Uvodna reč
Ovaj tekst nastao je zbog jedne vizije; vizije mlade žene, plavih očiju, prodornog pogleda u kojem se očituje britka inteligencija, pogleda koji se ne može uhvatiti sopstvenim pogledom jer ne da se, kao što se ne može gledati u sunčev disk; lakog, odmerenog koraka, kojim se gazi / lebdi po sopstvenom posvećenom prostoru, atinskom Akropolju; dalji opis, naravno, nije moguć – jer, u pitanju je jedna vizija. Vizija umornog putnika izazvana drastičnim padom nivoa kofeina u krvi; vizija školarca koji vonja po biblioteci i starim zdanjima u kojima je učio; vizija klasičara i posvećenika koji uverava sebe, i druge, da nešto zna.
Moguće je, ipak, u današnjoj Grčkoj, opterećenoj dnevnom politikom i svim onim u čemu učestvujemo voljno ili nevoljno skoro svi na ovoj tački u svemiru, prepunoj turista koji tumaraju po drevnim lokalitetima ili se izležavaju na plažama, osetiti prisustvo nečega svetog. I ovaj današnji čovek, otupeo sasvim i potpuno progutan i digestiran savremenom civilizacijom, različitim naukama i poluznanjima svih zamislivih vrsta, ako samo na tren smakne pogled sa displeja svog neizostavnog družbenika, na nekim mestima može osetiti to prisustvo, taj neobični momenat u kojem se otvaraju nekakvi prolazi između ovog i svetova drugih. Stara božanstva koja su inkarnirala prirodne sile, najrudimentarnije oblike postojanja, nisu nestala; samo su razvila naročitu mimikriju i samozatajnost. A pošto su i bogovi ljudi, ponekad udovolje svojoj želji da se na kratko prošetaju među nama, provozaju autobusom do Eleusine, prošetaju po svojem Akropolju.
Neobična je sudbina drevnog, antičkog sveta. Otkako se taj period „zvanično“ okončao delovanjem, pored svega ostalog, osoba koje su odbacile ideju o naporednosti svetova u ime jednog novog koji će uz tresak i sumporni dim neizostavno doći – ali što ga nema? – antika je proživljavala i preživljavala brojne metamorfoze. Trpela je potpuni zaborav, bila je majdan iz koga su nemilice zahvatali svi oni kojima je bio potreban građevinski materijal – ponekad i doslovno, mnoga je hrišćanska bogomolja građena od mermernih tesanika drevnih hramova – bila je pedagoško sredstvo za pravljenje pakla od dugih popodneva u školi; bubali su se „klasični“ jezici, tablice sa brojim gramatičkim oblicima preteće su štrčale sa stranica neomiljenih udžbenika, čitalo se o drevnim ratovima i političkim sukobima, učili se stihovi, skandiralo u metru originala. Velika platna, veliki događaji, veliki ljudi, ponekad su zasenjivali „običan“ život; tek produbljeno čitanje Aristofana i Lukijana iz Samosate piscu ovih redova otkrilo je njegove detalje, otkrilo je kuhinju, spavaću sobu, vijugavi sokak u Atini, pekaru, berbernicu. Kakva god bila recepcija antike – od činjenja nerealnih uzora i nikad dosegnutih savršenih ideala do tendencije da se sve to baci na smeće, naročito od strane onih koji smatraju da je obrazovanje samo prolazna prostorija za robovske odaje savremenog kapitala – tek, ona je prisutna, među nama, bilo da znamo šta ćemo s njom ili ne. Jedan je od najvažnijih okvira evropske svesti, i ne samo evropske, bitan elemenat onoga što nazivamo kulturom, i moćan navoditelj na razmišljanje – delatnost veoma subverzivnu u današnje vreme.
Ovim zaludnim razmišljanjima daćemo sada nešto konkretniji smer; pokušaćemo, koliko bude moguće, da sledimo tragove one vizije s početka – mlade žene, besmrtnice koja se šeta po svom posvećenom prostoru, Atene, boginje.
Klasični rečnici i priručnici vele da je Atena zaštitnica grada koji je odabrala za svoje stanište; tu, na samom svetom uzvišenju i njegovoj neposrednoj okolini, može se sresti. Neprebrojni milenijumi njene mladosti samo su dodavali na božanskim funkcijama i obavezama; ona je boginja rata, zanata i praktičnog razuma. Ona je sasvim urbani lik, za razliku od Artemide kojoj su više prijali otvoreni prostori i šuma. Iako je danas pojmimo kao amblem „grčkosti“ i same grčke civilizacije kao takve, starija je od Grka, pripadajući prastarim mediteranskim slojevima po kojima prebiraju zaneseni arheolozi i oni što imaju direktnije uvide u stanje stvari. Ona nema pratioca, ljubavnika, nema potomaka. U tami minulih vekova ostaje i delikatno pitanje njenog devičanstva, da li je odvajkada takva; međutim, rano je stekla takvo određenje i danas je poznajemo kao Devicu. Afrodita, još jedna opasna Mediteranka, nema na Atenu uticaja, boginju rata ne može krotiti niko. Kao takva, u Ilijadi bori se rame uz rame sa grčkim junacima; imati njezinu naklonost značilo je biti uspešan i biti pobednik. Moralno superiornija bila je od Areja, takođe zaduženog za ratnu vrevu, pošto usred kreševa i varnica koje proizvodi oružje u mahnitom zamahu valja pokazati i malo pameti. U Odiseji štiti kraljeve, sveštene kraljeve mikenske kulture. Budući da u poznijim razvojima mita bdi nad Persejem i Heraklom, valjda negdašnjim mikenskim sveštenim kraljevima, biće da ju je više privlačila ličnost a ne samo zvanje kraljevsko. Iako je bila poštovana u celom grčkom svetu, u doba posle mikenskog smestila se u Atinu, i ime joj dala, i sa Atinom vezala zauvek, i ovo se preseljenje, neobično pomalo, poklapa sa ukidanjem monarhije i uvođenjem demokratskog poretka. Povezivana je sa pticama, sovom naročito, i zmijama. Njeno rođenje i nadmetanje sa Posejdonom za prevlast u gradu, tokom kojeg je Grcima darivala jedan od najvažnijih darova zemlje – maslinu, prikazano je na dramatičnom reljefu Partenona. Iz Hesioda, učitelja mitske genealogije, doznajemo da nema poznatu majku – rođena je iz Zevsove glave.
Mnogi su stanovnici njezinog grada, znani i neznani, razvijali njen lik – inkarnacije u kojima se obraćala smrtnicima; među njima dvojica naročito: Fidija vajar i Eshil tragičar. Prvi je u svojim skulptorskim remek-delima pokušao da njezin lik predoči onima koji je obožavaju, a drugi je u svojim Eumenidama nju prikazao kako osniva Areopag i oslobađa progonjenog Oresta.
Ovaj i ovakav narativ ne stremi nekom posebnom cilju, on je samo put koji sledi jednu viziju, put kroz izukrštane slojeve mediteranske kulture.
Boginja Atena i njene jezičke epifanije
Kada današnji Grk izgovori ουρανός, γη, θάλλασσα, λίθος, oglašava se rečima starijim od trideset vekova. Τragovima ovoga jezika može se ići od XIV veka pre nove ere do današnjeg dana. Antička faza razvoja grčkog jezika obuhvata mikenski period (u tekstovima na slogovnom pismu od XIV do XII veka pre nove ere), te arhajski i klasični period (od usvajanja alfabeta tokom VIII veka pa do IV veka pre nove ere); potom će uslediti helenistički period i rimski (IV vek pre nove ere do IV veka nove ere), vizantijski (od V do XV veka), i konačno savremeni.
Tokom II milenijuma pre nove ere, određeni broj grupa grčkih govornika velikog indoevropskog korpusa postepeno stvara uporišta na jugu Balkanskog polustrva, dolazeći u kontakt sa prethodnim drevnim mediteranskim narodima. Nastaje amalgam jezika i kulturnih i etničkih elemenata u kojem se neraskidivo mešaju kulturni proizvodi oba faktora – starijih Mediteranaca i Indoevropljana došljaka. U velikim kolonizacijskim pokretima koji će docnije uslediti unutar mediteranskog basena, grčka plemena okružuju celi Mediteran te oko njega sede kao žabe oko bare, po Platonovim rečima.
Može se pretpostaviti da je tokom pomenutog II milenijuma grčki zadobio one posebne odlike koji su ga učinili vidljivim i posebnim unutar indoevropskog kompleksa; svojevrsni izolat u okviru ove velike jezičke porodice posedovao je zajedničke odlike sa jezicima koje danas slabo poznajemo – kao što su frigijski ili makedonski. U antičkom periodu, u doba pisane istorije, postojali su brojni grčki dijalekti sa posebnim fonetskim i morfološkim odlikama, ali međusobno razumljivi. I sami drevni Grci bili su svesni ovog širokog spektra dijalekatske raznovrsnosti, a moderni učenjaci klasifikuju ih na različite načine, sledeći upotrebu u književnosti i brojne natpise koji su očuvani. Sasvim grubo uzevši, mogu se podeliti na zapadnu grupu, sa dorskim kao glavnim dijalektom, potom na eolsku, jonsko-atičku i arkadsko-kiparsku; ova poslednja bila je zanemarena još od strane antičkih pisaca, pošto se nije uzdigla do nivoa književnog jezika.
Takva lingvistička situacija dovela je do razvoja književnih oblika vezanih za pojedine dijalekte kao sredstvo izražaja i jezički ambijent. Homerska epika, u obliku u kojem je vezana za pismo, pokazuje mešavinu eolskih i jonskih oblika uz „završnu“ atičku redakciju. Horska lirika izvorno je dorski oblik, proza se razvija najpre u jonskom ambijentu (Herodot i Hipokrat), potom u atičkom (Tukidid, Platon). Atički je jezik dijaloga u tragediji, dok se pored atičke komedije na Siciliji razvila i dorska. Lirska ili melička poezija, u zavisnoti od pesnikovog ili pesnikinjinog porekla, jeste jonska (Hiponakt), lezbljanska (Alkej i Sapfo), ili beotska (Korina).
Tek počev od IV veka, tokom helenističkog perioda a potom rimskog, Grci su, do tada podeljeni u pojedinačne gradove-države, polise, sa izuzetno jakim težnjama ka lokalnoj autonomiji i samobitnosti, iskusili političko jedinstvo. Jonsko-atički jezički standard postao je preovlađujući i osnova je kasnijeg jezičkog razvitka, bez obzira na dijalekatske forme koje su upotrebljavane iz stilističkih razloga, želje za arhaiziranjem ili manirizmom. Ono što se obično naziva klasičnim periodom jeste doba stalne elaboracije i usavršavanja ranije tradicije koja je dovela grčku književnost do stepena koji raspoznajemo kao jedan od najvećih proizvoda ljudskog duha.
Polazeći od stranog slogovnog pisma nejasnog porekla poznatog kao Linear A, u upotrebi na Kritu, Grci su negde oko 1400. godine pre nove ere stvorili takođe slogovno pismo za beleženje sopstvenog jezika. Ovo pismo – Linear B – dešifrovali su 1952. Britanci Majkl Ventris, arhitekta i šifrant u vojsci, i Džon Čedvik, klasičar. Na kratkim natpisima na vazama i drugim predmetima, iz Knososa, Mikene, Tirinta, Orhomena, Tebe, i na nekoliko hiljada tablica od nepečene gline koje je požar u Knososu sačuvao za večnost, potom Tebe, Mikene, i Pila, nema književnih tekstova. U pitanju je štura i jednolična evidencija kraljevskih palata, međutim, ove tablice govorile su grčkim. Sa svojih 90 znakova slogovno pismo nije odgovaralo potrebama beleženja grčkog i njegovoj jezičkoj prirodi, tako da i danas postoji nesigurnost u razrešavanju pojedinih čitanja. Ali kao izvor za poznavanje, barem delimično, stanja u kojem se drevno grčko društvo nalazilo pet vekova pre Homera, ono je od neprocenjive važnosti.
Mikensko pismo prestalo je da postoji kada i mikenska civilizacija, u XII veku pre nove ere, tokom invazije Doraca. U naredna četiri veka vladalo je mračno doba, grčki srednji vek, kako se obično naziva. Negde u VIII veku, polazeći od semitskih modela, Grci su ustanovili novi sistem pisanja, od nemerljivog značaja za dalji razvoj u vekovima – alfabet. Suštinska odlika njegova bila je korišćenje semitskih znakova za beleženje vokala grčkog jezika. Novi sistem munjevito se proširio čitavim grčkim svetom, imajući brojne lokalne varijante. Najstariji spomenici alfabetski koji se mogu smestiti u vremenu, oba iz otprilike 725. pre nove ere, jesu takozvana Dipilonska vaza iz Atine i Nestorov pehar iz grčke kolonije Iskije na Tirenskom moru. Sačuvano je desetine hiljada alfabetskih natpisa, na žalost i razumljivo najmanje iz najranijih faza razvoja. Originali književnih dela nestali su, a egipatski papirusi i vizantijski rukopisi pružili su nam one oblike, koliko god udaljene od izvornika, koje danas poznajemo. Alfabet, i danas u upotrebi u Grčkoj, svoju punu formu dosegao je u helenističkom dobu, i postao je uzorni model za mnoge druge poznate sisteme pisama.
* * *
Želimo li da zazovemo ovo božanstvo, da Atenu dozovemo kroz milenijumske naslage jezika i mitske istorije, uvidećemo da je mnogoimena i da pred pokušaje objašnjavanja porekla njenog imena iskrsavaju uobičajene teškoće svojstvene mnogim drugim slučajevima grčke etimologije; jer zadovoljavajućeg objašnjenja nema. U dijalogu Kratil, čuveni Platon daje, između ostalih, i ove maštovite etimologije zasnovane na promišljanjima i teorijama drevnih Atinjana:
„…Na ovom mestu, prijatelji moji, tumači Homera mogu, kako mislim, da pripomognu objašnjenjima starih. Jer većina njih u svojim objašnjenjima Pesnika smatra da je pod Atenom on mislio na um (νοῦς), i razumevanje (διάνοια); i stvaralac njezinog imena čini se da je imao sličnu zamisao; štaviše, naziva je još uzvišenijim imenom božanska mudrost (θεοῦ νόησις), kao da je hteo da kaže da je ona ta što poseduje um boga (ἁ θεονόα); … Možda ju je nazvao Teonojom, pošto je poznavala božanske stvari (τά θεῖα νοοῦσα) bolje od drugih. Možda je, takođe, želeo da poistoveti boginju sa razboritošću karaktera (ἐν ἢθει νόησις), nazivajući je Eteonojom; potom je on sam, ili neko drugi, želeći da ulepša ime, boginji dao ime Atena.“
Na mikenskim tablicama ispisanim Linearom B u Knososu, koje se datiraju u pozno minojsko II razdoblje i predstavljaju najstariji arhiv ovog slogovnog pisma, čitamo a-ta-na po-ti-ni-ja, što se obično tumači kao Gospodarica Atena.[1] Jedno drevno mediteransko božanstvo svakako se nahodi u ovim slogovima, ali razumljivo je da mnogo šta nije jasno. Na još uvek nedešifrovanim tablicama Lineara A, na kojima je zabeležen minojski jezik, ali još uvek bez jasne lingvističke klasifikacije i određenja, nalazi se serija znakova koja se čita kao a-ta-no-dju-wa-ja; razumljivo je i veliko iskušenje ovu seriju povezati sa mikenskim te je dopuniti sa mikenskim oblikom di-wi-ja – ćerka Zevsova[2], što Atena u mitskom narativu svakako jeste. Bez obzira na intencije i dovitljivost istraživača, na blistavi mediteranski pejsaž ponekad se spušta gusta magla i tako će, kako se čini, još dugo ostati; međutim, čini se da smo, čitajući simbole na ovim tablicama, ipak osetili božansko prisustvo.
U nama poznatijim razdobljima, arhajskom i dobu razvijene antike, boginja je poznata po imenu Ἀθήνη, a takođe i Ἀθηναίη; atički oblik Ἀθηναία[3] kasnije je kontrahovan u Ἀθηνᾶ i postao je, nakon reforme pisma arhonta Euklida 403. godine, njeno uobičajeno ime u Atini. Dorski oblik Ἀθάνα javlja se u tragediji, premda se koristi i Ἀθηναία, a takođe i u lirskoj poeziji. U eolskom okruženju javlja se nekontrahovano i raspevano Ἀθανάα.[4]
U pokušajima etimološkog tumačenja boginjinog imena, često se navodi koren AΘ, sa umetnutim –n-, nesumnjivo predgrčkog porekla.[5] Takođe, nije izvesna ni veza sa sanskrtskim vadh – udarati, i adh – breg.
Kao i ostala olimpska božanstva, Atena poseduje čitav niz kultnih imena, epikleza. U njima su zapretani i sačuvani nazivi drevnih božanskih funkcija, pojedina niža božanstva koja su se stopila sa uticajnijim i jačim tokom razvoja mitskog narativa ili je posredstvom njih zabeležen kakav događaj u kome je božanstvo pokazalo posebnu naklonost. Takođe, neka od njih delila je sa drugim članovima kolegijuma na Olimpu a neka su bila rezervisana samo za nju.
Među brojnim kultnim imenima, apelativima i epitetima, pomenućemo neke:
Ἀγελεία, Ageleja: Atena kao predvodnica i zaštitnica ljudi (od ἀγέλη, grupa, krdo), kod Homera u Ilijadi, IV 128, na primer, i Odiseji, III 378; ovaj apelativ odnosio se i na Atenu zaštitnicu ratnoga plena, Ilijada, VI 269.
Αἴθυια, Aitija, Odiseja, V 337; apelativ se izvodi iz nazive ptice gnjurca, iz roda Puffinus, i označava vezu Atene sa pomorstvom, umećem brodogradnje i vođenja broda.
Njena uloga u sudskom procesu protiv Oresta, koji se odvijao pred Areopagom, najvišim krivičnim sudom u Atini, zbog ubistva majke Klitemnestre, Ateni je pribavila apelativ Ἀρεία, Areja.
Kod Homera, Ilijada, II 157, Odiseja, IV 762, Atena se još naziva Ἀτρυτώνη, Atritone – neumorna, nesavladiva.
Kao zaštitnica praktičnih veština, umeća i zanata, Atena se u raznim izvorima i na natpisima naziva Ἐργάνη, Ergane, radnica.
Ἵππια, Hipija, koja ima veze sa konjima, jeste Atena koja učestvuje u kultu Posejdona koji je stvorio prvog konja; njen doprinos ovoj plemenitoj veštini jeste pronalazak žvala i sedla.
Plutarh, u biografiji Perikla[6], navodi slučaj prilikom gradnje Propileja na Akropolju koji je boginji pribavio epitet Higija (Ὑγίεια), od zdravlja:
„Propileje na Akropoli dovršene su za pet godina, a graditelj bijaše Mnesiklo. Čudan slučaj koji se kod gradnje dogodio otkrio je blizinu boginje koja ne samo da se nije držala po strani od gradnje nego se čak i sama prihvaćala toga posla i pomogla završiti ga. Najmarljiviji i najrevniji se obrtnik oklizne, padne s te visine, te se tako teško povredi da su liječnici digli ruke od njega. Kako je Periklo bio utučen, u snu mu se ukaže boginja i odredi način liječenja kojim je toga čovjeka brzo i lako izliječio. Zato je on i dao postaviti mjedeni lik „Atene od Zdravlja“ na Akropoli do njezina žrtvenika koji je, kako pripovijedaju, i prije onde stajao.“
Veoma poznati apelativ Palada, Atena Παλλάς, različito se tumači; može biti da je izveden od glagola πάλλω, vitlati, mahati (oružjem), ili, što je verovatnije, od παλλακίς, mlada žena, devojka. Moguće je da se u ovome imenu krije neko starije božanstvo koje je ustupilo mesto devičanskoj boginji.
Devičanska boginja, Devica, Παρθένος, svakako je najpoznatiji epitet i apelativ Atene; i njen najpoznatiji hram posvećen je ovome imenu. U širem kontekstu posmatrano, nije u pitanju konstatovanje samoga devičanstva, ili njegova pohvala, nego jedna od suštinskih odlika ovoga božanstva: održavanje čistote i kultne posvećenosti, samozatajnosti, što predstavlja silu koja povezuje sve elemente njenog karaktera.
Atena Polijada, Πολιάς, zaštitnica je grada Atinjana. Προμάχος, u prvim borbenim redovima, istaknut u borbi, još od homerskog doba ima ovo značenje. Πρόνοια Ἀθηνᾶ, ili starije, Προναία, boginja promišljanja, pro-misli, po Pseudo-Demostenu, 780.17, i Diodoru, XI 14, poštovana je u najvećem duhovnom i mantičkom centru drevne Grčke, Delfima.
U Homerovim epovima najčešći epitet Atenin je γλαυκῶπις, koji se obično tumači kao svetlooka; reč γλαύξ u ovoj složenici označava sovu, odnosno ćuka – Athene noctua, zbog bistrog i prodornog pogleda. Boginja je sa ovom pticom povezana još od arhajskog razdoblja; preko povezanosti sa Atenom postala je nacionalni simbol a kasnije i simbol mudrosti.
Neobični epitet boginjin, Tritogeneja, Τριτογένεια[7], tumači se na razne načine; vezuje se za ime libijskog jezera Triton, a možda će pre biti da je u pitanju reka u Beotiji, koja se uliva u Kopaidsko jezero; ovo je mesto, sa posebnim svetilištem, naročito slavljeno kao postojbina boginje. S druge strane, vezuje se za drevno morsko božanstvo ili indoevropski koren trito-, što znači treći, kao treća ćerka Zevsova. Čak je i Rimljanin Ovidije, u svojim Metamorfozama, ponekad oslovljava sa Tritonia.
Jaka i neraskidiva veza postoji između grada Atine – u grčkom pluralni toponim Ἀθῆναι: Atine i dan danas, što nije usamljen primer u ovom jeziku – i istoimenog božanstva. Iako je poznat mitski narativ o takmičenju Atene i Posejdona za prevlast nad gradom i boginjina pobeda, ipak ostaje pitanje: ko je kome dao ime, boginja gradu ili grad boginji? Danas kod modernih učenjaka preovlađuje stav da je boginja dobila ime po gradu[8], pozivajući se na analogne primere drugih antičkih grčkih gradova u kojima su takođe bila poštovana eponimna božanstva. Tako je, na primer, u Mikeni postojala boginja zvana Mikena a njeno sestrinstvo, koje se staralo o njezinom kultu nazivalo se Mikene; Teba je takođe imala svoje božanstvo istoga imena a sam grad takođe predstavlja pluralni toponim. Prema mitu, ovakvo sestrinstvo postojalo je i u Atini (Atinama), i bilo je posvećeno kultu boginje. Po starini svojoj ovo pitanje ostaje zauvek izvan našeg domašaja, a tada, u tmini prošlosti, uspostavljena veza ostaje nesporna činjenica.
Atena u grčkoj religiji i mitologiji
Čini se da se ne može izgovoriti sintagma grčka religija a da se u isti mah ne izgovori i reč mitologija. Antička grčka religija skup je zamisli drevnih Grka o bogovima, shvaćenih u ljudskom obličju, i načina na koji se oni poštuju. Mitologija, pak, skup je tradicionalnih pripovesti, međutim, ova dva pojma neraskidivo su povezani. Štaviše, u grčkom jeziku i ne postoji reč za religiju samu; najbliža ovom pojmu jeste reč eusebeja[9]. Čitav milenijum trajala je živa grčka vera – od vremena Homerovog, dakle IX, VIII vek pre nove ere, pa do vremena cara Julijana Apostate, IV vek nove ere. Starije tragove teško smo u stanju da pratimo, mogu se samo nazirati u drevnim pričama i arheološkom materijalu. Grčka vera išla je svuda sa Grcima; najdalje je stigla tokom Aleksandrovog pohoda a pod njenim najjačim uticajem našlo se jedno italsko pleme – potonji moćni Rimljani. Postojanost lokalnih kultova, još jedna od prepoznatljivih odlika, transformisala je drevne heroje, pa čak i božanstva, u hrišćanske svetitelje; kultura renesanse u Italiji doprinela je daljim evolutivnim koracima i veoma jakom uticaju drevne vere na ikonografiju i umetnost hrišćanstva.
Svakako najistaknutija odlika drevne grčke religije jeste verovanje u veliki broj antropomorfnih božanstava uz najmanju moguću meru dogmatizma i fiksirane, propisane, verske istine. Iako je bila prvenstveno fokusirana na lokalni kult, uz određeni broj svegrčkih, panhelenskih, parohijalna tako reći, grčka religija rado je prihvatala strana božanstva i kultove: tračka božanstva Bendidu i Kotito, frigijska Kibelu i Sabazija, te egipatska Izidu i Serapisa. Tajnovitost određenih kultnih radnji i stroga obaveza njihovog čuvanja takođe onemogućaju neposredniji uvid; još uvek nije jasno precizno delovanje proročišta u Delfima; neki važni verski događaji, kakvi su Eleuzinske misterije, slabo su poznati, upravo zbog obaveze posvećenika na čuvanje tajne. Tumačenja hrišćanskih pisaca svakako ne idu u prilog težnji za upoznavanjem, a arheološka istraživanja, iako iznose na svetlost dana materijalne ostatke, ne mogu sasvim da otkriju verska ubeđenja i zanos. Najvažniji izvori, stoga, jesu književni, dela istoričara, filozofa i dramskih pisaca; među njima posebno se ističe Pausanija, iz II veka nove ere, koga često sledi onaj koji po Grčkoj putuje.
Grčka religija razvijala se tokom epohe neolita u izvornim oblastima, prvobitnim prebivalištima indoevropske etničke grupe u centralnoj Evropi. Indoevropsko nebesko božanstvo, kasnije poznato kao Zevs, Jupiter, Dyaus, upravljalo je vremenskim prilikama, što je od vitalnog značaja za svet koji je zavisio od poljoprivrede. Tokom migracija ka jugu kontinenta, ovi Indoevropljani asimilovali su drevne preindoevropske i pregrčke kultove; ostaje otvoreno pitanje da li su Grci u ova protovremena zamišljali svoja božanstva u zoomorfnom obliku ili nekom drugom, tek svako od njih posedovalo je neku naročitu životinju. U daljem razvoju ova simbioza, započela kao konflikt, dobijaće različite oblike; sam Zevs postao je stanovnik Krita, potom pratilac moćne Here iz Argosa i drugih centara mikenske kulture; Atena, po svemu sudeći čuvarka mikenskih palata i vladara, njegova ćerka, a Artremida, gospodarica divljih zveri, Apolonova sestra bliznakinja. Tokom arhajskog doba zaokružen je grčki panteon, u delima Homera i Hesioda, nebeski poredak ogledao se u zemaljskom, i formulisani su moralni postulati. Štaviše, nešto pre Homerovog doba u Grčku se doseljava još jedno zanimljivo božanstvo, poreklom iz Frigije ili Trakije, Dionis, i nastaje niz orgijastičkih kultova. S druge strane, tokom VI veka pre nove ere, ova religijsko-mitološka struktura dobila je novog i neočekivanog takmaca koji će u vekovima koji dolaze odigrati ključnu ulogu u razvoju evropske duhovnosti: jonsku filozofiju. Heraklit iz Efesa i Ksenofan iz Kolofona gaje otvoreni prezir prema religiji, a njene postavke iskušavaju i dovode u pitanje, svaki na svoj način, dramski pisci Euripid i Aristofan. I pored svega, zvanična religija jača i održava se, doživljavajući svoj vrhunac na krajnje vidljiv način u gradnji hramova kakav je Partenon. Narodna vera razvijala se i tekla je naporedo sa državnim kultom. Seljaci su poštovali arkadskog Pana i Nimfe, priroda je bila naseljena čitavim nizom mitskih bića, Drijadama, Hamadrijadama, Nereidama. Misterijske religije naročito se razvijaju tokom helenističkog perioda u kojem je dominirala pojava jednog od bogova na zemlji, Aleksandra Velikog.
Grci su svoja antroporfna božanstva smatrali besmrtnim upravljačima prirodnih sila; svako od njih imalo je svoju oblast delovanja i svoja kultna imena. Homer ih dovodi u vezu sa ljudima, ona staju na stranu pojedinih junaka, pomažu i smetaju, a Hesiod izvodi detaljne božanske genealogije i kosmogoniju.
Univerzum je za Grke prvenstveno usmeren na čoveka. Odnos čovekov prema božanstvu ima dve dimenzije. Kao član zajednice, on učestvuje u prinošenju žrtava za njezin napredak i zdravlje; kao pojedinac sa božanstvom zasniva individualni odnos, oličen u ogromnom broju votivnih darova sa najraznolikijim povodima. Lični odnos, razvijen i produbljen, doveo je i do čitavog niza eshatoloških ubeđenja.
Grčka religija nema pisane teologije, niti utvrđenih dogmi. Ipak pojedini sveti spisi javljaju se u obliku himni, proročanstava, natpisa, i eshatoloških uputstava. Najrazrađenije su Homerske himne, od kojih su neke najverovatnije bile sastavljene za određene praznike, premda je njihov sadržaj mahom mitološki. Poseban značaj imaju proročanstva, rasuta u litrerarnim izvorima, mada se može konstatovati da prevashodno predstavljaju retrospektivne sastave, nalik hebrejsko-grčkim Sibilinskim knjigama.
Priroda je bila hram najranijim religijama. Božanstva su poštovana na naročitim mestima, proplancima, rtovima, pećinama. Mikenska božanstva nisu imala hramove, nego su živela u domovima kraljeva. Od suštinske važnosti bio je prostor posebno namenjem božanstvu – temenos, koji je mogao imati i posebni žrtvenik. Prvobitne drvene hramove homerskog doba – naos, docnije će zameniti građevine od porosa ili mermera; oni potom postaju složeniji i veći, dobijaju kolonade od stubova. Sveštenstvo je i u državnim kultovima podrazumevalo predački angažman, stare porodice održavale su kult; Eteobutadi kult kralja-heroja Erehteja u Atini; porodica Praksiergida starala se za pranje Atenine odeće tokom praznika Plintirija; Klitijadi i Jamidi starali su se o Zevsovom žrtveniku u Olimpiji. Nema oficijelnog sveštenstva u Grčkoj, premda su bila poželjna neka tehnička znanja i upućenost u ritualne postupke; nije bilo ni polnog određenja, mada su Atena i Hera više volele sveštenice a Izida i Kibela sveštenike. Brojni praznici poznati su nam po imenu ali često nedostaju detalji. Najbolje poznati jesu Panateneje u Atini koje su praznovane sredinom leta, a svake četvrte godine održavane su Velike Panateneje. O velikim Dionizijama odvijala su se dramska takmičenja; njima je predsedavao sam Dionis oličen u kultnom kipu koji se pred kraj takmičenja unosio u pozorište. Olimpijske igre, sa čuvenim primirjem, bile su deo velikog Zevsovog praznika koji se svake četvrte godine održavao u bogu posvećenom svetom prostoru.
Grčka religija otelotvorena je u umetnosti, premda su neke od prikazanih scena često zbunjujuće i podležu različitim tumačenjima. Od glinenih figurina do kipova od bronze i mermera, ova umetnost postajala je sve bogatija i razrađenija. Raznolike vrste vizuelnih prezentacija mogu se pratiti od najranijih vremena do finalne apsorpcije od strane hrišćanstva.
Iako je njena suština jasno i postojano izražena, grčka religija predstavljala je sistem koji se neprestano razvijao; unutar politeizma razvila se klica monoteističkog pristupa u kultnoj obradi Zevsa, već kod Homera i Hesioda; pesnici i filozofi često se pozivaju na Boga, ne navodeći nijedno konkretno ime. Međutim, uvek naglašavajući primat čoveka, Grci su ovome dali slobodu da božanstvo poštuje onako kako želi.
Korpus narativa o bogovima, herojima i kultnim radnjama predmet je grčke mitologije. Premda su još u antici kritičniji mislioci, kakav je Platon, uvideli da u ovim narativima postoji značajan udeo fikcije, popularna vera doživljavala ih je kao istinite pripovesti. Takođe, grčka mitologija imala je ogroman uticaj na umetnost i književnost Evrope, premda su i drugi narodi, u svim fazama razvoja kulture i civilizacije, razvijali svoje mitove u kojima su objašnjavali pojave u prirodi, kazivali dela bogova i junaka ili objašnjavali poreklo društvenih institucija. Starim Grcima mitski narativi pomagali su da prosvetle religiju, da je učine shvatljivom vernicima kroz jasne i slikovite zamisli; nisu izostala ni alegorijska tumačenja, od antike pa sve do renesanse, u kojima su drevni narativi dobijali nove poveznice. Moderna evropska kultura duboko je zahvatala u izdane grčke mitologije; od književnosti i psihoanalize pa sve do savremene nauke, sveta zabave i marketinga, grčki mitološki likovi zadobijali su bezbrojne transformacije i primene.
Kao glavni izvori ovih narativa, u kojima se često zatiču i starije faze razvoja, ponovo stoje Homer i Hesiod. U svojim epovima, koji prenose tradicionalni sadržaj mikenske kulture, Homer je pružio koherentnu celinu pripovesti o bogovima i junacima, do detalja opisujući njihove podvige, ljubavi i mržnje. S druge strane, i za razliku od Homera, Hesiod je bio više posvećen kosmogoniji i borbi između starih i novih božanstava za preimućstvo, što ga približava sličnim bliskoistočnim mitskim narativima. Različite varijante mita, lokalne ili manje u opticaju, sačuvali su pesnici – ponajviše Pindar; dramska tradicija, oličena u velikoj trijadi koju najbolje poznajemo Eshil-Sofokle-Euripid, takođe je veoma upečatljiva po varijantama koje donosi. Sakupljanje mitskih obrazaca i njihovo tumačenje naročito će se razviti u eposi helenizma, kod aleksandrijskog učenjaka Kalimaha i proznog pisca Euhemera; ovome potonjem dugujemo i jedan od pravaca u tumačenju, takozvani euhemerizam, po kojem su božanstva izvorno ljudska bića. Vizuelne umetnosti, skulptura i vazno slikarstvo posebno, jesu naročiti dodatak i dopuna literarnim izvorima.
Mitski narativi kod Grka obuhvatali su mitove o postanju i nastanku sveta; Hesiod započinje od četiri božanska bića – Haos, Gea, Tartar i Eros – te potom izlaže proces stvaranja. Na ove mitove nadovezuju se oni o razdobljima sveta, od zlatnog do gvozdenog, te pokušaji objašnjavanja postojanja zla i nedaća u svetu, egzemplarno iskazani u mitu o Pandori.
Najbrojniji narativi jesu oni o pojedinim bogovima i herojima. U njima se izlaže njihovo poreklo, pobede nad čudovištima i nadvladavanje svih izazova, ljubavne afere te povezanost sa pojedinim kultnim mestima i radnjama. Ove su tvorevine veoma složene i slojevite, sa čestim docnijim iznalaženjem povoda, u vremenima kada je prvobitni mitski obrazac postao nejasan i nerazumljiv. Mitovi o junacima u sebe inkorporiraju elemente tradicije i narodne priče; priča o Argonautima primer je jednog veoma složenog narativa, dok je Odiseja uzoran primer skoro totalnog uključivanja popularnih pripovesti u epiku. Sama imaginacija stvaraoca, osobe po imenu Homer ili neke druge, imala je svoje mesto i ulogu u kreaciji lika, prema pretpostavljenim prototipovima koji datiraju iz ranijih razdoblja.
U grčkim mitovima često se predstavljaju metamorfoze u životinje; sam vrhovni bog Zevs doživeo ih je nekolicinu, što ne mora nužno da ukazuje na teriolatriju kao razvojnu fazu; bogovi često silaze među smrtnike, kao u priči o Baukidi i Filemonu koji pod svoj krov primaju Zevsa i Hermesa, pretvaraju se u drveće i biljke. Mitovi o udaljenim zemljama, kakav je onaj o Hiperborejcima, ili čudovišnim bićima – kakvi su Kentauri ili Amazonke – čine sastavni deo ovog korpusa.
Najranije likovne predstave mitskih ličnosti i motiva javljaju se u poznomikenskoj umetnosti; premda postoje nejasnoće, u njoj su identifikovani Kentauri, Sirene, čak i Zevsova ljubavnica Europa. Tokom VIII i VII veka pre nove ere ove ličnosti i motivi polako osvajaju umetnički i zanatski prostor da bi u klasičnom razdoblju postali opšta mesta; Atenino rođenje, na primer, prikazano je na istočnom zabatu Partenona. Najšira moguća publika mogla je s velikom lakoćom da ove prizore prepozna, a prema naznakama u dramskoj književnosti – zaključno sa Aristofanovom parodijom – za široke slojeve stanovništva možemo pretpostaviti duboku impregniranost mitskim sižeima. Nakon vizuelnog posredništva Rima, veliki majstori Renesanse daju novu dimenziju mitologiji, u delima Botičelija – Rođenje Venere / Afrodite – Rafaela, Mikelanđela i Leonarda.
Nije potrebno ovom prilikom posebno naglašavati koliko su mitski sižei prisutni u grčkoj književnosti i filozofiji. Posredstvom latinskog, i naročito Ovidijevog dela, grčki mit uticao je na pesnike srednjeg veka, Petrarku, Bokača, Čosera, potom na Dantea, engleske pesnike elizabetanskog doba, Miltona; Rasin, Gete, i naročito Šekspir, oživljavaju i transformišu mitske sižee u drami i poeziji. Klasični motivi dopiru i do savremenosti, u delima čitavog niza stvaralaca: Žana Anuja, Žana Koktoa, Žana Žirodua, Judžina O’ Nila, T. S. Eliota, Andre Žida, a sasvim poseban doprinos savremenim transpozicijama mita pružio je Džems Džojs u magistralnoj Odiseji XX veka, romanu Uliks.
Iako je činjenica da se sami počeci mita gube u tmini prošlosti, jasnoća, neposrednost i implicitni humanitet grčkog mita, i njegov imaginativni sadržaj, i danas predstavljaju etički i estetički podsticaj i izazov.
***
Kao što je prethodno pomenuto, poreklo imena boginje Atene gubi se u maglama Mediterana; ne može se objasniti grčkim i indoevropskim jezičkim elementima, stoga najizvesnije pripada iskonskim ženskim božanstvima ovoga podneblja, kasnije uključenim sa raznolikim funkcijama u panteon indoevropskih došljaka i osvajača. Sama Atena zauzela je visoko mesto, prema Elijadeu[10], svakako je najznačajnija grčka boginja posle i pored Here.
Među različitim teorijama o njezinom poreklu najšire prihvaćena jeste ona Nilsonova, o Ateni kao pregrčkoj zaštitnici minojskih kraljeva i prinčeva, koju će kasnije zadržati i grčka mikenska kultura.[11] Domaće, tako reći kućno, božanstvo staralo se o raznim aspektima života minojsko-mikenskih palata-tvrđava; u vreme mira starala se o domaćim poslovima, kako muškim tako i ženskim, dok bi u vreme ratne opasnosti poprimala obeležja borbene boginje. U tom se smislu može shvatiti naslov a-ta-na po-ti-ni-ja, Atena Gospodarica, na tablici iz Knososa ispisanoj Linearom B. Na takozvanoj Freski Procesije u Knososu, dvadesetak figura sa obe strane kompozicije prilaze centralnoj figuri, odevenoj po minojskoj modi i golih grudi, sa podignutim rukama; u rukama onih koji prilaze nalaze se posude, koje se mogu protumačiti kao žrtveni darovi. U ovoj centralnoj figuri neki naučnici[12] vide minojsku prethodnicu Atene. Štaviše, Nilson smatra da se u minojskoj zmijskoj boginji mogu videti rane predstave boginje Atene, tvrdeći da je boginja prošla i kroz teriomorfnu fazu, budući sama ptica, sova, ili boginja ptica. U III pevanju Odiseje ona uzima obličje morskog orla. Drugi tvrde da je pre pojave u umetnosti Atena izgubila ptičju obrazinu i krila, sada svedene samo na atribute: „Athena … has completely shed her animal form, has reduced the shapes she once wore of snake and bird to attributes, but occasionally in black-figure vase-paintings she still appears with wings.“[13]
Izvesno je da kult boginje Atene čuva neke aspekte protoindoevropskog višefunkcionalnog božanstva. Bliski istok i njegove civilizacije mogle su imati uticaja na ovaj kult, o čemu svedoče bliskoistočne boginje-ratnice kakve su istočnosemitska Ištar i ugaritska Anat, koje su u ikonografiji prikazivane sa oružjem. Atenino rođenje veoma nalikuje na predstavu rođenja boginje Inane.
Prema tvrdnjama nekih učenjaka[14] Atena je barem u jednom periodu svog razvoja bila i solarno božanstvo. Ovakve široko zasnovane tvrdnje potpomognute su određenim atributima i okolnostima, kao što su posedovanje ogledala ili izum predenja, što je približava boginjama kakva je baltička Saule; Atenino povezivanje sa Meduzom, koja se takođe smatrala nekom vrstom solarnog božanstva, dodaje na solarnoj dimenziji njezinog kulta. U keltskom svetu došlo je do sinkretizma sa boginjom Sulis, čije se ime izvodi iz indoevropskog korena kojem pripadaju imena mnogih solarnih božanstava. Što se grčkog sveta tiče, sunce je personifikovano u liku Helija, uz očuvanje nekih reliktnih boginja kao što je Alektrona. Polazeći od napred iznetih Nilsonovih stavova, teško je oteti se utisku da su solarne teorije Atene nekako superflous.
Platon navodi da su u Saisu u Egiptu poštovali boginju po imenu Net, koju on poistovećuje sa Atenom prema interpretatio graeca; Net je drevno egipatsko božanstvo rata i lova, ali je takođe povezano sa predenjem; njen kult datira iz predinastičkog perioda; u grčkoj mitologiji postoje narativi o tome da je Atena posetila oblasti u severnoj Africi, uključiv i oblast oko reke Triton u Libiji, te je stoga Tritogeneja, te Flegrejsku ravnicu na Apeninskom poluostrvu. Polazeći od ovih i sličnih narativa, sinolog Martin Bernal postavio je hipotezu o Crnoj Ateni[15] po kojoj je Net iz Egipta stigla u Grčku, zajedno sa velikim brojem civilizacijskih i kulturnih činjenica; sve i ako se prizna potreba (ovoga vremena) za stanovitom deevropeizacijom grčke civilizacije, Bernalova knjiga ostaje samo jedno od povremenih talasanja u naučnom svetu koje za kratko privuku pažnju svojim nategnutim i arbitrarnim tumačenjima.
Atenino rođenje, u mitskoj pratami, jeste čudesno. Nakon što je Zevs uzeo za ženu Metidu, Μῆτις, Okeanovu i Tetidinu ćerku, najmudriju od svih boginja koja se dobro razumevala u poslove ljudi i bogova, dobio je upozorenje i proročanstvo da će mu ona posle ćerke roditi sina koji će postati vladar kosmosa. Sujetni Zevs sakrio je Metidu u svoje telo; nakon izvesnog vremena osetio je jaku glavobolju te je pozvao Hefesta, u nekim verzijama Prometeja, da mu pomogne; Hefest je bojnom sekirom, dvoseklim labrisom, udario Zevsa po glavi i iz nastale raseline iskočila je Atena, u punoj ratnoj opremi i sa bojnim pokličem koji je potresao celu zemlju i nebo[16]. Mitska logika koja sažima prostor i vreme docnije će, u klasičnom razdoblju, u narativ o rođenju Atene uključiti i Heru koja je isprva bila ljuta zbog prinove, međutim, kasnije se i ona poradovala, kao da joj je Atena rođena ćerka[17]. Zamisao o bezgrešnom začeću Ateninom privukla je, razumljivo, pažnju hrišćanskog apologete II veka nove ere Justina Martira: „Kaže se da je Atena Zevsova ćerka, i nije začeta u polnom odnosu, nego, kada je bog pomišljao na stvaranje sveta posredstvom reči (logos), njegova prva misao bila je Atena.“
U drugim verzijama mitskog narativa Atena je ćerka Kiklopa Bronta koji je zaveo Metidu i oplodio je, kasnije prisilivši Zevsa da je proguta.[18] Etymologicon Magnum navodi da je ona ćerka daktila Itona, dok hrišćanski pisac Eusebije iz Cezareje u fragmentima koje pripisuje polulegendarnom feničanskom istoričaru Sanhunijatonu – za koje veruje da su nastali pre Trojanskog rata – Atenu čini ćerkom Krona, kralja grada Biblosa koji je obišao čitav naseljeni svet i priključio Atiku Atini.
Kao Ateninog vaspitača mit navodi Tritona, sina Posejdonovog i Amfitritinog, čije je stanište u dubinama mora ili u Tritonskom jezeru u Libiji. On je morsko božanstvo, kao Nerej ili Glauk. Jednom prilikom, tokom vežbanja u ratnim veštinama i rukovanjem oružjem, Atena je nehotice ubila svoju drugaricu Paladu, Tritonovu ćerku. Boginja je potom uz žalosti načinila drvenu statuu – paladion (Παλλάδιον) – i postavila je pored Zevsa. Ovaj apotropejski kip imao je veliku snagu u odbrani gradova i mnogi gradovi tvrdili su da ga poseduju, Troja, Argos, Atina, Sparta, docnije Rim. Zevs ga je bacio sa Olimpa, kada je ovu svetinju dotakla Elektra, i on je pao u trojansku ravnicu gde je za njega načinjen hram. U vreme Trojanskog rata, prema mitskom narativu, Prijamov sin Helen objavio je Grcima da će zauzeti grad tek kada se dokopaju Paladiona. Stoga su Diomed i Odisej ukrali Paladion koji će kasnije dospeti u Atinu. Prema jednoj poznijoj priči, Grci su iz Troje odneli samo njegovu kopiju a pravi će iz zapaljenog grada odneti Eneja i doneti ga na obale Lacija; kasnije će biti čuvan u Rimu kao najveća svetinja u hramu boginje Veste. Celokupan narativ nastao je da bi se objasnilo kultno ime Atene – Palada; stari mitograf Pseudo-Apolodor tvrdi da je Palada bila posebno božanstvo koje je Atena nadvladala u boju.
U svim mitskim narativima Atena je uvek označavana kao Devica – Παρθενος. Brižljivo je to devičanstvo čuvala i nije imala veza ni sa bogovima ni sa smrtnicima. Hefest je jednom prilikom Atenu zatražio za ženu, pošto je pomogao pri njeznom rođenju. Veće bogova udovoljilo je Hefestu, međutim, kada je ovaj svoju nevestu odveo u ložnicu, ona je nestala. U drugoj varijanti mitskog narativa Hefest je progonio Atenu želeći da je uzme na silu; u svome uzbuđenju izlio je svoje seme na boginjinu butinu. Zgađena Atena obrisala se pramenom vune koju je odmah bacila na zemlju; iz ovoga semena rođen je Erihtonije (Ἐριχθόνιος), još jedan iz niza zanimljivih mitoloških likova. U nekim narativima potomak je samoga Zevsa, sin kralja Dardana i Teukrove ćerke Bateje; bio je najbogatiji među smrtnicima; po drugom mitu, sin je Hefesta i Geje ili Atide, ćerke atinskog kralja Kranaja. I u samom mitu o rođenju Erihtonija na opisani način postoje varijante; iako su bogovi Hefestu obećali Atenu, Zevs je potajno svoju ćerku savetovao da svoje devičanstvo brani silom; najpre je bežala od Hefesta dok ga u jednom momentu nije udarila kopljem. Po drugom, sama je boginja došla kod Hefesta, veštog kovača, da joj izradi oružje i oklop. U svim narativima Hefest je veoma uzbuđen da pri prvom susretu sa boginjom izliva svoje seme. Atena nije usmrtila novorođenče nego ga je stavila u jedan kovčeg ili korpu, i predala ga na čuvanje ćerkama atinskog kralja Kekropa Hersi, Pandrosi i Aglauri, i zabranila im da ga otvaraju bez daljih objašnjenja. Devojke, međutim, nisu uspele da odole iskušenju radoznalosti i otvorile su kovčeg u kome su videle Erihtonija ili samog u obličju zmije ili sa zmijama koje su ga čuvale. U različitim narativima razlikuje se navođenje ko je od njih zapravo otvorio kovčeg, međutim, najmanje dve od njih završile su u ludilu, zbog onoga što su videle, a jedna atička vaza daje prizor progona od strane zmija čuvarki. Sve se odigralo u boginjinom odsustvu, pošto je bila otišla u Palenu da donese stenu kojom će utvrditi Kekropov grad – Atinski Akropolj. Vraćajući se u Atinu, u susret joj je doletela vrana i saopštila novosti. Uzrujana boginja ispustila je stenu koju je upravo nosila i to je današnje brdo Likabet. Pored ostallih varijanti narativa, Aglaura (Ἄγλαυρος) se u atičkoj kultnoj legendi pominje kao heroina koja se zbog jednog proročanstva bacila u provaliju; Atinjani su joj podigli svetilište na severnoj strani Akropolja, u kome su mladići polagali zakletvu da će braniti domovinu. Takođe, ime je jedan od epiteta same Atene; formalizovana kao ličnost, postala je boginjina sveštenica a posvećen joj je i Atenin praznik Plinterije, tokom kojega je vršeno ritualno pranje Ateninog kultnog idola, što predstavlja praznik ritualnog očišćenja. Na kiparskoj Salamini, gde je poštovana sa Atenom i Diomedom, prinošene su joj i ljudske žrtve…
Şvakako jedan od najpoznatiji mitskih narativa jeste onaj o nadmetanju Atene i Posejdona za prevlast nad Atinom. Prema dogovoru, Atena je stanovnicima Atine podarila kultivisanu maslinu, dok je Posejdon udarcem svoga trozupca na Akropolju otvorio izvor slane vode. Bogovi na Olimpu, ili sam kralj Kekrop sa najmudrijim Atinjanima, doneli su odluku da se prednost da Ateni, zbog dara koji je bio korisniji od slane i nepitke vode, koja je sama po sebi predstavljala prikaz čuda hirovitog boga, i tada proglasio Atenu glavnom zaštitnicom grada; štaviše, dar se ispostavio veoma korisnim – maslina je davala drvo, ulje i hranu, i postala je glavni faktor ekonomske stabilnosti i uspeha. U alternativnim verzijama mita, Posejdon je Atinjanima podario prvog konja, a nalazimo ga kod Vergilija u Georgikama. Na mestu gde se ovo nadmetanje odigralo docnije je sagrađen hram Erehtejon, u čijem se svetom prostoru nalazio trag udarca Posejdonovog trozupca, njegov slani izvor i boginjina maslina. Prema tumačenaju Roberta Grevsa, Posejdonovo nastojanje da ovlada pojedinim gradovima politički je mit u koje se odslikava sukob između patrijarhata i matrijarhata.
Atena ratnica imala je važnu ulogu u borbi bogova sa gigantima. Giganti Palant i Enkelad bili su njeni protivnici; Palanta je odrala i od njegove kože načinila je sebi oklop a drugoga je gađala i pogodila ostrvom Sicilijom te on i danas danji počiva ispod Etne.
Za razliku od boga Areja, oličenja divlje borbe i ratnog zanosa i meteža, Atena je bdila nad promišljenim i razumom vođenim poduhvatima. Bila je zaštitnica i saborkinja mnogih grčkih junaka – Jasona, Herakla, Perseja, Tezeja, a njena zaštita protezala se i na njihove potomke. U Trojanskom ratu njeni miljenici bili su Diomed, Odisej, Ahilej i Menelaj, budući na strani Grka. Zbog njih se sukobljava i sa samim Arejem i tek je naredba oca Zevsa uklanja sa bojnog polja. Domišljatom Odiseju pomaže da se vrati kući nakon rata, prilikom pružanja pomoći preobražava se u razne likove. Za razliku od Zevsa koji štiti kraljevsku vlast ili položaj junaka kao takvog, Atena se svrstava uz konkretnu odabranu osobu, prema zakonima privlačnosti.
Zanimljivi su i narativi u kojima boginja pokazuje svoju tamnu stranu, povremenu surevnjivost i surovost.
Marsija (Μαρσίας), frigijski je silen, sin Hijagnida ili Eagra, kome se pripisuje pronalazak diaulosa, dvojnica. Živeo je u okolini grada Kelene i bio je poštovan zbog svojih vrlina. Susret sa Apolonom, najvećim umetnikom na liri, bio je koban po Marsiju; želeći da ustanove koji je instrument bolji i ko je veći umetnik, pristupili su nadmetanju, pred „žirijem“ koga su činili stanovnici grada Nise. Marsijino izvođenje bilo je bolje, međutim, dovitljivac Apolon počeo je da peva uz svuke lire a kasnije je instrument okrenuo naopako i tako nastavio, zahtevajući to isto od svog takmaca. Kako Marsija nije bio u stanju da svira na naopako okrenutom instrumentu, presuditelji su Apolona proglasili pobednikom. Njemu je dato pravo da po svom nahođenju kazni takmaca: Apolon je odrao Marsiju te je njegovu kožu okačio na jedno drvo dok je ovaj umirao u najstrašnijim mukama. Prema atičkom mitu, pak, dialos je izumela Atena. Međutim, kada je u jednom izvoru videla kako joj je lice izobličeno i obrazi naduvani dok svira, bacila ga je i proklela. Instrument je potom pronašao Marsija i tako se na njemu izveštio da je na kobni dvoboj, avaj, pozvao i samoga Apolona.
Mitski narativ o Tiresiji (Τειρεσίας), pored već uobičajenih varijanti, sadrži motiv kažnjavanja ugrožene čistote i devičanstva. Sin je Eueresa i nimfe Harikle, i oslepeo je u ranoj mladosti, kada je video boginju Atenu dok se kupala; premda ga je kaznila slepilom, podarila mu je štap i sposobnost da razume govor ptica. Tiresiji je pripisivana androgina priroda te proročki dar.
U mitskom narativu o Arahni (Ἀράχνη), takođe je sadržan motiv kažnjavanja obesti. Ona je bila čuvena tkalja, poreklom iz Lidije. Njene tkanine izazivale su divljenje mušterija, među kojima se nalazio i sam bog Dionis. Njeno hvastanje izazvalo je ljubomoru boginje tkalje, Atene, i ova je namerila da Arahnu kazni i da je nauči skromnosti. Uzela je obličje starice i tako se približila Arahni; ova je međutim izvrgla preziru, štaviše, izazvala je boginju na dvoboj; dok je Atena svoje tkanje ukrašavala prizorima bogova te smrtnika koji su pokušali da se s njima mere, što je bila jasna poruka, Arahna je svoju tkanicu ispunila (eksplicitnim) prizorima iz ljubavnog života besmrtnih bića. Razljućena Atena pocepala je Arahninu tkanicu i udarila je čunkom po licu. Tada je Arahna, postavši svesna koga je izazvala na dvoboj, pokušala da se obesi a Atena ju je pretvorila u pauka koji još uvek neumorno tka svoje mreže.
Gorgona (Γοργώ) je nakazno biće užasne pojave koje prebiva u Hadovim odajama. U kosi Gorgone bile su upletene zmije, a iz usta punih oštrih zuba palacalo je dugačak jezik; udovi Gorgone bili su od bronze a imala je i krila. Da bi se ovaj nesumnjivo apotropejski simbol objasnio, oko njega je nastao niz mitskih narativa. Kasnije je razvijen mit o tri Gorgone – Steni, Eurijali i Meduzi – Forkovim i Ketinim ćerkama koje su živele na krajnjem zapadu sveta. Dve starije sestre bile su besmrtne dok je najmlađa, Meduza, bila smrtna, i samo se na nju u narativima odnosi naziv Gorgona. Posebna opasnost, kako za smrtnike tako i za bogove, bio je njihov pogled koji je sve pretvarao u kamen. I pored toga jedan bog, Posejdon, zaljubio se u Meduzu; ova Meduza prvobitno je bila, prema tumačenjima, žena izuzetne lepote. Nju je upravo Atena pretvorila u nakazu, bilo zbog toga što je svoju lepotu upoređivala sa božanskom, bilo što je zavela Posejdona u samom Ateninom svetilištu. Meduzi će glave doći Persej i to uz svesrdnu Ateninu i Hermesovu pomoć. Pošto je Persej Meduzi odrubio glavu, iz njenog tela iskočili su krilati konj Pegaz i Hrisaor, čovek sa zlatnim mačem, plod njene i Posejdonove ljubavi. Samo zahvaljujuću čudotvornim kapima Persej je uspeo da umakne njenim sestrama koje su ga progonile. Pošto je njenu glavu iskoristio da pretvori u kamen Atlanta, Fineja i Polidekta, Persej ju je predao Ateni i ona će njome ukrastiti svoj štit. Ovde se neočekivano javlja i zamisao o Ateninom pronalasku diaulosa, naime, boginja je duvajući u jednu šuplju stabljiku podražavala zapomaganje Gorgoninih sestara. Ovaj po svemu složeni simbol doživeće brojne transformacije i adaptacije i do sada nije objašnjen na zadovoljavajući način. U daljim razradama mita, ponovo nailazimo na Tritonsko jezero u Libiji čijom je jednim delom vladala kraljica Meduza koja je izgubila svoj život u borbi sa Persejem. Počev od klasičnog razdoblja postoji težnja da se njen lik humanizuje a tokom cele antike korišćen je na predmetima zanatske izrade i delova vojne opreme, naročito oklopa.
Atena je učestvovala i u čuvenom narativu o Parisovom sudu. Pošto na svadbu Peleja i Tetide bejahu pozvani svi bogovi i smrtnici, osim Eride boginje razdora, ona je Afroditi, Ateni, i Heri dobacila zlatnu jabuku sa natpisom καλλίστῃ – najlepšoj. Pošto su sve tri bile podjednakog uverenja u jedinstvenost sopstvene lepote, pa i Atena, stvar je izneta pred Zevsa koji je jabuku odmah prebacio trojanskom princu Parisu, ne želeći da se sam nepotrebno zamera boginjama. Parisovu neodlučnost sve tri su odlučile da prekinu podmićivanjem; Hera mu je obećala vlast nad Azijom i Evropom, Atena mudrost i slavu u bitkama, međutim, Afrodite je ponudila najlepšu ženu na setu, Helenu Trojansku već udatu za spartanskog kralja Menelaja. Zlatna jabuka je po Parisovom sudu otišla u ruke Afrodite a druge dve boginje, silno, ljute zauzele su svoje strane u predstojećem Trojanskom ratnom teatru.
[1] Na tablici iz Knososa, KN V52 = doc. 208, čitaju se četiri mitska imena:
ATANAPOTINIJA
ENUVARIO – Enijalije, bog rata
PAJAVONE – Pean, Apolon
POSEDAO(NE) – Posejdon
Tablicu analizira Džon Čedvik, Mikenski svet, Beograd, 2002, prev. Lj. Crepajac, str: 137-141; titula potnia – gospodarica – iz indoevropskog je preuzeta grčka reč i po obliku i značenju potpuno odgovara sanskrtskoj reči patni. Međutim, iako je reč grčka, upozorava Čedvik, moguće je da se radi o prevodu predgrčkog značenja.
[2] Ventris, Michael; Chadwick, John, Documents in Mycenaean Greek, Cambridge, 1973; str: 88-89.
[3] Eshil, Eumenide 288, Aristofan, Vitezovi 763, Mir 271, Ptice 828, Ksenofont, Anabaza 7.3.39, i često na natpisima.
[4] Alkej 9, Teokrit 28.1.
[5] Tako u Greek-English Lexicon, H. G. Liddell, R. Scott, New York, 1883, s.v. Ἀθήνη; iz ovoga korena je i reč ἂνθος, potomak, klica, cvet; potom, svežina, dražest; sve su to atributi sasvim u skladu sa prirodom boginje. Pierre Chantraine, Dictionnaire etymologique de la langue grecque, Paris, 1968, pored konstatacije da se radi o „déesse grecque que l’on suppose une ancienne déesse minoenne“, ne daje nikakvu etimologiju.
[6] Plutarh, Usporedni životopisi, prev. Zdeslav Dukat, Zagreb, 1988; Periklo, 13.8.
[7] Ilijada, IV 514, Odiseja, III 378, Homerske himne, Hesiod, Teogonija.
[8] Walter Burkert, Greek Religion, Cambridge Mass, 1985.
[9] Εὐσέβεια, strah od bogova, poštovanje, dužnost prema bogovima, pobožnost, versko osećanje.
[10] Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, tom I (prev. B. Lukić), Beograd, 1991, str: 238.
[11] Martin P. Nilsson, Minoan-Mycenaean Religion and its Survival in Greek Religion, London, 1927, str: 487 i dalje.
[12] A. Fururmark, The Thera Catastrophe; Consequences for the European Civilisation; Thera and the Aegean World I, London, 1978
[13] Jane Ellen Harrison, Prolegomena to the Study of Greek Religion.
[14] Miriam R. Dexter, Proto-Indoeuropean Sun Maidens and Goods of the Moon; Mankind Quarterly, 25 (1&2), str: 137-142.
[15] Martin Bernal, Black Athena: The afroasiatic Roots of Classical Civilisation, New Brunswick, 1987.
[16] Pindar, VII 35.
[17] Filostrat Stariji, Imagines, 2.27.
[18] Podatak iz čudesnog sveta sholija uz Ilijadu.
Deda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu
Olga Lazović u Tiflisu 1917.
Georgij Gurđijev
Ketrin Mensfild
Svetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u Talijesinu
Olgivana Lojd Rajt
Društvo Talijesin
Frenk i Olgivana Lojd Rajt.jpg)
Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.
Staljin sa ćerkom Svetlanom
Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.
Olgivana Lojd Rajt
Olgivana Lojd Rajt.jpg)
Olgivana Lojd Rajt
Stella polare 