Autor: stellapolarebooks

Ursula Legvin

Letači Gija

          Ljudi sa Gija prilično liče na ljude iz naše dimenzije, jedino što oni umesto dlaka imaju perje. Fino, paperjasto na glavi novorođenčadi koje postaje meki, pegavo-sivi kratki prekrivač kod goluždravaca a sa adoloscencijom izrasta u pravo perje. Većina muškaraca ima naborano perje pozadi vrata, poput okovratnika, kraće perje na glavi i visoke, uspravne kreste. Perje na glavi mužjaka je braon ili crno, isprugano ili prošarano bojom bronze, crvenom, zelenom i plavom. Žensko perje uglavnom raste dugačko, ponekad se spušta niz leđa gotovo do poda, sa mekim ivicama koje se uvijaju i vuku, poput repova nojeva; boje su živopisne – purpuna, grimizna, koralna, tirkizna, zlatna. U pubičnoj zoni i ispod pazuha, i muškarci i žene imaju paperje dok po celom telu često imaju kratko, fino perje. Ljudi sa perjem jarkih boja koje raste po celom telu, veseo su prizor kada su goli ali imaju puno problema sa vašima i gnjidama.

          Mitarenje je stalni proces, nije sezonski. Kako ljudi stare, perje koje otpadne ne obnavlja se u potpunosti tako da je fragmentarna ćelavost uobičajena među muškarcima i ženama preko četrdeset godina. Zato većina ljudi čuva najbolje od perja sa glave dok se mitari kako bi, kada im to bude potrebno, od njih napravili perike ili lažne kreste. Oni čije je perje oskudno ili je sumornih boja, mogu da kupe perike od perja u posebnim radnjama. Prisutno je i modno ludilo za belenjem perja, farbanjem u zlatnu boju ili kovrdžanjem, i radnje za perike u gradovima izbeljuju, boje, prskaju ili kovrdžaju perje i prodaju ukrasne perike za glavu u stilu kakav trenutna moda zahteva. Siromašne žene sa posebno dugim, sjajnim perjem na glavi često ga prodaju radnjama za perike po prilično visokoj ceni.

          Stanovnici Gija pišu pero-olovkama. Tradicionalno, otac predaje komplet sopstvenih čvrstih, dugih perja sa vrata detetu koje počinje da uči da piše. Ljubavnici razmenjuju perje kojima pišu jedni drugima ljubavna pisma, lep je to običaj, pominje se i u poznatoj sceni u komadu Nesporazum koji je napisao Inuinui:

          O moje izdajničko pero, koje ispisa svoju ljubav

          prema njoj! Njegova ljubav – moje pero i moja krv!

          Gijani su ozbiljni, staloženi, tradicionalni ljudi, nezainteresovani za novine i zaziru od stranaca. Pružaju otpor tehnološkim izumima i novinama; pokušaji da im se prodaju hemijske olovke ili avioni, ili da se uvedu u divni svet elektronike, nisu uspeli.  Nastavljaju da pišu jedni drugima pisma perima, računaju u glavi, idu pešice ili se voze u kolima koje vuku velike životinje nalik psima a koje zovu ugnunima, nauče po koju reč drugog jezika samo kada je to neophodno i gledaju klasične pozorišne komade napisane u tradicionalom metru. Nikakva izloženost korisnim tehnologijama, čudima različitih spravica, naprednom naučnom znanju drugih dimenzija – jer Gij je prilično popularna turistička destinacija – ne čini se da izaziva zavist, pohlepu ili osećaj inferiornosti u grudima Gijana. Oni nastavljaju da rade ono što su oduvek radili, ne baš pompezno, ali sa nekom vrstom dosade, ljubaznom nezinteresovanošću i neprobojnošću iza čega možda leži krajnje samozadovoljstvo ili nešto sasvim drugačije.

          Neotesanija vrsta turista iz drugih dimenzija naziva Gijanje, naravno, ptičicama, ptičjim-mozgovima, praznoglavcima itd. Mnogi posetioci iz živahnijih dimenzija posećuju male, mirne gradove, voze se po prirodi u čezama koje vuku unguni, posećuju mirne ali šarmantne balove (jer Gijani vole da plešu) i uživaju u staromodnim večerima u pozorištu a da ne izgube ni delić prezira koji gaje prema domorocima. „Perje bez krila“ je ubičajeni sud koji sumira njihov stav.

          Takvi snishodljivi posetioci mogu provesti i nedelju dana u Giju a da ne vide domoroce sa krilima ili shvate da ono što su mislili da je ptica ili mali mlazni avion, u stvari žena koja leti.

          Gijani ne govore o svojim krilatim ljudima sem ukoliko ih neko ne pita o njima. Oni ih ne kriju niti lažu u vezi sa njima, ali ne nude informacije. Morala sam uporno da postavljam pitanja kako bih bila u mogućnosti da napišem sledeći opis.

          Krila se nikad ne razviju pre kasne adolescencije. Ne postoje nikakvi znaci da će se krila pojaviti sve dok se iznanada devojka od osamnaest godina ili mladić od devetnaest, ne probude sa blagom groznicom i bolom u lopaticama.

          Nakon toga sledi period od godinu dana ili više velikog fizičkog napora i bola, tokom kojeg se osoba koja prolazi kroz promenu mora dobro hraniti, utopljavati i čiji mir mora biti sačuvan. Ništa ne pruža tako dobro utehu kao hrana – letači u nastanku su strašno gladni većinu vremena – i uvijeni su ili ušuškani u ćebad dok im se telo restruktuira, nanovo stvara, ponovo gradi. Kosti postaju lakše i porozne, muskulatura celog gornjeg dela tela se menja, i koščate izbočine, razvijajući se brzo iz lopatica, izrastaju u velikom procesu rasta krila. Konačna etapa jeste rast perja na krilima, što nije bolno. Primaro perje je masivno i može biti metar dugačko. Raspon krila odraslog muškarca je oko četiri metra, kod žena je otprilike pola metra manje. Kruto perje niče na listovima nogu i zglobovima koje se širi tokom leta.

          Bilo kakav pokušaj mešanja u proces rasta krila, pokušaj sprečavanja ili zaustavljnja rasta, beskoristan je, škodljiv ili fatalan. Ukoliko krilima nije dozvoljeno da se razviju, kosti i mišići počnu da se uvijaju i smanjuju što izaziva nepodnošljiv, neprestan bol. Amputacija krila ili perja za letenje, u bilo kojoj fazi, dovodi do spore i mučne smrti.

          Među nekim od najkonzervativnijih, arhaičnih naroda Gija, plemenskim društvima koja žive duž ledenih obala severnih, polarnih oblasti i stočara u hladnim, jalovim stepama daleko na jugu, ova ranjivost krilatih ljudi je našla mesto u religiji i ritualima. Na severu, čim mladi pokažu kobne znake, on ili ona bivaju uhvaćeni i predati plemenskim starešinama. Uz rituale koji su slični njihovim pogrebnim obredima, privežu teško kamenje oko nogu i ruku žrtve, zatim u procesiji odlaze do litice odakle gurnu žrtvu, uz uzvike: „Leti! Leti za nas!“

          Među stepskim plemenima, krilima se dopušta da se razviju u potpunosti, dok se o mladoj osobi kojoj niču krila pobožno vodi računa cele godine. Recimo da devojka pokazuje kobne simptome.  U svom grozničavom transu ona deluje kao šaman i prorok. Sveštenici je slušaju i ljudima interpretiraju sve što ona govori. Kada joj se krila u potpunosti razviju, vezuju ih uz njena leđa. Zatim celo pleme krene sa njom do najbližeg visokog mesta, litice ili grebena –  često je u pitanju putovanje koje traje nedeljama po ravnoj, pustoj zemlji.

          Na uzvisini, nakon više dana plesanja i udisanja dima koji izaziva halucinacije a koji dolazi od tinjajuće vatre bjubju drveta, sveštenici odlaze sa mladom ženom, svi su drogirani, plešu i igraju, do ivice litice. Tu joj oslobađaju krila. Ona ih širi po prvi put, a zatim, kao mladi soko koji napušta gnezdo, teturavo skače sa litice u vazduh, divlje lupajući velikim, slobodnim krilima. Bez obzira da li uzleti ili padne, svi muškarci plemena, vrišteći od uzbuđenja, odapinju na nju strele ili bacaju koplja za lov sa oštricama na vrhu. Ona pada, probodena desetinama strela i kopalja. Klizi niz ivicu i ukoliko je ostalo išta života u njoj, oni ga isteraju kamenjem. Zatim njeni saplemenici bacaju kamenje koje naslažu iznad njenog tela sve dok ono ne bude zakopano u humci-mogili[1].

          Postoje mnoge mogile u podnožju svakog strmog brda ili  grebena u celoj stepskoj zemlji. Drevne mogile daju kamen za nove.

          Mladi ljudi koji prolaze kroz taj proces se mogu spasti bekstvom ali slabost i groznica koji prate razvoj krila ih osakaćuju i nikad ne uspeju da odu daleko.

          Postoji narodna priča sa južnih granica Merma o krilatom čoveku koji je skočio u vazduh sa žrtveničke litice i tako snažno leteo da je umakao kopljima i strelama i nestao na nebu. Prvobitna priča se tu završava. Dramski pisac Norver je iskoristio tu priču kao osnovu za svoju romantičnu tragediju. U njegovom komadu Prelaz, mladić je ugovorio tajni sastanak sa svojom voljenom i odleteo tamo da bi se našao sa njom, ali ona je nehotice odala mesto sastanka drugom udvaraču koji ih tamo čeka. Dok se ljubavnici grle, udvarač baca svoje kopolje i ubija krilatog čoveka. Devojka izvlači nož i ubija ubicu i zatim – nakon razmenjivanja tugaljivih oproštaja sa onim krilatim koji još uvek nije umro – ubija i sebe. Komad je melodramski ali, ukoliko se dobro postavi na sceni, veoma je dirljiv; svi imaju suze u očima kada heroj po prvi put sleti poput orla i kada, dok umire, grli dragu svojim velikim, bronzanim krilima.

          Verzija komda Prelaz je izvođena u mojoj dimenziji pre nekoliko godina, u Čikagu, u pozorištu Stvarna realnost. Naziv komada je bio preveden kao Žrtvovanje anđela što je verovatno bilo potrebno, ali je to bio prilično nesrećan izbor prevoda. U mitovima i verovanjima Gijana ne postoji bilo što je nalik našim anđelima. Sentimentalne slike slatkih, malih heruvima sa malim krilima, lebdećih duhova čuvara ili impresivne predstave božanskih glasnika bi ih iznenadile kao skaredno izrugivanje nečemu čega se svaki roditelj i svaki adolescent plaši: kao retki ali zastrašujući deformitet, breme, smrtna presuda.

          Među urbanim Gijanima, taj strah je donekle umanjem s obzirom da se krilati ljudi tamo tretiraju ne kao žrtveni jarci već se prema njima odnose tolerantno i čak sa saosećanjem kao prema ljudima koji imaju najgoru vrstu hendikepa.

          Nama se to može činiti čudnim. Lebedeti iznad glava onih koji su vezani za zemlju, nadmetati se sa orlovima i leteti visoko sa kondorima, igrati u vazduhu, jahati vetar, ne u bučnoj metalnoj kutiji ili na plastičnoj i platnenoj napravi sa uzicama, nego na sopstvenim ogromnim, jakim, sjajnim, raširenim krilima – kako to može biti bilo šta drugo sem radosti, slobode?  Koliko nemaštoviti, srca i duše od olova, Gijani moraju biti pa da bi pomisle da su ljudi koji mogu da lete bogalji!

           Ali oni za to imaju razlog. Činjenica je da krilati Gijani ne mogu da veruju svojim krilima.

          Ne postoji greška što se tiče strukture samih krila. Ona zadivljujuće dobro služe, sa malo prakse, za kratke letove, za lebdenje bez muke i korišćenje vazdušnih struja i, sa više prakse, za prevrtanja i okretanja, vazdušne akrobacije.  Kada krilati ljudi dosegnu punu zrelost, ukoliko redovnog lete, mogu postići veliku sigurnost u letu. Mogu ostati u vazduhu gotovo neodređeno vreme. Mnogi da nauče da spavaju dok su u vazduhu. Letovi od preko dve hiljade milja su bili zabeleženi, uz kratka lebdeća zaustavljanja zbog jela. Većinu ovih dugih letova su preduzele žene, čija tela, koja su laka, kao i struktura kostiju, im daju prednost u pogledu dalekih letova. Muškarci, sa svojom moćnijom muskulaturom bi odnosili pobede na takmičenjima u brzom letenju da je takvih takmičenja bilo. Ali Gijani, barem beskrilna većina, nisu zainteresovani za rekorde ili nagrade, a posebno ne one koje se dobijaju u nadmetanjima koja podrazumevaju i visoki rizik od smrti.

          Problem koji postoji jeste što su krila letača podložna iznenadnim, katastrofalnim slomovima.  Inženjeri letenja i medicinski istraživači sa Gija i sa ostalih mesta nisu uspeli da pronađu uzrok. Dizajn krila nema uočljive greške; njihov slom mora biti uzrokovan još uvek nedefinisanim fizičkim ili psihološkim faktorom, nekompatibilnosti procesa rasta krila sa ostatkom tela. Na žalost, slabost se ne pojavljuje unapred; nije moguće predvideti slom krila. Pojavljuje se bez upozorenja. Letač koji je ceo svoj odrasli život leteo bez ikakvih problema, jednog jutra uzleti i, nakon što je dosegao potrebnu visinu, odjednom, šokiran, otkrije da ga krila ne slušaju – ona počnu da se tresu, zaklapaju, lupaju – paralizovana. I letač pada poput kamena.

          Medicinska literatura kaže da se u dvadeset letova jedan završi slomom. Letači sa kojima sam ja pričala smatraju da slom krila nije ni približno tako čest, govoreći o ljudima koji su decenijama leteli svakoga dana. Ali oni ne žele da pričaju o tome sa mnom, a možda čak ni između sebe. Čini se da ne preduzimaju nikakve preventivne mere ili rituale, prihvatajući slom kao nešto što se dešava sasvim nasumično. Do sloma može doći i tokom prvog leta ali i tokom hiljaditog. Uzrok nije pronađen – nasleđe, životno doba, neiskustvo, nesvestica, način ishrane, emotivno ili fizičko stanje. Svaki put kada letač ode u vazduh, šanse za slom krila su iste.

          Neki prežive pad. Ali nikada ponovo ne polete, zato što ne mogu. Jednom kada dođe do sloma krila, posle toga ona postaju neupotrebljiva. Ostaju paralizovana, vuku se pored ili iza svog nosioca poput velikog i teškog pernatog ogrtača.

          Stranci često pitaju zašto letači ne nose padobrane u slučaju sloma. Nema nikakve sumnje da bi oni to mogli. Ipak, to je pitanje temperamenta. Krilati ljudi koji lete su oni koji voljno pristaju na rizik sloma krila. Oni koji ne pristaju na rizik, ne lete. Ili možda, oni koji to smatraju rizikom ne lete, a oni koji lete to ne smatraju rizikom.

          S obzirom da je amputacija krila uvek fatalna i da hirurško uklanjane bilo kojeg njihovog dela izaziva akutni, neizlečiv, onesposobljavajući bol, pali letači i oni koji odluče da ne lete moraju da vuku svoja krila za sobom celog svog života, kroz ulice, niz i uz stepenice. Izmenjena struktura njihovih kostiju nikako nije pogodna za život vezan za zemlju. Lako se umaraju tokom hodanja i često lome kosti i povređuju mišiće. Tek nekoliko letača koji ne lete, doživelo je šezdeset godina.

          Oni koji lete suočavaju se sa smrću svaki put kada uzlete. Međutim, neki od njih su živi i lete i sa osamdeset godina.

          Zaista je to divan prizor, uzletanje. Ljudska bića nisu tako nezgrapna kao što sam mislila da će biti, nakon što sam videla nimalo ljupko lepetanje krilima pelikana i labudova dok uzleću iako su oni pravi gospodari vazduha kada se jednom nađu na nebu. Naravno da je lakše vinuti se sa grane ili sa neke uzvisine, ali kada takvih pogodnosti nema, sve što im je potrebno jeste staza od dvadeset ili dvadeset i pet metara, dovoljna za nekoliko manjih skokova i zamaha krila a zatim korak koji ne dotiče zemlju i u vazduhu su, jedre – možda kruže kako bi se osmehnuli i mahnuli ka podignutim licima sa zemlje pre nego što se uzdignu poput strele iznad krovova ili brda.

          Lete sa čvrsto stisnutim nogama, telom izvijenim malo unazad, dok im se perje na nogama širi u rep nalik sokolovom ukoliko je to potrebno. Kako ruke nemaju mišićnu vezu sa krilima – krilati Gijani su stvorenja sa šest udova – ruke mogu da drže stisnutim uz telom kako bi se smanjio pritisak vazduha i povećala brzina. Tokom opuštenog leta, sa rukama mogu da rade šta god hoće – češu glavu, ljušte voće, skiciraju pejzaž iz ptičje perspektive, drže bebu. Mada, ovo poslednje sam videla samo jednom i uznemirilio me je.

          Više puta sam razgovarala sa krilatim Gijanom po imenu Ardiadia; ovo što sledi je ono što je mi je on saopštio i što sam zabeležila, uz njegovu dozvolu, tokom naših razgovora.

          Oh, da, kada sam saznao – kada je to počelo da se dešava meni, znate – bio sam šokiran. Užasnut! Nisam mogao da verujem. Bio sam tako siguran da se to meni neće dogoditi. Kada samo bili deca, znate, imali smo običaj da se šalimo o ovome ili onome da je on „leteći“ ili bismo rekli, „Uzleteće on jednog dana.“ Ali ja? Meni da izrastu krila? Meni se to neće dogoditi. I tako, kada je počela da me boli glava i kada su me zubi neko vreme boleli, a zatim su i leđa počela da me bole, nastavio sam sebi da govorim da je to samo zubobolja, da imam infekciju, upalu… Ali kada je zaista počela, više nisam mogao da se zavaravam. Bilo je užasno. Zaista ne mogu da se setim mnogo toga u vezi sa tim. Bilo mi je loše. Bolelo je. Prvo, kao noževi koji idu napred-nazad između ramena i kao kandže koje mi idu duž kičme. A zatim svuda, po rukama, nogama, prstima, licu… I bio sam toliko slab da više nisam mogao da stojim. Ustao sam iz kreveta i pao na pod i više nisam mogao da ustanem. Ležao sam i dozivao majku, „Mama! Mama! Molim te, dođi!“ Ona je spavala. Radila je do kasno, kao konobarica u restoranu i nije dolazila kući pre ponoći tako da je čvrsto spavala. I mogao sam da osetim kako pod postaje vreo poda mnom, bio sam tako vruć zbog groznice i pokušavao sam da pomerim lice kako bih pronašao hladnije mesto na podu…

          Pa, nisam siguran da li je bol prestao ili sam se ja prosto navikao na njega, ali nakon nekoliko meseci je bilo malo bolje. Ali je i dalje bilo teško. I dugo, dosadno i čudno. Samo sam ležao. Ne na leđima. Nikada više ne možete da ležite na leđima, znate. Bilo je teško za spavanje noću jer kada boli, najviše boli noću. Uvek je prisutna mala groznica, čudne misli, ideje. I nesposobnost da se misao dovede do kraja, da se ideja zadrži. Osećao sam se kao da više nisam sposoban da mislim. Misli su mi samo dolazile i prolazile dok sam ih ja gledao. I nisu više postojali ni planovi za budućnost jer šta mi je mogla biti budućnost? Razmišljao sam o tome da postanem učitelj. Moja majka je bila veoma uzbuđena zbog toga, ohrabrivala me je da nastavim sa školom još godinu dana, kako bih se kvalifikovao za učiteljski koledž… Pa… Proslavio sam svoj devetnaesti rođendan ležeći u svojoj maloj sobi u našem trosobnom stanu iznad prodavnice u ulici Proizvođača čipke. Majka je donela neku finu hranu iz restorana i bocu medenog vina i pokušali smo da proslavimo rođendan, ali ja nisam mogao da pijem vino a ona nije mogla da jede jer je plakala. Ali ja sam mogao da jedem, umirao sam od gladi, stalno, i to je razveselilo… Jadna mama!

          I tako, malo po malo, izvukao sam se iz svega toga i krila su porasla; u početku, bile su to velike, ružne, gole stvari koje vise, odvratne, a kada je počelo da raste paperje poput džinovskih bubuljica još su gore izgledale. Ali kada je izniklo primarno i sekundarno perje i kada sam počeo da osećam mišiće u krilima, kao i da ih protresam i podižem pomalo – a više nisam imao ni groznicu, ili sam se samo navikao na nju, nisam više siguran – kada sam mogao da ustanem i hodam, osetio sam kako mi je telo postalo lagano kao da gravitacija nema uticaja na mene i pored težine tih ogromnih krila koja su se vukla za mnom… ali nisam mogao da ih uzdignem, da ih podignem sa poda…

          Ni sebe. Bio sam vezan za zemlju. Osećao sam da mi je telo lagano ali umorio bih se čak i kad bih pokušao da hodam, postajao bih slab i drhtav. Bio sam prilično dobar pri širokim skokovima ali nisam mogao da podignem obe noge u isto vreme sa zemlje.

          Počeo sam da se osećam bolje ali me je mučilo što sam tako slab i osećao sam se kao da sam zatvoren. Zarobljen. Onda je letač svratio, čovek iz gornjeg dela grada koji je čuo za mene. Letači vode računa o deci koja prolaze kroz promene. Svraćao je nekoliko puta kako bi umirio moju majku i da bi video da li mi je dobro. Bio sam mu zahvalan zbog toga. Zatim je jednom došao i dugo pričao sa mnom, i pokazao mi je vežbe. I radio sam ih, svaki dan, stalno – satima i satima. Šta sam drugo imao da radim? Voleo sam da čitam ali više mi knjige nisu zadržavale pažnju. Voleo sam da idem u pozorište, ali to više nisam mogao da radim s obzirom da nisam bio dovoljno jak. Sem toga, mesta poput pozorišta nemaju prostora za ljude sa neuvezanim krilima. Zauzimaš suviše prostora, izazivaš metež. Dok sam išao u školu bio sam dobar u matematici ali više nisam imao dovoljno pažnje za rešavanje problema. Izgledali su mi nevažni. I tako nisam imao šta drugo da radim sem vežbi koje mi je letač pokazao. I radio sam ih. Stalno.

          Vežbe su mi pomogle. Iako nije bilo dovoljno prostora čak ni u našoj dnevnoj sobi, ni jednom nisam mogao da uradim vertikalno protezanje, ali radio sam ono što sam mogao. Osećao sam se bolje, postajao sam jači. Najzad sam počeo da osećam da krila zaista moja. Da su deo mene, ili da sam ja deo njih.

          I onda, jednoga dana više nisam mogao da podnesem da budem u kući. Trinaest meseci sam bio u kući, u te tri male sobe, zapravo, najveći deo vremena sam provodio samo u jednoj sobi, trinest meseci! Mama je bila na poslu. Ja sam sišao. Spustio sam se prvih deset stepenica dole a zatim sam podigao krila. Iako je stepenište bilo uzano, uspeo sam da malo uzdignem krila i zakoračivši, spustio sam se niz šest stepenika lebdeći. Pa, na neki način. Prilično jako sam se udario prilikom spuštanja u podnožju stepeništa, kolena su mi se savila ali nisam zaista pao.  Nije to baš bilo letenje ali nije bilo ni padanje.

          Izašao sam napolje. Vazduh je bio divan. Osećao sam se kao da sam živeo bez vazduha godinu dana. Zapravo, osećao sam se kao da nikada nisam zaista znao šta je vazduh tokom celog svog života. Čak i u toj uzanoj, maloj ulici, sa kućama koje su gotovo visile iznad ulice, duvao je vetar, iznad glave mi je bilo nebo a ne plafon. Vazduh svud oko mene. Počeo sam da hodam. Nisam imao nikakav plan. Želeo sam da odem iz uličica i prolaza i da odem negde na otvoreno, do kakvog velikog trga ili parka, bilo gde sa otvorenim nebom iznad. Video sam da ljudi pilje u mene ali me nije bilo briga. I ja sam imao običaj da piljim u ljude sa krilima, onda kada nisam imao krila. To nije značilo ništa, bila je u pitanju čista radoznalost. Krila nisu baš tako uobičajena. Pitao bih se ranije kakav je osećaj imati ih, znate. U pitanju je neznanje. I zato mi sada nije bilo važno što ljudi gledaju u mene. Žudeo sam da odem negde gde nema krovova. Noge su mi bile slabe i drhtave ali su nastavile da idu i, ponekad, kada ulica nije bila preplavljena ljudima, podigao bih malo krila, rastresao ih, osetio strujanje vazduha ispod perja i na kratko bi mi lako da hodam.

          I stigao sam do voćne pijace. Pijaca je bila zatvorena, bilo je veče, tezge su bile gurnute u stranu tako da se u sredini nalazio veliki prazan prostor, kaldrmisan. Stajao sam tu ispod Kancelarije za ispitivanje,  radio vežbe neko vreme, podizanje i protezanje – po prvi put sam mogao da uradim vertikalno protezanije do kraja, i bilo mi je divno. Zatim sam počeo da kaskam po malo dok sam protezao krila, i noge bi mi se podigle sa zemlje na trenutak, i nisam mogao da odolim, počeo sam da trčim i podižem krila i da lepetam krilima, a zatim da ih ponovo širim, i bio sam u vazudhu! Ali tu se nalazila Zgrada za Mere i težinu pravo ispred mene, njena siva, kamena fasada mi je bila ispred lica, i morao sam da se odbijem, odgurnem od nje rukama, i spustim se na trotoar. Međutim, okrenuo sam se i ispred mene se nalazila cela, slobodna staza za trčanje koja je išla preko pijace do Kancelarije za ispitivanje. I, potrčao sam i uzleteo.

          Neko vreme sam se samo obrušavao oko pijace, leteći nisko, učeći kako da se okrenem i spuštam bočno i kako da koristim perje na repu. Prilično prirodno se to dešavalo, prosto osećaš šta treba da radiš, vazduh ti kaže… ali ljudi na zemlji su gledali gore, prema meni i saginjali se kada bih se suviše naglo spuštao, ili gubio kontrolu nad letenjem… To mi nije bilo važno. Leteo sam preko sat vremena i nakon što je pao mrak i pošto su svi ljudi otišli. Do tad sam se već popeo iznad krovova. Ali, shvatio sam da mi se mišići krila umaraju i da bi bilo bolje da se spustim. A to je bilo teško. Mislim, spuštanje je bilo teško jer nisam znao kako to da uradim. Spustio sam se kao džak pun kamenja, bam! Gotovo sam istegao članak i tabani su me pekli kao da sam se spustio na vatru. Ako me je iko video, mora da se smejao. Ali i to mi nije bilo važno. Bilo je teško biti na zemlji. Mrzeo sam što sam se spustio. Hramao sam ka kući, vukao krila koja mi na zemlji nisu bila ni od kakve koristi, osećao sam se slabim, teškim.

          Trebalo mi je dosta vremena da stignem kući a mama je došla odmah posle mene. Pogledala me je i rekla: „Bio si napolju,“ i ja sam rekao, „Leteo sam, mama,“ i ona je briznula u plač.

          Bilo mi je žao nje ali ništa više nisam imao da joj kažem.

          Nije me čak ni pitala da li ću ići da letim. Znala je da hoću. Ne razumem ljude koji imaju krila i ne koriste ih. Pretpostavljam da su zainteresovani za sopstvenu karijeru. Možda su bili već zaljubljeni u nekog na zemlji. Ali to mi se čini… Pa, ne znam. Zaista to ne mogu da razumem. Želju da ostaneš dole. Izbor da ne letiš. Ljudi bez krila nemaju izbora, nije njihova krivica što su prizemljeni. Ali ako imaš krila…

          Naravno, možda se plaše sloma krila. Slom krila ti se neće desiti ako ne letiš. Kako bi mogao? Kako nešto može da se slomi ako se nikad i ne koristi?

          Pretpostavljam da je bezbednost važna nekim ljudima. Oni imaju porodicu ili obaveze ili posao ili nešto drugo. Ne znam. Morala bi da razgovaraš sa njima. Ja sam letač.

          Pitala sam Ardidadia kako zarađuje za život. Poput mnogih letača, radio je pola radnog vremena za poštu. Uglavnom je prenosio državnu prepisku i depeše na dužim relacijama, čak i preko mora. Očigledno su ga smatrali nadarenim i pouzdanim radnikom. Za posebno važne depeše, rekao mi je, uvek se šalju dva letača, u slučaju da jedan doživi slom krila.

          Imao je trideset i dve godine. Pitala sam ga da li je oženjen, odgovorio mi je da se letači nikada ne venčavaju; smatraju, rekao je, da su oni iznad toga. “Ljubavne afere na krilima,“ rekao je uz blagi osmehom. Pitala sam ga da li su afere uvek sa drugim letačima, rekao je: „Oh, da, naravno,“ nenamerno otkrivajući svoje iznanađenje ili prezir prema ideji o vođenju ljubavi sa nekim ko ne leti. Maniri su mu bili prijatni i uljudni, bio je veoma predusretljiv ali nije mogao da sasvim sakrije osećaj da je odvojen, drugačiji od onih bez krila, da u stvari nema ništa zajedničko sa njima. Kako bi i mogao drugačije da gleda na nas sem sa izvesne visine?

          Malo više sam ga pritisla kako bi mi rekao nešto o svom osećanju superiornosti i on je pokušao da mi objasni. „Kada sam rekao da je to kao dasmo ja i moja krila jedno, znate – to je to. Mogućnost letenja čini da sve ostale stvari deluju nezanimljivo. Ono što ljudi rade čini se trivijalnim. Letenje je celovito. Dovoljno. Ne znam da li to možete da razumete. U pitanju je jedno telo u celosti, jedno celovito ja, gore na celom nebu. Po vedrom danu, sunčanom, sa svim što leži dole, daleko… Ili na jakom vetru, u oluji – na moru, tad najviše volim da letim. Iznad neba po olujnom vremenu. Kada ribarski brodovi jure prema obali i ti imaš sve samo za sebe, nebo puno kiše i munja i oblake ispod svojih krila. Jednom, kod Rta Emer sam plesao sa tornadom… Da bi se letelo potrebno je dati sve od sebe. Sve ono što si, sve što imaš u sebi. I ako i padneš, padaš ceo. A ako padneš iznad mora, to je to, ko će ikada saznati, koga je briga? Ne želim da budem sahranjen u zemlji.“ Zbog same pomisli je malo zadrhtao. Mogla sam da vidim drhtaj duž njegovih dugih, teških, bronzano-crnih perja na krilima.

          Pitala sam ga da li afere na krilima ponekad dovedu do rađanja deci na šta je on nezainteresovano odgovorio – naravno. Navaljivala sam da mi još nešto kaže o tome na šta je on rekao da je beba velika smetnja za majku koja leti tako da, čim majka prestane da doji bebu, ostavlja je na „zemlji“, kako se izrazio, da je podižu rođaci. Ponekad se krilata majka toliko veže za dete da odluči da ostane na zemlji kako bi se brinula o njemu. Ovo mi je rekao sa nekom vrstom prezira.

          Deca letača imaju iste šanse da razviju krila kao i sva druga deca. Fenomenon ne uključuje genetski faktor već je u pitanju razvojna patologija svojstvena svim Gijanima; pojava krila se javlja u odnosu manje od jedan na hiljadu.

          Mislim da Ardiadia ne bi prihvatio reč patologija.

          Takođe sam pričala sa krilatim Gijaninom koji ne leti i koji je dopustio da snimim naš razgovor ali me je zamolio da ne koristim njegovo pravo ime. On pripada uglednoj advokatskoj firmi u malom gradom u centralnom Giju.

          Rekao je: „Nikada nisam leteo, ne. Imao sam dvadeset godina kada sam se razboleo. Mislio sam da sam bezbedan, jer sam navršio dvadeset godina. Bio je to strašan udarac. Moji roditelji su već potrošili prilično novca, žrtvovali su se kako bih ja išao na koledž. Bio sam dobar na koledžu. Voleo sam da učim. Imao sam intelekt. To što ću izgubiti godinu je bilo dovoljno loše. Nisam hteo da dozvolim da mi to pojede ceo život. Za mene, krila su bila samo izbočine. Izraštaji. Prepreka da hodam, igram, sedim na civilizovan način na normalnoj stolici, nosim pristojnu odeću. Odbijao sam da tako nešto stane na put mom obrazovanju, mom životu. Letači su glupi, sav im se mozak spusti u perje. Nisam hteo da zamenim svoj um za mogućnost letenja iznad krovova. Više sam zainteresovan za ono što se dešava ispod krovova. Nije mi stalo do pejzaža. Više volim ljude. I želeo sam normalan život. Želeo sam da se oženim, imam decu. Moj otac je bio blag čovek; umro je kad mi je bilo šesnaest godina i uvek sam mislio da, ukoliko bih bio dobar prema svojoj deci kao što je on bio prema nama, da bi to bio način da mu zahvalim, da mu odam poštu… Imao sam sreću da sam upoznao divnu ženu koju moj hendikep nije uplašio. U stvari, ona mi ne dopušta da krila nazivam hendikepom. Ona insistira na tome da je sve ovo – pokazao je na krila potezom glave – bilo prvo što je videla na meni. Tvrdi da je, kada smo se tek upoznali, za mene mislila da sam dosadan, arogantan mladić, sve dok se nisam okrenuo.“

          Perje na glavi mu je bilo crno sa plavom krestom. Njegova krila, mada su bila spuštena, vezana i privezana, kakva su uvek krila onih koji ne lete, kako ne bi smetala i kako bi bila što neprimetnija, bila su divnog perja tamno plave i paun-plave boje sa crnim prugama i ivicama.

          „U svakom slučaju, bio sam odlučan da mi noge ostanu da stoje čvrsto na zemlji, u svakom smislu. I ako sam se ikad mladalački zanosio letenjem na neko vreme, što nikad nisam uradio, čim sam se oporavio od groznice i delirijuma i pomirio se sa celim bolnim, beskorisnim procesom – ako sam ikad pomislio na letenje, onda kada sam se oženio, kada smo dobili dete, ništa, ništa me ne bi moglo naterati da zaželim makar da probam taj način života, čak i samo da pomislim da bih mogao da ga vodim. Krajnja neodgovornost takvog života, arogancija – arogancija tog života mi je veoma odbojna.“

          Neko vreme smo pričali o njegovoj advokatskoj praksi koja je bila vredna poštovanja jer se bavio zastupanjem siromašnih ljudi protiv prevaranata i profitera. Pokazao mi je šarmantne portrete svoje dvoje dece, starih jedanaest i devet godina, koje je on nacrtao sopstvenim perom. Šansa da bilo koje od njegove dece razvije krila je bila, kao i kod svakog Gijnina, jedan prema hiljadu.

          Pre nego što ću otići, pitala sam ga, „Da li ikada sanjate da letite?“

          Advokatski, nije žurio sa odgovorom. Pogledao je prema prozoru. „Zar to svi ne sanjaju?“ rekao je.

Prevod: Danijela Jovanović

Ursula K. Legvin (1929 – 2018) američka književnica poznata uglavnom po svojim knjigama iz oblasti naučne i epske fantastike. Diplomirala je 1951. francusku i italijansku renesansnu književnost na koledžu Redklif, a magistrirala 1952. na univerzitetu Kolumbija (francuska i italijanska književnost). Doktorske studije je nastavila u Francuskoj zahvaljujući Fulbrajtovoj nagradi ali ih nije završila. Pisanjem se profesionalno bavi od sredine šezdesetih godina.

Objavila je veliki broj knjiga i dobitnica je niza nagrada kako iz oblasti naučne fantastike tako i iz oblasti beletristike. Među njima, najznačajnija je nagrada Fondacije za nacionalnu knjigu (National Book Foundation) koja joj je dodeljena 2014. za izuzetan doprinos američkoj književnosti. Iako se njeni romani i priče svrstavaju u žanr fantastike oni prevazilaze bilo kakva žanrovska određenja i najbolje ih je posmatrati kao izuzetna beletristička dela.

Priča “Kaša na Ajlaku” je iz zbirke priča Changing Planes objavljene 2003. 

[1] Mogile, gomile naslaganog kamenja čije su veličine različite (od nekoliko naslaganih kamenova do čitavih brda vrlo složene strukture) i koje su služile da se obeleže putevi, granice ili grobna mesta. Datiraju iz neolitskog perioda i ranog bronzanog doba. (Prim. prev.)