне која губи дете, већ и један само људски бол који се осећа када невиног човека муче и убијају, појачан сазнањем да се Богочовек свесно залаже за опрост наших грехова. Има у том болу и срамоте пред сопственим лицем које јесте упрљано лице Бога. Пред свешћу да сви учествујемо у том чину разапињања, ми криви који убијамо јединог невиног међу нама. Иако нам је опроштено, човечанство је након тога остало обележено Каиновим знаком. Роман Мелод је ту палету сукобљених и двоструких осећања приказао кроз само један лик. Са Богородичиног лица читамо историју човечанства, сагрешење, казну и опрост. Оно је приказано кроз бол, који превазилази границе појединца и мајке која губи дете и постаје метафора за једно дубље људско осећање. Кроз само једну емоцију, песник је успео да дочара читав спектар других, које се крију у човековом унутрашњем животу. Дијалог мајке и сина јесте једна прича која нема почетак и крај, која се увек изнова пише, у свим временима и свим местима у простору. Богородица ће остати фигура Свемајке. Она која пружа разумевање и утеху свима који јој се моле. Она је у стању да утеши друге, управо захваљујући болу који је сама осетила. Узевши свима познати и за православље најважнији мотив из Библије, Роман Мелод је створио песму универзалне осећајности и духовности. Елементи који се налазе у њеном ткању могу се пронаћи свуда и допрети до сваког појединца, а приказани су кроз само два лика.
У Богородици се јавља недоумица да ли да и сама крене за својим сином? Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?78У овом стиху садржана је проблематика њеног положаја. Она као свака мајка воли свог сина независно од тога да ли је он Бог или није. Али, као она која је родила Богочовека, зна да његова улога, додељена му од Оца, превазилази обичан људски живот и стандардну улогу сина. Јер он није само њен син, већ и Син. Богородици је јасно да њена мајчинска љубав не може и не сме да ремети планове Творца и да мора да се помири са Његовом вољом и одлукама, иако их не разуме. Али све то не спречава њену патњу. Реч, од које је све настало, сада ћути. Човек је једва разуме и када се чује, ћутање тек није кадар да протумачи. Христос то зна. Зато ће јој на њен вапај одговорити да не плаче, уколико жели да га прати. Он познаје тајну свега створеног и нествореног, видљивог и невидљивог. Човеку није дат увид у целину, он само опипава смисао у мраку. Зато је упозорава да не стрепи кад примети да ствари трепере, јер овај злочин потреса све што је саздано. Заслепљен свод мора да прогледа, земља и море да узмакну, горе да се тресу и гробови да се испразне. Извршиоци овог злочина ће бити и сами оптужени. Он не говори о освети, већ о обележености тим стравичним догађајем. Њега ће на души носити човечанство, оно је тако одабрало. А она која је осетила двоструку бол – као мајка и као верница – ако се уплаши пред откровењем које предстоји, нека замоли за помоћ свог Сина и Бога. Он ће је спасти.
Пакао, Гехена, Шеол или (Х)ад код Платона и византијских песника представљају се најчешће кроз огањ. Григорије Богослов, како је већ речено, у томе види последњу прилику да човек схвати своје грешке, када више нема куд. У Федону, у Кокит као реку кукања, бацају се обичне убице док им душе оних које су убили не опросте79. И овде постоји моменат опроштења. Док је у хришћанству он могућ и пожељан код сваког грешника, у Федону њега може добити само онај који је лакше згрешио. Платонова визија Тартара треба да поправи лоше навике душе, стечене за живота. Или, у Сократовом случају да ослободи страха од смрти, јер он као праведник одлази блаженима. Платон има своје малено Царство мртвих, јер разне варијације потоњег суда налазимо у различитим његовим дијалозима.80 Без обзира на одређене модификације, сви деле исту идеју поправљања за наредни живот. Код њега се сви људи деле на оне који се могу и оне који се не могу поправити. Казна треба да буде средство побољшања. Код оних који су неспособни за даљи морални развитак, она је само опомена другима који се још дају спасити.
Хришћански суд колико наличи, толико се и разликује од Платоновог. У оба учења открива се целокупна садржина живота као суд. Како је то сликовито описао Јован у свом Откривењу: Дела њихова иду за њима.81Душа остаје обележена животом и када из њега иступи. У хришћанству, непосредно после смрти појединац окуша свој лични предукус есхатона. Суд је христолошки обојен, јер се излази у Његову светлост. Та чињеница нам је позната већ из византијске црквене лирике. Судски процес зависи од односа према Христу у пракси живота.82 Он ће све обелоданити, ништа неће остати скривено. Једини критеријум суда је вера. У Христовој светлости, цео човек, концентрисан у души, излаже се суду божијем. Он је много више од самог супстанцијалног разбијања јединства духа и материје. Човеку се суди са свим његовим делима, целином његовог бића. Ту се проверава и оцењује већ довршена егзистенција. Стање после смрти зависи од (не)остварења човекових талената и врлина у животу на земљи. Хришћански суд је откривање дубине личности кроз очи Христа Бога.
Са свим овим у вези стоји и питање стања и места душе умрлог између прве смрти и општег васкрсења, од посебне важности за хришћанску, нарочито православну, догму. Пошто је у смрти тело непомично, умирање личи на спавање. У библијским сликама опште васкрсење наличи на буђење трубама архангелским. Ту тело добија своју улогу у концепту вечног живота. У њему се огледа интегритет личности умрлога. Душа не може бити блажена док и тело не васкрсне. Она није пасивна после смрти, како се верује, али не може више да сама да мења своје стање. Све што се у загробном животу догађа, догађа се сада без заслуга душе. На овом ступњу, након смрти, покајање је немогуће. Ту само дозрева оно што је започето на земљи и у правцу у коме је започето. Као и код Платона, заслуга је од пресудног значаја. Овде је она само делимична, јер се потпуност остварује тек у парусији.83 Од значаја у овом компликованом процесу јесте и Црква. За њу, преминули нису мртви него живи. Њен земаљски део општи са небеским. Она је небоземна стварност. У православљу је то очигледније кроз бројне обреде за умрле као што су помени, парастоси и део свете литургије под називом Проскомидија. Небо је у библијско-есхатолошкој терминологији реч која означава близину божију, као што је на исти начин ад удаљеност од Њега. Пошто је читав теолошки систем устремљен ка Доласку, већ се само то стремљење тумачи као знак Доласка. Ситуација после смрти, у оваквој концепцији, органски стреми ка парусији. На сличан начин, као што код Платона Сократ због врлог живота стреми блаженима. Оба ова есхатолошка стања деле идеју о неумитности загробног живота и улоге човекових поступака у даљем протоку неког новог времена.
Тело и материја
У антици мистерије су биле култови установљени да би се душа ослободила од греха и да би ка божанству ступила очишћена и са њиме се сјединила.84 По учењу орфичара, људи трпе зло као казну за некакав грех. Душа је божанског порекла, различита од тела85, са којим је спојена управо због свог сагрешења. Тело је тамница, гроб душе. У њој самој постоји добар и зао део, како наводи и Платон у Федру86, и овај други чини неправде. Дуализам душе и тела орфички мит објашњава на основу напада Титана на Диониса Загреја кога су у обличју бика појели.87 Сачувано је само његово срце, од кога је Див начинио новог Диониса. Титане који су прогутали удове божје, Див је смождио својим громом. Из њиховог пепела је настао људски род – са злим делом који потиче од Титана и добрим који је пореклом од Диониса Загреја. По орфичком учењу, владавином новорођеног Диониса и стварањем човека завршава се низ космичких револуција. Човек мора да открије своје порекло и судбину, ослободи се греха и очисти се телесног елемента, титанског, да би се сјединио са божанским. То сједињење може да се постигне и силом, губљењем свести при заглушној свирци, вртоглавом игрању, клањању, гледању у какав свети предмет. Ове орфичке тајне припремају човека за живот после смрти.
У хришћанству, тело није само затвор, већ и храм душе и потребно га је неговати. Оно добија вишу симболику кроз Тело Христово, тј. свети хлеб, претворен за време литургије у право Тело Христово. Он води порекло са Тајне вечере, и са вином као Крвљу Христовом, чини основе светог причешћа. Јевреји верују да је у крви настањена душа, стога овај дуализам сеже до дубљих тематских целина. У хришћанству, тело се чисти постом и обожује се88.
Григорије Богослов наводи примере праведника који су одолели искушењима и сачували, поред душе и тело за Творца. Они настоје да себе, храмове божје90, за Бога очисте:
На овај начин, обуздавајући палу природу која се испољава кроз потребе телесности, могуће је достићи спознају апсолута. За њу су потребне сенке и визије. Оно што доводи до откривања највеће од свих истина, заправо је ирационално и несигурно. Нема научног мишљења у вери. Наука потпомаже телу, оправдавајући га. Душа захтева унутрашње слике да би могла да се испољи. Једино што је човековим очима доступно и што је сигурно јесте тело. Опкољени њиме људи су сигурни да га имају и да је њихово. За душом је потребно трагати, наслућивати је и опет је можда никада не пронаћи. Она тражи жртвовање. Григорије наводи примере обуздавања од телесних притисака као што су окивање у гвожђе или повлачење у пустињу или прашуму које су пуне звериња:
Са тог су разлога неки тело своје у гвожђе
оковали и тиме разузданост и обест угасили;
други, опет, у стаништима мрачним и тесним,
ил скривени у заселине неприступачног стења,
обезбедили су се одштетних утицаја варљивих чула;
неки су се повукли у пустињу, или у прашуме
звериња пуне, да утекну чељустима греха,
те тамо проводе живот, далеко од људи, ништа
друго од света не знајући, осим најближе околине.92
Он на више места подсећа да је тело начињено овде и стога тежи ка земљи која му је блиска, док је душа дах божји која увек чезне за већим уделом у добрима наднебесним.93 Та мешавина је чудесна, зато човек представља други величанствени космос у малом. Григорија стално интригира унутрашња логика тог стваралачког чина. Човек се састоји из два тако разнородна елемента која се не могу сложити.Они су утаборени један против другог, зато се у човеку води непрестана борба. Слично орфичким мистеријама, душа која се на многим местима код овог песника изједначава са умом, разумним делом, налази се у телу као у затвору. Тело је извор свих страсти, зала, нагона и афеката. Оно по себи нема никакву вредност, а захтева стални надзор и спутавање. Душа, опет, без таквог неразумног дела не може да опстане. Остаје енигма зашто таква искра божанске светлости, као што је душа, трпи утицај тела и сама постаје подложна квару. Мотив борбе душе и тела, после Григорија Богослова, остаће једно од типичних обележја хришћанске поезије уопште.
Код Платона, материја има засебно место у филозофском систему. Иако је најчешће неименована, из Тимаја се може закључити да она припада царству нужности.94 О њој разматра он у поглављу Дело Нужности. Она спада у трећу врсту, тешку и мрачну. Материја је за Платона прихватитељка и неговатељица свег постојања95.
Пре свега, оно чему смо још малочас дали име вода, стегло се, како нам се чини, у камен, па онда видимо како постаје земља. А исто то, опет, када се растаче и разлаже, постаје ветар, односно ваздух; а овај, запаливши се, постаје ватра; када се, пак, она згусне и угаси, враћа се опет у пралик ваздуха, док овај поновним збијањем и згушњавањем постаје облак и магла, а од њих, када се још више стегну, текућа вода, од воде, пак, поново земља и камен; тако да они, како се чини, једни другима дарују рођење у круг.96
Исти се закључак може донети и о оној природи, која у себе прима сва тела, јер она своју основну способност никад не може изгубити, него увек све прима, не узевши нигда и нипошто ма и један облик сличан било ком од оних који у њу улазе. Она је, наиме, оно што је по природи подложно сваком обликовању, све оно, што у њу улази, покреће је и разлучује у њој ликове, те се она, захваљујући томе, појављује сваки пут другачијом. А оно што у њу улази, као и оно што из ње излази, одрази су вечних бића, утиснути по узору на њих, на начин тешко изрецив и чудесан…97
Пошто је карактерише стални ток промена, она је нешто по себи подложно сваком обликовању. Код Платона, вечна бића утиснута су у материју на чудесан и неизрецив начин. Она није супстанција, него каквоћа.98 Она је само материјал за обликовање, нешто безоблично што спојено са душом у човеку постаје препознатљиво. То је стога што материја остаје недоступна рационалном сазнању. Само она душа која је на Земљи подвргнута бескрајном низу рађања и умирања као срашћивања са материјом и одвајања од ње, може да осети тајну повезаност чулности или осећајности и материје.99 Због такве конструкције, ум је у смртним бићима заробљеник ирационалног. Он није у стању да влада, јер материја као мати свега рођеног чини своје потомке духовно слепим. Прогледавање могуће је само отимањем од ње. Одлика материје је дисхармоничност, неред. Тек је процес обликовања присиљава на ред.
Када овај систем пренесе на човека и његову телесност, Платон га повезује у многоме са орфичким и питагорејским идејама. Тело је гробница душе, зато је Сократу свеједно како ће га сахранити.100 Оно што се једино рачуна, душа, одлази у слободу, ка блаженима. Тело је сенка, која нас прати за живота. Оно што сваког човека чини њим у правом смислу јесте његова душа. Она као бесмртно биће одлази другим боговима да положи рачун. Наравно, као и код Григорија Богослова, наглашава се да је она нешто различито од тела. Платон ће у Тимају доћи до јединства ова два појма. Они морају да буду у сагласности, складу.101 Задржавајући своја права обоје ступају у равнотежу и постижу здравље. Човек мора да води рачуна и о свом телу, не само о души. Овај Платонов став наследиће хришћанска теологија видећи тело, не само као тамницу и већ и храм за човеков небески лик.
Из пада у тело, које је део материје подложне квару, душа се смрћу враћа свом извору. Тело у животу после смрти, код Платона, има споредну улогу. У хришћанству102 ће и оно васкрснути, као нетрулежно. У смрти, схваћеној у хришћанском духу, нестаје само телесни човек. И то привремено. Она је растанак душе и тела, али и уништење појавног човековог бића. Трагика раздвајања осведочена је створеношћу оба градивна елемента. По томе се човек онтолошки разликује од Бога. Душа живи вечно, јер је живот примила. Живот вечни не долази из наше сопствене природе, већ она само учествује у животу божијем. Он даје живот и вечно трајање бића. Хришћанство неумитност смрти види у чињеници греха. Он је узрок смртности човековој. Тај однос тумачи се слободном вољом, као кључном како за спасење тако и за сагрешење. Човек свесно бира грех, а са њим и смрт. Ово се може илустровати местом из Посланице Римљанима: То не чиним више ја, него грех који живи у мени.103Према православној догми, човек пада тоталитетом свог бића. Не само душом, већ и телом. Они се разликују, али нису раздељени. Представљају само одвојене функције јединственог људског бића. У узношењу ка Богу или удаљавању од Њега, живот човековог бића је конкретан. Тело је у том развоју орган душе, док је душа делујући принцип живота и тела. Тиме се објашњава непојмљиви дуализам различитих градивних делова човека код Григорија Богослова. Душа и тело само откривају и обележавају шта је човек и представљају очигледне трептаје личности. Управо личност представља кључну карику у узношењу ка Богу. У њој је могуће остварити потенцијал добијен кроз пранебески лик. Она је крајњи циљ до кога човек покушава да се развије у овом животу.
У вези са питањима тела, смрти и раније излагане проблематике загробног живота јесте бесмртност. О томе како је схвата Платон, већ је било речи. У хришћанству она представља превазилажење смрти кроз однос са Богом. Душа је животна сила у коју је положено семе бесмртности, као лик божији у човеку. Бесмртност се састоји у делатности те небеске слике у људском бићу. Човек не може сам победити смрт. То је могао само Богочовек. Зато је потребно да се човек обожи. Да испуни тоталитет свог унутрашњег лика. У хришћанској догматици васкрсење се постиже крстом својим. Ова два елемента – крст и васкрсење – јесу пре свега индивидуални и непоновљиви факти Сина божијег, али Његово дело има свечовечански и свекосмички карактер. Христос обнавља, грехом помрачену и у смрти огрезлу, икону божју у човеку.104Икона божија, по којој је још Адам као први човек створен и која је људским сагрешењем помрачена, обнавља се у Христу као савршеној Икони Бога Оца. Истина бесмртности заједно са истином постојања Бога чини суштински елемент религије. Наравно, догма је, по питању оних којима ће нови живот бити дат, строга. Бесмртност је настала Христовим искупитељским делом и важи за људе вере. Неверујућима је она недостижна. Призивање у бесмртност зависи од вере, вера од слушања, а ово последње од проповеди. Бесмртни човек је само Богочовек, али и сваки који је вером у Њему и постаје Његов сателесник и причесник. Смрт је побеђена искључиво у Христу лично. Изван Њега, и после Његовог васкрсења, влада и даље смрт. Хришћанство не заговара аутономну бесмртност, већ бесмртност у Христу. Душа је, у том односу, облик онога што човек конкретно јесте у таквој бесмртности. Стварност Светог духа је активизам, стога је и душа делатна. То је разлог због кога Григорије из Назијанса проклиње своју немоћ и старост. Труљење тела спутава деловање душе, иако је она покретнија и не стари. Човек је, зарад бесмртности, осуђен на стално усавршавање, оптерећен смртним, телесним животом који упорно улази у бесмртни. То је продукт дуализма од кога је човек састављен. Смрт, чији је носилац тело, стављена је у перспективу бесмртности. Могуће је победити је усавршавањем. Зато Григорије Богослов може да узвикне: Један Бог, од Тројице, част им се уједно указује; за њихов рачун одбацујем смртни део себе.105У овом стиху одзвања античка мудрост која поручује: Одрекни се себе. Само што се у хришћанству човек одриче себе зарад Бога, да би кроз Њега и сам постао мали бог. Копија највишег од свих еидоса.
Душа света
Обожење човека поставља питање природе и суштине Бога. Душа света код Платона означава космос као живо биће. Он поседује душу, али и тело. Слично као што се и човек састоји од датог дуализма. Наравно, макрокосмос се огледа у микрокосмосу и Платон отворено и намерно доводи то двоје у везу. Као што је у хришћанству човек огледало божијег лика који је записан у његовој унутрашњости, тако је овде он медијум кроз који се огледа универзум. Идеални поредак се остварује најпре као душа106, потом кроз тело.
Не само по Платону, већ и по Григорију Богослову Ум би требало да буде оно прво. У платонистичком систему он је оличен кроз Демијурга. Он није Бог у конвенционалном смислу, већ него ко (пре)уређује све створено. Као мајстор-уметник који саставља космос као свеобухватно, најлепше и најсавршеније живо биће, он стално има у виду умни принцип.107 Демијур је фигура једног митског праскулптора, који своју творевину, по узору на неки већ задати модел, прави из безобличног материјала108. Пошто је он добар и његова творевина је добра.109 Иако је одбацивао уметност, Платонова визија творца јесте уметничка. Он једним креативним процесом ствара свет. Али, Демијург као уметник следи оно што је умно, подражава оно што треба да се подражава. То је основна разлика између њега и уметника. Он неред претаче у ред. Таква концепција не треба да зачуђује. Демијург је, добрим делом, поистовећен са својим делом. У хришћанској мисли не постоји такво изједначавање. Бог је апсолутно добар, али је његова творевина подложна квару. То се огледа у циклусу природе и човеку као таквом. Основна разлика између Демијурга и Бога-Створитеља јесте у свемогућности. Први не поседује ту моћ. Он само преуређује хаос који већ постоји. Библијски Бог ствара exnihilo, тј. ни из чега.
Демијург се испунио, постао је видљив и опажљив бог, космос, један и јединствени поредак који у себе укључује сва бесмртна и смртна бића.110 Он је видљива страна умног. Његово име је заједнички назив за свакога ко ствара, нешто узрокује или зачиње. Он је више инжењер, његов космос сачињен је у радионици, без Ероса, рационално, на основу знања из математике и музике.111 Свет, описан у дијалогу Тимај, није рођен из трудне душе као што је то случај у Гозби. Лепота је присутна, али је то сада лепота описана математичким правилностима и уздигнута до макрокосмоса.
Откровење Јованово
У хришћанству ствари стоје мало другачије. Бог је створио себе и свет ни из чега, у одређеном временском року. За разлику од Демијурга, Он је испуњен љубављу према својој творевини. Они нису једно, али је Творац оставио могућност свом делу да се обожи. Да му се приближи. Таква релација код Платона не постоји. Штавише, незамислива је. Роман Мелод ће у једној својој песми за Бога рећи да је небо, а не небеско тело.112 Сам тај стих илуструје схватање Створитеља које се разликује од оног у Тимају. Бог је свеукупност, суштина органског и неогранског света, настањен својим чином стварања у сваком атому свега што дише или једноставно бивствује. Али, он се не може изједначити са њима. Упркос својој присутности у свему, остаје биће за себе. Он суди живима и мртвима, али је увек на страни живота. Његово постојање негира смрт као такву. За разлику од Демијурга, Он не уређује, Он заиста ствара све што постоји. Он није само Творац неба и земље, већ и Промислитељ Васељене.113 У Светом писму има много имена: Елоах и Елохим, што значи вредан обожавања, Бог неба и земље, свега видљивог и невидљивог; Јахве, које означава независно, непроменљиво, безусловно, вечито Биће и користи се за Бога израиљског народа; Ел, означава јаког, снажног Бога и користи се заједно са другим именима; ту су још и имена: Елион, Шадај, Адонај, Бог, Господ.114Поред тог мноштва, приписују Му се и највиша духовна савршенства, вечност, независност, самобитност, непроменљивост, свудаприсутност, свезнање, премудрост, благост, љубав, милост, светост, праведност, истина, стваралаштво, свемоћ, безгранична величина и неосвојива слава. Многи од ових епитета налазе се у Платоновим описима идеја, чиме им се придаје божански карактер. Наравно, оне не полажу право на такву величину. Њихови божански атрибути потичу од идеалног света, изван овог материјалног, чији су део. Они више служе за опис тог удаљеног, савршеног поретка који је вредан стремљења и човековог труда. Пребацујући своје особине на идеје, он отвара очи смртнику на који начин треба да проведе свој земаљски живот. Читав тај сплет оностраног и овостраног оличен је кроз Сократа и његову смрт.
О Богу као стваралачкој енергији пева Симеон Нови Богослов.115 У својој XXXI химни, он Господа види као неисцрпну благодат која постоји у читавом свету, видљивом и скривеном, али исто тако и изван њих:
Ово је одраз библијских идеја које су код Симеона добиле поетско уобличење. Оно што је ново јесте уверење да је Бог непокретан и такав остаје заувек. Само је кроз дељање у стању активизма.117 Божија енергија је непрекидна. Због тога и Син непрестано дела за спасење људског рода. Бог Отац је почетак свеколиког стварања, Син је промисао и довршење, подршка и храна.118Он ствара и рађа живот у Духу светом. Тиме се циклус завршава. Син гледа од Оца све што он ствара, и на исти начин чини и Он према својим речима. Ово је потпуније објашњење Постанка од оног у Библији. Оно што је у Светом писму само наговештено и не претерано разјашњено, јер зависи од превода и интерпретација, овде је постало очигледно. Свето Тројство као тоталитет учествује у стварању. Једначина три су Један, Један је три јесте основа свеколиког постојања.
Бог је, наравно, централна тема византијског песништва. Иако је то, пре свега, Бог Новог завета, Он поседује и многе карактеристике из Старог. То није последица неразвијености хришћанског учења, већ управо проистиче из саме догме. Бог Израиља, Старог завета описује се као суров, немилосрдан, борбен, не претерано хуман, док је онај каснији сушта супротност. Наравно, то је само привид. Нити је Јахве толико жедан крви, иако је склонији кажњавању; нити је Христос онај који неумитно опрашта. Сама божија Реч нам каже да ће Он поново доћи, али као судија. Основна разлика ове две концепције Бога јесте у народу и људима којима се обраћа. Јахве је, понекад, попут неког политеистичког, хировитог Бога, али Он поседује христолику љубав и разумевање за свој изабрани народ, који ће спасити ропства. Тај призор потврђује Христово распеће. Нема васкрсења без страдања. На исти начин, Христос је спреман све да опрости, Он је Бог милосрђа, понижених и увређених, потлачених. Он је пун разумевања, благ према људским грешкама, испуњен надом да ће се човечанство, вођено руком Бога Оца, поправити, али ће се следећи пут вратити да суди живима и мртвима. Овај проблем стоји и у основи византијске поезије. У већ поменутој песми Романа Мелода о разговору Богородице и њеног сина кога разапињу зарад сопствених грехова, Христос је, упркос својој великодушној жртви, упозорава да ће тај злочин пореметити природу:
Не стрепи, видећи где ствари трепере,
јер злочин овај потреса све саздано што је.
Заслепљен свод прогледати неће, док му не наредим,
Након тога, доћи ће до изражаја Његова моћ. Он ју је сузбијао из љубави према људима, али тако неће бити довека. Када буде наредио и заслепљен свод ће прогледати.120Она нема разлога да се плаши, али многи нису те среће. Људи ће бити кажњени за злочине, не због божје немилосрдности или доказивања Његове моћи, него да би се поправили и да више не би поновили исту грешку. Ако већ није могло да се до греха не дође, онда је много важније да се он не понови. Христос, као нови Адам, ту је да исправи оно што је довело до изгнанства из раја и човечанство врати тамо, одакле је једном својом слободном дечијом вољом изабрало да буде протерано. Али није престало да јадикује за изгубљеним.
Симеон Нови Богослов има химну у којој се сам Господ обраћа лирском субјекту и разјашњава му своју природу. Он диктира песничком лицу шта треба да напише. Не треба да се плаши. Нека само слуша Његове речи и пренесе их на папир:
Божја Реч овде добија још једну димензију. Она је већ била на почетку,122 сада се само наставља. Уводни део песме је логичан, Бог објављује да је Он био пре свих и свега, дана, часова, времена, такође и пре свих векова, и пре сваког стварања123. Он се крио изван сваке мисли, с оне стране духа и разума. Овакав наставак је очекиван. Тек је са Њим почео разум, дело Ума и владавина Духа124. Тек је са Њим све дошло у постојање, како оно што се види, тако и оно што се не може видети. Он је једини мировао у непостојању као Онај који постоји. Све остало је утихнуло јер није ни бивствовало. Једини је Он нестворен, све остало је чекало на Њега да буде створено. Симеон Нови Богослов градацијски ређа слике оживљавања у божијој промисли. Од вечности, преко мисаоних процеса до појавних облика доступних људском оку или унутрашњем бићу. Пошто Бог код Новог Богослова каже да је нестворен произишао од Оца и Духа, претпоставља се да је Христос тај који се обраћа лирском субјекту. Нико до сада није видео Његову праву природу, само одређене делове, један зрачак Његове славе или кончић светлости. И то мало за њих је благодат. Нису повлашћени ни анђели или над-анђели. Ни они га не могу спознати у целини. Тек се човек не може надати да ће га целог сагледати. Симеон истиче да је Бог изван свих и невидљив за све. Он се не показује не због недостатка лепоте или ненаклоности према тим осталим светим силама, већ због тога што се нико није нашао достојан Његове божанствености:
Како то сам Господ кроз лирског субјекта закључује, то није ни корисно. Не треба се тежити ка томе да се постане Бог. Постајање Богом и обожење не треба мешати. Обожење је процес у коме човек развија унутрашњи капацитет свог бића, сопствену личност, слику свог небеског Оца, коју носи у себи. Постајање Богом је тежња да се смртник уздигне на место господара универзума и узурпира исте моћи и права која му не припадају. Одређена врста хибриса. У једној другој химни,126 Симеон Нови Богослов ће истаћи да Господ чини људе боговима. Наравно, песник на уму има процес обожења, који никада није једностран, али се овде наглашава да је божија воља кључна. Христос може неумрлост дати смртницима. Он је са људима једно, јер је Богочовек, Он је човека као таквог преобразио у божијег Сина. То је централно место ове песме. Човек је преображен божијом љубављу. Без ње, његов унутрашњи лик је непотпун. Он онемогућава уцвељеност да превлада и дарује стрпљење да се настави борба са Велијаром. Кроз Бога, човек се у свом тоталитету мења.
Симеон Нови Богослов
За разлику од Симеона Новог Богослова, код Григорија из Назијанса човек ће светлост, која потиче од оног светла првобитног, беспочетног127, коју ум људски сад може само да назре, у потпуности сагледати тек после коначног прикључења Богу и обожења:
„Што је ко ближи владару,
Толико и сам светлији постаје; колико светлости, толика и слава.“128
Највећа мудрост је спознати Господа. Као што је то био случај код Симеона Новог Богослова, божја природа је недостижна. Ум само донекле сеже, величанственост божја је неисказива.129 Пред човеком се увек испречава један његов део130, као и овај видљиви свет. Када би то прескочио, приближио би се свом небеском Оцу. Онај који је више светлости приграбио и видео, мудрији је од осталих, али ни он не досеже до славе божје. Њу скрива светлост, пред којом је увек тама. Ако се, неким чудноватим исходом и трудом, прескочи мрак, оног који би да угледа божје лице дочекује заслепљујућа светлост која мути вид. Бог остаје изван оквира спознаје. Расуђивање је ту немоћно. Помаже само вера. Човек од себе мора начинити храм у који ће Бог, кога је видео умом, закорачити. Тако ће људско биће примити у себе светлост, али за тако нешто је потребно да познаје светло. То се постиже љубављу. Бог је своју према људима доказао кроз жртву, коју је једном затражио од Аврама. Човек своју тек треба да докаже.
Демијург у Тимају поставља Ум у Душу, Душу у Тело131. На тај начин конституише се свемир, као дело по природи најлепше и најбоље.132На истом месту Платон наглашава да Ум изван Душе ни учему не може настати. Душа је семе космичког живота, која Демијурговом активношћу васпоставља хармонију.133 Душе учествују у умном, у оном што је по себи лепо и добро. Највиша идеја у Платоновом филозофском систему јесте идеја Добра. Она се не може изједначити са божанством у хришћанском смислу, иако је и Бог апсолутно добар. Оно што се може поредити јесте присуство ума у индивидуалној души код античког филозофа и у човековој личности код православних теолога. У оба случаја, он није земаљског, већ небеског порекла. То је разлог зашто може да се задржи у овој долини суза. У Тимају, он покреће процесе и склапање космоса као слагалице од коначних и већ унапред одређених елемената. Платонов космос не може из себе родити или произвести неки други космос. Демијургово дело мора бити бесмртно, јер је продукт бесмртника. У новој ери, бесмртност се постиже кроз веру којом се спајамо са Христом. Ко има веру, поседује и ум. Или барем један његов део.
Тихана Тица
Литература:
Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998,
Бек, Ханс Грегор, Путеви византијске књижевности,Српска књижевна задруга, Београд, 1967,
Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1986,
“Internet Encyclopedia of Philosophy“
Коплстон, Фредерик, Историја филозофије (Грчка и Рим), Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991,
Лурије, Вадим Миронович, Историја византијске филозофије, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци-Нови Сад, 2010,
Манго, Сирил, „Византијска књижевност као криво огледало“, Карпос, Лозница, 2009,
Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012,
Острогорски, Георгије, Историја Византије, Народна књига Алфа, Београд, 1998,
Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006,
Платон, Дијалози, Култура, Београд, 1970,
Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977,
Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968,
6 Само његово име значи светли, односно, како се често тумачи, лажна светлост. Волтер га у свом Филозофском речнику преводи као фосфор или син зоре: Филозофски речник, Волтер, превео Ђорђе Димитријевић, Едиција, Београд, 2009, стр. 24.
7Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999, стр. 59.
8Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр.61.
11 Платон ову формулацију напомиње на више места, нарочито у Федону: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.
13 Свако треба да ради онај посао за који је предодређен и свако занимање у држави носи одређену врлину која је неопходна за обављање те дужности. Потребно је да сви елементи делују складно и да се све функције обављају на правилан начин. Историја филозофије (Грчка и Рим), Фредерик Коплстон, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991, стр. 263.
14Песме Романа Слаткопојца преузете су из: Теолошки погледиверсконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 192.
17Теолошки погледиверсконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.
18 Овде није посебно назначено, али је вероватно да се говори о божанској светлости која се путем љубави прелива и на човека. Теолошки погледиверсконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.
23 Слично говори и Платон у Федру: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 100, 248а-c.
24Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 57.
27 Нарочито у: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234; Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e и Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.
28Теолошки погледиверсконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 190.
29 Наведено према: Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 67-68.
30 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234.
54Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 28-29.
55 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 234-241. и Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187-192, 523а-527а.
56 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 101, 249c.
57 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 523а-524а.
58 Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 321-326, 616b-621c.
59 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.
63Јер они којима је суђено да широко небо наследе, ти су безбрачници и господари над страстима својим:Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 135.
64 Византија је Царство на земљи испуњена вером у Царство небеско – законодавно-теолошко-филозофска игра појмова.
65 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187, 523а-527а.
67Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.
82Теолошки погледиверсконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 68.
83 Код Платона присуство идеја у њиховим појавама, у теологији присуство, појава и поновни долазак Христа у слави на крају времена.
84 Опис разумевања дуалитета између душе и тела узет је из објашњења Милоша Н. Ђурића за Платоновог Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 318.
85 Упоредити већ наведени опис душе по Светом писму.
86 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.
87 Мит је преузет из: Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 116-117.
88Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94.
133 Овај део дијалога Тимај треба упоредити са четвртим доказом о бесмртности душе из Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 216-220.
У другој половини 1941. године у Србији су се смењивала само лоша искуства. Масовно се гинуло пред стрељачким водовима окупатора, али и у све учесталијим партизанско-четничким сукобима. Текст историчара Немање Девића тематизује убиства која су тада, доказујући револуционарну посвећеност, починили припадници партизанских формација. Радило се, међутим, тек о најави знатно темељнијег обрачуна „револуционарног субјекта“ са „класним непријатељем“, који је отпочео у завршној фази Другог светског рата.
Текст Немање Девића базиран је на његовој волуминозној монографији За партију и Тита. Партизански покрет у Србији 1941-1944, коју су ове године издали Службени гласник и Институт за савремену историју.
Револуционарни терор и политичка репресија у Србији представљају вишедеценијску табу тему, једну од белина која је карактерисала српску историографију све до почетка 1990-их година. Злочини партизанских снага, из којих је 1944/1945. израстао партијско-државни терор, деценијама су помињани узгред и тенденциозно свођени на ,,народни одисај“ и појединачне случајеве анархичног терора.
На основу нашег истраживања, револуционарни терор у Србији пролазио је кроз неколико фаза. Прву фазу (јул–октобар 1941) карактерисале су појединачне и ретке групне ликвидације идеолошких и политичких неистомишљеника, углавном представника локалних власти и жандарма, особа које су комунисти означили као „петоколонаше“. Другафаза је трајала током октобра и новембра 1941. године у ослобођеним градовима (посебно Ужицу и Чачку), где су комунисти настојали и да ликвидације противника, у које су сада у већем броју били укључени и „кулаци“, антикомунисти и припадници ривалског Равногорског покрета, потврде пресудама првих тзв. народних судова и револуционарних органа власти. У обе фазе револуционарног терора, на територији Србије ликвидирано је ван борбених дејстава по неколико стотина – укупно око 800–1.000 људи.
Прве жртве партизана ван борбених дејстава у Србији забележене су већ у јулу 1941. године. Паралелно са нападима на органе власти и жандармеријске станице, вршене су и ликвидације одређених „петоколонаша“ који су могли да ометају рад КПЈ и изградњу револуционарних власти на терену. За месец дана (друга половина јула и прва половина августа) забележен је већи број убистава: 19. јула у Пецкој је убијен помоћник среског начелника, а дан после у селу Доња Шаторња и деловођа општине; 31. јула у Гуњацима код Љубовије је извршена прва групна ликвидација, када је убијено седморо људи. Начелник Топличког среза је убијен у бомбашком нападу у Прокупљу 3. августа, а начелник и подначелник среза Мачванског убијени су 7. августа у Богатићу. Дана 3. августа у Мионици, а 10. августа у Страгарима убијени су и жандарми који су били заробљени у претходним акцијама. Само дан касније, код Свилајнца су након мучења убијени жандармеријски капетан Ракић и наредник Врањешевић. Према полицијским извештајима терор над представницима цивилних власти у земљи је појачан, па је 7/8. августа „одведен“ председник општине у Комарицама код Крагујевца Благоје Живојиновић; крај Прељине је 10/11. августа убијен председник општине Миодраг Перишић, а 11. августа у Радобуђи код Ариља убијен је председник општине Божа Крџић. Током 12. августа на територији Србије је регистровано више убистава чланова општинских управа која су починили партизани: у Соколу крај Крупња, у Пласковцу код Тополе и Паковраћи код Чачка. Истог дана, у нападу на руднике у Равној Реци и Сењу, стрељано је девет инжењера и запослених радника под оптужбом да су петоколонаши, мада је „касније утврђено да неки од њих нису били и да је учињена неисправљива грешка“. У наведеном периоду у неколико наврата ликвидирани су и шумари и железничари које су партизани оптужили за ометање акције.[1]
Ранковић&Пенезић
У једном прогласу КПЈ из августа 1941. године први пут је скициран портрет унутрашњег непријатеља, чија је дефиниција обухватила шире категорије грађана: „Издајица је онај ко ма чиме – радом, материјалом, храном, новцем, порезом, куповањем ‘Новог времена’, слушањем лажи преко радиа итд. – помаже окупаторе и њихове најамнике.“[2]
Нека од убистава током августа и септембра извршена су доста сурово. Према извештајима власти из Зајечара, 19. августа је у околини Бољевца нађен „леш председника општине Подгорачке Алексе Сретића, кога су 18. о. м. непозната наоружана лица била одвела. Леш је избоден бајонетом и извађено му је једно око.“[3] У Великоорашком срезу прве жртве су пале 1. септембра; тројицу сељака из Новог Села и Марковца, оптужених да су покушали да утичу на распуштање партизанске чете, комунисти су одвели преко Мораве и убили их тек после неколико дана мучења. Њихова беживотна тела пронађена су унакажена, а сећања породица говоре да су пре убиства они били ослепљени и кастрирани.[4]
„Убијање је функција рата и револуције (…) Ко хоће рат и револуцију мора пре тога у идеји, у себи, бити решен на убијање људи.“
Свирепе ликвидације противника партизанског покрета бележе и полицијски извештаји са лица места. Тако је приликом упада партизана у Ариље 22. августа регистровано да су жандармеријске снаге имале једног погинулог и два заробљена, а да су те заробљенике партизани мучили и потом дотукли мецима. У селу Стојнику код Аранђеловца је у исто време сељак Милан Раденковић „убијен ножем“. О убиству два порезника крај Гроцке 26. августа сачуван је и лекарски извештај, у којем је прецизно наведено да су исти избодени ножевима, да су им претходно сечени прсти и уши, сломљене вилице, а једном од њих „око избијено оштрим оруђем“. Истог дана стављен је на муке, уз вађење очију, и апсолвент теологије Добривоје Нешковић из Грошнице.[5] Посебно су се по злу прочули партизански команданти из Тамнаве Стеван Борота и Јосиф Мајер. М. Белић је на основу мемоарске грађе партизанских бораца реконструисао затамњени део биографије Бороте и Мајера: „По причању Константнина Вујића, првоборца из Јасенице, Борота ‘није поступао како треба, него је клао људе’. Тако је једном затворио Тошу Виторовића из Дупљаја и хтео је да га убије само зато ‘што је био богат’.[6]
Смрт председника општине Дивци Велисава Петровића до данас је остала контроверзна тема. Њега заиста јесу ликвидирали партизани 23. септембра 1941. године, али у примарним изворима нема података о начину убиства. Ј. Мајер је након хапшења изјавио да је њега убио партизан „Жупан“, за кога се знало да је склон да ликвидације врши ножем.[7] У црквеној књизи умрлих у рубрици „узрок смрти“ стоји само „од комуниста убијен“.[8]
Некада је убиство непријатеља било и својеврсна иницијација за пријем у КПЈ и напредовање у одреду, тест револуционарне доследности и чврстине. Како је казао Родољуб Чолаковић, „требало их је прекалити кроз акције кроз проливену крв своју и туђу коју ће моћи мирно да гледају“.[9] Познат је документ из нешто познијег периода (1944), где секретар Среског комитета КПЈ у Великој Плани извештава ОК Младеновац о убиствима политичких противника: „На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина, који стоји на расположењу. Његова одлучност, револуционарност, безкомпоромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.“[10] Многи потоњи партизански команданти стекли су самопоуздање, али и поверење партије, калећи се кроз убиства „народних непријатеља“. Некима од народних хероја из Србије се управо непоколебљива и чврста борба са „реакцијом“ приписује као једна од главних заслуга за признање којим су награђени. Недавно откривена фотографија ликвидације сумњивих сељака у области Ваљева (вероватно настала у Гуњацима 31. јула) међу личностима које их спроводе на стрељање показује и лик потоњег партизанског команданта и народног хероја Стипана Стеве Филиповића.[11] И легендарни Миодраг Миловановић Луне, који је напредовао до заменика команданта 2. пролетерске бригаде 1944. године, свој партијски и партизански стаж започео је убиством „издајника Радовића“ у селу Поточањ код Ужица.[12]
Миодраг Миловановић Луне
Многи су пред суровим законима гериле и догматског партијског расуђивања били олако проглашени за непријатеље, што је посебно долазило до изражаја у одредима у којима су командовали некадашњи шпански борци и стари комунисти. Према једном извештају Милана Благојевића Шпанца Главном штабу НОП одреда Србије, његов 1. шумадијски одред је за непуна три месеца (до 18. октобра 1941. године) ликвидирао 22 „петоколонаша“.[13] Међу њима је било и стварних сарадника окупатора, али и људи попут пописивача жита, сеоског лекара, управника поште или пак сродника њихових стварних непријатеља. Тако су 6. новембра 1941. године партизани овог одреда у селу Блазнави стрељали и Ковинку, Радомира и Миросаву Пантелић, само зато што им се син и брат као жандарм борио у саставу оружаних одреда генерала Недића.[14]
По ослобођењу градова у западној Србији, партизанска репресија се осетила у свакој вароши која је дошла под власт устаника. По броју убијених посебно су одскакали Чачак и Ужице, где су створена и посебна одељењазаборбупротивпетеколоне, као нека претеча Озне, под руководством Александра Ранковића. Чачанске „Новости“ објавиле су 15. октобра и чланак о важности борбе против унутрашњег непријатеља: „Борба против издајника и петоколонаша поставља се у исти ред као и борба против окупатора. Зла која је народ претрпео издајничким радом петоколонаша су неизмерна зато и борба против њих мора бити непомирљива. (…) У свима ослобођеним местима заводе се народни судови за петоколонаше. Ти судови знаће да пруже задовољење народу, а, што је и најглавније, својом бескомпромисном борбом у истребљивању пете колоне помоћи ће и олакшати народно-ослободилачку борбу. Милост значи издају!“[15]
„Још увек је било у партији неодважности и спорости у убијању шпијуна и сарадника окупатора. Како смо ми вође могли бити колебљиви и недоследни, а истовремено критиковати и кажњавати своје подређене? Убијање је функција рата и револуције. (…) Ко хоће рат и револуцију мора пре тога у идеји, у себи, бити решен на убијање људи, на погубљење својих сународника, па и пријатеља и братственика“, присећао се касније тих дана један команданата револуционарне војске, Милован Ђилас.[16]
Милован Ђилас
Према сећању Крцуновог сарадника из прве ратне године, Видана Мићића, Ранковић им је у октобру 1941. године дао и упутства о поступку са ухапшенима и осуђенима на смрт: „Не сме бити никаквог батинања и иживљавања, само метак у потиљак. Нема рафалне паљбе. Скините вредну одећу са њих и предајте у магацин. Доводите их до траншеје и ту их ликвидирајте једног по једног.“ Када су започеле и прве ликвидације у Крчагову, Видан Мићић је постао један од џелата: „Ликвидација осуђених на смрт припала је мени. Крцун ме је одабрао. Заволео сам тај посао временом и радио сам га с вољом“.[17]
Хапшења у Ужицу су започела истог дана када је град ослобођен. Ликвидације су започеле 7. октобра, када је стрељано осам грађана, ранијих представника окружних и месних власти. У саопштењу поводом њихове осуде, нове власти су изашле са закључком: „Ми нећемо стати на пола пута, казнићемо све оне који су раније, или који данас својим радом служе непријатељу!“.[18] Уследиле су ликвидације и у Бајиној Башти и Ариљу.[19] Током октобра и новембра извршено је још неколико стрељања у Ужицу, од чега је најмасовније забележено непосредно пред пад „Ужичке републике“, вероватно у ноћи 28/29. новембра. Те вечери је на Капетановини било стрељано више од 40 особа, међу којима и новинар Живојин Павловић и сликар Михаило Миловановић.[20]
„На ликвидацији испробавамо људе… Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.“
Процене публициста почетком 1990-их, када је тема револуционарног терора тек почела да се отвара у српској јавности, биле су засноване на усменим казивањима људи, који о тајним ноћним ликвидацијама нису могли да дају прецизније податке. Оне су говориле о више стотина, чак и о 800 убијених цивила у Ужицу током октобра и новембра 1941. године.[21] Новија истраживања говоре о доста нижим бројкама: по нашој процени у Ужицу и околини (Ариље, Пожега, Косјерић, Бајина Башта) од партизанских снага убијено је у јесен 1941. године око 80–100 цивила.
Сличнa атмосфера током новембра 1941. године владала је и у Чачку. Штампа Недићеве владе преносила је вести о више десетина обезглављених лешева пронађених у подрумима партизанских затвора.[22] О њима говори и више независних извора. Прецизни и упућени немачки обавештајци из Чачка навели су податак у једном свом новембарском извештају да је у Ужицу и Чачку дошло до „клања српских националиста“. Први извештаји органа Специјалне полиције из Чачка након пацификовања устаничке зоне говоре о томе да се „после бегства комуниста из Чачка, нашло 46 лешева страховито унакажених са исеченим главама, извађеним очима, као и одсеченим другим деловима тела“. У истом документу наведен је поименични списак од 35 жртава, док су остали били неидентификовани. Процењивало се да ће се крај Мораве наћи још колективних гробница, а број убијених је према овом извору износио и до 150 особа.[23] И капетан Предраг Раковић, командант чачанских равногораца, говори у једном извештају да су на дан 14. новембра 1941. године чачански партизани маљем убили 17 заробљених припадника војно-четничких одреда.[24]
Чачански историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић објавили су поименични списак жртава рата, од чега су регистровали 26 цивила и заробљеника убијених од партизана на подручју Чачка током новембра 1941. године, уз ограду да списак није коначан и да у њега нису унета лица која пре рата нису имала пребивалиште у граду.[25] Сравњивање података из њиховог и првог списка Специјалне полиције говори да је број жртава нешто већи и, по нашој процени, он у Чачку у наведеном периоду износи између 30 и 50 убијених. Злочини су забележени и ван жаришта устанка и „Ужичке републике“, у готово сваком срезу у Србији.
Немања Девић
Историчар Милан Радановић је утврдио да су у извештајима комесаријата и министарства унутрашњих послова Недићеве владе за 1941. годину наведени поименични подаци за укупно 852 особе чију су смрт или нестанак скривиле партизанске јединице. Од тог броја, њих 63 убијени су као ратни заробљеници, претежно припадници жандармерије. Убијено је и 40 жена. По Радановићевој анализи, партизански одреди су у Србији 1941. године починили 24 масовна убиства.[26] Међутим, списак убијених Недићеве владе се не може сматрати и коначним, због одређених недостатака које поседује – првенствено услед непрецизних и непотпуних података и ажурираних спискова са терена. Ипак, он нам пружа полазну основу за закључак да су у две фазе револуционарног терора (у лето и у јесен) током прве ратне године комунисти мимо борбе ликвидирали око 800–1.000 цивила и ратних заробљеника.
Featured image – Tajana Poterjahin
[1] АС Ж, Ж-28, Влада МН II, 359–361; МЦКУ са подручја општине Топола, уписи за јул и август 1941; Д. Прица, Ј. Радојковић, н. д., 23; М. Радановић, н. д., 70.
[12] М. Миловановић, н. д., 157. „Лунета и Пенезића“ као ликвидаторе у Ужицу помињу у својим исказима пред истражним органима 1942. још неки заробљени партизани (ИАБ, УГБ, СП-IV-177/12).
Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.
Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.
Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Sakralna Anonimnost
Viševekovno prikrivanje porodične i nacionalne crne hronike dovelo je do toga da istorijski um dovede samog sebe u slepu ulicu. Nakon konačne smrti utopije možemo još da računamo na “estetičko opravdanje postojanja” (Niče), na katarzično delovanje dokumentarnih slika, ili na ličnu reaktivnu silu naspram sile određenog zla.
Malarme je govorio o davnom zločinu počinjenom nad dalekovidom pticom.
Neka daleka pretpripremljena reakcija mitskog svevidećeg bića na svo buduće pojavno zlo, aktivira se u trenutku kada se neposredno suočavamo sa nekim prećutanim mračnim događajem – mestom nečijeg izopštenja. Sâmo to izopštenje ili onemogućavanje dodira nekog bića koje se našlo u društvenoj mračnoj komori sa spoljnom telekomunikacijskom atmosferom, zapravo je izopštenje ovog egzemplara za sve apostate, vidilački-pravdonosnog bića iz preistorije – bića koje je pripadalo matrijarhalnoj kulturi. To isto izopštenje ili prebrisavanje nečega što je jednom bilo, uslov je mogućnosti ustoličenja izvesnih smutnih ličnosti na pozicije društvene ili državotvorne moći – dakle, upravo onih kojima vladaju htonske,usisavalačke sile prošlosti.
Teza o radikalnom zlu (možda: skamenjenoj viziji najvišeg dobra) može da se pojavi samo kao rezultat nečijeg individualnog prekopavanja po riznici kolektivnog nesvesnog. Analogno tome, mnoga blagotvorna mesta zemljinog šara mogu postati zloćudna – ako se njihove podzemne pećine zanemare i radijantno blago ne iznosi na površinu.
Otud se tek pojavljuje na javnoj sceni individualna gnoza, iznoseći na videlo to da je svaka gnoza – uopšte – individualna. Njena opštost je tek rezultat sumiranja ili taloženja individualnih otkrovenja, usko vezanih za sliku i pejzaž.
Upravo stoga, ako neki autor ne može da dokumentira izvore svojih znanja, to ne bi trebalo biti razlog za njegovo izopštavanje iz uspostavljenog kruga sagovorništva, nego podsticaj za dalje otkopavanje pomenute riznice – koja postoji negde u našoj blizini.
Želimir Vukašinović (Sarajevo, 1970), pesnik je i profesor filozofije i estetike na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je više zbirki pesama i dela iz oblasti filozofije. Predstavljamo nekoliko filozofema iz Grafita (2018).
0.
Gledao sam svoga boga kako pleše…
I ćutao u sjenci njegova tijela.
Kad mi je popustila pažnja,
primijetih da sam,
na otpadu,
uz odbačene sudbine,
pokupio sprej…
Stadoh pred zid plača
i počeh da pišem:
Opet si na početku,
a kasno je.
U gluvo doba bi da svjedočiš,
a jasno je
da ništa ne znaš o tome
o čemu mudruješ
i da sve čemu se vraćaš
isto je.
4.
Svi smo rađanjem predani
identitetu i istoriji.
Zato i nije izazov postati neko i nešto.
Izazov je postajati niko i ništa.
7.
Igrati se sa istorijom
znači tražiti način
da se od istorije ne bi stradalo.
Igrati se sa najsvetijim u sebi
znači ne dopustiti
da drugi strada od nas.
9.
Za čovjeka je najteže zavoljeti čovjeka.
U tome je izazov ljubavi.
Svaki drugi oblik života
ljudsko biće zavoli prirodnom lakoćom.
Voljeti znči učiti se ljubavi,
to je mudrost življenja kojoj se,
zbog zauzetosti većine višim ciljevima,
posvećuju rijetki.
12.
Svaki se čovjek uspinje
na mjestu svoga propadanja.
Sva druga mjesta su neutralna.
15.
Ko klekne pred ljubavlju
taj neće puzati pred ljudima.
To je aksiološka istina…
Otkriće istinske vrijednosti,
otkriće života koji je, kao takav,
vrijedan življenja.
Život vrijedi živeti i kada nema smisla.
22.
Ako ne znamo šta je istina,
pitajmo vlastitu čežnju.
31.
Ko nije izvršio samoubistvo,
sa razlogom i bez njega,
izrekao je svoj egzistencijalni stav:
hoću da živim.
Izlišno je, nakon toga,
biti neodlučan na život.
35.
Pišem da bih, držeći svet zauzetim,
pronašao podnošljivu lakoću postojanja.
Umjesto da zauzmem stav
i tako stanem na svoj put,
odlučio sam da se sklonim u putovanje:
da budem nomad i da pišem usput.
Pišem grafite.
38.
Stvaraju samo oni koji nisu nesigurni
u svoj zanos.
Oni zato mogu da vole i da daruju.
Stvaraoci mogu da prežive pakao lijepog!
49.
U čitanju treba vjerovati utiscima.
Navikavati se na emotivno čitanje,
razvijati osjećajnost,
ne odustajati
od trenutne očaranosti djelom.
Ne kalkulisati.
I valja braniti tu očaranost tumačenjem.
Onaj koji odbaci svoju vjeru u utisak,
podliježe opštim kriterijima
i mišljenju autoriteta.
Nakon takvog izbora ne ostaje ništa
što bi, ljudski, u kritici književnosti
mogli uvažavati.
60.
Kada, u vlastitom umiranju,
čovjek sačuva prisutnost
da izrazi svoju pripremu za odlazak
onda se pokaže da je,
i u onome krajnjem,
imao stila.
Tako se, i tada, događa vrhunska umjetnost.
Vidi: Dejvid Bouvi, ,,Lazarus'',
album Blackstar,
godina 2015.
65.
Poezija danas nema pravo da opjevava svijet.
Ona mora da vrišti:
da bude distorzirani glas
jedne diskretne pobune.
Glas koji svijet ne čuje,
ali glas koji odbija
da zaćuti u svjetskoj istoriji.
72.
Tužno je kada neko pati od nebitnih pitanja.
Dostojno je patiti od onoga što je bitno,
što je uistinu tragično.
Poezije nema među umišljenim bolesnicima.
Tomislav Marinković je rođen 8. februara 1949. godine u Lipolistu kod Šapca. Objavio je knjige pesama Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Putovanje kroz blizine (izabrane pesme, 2013), Nevidljiva mesta (2015), Izdvojene tišine (izabrane pesme, 2016), Večito sada (2018), Izabrane pesme u 111 Kolu Srpske književne zadruge (2019). Poezija mu je prevođena na više stranih jezika. Za poeziju je dobio više nagrada: Branko Miljković, Miroslav Antić, Vasko Popa, Zaplanjski Orfej, Vladislav Petković Dis, i Desanka maksimović. Živi u Lipolistu.
TRAKTAT O NEPOSTOJANJU
Znam kako izgleda ono što postoji.
O nepostojanju, pak, nije napisana
ni fusnota
veličine poštanske marke.
Bar iz nekog nepostojećeg grada.
Možda ne zauvek, ali za sada se u
školi i na fakultetu predmet
nepostojanje
preskače kao neocenjiv.
Znam da ne postoji sunce
koje se pojavljuje na
uzdah samoće.
Paperjasta krila bola.
Ne postoji forma čežnje
ni semantika usana koje ćute.
Ne postoji nedovršen
posao smrti.
Tačan broj ljudi koji su
ikada živeli na zemlji.
Račun o izgubljenom vremenu
na koji bi
potpis stavili dani
osuđeni da ispisuju
samo fraze.
Ne postoje carstva
koja su imala tako
siguran hod,
a pala su zbog slomljene
potpetice na nizbrdici istorije.
Ali šta ćemo reći o
postojanju, takozvane,
ljubavi?
Da je element u kosmosu
koji se javlja u vidu
užarene kugle i nestaje?
Ne nestaje?
Kad bismo mogli čuti
šta o ljubavi misle anđeli
koji kruže oko naših glava
iako do nas ne dopire
njihov šum!
Postoje li anđeli?
Ako postoji to čudo –
fuge Johana Sebastijana,
koje slušamo ozareni
u trenucima bola,
nesumnjivo da
anđeli postoje.
Ko će se snaći u
obilju i oskudici:
postojanju i nepostojanju –
u kutiji i njenoj
zatvorenoj praznini.
Samo Vreme.
Lica kraljeva u ramovima
s pozlatom čuvaju ga
u borama i rumenim
obrazima vlastoljublja.
Dečak na biciklu,
jureći kroz zelenu
svetlost parka,
dok maše nekome na
klupi na kraju staze.
Slaveći vreme, a poznavajući ga
bolje nego iko,
na somotske nabore okeana i mora
Mesec prislanja svoj
svetli dlan
i voda se pretvara u mastilo
kojim će biti ispisani
psalmi pamćenja,
oštrog kao čiode.
Dok nepostojanje
i postojanje,
veoma blizu
jedno drugom,
blistaju samo
kao kratkotrajna
pena iluzije.
VEČERNJA
Nekome je dosta što
sumrak kao šapat anđela
pada na krov,
i život između borova
teće, teče, teče...
Meni trebaju pruge što
presecaju noć,
mesto u kupeu, prozor,
i ravnice da zajedno klize s njim,
stanice, cigarete dim,
i neki mio glas na peronu:
Zbogom, zbogom, zbogom!
KLIKER
Kliker me posmatra
bistrim i hladnim okom.
Neizrecivo – za njega je
vežba nedisanja
i zaobilazni način koji
izjednačava stvarno i maštu.
Jutros se dokotljao
zajedno s poštom u
moje poštansko sanduče,
koje u šali nazivam – život.
„Piši mi o danima ćutanja“,
suvim usnama reklo je pismo.
Kliker me je gledao
s podozrenjem
očekujući odgovor.
Nauči me da čitam nenapisano,
odgovorih na prozirnom listiću vetra.
Da sa razumevanjem ćutim
i tumačim visoki stil tišine.
Kao trava, u svitanje,
da osluškujem i čujem
poslednju reč noći.
Псеудонаучни/псеудоисториографски садржаји у стваралаштву Љубомира Мицића стављени су у функцију изградње књижевног лика Барбарогенија децивилизатора као најважнијег симбола зенитизма. Псеудоисториогарфија представља основно поље Мицићевог идеолошког и уметничког надахнућа. Она се кроз “расправу о методи” током 19. века профилисала као антисистемски и екстремно романтичарски историографски дискурс, што је касније довело до њеног приближавања авангарди, односно идејама зенитизма. Псеудоисториографски садржаји код Мицића могу се објаснити и као његов посредан одговор на псеудонаучне и расистичке тезе Анте Старчевића и његових следбеника у хрватској средини у којој се Мицић развијао и деловао пре доласка у Србију.
Текст који овде доносимо представља извод из чланка који је објављен у зборнику Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine: 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.
ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ БАРБАРОГЕНИЈЕ?
Изашавши из вишегодишњег крвавог и страшног сукоба, демографски унакажен, уморан и истраумиран, српски народ се неочекивано затекао у новој, географски проширеној и квалитативно другачијој земљи од оне из које је у рат пошао – у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој Краљевина Југославија. Територијалне промене и Великим ратом измењено стање духа модификовали су многе аспекте југословенске међуратне стварности, утичући истовремено и на проширење капацитета и домета њене уметничке, односно књижевне сцене. У југословенске и српске стваралачке оквире се, поред осталих праваца и покрета проистеклих из предратнихи напетости и послератног метежа, сместила и авангарда.
Један од најзначајнијих српских представника авангарде, Пречанин из Мајских Пољана, Љубомир Мицић, дуго је и доследно градио свој “изам” који је, упркос идеолошким и другим потешкоћама, остао упамћен као Зенитизам (Голубовић, Суботић 2008; Subotić, 1983). Као и сваки други “изам” и Мицићев је тежио да напусти строго књижевне и уметничке оквире због чега је Мицић претрпео много (Miloradović, 2013). Савременици су га упамтили као тешког и мрачног човека (Vitezović, „Ram za Šagalove prijatelje“, Večernje novosti, 28.2.2003). Књижевна критика га памти као творца једног од необичнијих ликова српске књижевности – Барбарогенија децивилизатора.
Љубомир Мицић
У истоименом роману, Барбарогенијева постојбина је била замишљена као послератна Србија из које би он, у свом зениту, требало да изврши процес децивилизирања хришћанске Европе која је произвела страхоте Великог рата. Са једне стране, Барбарогеније је надахнуће за сукоб против европске цивилизације црпао из жртве коју су поднели стварни, историјски јунаци из непосредне прошлости – хероји Великог рата на које је споменик Незнаном јунаку на Авали тек почео да чува сећање. Са друге стране, призивао је снагу замишљених предака, варвара, који су живели у историографији непознатој праотаџбини “древних Срба”, са којима је аутор везу успостављао преко паганског наслеђа. Барбарогенијеви преци су били замишљени као Срби-варвари, они који још увек нису били примили хришћанство. Зауставивши их у тој фази њиховог историјског развоја, пре уласка у хришћанску екумену и у, како се тада веровало – цивилизовани свет, Мицић је те предхришћанске Србе-варваре покушао у историју поново да укључи почетком 20. века настојањем да своје зенитистичке идеје примени на послератну Србију, Југославију, Балкан и потом на Европу (Marinković, 2013:111-129).
Директну везу између зенитизма и замишљене српско-словенске прапостојбине која се као таква у псеудоисториографском дискурску простирала од Кине до Балтика и од севера Европе до Африке, Мицић је успоставио у Манифесту србијанства који је написао 1936. године, две године пре штампања романа Барбарогеније децивилизатор. Може се претпоставити да је употреба садржаја које данас називамо псеудоисториографским, претходила коначном уобличењу Барбарогенија и да је представљала део процеса доследног изграђивања главног лика зенитизма. Барбарогенијева прапостојбина и његови прапреци – “исконски људи” (у српској варијанти авангарде замишљени као “исконски Срби”) остали су тако изван домашаја историографских знања, настањени трајно у миту и машти, али са потенцијалом да их Мицић кроз Барбарогенија и зенитизам одатле изведе у стварност.
Псеудоисториографски елементи у Мицићевом делуи њихово историографско порекло
У зависности од дефиниције псеудоисториографије зависи и мера којом се у зенитизму могу “премерити” псеудоисториографски садржаји. Уколико применимо најстрожи критеријум да се под псеудоисториографским садржајем сматра став (и комплекс тврдњи које из њега произилазе) да су “Срби народ најстарији”, онда се може рећи да су у Мицићевом стваралаштву параисториографски мотиви најизраженији у Манифесту србијанства. Узмемо ли за критеријум ширу дефиницију по којој су псеудоисторичари склони поштовању паганских божанстава као предуслову који отвара врата најудаљенијим историјским епохама са којима се повезује савремена историја Срба (Јовановић, Радић, 2009), онда се Мицићева склоност ка псеудосадржајима може пратити од првог броја његовог часописа Зенит (1921).
Какви се псеудоисториографски садржаји могу пронаћи у Манифесту србијанства? (Манифест, 2013) Примера ради, може се читати о српском идентитету целог Балкана (“… не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану.”), такође и да је србијанство својим вансталешким устројством дало идентитет и разним врстама социјализама у свету (“…То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнродном и разноименом “социјализму” у свету). Реч српски је по Мицићу носилац логоса “оног вечитог људског” чији су чувари “још увек ретки Срби”, Срби као “најмушкији потомци најстаријег од свих народа” и “највећег народа на свету, по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима”. Осим тога, “од памтивека је све што је ваљало било српско – у старим облицима: сарбско, сарабско, сорабско, сурбско, сирбско, сербско”, док су “велики народи” и “европска цивилизација” свим снагама гушили “заветну мисао о васкрсу балканског и европског србијанства”. У томе су им помагали и сами Срби који су својевољно брисали трагове о праисторијском пореклу Срба – “услед чега Срба више и нема!” (Манифест 2013).
Идеја о најстаријем и најраспрострањенијем народу који је дошао из историографски неосветљених дубина прошлости је стављена у функцију спасења човечанства и уграђена је у идеју зенитизма. Ту идеју је Мицић извео из наводног српског историјског и културолошког карактера целе Европе. Негирана је једна од основних поставки званичне историографије да су Срби на Балкан дошли у 6. веку, да су дошли на позив цара Ираклија и да су стигли “са Карпата”. Ту су “бајку”, по њему, измислили “југо-историчари”. Пратеће тезе су оне о дачанском идентитету Високих Дечана, српским основама византијског царства, Сингидунуму као “српском брегу”, “копненим Србима-Тривалима”, “поморским Србима-Илирима”, да је Европа зачета из крвавог сукоба Карла Великог (Франака) са Србима, те да су “од давнина европска поља натопљена српском крвљу” (Манифест, 2013).
Срби су, у Мицићевој интерпретацији, породили и “неславан род словенски – Хрвате”. Са друге стране, Срби су свој историјски потенцијал доказивали кроз Немањино државотворно умеће и православље, витешки пораз на Косову, кроз “нови васкрс Србије” у светском рату – што се, по Мицићевом мишљењу, није могло сагледати у континуитету због “фалсификатора културних и историјских збивања”. Крешендо Манифеста поручује да се такво, исконско и светско србијанство мора ставити у функцију борбе против ревизионизма (југо-историчара), “аустро-угарском по духу, а само по имену хрвацком питању”, федерализму, “фашистичком и комунистичком месечарењу”, те да србијанство мора постати “врховни закон земаљски” и то у име – зенитизма! (Манифест, 2013)
Неке од псеудо-теза су потом биле уграђене и у роман Барбарогеније децивилизатор: митолошке особине Срба Мицић је приписиваио и Вендесима који су основали Венецију, а Александра Мекедонског, чији је васпитач био Аристотел, такође је сматрао Србином (Premović, 2004; Micić, 1993).
Одакле Мицићу на такав начин формулисане идеје о историји Срба? Псеудоисториографски елементи у његовом делу нису били плод само његове маште, већ су се ослањали на постојеће тезе псеудоисториографских дела српских аутора насталих крајем 19. и почетком 20. века. Упоредном анализом текстова могуће је претпоставити да се Мицић инспирисао делима Милоша С. Милојевића и Симе Лукин Лазића (Упоредити: Манифест, 2013. са Лазић, 1894 и Милојевић, 1872). А ко су били они?
Симо Лукин Лазић
Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић су представљали најрадикалнији део романтичарске историографске струје деветнаестовековне српске историографије, чији је главни представник био умеренији Пантелија (Панта) Срећковић, професор историје на Великој школи у Београду. Милојевић и Лазић су, за разлику од Панте Срећковића, историју Срба изналазили на простору између Кине и Балтика, доводећи их тако у везу са Санскритима, проналазећи их у Индији, Африци, приповедајући о судару Срба са Кинезима, о Србима у Италији, о Србима у “Ђерманији, Данији”… (Радић, 2011:59). Док је Милош С. Милојевић деловао и писао у делимично ослобођеној Србији, Сима Лукин Лазић, Милојевићев следбеник, стварао је почетком 20. века у Загребу, у изразито србофобној средини. Може се претпоставити да се Мицић, живећи и делујући у Загребу до 1924. године, превасходно инспирисао текстовима Лазића који су најпре били штампани у загребачком Србобрану.
Током 19. века у српској култури су биле вођене две велике расправе које су својим исходима снажно утицале на културу Срба северно и јужно од Саве и Дунава. Реч је о расправи о српском књижевном језику која се водила претежно у првој половини 19. века (1815-1847. године, са одјецима и до 1950. године, односно 1863. године) и која је резултирала победом “вуковског језика” у српској писаној културии друга – спор о методи, вођена осамдесетих година 19. века кроз коју се код Срба профилисала критичка историографија ранкеовског историцистичког типа (Јовановић, радић, 2011:47). Прва је у контексту разумевања авангардног “заборава” важна јер су се авангардисти обрачунавали управо са “вуковским наслеђем” и са оним струјама које су у култури подржавале Вукову реформу. Друга је за ову тему важна јер су се авангардисти позивали на романтичарске идеје уперене против “системских структура” (што је постала и историографска наука након победе критичке историографске мисли 1893. године). Може се додати да је између романтизма Панте Срећковића и пренаглашеног романтизма Милојевића и Лазића, авангарди био ближи овај други због тога што је био ближи моделу “мита без аутора” којем су авангардни уметници тежили (Milnović, 2013).
Иларион Руварац
Како је псеудоисториографија са својим “митом без аутора” (о старини Срба) постала извансистемска, па потом и антисистемска историографска мисао? Српска историографија се од краја 18. до почетка 20. века постепено емнациповала као наука, прошавши током 19. века кроз своју прву фазу професионализације, што је подразумевало стваралачки лук од дела Павла Јулинца, Захарија Орфелина и Јована Рајића до победе Љубомира Ковачевића и Илариона Руварца у спору са Пантом Срећковићем крајем 19. века. Анализирајући процес сазревања историографије у 19. веку, Мирослав Јовановић је за референтну тачку развијености историографске струке у Србији посегао за примером тада најразвијеније немачке историографије. Ранкеовске историографске постулате који су у немачкој историографији били формулисани почетком 19. века, 1824. године (Jovanović, Radić, 2009:44), српска историографија је успела да сустигне тек крајем истог века. На тај начин је развој романтичарских теза у српској историографији био могућ током целог деветнаестог века, а оштра полемика која се водила између романтичарских и ранкеовских историчара (конотираних са аустро-угарском, бечком, немачком и црквеном културом у очима романтичара) доприносила је хипертрофирању романтичарских појава у српској историографији.
Не само да је захваљујући расправи о методи романтичарски правац са својим екстремним сегментима током читавог 19. века опстајао као део целокупне српске историографије, већ се, парадоксално, почетак професионализације историјске струке може везати управо за романтизам. Наиме, историја се као универзитески предмет појавила најпре на Великој школи 1838. године, а као “национална историја” је била предавана од 1844. године и то као нередован предмет без сталних професора. Стабилизацијом процеса изграђивања историје у професију се може сматрати управо долазак роматичара Панте Срећковића на Велику школу 1859. године, што значи да је код Срба пофесионализација историографије почела са романтичарским историографским наративом. Тек са спором о методи је почео други процес раздвајања универзитетског развоја од даље научничке професионализације и прихватања и увођења критичких, ранкеовских и Руварчевих метода у историографску струку” (Jovanović, Radić, 2009:42).
Спор о методи се завршио пензионисањем Панте Срећковића на месту професора Велике Школе и ангажовањем те 1893. године на његовом месту професора Љубомира Ковачевића. Дефинитивно прихватање кључних поставки класичног историцизма у српској историографији се одиграо тек у међуратном периоду 20. века (Jovanović, Radić 2009:48).
Отуда се мора нагласити да су, без обзира што су рано били препознати као некритички историографски глас, псеудоисторичари из домена научне историографије званично били избачени на самом крају 19. века. Тако је од 1893. године псеудоисториографија запала у домен антисистемског (антипозитивистичког, антирационалистичког, антиаустро-угарског, антигерманског, антицрквеног) историографског стила и као таква је инспирисала Мицића.
Како су се и зашто авангарда и псеудоисторија сусреле у зениту?
Сусрет псеудоисториографских садржаја и зенитистичких идеја Љубомира Мицића се још може објаснити неким од карактеристика саме авангарде. Укрштање авангарде (као специфичног израза послератне модерности) са псеудоисториографским садржајима (као израза једног вида традиционалности) код Мицића само изгледа парадоксално. Оно је, међутим, логично јер се једном од универзалних карактеристика авангарде сматра склоност авангардих уметника ка позивању на древност, неопримитивизам, фолклорно или митско наслеђе, ослањање на романтизам или симболизам као видове отпора и побуне против просветитељског рационализма (Milnović, 2013:14).Без обзира на необично оштру критику коју је о зенитизму и његовом главном симболу Барбарогенију изрекао Радомир Константиновић – да је Барбарогеније неоригинални и руским футуризмом “префарбани лик” (Konstantinović, 1983:338), остаје и чињеница да Мицићев јунак није био једини варварин у свету авангарде – друштво су му, на пример, чинили књижевни ликови попут дадаистичког Голог човека у години првој, или Маринетијев праисторијски човек.
Даље, авангардно стваралаштво се ослањало и на предмодерне културне обрасце попут ренесансе (отуда, на пример, у Мицићевом зенитизму има карневалских, празничних и гротескних елемената). И још даље – на средњевековне узоре у књижевности, као и на већ наведене “митове без аутора”. Претпоставка је била таква да су првобитне друштвене и историјске структуре настајале управо из “митова без аутора”, па је и авангарда желела да из једног таквог мита постави основе новом послератном свету (Milnović, 2013:9). У таквим претпоставкама о авангарди – њеном ослањању на романтизам или њеном трагању за “митом без аутора” се крије могуће објашњење о присуству псеудоисторијских садржаја у Мицићевом стваралаштву.
У политичком смислу зенитизам је био схватан као израз левичарске и комунистичке идеје која је тежила ка промени, односно метаморфози постојећег друштва. Због тога је авангардни круг зенитиста савременицима изгледао као непријатан и потенцијално опасан кружок људи који изазове нису усмеравали само према уметничким, већ и према политичким структурама које су преживеле рат (Miloradović, 2013:307). Један такав изазов је ишао у правцу превазилажења класних разлика у друштву и у уметности као реликту просветитељства. Отуда је Барбарогеније, Србин-варварин, са својим паганским наслеђем и пореклом из једног митског али демократског и бескласног пра-друштва представљао непријатну књижевну појаву за конзервативне политичке и књижевне кругове. Испоставило се касније да је био једнако непријатна фигура и политичким и уметничким круговима формираним после Другог светског рата јер је, према речима његовог најоштријег критичара, Мицић у лику Барбарогенија извео синтезу револуције и најмрачнијег могућег национализма (Konstantinović, 1983:350, 357). Другим речима, “фашизирање комунизма” је са становишта послератног антифашистичког заноса – било неприхватљиво.
Љубомир Мицић
Барбарогеније децивилизатор (који је “књижевно рођен” 1921. године у часопису Зенит, а коначно уобличен као лик у роману с тезом тек 1938. године) представља можда недовољно разрађену, али Мицићеву “оптималну пројекцију” будућности. Оцена да је Мицић својим Барбарогенијем покушао да изврши “јуриш против историје” (Konstantinović, 1983:373), могла је бити и прецизније изречена: Мицић није “јуришао” против целокупног историјског процеса, већ против оног његовог дела за који је сматрао да представља место “историјског квара”, односно протв епохе модерне, која је у случају Срба, услед њихове нововековне подељености између два царства и више културних модела, предстаљала необичан и сложен случај.
За разумевање сусрета псеудоисториографских садржаја и авангарде (зенитизма) могу бити корисна и нека психолошка запажања. Псеудоисториографска пространства се, слично подсвести, налазе у далекој и несазнатљивој прошлости нашег колективног искуства. Када се једном крочи “с оне стране историјских извора”, отвара се бесконачно дуг, дубок и широк простор из којег се могу црпети фантастичне идеје, измишљени континуитети, произвољни закључци и уметничке представе. Имагинативно путовање авангардних стваралаца у те “далеке земље” свакако да је имало црте рационализма, али, са друге стране, могло је бити проузроковано и променама насталим у унутрашњој структури личности послератног човека. Те промене које су после рата постепено добијале знаке масовности су биле уочене у религиозној и психолошкој димензији личности и окарактерисане су као фундаментална криза европске културе коју су друштва 20. века имала тек да решавају.
Промену у домену религиозности послератних „нових људи” је карактерисало напуштање дотадашњих облика веровања и, са становишта Цркве – нерелигиозност или лажна религиозност, обично наколоњена атеистичким и тоталитарним идеологијама које су се тада почеле појављивати и као државни системи. Управо је Мицић био један од таквих, одушевљен Раскољниковим (Micić, Zenit, 11-1922:1) којим је Достојевски у 19. веку наслутио историјски долазак “новог човека”. Разочаран у европску хришћанску цивилизацију и хришћанског Бога, Мицић је хришћанском Месији, Христу, супротставио “новог човека”, односно “натчовека” – зенитисту, свог Барбарогенија. Схвативши да логос хришћанства и дух просветитељства (који нису увек били усмерени један против другог као у случају Илариона Руварца) нису произвели у свом крајњем исходу друго до сукоба светских размера, авангардни уметници су посегли за осмишљавањем нових друштвених, политичких и религиозних модела. Из таквог једног порива био је рођен и Барбарогеније.
Разочарање десетогодишњег дечака у историјског хероја Чарнојевића чије наслеђе, по Мицићевом схватању, почетком 20. века није могло да помогне Србима у Глини, имало је за последицу његову детронизацију и замену новим херојем. Антропологија религије је такав тренутак препознала: осећање инфериорности (какво је Мицић имао као Србин у Хрватској пре Првог светског рата) настоји се компезовати фиктивним творевинама, па тако доминација маште над реалношћу представља потребу за осмишљавањем митских јунака који ће надмашити недовољно изражени значај исторјских хероја (Јовановић, 2000:225). Отуда су псеудоисториографски елементи и паганство, као основа Мицићевог идеолошког надахнућа и као својеврсна супротност хришћанству, испиливавали на површину Зенитових страница и Мицићевих текстова.
Двадесети век је на европску историјску сцену из светског рата извео и ауторитарну, односно тоталитарну личност. И сам Мицић је показивао знаке тоталитарности, односно ауторитарности.Осим тога, једном од карактеристика авангардне уметности, поред њене ексцесности, револуционарности, тежње ка експерименту и синтезији, може се сматрати и њена “тоталност” (Милновић, 2013:33-34). Говорећи терминима психоанализе, ауторитарна личност се понаша у складу са захтевима свога ида, чије прохтеве образлаже неки ауторитет (религија или идеологија) и који иду даје легитимитет. Пробој ида у его и суперего је после Великог рата добио масовне размере, а легитимизација продора ида у рационалном (его) и етичком (суперего) делу личности је оставила значајне психолошке и друштвене последице. Обим извршених психолошких промена је постао утолико већи што се ид код тоталитарних личности повезао са трансецедентним силама. Не само да су се неки садржаји ида пребацили у его и суперего, већ су преузели облике заступања историјске воље и божанске моћи. (Крстић, 2018:41-47). Да су идеје код Мицића долазиле из психолошке дубине његове личности посведочиће Манифест зенитизму из 1921. године у којем он каже да “нови човек” (зенитиста, касније Барбарогеније), долази из “самоће укочених зидова” и “проклетих улица”, “из мрачних дубина подсвести” и “сабласних ноћи”. Нешто даље каже да су зенитисти “дубоко утонули у бездан душе” и да желе да изађу из себе самих са “новим човеком”. Пред публику излазе као “апостоли” и као “пророци” да “проповедају новог човека”. Наведеним тезама се може објаснити месијанска улога коју је Мицић наменио Барбарогенију.
Паја Јовановић – Сеоба Срба
Један Мицићев исповедни сегмент у Зениту указује нам да је за њега Сеоба Срба представљала место “историјског квара”, односно епоху са чијим је вредностима имао потребу да се обрачуна, да је напусти и да пође у потрагу за давно изгубљеним временима српске историје у којима би, евентуално, могао пронаћи нове хероје. Тако на једном месту у Зениту Мицић пише: “Какове слике Рањеног Црногорца или Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем? Све је то сликарски укочено и непомично мртво висило над мојом постељом, као што је мртва Штросмајерова галерија или Гласпаласт у Минхену. Али ја сам ипак вечером дуго, дуго буљио очекујући да ће мрки Чарнојевић оживети на слици и проходати под српском заставом испред мојих очију. Било је то 1905. године. – Micić, Ljubomir, „Zenit“, Radio i film i zenitistička okomica duha, 23-1923.
Псеудоисториографски садржаји у Мицићевим текстовима каоодговор на Старчевићеве псеудонаучне и расистичке ставове према Србима
Мицићево ставралаштво у Загребу је било обележено личним, уметничким и идејним сукобом са двојицом важних представника хрватске политичке, односно културне сцене, што је за последицу имало премештање Зенита у Београд од 1924. године. Раздражен Радићевим увредљивим опаскама о Србима, Мицић је написао и два пута у Зениту објавио текст “Папига и монопол `хрватска култура`”(1923. и 1926). Други Мицићев противник je био Мирослав Крлежа којег је овај називао “Мимостав Крпежа” (Miloradović, 2013). О Крлежи је 1922. године написао да је као левичар успео да се угура у буржоаску литературу, да је досадан, да се не може читати, да његови текстови нису уметност и да су старотипне концепције, да је Крлежа ученик давно затворене школе (75% натуралиста + 25% симболиста = Крлежа), да је мање уметник од Боре Станковића, да је хрватски домобран, да су његове књиге “Хравтска рапсодија” и “Хрватски бог Марс” лажне и намештене. (Micić, Zenit „Makroskop“, 11/1922:8). Такве увреде му овај никада није опростио, посебно после Другог светског рата када је Крлежа у југословнској култури постао оно што је у политици био Јосип Броз Тито (Милорадовић, 2012:156-157). То је Мицић платио потпуном изолацијом из југословенске културне сцене.
Мирослав Крлежа
Централна тема и подтекст сукоба са Радићем и Крлежом је био око њиховог прикривеног оспоравања значаја српске културе, што је за Србе, а посебно оне у Хрватској, била осетљива тема. Радић је 1923. године писао: „Пре смо били авангарда европске културе, сад смо аријегарда балканске некултуре”, што је била алузија на уназађивање тобожње авангардности хрватске културе уласком Хрвата у заједничку државу са Србима, а 1926. године је написао: “Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу”, на шта је Мицић реаговао својим текстовима у Зениту (Miloradović, 2013).
Живећи у Загребу и познајући хрватску културну сцену, Мицић је знао да оспоравање српске културе и историје у Хрвата нису измислили Радић и Крлежа, већ да су они били идејни следбеници и поштоваоци идеја које су своје корене имале у деветнаестовековној хрватској култури, понајвише у делу и лику Анте Старчевића и идеји праваштва. У време писања својих текстова у којима је одговарао Радићу или нападао Крлежу, а посебно у време писања Манифеста србијанста и Барбарогенија крајем тридесетих година, било је јасно да су и Радић и Крлежа, а посебно овај други, били баштиници и тумачи Старчевића, односно његове правашке идеологије (Милорадовић, 2018). У шестом броју Зенита из 1926. године Мицић је за Крлежу написао и да је “уобразио да је револуционаран и комунистички писац” (Мицић, Зенит, “Легенда о мртвом покрету или између зенитизма и антизенитизма, 6-1926:8). Та примедба се испоставила тачном јер је Крлежа, како је показало његово целокупно деловање током 20. века, био и глорификатор и неприкривени обожавалац Анте Старчевића којег је сматрао централном и најважнијом фигуром целокупне хрватске културе (Милорадовић, 2018).Реплицирајући Крлежи и Радићу, Мицић је посредно настављао стару борбу против Старчевићевих псеудоисториографских и расистичких теза о Србима и њиховој култури.
Стјепан Радић
Шта је Анте Старчевић писао о Србима током 19. века? Примера ради, у делу Име серб, најважније питање које Старчевић покушава да разреши јесте оно да ли су антички извори, пишући о Србима, писали “Серби” или “Серви”. Определивши се за другу варијанту као исправну у ишчитавању античких извора, Старчевић доказује да су Срби били – робови (од “сервус”), те да је “сервус” исто што и хрватски “зароб”, што није било далеко од “Сербом” или “Сорабом”. Користећи израз “пасмина” за Србе, уместо израза “раса” (јер је расизам у многонационалној Аустро-Угарској Монархији био забрањен), Старчевић за “српску пасмину” робовског карактера закључује да и у доба 19. века роб и слуга (Србин) морају остати оно што су “старином” били – да ни на кога и ни на шта немају право, да према њима нико нема никаквих обавеза и да је сав закон за роба (сервуса – Србина) закон његовог господара – Хрвата (Starčević, 1868:9). Посебно болно место за Старчевића је било писање “оног Чеха”, Шафарика, о Србима који је од њих, по Старчевићевим речима – направио народ (Starčević, 1868:12), као и Јана Колара који је нашао у “Унгарији херпу именах која сва заударају по србежу, ево их неколико: Серб, Сирб, Сербешт, Сербаска, Сирбова, Сербовце, Сирбавља, Сербота, Сербелеј, Сербаја (Starčević, 1868:16). Старчевић у истом делу иде и даље: свако дете зна да је Серб чист и парвилан корен глагола сербит (сврбети), па изводи закључак да такав “сврабеж” мора бити губа, а губави су били и “жидови”, па их све заједно треба “утопити” (Starčević, 1868:18). И у свом другом делу Пасмина славосербска по Херватској налазе се слични, псеудонаучни и расистички ставови. (Starčević, 1876). У методолошком погледу (који је код псеудоисторичара најспорнији аспект тумачења прошлости) Старчевиећви текстови се не разликују од српских псеудоисториографских текстова, осим што имају једну димензију више – расизам.
Анте Старчевић није био једини “псеудознанственик” међу хрватским мислиоцима 19. века. У делу Источно питање и Хрвати, Еуген Кватерник, баштини сличне идеје: да су Хрвати тринаест векова историје из које су неправедно били искључени не само културолошки предњачили, већ да су својим утицајем, упливом и посредовањем дали и одлучујући правац историјским збивањима (Kvaternik, 1868). Шафарик је такође био мета напада (Kvaternik, 1868:5), а Само је био тумачен као краљ Хрвата и као такав је био и владар северених Срба (Kvaternik, 1868:49), Хрвати су имали огромну улогу у 7. веку нове ере, а о добу пре тога да се и не говори, потом да су први донели славу Словена на југу Европе, да су први словенску државу на југу установили, да су Срби незахвалници који мрзе своје добротворе Хрвате који су им помогли да оснују своју државу, те да Срба ни ту где јесу не би било да није било Хрвата и сл. (Kvaternik, 1868:63). И Одломци из Државнога права хрватскога за народне династије обилује сличним садржајима (Rački, MDCCCLXI).
У том смислу, црпећи своје уметничко и идеолошко надахнуће из псеудонаучних садржаја српских аутора из 19. века, Љубомир Мицић је настављао борбу између два национализма, два “Пијемонта” – српског и хрватског, која је трајала већ више од пола века. Због тога је Мицић Манифест србијанства усмерио против “аустро-ватиканског по духу, а само по имену – “хрвацког питања” (Mанифест, 2013:114). У свом Манифесту србијанству, Мицић је псеудоисториографске садржаје поставио насупрот историогарфије “југо-историчара” за које је сматрао да онемогућују сагледавање “блиставе” прошлости Срба (Mанифест, 2013:114). Отуда се, код Мицића, концепту југословенског историографског наратива супротставља, не чак ни српски, већ србијански начин тумачења прошлости који је, у Манифесту, претходно повезан са псеудонаучним учењима. Тиме је Мицић зашао у један од табуа југословенске историје и њене историографије – однос србијанства и српства, односно однос Срба из Србије и Срба Пречана који су у Великом рату учествовали и на страни Хабзбурга. Мицић је Манифесту србијанства доминантним прогласио србијански културни и политички модел (сви су Срби Србијанци!) и као таквог га је угардио у зенитизам, своју “оптималну пројекцију” (Mанифест, 2013:124). Може се претпоставити да је управо због такве поставке – да само србијанство може бити неприкосновени историјско-политички и културолошки модел, приде увезан и ојачан са наслеђем “античких Срба” – Манифест србијанству био последњи текст који је Мицић објавио. За опстанак Југославије, како пред Други светски рат, тако и после њега, таква “оптималана пројекција” у чијем се средишту налазило србијанство (варварског типа) никако није смела да заживи.
Glisic Iva, Vujosevic Tijana, „I am Barbarogenius: Yugoslav Zenitism of the 1920s and the Limits of Performativity“, Slavic and East European Journal, 1-4/2017, 718-743.
Голубовић Видосава, Суботић Ирина, ЗЕНИТ 1921-1926, Београд: Народна библиотека Србије, Институт за књижевност и уметност, Загреб: СКД Просвјета, 2008.
Zenit, Zenitism andLjubomirMicić,in: Hendrik Nicolaas Werkman: Kunst in overal. – Stichting De Ploeg – Groninger Museum, Groningen 2015, 56-69.
Јовановић, Бојан, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Нови Сад: Светови, 2000.
Јовановић Мирослав, Радић Радивој, Криза историје – српска историографија и друштвени изазови краја 20. века и почетка 21. века. Београд: Удружење за друштвену историју, 2009, с. 212.
Konstantinović, Radomir, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, 5, Prosveta: Beograd 1983, s. 323-373.
Milnović, Vasilije, Pitanje tradicije u kontekstu srpske avangarde, Doktorska disertacija, Novi Sad 2013.
Miloradović, Goran, „Od anarhizma do šovinizma: Drugi svetski rat i pripadnici avangardnog umetničkog kruga oko časopisa ZENIT – Ljubomir Micić i Marijan Mikac“, Intelektualci i rat 1939-1947, Zbornik radova s Desničinih susreta 2/2012, Filozofski fakultet Zagreb, 2013, s. 305-331.
Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Институт за савремену историју: Београд, 2012.
Premović, Jasmina, „Barbarogenije decivilizator – stvaralac i preporoditelj evropske kulture“, Tokovi istorije, 1-2/2004, s. 7-22.
Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Београд: Стубови културе, 2011.
Subotić, Irina, „Zenitism/Futurism: similarities and differences“, International Yearbook of Futurism Studies, Volume 1, Special Issue: Futurism in Eastern and Central Europe. – Ed. De Gruyter, Berlin, 2011, p. 201-230.
Subotić, Irina, „Zenithist artists“, Behind the Black Square, Texts and Speeches. – Ed. M. Papanikoalou, State Museum of Contemporary Art: Thessaloniki 2002, p.177-184.
У издању Друштва за урбану историју и Издавачког предузећа „Филип Вишњић“ публикована је књига Статус вакуфских добара у Кнежевини Србији (1878-1882): прилог проучавању османске баштине, Ирене Колај Ристановић, 2020. године. Ова монографија се бави анализом шеријатско-правних услова на основу којих су осниване вакуфске задужбине, улогом вакуфа у урбанизацији османских градова, радом Мешовите српско-турске комисије за државна и вакуфска добра (1881-1882), те даје осврт на улогу вакуфа у развоју Прокупља и Ниша и прилаже архивску грађу заосталу из рада поменуте Комисије. Међу списима се налази и списак 1.002 вакуфска добра која су пописана у јужним крајевима након ослобођења од османских власти.
Ирена Колај Ристановић је рођена у Београду 1981. године, где је завршила основну школу и Гимназију „Свети Сава“. На Групи за оријенталну филологију Филолошког факултета Универзитета у Београду дипломирала је 2005. године. Мастер тезу на тему „Документи породице Вељковић на османском језику и њихов историографски значај“, одбранила је 2010. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Докторске академске студије уписала је на истом факултету 2017. године и пријавила тему „Културни идентитет муслимана у Београду 1841-1867.“. Уже поље научног истраживања јесте свакодневни живот Турака Османлија/муслимана у београдској вароши у 19. веку, те заштита османског културног наслеђа коришћењем извора османске и српске провенијенције. Шире поље научног рада тиче се примене шеријатског права у Османском царству у свим областима друштвеног деловања појединца. Била је запослена у Историјском архиву Београда у Сектору за обраду и коришћење архивске грађе од 2008. до априла 2019. године. Од априла 2019. године је запослена на Групи за турски језик, књижевност и културу Катедре за оријенталистику Филолошког факултета у Београду у звању асистента и држи часове вежби из османске дипломатике и палеографије.
УЛОГА ВАКУФА У ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈИ ГРАДОВА
[…] Историјом структуре градских насеља на простору Балкана научници су се почели бавити у време „утемељења критичке историографије“у XIX веку. Прве истраживачке експедиције су настојале да открију остатке античких и средњовековних градова. Средином XX века ће почети прва истраживања османског наслеђа које је оставило дубок траг у историји градских насеља.
„Комплексност феномена града“ одувек је била занимљива посетиоцима османских градова, а доживели су је и описали са различитих становишта. Градска насеља Османског царства била су симбол моћи представника централне и локалне администрације. Нису настајали само „спонтаним развојем производних и класних супротности, већ и свесном активношћу носилаца власти и целе владајуће класе“.У складу са наведеним, институција вакуфа је одиграла значајну улогу представљајући основу урбаног развоја османског града.
Јакобсон и Пракаш, „урбани географи“, доживљавају процес урбанизације градова као спонтану промену територије насељавања становништва услед друштвено-политичке атмосфере наглашавајући да је анализа и разумевање услова због којих настаје веома важна. Ови услови су непосредно у вези са основним елементима који карактеришу градове: верски, образовни, комунални и привредни. Пошто процес урбанизације обухвата „концентрацију становништва у градовима, али и ширење града у простор околних заједница и региона, укључује и структурна својства урбанизације која су фокусирана на концентрацију економских активности у градском простору“.
Свако градско насеље се одликује материјалним и друштвеним карактеристикама које се у њему међусобно преплићу. Градови су пример развоја друштва на одређеној територији. Разумевање историјског развоја града није могуће без праћења историје друштвено-политичких околности које су се у њему дешавале.
Средњовековна градска насеља су приликом освајања од стране Турака Османлија само делимично и у почетку задржала своје одлике. Иста су била позната „као трговиште или варош“ јер су представљала центре у којима се одвијала робно-новчана размена, а имала су и исту физиономију. Најчешће су се одликовала постојањем трга око кога се одвијао привредни живот. Исти трг би био претрпан занатским и трговачким дућанима и кућама у којима се становало. Већину градских насеља овог типа је обележило постојање хана и коначишта, те ђумрукане.
Пошто је употреба камена у изградњи стамбених објеката била скупа, исти су махом грађени од дрвета. У оквиру њих су често и радили и становали представници трговачког и занатског слоја. Богатији слојеви становништва живели су у насељима која су имала и сакрални објекат: цркву. Из наведеног се намеће закључак да су османски градови поседовали сличне карактеристике, али је центар османског града чинила муслиманска богомоља. Средњовековни градски центри су временом усвајали елементе османских урбаних средина и бивали вредновани у складу са истим.
Османлије су настањивале приликом освајања „три типа градова: балкански, анадолски и исламски град на Средњем Истоку и у северној Африци“. Територијално су се разликовали у складу са својим географским одликама, те религијском припадношћу већине становника, а у складу са тим и архитектонским приступом у изградњи сакралних, образовних, привредник и комуналних објеката. Ипак, централни део града је функционисао на сличан начин у свим османским градовима.
Усвајање османског начина изградње градова вршено је постепено уважавајући средњовековни.
Централна администрација Османског царства делила је сва насеља на „утврђена и отворена места“. На нашим просторима забележено је постојање: „кале-тврђава, хисар-утврдаи паланка“. Након што би једно градско насеље било освојено, у њега би се настанила османска војска. Заједничко свим османским утврђеним градовима јесте посебан начин разумевања намене простора унутар града: најзаштићенији део града је била његова унутрашњост окружена високим каменим зидовима и кулама за осматрање. Уколико је тврђава представљала значајан стратешки центар за Османлије, у њу би била смештана управна власт локалне администрације Царства, те представници војних и административних власти. Као неопходност били би изграђени сакрални, стамбени и комунални објекти који су служили задовољењу њихових потреба.
Отвореним градским насељима сматрани су „касаба (тур. kasaba), шехер (тур. şeher) и варош (тур. varoş)“. Статус насеља се мењао у складу са одликама које је поседовало. Статус касабе би добило градско насеље које је имало елементе муслиманског насеља: џамију, мектеб, занатске и трговачке дућане, хан и хамам. Дакле, добијањем муафнаме (тур. muafname) једно место би добило статус касабе уколико би било настањено претежно муслиманима и поседовало одлике градског привредног центра, а то се место у списима називало муаф (тур. muaf). Пошто би насеље било убележено као касаба, становништво које је у њему настањено би било ослобођено плаћања одређених намета (тур. muafiyet). Садржај кануннама не пружа довољно података на основу којих се може закључити на основу чега је једно место добило статус касабе. Међутим, садржај дефтера османске провенијенције сведочи да се „проглашење места касабом односи на демографски, привредни и културни елемент који карактеришу једно место“.Догађало се да касабом буде проглашен само део насеља, а да остатак у коме живе претежно хришћани остане у претходном статусу (тур. gayr-i muaf). Промена статуса градских насеља доприносила је демографском расту становништва, развоју привреде и уопштено оријентализацији освојених градова.
Сваки шехер настао је из касабе. У списима османске провенијенције градска насеља би била описана следећим речима: „Базар живи и џума намаз се клања“ (тур. Bazar durur, cuma kılınır). Из претходног се може закључити да су постојање сакралног објекта и привредног центра били најважнији елементи османског града. Познато је да су насељена места која су поседовала од 150 до 200 домаћинстава имала услов да добију статус шехера. Добијање статуса шехера може се посматрати и на другачији начин. Насељена места која бележе 3.000 пореских обвезника, а припадају групи градова са више од 10.000 становника, насељена места са 1.000‒1.500 пореских обвезника у градовима са 3.000‒5.000 становника, те места са 400‒900 обвезника која су углавном припадала становништву касабе. Са становишта управне и судске власти, седиште санџак-бега или кадије требало је бити у шехеру.
Највећи утицај на развој османских градских насеља извршили су управо вакуфске задужбине и систем муафијет. Становништво које је становало у градовима називало би се шехирлијама (тур. şehirli/şehirlü). Овај назив се односио на становнике градских утврда и вароши, муслимане и немуслимане. Друштвеној класи означеној као аскер припадали су управитељ и војници градских утврда, верски службеници и мудериси, а цивилном становништву, раји, припадали су чланови занатлијских еснафа, трговци и остали становници.
Након што би Турци Османлије заузели нову територију започели би са изградњом сакралног објекта: џамије као симбола моћи исламске заједнице којој су припадали. Визуелна промена градова „која је уследила је требало да означи промену хијерархије на ново освојеном простору и оличавала је трајност владајуће династије“.Центар града у Османлија се ширио око џамије, а иста је могла бити саграђена у саставу вакуфа и текије. Османски Турци су уређење градова посматрали кроз призму изражавања надмоћи над освојеним народима, али и задовољења верских потреба становништва. Због тога је постојање главне, често највеће џамије било неопходно, јер иста је „омогућавала окупљање верника на месту обожавања изражавајући истовремено тријумф ислама“.Привредна област града или чаршија (тур. çarşı) формирала би се око џамије, а из ње су се пружале улице које су чиниле стамбени део града: махале (тур. mahalle). Стециште чаршије и махала било је изван градских утврда у вароши. Свака махала била је огледало њених становника, који су често били у родбинским везама, а припадали су истој верској заједници. Услед различитих друштвених слојева којима су становници махала припадали, поједине су биле познатије по великим кућама и уређеним двориштима, а поједине по сиромаштву.
Муслимани су становали у махалама које су чинили сокаци и поједине слепе улице. Испреплетане улице и неуједначено подељен простор омогућавао је становницима очување реда, мира и махремијета.
Развојни пут османских градова може се пратити тек након проласка две или три деценије од освајања нових територија. Оријентално-исламски елементи би се усвајали након постигнуте сигурности, умножавања броја муслимана и утврђивања управне власти.
У првом периоду након освајања, муслимани би истискивали хришћанско становништво које се услед тога насељавало у периферне делове градског насеља. Исто је бележило пад броја чланова заједнице услед сталне исламизације.
Централна администрација је спроводила исту политику у погледу изградње градова. Наиме, након освајања би се средњовековни градови реконструисали ради усклађивања простора са потребама османске војске. Грађен је велики број табија које су служиле заштити од опасности и смештају топова.
Ирена Колај Ристановић
Освајање је пратило и претварање цркава у џамије или изградња нових. Ова пракса се усталила још од раног периода ширења ислама. Посланик Мухамед је 624. године, актом издатом свештеницима манастира Свете Катарине на Синају, наредио „да се хришћанске богомоље не смеју претварати у џамије нити побожне установе, због новонасталих потреба све бројније муслиманске заједнице“.Међутим, Арабљани су настојали да некадашње византијске цркве прилагоде условима исповедања нове религије и у складу са тим их претварали у џамије. Приликом освајања Балкана од стране Турака Османлија Османлије су у складу са шеријатским правом и тимарским системом одређивања категорија земље сву оружјем освојену земљу сматрали својином, те су и добра која су се на њој налазила сматрали својим власништвом с правом располагања истим […]
Др Милош Тимотијевић (1969), историчар је и музејски саветник Народног музеја у Чачку, у којем ради од 1997. године. Главна подручја његових научних интересовања су друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата, модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века.
КАРАНСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ РИЗНИЦЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ
Манастир Никоље данас је најстарији храм у Овчарско–кабларској клисури. Као и за већину манастира у клисури, ни за Никоље се не зна када је основано и ко је био ктитор храма. Према архитектонским карактеристикама са великом сигурношћу може се претпоставити да потиче из средњег века, највероватније из времена с краја XIV, односно почетка XV века, и вероватно је настао трудом монаха синаита. Први писани помен манастира забележен је у турском попису из 1476. године. Наос цркве манастира Никоља живописан је 1587, а припрата и спољни јужни зид 1637. године. Никоље је био значајан манастир током османске епохе, у коме је постојала важна преписивачка делатност.
Монаси су се бавили и граверским занатом, као и сликањем икона. Никоље је вероватно најпознатији манастир у Овчарско-кабларској клисури, који је у првој половини XIX века нарочито помагао Кнез Милош и цела владарска породица Обреновић. Књижевник Милорад Павић (1929-2009) је значајан део свог романа „Хазарски речник” (1984),сместио управо у манастир Никоље под Кабларом, као и низ других писаца, што је на много начина допринело препознавању културно-историјског значаја овчарско-кабларских манастира у најширој јавности.
Овчарско-кабларски манастири су свакако важни на много начина, а највише као центри духовности и интелектуалног рада у османско доба. Стицајем историјских околности средњи век је на Балканском полуострву трајао много дуже него на остатку европског континента. Опстајање многих старих традиције, као што је на пример украшавање рукописних књига, у време када је штампа већ увелико постојала као раширена пракса, на најбољи начин говори о „дугом” средњем веку и његовим вредностима. На многим местима, а нарочито у православним манастирима у којима су монаси као облик молитве преписивали богослужбене књиге и стварали уметничке предмете на традиционалан начин, средњи век је трајао све до XVIII века.
Сликарски украс, минијатуре, увек су биле важне у рукописним књигама. Као и многи други сегменти уметничког стваралаштва и украшавање књига је доживело свој пад у османско доба. У то време није створен неки посебан нови стил, већ је постојала снажна приврженост традицијама из претходних векова. Због материјалних околности минијатуре су као најзначајнији вид украшавања рукописних књига у овој епохи заступљене у сразмерно малом броју рукописа.
Због дуготрајне и скупе израде, рукописне књиге никада нису биле претерано бројне, нарочито не оне из османског доба. Томе су допринела и многа страдања наших манастира, што важи и за Никоље под Кабларом, које ипак поседује богату ризницу у којој се чува једна од најзначајнијих рукописних књига у српској култури с почетка XVII века. То је Каранско јеванђеље настало 1608. године у цркви Благовештења, познатијој као Бела црква каранска у селу Карану код Ужичке Пожеге. Књигу је исписао поп Вук, син протопопа Ралета. Ову књигу је као део инвентара манастира Никоља уписао већ Вук Караџић 1820. године.
Многе рукописне књиге настале у српским манастирима, данас су расуте по целом свету, тако да не би било ни мало необично да се једна од таквих књига нађе и у манастиру Никољу под Кабларом у коме је у османско доба постојала преписивачка радионица. Ипак, Каранско јеванђеље је по много чему необична рукописна књига, иако је релативно касно настала, тек 1608. године. Оно што је потпуно егзотично, и што представља праву реткост, јесте јединствен пример утицаја исламске уметности у украшавању рукописа на нашим просторима. По свом наглашено издуженом формату, са карактеристичним завршетком у горњем делу, који се сусреће нарочито често на илуминираним Коранима, као и по облицима флоралног украса у стилу „руми” орнамента, минијатуре Каранског јеванђеља имају мало додирних тачака са оновременом српском илуминацијом која је настављала средњовековне традиције.
Каранско јеванђеље богато је украшено портретима јеванђелиста у центру великих квадратних заглавља, мањим заставицама и иницијалима. Текст је писан у једној колони полууставним словима, с иницијалима који захватају пет до осам редова текста и великим златним тачкама исцртаним црним мастилом као розете. Колоне текста, заједно са сликаним украсом, уоквирене су уским меандричним орнаментом, цртаним црним мастилом, плавом и црвеном бојом. Од боја су употребљаване плава, ружичаста, зелена, бела, црна, затим злато и понегде сребро.
Богата заглавља на почецима јеванђеља компонују квадратне заставе, по формату уобичајене у нашим четворојеванђељима XV–XVII века, и уже заставе, типичне за исламске рукописе. Једино је Јеванђеље по Јовану урађено без исламских заставица. Као контраст веома вешто урађеним заставама, људски ликови су крајње схематизовани, готово потпуно подређени и уклопљени у декоративни орнаментални систем. Боје су такође необичне за српско и уопште византијско сликарство, при чему су упадљиве светлоплава, наранџаста и плавозелена, као и коришћење сребра. Једино је застава јеванђелиста Јована урађена у духу српске рукописне традиције, али се и овде јављају наутови листови, типичан исламски декоративни елеменат.
Претежни део раскошних и прецизно израђених декоративних елемената изведен је у складу са исламском традицијом украшавања књига, посебно оних насталих у Персији током XVI века. О томе сведочи не само колорит и избор флоралних елемената, већ и издужени формат текстуалног блока с тракама које га уоквирују, што је све у сагласју са начином обликовања оријенталних рукописа. Орнаментални украси Каранског јеванђеља урађени су у рафинираном цртежу, колористичком складу, са маштовитошћу и сигурношћу извођења, док су људски ликови невешто приказани и накнадно колорисани. До сада није откривен ниједан сличан пример тако истакнутог исламског присуства у декорацији српске рукописне књиге. У изради овог Каранског јеванђеља учествовала су два мајстора. Први је потписани свештеник Вук, а други световни мајстор калиграф, по свој прилици муслиман. Може се закључити да је Каранско јеванђеље редак пример српског минијатурног сликарства у коме се помешало више стилских утицаја, од којих је исламски ипак најснажнији. Украшавање Каранског јеванђеља остала је усамљена појава, и није имало везе са даљим развитком минијатурног сликарства на подручју обновљене Пећке патријаршије. Раскошне рукописне књиге настале у многим манастирским скрипторијумима, својеврсним „радионицама молитве”, путем својих минијатура омогућавају и изражено естетско уживање, при чему украси Каранског јеванђеља нуде и ретко егзотичан утисак.
Valentina Branković iz Narodne biblioteke Srbije je za Stellapolarebooks pripremila lepu galeriju fotografija naslovnica naših časopisa iz šezdesetih godina. Radi se o nostalgičnom podsećanju na neke od heroja naše i inostrane masovne kulture tog doba. Nisu te šezdesete bile tako savršene, ali za debatu o tome ovde nije „ni vreme, ni mesto“. Milena Dravić, Marčelo Mastrojani, Nikica Marinović, Dušanka Kalanj i ostala znana i neznana lica sa Valentininih fotografija svakako su predstavljala najlepši deo te kompleksne stvarnosti.
Zahvaljujemo Valentini Branković, a zainteresovanima za vintage fotografije iz starih novina preporučujemo njen blog Tandara Mandara.
Горан Милорадовић, говор на промоцији зборника радова „Сто година Зенита“ у Народној библиотеци Србије, 17. јуна 2021. године
Тема коју је Ирина Суботић управо најавила, у ствари је тема која је била дуго заобилажена од стране истраживача, а које сам се прихватио немајући никакав други одговор на Иринин предлог да учествујем са својим прилогом у овом зборнику, не знајући шта би то било што још није истражено о Мицићу и зенитизму после толико времена, осим оне једне мине, која куцка тамо на ливади темпирана, и коју сви врло добро виде и заобилазе. То је Мицићев „Манифест србијанства“ из 1940. године, за који сви на неки начин знају да може бити опасан, и да јесте опасан и да је важан, али нико се тога не прихвата. С једне стране сви знамо да нема авангарде без идеологије, то значи и без одређене политике, па тако ни зенитизма не би могло да буде без идеологије. Да би се дошло до смисла србијанства, шта је он хтео са тим, мора се погледати мало историја, не само конфликата које је изазвао зенитизам, него конфликата који су пратили Мицићеву биографију. Први његов конфликт који сам ја приметио, био је када се као војник Аустроугарске нашао на фронту: није био спреман да ратује ни против Србије ни против Русије, па је симулирао лудило, као и многи српски војници у то време. Наравно, то га је пратило кроз цео живот. Неретко је и аргумент против Мицића био „он је луд човек, он има то и написмено“. Затим, када је покренуо свој авангардни часопис и када је почео са својим авангардним акцијама, са својим вечерњима, са својим изложбама, дошао је у конфликт са средином у којој је то покренуо, са једним више традиционалистичким приступом књижевности, уметности, затим је дошао у сукоб са одређеним личностима, врло утицајним. Ништа мање, дошао је у сукоб са Стјепаном Радићем, који је тада био газда Загреба и шире околине. Најзад, дошао је у сукоб са Мирославом Крлежом, који је између два рата већ био етаблиран писац и који је важио за водећег хрватског књижевника. Наравно, ти сукоби нису били толико естетске природе. Они су, пре свега, били идеолошке природе, мада се то није увек испољавало јасно и на први поглед. Сукоб је био такав да је морао да се сели из Загреба и да покуша да настави свој рад у Београду. Ту није издржао дуго. Врло брзо је дошао у сукоб и са том средином, због својих провокативних стратегија за афирмацију „Зенита“, зенитизма и свог погледа на уметност. Тачка на „Зенит“ и тај период његовог живота, херојски период, стављена је 1926. године, када је био позван на суд због марксистичке пропаганде. Само да кажем, по мом мишљењу, Мицић није био дубоко увучен у ту врсту идеологије, пре бих рекао да је он ту врсту провокације користио да привуче пажњу на Зенит и на онај свој рад. Мислим да је он био више менаџер у култури, не само уредник, него управо то, менаџер у култури (иако тај термин тада није постојао), који је спретно користио медије и спретно држао рефлектор јавности, поред осталог и тим скандалима које су он и његови сарадници изазивали, на себи. Наравно, у једном моменту је претерао, и да не би ишао у затвор, напустио је земљу и био десет година у изгнанству у Француској. Када се вратио, наравно, ситуација је била потпуно нова. 1936. године (десет година је било потребно да застари предмет због кога су га гонили), појавио се у Југославији, у којој су буктали међунационални сукоби. То је било непосредно после убиства краља Александра, када су односи између Загреба и Београда били у врло, врло лошем стању. 1936. године пада годишњица смрти Антуна Старчевића, идеолога идеологије хрватског државног права. Све су новине биле препуне комеморативних чланака, подсећања на великог сина хрватског народа, што је Мицића невероватно иритирало. За разлику од Србијанаца, који нису имали добар увид ни у идеологију, ни у културу Хрватске, Мицић, као Србин из Хрватске, јако је добро знао о чему је реч. Знао је да је идеологија Антуна Старчевића не само шовинистичка, него и расистичка и да је изразито непријатељска према Србима и Србији. Тада је почео да пише, а вероватно је и до краја написао свој „Манифест србијанства“ (1936. године). Није га тада објавио, вероватно схвативши да није прави тренутак. Међутим, брзо је дошао Други светски рат. Три дана пре избијања Другог светског рата формирана је Бановина Хрватска. Бановина Хрватска је била она кап која је код њега превршила чашу. Три дана касније почиње рат. Није дуго потрајало, Француска је пала. У тренутку када немачке трупе улазе у Француску, он објављује „Манифест србијанства“. То је било у мају 1940. године. Држава је моментално реаговала, забранила је „Манифест“ и Мицићи у рат улазе као непознати људи. Међутим, тај „Манифест србијанства“ није остао сасвим непознат. За њега се знало, јер су неки примерци ипак били сачувани и тај „Манифест србијанства“ је пратио њега до краја живота као жиг којим је оспоравано све друго што је он урадио.
Шта је писало у „Манифесту“? У „Манифесту“ се пре свега оспоравају обе хрватске државотворне идеологије – и она југословенска Јосипа Штросмајера и Народне странке, и она правашка Антуна Старчевића и Еугена Кватерника, великохрватска идеологија. На којим је позицијама тачно Мицић идеолошки? Он је на позицији оног фамозног чланка Вука Караџића„Срби сви и свуда“ по коме су Срби они који говоре штокавски језик, без обзира на њихову вероисповест. А то је практично пројекат Велике Србије, наместо Југославије. То значи да је „Манифест србијанства“ био оспоравање двеју тада још увек а и данас актуелних хрватских идеологија. Био је то начин да се оспори и сама Југославија. То држава, наравно, није могла да трпи, и он је по позитивним законима био санкционисан. Формирана је поново Југославија 1945. године, али за Мицића у новом свету није било места, без обзира на његов авангардизам, без обзира на његов марксизам и на то што је он, у ствари, био прогоњен за време Краљевине Југославије. Мицићи су истерани из свог стана. Љубомир је остао без свих сарадника и пратилаца, осим своје супруге, која је са њим радила на Зениту као секретар и као преводилац. Били су практично са свим оним уметничким делима, која је он сакупио током времена, а која сада чине језгро фундуса Народног музеја када је у питању авангарда, са свим тим он је био сатеран у једну гарсоњеру, лишен могућности за зараду, осиромашен, декласиран и изгнан из књижевности и културе. Живели су бедно на основу онога што им је дотурано из иностранства и дуго се није знало ни да је Љубомир Мицић жив. Поново је почео да се помиње и зенитизам и Мицић средином шездесетих година. Најпре су се историчари уметности Миодраг Протић и Зоран Маркуш заинтересовали за Мицића и рекли – није то баш тако како се до сада веровало безначајан, тривијалан покрет, а потом им се прикључила и Ирина Суботић. То је била 1966-67. година. Међутим, паралелно са тим афирмативним текстовима и покушајима да се изнова осветли зенитизам, почеле су да се јављају и критике. То је познати текст „Ко је барбарогеније“ Радомира Константиновића, где се уједно одговара – „барбарогеније – то је најмрачнији геније српске културе“. Односно, ту се поново враћа онај жиг не само национализма, него и расизма, фашизма, односно све оно против чега је нова држава била.
Врхунац те критике може се наћи у познатој књизи Филозофија паланке где се развој национализма неминовно тумачи као нацизам, односно да сваки дух паланке, односно дух провинцијалности завршава у нацизму. Прилично радикалан став којим је жигосан не само Мицић, (он је један од) – практично жигосана је комплетна култура Србије у 19. и првој половини 20. века, буквално до Другог светског рата и смене власти. Мицићи су умрли обоје, Анушка 1961, па Љубомир 1971. године. Њихово наслеђе је после дуго времена обрађено и Ирина Суботић и Вида Голубовић су приредиле изложбу да се поново врати у нашу свест, да се поново врати зенитизам у културу. Осамдесет и треће године почиње изложба и почињу прве позитивне реакције на њу, али се појављује, после десетак дана од почетка изложбе, опет данас већ врло познати чланак „Утаја србијанства – случајно или не“. Написао га је секретар за културу ЦК Савеза комуниста Србије Радивој Цветићанин, где се опет извлачи из прошлости „Манифест србијанства“, односно Мицићев покушај стварања српског програма националне државе. Шта је ту апсурдно? Па, апсурдно је то што „Манифест србијанства“ нема никакве везе са зенитизмом, осим што је исти човек био аутор једнога и другога. Зенитизам је егзистирао десет, петнаест година пре Србијанства, при чему Србијанство никада није ни дошло у јавност. Оно је било забрањено, било је сахрањено истог момента када је било и одштампано. Тако да то потезање Србијанства је, у ствари, било један инструмент, једна мотка којом се хтело у ствари постићи нешто друго, једна полуга којом је покренута кампања. Писале су десетине аутора у то време за и против зенитизма, као да зенитизам има неке везе са целим тим питањем. Морам да кажем да је више негативних реакција, далеко више, било у Београду, него што их је било у Загребу или Љубљани. Напротив, тамо је већина била афирмативних текстова, односно одвајали су личност Љубомира Мицића од његовог дела, а посебно због његове колекције која је чинила главнину те изложбе.
Када се све то погледа онда се види да је Љубомир Мицић у свом нонконформизму, јер он је био човек који није знао шта је то флексибилност, био кориштен у сваком времену као средство да се досегну неки други циљеви и неке друге мете. Његово дело је, у ствари, трпело због дисквалификација и због политичности и идеологичности авангарде као такве. Средина у којој није било простора за Мицића, морала је тек да сазри и да се развије до тог нивоа да може да га разуме и да га прихвати. Зато су последњих деценија почела поновна вредновања и зенитизма и Мицића, посматрање без тих страсти, а ја мислим да је можда главни елемент који је омогућио да се Мицић без негативних конотација поново вреднује – нестанак Југославије. Докле год је постојала Југославија, увек је искакало „Србијанство“ као његов програм рушења Југославије. Сада је нема. Сада може да се размишља и о томе да ли тај Мицић заиста био толико луд, каквим су га сматрали.
Пре неколико месеци је у издању Музеја жртава геноцида објављена књига Радета Ристановића Логор на Сајмишту. Сведочења двојице заточеника, у којој се аутор концентрисао на фазу историје овог логорског комплекса после масовних ликвидација јеврејских логораша. У периоду у којем је Старо сајмиште функционисало као Прихватни логор (Anhaltelager) тамо су били упућивани Срби (припадници НОП-а, равногорци, четници Косте Пећанца…), италијански војници заробљени од стране Немаца после капитулације Италије, па припадници других балканских покрета отпора.
Заробљени припадници српских војски су у Прихватном логору на Старом сајмишту настављали своје ратове. Ристановићева монографија показује сву жестину партизанско-четничког ривалитета, чак и у условима заточеништва. Ту окупациони господари логора више и нису били неопходни генератори смрти. Динамика аутентичне домаће мржње била је већ сасвим довољна. Отуда је ова књига извор још једног непријатног сазнања ко смо и шта смо (били).
Доносимо текст који је Раде Ристановић приредио на основу књиге Логор на Сајмишту : сведочења двојице заточеника, Београд : Музеј жртава геноцида, 2021.
У једном разговору са немачким генералима „диригент“ нацистичког репресивног апарата Хајнрих Химлер хвалио се да тајна успешног функционисања концентрационих логора под његовом контролом лежи у чињеници да су појединим заточеницима поверене улоге чувара. У Другом светском рату звали су их капоима. Сама реч потиче из италијанског језика (capo) и означава вођу или лидера. И пре доласка нациста на власт у Немачкој постојао је обичај да се затвореницима додељује део одговорности како би се самостално старали о појединим активностима у склопу организације живота у логору. Формирањем нацистичких концентрационих логора то постаје широка појава. Команданта домаће управе бирала је команда логора, која је знала да уважава предлоге појединих „истакнутих“ заточеника. Историчар Николас Ваксман групише припаднике домаће управе у три колоне: први су били задужени да надзиру принудни рад, другима је припала улога полиције унутар логора, а трећи су били ангажовани у администрацији или логистици. Од таквих су нацисти очекивали да своје задатке извршавају без икаквих поговора и трунке самилости према осталим заточеницима. Евентуално одступање у том погледу кажњавано је одузимањем повлашћеног статуса и пребијањем. Капои су уживали привилегован положај у односу на друге заточенике што је и био један од главних мотива да прихвате ту улогу.
Заточеници логора на Сајмишту нису се по томе разликовали од својих сапатника у другим деловима окупиране Европе и међу њима се такође нашло заинтересованих да преузму поменуту улогу. Сајмиште се и по том основу издвајало од осталих логора који су функционисали на територији окупиране Србије. Заточеницима је препуштен већи број дужности унутар логора – од унутрашњег обезбеђења до рада у некој од служби неопходних за функционисање таквог стратишта. Старешина логора је био на челу домаће управе. Њему су били подређени заменик и остало особље. На месту старешине логора домаће управе били су, тако, капетан Угљеша Радић, поручник Никола Сокић, Лазар Танић, потпоручник Павле Новак и Радивоје Кисић. Највећи број сведока посебно истиче Кисића као суровог човека без скрупула.
Логорска полиција била је први део домаће управе успостављен на Сајмишту. Командант, заједно са својим замеником, спроводио је наређења и руководио логорским полицајцима. У сећањима заточеника као команданти логорске полиције помињу се Божа Форцан, Ханс Конрат, Милан Вукосављевић и Борисав Бане Величковић. Сви наведени, без обзира на дужину њиховог стажа на тој функцији остали су у сећању заточеника као злочинци.
Нисмо успели да дођемо до прецизних података о томе колико је у логору на Сајмишту било укупно припадника логорске полиције у одређеном тренутку. Поједини логораши у својим сведочењима наводе бројеве од 12 до 93 полицајаца.Својом бескрупулозношћу и иживљавањем над осталим заточеницима, како је остало забележено, истицали су се Милутин Поповић из Сарајева, Алија Пашагић из Босанске Дубице, Михаило Цветковић „Жаца“, Абдулкадир Мујкић и други. За разлику од осталих нацистичких концентрационих логора, где је полиција понекад испољавала и извесну позитивну страну, на Сајмишту је њихова улога била крајње негативна. Чврсто повезани са командом логорски полицајци су стварали атмосферу „неповерења и раздора, осећања непрекидне присмотре и могућности да се изгуби живот“.
Припадници сталног особља, како су их називали Немци или персоналци како су остали упамћени у сећању осталих заточеника, обављали су бројне дужности унутар логора. Електричари, кувари, столари, обућари, кројачи и помоћни радници у архиви из редова заточеника могли су се, под одређеним условима, бавити својим пословима. Приликом одабира људи за обављање одређених задатака углавном је стручност представљала најважнији параметар којим су се Немци водили. Болничко особље било је део сталног медицинског кадра, и они су живели под посебним режимом.
Чланови домаће управе за свој рад у логору добијали су квалитетнију и обилнију исхрану и били су донекле заштићени од физичког и психичког малтретирања, изузев у приликама када би било процењено да своја задужења не обављају како се од њих очекује или уколико би починили некакав преступ. Посебна следовања кад је реч о исхрани била су намењена онима који су пристајали да буду извршиоци убистава у Мађарском павиљону, због чега су их други заточеници називали „двопорцијаши“.
Поделе или груписања људи по идеолошкој, политичкој, расној, националној и другој основи пренети су из спољне у логорску средину. Заточеници нацистичких логора окупљали су се понегде и формирали илегалне организације с посебном унутрашњом структуром. Тако организовани помагали су једни другима, радили на придобијању нових чланова, иступали против других група, а ретко и против управе, настојали су да се повежу са светом изван логорских жица, да организују бекства итд.
Према расположивим изворима, у логору на Сајмишту најснажнији илегалну организацију успоставили су припадници комунистичког покрета отпора. Међу сталним особљем формирали су групу која је „имала своје кретање, причање и деловање“. Састајали су се у Спасићевом павиљону и договарали како да се односе према актуелним питањима или вестима, које су некако успевали да прикупе из спољног света. Појединци, попут Василија Жикића, истичу да су у тој мери ризиковали да су на командантовом радио-апарату слушали „Слободну Југославију“ и „Радио Лондон“. Прикупљене информације користили су у пропагандној борби са другим заточеницима, као контраргумент диригованим вестима које су се могле наћи у окупационој штампи или неким другим изворима. У групи није постојала једна особа која би је водила, већ су наступали колективно и били повезани са спољном организацијом, успевајући да у своје активности укључе и друге заточенике, који пре депортације у логор нису били идеолошки опредељени. Комунисти су били најутицајнија група с обзиром на то да је већина „сталног особља“ потицала из тог табора.
Поред припадника Народноослободилачког покрета, међусобно су се „држали“ и равногорци, Италијани, Албанци, четници Косте Миловановића Пећанца итд. Услед недостатка извора тешко је утврдити утицај тих група. Према истраживању Милана Кољанина, већина старешинског кадра логора током 1942. бирана је из редова припадника Југословенске војске у отаџбини, па су и они успели да изграде извесне позиције унутар логора.
Према појединим сведочењима, припадници поменута два покрета отпора третирани су као посебне групе од чланова управе логора. Однос према њима се мењао од периода до периода. Комунистички илегалац из Косовске Митровице Цирил Пош наводи да су приликом његовог довођења у логор, у септембру 1942. године, комунисти имали бољи третман који „се касније погоршао, док је за друге групе постао бољи“.
„Ровови“ што су их ископали комунисти и равногораци на слободи нису затрпани ни у логору на Сајмишту. Између њих је владала велика нетрпељивост и испољавано непријатељство унутар логора. Поједини сведоци наводе да нису били изоловани случајеви физичког и психичког злостављања, пријављивања логорским властима, па чак и убијања припадника супростављених страна. Четници Косте Миловановића Пећанца и други припадници колаборационистичког режима били су у још горем положају.
Део сведочења која су приређена у овој књизи пружају аутентична сећања и на ову мучну тему. Припадник партизанског покрета отпора Михајло Берберијан се у послератном периоду пред стенографом присећа следећег:
„I još nešto. Te četničke grupe koje su Nemci dovodili 1943. godine kad su počeli protiv četnika akciju, mi smo, personal zvani, veliki broj likvidirali na samom Sajmištu. Prosto naprosto bi inscenirali neku rabotu i podgovorili Nemce i pošto su onda među njima tu Kisić, među njima Drago Stenčić, koji je sad u Zaječaru, naročito taj Drago Stenčić – nažalost propio se. Iskoristili smo i ono, i o tome ću da pričam, taj doček, da ga nazovem, svečani prijem, jer dok 1942. godine prilikom ovih grupa Bosanskih niko nije bio prilikom prijema tučen, to se onako u masi ulazilo i ko će da tuče onako na vratima, međutim, docnije one manje grupe kad su dolazile već je nastajalo. Poređaju se ovako a sve zbog tog nesretnog karantina, pa s jedne strane štapovi, pa s druge strane štapovi, i onda je nastala opšta tučnjava. Iako su još znali da je neki intelektualac ili učitelj – upita ga: šta si ti? – vidi ga kad naiđe. To je slučaj s učiteljem iz Surčina, tu smo ga prosto morali da sakrijemo i da ga spasemo jer je već na samom ulazu bio isprebijan i glava mu je bila sva izranjavljena, samo zato što je učitelj. Seljaci su malo jevtinije prolazili, ali ti intelektualci rđavo.
I mi smo tu stvarno iskorišćavali da ih prvo ovi prvo izmlate i: ‘Majku tvoju četničku!’ itd. Pa onda kad ih mi preuzimamo, naročito Kisić, ili taj Stenčić i prilikom egzerciranja svidelo ti se ili ne, mogao ih je da tuče, tako da otvoreno priznajem, da je grupa antičetnički raspoloženih, hoću reći jer nisu svi komunisti bili, članovi Partije, na taj način dosta likvidiralа četnika. Među njima Đuru Smederevca, ne znam da li smo ga tu ubili, ali on je sav u ranama otišao u Mathauzen, i usput je umro.To znam sigurno. Dalje, tu je među njima bio Ilija ‘Gromovnik’ ne znam kako se zvao, nekoliko najokorelijih četnika mi smo na taj način. I onda oficire, i taj poručnik avijatičar iz Kraljeva i njega smo mi krstili. Sve te grupe četničke mi smo preslišali, a ne Nemci, a Nemcima smo rekli šta bilo, ili egzercir vršimo, itd.“
Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.
Извод из романа :
ВАРОШКА ЛЕГЕНДАII: ЂАВОЉИ ТЕФТЕР (Дерета, 2021)
Сад пева мајка чеду, ждрепцу мом пегавом, па кад си буде женила јунака, ће пева он мајки. – прво што памти, материна песма. Њен мек и танак глас, пригушен да не чују браћа, да не чује нико, да их никад не нађу у мраку у ком су безбедни, и само једно друго имају. Узме га у наручје па му склања косу са чела, у ствари га милује. Тако му је касније навлаш, кад већ није дао да се мази, поправљала обрве, додиривала лице као икону која мироточи, са страхом и обожавањем. Док је био дечак, често је спомињала женидбу са великом радошћу и просто неким нестрпљењем, све се крстећи и попљуцкујући, да га од силне жеље не урекне, да му не поквари оно што је у сну видела, девојку лепшу него вила Равијојла, са враним очима и са њим, за асталом и пред олтаром. Као да је цео свет настао само да би се он једног дана оженио. Све би му описивала по ко зна колико пута, увек са истим жаром, сто и сваког старешину понаособ, младино рухо и његово, попа, музику, а посебно невесту. Говорила је да се људи око свадбе добро натегну и помуче да свакоме удовоље, да се сваки обичај испоштује а на крају се само запамти и само се о томе распитује, је ли невеста била лепа. После, од како се замомчио, почела је кад о томе набраја и да поплакује.
– Ће одеш, сине, за службом, мајку ће оставиш.
Он се смејао, терао на шалу, има до тада да га се нагледа па ће да пева кад буде одлазио, а мати би му узела лице у руке, као што се узме крупни цвет руже пре него што се пољуби и увек би рекла исто:
– Цвеће моје, никад се ја тебе не могу нагледати.
Кад је схватио да помисао на његов одлазак стварно жалости мајчино срце, обећа да неће никуда да иде, а да је не поведе са собом. Па зар би то уопште могло да буде? Једна су крв, једно срце.
– Мајке, кад свршим школе, па кад се оженим, ти ће идеш са мном. Свуда са мном. Све буде и прође али мајку си човек једну има. – не казује да неће уписати Учитељску у Алексинцу, како се надала, да буде близу. Одавно се већ распитује и одлучио да иде на Препарандију чак у Сомбор. Тако је и управитељ гимазије саветовао. Штета је да не оде даље од завичаја, макар у Београд ако му је Сомбор далеко. Да види бар Србију ако је свет превелик да се сагледа.
Мучно је мајци већ било и што је решио да иде на школе. Тако је силно желела у она друга времена, у другом животу, да барем једно дете оде даље од Зајечара и од тог Обреновог свињца а сад би најрадија била да ни из авлије не изађе. Али није му бранила. Зар би могла? Уписао је гимназију са најбољим оценама, цела га је варош знала по памети. И по лепоти, враг је однео. Како му је дечачки лик попримао мушке обрисе тако је мајчино срце почело страдати од нове бриге.
– Ће кажеш мајки кад се загледаш?
Он се смеје. Зар се то мајци говори?
– ‘Оћу, мајке, да ми држиш свећу.
Пољуби јој руку па се наслони како је седео до тада, на њено раме. А Иконија зна, остарила је са народом. Ем леп, ем богат а наиван као девојка. Готова несрећа. Па се дала опет у врачаре и молитве, само да га од којечије зле намере и урока заштити. Од зле жене, од поганих курвештија варошких. Син јој брани да му стави неко длакаво чудо око врата, ваљда стоту по реду амајлију, кад би их све носио таман би могао за војводу о Белој недељи да се пријави. Гласно се кикоће, сва кућа одјекује:
– Немој мајке, сви ће ми се смеју.
Кад беше малено дете, спусти јој тамнокосу главицу у крило, отворен прозор па се чује летња песма зрикаваца, мукање крава, миришу помешани балега и траве, мирише земља, Србија мирише. После се и то промени, остарила мати а син порастао, па с’ вечери кад мало поседе, она прилегне. Дамјан се приближи да би му се наслонила на крило, па је успава тако. Пева о Хајдук Вељку, мајка моли да јој пева њену песму. Давно је чула, као девојка, на неком поселу, свашта је од тад позаборављала, а њу није:
– „Појдо на горе, појдо на доле
како тебе нигде не најдо.
Ох, дај да умрем, да не гледам
твоје бело лице други да го љуби.
Ох, дај да умрем да не гледам
твоје црне очи други да ги пије.ˮ
Она заспи а он гледа кроз прозор, преко баште и имања, њива и забрана, у небо.
– А за које су они на мене, мајке, тол’ко намрзли? – пита по сто пута а опет не разуме, толика је та земља, толико је небо, за сваког човека који се родио има и овде и онде по једно место.
– Тако им онај рек’о. Певај, синко, не зановетај.
И никад му није дала ни да пита ни да мисли о мржњи коју носи као белег од како се родио, којом га други обележише ни кривог ни дужног, тек заметнутог. Колико је умела и могла, волела га је, да избрише и потре, разреши и скине као што се свака зла работа скида са човека, то зло које га је дочекало на свету. А волела га је много, и више него што сме неко да се воли. Цео свет се скупио у једну малу, малецку леденицу на доксату, коју сунце чим огреје истопи као да је никад не беше. Дамјан је узвраћао нежном оданошћу какву не може дати душа ако сама није племенита, као што не може трњина да роди грожђе ма како се човек око ње трудио. Али зар је могла, већ стасалом момку, материна љубав да буде довољна? Њене су мисли увек долазиле попут слутње и показивале се као предсказања тек кад се деси, кад буде касно. Мало пре него што је свршио гимназију, би како се молила да не буде, загледао се.
Да је лучом тражио, да је ишао од врата до врата да се распитује за најгору, гору не би нашао. Иконија је њу добро знала, и знао је цео Зајечар. Удовица оног убогог ћелавог трговца што је држао рабатну радњицу код Мале пијаце. Ситна, једва писмена, ни по чему посебна осим по образу, није дала само ономе ко није питао па је муж лемао како је где дохвати. Мати би обе руке у ватру ставила да је кучка Дамјану набајала, само не зна шта, кад је све заштитне чини развезала и опет му узела памет, враг је узео. Јаловица.
Није му бајала. Дошао час да се први пут заљуби. Њему би се и нека друга, да се тог дана тако насмешила, свидела. Мршава, не баш лепа, још рушна па дошла бледа, косу јој најпре под марамом није ни видео. Старија од њега добрих десет година ако не и више. Брзо јој је после лик заборавио. А прво је опазио осмех кад му је продала шећер без кога мајка није могла кафу ни да помирише. Чудан смешак. Нехотично признање жене да би испод свега што је постала још увек могао да буде сакривен стид, оно што прво као врлину истуре девојке а жене после држе за знак рањивости и крију, као што се скрива стоногица испод натрулог пања па брзо побегне остављајући мокар траг у земљи. А њему се ваљда то допало. Та срамежљивост која није потицала из оне научене, васпитане смушености, неукости, наивности као што је бивало код чедних девојака које су га гањале како ступи ногом из авлије. Она се постидела зато што јој се он, баш он свидео, јер та и таква се не стиди пред сваким мушкарцем. Зато што га је истог трена кад је ушао у радњу пожелела. Не да са њим шета, да се уда за њега, да јој чита песме, хтела га је у постељи тог часа, или ту на тезги, испод ње, свеједно. Он купи шта треба и оде, после пар часака изашла је за њим. Даница се звала. До тада је увек послуживао њен муж. Кад је остала удовица, морала је да преузме радњу. Тешко јој је било, не баш способна, у новац се једва разумела, сама и од свих поткусуривана, а опет увек весела као да никакве бриге нема на свету. Тешка, чемерна сиротиња, стално под интабулацијама, на јавним лицитацијама, стално у дуговима са том радњом, а деце ни од корова.
– Је л’ то мајке кува слатко од трњина? – питала га и засмејала се кад се појавио сутрадан поново. Ушао у малу, мрачну радњу и стао код врата. Није ништа рекао, само је стајао и гледао је, и како јој је осмех бледео образи су постајали црвенији, збунила се, испросипала оно жито које је одмеравала.
– Не кува ништа. – тако јој као ђаво набајао. И шта је све рекла та његова мајка, кад је донела свој новац, толико новца да нема живе душе која би место њега изабрала љубав, ништа није било истина. Он је по њу дошао, он је њу узео као што се узме ствар са тезге, као шећер кад му одмери и он однесе, ништа се није питала, није му бајала, није га завела. Он је. Зар би се усудила да гледа Обреновог? Од тог дана не прође сат а да не извири на излог, па на сокак, иде ли однекуд. А знао је да не дође и по недељу дана, да уопште не прође том улицом, па би се појавио, осмехнут и просто срећан кад одају и њени образи и збуњени осмех да ноћу, кад већ заспе и они са нечистом савешћу, њих двоје горе у истом огњу од кога су једнако и бледи и жељни. То се само од себе угасити не може. Јер и он је горео, још како. Досадни му постадоше и онај прозор, и песма и мајчино крило. И где то има, момак скоро за женидбу, да се мази са мајком као да је беба. Одби се од ње, и Иконија је одмах знала, само није могла да рашчивија, која ли је. Надала се, нашао неку да се учи. Бог му је памет дао, зна ваљда шта је за кревет а шта за кућу. А опет, оне мисли као слутње обилазе је и јутром и с’ вечери, младо мушко, то је глупље од ноћи.
Кад је почео да одлази Даници ишао је увек преко дана, после школе. Она би закључала радњу и повела га иза, у кућу. То је била једна сиротињска изба, мрачна и хладна, тужна. Огњиште, сто, орман и стара славска икона, свети Јован. Покрај ње о ексеру обешени пешкир и веза сувог кантариона. У другу собу никад није ни ушао, кревет беше у овој. Свукла се тек кад је трећи пут дошао, коса јој танка и светла, на бедру је имала белег, као зрно пшенице. Кажу да кад се трудна жена дохвати негде по телу а да је пре тога украла, дете се роди са знаком те украдене ствари. Како се загушено смејала док јој љуби пупак и пазух, чинило му се да је срећна. А као да је та њена срећа мењала његову душу. До тада је само матер волео. Тако је мало знао а тако много му је било потребно. Како је одмицало време и додири бивали топлији, пољупци мекши, а шапат између њих све чешћи, почели би и док су раздвојени да га хватају тако силни налети чежње да је одлазио од куће и враћао се по вољи, и више није гледао да ли је дан или ноћ. Од кога да се крије и ради чега? Решио је да каже мајци. На јесен иде у школу, али кад се врати, Даницу ће да жени.
Иконија је, наравно, сазнала пре него што је син обавестио да ће да жени варошку профукњачу. Нити је црноока нити је лепа. Деце нема. Дамјан да жени курветину коју је пола Зајечара преврнуло? Таман да се свет окрене наопако, па ни тада. И да му десеторо роди, боље јој је да се моли црном богу.
– Са коју ће се жениш? – тако га је јако ошамарила, добро му је остала глава на раменима. – Само ти иди, учи си, синко. Али глеј које ти каза’. Ће те раставим са њум таман ме сувог злата и душе моје коштало.
Он се опет осмехне а црвени траг длана још му стоји на лицу. Пољуби је у чело и оде.
Ко може да растави двоје, кад се воле. Ма ни Бог ни ђаво, а камоли човек. Кад му Даница спусти главу на недра, не би је дао па таман да му сами Рај Божији отворе. А она се привије ту и ћути, чује је само како тихо дише, милује му груди док не заспи. И колико је увек на улици и у радњици била весела, њему беше видљива, као кад се испод залеђене површине реке назиру рибе и траве, њена туга. Много је о себи и својима причала, о покојној мајци, о млађем брату, о старој кући и дивљој јабуци које се као девојчица плашила, о мужу који је тукао, тукао, тукао. И онда је Дамјан грли јаче, само да би ућутала, да не говори и да се не сећа. То је пре било, а сад је друго. Од свега што је видео, чуо, проживео, научио, најмање је знао о љубави а опет, тако силна љубав га је очувала на овом свету, па можда у ствари једино њу разуме и уме.
И тако су се, како варошки свет назива љубавне односе такве врсте, вукли сигурно пола године, кад га дочека једног дана уплакана. Није никад заборавио како су се разиграно у барици испред степеника купали врапци а она је брисала рукавом натекле очи и врат, сав мокар од суза:
– Које сад да радим? – јецала је и тукла га у груди стиснутим шакама и челом, Дамјан је загрлио и тешио дуго, и не знајући шта јој је те плаче. Једва му изусти, кад се уморила од ридања, да је занела. Одступио је за корак, подигао јој главу, па гледа црвене очи дуго, испитује, тражи а дамари га оглувеше. Стаде да се смеје, тако дуго и гласно, као да је шенуо па је загрли. Није знао шта ће са собом, љубио јој руке, лице, груди, онда паде на колена да јој љуби стомак, бедра, ноге, и да тако загрљен са њом остане довека. Наиван, просто глуп, већу срећу није могао ни да замисли нити од Бога да моли. Па није било до ње, рачунао је, кад мати сазна, проћи ће је срџба. Мислио је, она само брине како ће живети са Даницом ако не буду имали деце. А желео је и сам, барем четворо. Кад дође дете у кућу, нема више ни мрака ни туге, све испуни, и душу и собе и авлију, смех. Тако му је баш мајка описивала ледене и мрачне фебруарске дане, кад се родио. Па може ли и она већу радост да дочека него да љуља унуче у истој оној колевци где је њега сачувала.
– Иди ан’сана, препаде ме. – каже Даници и опет јој пољуби дланове. Зашто плаче? Са мужем деце није имала, сад је Бог погледао, и још ће их бити, само да он оде на школу и стекне своју службу. А до тада, велико је имање Обреново и превелико, биће да се нахране једна ситна жена и дете. А то ће дете бити Узунски. Грли је а није му право. Како неко може да плаче, једну једину бригу да има на памети у трену кад је сазнао да Бог хоће нови живот да настане? Помагао јој је и до тада, шта има а да није много, да му мати не ускрати, давао је. Већ би на добош отишла радња да њега није било.
– Чему се смејеш? За леба немам! – викала је престрављена, једва може и себе да храни. Дамјан одмахне руком и опет се смеје. Њему је лако, он је Обренов. Сит гладном не верује, увек је било, увек ће бити. Шта зна он како је то кад зависиш од другога, хоће ли донети, кад ће дати, колико, шта ће да тражи заузврат, и до када ће бити ту да помогне, хоће ли само у једном трену да оде некуд, куда га воде памет или очи, па ти гледај где ћеш и шта ћеш опет сама са собом и без ичега свог, иди пијаном оцу да он туче као што је покојник тукао или пусти да те развлаче варошки џукци од којих никад бели динар нећеш видети. Џабе је тешио и шапутао да не брине, да зна колико је имање његовог оца, да никад више сиротињу неће осетити, и да ће са њим да буде срећна и безбрижна, као птица. Као мали врабац кад се прска у барици. И да је воли.
– Кад пођеш из вароши па кренеш горе према забранима, све оне ливаде, њиве, пашњаци, штале, шуме, ма до Неготина које видиш, и у Неготину имање, пола од тога је моје. За које ти бринеш?
Она га гледа, стисла вилице у неком зорту, па забаци главу:
– Ће ме водиш сад одма’ тамо?
Дамјан се смеши и љуби јој извијени врат, на силу је грли:
– ‘Оћу те водим, али не одма’. – па јој опет приповеда како ће све да буде добро, и много пре него што се дете роди, да ће бити госпођа у тој кући. Само мора прво да прича са мајком, мора да јој каже да у утроби те жене, коју очима не може да види, коју куне од јутра до сутра, расте његово чедо, крв и име, његова љубав, његово цвеће.
Рече јој. Мајка га гледа, не говори ништа али клима главом. Лице јој посивело а очи се повукле у дупље, као да је умрла па устала, никаквог израза, ни људског обличја, хладно и празно ћутање, као што је бешћутан леш. Да је тада знао шта јој је рекао ђаво, гркљан би јој ишчупао.
– Добро ће буде, мајке. – пољуби је у образ. Хоће да наслони чело на њено, да је загрли, она само немо, као каква сабласт, окрете од њега лице. Да је тад спутала ужас и горчину, разочарање који јој преплавише душу, да га је загрлила па да га никад не пусти. Него не да куси. Тако смрси човеку памет да све ради супротно од онога што би хтео.
– Зла жена. – уснила је ту ноћ аспиду. Као покрај неке реке седи, није Тимок, хладно и облачно, пада киша, а она брчка ноге у бистрој леденој води, кад нешто шушну у грму што се надноси над реку. Окрене се. Змијурина, палаца на њу. Иконија зграби један камен из плићака па право гују у главу. Уби је на месту. И знала је пре него што се пробудила да курветина неће да роди.
Дамјан је гимназију свршио са одличним оценама и похвалама. Решио да иде на школу чак у Сомбор. Кад је то мајци рекао, само је у намери утврдио. Стегло јој се срце али нека га, нека иде. Чекаће га мајка. То је волео од како је сазнао за књигу. Негде у том белом свету стасава му суђеница. Ове има да се реши пре тога, па макар јој то последње учињено било. Ако је поведе, са њом ће и остати. Почела већ у те дане и варош да прича, да се спанђао са том и том удовицом, јаловом. Није никоме право. Она онаква, никаква, ко је хтео већ је преврнуо још док је покојник био жив, нашла младог момка, и то каквог и чијег, да је жени. Срамота, њена. Њему гледају кроз прсте, шта ће. Младо. Без оца је одрастао, шта је могао да научи. Мати га је под скутовима чувала, и чим их је пустио, оде као свако мушко за првом следећом сукњом. Није ни то добро, кад се гаји дете под стакленим звоном, а посебно син. Женске су опасне за мушко дете као шарка.
Да није тог дана у недоба навратио не би је ни затекао. Отишла би само без речи, као свака протува, курва, као сваки убица кад бежи. А он је осетио док је ходао кроз град, дубоко у уху су му шумели ветар, пљусак, река, лето. Опомињали га да иде, да чује и види. Има већ сигурно недељу дана како се стално изговара на посао и муштерије да га не виђа, а нигде нема купаца ни на пушкомет. Мучи га стрепња због тога, мучи због оног мајчиног ћутања, због познатих звукова који му сви говоре да ће нешто црно, црно да се догоди.
Пред радњом кола и на њима оно мало ствари што је имала.
– Које чекаш ту? – пита рабаџију, овај показа главом према кући. Даница иде отуд па кад га спази пребледе. Он стоји и гледа је, она прође, седе на кола. Све је одмах знао. Оно што није разумео у том трену није га ни интересовало. Сазнао је после сасвим случајно од земљака, кад је већ био у Сомбору, да је мати добро парче земље у то време продала, Јеврем јој дао од свога.
Гледа Даницу згурену покрај крупног бркатог и знојавог рабаџије. Оденула ону ружнију и старију црну кошуљу, само је две имала. Дошла некако јадна али не тако да се човек сажали него само да пљуне и оде. Сасвим неприлично и у недоба, дође му мисао да су њих двоје, та ситна безлична женица и мушкарац до ње, заправо једно за друго и да би била штета да је узео он а не неко ко јој приличи, и коме би она таква могла да буде суђена. Изгледали су баш као муж и жена. И кад је пресрео у сопственом уму ту мисао, није осетио ни жалост ни љубомору ни бес, само чуђење, како могу очи човекове да гледају а да не виде, јер ето он њу тек сад види каква јесте. Није отупео, бол је итекако осећао али извор му не беше минула љубав него почињено зло. За то је једино морао да упита а знао је одговор. Хтео је да му каже, да чује себе док му то говори. Дланови се укочили и тешко је задржавао у грлу муку која је расла из стомака и ко зна где и како хтела да изађе. Сабио је у недра. Изјела га после. Тргне на њу главом и гледа је равно у очи, да побегне на крај света, у саму гробну раку, од тога се лица више није сакрила. Од два бездушна ока свог нерођеног детета.
– Нема. – каже и слете јој суза, па још једна. Оде му поглед мимо ње, слуша како гракћу вране на платану.
– Морадо’. Ти си Обренов. Не знаш ти шта је сиротиња.
Можда је и могла да остане са њим. Да се нада у обећања, да чека да је ожени, да сврши школу, да узме очевину и да не подлегне ономе што ће му за све то време говорити мајка, другови и посебно друге жене, девојке много лепше и паметније од ње. Тамо се уче и учитељке. Леп је он одвише, паметан и богат, млад, са дететом или без њега, није јој намењен. Ни први ни последњи, преболеће га.
– Друга му је суђена. Ели ги остави ели ће се молиш црном богу.
Тако јој рече Иконија. И тако би сигурно било. А тај новац је ту, у крилу га држи, није сутра и није можда. То је за њу живот који може сад одмах да има, и који је њен. Да никога не чека, ни од кога не зависи. Не припада њој Обренов син, па макар га волела као самог Бога. А волела га је. Много. Сад зна да може да роди. Наћи ће срећу уз другога. Можда ће то да буде мала и неугледна, кукавичка срећа али барем ће да буде сигурна. Где је новац, само је ту сигурно. Што је данас, не сутра. Што је суђено.
– Друго ће имаш. – каже му да га утеши а не разуме што се тако одузео, толике њене другарице по сто пута су се чистиле, мужеви и момци не хају. Ништа свирепије од те утехе није чуо а рођени брат га је у постељи давио и у ватру бацао.
– ‘Оћемо ли? – пита рабаџија.
Климнула је главом и зајецала неумесно гласно, као човек који зна да се почињена грешка не може никада и ничим поправити и још горе, да би је опет починио кад би му Бог и вратио време, па више дави врисак него што плаче, у том бесу и болу као да тражи оправдање, пред собом, не пред другима. Тако је могло да буде и никако другачије. Рабаџија потера коња. Једном се осврнула, није за њом гледао. Колико је дуго стајао на том месту, не зна. Слушао вране и шуштање лишћа, гласове са улица, котарање точкова. Ни о чему није мислио. Бол и бес скопчали су душу заједно и разбили је као ништа. У њему само то и остаде. Ништа. Али је прогледао тако да више никад не обневиди.
Наиђе коњска запрега, а коњ неће да обиће као да је набасао на змију, ко зна до кад би стајали ту, ако би се икад и померили, да није викнуо мушкарац са кола. Преко кућног прага Дамјан више није крочио. Све остаде иза, и онај прозор, зимска ружа и јоргован, пиле што поје у багрему, и ливаде, пропланци, коњи. Кад је прошао кроз двориште до штале, да оседла свога, мати га спази са трема па му потрча у сусрет. Мислила је да ће бити бесан, како не би био, али бес прође. Мржња никад. Но може ли у том нежном, милом срцу дечака мржња да се зачаури, па шта год му учинили? Није је никад ни разумео ни спознао мада се родио омрзнут. Није мати дала злу на њега. Гневиће се па ће престати. Можда и није било његово, кучка је са сваким ишла. Паметан је, разумеће. Никога нема осим ње, куд ће и како сасвим сам, без ичега у свет, једва да је из те авлије ногом искорачио. И своје да остави што му је, као и голи живот, у муци створила и сачувала. Не може. Не сме, он је њено дете, мило, беспомоћно. Још је дечак.
Преварила се. Мржња успева свуда ако се баци добро семе. Али он чак ни то није осећао. Није чуо шта је говорила, мртви не говоре. Иде уз њега, и како стигне дотакне му длан не би ли га стегла и зауставила али не стиже, бржи је од ње. Старица потрчкује, пружа руке да му дохвати раме. Он седла коња, нити слуша нити се осврће.
– Немој, сине, цвеће моје. – нариче као да је умро. Узе га за руку, она хладнија од камена – Друго ће имаш, сине. – грчевито му милује ознојен врат, чело, не зна ни сама куда пружа руке, вуче га и трмси, грли, али слабија је од њега, Дамјан ради своје, као да га уопште не додирује. На лицу никаквог израза нема, страшна је приказа заменила њено дете, очи су јој празне. Прича му, моли, убеђује, све што је мислила да ће моћи кад се буде љут вратио на миру да му каже, навре као бујица одједном, само да је чује, да разуме, да опрости. Да остане.
Он ниједну не изговори. Узјаха. Како је истерао дората из штале удари га по слабинама и нешто му шапну, животиња стаде да рже као бесна. Она трчи за њим, закука из гласа. Отићи ће јој, занавек:
– Немој, сине, немој, ружо!
Дамјан потера коња. На несрећу, матер стиже да се ухвати за узенгију. Тако се грчевито држала за њу, ко зна колико дуго је вукао за собом у жестоком касу, по трави, по макадаму, по калдрми, терао је коња бесомучно, обојицу је пена спопала а онда се њено запомагање изгуби, остаде негде иза, то дозивање које ће чути док је жив па и кад умре, заборавити не може:
– Сине мајкин! Јао, сине!
Где је остала, жива или мртва, није знао. Гонио је животињу док је могла да трчи и себе још даље, све док има пута.
Иконију су нашли сву крваву и разбијену. Више није могла на ноге, где је пала ту и остаде. Нарицала је за сином и до саме смрти слабо је шта друго говорила:
– Зимска ружо, цвеће моје…
Па се чинило људима, сишла је с’ ума. А Јеврем јој позна у оку жариште те болести, то је бол тако велика да човека одели заувек од овога света.
2.
„Поштовани господине Узунски,
има неколико месеци како сам намеран да се са Вама сретнем. Прошла је већ година како у Краљеву не седим али нисам своју варош напустио нити сам заборавио у како тешком стању је остала након што сам, у ништа бољем, морао да се склоним. Зашто се нисам вратио, уверен сам да знате. Моје намештење сад је већ потпуно сигурна ствар. Чека се само да господин Војислав буде пензионисан, како се не би смењивањем узроковали немири, пошто му је и тако остало још свега пар месеци у служби. Сматрао сам природним да узмем од могућих функција највишу, где је и одговорност већа а више се може постићи. Место председника општине рачунао сам, остаће свакако мојој странци, те некоме од људи којима верујем. Па како ме је један од њих још пре тога с’ леђа упуцао, а за другога се испоставило да је и неспособан и покварен, сви остали су већ једном ногом у политичкој пензији, морао сам да се заинтересујем за младог учитеља о коме су ми писали још у пролеће Димитрије Антић, Михаило Чебинац, Саватије Божић, дакле све људи од образа, који ме нису никад преварили и који умеју да одлуче човека од нечовека. Једну лошу реч не рекоше ми о Вама, осим што је Чебинац у пар наврата писао да сте на своју руку, али то је он и о мени свагда говорио. Нисам се само њиховим мишљењем задовољио. Посетио сам недавно болесног господина Ристића, па сам чак и ту прилику искористио да се о Вама поближе распитам, замоливши да ме упути на правог саговорника. Послао ме је Миленку Веснићу, јер сте Ви, како рече, његов кадар. У оно што господин Ристић каже, ја верујем као у Свето Писмо. Господин Веснић ме је лепо примио, рече да је чуо за мене јер није никада престао да се интересује за збивања у завичају. Говори још увек као рођени Краљевчанин, нешто тише и отменије, али нагласак је исти. О Вама се махом похвално изразио, али ми је једно опажање нарочито зазвонило. Његово сте, каже, дете. Политичко недоношче. Тврдоглаво и осионо. Али праведнијег човека нема у Србији. Ништа ми више и није морао рећи. Тог сам часа решио да се са Вама сретнем и да Вас за заједничку ствар придобијем. У мене је срце поштено и храбро али сам много од наивности страдао, па онда са мном и цела варош. За свакога рачунам да је добар. Ништа ми од тачног кантара није потребније. Али на сусрет се чекати не може. Страхоте које се ових дана и по новинама повлаче о догађајима у Краљеву, блато у које је тамо моја странка, деловањем сопствених чланова бачена, чињеница да општина нема председника, а да је претходни изгласан без избора, не даје ми времена да Вас лично упознам пре него што Вас замолим, као мушкарац и као човек, да занемарите реч дату у јавности и да, као кандидат своје странке, учествујете на изборима. Као ни ја, нисте политичар. Разумем Ваше разлоге, дубоко их препознајем и уважавам. Такође, као ни ја, нисте Краљевчанин. Ипак, у тој сте вароши пронашли дом, а Ваша и моја супруга провеле су девојаштво заједно. Можда би могло бити, да сте баш онакви каквим Вас моји пријатељи описују, па да бисмо заједно у Краљеву учинили више него што може ма који од нас двојице сам, на неком другом месту. Ако бисмо умели, као либерал и радикал, заједно да деламо у интересу народа, државе, сиротиње, била би наша варош најсветлији пример братске слоге, и не би њезин напредак имао краја. Колико сам разумео Михаила, Ви сте намерни да се посветите добротворним Фондовима и школи. Али знате, у то сам сигуран, да се благостање не заснива на милостињи него на производњи и поштеној расподели, на забрани сваке крађе и злоупотребе. То можете да осигурате само са позиције власти. Можда Вам је ово што ћу рећи мрско, али то благостање зависи сада од Вас. Буде ли на место председника изабран ма ко други, мојим повратком наставиће се борбе, гложење и раздори, те отимање око касе, отимање из дечијих уста, отимање отетога и тако у недоглед. Ви сте изузетно млад човек. Памети, поштења и храбрости Вам не мањка. Донећете ону одлуку која иде на руку народу и нашој вароши. Ја Вам дајем часну реч да ми ништа није драже него да Краљево предам на старање честитом човеку. О странкама више и не мислим. Па кад се ускоро будем вратио, да се погледамо у очи, стиснемо један другом руку и онда, да заједно деламо. Јавно, разумете, не могу позивати да се гласа за Вас, али моју подршку недвосмислено имате. Нама добро а никоме зло. Мр. Максим Несторовић.ˮ
Човеку је у две ствари најтеже да поверује. У велику несрећу и велику срећу. Кад му се саопште нарочито црна или добра вест нађе се у стању делузије, уверен да то што је чуо, није чуо. Тако и Дамјан чита писмо два пута, а како је сумњичав и по природи и по навици, читаће и трипут. Можда је та његова хронична неповерљивост такође делузија. Али му је много пута главу спасила. Мр. Типичан медицинарски рукопис. Преписменили се. Па не могу да пишу као сав нормалан свет. Тумач му треба да дешифрује.
– Мусава! Облачи се. – вуче је за рукав, као у некој журби.
Тесто јој већ нарасло, биће хлеб кисео ако не стави да се пече. Не ваља више да стоји на топлом.
– Па изнеси га напоље.
Стевка се смеје. У све се петља а не зна. Не може то тако, час на хладно час на топло, као да му је за о главу баш одмах да изађу. Дамјан узе наћву и изнесе је пред врата, покри крпом па синијом. И још каже да не брине ништа, биће бољи хлеб него сви које је до сада умесила. Ако и не буде, има код Македонца. К’о да мора сваког дана хлеб да се једе. Много јој је лепо са њим да живи. Ништа се не мора, нити је буди сабајле, нити захтева трпезу као отац, постеља, каже, воли кад је неразмештена, да остане онако како су устали, па да је тек пре легања мало уздигну. Једу кад су гладни, где се коме једе, оно што има, и ништа од свега чему је матер учила и чиме јој је претила, не примењује. О својој се одећи сам брине, а и њој хоће да опере кошуљу или гаће. И косу. Једино не простире веш да га не виде у градини јер би се смејали. Воли да шета али је не тера ни на то, ако види да јој се не иде. А то баш ретко бива, где јој је лепше него са њим?
Преподневно сунце отопило лед по калдрми, испод кровова почели да цвркућу врапци. Нема много света на улицама, недеља је, ко их сретне, поздрави, па се за њима окрене. Лепи су тако млади и срећни, свако то воли да види, као кад набаса шетајући голом гором на редак цвет. Срећа се не може, исто као и несрећа, нити сакрити нити одглумити. Држи је под руку и блеси по крововима, светлим небесима, па низ сокак. Али како је држи. Како се нагне благо да јој нешто шапне, па је погледа, насмеши се. Стевка му приклони главу и узврати осмех, порумени. Још је то не пушта. Чудо, трепет, трема што је њен.
– Причај ми, мутава, о Несторовићу.
Стевка слегне раменима. А шта она зна? Сећа се да га је први пут видела са девојкама на Биљни петак, до Ђурђевдана су само о његовој лепоти клапарале. Нису њих интересовале исте ствари као те Дамјанове досадне и озбиљне старце.
– Немој да ми ћутиш, кад те питам. Еј, Стевка. – Дамјан стаде па јој погледа у очи неким дубљим, оштријим видом, могла би се на њега као на бритву посећи – То што мислиш, мени вреди да знам.
Сад се само још више збунила. Не зна куд ће ни са очима ни са рукама. Зар је збиља никада нико није питао шта мисли?
– Знам да је носио подеран капут. И ципеле бушне. А обе су му жене биле богате. И ону ноћ кад су га погодили, био је у њему. Причала ми је Деспина после, колико је могла а изговори…Живот јој је прекинуо. Све ради вароши.
Дамјан клима лепом главом, нешто као конта.
– А кад бих се ја, ради вароши, са њим удружио, би ли теби сметало?
– Што би ми сметало?
– Па кажеш, за његову жену, да јој није било право што се примио политике. – ухвати је чвршће да му се приближи, па поведе уз улицу, према цркви – Ја сам мислио…Стевка. Свашта сам…Ја сам ради њега у Краљево дошао. Чуо сам да је један поштен човек пао. Либерал али достојан. Погођен у леђа јер је добар, честит. Да је остала варош слуђена, керови је развлаче. Само ради њега упирао сам да ме овде ставе. Да свирепи победе, не дам. Да добри гину, не дам.
Она трепће затечена. Чак и девојка потпуно неупућена у политичка дешавања зна, начула је од оца, да су Максимова и Дамјанова странка супротне.
– Шта ме се тиче која је партија, ако је частан. Рачунао сам, кад се врати, да идем… А сад, не знам. Можда он и ја можемо…да не буде више раздора, да не буде политике него да се живи. Да ја останем…да ми овде останемо. Ти и ја. Са њим. Шта ти кажеш?
Препаде је поново то ужасно питање. Шта она њему да каже паметније од онога што је већ сам издумао. Замакоше према Духовној. У оградама пресијавају ситне бистре капи, кроз голе гране промиче сунашце. По авлијама, испод снега, већ се понегде назире стврднута црна земља.
– Ту су становали.
Дамјан застаде, приђе тарабици. Мала, оронула, сиротињска кућа, тек нешто новија и већа од његове. Мисли, загледа. Тада је вероватно одлучио. Редак је поштен човек као прве љубичице. Кад га нађеш, не узмакнеш. Узмеш га за друга. За кума. За брата. Коме ће наудити, ако покуша? Не буде ли добро, отићи ће, као што је увек одлазио.
– Је л’ би била радо супруга општинског председника?
– Била бих радо твоја. Па ти буди шта му драго.
И болно и слатко зачепаше му се те речи за срце. Загрлио би је, пољубио у округли образ, у паметно чело, али мало му је то, за њену љубав, све је мало. Па онда ништа, показа јој главом да пођу натраг и узе је опет под руку.
– Кад сам био дечак, нисам још ни проходао, тебе је моја мати сањала, је л’ знаш то?
Она окрете лице према Господар Васином конаку, одакле је јато црних врана полетело са грактањем. Како би знала. Реч јој није о себи рекао. Не дира га, ако ћути, то је зато што боли. А ако боли, нека буде заборављено. Што мора да зна? Такав је као што га види, осећа у тами собе, под прстима, уснама, у себи. Ништа што би испричао неће да промени ни његову милу душу, њену љубав ни живот који имају. Ако једном буде говорио, нека то буде да себи олакша ране, а не да њој ублажи знатижељу.
– Не знам ни да си имао мајку.
Дамјан после два корака у ћутању ипак није одолео, гласно се насмеја.
– А како бих другчије настао?
Стевка хода повијене главе, а у углу усне, скровитом месту за смешак, игра сама нежност:
– Као цвет, или пахуља. Од Бога.
Ништа није одговорио, само је испод ока посматрао тај смешак и огромне округле очи. Баш је она пахуља. Џак кромпира. Па се смеје самом себи, није Стевка мутава него он. Рекао би јој, а не уме, никад није о томе говорио. Смејала би се. Мусава, њему да се смеје. Не може. Наместио је озбиљно лице али је једва дочекао да дођу кући. Љубиће је док му усне не утрну. Стигоше брзо, пусти сокаци па их нико не зауставља. А у авлији, ветар смандрљао синију, а око наћве се скупиле комшијске кокошке, кљуцају тесто, међу њима Лисица, вратила се, лиже оно скорело брашно.
– Гулићеш ти мени проју од сад. – Стевка се као љути а смешно и њој, како не би било.
У свом мучном издавачком (и политичком) ходу Љубомир Мицић је непрестано јуришао на етаблиране ауторитете и главне друштвене токове. Нападао је тезе хрватског праваштва, Крлежу, Мачека, Радића, затим београдску комунистичку и надреалистичку омладинску чаршију, па југословенство. У Манифесту србијанства он се није задржао на критикама, већ је уместо југословенског понудио својеврсни алтернативни српски модел. Мицићев радикализам доделио му је судбину вечитог дисиденства. Овај љути аутсајдер ударао је снажно и без калкулације, често, како истиче Горан Милорадовић, острашћено и искључиво. Узбуњивао је и позивао на опрез и будност: “Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.”
О Манифесту србијанства пише историчар Горан Милорадовић, научни саветник на Институту за савремену историју у Београду. Текст је базиран на његовом обимном чланку “Манифест србијанства Љубомира Мицића – post festum“, објављеном у зборнику: Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine : 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.
Снимак излагања Горана Милорадовића на промоцији зборника о Зениту, одржаној у Народној библиотеци Србије, можете погледати испод текста (од 46:26).
Мицићев сукоб са представницима хрватске културне и политичке елите почео је много пре Манифеста србијанства. Полемисао је он са Миланом Беговићем и Љубом Визнером, уредницима загребачког часописа Kritika, оспоравао Крлежу (називајући га Мимостав Крпежа) и његов часопис Plamen (Micić 1921: 3), (Уредништво Зенита 1926: 28) и укрстио копља са Стјепаном Радићем (Micić 1923: 1–2). Мицић је, можда чак и први, приметио двојност у Крлежиним идеолошким ставовима, који су декларативно били радикално леви, а да се он притом није одрекао ни својих правашких убеђења (Miloradović 2019: 29–64).
С друге стране, Мицић није био импресиониран салонским комунистима и „комунистима“. Његова изјава: „[н]адреалисти су добили батина од тате и маме, ради тога, што су причали, да су сањали револуцију“ (50 у Европи: јул 1929: 6) стекла је, чак, одређену популарност у књижевним круговима. Марко Ристић је настојао да Мицића дискредитује., тврдећи да је покушај сарадње у Зениту „[…] брзо онемогућен тврдоглавошћу и ограниченошћу Љубомира Мицића, директора Зенита, који је, на жалост, своје ванредне способности упорности и енергије ставио у службу својој амбицији да од тзв. ʻзенитизмаʼ начини читаву идеологију која би имала да преобрази, да ʻбалканизираʼ Европу!“ У свом чувеном Indexu написао је да је: „Мицић, Љубомир, српски списатељ, антиталент и мистификатор, уредник Зенита, оснивач зенитизма, идеолог барбарогенија, и ето тако: ништа.“
Љубомир Мицић
Своје мишљење о београдским надреалистима Мицић је 1933. године изнео у писму књижару Светиславу Цвијановићу: „Те преведене бургије извесних пискарала без трунке талента и без мрве духа српскога не заслужује пажњу. Најпитомије речено, то београдско стовариште – овдашњег надреализма неколицине ветропира без икаквог књижевног значаја – ругоба је за Београд и књижевност српску. […] Јер вреднији је један запис Григорија Божовића […] него целокупна та књижевна онанија.“ (Голубовић и Суботић 2008: 252)
Тако се између два светска рата формирао књижевни и политички „фронт“ против Мицића и зенитизма, који се протезао од Загреба до Београда и трајао док су били живи његови актери.
Манифест србијанства је, као што наговештава и његов назив, памфлет против Југославије, а за српску националну државу. У предговору, написаном 25. маја 1940. године, Мицић каже да часопис покреће „[…] баш у тренутку великих судбинских судара и вратоломних политичких преображаја, у часу непојмљивог помрачења готово свих умова српских.“ (Уредништво 1940: 4). Узнемирен политичким збивањима, он је решио нешто да учини, о свом трошку и на сопствени ризик. Мицића су власти обеју Југославија прогониле јер је оспоравао темеље тадашње државне архитектуре, односно начин уређења српско-хрватских односа. У питању је толико велика политичка „бласфемија“, да су прави разлози прогона Мицића и оспоравања његових идеја увек били замагљивани неким књижевним, моралним или личним мотивима. У противном, неминовно би јавност била упозната са Мицићевим тезама, што се никако није желело. Зато је он увек помињан само као „фашиста“, „хитлеровац“ „расиста“, „шовиниста“, „антиталенат“, „мистификатор“, „ограничен“, „луд“, па и „магарац“, али никада као критичар српско-хрватских односа.
Шта, уосталом, пише у Манифесту србијанства?
1) Пре свега, Мицић је оспоравао идеологију хрватског државног права Анте Старчевића и Еугена Кватерника. Уочивши психолошке ефекте правашке пропаганде на Србе, Мицић је писао: „[…] европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историјског и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима […]“ (1940: 8). Он је тиме отворио тему расизма као дела Старчевићеве идеологије, изнео тезу о српском пореклу вође праваша и указао на последице ширења те идеологије на српску самосвест. „Самопрезир“ који помиње претеча је каснијег „самопорицања“ (Ломпар 2015). Тврдећи да Срби нису „[…] долазили као просјаци на Балкан […] а понајмање по одобрењу или позиву цара Ираклија“ (1940: 9), Мицић је одбацивао тумачења списа Константина Порфирогенита, која су изнели Фрањо Рачки, Старчевић и Кватерник (Rački 1861: 12–13), (Starčević 1868: 33–34), (Kvatèrnik 1868 а: 49–53, 61–67, 95–97). Написавши да „[…] српски народ као родоначелник свих такозваних словенских народа, горег рода и порода није имао од порода хрвацкога“ (Мицић 1940: 11), алудирао је на тезу Павла Јозефа Шафарика, а коју је прихватао и Вук Караџић, да су се „[…] Срби негда звали сви словенски народи […]“ (Караџић 1975: 119). Уједно, Мицић је дао одушка својим емоцијама спрам Хрвата. Старчевић и Кватерник су Шафарикову тезу, наравно, оспоравали (Starčević 1868: 12–13), (Gross 2000: 54, 57–58, 230, 237–238, 248). Мицић следи Караџићеве мисли и када пише: „[о]д лакта старинских Хрвата остала је шака Бодула, односно Водула, тојест људи настањених покрај воде, али то је и сувише мало за један народ.“ (1940: 18). Тако је на Хрвате гледао и Караџић, чије идеје су Мицића, очито, инспирисале (Караџић 1975: 131), (Караџић 1861: 298). Пишући како је „[…] варварин […] слободан човек а цивилизовани људи су савремени робови“, Мицић (1940: 7) је одговарао на Старчевићево малициозно тумачење да „име Серб“ потиче од латинског назива за роба (Starčević 1868: 3–15, 26– 29), (Starčević 1899: 29–30). Можда би управо у отпору тој тврдњи требало видети зачетак идеје за књижевни лик Барбарогенија – слободног човека?
2) Оспоравање југословенске идеологије бискупа Штросмајера и Фрање Рачког друга је најважнија Мицићева тема. Још 1926. године он је изразио своје подозрење према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Уредништво Зенита 1926: 28). То је касније образложио коментаром Првог српског устанка: „Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром.“ (Мицић 1940: 14). Мицић није био сагласан ни са обимом ни са карактером Југославије: „[…] нова Србија мора да васкрсне, већа и моћнија од Југославије […]“ (1940: 8). Затим је поставио захтев: „[д]ајмо цару царево, а Србину Србиново: потпуну безбедност и поштовање личности, културну предност и политичку слободу, неограничену слободу мисли и србовања. Укратко, слободан српски народ у слободној српској држави од Охрида до Триглава, а у својој држави – свесрпско србијанство.“ (1940: 21). Тим и наредним одломком Мицић је показао да Србију и Југославију сматра за два супротна државна концепта: „Кукају ли кукају, они што траже ʻрацком питањуʼ лека, од немила до недрага, они исти што му још у изгнанству сковаше златну и удобну колевку са Крфском Декларацијом и Женевским Споразумом […] Траже му лека ʻпрактичниʼ политичари од јутра до мрака, а нарочито у недостојном путничењу између једне славне престонице и једног завереничког села, и не нађоше му лека.“ (1940: 22). „Рацко питање“[1] је српско питање, „славна престоница“ је Београд, а „завереничко село“ је Купинец, Мачеково родно место и штаб ХСС-а. Мицић није био толико наиван да мисли како су за постојеће стање одговорни само домаћи политичари: „[…] цео свет је гушио заветну мисао српску: мисао о васкрсу балканског и европског србијанства“ (1940: 7), али је ипак сматрао да управљачи и службеници државни „[з]аборављају, или се чине невешти, да наша отаџбина није никаква нова држава а ни вештачка творевина туђинских државноправних заврзлама […]“ (1940: 15–16). Тиме је, опет, супротставио Србију Југославији. Наравно, Мицићев став по коме је „[…] туђинско ʻјугословенствоʼ живом србијанству […] ископало гроб“ (1940: 5) власти Југославије нису могле толерисати. С друге стране, поставивши „србијанство“ у средиште националне идеологије, Мицић се коначно измирио са Србијом, која га је својевремено тешко разочарала својим односом према Србима пречанима, а посебно према њему самом (1925: 3–5). На насловној страни Србијанства налази се парола која изражава најважнију мисао Мицићевог Манифеста, ону којом се тај текст и завршава: Сви Су Срби Србијанци! У тим речима сажет је програм интеграције српске нације у оквиру српске државе, којим се, уједно, нуди ново тумачење симбола са српског грба.
3) Као и Вук Караџић, Мицић је основним критеријумом националне припадности сматрао језик, а за посебно осетљиво питање – његов назив: „[…] данашња држава још није увидела преку потребу да врати и обезбеди томе мученику – језику српском – свето право бар имену и старом писму његовом. Можда су заборавили ʻдржавнициʼ да је српски језик један од најснажнијих темеља српске државе и народа […]“ (1940: 14–15). „Старо писмо“ је српска ћирилица, за коју је он сматрао да је обесправљена. За Мицића, језик и ћириличко писмо нису само средства комуницирања, него важни чиниоци националног идентитета. Они, за њега, имају велико симболичко значење, због чега су неизоставни елементи његових идеолошких схватања, али и средства њихове реализације у историји: „Са лакоћом се заборавља, или из незнања обилази суштина, да се народи и државе бране, одржавају и проширују бар исто толико снагом својих језика, колико и снагом ватреног или ког другог оружја. Заборавља се да наше данашње државе не би ни било без српског језичког пространства – а оно је најпре било књижевно и песничко дело па тек онда је постало и правно-политичко […]“ (1940: 15). Да ли у овој реченици треба тражити узрок каснијег Константиновићевог онако детаљног проучавања српске поезије са идеолошког и моралног становишта? Како год је доживљавали и вредновали, улога поезије при изградњи националне свести опште је место.
4) Манифест србијанства био је и реакција на талас политички и национално мотивисаног насиља који је запљуснуо северозапад Југославијe тих година. После атентата на краља Александра, праштале су подметнуте усташке бомбе и падале главе у обрачунима различитих политичких опција. Мицић је писао како неки „[…] патолошки мађионичари […] јуришају, па псују, па бесне, па убијају невине људе […]. Па ни по јада када би још хрватски политички месечари и народно-државни одметници, културни скоројевићи и повлашћени мрзиоци србијанства, кад би ʻоткрилиʼ свету да је земља округла…“ (1940: 19–20), итд. Острашћен речник, конфузне мисли и збрка емоција који избијају из овог пасуса показују да је писан у афекту. „Патолошки мађионичари“ и „хрватски политички месечари“ су чланови ХСС-а, али и франковци, чије илегално крило су чиниле усташе. За разлику од представника владе и двора, који су Мачека и ХСС прихватали као легитимне саговорнике, а усташе сматрали за терористе, Мицић није правио разлику између њих. Поред тога, увиђао је да нове идеологије могу бити и средство за реализацију старих циљева. Зато се код њега може прочитати да је „србијанство“ „[…] свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилацове мешавине данас је повлашћено хрвацтво, што одувек у српском народу значи туђинство“ (1940: 22). Мицићево помињање федерализма, фашизма и комунизма као средства за афирмацију хрватских националних интереса његовим критичарима је могло изгледати као лудост. Данас, то је историјско искуство.
5) На тон и садржај Манифеста србијанства утицао је, поред осталог, и почетак разговора политичких представника Срба и Хрвата: јула 1936. године председник владе Милан Стојадиновић признао је постојање „хрватског питања“, а 8. септембра 1936. године вођа ХСС-а, Влатко Мачек, састао се са краљевским намесником кнезом Павлом Карађорђевићем. Зато се могућа „нагодба“ и „споразум“ са Хрватима помињу и у Манифесту србијанства (Мицић 1940: 16, 19). Споразум Цветковић-Мачек био је тада још далеко, али Мицића је развој догађаја веома бринуо – за разлику од београдских политичара, он је познавао правашку идеологију и стрепео од последица могућег договора. Тада, 1936. године, још се није могло видети да је Стојадиновићева политика усмерена на блокирање деловања ХСС-а и избегавање да до споразума дође. Вероватно је убрзо то и Мицић схватио, јер свој текст тада није објавио. Међутим, и без споразума, ХСС је створио „државу у држави“, контролишући администрацију и створивши паравојне снаге у Савској бановини (Силкин 2011: 284), (Karaula 2015). На свој искључив, острашћен и патетичан начин Мицић (1940: 19) је изразио подозрење према било каквом споразуму у Југославији: „А онима што мисле да су крв изменили када су вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз ʻспоразумʼ траже увек и само туђе јер својега немају, који у ʻспоразумуʼ траже српски пораз […]“. При том, Мицић (1940: 20) је упозоравао: „Зато, отворите добро очи, успавани и обманути Срби!… Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.“ Даљи развој догађаја познат је. Манифест србијанства је Мицићев позив на узбуну, који не само да у Београду није тако схваћен, него су му уста баш ту сместа била зачепљена!
Горан Милорадовић
[1] Мађарски израз „Раци“ за Србе/Рашане помиње и: (Караџић 1975: 118).
Извори и литература
Gross, Mirjana. Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret. Zagreb: Golden marketing, 2000.
Karaula, Željko. Mačekova vojska. Hrvatska seljačka zaštita u Kraljevini Jugoslaviji. Zagreb: Despot Inifinitus, 2015.
Kvatèrnik, Evgenij. Istočno pitanje i Hrvati. Historično-pràvna razprava I Zagreb: Štamparna Dragutina Albrechta, 1868 а.
Micić, Ljubomir. „Revolucija u gradu belome“ Zenit 1. 10 (1921): 2–7.
Miloradović, Goran. „Miroslav Krleža i pravaštvo. Prilog istoriji ideja i ideologija.“ Istorija 20. veka 2 (2019): 29–64.
Rački, Franjo. Odlomci iz državnoga prava hrvatskoga za narodne dinastie. Beč: K. Stojšić, 1861.
Starčević, Ante. Ime Srb. Zagreb: Slovi Karla Albrechta, 1868.
Starčević, Ante. Iztočno pitanje. Zagreb: Prva hrvatska radnička tiskara, 1899.
Голубовић, Видосава и Суботић, Ирина. Зенит 1921–1926. Београд: Народна библиотека Србије/Институт за књижевност и уметност; Загреб: СКД Просвјета, 2008.
К[араџић], В[ук] С[тефановић]. „Срби сви и свуда.“ Црна Гора и Бока Которска. Нолит: Београд, 1975.
Силкин, Александр. „Внутриполитическое развитие Югославии в 1930-е годы.“ Ур. Константин Никифоров, Югославия в ХХ веке:oчерки политической истории. Москава: Индрик, 2011.
Уредништво [Љубомир Мицић]. „Реч до речи – мисао!“ Србијанство. Књижевно-политички часопис 1. 1 (25.5.1940): 3–4.
Уредништво Зенита [Љубомир Мицић]. „Филм једног књижевног покрета и једне духовне револуције.“ Зенит 6. 38 (1926): [29–39].
Транскрипт говора са промоције зборника можете прочитати овде.
Цео текст Манифест србијанства Љубомира Мицића: post festum можете прочитати овде.
O Љубомиру Мицићу и Маријану Микцу од истог аутора (Од анархизма до шовинизма: Други светски рат и припадници авангардног уметничког круга око часописа Зенит – Љубомир Мицић и Маријан Микац) можете читати овде.
Lori Stejn rođena je u Beogradu. Piše kratke priče i drame. Objavljivala u zbornicima kratke proze i na internetu. Štampala dramu Jadna. Živi u svojim pričama i u Pertu.
MOJE DETE
Moje dete je malo kao ćupić, kao nokat. Može da stane u kutiju šibica. Stalno ga nosim sa sobom.
Кada dođu nezvani i nedragi gosti, moje dete podivlja. Zaleti se i udari glavom o vrata, pa se vrati nazad i udari glavom o nogu kreveca, ali onog velikog, za običnu decu. Tada me iznervira, moram da ga povučem za uvo, prodrmusam i odmah pošaljem na spavanje. Sluša me bez pogovora. Кada legne, odmah zaspi.
Spava u otvorenoj fioci mog radnog stola, među spajalicama, olovkama, sveskama. Podignem mu prekrivač da mu sunce ne bije u malu plavu glavu. Plašim se da se ne isprlja jer ja baš i nisam uredna. Dok već spava i sanja, ubijam pauka iznad njegove glave. Кao da mi nije dovoljno što sam prepolovila gadnu, crnu bubu već sam morala da zgnječim svaki otkinuti deo, da ugušim svaki iritantni zvuk.
Moje dete spava i ništa ne čuje. Mora da sam ubila boga u njemu. Želim da o tome ostavim neki trag, da sve zapišem, ali ne kada sam budna, već dok spavam, a to upravo i činim:
„Moje dete je malo kao ćupić…“
ČITAV APRIL STANE U JEDNO OSEĆANJE
Neprijatno, kao kada meriš temperaturu, ali ne na uobičajen način. Moraš da vučeš na cevčicu određeni rastvor i vučeš toliko da crvenim kapima orosiš medicinsku sestru koja čeka da očita rezultat. Smeje se, a kao da je spremna za scenu u horor filmu. Neprijatno, kao kada te vozi u autu dugogodišnja prijateljica sa kojom ne govoriš. Ćutiš i najbolje je da pošalješ goluba pismonošu. Neprijatno, kao kada te služe bombonama u obliku srca, a tebi smeta jer su srca žute boje. Čuj, boja! Neprijatno, kad ne možeš da se setiš važnih stvari, nešto si zaboravio, a ne znaš šta. Samo blesnu gola tela džinovskih muškaraca koji na preponama nose žene u naručju. Nikako se ne može ublažiti ta neprijatnost. Ostaje kao knedla u grlu. Ne može se ovaplotiti u reči. U tebi je, ne ide iz tebe, ne može, nema kud, bezglasna je, ako misliš da će te napustiti, tu je nepromenjena tuđim uticajima, ista, ćudljiva, ljutita, besna, ohola, razdire okolna tkiva, a nepromenjena, malaksala, tupa, nemoćna. Toliko je ima, samoj sebi je dovoljna.
CEREMONIJA
Živan Živković zajedno sa grupom pisaca i književnih kritičara hoda tamnim prolazom između zgrade i perionice automobila. Dočekuju ih paradni vojnici i odabrana delegacija. Među njima je i njegova ljubavnica, plavuša, kojoj kaže da se ne seća zašto se zaljubio u svoju ženu pre mnogo godina. Njih dvoje se udaljavaju i odlaze u jednu baštu, odakle on posmatra svoju ženu koja ga prati. Кaže da mu žena sa te daljine liči na kip psa.
U PODNE SIĐEMO U HOL
U podne siđemo u hol, nađemo okrugle džinovske krevete. Legnemo popreko i spavamo. Smetaju mi samo noge koje su visile. Najbolje su prošli oni u sredini. Ja legnem u sredinu, pokrijem se belim ćebetom, pre toga skinem naočare i držim ih u ruci koja je prekrštena sa drugom na meni. Sa leve i sa desne strane neko naslanja glavu na moja ramena. Znam da je tu negde i Umrli, gleda mi u potiljak, sve vreme me posmatra. U nekom trenutku svi odluče da ustanu – tada shvatim da je sa leve strane bio Violet, a sa desne Zora. Кrevet ostane prazan i tada shvatim da su u blizini ležaji na kojima sam mogla da se sklupčam. Ne bih bila toliko izložena. Na pauzi, kad izađemo iz zdanja, šetam sa sestrom. Nikada je nisam pitala o njenim ćerkama. Sada je prilika. Кad šetam sama, izgubim se. Nepregledne šume s desne strane i stara zdanja sa leve. Odlučila sam da pitam ženu sa decom u kolicima. Ona me oslovi po imenu, kaže lako je, baš je lako za snalaženje. Lažem da je tako, da sam samo proveravala. Da, da, sve te ulaze sam i ja znala. Da, kad skrenemo levo i prođemo kroz kapiju, ona ulazi u hotel – ja ostajem još malo. Gledam džinovskog olovnog vojnika. On polako šakom hvata svoje lice i skida ga, ostaju samo buljave crvene oči. Shvatam da sam ga tog dana ranije videla. Pa on svakog dana – šminkom i uniformom postaje svoj najbolji prijatelj i oživljava ga. Tako da nikada ne umre. Tako da svi veruju da je i dalje živ. Pa da, bio je na straži. Samo ga oči odaju.
JEDAN ŽIVOT JE NEDOVOLJAN. NEDOVOLJAN (Česlav Miloš)
Tu skalu posmatraš svaki dan. Svaki podeok je garancija da će život teći mirno. A onda, možda je tako lako odviti ventil i dopuniti vodu. Radiš to uporedo sa radom kotla i evo, voda izlazi van, vidiš ga ali ga ne osećaš i posmatraš požar kako tinja. Gasiš ono što možeš, budiš spavače i upozoravaš na nadolazeću katastrofu. Slučajni dolazak Mrtvog i Programera rešiće misteriju: treba dati signal da se voda puni, onda nema problema. Кrpom upiješ vodu, posledice požara se ne primećuju i kotao kreće sa radom. Promenili su mu i mesto, ali ne, insistiraš da bude na starom. Кako ujutru da se budiš a da ga ne pozdraviš? Sve se može uz osmeh. Tako je lakše. Кroz otvoren prozor čuješ decu kako pričaju o velikoj zaveri. Jedno dete će biti zgnječeno kao plastelin. O tome se ćuti iako svi misle o tome. Dve devojke – leptiri otpevaće pesmu o buntu, ali niko ne razume reči, čak ni kada su ispisane na ekranu.
NEPRIJATELJ STOJI PRED VRATIMA GRADA
Zar valcer? Od svih prisutnih – ja?! Da li da promenim drugu haljinu? Režiser me ne primećuje. Ne da mi da pitam. Program je krenuo. Ljutito me odvode sa scene. Zavesa je već otvorena. Jedna od voditeljki kreveljići se govori: Ima ih samo deset. I ja sam jasno videla kada se zavesa pomerila. Prazne stolice su buljile u nas. Кrenula sam hrabro iza dve glumice, i na samom izlazu na proscenijum kliznula sam iza zavese. Zvuci valcera su ispunjavali dvoranu, i jedna od glumica koja je izigravala pekara pala je u pun, otvoren zamrzivač. Publika netremice prati – jer to je deo predstave. Prilazim i pokušavam da je dohvatim za ramena. Savila se kao lisnato testo, klizi iz stvari, ne znam da li je nešto polomila, i tek tada prilaze ostali da je izvuku. Uzalud, njeno je meso ostalo unutra, napolje izvlačimo samo kosti…
RAT I SEĆANJE
Bili su to poslednji dani, srećni dani pred izbijanje rata. Radili smo, putovali, razmenjivali marame i markice, ležali jedni do drugih, spavali sami ili u gomili, družili se. A onda se desio prasak, građanski rat, neko je počeo da nas ubija. Trebalo je da se sakrijem, ali bilo je kasno. Moj ubica, izvršitelj-poslušnik stajao je naspram mene, kada sam videla da će i on stradati. Delovi nameštaja su podrhtavali, čupali se iz ležišta i bilo je pitanje vremena kada će poleteti uvis. Upozorila sam ga i on je predložio bekstvo. Imali smo prednost – preko terase do drveta i slobode. I tada sam saznala da je priroda na našoj strani. Nije nas napustila. Pobunila se. Vodila je rat zajedno sa nama. Uhvatila sam se za granu, bila je živa, zagrlila me je i spustila na zemlju. Sklupčala sam se u lokvi vode dok sam se krila od automobila koji su sejali smrt. I onda, kada sam podigla glavu, videla sam novootkriveni izvor bistre vode, najuređeniju fontanu na svetu. Кrenula sam za izbeglicama preko gomile leševa usput jedući dinje koje su ličile na pomorandže. Кao kod Кiša: zatvorim oči – pomorandža, otvorim – dinja. I tako, eto me u Кini. Cirkus je ponovo došao u naš grad.
IZGUBLJENI JANUAR
Treba pokriti celu šumu zelenim opranim tepihom, tako se lakše suši. Dobro jutro! Кonačno bi mogla ta kafa. Кada raspremate kuću, bacite sve velike kutije s rupom na dnu. Кakva je to buka kada padnu na zemlju.
U POLA КORAКA
Кrenem u zadnji deo dvorišta tamo gde su staje, magaze, seno. Na veliku kapiju. Кrenem u zadnji deo dvorišta da skinem veš i zateknem sebe. Zaustavim se u pola koraka i vidim svoje zabrinute oči kako pilje u mene. Zelena bluza upasana u braon suknju koja drhti na vetru drži me prikovanu za mesto. Samo veš i dalje čeka.
TAКO JE POČELO
Tako je počelo. Pregledale su se stvari pokojnika, tačnije jakne koje su ostale iza njega. U svakoj nekoliko metalnih novčića, sat, omoti paklica cigareta. Slažem sve uredno na sto. Neke mogu i da se nose, u dobrom su stanju. Onda dođe neki čovek da se obračuna sa drugim – jedan je ispred, drugi iza, vi ste između. Кaže, vama neće ništa biti, to je samo verbalno. Pametnije je da ustanem i sklonim stvari. Provučem glavu i jednu ruku za treger torbe i stavim je na sebe. Tako slažem što više mogu, da što više ponesem i krenem ka ulazu zgrade. Majka je tu, ona će mi pomoći da sve lakše odnesem do stana. Tu je i vaša prijateljica. Ali kad krenem uz stepenice, na svakom stepeniku je po jedan porcelanski tanjir. Кad pogledam gore, ona se cereka. Naterala me je da se poklonim svakom stepeniku dok stignem do vrha. Najbolje bi bilo da je isteram iz stana uz grdne povike. Neka, pokloniću joj crvenu haljinu koja će joj se slagati uz papuče koje nosi. Posle ću se pokajati.
DOBRO JE I OVAКO
U našoj tužnoj istoriji gde sve nismo živeli! Sada smo u kući od kamenih blokova. Spavam prvo sa mamom, a onda sa tatom. Čudno, kada si mrtav, izduže ti se noge i ruke. Tu gde on spava, samo krevet, prazni zidovi i dva lustera jedan do drugog – jedan kao iz barokne sale, drugi liči na metlu. Izlazim tiho da ga ne probudim. Otvaram teška kamena vrata, ali iza njih su priljubljena još jedna dvodelna. Legnem na kamenu terasu i gledam ka ulici, samo mi kovrdže lete na povetarcu i razmišljam kako sam mogla biti srećna u životu a nisam. Dobro je i ovako.
AКO BUDEM GLEDALA
Bila sam svedok ubistva. Slepi čovek sa prozora gledao je u mene. Pucanj koji je odjeknuo bio je znak da treba da bežim. Škola se činila kao dobro mesto za skrivanje. Još bolje da se pridružim popularnoj pevačici i njenom mužu. Svakoga časa treba da krenemo, ali pevačica ne može da ponese sve bukete cveća koje je dobila. Toliko su srećni da moram nakratko da ih ostavim i da obiđem u kabinetu svoju koleginicu-imenjakinju koja radi na dečjim zadacima. Tako je mračno, tako je uska prostorija, uska i duga. Ponašam se kao da me potera nikada neće stići, dogovaramo se kao da ću imati još poklonjenih dana. Ako budem uporna, ako dugo budem gledala, možda u moj kabinet uskoči Bog i poljubi me, tj. dozvoli mi da ga poljubim, i to – pravo u usta.
TEК ONDA SVE MOŽE DA POČNE
Oživeo si samo da ponovo umreš, da ponovo zakasnim. Ovoga puta došla bi ti voljena, znam da bi nju više želeo da vidiš od mene, ne bi morao da objašnjavaš. Samo si otišao u krevet, bez stvari, bez telefona, možda si i umro, a ja to ne znam i saznaću tek kad bude kasno. To je dovoljan razlog da se ugušim. Zato, uđimo u auto i hajdemo, pun gas, u veliki mrtvački kovčeg. Proći ćemo kroz uzani otvor i onda samo pravo, ne ka nastavku puta, već na samo dno. „Upomoć, upomoć!“ – ja ću biti najglasnija. Pitam se ko će me čuti i ko će tebe izbaviti iz groba.
Da tek onda sve može da počne.
POSLEDNJI DANI 1988.
Isekla je jedan prst na svojoj ruci. Osetila je potrebu da iseče i ostale. Sekla ih je jedan po jedan iako to nije bilo nimalo lako. Prvo bi ih zasekla, a onda lomila drugom rukom. neki prst bi bio toliko žilav da je imala muke da otkine kožu kada je kost već bila slomljena. Toliko ih je lomila kao da prsti nisu njeni. Prsti su joj bili toliko čudni, mrtvi, beživotni, bez kapi krvi. Visili su sa šake, visili su obešeni o kožu koja se nije dala otkinuti pri lomljenju. A onda, osećajući zadovoljstvo, zavila je sve prste nadajući se da će srasti. Onaj strahoviti bol kidanja više nije osećala. Sada je bila srećna.
POSLEDNJI КADAR
monah zna da sam iscrpljena/oduzmite mi višak/oreole i rogove:
kažemhladno je bilo živeti.
Ivana Maksić
Po meni padaju usporeno crvene ruže. Daleko sam od njih, tako da mogu da vidim svaku dok mi se približava sa različitih strana. Usporen snimak, poslednji kadar. Bože, tako li to izgleda?
Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.
TATARSKA PUSTINJA. DINO BUCATI I EGZISTENCIJALNA ZEBNJA. UZALUDNO IŠČEKIVANJE. KOMPARATIVNA ANALIZA MESTA IZ ČAROBNOG BREGA I TATARSKE PUSTINJE. UOČAVANJE SLIČNOSTI I RAZLIKA. HANS KASTORP I ĐOVANI DROGO. ZAPAŽANJE INICIJALNIH SLIČNOSTI SUDBINE JUNAKA I HIJERARHIJSKE NADREĐENOSTI U PRIPOVETKI SEDAM SPRATOVA I TATARSKOJ PUSTINJI. SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU ČEKAJUĆI GODOA I TATARSKE PUSTINJE. KAPLJICE VODE I SAT KOJI OTKUCAVA. DALIJEVI ISTOPLJENI SATOVI. KAFKIJANSKA, ATMOSFERA TATARSKE PUSTINJE. SMISAO ŽIVOTA. ĐOVANI DROGO I ANGUSTINA-ŽRTVOVANJE RADI IDEALA
“Tatarska pustinja“ čudesno je alegorijsko delo Dina Bucatija, prožeto brojnim egzistencijalnim zapitanostima što se rađaju i uskrsavaju u nekoj neodredivoj osuđenosti na uzaludno iščekivanje, dok se smenjuju jednolični dani, prazni i gluvi, ispunjeni uobičajenom rutinom i potčinjenošću autoritetima, u ovom slučaju bi se moglo reći, samoj propisanoj dužnosti i njenim unapred određenim konvencijama.
Sama tvrđava Bastijani i njena vertikalna organizacija simbolizuju vojnički život, njegova strogo utvrđena pravila, koja oficiri revnosno obavljaju. I sve teče naizgled sporo, po predviđenom rasporedu, jednim lenim, ujednačenim ritmom, međutim, to promicanje dana neumitno odnosi za sobom ogromne količine vremena. Vreme je ovde, nasuprot uređenju tvrđave, linearno, kontinuirano, celovito, te se sitni diskretni trenuci svakodnevnog življenja ucrtani u celokupan horizontalni tok istovetnih dana gotovo i ne opažaju, jer su njegov neodeljivi sastavni deo, elementi jedne kompaktne mase. Stalno ovoj knjizi pridružujem njenu prikladnu ilustraciju, čuvenu sliku Salvadora Dalija na kojoj su prikazani istopljeni satovi kao simbol vremena što nemilosrdno ističe, odvlačeći naše težnje, želje i ambicije, i tako prolaze trenuci, sati, dani i čitave godine, u sukcesivnoj kosmološkoj uređenosti, gde jedan događaj postoji kao uzrok drugoga, a ovaj drugi događaj, koji je u jednom lančanom spoju zamišljenog kontinuuma posledica, neminovno postaje uzrok, i to se produžava dalje, u nedogled. Stalno se, u životu, čini da imamo vremena, a odsudni trenuci začas prolete, tako brzo da se nađemo u čudu kako ih nismo ranije zapazili i smogli snage da učinimo preokret i pođemo stazama uspeha. Postoji ona čuvena rečenica kojom čovek sebe hrabri i rasterećeno misli “ima vremena“, što je paradoksalno, tokom tog istog vremena postala opšte mesto. Ovde problem leži u mešanju dva smisla vremena, svakodnevnog, kolokvijalnog i onog nedokučivog, čija smo samo sastavna čestica, beskrajnog, metafizičkog. Šta je vreme? Na ovo pitanje ne postoji definisan i jasan odgovor. Jedna od interpretacija u filozofiji tvrdi da je vreme apriorna forma opažanja, ili bolje reći spoznaje, zrenja. Kroz tu istu spoznaju čovek sazreva i preobražava se, po nekom unapred definisanom pravilu, i ne opaža da je već minuo veliki deo vremena. A kako je vreme beskonačno, i ne znamo tačno ni kako ni kada je počelo, nezavisno od čovekove svesti i saznanja o njemu, ta ogromna količina je jedan mali delić bezmernog kontinuuma. Večnost je bezvremena, vreme je opet njen nemerljivo mali sastavni činilac. A možda su večnost i vreme diskontinualni, neproporcionalni? Na to pitanje nema jasnog i nedvosmislenog odgovora. Jedno je sigurno, čovek je pokretna tačka u vremenu, njegov infinitezimalni deo. Možemo ga čak, u nekom zastrašujućem naučnom uprošćenom prikazu, svesti na predstavu iz fizike, materijalnu tačku koja se kreće nekom krivudavom trajektorijom. Sad bih se osvrnula na komparativne paralele iz književnosti s “Čarobnim bregom“ i Kafkinim delima.
Đovani Drogo jeste umnogome nalik Hansu Kastorpu, kao sasvim običan mlad čovek neispunjenih ambicija. I jedan i drugi provode dane u nekom prostoru izdvojenom od sveta, kod Mana je to sanatorijum, kod Bucatija tvrđava, s tim što Hans Kastorp dolazi u sanatorijum da se izleči od neke plućne bolesti, i tu provodi sedam godina, razvučenih i dugih kao sedam vekova, možda je ovde upotreba hiperbole preterana, ali ukazuje nedvosmisleno na ono što želim da kažem, (zapažam ovaj magični broj sedam, karakterističan za većinu priča iz Bucatijeve “Prodavnice tajni“, koji se obično smatra brojem sreće, kod Bucatija je posve suprotno, kod Mana bi mogao i tako figurirati, s obzirom na završetak “Čarobnog brega“ ). Međutim, dok su Drogovi dani prilično jednoobrazni i posvećeni iščekivanju jednog jedinog događaja, za koji živi i izgara, rata s Tatarima i žara borbe, dokazivanja i napredovanja u službi, dok u stvarnosti luta bedemima, spratovima i hodnicima tvrđave Bastijani, razgovarajući s drugim oficirima i povremeno ispunjavajući vojničke dužnosti u granicama prostora u okolini tvrđave, (kao što je uspon na planinu, o kome ću kasnije govoriti) Hans Kastorp provodi zanimljive dane, ispunjene čitavom galerijom raznovrsnih, ekscentričnih junaka koji defiluju stranicama “Čarobnog brega“ (meni je najdraži profesor Lodoviko Setembrini), i stvaraju interesantne, bizarne i neobične situacije, svojim ponašanjem i diskusijama (najživopisnije su one između dva potpuno suprotna lika, Setembrinija i Nafte), i zapravo mu nikada nije dosadno. U kontekstu lečenja bolesti kao motiva, samo s različitim ishodima i drugačijom pozadinom, porukom i tokom priče, mogli bi se porediti “Čarobni breg“ i Bucatijeva pripovetka “Sedam spratova“, a “Sedam spratova“ se opet može povezati s “Tatarskom pustinjom“ u smislu potčinjenosti nekoj određenoj hijerarhiji (u jednoj je vojnička, u drugoj medicinska). Može se, što se tiče poredbene analize “Čarobnog brega“ i priče “Sedam spratova“, takođe uočiti sličan početak za oba junaka, Hansa Kastorpa i Đuzepea Kortea, iako je kraj posve diferentan u ovim delima, a naravoučenije drugačije. Što se tiče Đovanijevog uzaludnog obitavanja u fazi neprestanog iščekivanja dolaska Tatara, koji bi iz korena promenio njegov umrtvljeni život u tvrđavi i pokrenuo uspavanu sredinu, gde se s jednog sprata, iza prostrane kamene pustinje, hladnog i negostoljubivog predela, nazire neka crna pruga na horizontu, odakle bi trebalo da dođu Tatari, što ih niko nikada nije video, ali priča se i to usmeno predanje koje se prenosi godinama, možda i vekovima, na italijanskom – dicono che… označava uvod u neku legendu, najčešće posve neistinitu, no uvreženu u narodu. Međutim, možda Tatari nikada nisu ni postojali, a ne da su dolazili na taj pogranični prelaz, koji se opet u širem značenju, može posmatrati kao prelaz između dva odeljena sveta, između sveta oko tvrđave Bastijani, mirnog, zaparloženog, jednoličnog, i nekog drugog, uzbudljivog sveta borbe i podvižništva, gde se u bitkama zadobija oreol heroja. Đovani Drogo i njegovi saborci, od onih koji su još, poput našeg mladog junaka, nepomireni sa sudbinom u okvirima uzaludnog očekivanja, nestrpljivo iščekuju , pogleda upravljenih u crnu liniju, da se nešto pomeri, pokrene, da se promeni sadržaj njihovih dosadnih dana. I svaki put ta nada biva izneverena, osim jednom, kada Tatari, zaista dolaze, ali je već kasno. Što se tiče osuđenosti na dugo i uznemirujuće čekanje u predvorju egzistencijalnog straha, ako uzmemo sam pojam “čekanje“ kao krucijalni motiv, primećuje se analogija s još jednim remekdelom književnosti, prožetim apsurdom, “Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa.
Vladimir i Estragon, takođe čekaju neku pojavu, neko olakšanje, možda sreću, možda samoispunjenje, ne zna se tačno šta je to “Godot“ (u svom osvrtu na ovo delo dala sam moguće tumačenje kako je Godo, zapravo, neko ovaploćenje Boga na zemlji, skovano od engleske reči “God“ – bog i francuskog nastavka za deminutiv -ot , dakle, Godot, mali bog u prevodu). Moguće je, kako je poznat Beketov smisao za sarkazam i alegoriju, da je to uzaludno iščekivanje drugog dolaska bogočoveka, Isusa Hrista, a onda bi Vladimir i Estragon mogli biti simboli ljudi koji čekaju ispunjenje zemaljskog raja, ali uzaman.To je samo jedno od mogućih rasvetljenja smisla ovog komada. Međutim, dok se Godot nikako ne pojavljuje, apsurdno iščekivanje Đovanija Droga na kraju, kad su sve zalihe apsurda iscrpene i dani koji su prividno obećavali sreću prohujali kao trenutak se na kraju ostvaruje u realnosti kao neko zakasnelo ostvarenje životnog sna , davno obećanog, ali tek kada je dockan, i zbog toga se “Tatarska pustinja“ može i do kraja ubrajati u metafizička i filozofsko-alegorijska dela. Napraviću malu digresiju, da je i Godot (Godo) na kraju došao, ali u delu Miodraga Bulatovića koje nisam čitala, pa ne znam kako je zamišljena priča, očigledno povezana s Beketovom dramom, naslovljena kao “Godo je došao“. Sama atmosfera apsurda, hladna, nepomična, nepomućena ničim izuzev ponekih proplamsaja nade je duboko kafkijanska, očekuje se neki događaj (dolazak Tatara) koji nema nikakve osnove u stvarnosti, niti se zna da li će Tatari uopšte doći, niti da li su dolazili, čak, kao što već rekoh, ni da li oni uopšte postoje.
Svi minuti, sati, dani i godine uranjaju u neizvesnu maglu apsurda, i smenjuju se u uobičajenom redu, ne remeteći neko unapred postavljeno određenje, kao nerazgovetnu, ali preskribovanu apsolutnu istinu, da sve tako treba i da bude, bez ikakvog razloga i smisla. Svi istaknuti momenti romana – kapljice što cure iz česme (javlja mi se još jedna paralela s Bucatijevom pripovetkom “Kapljica“ gde se stanovnici jedne zgrade povlače u svoje stanove ispunjeni strahom od kapljice što se polako penje stepenicama, kao zloglasno i strašno predskazanje) i označavaju lagano, ali neporecivo proticanje vremena, neki čudni šumovi, ujednačen let leptira oko lampe su samo sitnice, ali su te sitnice diskretni neoborivi konstituenti života, jer kako veli veliki Žan – Batist Poklen de Molijer – Zrna peska čine planine, dani godine, a sitnice ceo život, koje junak upija kao diskretne i prolazne, mada, u svoj toj dosadi obitavanja u tvrđavi, ponovljive. One su poput sata koji kuca, brojeći preostale ljudske časove, i topi se kao vreme kod velikog španskog slikara nadrealizma iz Figerasa, međutim, u tom kontinuumu vremena, Drogo ih samo povremeno izdvaja percepcijom, ne trudeći se da ih dugo zadrži u mozgu, i ne primećuje da one označavaju lagano, ali sigurno i neotklonjivo isticanje vremena. Međutim, kada je već ogromna količina vremena promakla, Drogo kao da se polako miri s takvom sudbinom. Shvativši užasnu istinu da će možda biti osuđen na večno čekanje, on sve više biva očaran čudnovatom i tajnovitom privlačnošću te tvrđave gde se tavori u predvorju zebnje i ambijentu besmisla. Ovde se opet javlja kafkijanski trenutak gde je protagonista zarobljen okovima rezignacije, koje ne može da zbaci, niti da se otrgne nekoj magiji što ga je zanavek prikovala za tu tvrđavu. Nje se nikada neće osloboditi, za razliku od Hansa Kastorpa koji u “Čarobnom bregu“ izlazi iz sanatorijuma, naprotiv, ostaće neraskidivo vezan za nju, kao mesto očekivane slave i neumitnog prokletstva. On čak u jednom segmentu romana silazi u grad, sreće ponovo nekad poznate ljude, prijatelje, poznanike, porodicu, ali svi su mu postali tuđi i strani, ništa više nije isto kao pre, oseća da više tu ne pripada, i tu se možda najbolje i pokazuje ova strahotna i apsurdna atmosfera romana. Ne može da odoli i vraća se u tvrđavu, gde ostaje do magnovenja u kome je “njegovog života vir na uviru“, kako kaže Branko Radičević u divnoj i tužnoj pesmi “Kad mlidijah umreti“, gde nagoveštava skori odlazak, i kada je dockan za slavu i podvige. Zanimljiv je i lik Angustine, mladog oficira koji je ipak delimično ispunio želju i prigrabio komadić slave za kojom je žudeo, ne dočekavši Tatare i nastradavši na zadatku uspinjanja uz planinu, gde je skončao obasut pahuljicama, cvokoćući i drhteći od zime , u snegu i ledu krševite i visoke planine, na neprirodnoj visini, gde se opet vidi dejstvo građenja priče apsurda, jer kako su više odmicali, čini se da je planina , sve viša i viša, i da će tako rasti i protezati se u visinu, među oblake, u nedogled.
Dino Bucati
Interesantno je što je Angustina bio na neki način predupređen na to šta mu se može desiti, jer je imao san, ili možda viziju, istodobno prelepu i zastrašujuću, o nekim duhovima koji su u fantastičnim obrisima, dugo plesali oko njegovog uzglavlja, smenjujući se i poigravajući, viziju sitnih, čudnih duhova, u isti mah strašnih, prozirnih i lakokrilih poput tihe koprene sna. Oni su se u jednom času tog fantazmagoričnog snoviđenja, nanizali, postajući sve manji i manji, kao neka čarobna povorka, koja je polako odlazila u nebo, sve dok nije sasvim iščezla s vidika, “postajući pramen, ćubica magle, a zatim ništa“. Ništa kao konačni svršetak, poništenje života, gorka praznina gde nema ničega i gde je svaki sadržaj iščezao. U ovoj se metafori, kao opomeni junaka koji je ne može prihvatiti i usvojiti, s obzirom na delo u vidu brižljivo sazdane građevine apsurda, jasno predskazuje njegov kraj, a možda, u nekom drugom asocijativnom kontekstu, i kraj glavnog junaka romana, jer i red tih duhova čini jednu visoku piramidu nalik na planinu kojom se vojnici uspinju i gde Angustina, prišavši samom nedosežnom vrhu, gine u snegu, okovan ledom i hladnoćom koja huji odasvud. Naime, ako se pažljivo posmatraju rečenične slike, zapaža se da su sastavna građa planine i njen strmoglavi uspon, po strukturi sasvim analogni povorci prikaza iz sna. A možda ti fantomi, te utvare, izdanci neke neobjašnjive čarolije, označavaju i nešto drugo, možda su strašna slika uzaludnosti nada glavnog junaka koje iščezavaju rastapajući se u vremenu. Angustina je opet na neki način, ispunio cilj, dao je svoj život u borbi sa silom prirode, premda u Bucatijevom uobličenju, natprirodnom i neprirodnom. Poneo je ipak lovorov venac slave, s druge strane života. Što se tiče Đovanija Droga, ako se njegov život posmatra idealistički, kao posvećenje i usredsređenost na ostvarenje želje, makar se prilika ukazala i prekasno, može se reći da njegov život ipak nije bio uzaludan, iako je žrtva koju je podneo previsoka.
Никола Живановић je рођен у Крагујевцу. Завршио је општу књижевност са теоријом књижевности. Песничке књиге: „Астапово” (2009), „Carmina Galli” (2014), „22” (2019), „Песме и поеме: избор (2009–2019)” (2019), „Ђулићи и увеоци” (2020). Осим поезије објавио је и велики број есеја, критичких текстова и превода светских песника. Песме су му заступљене у антологијама и зборницима. Јуна 2011. године, у часопису Сент, изашао је тематски број у целини посвећен његовој поезији. Добитник је награде Трећег трга за поезију за збирку „Астапово”, награде „Бранко Миљковић” за збирку „Carmina Galli” и других.
ЈУТРО У ЗАТВОРУ
У дубину бетона урасли лигаменти –
Решетки, жице, стакло; та неман која мрви
Све несаломиво, круто, што кидише ка мети
Великог праска, силе које створеном прете;
Те решетке од меса, и кроз њих онај први
Зрак сунца који вешто кроз жицу и кроз атом
Најзад продре у јаје и онда пропадне јадно
На сивом, робијашком пепелу цигарете.
И онда други зраци, комете, ореоли,
Упадају у собу, нечујно пар по пар,
Обучени у плаво, а други у црвено,
Тиркизно, прозирно жуто, а неки сасвим голи.
Као одговор на њих, негде из затвореног
Пале се прва светла дана – јутарњи жар.
И полунага тела, усправљају се, пуше:
Обешене о нити дима висе им душе.
Разлистава се затвор, крај сиве зграде сивља,
Гута тополе, траву. У прозорима слика:
Одраз жара и дима меша се с формом биља
Са друге стране, слепо, без уметника.
Шака буновних људи, по собици корача,
Присећају се нечег, тог мало што су били,
Што боље памте мртви него овако живи,
Ту, испод споменика незнанога пушача.
ПОСЛЕДЊА МЛАДАЛАЧКА ПЕСМА
„Човек је млад онолико на колико му је одређена робија“,
Каже мој официр за кућни затвор
Када се жалим да остарих са наногицом.
Пре подне гледам у тачку на зиду,
По подне идем у шетњу и гледам у исту ту тачку
Која ми се урезала у мозак.
Негде далеко у свемиру некој ванземаљској интелигенцији
Се управо јебе за мој стицај околности
Као и момцима и девојкама у стану поред.
Када бих поново имао двадесет година
Морао бих да се начекам да се осећам овако бедно.
Клеца ми нога, имам главобољу, несаницу,
А нигде апарата за притисак, нигде правних лекова.
ЛУДНИЦА
Празни ходници и сестринска соба,
Са болесничких кревета
Ланци немоћно висе,
Једино ветар по њима
Помера постељину и сенке.
ПЕСМЕ ИЗ ЗАТВОРА
1.
Кревети на којима је лежало
Ко зна колико затвореника,
На којима је сваки оставио
Своју крв, зној и улегнуће,
Сваке ноћи марљиво раде
На мојој кичми.
Преправљају пршљен по пршљен
По калупу ранијих лежача.
Кад изађем на слободу
Бићу сасвим другачији робијаш.
2.
Као што се на неким вашарима
Може купити птица у кавезу
Да је неко дете или млада дама ослободи,
Тако би деца за одличан успех
Требало да пуштају робијаше.
3.
Они који су најдуже робијали
Најслабије разумеју затвор.
Да би умео да робија,
Човек мора дуго да буде слободан,
Да упозна многе људе и градове,
Многе друштвене класе, и начине живота,
Навике и случајности.
И онда му се затвор неће разликовати
Од било ког другог места у свету.
ДОКУВАНА ЈАЈА
Мајка ми је обарила два јаја за вечеру
Узео сам једно и парче хлеба
Јаје је било ровито.
Сутрадан ујутру за доручак
Нисмо имали ништа сем оно друго јаје.
Молио сам мајку да јаје још једном обари
Пошто сам волео само тврдо кувана јаја.
Убацила га је онако, већ ољуштено у врелу воду.
Пoсле неког времена на јајету су се почеле појављивати вене
Жуманце је текло новим
Тек формираним крвним судовима,
Пулсирало, бујало, оживљавало,
На крају се претворило у нешто налик мозгу
Који је кипео у врелој води.
Наизглед сасвим способан да размишља.
Појео сам га са сољу, младим луком.
И два парчета домаћег хлеба.
ПАУK ТАЈ
Имам паука у стану.
Иде стално по мени.
Могао бих само тако да га спљоштим.
Али лако га смрвити,
Kако изградити те фине ножице, те прецизне покрете,
Од ког материјала и којим поводом?
Kојим алатима или инкантацијама извући
Из њега оне фине нити?
U svojim memoarima Joška Fišer (šef nemačke diplomatije 1998-2005) važno mesto posvetio je NATO-ratu protiv SR Jugoslavije 1999. godine, stavljajući u fokus diplomatsku pozadinu tog lokalnog svetskog rata. Kao posebno značajni čine nam se segmenti Fišerove knjige u kojima se autor bavio ruskom ulogom u finalu ove velike krize.
S obzirom na svoju aktivnu ulogu u diplomatskim borbama za svaki balkanski kamen Fišer nam je ostavio svedočanstva iz prve ruke o dramatičnim nesuglasicama u ruskom establišmentu, odnosno o nemogućnosti da se uspostavi jedinstvena ruska linija prema pitanju Kosova i mesta Rusije na Balkanu. Ova sukobljena gledišta personifikovali su Boris Jeljcin i njegov specijalni izaslanik Viktor Černomirdin, s jedne, i pojedini krugovi u ruskom ministarstvu spoljnih poslova, ruskoj vojsci i Dumi, s druge strane. U ovom „alternativnom“ taboru su, prema navodima u Fišerovoj knjizi, posebno istaknutu rolu igrali šef ruske diplomatije, Igor Ivanov i general Leonid Ivašov. Ruski predsednik je, primećivao je Fišer, priželjkivao brzo okončanje rata, makar i po cenu „prihvatanja zapadnih pozicija“. Ivanov je, međutim, čitamo u Fišerovoj knjizi, insistirao na potrebi očuvanja teritorijalnog integriteta Jugoslavije i prisustvu srpskih snaga na Kosovu po okončanju rata, izražavajući istovremeno skepsu prema ulozi Haškog tribunala.
Pažljivi čitalac će, između redova (to Fišer stvarno nije rekao), pretpostaviti da je zapadna odluka da se uloga egzekutora u pregovorima sa Miloševićem poveri „Trojci“ (Stroub Talbot – SAD; Marti Ahtisari – EU; Viktor Černomirdin – Rusija), a ne G-8, nad kojim je lebdela senka upravo Igora Ivanova, bila uspešan taktički manevar namenjen isključivanju tvrdih ljudi u ruskom establišmentu iz pregovaračkog procesa. Ipak, neposredno po potpisivanju vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu druga strana je uzvratila udarac. Na Kosovo su, bez znanja ključnih političkih struktura u Moskvi, banuli ruski vojnici, što je izazvalo kratku krizu u odnosima Rusije i zapadnih sila. Ove tenzije su bile brzo umirene, pa je na prvi pogled sve bilo tek bura u čaši vode. Ipak, stvar je bila mnogo veća. Ova afera je signalizirala svu žestinu sukoba prozapadnog i antizapadnog bloka u Moskvi, što je okončano epohalnom smenom u Kremlju poslednjeg dana 1999. godine, koja je utrla put konstituisanju znatno tvrđe ruske politike prema Zapadu.
Akcija malog kontingenta ruske vojske na Kosovu sredinom juna 1999. godine na samom terenu, na Kosovu, nije proizvela bilo kakve opipljive posledice, odnosno nije došlo do uspostave ruskog sektora na Kosovu. Dve decenije posle toga lako nam je da konstatujemo da se, međutim, radilo o suštinski istorijskom događaju. Bilo je to svojevrsno opelo Jeljcinovoj balkanskoj politici i najava novog kursa njegovog mladog naslednika. Razume se, Fišer to tada nije mogao da zna.
Donosimo prevod dela memoara Joške Fišera: Die rot-grünen Jahre. Deutsche Außenpolitik – vom Kosovo bis zum 11. September, Kiepenheuer&Witsch 2007.
Kad sam okončao svoj govor (u Bundestagu – P.D) i dok sam se praćen aplauzima poslanika koalicionih frakcija vraćao na svoje mesto na klupi za članove vlade dobio sam cveće od dvojice poslanika moje frakcije.
Poslanik frakcije CDU/CSU, Karl Lamers, koji je govorio neposredno posle mene, brzo me je vratio u realnost. Pročitao je informaciju AFP-a objavljenu u 11:11, u kojoj je stajalo: “Prema navodima nezavisne jugoslovenske novinske agencije BETA u petak su prve ruske jedinice budućih međunarodnih mirovnih trupa za Kosovo umarširale u Jugoslaviju. Prema navodima Bete, granicu je, dolazeći iz Bosne, prešao jedan kontingent vojnika (…) Moskovski pregovori između SAD i Rusije o modalitetima ruskog učešća u KFOR-u su u međuvremenu prekinuti na neodređeno vreme. Ovo je izvestila ruska novinska agencija Interfaks, pozivajući se na vođu ruske delegacije generala Leonida Ivašova. Ivašov je prethodno najavio da će Rusija možda obrazovati sopstveni sektor na Kosovu bez dogovora sa SAD.”
Lamers je nastavio: „Daj Bože da ove vesti suštinski nisu tačne, jer bi inače sve što ste Vi, gospodine ministre, upravo rekli bilo ishitreno.“
Čovek je bio potpuno u pravu, jer vesti jesu bile tačne. Sve zapadne vlade su bile potpuno iznenađene razvojem događaja. Zamolio sam saradnike koji su sedeli iza vladine klupe da odmah utvrde činjenice koristeći sve nama dostupne izvore (…)
Ruski marš kroz Srbiju bio je potpuno iznenađujuća akcija i odigrala se bez bilo kakve prethodne najave. Najpre je, još tokom trajanja debate u Bundestagu nastupilo izvesno olakšanje kada su agencije javile iz Moskve da su ruske trupe zastale na administrativnoj granici sa Kosovom. Ipak, pokušao sam, što je pre moguće, da stupim u kontakt sa Igorom Ivanovim. Oko 15:20 sam ga dobio na telefon, pa me je on izvestio o novim problemima u vezi sa stacioniranjem međunarodnih snaga na Kosovu. Rekao je da se Talbot (Stroub Talbot – P.D) vratio u Moskvu, te da će se oni za desetak minuta sastati. Naveo je da su Amerikanci napravili pet sektora, u kojima bi mogla da učestvuje i Rusija, te da to za njegovu vladu nije prihvatljivo. Zaključio je da se brzo mora naći neko rešenje. Upozorio sam ga na mogućnost jedne vojne kompeticije i izjasno se u prilog brzog rešenja, koje je on trebalo da definiše da Struobom Talbotom.
Očigledno je da je planirano da Kosovo bude podeljeno na NATO-sektor i ruski sektor, što bi dovelo do političke podele provincije.
Pratili smo celo popodne i veče CNN, i ono što smo tu videli je otvoreno protivurečilo onome što mi je Ivanov u jednom drugom razgovoru te večeri rekao, naime da ruske trupe neće ući na Kosovo i da je to sve bilo jedan nesporazum. Medlin Olbrajt je dobila iste te informacije od ruskog šefa diplomatije. Ostao sam još dugo sa svojim saradnicima u kabinetu. CNN je prikazao kako je 200 ruskih padobranaca na njihovom maršu ka Prištini iz pravca Bosne bilo pozdravljano u Srbiji. Oko 23:00 sam otišao kući i zaspao, da bi me samo nekoliko sati kasnije zamenik šefa mog kabineta pozvao telefonom i probudio.
Oko 2:00 ujutru ruske trupe su, pozdravljane od strane Srba, došle do Prištine i, nasuprot uveravanjima Igora Ivanova, zauzele aerodrom Priština. Odmah sam telefonirao Medlin Olbrajt, koja se nalazila u avionu, vraćajući se iz Makedonije, ali ni ona nije imala detaljnije informacije o tome. Otuda nam nije preostalo ništa osim da se uzdamo u Strouba Talbota u Moskvi. NATO-trupe će, uključujući i nemačke jedinice, u svakom slučaju za nekoliko sati ući na teritoriju Kosova i doći do prištinskog aerodroma.
Stroub Talbot
Nekolicina ruskih padobranaca nije mogla da predstavlja istinski izazov za NATO. Bilo ih je premalo, a njihovo naoružanje suviše slabo. Zauzimanje aerodroma nije moglo da se drugačije protumači sem kao očekivanje pojačanja iz Rusije vazdušnim putem. To je moglo veoma brzo da dovede do krajnje opasne direktne konfrontacije sa SAD i NATO. Situacija nije obećavala ništa dobro. Sada se sve svelo na krizni menadžment SAD, jer su samo Amerikanci raspolagali mogućnostima, silom i iskustvom da Moskvu zaplaše i podstaknu na jedno valjano rešenje.
Kosovski rat je doveo do dramatičnog zaokreta u odnosima Rusije i SAD. Tadašnji ruski premijer Primakov se nalazio na putu ka SAD, kada ge je sustigla vest o početku rata na Kosovu. On je odmah zatim u vazdušnom prostoru Islanda okrenuo svoj avion i vratio se u Moskvu. Ista sudbina je 11. juna zadesila Stroba Talbota. Zamenik državnog sekretara i njegova delegacija su već bili i vazduhu, na letu od Moskve ka Briselu, kada su negde iznad Belorusije bili informisani iz Vašingtona o novonastaloj situaciji i instruirani da se bez odlaganja vrate u Moskvu.
U svojim memoarima Stroub Talbot je opisao višečasovne pregovore u ruskom ministarstvu spoljnih poslova i jednu dugu noć u ruskom ministarstvu odbrane. Njegov opis je krajnje vredan, zato što je tu upečatljivo prikazano da je tih dana i noći u Moskvi nastupila situacija koja je bila na granici pobune najviših predstavnika ruskih vojnih vlasti protiv političkog vođstva. Očigledno da politički deo vlasti ili nije ništa znao, ili je imao tek ograničena saznanja o onome što je najuži krug generala u ruskom generalštabu planirao sa ruskim trupama stacioniranim u Bosni, koje su se nalazile na putu prema Kosovu, kakve su naredbe izdate i šta je dogovoreno sa srpskim generalima u slučaju povlačenja srpskih bezbednosnih snaga sa Kosova. Očigledno je da je planirano da Kosovo bude podeljeno na NATO-sektor i ruski sektor, što bi dovelo do političke podele provincije. I sam se, u jednom razgovoru sa Igorom Ivanovim, vođenim tih sati, nisam mogao oteti jakom utisku da političko vođstvo u Moskvi više nije jedini gospodar situacije.
Igor Ivanov
Stvar je postala još opasnija kada je došla potvrda vesti da je ruska vlada tražila dozvolu preleta aviona Antonov za transport trupa od vlada Mađarske, Rumunije i Bugarske. Postojala je namera da se 10.000 vojnika vazdušnim putem prebaci na Kosovo ili u Bosnu, odakle bi se kopnenim putem uputili ka Kosovu. Ukrajina je već odobrila prelet, ali su ostale vlade takav zahtev nepokolebljivo odbile.
Šta, međutim, ako ruski avioni ipak polete? Da li bi Amerikanci ili NATO u tom slučaju sprečili njihovo sletanje? Ili bi oborili avione u vazduhu? To je najavljivalo dramu sa nesagledivim posledicama. U svojim memoarima Stroub Talbot je tu situaciju prokomentarisao sledećim rečima: „Izgubio sam dosta sna zbog Rusije prethodnih šest i po godina, ali tada sam prvi put imao prave noćne more.“ On nije bio jedini koga su te noći opsedali košmari.
Nasuprot prvim informacijama ruski avioni nisu napustili svoje baze. Tako je, na kraju, izbegnuta mogućnost dramatične vojne konfrontacije Rusije i SAD. Nestabilna politička situacija u Rusiji se tada pokazala kao činjenica od visokog rizika i ponovo su ovu krizu relaksirali specijalni odnosi dve super-sile i njihovi uhodani, tokom decenija Hladnog rata izgrađivani mehanizmi. U tim časovima preteće konfrontacije sa Rusijom na Kosovu Evropa nije mogla da uradi gotovo ništa, zato što su joj falili, a i danas joj nedostaju, sposobnosti i mehanizmi za tako nešto.
I sam se, u jednom razgovoru sa Igorom Ivanovim, vođenim tih sati, nisam mogao oteti jakom utisku da političko vođstvo u Moskvi više nije jedini gospodar situacije.
NATO je sa svojom vojskom sada bio na Kosovu, ali je uprkos telefonskom razgovoru predsednika Klintona i Jeljcina stanje ostalo i dalje napeto, s obzirom na to da pitanje ruskog vojnog prisustva na Kosovu još uvek nije bilo rešeno. Tek su direktni pregovori između šefova diplomatije i ministara odbrane dve zemlje u Helsinkiju 16. i 17. juna i pritisak na ruskog predsednika da se neposredno pred samit G-8 dođe do sporazuma omogućili prodor u pregovorima. Rusija nije dobila svoj poseban sektor, a komandna struktura je definisana kao u Bosni, odnosno ruske trupe nisu bile podređene NATO-u već su se koordinisale sa komandom KFOR-a posredstvom jednog američkog generala, koji takođe nije bio podređen NATO-u. Time je kosovski rat bio konačno rešen.
Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima. Pesme koje ovde donosimo su izbor iz knjige Čađavi vlak u smehu. (Presing, 2021.)
KIČMA
Kičma nikada ne manifestuje bol tamo odakle potiče,
tako i ja u malom prstu nosim sve svoje nedaće.
KINTSUGI
Prodala sam život svoj ogavnim
pejzažima.
Najlepši umetak bejah na deponiji.
Sada, kada skončavam,
a bez doma hodila sam
i nigde mi ugodno bilo nije,
pitam se, je li iko video potpuno i lepo mene –
tražeći delove za sopstvene kintsugije.
KRALJICA
Od umetnosti nema ’leba,
ali ima kolača.
LJUBAV
Volim da mašem i da se smejem ljudima nepoznatim.
Više volim te ljubavi
od onih sa istorijama u krevetima i poslastičarnicama
i na gubilištima.
ŽELJKA SA DORĆOLA
Željka sa Dorćola je pipnula Danila Kiša.
Pipni i ti nju,
pa pipni onda mene,
da ako nas sve prožme Velika Umetnost.
LJUBAVI MOJA
U Velikoj Kući živim,
Dvorac moj je pun đakonija.
Između tebe i mene – sto dugačak poput mosta,
nije nam stalo da budemo blizu.
U Velikoj Kući živim,
Dvorac je pun daljina,
između tebe i mene čistina
i
ljubav.
Ljubav kakve nema.
Ne govori se ništa, da se ne sruše naša tela
što kao nijedna
vole se i prihvataju jer kroz struje stola
osećaju istoriju najfinijega drveća.
Obed traje satima,
ti i ja slušamo kako u ustima zvuči n e š t o
što je doskora bilo živo,
ali šta to može biti?
Naša otmenost nadrasta sve.
Ti ćeš se još malo – ko zec za Budu –
žrtvovati za mene.
VIŠNJE U KOTLU
Kao Višnje u Kotlu
kuvaju se reči u mome stomaku
donjem.
Zrnce nara ili kap ruma
dovoljno je da opet nešto kažem bitno:
Meni ne treba niko i ništa da bih pisala.
Kao otrov što darovala sam psima,
grči se azbuka u mojim ustima,
ne znam da govorim,
ali da prepiske večite vodim,
e to bogami, znam.
Pišem ljudima:
Ne možemo se videti sutra,
raste mi Umnjak,
Plavi je Mesec,
zbivaju se u meni čuda.
Ne smete ih videti,
možete oslepeti,
jeste to za Oko, ali unutarnje, gutajuće.
ODA M. BULATOVIĆU
Zatičeš me jednog decembra neopranu,
zapuštenu,
naravno da to meni ne priliči,
lepotici…
Ipak, tužna sam ti, presvisla sam ti.
Možda mi se Hemija izmenila u telu,
ali obrnula sam se na kuću k’o kornjača.
Nudiš Foknera,
kažem ne,
nudiš Mišimu,
kažem ne,
Volta Vitmena,
jedno veliko ne!
Nudiš svoje pesme meni posvećene,
Gospode Bože, to tek ne!
Nudiš Bulatovića,
kažem da,
odlazim pod vodu,
znaš li zašto,
jer on peva tamo gde se ne sme,
pored jagnjadi zaklanih,
jer moj Pakao probija njegov tuš zlaćani…
NEVINOST
Spavaću vala k’o da nikog nikad ubila nisam.
Red je jednom da i ja
kao zaklana –
brižno i izvesno
usnim.
ODA PETRU
Ti si svetac.
*
Na lepotu se moraš navći kao na kaznu.
Moraš.
*
Tvoje oči ne smeju pogledati
nevine, hipnotišu prostor u kojem nevini dišu.
Sa vremenom već
ne možeš
učiniti mnogo.
*
Zna se šta biva kada Svetac jednu
Puslicu pojede.
Poželi umreti od slatkog.
*
Zna se i kada vidi pokolj,
poželi veru ne izgubiti
*
Sve u svemu -
ti se ne možeš zaustaviti -
gledaš na ovo što živimo svi,
nas i ne pogledavši,
ali jedna kornjača -
jedan puž -
dovode te do toga da pomisliš -
a što im ja ne bih oteo kuću?
a što muzičkoj kutiji ne bih oduzeo zvuk?
*
Zabrinut si.
zgazićeš i otimaćeš,
a nećeš to hteti -
jedno dete tvoje sklanja puževe sa ceste
drugo im gnječi kucice.
Voli oba deteta, Petre.
Ko zna koga smo oživeli smrću,
a koga usmrtili životom.
*
Praznina je u tvojim očima
čitljiva i mamljiva -
ti si pojeo vreme
i ono će pojesti tebe.
*
Tako si mrtav
u aparatu za varenje,
tako živ kao detalj.
Neko kaže: ,,Omiljeno jelo su mi lignje!"
Dabogda svršio na retkom tanjiru!
Dabogda te smazao Bog!
Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu. Objavio je četiri zbirke pesama. Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici. Živi u Beogradu. Radi u biblioteci.
PLIŠ
Bežeći, sklanjah se u drugu odaju, pa zatim iz druge u treću, kroz otvor pri dnu. Onde sam mogao da čujem samo uzdahe i podrhtavanja odnekud iz ćoškova. Nije bilo ni prozora, ni vrata. Nije bilo niti opipljivih zidova. Prolaz što vođaše u treću odaju prolazio je kroz vodu i tišinu.
- od čega bežiš, starče? - upita zečica crvenih zenica.
- od starca koji je potrošio sve svoje uspomene
i koji je izgubio svaku nadu.
- To je dobro - reče zečica,
- čak odlično! Čega još se plašiš,
kad znaš da sve je od pliša?-
- Plašim se živeti,
nadalje,
do u beskraj živeti ovako beskrvno i bez
doživljaja,
u ovom plišanom carstvu.
- Ha! Baš čudno!
Ti si jedina plišana figura koju sretoh,
a da se plaši onoga što ne postoji!
kaza zečica i odmahnu šapom
umočemom u želatin.
- Ako ne postoji, kao što kažeš, kako sam onda stvaran, i otkuda mi snovi?
zapita starac.
- To što sanjaš i nisu snovi - odgovori Riđooka. Već obojene krpice, restlovi iz fabrike. -
- Fabrike??? -
- Da, fabrike, sa dna onoga što ti pojmiš
kao vreme, zgodan čas, pogodan trenutak,
zamajac u prostoru, žeđ da se utisne trag! -
To reče, a potom se izmaknu iz percepcije, baš poput nekog anđela ili krilatog psa.
Dvorište je i dalje ostalo nepomično.
Ni daška.
Oblak nepomičan beo i penušav.
Ruže, kadife, staze - sve redom, nepomično.
Povetarac - nepomičan,
kao iz suprotnog sveta, prolazio je kroz tela biljaka i kroz pliš,
ne zanjihavši ništa.
Nedžad Ibrahimović rođen je 1958. godine u Tuzli. Romanopisac, pesnik, književni i filmski kritičar, scenarista i autor dokumentarnih filmova. Živi i radi u Tuzli kao profesor na Odsjeku za jezik i književnost na Filozofskom fakultetu.
KOLIJEVKE I KOVČEZI
Trudnice su s tansparentima nadirale od
jezera i preko jednosmjerne ulice silazile
u grad. Sam Bog zna kamo su se uputile!?
Jedne sam zimske noći spavao go pod
otvorenim prozorom. Napolju su
lepetale pahulje i ja sam želio umrijeti
zbog nesporazuma s majkom.
Šta bi o tome mogle misliti one koje
jesenjim gradom sad pronose svoje
plodove? Šta bi mislile o tome da
njihovo dijete poželi umrijeti?
Te kolijevke i ti kovčezi naših tijela.
KAKO UMIRU RODITELJI?
Jedno za drugim. Otac sklanjajući se od svijeta,
mati kao da u njeg prvi put ulazi - svuda okolo
su prštale fontane. Sve prozirniji, s krilcima
vilinog konjica, otac se u smrt uvlačio ponizno
kao u altamirsku pećinu. Dok nas je majka vukla
za rukave, potom se izvinjavala i ljutnje nam
opraštala, on je bio prezrela voćka kraj prašnjava
puta. Ne možemo se sjetiti kada, kamo, niti zašto
je otišao? Kao na žurnom projektu, majka je oko
sebe lukavo zidala zidove u koje je pad već bio
ugrađen (Svijet, djeco, umire!) tako da ne moraju niti
pasti. Nikad je nije bilo više među nama. Umirala je
sasvim barokno.
Kad su oni otišli, mi smo sjeli za kuhinjski stol,
nasuli po čašicu rakije, i rekli Eto, to je to!, a onda
podijelili što je iza njih ostalo. Oportunizam od
oca, izravnost od majke, od njega gusti mrak, od
nje zasljepljujuće svjetlo. Od njeg ribarski štap, od
nje jezero uzburkano. A pošto je jedan bio njen,
a drugi njegov, svako se uselio u ono što mu je bilo
najbliže. Jedan u pećinu, drugi u jezero.
Nikad se više nismo sreli.
LJUBAV, DEFINICIJA
Dobra smrt je ona gdje se tvojim zemnim
ostacima bave neki nepoznati ljudi...
(J. M. Coetzee)
Ima ljudi koji iznenada prestanu
voljeti, a ne kažu onom drugom, i onda
se oni vole nesrazmjerno i asimetrično.
A onda, poslije nekog vremena, on njoj
pokloni moždani, ona njemu srčani udar,
i potom se opet paze i čuvaju, kao na
početku.
No, ima i onih sebičnih, koji u svoje srce
ne puštaju druge. Smrt to posebno cijeni.
Sve druge voli da iznenadi.
MIT I POVIJEST
Godine idu i ja sve vještije zamećem tragove.
Pored društva pčelara, ljubitelja starih zanata i
samohranih očeva, te Kluba čitalaca dviju narodnih
knjižnica, primljen sam i u Društvo pisaca.
Još jedan način da me nigdje ne bude.
TUGOMIR MATIĆ se rodio 1957. godine u Zagrebu. Veliki deo života proživeo je u Sarajevu gde je i počeo objavljivati u književnoj periodici. Objavio je knjige pesama: Ponoćka u Sarajevu, Između neba i zemlje, Vrijeme šutnje, Kartolina, Obrati pažnju na detalje. Objavio je i knjige proze: Sarajevsko pivo i skandinavske noći , Jazz za zaboravljenog strica. Poezija mu je prevođena i objavljivana na više jezika. Od 1997. godine živi u Račišću na ostrvu Korčuli.
Nisam sagradio kuću
nisam posadio stablo
…
kad ste me upitali
gdje je taj mir
na kojem radost počiva
rekao sam vam
baš sve
sve ono
što znam o tome
…
nisam sagradio kuču
nisam posadio stablo
Kad prođe ljeto
i odu poslednji turisti
dolazi vrijeme tišine
monotonije
koju dalmatinskom idilom
nazivaju svi oni što su otišli
još prije prvih
jesenjih kiša
Ravnodušnost
Odavno ne pretvaram u riječi
slike krajolika
što putem nestaju
Kad kažeš
pogledaj
divno jе
moja ravnodušnost
postaje beskrajna
Izbjeglica
Za tebe ja sam opomena.
Onaj koji bez namjere
stalno opominje.
Kad me vidiš kako stojim na kiši
pitaš se jesi li pretoplo obučen
da li se preglasno smiješ
i nije li prevelik svaki zalogaj kruha.
Opomena da uvijek na nekom mjestu
gori nečiji dom.
Koliko je ostalo ljudskog u tebi
koliko oholosti i sebičnosti
kad već danas i tvoj život
može stati u nekoliko kofera.
Koliko ravnodušnosti prema nesreći i smrti
dok ne zakuca i na tvoja vrata.
Misao u mozgu i stranac na cesti
unezvjeren pogled na kolodvoru
oduzeta nada i negacija tvoga postojanja.
Živjeti na otoku
samoća
nedešavanje
i sklad
trag aviona na nebučudo koje nisam dugo vidio
mislio sam
avioni više ne lete
O skribomaniji i sličnim glupostima
Ponekad
vrlo rijetko
prisustvujem književnim promocijama
ovdje se ne održavaju
mislim
ovdje
u selu u kojem živim
…
ali
kad sam u nekom gradu
živim kao građanin koji voli knjige
pa se tako svojom voljom
nemajući pametnijeg posla
zateknem na nekom
nadasve kulturnom dešavanju
…
ako ne idete na promocije knjiga
bilo da ih volite čitati ili ne
ne mogu vam reći
da li nešto značajno propuštate
…
meni je najdraže
kad je promocija pri samom kraju
pa voditelj
ili autor
upita prisutne
da ako to žele
postave neko pitanje
…
interesantno
ponajčešće niko nema nikakvih pitanja
…
ja uvijek imam neko pitanje
pa sam jednom prilikom
upitao jednog romanopisca
po mome mišljenju
nešto
prosto ko pasulj
''zašto vi pišete''
…
čovjek je potrošio
brat bratu
najmanje deset minuta
nabrajajući sve ono
zbog čega ne piše
iako ga to nitko nije pitao
…
te ne pišem zbog ovog
te ne pišem zbog onog
pa me na kraju upitao
da li mi je odgovorio na pitanje
…
rekao sam da nije
na kraju krajeva
pitao sam ga zašto piše
a ne zašto ne piše
…
a da je samo rekao
pišem tek tako
iz pukog zadovoljstva
moram da zapisujem
skriboman sam
priznajem
bio bi to sjajan završetak
usudio bih se reći
gotovo savršen završetak
te nadasve kulturne priredbe
Бергман је до краја испунио, себи у младости задати животни задатак, да изнедри макар један малени бисер из шкољке своје душе. Мукотрпним радом овог природног талента и огромне стваралачке енергије, настала је блистава бисерна огрлица филмова од непроцењиве вредности, којa краси шведску и светску кинематографију.
Бергманов филмски опус наставио je да живи кроз снагу емоције редитеља Лaрcа Фон Трира, кроз море Беле светлости редитеља Гaс Ван Санта, кроз свет анђела редитеља Вима Вендерса и меланхолију редитеља браће Каурисмаки, својеврсних мајстора тишине. Ови знаменити филмски редитељи баштинили су бергмановски субјективистички експресионизам из прве половине 20. века и представљају независни европски филм.
“Потпуно је разумљиво да је кинематографија постала моје средство изражавања. Учинио сам себе разумљивим на једном језику изван речи које су ми недостајале, изван музике коју нисам могао да савладам, изван сликарства које ме је остављало равнодушним. Одједном сам добио могућност да комуницирам са светом на једном језику који директно иде од душе, до душе и на један чудесан начин измиче контроли интелекта”, написао је Бергман.
Користећи се експресионистичком, ”искривљеном” сликом стварности, Бергман је кроз безвремену игру светлости и таме, огољавајући персону до бола, као “демонски редитељ” ипак “васкрснуо” кроз своју дубоку веру у породицу, као основу за опстанак друштва. Он је својим филмовима створио сопствени (експресионистички и постјунговски) митопоетски свет који је постао “зачин” кога данашњи редитељи стављају у своје филмове, као што је то чинио Бергман са својим идолом, Стриндбергом.
“Бергман прича са бојама, покретима и звуком. Овде владају ноћ и снови, сцене са таквим интензитетом и поезијом каквој до сада нисам присустовао ”, написао је Лејф Зерн у листу Дагенс Нихетер.
Мада се, према сопственим речима, Бергман није претерано занимао за сликарство, два сликара су ипак извршила одлучујући утицај на њега, а то су Албертус Пиктор, чија слика “Смрт игра шах” му је послужила као инспирација за филм “Седми печат”, као и Ибзенов сународник, Едвард Мунк. Неколико познатих слика Едварда Мунка, Бергман је такође “уградио” у свој филм “Крици и шапутања”.
Бергман се плашио смрти, али се није плашио старења. У једном интервјуу са Лизом Маркер, почетком осамдесетих година прошлог века, Бергман је рекао: “Што сам старији, брже се умарам, али зато сада имам ширу визију. Свако јутро када се пробудим, још увек сам радознао.”
Лик Ингмара Бергмана, укомпонован у панораму његовог вољеног острва Фаро, на коме је и умро 2007. године, наћи ће се на једној од новчаница које ће издати шведска Централна банка, а које ће ући у оптицај 2014-2015. године. Лик Грете Грабо красиће новчаницу од 100 круна, Ингмар Бергман биће на новчаницама од 200 круна, а књижевница Астрид Лингрен, ауторка серије књига о Пипи Дугој Чарапи, “замениће” легендарну Селму Лагерлоф (Selma Lagerlöf, 1858-1940), прву жену, добитницу Нобелове награде 1909. године, на новчаници од 20 круна, објавио је 7. марта 2011. године Стокхолмски лист Свенска Дагбладет. Шведска јавност је са великом нестрпљењем очекивала да сазна које ће личности бити на новим новчаницама. Аугуст Стриндберг је сматран сигурним кандидатом и изненађење било у толико веће, када његов упечатљиви лик није био међу шведским великим уметницима из области књижевноти, филма и музике.
Како то не ретко бива, ученик је у одређеним доменима надвисио учитеља. Бергман је симболично “потиснуо” великана Стриндберга, што је непобитни доказ безвремености и временске универзалности Бергмановог филмског опуса.
“Ингмар Бергман у новчанику би требао да направи пут од колективне подсвести, до колективне свести. Најискреније се надамо да ће јавност и у његовој домовини постати свесна важности његове уметничке делатности која је прославила име Шведске у свету, а у многим земљама постала и синоним за Шведску и шведску културу”, написале су Јанике Олунд и Керстин Брунберј. То је раније важило, (и још увек важи), за Грету Гарбо као и за Астрид Лингдрен, на које смо се и ми, ни мало случајно, осврнули у овом раду.
“Бергманов филмски опус обележава религозни атеизам, својеврсни феномен који не објашњава нестајање Бога као неко ослобођење, већ као тужну напуштеност, тако да жеља за спајањем са Богом живи и даље у једном свету који упућује молитве у празину коју је Бог оставио за собом”, написао је Давид Аквилон. У Бергмановим филмовима хришћанство је присустно у свом есенцијалном симболу, крсту и линијама које се укрштају. Хоризонтала је гранична линија метафизичног света, а ветикала је раздвајајућа линија телесног. “Женско тело тангира границу између живота и смрти. У њој се здружују признавање живота и ода животу и смрти и њена заслепљујућа заиграност Беле светлости, која поништава живот”, пише Давид Аквилон.
Бергман је увео психоанализу у драматургију својих филмова. Као својевремено Георг Бихнер и он посматра психотично стање и трауму индивидуе, као разултат невидљиве демонстрације снаге друштвених структура, као и последице мотивациони склоп појединца на живот заједнице. Он даје једну екпресионистичку слику развоја социјаног живота која се огледа у огледалу политичке патологије. Бергман је представио “трансветизам и андрогеност као апокалиптичке предзнаке у патирјалхалној традицији”, написао је Давид Аквилон.
Ингмар Бергман је показао структуре индивидуе и њеног сукоба са друштвеним токовима и историјом и постао један од родоначелника савремене европске стваралачке и културолошке мапе. Уметност, а самим тим и категорија европског културолошког идентитета и однос индивидуе наспрам друшва, основне су карактеристике култруне типологије савремене Европе. Под Бергмановим утицајем, између осталих утицаја, савремена светска уметност постала апокалиптична и мрачна, а карактерише је траума појединца и траума друштва. Ингмар Бергман доживљава индивиду као жртву историје и друштва.
Предмет докторске дисертације под називом “Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културне оквире Европе 20. и 21. века” је филмски опус чувеног шведског филмског и позоришног редитеља. Током рада осврнули смо се на три студије случаја, три Бергманова филма: “Седми печат” (Det sjunde inseglet, 1957), “Крици и шапутања” (Viskingar och rop, 1972) и “Фани и Александер” (Fanny och Alexander, 1982). У овом докторском раду методологија истраживања била је дуополарна – филмолошка и културолошка. Методолошко-хипотетички оквир рада такође је захтевао да се подробније осврнемо на експресионизам као уметнички стил. Приступи истраживању били су структуралистички, наратолошки, филмолошки и културолошки.
Културолошке импликације филмског опуса Ингмара Бергмана истраживали смо кроз утицај драмских писаца Аугуста Стриндберга, Хенрика Ибзена и Георга Бихнера на Ингмара Бергмана, а осврнули смо се на мит и митопоетске симболе у Бергмановом филмском стварлаштву као што су хришћанство, смрт, демони, Пијета и Мадона.
“Идеолошке позиције уметника и њихових дела такође се међусобно разликују а то што се користе истом митском матрицом значи да је организација текста истовремено и његова идеологија и да једна иста митска прича може бити архетпско полазиште за различите идеолошке поруке”, написао је Миомир Петровић.
“Моји филмови су конструисани симфонијски, као музика, са пет, шест или више мотива”, изјавио је Бергман још 1958. године, у новинама из Малмеа, Квелспостен, Kvällsposten.
Основна намера овог рада била је да се докаже утицај који је Бергманова филмска естетитика и поетски хабитус извршила у поимању савремене филмске, као и драмске уметности као и реперкусије које су поменуте категорије извршиле на пољу модалитета стваралаштва и културног идентитета савремене Европе. Генерална хипотеза ове докторске дисертације је да је Бергман кроз свој филмски опус избегао “изме” 20. века – провачећи виталну линију субјективистичког експресионизма, као основу своје и поетике својих поклоника до данашњих дана.
У Данској, у Копенхагену почетком априла 2011. године одржана је промоција позоришне представе Фани и Александер, која је оцењена као можда и превише верна копија истоименог Бергмановог филма. Немачка кинотека организовала је најобимнију до сада, изложбу о животу и стваралаштву Ингмара Бергмана, са назвивом Од лажи и истине (Von Lüge und Wahrheit). Ова изложба се одржава до краја маја 2011. године и састоји се од следећих делова: Пролог, Трагање, Уметник, Вера, Релације, Форо (Fårö), Егзил у Немачкој и Резиме.
Позоришна представа, “Као кроз стакло”, рађена према истоименом Бергмановом филму, која је премијерно изведена у Лондону 2010. године, у Београдском драмском позоришту је имала премијеру у фебруару 2011. године. Миливоје Павловић је подвукао уз помоћ поезије, како уметничка Србија одавно више није земља касног цветања, где новитети стижу са великим закашњењем. Бергманово Вјерују, изражено кроз речи кловна Фроста у филму Вече жонглера (Gycklarnas afton, 1953), је тежња повратку мајци, у време пре рођења.
“Сањао сам да је Алма дошла код мене и рекала; јадни Фросте, изгледаш тако уморан и тужан. Зар не би требао мало да се одмориш? Да, рекао сам. Онда ћу те учинити тако малим као један ембрион, рекла је, тако да ћеш моћи да уђеш у мој стомак, где ћеш добро да се испаваш. Ја сам урадио како је она рекла и лепо сам легао у њен стомак. Тамо сам заспао, тако фино, тако слатко, уљуљан и умирен као у колевци, те сам постајао све мањи и мањи, а на крају сам био само један мала семенка. И онда сам нестао.”
Додатне хипотезе овог рада су културолошке реперкусије Бергманове филмске естетике која је у естетику савремене Европе увела појмове као што су постапокалиптична зебња и индивидуа.
Бергман је почетком седамдесетих година прошлог века написао да има осећај да је наш свет на граници колапса:
“Иза угла чека један свет инсеката, који ће једног дана провалити у наше превише индивидуалистичко окружење.”
Најважнији културолошки допринос Ингмара Бергмана уметничком идентитету савремене Европe је јасна порука из култног филма “Седми печат”, да је породица, а не индивидуа, та која представља наставак живота. Једино кога Смрт није повела са собом, је мала, уметничка породица номадског глумца, који своју одану жену и aнђеоског, малог сина, са пуно љубави води кроз живот, који је представљен као цветно поље уоквирено плаветнилом неба, као симбол вечности и раја. Тако, нарочито крајем јуна, за Ивањдан, изгледа и Шведска, не разликујући се пуно од Бергманове филмске идиле.
Neposredno po okončanju Drugog svetskog rata svrstavanje Jugoslavije uz svet istočno od Gvozdene zavese uvelo je Titov režim u snažnu konfrontaciju sa vodećim silama Zapada – Velikom Britanijom i SAD. Ambiciozni establišment u Beogradu tih je godina vodio teške borbe za pozicije u ovom delu Evrope protiv dojučerašnjih zapadnih saveznika. Ipak, snažni anglo-američki blok uspešno je osujetio pokušaje širenja jugoslovenskog uticaja u Grčkoj, Italiji (Julijska Krajina) i Austriji (Koruška). Ovo rivalstvo imalo je i svoje vojne aspekte. Česti upadi američke vojne avijacije u jugoslovenski vazdušni prostor pokazivali su domaćoj i inostranoj javnosti svu snagu tenzija između Beograda i Vašingtona.
Isfrustriran američkim uspešnim blokiranjem njegovih ambicija u regionu, Broz je u svojim javnim nastupima neselektivnim rečima oštro kritikovao hladnoratovsku strategiju Vašingtona, ali i političke i društvene prilike u samoj Americi.
Stvari su se primetno izmenile posle otpočinjanja sukoba Jugoslavije sa SSSR-om, 1948. godine, kada je Beograd, suočen sa pritiscima Moskve, bio prinuđen da naglo koriguje odnose sa SAD. Posle normalizacije odnosa sa Moskvom, sredinom pedesetih, Tito se nije vraćao na kurs otvorene konfrontacije sa Amerikancima. Ipak, interna dokumenta jugoslovenskog rukovodstva otkrivaju da je jugoslovenski lider sve do svoje smrti gajio snažno nepoverenje prema Vašingtonu. U javnosti, Broz se, međutim, uzdržavao od tako eksplicitnih kritika SAD, kakve je iznosio tokom prvih posleratnih godina.
Citati koje ovde donosimo deo su dva Brozova govora i jednog autorskog članka i izgovoreni/napisani su u periodu 1946-1948.
Nesputan formalnim obrazovanjem, Broz je govorio bez stila i ukrasa. Njegov gotovo uličarski registar hirurški je precizan, pa njegove poruke čitaoce ne ostavljaju u dilemama. Oštro su kritikovani pojedini aspekti američke demokratije, politika SAD u Evropi, kao i evropska kompradorska klasa.
Šta je Maršalov plan? Maršalov plan je plan za spasavanje američke finansijske oligarhije od krize koja joj se neizbježno i sve više približava. O čemu se, dakle, radi? Američki finansijeri hoće da nametnu evropskim zemljama svoju robu. Oni hoće da Evropa bude tržište za njihove proizvode i izvor za gomilanje njihovih profita. Zato u Evropi fabrike ne smiju raditi bez njihovog odobrenja i bez usklađivanja s Maršalovim planom.
Maršalov plan ne znači davanje pomoći francuskom narodu, ne znači davanje pomoći italijanskom narodu ili kome drugom narodu, već znači pomoć američkim finansijerima da ne dođu u onakvu katastrofu u kakvu su došli 1929. godine.
Maršalov plan znači: uvoziti u Evropu dolare u malim količinama, a izvoziti ih u velikim količinama. On znači osvojiti za američki kapital fabrike u zemljama kojima se “pruža pomoć”, dirigovati proizvodnju i, razumije se, odnositi glavni profit. To znači, spriječiti u tim zemljama onu proizvodnju koju Amerika ima kod sebe. Jednom riječju, to znači imperijalističku politiku najgore vrste, to znači zavladati i vladati političkim i ekonomskim životom pojedinih naroda u Evropi. To vam je drugovi Maršalov plan.
(…)
Ima jedna vrsta ljudi u Evropi – kao što ih, razumije se, ima i van Evrope – koji su u službi tih američkih finansijskih magnata. To su takozvani desni socijalisti. Ja vam, drugovi, o vođama tih socijalista neću govoriti, jer ih vi vrlo dobro znate. To su sluge američkih reakcionara i magnata, sluge slabo plaćene, ali koje dobro služe. To su izdajnici radničke klase. Pomoću tih slugu američki finansijeri hoće da zasjednu na leđa evropskim narodima, a u prvom redu radnom narodu Evrope. Takve blagodeti Maršalovog plana mi smo odbili od prvog dana, jer smo znali šta to znači.
Nemojte vjerovati, drugovi i drugarice, da američka reakcija daje dolare zbog lijepih očiju Bluma, Šumana, de Gasperija, ili koga drugog. Ona njih ne voli. Ona daje novac radi same sebe. Američki finansijski magnati hoće da se spasu od neminovne krize koja im se približava i zato to čine. Nemojte vjerovati da američki imperijalisti uvode svoje ratne brodove u talijanske i druge luke zato da uljepšaju te luke. Ne, oni na taj način hoće u prvom redu da kod izbora podupru reakciju i da izvrše prinudu: hoćete li pristati ili nećete? To je njihov cilj. To je osnovna svrha Maršalovog plana: porobiti zemlje Evrope. Mi to ropstvo nećemo, jer smo ga se otresli jednom zauvijek i mi žalimo one narode koji su, blagodareći izdaji, podvrgnuti takvom napadu američke finansijske oligarhije. Američki finansijski magnati zapravo su glavni podstrekači na rat.
(…)
Ko stvara baze u Africi? Ne mi, nego oni, američka reakcija. Danas, kada je rat završen, i kada nema Nijemaca, oni stvaraju svoje baze. Ko stvara baze u Grčkoj? Ne mi, nego oni. Ko u Španiji i Portugaliji kupuje zemlju za baze? Ne mi, nego oni: američka reakcija. Ko stvara oko miroljubivih zemalja jedan obruč koji prijeti ratom? Ne mi, nego oni.
Govor udarnicima, novatorima i racionalizatorima Srbije (februar 1948)
(…) Uzmimo npr. Ameriku, odakle nam razni reakcionari, ponekad s prijetnjom, nude svoju demokratiju, svoje četiri slobode, koje ustvari kod njih postoje samo za izvoz, a u zemlji se skoro i ne upotrebljavaju. U toj državi još i sada reakcionari linčuju Crnce, tamo, u toj demokratiji, štrajkbreherstvo je ozakonjeno, a štrajkovi se razbijaju najgrubljom, najamničkom oružanom silom. Radnici se izbacuju iz preduzeća na ulice, ne hiljadama već stotinama hiljada i milionima, ako više nisu potrebni za stvaranje profita poslodavcima.
Tako se postupa s radnicima i u drugim zemljama gdje vlada demokratija zapadnog tipa. U toj demokratiji su veliki finansijski špekulanti upropašćivali na hiljade farmera, oduzimajući im, često i nasilno, zemlju u bescjenje, bilo u cilju izgradnje raznih objekata, bilo u cilju kapitalističkog načina obrađivanja.
(…)
Govori se o slobodnoj štampi u Americi i drugim zemljama sa sličnom demokratijom. A kakva je to sloboda štampe, npr. u Americi? Sva važnija štampa se nalazi u rukama raznih finansijskih društava koja diktiraju štampi da piše onako kako njima odgovara, odnosno – kako odgovara finasijskoj oligariji, reakciji uopšte. Ona dozvoljavaju ponekad da se napiše i neki članak s nijansama istine, ali samo ako to njima nosi profit, ako je senzacija – a senzacija nosi profit. Pisanje raznih kleveta, kontradiktornih neistina, potpuno je u toj demokratiji moralno i svakodnevno.
J. B. Tito, članak u Komunistu, 1. oktobar 1946.
Ko je na ulicama Atine ubijao borce koji su se borili protiv Hitlera i hitlerovske klike? Engleske trupe. A kad se pokazalo da one ne mogu postići ono što hoće, onda su došli Amerikanci sa svojim dolarima. I oni se otvoreno miješaju. Trumanova doktrina ne znači ništa drugo, nego stvaranje strateških baza u Evropi i na drugim tačkama svijeta za okruživanje Sovjetskog Saveza i drugih istinski demokratskih država na Istoku. To znači ta Trumanova doktrina, doktrina porobljavanja drugih naroda; to znači ta demokratija o kojoj oni pričaju. Laž je ta demokratija, laž u koju su se uvjerili svi narodi svijeta.
Govor na Osnivačkom kongresu Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata (1947)
Preuzeto iz: Josip Broz Tito, Govori i članci (tom 2 i 3), Zagreb 1959.
Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио: Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).
ОТКРИВАЊЕ УНУТРАШЊЕ ЗЕМЉЕ
Да ли су сви ти предели који гледам ових дана завичај? Осећамо ли се у њима и данас „код куће“? Или су неки од њих, у међувремену, ипак постали непријатељски и страни, па у њих сада одлазимо с осећањем нелагоде, непријатности или бојазни? Да ли су се због тога нити које су некад везивале пределе и људе покидале, можда трајно? Или и даље постоје невидљиве везе, које не везују само људе за земљу, ону у којој су рођени и ону у којој су живели, већ и људе између себе, чак и када су они један према другом настројени непријатељски, кад једни друге дочекују и испраћају с мржњом и убилачком жељом? Није ли и та мржња само слепило, недостатак, помрачење или болест, пред којом узмиче и повлачи се и сама стварност? Или је баш то, напротив, стварност – ружна, онеспокојавајућа, на тренутке језива и неподношљива? Свет људи, онаквих какви заиста јесу? Стварна историја, оно што се непрекидно дешава, а дешаваће се без сумње и убудуће. Историја, без илузија, улепшавања и лажи. Ратови између људи, оно „бесом помрачено убијање“ и „искежена лица убица“, гола суровост, и ништа више осим тога. Није ли то једино што је без изузетка заједничко свима, свим нацијама, народима и расама – читавом човечанству? Вечита спремност на злочин и саучествовање у злочину и мржњи према свим другим, који се од њих, нечим, разликују?
Или постоје две различите историје: она истинита, које се темељи на стварним људима и догађајима, и друга, сасвим погрешна и лажна? Једна, заснована на истинитом предању, и друга, коју су створиле сабласти за исте такве сабласти, скрпљена од лажи, од лажних и наопаких митова? Историја племенитих и несебичних, и, насупрот њој, историја нишчих, спремних на свако злодело уколико им оно доноси неки, макар и мизеран, добитак. И има ли са свим тим везе земља, предели у којим смо некад живели и којима ни сада не престајемо да пролазимо, макар и у мислима? Или је земља према свему томе равнодушна, препуштајући ту ствар људима? Припада ли земља неком – људима, оним који су ту рођени, или оним који на њој живе – и може ли уопште припадати неком? Ратови међу народима се, уосталом, не воде због општечовечанских идеала, због „братства“ или „слободе“; воде се због земље на којој људи живе, због неког, макар и малог и симболичног поседа. Припада ли Енглеска Енглезима, Финска Финцима, Русија једино онима који је воле? Или само пролазимо земљом, неко кратко време, као путници, шетачи, али не вечити. Или земља припада искључиво мртвима, кад се у њу, у ту земљу, једном врате, као прах?
Постоји ли, на концу, нека унутрашња, префињена и скривена веза између предела, земног места, с народима и појединцима који у њима живе или су некад у њима живели? И има ли такво место, осим своје физичке, и неку вишу, унутрашњу и метафизичку димензију? Ако постоји, то сигурно није она примитивна и груба мистика „крви и тла“, која је постала нераздвојни део свих националних митологија XX века. Ако постоји та танана и треперава „душа земље“, она извесно није ни нешто статично, окамењено и фиксно, већ нешто живо, нешто што не престаје да се мења, да расте или да се повлачи, флуидно и динамично, као што се један предео, захваљујући човеку, непрестано мења, тако да све то видимо и голим оком. Можда ни она није бесмртна; можда и њен живот и њена смрт зависе од људи. Можда и она нестаје с људима, умире с њима, да би се родила нека нова, неки други genius loci, налик на патуљка који живи у земљи или змију склупчану у пању, у шупљем деблу. Свакако да тај „дух“ није бесмртан. Можда је и Пан сад мртав и лежи, беживотно, мртво трупло у мрачној шуми, као једини траг и доказ несхватљивог злочина којег су починили људи.
Постоји ли, дакле, осим те физичке, спољне и видљиве оком, и нека унутрашња земља? Слика, унутрашња представа о некој земљи, која се преобраћа у моћан симбол: „симбол који сажима у себи читав свет слика, жудњи и људских жеља“. Слика вечности, која се увек гради од земаљског, пролазног и смртног. Извесно, постоји. Није ли свако трагање за завичајем заправо откривање те унутрашње земље, коју носимо, скривену у себи као непрозирну тајну – запретену као сећање на изгубљени рај и на детињство, на Златно доба. Унутрашње земље која зато никад не може бити оскрнављена, разорена, а ни освојена.
Такве, чудне мисли ми пролазе главом док лежим у хотелској соби, на кревету обасјаном пролећним сунцем, у неком месту у Источној Славонији, близу реке Босут, још не сасвим будан, покушавајући да се сетим сна кога сам сањао све до малочас. То ми не полази сасвим за руком, али поуздано знам да су једно са другим, сан кога сам тренутак пре сањао и та унутрашња земља, невидљива оком, у некој вези. За то време, скоро јасно, видим пределе те унутрашње земље. Некад приградска шума, одавно претворена у градски парк. Стаза од укопане цигле, углачана босим ногама и џоновима ципела и чизама; многим, безбројним стопама. Камени блокови између дрвећа, који подсећају на стећке. Стрма обала троме реке. Један чамац, допола извучен на обалу, прамца заринутог у житко блато. С друге стране, узвисина, с остацима зидина, можда римских, које се круне. Или је то рушевина неке цркве? Један камени крст. Писмена, урезана у подножју, одавно су нечитка. Гроб без имена. Врбе, које се надносе над зелену водену површину. И лабудови који управо узлећу изнад те мутне воде.
Равница, негде око Дунава, шума, густа шума, још сасвим нетакнута и чиста, која ће заувек остати чистом. На њу се наставља пуста, степа, потом горе и зелена и плава брда, које се сабирају у масивни планински ланац. Брда и планине се уздижу и ка југу, уским, стрмим путевима који воде ка мору. Између њих су плодне речне долине. Југ је доле, Север горе. Топлина Југа, од сунца зажареног Медитерана и, насупрот њој, снежна, девичанска белина Севера; света белина Хипербореје. Између њих је тај широки зелени појас; и људи и разнолики народи који настањују ту земљу. Села и градови, понегде само ретке куће, колибе, раштркане по питомим падинама. Континент; читав унутрашњи континет. То је некакав моћни симбол повратка; повратка светом и апсолутном; симбол непрекидног духовног уздизања и раста, узношења ка истини; живот, стварни живот, повратак у стварности која је једино истинита.
То је она стварност коју не престајемо да тражимо, али која нам у животу тврдоглаво и упорно измиче. Стварнија је од будућности којој, наводно, сви тежимо. Видимо је, али само на кратко, у једном трену, у магновењу. Обмана наших чула? Да ли ће се једном та истинита земља најзад пробудити? Сада је то пуста земља, опустошен предео, којим влада немоћни краљ – болесни краљ, који се можда зове и Краљем рибара. Да ли је та пустош која се пружа свуда уоколо настала његовом кривицом? Да би се та земља коначно пробудила, морали бисмо, једном заувек, окончати с историјом опсена и лажи. Морали бисмо коначно раскрстити с утварама које сами стварамо и које не престајемо да сањамо – аветима које нам ускраћују и отимају стварност – и постати способни да сагледамо и спознамо истину, онакву каква доиста јесте.
Ко је стварни владар те „унутрашње земље“? Неко ко није умро, већ се повукао и спава, скривен, у некој пећини или у утроби планине. А можда и у мрачном срцу шуме, до којег никад не допире светлост сунца, ни дашак пролећног ветра. Неки моћан краљ, налик на Артура, или Краљевића Марка, склопљених очију, наоружан и опремљен, седећи на свом коњу, или на каменом престолу. Нека нас не завара та гробна тишина која га окружује. Нека нас не обесхрабри то што су његови витезови непокретни као надгробни каменови, и што је он већ столећима и хиљадама година одсутан, у сну, чврсто склопљених веђа. Одсутан, али не у потпуности; појављује се ту и тамо, повремено, као нека сенка, празног погледа и очију, као месечар. Појављује се само зато да нас подсети да и даље постоји. То је скривени владар Златног доба; онај који спава док његова брада не престаје да расте. Окрутан и безазлен, свиреп и благ – све у исто време. Није Александар, Цезар, ни Иван Грозни. Није Фридрих ни Џингис кан. Није Душан Силни. Није био, већ јесте: биће јесте (не-биће није). Он је владар који ће једном – једном, не зна се тачно кад – доћи. Доћи ће онда кад се круг коначно затвори. Нека се њега боје они који бирају живот у лажи.
Тада ће, верује се, а та вера је заправо слепа колико и неуништива, отпочети неко ново Златно доба. Вода ће потећи из стења.
Мирко Јовановић је рођен 1985. године у Бијелом Пољу. Објављена дела: Каменолом, песме, 2012; Перо птице додо, роман за децу, 2018; Између црних поља, роман, 2020. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.
АНАТОМИЈАСЕМЕ
Треба спевати песму
Једноставну и елегантну
Попут математичке формуле
А у којој је цео космос
Нову а старију од речи
Да одјекне и у глувоме
Да је свима одмах јасна
А да садржи тајну
Што са сваким читањем
Добија нови одговор
Треба спевати песму
Која ће се наћи и у читанци
И на зиду јавног тоалета
И у студијама и на стадионима
Коју ће декламовати
Прваци националног театра
Таксисти фризери келнери
У којој ће препознати вредност
И брокери и програмери
И песници што одбацују све узоре
И духом нишчи
Треба спевати песму
По чијим ће метафорама
Ботаника медицина механика
Називати своје феномене
На коју ће се позивати
Дипломате од каријере
И револуционари
Коју ће сањати пророци
Треба спевати песму
Чије ће стихове користити
Адвокати као ефектне сентенце
А прост свет као народне изреке
Коју ће деца певушити у мраку
Да страх одагнају
Којој ће свој последњи дах
Посветити на смрт осуђени
Треба спевати песму
Која ће бити заклетва
И молитва
Треба спевати песму
Свих будућих песама мајку
ЧУЛО ПЕСМЕ
Да те негде има, доказа је мање
Но да има света плавој Земљи сличног.
Ван сумње је ипак твоје постојање:
У мекоту твоју верујем челично,
Осећам ти, кожом, душу осунчану,
Језиком ти видим распричане очи;
Средишњи си год ми у свакоме дану,
Паметније јутро у свакој ми ноћи.
Нећу да те тражим – могô бих те наћи,
А онда без тебе остао бих нужно:
Нити бих те смео и овлаш дотаћи,
Нити одолети да те гледам ружно;
Песми измакла би док те њухом штипам!
Скривену, далеку – бар песмом те пипам.
КРИЛА
У понедељак гавран сам био
Што умива кљун у рани.
И себи док грактах: „Свани!”,
И дан се огавранио.
У уторак туробни, бледи
Ко скисо сам кос се јавнô;
До поља мог све ми би равно
И кад дан се искоси к среди.
У јајцу сна се подметнух
Под дан од недеље трећи:
Изигравах среду пилећи,
Среда пак кукајућ летну.
Ној бејах, пером не четках
Свод – китих шешире дама
Док глава четвртог дана
У песак срљаше петка.
Дан кљунасте римске бројке,
Дан голготке – крилатог столпа:
Тад гордости кондор ме скопа
За ситнодушја увојке.
Ко Икар ошурен звездом,
У понор се суботе сруших.
Пред тмушом бездна се гуших,
Кад – спазих огњено гнездо.
Пламен ми васкрсног дана
Наслика феникса крила.
Чим ноћ их окатранила,
Слетех у рефрен гаврана.
ЗАНАТ
Знаш добро да свако знање је са рупом.
Да чар је у томе што прођу све чари.
Да велике ствари не траже се лупом,
Већ налазе оком за велике ствари.
Знаш кад гране сунце шта ће да уради
Куцајућој санти у грудима века.
Знаш, гладан си само својих старих глади:
Увршена чаша кап још једну чека.
Знаш да лет је сваки парафраза пада.
Да док ћутиш тако, сав се до дна чујеш.
Да певати кад у песму не верујеш
У занат на свету најстарији спада.
ЕПИТАФ
Сањао сам да сам некоме нешто рекао
И ускликнуо: „Ово ће бити мој епитаф!”
Не сећам се коме сам рекао.
Не сећам се ни шта.
Др Александра Павићевић, етнолог и антрополог, научни саветник у Етнографском институту Српске академије наука и уметности.
Објавила је пет научних студија, велики број научних радова и есеја из области културе и уметности. Заситивши се научне „објективности“, своје трагање наставља кроз писање поезије и прозе. Члан је црквене певнице „Свети Јован Дамаскин“ и женске певачке групе МОБА. Живи са породицом у Београду.
Преносимо песме из њене збирке поезије„Преостале речи“, Удружење књижевника Србије, Београд 2021.
Отпуст
Да те волим
без захтева
Да те имам
а да те не држим
у себи
Као слугу мислима
Као роба сликама
И у њима речима
И над њима жељама
Нисам успела
Па те с тога пуштам
Да одеш другој и другима
И да живиш у њима
И на њиховим распећима
Припрема
Рекла си: Хладне воде!
И ја сам пустила поток преко твојих сасушених груди
Рекла си: Хладне воде ми дај!
А никад ниси волела хладноћу
Умочила си своје бледе и провидне прсте
Поквасила овлаш своје упале образе
Сасушена уста
Умила си наслаге живота
Који си волела
А који те није познавао
Отрла си га заувек
И отишла гацајући по плиткој, леденој води
Иако хладноћу никада ниси волела.
Хладно је за гробље
Уместо шпартања по гробљанским стазама
Пишем ти писма
И шаљем
По мало
У деловима.
У пребројивим редовима
Да ти буде удобно
Мада, са мртвима,
Питање је да ли може...
Као и са живима.
Не знам са киме
је неудобније.
У ствари, знам
Само се играм.
Реци ми где сам ја.
Једини
Пошла сам твојим путем
Лакомислено
Одбацила стару жену
Тобож
Презрела блудницу
Офрље
Заволела људе
Површно
Измислила мученицу
Озбиљно
Мислила на тебе све време
Помало
Бежала у приче великана и академске дубиозе
Грчевито
Фантазирала о сусрету
Непрестано
Тражила на улицама
Кафанама
Биоскопима
Позориштима
Састанцима
У мраку
И по дану
И враћала се кући
Обезнађена
А ти си стрпљиво чекао да ти се вратим
Истински
Драга сејо,
ето, ја некако живим брзо и много,
а хтела бих полако и помало
понекад се радујем, понекад плашим,
повремено дишем, још ређе се молим,
а највише се надам да ме Господ воли
и да ми прашта сва неверја моја.
Хвала ти
Хвала ти
Што ће страх нестати
Макар и касније
Током дана
Током века
Мог или њиховог или неког будућег
Који ће и мене
Дочекати опрану и обучену
У рухо вечности
Само страст доноси заборав
Само страст доноси заборав
Тескобе твог трајног одсуства
А принц таме приводи и редом и нередом
Добровољне поклонике и невољне жртве
Без разлике срца и хтења
Има ли, Предраги, за нас спасења
Што у тој реци стојимо
Побеђени
А жељни избављења?
Милост
Одвојени
Откинути
Истргнути
Растргнути
Подвојени
Удаљени
Расковани
Раслабљени
Разуздани
Подивљали
Залутали
Загубљени
Заглупљени
Улубљени
Умртвљени
Удављени
Убијени
Пронађени
Оживљени
Исцељени
Састављени
Исправљени
Усправљени
НаДАХнути
Завољени.
Албански немири на Косову у марту и априлу 1981. године представљали су до тада највећи изазов опстанку социјалистичке Југославије. Студентско незадовољство брзо је ескалирало до протеста са радикалним политичким порукама (Косово република, Нисмо Југословени, већ Албанци) и покушаја праве оружане побуне. У покрет су се укључили припадници илегалних албанских група. Камуфлиран лажним брковима, једна од звезда албанске иреденте, Хидајет Хисени, је у Приштини преко мегафона инструирао окупљене демонстранте.
Југославија је пала тих дана на улицама Приштине, Подујева, Вучитрна, Урошевца, Липљана. Побуна је угушена енергичним акцијама снага милиције и Југословенске народне армије. Проблем тиме није био решен. Уследила је дуга агонија која је деведесетих добила свој крвави епилог. „Чеховљева пушка“ којом се тог варљивог пролећа 1981. године витлало по Косову опалила је деценију касније у пуном капацитету по главама „народа и народности“ СФРЈ.
Stellapolarebooks преноси одличан резиме „косовског пролећа“ 1981. године историчара Петра Ристановића. Заинтересованима за ову тему препоручујемо Ристановићеву књигу „Косовско питање 1974-1989“.
Демонстрације Албанаца на Косову 1981. године су биле један од преломних догађаја у развоју 150 година дугог и до данас неразрешеног косовског питања. Иако су изазвале далекосежне последице, околности демонстрација су до данас мало познате. У постојећој литератури, посебно на енглеском језику, за демонстрације се по правилу каже да су биле „студентске“, да их је „брутално угушила српска полиција“ и да је страдао велики број демонстраната. Архивски документи, многи означени као строго поверљиви и државна тајна, сачувани у архивским фондовима Архива Југославије и Архива Србије, говоре сасвим другачију причу.
Бурно пролеће 1981. године у Социјалистичкој аутономној покрајини (САП) Косово је отпочело 11. марта. Око 19 часова увече, убрзо након што је окончана пријатељска фудбалска утакмица између домаће „Приштине“ и београдског „Партизана“, дошло је до инцидента у студентској мензи, у оквиру студентског центра. Постоји више верзија о томе шта је подстакло инцидент: бубашваба у јелу, лош квалитет хране, предуго чекање у реду за јело или слабо осветљење у мензи. Тек, један студент је бесно преврнуо послужавник и бацио га на земљу. Групица око њега га је подржала. Почели су да преврћу столове и узвикују „Услови!“. Из мензе су изашли на плато испред студентских домова, па потом продужили даље до центра града и зграде Покрајинског комитета. После неколико разбијених стакала, преврнутих аутомобила и дугог убеђивања са полицијом, професорима и партијским активистима, демонстранти су пристали да се врате у студентски центар. Тамо су се спојили са групом студената из домова који су тек касније чули за протесте. Међу две до четири хиљаде окупљених су махом били Албанци, али је било и студената Срба. Маса је узвикивала „Услови“ и „Храна“. Неколико пута појединци су покушали да иницирају узвикивање пароле „Јединство“, што се односило на јединство Косова и Албаније. Повици су угушени. У једном тренутку се кроз масу пронела гласина да је више демонстраната ухапшено, па су се зачули узвици „Пустите нам другове“. Чуле су се и пароле: „Хоћемо дела, а не речи!“, „Неко у фотељама, неко без хлеба!“, „Докле у подрумима?“, „Доле буржоазија!“
Демонстрације у Приштини (извор: блог Петра Ристановића)
Демонстрације су разбијене интервенцијом полиције, када је постало јасно да професори и партијски активисти не могу на наговоре окупљене да се разиђу. Одлуку о интервенцији је донело највише тело задужено за безбедност у покрајини, Комитет за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ), на чијем челу је био први човек комунистичке партије у покрајини, Махмут Бакали. Бачен је сузавац и скуп је разбијен. Укупно 18 лица се пријавило у медицинске установе током ноћи, са лакшим повредама. Теже су повређена два полицајца. Једном је глава разбијена каменом, а други је рањен ватреним оружјем.
Демонстрације 11. марта су биле студентске. Суштински сви захтеви изнесени на њима су били социјалне природе. Покрајинска Служба државне безбедности је месецима раније руководству покрајине достављала извештаје у којима је истицана опасност од студентских немира. Незадовољство је било мотивисано лошим условима студирања и, још више, потпуном бесперспективношћу коју су млади осећали. У економски најзаосталију федералну јединицу Југославије сливало се скоро половина средстава (48%) Фонда за неразвијене у који су око 2% дохотка своје привреде издвајале федералне јединице које су сматране за развијене (републике Словенија, Хрватска, ужа Србија и покрајина Војводина). Па ипак, јаз између САП Косова и остатка федерације је растао, незапосленост је била огромна, а промашена политика развоја, са нагласком на базну индустрију, није могла да смањи социјални притисак у покрајини где је 1974. године просечна старост становништва било 23.5 година.
Током седамдесетих Универзитет у Приштини је убрзано растао, па је 1981. био други највећи у држави. На факултетима и вишим школама у покрајини је 1981. студирало око 44.000 студената (око 75% Албанаца), мада је покрајинско руководство са бројем манипулисало и преувеличавало га, како би добило више средстава. До 1981. на Универзитету је дипломирало 8.038 студената (4.321 Албанаца и 3.717 Срба, Црногораца и др). У истом периоду, на вишим школама је дипломирало 18.970 студената (9.680 Албанаца и 9.290 Срба, Црногораца и др). Могућности за запослење су биле изузетно слабе. У општини Качаник је 1974. године од око 23.000 становника запослено било тек 2.300 грађана. У Урошевцу од 90.000 само 6.620. У Истоку од око 42.000 само 1.400. У најразвијенијој општини Приштина од 162.000 становника запослено је било 39.500. Колико је проблем био озбиљан сведочи податак да се на конкурс за посао за једно место дактилографа на албанском језику јавило 140 а на српском 50 кандидата. До краја деценије ситуација се додатно погоршала. Захваљујући улагањима из федерације, запосленост је на Косову расла за 30% брже него у остатку државе. Али, раст становништва који је повремено прелазио 3% годишње стварао је огроман социјални притисак који ни знатно развијеније привреде не би могле да апсорбују.
Махмут Бакали, председник Председништва Покрајинског комитета Савеза комуниста Косова 1971-1981 (извор: блог Петра Ристановића)
Социјални проблеми су створили погодне околности за излив незадовољства. Ипак, до њега 11. марта није дошло спонтано. У августу 1981. године Гани Коци, Јануз Јанузи, Рамадан Добра, Кадри Круезиу, Мурат Мусљиу, Селим Геци и Бедри Делиу су осуђени на затворске казне због организовања демонстрација 11. марта. У пресуди је наведено да су оптужени вече пред избијање нереда у соби у студентском дому договорили да искористе незадовољство студената због лоше услуге у мензи. Разрадили су план, поделили улоге и потом сутрадан у своју намеру упутили још студената који су пристали да им се придруже. Након што су изазвали инцидент повели су незадовољне студенте испред домова и диктирали пароле. Придружили ли су им се Али Љаићи, Бајрам Косуми, Мусли Косуми и Халит Османи, сви већ повезани са албанским илегалним сепаратистичким покретом, који су активно учествовали у организацији каснијих демонстрација. Међу окупљеним студентима су били и Адем Прапаштица, Фатон Топали и Фатмир Грајкевици, чланови руководства илегалне „Комунистичке марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији“. Нико од осуђених није порицао да је у демонстрацијама учестовао али су тврдили да није било никаквог организовања већ да је букнуо бунт због лоших услова живота студената.
Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Танјуг је о нередима у Приштини известио тек 13. марта. Сасвим кратак текст одавао је утисак да је ситуација под контролом. За то време тензија је расла. Ћутање медија је погодовало ширењу гласина. Међу Албанцима се шапутало о десетинама ухапшених студената, иако ухапшених није било. У запаљивој атмосфери нова искра је бачена 26. марта.
Дан раније, у Призрену, дошло је до демонстрација мањег обима у којима су учестовали средњошколци из Призрена и оближње Суве Реке. Нове демонстрације су поново букнуле у Приштини. Рано ујутру, 26. марта, група младих се окупила испред студентских домова. Блокирали су улаз у три дома и почели да позивају студенте да им се придруже. Захтевали су да им се обрате ректор Газменд Зајми и покрајински функционери. Они су убрзо стигли и кроз разговор почели да убеђују окупљене да се разиђу. За то време маса је расла. Придружили су им се средњошколци из оближњих школа, па их је до поднева било преко 1000. Ректор и функционери су безуспешно покушавали да преговарају са најгласнијима. Они су брзо са социјалних тема прешли на питања о положају радника, па на жалбе о „експлоатацији Трепче“, „попису Албанаца у Македонији“ и „пуштању другова из затвора“. На покушаје професора и партијског функционера, Пајазита Нушија, да им се обрати одговорили су звиждуцима. Постало је очигледно да намерно саботирају сваки договор. Активисти су се тада повукли а маса је почела да узвикује пароле: „Јединство“, „Трепча ради за друге“, „Живео марксизам-лењинизам – доле ревизионизам“, „Албанци смо, не Југословени“, „Косово је наше“, „Живела Велика Албанија“, „Уједињење албанских крајева“, „Хоћемо да се политички осуђеници врате на Косово“, „Тражимо затворене другове“, „Данас са песницама – сутра ћемо се одупрети пушкама“. У поподневним часовима окупљени су покушали да се пробију према центру града где је тога дана било окупљено око 40.000 Приштеваца на дочеку Штафете младости. Покрајинска полиција, ојачана одредом савезне полиције који је након 11. марта пребачен у покрајину, добила је наређење да интервенише. Наредбу је поново издао Комитет за ДЗС и ОНО, на челу са Бакалијем. Након више сукоба, употребе сузавца и палица, скуп је разбијен у вечерњим часовима. Полиција је ушла у домове, у потрази за организаторима демонстрација. Том приликом је више студената пребијено.
У демонстрацијама је укупно повређено 32 демонстранта, од чега један теже. Махом су у питању била тровања сузавцем и повреде приликом покушаја да петарде са сузавцем, пре него што експлодирају, баце назад на полицију. Повређено је и 12 полицајаца, један теже. Приведено је око 200 демонстраната а 21 је задржан у притвору. Били су то први ухапшени током мартовских догађаја.
Избијање демонстрација 26. марта је омогућило постојање дубоког незадовољства младих, првенствено студената, даље појачано гласинама које су колале претходних дана о ухапшеним студентима. Међутим, конкретан догађај који је подстакао окупљања је поново био инсцениран. Претходне вечери, 25. марта, покрајинска полиција је покушаја да приведе Али Љаићија, припадника илегалног покрета и једног од најгласнијих током демонстрација од 11. марта. Околности нису до краја јасне. Током покушаја хапшења на лицу места се појавио инспектор СДБ, задужен за контролу универзитета, Авдулах Прапаштица, за кога се касније сазнало да је био вођа илегалне „Марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији“. Љаићи је, уз Прапаштицину помоћ, успео да избегне хапшење и склони се у студентски дом. У пресуди групи студената оптуженим да су организовали демонстрације 11. и 26. марта наводи се да су Али Љаићи, Бајрам Косуми, Хамди Халдини, Риза Демај, Суљ Мујај и Рамс Демај потом током ноћи у студентском дому планирали демонстрације. Припремили су транспаренте са паролама, откуцали списак захтева и договорили се да у 06.00 часова ујутру блокирају улаз у домове. Риза Демај је пред окупљенима прочитао захтеве који су се завршавали претњом да уколико не буду испуњени, „ми смо спремни на све“. Љајићи је студентима говорио о израбљивању Трепче, злоупотребама при попису у Македонији и Црној Гори, и позивао на стварање републике. Диктирали су пароле које је маса прихватала и покушали да се са групом окупљених пробију полицијски кордон како би се умешали међу окупљене на митингу. Улогу у демонстрацијама су одиграли у припадници Прапаштицине илегалне организације који су се прикључили окупљенима и растурали „Програм револуционарних парола“, са потписом „Штаб демонстрација“, у коме је писало да главна парола треба да буде „Косово република“, и да не треба узвикивати пароле подршке Партији рада Албаније, Енверу Хоџи и Албанији.
Током догађаја 26. марта поново је искоришћено свеприсутно незадовољство, увећано гласинама о хапшењима и полицијској тортури. Осуђени за организовање демонстрација су били део три одвојене групе које су повремено сарађивале између 11. и 26. марта. Припадници групе Бајрама Косумија, коју су поред њега чинили Мусли Косуми, Гани Маџуни, Гани Влахна, Фахри Имери и Халит Османи, илегално су деловали још од краја 1980. године. Основали су групу у чијем програму су као задаци наведени идеолошко уздизање чланова, снабдевање политичком литературом и њено ширење, придобијање нових следбеника, борба против славизације и припајање САП Косова, односно „свих албанских крајева“ Албанији.
Сви осуђени су веровали да су Албанци потлачени у Југославији и да је Косово економски експлоатисано. Тражили су даљу националну еманципацију и проглашење републике. Један од осуђених, Зум Чета, први је пред масом почео да узвикује пароле „Ми нисмо Југословени, ми смо Албанци“ и „Хоћемо уједињење албанских територија“. Најутицајнији међу осуђенима су били чланови или су били повезани са другим групама илегалног покрета. Али Љаићи је био пријатељ Ибахима Кељмендија који је у Немачкој био на челу енверистичког „Црвеног фронта“ (обојица су били Пећанци). СДБ је касније дошла до информација да је одржавао везе са Јакупом Краснићијем, високо позиционираним чланом Марксистичко-лењинистичке организације Косова. Гани Коци је 25. марта, заједно са Салихом Салихуом, у Подујеву присуствовао оснивању илегалне организације „Шабан Шаља“ и учестовао у договору око организовања демонстрација у том граду.
Демонстрације 26. марта су донеле значајне промене у односу на оне од 11. марта. Студентима се придружио велики број ученика. Поново су започеле паролама социјалне природе, али су потом јасно изражени и политички захтеви. Из информације Покрајинског комитета Косова се види да је један број окупљених напустио групу када је повике „Услови“ и „Ослободите другове“ сменили „Косово република“, „Јединство“, „Албанци смо, не Југославени“, и слични. Други су прихватили нове пароле. Овога пута међу окупљенима уопште није било Срба. Вође демонстрација су покушале да масу усмере га градском центру где је велики број грађана био окупљен на митингу. Желели су прошире базу демонстранта са студента и ученика на све грађане покрајине.
Интервенција полиције, пребијање више студената и хапшење 21 лица били су коначна искра која је запалила атмосферу испуњену тензијом. У данима након 26. марта покрајином су колале гласине о десетинама ухапшених и мртвих. Говорило се о бруталности српске полиције иако ниједан припадник републичких снага безбедности није био ангажован у покрајини. Моћно оруђе је била пропаганда од човека до човека. Једна од учесница демонстрација, Шукрије Гаши, сећајући се ових дана је изјавила: „Неки моји пријатељи и ја, као и чланови породице, пратећи шта се десило у домовима, почели су да се организују, да се мобилишу. […] И ми смо почели да састављамо и пишемо обавештења, памфлете, и преко ноћи успели смо да напишемо 2000 примерака ручно, преко 2000 примерака, са оловком, ручно писано, како бисмо могли да их поделимо 26. априла, ако се тачно сећам. И тако смо успели да их поделимо.“
Инциденти су се догађали широм покрајине. У Приштини су се 29. марта појавили графити: „Студенте на слободу!“ У Митровици је група студената у мензи негодовала због лоше хране, али их нико није подржао. У Обилићу, 30. марта, група од око 200 средњошколаца је уместо на наставу изашла на главну улицу, узвикујући пароле и ломећи стакла. Када је полиција покушала да интервенише и растера их, ученике су заштитили радници са градилишта „Косово Б“ предузећа „Рамиз Садику“. Испратили су их кућама и на аутобусе за Приштину. Био је то први случај да су радници пружили подршку демонстрантима.
Покушај да се успостави редовна настава на факултетима није успео. На Економском, Филозофском, Правном и Природно-математичком студенти су се окупљали у двориштима, али је велики део одбијао да присуствује настави. У Вучитрну се 31. марта у школском дворишту окупило око 120 средњошколаца и одбило да уђе на наставу. Желели су да се солидаришу са студентима, па су мирно прошетали улицама града. У Подујеву су истог дана пронађене цедуљице којима су позивани средњошколци да од сутрадан бојкотују наставу „док се не ослободе наша браћа студенти који доживљавају страшан масакр.“ Бојкот наставе на факултетима је 31. постао скоро потпун. Са студентима се солидарисао један број професора и асистената који нису дошли на факултете. Превирање се осећало и у Студентском центру где је било видљиво да се студенти окупљају, договарају и потом разилазе. Започели су бојкоти наставе и у средњошколским центрима.
Ситуација је ескалирала у јутарњим часовима 1. априла. Током наредна три дана више десетина хиљада Албанаца је изашло на улице покрајине. Из свега наведеног је видљиво да су прве демонстрације букнуле захваљујући дуготрајном, нараслом незадовољству које је било социјално мотивисано. У периоду од 11. марта до 1. априла, захтеви демонстраната су од социјалних („Услови“, „Храна“) постали изразито национални („Косово република“, „Јединство“ (са Албанијом)). То се догодило под утицајем неколико фактора.
На првом месту то је била политика вођена у покрајини током претходне деценије, која је под окриљем еманципације Албанаца често прерастала у огољени национализма и опијеност национал-романтизмом. Циљ покрајинског руководства је био да САП Косово постане седма југословенска република. Један од начина за остваривање тог циља је било ширење тврдњи у масама да ће Албанци бити дискриминисани и економски заостали све док не добију своју републику.
Други фактор који је допринео ескалацији догађаја и померању захтева окупљених са социјалних на националне теме је била делатност албанског илегалног сепаратистичког покрета. Током седамдесетих су у покрајини деловале три веће и више мањих илегалних група, са неколико стотина чланова и око 1000 симпатизера. Такав покрет није представљао значајнији друштвени фактор. Ипак, његови чланови су социјално незадовољство и тензију након догађаја од 11. марта искористили за своју легитимацију и ширење пропаганде. Припадници ових екстремно левичарских група, повезаних са албанском обавештајном службом и екстремном емиграцијом, желели су да искористе демонстрације на начин на који су то учинили комунисти 27. марта 1941. у Београду. На све начине су покушавали да се ставе на чело незадовољства и диктирају пароле. Колико им је то било важно сведочи случај бившег новинара „Рилиндје“ и члана „Организације марксиста-лењиниста Косова“, Хидајета Хисенија, који се од 1978. скривао и живео на релацији Швајцарска-Косово. У жељи да подстакне бес масе и усмери је као отвореној побуни, Хисени се 2. априла, преобучен у радника и са лажним брковима, попео на дрво испред зграде Покрајинског комитета и преко мегафона позивао масу на побуну.
Хидајет Хисени (извор: блог Петра Ристановића)
Ескалација догађаја, 1. априла, започела је у раним јутарњим часовима. Прво је око 200 средњошколаца у Подујеву одбило да уђе на наставу. Изашли су на улицу и запутили се према центру града, узвикујући пароле већ добро познате са улица Приштине. Наставници и активисти Савеза комуниста су покушали да разговарају са њима. Ђаци су одбили да се разиђу. Прикључио им се један број грађана. Маса је постајала све више насилна. Полиција је интервенисала око 13.00 часова. Успели су да разбију скуп, али су снаге безбедности биле малобројне па су се демонстранти поново окупили. Тек након доласка појачања из Приштине, три сата касније, полиција је растерала окупљене. У окршају су поломљена стакла на продавницама, прозори на новом мотелу, згради поште и на фабрици „Полиестер“. Повређени су један полицајац и више демонстраната, од којих три теже.
Ситуација у Подујеву је била само увод у догађаје у Приштини. Око поднева група ученика Економске школе, смештене на тадашњем ободу града близу излаза из Приштине ка Косову Пољу, кренула је из дворишта школе према центру скандирајући „Република!“ Прикључило им се неколико студената и ученици оближње Пољопривредне школе. Полиција је интервенисала и разбила групу, али су окупљенима пришли грађевински радници са градилишта у насељу Дарданија. Присуство радника је спречило нову интервенцију. Полиција је чекала одлуку шта да учини, па су у међувремену пустили групу да прође ка студентским домовима. Маса је све време расла. Прикључивали су им се студенти и радници грађевинских предузећа, Фабрике амортизера и Комбината у Обилићу.
Врење се брзо пренело и на друге тачке у граду. Током поподнева на више места су се окупиле групе демонстраната. Покрајинско руководство је губило контролу. Махмут Бакали се касније жалио да су окупљени на чело колоне постављали децу, као штит од полиције. У самом центру града, недалеко од Покрајинског комитета и хотела „Гранд“, демонстранти су успели да потисну полицију. Код зграде Извршног већа кордон је једва успео да издржи јуриш. Међу функционерима је завладала паника и страх да ће демонстранти ући у зграде институција.
Пароле су се потпуно измениле у односу на претходна окупљања. Доминирали су повици „Хоћемо републику!“ и „Јединство“. Скандирали су име Адема Демаћија и тражили „Ослободите другове!“
Полиција је тек око 21.00 час успела да разбије највећу групу демонстранта. Акција растурања преосталих групица је потрајала до 23.00 часа. У демонстрацијама су поломљени бројни излози, стакла на аутомобилима, зградама. Према информацијама из покрајинског СУП-а повређено је 17 полицајаца, тројица теже, и 15 демонстранта, такође тројица теже.
Током ноћи ситуација се смирила, али је било јасно да криза још није прошла. Институције покрајине су биле потпуно паралисане. Систем ОНО и ДСЗ није функционисао. Руководство је дуго током дана оклевало са мобилизацијом територијалне одбране, делом зато што би то био показатељ савезном руководству да су се догађаји отргли контроли, а делом и зато што су се плашили да се мобилисани (и наоружани) припадници ТО не придруже демонстрантима. Када је мобилизација коначно наређена, до истека рока за одзив јавило се испод 50% позваних.
Док су политичари провели ноћ у бесплодним расправама, вагајући политичке последице сваке одлуке, покрајином су се шириле гласине о десетинама мртвих, о српским полицајцима који без милости убијају албанску омладину и о приштинским улицама прекривеним деловима тела. Генералштаб ЈНА, на челу са Бранком Мамулом, одлучио је да се појача војно присуство у покрајини и да се јединице, ради демонстрације силе, стационирају на ободима градова.
Другог априла је букнуо велики део покрајине. Окупљање у Приштини је почело ујутро, на неколико различитих локација. Поново су предњачили ученици, из Економске, Средње техничке и Учитељске школе. За то време, на другом крају града, радници ГИК „Рамиз Садику“ су опколили око 300 радника грађевинског предузећа „Каблар“ из Краљева. Претили су да ће запалити градилиште и захтевали да сви Срби одмах напусте Косово. Неколицина је то и учинила, док су се остали склонили са градилишта и повукли у бараке. Радницима „Рамиз Садику“ су се придружили и радници Фабрике амортизера, потом „Воћар“-а, „ПУТ“-а, Крепоциглане, као и ученици центра за усмерено образовање Џевдет Дода. Наставници су покушали да у Средњом техничком центру „19. новембар“ задрже ученике закључавајући врата од школе, али су и они изашли кроз прозор и придружили се маси. Велика група, од преко 2000 људи, окупила се код Пољопривредне школе и кренула према центру.
Око 9.00 часова пале су прве жртве, недалеко од Народне банке. Руководство покрајине је изгубило контролу над догађајима. У 9.30 часова Комитет за ОНО и ДСЗ је одлучио да кроз град прођу тенкови. Јединице ЈНА су запоселе виталне објекте. Полиција је добила задатак да штити прилазе. Град су надлетали авиони и хеликоптери. На основу договора Председништва СФРЈ и председника Председништва САП Косова у покрајину су током поподнева хитно упућене специјалне јединице републичке полиције из Србије, Македоније и Црне Горе. Касније, током ноћи, авионима су пребачене и специјалне јединице републичких полиција Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и САП Војводине.
Долазак војске није зауставило плиму окупљања. Становници приградских насеља су у групама хрлили ка центру Приштине. Најкритичнији тренуци су наступили око 18.00 часова. Демонстранти су блокирали Скупштину САП Косова и радио станицу. Покушали су да продру у зграде Председништва Покрајинског комитета и зграде органа безбедности. Тек у вечерњим сатима полиција је успела да разбије све групе окупљених.
Погинули демонстранти (извор: блог Петра Ристановића)
Поред Приштине, дошло је до масовних окупљања у Подујеву, Вучитрну, Липљану и Глоговцу, а покушана су окупљања и у Ђаковици и Гњилану. У свим градовима су се чуле исте пароле: „Хоћемо републику!“ „Живела република Косово!“, „Ослободите другове!“, „Трепча ради, Београд се гради!“, „Живео Адем Демаћи“, „Албанци смо, не Југословени!“, „Јединство“, „Уједињење са Албанијом“.
Демонстранти у Подујеву су забарикадирали улазе у град и покушали да провале у оближње војно складиште. Претила је опасност да се докопају преко 15.000 аутоматских пушака и разног другог наоружања. Одбачени су тек након доласка војних јединица из Ниша. Колона ЈНА је морала да се пробије кроз барикаду на путу, начињену од аутомобила и камиона. Једна група демонстраната је покушала да уђе у зграду ОК СК Подујева. Када су до окупљених стигле вести да је полиција из остатка федерације ушла у покрајину упали су у 34 српске куће, отели Србе које су затекли и претили да ће им наудити уколико војска и полиција уђу у град. Отети Срби су ослобођени тек када је стигло полицијско појачање из Приштине.
Већи део дана пут Приштина-Подујево је био у прекиду. Недалеко од села Бесиња група Албанаца је отела неколико пушака из магацина оближњих предузећа. Славили су „Косово републику“, па су бандеру подигли албански заставу и заустављали возила да би „легитимисали“ возаче. Возачима Србима су говорили да следећи пут понесу пасоше. Пуцали су у ваздух, аутомобиле који се нису заустављали гађали су каменицама и физички злостављали возаче које би пресрели. Један камион нишких регистрација су сурвали са пута и запалили. Када је путем наишао полицијски конвој, сачекали су да већина возила прође препреку коју су поставили на путу, а потом су одсекли два последња возила. Први камион, са опремом, су запалили и из њега украли 12 калашњикова. Специјалци из Србије, из другог камиона, одлучили су да се повуку, јер су у првим редовима демонстраната била деца.
На заједничкој седници Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СК Југославије, 2. априла, донета је Одлука о проглашењу кризне ситуације на територији САП Косова, потом Одлука о проглашењу ванредног стања на подручју општине Приштина и Одлука о завођењу мера приправности првог, другoг и трећег степена на целој територији СФРЈ.
У складу са овим одлукама, покрајински Комитет за ОНО и ДСЗ је наредио да се активира 100% ратне организације органа унутрашњих послова САП Косова. Наређена је мобилизације територијалне обране али је оружје подељено само појединим, специјалним јединицама. Колики је био степен страха руководства сведочи то што су јединици ТО распоређеној да обезбеђује зграду ТВ Приштине одлучили да поделе само маневарску муницију јер су се плашили да би могли да пређу на страну демонстраната. Покрајински секретар за унутрашње послове је издао наредбу о забрани кретања на јавним местима у већем броју. Извршно веће Скупштине САП Косова је донело одлуку да забрани или ограничи кретање на одређеним местима. Мере су заокружене одлуком Извршног већа општине Приштина да се обустави настава у свим основним, средњим и вишим школама, да се затворе студентски домови и средњошколски интернати. Покрајински органи су потом одлучили да се ова мера примени и на друге општине у покрајини.
Биланс демонстрација 2. априла је према подацима покрајинског СУП-а био 52 повређена полицајца, од чега 5 теже. Двојица су се налазила у животној опасности. Повређена су и 74 грађанина, од чега је 67 рањено ватреним оружјем. Страдало је четири лица, сви у Приштини.
Ученици средње електротехничке школе „Миладин Поповић“, Насер Хајризи (18 година, рођен у селу Енце, крај Косова Поља) и Аслан Пирева (19 година, рођен у селу Прошатици, крај Приштине) погинули су око 09.00 часова, погођени пушчаним мецима у центру града, недалеко од Народне банке. Касније током дана у Приштини су страдали и Џелал Малићи (24 године, студент, рођен у Приштини), и Салих Абази (28 година, радник из Обилића, рођен у селу Букош, у општини Вучитрн). Истог дана смртно је рањен полицајац Ибрахим Абази (28 година), возач оклопних кола, из села Главник код Подујева. Преминуо је три дана касније.
Околности под којима су демонстранти преминули нису познате. Војници ЈНА су имали наређење да не пуцају. Током три дана демонстрација ниједан војник није испалио метак. Припадници покрајинске полиције, савезног специјалног одреда и специјалних одреда из других република су одговарали на ватру. Било је пуно и залуталих метака. Представник Босне и Херцеговине у Председништву СФРЈ, Бранко Микулић, 2. априла је са групом руководилаца стигао у покрајину како би изблиза пратио стање. На затвореној седници Председништва СФРЈ је касније изјавио да се „пуцало из кућа, у поворци демонстранта“. Исто је тврдио и савезни секретар за унутрашње послове, Фрањо Херљевић. На конференцији за новинаре, 6. априла, Стане Доланц је изјавио да су прве жртве, двојица демонстраната, страдали од ватре других из масе.
Извесно је да су средњошколци, Хајризи и Пирева, погинули пола сата пре него што су из Покрајинског комитета позвали јединице војске да уђу у град и више сати пре него што су специјалне јединице полиције из осталих република ушле на територију САП Косова. Обојица су били чланови „Организације марксиста-лењиниста Косова“ и предводили су ђаке из своје школе на демонстрацијама. Због припадности илегалном покрету врло брзо је око њихове смрти испредена легенда. На месту њихове погибије у Приштини се налази споменик „мученицима“ на коме сваке године представници владе у Приштини полажу цвеће.
Подаци о материјалној штети почињеној 2. априла показују жестину нереда. Запаљен је један камион савезног СУП-а, разбијено је 12 возила милиције, демонстранти су покушали да запале 4 возила милиције, препречили су 6 камиона на путевима како би зауставили пролазак снага безбедности, одузели су једно возило за превоз смећа и два аутобуса, сурвали су са пута два камиона, један аутобус и један багер, запалили су једну кућу, разлупали су 40 возила грађана и запалили 5, разбили су преко 240 излога и извршили преко 25 упада у станове које су демолирали.
Други април је био врхунац догађаја. Војска и јаке полицијске снаге на улицама Приштине онемогућили су нова окупљања. Ситуација у остатку покрајине још није била под контролом. У петак, 3. априла, дошло је до нових нереда у Витини, Митровици, Урошевцу и Вучитрну.
У Митровици је неколико стотина ученика и радника „Електролизе“, „Фафоса“ и Фабрике акумулатора изашло је на улице. Узвикивали су „Косово република“, „Трепча је наша“, „Трепча ради, Београд ужива“, „Република, устав, милом или силом“, „Ослободите другове“. Део демонстранта је упао у фабричке кругове „Трепче“ и „Фафоса“ где су се вербално сукобили са другим радницима који нису хтели да им се придруже. Демонстрације су разбијене након интервенције полиције сузавцем и палицама.
У Урошевцу се више од хиљаду грађана, махом радника из Дрвног комбината и младих, сукобило се са полицијом. Узвикивали су пароле: „Нећемо тенкове у покрајини“, „Нећемо да нам туче децу и студенте полиција ван покрајине“, „Хоћемо републику“, „Хоћемо другове из затвора“. Пуцано је са обе стране. Рањен је 21 демонстрант. Двојица су подлегла ранама. Повређено је и пет милиционера.
У Вучитрну се окупило неколико стотина студената, ученика и радника из предузећа „Полет“. Носили су две Титове слике и узвикивали пароле „Хоћемо републику, милом или силом“, „Ослободите нам другове“ и сл. Покушали су да продру у школу унутрашњих послова, где је дошло до сукоба са полицијом. Пуцано је са обе стране. Погинула су два демонстранта, а пет их је тешко повређено.
Током 3. априла у Урошевцу су страдали Риза Матоши (26 година, рођен у Урошевцу), радник у дрвном комбинату, и Шериф Франгу (19 година, рођен у Доњој Слатини, код Витине), студент. Истог дана у Вучитрну су страдали Салих Мулаку (71 година, рођен у Вучитрну), пензионер, и Ружди Хисени (27 година, рођен у Вучитрну), студент. Околности под којим су страдали нису познате. Хисени је по свој прилици убијен у окршају са полицијом око школе унутрашњих послова у Вучитрну. Међутим, тешко је претпоставити да се седамдесетједногодишњи пензионер, Салих Мулаку, налазио у првим редовима демонстраната. Такође, на седници државног врха више учесника је коментарисало да је смрт Ризе Матошија сумњива, будући да је страдао неколико улица даље од места где је дошло до сукоба полиције и демонстраната у Урошевцу, и да је по тврдњама Бранка Микулића био „узоран радник“.
Одлуком Председништва САП Косова 3. априла је уведено ванредно стање и у Липљану, Глоговцу, Вучитрну и Подујеву. Потом је 4. априла проширено и на Урошевац и Косовску Митровицу. Укупно у 7 општина покрајине је заведено ванредно стање. Током три дана до нереда је дошло у 12 од 21 општине САП Косова.
Догађаји првих дана априла више нису биле студентски протест. На улицама су се нашли радници, студенти, ученици, чак и деца. Режим је посебно погодило присуство великог броја радника, што је касније умањивано и прикривано. Све окупљене су ујединили повици „Косово република“.
Неспорно је да се на улицама Приштине и других градова у покрајини током прва три дана априла нашло највише младих. То је било неизбежно, будући да је 1977. процењено да у граду од око 100.000 становника има 82.000 студената и ђака. Сви поверљиви извештаји показују да су важну улогу у демонстрацијама од. 1. до 3. априла играли средњошколци, који су најчешће започињали са окупљање. Најбоље сведочанство о социјалном саставу демонстраната, или бар њиховог најагресивнијег дела, јесте списак осуђених током лета 1981. године „због непријатељског и контрареволуционарног деловања, организовања непријатељских демонстрација и илегалног непријатељског рада са позиција албанског национализма и иредентизма“. Међу 232 осуђена је било највише студената 61, потом радника у производњи 55, ученика 44, просветних радника 32, земљорадника 16, новинара, правника и других интелектуалца 14, незапослених 10. Списак показује да су студенти чинили тек око четвртине осуђених, и да их је било тек нешто више од радника у производњи који су требало да буду главни стуб комунистичког друштва. Сличну слику даје и списак погинулих демонстраната, међу којима су била два ученика, три студента, два радника и један пензионер.
Петар Ристановић
Подаци неспорно показују да се не може говорити о „студентским“ демонстрацијама. Једино заједничко за све демонстранте је да су били Албанци. Током ескалације ситуације, догађаји су попримили сва обележја отворене побуне. Маса је тражила проглашење републике. Многи су желели уједињење САП Косова са Албанијом. На мети су им били симболи федерације и републике, па су на више места скидали и палили заставе СФРЈ. У борби за остварење захтева прибегли су насиљу. Покушали су да уђу у зграде институција и медија. На више места су покушали да провале у складишта наоружања територијалне одбране. Имали су подршку дела нижих кадрова СК, СДБ и бројних албанских интелектуалца. На седници Председништва СФРЈ, 28. априла, Лазар Колишевски је констатовао: „Чињеница је да да на сцену нису ступиле јединице ЈНА и милиције, САП Косово би пало.“
Текст Петра Ристановића преузет је, уз одобрење аутора, из Видовданског зборника (2020).
Petog maja 1821. godine na Svetoj Jeleni, u egzilu, tačnije u britanskom zatočeništvu, šest godina nakon Vaterloa, umro je Napoleon I Bonaparta, francuski general, vojskovođa, prvi konzul (1799-1804) i, najzad, car Francuske (1804-1814, ,,Sto dana“ 1815). Uzrok Napoleonove smrti je, najverovatnije, bio rak želuca, od kojeg su umrli njegov otac, mladji brat Lisjen, a takođe i, po svemu sudeći, mlađa sestra Polina (ukupno njih troje od osmoro dece Šarla (Karla) Bonaparte i Leticije Ramolino), iako do danas postoje kontroverze i spekulacije u vezi sa mogućim trovanjem, zbog vrlo visokog nivoa arsenika nađenog u vlasima njegove kose, što se, međutim, pripisuje činjenici da se arsenik u to vreme koristio u tapetama i farbama.
Kako god bilo, uprkos svojoj poslednjoj želji, da počiva ,,na obalama Sene, među francuskim narodom, koji je toliko voleo’’, iskazanoj u testamentu u kome je još, između ostalog, rekao i: ,,Umirem prerano, ubila me engleska oligarhija’’, po odluci lokalnih britanskih vlasti, Napoleon je sahranjen na Sv. Jeleni u ,,Dolini zdravaca’’ (Sane Valley). Pod jednom vrbom. Tačnije, pod više njih. Tu će i ostati narednih devetnaest godina.
Francuska je pre 1789. godine i izbijanja revolucije imala između 22 i 26 miliona stanovnika, što je, po nekim procenama, bilo jednako ili malo više od Rusije (oko 23 miliona), čineći je možda najvećom državom u Evropi po broju stanovnika u tom trenutku. U Francuskim revolucionarnim (1792-1802) i Napoleonovim (1803-1815) ratovima stradalo je oko 6 miliona Evropljana, od čega oko 2 miliona Francuza. Dakle, za malo više od 20 godina rata Francuske sa ostatkom Evrope, kreativno se može reći ,,sa celim svetom’’, jer ondašnja Evropa je, s obzirom na evropske kolonijalne posede i da su SAD bile tek u povoju, mnogo više bila ,,ceo svet’’ nego što je to danas, od Lisabona do Moskve, kosti je ostavilo skoro 10% stanovništva Francuske. Konačni Napoleonov poraz kod Vaterloa značio je i kraj ,,Drugog stogodišnjeg rata’’, kako neki istoričari nazivaju seriju konflikata, od 1714. godine i kraja Rata za Špansko nasleđe, preko Rata za austrijsko nasleđe (1740-1748), Sedmogodišnjeg rata (1756-1763) i Američkog rata za nezavisnost (1775-1783), sve do već pomenutih Francuskih revolucionarnih i Napoleonovih ratova, između Velike Britanije i Francuske oko hegemonije u Evropi i svetu.
Na Bečkom kongresu je Francuska bila glavna tema na način na koji će to biti Nemačka na Versajskoj mirovnoj konferenciji nešto više od sto godina kasnije. Ipak, od sudbine carske, a još više, Hitlerove, nacističke Nemačke, Francusku su spasli, sukob i pat pozicija oko ,,podele plena’’ među pobednicima, a malo više potreba za evropskom ravnotežom snaga. Naime, Rusija je zahtevala celu Poljsku, a Pruska celu Saksoniju, čemu se suprotstavljala Austrija koju je podržala Britanija) što je francuski ministar spoljnih poslova Taljeran, čovek vrlo živopisne i, najblaže moguće rečeno, kontroverzne biografije, iskoristio i Francusku ,,vratio u igru’’. On je, naime, Francusku uveo u tajni savez sa Austrijom i Britanijom koji je predviđao rat sa Rusijom i Pruskom, ako ove ne bi odustale od svojih pretenzija. Manevar je uspeo, a Pruska i Rusija su umerile svoje prvobitne zahteve.
Francuska je vraćena na granice, uz neke manje strateške ispravke na svoju štetu, od pre 1792. godine, skoro polovina njene teritorije je bila okupirana tri godine (uz obavezu izdržavanja okupacionih trupa), dok nije isplaćena pozamašna ratna odšteta od 700 miliona franaka, izgubila je i jedan manji deo dotadašnjih kolonija, a oko nje je formiran i sanitarni kordon formiranjem Kraljevine Nizozemske od današnje Belgije (tada austrijske Nizozemske) i Holandije, dovođenjem Pruske u Rajnsku oblast, a Austrije u severnu Italiju. Francuskoj je, na taj način, praktično onemogućeno da se širi dalje u Evropi, iako će ,,severni bedem’’ biti probijen odvajanjem Belgije od Holandije u Belgijskoj revoluciji 1830-1831, jednom od odjeka Julske revolucije u Francuskoj 1830. godine, kao što će Napoleonov sinovac Luj Napoleon – Napoleon III povratiti Nicu i Savoju, ali će to biti preskupo plaćeno stvaranjem ujedinjene Italije.
Ipak, uprkos svemu, čovek koji je iza sebe ostavio ruševine i još za života dobio nadimak ,,Korzikansko čudovište’’, umro je daleko od Francuske, u zatočeništvu Britanaca, svojih ljutih rivala (od kojih je i dobio pomenuti nadimak) pa i neprijatelja, a, gotovo po pravilu, i vrlo strasnih neprijatelja Francuske. Upravo će ta činjenica, uz nezadovoljstvo unutrašnjom, ali pre svega spoljnom politikom (podređenost Francuske Britaniji, ali i ostalim evropskim silama pobednicama) novih vlasti nakon 1815. godine doprineti stvaranju nostalgije i romantičnog sećanja na Napoleonovo doba.
Stvaranju te, kako bi rekao jedan naš sociolog i novinar, ,,posthumne harizme’’, iako je Napoleonova harizma bila očigledna još tokom njegovog života, doprinosili su, kako (porodični i drugi) narativi ratnih veterana, tako i književnici i pesnici poput Pjera de Beranžera, koji je u dva maha hapšen i stavljan u zatvor (1821, 1828) od strane burbonskog režima, Viktora Igoa koji je napisao ,,Odu spomeniku’’, srušenom 1815. godine, a obnovljenom 1833. godine, na Trgu Vendom, Balzaka i Stendala, koji je otišao tako daleko da je u jednom romanu iz 1837. godine, u predgovoru napisao: ,,Ljubav prema Napoleonu jedina je strast koja je ostala u meni’’, a samog Napoleona nazvao ,,najvećim čovekom koga je svet video, posle Cezara’’. Čak je i jedan od najvatrenijih protivnika Napoleona, pristalica Burbona, čuveni Šatobrijan, pisao: ,,Svet pripada Napoleonu. Živeći, nije uspeo da pokori svet; mrtav ga poseduje’’.
Sva ta nostalgija i romantično sećanje, naročito nakon Julske revolucije, uz dugoročne razloge, poput obnove imperijalnog prestiža nakon osvajanja Alžira 1830. godine, prvog većeg samostalnog spoljnopolitičkog uspeha nakon 1815. godine, zbog čega će Alžir biti simbolički važan Francuzima i 130 godina kasnije, francuske intervencije u Belgiji 1831. godine, obnovljene strateške dileme u francuskim vladajućim krugovima – saradnja ili konfrontacija sa Britanijom, zatim kratkoročne (završetak Trijumfalne kapije 1836. godine, započete u Napoleonovo vreme), a može se čak reći i dnevno-političke razloge, kao što je želja tadašnjeg predsednika francuske vlade i ministra spoljnih poslova, istoričara, autora možda najobimnije istorije Francuske revolucije i perioda Konzulstva i Carstva (1789-1815), ali i prvog predsednika Treće republike (nakon 1871.) Luja Adolfa Tjera da početkom 1840. godine u jeku Druge egipatske krize, da legitimitet svojoj ofanzivnoj spoljnoj politici i sebi podigne popularnost, (u čemu nije uspeo, budući da je smenjen u drugoj polovini te godine), sve to zajedno će doprineti da kovčeg sa Napoleonovim posmrtnim ostacima bude dopremljen sa Sv. Jelene i ponovo sahranjen, uz državne i vojne počasti, u crkvi Doma Invalida u Parizu, 15. decembra 1840. godine. Na današnji izgled sarkofaga čekalo se još 21 godinu, u vreme njegovog sinovca Napoleona III. Zanimljivo je pomenuti da je kamen za sarkofag, ironičnom igrom sudbine i istorije, nabavljen iz tadašnje carske Rusije.
Napoleon je ovim činom, simbolički, rehabilitovan. A sa njim, moglo bi se reći, i njegova, odnosno tadašnja francuska državna politika.
Sličan tretman, u nešto drugačijim okolnostima, 20-ih i 30-ih godina 20. veka, dobiće i njegovi maršali – ,,Maršali carstva’’, koji će dobiti svoje bulevare koji ,,okružuju’’ Pariz. Gotovo svi. Svi osim sedmorice. Četvorica su dobila svoje ,,obične’’ ulice, ali trojica se smatraju ,,izdajnicima Francuske’’. Prvi je Bernadot, osnivač sadašnje švedske dinastije, koji je 1810. godine izabran za budućeg kralja Švedske, da bi se 1813. godine, tada još uvek kao regent, okrenuo protiv Francuske, ušavši u Šestu koaliciju. Drugi je Gruši, koji se smatra odgovornim (iako bez suštinskog tj. realnog razloga) za poraz na Vaterlou, jer se nije uključio u bitku. I na kraju, tu je maršal Marmon koji je, prilikom prvog Napolenovog pada 1814. godine, sa svojim odredom vojske prebegao saveznicima, doprinevši tako da Napoleon, umesto uslovne abdikacije u korist svog sina, potpiše bezuslovnu abdikaciju, a zatim je verno služio Burbonima sve do Julske revolucije, kada je neuspešno pokušao da je uguši, na kraju završivši u egzilu sve do svoje smrti 1852. godine. Njegovo ime će vrlo dugo ostati sinonim za izdajnika.
Napoleon i dan-danas, nakon svega što se od 1840. godine izdešavalo u francuskoj, evropskoj i svetskoj istoriji, u momentu kada se u SAD ruše ,,politički nekorektni’’ spomenici određenim ličnostima, i u svoje i u današnje vreme, ništa manje kontroverznim, ništa manje ,,krvavih ruku’’ ili, iz današnje perspektive, ,,ideološki nepodobnim’’, mirno ,,spava’’ u svom sarkofagu.
Valjda to najbolje pokazuje šta se u istoriji zapravo pamti, odnosno – šta je vredno sećanja.
Kontakti jugoslovenskih komunista i ustaša između dva svetska rata već odavno nisu istoriografska nepoznanica. Jedno od tumačenja ove pojave nalazimo u knjizi starog istoričara Branislava Gligorijevića Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, objavljenoj pre gotovo 30 godina. Gligorijevićeva istraživanja pokazuju značajno preklapanje ciljeva KPJ i Pavelićevog pokreta početkom tridesetih godina, zbog čega čak ni čelni ljudi partije, poput Milana Gorkića i Vladimira Ćopića, nisu zazirali od komunikacije sa ustaškim liderima. U ustaškom pokretu Gorkić je video, čitamo u Gligorijevićevoj knjizi, “izraz porasta revolucionarnih tendencija u hrvatskom narodu”.
Stellapolarebooks donosi deo poglavlja Gligorijevićeve knjige, koju je 1992. godine u Beogradu objavio Institut za savremenu istoriju.
Komunisti su kao moguće saveznike procenjivali sve pokrete po tome koliko se oni zalažu za otcepljenje, odnosno za razbijanje Jugoslavije. U pismu IKKI [Izvršni komitet komunističke internacionale] rukovodstvu KPJ, upućenom maja 1930. godine, traženo je, pored ostalog, da partija zaključuje “borbene sporazume” s onim grupama nacionalno-revolucionarnih pokreta koji zastupaju oružanu borbu protiv diktaturte, u mesnim ili širim razmerama.1
Od svih građanskih grupacija za komuniste je politički najprivlačnija bila Hrvatska stranka prava (frankovci), kasnije ustaški pokret, po istovetnim nacionalnim ciljevima: razbijanje Jugoslavije i stvaranje samostalne hrvatske države. Razlike su bile najviše u metodu borbe: frankovci, odnosno ustaše, služili su se i terorom, dok su komunisti to smatrali iznimnim sredstvom i uglavnom zagovarali oružani ustanak masa.
[…]
Upravo zbog tih revolucionarnih ciljeva i oružane snage pažnja komunista je jedno vreme bila okrenuta ustaškom pokretu. Postojao je i nekakav kontinuitet u svemu tome, pošto su komunisti već dvadesetih godina predlagali organizaciji Hrvatske nacionalne omladine (HANAO) obrazovanje “jedinstvenog fronta”, a zatim su se orijentisali na moguću saradnju uglavnom sa grupom Stjepana Buća, koja će kasnije oformiti “Hrvatsku nacionalsocijalističku stranku” Hitlerovog tipa, pa pokazali spremnost da se, pod izvesnim uslovima, napravi izborni sporazum sa frankovcima.2 Kada je Pavelić odmah po uvođenju diktature otišao u inostranstvo, i radi oružane borbe sklopio sporazum sa VMRO Vanče Mijalova, tražeći za to oslonac u Italiji i Mađarskoj, onda je rukovodstvo KPJ u emigraciji to zvanično osudilo3, ali su njeni aktivisti u Jugoslaviji upravo u tom trenutku nalazili najviše razloga za saradnju. Omladinski rukovodioci, koji su tada bili u vrhu SKOJ-a i KPJ, smatrali su da je Pavelićeva stranka u tadašnjoj situaciji “objektivno revolucionarna” iz ovih razloga:
“ 1. Zbog toga što se bori protiv fašističke diktature i za buržoasko-demokratski režim;
2. zbog toga što želi samostalnu Hrvatsku;
3. zbog toga što je sklona da u ovoj borbi nastupa i oružanom silom.”4
Oni u toj stranci ne vide fašistički pokret (to je po njima “vojno-fašistička diktatura”, koja je u Jugoslaviji na vlasti), već “građansko-nacionalističku stranku u kojoj postoji leva struja… s kojom mi sarađujemo i koja nam je veoma bliska.”
[…]
Najveću moguću podršku i solidarnost sa ustašama rukovodstvo KPJ je izrazilo u vreme njihove akcije nazvane “ličkim ustankom”, koji je pripreman izvan zemlje s namerom da se ispita čvrstina Jugoslavije i mogućnost njenog rušenja. U tu svrhu je sa italijanske teritorije prebačeno lađom oružje, a u leto 1932. godine i desetak uniformisanih i naoružanih ustaša, koji su se povezali sa ustaškim jezgrom na čijem su čelu bili Jurij-Juca Rukavina, bivši austrougarski oficir, i Andrija Artuković. Planirani “ustanak”, koji je započeo 7. septembra 1932. godine napadom na žandarmerijsku stanicu u Brušanima, sveo se, ipak, na manji incident: žandarmi su odoleli oružanom napadu, a u kasnijoj poteri ubili jednog ustašu, dok su se ostali prebacili na italijansku teritoriju (Zadar).6
Milan Gorkić
[…] Najveći značaj ovoj akciji ustaša pridali su komunisti. Oni u njoj nisu gledali ono što stvarno jeste – izolovanu diverzantsku akciju ubačenih terorista – već početak ustanka seljaka u Hrvatskoj. […] Odmah po saznanju o događajima u Lici partijsko rukovodstvo u Beču odlučilo je da uputi proglas (posebno i za vojnike), a zatim da organizuje odlazak ljudi u te krajeve.7 U proglasu se poziva i “cijeli hrvatski narod” da svim snagama podupre ustaše, kako bi se ovaj “revolucionarni pokret”, koji je otpočeo u Lici, raširio po celoj Hrvatskoj i da i usamljene terorističke akcije pojedinaca “iskoristi u svoje svrhe”. Od radnika i seljaka Srbije se u ovom proglasu tražilo da pomognu borbu “ustaša” i naroda u Lici i Hrvatskoj.8 Potom je sekretar Partije Gorkić uputio direktive partijskim organizacijama na terenu da se “solidarišu” sa ustaškim pokretom i da, uz kritiku fašističkog vođstva tog pokreta, praktično rade među samim ustašama, s ciljem da rukovodstvo ustaške borbe pređe u ruke pristalica “saveza radnika i seljaka”. Još im je skrenuta pažnja da izolovane akcije ustaških odreda mogu biti polazna tačka za razvijanje nacionalne borbe masa, jer bi ova ustaška, i uopšte partizanska (gerilska) borba, mogla biti važan činilac u borbi protiv “vojno-fašističke dikature”.9
Povezivanje pristalica ustaša i komunista trebalo je da zadobije neke organizacione oblike ponajpre preko “Grupe hrvatskih nacionalnih revolucionara”, koje je rukovodstvo KPJ nastojalo da formira potkraj 1932. godine. Drugi način je bio rad komunista među ustašama. Organizovanih ustaša bilo je na Korčuli i nešto na Pelješcu, i s njima su se povezivali simpatizeri komunista, kako bi se na taj način domogli oružja.
[…]
Drugi metod rada komunista bilo je uspostavljanje kontakta sa pojedinim ustaškim prvacima. U inostranstvu je takav kontakt bio uspostavljen u Berlinu sa Mladenom Lorkovićem, budućim ministrom unutrašnjih dela NDH. Iako se znalo da on održava vezu sa Pavelićem, Gorkić je sa njim uspostavio “indirektnu vezu”. Intervenisao je čak da se dvojica njegovih pristalica upute u Moskvu, navodno da bi se oni upoznali sa rešenjem nacionalnog i seljačkog pitanja, odnosno da bi se naučili agitacionom radu.10
Vladimir Ćopić
Postoje i podaci da je ustaški prvak Branko Jelić u Berlinu imao direktnu vezu sa Kominernom.11 Uopšte tada nije bilo ništa neobično da se i neki istaknuti komunista obrati lično samom Paveliću. Učinio je to Vladimir Ćopić, član CK i predavač na KUNMZ-u [Komunistički univerzitet nacionalnih manjina Zapada] u Moskvi, inače Pavelićev istomišljenik iz studentskih dana, moleći ga za neku ličnu intervenciju.12
U zemlji, bliski kontakt komunisti i ustaše imali su na robiji. Grupu ustaša na čelu sa Jucom Rukavinom, koja je učestvovala u “ličkom ustanku”, dočekali su komunisti u Sremsko-mitrovačkoj kaznioni gotovo kao heroje. Prihvatili su ih kao “hrvatske nacionalne revolucionare”, a nije im mnogo smetalo ni to što su se oslanjali na Italiju i Mađarsku. Imali su istovetne ciljeve – razbijanje Jugoslavije. Lako su se s njima slagali i nalazili zajednički jezik. Između jednog Milovana Đilasa i Juce Rukavine, kasnije ozloglašenog srpskog krvoloka u NDH, kao i između drugih komunista i ustaša na robiji “razvilo se pravo prijateljstvo”. Komunisti su nastojali da ih “prevaspitaju” i pridobiju za zajednički rad. U tom cilju vođeni su i “pregovori”, ali do nekog konkretnog sporazuma – kako piše Đilas – tada nije došlo.13
Zbog toga je, čak i u slučajevima kada su radnici bili izloženi fizičkim nasrtajima ustaša, sa vrha partije upozoravano da se sa globalnom kritikom ne pretera, jer bi to moglo da odbije pristalice ustaša od komunista.
Komunisti su načelno kritikovali ustaše iz više razloga: ponajpre zbog toga da partija ne izgubi oslonac i ugled u očima radničke klase Hrvatske, a ponajviše zbog toga što je trebalo napraviti razliku između komunista i ustaša, “razobličavati” ove kao fašiste, jer su Pavelićevom pokretu bili “privrženi i mnogi radnici i seljaci, koji se smatraju komunistima”. Ali se uvek pazilo da se ovom kritikom ne naškodi ostvarenju zajedničkih ciljeva. Zbog toga je, čak i u slučajevima kada su radnici bili izloženi fizičkim nasrtajima ustaša, sa vrha partije upozoravano da se sa globalnom kritikom ne pretera, jer bi to moglo da odbije pristalice ustaša od komunista. Pozvalo se pri tome i na iskustvo nemačkih komunista, koji su bili taktični u napadima protiv fašista, kako se ne bi mogao izvesti pogrešan zaključak da je KP Nemačke pristalica versajskog sistema. Tako isto kritikom ustaša mogao se stvoriti kod hrvatskih radnika utisak da su se komunisti našli na istoj liniji sa “velikosrpskim režimom”, odnosno “jugofašizmom”. Đuro Cvijić je stoga opominjao da glavni neprijatelji nisu ni Pavelić, ni vođe HSS i SDS, već su to “velikosrpski vlastodršci i njihov sistem ugnjetavanja hrvatskog naroda”: “Izjednačavanje fašističkog pokreta, koji je nastao u borbi ugnjetenog naroda za nacionalno oslobođenje sa fašizmom vladajuće nacije stvarno ne predstavlja uopće nikakvo suzbijanje hrvatskog šovinizma i fašizma, već mu daje hranu za borbu protivu nas, jer objektivno ide na ruku velikosrpskom fašizmu”.14 Sekretar CK Gorkić bio je u prilici da suzbija “jednostranu” kritiku na račun ustaša, protiveći se da su oni samo eksponenti italijanskog fašizma: “Jer oni su danas”, piše Gorkić, “htjeli mi to ili ne htjeli, dopadalo se to nama ili ne, također i izraz porasta revolucionarnih tendencija u hrvatskom narodu… Ovu dvostranost grupe Pavelića ne sme se zaboraviti. Subjektivno, on je nacionalni fašista. Objektivno, on i protiv svoje volje i protiv naše volje, također izražava i porast revolucionarnih, nacionalno-revolucionarnih tendencija u masama hrvatskog naroda”.15
Kada je kasnije politikom “narodnog fronta” u Moskvi napravljen zaokret u borbi protiv fašizma, onda se preko višegodišnje privlačnosti ustaša za komunistički pokret prešlo lako jednom Gorkićevom samokritikom da je do “nepravilne ocjene” ustaškog pokreta dolazilo zbog toga što je on “u naoružanju hrvatskih fašističkih izabranika više gledao kao na izraz spremnosti hrvatskog naroda na revolucionarnu borbu, nego – kao što je trebalo – posledicu nastojanja jednog dijela hrvatske buržoazije da borbu hrvatskog naroda potčini interesima imperijalističkih grupa.”16
(Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Institut za savremenu istoriju: Beograd 1992, 258-263)
2Cvijić je u kritici “otvorenog pisma” tvrdio da se radilo o ponudi frankovaca, na šta su komunisti odgovorili postavljajući određene uslove, AJ KI/1928/209
3AJ, KI, 1929/79, Zapisnik proširene sednice PB CKKPJ, 27-29.V 1929.
4AJ, KI, 1929/26, Pismo “Jagića” (Mija Oreškog), Balkanskoj komisiji, aprila 1929.
5AJ, KI, 1929/28, Primedbe “Belića” (Vilima Horvaja) na pismo Zapadnoevropskog bioa IKKI.
6Todor Stojkov, O takozvanom Ličkom ustanku, “Časopis za suvremnh povijest” 2 (1970), 173-174.
7AJ, KI, 1932/266, Zapisnik sednice SK, 19.X 1932.
13Milovan Đilas, Uspomene revolucionara 1956, 237-238. Kasnije objavljene Memoir of a Revolutionary, New York 1973 (Citiran je rukopis kao izvorniji tekst).
Милица Петровић рођена је 1993. у Шапцу. Завршила је основне и мастер студије Српске књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. Добитник је награде „Миодраг Борисављевић“ за 2018. годину за кратку причу на конкурсу који је у оквиру 3. Фестивала кратке форме „Потпис“ расписао Општински културни центар Апатин; друге награде за кратку причу на XXVII Светосавском књижевном конкурсу Народне библиотеке Његош у Књажевцу (2019); треће награде на 9. и 11. књижевном конкурсу „Вукашин Цонић“ (2018, 2020).
Прозу и поезију објављује у часописима и специјализованим зборницима (Наше стварање, Рукописи, Гарави сокак). Тренутно похађа докторске студије Српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Недеља
Сљуштена кожа, ударац о зид у пролазу и ситна зрнца крви из те сљуштене мрежице коже. Сунчан дан. Убрзо након тога, посматрам свој одраз у огледалу док жваћем хладно и жилаво месо. Примећујем да моје лице поприма неки чудан израз љупкости док то чиним; месо је заиста жилаво и жвакање дуго траје, а при том чину моје усне изгледају наивно усредсређене, и, видевши то, наједном се осмехујем. Иначе не сматрам себе љупком особом. Изгледа да само никад не видех свој одраз у тренутку жвакања жилавог меса. Напољу је и даље сунчано и помало ме боли глава. У последње време показујем потпуну незаинтересованост за сопствена стопала. Ходам улицом и видим летак на коме стоји „Купујем ваш ауто“. Ваш ауто је на продају. И даље ходам и
Замишљам те како переш жућкасту јабуку под слабим млазом воде.
Како сечеш заноктицу.
Како се будиш после кошмара.
Како ломиш руку излазећи из трамваја и носиш гипс два месеца.
Како угризаш перецу на улици.
Како гледаш телевизију без тона.
Како уморно трљаш очи.
Како се осмехујеш.
Како мазиш нечијег пса који је дошетао до тебе на прљавом Земунском кеју.
Како ме псујеш.
Како не мислиш на мене уопште.
Како се пријатно осећаш у некој великој загушљивој просторији.
Како желиш да умреш стојећи у гужви.
Како се заљубљујеш.
Како се плашиш.
Како не осећаш ништа
Баш ништа
Баш.
Не купујем велико паковање шампона: плашим се да ће ми трајати заувек. Почињем се плашити и парних бројева и нокта на средњем прсту сопствене руке. Данас носим свој ручак у кеси. По ушима ми је хладно, док ми остатак тела облива зној. Гледам у бубуљичавог младића који на каси плаћа кобасице и пекарски кромпир. Замишљам како ће после ритуално појести те кобасице и кромпир и буде ми жао. И он ће их понети у кеси као и ја. Нешто касније, приликом сушења косе теме ми постаје ружичасто. Поново сам напољу, у спољном свету, кидам застрашујући нокат, мучи ме умор и глад, треба да купим хлеб, стојим испред нечијих врата и чекам већ више од сат времена. Учини ми се да видим познаницу, мислим да се ошишала на кратко, али није извесно да ли је то заиста она, преда мном су за трен била само њена леђа која се жустро и све жустрије удаљавају. Нико не отвара врата већ дуго и то ме љути, али постаје и непријатно на неки начин. Чујем разговор две девојке у близини: једна је рекла да је добила посао стјуардесе. Друга јој је честитала. Па лепо, рекох у себи, а заправо не знам шта да мислим. Можда нећу моћи да одем одавде још дуго, мада и сада имам утисак да више нећу моћи да издржим. Најгора је помисао да ће све ово чекање бити узалудно, да можда ништа неће значити.
Недуго потом, напољу ауто у облику пачије главе изгледа као тумор. Потпуно одудара од стварног света и оштрих контура реалија. Као да су се све недеље икада удружиле да прокажу ту наказну машину. Погледам у малу свеску која ми служи као подсетник. Тамо пише: „Сети се човека из копирнице”. Сећам се човека из фотокопирнице кога видех нешто раније. Изгледао је сасвим костимирано, као потпуни кретен. Један од оних људи у које можете одмах упрети прстом и рећи: „Ха! Ево кретена!”. Носио је поцепане фармерке, маскирну јакну, смеђи карирани шал, флуоресцентне наранџасте рукавице од плиша и наочари за сунце. Па ипак, није га само одевна комбинација чинила кретеном, већ и нешто у његовом ставу. Жвакао је жваку, деловао нервозно, премештао се с ноге на ногу, поцупкивао – једноставно деловао као кретен. Радница у копирници, старија жена са пажљиво смотаном пунђом на врху главе, била је страшно љубазна према њему и одавао се утисак да се знају од раније. Он јој је пак одговарао штуро и нервозно, услед чега је њена љубазност само долазила до још већег изражаја. Немогуће је остати равнодушан. Заиста не знам. Можда тај човек и није толики кретен заправо. Можда му је само одећа кретенска. Или став. Или је баш тог дана изгледао као кретен, али то иначе није. Не знам.
Касније, код куће, прогутам таблету витамина „Це” први пут после три месеца и помислим како ипак добро бринем о себи напослетку. Данашње откриће остатка сенфа у вратима фрижидера пријатно ме је изненадило. Балим као пас, палацам језиком и не осећам укус. У мом крилу је пенушава локва, у мојим зеницама згрушан зид. Таква отупелост постаје фрустрирајућа. Одлучујем да се окупам, гњечим грашак босим стопалом, таваница ми пада на главу. Након тога, опет излазим напоље у дебелој перјаној јакни, иако одавно примећујем да је топло. Возим се аутобусом кроз сумрак и неко маше из аутомобила који пролази поред. Осврћем се тражећи погледом онога коме машу, али сви су потпуно незаинтересовани и равнодушни, гледају у страну или у екране својих телефона. Потом се изнова окрећем прозору; човек на возачком седишту не изгледа ми познато, али у том трену помишљам да је сасвим јасно да он маше мени, јер коме би другом и могао, и ово откриће ми причињава некакву неочекивану малу и пакосну пријатност. У џепу налазим споменар твоје прошлогодишње болести:
Пуњач за мобилни телефон
Мајица у ормару или великој торби
Једне гаће једне чарапе
Папуче (знам већ које)
Књига из смеђе торбе перница и плава свеска
Све стави у ранац
Паста за зубе у купатилу на доњој полици
Четкицу купи
На небу ружичасте наслаге, електрична светлост и муње. Прислушкујем разговоре невољно. Суспрежем смех у себи, споља изгледам непромењено. Светла бледо трну и одозго се чује музика. Пирамиде људи, колико их је будно. Колико њих спава. Пројуре момци на бициклима са цилиндрима на главама. Правим цилиндрима. И са ранчевима. Док киша помало пада.
Девојка на трамвајској станици дрхтавим прстима приноси другу цигарету лицу, док прва лежи згажена на тротоару. Седа поред мене, устаје затим. Шета се нервозно, има љубичасте патике и раскопчану јакну. Ту је и младић у дугом сивом капуту који изгледа као челиста. Не знам из ког разлога и зашто подсећа баш на челисту. Али тако је. Он дозива такси и убрзо одлази, а ја остајем. По прстима је помало хладно. У превозу помишљам како ћу ударити песницом бабу која мљеска устима на седишту преко пута.
У просторију улази девојчица која изгледа као Вили Вонка. Има зелени капут и боб фризуру. Неки човек шета се по холу и изгледа изгубљено. Не знам шта је то што га чини толико изгубљеним, можда начин на који његовим покретима недостаје одлучности. На семафору мој мисаони ток кува се. Прекувава. Цврчи, увире. Ври тамном пеном. Крчка, кипи. Прелива. Угледам плакат залепљен за стакло и упитам јесте ли нашли све мачкетине које сте икада изгубили. Упитам их у себи, наравно, ипак моја мачка није на том плакату. Одговора нема. Ознака: Нису у функцији женски ни инвалидски тоалет. Преостаје мушки за све. У тоалету пљувачка густа, смоласта, лепљива. Густо ткање капљица.
Цури ми нос и вадим тврду употребљену марамицу из џепа и бришем се. Још људи долази, трбух иде испред човека са качкетом и жутим ципелама. Нешто касније на Славији лепа тамнопута девојка пита ме говорим ли енглески и где је станица на којој стаје аутобус који води до аеродрома. Ја не знам где је станица и то јој и кажем. Девојка се потом окреће и одлази. Стојим и гледам за њом.
У својој књизи Америчка идеологија Борис Над је сецирао идејне темеље американизма, стављајући их и у контекст савремене политичке динамике. За историчаре, успостављање аналогија забрањен је терен. Неспутан тим рестрикцијама Борис Над се поиграо управо једном аналогијом. Напао је етаблирану тезу о САД као новој Римској империји, али је зато предложио успостављање једне алтернативне историјске паралеле : САД-Картагина. О геополитици је реч. И о вредностима.
Доносимо део поглавља из књиге Бориса Нада Америчка идеологија, Пешић и синови: Београд 2018.
Према Фериду Закарији, утицајном аналитичару америчког Њузвика, америчку позицију могуће је поредити једино с Римским царством. Хенри Кисинџер је однос Америке према Европи после Другог светског рата упоређивао с односом Римског царства према Грчкој разореној пелопонеским ратовима. Чарлс Краутхамер, уводничар Вашингтон поста, још 1999. године тријумфално закључује: „Америка штрчи над светом као колос. Откако је Рим разорио Картагину, нико други није достигао такве висине“.
(…)
Ханибал
Ако су историјске аналогије с Римом нужне, онда их треба тражити у периоду римске декаденције и сумрака Рима. Америка се може поредити са древним Римом барем у једном аспекту: обиму империјалне експанзије, који je, како уочава историчар Едвард Гибон, на концу и довеo до његовог пада: „Просперитет је покренуо принцип распадања. Узроци опадања умножили су се с обимом освајања, и чим је време или случај уклонило вештачке потпоре, голема грађевина се срушила под теретом сопствене тежине“ (Е. Гибон: Пад Римског царства).
Нема сумње да америчким неконзервативцима пријају поређења са Римским царством, али се једна друга историјска аналогија овде чини далеко основанијом: Сједињене Америчке Државе, створене по узору на Британско царство, много више подсећају на меркантилну и таласократску Картагину – супарницу Рима на мору, поморску цивилизацију која је столећима владала Средоземљем и чија се моћ простирала и с оне стране Хераклових стубова (данас Гибралтарског теснаца). Ову аналогију подвлачи Конрад Ренкас у свом есеју Сједињене Државе – Нова Картагина или Алтернативни континент: „Иако популарна међу историчарима западне цивилизације, аналогија између Сједињених Држава и Римске империје (поготово у касној фази) није адекватна, јер геополитичка и социо-политичка еволуција Америке, нарочито у последњих сто година, више личи на алтернативну верзију историје у којој је Картагина, а не Рим, победила у Пунским ратовима.“
Историјску паралелу између модерне Америке и древне Картагине први је уочио руски конзервативни мислилац Константин Леонтјев (у делу Византизам и словенство, 1876.): „Сједињене Државе су савремена Картагина“. Слично Генону или Еволи, ни Леонтјев у америчкој цивилизацији не препознаје никакву цивилизацијску новину. Америчка цивилизација је, напротив, „врло стара цивилизација“, и то „халдејска цивилизација, али у свом упрошћеном републиканском виду (која је израсла) на новој, чистој земљи“ (К. Леонтјев).
У (мета)географском смислу, Сједињене Државе остају „просторно повезане са Великом Британијом“. Америчка моћ, слично Картагини, почива на превласти на мору и контроли поморских трговачких путева, што је чини примером типичне таласократске силе: „Сједињене Државе су класична таласократија, што значи систем у којем ми препознајемо предност поморских (глобалних) интереса над тлом (унутрашњим); доминацију економских интереса над политиком; а што се тиче економије, сматра се да је производња у функцији трговине и промета капитала“ (К. Ренкас).
Будући да се не гради ни на каквом вишем, а поготову не на сакралном принципу, Америка остаје само трговачка република (а не империја), или „антиимперија модерниста“, што је опет приближава другом цивилизацијском моделу: Картагини, а не Риму. Амерички „прогрес“ је уствари дубока регресија ка једном архаичном цивилизацијском обрасцу.
Развој америчке цивилизације у правцу таласократије јасно је назначио већ Теодор Рузвелт: „Хоћу да САД постану доминантна сила на Пацифику. Амерички народ ће остварити највећа дела једне велике силе“. Теоријски га је у својим делима развио адмирал Мехен, који је давао предност поморској војној моћи и „поморској судбини“ САД. „Поморска сила“ је за овог адмирала идеалан тип цивилизације, предодређен за светску превласт. За Мехена, прави историјски узор је „стара Картагина“, те историјски много ближа Енглеска. Појам „поморска сила“ овде значи „слободу поморске трговине“, док се улога њених оружаних снага и ратне морнарице своди на обезбеђивање монопола над поморским трговачким путевима.
Ако је судбина Америка „поморска“, њени непријатељи постају копнене државе – пре свих Русија, Кина и Немачка, које треба гушити обручем „анаконде“ (блокирањем њених територија са мора и из приобаља). Први корак у тако замишљеној експанзији је „интеграција америчког континента“ (експанзија по меридијанима), други борба за светску превласт (експанзија по географској ширини). Како показује ток историјских догађаја, замисли америчког адмирала су постале идејна основа на којој ће се убудуће градити стратегија „Нове Картагине“. Моћ Америке и данас почива на њеној способности да своју војну силу пројектује на већи део планете путем својих поморских снага.
Теодор Рузвелт
Картагина је током неколико столећа, све до завршетка Пунских ратова, владала Средоземљем, образујући моћно Картагињанско царство. Трећи пунски рат окончан је године 146. године пре нове ере, римским освајањем Картагине: Римљани су до темеља разорили Картагину, а њена поља засејали сољу. Забрана поновног насељавања Картагине била је на снази око две стотине година.
Коначни слом таласократске Картагине означио је сумрак таласократске и успон копнене, сувоземне моћи Рима. Током историје Старог света, сукоб поморских и копнених сила досегао је свој највећи интензитет управо у рату Рима против Картагине. Тиме је (у корист цивилизација копна) била одлучена судбина Старог света. На сличан начин, сукоб Атине и Спарте није само спор два грчка полиса око превласти у Хелади, већ и сукоб два алтернативна цивилизацијска модела: Спарта овде оличава копнену моћ, Атина је представник поморских и трговачких силa.
Насупрот томе, Рим је у наслеђе Европи оставио идеју империје која има божанско порекло и идеју империјалне владавине која прихвата различитости (етничке, расне, верске или културне) како би својим деловима осигурала мир и просперитет. Ову идеју ће, за приближно хиљаду година, наставити Византија као „Други Рим“. На Западу, она ће на неко време васкрснути у Светој римској империји (немачког народа), изједначавајући се са хришћанском екуменом, за разлику од трговачких република Медитерана, чији је витални принцип владавина морима. У наредним столећима, поклоници империјалне идеје ће се позивати на Римско царство. На римски идеал империјалне владавине се у својој Монархији позива и Данте, за кога „римски грађанин“ остаје узор врлине.
Године 1523-1524. руски монах Филотеј упутио је посланицу великом московском кнезу, позивајући га да преузме улогу коју је раније имао византијски василевс. „Сва хришћанска царства су доживела крај и стекла се у јединственом царству нашег владара“, написао је Филотеј. „Два Рима су пала, трећи стоји, а четвртога неће бити“. Идеја „Трећег Рима“, прихваћена од словенофила, оживеће током владавине императора Александра II, у другој половини XIX века, дајући нову самосвест нарастајућем Руском царству. Према историчару Арнолду Тојнбију, она се на свој начин наставила и у Совјетском Савезу: „Совјетски Савез данас, као и Московија у XIV веку, репродукује карактеристичне црте Источног Римског царства… Како под распећем, тако и под српом и чекићем, Русија остаје `Света`…“
Алфред Мехен
С почетком Новог доба, Европа одбацује идеју империје, посебно идеју сакралне империје, а на место (хришћанске) вере ступају идеје хуманизма и прогреса.
Почев од XVII века, у Енглеској се одвија преоријентација с копна на море – „Острво“ се одваја од „Континента“. Енглеска постаје права поморска велесила и у томе преузима примат од Шпаније, образујући постепено своје колонијалну „империју“. САД ће управо од Британије баштинити своју идеју империјалне владавине.
У револуцији и грађанском рату у Енглеској срушена је традиционална монархија, која подразумева божанско право монарха на владавину. Власт суверена ће убудуће бити ограничена парламентом (уствари, олигархијским интересима). Британско царство, које се формира на концепту либералне демократије, заправо постаје „меркантилна и либерална империја“, којом не влада идеологија ни концепт сакралности државне моћи, већ искључиво трговински интереси и токови новца.
Слично Британији, Америка је много ближа Картагини него Риму и због чињенице да, за разлику од већине познатих империја у прошлости, никад није представљала сакрализовану целину, већ само трговачку републику, као заједницу „равноправних“, која почива на уговору. Њен принцип није коегзистенција различитости, већ унификација: унификација кроз прихватање једног модела у економији (тржиште) и унификација на идеолошком плану (либерализам).
Kawaii je pridev koji na japanskom predstavlja nešto ,,slatko“, ,,nežno“, ,,neodoljivo“. Ovaj termin odnosi se na modu, stil života, hranu, igračke, enterijer, eksterijer. Javlja se tamo gde se najmanje očekuje: kawaii logo može se pronaći i u poslovnom okruženju, u prevoznim sredstvima, u vladinim publikacijama, između ostalog.
Rekla bih da kawaii stil predstavlja razuzdanu devicu.
Neću se baviti previše podvrstama samoga stila, već onime što smatram da u najopštijem smislu predstavlja. Ipak, trebalo bi spomenuti na početku šta sve jeste ili može biti kawaii. U prikazu osobenog doživljaja, neki će modeli (kad kažem model mislim prevashodno na sve one koji neguju ovaj kult ,,slatkoga“, nebitno u čemu) koristiti igračke i lutke, neki će se opredeliti za čudesna stvorenja (sobu će ispuniti igračkama ili ih sami oponašati), čudna bića poput Pikačua ili Hello Kitty mogu se naći na garderobi, na zidu, iz samog frižidera mogu iskočiti. Kawaii model će neodoljivo želeti Hello Kitty tortu. Tu su i lolite, nimfice u kariranim suknjicama.
U početku se odnosio na pastelne boje, a kasnije je spektar proširen. Što šarenije – to slađe. Posebno zanimljiv je široko rasprostranjeni stil koji bih ja nazvala kawaii gothic. Modeli se oblače mahom u crno, nakit je napadan i često bizaran, nije čudno videti minđuše u obliku tableta ili špriceva, kosturskih glava i svega onoga što može da simboliše smrt. I to je jedan vid oslobađanja od najvećeg straha. Nositi smrt. Ni na ovim modelima ne izostaje slatkoća. Dovoljan je jedan detalj, recimo – kikice, ili cucla u ustima bizarno obučene gotičarke – da otkloni jezu. Ili da je pojača?!
Mirenje oprečnosti. Teško je savladati oprečnost na svakome polju, i ne samo da je teško, već pokušaj mirenja oprečnosti može rastemeljiti čoveka. A koliko je tek mirenja nakon toga? Trolikosti, četverolikosti. Ah!
Kawaii miri čovekov unutarnji glas koji govori: Ovo ne smem želeti, ovo je mlado, ovo je nevino, ovo je protivuzakonito. Kawaii ikone nisu deca, ali previše dečjeg (infantilnog) donose. Da, a suprotno dečjem, kawaii modeli unose erotiku, poželjnost. Taj spoj je neretko zbunjujuć. No, kawaii govori: Ovo ne možeš ne voleti.
Vile, čarobnice, lolite, nimfe, pastirice, đavolice suznih okica, slatkih rumenih obraščića. Važno je znati da se u ovim demonima perverzije krije nevino dete. To je važno znati, da bi se bezbedno moglo prepustiti. To je kawaii. Ne puka aparencija, već istina onoga što se tako dramatično pokazuje. Model koristi malecni telefon, a njen pogled i osmeh su zavodljivi, ko zna kakve razgovore ona vodi, i tu se stvara kontrast koji uzbuđuje. Model govori I love you, I am cute, cute, cute. Ta slatkoća nije maska. Samo je paradoks. Možda banalni mozak ne može shvatiti. Mozak sa sindromom ili-ili. Primer ili-ili sindroma je sledeći: ,,Je li bolje da nam žene budu domaćice ili lezbejke?“ Kao da jedno isključuje drugo?! Svašta. Dakle ne postoji ili-ili, nego i-i. Kawaii, mnogi bi pomislili, sindrom je Petra Pana, ali tako ne mora biti. Zašto bi življenje moralo biti odrastanje? Ne pretvaraju li se starci u decu, najveću moguću decu?
Žrtvovanje deteta nije samo doslovni čin, već i simbolički, a kobnost je ista. Kawaii je pobuna protiv žrtvovanja deteta. Upravo jer je pobuna, neretko prelazi u kič ili je na rubu kiča i preterivanja. Ipak, ovaj kič ne truje dušu, kawaii je pravilan izraz (kiča) i pokazuje šta čovek sve može biti. Retko modeli takvi izlaze na ulicu, kawaii je lična predstava oslobađanja bez publike, premda ima i onih koji kawaii stil žive.
Princip zabrane u kawaii-u, na tim se modelima uočava nešto detinje, a dete se ne sme želeti. No, ti modeli nisu deca. Ali šta sa detinjim? To je razdor koji može stvoriti kawaii. Jedno ispravno pitanje. Šta volimo kod dece? Slatkoću. To volimo i u odraslim ljudima. Čeznemo za slatkoćom, a možda to mnogi neće priznati. Slatko u erotskom, u večitoj zapari vulgarnosti, uzbuditi se nečim slatkim, zaista je revolucionarno. Želja da se slatko prevaziđe, da se opsesija detetom prevaziđe, ali i da mu se čovek vrati, i u ovome čuči nežni paradoks.
Samooduševljenje detinjstvom nikada ne jenjava. Kawaii modeli oblače suknjice koje su nosili kao deca. Tu je sećanje na igru koja se iznova mora oživeti u erotizmu jer seksualnost moramo osmisliti, dati joj magijsku formu igre.
Nije reč o seksualizaciji svega postojećeg, već o jednom osvešćenju. Nalaženju zdravoga spoja između čistine i prljavštine. Kawaii pobeđuje frazu – Ovo ne sme da me uzbuđuje! Reč je jedino u davanju nove forme određenom (problematičnom) uzbuđenju. Osmisliti zdravo svoju potrebu za skretanjem ili kakvim izmeštanjem. O tome sam spoju htela govoriti, o čudesnoj erotičkoj bajci. Erotizam je bajka i nije čudno što traga za dobrim vilama.
Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.
Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.
Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Paralelno ovom životu teče i jedan naš život koji ne bi bio onaj preudaljen svet ideja, nego svet odjeka nas i naših zbivanja u jednoj prefinjenijoj materiji. I ona je ta koja slaže ureze svedočanstava jedne više perspektive što, tek na tački postignute gustine, treba iznova da prečita čitav zemaljski život.
Prvi utisak nakon i u vezi mog rođenja jeste osećanje izvesnog unutrašnje proizvedenog pritiska, nemogućnost da se iznađe dovoljan prazan široko-udisajan prostor u kome bi se nastanila jedna grananjem uspinjuća, tropski prebogata slika-o-sebi: – mesto sažimanja, za koga bi se – kao za vrh kakvog u hitnji improvizovanog šatora – prikačilo oko mog još nemuštog samoposmatranja. Prag uslikovljavanja tog u-dalj-odaslatog oku-prednjačećeg zvuka sopstva beše i odviše tesan, tako da se kroz njega – kao kroz prozorče jedino preostale nade – moglo tek proviriti ali ne i nekamo pristupiti. A samo on je onaj jedini prolaz kroz koji se može provući slepčeva rašlja, i sa koga to založeno – u otvor položeno i nekim odneto – zrno sopstva može dočekati svoj strmo-ukotvljen procvat: dohvat one visine samopremeravanja koja ne mogade drugačije – do li putem ove zaplene – da podnese odsustvo odraznog lika sebe same u eterskoj supstanci sopstvenog neraščlanjenog korenja.
Oko, koje ne mogade da nađe ikakvu poredbu duše u svetu primanom čulima, našlo je – paradoksalno – ovu istu u mestu zgušnjavanja svih čulnih utisaka; mestu presecanja svih strujanja unutar sopstvenog najučestalijeg vidnog polja. A to je vrh “šatora” (krova), koji je umesto samog sebe prikazivao svoj potporni, ponad svega izdvojen “sprat” (splet greda) – sa koga se pružala nova, oku-iz-dubine nedohvatna vizura (nagoveštena tu prikačenim jelenskim rogovima). Stoga je ova (dečjim okom tek naslućena) ciljna tačka, mesto postignute gustine, bila poput čepa izbačena – izmeštena – u veće ali i razređenije visine.
Usled bega svoje traženo zbiljske, dubinom odzvanjajuće paralele, koja bi mu jedina pružila vernu odraznu sliku sopstva, oko detinjeg snoviđenja moralo je da se zadovolji tek njenim izobličenim okvirom: nastanjivanjem na pruzi jedne u-krug-putujuće, a postepeno udaljavajuće nad-vizure zapadnog obzorja, tu prispele od strane jednog sasvim tuđinskog (sutonjeg) pogleda – čiji izdužen pramac (kosi zrak), budući odvaljen i zakovan u mestu, služi još samo kao poluga odskoka ka novim nenaslućenim odredištima.
*
Biti dete vakuumskog prostora mnogo pre nego ljudi, biće kome je daljina u svakom njenom pojavnom vidu bliža nego blizina – nužna je posledica toga što je nešto najprisnije iscurelo iz oblika prisutnih stvari i njima istim prirođenog ljudskog okruga, i prebeglo onde gde pogled ne dopire; to beše prolom kazaljke jednog – žrtvenog jer ne-prevodivog – sopstva ka pravcu podudaranja sa sveopštom osom.
A pri tom je sam prostor u kome sam se (svojim neizabranim, duboko neželjenim, ali lunarnim magnetom prosleđenim, rođenjem) našla bio ne-slučajan, povlašćen; obavijao me je poput raširenih krila vlastite, u pergament svijene unutrašnjosti. I još je bio osovina koja je svijala rubove svaju četiri okolna horizonta, i njihove uzajamno vezane odsjaje katapultirala ka daljnim nepoznavanim predelima.
Pored toga što je imao “šatorsku” konstrukciju i njen glavni (iako odsutan) potporni stub (nalik na razapeta jedra i odozgo utaknutu katarku), ovaj prostor je bio pun pregiba i napuklina, neočekivanih prolaza ka svojim oprečnim vizurama ili dobro pritajenim poleđinama, – te je duša lako mogla da izlije na njega ceo unutrašnji tok svog predsaživljavanja sa /jednokratno izazvanim/ bolom onog /u odnosu na detinju vizuru/ neuporedivo šireg sveta; tačnije: da se uklopi u mozaik /mnogobrojnih/ puteva zaceljivanja njegove /za sva bića zajedničke/ rane. Zauzvrat tog mog prislušavanja njihove patnje, predmeti su mi – kao jedno nemo postrojeno i k meni nagnuto gledalište – odgovarali tonom ozarene, sipko pročišćavajuće sete. Potpuna promena vizure: sada ja – umesto njih – bejah ta koja je sa svih svojih strana sagledavana.
Taj ključ dvounakrsnog ispisivalaštva vlastitih duševnih stanja na viđene stvari i prislušavalaštva njihove samorasklopive unutrašnjosti, doveo je u jednom trenu svog rada do zastoja; nagnulo se tad moje biće ka svojoj pasivnoj strani: prislušavalaštvu. I tada je strela mog slepo-poglednog pisanja-po-stvarima, nakon odužene pauzične zapetosti, bila obrnuta u svoj izvor – postavši (protivtežno mom utapanju u sebe – kao predaleku i prevremenu) rešetkastom lampom iz-oka-otetog plama! Otud sledi zamračenje jezgra toga plama, ili zamagljenje mog prvostečenog prodorno-bistrog pogleda oduševljenja – uprtog u vlastitu tačno fokusiranu viziju (obris dalekih savezništava).
Varnica shvatanja, upaljena u mom oku, tad je doživela svoje naglo zahlađenje; beše se pretvorila u kristalnu iglicu, što šaranjem po površi svojeg zaborava krči put jednog opšteg vraćanja u dubinu – koja sad prvi put postaje tonski razuđena; spiralno stepenična, iako izmenjeno redosledna; uvis bruseća, ili najzad prevedena – u muziku svojih u nepovrat raspršenih atoma.
“Ne koriste tu lunu više
kao što dosad koristiše –
hoću da kažem kao šator –
što mi se čini čudnovato:
atomi su, međutim, njeni
u pljusak svi raspršeni
iz kojih su ti leptiri
zemni, koje svod uznemiri,
prateći se sve u korak
(nikad ukroćena sila!)
doneli jedan uzorak
na vrhu drhtavih krila.”
(Edgar Po: “Vilinska zemlja”)
Katarina Ristić Aglaja
Prostor introspekcijeje kratak ali efektan hermetični tekst autobiografskog tipa. Inspirisan je autorkinim doživljajem rodnog tavana u Senjačkoj 3, u kući arhitekte Peđe Ristića, na kojem su se, još pre njenog rođenja, okupljali članovi Medijale.
У својој монографији „Београдски равногорци. Југословенска војска у отаџбини и Равногорски покрет у окупираном Београду 1941-1944“ београдски историчар Раде Ристановић минуциозно је анализирао герилске форме деловања равногорске организације у Београду током периода окупације.
Stellapolarebooks доноси закључни део Ристановићеве књиге. Књигу је 2020. године објавио Институт за савремену историју.
Амбиција једне од водећих европских држава да спроведе свој дугорочни пројекат о продору на Исток, успостави ново царство које ће доминирати Европом, да заведе „нови светски поредак“, чију есенцију чини расистичка теорија о надмоћи аријевске расе, запалила је пожар тоталног рата у позно лето 1939. До краја 1941. године у свакодневне разговоре већине становника Старог континента ушла је реч окупација. Без обзира на то што је Хашка конвенција од 1907. предвиђала унифицирана права и обавезе за окупирано становништво, током Другог светског рата су на територији Европе функционисали најразличитији окупациони режими. Пројекција окупиране земље и становништва у плановима Трећег рајха и његових савезника, представљала је основни параметар у одређивању облика и карактера окупације.
У Данској је заведена „мирна окупација“, која је подразумевала признање суверенитета и предратних органа власти. Француска је подељена на део који је био под војном управом и део под влашћу колаборационистичке владе маршала Петена. Државе у јужним, централним и источним деловима Европе, попут Чехословачке и Пољске, у већини су атомизиране, лишене суверенитета и подвргнуте оштрим војним режимима. Физичко уништавање политичких, идеолошких и расних непријатеља Трећег рајха, егзистенцијално угрожавање, ограничавање слободе кретања, увођење вербалног деликта, економска експлоатација, принудни рад, цензура и употреба пропаганде представљају основне карактеристике окупационих режима у Европи.
Унутар овог мозаика окупационих система могу се уочити три облика понашања окупираног становништва према окупатору. Један део становништва активно је партиципирао у окупационом режиму и сврстао се у ред колаборациониста. Већина је, вођена егзистенцијалним мотивима али и свесна своје патриотске и људске дужности, одлучила да се пасивизира и ступи у одређену врсту кохабитације са окупатором. Последњи и најмање популаран облик понашања подразумевао је пружање отпора окупационом режиму. На мапи окупиране Европе функционисао је низ покрета отпора који су заступали дијаметрално различите идеолошко-политичке ставове, имали дивергентну визију послератног уређења својих држава, користили најразличитије војне стратегије и облике борбе, окупљали људи из свих слојева друштва али и имали минимално један заједнички именитељ – пружање отпора окупатору.
За разлику од својих сабораца у јединицама, илегалци нису имали предност географског терена и могућност да „запуцају и нестану под окриљем шуме“. Организовање и пружање отпора у условима окупиране престонице представља специфичну делатност на чије обликовање утиче низ фактора. Темељ чини средина у којој функционише покрет отпора. Београд је у међуратном периоду био престоница Краљевине Југославије у којој су биле смештене бројне војне и цивилне институције, град са доминантним српским становништвом чији животни стандард је у већини био на рубу егзистенције. У граду је деловало више организација које су окупљале Београђане и биле различите идеолошко-политичке профилације. Несумњиво најбучнија била је Комунистичка партија Југославије, али у предвечерје рата и демократски и национално оријентисане организације попут Српског културног клуба (СКК) подизале су глас. Као што смо уочили током демонстрација од 27. марта 1941. слободарски дух и антигерманско расположење били су једна од заједничких карактеристика Београђана.
Свестан значаја Београда као главног града и важног саобраћајног чворишта, окупатор је спроводио низ активности како би пацификовао грађанство, обесхрабрио и спречио отпор. Уведен је низ превентивних мера попут забране деловања организација које су имале капацитете да организују отпор, спровођена строга цензура и пласирана пропаганда. Сви најважнији објекти и потенцијалне мете били су под оружаном заштитом. Организован је репресивни апарат који је располагао са два концентрациона логора и колективним одмаздама кажњавао пружање отпора. Свакодневица у окупираном Београду доносила је борбу за набавку основних животних намирница и недостатак свих других артикала широке потрошње. Супротно томе, Београђани нису имали проблем да задовоље нематеријалне потребе одласком у позориште, биоскоп, на спортску манифестацију. Свеукупно сагледавано београдска свакодневица није била један од фактора који су ишли на руку оним организацијама које су настојале да пруже отпор, посебно после горког искуства устанка 1941. године.
Матуранти Друге мушке реалне гимназије и њихови професори 1938. Из ове генерације Равногорском покрету отпора прикључиће се бројни омладинци попут Тихомира Јакшића, Богдана Милутиновића, Михаила Наумовића и других (Легат Павла Милошевића)
На оваквим темељима у Београду су градили организацију и „људи у униформама“ одани краљу и отаџбини и национално оријентисани чија је основна стратегија била очување биолошке масе српског народа, припреме за покретање отворене борбе против окупатора када се стекну услови и уништење супарничког покрета отпора. У складу са овом стратегијом и војним карактером покрета, организациона структура Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у Београду прошла је развојни пут од квартовске поделе до успостављања јединица у величини корпуса. Неопходно је напоменути да београдски корпуси нису били у потпуности мобилисани и да су се у већини састојали од штабова, а да је потпуна попуна људства била предвиђена за тренутак када се подигне отворени оружани устанак. Од почетка до окончања окупације врховна инстанца за ову територију била је Команда Београд, а затим Штаб бр. 2 који су водили официри.
Потреба за људима које у дневном деловању не ограничава униформа и који су били вешти у вршењу пропаганде, прикупљању најразличитијег материјала, обављању обавештајне службе али и чињеница да су се на Равној гори окупљали поред војних лица и патриотски оријентисани грађани, довела је до успостављања цивилне организације у Београду. Након почетног периода самосталности, цивили су у склопу интензивирања припрема и припремања организације за ослобађање Београда од лета 1943. инкорпорирани у Штаб бр. 2. Врховна Команда ЈВуО је делегирала и појединце који су одвојено од Команде Београд развијали делатност и били директно подређени овој инстанци. Као најзначајнији самостални пункт профилисао се инжењер Петар Милићевић. У Београду је своју организацију успела да успостави и равногорска омладина, чији је утицај превазилазио границе престонице и чији чланови су постали доминантан фактор и покретач целокупне Југословенске равногорске омладине. И поред одређених „шумова на вези“ успостављена је чврста субординација и координација између наведених организационих форми.
Београдска организација је изградила методологију рада која је била адекватна за несметано деловање у граду. Свим члановима наређивано је да се не поверавају непознатима, да воде рачуна шта и пред ким говоре, да користе надимке и да се придржавају других конспиративних правила. Водећи кадрови су користили посебан скуп конспиративних правила и настојали да буду у контакту са што мање људи. Обезбеђени су и стабилни извори финансирања организације путем донација.
Скица ужег градског језгра на потезу од Зеленог венца до Косовске улице са уцртаним немачким положајима (ВА, Ча, к. 54, ф. 3, д. 9)
Услед концепцијских неслагања између Врховне команде ЈВуО и Команде Београд о карактеру уличних борби, до интензивног сакупљања наоружања и друге војне опреме долази од средине 1943. До окончања окупације београдски равногорци нису поседовали већу количину оружја. У логистичком погледу најзначајнији сарадници београдских равногораца били су службеници Управе града Београда који су пружали најразличитије услуге. Равногорци у Београду успели су да организују систем веза који је био адекватан потребама организације у престоници. Команда Београда била је повезана курирском везом са вишим инстанцама, али је овај вид комуникације користила и у самом граду. Радио-веза је успостављена у почетном периоду окупације, што је било од посебне важности за целокупну организацију с обзиром на значај информација које су долазиле из главног града.
Унутар београдске организације ЈВуО долазило је до тензија и повремених свађа као плод чињенице да су више инстанце биле удаљене, али и личних амбиција и других фактора. Најакутнији проблем јавио се на релацији војне и цивилне организације, где је камен спотицања био паралелизам власти и настојања цивила да одрже самосталност у раду. Овај сукоб пресекао је сам генерал Драгољуб Михаиловић подредивши цивиле војницима.
Кадровску базу војног дела организације чинили су официри у већини нижих и средњих чинова, што је разумљиво с обзиром на то да је велики број војника Краљевине Југославије одведен у заробљеништво. Оваква структура није представљала већу сметњу у функционисању београдске организације и у пракси се показало да су официри нижих чинова са специфичним знањем и искуством били значајнији за ЈВуО у Београду. Људи из средњих и виших слојева друштва били су носиоци цивилног дела организације. У већини су долазили из предратних политичких организација попут Демократске странке и Српског културног клуба, што је подразумевало да су демократски и национално оријентисани. Ова чињеница обезбедила је Равногорском покрету отпора у Београду уплив у више слојеве друштва и најразличитије структуре окупационог апарата, што је било посебно драгоцено у вршењу обавештајне службе и пропаганде. Немогућност значајнијег продора међу раднике лишила је ЈВуО базе једног од најбројнијих слојева београдског друштва, што је у далекосежном погледу могло да има последице у фази отвореног устанка.
Обавештајна делатност је била један од најраспрострањенијих и најважнијих облика отпора окупираног становништва током Другог светског рата. Због своје вишеструке важности Београд се позиционирао као град у коме је било најзначајније успоставити обавештајну мрежу. Ово је пошло за руком београдској организацији ЈВуО која је организовала обавештајну службу способну да сакупља, обрађује и правовремено прослеђује информације. Из овог обавештајног центра долазили су најразличитији извештаји, од праћења железничких композиција које као крајње одредиште имају афрички континент до међусобних односа унутар колаборационистичког апарата. Паралелно су радили и пункт инжењера Петра Милићевића и самостални обавештајци, попут новинара Миодрага Инђића.
Укрштањем података из извештаја и релевантних архивских извора и литературе уверили смо се да су више инстанце и савезници могли да се ослоне на поузданост београдских обавештајаца. Извештаји који су упућивани савезницима, коришћени су за планирање бомбардовања циљева у овом делу Европе. Таква делатност ЈВуО у Београду представља најдиректнији допринос борби против фашизма. Обавештајни рад у Београду био је и од великог значаја за ЈВуО, будући да су тако више инстанце биле информисане о сваком кораку владе Милана Недића и њених полицијских структура. Читајући извештаје београдских обавештајаца могли су да стекну и слику о војно-политичкој ситуацији на другим деловима окупиране Краљевине Југославије.
Мајор Александар Михајловић – командант Београда ЈВуО
Током целокупног периода окупације Београд је представљао својеврсни кредитни завод, магацин робе и извор кадрова за ЈВуО. Од првог дана су на Равну гору упућивана новчана средства. Главни извор финансирања биле су донације угледних људи и новац који је слала влада у емиграцији. Најзначајнију улогу у овом домену одиграо је инж. Петар Милићевић који је био овлашћен од стране Врховне команде ЈВуО да прикупља и располаже новцем. У највећој мери из Београда је упућивана дефицитарна индустријска роба попут одеће и обуће. Коришћењем људи у колаборационистичкој управи београдска организација успела је да обезбеди платна за одећу, ципеле, опанке, нафтне деривате итд. Изузев једне операције крађе оружја коју је извео Милош Пањевић, из Београда у јединице није отишла значајнија количина наоружања. Основни разлог су мере окупатора који је водио рачуна о „сваком метку“. Склони смо да закључимо да би одржавање радио-везе ЈВуО било готово немогуће без помоћи коју је у виду радио-апарата и делова слала београдска организација.
Једна од девијантних појава била је да су команданти других јединица заобилазили београдску организацију, преузимали самоиницијативу и слали своје људе да прикупљају новац и врше набавку. Овакво поступање правило је конфузију међу Београђанима, нарушавало углед ЈВуО, повећавало цене на црној берзи и смањивало изгледе за успех члановима организације који су легитимно развијали ову врсту делатности. Више инстанце настојале су да кажњавају такву самовољу, али без успеха. Београд је представљао расадник кадрова за ЈВуО. Бројни су случајеви потражње и упућивања одређених профила кадрова у разне јединице ЈВуО. Људи из Београда упућивани су у друге делове ЈВуО и у случају њиховог откривања од стране полиције, али и самосталних амбиција.
Пропагандни апарат београдских равногораца прошао је развојни пут од црно-белих једнолисних билтена штампаних на шапирографима у ограниченим серијама до новина које су и садржински и естетски биле у рангу колаборационистичке штампе. Основни проблем био је дисконтинуитет проузрокован недостатком материјалних средстава. Истакнути чланови ЈВуО у Београду су у међуратном периоду писали или уређивали дневна и периодична гласила, па су њихова вештина и искуство били од непроцењивог значаја за организовање и функционисање пропагандног апарата.
У погледу дистрибуције преломан тренутак представља набавка штампарске машине и услужно штампање у приватним штампаријама. На овај начин београдски равногорци добили су довољан број копија које су дистрибуирали по београдским улицама и поштанским сандучићима. Полиција је само могла немо да посматра и, без обзира на повремену ангажованост свих својих капацитета, није успела у намери да онемогући да се у Београду „чује равногорски глас“.
Штампана пропаганда у Београду је највише била усмерена према комунистичком покрету отпора, а не окупатору. Ово објашњавамо чињеницом да је ЈВуО сматрала окупацију пролазном, а реалну опасност видела у конкурентском покрету отпора који је „претио“ да из корена промени друштвене односе. Највећи простор имале су теме које су пропагирале ЈВуО и њене политичке и идеолошке ставове, што је било у функцији освајања поверења грађана Београда.
Равногорци су водили тотални пропагандни рат на територији престонице, у већини употребљавајући белу пропаганду. Након окретања савезника и емигрантске владе комунистичком покрету отпора, равногорски пропагандисти били су принуђени да занемаре етику и објективно извештавање и употребе црну и сиву пропаганду. Поред писане, у Београду је ЈВуО користила усмену пропаганду. Недостатак примарних извора спречио нас је да утврдимо обим и ефекте оваквог деловања београдских равногораца.
Раде Ристановић
Изузев комунистички оријентисаних организација на територији окупиране Европе, већина покрета отпора није све до самих борби за ослобођење вршила оружане акције већих размера. Ово је посебно било изражено у урбаним местима где је извођење оваквих операција било компликовано, али и сурово кажњавано од стране окупационог система. Ни ЈВуО није излагала ризику организацију и своје чланове у Београду. У почетном периоду пружан је неоружан отпор, у склопу настојања да се грађани интензивније укључе у организацију и окупатору стави до знања да није сломио слободарски дух окупираног становништва.
Групе које су предводили Милутин Шпартаљ и Петар Милићевић извршиле су значајне саботаже на железници, које су успоравале транспорт робе и људи кроз окупирану Србију. У Београду је ЈВуО извела низ акција одузимања најразличитијих материјалних средстава, од којих се као најзначајнија издваја крађа новца из Народне банке.
У првој половини 1944. постало је извесно да су силе Осовине пред поразом, што је био знак ЈВуО да преко атентата на водеће људе колаборационистичког апарата пошаље поруку да долази тренутак за „коначни обрачун“. Убиство једног од високих носилаца домаће управе у окупираној Србији за време Другог светског рата пуковника Милоша Масаловића била је више него јасна порука. На мети београдских равногораца нашли су се и сарадници окупатора и припадници комунистичког покрета отпора. Нисмо успели да пронађемо ниједан пример атентата на носиоце окупационог система, што је било у складу са настојањима ЈВуО да се овакве акције избегавају како не би долазило до масовних стрељања.
Београд је и током окупације задржао политички значај и у овом контексту за равногорце је представљао својеврсно „дипломатско представништво“. У складу са наређењима виших инстанци и општом стратегијом београдски равногорци су успостављали контакт са окупатором, колаборационистима, владом у емиграцији и припадницима комунистичког покрета отпора. Иницијатива за такве контакте одвијала се и у другом смеру, тако да су везу са Равном Гором преко београдске организације тражили бројни људи. Упркос контактима, Команда Београд ЈВуО није остварила ниједан вид сарадње са окупатором током окупације. Од првог дана београдски равногорци настојали су да унутар колаборационистичког табора пронађу сараднике како би се инфилтрирали и у најразличитије сврхе користили овај део окупационог режима. Разликујемо идејне сараднике који су из патриотских и националних побуда помагали ЈВуО и оне који су услед „лоших вести са фронтова“ настојали да се престроје на победничку страну.
Као директног супарника, равногорци у Београду имали су једну од најбоље организованих полицијско-безбедносних служби на свету. Окупатор је располагао комплексном обавештајном и полицијском мрежом, искусним кадровима, модерним техничким средствима и мрежом доушника. Ове ресурсе од прве године окупације у великој мери је оријентисао на сектор сузбијања Равногорског покрета отпора. Београдски равногорци хапшени су од прве до последње године окупације. Жестоки ударци – попут хапшења групе окупљене око Милутина Шпартаља и Драгомира Томашевића или Жарка Тодоровића и откривања радио-станице – паралисали су рад и захтевали реорганизацију и поново повезивање редова.
Ухапшени равногорци су попут њихових комунистичких колега већином извођени на стрељање или су упућивани у концентрационе и логоре смрти у окупираној Европи. За разлику од службеника IV антикомунистичког одсека њихове колеге из III антиравногорског одсека изузев шефа Николе Губарева нису били мотивисани да врше своју дужност, што је у великој мери ограничило окупатора да домаћу подршку добије само од доушника. Непридржавање конспиративних правила у више наврата покренуло је талас хапшења и управо је то био унутрашњи непријатељ број један равногорске организације.
Опсежне припреме и разрађивање планова за ослобађање Београда и успостављање власти био је још један од задатака које су више инстанце поставиле пред Команду Београд. Аутори тих планова су били свесни да је Београд могуће ослободити на два начина. Први и лакши, подразумевао је да се Немци повуку и да се управа над градом преузме од колаборационистичке управе. Други је значио отворену борбу, што је због утврђености града и велике концентрације војне силе у њему било немогуће без спољне помоћи. У којој мери су равногорци правилно процењивали ситуацију, најбоље сведоче жестоке борбе Црвене армије и јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) приликом ослобађања Београда. Полицијски час, стабилни извори снабдевања животним намирницама, спречавање противправног терора, успостављање народних судова који би судили сарадницима окупатора и одузимање имовине „непријатељских поданика“ – били су кључни потези које би повукла ЈВуО након ослобођења Београда.
Консензус унутар научне заједнице и шире јавности о карактеру Равногорског покрета не постоји. Друштво је дубоко поларизовано на оне који ову организацији због сарадње са окупатором и злочина над цивилима сврставају у колаборационистички табор. Супротан пол представљају они за које су антифашистичка оријентација и антиокупаторско деловање довољан предуслов да ЈВуО добије одредницу покрета отпора. На мапи окупиране Европе деловали су покрети отпора чији су идеолошко-политички погледи у одређеном смислу били на истој таласној дужини са нацистичком идеологијом. Равногорска сарадња са окупатором као нужност коју изискују војне и политичке околности, а не идеолошка блискост, није била изолован пример. Европско искуство, али и чињеница да су равногорци у Београду од првог до последњег дана окупације вршили обавештајну службу и пропаганду, да су у последњој фази рата изводили атентате и друге оружане акције, али и да су хапшени и убијани од стране репресивних органа и у периоду најотвореније сарадње са немачким јединицама на територији окупиране Србије, пружа нам чврсту основу да равногорску организацију позиционирамо на мозаик покрета отпора окупиране Европе.
Subverzivnost i izuzetan značaj rok muzike u društvenim zbivanjima i istoriji druge i poslednje Jugoslavije, već odavno su predmet istraživanja, doktorskih disertacija, knjiga i članaka. Rok muzika bi svakako ušla u život nekadašnjih Jugoslovena, bez obzira na socijalističku i jednopartijsku prirodu jugoslovenskog državnog uređenja. I ne samo zbog toga što je rok bio planetarni fenomen od kojeg u proteklom veku nije moglo da bude bilo kakve odbrane.
Bez obzira na to što je Jugoslavija bila na limesu istočne i zapadne civilizacije, ona nikako nije mogla da bude sačuvana od zapadne društvene i kulturne stvarnosti koja se u nju prirodno i lako ulivala preko Jadrana, a unekoliko i preko planinskih vrhova na severu današnje Slovenije. Sukob sa Informbiroom je Titovu Jugoslaviju i definitivno usmerio ka Zapadu i savremenim zapadnim vrednostima koje, dotle poznati socijalizam na zemlji, nikako nije mogao da toleriše.
Gitarijada na Sajmu, nastup Silueta
Kada je Jugoslavija, uz ne malu pomoć zapadnoevropskih zemalja i NATO-a, uspela da se održi i odvoji od sovjetskog bloka, kod nekih od vodećih jugoslovenskih komunista razvio se horizont ogromnih prozapadnih očekivanja. Pokazalo je to svrgavanje Milovana Đilasa, jednog od trojice najbližih saradnika Josipa Broza, koji kao da je bio apsolutni sluhista za „ritam i muziku“ revolucije. Đilas je imao osećaj da bi ona – kako bi u njegovoj rodnoj Crnoj Gori rekl – mogla daleko da „prijekobači“, dalje od svih socijalističkih iskustava. Josip Broz je očito bio usvojio pravilo koje je za svaku dugu vladavinu bilo zlata vredno – poznato Lenjinovo načelo da je za harmonični napredak i vladavinu socijalizma potrebno: dva koraka napred, pa tri nazad.
Jugoslavija je tako ostala između Istoka i Zapada, nagnuta malo više Zapadu, ali sa sistemom koji je, i pored toga što je istupio iz monolitnog socijalističkog bloka, imao izvesna ograničenja. U zemlji „antistaljinističkog staljinizma“, kako su neki Jugoslaviju pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka nazivali, pojava rok muzike bila nesumnjivi izazov.
Kao suštinska zapadna urbana novotarija, rok muzika je najpre prirodno naišla na klimu nezadovoljstva i brige ne samo roditelja, već i u Savezu komunista koji je u jugoslovenskom društvu bio zadužen za sve. Brige su, međutim, širom jugoslovenskih gradova ostale u senci dotle nezabeleženog i nezadrživog oduševljenja mladih, ne samo rok muzikom, već i slobodama koje je ona donosila.
Rane jugoslovenskog društva od ne tako dalekog rata, kao i one političke, nastale netom u novoj Jugoslaviji, činili su mladima nebo socijalističke Jugoslavije svedenijim nego što je njihov životni aksiom „daj nam danas“ to mogao da izdrži. Zahvaljujući novoj muzici, osećali su da su, za razliku od svojih roditelja, hrabro zakoračili kroz stvarnu ili zamišljenu „gvozdenu zavesu“ i jednostavno postali deo sveta koji im je odmah bio i blizak i intrigantno zavodljiv. Zato je rok u Jugoslaviju zakoračio sigurnim korakom, najpre u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, ali i drugim velikim i malim jugoslovenskim gradovima, da posle toga, više i zaista ništa nije bilo isto.
Istina, rok je u Jugoslaviju ušao na plodno tle takozvane zabavljačke muzičke kulture koja se u ratnom i poratnom periodu održala po onoj logici da život ipak ide svojim drumom, bez obzira koliko je anesteziran žestokim ideologizacijama. U različitim krajevima bivše zemlje opstanku zabavljačke muzike pomogle su specifičnosti, posebnosti, originalnosti i zanimljivosti tih sredina.
Do pojave roka, džez muzika je bila označena kao deo prevaziđene malograđanske kulture. Kako je bio muzika osobene urbane atmosfere, onda nije mogao postati masovno sredstvo za „kvarenje mladeži“. Džez, u stvari, nikako nije mogao da se nosi sa narodnom, ili muzikom iz filma „Pastir Kostja“ ili, na primer, sa „Mamom Huanitom“ iz filma „Jedan dan života“.
Rok muzika u bivšoj Jugoslaviji podrazumevala je mnoge lične, dirljive, zanimljive individualne priče, ali i priče o društvu koje je posle 1945. godine imalo naglašen kolektivistički duh. To društvo je u susretu sa rok kulturom, ali i sa izazovima drugih vrsta, doživelo kardinalne promene. Potom i svoj raspad.
Za generacije kojima je, u okviru uobičajene dečije ishrane dominirao hleb namazan mašću, a koje su u jugoslovenskom socijalističkom trokoraku lako prešle na koka kolu, susret sa rok muzikom donosio je važno, pre svega lično, egzistencijalno samoprepoznavanje.
Hajdučka česma, grupa Tako (foto D. Jevremović)
Još u osnovačkim godinama pevač koji je okupirao našu pažnju bio je Đorđe Marjanović koji je, bacajući sakoe, klečeći, s tom zabalsamovanom vapijućom setom u očima, bio čudo neviđeno. Đorđe je svoje rivale stavljao u zasenak, bez obzira na njihove glasovne i sve druge vrednosti. A kada je otišao u zemlju u kojoj sunce nikada ne zalazi, njegova slava se na neki način mogla smatrati planetarnom. Kako su u SSSR-u doživljavali Đorđa, pa i neke druge naše pevače, najbolje svedoči scena kada je Radmili Karaklajić usred Moskve opčinjeno prišao kosmonaut Leonid Leonov.
Veliki društveni i ekonomski pokret u koji je Jugoslavija ušla posle poznatog govora Josipa Broza Tita u Splitu, posebno posle znamenitog Brionskog plenuma, razbuktao je stare opsesije u pojedinim krajevima Jugoslavije. Politika je zapljusnula i aktuelnu muzičku scenu. Posle pobede Đorđa Marjanovića na „Pesmi leta“ u Splitu početkom sedamdesetih, njegov rival Vice Vukov javno ga je omalovažio tvrdeći da su za Đorđa glasali brojni srpski oficiri u Splitu.
Jedna neurotska politička atmosfera, u vreme sve većih investicionih zahvata, iz jednopartijskih foruma prelivala se početkom sedamdesetih u prostor masovne zabave, koji je dobijao sve više na značaju.
Do tih godina u svetu su već bile snimljene antologijske rok numere, održan je mitski događaj na ostrvu Vajt, a u Beogradu su Gitarijade na Sajmu već dobro uskovitlale krv u venama mladih. I, mada se u manjim mestima događalo da narodna milicija privede ponekog sa frizurom liverpulskih buba, odnosno sa frizurom koja je unapred „garantovala“ nečije nedolično ponašanje, ipak, rok kultura je nezaustavljivo osvajala Jugoslaviju – tu prozapadnu zemlju socijalističkog državnog uređenja.
I dok je zabavljački talas bio zahvaćen sindromom jugoslovenske konfederalizacije, rok muzika je na neki način, volens nolens, delovala integrativno, izazivajući „zavereničku“ jugoslovensku povezanost, i slična oduševljenja i simpatije. Donosioci stranih ploča, tada najvećih svetskih grupa i muzičara, doživljavani su kao mitske ličnosti. Mladi Jugosloveni koji su u to vreme pratili mnogobrojne festivale od Melodija Istre i Kvarnera, do Akorda Kosova, odjednom su se sreli sa stvaralaštvom grupa kao što su Bitlsi, Rolingstonsi, Deep Purple, Led Zeppelin, The Doors, stvaralaca kao što su Bob Dilan, Leonard Koen, Erik Klepton, Džimi Hendriks. Radio Luksemburg i emisija „Veče uz radio“, na Prvom programu Radio Beograda, koju je vodio poznati šahista Nikola Karaklajić, postale su obavezna tema u razgovorima.
Još šezdesetih godina u mnogim gradovima su nastale domaće rok grupe koje su najpre imale strani repertoar, da bi potom prelazile zamišljenu mažino liniju ka sopstvenim autorskim ostvarenjima. Sedamdesete, i razna „gibanja“ u njima, bile su plodno tle da jugoslovenski rok postane nezaobilazni faktor u jugoslovenskoj društvenoj zbilji, i više nego ozbiljan biznis, koji se otimao socijalističkom dežurnom oku.
Na rasprave na žurkama, u školama, šetnjama – ko je bolji gitarista: Točak, Vedran Božić, Josip Boček, ili… – na neki način je stavila tačku pojava Bijelog dugmeta, posle kojeg ništa nije ni moglo da bude isto, pa čak i kada su svirali na radnim akcijama. Goran Bregović je možda najpre osetio, ali je očigledno odmah shvatio stvaralački, egzistencijalni i ekonomski potencijal roka u velikoj Jugoslaviji i, otvarajući prostor, i sebi i drugima, sve promenio u stilu svoje pesme „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“.
I tradicionalna zabavna muzika je nečujno nestala, negde „Ulicom jorgovana“, a krajem sedamdesetih, raspad grupe Deep Purple, koji je doneo obilje hevi metal grupa, pojava Pink Flojda, londonski impulsi grupa kao što su The Clash i Sex Pistols, ohrabrili su i ovdašnje mlade stvaraoce da svoje ideje, svoj svet, donesu na sasvim novi način.
A onda se došle osamdesete, kada je u svetu rok muzika i definitivno nestala u tzv. muzičkoj industriji.
Nemački govorni prostor je bio i ostao neobično škrt na proizvođenju svetskih zvezda masovne kulture. Romi Šnajder (Rosemarie Magdalena Albach) izuzetak je koji potvrđuje pravilo. Međutim, i ova Bečlijka se do vrha u svojoj branši popela tek kada je početkom šezdesetih svoju karijeru nastavila u Francuskoj. Usledili su veliki uspesi, saradnja sa maestrima režije (Lukinom Viskontijem, Orsonom Velsom, Otom Premingerom, Žakom Dereom, Klodom Soteom) i glume (Alenom Delonom, Mišelom Pikolijem, Žan-Lujem Trentinjanom).
Uspeh u filmskoj industriji pratili su životni ponori, propale eskapade. U Francuskoj se ova srednjoevropska buržujka slabo uklopila u štimung pariske ulične aristokratije. Alen Delon je ostavio, oženio Natali. Zatim razvod od Harija Majena, koji se ubrzo potom obesio. Pa još jedan razvod 1981. godine. Danijel Biasini je pobegao u Ameriku, a za Romi je tek počinjala prava tragedija. Posle bizarne smrti njenog četrnaestogodišnjeg sina Davida dalje se nije moglo. Umrla je 29. maja 1982. godine. Zvanično – od infarkta.
Toliko o životu. Ovde se prisećamo njene kolosalne karijere i visoke estetike jedne prošle epohe. U svom dnevniku „Ich, Romy. Tagebuch eines Lebens“ (Ja, Romi. Dnevnik jednog života) Šnajder nije puno pisala o svojim velikim rolama. O mnogima tek po koju rečenicu. Izuzetak je velika digresija o saradnji sa Lukinom Viskontijem i njenom pozorišnom debiju u Parizu 1961. godine. Radilo se o prelomnom trenutku njene karijere, nedeljama u kojima je provincijska glumica iz Beča izrasla u veliku zvezdu francuskog i svetskog filma.
Donosimo prevod dela dnevnika Romi Šnajder: „Ich, Romy. Tagebuch eines Lebens“. Langen Müller: München 2007.
Dok je snimao na Iskiji Alen (Delon) je otputovao u Rim. Iz Rima me je pozvao pomirljivim glasom: “Molim te. Dođi u Rim. Moraš da upoznaš Lukina. On mi je važan.”
Do kraja života neću da zaboravim kako sam upoznala Lukina. On je za mene uradio više od bilo koga. Vidim sebe u dvorani njegove luksuzne vile u Via Salaria, blokiranu skroz glupim klinačkim stidom. Krećem sa Alenom prema Lukinu. On sedi u salonu, u jednoj velikoj kožnoj fotelji pored kamina i posmatra me, kao da je hteo da kaže: “A, da… Alenova mala, pokazaću joj…
On je jedan od najlepših muškaraca koje sam upoznala. Već tokom prvih petnaest minuta, tokom neobaveznog odmeravanja snaga, već sam bila opčinjena njim. Međutim, on je pokazao otvoreni otpor prema meni. Primećujem: verovatno je ljubomoran. Alen je njegov štićenik i on hoće da od njega napravi nešto. Ne trpi nikoga ko bi Alena mogao da odvoji.
I tada, kao i danas, puno se govorilo o odnosu Alena i Viskontija. Ali mislim da u tom odnosu nije bilo ničega osim sledećeg: Lukino je voleo Alena zato što je osetio da u njemu ima materijala za velikog glumca. Želeo je da taj materijal oblikuje tiranski i sa isključivošću.
Tada je planirao da producira u Parizu jedan komad sa Alenom.
Tri ili četiri večeri zaredom sedeli smo nas troje kod Viskontija. Činilo se da Lukinov otpor prema meni nestaje. Veoma me je radovalo to. Sada mi je izgledao tačno onako fascinantno, kakvim ga je Alen opisivao. Četvrte večeri opet je na meniju bila kraljevska večera. Ovaj čovek plave krvi iznad svega je voleo luksuz. Pričali smo o komadu kojeg je Lukino želeo da postavi: Šteta što je bludnica, Džona Forda.
Tada sam imala dugu, crnu kosu, sa razdeljkom. Izgledala sam malo starinski. Možda je baš to Lukinu dalo ideju, jer se komad događao u Engleskoj u doba renesanse.
Viskonti me je posmatrao ispitivački: “Kako bi bilo, Romina, kada bi ti igrala kao Alenova partnerka u ovom komadu? Ti bi bila idealna za ulogu.”
Nasmejala sam se: “Gospode, nikad u životu nisam stajala na bini.” (…) Apsurdna ideja. Pokušala sam da Viskontiju objasnim, koliko je apsurdna bila. Devojka bez ikakvog iskustva na bini treba da nastupi u engleskom pozorišnom komadu, na francuskom jeziku, sa italijanskim rediteljem. Kritičari će me rasturiti (…) “Ne znam francuski, ne znam da se krećem na bini – to bi bilo umetničko samoubistvo.”
“Znači nemaš hrabrosti, Romina? (…) Poslaću te u Pariz, Romina, da upoznaš jezik teatra. To je prvo. A kada savladaš jezik počinjemo sa probama.” (…)
Kod gospođe Gijo u Parizu uzimala sam časove fonetike i dikcije. Počele smo od početka, kao da ne znam ni reč francuskog. Učila me je danima i noćima. (…) U isto vreme radila sam sa glumcima i režiserom Rajmonom Žeromom na mom francuskom. Sa njim sam vežbala i dijaloge iz predstave.
(…)
Niko nije verovao u mene i moje šanse. Po Parizu se govorkalo: Naravno da ona samo Alenu za ovo može da zahvali. Kako bi inače Viskonti došao na ideju da jednu malu glupu Bečlijku, bez pozorišnog iskustva uzme za ovu veliku žensku ulogu?
Svi su bili u pravu – samo ja ne.
To sam mogla da shvatim posle prvih proba. Očigledno sam se upustila u posao koji je nadilazio moj talent. Užasno je bilo sećanje na prvu probu u Théâtre de Paris.
Alen i ja smo jurili Ferarijem kroz Pariz. Svuda crvena svetla. Sa zakašnjenjem od deset minuta došli smo u pozorište. Svi su bili tu i čekali su. Crème de la crème pariskog teatra. Njih 30. (…) Niko nije rekao ni reč. Dočekalo nas je ledeno ćutanje. Aha, mladi ljudi iz sveta filma, koje ne zanima da na važan posao stignu na vreme. Zna se šta je to. Bezobrazluk. I Viskonti nas je gledao razjareno. Nemo.
Kod Viskontija se četiri nedelje probe odvijaju samo za stolom. Glumci sede oko stola (Alen i ja što je moguće dalje jedno od drugog) i čitaju glasno uloge. Kada je došao red na mene, iz mene nije mogla da izađe nijedna reč. Čulo se samo kreštanje i zamuckivanje. Osećala sam se kao učenica koja nije naučila pesmicu i bila odmah izbačena iz škole. Nešto slično nikada nisam doživela. Na smrt sam se izblamirala. Ostali su preko toga prešli ćuteći, kao da ništa drugo i nisu očekivali. (…)
Od očaja, u susret novim porazima, nisam mogla da spavam. Danima i noćima sam razmišljala o svojoj zameni, devojci koju je Viskonti predvideo kao zamenu za mene. Mislila sam: negde tamo sedi neka zaista talentovana glumica koja čeka zvonjavu telefona i Viskontijev glas, koji govori: “Dođite gospođice! Kao što smo i očekivali, Romi je zakazala…”
(…)
Nikada u životu neću zaboraviti onaj dan, kada sam prvi put doživela veliku avanturu, osećaj da postajem glumica. (…) Dole na parketu velikog teatra 1350 praznih mesta – a samo jedno mesto u petom redu je tih nedelja početkom 1961. godine bilo zauzeto. Na režijskom pultu Lukino Viskonti. Sada više ne prijatelj, već hladni, stručni posmatrač, čije ćutanje može sve da izrazi: prezir, razočarenje, bes.
(…)
Na prvu pravu probu – četiri nedelje smo probali samo za stolom – došla sam u pantalonama. Viskonti je, međutim, insistirao da obučem haljinu sa fišbajnom. Ona je trebalo da mi pomogle da se osećam kao Anabela. (…) Ali sada mi uopšte nije pomagala. Hodala sam po bini, koja kao da je bila kilometarski duga. Nisam znala šta da radim sa rukama, šakama. One su beskorisno visile na meni, izgledale su nepotrebno i nespretno. Nosila sam visoke štikle i trebalo je da napravim nekoliko gracioznih plesnih koraka po bini. Pa jel mogu to? Savladala sam tu tehniku!
Ma ni traga od toga! Izgledam sebi kao slonče! Sigurno se svi hvataju za glavu.
(…)
Viskonti je tokom proba, prilikom jednog pada sa stepenica, povredio koleno. Od tada se kretao uz pomoć štapa.
Sada je sedeo dole i posmatrao me, oslanjajući se šakama na štap. U velikoj sceni ludila u komadu moj ludi smeh prelazio je u glupo cviljenje. Nisam mogla da prevaziđem blokadu.
Viskonti govori malo, tek jedno te isto: „Ne čujem te.“
Znam da me je čuo. To je bila njegova taktika. Hteo je da me muči – da izvuče sve iz mene. Išao je sve dalje. Posle jedne duge rečenice, koju je trebalo da izgovorim na italijanskom, naslonio se na stolicu koja je stajala iza njega i smejao se. Viskonti mi se smejao! Tonula sam u bezdan.
(…)
Tokom redovne pauze poslao je sve ostale glumce kući. Ostali smo samo moj drugi partner Danijel Sorano i ja. Bila sam toliko umorna da nisam mogla da popijem ni šampanjac, koji me je inače uvek oraspoloživao. Taj strašan osećaj niže vrednosti.
Popodne sam radila sama sa Viskontijem, asistentom režije Džerijem Mekom i Danijelom. Stalno sam iznova kretala od početka. Viskonti je ćutao. Deset, dvadeset puta slušao je moje zamuckivanje.
Odjednom se nešto pokrenulo u meni. I dalje se precizno sećam tog osećaja. Pritisak u mojoj glavi je nestao, napunila sam pluća vazduhom, promenila sam se iznutra i spolja. U jednoj sekundi sam prestala da budem Romi Šnajder i postala sam Anabela.
Uzvikujem rečenice, pevam pesmu punum glasom, krećem se kao Anabela. Posle pesme opet govorim, bez prekida. Izgovaram ceo dijalog, sama sam na svetu. Ne zanima me režiser, partner, teatar.
Slobodna sam.
Onda je došao kraj.
Sedim na centru bine. Na podu. Padam i vrištim bez kontrole.
„Prekidamo“, kaže Viskonti. Ćopa po bini, naginje se prema meni, stavlja mi ruku na rame: „Nije loše Romina…“
“1. У то вријеме иђаше Исус у суботу кроз усјеве; а ученици његови огладњеше и почеше тргати класје и јести.”
Јеванђеље по Матеју, гл.12.1.
У знак сећања на професора Мирослава Јовановића
Социјалистичким револуционарним превратом, а посебно октобарским државним ударом изведеним 1917. године, за два милиона Белих Руса почело је дуго, трауматично “путовање без повратка”. Врхунац и симболички крај масовне емиграције појединаца и група из Русије био је означен поразом јединица Руске армије генерала Врангела и њиховим повлачењем из Русије у јесен 1920. године, чиме је, формално, четворогодишњи Грађански рат био окончан. Напуштањем Крима у три велика миграциона таласа – први у апрлу 1919. године, после пораза интервенционистичких снага Антанте које су се скупа са антибољшевичким руским армијама бориле против бољшевика у Грађанском рату, други после пораза Добровољачке армије генерала Антона Ивановича Деникина код Одесе и Новоросијска у јануару и марту 1920. године, и трећи после пораза Руске армије генерала Пјотра Николајевича Врангела на Криму у новембру 1920. године – била је формирана руска избегличка емиграција која је своје прво краткотрајно прибежиште нашла у Константинопољу, а потом и на Балкану.
После Врангеловог пораза и евакуације Крима у позну јесен 1920. године, у околини Константинопоља скупило се око 200.000 руских емиграната. Али велике силе – Британија Француска и Турска – нису желеле Врангелову и Деникинову наоружану војску у близини Константинопоља. Финансирање и издржавање доскорашњих штићеника и савезника у Грађанском рату против бољшевика, пребацили су са својих националних буџета на буџет Друштва народа, са новом совјетском творевином успоставили су званичне контакте, а Беле Русе су раселили по свету, највише по Балкану и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Са тим таласом досељеника у Србију је 1921. године, из логора са острва Лемнос, са групама генерала Деникина, дошао и иконописац Андреј Васиљевич Биценко.
Тргање класја у суботу, црква у Новацима
Револуција је у Русији победила, али шта је то значило за хиљаде емиграната на претовареним бродовима који су, одмичући од руске обале, у тишини слушали шум запљускивања таласа? Мемоари бележе трауме: “Када је брод зашао већ далеко у морско пространство, неко је одмах поред мене рекао `с хоризонта је ишчезла руска земља`, – речи које су се заувек урезале у сећање.”
Козаци су певали:
”Праштај, праштај, породице рођена, опростите мили другови…”
За многе је тада почео “болестан живот” другачије неизвесности. Глад и жеђ постали су део неподношљиве свакодневице: “Глад не треба описивати, она је сад добро позната скоро свим Русима.” Кнез Александар Ратиев је, сећајући се боравка у Константинопољу, забележио:
“Није прошло ни неколико минута како се ка нашем броду, утркујући се, устремила гомила малих чамаца. Они прилазе сасвим ка нашим бродовима и људи са њих узвицима `Екмек! Екмек! Су-Суук-Су!` – енергичним гестовима дозивају огладнеле и ожеднеле да обрате пажњу на њих. То предузимљиви трговци-спекуланти, Грци и Турци, надмећу се, нуде своју робу – хлеб и воду. Како сазнајемо, на многим бродовима нема ни капи свеже воде, као ни хлеба, а тамо је хиљаде и хиљаде људи, жена, деце. Паре? Овде продају само за злато – тачније за златне ствари и за инострану валуту коју нико нема. Мајка двоје деце, нешто старије, скида са руке веренички прстен и показује га тамо доле, људима у чамцу. Они тргују показујући рукама 4, 5, 6… Однекуд доносе корпу и на канапу је спуштају надоле. Тамо прстен загледају са свих страна, проверавају га зубима и у замену стављају у корпу малу векну хлеба. Стављају и чекају када ће је подићи. Чека и жена, која је дала прстен. Из чамца нестрпљивим гестовима дају знак да подигну корпу. Златни прстен за малу векну сувог хлеба?! – На палуби почињу да вичу, да траже да врате прстен. Један чамџија, изненада, узима другу векницу, реже је на пола и ставља у корпу, после чега журно прихвата весла и чамац се скрива за крмом суседног брода. Корпа са хлебом, остаје да виси тик над водом. И ето, хлеб је полујестив, не можеш га загристи, због тога што је испечен негде пре недељу дана! На читавом подручју које видимо трговина се наставља у истом духу. Неко од морнара се нервира…”
Истог се догађаја присетио и Ераст Гиацинтов:
“После осам дана наше пловидбе у правцу Константинопоља, на бродовима који су већ подигли француске заставе, стигли смо у Константинопољ. Наши пароброди су моментално били окружени чамцима, у којима су се налазили шпекуланти свих нација. Спуштали смо помоћу канапа, на пример, златне бурме, а у замену за њих човек из чамца је слао на брод једноставну земичку. Ту се одигравала потпуно отворена, ничим прикривена, пљачка изгладнелих људи, измучених повлачењем и пловидбом по мору.”
Није важно да ли су се описани догађаји заиста догодили. Константинопољ и Лемнос постали су места сећања на глад, жеђ, на измучену, жељну и незадовољену телесност. Биценко је тај пакао глади прошао на Лемносу. Преживео је цртајући.
Андреј Васиљевич Биценко (Андрей Васильевич Биценко) рођен је у Русији, у Курску 1886. године, а умро је у Америци, у Кливленду (можда у Њујорку) 1985. године. Своје уметничко образовање је започео у Уметничкој школи у Кијеву, а завршио у Царској академији ликовних уметности у Петрограду. Био је школовани архитекта и вајар. Још у Русији добио је признања, поставши у свом народу познати и признати уметник.
Стигавши са Лемноса у Србију, настанио се у великом Бечкереку (Зрењанину) у којем је радио као професор ликовног образовања. Тада је, верује се, израдио низ цртежа којима се касније изгубио траг. Из Зрењанина се, потом, преселио у Београд. Тридесетих година прошлог века осликавао је многе српске храмове: цркву Светог великомученика Георгија у Смедереву, Ружицу на Калемегдану, Вазнесењску цркву у Београду, цркву Светог Георгија на Бежанији, цркву Светог пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева, цркве у Костолцу, Великој Плани и Шапцу, у Зрењанину и Пријепољу, Саборну цркву у Лесковцу, цркву Успења пресвете Богородице у Ратарима, цркву Светог Николе у Филаделфији, цркве у Кливленду и Њујорку.
Биценко је сликао плаве планине, камените и оскудне пејсаже, античку архитектуру. Догађаји на његовим фрескама и многобројним иконостасима које је осликао истурени су у први план, а број фигура сведен је на најнужније. Биценко није понављао једном насликана лица и композиције. Његови ликови су крупни, издуженог лица, складно грађени, наглашеног покрета, са израженом драперијом и крупним очима (као код Богородице на облацима).
Посебно место у његовом опусу заузима фреска Тргање класја у суботу коју је 1934. године насликао у једној цркви у тамнавском округу, у делу Србије који ни по чему не личи на свет из којег је Биценко стигао. Биценкова уметност била је саздана од искустава стечених у великим руским урбаним срединама, од утисака насталих из обиља и отмености царске архитектуре, можда се развила из бесконачних пространстава, из снаге великих река и огромних планина, можда страшних морских вода које је преполовио да би једном стигао у мало тамнавско село Новаке.
А Тамнава, какав је то предео?
Непознати деветнаестовековни песник – чије ће име историја упамтити – записао је: “Тамо где земља ишчекује реку, а подземни токови бубре испод тла, то је Тамнава.” Тамнава је географска област Ваљевског загорја, чија је сува земља једном давно своју реку дочекала, реку свог потоњег имена. По количини и вредности воде, по изгледу свог корита, она није као каква брза планинска, нити раскошна река. Пресушује крајем лета и почетком јесени, када јој се вода задржава само у вировима. Али, иако није обдарена набујалим водама, она има богату родну долину и своје терасе које јој дају карактер праве реке. Тамнава се тихо разлива и нема пустошне моћи. Отуда су се у њеном сливу развила многа насеља, а међу њима и село Новаци које својим положајем опкорачује тамнавске обале. Најважније место у селу одувек је била црква. Биценков пут до те цркве био је дуг и, ако није ишао преко неких ливада и њива, до Новака је морао стићи оним друмом којим се и данас до Новака стиже. А до села се стиже регионалним путем Уб-Коцељева (црква је од Ваљева удаљена 46 километара, 76 километара од Београда и 46 километара од Обреновца).
Ако се од некадашњег Urb-a, односно данашњег Уба, после шеснаестог километра скрене надесно са пута који води ка Коцељеви, до цркве у Новацима се стиже живописним, асфалтираним путем. У једном тренутку хладан али љубазан глас са навигације вам каже “стигли-сте-на-ваше-одредиште”, али ви још нигде нисте стигли! Још сте на путу и испред вас нема ничега. Над вама је – ако сте пошли у касно пролеће – густи склоп крошњи који једва да просејава дневну светлост и који вам као неки стробоскоп шаље знаке говорећи: “још-мало-напред!” И ви онда продужите још мало напред док вам се са десне стране, на отвореном платоу, не укаже оно за чиме сте трагали – црква Рођења Пресвете Богородице. Необично велика, бела и лепа, смештена је у природном амфитеатру испод бивше црквене шуме од које је одваја речно корито и сеоског гробља које надгледа њен улаз. Црква је изграђена 1857. године, на темељима манастира из половине 18. века који је у време Првог српског устанка био складиште барута све до експлозије која му је разнела зидове.
Црква која је потом изграђена и која и данас краси Новаке је једнобродне основе, са три полукружне апсиде, са пространим и високим наосом и припратом изнад које је галерија. Над западним прочељем што пркоси гробљу, уздиже се висок звоник. Иконостас је израђен 1924. године, а половином тридесетих година прошлог века, поред Биценка, цркву је осликавао и Матеја Ф. Гајтингер.
Суботно тргање класја
Није за Биценка ни могло бити другог излаза из “болесног живота” и трауматичних сећања на избеглиштво и глад осим да у новом и непознатом окружењу настави да ствара. Јер, човек је истовремено и структурирано и структурирајуће биће, он је последица, али и узрок, створен је, али је и креатор, коаутор овоземаљског живота. Биценко је у Новацима насликао ретку библијску причу о Тргању класја у суботу – необичан призор из овоземаљског живота Христа и његових ученика по којој је црква у Новацима позната. Али зашто је Биценко изабрао баш ту представу, зашто је сликао глад?
На фресци Христос са својим ученицима хода кроз зрело класје. Топло је, Исуса је Биценко заогрнуо тогом плаветне боје планина које оивичавају осунчано житно поље. Чујемо како му (можда Јован?) каже: “Учитељу, гладни смо.” И како Исус одговара: ”Једите.” И видимо како се Исус сагиње, бере снопове класја и пружа их ученицима. А они беру с њим, трљају зрело жито међу сувим длановима и, као птице, зобају златно Зрневље. Толе глад. Ко се још од златног Зрна најео?
Стижу фарисеји. Буне се:
“Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу.” (Мат.12.2)
А Биценко апостолима каже (посвећенима и харизматичнима све је дозвољено): “Једите. Једите иако је Зрно туђе. Једите иако га је други садио. Једите иако је субота. Прекршите закон, прекршио га је и Давид онда када је појео забрањене хлебове предложења. Учините своме телу, учинићете духу своме. Неће више векна ипо хлеба златну бурму коштати! Тај поредак мора пасти! То је Зрно тело Његово, то је Зрно погача за све!”
Избор из литературе:
Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Београд 2006.
Ваљевска Тамнава. Насеља. Порекло становништва. Обичаји, ур. Борисав Челиковић, Београд 2011.
Княз Александр Ратиев, То, что сохранила мне память, София 1999.
Ераст Гиацинтов, Саписки белого офицера, С. Петербург 1992.
Ана Костић, Руски емигранти и црквено сликарство међуратног периода: црква у селу Ратари код Смедеревске Паланке, “Смедеревски крај 1918-1941; зборник радова са научног скупа”, Смедерево 2017.
Шездесет пет година од рођења и двадесет четири годинe од смрти првог гитаристе „Рибље чорбе“
Дванаестог априла 1956. године у Јарковцу је рођен, а једанаестог априла 1997. из Београда је побегао негде, можда кад му се на главу срушио читав свет, можда да се унапред подругне распродаји бола, можда и да нам покаже да уме да буде гадан кад је наше пажње гладан.
Рајко Којић је један од највећих гитариста које је српска и југословенска рок музика дала. Добро, имамо Точка, и Точак је наш Хендрикс. Рајку је недостајало мало даха, мало ваздуха, мало отвореног простора да постане наш Ричи Блекмор. Или не – зашто га поистовећивати с било ким.
У музичком смислу, Рајко је био творац и покретач групе која ће у историји остати упамћена под називом „Рибља чорба“.
На првом „Чорбином“ албуму групи је дао звук, тон, целину. Тај албум, „Кост у грлу“, најбољи је који је овај бенд икад снимио.
Пружио је много и на наредних пет албума. Кад је „Чорба“ објавила своје најпопуларније остварење, „Мртва природа“, поново је заблистао, али већ као човек-творац који се утапа у матици машине.
Оно што је овај гитариста оставио нашем року, а и нашој души, чућете у песмама „Ја сам још она иста будала“, „Хеј, ћале“, „Звезда поткровља и сутерена“, „Остани ђубре до краја“, „Неке су жене пратиле војнике“, „Рекла је“, „На Западу ништа ново“ и у многим другим.
Може ли земља да буде лака? Може, ако је земља облак. У тој земљи, горе, изнад наших ушију, почива и траје Рајко Којић.
U samoj blizini Valjeva, tog nekad tako bogatog centra Zapadne Srbije, nekoliko sela bilo je određeno za smeštaj našeg puka. Svaki bataljon je dobio po jedno selo. U njima još nije bilo epidemije, ali su ih odmah straže izolovale i bio je zabranjen svaki dodir bilo sa stanovnicima Valjeva, bilo sa drugim selima, jer je čitava Zapadna Srbija bila preplavljena epidemijom pegavog tifusa i boginja, dve strašne bolesti ostale kao uništavajuće oružje posle odstupanja austrijskih trupa.
Saznao sam da je u Valjevu, u vojnoj bolnici za bolesnike od pegavog tifusa, kao dobrovoljna bolničarka radila moja tetka Kasija Miletić, koja se uvek našla u mojoj blizini u sva tri rata.
Dobio sam izuzetnu dozvolu da mogu da odem u Valjevo. Radovao sam se ovom susretu, jer je moja tetka bila neko iz porodice koji me je najviše voleo. Dan je bio sunčan; jata roda letela su preko providno plavog neba sa rumenim jutarnjim odblescima i skoro sam skakao preko visokih brazda od blata koje je sunce stvrdnulo i njima ispresecalo razrovani put. Svugde su se zeleneli voćnjaci sa šljivama. Iz preoranih njiva izbijao je dah klijanja. Sve je raslo, rascvetavalo se i rađalo.
Ovu simfoniju proleća i života odjednom su pomutile crne zastave. Na svakoj drugog kući u varoši visila je po jedna veća ili manja crna krpa, kao znak smrti koja je tu prošla. U glavnoj ulici, kroz koju je retko, sem vojnika, koji građanin promicao, naišla su mi u susret troja volovska kola, teško natovarena. U prvom trenutku nisam ih ni pogledao, ali prišavši bliže, učinilo mi se kao da neke ruke mašu iz njih. Seljaci koji su vodili volove išli su ćuteći i samo su štapom gurali u bokove zapregnutu stoku da brže ide, kao da su hteli da taj put prođu što pre. Jedan preko drugog, najčešće samo u donjem rublju, ležali su leševi. Na svakim kolima bilo ih je bar oko trideset. Mrtve ruke visile su prebačene preko ograde kolske i, pri svakom pokretu kola po neravnoj kaldrmi, mlatarale su kao da pozdravljaju one koji su još ostali živi. Retki ljudi koji su promicali neravnim trotoarom od okruglog kamenja, nisu ni obraćali pažnju na tu povorku, kao da je to za njih bila svakodnevna povorka.
Odakle ih vozite?
Iz vojne bolnice, tifusari – odgovorio je mrzovoljno jedan od seljana koji su pratili ova neobična mrtvačka kola.
Stražar pred ulazom u bolnicu za bolesnike od pegavog tifusa, videvši me u oficirskoj uniformi nije me ni pitao za dozvolu, jer je pored stražara stajala i tabla: “Ulazak svima najstrože zabranjen.”
Pozdravio me je jednim ovlašnim, teškim pokretom ruke niz remen puške, skoro rezignirano. Pokazao mi je drugom rukom gde je kancelarija lekara.
Kasija Miletić
Našao sam najzad svoju tetku, u beloj uniformi bolničarke. Držeći me za ruku odvela me je u svoju sobu.
Samo si ovde siguran, jer je sve dezinfikovano, pod poliven sublimatom. Svugde, inače, mile tifusne vaši i šire zarazu.
Potom je dodala:
Svaki dan umire nas stotinu ljudi. Nemoćni smo da smrtnost smanjimo. Još su samo tri lekara ostala. Jedva da ima još koji bolničar. Od bolničarki samo još ja, jedina. Čuvam se koliko mogu.
Kroz nekoliko dana bio je moj rođendan. Pozvala me je da dođem kod nje da ga zajedno proslavimo. :
Spremiću ti i tortu, onu koju ti je mati uvek pravila.
Kada sam kroz nedelju dana opet došao u bolnicu, u sobi moje tetke na stolu je bilo cveće i pripremljen ručak sa tortom.
Nemoj se ništa plašiti. Sve je čisto, sve sam sama spremila. Izvini što imamo samo vino. Nabavili smo šampanj, ali ga čuvamo za naše bolesnike da im pomogne rad srca.
Kada smo završili ručak i kada mi je skuvala kafu, odjednom mi je prišla i uzela za obe ruke- Gledala me je pravo u oči, dok su njene bile vlažne – Nikad dotle nisam video suze u njenim očima.
Stašo, nisam htela da ti kvarim rođendan. Ovo je naš poslednji sastanak. Došao je i na mene red. Pre tri dana, kada sam izašla iz bolesničkih soba, našla sam na sebi vaš. Ja znam šta to znači. Čekam samo da prođe period inkubacije.
Potom je otvorila fijoku stola:
Ovde je moja poslednja volja. Ja znam da je zabranjeno da se zbog zaraze mrtvaci prenose. Ali Mića (njen srednji brat, koji je bio u Vrhovnoj komandi) će moći to da uradi. Već sam mu pisala da nabavi za mene metalni sanduk. Ovde u Valjevu ih nema. Nemoj plakati…
Nisam mogao da zadržim suze koje su tekle.
Ja sam mirna. To je moralo doći. Sada je moja zemaljska misija završena. Srećna sam što sam od svih naših imala radost da baš tebe dva puta vidim.
Svaka reč je bila suvišna, jer je moja tetka imala zvanje lekara i hrabrost ratnika.
Kada je posle nekoliko dana bolest izbila, tri preostala lekara valjevske vojne bolnice učinili su sve što je bilo ljudski moguće, i što je tadašnje medicinsko znanje dozvoljavalo, da joj spasu život. U jednom osmejku, koji je celog života imala na usnama, ugasio se život dobrovoljne bolničarke za najopasnije misije – Kasije Miletić.
Noću je njeno telo stavljeno u metalni sanduk, koji je još za života poručila. Potom tajno, kao da su kradljivci, poslednjih pet preživelih bolničara i lekara izneli su kovčeg i položili ga u vojnička kola pokrivena arnjevima, koja je njen srednji brat Milutun Nedić obezbedio. Jureći kroz noć stigli su da pre svitanja spuste ovo skoro ukradeno telo u porodičnu grobnicu u Beogradu.
(Stanislav Krakov, Život čoveka na Balkanu, Logos-Naš dom, Beograd 2019)
Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu. Objavio je četiri zbirke pesama. Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici. Živi u Beogradu. Radi u biblioteci.
STRELCI IZ SNA
Stvaram samom sebi svoju javnost,
nekakva stvorenja od krvi i zraka
baš poput vas i mene.
Imaju svoje poglede, polegle strelce u njima,
svoju posebnu nežnost šapa ako uvuku
kandže,
svoje snove u kojima vas sanjaju
kao da ste stvarni.
Njima govorim stihove,
na mestu koje će već jednom zauvek svak
napustiti.
HIDŽAMA
Čuh za reč hidžama, meni nepoznatu,
i da se njome čisti
zatrovana krv, koža, creva,
niske primisli, zlodusi sa dna zadnjih namera,
ali isto tako i smrt, ništavilo, njine senke,
čak i dah,
i da to može potrajati,
to lečenje,
kroz čitav jedan život, proževši njegovu
larvu, gusenicu,
leptira,
sve dokle ne istrune,
i prosuvši se u reku, ili tek
u kišni kanal,
oslobodi
u beskraj.
RASPRAVA O DUŠI
Prijateljica mi ispriča moru
koju dožive u ranu zoru.
Na vetru škripa prozora, vrata
probudila je u četri sata.
Osetila je u tom mraku
da joj je duša u stomaku.
- Stomaku, veliš? Otkud tamo?
Želudac vari mrtve tvari!
Nije li duši u telu kuća,
u disanju, u krošnji pluća? -
- Ma to su zablude, u dahu nije!
Po mudrostima stare Indije
u stomaku je,i dok prati
varenje hrane, ona pati,
i slično telu kad se porađa
kroz patnju duša se oslobođa.-
- Mudro zboriš pametna ženo
no nek mi bude oprošteno -
možda je ipak, naspram dogme
duša u dijafragmi, bogme,
a ja u zabludi držim do toga
da ona luta u snu boga.
DADIJA
Sedim u kolima na parkingu Medik Grupe
i čekam.
Na mesendžer pristižu poruke.
- Gde si druže stari?
Kako si? Šta ima? -
Vidim - kroz maglu od dima
cigarete, profilnu sliku. Dadija Brčaninović iz Banovića!
Dadija!? O, kud li tolike godine prolete?
Dadija, momak delija,
ko od šale zapevao bi na svaku notu -
jedini međ nama koji se raduje životu!
JNA. Kasarna. Rutina. Večite tugovanke
zbog devojaka i majki - uskoro će, nismo to tad znali,
sav naš svet da se zapali.
- Šta ima kod tebe, Dadija?
- Radim u rudniku, inače je fino,
živim sa gospođom i sinom.
- Dakle, skoro ko kadija?-
-Dva puta sam se ženio, bio u Švici,
imam svoj stan i tako dalje,
drago mi je da si mi se javio.
- Dadija, nikad te ne bih zaboravio.
DOVIĐENjA, DRAGI PRIJATELjU
– Može li kod vas da se kupi
„Sistematika i filogenija viših biljaka”?
(autori su Tatić i Blečić),
i može li odmah,
a ako ne,
kada?
– O, kako da ne može!
Može istog trena,
takoreć – odmah sada!
Na usluzi smo i ja i žena.
– Hvala!
Javljam se za četvrt sata –
još sam na obodu grada!
– Mi smo u podrumu, u Dositejevoj:
zelena zgrada
(ona od četiri sprata!)
– Mislite, čuvena
Kula od karata?
– Hahaha, da!
Na interfonu –
stan broj dva!
Neko će već da vam otvori vrata –
supruga,
ili ja!
– Odlično! Vi ili ona,
ništa ne menja!
– E pa onda –
DOVIĐENjA,
DRAGI PRIJATELjU,
doviđenja!
PULS
Ti si moj puls
sat moga tela
sa zupčanicima utkanim napola u meso
napola u san
svakim udarom
svakim novim odjekom
spajamo se
i odvajamo
(udari sve su jači
a odjeci sve duži)
VARENJE PLASTIKE
Kad se malo bolje zagledam
u ovu peglu sa koje se puši
rastopljena plastika,
vidim kako čini isto ono
što i stroj nebeski
sa našim telima čini:
sa jedne strane, na izbočinu
valjka parče cevi se nasadi,
dok se drugo parče na suprotnom valjku
u finu rupu umetne, a zatim
obe strane se pritisnu
i zadrže u stisku
sve dokle ne krene dim-
odmah potom
trzajima žustrim
delovi se istrgnu
iz svojih još usijanih ležišta
i jedno se u drugo
nabije.
(hlađenjem
zauvek ostaćemo
u istom telu sliveni).
JUTARNJI PRIZORI
Verujem ti isto kao što verujem
da ovaj jutarnji zvuk dolazi
od oblaka po kom se prelamaju
vetar i svetlost dok se u njega utiskuje
kao u obraz božiji
stopalo deteta.
I ne verujem ti jednako kao što ne verujem
da je ova senka ispod lišća što u lokvi od ulja pluta kišnim kanalom slika neba koje se spustilo u tvoje oko.
Zato verujem da si i u jutarnjem zvuku
i u oblaku po kom se prelamaju vetar i svetlost
i u lokvi od ulja koja pluta kišnim kanalom
zato verujem da si i nebu samom
u oku
jednako koliko i ne verujem
da si ma gde.
STELA
Kao dete kad izlazi golo
iz šuštavog penušanja
i ti izlaziš, Stela
sa vetrom u oku
na vrtešci
sa tebe kaplje
osinji med
Tebi samoj
niko ne treba.
Znam
nedokučivi
gleda nas
i celiva.
NIČIJI OTAC
Nestajem iz svega -
kao pepeo ispod snega.
Da, bio sam tu. U najgorem slučaju
upamćen manje po dobru, ponajviše po zlu.
Ničiji otac nisam bio -
nikoga nisam dva puta rodio,
ni ubio,
u snu.
Katarina Sarić (10. 03.1976), živi i stvara između rodne Budve i Beograda. Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću diplomirala je filosofiju, a potom jezik i južnoslovenske književnosti. Na Fakultetu političkih nauka Podgorici završava postdiplomske studije iz socijalne politike i socijalnog rada. Piše društveno angažovanu poeziju, prozu i esejistiku. Književnica je, poetska provokatorka i performans umjetnica. Autorka je trinaest samostalnih izdanja, zastupljena je u brojnim koautorskim delima, antologijama, zbornicima, na svim važnijim regionalnim portalima. O njenoj su poeziji i prozi napisani naučni radovi. Djela su joj nagrađivana, prevođena i objavljivana u regionu, ali i na svjetskoj literarnoj sceni: “Seks i provincija” kolumna, Diogen, 2014. godine, “Književnost i jezik u funkciji promovisanja univerzalnih vrijednosti i identitetskih komponenti crnogorskog društva ” Filozofski fakultet Nikšić, 2017. godine, “Minervinim tragom” – antologija crnogorskog ženskog proznog stvaralaštva, 2018. godine i “Minervinim tragom” antologija poetskog stvaralaštva crnogorskih književnica, 2021. godine, “FKCJ”, “Personalni karusel – šizofrena zbirka” JU Narodna biblioteka Budva, 2018. godine. Ciklusom ženski aktivne poezije, osvojila je drugo mjesto na konkursu “Paf-poezija -Arto”, Podgorica, 2019. U prevodu na engleski jezik: “The Baffler” USA, “Balkan poetry today” UK, “The Wagon” Chennai, India, “ Praktik a magazine of contemporary writing”, “Epoque press”, Brighton i Cheltenham UK. World Literature Today, 2020. Makedonski: “Revija Branuvanja” 2014. i “Sovremenost” 2019. Romski: “Savorre amen sam e Devleske čhave” 2017. “Ašunen RRomalen” 2018. Bengalski, “Atunis poetry”. Na makedonski jezik joj se prevodi poetska zbirka “Smrt madam Bovari” nastala iz performansa izvedenih u makedonskom internacionalnom teatru (Macedonian Center International Theater Institute), 2020. godine. Istoimena zbirka, ušla je u uži konkurs Poetikum izdavaštva, 2021. godine. Izbor iz političko-erotske poezije objavljuje u specijalnoj izdavačkoj kući za avangardna i ekscentrična djela svjetskih umjetnika “Black Scat Books” California. Uvrštena je izborom iz socijalne poezije u ediciju “Artifact Nouveau” kao materijal za čitanje na seminarima i kursevima Delta Koledža, Kalifornija za 2019. godine i World Literature Today, 2020. (work in progress).
ČETIRI MJENEJESEN MI JE
Ušećeriti se pod jezikom
raspekmeziti
samo još jednom
da je
na dlanu
nečijem mekšijem
pa s mrvicama vrapcima
Lišće gaziti
još jednom
Iskovati cokule iz betona živoga
dnom
Jesen mi je
Boli me
Iskrvarim na dušeku svaku
Moje su obije strane kreveta
natopljene
presflake stisnute među nogama
udavim od grljenja sve plišane jastuke
Više se i ne sjećam da li si ikad bio tu
Da li smo se gađali jastucima
Da li sam to bila ja
grizla proštepanu ivicu čaršafa
Da li smo to bili mi
ljuštili
mandarine
od posteljine rukama umazanim
- suprim mmmm …
Mirisala je soba na naftalin
i lavandu
namjerno sam gurnula petoparku
u ćošak
zalijepila žvaku
pod prozorsku dasku
da nam se mili vraćati
S uma silazimo
klizimo
jedno s drugoga
dok se komšiluk žali na škripu starog kreveta
a onaj brkati
preko puta
kune:
- Vrat š’ nje slomio dabogda!
Svima im je pusta kuća ostala
dvorišta u živice zarasla
I niko više ne peče rakiju
i ne kuva kavu
dočekuje i ispraća
Svuda tende i kovane kapije
psi čuvari i alarmi
protiv sunca
protiv ljudi
zaštita
Kako smo pristali
da poliježemo u ove kutije za sardine
visoka faktora
a da ne mine
ni tragosti
žalosti
za onima jutrima protegnutim
tijelima raspojasanim
golim
Hladno je
Hladno mi je
Pretrnula sam zadnju vodu
izazvala prerano krvarenje djevice od 11 ljeta
i svi su se smijali na bazenu
Ta potmula upala jajnika još ne jenjava
i nije neka šteta
velika
tek
život bačen psima
odbrojava u kapsulama
a onaj metalni smijeh u ušima odzvanja
kovačev mijeh
Jesen mi je
Boli me
Doba umiranja
ZUBATO PROLJEĆE
Mrzim proljeće
Proljeće ima zube
i svi nervozno trube
preko ulice
i glasne su ptice
i svi se utrkuju ko će prije
da zauzme mjesta na sunčanoj strani kafane
Ljube
se djeca na peronima
Ja bih da ne osvane
da odmah pretrčim iz zime u ljeto
čemu ionako sve to
guštarenje
pretvaranje
hoću da svi odu
hoću u vodu
morska so je jedina dobra na moje rane
majka uvijek kaže da sam od bijele vrane
iz osinjaka osa
da bi se i šarka otrovala da me ujede
Ja bi nekog od prije ovog vremena od rana i šala neslana
moga lajanja i njihova povlačenja
jačanja i tlačanja
Od prije ove bijede
da me opere
ko ciganče grdno izriba
gola i bosa
od naslaga i gliba
(a bila sam tako mazna)
prije svih ovih zločina i kazna
prava plišana medvjedica
prije nego je otpočela hibernacija
pećina i studa
Okupacija
brendiranih lica i društvenih žica
Prije no me sva pogan i svo zlo te je moglo snašlo
(bila sam tako nježna)
Bilo pa prošlo
SPAR
Ova kasna sparna avgustovska popodneva
i vlažna posteljina na koju padaju kosi zraci sunca kroz poluspuštene roletne
praveći trake zlatne zebre -
podsjećaju na lijena odmarališta pored puta
krčme koje nudile su prenoćište bez prijave i takse na spratu iznad
na bidone vode
poređane na balkone uz zemljane saksije –
Podsjećaju i na memljive studentske sobe
stranice džepnih romana
duž kojih se protežu Nane, Kolete i Mone
i njihovi ljubavnici koji se najprije briju da istupe žilet
a onda im ga dodaju u kadi punoj mirišljave pjene
Na glatke noge, satenske papuče, mušeme i spavaćice od tila
na lake pregradne zidove i teške gvozdene krevete
iza kojih se čuo svaki šum i povlačenje vode –
Podsjećaju na razgovore uz hladno bijelo pjenušavo, meki sir i grožđe
koje smo lijeno dohvatali s loze iznad glava
i jeli ga tako neopranog
raspravljajući punih usta o uticaju Simon na francuske strukturaliste
koji je neosporno morala ostaviti barem u onolikoj mjeri u kojoj je Sartr na filosofiju egzistencijalizma
- kao da je to najvažnije pitanje na svijetu
ako izuzmemo smrt intelektu
miris lokvanja i kreketanje žaba
opet smo u biti na početku
MIHOLJ
Kad dođe ono vrijeme
kojemu se sabire i oduzima
a uvijek nekako s miholjem
dođe
Kad prezrijeva grožđe
i prska voda na usta
a stari vraćaju na kamena kućišta
Ko bi mu ga znao tad za išta
Pa pomiješam žito s kukoljem
i ne znam tad kako sam uopšte živa
kako uspjela i kako promašila
baš svaki koš
ćorava kokoš
Kako sam mogla voljeti
i tebe i njega
i ovoga i onoga
ponavljati
uvijek one iste
male slatke riječi
vezivati se za sitnice koje svaka na jednu liče
i sve su obećane i sve medene
da se umre
do naredne
Zar ljubav može biti ako nije do groba
Ili smo samo potrošna roba
svi
mi
bez razlike
Kako sam mogla ređati slike
igrati se staklenim perlama
nervima
čerupati naživo
udove
razvaljivati pa slagati se iznova
od prstiju do tjemena
od tebe do njega
do naredna
Blago onima
koji od kuće i ognjišta dalje
vidjeli nisu
nikada ništa
do on nju i ona njega
i onaj komadić obradiva dvorišta
na prisojnoj strani
sve je
i svega
Kad dođe ono vrijeme da životu položim račun
privežem čun
za obalu
a uvijek nekako s miholjem
dođe
da zamami
Ja umiješam žito s kukoljem
pa skokom daljem
Deda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu
Olga Lazović u Tiflisu 1917.
Georgij Gurđijev
Ketrin Mensfild
Svetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u Talijesinu
Olgivana Lojd Rajt
Društvo Talijesin
Frenk i Olgivana Lojd Rajt.jpg)
Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.
Staljin sa ćerkom Svetlanom
Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.
Olgivana Lojd Rajt
Olgivana Lojd Rajt.jpg)
Olgivana Lojd Rajt
hladno je bilo živeti.
Stella polare 