Одавно се смркло, а од Љубинке ни трага ни гласа. Неће доћи. Мора да су је опет сколиле она њена страшљива мати Гроздана и тетка Анушка. Сложно су стале на врата (или једна на врата, а друга уз прозор) и сузних је очију преклињале да се смири и да седи дома као поштена девојка, уместо што се вија по пољу са којекаквима. Да се бар сажали на њихове сузе, кад нема оца да јој покаже… Их! Као да оне нису љубиле!
Сад, сирота Грозда можда и није – никад никога, сем њеног покојног Стојана, док се за Анушку свашта причало. Она се управо због неке мрсне приче и није удала. Младожења ју је пред црквом оставио, пукла је брука, али њу то није унесрећило. Напротив. Могла је да развије барјак и многи старији је још памте. Живела је како је хтела и волела, али времену се, ипак, није могла отети. Осушила се и сва збрчкала, а уз то се и прозлила толико да се свак ко са њом прозбори одмах помисли: младост – лудост, старост – пакост.
Та пакосница сад мотри на његову Љубу, бди над њом и дању и ноћу. Чува је, чува као кер, али је неће сачувати. Коју су девојку сачували? Можда само ону што се није морала чувати. Љубинка Стојанова мора и он, Драгомир, ће бити срећан да је чува сам. Отеће је Анушки испред носа и повести својој кући. Или ће сваке ноћи доводити Цигане и певати под Љубиним прозором, све док му је од срамоте не дају… Добро, прво ће лепо питати, а то са свирачима ће тек ако не пристану.
А што не би пристале? Млад је, здрав, из добре куће. Његови нису баш први у Лазници, али нису ни последњи. Имање им је пристојно; а како су му брата у прошлом рату убили Бугари, Драгомир је остао јединац.
Он се из оба балканска рата извукао без огреботине. Чувала га је гвоздена трава и још више његова паметна глава. Није се постављао пред куршум, него је знао када треба јуришати, а када је боље бегати или, како у војсци говоре, маневрисати. Зато се и вратио кући читав, док су толики пострадали. Остали су, безбројни и безимени, да леже под травом и голим каменом вардарске долине, око Прилепа, Битоља или на Брегалници. Неки су, што се Драгомиру чинило још страшније, остали без руке или ноге, жалосно сакати.
Није сад време за пробирање, није… Ама, није ни за чекање. Свадбу треба правити одмах, пре јесени. Ујесен може бити касно.
У механи се прича о новом рату. Од Видовдана су само о томе говорили. Убијен је престолонаследник, па се аустријска сила спрема на Србију.
’’Е, још са њи се нисмо огледали’’, гунђао је смркнути механџија Паун, а његове је речи пратило тихо и једнако мрачно одобравање гостију. Били су сити ратовања.
Паун је распредао о понижавајућем писму, које је Монархија упутила српској влади. Тражили су оно на шта не може да се пристане, само да започну рат.
Драгомир је тад приметио да би Монархија, ако је силна као што се представља, могла напасти и тако, без повода, али су га ућуткали.
’’Не балави, синко, шта ти знаш!’’
’’Сваки би суди државе!’’
’’Разбира се у свецку политику, хе, хе!’’
Цела се механа узбунила, свако је отварао уста да му приговори, али се Драгомир није љутио. Осећао је да горке речи нису упућене њему, већ неком већем и далеко моћнијем, неком ко се, канда, још није нагледао страдања.
Само Јова Марковић, имућни трговац из Жагубице, није рекао ни реч. Био је превише пијан, вероватно није слушао о чему се говори. Како му је друга жена умрла, он је у лазничкој механи проводио дане и ноћи, опијао се до бесвести.
Како и не би! Смрт га прати у стопу, дише му за врат.
У време првог балканског рата целу његову породицу покосила је зараза. По повратку са фронта, ушао је у празну кућу. Капија му је била разваљена, имовина похарана. Кандило поломљено. У бунару цркотина. Јова се тад некако повратио. Кућу је средио и у њу довео младу удовицу из Милатовца, чији је муж погинуо код Битоља. Али, убрзо му је и та нова жена умрла.
’’Ја, вала, нећу тако сам да пропадам ’’, говорио је себи Драгомир. ’’Има да се женим још пре јесени. Сутра ћу питати да ми дају Љубинку. Да! Она ће да ми буде жена и нема те силе, нема тог краљевства ни царства које ће мен да заустави! ’’
2.
Лагано је изашао из шумарка, прошао мимо питомог, добро одржаваног воћњака Босиоковића, препречио преко потока и избио на друм. Ноћ се већ спустила, био је мркли мрак. Ситни облаци су покривали звезде и само би понегде пуштали да гране месечина. Драгомиру и то мало светлости беше довољно да следи пут. Тек је код једне раскрснице застао. Накратко је одлутао у мислима, а онда се пренуо и брзо погледао око себе, као да нешто чека.
Луд ли сам? Што стојим овде?
Одмалена је слушао да су раскршћа путева незгодна места. Многи је некрст ту покопан. Силе се преплићу и сударају. Бацају се свакојаке чини. На раскрсници је лако згазити у неку, ко зна чију и какву поган или ушетати у туђу коб. Сам је виђао чудно исцепкане комадиће платна и босиљак увезан црвеним концем. Учили су га да ништа са раскршћа не узима, макар наишао на драгуљ или комад чистог злата. Најбоље би било да, ако може, раскрснице заобилази или бар да их никад не пресече по средини. Онако како је учинио сад.
И то не само да је пресекао, него још и стоји ту као укопан, уместо да промине брзо, без освртања.
Хтеде да се прекрсти, већ је дигао десну руку, кад му до ушију дође шум који га је у том покрету зауставио. Био је то шапат, можда уздах. Нешто сасвим тихо, на граници чујности, али дубоко узнемирујуће. Наћулио је уши и прво није чуо ништа осим шуштања лишћа и жуборења потока у даљини, а онда га је тргао и до кости следио крик птице која је прхнула у ноћ.
Окренуо се да заиста пљуне и тад се нађе очи у очи са њом. Залутали месечев зрак јој на час откри младо, вилински лепо лице. Чинило се да је веома бледа или се то у мраку истицала фина, изразито светла пут. Косу је оплела и укусно наместила, а одело јој беше кићено, као за празник.
Драгомир устукну.
’’Господе Исусе Христе, сине Божји, смилуј ми се и избави ме од зла!’’, закукао је.
’’Мани се, Драги. Што вичеш? Нисам ти ја вештица ни вампирица.’’
’’Шта год да си, добро ниси… Ама, како знаш да сам Драги?’’
’’Погледај ме боље, Драгомире. И ти мене познајеш. Сретали смо се у варош.’’
’’Не знам, не мог се сетим…’’, брзо је одговорио. Тражио је по успоменама да ли се у Жагубици замерио некој жени или девојци толико да би му правила овакву смицалицу, али му ништа не дође у памет.
’’Их, бре, како се не сећаш? И за Ђурђовдан си нам био. Ја сам Анђа, Марковић Анђелија из Милатовца. Ти добро знаш мога Јову, оног што не избива из меану.’’
’’Лелеее’’, прошапута Драгомир и још се трипут прекрсти.
’’Па јес, нисам жива. У петак ће четрес дана.’’
’’Јој, пусти мене, Анђо! Пусти ме, слатка, да идем мојој кући. Сутра ћу у манастир најдебљу воштаницу да ти запалим!’’
’’Фала ти за свећу, ал мене друго треба.’’
Драгомир се чисто загрцнуо, није смео да пита шта.
Жив човек је пун жеља, док покојник – шта може да тражи? Мртви не једу нити пију, не маре за ново одело. Једино им може значити стара љубав или мржња, освета или какав заостали дуг. Живог човека можеш да одбијеш. Можеш да обећаш, па да заборавиш, али пробај да изврдаш када ти се оданде затражи! Нема буџака у који се можеш сакрити ни на овом ни на оном свету.
’’Ти знаш да сам ја пре Јове била удавана, ал мислим да не знаш да сам за тог мог првог чоека побегла. Баш пред свадбу. Моји су се страшно увредили, никад ми у кућу нису ушли. Ипак, тај мој први, Милутин се звао, и ја нисмо туговали. Волели смо се и били срећни, иако ништа нисмо имали. Сиромаси, али најбогатији. А онда поче рат…’’
Анђелији је глас замро, трепавице задрхтале. Драгомиру се учинило да је још блеђа и чак некако лепша. Мало га је попустио страх.
’’Гроб му не знам. Ни како је погинуо. Ништа не знам. Опет, мислила сам, надала се: бар на онај свет ће се видимо. Али, нећеш! Проклети Јова не да.’’
Драгомир тад чу како је Јова, ког по повратку из рата нико није дочекао, опазио Анђелију у шуми, док је купила дрвца за потпалу, и толико се у њу загледао да јој више није дао мира. Молио је и кумио, обасипао даровима, готово клечао пред њом. А Анђа је била гладна. И она и дете које је родила са Милутином. Зато је после неког времена стегла срце и пошла за Јову. Плакала је, али је пошла.
’’Нисмо ми ружно живели, Јова и ја. Нећу да лажем. Била сам задовољна како ме као жену поштује. И према детету мом је добар био. Свега смо имали, али шта ти то вреди кад је душа празна? У пролеће ми се син разболео. Није се чинило страшно, мало се прехладио. А онда кашљи, кашљи… Пред сам крај више ни да кашље није могао, једва се с душицу држао. Очи му улетеле у главу, руке и ноге ко притке. И пре ми је био слабашан, а сад је дошао на ништа. И умре.’’
Драгомир је видео праве сузе у Анђиним очима. И сам се мучио да не заплаче.
’’Остави ме тако, душа мајкина. Оде. И што да ја даље живим? Нећу. Немој мислити, нисам се убила. Нисам ни морала отрове да пијем. Јад ме мој и чемер отровао…’’
Драгомир кришом макну сузу што га је жуљала у углу ока и натави да слуша. Сад се већ искрено ражалио над Анђином причом и сасвим заборавио на страх.
’’Док сам лежала на кревету у наше собе, (онако мртва, да, да, баш на то мислим) приметила сам да још све видим – јасно ко што сад у тебе гледам. Своје сам трупло лепо видела. И све што се око њега дешава… Видим како ме жене спремају, купају, обукују. Затим како их Јова све ван истерује, закључава кућу и плаче, плаче. Сам што из гласа не лелече… Жалила сам га, али шта да му радим? То ти је смрт. Њему је, онако лудом, дошло да ме сам намешта, кошуљу да ми повлачи и поправља. Тад ми отвори медаљон. Ја сам тај медаљон увек носила, нисам се од њега одвајала. Ни у најгору беду га нисам продала. Мада није био посебно скупоцен, не бих га дала ни за сав свет. Стара кума га је даровала мојој мајци кад су ме крстили и ја сам га од детета око врата имала. Не знам шта је Јова с тај медаљон тео. Појма немам што ми га је с врата узимао. А кад га је отворио имао је шта и да види: прамен косе црн као гар. То је била Милутинова коса. У Јове је, као што знаш, коса давно поседела, а ни син ми не беше гарав, већ светао и малко риђкаст, таман као ја. Јова одма свати да је коса од Милутина, ишчупа је из онај медаљон и баци у пећ. Јебо те Милутин, викао је. Мен дође да се на то насмејем. Осмехнула би се, само да сам могла. А онда видех шта црни Јова учини с онај медаљон и смеј ме прође сасвим. Прво га је дуго у шаке стискао, мислила сам да ће га скрши, ал он направи још гору ствар. Одма је тражио да га златар претопи и да начини два иста прстена, наприлику као две бурме. Те бурме је однео врачаре. Шта су оне там раделе не знам нити могу за замислим шта су с њи там чинили. Сам ми Јова ту бурму донесе, метну ми је на прст и рече да сам му као Милутинова дошла и да сам као Милутинова умрла, али да ћу у гроб отићи као његова жена. Тако и би. С прстен ме из куће изнесоше, с њега ме и покопаше. И ето.’’
’’Како мислиш: ето?’’
’’Ето тако ме проклетник за себе везао. Не мог да одем никуд. Не мог да видим дете ни мог Милутина! Сама седим овде на раскршће. Драгомире, брате мој рођени, да ли би тео мене да помогнеш?’’
Драгомир уздрхта. Знао је да ће и ово доћи и да ће му се на крају нешто страшно тражити, али је, све док се могло, избегавао да мисли на то.
’’Како ја тебе да помогнем?’’, промуцао је.
’’Скини ми прстен! Смакни ми омчу погану, рука ти се позлатила!’’
’’Ама, како кад си с њега покопана?!’’
’’Попни се сутра у ово исто време до гробљанске капије. Понеси ашов. Ја ћу ти покажем где и како да копаш.’’
3.
Није отишао. Где сме гроб да јој скрнави? Када би га ухватили, сељаци би га говњивим моткама затукли, поп из цркве истерао, сви би од њега главу окренули. Шта би рекао мајци? А шта Љуби? И шта ако његова Анђелија није оно за шта се издаје, већ паклена приказа, сотона некаква што треба да га на зло наведе и сасвим упропасти? Шта онда?
Два дана је тако чекао, ништа није предузимао. Две ноћи није ока слопио. Није јео ни воду пио, нигде није мира имао. На венчање и на рат што се спрема је готово заборавио. Мати га је већ испод ока гледала и постављала му нека, по њеном наивном веровању, опрезна питања. Није знао шта да јој одовори, шта да лаже. Најлакше би било да уопште не разговара, а плашио се и да остане сам. Тишина му је била мучна, пуна ишчекивања. Једном му се, када је остао сам у штали, учинило да га неко тихо, у по гласа дозива: ’’Драги, Драгомире!’’
Треће ноћи више није могао издржати. Дувао је веома јак ветар, права летња олуја. Над његовом собом је сва ћерамида попадала, а Драгомиру се чинило да, крај толике буке и ломљаве, чује куцкање белих прстића о прозор и Анђелијин тужни глас.
Доста је било! Обесићу се ако ово потраје. Идем на гробље, ваљда нећу никог срести по оваквом невремену.
Похитао је уз брдо, а Анђелија га је чекала на улазу, сва блистава и насмејана.
’’Фала ти, рођени, душу си ми спасо.’’
’’Ваљда тиме нисам своју изгубио. Си сигурна да не може без ово пребирање по гробљанску земљу? Зар није она врачара што јој је Јово носио прстење могла да скине то што је учинила?’’
’’Била сам ја код њојзи. Не може. Сама ми је казала да то што је с прстење урадела не мож се поправи. Једино да Јова смакне прстен. Или да га смакнем ја.’’
Анђа се ту звонко насмеја:
’’Ово последње она није предлагала. И врачаре имају стра.’’
’’Јес, а ја га немам’’, мрмљао је Драгомир. ’’Зато ћу сад да гледам шта има у свеж гроб. ’’
Два сата касније у руци му је било златни прстен. Гладак, сјајан и неочекивано леп.
На питање шта ће се са њим даље чинити Анђелија је одмахнула руком.
’’Хитни га у Млаву, тамо на Врелу, да тоне до пакла из ког се излегао. Ил у неку шашу. Остави га на раскршћу ел Јове на кућнем прагу. На вољу ти. А можеш га и метнути на прст. Ти си срећан човек, неће да ти нашкоди. Можда на твојој руци друго постане. Сад пођи кући, добро опери ашов, пресвуци се и иди до меане. Свашта ће да дознаш!’’
То је рекла и нестала. Само тако, без збогом.
4.
У механи је дознао за указ о мобилизацији. Никола Пашић је одбио Аустријанце, дакле биће рата. Мобилизација је и у Русији. Немци се љуте, а ту су и Французи. Чак и Британци се нешто мешају. Спрема се велик рат.
’’Сви се ту нешто врпоље, то не мож да ваља.’’
’’Прво ће да нападну Београд. Знаш да је влада сад у Ниш?’’
’’Стиже то и овамо за дан ил два.’’
’’Бог ће нас чува.’’
’’Хе, хе, ко и досад што је.’’
Драгомир није могао да одвоји поглед од пијаног Јове, који је усред опште граје и крај таквих вести, спавао за столом. Опружио се између прљавих тањира и празних чаша; да му се груди не подижу, мислио би човек да и није жив. Кожа му дошла сива као стара крпа, коса се проредила. Усукао се. Танушне му руке падају крај стола као узете. На десници се сјаји златни прстен.
’’Овај се не би пробудио ни да му сва царска војска стане пред кућу’’, прође Драгомиру кроз главу. ’’Или пред меану. Па, нека. Ја га нећу будим. ’’
Желео је да врати Анђин прстен. Рецимо да га спусти овде на сто, тако да га Јова примети чим отвори очи. Што би се сирома препао! А онда се сети шта му је покојница рекла о његовој срећи и схвати да му је, тако мртва, већ услугу вратила. Хитро је пришао Јовином столу и неприметно му скинуо прстен с обамрле руке.
Неколико минута касније гладио је крупну џукелу у Љубинкином дворишту. Тетка Анушка ју је пустила с ланца чим је опазила да се смркава, рачунајући да је кућа безбедна од лопова сваке врсте. Није знала колико су се неки неки крадљивци извештили нити је сањала да су звер давно припитомили: упорним мажењем и комадћима сланине.
Љубинка се златном прстену много обрадовала. Смејала се и плакала, па се опет смејала. И све тако у круг. Није било лако прихватити да јој вереник одмах иде у рат.
’’Само ти овај прстен не скидај’’, тешио ју је Драгомир. ’’Носи га и ја ћу ти се сигурно вратм, Љубо, љубави моја!’’
5.
Надежда Петровић је била уметница са ратним искуством. Била је храбра и пожртвована жена, па ипак су јој те одлике, баш као и име које је носила, мало помагале пред оним што је затекла у ваљевској болници. Очекивала патњу, али није ни слутила да може бити толика. Рањеници, умирући, тифусари у црвеним пегама, млади и стари, сви збијени један уз другог као у масовној гробници. А нови само пристижу. Тешко је рећи да ли брже долазе у ову кужницу него што је напуштају: ретко натраг у борбу, а често, много чешће на војничко гробље на брежуљку Баир.
Међу малобројним који нису отишли на Баир био је црнпурасти момчић са истока Србије. Дирнула ју је његова непоколебљива вера у живот, које није нестајало ни у моментима агоније, а још више то што му је, напокон, према његовој вери и било.
Ранили су га, имао је и тифус, а ипак се у оба случаја потпуно опоравио. На растанку јој је показао прстен од злата и испричао како се мора вратити у своје село, Лазницу, да се ожени.
’’Све прође’’, рекао је, ’’па ће се завршити и овај рат. И сва наша ратовања. Ја ћу трпим колко треба док то дочекам. А онда има да се вратим кући, да се оженим и да живим… И нема тог краљевства ни царства које ће мен да заустави!’’
Штета што, оно што си постала за мене, ја нисам постао за тебе. ... По који пут у старој пустоши бацам у решеткасти свемир свој бакарни грош, овенчан грбом, у очајничком покушају да се узвиси тренутак сједињења... Авај, ономе ко не може да замени цео свет, обично остаје само да врти крезуби телефонски диск, као сто на спиритистичкој сеанси, док дух не одговори ехом - последњим криком сигнала у ноћи.
ПОНОВО ЈЕ У БЕЗДАН УПАЛА СТОЛИЦА...
Поново је у бездан упала столица, затим – кревет упао, за њим ‒ мој сто. Сам сам га гурнуо. Крити нема смисла. Затим уџбеник „Матерњи језик”, слика, на којој ми је породица сва. Онда пећ и четири зида. Остали капут и ја. Праштај, драга. Прстен скини, и наручи модне новине. Па у лице сваком пљуни ко моје место заузме.
НИЈЕ ДА ЛУДИМ.... Није да лудим, већ сам уморан у лето. Тек што у комоду за кошуљом посегнеш, а дан прошао. Ускоро ће, шта ли, зима доћи и однети све то – градове, људе, ал пре свега зеленило. Почећу обучен да спавам или да читам где год ми ћефне књигу неку туђу, али остаци године, засад, на означеном месту прелазе асфалт. Слобода – то је кад заборављаш средње име тирана, а слина у устима од алве из Шираза слађа је, па чак и ако ти је мозак уврнут, као рог овна, из плавог ока ништа ти не капље.
На правди Бога Великога за историчара је била проглашена и самиме тиме за рационалност оптужена: да јој је унутрашње око од науке закржљало, да говора свога нема, да ни језике инсана који пишу нако какао мисле, а мисле као што Пикасо црта, разумети није могла. Та јој је оптужба од других теже падала и срце јој се на двоје полутило, јер уз њу још изречено беше да сопствених битака и личних погибија није доживела. Да се развлашћена од памети и од себе саме структурама власти професионално бавила. Да је по очевој линији на колубарски инфинитив накриво била насађена.
Рођена је на два места, с ове и оне стране Инда, који се Колубара звао и којим је вако, по средини, као громом у дрво усеченим остала. Марковићи су говорили оћемо ићи, а Јовановићи ајде дидемо. Та јој се разлика у говору родитељскоме огромном чинила. На левој страни разума остала јој је очева инфинитивна неодлучност, дочим јој се на десној страни неразума мајчинска воља револуционара дубоко урезала. О своме происходу још је знала и то да су јој се преци више у неку суврст него у род убрајали и од других се разликовали по томе што им је занесеност спроћу разума претезала, а у књигама старим, како домаћим тако и страним, о њеним је аскурђелима још унапред записано било да су располагали „правом прече погибије“ које су без тешкоћа на својим њивама остваривали, често и у међусобним свађама. Са памћењем имена и датума слабо је стајала, доклен са сањарењем као наследним добром врло сјајно, па и њој самој нејасно беше како је међу историчаре била регрутована. Отуда је на почетку студија још била сумњичава да се на месту правом затекла није, штом је о историографскоме приступу животу и научним методама за толико још разлучити могла: да истористи не пишу о туђим животима напамет као што то писци раде и да је народно памћење најнижи облик историјске свести.
Из детињства се, а поради ове теме важно, још могла сетити: глиновитог брда, смокава, трешања и такмичења из рецитовања на која су је слали због снажног и пискавог гласа, а посебно због дикције. Но, у то време још не беше сасвим спознато да дикција своја два нивоа има: што се исправног отварања уста и пуштања слободног крика крозањи тицало, успешно је логопеде заобилазила, али што се другог дела формулације о говору дотицало – завршила је у историографији. Јер други се део дефиниције на високе способности и одсуство сваког стида и страха да о себи јасне реченице изговара односио. Пошто јој је са очеве стране инфинитивна нарав безбедан размак између себе саме остављала, а како је постојала могућност да избегавајући себе о другима часно пише (не напамет, него како је стварно било), потискујући своју сањивост и немогућност потпуног изражаја, за студије се историје без резервног плана определила.
У приватном животу ипак своја наследна права није запостављала, посве оно на сањивост и право прече погибије, па да од рода свога одрођена не би остала као што ни јаничари нису без одужења свом колену били, одлучи и она да на частан начин на њивама својим погине, што се у више наврата и десило: исту је главу трипут под бресквом једном губила. Но, то јој је и дано у сновима било, јер једном беше чудан сан уснила: да је од строгог брата преко ливаде вако све у дијагоналу бежала и у тромеђу се једну сакрила, а над лицем јој се пред очима бресква каква само у сну бива указала, па се бресквом у сну и задавила. У сановнику је писало: брескве сањати – срешћеш дакавена, или ћеш се претворити у гишта, или ништа. Тако је и било, јер о историји њене славне погибије не беше записано ишта. И поради тога јој жао беше, јер је о себи знала и то да постоје људи који су од рођења свога за писање били одређени, али да из разлога непознатих нису могли или нису умели да пишу, што је многе у револуционаре преметнуло, способне да велике градове пале ко што мартовске ватре приликом зимског спремања дворишта с лакоћом дижу.
Тако и она о структурама власти писаше, јер о капији белој као о оној ћелијско-плавој код Марковића, тамо Белих, писати из неког разлога није могла. У тамнавском крају живчане јапије и посебно капије цела метафизика бејаху, а на Филозофском је факултету филозофирање строго било забрањено, па се и она сама од тих тема, као од себе, подаље држала. Но, што се у њеном сећању на детињство капија бела у Марковића кућа све више чипкастила и попут лептировог лета увијајући се од свога центра бежала, то је структура власти после Другог светског рата стабилнијом постајала, а она се мирно ходећ кривим путем са писцем у себи погубљеној растајала. Име јој пак беше (грешком!) златним словима у историји српске историографије (опет грешком!) уписано, а да ничега у себи екмечићевског није имала. Па јопет, и као историчар је неку несуздржљивост у себи гајила, која плаховитошћу необузданом крштавана често бејаше.
Сиреч: свака је болес располућености, па и шизофренија сама која једну истину на историографију и књижевност дели, у тачки по имену жижа свога спаса и лека имала, а око те се жиже мниме литерате и истористи разучитељи збише: да сваки текст само одраз немогућности писања беше.
Руски формализам, односно руска формална школа или формални метод, настаје на фону руске авангарде друге деценије двадесетог века, тачније књижевне авангарде, изражене пре свега у покрету футуризма, као оном „еволутивном тренутку кад се књижевно стварање окреће према самој институцији књижевности, ка преиспитивању књижевног изражајног система, система књижевних конвенција“ (Петковић 1984, 29). Непосредан подстицај теорији руског формализма дао је појам „заумног језика“, који уводи велики песник В. Хлебњиков (Хлебников), а који други песник, А. Кручоних (Кручоних), објашњава као „језик у коме су разграђена појмовна значења у речима; речи губе одређена, очврсла значења, па је самим тиме појединац (песник) слободан да уноси нова и произвољна“, као што је „слободан да мења фонемске низове у речима или да ствара потпуно нове“ (Исто, 33). Један од циљева песничке авангарде тако је било „разбијање свих, књижевних и језичких, конвенција, да би се опет осетило непоновљиво тело и материја“ (Исто, 34), односно стварање једног „ритмичног, музикалног низа“ који „не упућује на неко појмовно значење, него у самој гласовној артикулационо-акустичкој маси утеловљује емоције или неко дифузно емоционално стање“ (Исто, 35). Такав поступак представља „искривљавање и успоравање, кочење медијума у поезији“, а како је медијум поезије природни језик, то подразумева да је језик „организован тако да се може осећати“ (Исто, 46). На основу овога, Виктор Шкловски (Шкловский) предлаже појмове отежале форме и онеобичавања, помоћу којих дефинише сам смисао уметности: „Циљ уметности је да се осећање ствари да преко виђења а не преко препознавања; уметнички поступак је поступак онеобичавања (остранение) ствари, поступак отежане форме, који потенцира тешкоће и време трајања перцепције, јер је тај процес у уметности сам себи циљ и мора бити продужен; уметност је начин да се доживи процес стварања ствари, док оно што је у уметности створено од секундарног је значаја“ (Шкловски 1970, 86). Уметност, дакле, на различите начине ствари мора да „истргне из аутоматизма опажања“, како би се створио утисак да се ствар описује „као да се први пут види, а догађај као да се први пут одиграо“ (Исто, 87). Језик поезије, песнички језик, је у односу на природни језик „тежак, отежан, закочен“ (Исто, 92). Код Шкловског су „осетност и организација, конструкција, узајамно повезане“ (Петковић 1984, 46), односно „уметнички поступак никада не служи за просто описивање, приказивање објекта, него се помоћу њега објекат представља као чудан или необичан у оквирима нашега обичног доживљаја света. Остављајући по страни какав је и шта је објекат по себи, овде нас занима следећи моменат: помоћу уметничког поступка тај објекат за наш доживљај (поимање) света није само описан, него је у извесном смислу и конструисан. Он је другачији, он нам другачије изгледа, чудан је. Другачије видети свет, могли бисмо да кажемо, значи имати други свет“ (Исто, 52). „Деформацију“ која настаје у процесу песничког стварања, у складу са оваквим моделизацијским становиштем, дакле, „не треба схватити као неку врсту унакажавања говорног низа, него пре као други модус бивствовања говорног низа у стиховној структури“ (Петковић 1975, 238).
Према другом великом представнику руског формализма Борису Ејхенбауму (Эйхенбаум), „такозвани формални метод се формирао не као резултат стварања посебног методолошког система, већ у борби за самосталност и конкретност књижевне науке“, где се „за формалисте као принципијелно питање не поставља питање о методама проучавања књижевности, већ о књижевности као предмету проучавања“ (Ејхенбаум 1972, 3). Формалисти на граде опште теорије, него постављају „конкретне принципе“ који се „оправдавају на материјалу“ (Исто, 4). Предмет књижевне науке је, тако, „испитивање специфичних особености књижевног материјала“ (Исто, 10). Поред конкретности, следећа особина формалног метода је и повезаност, односно системност, па тако проучавање књижевних жанрова није могуће „ван обележја оног жанровског система према којем се они налазе у узајамном односу“, другачије речено, „без повезаности књижевних појава не може бити њиховог проучавања“ (Тињанов 1970а, 293). За Р. Јакобсона, предмет науке о књижевности није уопште књижевност (литература), него „литерарност, тј. оно што чини дато дело литерарним делом“, а „ако наука о књижевности жели да постане наука, она мора признати књижевни поступак за свог јединог јунака“ (Јакобсон 1970, 102). Најзад, после својих авангардистичких, полемичких и борбених, почетака, преко све већег приближавања теорији и науци и отварања ка различитим облицима љуског знања и искуства, али и после свих мена и идеолошких притисака, руски формализам је у теоријско-методолошком смислу дефинисан кроз тежњу „да овлада конкретном специфичном стварношћу и историчношћу књижевних појава а да се при том не изгубе општи принципи и везе с погледом на свет“ (Медведев 1976, 8).
Руски формализам, с обзиром на речено, испољава склоност ка поетици, односно изједначавању теорије књижевности са поетиком, чији је циљ „да проучи како се граде књижевна дела. Уметничка књижевност је предмет проучавања у поетици. Начин проучавања је описивање и разврставање појава, и њихово тумачење“ (Томашевски 1972, 3). „Свака уметност се користи неким материјалом позајмљеним од света природе“, а „тај материјал она посебно обрађује помоћу поступака који су својствени датој уметности: на крају, услед обраде, природна чињеница (материјал) унапређује се до ступња естетске чињенице, постаје уметничко дело“ (Жирмунски 1970, 317). Задаци проучавања књижевности, односно поетике, „састоје се у томе да описују уметнички поступак одређеног дела, песника или читаве епохе, у историјском плану или упоредним и систематским начином“ (Исто, 317). Темом се назива „јединство значења појединих састојака дела“ (Томашевски 1972, 193), а сачињавају је „ситни тематски чиниоци, размештени у одређеној вези“, која може бити узрочно-временска, па се ту ради о фабули, или истовремено излагање, односно смена тематских чинилаца без унутрашње узрочне везаности, па се ту ради о делима без фабуле, „описним“ (Исто, 196). Фабула је тако „укупност догађаја у њиховој унутрашњој вези“ (Исто, 197), која има временска и узрочна својства. Сиже је, с друге стране, „уметнички саграђен распоред догађаја у делу“, ред, „исказивање“, књижевна комбинација грађе (в. Исто, 199). Другим речима, према П. Медведеву (Медведев), „фабула је догађај који се налази у основи сижеа, животни, етички, политички, историјски или какав други догађај“, који се „као такав, збио у стварном времену“ и који „постаје материјал за обликовање сижеа“, док се сиже „развија у реалном времену извођења и примања“ и његова линија је „кривудава стаза одступања, кочења, задржавања, околишања и слично“ (Медведев 1976, 159), дакле производ примене уметничких поступака. „Материјал“ при томе на постоји „насупрот форми, он је такође формалан, јер не постоји ван конструктивног материјала“ (Тињанов 1970, 275), тим пре што је још за Шкловског форма „начин осећања непосредно датог света и није израз духовних могућности које нам тек уметност открива“ (Петковић 1975, 104). Форма уметничког дела није „спољашњост неког дела, него закон његове изградње“ (Шкловский 1965, 228).
Поред књижевности, руски формалисти су се од самог почетка бавили и филмом. Шкловски и Тињанов (Тынянов) су, например, писали и филмске сценарије, а Борис Ејхенбаум је 1927. године приредио значајан зборник Поетика филма (Поэтика кино), са текстовима најзначајнијих представника покрета. Иако невелики обимом, текстови о филму Тињанова и Ејхенбаума значајно су антиципирали али и утицали на каснији развој теорије филма, како у Русији тако и на Западу, док је Шкловски пред крај живота објавио релативно обимну књигу са избором својих текстова о филму (в. Шкловский 1965), која међутим није укључивала значајан и обиман рад о односу књижевности и филма, који ћемо овде детаљно цитирати (в. Шкловский 1923). Поред ових аутора, у наставку рада позабавићемо се и значајним и утицајним ставовима Р. Јакобсона о филму, али и идејама (у односу на позицију оснивача „формалне школе“) „граничних“ аутора какви су Бахтин и Јофе (Иоффе), а које се углавном тичу односа између уметности, односно могућности заснивања говора о односу филма и других уметности. И када је истраживање филма у питању, „руска формална школа остаје пример суштинског обједињавања књижевнотеоријских, лингвистичких и других (тек статистички присутних) метода и изузетно смело преиспитивање читавог низа основних појмова“ (Иванов 2000, 626).
Чини се да је интересовање формалиста за филм изазвано најпре његовом тесном повезаношћу са литературом, „у првом реду на плану сижејног приповедања“ (Левченко 2008). Осим тога, „на материјалу филма се јасније него на материјалу књижевности, одражава тежња формалиста ка анализи сложених, вишејезичних система, који користе више од једне номенклатуре поступака. То је јасан пример за то како материјал баца изазов методу. Немогуће је ограничити се само на књижевност, ако желите да прогласите револуцију изражајних средстава, паралелну са револуцијом у друштву. Филм је потребан формалистима као у највећој мери актуелна уметност, чија блискост гарантује ревизију критичке теорије“ (Исто).
У раду под насловом Књижевност и филм (Литература и кинематограф, 1923) Виктор Шкловски износи своје ране идеје о односу ових уметности. Што се тиче општих поставки, аутор најпре тврди како је у уметности важнија форма, односно оно „како“ је нешто изражено, него садржај, односно „шта“ је у неком делу изражено. Зато је уместо појма садражај, боље користити појам материјал, који већ подразумева будућу обраду и уобличење, али је применљив и на све уметности, пошто је, например, у случају музике тешко говорити о „садржају“, али се зато може говорити о „материјалу“, који чине звуци. Ни за сликара спољашњи свет не представња садржај слике, већ материјал за слику, он се не бави стварношћу, него цртежом и бојама. Представљачке уметности стога увек теже преображавању у орнамент, који ништа не представља. Ова „борба орнаменталног принципа са представљачким“ има значаја и за историју писмености, пошто су први облици писмености били декоративног карактера, а слово може бити виђено као орнамент. У сваком случају, слике нису просто прозори у други свет, него предмети. Тако ни речи у песми нису ту да би изражавале мисли, „оне изражавају себе саме и саме собом одређују ток дела“ (Шкловский 1923, 4). Дакле, у поезији (књижевности), идеја не изазива другу идеју, него „реч изазива реч“. Шкловски и на овом месту излаже своје идеје о онеобичавању, наглашавајући да песник чини један „семантички скок, он истрже појам из оног поретка у ком се он обично налази и премешта га уз помоћ речи (тропа) у други смисаони поредак“ (Исто, 7). Речи за писца нису тако средство за исказивање нечега другог, већ сам материјал дела: „Књижевност се састоји од речи и користи се у свом стварању законима речи“ (Исто, 9). Материјал при томе „утиче на форму и сугерише је“, па тако „нови материјал захтева нову форму“ (Исто, 13).
Када говори о односу књижевности и филма, односно могућности адаптације, Шкловски закључује да је „строго гледано, превод немогућ“ (Исто, 14), чак и кад су књижевна дела на различитим вербалним језицима у питању, док су се готово сви покушаји употребе књижевности на филму показали неуспешним. „Ако је немогуће роман изразити другим речима од оних којим је он написан, ако је немогуће изменити звуковност неке песме а да се не измени њена суштина, тим пре је немогуће заменити речи светлуцањем сенки на екрану“ (Исто, 15). Уметност је сложена и не настаје само као резултат једне воље, човек-стваралац је само „геометријско место пресека линија, сила, које су настале изван њега“ (Исто, 16), тако и књижевно дело не може бити претворено у филм, већ је само један од могућих елемената који обликују његов коначни резултат. У роману се, према Шкловском, ништа не може пренети на екран, осим „голог сижеа“, а пут филма је сасвим различит него пут романа – то је пут „произвођења чистог покрета“ (Исто, 17). Уметнички свет је свет непрекидности, и тим светом управља „виђење“ (видение), које подразумева уметничке поступке онеобичавања, деформације материјала стварности, док је „препознавање“ (узнавание) особеност неуметничког света „прекидности“, испрекиданости, дискунтинуитета. Проблем са филмом је у томе што он почива на „препознавању“, као производ људске мисли која је „створила нови неинтуитивни свет по сопственој слици и прилици“. Ова „испрекиданост“ филма састоји се најпре у илузији покрета: филм никада не може произвести прави покрет, он има посла са „покретом-знаком“, смисленим кретањем, кретањем као поступком, због чега на филму и има толико условне мимике. „Филм је у самој својој основи изван уметности“ (Исто, 19), и као такав је привремена појава. Међутим, као уметност чија је поетика поетика „чистог сижеа“, филм може донекле да конкурише књижевности која и сама у новије време иде тим путем. „Висока“ уметност је истрошила своје форме, „уметничке форме су се окамениле и престале да се осећају“, и у току је „смена форми“, која се обично одиграва на револуционаран начин. Филм у том смислу може бити виђен као наследник позоришта, где је „сценограф већ потиснуо аутора и глумца“ (Исто, 22). С друге стране, „у наше време, психолошки роман доживљава свој крај“, форма романа тек што је саздана, сада се руши. Међутим, како се позориште обнавља кроз форму варијетеа, тако се и филм може обновити кроз „трик“, што је идеја коју су у време писања текста којим се бавимо заступали и совјетски ексцентристи. Однос филма и литературе је на тај начин узајаман, и може се речи да филм „кинематографизује литературу“, односно врши на њу дубок утицај. „Филм је од књижевности преузео сиже, али тај сиже је у њему претрпео велике промене“, док књижевност од филма преузима „одсуство мотивације догађаја, брзину, одсуство психологије“ (Исто, 24). Сиже у филму више није књижевни сиже, он је неопходан, али као „мотивација трика“, који је основни материјал филма (в. Исто, 24), при чему Шкловски разликује два типа сижеа на филму – сиже развијеног паралелизма и сиже-загонетку (в. Исто, 29). Коначно, утицај филма на књижевност може бити двојак, где с једне стране књижевност почиње да подражава поступке филма, а с друге стране, књижевност ступа на чисто језички терен, одричући се сижеа (Исто, 43).
Шкловски у својим каснијим радовима развија неке од почетних поставки, не инсистирајући толико на повезаности сижеа и трика, и радије наглашавајући специфичност начина на који се филм служи сижеом. У књижевности „између речи и предмета налази се чин именовања“, док је у основи филма фотографија, где се не може говорити о уметничком догађају (в. Шкловский 1965, 43), због недостатка уметничког поступка који би посредовао између речи и ствари, другим речима, у филму је „однос између снимљеног предмета и кадра постојан“, док у књижевности великим делом зависи од „стваралачке воље уметника“ (Исто, 48). „Филм се, у општем смислу, развија паралелно са књижевношћу, то јест служи се осмишљеним материјалом, описивањем или, тачније, осликавањем људских поступака, њихове судбине и окружења. Сам избор материјала у филму предодређен је литературом“ (Исто, 47). Кадар треба схватити не као слику, него као ознаку неког предмета, он је „знак“ (Исто, 49), док је слика на екрану изразито условна и „састоји се из низа условних одсечака, повезаних асоцијативним везама са одсечцима реалности“, због чега „ми доцртавамо екран“ (Исто, 51). Шкловски затим разликује прозни и поетски филм, који се разликују не толико по ритму, колико по превласти техничко-формалних елемената у поетском филму (в. Исто, 99). Филм је базично потомак прозе, који показује „свет онаквим какав га види човек“ (Исто, 222), због чега проза и јесте најчешћи предмет филмске адаптације, при чему рад на адаптацији (киноисценировка) није рад кописте, него философско-критичка делатност (в. Исто, 229), чији је задатак „откривање унутрашњих закона уметничког дела“ (Исто 230). Екранизација је „пресаздање, изражавање сижеа новим средствима, средствима филмске уметности“ (Исто, 266). Остварење филмске драматургије (сценарио) ближе је прозном него драмском делу, зато што је филм пре „епски, рекли бисмо објективнији, него драма“ (Исто, 266).
За Јурија Тињанова, појава филма је дочекана са великом радошћу, налик оној коју је осетио првобитни човек када је почео да урезује прве слике, које нису имале само репродуктивно-материјалну, него и магијску функцију. На примеру филма види се општи историјско-развојни ход од технике до уметности, која се све више удаљава од представљања ка знаковности и језику, дакле апстракцији[1] (в. Тынянов 1977, 326). Црно-бела природа филмске слике, њено сиромаштво са становишта представљања реалности, на тај начин постаје основно, аутентично средство филма као уметности, на начин на који је „несавршенство и примитивност древних тотемских приказа представљало основно средство на путу ка писму“ (Исто, 326). „Сиромаштво“ филма је заправо његов „конструктивни принцип“ , који се остварује кроз међусобно дејство технике и уметности, где уметност кроз одабирање, измену функције и одбацивање техничких поступака, има несумњиву предност. Наводно сиромаштво филма као уметности не своди се, међутим, само на (тада савремен) недостатак боје и звука, већ и на површинску, дводимензионалну природу филмске слике, коју Тињанов такође сматра основним конструктивним принципом филма, који упућује на „симултаност (једновременост) неколико низова визуелних представа, на основу којих се јавља потпуно ново схватање покрета и геста“ (Исто, 328). „Али једновременост и једнопросторност нису важни сами по себи, већ као смисаони знак кадра“, где кадар који је конструисан према принципу покрета никако није „материјална репродукција покрета“, него „смисаона представа“, дакле знак покрета (Исто, 328). Кадар, самим тим и филм, није дакле заснован на материјалним него на смисаоним величинама, он не следи „логику“ материјалне стварности, него своју сопствену, уметничку и филмску „логику“, и због тога филм и јесте пуноправни облик уметности. Што се тиче односа са другим уметностима, филм је „по свом материјалу близак визуелним, просторним уметностима“, најпре сликарству, док је по начину организације материјала близак „временским уметностима – књижевности и музици“ (Исто, 329). Ипак, филм никада не треба дефинисати помоћу неке друге уметности, он користи елементе других уметности, али им даје специфичну функцију. Такође, нарочито када је у питању паралела са сликарством, заснована на визуелној природи филмске слике, треба имати на уму да се уметност не одређује према свом предмету, који може бити идентичан за различите уметности, него према свом односу према датом предмету. „Видљиви свет на филму није приказан као такав, већ у својој смисаоној повезаности, у супротном би филм био само жива (и нежива) фотографија. Видљиви свет, видљиви предмет постаје елемент филмске уметности само онда када је дат у својству смисаоног знака“ (Исто, 329). Из прве поставке проистиче стил филма, из друге његова конструкција. Дакле, конструкцију филма не чине предмети већ знаци, док стил чини одвојеност филма од реалности и његова другачија уређеност, која подразумева (стилско) преображавање видљивог света. Тињанов прихвата појам фотогеније, преименујући је у киногенију, како би подвукао разлику између филма и фотографије, напомињући да „предмети нису фотогенични сами по себи, већ их таквим чине пре свега ракурс и осветљење“ (Исто, 330), као примарна стилска својства филма. Предмет, стилски преображен, више није предмет стварног света, него „смисаони предмет филма“, па више немамо посла са људима и предметима видљивог света, већ са људима и предметима филма, односно са уметнички преображеним људима и предметима. Тиме што је организовано, а не случајно, свако стилско средство тако је и „фактор смисла“, односно систем. Сложеност и динамичност стилских средстава филма омогућава преплитање различитих визуелних перспектива, које истовремено постаје и питање „односа између људи и предмета, општа смисаона преорганизација света“ (Исто, 331). Сам покрет на филму такође је смисаони знак, и његова функција је углавном у мотивација ракурса, који има функцију карактеризације (кроз гест) и стално променљивог односа између људи и ствари на филму. Крупни план при томе „апстрахује предмет, или детаљ, или лице из просторних односа и временског следа“ (Исто, 331). Филмско време није дакле реална величина, већ условна, „заснована на међусобном односу кадрова или међусобном односу визуелних елемента унутар кадра“ (Исто, 331).
Развој филма као и уметности и његових специфичних закона зависи пре свега од еменципације филма од натуралистичке мотивације, од његове способности да се ослободи од свих спољашњих мотивација и пронађе свој сопствени смисао, где је смисаона вишезначност та која неком поступку даје трајност и применљивост у различитим контекстима, чинећи га у неку руку „речју“ филма. Наравно, у филму се не може пронаћи адекват речи вербалног језика и књижевности, оно је пре описна категорија, применљива од случаја до случаја (в. Исто, 332). Фотографија, која и сама неоспорно деформише материјал, односно ствари предметног света, у филму чува своје јединство у виду фотограма, која постаје јединица филма, као и кадар, који је пре него на реч, налик на стих у песми, чије јединство „преорганизује смисаоно значење предмета, и сваки предмет улази у међуодносе са другим предметима и са кадром у целини“ (Исто, 333). Односност и диференцијалност као својства кадра, могу се пренети и на терен монтаже, која није просто веза кадрова, већ „диференцијална смена кадрова“, чија повезаност не мора бити нужно фабуларног карактера, већ и стилског. Кадрови се при томе смењују слично као што се у песми смењују стихови, па је филм тачније поредити са поезијом него са прозом (в. Исто, 335).
Што се тиче фабуле и сижеа на филму, Тињанов, следећи Шкловског, разликује два приступа појму сижеа: 1) сижеу као организацији и 2) повезаности поступака сижејног обликовања са стилом, где се први приступ односи на проучавање мотива унутар конструкције целине, док други приступ још није довољно присутан у теорији и Тињанов жели да му посвети више пажње (в. Исто, 336). Фабула за Тињанова није статична „схема односа“ нити „схема догађаја“, већ „целокупни семантички (смисаони) нацрт догађаја“, док се сиже према фабули може односити на следеће начине: 1) може се већим делом ослаљати на фабулу, на семантику догађаја, и 2) може се развијати мимо фабуле, где главни покретач сижеа постаје стил, односно стилски међуодноси повезаних делова (в. Исто, 337). То се најпре односи на случајеве у којима не постоји унапред задата фабула, већ сиже дела постаје заправо „трагање“ за фабулом. Како је свако уметничко дело семантички систем, стил тако постаје „средство грађења смисаоног (семантичког) система и постоји непосредна веза између тог система и сижеа, без обзира на то да ли је сиже заснован на фабули или изван ње“ (Исто, 338). „Проучавање сижеа на филму у будућности ће зависити од проучавања његовог стила и особености његовог материјала“ (Исто, 339).
Филм и позориште, за Тињанова, нису директно супротстављени, свака од тих уметности има сопствени пут. Филм је у својој основи апстрактна уметност, у филму су, за разлику од позоришта, и простор и тело глумца апстрактни (в. Исто, 320). Филм у његовој специфичности не треба називати „Великим Немим“, како је било уобичајено у Русији тог времена, филм према Тињанову није нем, као на пример што је нема пантомима, ни по чему слична филму. „Филм поседује говор, али апстрактан говор, разложен на саставне елементе“, где говор „није дат у целовитом облику, не у реалној повезаности његових елемената, него у њиховој комбинацији“ (Исто, 321), што се најпре тиче разложености „говора“ у немом филму на мимику, реплике у међунатписима и музику. Филм зато није уметност без речи, него „уметност апстрактне речи“. Управо као такав, „апстрактан“, филм и јесте уметност нашег времена: „Ми смо апстрактни људи. Сваки дан се расплињујемо на десет различитих делатности. Баш зато и идемо у биоскоп“ (Исто, 322). Што се тиче односа филма и књижевности, филм је дужан да се ослободи њеног утицаја. Како филм поседује сопствене законе сижејног обликовања, неопходно је да се промени његов приступ књижевној фабули, која „у филм не ступа са свим својим особеностима, него тек неким“ (Исто, 323). Адаптација тако не треба да буде илустрација књижевног дела, већ „филм треба да пружи аналогију књижевног стила на сопственом плану“ (Исто, 323).
Иако се не тиче специфично филма, овде је неопходно изнети и схватања Тињанова о пародији, која ће имати велики утицај на каснија учења о међусобном односу различитих текстова, па и текстова који припадају различитим уметностима. Пародија за Тињанива никако није само комички жанр, са исмевачким односом према свом предмету, и намењен забави. Пародија пре свега карактерише усмереност на неко одређено дело, или на жанр, аутора, књижевни правац, односно усмереност против дела, жанра, аутора или правца, где Тињанов разликује пародичну форму и пародијску функцију, при чему пародичност подразумева примену пародичке форме у непародијској функцији (в. Исто, 289). Пародија на тај начин игра значајну улогу у еволуцији књижевности, „која се не одвија толико путем проналажења нових форми, колико путем примене старих форми у новој функцији“ (Исто, 292). „Сви методи пародирања, без изузетка, састоје се у измени књижевног дела, или неког заједничког елемента за известан низ дела (аутор, часопис, алманах), или одређене групе књижевних дела (жанр) – схваћених као система, односно у њиховом превођењу у други систем“, при чему „свако премештање било које књижевне чињенице из једног у други систем претпоставља извесну промену значења“ (Исто, 293). Како су различити жанрови различити системи, еволуција жанрова се састоји у „промени међусобног односа између чланова система“, чији је резултат комбинација жанрова, а што опет води ишчезавању одређених жанрова, односно „промени жанровског система“ (Исто, 298). Тако је и свако појединачно дело систем, односно системско међудејство елемената, где измена било ког елемента мења устројство целине, односно система (в. Исто, 299). Пародија је, у најопштијем, када је књижевна еволуција у питању, обавила велики посао везан за „огољавање условности“ уметности и уметничког дела: „Процес прихватања било које књижевне појаве јесте процес њеног прихватања као структуре, као система, повезаног и саодносећег са социјалном структуром. Процес таквог прихватања убрзава еволутивну смену уметничких школа“ (Исто, 309).
Поред улоге приређивача у формалистичком зборнику Поетика филма, Борис Ејхенбаум је аутор значајног текста „Књижевност и филм“, често објављиваном у различитим, чак и ужим изборима из ауторовог дела. Према Ејхенбауму, „књижевност доследно пролази кроз кино-апарат“, и тај поступак „проласка“ није ни инсценација ни илустрација, „већ превод на филмски језик“ (Ејхенбаум 1972, 146). Филм „није просто фотографија која се креће, већ нарочит језик фотогеничности“, који и поред своје „натуралистичке“ природе не „материјализује“ књижевност као што би то чинило позориште, већ је филмска адаптација пре налик на роман онакав какав бисмо, прочитавши га, видели у сну (в. Исто, 146). Процес опажања у биоскопу је битно различит од процес читања: ту се креће „од предмета, од упоређивања покретних кадрова ка њиховом осмишљавању, именовању, ка грађењу унутрашње речи“ (Исто, 147). Првобитна природа уметности има везе са игром и представља потребу за „искоришћавањем и организацијом оних енергија човековог организма које се искључују из уобичајеног начина живота или дејствују у њему делимично једнострано“ (Исто, 147). „Заумно“ је стога једна од основних својстава уметности, њен „органски фермент“, чијим се претварањем у „изражајност“ организује уметност као друштвена појава, односно као језик посебне врсте. Дијалектика уметности је управо у том неслагању, противречности између „заумности и „језика“, које и управља њеном еволуцијом (в. Исто, 148). Филм је постао уметност тек кад се у њему формирао однос ова два елемента, при чему „фотогенија“ представља елемент „заумности“ у филму, којим „ми поново видимо ствари, играмо се њима“, док је монтажа та која „претвара фотогенију у филмски језик“ (Исто, 148). Да би што потпуније искористио своја „језичка“ средства, филм тражи погодан материјал, а најбогатији „извор материјала“ за њега је књижевност. Сиже се на филму гради пре „помоћу стилских момената“ него „помоћу кретања фабуле“, док је монтажа пре свега „систем вођења кадрова“, што у целини представља парафразу Шкловског. Монтажа је смисаона делатност, јер „смисао сваког кадра је у знатном степену условљен његовом везом са суседним“ (Исто, 50). Та смисаона делатност захтева велики и сложен умни рад гледаоца на „повезивању кадрова и погађању смисаоних нијанси“, који Ејхенбаум назива „унутрашњим говором филмског гледаоца“ (Исто, 150). Неопходност филмског сценарија је већ значајна веза између филма и књижевности, а све већи развој филма „поставља стари проблем узајамног односа и диференцирања уметности“. У сваком случају, „пред лицем филма, књижевности предстоји да поново упозна своја средства“ (Исто, 152).
Роман Јакобсон своје схватање филма темељи на појмовима језика, поетске функције језика и комуникације. Говор подразумева „избор становитих језичких чести и њихово слагање у језичке јединице вишег ступња сложености“, при чему говорник „изабире ријечи те их слаже у реченице сходно синтактичком суставу језика којим се служи: реченице се са своје стране слажу у исказе“ (Jakobson 1988, 56). Језички знак укључује два начина организације: 1) комбинацију (слагање), где је сваки знак сачињен од саставних знакова и/или се појављује само у комбинацији с другим знаковима, што значи да свака језичка јединица истовремено служи као контекст једноставнијим јединицама или сама свој контекст налази у некој сложенијој јединици, и 2) селекцију (изабирање), где избор међу алтернативама подразумева могућност замене једне другом, која јој је с једне стране једнаковредна а с друге различита (в. Исто, 58). Селекција се при томе „врши на бази еквивалентности, сличности и несличности, синонимности и антонимности, док је комбинација, која се односи на устројство секвенце, заснована на близини“. Особеност поетске функције је, тако гледано, у томе што она „пројектује принцип еквивалентности из осе селекције на осу комбинације. Еквивалентност се уздиже до конститутивног начела секвенце“ (Јакобсон 1966, 296). Селекција на тај начин припада порадигматској оси и њен поетски извод је метафора, док комбинација припада синтагматској оси и њен поетски извод је метонимија (в. Јакобсон 1998, 131). За Јакобсона филм обједињује „истовременост“ са линеарношћу, и он је у основи дубоко метонимијска уметност, „тј. обилно и на разнолик начин употребљава игру суседствима [близина, на којој је заснована комбинација]“ (Исто, 129). После Грифита, филм је „својом високо развијеном способношћу за измјене кутова, за перспективу и подешавање мотришта прекинуо са казалишном традицијом те установио дотад невиђену љествицу синегдотичких крупних планова и метонимичких монтажа“, док је, например, Чаплин у својим филмовима те поступке поново потиснуо „метафоричким типом монтаже, и то са својим претапањима – филмским поредбама“ (Jakobson 1988, 73).
У свом раном тексту под називом „Крај филма?“ (1933), Роман Јакобсон констатује како са филмом присуствујемо „стварању нове уметности, која „установљава сопствене норме и законе“ и која је већ постала „моћно средство пропаганде и васпитања, свакодневна друштвена појава визуелног типа“ (Якобсон 1984, 25). Иако је, како тврди велики совјетски редитељ Л. Куљешов (Кулешов), „кинематографска сировина сама реалност“, свака уметност „има посла са знацима“, па је и у случају филма потребно утврдити знаковну природу основних елемената, односно јединица филма. Ту противречност филма Јакобсон разрешава тако што што уводи појам предмета који може бити употребљен у својству знака, и „управо таква знаковна или визуелна реалност, претворена у знак, и образује специфичну материју филмске уметности“ (Исто, 26). Може се рећи, дакле, да Јакобсон разликује конематографску сировину, која одговара визуелној и звучној реалности, и материјал филмске уметности, који се тиче знакова, односно предмета претворених у знакове. Са појавом звучног филма „акустичка и оптичка реалност могу да се сливају у једну целину или да се, напротив, супротставаљају“, што „уваћава број могућих филмских синегдоха“ и повећава „количину метода прелаза од једног монтажног одсечка ка другом“, што све заједно доприноси богатству филмског језика. Међунатписи су у немом филму били важно монтажно средство, чиме је филм „чувао елементе чисто књижевне композиције“, док је са преласком на звучни филм, у одсуству међунатписа, дошло време „чисто кинематографског сједињавања монтажних планова“ (Исто, 29). Што се тиче односа филма са другим уметностима, за Јакобсона, заправо, „језик филма се формирао као способност кинематографске кодификације језика других уметности. Он је је био својеврсна слика и у извесном смислу јединствени метајезик тих језика“ (Соколов 2010, 410).
Јеремеј Исајевич Јофе, који је деловао у контексту обележеном активностима културолога-мариста попут Олге Фрејденберг, „школе“ М. Бахтина и друге генерације формалиста (В. Проп, Г. Гуковски, Л. Гинзбург), дао је значајне прилоге историји културе и уметности, као и идеји синтезе уметности у којој филм има изузетно место. Социолог уметности, културолог, заговорник синтетичког изучавања уметности, Јофе заступа идеју о јединству базе и надградње, односно материјалног и духовног плана културе, дајући велики значај појмовима јединства и система, а концептима „уметности као украса живота“ (феудална аристократија) и „уметности као спознаје живота“ (трговачка буржаозија), претпоставља концепт „уметности као изградње живота“, карактеристичан за позицију индустријског пролетаријата. Све културе подразумевају подчињавање технологије друштвеним потребама, а о језику неке уметности можемо говорити као о језику форме, односно језику нашег руковања одређеном формом, дакла, као језику праксе. Стил, као материјални резултат стваралачког процеса, Јофе сматра основом за говор о јединству уметности, где постоји већа разлика између производа који припадају истим уметностима али различитом стилу, него између производа који припадају истом стилу, а различитим уметностима. Јединство уметности је историјска неопходност, која се у потпуности може реализовати једино у филму, као аутентичном облику пролетерске уметности, односно развоја уметности обележеном друштвеном превлашћу индустријског пролетаријата. Аутор издваја три разлога због којих у филму види изузетну уметност свог времена: 1) способност преношења динамике стварности, недоступну другим уметностима, 2) веза са техником и производњом, која потврђује пролетерски карактер ове уметности, 3) способност обраћања масовној публици (в. Иоффе 2006, 26). При томе Јофе, за разлику од неких других теоретичара филма, увођење звука и боје сматра великом вредношћу филма, која је уопште и омогућила његов синтетички карактер. Филм, користећи се принципом монтаже, остварује специфичан дијалектичко-материјалистички облик мишљења, као основни облик мишљења „социјалистичког човека и човечанства“. За Јофеа, иначе, уметност је облик мишљења, односно конкретна форма друштвеног мишљења: „Уметност је пре свега уметност мишљења. Уметност је мишљење, фиксирано различитим материјалним средствима“, а теорија уметности је пре свега „део опште теорије мишљења“, при чему мислити значи „откривати и установљавати везе и односе у објективној стварности“ (Исто, 279). Историја мишљења је „историја пораста човекове моћи и власти над природом и над светом“ (Исто, 279), док је вредност филма у том контексту његова способност да обједињава „визуелне, вербалне и музикалне форме мишљења“. Уметност ствара слике и системе слика, односно сижее, који представљају „уметниковим (класним) мишљењем осмишљену стварност, одсечак стварности укључен у систем мишљења и подчињен одређеним принципима мишљења“, где „никаква стварност сама по себи, без мишљења, не постаје сиже, нити је икакво мишљење могуће само по себи, без стварности“. Сиже зато „показује борбу, пораз и победу идеја, норми и принципа у стварном свету“ (Исто, 318). Материјал, други битан формалистички појам, за Јофеа је „физичка материја, предмет, који служи за фиксацију сижеа“, док је форма „функција сижеа у одређеном материјалу“ (Исто, 374). Свака уметност, тако, фиксира само једну страну света, један моменат стварности и мишљења, и отуд потреба и нужност синтетичке уметности. Филм је од почетка у себи садржао могућност синтезе, која се остварила тек увођењем звука и боје, а објективизам филмске слике је лако превладан монтажом, схваћеном као оруђе дијалектичког мишљења (в. Исто, 418). Филм је постао полифонична уметност, која не само што је обухватила човека у различитим облицима његовог испољавања, већ му је „пришла ближе“ него иједна уметност до тада. Сижејно обликовање, схваћено на изнети начин, у филму тако добија богатство и „ширину“ која до тада није могла бити виђена, богатство обликовања, самим тим и мишљења. Визуелност филма има предност у односу на књижевну реч, па чак је и неми филм, екранизујући књижевна дела, показао „како су визуелни кадрови способни да у потпуности замене књижевну причу, приповедање, опис“ (Исто, 472). Филм тако није толико оруђе показивања, колико оруђе спознаје: „Средство научног истраживања и масовна уметност, средство просвећивања и агитације, филм је пионир нове културе у стварању визуелних форми намењених науци и масама. Од свих уметности за пролетаријат је најважнија – филм [В. И. Лењин]“ (Исто, 95).
ЛИТЕРАТУРА
Ејхенбаум, Б. 1972. Књижевност, Београд, Нолит.
Жирмунски, В. 1970. Задаци поетике, Поетика руског формализма (прир. А. Петров), Београд, Просвета, 313-365.
Иоффе, И. 2006. Избранное:1920-30-е гг, Санкт-Петербург, Петрополис.
Јакобсон, Р. 1966. Лингвистика и поетика, Београд, Нолит.
Јакобсон, Р. 1970. Виктор Хлебњиков, Поетика руског формализма (прир. А. Петров), Београд, Просвета, 95-118.
Јакобсон, Р. 1978. Огледи из поетике, Београд, Просвета.
Јакобсон, Р, Поморска, К. 1998. Разговори, Београд, Народна књига.
Якобсон, Р. 1984. Конец кино?, Строение фильма (сост. К. Разлогов), Москва, Радуга, 25-32.
Медведев, П. 1976. Формални метод у науци о књижевности, Београд, Нолит.
Петковић, Н. 1975. Језик у књижевном делу, Београд, Нолит.
Петковић, Н. 1984. Од формализма ка семиотици, Београд-Приштина, БИГЗ-Јединство.
Петковић, Н. 1996. Елементи књижевне семиотике, Београд, Народна књига.
Петров, А. (прир.). 1970. Поетика руског формализма, Београд, Просвета.
Соколов, В. 2010. Киноведение как наука, Москва, Канон +.
Томашевски, Б. 1972. Теорија књижевности: поетика, Београд. СКЗ.
Топоров, В. 1983. Пространство и текст, Текст:семантика и структура (от. ред. Т. Цивьян),Москва, Наука, 227-284.
Топоров, В. 1995. Миф – Ритуал – Симбол: Исследования в области мифопоэтического, Москва, Прогресс-Культура.
Тињанов, Ј. 1970. Књижевна чињеница, Поетика руског формализма (прир. А. Петров), Београд, Просвета, 267-286.
Тињанов, Ј. 1970а. О књижевној еволуцији, Поетика руског формализма (прир. А. Петров), Београд, Просвета, 287-300.
Тынянов, Ю. 1977. Поэтика. История литературы. Кино, Москва, Наука.
Шкловский, В. 1923. Литератураикинематограф, Берлин, Рус. универс. изд-во.
Шкловский, В. 1965. За сорок лет, Москва, Искусство.
Шкловски, В. 1987. За и против: белешке о Достојевском, Београд, Графос.
Шкловски, В. 1970. Уметност као поступак, Поетика руског формализма (прир. А. Петров), Београд, Просвета, 81-94.
Šklovski, V. 1969. Uskrsnuće riječi, Zagreb, Stvarnost.
[1] Начелно, за руске формалисте апстракција углавном подразумева „условно занемаривање целине објекта, ради неког одређеног, издвојеног и позитивно окарактерисаног момента. Проучавање тог издвојеног момента увек треба да се обавља на фону целине“ (Медведев 1976, 136).
Danas sam, po zadatku, bila poslata u šetnju „ulicom uspomena“. Šetam se šetam ali povremeno naletim na dubok jarak. Ne jedan, mnogo ih je za moje godine, čini mi se. Da ih premostim, posežem za memorijom računara gde je pohranjen i veći deo mog pamćenja. „Racionalna pisma iz Amerike i neracionalni zapisi iz korasona“, zabeleške su koje sam unosila dok sam živela u SAD od 2005. do 2007. godine. Napisane pomoću YU Times fonta, danas su skoro nečitljive. Da bih im pristupila, moram da ih prebacim u unicode. Dok na internetu pokušavam da nađem odgovarajući konverter za to, plavi me sećanje – prvi sudar s novinom u Americi je bio susret sa širokpojasnim internetom. Iz dajlap Srbije, stigli smo u visoko tehnološki Boston, naše prvo odredište. Život je lak ovde, mislimo, dok se stranice za iznajmljivanje stanova otvaraju neverovatnom brzinom – tražimo stan u San Antoniju, u Teksasu, gde treba da živimo naredne dve godine.
Lepo nam je u Bostonu, kod dragih prijatelja smo. Avgust je, Boston nas davi svojom vlagom. Temperatura je 78 stepeni Farenhajta, odnosno jedva 26 Celzijusa, a vrućina je nepodnošljiva. Blizina Atlantskog okeana pritiska. Vazduh je drugačiji, mirisi isto. Treba se navići na sve, i na Farenhajte. U početku, u glavi stalno računam/konvertujem °F u °C – od iznosa F oduzimam 32 pa dobijeni broj delim sa 9 i, na kraju, taj broj množim sa 5. Dug je put do Celzijusa. Kasnije, posle mesec ili dva, uspevam da na osnovu Farenhajta procenim kolika je temperatura. Prestajem da računam, da mislim u Celzijusima. Toplo jeste ali Boston je leden grad, ne voli goste, imam utisak, čak mi se čini da ne voli ni svoje stanovnike. Šetamo se po Bruklajnu i njegovoj okolini, lepo je naselje sa niskim stambenim zgradama, ali nigde cveća na balkonima, šarenog veša koji se suši. Malene okućnice su samo travom prekrivene. Nema ni maslačaka ni bele rade. Uniformnost vlada. Dominiraju ljudi bele puti, vitki su, puno vežbaju, voze bicikl. Budu besni ako se u parku, zaneti pričom, zaustavimo na stazi, ometamo ih u trčanju. Svi deluju veoma zauzeti. Kada zapalimo cigaretu negde napolju, okrznuti smo neprijateljskim pogledima.
Zaljubljujem se u nebo – dramatično je, prostrano, pruža osećaj slobode. Kakva je to sloboda ne uspevam da dokučim, ali zbog neba lakše dišem, imam utisak da su svakakva čuda moguća.
Nije lak život ovde, mislimo dok pokušavamo da iznajmimo stan. Svi traže da im pošaljemo kreditnu istoriju koju nemamo niti možemo da je imamo budući da smo tek stigli u Ameriku. Besomučno se objašnjavamo sa zaposlenima u firmama koje iznajmljuju stanove, ali ne vredi. Ipak, nekako dolazimo do stambenog kompleksa „El Marko“ čiji vlasnik nije firma već bračni par koji odlučuje da nam iznajmi stan nakon što smo im poslali potvrdu o dobijenoj novčanoj stipendiji sa Univerziteta San Antonio.
Letom iz Bostona, sa presedanjima u Baltimoru i Atlanti, najzad stižemo u San Antonio. Vrelo je, imam utisak da mi se đon na cipelama topi. S četiri kofera – jedan nosimo u naručju kao novorođenče – ručke su mu pokidali aerodromski radnici negde, osim toga, sadržina mu je vredna, u njemu su knjige – ulazimo u taksi. Taksista sporo i skoro nežno razvlači reči engleskog dok nam se obraća, ovaj engleski je lepši – razmenjujemo poglede razumevanja muž i ja. Norman Bejts motel, kaže moj muž dok prilazimo „El Marku“. Zaista jeste. Zapravo, mogao bi biti i bilo koji drugi motel na američkom Jugu ili Srednjem zapadu. Dugačka zgrada sa jednim spratom, u stanove se ulazi preko spoljašnjih stepenica i zajedničke terase koja se pruža duž cele zgrade. Oko zgrade se širi asfaltirani parking popunjen automobilima; drveća i trave nema. Naš stan je na spratu, ne suzdržavam suze očajanja kada uđemo u njega. U spavaćoj sobi nema prozora, jedino kroz tanku pukotinu duž celog zida ulazi svetlost. Kupujemo krevet na naduvavanje za spavaću sobu, sudove za kuhinju koja je za naše uslove izuzetno prostrana mada je stan jednosoban, raspoređujemo knjige po policama, od prijatelja nam stiže kompjuter iz Kalifornije a za njim i kablovski internet, i tako, malo po malo, stvaramo dom.
Nebo u San Antoniju je još prostranije, imam utisak. U početku, samo mi ono deluje stvarno. Sve ostalo – kulise, makete. I ljudi kao da su od kartona, nema ih na ulici, svi su u automobilima, u tržnim centrima, uvek u zatvorenom, kontrolisanom prostoru, a nebo – prekrasno. Ipak, kada naletimo na retkog prolaznika, obavezno nam se javi ukoliko nam se pogledi susretnu. I ljubazni su, izuzetno. Sviđa mi se to.
Kroz tanke zidove stana svakog jutra ulazi pesma ptice rugalice. Radujem joj se. Čitam da je mnogi u Americi ne vole, da im njihova pesma smeta zbog ponavljanja, i da je teraju dalje od svojih kuća. U velikom Brekenridž parku srećemo male crvene kardinale. Uvek mi zaustave dah. Često odlazimo u taj park, prostire se na preko 130 ha, uglavnom je pust, sem za praznike. Tokom jednog državnog praznika (kojeg – ne sećam se), i mi smo otišli u park; bio je pun ljudi, većina je organizovala prave gozbe budući da u parku postoje mesta predviđena da se na njima raspali roštilj i uz koje su smeštene drvene klupe i veliki stolovi. Muž i ja smo seli pokraj rečice i, skriveni šibljem od ostalih, otvorili našu skromu kesu s kiflicama. Jeli smo odsutno i u tišini, valjda smo se setili vlastitih porodičnih proslava, i odjednom nas je prenuo tanki glas – Having a little picnic, ain’t ya? – dečačić od nekih dvanaestak godina nas je uz osmeh posmatrao kroz šiblje. Kao da je hteo da nas oraspoloži. Mislim da ga nikada neću zaboraviti.
Teško ću zaboraviti i studentsku savetnicu koja na pitanje mog muža da li je moguće da pre redovnog početka školske godine vežba u klavirskim sobama na fakultetu, odgovara da bi bilo najbolje da kupi klavir iako zna da je u pitanju strani student čija je stipendija mala, ali traženje dozvole (od nekog) joj je verovatno predstavljalo opterećenje. Često smo se susretali s tim – formalnim ukazivanjem pomoći i odgovorima koji prkose zdravom razumu. Podjednako često smo naletali i na zid ćutanja ukoliko bi pitanje koje postavimo bilo za tu osobu neprijatno. U početku smo misli da nas ne čuju, ne razumeju, da naš engleski nije dovoljno dobar. Posle smo shvatili da je takav društveni običaj. Nas bi retko ko pitao bilo šta. Nedostatak interesovanja ili delikatnost? Suzdržavanje od zadiranja u tuđu intimu/poslove? Ipak su oni naslednici Monroove doktrine. Ali i tu je bilo iznenađenja. Dešavalo se da nam neko priđe i pita nas da li verujemo u Isusa Hrista, spasitelja, i da bez obzira na odgovor nastavi da priča o svojoj veri i crkvi. A crkava je tamo zaista puno. Za većinu nas koji dolazimo iz Evrope, pitanje vere je intimno, ne postavlja se tek tako, usput i bilo kome. Ili, pak, Ostinjani, koji sebe smatraju izuzetno otvorenim i liberalnim za razliku od većine ostalih Teksašana, i koji bez zazora prilaze i pitaju zašto pušim i da li znam da je to štetno. Istinska briga za dobrobit svog bližnjeg? Potreba da se „soli“ pamet? Ne znam. Možda i jedno i drugo.
Prvo i jedino direktno pitanje koje mi je neko postavio bilo je pitanje savetnika za postdiplomske studije na Odeljenju za istoriju – otkud ja u Teksasu? Pitanje je bilo praćeno iskrenim čuđenjem. Posle razgovora sam shvatila odakle ta direktnost dolazi, savetnik je zapravo iz Njujorka i oženjen je Rumunkom. Drugačiji kulturni uticaji, drugačija komunikacija.
Rumunski filmovi, tamo smo ih pogledali puno. Kao protivtežu veselosti, odnosno prividu opšte veselosti. Nije to bilo svesno, radilo se o unutrašnjoj potrebi. Veselost doseže kulminaciju za Božić. Tek tamo shvatamo svu težinu komercijalnog vremena, kod nas – u Srbiji, ono još uvek nije postojalo ni kao pojam. Već u novembru, rafovi se tamo pune svim onim što se smatra prigodim za Božić, dok iz zvučnika po prodavnicama dopiru samo božićne pesme. Ani Erno, francuska nobelovka, koja dolazi iz drugačije kulture mada suštinski iste – potrošačke, daje veran opis te kategorije vremena i onoga što ono podrazumeva: „Komercijalno vreme vršilo je još jače nasilje nad kalendarskim nego ranije. Već je Božić, uzdisali su ljudi pred igračkama i čokoladama koje su se u hipermarketima rafalno pojavile sutradan po prazniku Svih Svetih,[1] smlavljeni time što nekoliko nedelja neće moći da pobegnu od opsadnog stanja pred veliki praznik koji ih primorava da misle na svoje biće, svoju samoću i svoju kupovnu moć spram društva – kao da se čitav život završava božićne večeri.“[2]
Ipak, mesec dana nas je istinski uveseljavao džinovski natpis koji se pružao gotovo preko cele zajedničke terase jednog stambenog kompleksa sličnog našem: Happy Birthday Jesus!
Crni petak nakon Dana zahvalnosti u Americi izaziva najveću pomamu potrošnje. Danas i u Srbiji postoji Back Friday koji traje sedam dana. Potrošačko društvo je zapravo društvo odbacivanja i bacanja, tamo postajemo svesni toga. Sve se baca, hrana ponajpre.
***
Dok hodamo pustim ulicama kao po pravilu se setimo Čarltona Hestona ne samo zato što smo u Teksasu gde je oružje gotovo fetiš, već i zbog filma „Omega čovek.“ U nekim delovima grada se zaista osećamo kao poslednji ljudi na zemlji. A opet, uvek je prisutan i osećaj da nas kroz zavese kuća pored kojih prolazimo neko posmatra. Neprijatno je šetati se rezidencijalnim delovima grada. Više nas ne čudi što je radnja mnogih američkih horor filmova smeštena upravo u predgrađe – suburbiju.
Kuće su mahom jednospratne sa malim okućnicama. Iako Teksas ima klimu gde gotovo sve može da se gaji, dvorišta su mahom pusta. Stabala južnjačkog oraha – pikana, gotovo da nema iako on jedino može da se gaji u južnim delovima Amerike i u Meksiku. Čoladni kolač s pekanom, to je moja američka madlena.
Duž puteva, po poljima su raspoređena stada goveda. Ima ih svakakvih, čuvena su teksaška dugoroga goveda, tako se zove i fudbalski tim Univerziteta u Ostinu – Texas Longhorns. Naravno, u pitanju je američki fudbal, za onaj drugi koji se igra u ostatku sveta, jedva da su čuli ovde. Zovu ga soker i uglavnom je to sport kojim se bave devojčice. Zato su Meksikanci ludi za „našim“ fudbalom. Kada smo ušli u Meksičku ambasadu u San Antoniju da pitamo da li nam je potrebna viza za Meksiko kada ulazimo iz SAD budući da smo državljani Srbije i Crne Gore, razdragani službenik ambasade nas je spopao pitanjima o našoj reprezentaciji jer je te godine bilo Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj. Rekao nam je i da se kladio na Srbiju i Crnu goru protiv Argentine. A u Meksiku, u Nuevo Laredu, dok smo razmenjivali dolare za pezose, radnik menjačnice nas je pitao odakle smo. Nakon odgovara da smo iz Srbije – nekadašnje Jugoslavije, službenik se ozario i svečano rekao – Bora Milutinović. Pošto nisam bila sigurna ko je Bora (!) muž mi je, verovatno zgranut mojim neznanjem, održao predavanje o delu Bore Milutinovića. Čudni su putevi saznanja.
Teksaška goveda šetaju slobodno po poljima, deluju srećna. Otkud onda toliko hormona, estrogena prvenstveno, u mesu kupljenom u prodavnicama, štetnih hemijskih ostataka, čak teških metala? Možda zato što se ta srećna goveda uzgajaju za one koji mogu sebi da priušte takozvanu organsku hranu, a takvih je u Americi malo. Teksas je u vrhu američkih država po broju prekomerno gojaznih ne (samo) zbog neumerenosti u jelu već i zbog lošeg kvaliteta hrane i ishrane. Puno razmišljam o hrani ovde jer se po prvi put susrećem sa gotovo isključivo industrijskom hranom. Skoro sve što se uzgaja ovde, uzgaja se na industrijskom nivou. Klica moje buduće knjige o istoriji hrane i ishrane ovde je začeta, sad mi je jasno. Mršavim, meso skoro da uopšte ne jedemo, svežeg povrća gotovo da i nema da se kupi. Uglavnom je konzervirano i zaleđeno. Za moj rođendan priređujem skupu gozbu – plavi patlidžan je zvezda večeri. Da ga upotpunimo crvenom paprikom, bilo je previše za naš budžet. Zato u voću uživamo, dostupno nam je – mali žuti ili veliki zeleni mango, avokado, papaja, tunas, teksaški pomelo, male crvene banane, jedine koje mogu da varim… U Gruenu, gradiću u blizini, očekujem da vidim „čudno voće“ kako visi s visokog drveća. Gruenjani za sebe kažu da se „nežno“ opiru promenama. Verujemo im, okruženi isključivo belcima s kaubojskim šeširima, istim takvim košuljama uvučenim u farmerice čije uzane nogavice jedva da prekrivaju gornji deo kaubojskih čizama. U ovom delu Teksasa mnogo vole čizme od nojeve kože koja izgleda kao prekrivena bradavicama. Dok se vraćamo, u autu slušamo Bili Holidej. Često je slušam, kao i Elu i Ninu, valjda zbog ravnoteže.
Trudimo se da putujemo što više. Najjeftiniji vid putovanja u ovom delu Amerike je autom, budući da ga ne posedujemo – iznajmljujemo ga. Često odlazimo do Meksičkog zaliva, na ostrvo Padre koje se pruža južno od Korpus Kristija. Udaljeno je (samo) oko 300km. Obično odemo ujutru, provedemo ceo dan na plaži, i uveče se vratimo. Ovde drugačije doživljavamo udaljenost. Na delu ostrva gde mi odlazimo nema uređenih plaža – suncobrana, ležaljki – samo beskrajna voda i nebo. Po belom pesku duž obale, voda svašta izbacuje – deliće kraba, škampa, meduze – čuvenog portugalskog ratnika (Portuguese man o‘ war) veoma lepog i veoma otrovnog, koji, kako smo kasnije saznali, baš i nije meduza već posebna vrsta organizma slična meduzama. Ne plivamo daleko, ima ajkula i „otrovnih stvorenja“. Dok se vozimo južnije, prema Ataskosa nacionalnom parku, uz put se pružaju bilbordi koji nas informišu gde možemo kupiti čizme otporne na ujed zmije. Ima svakakvih zmija ovde, uključujući i zvečarke. Ne obaziremo se na upozorenja i savete – suviše smo dobro raspoloženi za to, a i mladi smo – šetamo se po divljini Ataskose neprikladno obučeni – ja u baletankama i suknji, moj muž u patikama i bermudama. Nadamo se da ćemo videti ocelota, divlju mačku koja liči na jaguara i koja se u Severnoj Americi može videti jedino tu. Nismo je videli, ali smo videli pticu trkačicu – očekivano, brzo nam je nestala iz vidokruga. Videli smo i aligatore koji se tuda slobodno šetaju, mali su. Preplavljeni smo osećanjem divlje slobode –nebo i voda se preteći spajaju, sprema se oluja. U povratku, u Korpus Kristiju, u maloj luci, pogled nam privlači replika Kolumbove „Ninje“. Tako je bila mala, mora da su njeni mornari bili prestrašeni.
U nadrealnom Džošua Tri nacionalnom parku u Kaliforniji pravim podjednako nadrealnu fotografiju. Mislim da bi i Verner Hercog voleo da ju je snimio.
U urbanom Njujorku se prvi put susrećemo sa „neprijateljskom arhitekturom“, tada nismo znali da ona postoji, ali nismo mogli da je ne opazimo – šiljci postavljeni na mesta gde bi umorni pešak mogao da sedne da se odmori, a da ne mora da plati. U skorašnje vreme, u podzemnoj železnici Njujorka su bile sklonjene klupe, zapravo – prvo nasloni sa klupa, a potom i cele klupe kako bi se sprečilo zadržavanje beskućnika. Čitam da su nedavno klupe ipak vraćene.
***
Jedan davnašnji zapis iz korasona:
Na moju izjavu da sam postala prava mala žena pošto sam ceo dan prala, ribala, peglala i mesila, doduše, nisam rekla da sam u pauzama čitala Hajnriha Bela na engleskom jer se to ne uklapa u tužnu priču o životu male žene, Đorđe je odgovorio konstatacijom da smo od naših života napravili kantri pesmu. Da li smo?
Neočekivano, zapis me je podsetio na sjaj biblioteke u San Antoniju. U pitanju je, u arhitektonskom pogledu, zaista impresivno zdanje, a i fond joj je bio isti takav. Čitaonice takođe, opremljene računarima s pristupom internetu već te 2005. godine. Kvalitet primeraka knjiga je bio zapanjujući s obzirom da je u pitanju pozajmna biblioteka. U podrumu zgrade su se mogli kupiti stari primerci knjiga koje je biblioteka povukla iz upotrebe, po simboličnim cenama – 50 centi za takozvana meka izdanja, jedan dolar za primerke s tvrdim koricama. Kupovali smo besomučno i nijednu knjigu nismo ostavili u Americi, sve smo ih bezbedno poslali u Srbiju koristeći se poštanskom saradnjom srpske i američke pošte koja je omogućavala slanje štampanog materijala po povlašćenim cenama (M-Bags, tako se zvala ta usluga). Biblioteka u Americi – ustanova je vredna divljenja.
***
Za San Antonio govore da je veliki mali grad u Teksasu. Zaista jeste, razvučen je na velikoj površini, dok je urbani centar veoma mali. Ostatak grada čine predgrađa ne baš sjajno povezana gradskim prevozom mada San Antonio spada u retke američke gradove gde postoji koliko-toliko organizovan gradski prevoz. Bez automobila je gotovo nemoguće živeti. Mreže i nadzemna ukrštanja puteva u blizini tekstaških gradova kao da se penju u nebo, kada smo bili u Hjustonu imala sam utisak da grad postoji zbog puteva, a ne obrnuto. Ispod nadvožnjaka nije dozvoljeno zadržavanje, ne zbog bezbednosti – tako se Teksašani rešavaju beskućnika. Tako su hteli da se reše i slepih miševa „bezrepaša“ u Ostinu. Ovi slepi miševi u džinovskim jatima u proleće migriraju iz Meksika u Teksas i u velikom broju se naseljavaju ispod Kongresnog mosta u Ostinu. U pitanju je najveća urbana kolonija slepih miševa u Severnoj Americi. Gradskim vlastima su počeli da smetaju zbog „prljanja“ i razmatrali su kako da ih se reše. Predlozi su, slutim, uključivali nasilne mere. Srećom, Ostinjani su se pobunili i večernji prizor izlaska slepih miševa ispod mosta danas dovodi mnoge turiste u Ostin počevši od sredine marta pa sve do sredine novembra, lepo puneći gradsku kasu. I nas je doveo u Ostin, ostavio nas bez daha i podsetio da smo tek mrvice peska pred kolosalnom snagom i istorijom prirode. Stalno smo se susretali sa saznanjem o sopstvenoj veličini i (be)značaju u drevnom i ogromnom prostoru američkog Srednjeg zapada i Juga. Davne 1964. godine je Česlav Miloš, Evropljanin tek pristigao u Ameriku, pisao:
I ja sam sad tu, šetam po toj večnoj zemlji. Malen, oslanjajućio se na štap, Prolazim pored vulkanskog parka, ležem pored njegovog toplog izvora, I ne znam kako da opišem to Što je večno i svuda oko mene: Zemlju za koju se tako čvrsto držim. U grudima i u dubini stomaka osećam zahvalnost Za svaki kamenčić, i ne znam da li je To udaranje koje čujem moj puls ili Puls zemlje na kojoj ležim. Kada me u prolazu dotakne Neka svilena haljina, kada ruke, Koje su bile ko zna sve gde, dodirnu moje rame, Ili smeh, sitan, od nekada davno, izazvan vinom, Koji sam čuo pod svetiljkama Ispod magnolije, tada osetim Da je moj dom beskrajan.
Gore – beskrajno nebo, dole – beskrajna zemlja, čovek – tek zrnce peska. To je najsnažnije sećanje/osećanje koji nosim iz Amerike koja me je učila vrlini skromnosti i poštovanju prirode. Nadam se i naučila.
[1] Praznik Svih Svetih se proslavlja 1. novembra.
[2] A. Erno, Godine, Beograd, 2023, 220. (prevod: Jelena Stakić)
[3] Č. Miloš, „Bila je zima“, Povelja, Kraljevo, 2/2010. (moj prevod)
Уљудићу се, па право на свадбу. Обећао сам и има да истрпим. Цркву и кафану. Музику и пијанку. Питања и погледе. Све. Издржаћу, знам да могу. Ојачао сам.
У берберници чујем за њену смрт. Тек тако, у пролазу.
Из столице за шишање бацим око ка огледалу и познам неке овдашње што су давно засели ту, на клупици. Дошаптавају се мени иза леђа. Не слушам шта говоре, али бруј њихових гласова ремети угодну илузију осамљености у вароши која је на мене заборавила. Огледало ме гони да мотрим на њих, док њима даје да ме студирају без устезања.
Двојица су деца из деведесетих. Били су основци када сам отишао. Трећи ми је вршњак, можда мало старији. Сретали смо се некада, негде… Знам то ниско чело над мрсним образима, те мале опрезне очи. Лице му није од оних што се радо чувају у сећању. Жмирка док прича, а воли главну реч. И сад углавном он говори. Муља чачкалицу по устима, врпољи се и често ка мени погледа. Дуго му не разазнајем ни словца, да бих наједном, упркос чачкалици, чуо како јасно и гласно каже: амурит. И њено име.
Родитељи су ми замерали што се куће сетим само кад неко умре, а онда су и они умрли, па се нисам сећао уопште. Шест година нисам на родно место помислио. Све до јуче. Мимо обичаја, пошао сам на венчање, кад оно – опет смрт.
Личило је да ће бити моја, али ме је она још једном избавила.
Момчићи пиље у мене. Као да траже објашњења која немам или истину коју не желим да дам. Парче истине које припада само мени и њој. Сви у Жагубици су њу познавали. До вечери ће се вест проширити по целој вароши и селима у околини. Лоше вести путују муњевито. Неће бити незгодних питања. Кад си у дубокој старости, нико се не чуди откуд то, како или зашто баш сад.Тајна ће остати покопана на брежуљку крај Врела заједно са њом.
Омладинце, додуше, занима нешто треће.
“Јел оно напољу твој мотор?“
“Баш је добар!“
Нехотице се окренем ка Сивцу, паркираном испред бербернице, а ноћна ме језа прожме од ножних прстију до темена.
“Бољи нисам имао.“
“Хеј, зар иком бољи треба?“
Смеју се, а старији им се другар мргоди.
“Нису ови путеви за мотор. Кривина за кривином, рупчаге … Иди бегај! Очас те прогута хомољски мрак.“
Имам потребу да се противим: “Ако возиш пажљиво…“
“Џаба ти пажња“, прекине ме. “Сваке године бар један мотораш погине. И брат мој је тако страдао… Има споменик тамо, на путу ка Петровцу.“
Тргнем се. Брат. Ето одакле га познајем! То је Јован, старији брат Предрага Пауњорића, званог Прежа Коњ, који је страдао на друму пре девет година, а за чију погибију сам највише ја крив. Ноћна језа ми се спусти на леђа као самар. Проструја ми кроз кичму, ребра и кости у рукама, силовито и страшно, а онда се поврати и угнезди се у грудима. Берберину вероватно није промакло кад сам задрхтао.
Нисам желео његову смрт. Завидео сам, скапавао од љубоморе, пакостио му и на тренутке га безумно мрзео, али никад, па ни те ноћи, нисам помислио да му прекратим век. Она је то разумела. Зато ми је, иако је Прежа био њен унук, некако опростила. Да не беше моје глупости, још би живео. Сигурно је и то знала. Ипак, погледала ме је у очи и рекла: судбина. Оловна, неопозива реч, која је мојој души донела мир. Верујем да је то и хтела.
Звали смо је Цвета или Цветана, мада је на рођењу добила име Флореа. Била је Влајна и причало се да, као врачара, уме да изведе свакаква чудеса: да човека веже, залуди и омађија, да лечи, разболи или чак убије. Примену ових вештина нисам опазио. Брала је траве и справљала мелеме, којима је отклањала ситне телесне тегобе сваком ко затражи. Шапутала је молитве, пазила на живе и мртве, али нисам чуо да је коме гатала или какво зло намештала. Поступала је великодушно у материјалним, као и у нематеријалним стварима.
Једном сам украо ћубасто пиле из њеног дворишта. Мајка је то открила, па ме је, сва посрамљена (можда и уплашена), отерала да лепо живинче вратим баба-Цветани. Стара жена се на моје признање само осмехнула.
“Ако, сине, нек ти је уздравље. Да га чуваш као да је твоје!“
Био сам дете и нисам разумео колико је тешко сачувати оно што нам не припада. Ћубасто пиле је после неколико дана поново било у бабином дворишту.
У то време сам од ње зазирао, а унуке њене, Прежу и дебелог Јована, нисам нимало волео. Од Јована сам повремено добијао батине, не мање но његов млађи брат. Нагло је порастао, па нас је обојицу пропуштао кроз шаке.
Ухватимо се тако и ја му прво враћам ударце. Гребем и уједам и отимам се, али ме дебели сваки пут савлада. Пребаци ме преко кука или ме саплете, седне ми на груди и бије ли бије. Ко да нема душе. Прежа се склања, вероватно из страха да не добије по губици. Не брани ме, мада ни брату не држи страну.
Ја трпим, па после бушим Јовану гуме на бициклу или му набијем стаклене вуне у џепове. Он ме опет бије и тако у круг. Све до лета када је Прежа добио на снази и за главу премашио ниског и набијеног Јована. Усред једног осветничког похода на моје јадне коске, зграбио га је за шаке и зауствио – за сва времена.
Нисам то заборавио, али ни после овог поступка, зачудо, нисам Прежу више симпатисао нити сам га сматрао за пријатеља. Чак ми је било криво што ме је заштитио. Пун гнева, нисам могао да осетим захвалност, а нисам био те среће да ништа не осећам, па сам се на њега наљутио. Тобоже зато што се мешао да помогне брата. Глупо и очигледно неистинито, но Прежа ионако није марио за моје приче, као ни за моја осећања.
Тог лета је одлучио да одрасте па је, уместо да јурца за лоптом, пеца и купа се у Млави, дане распуста проводио по кафанама, са Јовановим друговима. Учио је да пије, дувани, игра билијар. Савладавао је и друге момачке вештине, све оно о чему смо ми, клинци, имали тек неодређену представу. Пустио је косу, обукао Металика мајицу и набацио осмех захваљујући ком ће стићи и престићи било којег од својих учитеља. У билијару је, додуше, губио понекад. У љубави – само ако преда партију.
Док је зајапурени Јован иза куће радио склекове и махао импровизованим теговима, а ја читао, патио и изнова проживљавао ничеански сукоб између поноса и сећања, Прежа је увелико јурио девојке. Јурио их је и стизао, без изузетка.
Касније сам сретао многе шармере, срећне људе пред којима пуцају широки друмови и свака се врата сама отварају, али ниједан код женског света није био омиљен као Прежа Коњ.
Није то било због лепоте. Предугих руку и ногу, крупних зглобова и јаке, истурене браде, Прежа је ликом свој надимак поштено заслужио. Није било ни због блиставог ума, јер му је памет, по мојој неблагонаклоној оцени, била углавном магарећа. Ђаво ће знати зашто су га волеле. А волеле су га.
Све оне, девојчице, девојке и жене, хрлиле су ка Прежи као омађијане. Ако коју дуже загледа, ето је већ у полулежећем положају. Осмехне ли јој се, пада као проштац. Љубазна реч чини да више и не устане…
Или се то само мени, лишеном женске пажње, тако чинило.
Верујем, ипак, да је речена неправда дејстовала и мимо моје паћеничке уобразиље. Цело треће два је видело како Прежа мами разредној осмех и избегава казну за вотку на излету или како успева да одбровољи Тијану, гротескно нашминкану младу панкерку која је, супротно свом имену, била најгрлатија и најагресивнија девојка у школи.
Тијани је, као и мени, удаљавање од детињства било болно. Једва да смо се осврнули, нисмо ни мишљу обухватили свет око нас нити смо се честито поиграли, а већ нас гурају даље, на пут без повратка. Пријем у свет одраслих, међу послове, рокове, дугове и погрешне бракове, чинио нам се као невесела перспектива. Бедна замена за изгубљени рај. Зато сам ја из ноћи у ноћ превртао жуте стране купусара из школске библиотеке или играо видео игрице док не пукне зора, а она се облачила као дечак, шишала се до главе и обилато се китила минђушама – све не би ли сакрила да постаје привлачна жена.
“Тића је наш најлепши друг,“ говорио је Прежа. Или би је само дрско одмерио и намигнуо јој онако накострешеној, не марећи за последице. А без последица не би прошло. Тијана је фрктала и сипала погрде. Ипак, ухватио сам је како, након Прежиног ласкања, проучава голишаву лобању у излогу посластичаре на средини Улице краља Милана. Кревељила се и ширила ноздрве као да проверава да се није непажњом пролепшала. Такву издају своме лицу не би допустила ни у сну.
Волео сам Тићу, али услед преблиског сродства душа, ваљда, нисам могао да се истински загрејем за њу. Ни она мене није тим оком гледала, него је потајно патила за Јанком, нашим комшијом, коме је била тек саучесник у неваљалству, ортак из клупе и “најлепши друг“.
Сад, можда се ништа не би догодило, можда оне проклете ноћи не би било, да је Јанко на време отворио очи. Он је, по несрећи, тад видео само Милицу, школску лепотицу, која ниједном није погледала у његовом смеру. Жалосни клише. Све да је и гледала, Милица га не би могла уочити од множине младића који су држали стражу око ње.
Другарство на куб, затворени круг неостваривих жеља или суморни троугао досаде, зависно од тога да ли наша летња смуцања по Жагубици описује Јанко, Тића или ја. Ту и тамо смо сретали Коња, раздраганог и лепо забављеног, најчешће у лепом друштву.
“Да ми је знати има ли чега у женској глави!“, гунђао је Јанко.
“Ничег што би ти могао разумети“, одговарала је Тића.
Ја сам ћутао и молио се да нас Прежа не примети, па да још морамо трпети рзање и подсмевања типа “децо, испомажите се, живите мало“ или “од пробирача нема јебача“. Једном се одважио да Тијану посебно опомене: “Нема ни јебачице од избирачице!“ Мислио сам да ће га згромити и унапред сам се радовао фијуцима Тићиног бритког језика, али је она само стајала и трептала као пилеж. Јанко се смејао, а ја сам схватио да Прежу мрзим као што никад никог нисам мрзео. Како је могуће да се роди толико самодопадљив човек, тако сигуран у своје место под сунцем? Треба то спречити, забранити да се међу нама, обичнима, шетају овакви људи! Ја бих њих све протерао, учинио бих нешто… Нисам био сигуран шта, још мање сам се усуђивао да то наглас изговорим, макар само за Тићине уши, а Јанко ће ме ускоро и без речи разумети. Прежин нови подвиг ће му збрисати идиотски смешак са лица.
Почетком школске године, оне пред матуру, Коњолики је на наставу дојездио на црвеној Хонди. Увече се још мало, за публику која воли бис, шепурио по граду. Та Хондица није ни принети Сивцу ког сада имам, али је у оно време, за нас ђаке пешаке и понеког бициклисту, мотор био необична и изузетно пожељна ствар. Прежа је другове (чак и најлепшег, Тићу!) пуштао да “направе круг“. Дао би и мени, само да сам се могао присилити да затражим, али ми речи молбе нису прелазиле преко усана. Јео сам се и гледао друге како возе.
При крају моторашке представе, црвену Хонду је заскочила Јанкова Милица, али не да се, као остали, у вожњи опроба, него се угнездила Прежи иза леђа. Опа, помислих, ударило краљевство на царство! Овила му је руке око струка, па заједно несташе у облачку прашине.
Јанко је огорчено бленуо у друм којим су се одвезли, а Тића и ја погледасмо једно у друго. Понадали смо се да ће се наш друг опоравити, али прерано. Љубомора је Јанка излудела сасвим. Прежу и Милицу је опсесивно пратио (онолико колико су му пешачке могућности дозвољавале), дисао им је за врат, па је још Тијану и мене молио и подмићивао да их уходимо.
Тако је било и оне ноћи. Јанко, Тића и ја смо ишли за новопеченим љубавницима по целом граду. Чекали смо их код кафића, а онда би, уколико негде заседну, Тића или ја улазили да осмотримо терен и попијемо штогод на Јанков рачун. Она је на једном месту љутито тражила да јој дају “дупли виски или шта им је већ најскупље у кафани“, али Јанка ни рачун за Chivas Regal није могао отрезнити. Чекао нас је, сав избечен, испред врата и вртео иста питања: “Јесте ли их видели? Да ли су још заједно? Шта раде?“ Нас двоје смо једнолично понављали: “Видели смо их, заједно су, причају, ништа не раде.“ На крају нас је потерао да табанамо кроз мркли мрак до ресторана на врелу Млаве, испред ког је био паркиран Прежин мотор. Припита Тијана је ту одбила да одшпијунира своје, затим се кратко примирила да би, након поновљене туре најскупљег у кафани, праснула тако да су гости са терасе “Врела“ ка нама окретали главе: “Шта раде, па шта раде! Шта мислиш да раде?! Јебу се! Ако и нису, само што нису. И хоће. Па шта ћеш сад?!“
Узалуд сам јој давао знаке да се утиша. Прежа и Милица су излазили из ресторана. Лагани ход у истом ритму, рука у руци. Присни шапат, осмеси и топли погледи. Ишли су ка нама, али нас, док се не нађосмо лицем у лице, нису приметили.
“Гле, весела тројка, откуд опет…“, почео је Прежа, а Јанко га заустави снажним ударцем посред лица. Коњ се занео, клецнула су му колена. Танушни Јанко и није могао више учинити. Напад на Прежу се неће по њега срећно завршити, знао сам. Треба да се умешам, да зауставим тучу. Милица је, ипак, била бржа. Стала је између момака, што би онемогућило даљу акцију, да се Тића није залетела и потегла је за косу. Миличина рука само клизну низ Тијанину глатку лобању.
“Еј тамо, прекидај!“, викали су на нас. “Мрш кући или зовем полицију!“
“Људи, па који вам је?“, чудио се Прежа.
“Пусти ме, наказо ћелава!“, вриштала је Милица.
“Доста, бре!“
“Пауњорићу, знам ти оца и мајку!“
У општој гужви, глупо упетљан у обрачун који ми је чак смешан био, ваљда зато што није био мој, подигао сам овећи камен. Волео бих да могу да кажем како ме је ђаво нагнао на своју стазу или да ми је каква зла сила водила руку. Не. Било је много једноставније. Држао сам камен, стезао га у шаци. Морао сам нешто са њим учинити. Нисам желео да га бацим на Прежу, а испуштање у прашину би значило нови пораз. Повлачење пред бољим, слабост. Пљунуо сам и хитнуо каменчугу ка црвеној Хонди. Ето! Нисам нишанио и не знам где сам погодио. Само сам чуо прасак и разлетање стаклића у мраку.
Исти звук је био последње што ће чути возач комбија, тренутак пре но што потоне у ослобађајућу несвест, која му је дошла као последица тешког саобраћајног удеса на путу ка Жагубици. Возио је од Петровца на Млави, најбрже што се може по мраку и незгодном, изровашеном друму. Јео је кривине, завртао волан, опуштен и благо нехајан у тмини Хомоља, где се крију само караконџуле и понеки усамљени звер. Јурио је у сусрет црвеној Хонди поломљених фарова. На великој узбрдици при излазу из Крепољина, не тако близу села Сиге, чији житељи сваке године гоне змајеве, мотор ће искочити из таме попут крилате немани и свом силином се забити у његова врата.
Млади мотораш је на месту погинуо. Девојка која му је била за леђима издахнула на путу до болнице. Црвени мотор је остао на коловозу, згужван и сав разлупан. Нико није приметио тада, а ни касније се нису сетили, да је светло на мотоциклу и пре судара било разбијено.
Али, знао сам ја.
Након туче код “Врела“, недуго пошто је Прежа разбијеног носа, на мотору без светла, повезао Милицу њенима, у Крепољин, оставио сам Тићу и Јанка да се свађају, плачу и теше једно друго. Грабећи поред тараба, погнут да никог не видим, из збрке у глави сам стално вадио и обртао једну мисао: да ли су приметили, да ли ико зна?
Код куће сам избегао виђење са родитељима. Затворио сам се у своју собу и онако одевен, још у патикама, пао у кревет.
Нисам устао пет недеља. Клацкао сам се између јаве и сна, између бола у свим мишићима и задовољства од опуштања у постељи, цвокотаве дрхтавице из слеђеног срца и јаросне потребе да скочим и извршим неку велику, неодложну дужност. Боловао сам, како су тумачили лекари, без органског разлога.
Вест о Прежиној погибији је дошла до мене, али ме није узнемирила. Нисам ни трепнуо зато што сам већ знао да га нема. То за мене није била новост.
Ипак, неколико сати пошто сам чуо да су Милица и он сахрањени, тело ми је освојио болни грч, који ме више није пуштао. Сваки ми је покрет био мука, па сам мировао и патио без глaса. Језик ми се везао, што и није било лоше, јер нисам желео да разговарам нити сам имао шта да кажем.
Средином шесте недеље ми се отворише врата и собу уђе баба-Цветана. Претпостављам да ју је мајка позвала да ме погледа, очајна што јој у амбуланти за моје стање не нуде лек, па чак ни сувисла објашњења.
И погледала ме је. Осетио сам како ми се тај њен поглед завлачи под капке, цепа крхку опну свести, сврдла кроз несвесно, жари потиљак и устремљује се на скривено, само мени знано место. Одмах ми је било јасно: она зна.
Пришла је кревету у коме сам био као живи леш и уклонила ми је прамен косе са лица. Онако мршава, веома ниског раста, у црнини је деловала још ситније. Као нека мала птица. Једва да се морала сагнути за овај покрет. Додир јој је био попут дашка ветра, свеж и лак. Од њега ме на трен прође умртвљеност тела, придигох се као да сам здрав. Да, она зна. Зна и не мрзи ме због тога!
“Не кидај се, синко“, рекла је. “Таква им је била судбина.“
Још нисам смогао снаге да проговорим, али су оћутане речи оживеле и ускомешале се у мојим грудима. Баба-Цветана стави прст на усне, па настави:
“Него, дођох да те молим да ми нешто помогнеш. Мој је Предраг умро без свеће, а то не ваља… Срећа те може да се поправи. Мене су као дете научили шта чинити, имамо у селу такав обичај. У петак је четрес дана. Запалићемо велику ватру да му пламен овог света помогне да изађе на светлост. Требало би Јован да помаже, али он неће, вели то су глупости, празноверје…
Код ове речи бабине се усне извише у смешак.
“ … ал’ ја би рекла да се плаши помало. Или мало више.“
Ја се нисам плашио. Од најмлађих дана сам гледао ватре на Покладе, запаљене свима који су отишли без свеће у рукама. То су звали привег. Знао сам отприлике шта се од мене очекује: излазак на гробље ради буђења, дозивање, “немењивање“ одеће и дарова, пуштање воде да се утоли жеђ умрлом и трпеза или помана на крају. Све то ми је било малко морбидно и чак будаласто док нисам отишао на сахрану човеку кога су, без икаквог обреда, просто бацили у земљу и затрпали као истрошену, непотребну ствар.
“Долазиш ли?“
Климнух главом, а баба ми својом малом шаком стегну руку. Поздрављајући се са мајком, рече: “Нема да бринеш. Моћи ће он.“
Могао сам. У речено време сам устао из кревета као да ме баш ништа у њему задржавало није и пошао да учествујем у привегу. С лакоћом сам дошао до Прежине куће, где су у дворишту поставили купу од девет врста дрвета са девет места. Купа је била велика, погодна да Прежи да снажну ватру. Још лакше сам оденуо ствари које су наменили и целе ноћ чували за њега: нове левисице, црвене старке и никад обучену Металика мајицу. У џепу сам напипао zippo упаљач и паклицу цигарета Lucky Strike. Баба је, признајем, имала око за детаљ. Дарови које сам добио да предам Прежи, потврдише да се мислило на све. Успомене, ствари које је волео и у којима је уживао биле су ми у рукама. Морао сам да се запитам да ли би, да сам заиста на његовом месту, моји ближњи знали овако да ме дарују и готово да сам пробудио стару гују у срцу.
Младе жене и девојке су се врзмале око мене, смешкале су се и покушавале да се нашале, тако да сам искусио како је бити он, за чим сам одувек жудео, а што ми, сада видим, уопште није пристајало нити ми је било угодно. Нисам знао шта да кажем и много сам се збуњивао. Из стегнутог грла ми није излазио глас.
Моћ говора повратих тек кад је дан кренуо уназад. Запутио сам се ка гробљу да учиним како је одређено. Сви су ме запиткивали ко сам и куда полазим. Нисам могао да истиснем ни реч и можда бих упропастио обред да ми баба-Цветана није помогла. Обратила ми се моћним гласом, неочекиваним од тако мале жене: “Иди, али се врати!“
Те речи је поновила три пута, а при сваком новом изговарању сам осећао како лед у мени копни. Био сам он и он је био ја. Лежао сам у чамовини, под влажном земљом, без моћи да померим макар мали прст, глув, нем и слеп за све. На груди ми је легла голема туга, тежа од земље која ме покрива. Тад умом појмих и свим бићем осетих да је између Преже и мене било мноштво разлика, али да је остала само једна, најважнија: он је мртав, а ја сам жив.
“Иди, али се врати!“, одјекивало ми је у ушима.
“Вратићу се!“, изговорих измењеним гласом, који нисам у први мах познао.
И заиста, вратио сам се. Опет сам био жив међу живима, иако нисам намеравао да се вратим старом животу. Једва сам дочекао да почнем студије и да се одселим.
У Жагубицу сам после ретко одлазио. Углавном да покопам савоје мртве и са њима заостале трагове прошлости, мада је било и ведријих прилика – као овај долазак на свадбу коју су правили Јанко и Тића.
Синоћ, пошто сам се довезао до града, реших да поседим за шанком и одложим ноћење у празној родитељској кући. Тек што отпих мало пива, пришла ми је млада, изузетно згодна женска. Премлада за мене, чак и да сам био боље воље. Средњошколка нашминкана да изгледа старије. Заговарала ме је и спретно изврдавала покушаје да је се отарасим.
“Ама, ти мене као да не познајеш?“, упита наједном.
“Нисам сигуран…“
“Боље погледај! Нисам навикла на то да ме момци забораве.“
Загледао сам се у њу и стварно ми је личила на неког.
“Мада, бива и то,“ продужи мазним гласом. “Јанко ме је, ето, заборавио. Жени се.“
Затрептах. Не може бити, делује тако стварно. А јесте јој налик. Исти стас, исто нежно лице. Само јој очи беху претамне и тврде, измењене. Уместо светлог, злаћаног погледа који јој је као сунце исијавао из очних дупљи, тако да вам се живот омили када погледа у вас, зјапила су два мрачна понора.
“А ти, убио си ме, а сад се не сећаш?“
“Нисам, Милице, ја то нисам хтео! Нисам ни помислио…“
Утвара се зацени.
“Знам да ниси мислио на мене. Била сам ти, како се оно каже, колатерална штета!“
Пробах да јој умакнем. Изашао сам из кафане, скочио на Сивца. Пустила ме је да упалим мотор, па ми се сместила иза леђа. Копрцао сам се као мушица у пауковој мрежи, слаб попут сваког несрећника ког нечиста сила зајаши. Стезала ми је шаке, привијала бутине уз моје, а на уво ми је шапутала шта да чиним и куда да возим. Опирао сам се, али смо углавном ишли по њеном. Из кривине у кривину, клизаво и брзо. Сувише смо се повијали и грабили кроз мрак.
Кад приђосмо низбрдици на улазу у Крепољин, схватих да се нећу избавити. Нико нам није ишао у сусрет, али је Милица мојом руком све више повећавала брзину, тако да смо летели низ друм. Па нека, мислио сам, можда је то правда и најбољи крај. Затворио сам очи, спреман да склизнем у најдубљи мрак, кад осетих пред собом топлину и блесак од ког се сва пустолина пред нама показа као у подне. Силни глас, исти онај који ми је рекао “иди, али се врати“, одјекивао је у мени неким чудним, незнаним језиком. Није то био влашки, бар не онај који сам могао чути и којим се говори у свакодневним приликама. Ја сам влашким добро владао, све сам разумео, иако га нисам говорио. Ово беше другачије, не сасвим страно. Нисам знао значење речи, али сам могао да им наслутим смисао. Као да слушам нешто старо, затрпано вековима. Прајезик који знају и живи и мртви, а којим су људи морали говорити у време кад су сви разумели једни друге.
Биће да је и моја пратиља тај глас чула и разумела. Њен стисак је олабавио сасвим. Дрхтала је и померала рамена као да јеца.
Зауставио сам Сивца и окренуо се ка њој. Заиста је плакала и брисала је сузе длановима као дете.
“Овде је мрак, увек мрак“, рекла ми је кроз плач. “Не могу да се вратим мојој кући.“
То изговори и нестаде, а до мог уха дође онај глас, утишан до шапата и сасвим разговетан. “Пламен овог света“, чуо сам. “Упали и изведи на светлост.“
* * *
Берберин довршава своје, али сам ја сигуран да нећу на свадбу. Написаћу честитку и поклон намењен Јанку и Тијани предати газди у ресторану. Штета што нећу видети Тићу као невесту, али нека… Остављам сусрет са њом за други пут.
Устајем и идем ка клупици да Јовану изјавим саучешће. Он ме препознаје. Одмах се сетио који сам, каже. Не питам да ли памти како ме је био. Много је воде протекло. И ја сам готово заборавио на то.
Спуштам се ка Горњачкој клисури. Сивац лагано клизи низ кривудави пут, а ја уживам у оштром хомољском ваздуху, мирисима умирућег биља и свим нијансама лепоте коју нуди прохладни октобарски дан. Зауставићу се код манастира Благовештења, напити се изворске воде и упалити три свеће – за Милицу, Прежу и за њу, моју заштитницу. Не знам колико ће то вредети од руке грешника као што сам ја, али нека буде. Учинићу тако. Можда свака жишка, ма како безначајна била, увећава пламен овог света и разгони мрак.
Др Александра Павићевић, етнолог и антрополог, научни саветник у Етнографском институту Српске академије наука и уметности.
Објавила је пет научних студија, велики број научних радова и есеја из области културе и уметности. Заситивши се научне „објективности“, своје трагање наставља кроз писање поезије и прозе. Члан је црквене певнице „Свети Јован Дамаскин“ и женске певачке групе МОБА. Живи са породицом у Београду.
Њена прва збирка поезије носи називПреостале речи (Удружење књижевника Србије, Београд 2021), а овом приликом преносимо неколико песама из њене друге књиге поезије Молитва јесењег јутра (АСоглас издаваштво, Београд 2024).
Илустрације у књизи: Горан Витановић
Гроб
Сушимо се после кише Земља и ја Лакомислено одбацујемо облачни плашт Упијамо сунце Као да га није било данима Све до костију Дубље од дна. Лежимо ћутећи Птице причају уместо нас Влажном травом зарастају моја стопала Жуто лишће прекрива мој стас. Гледамо у небо Земља и ја Испраћамо у тишини И последњи зрак Сиво се опет над хумком надвија И лик мој нестаје под даждом грумења Тоне у мрак.
Ране
Причали смо давно Ти си знао више него ја А ја нисам знала да знаш Мислила сам да се плашиш да ме волиш Па зато говориш те безумне ствари: Да писац не живи већ пише Да његов живот започиње на сопственом гробу Да он не жуди и не жели Да не чезне и да се не нада Једном упознавши патњу У њу се не враћа Јер и најмања бол У њему се у море туге претвара И он тада постаје утопљеник чији глас никога не узнемирава Јер сви знају –песник је и уобичајено је да над животом и над собом запева! Ти си знао више него ја А ја нисам знала да знаш И без престанка сам тражила и желела све изнова и изнова Док ме ужас на крају не савлада И живот ме преплави Извесност прогута Вера нестаде да реч свет ствара Оста бела хартија неисписана Поред постеље што ме сном дубоким мами и призива.
Изненада ме ипак прену близина смрти Дошла је та мисао ниоткуда Дар, без молитве и хтења Као да је мука моја Некога ипак забринула Јебига. Нисам то хтела, ни тражила! Ничија сам и за мене, чинило се, нема више лека. Запретене слике у души запушеној од вина и дувана Од ишчекивања помиловања Увек неко страда. Било ти је изгледа жао Твога створења Твоја сам? Радост ненадана Не због краја мукама Не због новог сусрета Уморна, вечности се плашим Доста ми је у огледалу живљења. Та ме мисао на чудесан начин ослобађа Лудо! Каже ми – прежали већ једном себе Давно си умрла! Моја си! Уосталом, то си у једној песми и написала Милост се звала. Спокој припадања.
Душа
Ниси ти за смрт створена Ни за тужно уздисање За прошлим временима Није за тебе гозба пијана Ни заборав у загрљају теби сличнога Ниси ти за растанке саздана Долина плача није гробље твојих надања Од светлости ти си изаткана Душо чудесна Од лутања уморна За вечност одавно Љубављу откупљена.
Како ћеш се ти спасити
ако и ја одем? Чија ће те љубав разликовати од пропалих и остављених од самотних и безнадних?
Признање
О, љубави највећа О, тишино најдубља О, вечности спокојна Који си свуда и све испуњаваш Како да Ти кажем Како да признам Да на Тебе последњих дана ретко помишљам? Чак ме ни жал Увек присутна Теби не враћа Ни страх Ни кривња А камоли сунчано јутро Што крај мене сву ноћ почива.
Опрости, висино постојана Твоје име на јастуку не изговарам И сузе моје нису оне што их Твоја мати пролива Уместо бројанице његове прсте са својима укрштам Крв нова у моју увире Пýт се његова у мене улива.
Не суди милости најнежнија Што лудост, а не мудрост у мени превлада Што колена своја Теби не приклањам И Твој лик замени други Уз његов се образ привијам.
А знаш Ти, а знам и ја Крхка је срећа којој прети крај Ал нека је! Нећу сад тамо где ме стрпљиво чекаш Још мало само пусти Да сањам Да чезнем Да живим Да љубим Вечности Твоје Земаљски сјај.
Молитва јесењег јутра
Пораних јутрос Пут луга и шуме Да испратим звезде и дочекам дан Да сретнем све оно што се под небом буди У потку таме уплиће светлост Промрзла земља шапуће сан.
Дисање снено...
Из потпуног мука Тишина се чује Успаван корак ритам јој даје Под сунцем раним И камен и трава и капљице слане ко бисери сјаје.
Удах и издах и удах и издах...
У крај` ливаде Гај се румени Што у њему некоћ играше виле Нема их више Ни младића њини` У сећању пустом и књигама живе И песме, и тајне, и љубави жарке, и чежње, и наде...чудесне силе.
Само још дрво ка небу стреми…
И чујем сад како песници многи Колеге, другари, сестре и знанци С подсмехом кажу, што риму јуриш И она у давна времена спада?! Ко да се друкче говорити може О последњем месту мира и склада?!
Сећање бледо...
Једино природа Бога још памти Њему се она податно даје Не пита, само постоји Избора нема, реко би, јадна! Јаднијем створу ко свећа да пламти.
Путељак уски...
Помилуј, Боже Сваку твар Травку, лишће, осушен цвет Труло дебло Високу јелу Воћку што пролеће чека Род да донесе У Твоју клет. Помилуј, Боже облак и кишу Сунце, снег, мраз и иње Маглу што се по земљи густо ваља Ветрове добре, поточић брзи Његова вода у безводном крају море је сиње.
Острво једно...
Молим те, Боже за моје мртве Сенке њихове свуд около живе Тело им земља, а душа где је? Умири их, драги Ангелским појем Због немоћи моје, а не због жртве.
Милости хоћу...
И децу моју помилуј, Боже Мучене главе што страдају лудо Младост је горда Опроста нема Отац и мајка премало могу Тек старост ће рећи да живот је чудо.
Ту престаје моја снага...
И још те молим За брата и друга Непријатеља међ` људима немам Љубави дај нам Већ дао си шчедро Ал и ми смо деца У страху пред мраком Ноћ је дуга.
На пучини пустој, разапето једро...
За себе само једно Tи тражим Да крај ми буде ко јутрошњи сан Ходам кроз шуму У корак са Тобом Ко Женик ме за руку држиш Туге нема Смелост је нада На обзорју стазе Бескрајни дан.
Рефрен
И ово се јутро будим са мојим недостајањима Умивам се његовим погледима Облачим његовим додирима Пијем воду из његових дланова У дан ступам сигурним корацима Само срце стоји Стрепи пред немањима...
Дримколу у походе, на југозападу данашње Македоније, стигли смо по врелини једног јулског дана на око седам километара од међе са Албанијом, односно 14 километара северно од Струге. Ту у колоритном подножју планине Јабланице, јесте наше одредиште – село Лабуништа. Родно место и вечно почивалиште заборављеног српског писца Анђелка Крстића (20. 10. 1871. – 6. 5. 1952).
Лабуништа је данас видљиво проширено село. Деценијама уназад с драстичном променом демографске структуре живља чији су резултати сликовити још са његових сокака. Ту на крајњем југозападу Македоније, уз реку Дрим, протеже се предео који је добио и такав назив ‒ Дримкол. Име је турског порекла и настало је од назива реке Дрим и турског назива за мању област ‒ кол, односно жупу.
Историјска област Дримкол обухвата северну обалу Охридског језера, око извора Црног Дрима из језера. Насеља као што су Лабуништа, Боровец, Подгорец… смештена су на северозападном ободу Струшког поља, док се западно издиже планина Јабланица. Источно од насеља, на преграђеном току Црног Дрима данас је вештачко језеро Глобочица.
Овај крај Дримкол је кроз историју Србији дао значајне личности у просвети, култури, војној историји и спорту. Из дримколских села су: Цинцар Марко Костић и Цинцар Јанко Поповић односно породице Цинцар‒Марковић и Цинцар‒Јанковић из Доње Белице, породица Крстић из Подгорца, Серафим Крстић, Стојан Крстић, из села Лабуништа, Ђорђе Дримколски српски четнички војвода и писац Анђелко Крстић. Из села Бороеца Коста Шуменковић српски добротвор и ратник и Матеја Шуменковић српски протојереј и народни првак. Из Лабуништа је пореклом и угледни професор Светомир Марковић, отац недавно преминулог великог аниматора, режисера и карикатуристе Дарка Марковића, Дар-Мара…
Помињемо и Стојана Крстића ‒ свештеника, убијеног 18. октобра 1890. Био је бугарски егзархијски свештеник који је ушао у конфликт са егзархијским митрополитом Синесијом Преспанским и Охридским јер је себе сматрао Србином па га је убио неки Албанац по налогу Синесија. У Београду је на Звездари 1920. једна улица понела име „Поп Стојанова“ њему у част. Тада је био српски национални херој, а сада? Убили су му и једног сина Ставрета. Други син је постао сенатор за време краља Александра.
Илија Илић (1879–1942) солунски добровољац. Напад на Србију у Првом светском рату затекао га је у Румунији, одакле је ишао шест месеци пешице преко Сибира и Кине чак до Јапана да би одатле бродом дошао у Солун и прикључио се 21. пешадијском пуку. Буквално обишао планету да би бранио отаџбину. Милисав Антонијевић ‒ Дримколски (1913–2001) ‒ писац. Ђорђе Цветковић ‒ Дримколски (1860–1905) српски четнички војвода. Његов отац Димитрије Цветковић је организовао добровољачку чету која се борила у Српско-турском рату 1876. године. Никола Анђелковић (1902–1944), четнички командант у Другом светском рату.
Из ових крајева је и Наум Петрески, певач који је за време бомбардовања 1999, долазио у Београд носећи помоћ и певао је у пркосној песми. Стојан Ђурчинов који је живео до 1927. био је бугарски егзархијски свештеник.
Мурат Лабуништи (1909‒1946) ‒ балистички командант у Другом светском рату, иначе Торбеш (Горанац). Био је апсолутни владалац Дримколског краја за време Другог светског рата који је штитио муслиманско али и хришћанско становништво од освете. Велики антикомуниста који је одбио понуђено од партизана командно место оставши лојалан албанском краљу. Крајем новембра 1944. у Лабуништима се жестоко бранио од Народноослободилачке војске, на крају му је његова жена чувала леђа убивши више партизана да би он са стотину бораца побегао у Албанију. Тамо је заробљен од стране албанских партизана и предат југословенским, осуђен на смрт у Београду одакле је побегао из затвора опет у Албанију где га је 1946. убио албански милиционер. Данас школа у Лабуништима носи његово име.
Мухамед Али Паша Египатски (1769‒1849), оснивач модерног Египта, владао Египтом од 1805. до 1848. године и ратовао против турског султана за независност. Рођен у Кавали од родитеља Торбеша из Лабуништа.
Овде су раније живели аутохтони Срби. То потврђују и породични корени ових знаменитих и храбрих људи. Потомци знаменитих личности из овог краја, или читавог подручја Дримкола – „мале Шумадије“, како су је називали, постепено су губили ту свест, прича и сведочи тихо, већ оболели Милисав Крстић, дугогодишњи дописник Политике из Скопља, унук Анђелка Крстића. Данас готово да их и нема. Према званичним подацима последњег пописа становништва у Македонији из 2002. у Лабуништима је на пример, регистрован само један Србин. А и они који су постали Македонци све више се отуђују. Све их је мање под ударима одужене агресивне исламизације. Садржи ово место и шире подручје овога краја цео циклус преображења, од Срба до Албанаца. Прво је вера промењена, муслимани су постали. Затим, македонизирање (Македонци муслимани, Горанци, Торбеши…) и на крају ‒ албанизација.
Нису поштеђени чак ни Македонци муслимани – Торбеши, како их називају. Постали су ‒ Албанци. Иако су имена мештана горанска и презимена су на –ски.
Тако је ове године изграђена – довршена, нова спортска сала у селу, на чијем је отварању говорио лидер албанске ДУИ Али Ахмети и читав је програм протекао у албанском колориту.
Феномен који се објашњава једино кроз ону одомаћену призму у менталитету овдашњег поднебља: закон јачег, бројнијег, политички агресивнијег што је код муслимана можда и једноставан и прагматичан пример – приклони се јаком и моћном. Тако нам је то један од загонетних мештана укратко објаснио – „резултатима избора у селу све показују ко је за кога и због чега“. Подаци говоре да је ислам овде био у пуном налету у 15. веку када су га махом прихватили хришћани. И тај налет траје. „Било је и пожара око цркве Светог Николе и скрнављења гробља, што је додатно, као 2012, унело немир у селу.“ Збрисан је још који траг, и слој нашег незнања. Пролазимо поред, тиха нас језа подилази, чудно је, усамљено и запуштено, погледи нас около прате. Одударамо. Тесне улице нас прате.
Свештеник из тзв. МПЦ Ристе живи у суседном Бороецу, а у Лабуништа долази повремено „по потреби“, и на неки значајнији хришћански празник. У селу су сада три џамије, и две цркве. Опречне су бројке колико има православног живља. Око стотинак, кажу. Толико их је и у Бороецу.
Лети их има и више, јер наврате они који су се одселили одавде, објашњава нам неповерљиво Борислав Величковски. Готово сви говоре македонски, на улици, иако се примећује повећано интересовање да се деца уписују да уче албански и(ли) турски у последње време. И на дућанима ћирилица, натписи на македонском.
У Бороецу крај Лабуништа, дочекао нас Џељуљ Имероски. Љубазан и добар домаћин. Застајкујемо повремено на интервале, показује нам куће угледних сељана, засеоке, путање. Појашњава да је „верски однос“ становништва у селу до педестих година прошлог века био „пола-пола“. Сада је знатно другачије. Од тада је почео да пада број православних. И, данас их је, каже „једва стотину у селу“.
Он се вратио у родно село, и ту „троши“ италијанску пензију стечену радом на западу. Сада узгред продаје карте за печалбаре и њихову родбину који путују редовном аутобуском линијом скопског Руле турса. Жали се да ови у Скопљу и немају много разумевања за његов труд и рад „на терену“. Очито; легла му је прича, као да му је стало да прозбори с неким о својим недаћама, а да их неко својски саслуша.
Ваљда због искустава и стечених навика дугогодишњим минулим радом на западу, овај човек, чини се, у мноштву мештана, као да је залутао. Има неку различиту црту природности, и другачијег изгледа, како веле, манире „човека који је прошао свет“. Носи качкет фудбалског клуба Штутгарт. Очито, бистрог ума, али нерадо говори о „новој слици у селу“. Само показује, и сугерише: „Паркирајте слободно“, као да већ увиђа неприродну атмосферу и знатижељне погледе „оних неповерљивих са стране“.
У пролазу, неочекивано приупиткују нас неки младићи, а поред нас и неке марамама забрађене жене пролазе – „куда ћете, код кога сте, ко сте, одакле сте…“ Џевуљ нас одводи до куће Косте Шуменковића. Потанко нам објашњава све што зна, а очито доста тога и хоће да пренесе. Лепо збори… Само нас моли да не иде с нама на гробље и у цркву јер му то „одвећ тешко пада“.
Као да се у том трену откри тегобно бреме из приповетке Анђелка Крстића – „Тешко наслеђе“.
А и без нашег љубазног и искреног водича, слика се открива на сваком кораку и говори сама за себе. Чим крочисмо у црквену порту. Крстаче на гробовима. Црква закључана, али са (на)писаним упозорењем да је „објекат под видео надзором“. Сунце ужежило, пече, пржи. Група дечурлије на бициклима кружењем око нас, „открива“ као некакву „мету“, да је неко непознат у селу.
Углас вичу деца, а са оближње џамије оглашава се продоран глас хоџе и најављује средиште дана. Ниједне жене у локалној, јединој механи у центру села.
Ни у Лабуништима нема жена по чајџиницама, локалима. Ни по уским сокацима, збијеним, поплочаним тесним улицама. Главна улица је асфалтирана. У том контрасту као да се осећа струјање времена. Ослушкујем шум планинског потока, и шапат Јабланице.
Завичајни корени, огледају се. Питам се, нагађам, како је и којом данас просто необјашњивом снагом, тих, завичајних корена, био везан за овај крај Анђелко Крстић. Радио је и школовао се у Београду, нуђен му је сигуран и добро плаћен посао у Министарству просвете, али се он ето, вратио Лабуништима.
Ту је радио, писао и, као учитељ васпитавао и учио животу децу, у најтежим условима османлијске администрације и Бугарске егзархије.
Док се пробијамо тим тесним улицама, загледају нас сви около. Застајемо код школе, па код Цркве Светог Николе усред села. Но, нигде нема живе православне душе у околини. Настављамо ка горњој махали. Као да се лакше „горе“ дише, лаганије се све виђено и доживљава. И неочекивани графит Делија, навијача Црвене звезде. Овде просто збуњује. И споменик палим војницима у Великом рату је ту.
С нама у групи праунук великог писца, Дарко Крстић. С нескривеним усхићењем, у ходу открива нам да му се „враћају слике из детињства“ док прилазимо оронулој и бодљикавом жицом ограђеној кући његовог прадеде Анђелка Крстића.
Напола урушена, али још увек под кровом кућа сведок давних времена. Упињемо се под жегом, узвишицом према гробљу. Анђелков и гроб синова Живана и Василија, или како на надгробној плочи пише – Дом Крстића. После толико деценија, прочитасмо молитве и окадисмо вечно почивалиште великог писца који је у својим Сећањима беспрекорно сликовито описао крајолик и објаснио ту његову последњу жељу да подно Јабланице „гледа на своје Лабуниште“.
На повратку у село, Борислав Величковски нас подсећа на записе о Лабуништима и његовим знаменитим људима у књизи Фадила Мустафоског Мустоског.
И подсетник да је Лабуништа и околину, читав Дримкол помињао и Илија Гарашанин у своме Начертанију 1844. наводећи да се Кнежество Србије мора позабавити и тим Србима, а не само онима који живе унутар тадашњих граница.
Августа 1866. формирано је друштво „Свети Сава“. Захваљујући том друштву и залагањима тада је на територији данашње Македоније отворено 37 школа. Једна од њих била је и у Лабуништу. Тих година вођене су полемике о језику којим говоре Срби у јужним границама. Поређења ради, данас их је свега три.
Јован Хаџи-Васиљевић тако пише да су кнезу Михаилу Обреновићу водили децу печалбара како би их чуо како изворно говоре: тако је Јован Шуменковић 1866. одвео свога сина Арсу да чују у Београду како говори.
Један од учитеља у овом селу 1870. био је и Секула Цветковић. И данас се у селу често сретне презиме – Цветковски. И надгробни споменици то потврђују.
Лабуништа крије и много тога скрајнутог. Један од тих готово заборављених трагова страдања православног живља је и трагедија поп Стојана Крстића из суседног села Подгорца. Иза његовог убиства је, кажу, стајао владика Синесија који је припадао Егзархији. И четничка акција почетком 20. века имала је своје истакнуте припаднике у Дримколском крају… Садашњи Владика канонске јерархије Охридске архиепископије при СПЦ полошко-кумановски и администратор дебарско-кичевски г. Јоаким родом је из овога краја. Из села Луково. И нимало чудно није то што је своју духовну снагу тражио и црпио код тадашњег епископа рашко-призренског Павла, а у Цетињском манастиру, 1996. примио је монашки образ.
У селу је и сачуван Споменик изгинулим борцима из Лабуништа током Првог светског рата. Код места „на Ориште“, и данас стоји, ретко ко за споменик и зна. Нема га на списку војних меморијала, ресорног министарства, завода, амбасаде… Мало знано сачувано спомен-обележје из некадашње ратне италијанске окупационе зоне. Подигнуто је по ослобођењу по пројекту инжењера Ламбре Ковачевића из Лабуништа.
На споменику пише: „1914–1918 За слободу и уједињење.
Ђорђе Д. Цветковић чет. војвода 1905, Никола Т. Ковачевић, Петар С. Ковачевић, Љубомир М. Марковић, Трифун Б. Марковић, Серафим Б. Марковић, Ламбра Б. Стефановић, Андра В. Стефановић, Никола Васиљевић, Спасоје Н. Цветковић, Михаило Спасић, Дуко Б. Секулић, Ламбра Трифуновић, Васа Анастасијевић, Јован З. Николић, Анђелко Ц. Настић, Раклије Т. Кузмановић, Димитрије Н. Димитријевић.“
Издвојена са стране уписана су имена: „Поп Стојан Крстић погинуо 1890. Поп Ставра погинуо 1904. Погинули 1914–1918: Касим Мифтаровић и Ахмед Елмазовић“.
Брисање трагова
Према историјским документима, Лабуништа су крајем 19. века била у саставу Османског царства, под управом Струшке нахије Охридске казе Битољског вилајета.
По статистици Васила Кнчова село Анђелка Крстића је 1900. имало 1.460 становника, од чега 800 „Бугара“ муслимана и 660 „Бугара“ хришћана. Према објављеним подацима статистике Димитрија Мишева из 1903. ту је живело 128 „Бугара“, односно верника Бугарске егзархије и 512 „Бугара“ патријаршиста-србомана, односно Срба. У селу је постојала и српска и бугарска школа. Због одлучности стaновништва да упркос притисцима, тортури и хапшењима, остану Срби село је називано „Малом Шумадијом“.
А, према објављеним статистичким подацима последњег пописа становништва у Македонији из 2002. Лабуништа су имала 5.936 становника. По етничком саставу – Македонаца 371 (6,3%), Албанаца 4.288 (72,2%), Турака 879 (14,8%), Рома 3, Влаха 1, Срба 1, Бошњака 31, других 362. У објашњењима мештана открива се да огроман број од изјашњених као већински Албанци, „остају“ заправо Торбеши (Горанци), исламизирани некадашњи православци на подручју Македоније.
Ауторска обележја
Анђелко Крстић је био учитељ, српски национални радник, борац у најтежим околностима, изван границе матице Србије, песник, приповедач, романописац и драмски писац. Поникао је из Дримкола, школовао се у Београду али до краја живота је радио у завичају. И, почива под обронцима Јабланице.
Када је августа 1889. са одличним успехом окончао школовање у Београду, добио је од Министарства спољних послова путне трошкове и плату 120 динара, на име принадлежности за два месеца, будући да се одлучио за повратак у завичај да би учитељевао, уз све ризике, искушења, тежину и опасности тог посла у поробљеној Македонији, иако му је нуђен боље плаћени посао у Београду. Успео је да се избори за отварање српске школе у Подгорцу у којој је и највише учитељевао, а за управитеља свих српских школа у Дримколу, Боровцу и Охриду постављен је 1911. године.
Учитељску школу је завршио 1889. године у Београду, а већ 1890. ступио је у учитељску службу по селима на планини Јабланици у Дримколу. Његов први литерарни прилог објављен је у Цариградском гласнику 1904. под псеудонимом „Дримколац“. Тематика његових дела углавном је везана за тегобан живот његових земљака, сељака – печалбара.
За Београд
Колико је веран завичају био Крстић, који је одбио посредну понуду Боре Станковића да прихвати примамљиво место у Министарству просвете у Београду, потврђује и део писма Светозару Петровићу 12. октобра 1924. тим поводом: „Београд, за мене, не!… Желим га давно: да га видим, да прођем некојим његовим улицама где сам провео детињство – доба снова и безбрижности, од седме до деветнаесте године, али у њему живети од сада, доцкан за мене. И млада биљка кад се пресади са свога тла болује; стара, ако се не осуши, брзо окржљави.“
Дело
Као најзначајније дело његовог књижевног стваралаштва, роман Трајан, објављен је 1932. године, а за њега је две године касније добио награду за најбољи српски роман од Академије уметности. Прву књигу приповедака објавио је у Београду 1932, исте године и роман Трајан у Скопљу, драму Заточеници 1937, по којој је изведена представа премијерно изведена у скопском Народном позоришту „Краљ Александар I“ 12. септембара исте године. Други књигу приповедака издао је 1951. у Београду, годину дана пре смрти. Сећања, аутобиографске записе писца 2001. објавио је Институт за књижевност у Београду. Српски издавач Владимир Димитријевић, власник угледне издавачке куће „ L’Age d’Home“, штампао је 1966. роман Трајан, а Крстићеве приповетке под насловом Вечито дужни 2001. године. Уз издања, Димитријевић је тада записао дирљиву личну напомену: „За успомену на Властимира Петковића – чика Власту, и на лето 1954. у Женеви, када смо стегнутог срца у туђини читали Трајана. Издавач ове књиге се клања сени Анђелка Крстића, свога земљака, који га својом књигом враћа на огњиште.“ У оквиру наставног програма за студије на групи Македонска књижевност и јужнословенске књижевности скопског Филолошког факултета (предмет Македонска књижевност 20. века), дело овог српског писца уврштено је у преглед македонских аутора, који су „писали на другим језицима или дијалектима“.
Дајте ми речи, даха ми нестаде Језика немам Ко што прегнућа имам. Доцкан је знам И изгубљено је доста. Али и ништа је нешто А мени је све.
„Постоје људи које као да је направила машина, у фабрици, као да су у Божји свет пуштени у целим једноличним серијама, а има и других, такорећи ’ручно рађених‘, каква је била Зинаида Хипијус.“ (Г. Адамович: „Зинаида Хипијус“, 1968)
Мережковска Зинаида Николајевна Хипиус (Гипиус) била је руска поетеса, списатељица, књижевна критичарка. Једна је од најмаркантнијих личности Сребрног века, представница и оснивачица руског симболизма, називана често „Достојевским руске поезије”. Њени савременици називали су је још и „сотоном”, “декадентном Мадоном”, “вештицом”… Била је лепа, изузетно талентована, генијална, необична, интригантна, своја…
Рођена је 20. новембра 1869. године у граду Бељов, у Тулској губернији, где је као судија радио њен отац, Николај Романович Хипијус. Николај Романович је имао немачке корене. У аутобиографским белешкама из 1914. Зинаида је о свом пореклу написала: „Породица Хипијус потиче од Адолфа фон Гингста, који је променио име Гингст у фон Хипијус и преселио се у Русију (Москва), чини се, у 16. веку, из Мекленбурга (фон Хипијусов грб из 1515). И поред тако дугог боравка у Русији, ово презиме је и даље било сматрано немачким; бракови са Русима нису дали јаке лозе.“
У јануару 1869. године Николај Романович оженио се Сибирком Анастасијом Василевном Степановом. Осим Зинаиде, најстарије, породица Хипијус имала је још три кћери: Ану, Татјану и Наталију. Због природе посла Николаја Романовича породица се често селила. Живели су у Тули, Саратову, Харкову, у Нижину. Услед честих селидби девојке су добијале кућно образовање које је Зинаида сматрала несистематичним.
Рана очева смрт се дубоко одразила на живот породице. Мајка се са децом вратила у Москву, али се услед Зинаидиног осетљивог здравља преселила на Јалту, а потом код брата у Тифлис (данашњи Тбилиси).
Зинаида Хипијус у детињству
Несистематично образовање није спутавало младу девојку; веома рано почела је да пише дневнике и песме. Валерију Брјусову је 1902. писала: „Стихове сам почела да записујем 1880, када сам имала 11 година.“ Истовремено је волела музику, сликарство и плес.
У Тифлису је Зинаида формирала књижевно друштво сакупивши око себе младе песнике који су се угледали на Семјона Надсона, веома популарног у то време. Још тада су је називали „поетесом“, одајући јој и признање за посебан таленат који је носила у себи. Под утицајем Надсона, као и због губитка оца, њени су стихови у то време били обојени тамним тоновима, били су меланхолични. Писала је: „Смрт и љубав ранили су ме још у детињству.“
Осамнаесетогодшња Зинаида је 1988. године упознала младог литерату Дмитрија Сергејевича Мережковског, који је управо био дипломирао на Петербуршком универзитету. Том су сусрету обоје придавали мистичан карактер који ће имати далекосежан утицај на дух и бит Сребрног века.
Мережковски је био мушкарац ниског раста, питом, без трунке грубости у себи. Није обраћао пажњу на њене чари, њено женствено, заводљиво држање. Била је изненађена његовом равнодушношћу према њеној појави, према њеном телу. Занимале су га њена душа, њена танана осећања. Пленио ју је префињеним и дубоким познавањем књижевности, па је с њим желела и могла да прича о ономе што ју је одувек привлачило – о књижевности, о Богу, о вери. Имала је осећај да су једна душа у два тела. Овако се Зинаида сећала тих дана:
„Дмитриј Сергеевич Мережковски је у то време управо објавио прву књигу песама. Нису ми се допале, као што ни он није волео моје, нештампане, а које су неки моји пријатељи били научили напамет. Без обзира на то колико сам волела Надсона, нисам могла да пишем ’као Надсон‘, и, нисам баш волела своје песме. Да, заиста су биле прилично слабе, небрушене. Око књижевности смо се, генерално, много свађали… И с Мережковским сам се свађала. У септембру је отишао у Петербург. У новембру, када сам напунила 19 година, вратио се у Тифлис. Два месеца касније, 8. јануара 1889, венчали смо се и отишли у Санкт Петербург.“
Као што ће сама доцније написати: остали су заједно све до Дмитријеве смрти, пуне 52 године, и за све то време ни један једини дан нису се раздвајали. Зинаида је до краја била лојалан и одан пратилац свог супруга, његов савезник и његова инспирација. О њиховом браку кружиле су разне приче, али су зато блиски пријатељи били сведоци њихове дубоке, пре свега духовне, привржености и љубави.
Брачни пар Мережковски
Кућa Марузи и Санкт Петербуршке године
После скромне свадбе, брачни пар Мережковски одселио се у Санкт Петербург. Њихов брачни живот почео је у стану на највишем спрату у Кући Марузи – свадбени поклон Дмитријеве мајке.
Млада Зинаида храбро је закорачила у књижевни живот Санкт Петербурга и убрзо у њему заузела истакнуто место. Освајала је оштрином ума, талентом и лепотом. У сећању Пјотора Перцова остала је као „висока, витка плавуша дуге златне косе и смарагдних очију као у сирене, у плавој хаљини која јој је веома лепо пристајала“.
Петербуршки књижевни живот првих година 20. века диктирали су различити кругови – кућни, пријатељски, формирани око издавачких кућа, алманаха, часописа, од којих су многи, пак, настали из литерарних кружока. У то време Зинаида Хипијус већ је била позната песникиња. Била је активна у Шекспировом кружоку Владимира Спасовича, постала је члан Руског књижевног друштва. У вили баронице Варваре Икскул-Гил, Зинаида Хипијус и Мережковски упознали су Владимира Соловјова, с којим су одржавали везу до смрти знаменитог филозофа.
Почетком века стан Мережковских био је један од центара књижевног, уметничког, верског и филозофског живота Санкт Петербурга. Ту су се сакупљала најзначајнија имена тадашњег културног живота. Врата дома Мережковски била су отворена књижевницима, уметницима, филозофима. „Овде се заиста ствара култура“, забележио је у то време Андреј Бели. „Зинаида није била само домаћица која прима госте, већ и инспиратор, мотиватор и ватрена учесница свих дискусија, центар преламања различитих мишљења, судова и ставова.“
Мережковски су у фебруару 1906. напустили Русију и отишли у Париз где су провели више од две године у добровољном „изгнанству”. У Паризу су водили активан живот, а о том периоду је у Зинаидиним аутобиографским белешкама остало записано:
„О овом скоро трогодишњем животу у Паризу немогуће је говорити хронолошки. Оно што је најважније, због разноликости наших интересовања, немогуће је утврдити у каквом смо друштву били. У истом периоду сусретали смо се с људима из различитих кругова… Имали смо три главна интересовања: прво, католицизам и модернизам, друго, европски политички живот и француско друштво. И на крају – озбиљна руска политичка емиграција, револуционарна и партијска.“
Кућа Марузи
Пар се у Русију вратио 1908. године, а хладна клима неповољно је утицала на Зинаидино здравље. У наредних шест година у више наврата ће одлазити у иностранство ради њеног лечења.
Почетак Првог светског рата изазвао је силовиту реакцију брачног пара. Били су оштри противници учешћа Русије у том сукобу. Зинаида је током рата писала писма у форми песничких порука, под три различита женска псеудонима, а која су била убацивана у војничке торбе на фронту. Мада нису имале уметничку вредност, те поетске поруке наишле су на немали одјек у руском друштву.
Зинаида и Дмитриј су Октобарску револуцију доживели као владавину „антихристовог царства“ и тријумф „трансцедентног зла“. Гледали су како „бруталност дивља по рушевинама пропале културе“. То су били последњи дани њиховог живота у Санкт Петербургу. Тај град и Русију напустили су у хладном децембру 1919. године. Октобарска револуција није означила само крај њиховог живота у Русији, неко и крај њиховог пријатељства с људима који су Револуцију прихватили: Валеријем Брјусовом, Александром Блоком, Андрејем Белим.
Нова црква
Хипијусова и Мережковски су развијали идеје о слободи, метафизици љубави, као и необичне неорелигијске погледе. Идеја о обнови хришћанства (стварање „нове цркве“ у којој би се родила „нова верска свест“) код њих се појавила у јесен 1899. године.
Објављујући редовно књижевне осврте и чланке по разним часописима (најуспешније је објавила у „Књижевном дневнику“ 1908), Зинаида Хипијус је стекла увид у дешавања на руској књижевној сцени. Генерално, негативно је оцењивала стање руске уметничке сцене, повезујући га с кризом религиозних основа живота и сломом друштвених идеала претходног века. Сматрала је да је мисија уметника да активно и непосредно утиче на друштвени живот који је потребно христијанизовати.
Дмитриј Мережковски je веома рано почео да уноси религиозно-филозофске идеје у своје стваралаштво, као и у анализу књижевности. Био је зачетник и промотер нове религиозне филозофије. Ако је на почетку Зинаида и била прилично скептична спрам духовно-религиозног максимализма Дмитрија Мережковског, касније је и сама постала иницијатор идеје везане за верску обнову Русије.
Идеја Мережковских сводила се на повезивање хришћанске и паганске религиозности и стварање универзалне религије. Развој нове религиозне свести требало је да отклони јаз између духа и тела, да се тело (п)освети и тиме просветли, да се укине хришћанска аскеза која човека приморава да живи у свести о својој грешности, да се приближе религија и уметност. Истомишљеника за идеју о новој цркви нашли су у Дмитрију Владимировичу Философову, који је наредних петнаест година у њиховим животима имао статус сличан блиском рођаку.
Стваралаштво Зинаиде Хипијус
И поред тога што су се на почетку брака Зинаида и Дмитриј договорили да он пише само поезију, а она прозу, брзо су од тога одустали настављајући да се изражавају и остварују кроз различите књижевне форме.
Зинаида је прве радове објавила у „Северном веснику“, часопису који је нагињао ка идеализму. У њему је Зинаида објавила, како се доцније присећала, две „полудетињасте песме”. Песме су одражавале „општу ситуацију песимизма и меланхолије осамдесетих“ и биле су написане под утицајем Семјона Надсона. Први прозни текст „Једноставан живот“ објавила је почетком 1890. године у „Веснику Европе“ (у часопису објављен под насловом „Несрећни“). Уследиле су нове публикације, као и романи „Без талисмана”, „Победници”, „Мали таласи”.
„Не сећам се ових романа, чак ни наслова“, изјавила је Зинаида касније, али многи критичари овај период њеног стваралаштва схватили су озбиљније од ње саме. Зинаидина рана проза (приче) сакупљена је у две књиге: „Нови људи“ (Санкт Петербург, 1896) и „Огледала” (Санкт Петербург, 1898).
У идејно-стваралачком развоју Зинаиде Хипијус велику улогу зацело је одиграла Прва руска револуција (1905-1907). Догађаји из 1905. године умногоме су утицали на Зинаидину стваралачку јединственост, као и на њен живот. Ако су до тада актуелна друштвено-политичка питања била практично ван сфере њених интересовања, онда је пуцањ 9. јануара био шок и за њу и Мережковског. После тога, актуелна друштвена питања и „градски мотиви” постали су доминантни у Зинаидином делу, пре свега у прози.
После Револуције објављене су јој збирке прича „Црно на белом“ (1908) и „Месечеви мрави“ (1912), које је сама Зинаида сматрала својим најбољим делима, а у то време обнародовани су и романи „Проклета лутка“ (1911) и „Роман Царевич“ (1913). У својим успоменама записала је да је друштвени преображај немогућ без револуције духа.
Уметнички рад Зинаиде Хипиус у годинама емиграције почиње да бледи јер је била уверена да песник, руски песник, није у стању да ради далеко од Русије. Из тог периода њеног живота остали су дневници које је доживљавала као посебну књижевну врсту која је читаоцу могла да пружи поуздану слику о трагедији руске емиграције. Свој стваралачки опус затворила је биографијом Дмитрија Мережковског под радним насловом „Он и Ми“ и поемом „Последњи круг“, коју није успела да заврши.
Дела Зинаиде Хипијус у СССР-у, а касније у Руској Федерацији, штампана су тек после 1990. године. Највећи део њеног стваралаштва може да се нађе на онлајн библиотекама, од чега значајну целину представљају аудио-записи.
Критички чланци и књижевни осврти
Важан део Зинаидиног стваралаштва представљају критички чланци и књижевни осврти које је објављивала у разним часописима. Антон Крајни био је један од псеудонима под којима се Зинаида оглашавала. Била је проницљива и смела, брзо је мењала тактике у писању. Њене формулације биле су избрушене, оштре, писала је озбиљним и ироничним тоном. Умела је да буде веома груба, а оптуживали су је и за пристрасност. Сматрала је да критике имају функцију да прочисте књижевност, без обзира на личност о којој се пише, без обзира на ауторитете или пређашње књижевне заслуге, држала се уверења да је функција књижевне критике да књижевност заштити од осредњости и вулгарности.
Њена збирка поезије “Литературни дневник“ штампана је 1908. године, а садржала је најуспешније књижевне осврте написане под псеудонимом Антон Крајни.
Ужас без дна: “Петербуршки дневници“
Странице и странице Зинаидиних дневника представљају хронику времена у којем је ова необична жена живела. Сви њени дневници су објављени, а посебну историјску вредност имају записи из периода 1917–1919, касније штампани под насловом „Петрбуршки дневници“.
„Петрбуршки дневници“ обухватају период непосредно пре и после Октобарске револуције, период у којем су се десиле тектонске промене, како за Русију, тако и за живот Мережковских. Тих година, кад су преживљавали „ужас без дна“, када се могућност за преживљавање сводила на речи Гогољевог лудака Попришчина „Ништа, ништа … тишина“ („Дневник лудака“), Зинаида је, лишена сваке могућности да јавно искаже своја убеђења и да се бори за њих, бес, срамоту и бол због свега што се дешава Русији изливала у својим дневничким записима:
„Током свих тих догађаја морало се писати. Нисам хтела, нисам знала како, али осећала сам да је две-три речи, неколико појединости, требало записати управо у том тренутку. И заиста, све те детаље ја не бих могла тачно да запишем по сећању. Понекад и сама у све то не верујем, све то ми се чини помало нестварним. Да није било тих папира на којима је све документовано, да се нисам у последњем тренутку решила на безумни поступак да их сакупим и гурнем у кофер с којим смо бежали, чинило би ми се да преувеличавам, да лажем. Сећам се како сам писала те белешке, памтим како сам из опреза умањивала значај чињеница, нисам преувеличавала… Памтим недописане речи, за мене су ти записи поливени крвљу и сећам се ваздуха у којем су се рађали.“
Портрет из 1984. године
Писала је о људима, о преживљавању у том историјском метежу: „Једино о чему има смисла писати јесу мале ствари. Велике ће бити записане и без нас. А ситнице су тихе, тајновите, несхватљиве. Јер у корену тога лежи огромно лудило.“
Њени дневници нису записи углађене даме него задивљујућа хронологија једног крвавог рата и једне крваве револуције. Није се бавила уобичајеном историјском фактографијом, већ описала мноштво личних драма, ризикујући да због тога буде и затворена. Из дана у дан водила је хронику догађаја кобних по Русију, а њене језгровите, фрагментиране слике остављају читаоца у стању шока. Покушавала је и да пронађе смисао у неким поступцима политичара, али, како је сама записала, „за здрав разум одавно нема места у лудилу које је захватило земљу“.
Нови људи симболизма
Почетак прозне књижевне делатности Зинаиде Хипијус књижевни критичари тог времена сматрају романтичарско–имитативним, под великим утицајем Надсона, Раскина, Ничеа. После 1892. године њено дело добија изразито симболистички карактер, а сврставана је и у осниваче новог модернистичког покрета у руској књижевности. Централна тема њеног стваралаштва постаје индивидуализам.
Њена прва збирка прича је симболички названа „Нови људи“, и у њој је најављено ступање на сцену нове књижевне генерације. Зинаидини „нови људи“ су необични, усамљени, тешко их је разумети јер држе до нових вредности, то су људи који траже нову лепоту и нове начине духовног преображаја. Међутим, у тој новој атмосфери пуној „симболичких типова“, критичари су запазили и велики утицај Достојевског, као и провејавање идеја Мережковског. Није то нипошто било слепо копирање, већ, на неки начин, реинтерпретирање руске класике.
Зинаидине молитве: Побуна против коначности
Поезија Зинаиде Хипијус била је сложена појава у симболичкој уметности двадесетог века. Са плејадом руских симболиста саздали су нови уметнички укус, руском читаоцу указали на нове културне вредности. Љубав према лепоти и прецењивање естетских вредности, намерно кршење традиционалних канона, а са друге стране религиозни занос и уношење религије и мистичког сензибилитета у поезију, били су део атмосфере у којој је руска књижевност крајем деветнаесетог и почетком двадесетог века била стварана.
Ако је Хипијусова у осталим жанровима пратила „опште естетске укусе“, поезију је доживљавала веома интимно, писала ју је због себе, доживљавајући је као насушну душевну потребу, као молитву без које се не може. Њена поезија извире из дубине њене душе, због чега и данас звучи свеже и ванвремено. Можда неки њени стихови звуче скандалозно („Али, ја, која се волим, не верујем у себе“, „Волим себе – и презирем“ („Ја“ 1904), „Мени треба то што на свету нема“ ( Песма“, 1893), „Но ја волим себе, као Бога“ („Посвета“ 1894), или стихови; “Ја одавно не знам за тугу/ сузе одавно не лијем/ ја никоме не помажем/ ја никога не волим“ – али у контексту песама сведоче о њеном богатом душевном животу, о храбрости да завири дубоко у себе и с бруталном искреношћу, још смелије, о томе што види и пише. Ако је публицисткиња Зинаида Хипијус била крајње оштра и иронична, поетеса Зинаида Хипијус сасвим је огољена, а цела њена рањивост стављена на увид свима.
Писала је о љубави и смрти страсно се бунећи против коначности земаљског живота, писала је о крхкости људског бића и његовој несигурности у универзуму, о замршеним чворовима људске душе, о Божјој истини и Божјој обмани… Управо су молитвени тон њене поезије, сагледавање себе у равни с Господом, демонстрирање сексуалне ослобођености, став да је самоомаловажавање једини грех, скандалозно понашање и провоцирање – довели до тога да су је савременици сматрали Декадентном Мадоном.
У есеју који носи назив „Да ли је поезија потребна?“ (Нужны ли стихи? 1904), Зинаида је објаснила шта за њу представља поезија и како је доживљава:
„Супротно мишљењу уморних, злурадо-равнодушних људи који жалосно причају како су песме надживеле своје време и да им више нису потребне, ја тврдим да су песме неопходне, природне и вечне. Молитву сматрам природном и суштинском потребом људске природе. Сваки човек се увек моли или стреми молитви – није важно да ли то схвата или не, није важно у каквом се облику његова молитва излива и којем је Богу упућена. Форма зависи од способности и склоности сваког понаособ. Поезија уопште, версификација, вербална музика посебно, један је од облика које молитва поприма у људској души. Поезија је, како ју је Баратински дефинисао, „потпуна сензација датог тренутка”. Можда је ова дефиниција превише општа за молитву – али је толико истинита!“
Валериј Јаковлевич Брјусов (1873-1924), руски песник, теоретичар и публициста, био је велики поклоник Зинаидине поезије, вреднујући на посебан начин „непобедиву истинитост” с којом је песникиња бележила различита емоционална стања и живот своје „заробљене душе”. У поговору „Збирке песама. Књига друга“ (1910), написао је:
„Њене песме су увек промишљене, интелигентне, краси их оштроумно запажање, усмерене су и споља и у дубину душе; оне су увек написане једноставно, али грациозно и с великом вештином.“
Нешто касније, 1915. године, у есеју „З. Н. Хипијус“, писао је:
„Као моћна, независна поетеса која је успела да нам искаже своју душу, као изванредaн мајстор стихова, Хипијусова заувек мора остати у историји наше књижевности.“
Епистоларно наслеђе
Зинаида Хипијус је припадала генерацији писаца које су волели да пишу писма, бриљантно овладавајући традицијом епистоларног руског и француског стила, чинећи их, заправо, посебним књижевним жанром. За собом је оставила веома обимну преписку која представља занимљив феномен, не само у руској епистоларној култури, већ уопште у руској култури касног деветнаестог и раног двадесетог века. Њена писма су јединствена естетска појава, а према неким критичарима, попут Георгија Адамовича, та су писма била најбоље што је песникиња написала, највреднији део њеног стваралачког наслеђа, далеко испред њене поезије, прозе и критике.
Знаидина писма откривају све аспекте њеног талента и личности – као списатељице, књижевног критичара, мемоаристе, оригиналног мислиоца, вође руског верског покрета, политичког коментатора једног турбулентног времена. Њена писма стизала су на адресе најзначајнијих савременика као што су били Мински, Сологуб, Философов, Андреј Бели, Александар Блок, Ремизов, Тињаков, Адамович, Злобин…
Зинаидина писма, појединачно или као избор, током двадесетог века бивала су с времена на време објављивана и увек су привлачила велику пажњу. Институт за светску књижевност А. М. Горки при Руској академији наука издао је у два тома њена писма као „Епистоларно наслеђе З. Н. Хипијус“ (2018, 2021).
Утицај Мережковског на Хипијево стваралаштво
Зинаидин муж, Дмитриј Сергејевич Мережковски, био је подједнако маркантна личност у руској књижевности и један од најоригиналнијих мислилаца двадесетог века. Био је писац, песник, књижевни критичар, преводилац, историчар, верски филозоф. Ушао је у историју као један од оснивача руског симболизма, жанровски иноватор историозофског романа, један од пионира религиозно-филозофског приступа анализи књижевности, истакнути есејиста и књижевни критичар. Мережковски је, почев од 1914. године, десет пута био номинован за Нобелову награду за књижевност.
Зинаида Хипијус, Д. Голософов, Д. Мережковски 1920.
Зинаида Хипијус и Дмитриј Мережковски су били и остали најзначајнији, најутицајнији и креативно најпродуктивнији пар у историји руске књижевности. Били су нераздвојни – свуда су се појављивали заједно и деловали као јединствен фронт, пропагирајући заједничке идеје. Код савременика увек је било разилажења око тога како су они распоредили своје креативне капацитете. Дилему је разрешила сама Зинаида:
„Искрено, морам рећи да никада нисам порицала утицај Мережковског на мене, само зато што сам намерно ишла у сусрет овом утицају, али на потпуно исти начин као што је он ишао у сусрет мом. Из овог контрасусрета се често рађала нова мисао или схватање, које више није припадало ни њему ни мени, већ можда – ’нама‘. На исти начин, међутим, ми смо корачали, ишли смо најбоље што смо могли, ка ’утицају‘ нашег пријатеља Д. В. Философова и свих наших блиских, чије се помоћи сећам са великом љубављу.“
Андрогени животни стил Зинаиде Гипиус
„Уметност има право да не рачуна ни на женски ни на мушки пол, да не познаје две мере, већ само једну, своју.“ – потписујући се са псеудонимом Лев Пушчин, написала је Зинаида у чланку „О женском полу” (Париз 1923). Та реченица потпуно описује Зинаидино понашање како у животу, тако и у стваралаштву – као андрогено; она није ни мушкарац, ни жена – она је своја.
Зинаида Хипијус је проповедала бесполност. Уживала је у скандалозним идејама Владимира Соловјова, који је позивао на андрогену колективну љубав. Волела је стваралаштво Оскара Вајлда, а за себе је веровала да је уметничко дело.
1897. Санкт Петербург
Презирала је телесну љубав, рађање, малограђански непотизам. Заводљива својим блиставо-смарагдним очима, поетском еротиком и сексуалном пожудом која се изливала из њених љубавних писама, Хипијус је у ставрном животу била нешто сасвим друго – говорило се да своје тело није давала ни мужу ни другом. Тело је припадало само њој. Није било ни мушко, ни женско. Њено тело је било њена уметност, део божанства – ње саме. Могло се само обожавати. И заиста, њени обжаваоци били су и мушкарци и жене – Дмитриј Мережковски, Аким Волински, Елизабет фон Овербек, Зинаида Венгерова, Владимир Злобин, Људмила Вилкина.
Зинаида се и понашала као божанство. Као богиња, са дугачком белом хаљином, са љиљаном у руци, понекад би изашла на сцену, сачекала би потпуну тишину и почињала да говори своје стихове, своје молитве: „Волим себе као Бога“, „На свету нема то што мени треба“ … Била је фасцинантна, а публика није могла да сакрије своје одушевљење.
Волела је да шокира, да изазива, да провоцира…
Дечачку одећу је носила разиграно, ноншалантно, више због спољашњег ефекта и уметника који су жудели за њом, него због себе. Током 1897. године настала је и чувена фотографија: Хипијус седи на балустради у фотографском атељеу, њена леђа су равна, глава окренута налево са величанственим падом црвене косе, витке ноге склопљене као код балерине. На фотографији носи кратку женску јакну са модерним гиго рукавима, барокну беретку, вунене панталоне, црне чарапе и лакиране ципеле са сатенским тракама. Зинаида Николајевна је без напора мешала стилове и контексте: лежерну јакну, маскенбалску беретку, концертне ципеле, траке балетских етала. Припремајући се за позирање код Бакста, 1906. године, определила се за сличан изглед заменивши женски крој јакне уметничким, са разиграним воланима.
Понекад је глумила младића и била на услузи дамама – страствено, књижевно. Своја осећања им је откривала у вешто састављеним писмима или кроз поезију написану у име мушкарца, унапред осуђеним на критике читалаца високог друштва. У стилу обожаваног Вајлда, састављала је дугачка писма Људмили Вилкиној на викторијанском енглеском. Као што се Вајлд обраћао свом вољеном Алфреду Дагласу, тако се и она обраћала Вилкиновој, са My dear boy, док би се на крају потписивала са Your only beloved Z.
„Велико слово Zовде није било само њено име, већ и нула – бесконачност, самодовољност, потпуност, савршенство, бесполност. Слово Z садржи све оно што је била Зинаида Хипијус.“. Много година касније, Олга Хорошилова у својој књизи „Руски травестити“, у поглавју посвећено Зинаиди Хипијус о њој пише – Зеленоока Z.
Када би се заситила од улоге заљубљеног каваљера, претворила би се у дивну, нежну, женствену особу. Носила је специфичне хаљине: дугачке, беле, са крагном, крилима и промишљеним кројем који јој је скулптурално прекривао ноге и стопала. Таква, Александру Бенои изгледала је као „Принцеза из снова”. Понекад је изгледала грубо, претерујући са дебелим слојем шминке, брокатом, чипкама, машнама. Тада је неодољиво потсећала на остареле пожудне маркизе из епохе Луја XIV, или на Тулуз-Лотрекове куртизане. Из епохе Луја XIV је од модних детаља одабрала монокл који је носила на дугачком ланцу, од ког се није раздвајала до краја живота.
Њена појава је била право уметничко дело. Била је или обожавана или презирана. Посебна и екстравагантна, смела и дрска, никога није остављала равнодушним. Претеривала је да би била примећена, да не би била заборављена. Тако је и било, мемоарске белешке њених савременика биле су пуне неукусних шала на њен рачун.
„Додао ме“
Портрет поетесе Зинаиде Хипијус (1906) једно је од најпрепознатљивијих дела Лева Бакста (Леиб-Хаим Израелевич Розенберг), руског уметика белоруског порекла, сценографа, илустратора и дизајнера, мајстора позоришне графике.
Цртеж димензија 54 x 44 см, рађен је на папиру оловком и пастелом. Приказује Зинаиду Николајевну заваљену на столицу у опуштеној и самоувереној пози. Са лица извиру дрскост, подсмех, па чак и презир према другима. Због дијагоналне постављености на листу и опуштене ноге делује још дуже. Да би се постигла та издуженост, на средини слике додата је папирна трака.
Бакстов портрет поетесе, 1906.
Колико је Бакст успео на том цртежу да пренесе целу суштину и драматику Зинаидиног живота, најбоље говоре речи Олге Хорошилове:
„Бакст је разумео, зграбио, пренео суштину. На картону је била стварнија, истинитија од оне која је позирала у радионици на Кирочној. Портрет и живот, као по Вајлдовом сценарију, заменили су места. Генерално, на овом цртежу има много Вајлдовог. Бескрајна, глатко дуга фигура која излази из портрета готово је црна-бела Саломе од Обрија Бердслија. Иста еротска дијагонала, варљива мачја гипкост бестелесног гипког тела, исти прорези убилачких очију, у којима трепере интересовање, презир, сексуална жеља и суптилни париски отров боје апсинта. Њене су очи биле сиве, а у уметничком делу су сијале смарагдно…
…Кјулоте и ципеле за плес, свилене чарапе и чипкани волан, мали господар и млади естета. Костим Зинаиде Хипијус узалуд се назива мушким. У њему нема апсолутно ничег мушког. Ово је одећа детета, пажа, хировитог младића, напудерисаног декадента, беспрекорног андрогена. Његова црна дијагонала на Бакстовом цртежу је као граница повучена између детињства и зрелости, карневала и живота, женског и мушког. Он је идентификовао ону невидљиву зону у којој је живела и радила шармантна андрогена, бестелесна, заводљиво асексуална Хипијус.“
Потпис уметника на цртежу исто тако не прати уобичајене каноне – уместо у доњем десном, налази се у горњем левом углу.До 1920. године слика је била део колекције композитора Сергеја Кусевицког, а данас се налази у Третјаковској галерији у Москви. После смрти Бакста, Хипијус је у својим дневничким записима написала како је и зашто на цртеж била уметнута трака:
„Портрет је био скоро готов, али Баксту се, прећутно, није допао. Шта је било? Гледао је и гледао, размишљао и размишљао – и одједном узео га и пресекао на пола, хоризонтално.
– Шта радите?
– Укратко – дужи сте. Морамо додати.
И, заиста, „додао ме“, за целу траку. Овај портрет, са уметнутом траком, касније је приказан на изложби.“
Бекство из Петербурга и године „после Русије“
Са оскудним пртљагом у којем су се углавном затекли рукописи и свеске, Зинаида и Дмитриј Мережковски, њихов секретар Владимир Злобин и Дмитриј Философов, 24. децембра 1919. године, заувек напуштају Русију. Најпре су отишли у Варшаву, да би октобра 1920, раставши се од Философова, отишли у Париз, у стан који су купили током једног од својих боравка у Француској 1911. године.
У Паризу су Мережковски сачували петрербуршку атмосферу и дух Сребрног доба. Зинаида је, у својој жељи да „сведочи о истини, говори, виче о њој“, организовала “Друштво зелене лампе“ (1927-1939), које је ујединило различите књижевне кругове емиграције. Кућа Мережковских окупљала је писце и мислиоце емигранте: Ивана Буњина и Марка Алданова, Николаја Берђајева, Георгија Иванова, Георгија Адамовича, Владислава Ходасевича…
У септембру 1928. године Мережковски су учествовали на Првом конгресу руских емигрантских писаца, који је у Београду организовао краљ Југославије, Александар I Карађорђевић. Зинаидино обраћање под насловом „Мечта“ је, уз још један текст који се односио на њихов боравак у Београду, било насловљено као „Писмо о Југославији“ и објављено у варшавском листу За Слободу!. Том приликом Краљ Александар I је овај брачни пар одликовао, Мережковског орденом Светог Саве првог реда, а Хипијус орденом Светог Саве другог реда. .
Пред почетак Другог светског рата Мережковски су осудили потписивање Уговора о ненападању између Немачке и Советског Савеза. Када је Немачка напала СССР, Дмитриј Мережковски је, гостујући на радију, позвао на борбу против бољшевизма, што је касније изазвало низ контроверзи. “Сарадња“ са Хитлером му није била опроштена. Једнако је била осуђивана и награда коју је за писање Дантеове биографије добио од Мусолинија.
Зинаидине последње године
Дмитриј Мережковски је умро у децембру 1941. године, два дана после можданог удара. Његова смрт дубоко је уздрмала Зинаиду: „Умрла сам, остало је само још моје тело да умре.“ Годину дана раније умро је Философов, а потом и њена сестра Ана.
Последње године свог живота, Зинаида је провела тихо, пишући биографију свога мужа. О њеним последњим данима је списатељица Тефи (Надежда Александровна Лохвицкаја-Бучинска), написала:
„Последњих месеци живота З. Н. је много радила, и то све ноћу. Писала је о Мережковском. Својим дивним бисерниим рукописом написала је читаве свеске, припремила велику књигу. Ово дело је третирала као дужност према сећању на „великог човека“ који јој је био животни сапутник. Она је необично високо ценила тог човека, што је чак било и чудно за писца тако оштрог, хладног ума и тако ироничног односа према људима. Мора да га је заиста много волела. Наравно, ноћни рад ју је уморио. Када се осећала лоше, није дозвољавала никоме да је посети, није хтела никога…“
Зинаида Хипијус je са овог света отишла 9. септембра 1945. године у Паризу, у 76 години живота, четири године после смрти Дмитрија Мережковског. Сахрањена је у истом гробу са мужем, на руском гробљу Сент Женевјев де Буа код Париза.
Објављивањем њеног „Дневника љубавних историја“ (Contes d’amour 1893—1904) у Паризу 1969. године, свет је видео друго Зинаидино лице, рањивије и нежније, оно које је скривала од очију јавности. Из дневника се може закључити да су Зинаиду у животу занимале само две ствари: љубав и смрт.
Смрт је Зинаиду затекла са незавршеном обимном биографијом Мережковског, насловљену „Он и Ми“ и са започетом, а незавршеном поемом „Последњи круг“, у коју је написала:
„Љубав – главна ствар у људском животу; љубав спаја небо и земљу.“
Лектура, коректура и адаптација текста: Владимир Д. Јанковић
Анимирани филм „Зинина шетња“, 2004
ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ЗИНАИДЕ ХИПИУС
Препеви Александра Мирковића
БЕСПОМОЋНОСТ
Гледам на море жудним очима, За земљу прикована, на брегу… Стојим над смрћу — над небесима, — И предати се бескрају не могу.
Не знам… да се борим ил покорим, Ни смелости да умрем, ни да живим… Близак ми Бог — ал не могу да се молим Љубав желим — и не могу да волим.
Ја ка сунцу, к сунцу руке пружам И бледи облак видик ми пречи… Мени се чини да истину знам — Само за њу немам праве речи. (1983)
БОЖЈА ТВАР
За Ђавола Тебе молим, Господе! И он је — Твоје саздање. Ја Ђавола зато љубим, Јер у њему видим — своје страдање.
Упорно, кроз борбу и дим, Он брижно тка своју мрежу јада... И не могу да не жалим Онога што, као и ја — страда.
Када наша плот васкрсне У Твоме Суду, као признање, О, опрости му, Господе, Безумље његово — за страдање. (1902)
ЉУБАВ
Нема места за патњу у мојој души, Душа ми је ‒ љубав ова. Све своје жеље одмах она сруши: Да их васкрсне изнова. У почетку беше Слово. Чекајте Слово. Откриће се оно. Што је било ‒ да се сврши наново, И ви, и Он сте ‒ једно. Последња светлост ‒ на све ће да се пролије, По знаку једном само. Идите сви, и ко плаче, и ко се смеје, Идите ‒ Њему самом. Њему ћемо доћи у земном ослобођени, И биће чудеса. И бићемо сви у једном сједињени ‒ Земља и небеса. (1900)
БЕСПОМОЋНОСТ
Гледам на море жудним очима, За земљу прикована, на брегу… Стојим над смрћу — над небесима, — И предати се бескрају не могу.
Не знам… да се борим ил покорим, Ни смелости да умрем, ни да живим… Близак ми Бог — ал не могу да се молим Љубав желим — и не могу да волим.
Ја ка сунцу, к сунцу руке пружам И бледи облак видик ми пречи… Мени се чини да истину знам — Само за њу немам праве речи. (1983)
БОЖЈА ТВАР
За Ђавола Тебе молим, Господе! И он је — Твоје саздање. Ја Ђавола зато љубим, Јер у њему видим — своје страдање.
Упорно, кроз борбу и дим, Он брижно тка своју мрежу јада... И не могу да не жалим Онога што, као и ја — страда.
Када наша плот васкрсне У Твоме Суду, као признање, О, опрости му, Господе, Безумље његово — за страдање. (1902)
ПОСВЕТА
Небеса су мрачна и ниска, Али — дух је мој висок — знам. С тобом сам тако чудно блиска, И сваки од нас је сâм.
Мој пут је тежак, препун боли, И у смрт ће ме одвести. Но себе као Бога волим, — Љубав ће ми душу спасти.
Ако на путу посустанем, Малодушна се сневеселим, Ако ли од себе одустанем И срећу смело пожелим, —
Не затварај заувек врата, Мутни су и тешки дани. Преклињем свог слабог брата — Теши ме, жали, обмани.
Са тобом сам једино блиска, И обоје идемо на исток. Небеса су злурада, ниска, Ал верујем — наш дух је висок. (1894)
ТИШЕ! …Славна ће бити велика дела… Ф. Сологуб 7. август 1914.
Песници, не пишите сувише рано, Још је победа у Господњој руци. Ране се још пуше, добро вам је знано, Нису речи нужне у овој муци.
У час кад влада неправда и страдање, И када свршене нису битке све, Потребно је целомудрено ћутање И, може бити, тихе молитве. (1914)
Збирке које је Љубомир Симовић објавио током седамдесетих и почетком осамдесетих година (Уочи трећих петлова и Видик на две воде) сведочиле су о песниковој све израженијој заокупљености не само фолклорном традицијом српског народа, већ и његовом историјском судбином. Епитет националног песника овај аутор није, како је у критици већ примећено, заслужио романтичарском загледаношћу у „сјај прошлих времена”, већ спремношћу да се, запитан над горућим друштвено-политичким темама садашњице, поетски огласи као „критичар неких негативних моралних појава у своме народу”.[1] Управо из стваралачког порива да на узнемирујући садржај текућих догађаја реагује својеврсним поетско-етичким гестом настаће обимом невелика, а у приватном издању објављена, песничка књижица Ум за морем (1982).
Главни подстицаји за настанак ове руковети политички ангажованих песама били су: сурово насиље шовинистички настројених албанских сепаратиста којем су Срби на Косову деценијама били изложени; велике демонстрације у многим косовским градовима и насељима, на којима су под централном паролом „Косово република!” обелодањене тежње великоалбанских националиста не само за сецесијом већ и за етнички чистим простором; неспособност политички инертних и саможивих властодржаца да се адекватно супротставе урушавању државног поретка; као и немилосрдно обрачунавање владајућег режима са појединцима довољно храбрим да на потенцијално трагичне последице савремених друштвених превирања на време упозоре.[2]
Револтиран јавним и циничним изругивањем „свим моралним, правним и осталим вредностима ове земље”, Љубомир Симовић је, сматрајући Косово једном „од оних драматичних тема о којима је неморално ћутати”, истакао да у песмама Ума за морем није писао:
о онима који по Косову раскопавају гробља, трују бунаре и сакате стоку, који силују девојчице и старице, који пале цркве и летину, и који премлаћују и убијају, него […] о онима који све то не виде, јер им видик, сликовито речено, заклањају бубрежњаци и розбратне. И којима је јако важна власт која им ту розбратну обезбеђује.[3]
Не губећи из вида да поетским одзивима на изазове актуелних политичких догађања уметничко биће песме може бити угрожено, Симовић је у подручје друштвено ангажоване поезије ступио заштићен бедемима два поетичка уверења.[4] Прво је оличено ставом да би политичка песма, уважавајући магијско порекло лирских творевина, требало да има својеврсно апотропејско дејство, односно да буде стваралачки чин којим се човек истовремено од неког зла брани и неко добро призива; а друго проистиче из сентенциозно изражене метапоетске тврдње да у „поезији може да буде онолико политике колико у политици има трагедије”.[5] Садржину Симовићевих аутопоетичких образложења својих политички инспирисаних песама текућа књижевна критика је одмах по објављивању Ума за морем препознала као иманентно својство наречене збирке. Тако је, рецимо, Добривоје Станојевић, желећи да истакне како верност властитој поетици чува ангажовану поезију од пада у поетско-памфлетски облик ауторског оглашавања, приметио да се стихови Симовићеве нове руковети „читају у полемичком оквиру само онолико колико то природа поезије допушта а да се не наруши конфигурација особеног поетског дискурса”.[6]
Насловивши збирку првом половином пословичног израза „Ум за морем, а смрт за вратом”,[7] Љубомир Симовић је, користећи се поступком апосипезе, читаоцу препустио да у својој свести самостално призове недостајући члан народне изреке.[8] Оприсутнивши извесни семантички садржај парадоксалним чином сугестивног неизговарања, песник је постигао да у читаочевом укупном доживљају наслова значењски претежније постане не оно што је текстом непосредно предочено, већ оно што је стилогеним прећуткивањем суптилно евоцирано. Код апосипезе, међутим, није важан само смисао неизреченог дела реченице, већ и питање чиме је то говорник био мотивисан да властити исказ нагло прекине. Самарџија сматра да је у Симовићевом случају скраћивање пословичне фразе било мотивисано жељом да се, с једне стране, увећа „немир суспрегнуте емоције”, а са друге, спречи нехотично призивање зла изазвано кршењем старог и у традицијској културни дубоко укорењеног табуа изговарања имена демона.[9]
Целином насловне пословице оцртана је позиција оних који, не примећујући фаталну близину непосредно испољене претње по властити опстанак, свој поглед немарно и лакомислено упућују ка далеким и недоступним пољима сопствене уобразиље. Антитетичком логиком народне изреке између опозитних категорија овде–сада и некад–негде успостављена је унутрашња веза посредством духовно дезоријентисаног и сметеног, а егзистенцијалној опасности изложеног и животно угроженог појединца, који једним упечатљивим гестом умне недораслости трагично уклања самог себе са места на којем му се судбина одлучује. Љубомир Симовић је, дакле, изреченим и наговештеним сегментима насловне пословице, упутио оштру, али уметнички суптилним средствима испољену критику политичкој срачунатости нехајног и конформистичког односа тадашњих власти према косовској кризи, али и зебљиво указао на очите симптоме једне општије друштвене равнодушности према горућим националним проблемима.
У поређењу са претходним Симовићевим књигама збирку Ум за морем другачијом не чини само њен значајно мањи обим, због чега би јој више пристајало одређење засебно публикованог циклуса песама, нити необичан формат, чије димензије открива управо наслов библиотеке „Д ʼ100х165ʼ Д”, већ најпре ауторова одлука да поједине странице, напоредо са тисканим текстом, украси црно-бело штампаним фрагментима дечанског фрескописа. Отуда се уметнички упечатљив интермедијални ефекат постиже у часу када читалац на илустрацијама угледа управо оне мотиве о којима стиховима песме „Пред сликама Страшнога суда у манастиру Дечани” лирски субјект пева.
Поетски свет Ума за морем отвара се песмом „Сунчевићи”, која као да је настала песниковим стваралачким трудом да лирски стилизује, тематско-мотивски разради и симболички додатно усложни значење народног израза продати веру за вечеру.
Сунчевићима је именован колективни субјект спреман да олако одбаци узвишене садржаје властитог небеског имена и соларног порекла како би заузврат, срозан у поље животне приземности и моралне нискости, задобио „милост власти: / брашно, канту масти”.[10] Слично поворкама (само)деструктивном страшћу понесених људи из „Храста на Повлену”, који ка своме светом дрвету, вертикалној оси света и симболичкој потки постојања, журе наоружани секирама и тестерама, лирско ми „Сунчевића” пара и спаљује сунчеве конце свога на плавом сукну извезеног имена, односно потире знакове властитог континуитета и растаче знамења некадашњег духовног достојанства. Стихови ове песме су отуда, уметнички дочаравши егзистенцијални распон што сеже од вршне тачке до понорног места, метафорички изразили управо оно што ће Симовић касније, говорећи о косовском проблему и поетици Ума за морем, отворено казати:
на Косову, с кога смо се некада пели у највише духовне просторе, данас силазимо испод граница правног, цивилизованог света. […] У збирци Ум за морем ја говорим о тој данашњој, доњој тачки на којој смо се нашли.[11]
Предочивши првом строфом песме не само чин већ и сврху духовног самоизневеравања, песник је – користећи се карактеристичним сликама откровењског имагинаријума и тиме потврђујући поетички афинитет према апокалиптичким визијама зачет збирком Уочи трећих петлова – у наставку „Сунчевића” указао на трагичне последице одрицања од небеске димензије властитости и сликовито упризорио крајњи метафизички епилог колективног етичког посрнућа. Завршним сценама Страшнога суда, „кад по небу које се пролама / и отвара, ветрови понесу / брзе пљускове / који се пале и гасе, / а из тих пљускова судија загрми”, биће до краја огољен исход самоскривљене егзистенцијалне деградације, односно поетски оглашено уверење да се оно што започиње моралним изопачењем неминовно окончава онтолошким поништењем: „ми, што имадосмо сунце у имену, / на пасје ћемо се име одазивати”.[12]
Почетном песмом Ума за морем мотив изневереног завета установљен је као тематски сржно место читаве збирке. Песник ће, међутим, проблему прекршене речи и критици конформистичко-опортунистичким разлозима мотивисаног моралног лицемерја повремено приступати једним комуникативнијим и, за разлику од „Сунчевића”, симболичким значењима знатно сведенијим лирскојезичким стилом:
Иако их песнички проседеи чине поетички прилично разноврсним, песме „Храст, „Једина врата”, „На једном примерку Горског вијенца године 1982. записано”, „Пред сликама Страшног суда у манастиру Дечани” или „Судњи дан”, могле би се читати као својеврстан низ засебних лирских прилога који, мозаички склопљени у јединствен делокруг, представљају Симовићеву целовиту поетску визију света лишеног основних моралних оријентира.
У средишту песме „Храст” налази се фигура господара који, седећи под обесвећеном и симболички развлашћеном крошњом некада прослављаног и божанском ауром заоденутог дрвета, не само што влада земаљским добрима него и преузима на себе моћ да попут неке небеске силе, грмећи и севајући, суди људима. Заборавивши на своје корене, опевани господар се, како интерпретативно запажа Александар Јовановић, „осамосталио, осилио, издигао изнад себе и људи”, а изобиље ствари којима управља више сведочи о прекомерној владарској самоуверености, „а мање – или нимало – о његовој стварној моћи”.[14] Отуда кључни морални преступ властодршца није пука жеља за владањем, већ час у којем је, ширећи домет великашке снаге, прекорачио опсег људске мере.
Онај народ што је у „Храсту на Повлену” одасвуд хитао ка светом дрвету да га посече као да је тек у овој песми коначно испунио циљ, јер „отац олује, „шумни бог, / бог коме сунце изгрева из круне” сада „освиће у неком зимском јутру / као нарамак дрва крај фуруне”.[15] Читалац стога на јасан и непосредан начин увиђа да се последице оваквог вулгарно утилитаристичког господарења распростиру путањом темељне десакрализације и, чини се, неповратне профанизације света, односно линијом превођења светог у приземно, а симболички вредног у практично употребљиво.
Превелики распон владаочеве моћи надилази једино поглед лирског субјекта, у чију визуру не улази само оно што се у садашњици одвија него и оно што ће се у будућности збити. Пружајући се, попут видика на две воде, ка обема странама временске осе, перспектива песничког гласа се указује довољно широком да обухвати догађаје, али и ритам њиховог протицања, односно да сведочећи поступцима рушења истовремено антиципира и потоње чинове обнављања. Утемељена на субјектовим дубљим увидима у цикличност света, а оспољена завршним и поентирајућим мотивом сађења новог храста, ову песму семантички заокружује сугестија да господари вода и људи, „ма колико се уплашеним људима чинило супротно”, нису ништа друго до кратка и „жалосна појава свога времена”.[16]
Свет ослобођен моралних обзира нарочито упечатљиво дочаравају финални стихови „Јединих врата”: „Та врата воде у разјапљена / уста смуђа, кога гута / штука, коју гута / сом”, у чијој сликовитости Тихомир Брајовић препознаје једну такозваним mise en abyme ефектом предочену „ʼпрерадуʼ древног мита о воденој архи-немани”.[17] Поентирајућа коначница ове песме, могло би се додати, неодољиво подсећа на алегоријску и познатом латинском изреком мотивисану слику, Симовићу естетички блиског, Питера Бројгела Старијег „Велике рибе једу мале рибе”. Ваљало би приметити да почевши од Шлемова где војници нестају у чељустима гробова, преко песама Уочи трећих петлова у којима свет уништавају незајажљиве немани, затим команданта из Видика на две воде што се гости не само месом животиња, већ и људи, па све до Ума за морем и „Јединих врата”, у чијим стиховима штука једе смуђа, а сом гута штуку, Љубомир Симовић мотиве силовитих испољавања деструктивне моћи врло радо упризорује користећи се гротескно стилизованим метафорама гутања и прождирања.
У двема песмама ове збирке – „Пред сликама Страшног суда у манастиру Дечани” и „На једном примерку Горског вијенца године 1982. записано” – субјект слику света у којем обитава уобличава на основу самеравања садашњице прво са библијском представом есхатолошке правде, а потом са епским виђењем главних разлога косовске пропасти српског царства. Лирска опчињеност средњовековним фрескописима, пред чијом лепотом и старином субјект не проживљава само тренутке естетског ужитка, већ и часове духовног и културноисторијског самопознања, у традицији српског послератног модернизма усталила се, захваљујући поетским достигнућима Васка Попе и Бранка Миљковића, као честа тема и готово неизоставни мотив. Следећи назначену модернистичку нит, Симовићев субјект се пред дечанским призорима Страшног суда, користећи се делимице поступком екфразе, преноси у визију Судњег дана, односно у време када грешник дочекује заслужену казну, а страдалник жуђено спасење, да би потом, упоредивши фрескама посредоване призоре метафизичког тријумфа Истине са стварносним садржајима сопственог доба и правдом што се по овостраним законима дели, стекао поразно сазнање да земаљске прилике, изложене демонским силама изопачавања и дејствима карактеристичне ђавоље антилогике, представљају директну инверзију небеског поретка, јер у свету из ког се лирски оглашава: „Не гори онај који криво мери / већ онај ком је криво измерено. / Не обавија змија клеветника, већ оног ко је оклеветан”.[18]
Прва књижевна реминисценција на чијој је подлози изведена песма „На једном примерку Горског вијенца године 1982. записано” активирана је, како видимо, већ њеним насловом. Отуда не чуди што стихове који уследе читалачка свест доживљава као сажети израз Симовићевог спонтаног лирскорефлексивног одзива на садржину Његошевог спева. Међутим, значење двеју кратких строфа ове поетске творевине засновано је на субјектовом поређењу прошлости и садашњости, односно самеравању појединих чинилаца усмене епске традиције са доживљајем епохе којој припада, из чега на крају, као и у песми „Пред сликама Страшног суда у манастиру Дечани”, проистиче хиперболисано осећање моралне деградираности савременог света:
У збиркама Видик на две воде и Ум за морем храна, гозбе и обедовање усталили су се као једни од водећих и чак тежишних, али семантички веома амбивалентних мотива. У Симовићевој поетској визији слике трпезе, било да су богаташки изобилне или сиромашки сведене на једно јаје или тањир пасуља, представљају својеврсне позорнице под чијим светлима се, посредством човековог доживљаја хране и односа према јелу, раскривају поједина дубоко запретена, а суштински важна својства људске природе. У старијим песмама попут „Видика у Аушвицу”, „Снега на Медведнику” или „Доручка” мотивима јајета, сланине, сира и лука приписана су готово мистична својства, јер су опевани као посредници који, уколико човек у чину обедовања наслућује искре сакралног искуства, поседују моћ да појединца изведу из задатих оквира овоземаљског живота и приближе непојамним пределима божанског света. Међутим, у песмама Ума за морем као што су „Јагње”, „Балачко војвода” или „Розбратна” апетит је извитоперен у облапорност, те испољавање сладострасног и готово нихилистичког односа према јелу лирска бића не срозава само у нискост животињских порива, већ знатно дубље, у канибалистичким мотивима посредно наговештен понор демонске изопачености. Стога храна у свету Симовићеве песничке имагинације, сходно богатству њених амбивалентних значења, поприма смисао својеврсне нулте тачке од које човеково егзистенцијално кретање, као у завршним стиховима песме „Из гвожђа”, може да се упути само у два правца: ка Богу или ка звери.
Премда би, имајући у виду песникове садашње политичке ставове о Косову, читалац имао разлога да се упита да ли би Љубомир Симовић данас потписао оне песме које је пре четири деценије објавио, чињеница је да збирка Ум за морем представља тренутак у којем је српска ангажована поезија досегла један од својих уметничких врхунаца, јер је аутору пошло за руком да се одазове узнемирујућим садржајима спољашње стварности, али да, упутивши се стрмим стазама политички мотивисаног поетског израза, не повреди унутрашње биће песме. Објавивши збирку у метежно доба, када су једни радили оно што се не сме, а други нису чинили оно што се мора, српски песник је испунио своју дужност: није ћутао.
Текст је у целини објављен у Летопису Матице српске (књ. 512, св. 5, новембар 2023, 690–698).
Featured image: Academic Ljubomir Simović signing books for Adligat/Viktor Lazić – Society for Culture, Art and International Cooperation Adligat/Wikipedia (CC BY-SA 4.0)
[1] Тиодор Росић, Поезија и памћење, Песнички исказ у савременој српској поезији. Горњи Милановац: Дечје новине, 1988, 129.
[2] О албанској иредентистичкој побуни 1981. године видети: Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Разговори о Косову. Београд: НИРО „Књижевне новине”, 1990, 308–314.
[3] Љубомир Симовић, „У поезији може да има онолико политике колико у политици има трагедије односно Поезија сања језик као биће”. У: Александар Јовановић, Порекло песме, девет разговора о поезији. Ниш: Просвета, 1995, 97–98.
[4] Љубомир Симовић, Ковачница на Чаковини, Разговори, писма, есеји, 1981–1990, Одабрана дела Љубомира Симовића у 12 књига. Ур. Милош Јевтић, Београд: Београдска књига, 2008, 166.
[7]Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи. Издао их Вук Стефановић Караџић, Београд: Нолит, 1972, 333.
[8] Снежана Самарџија, „Кратки говорни облици у поезији Љубомира Симовића”. У: Песничке вертикале Љубомира Симовића. Ур. Александар Јовановић и Светлана Шеатовић Димитријевић, Београд – Требиње: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет – Дучићеве вечери поезије, 2011, 371.
[17] Тихомир Брајовић, „Свет наопако: иронијска апокалипса у поезији Љубомира Симовића”. У: Песничке вертикале Љубомира Симовића. Ур. Александар Јовановић и Светлана Шеатовић Димитријевић, Београд – Требиње: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет – Дучићеве вечери поезије, 2011, 203.
Огњен Тодоровић је рођен у Сарајеву 9. VI 1990. године. Основне и мастер студије завршио на Катедри за српски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Мастер рад под насловом Три поетичка начела поезије Новице Тадића – јуродивост, сатански реализам и молитве одбранио 2016. године. За мастер рад добио III Бранкову награду Матице српске. Научне и белетристичке радове објављивао у часописима Филолог, Слово, Октоих, Бокатин Дијак, Нова „Зора“, Српска вила, Поља те у Књижевним новинама. Аутор је збирке прича Док се све не збуде у издању Издавачке куће Лом. Коаутор је Монографије Средњошколског центра Источна Илиџа. Члан Матице српске и Српског пјевачког друштва Слога. Живи у Источном Сарајеву.
Како је Псето спасио Милоша Обилића
Непрестано сам се враћао ту, привучен неодољивим осјећањем одвратности и тегобном знатижељом која иде уз све то. Тешко је повјеровати да је данас могуће видјети такво нешто.
Био је то велики пластични шатор који је назван некако зимски, сњегопахуљно, да посјетиоцима покрене оне лијепе новогодишње примисли. Унутра је инсталирана гротескна симулација камина, опет са истом намјером, да пролазнике увуче у топлу и лијепу унутрашњност. Није само камин био у том шатору, било је и кафанских столова, неких дјечјих љуљачки, слот-апарата, разноликог свијета и музика уживо. Шпијунирајући свана мислио сам како само фали она дебела жена која дупетом вади ексер из даске. Тако је неко замислио топлину зимског свратишта. Око свега тога био је низ дрвених кућица које би требало да представљају добар простор за лаку празничну зараду, све у сјајном складу са општим представама једног Зимзограда. Не треба заборавити да је архитекта зимског насеља мислио и на основне потребе гостију, па је поред чадора убацио неколико пластичних тоалета, и све то украсио врло оскудном расвјетом. И какво би то било зимско сеоце да све није ограђено склепаном оградицом која у одређеним мјестима бјеше кљаста, ваљда због штедње материјала. Можда овај занимљиви призор, можда политичка (sic!) позадина цијелог тог романтичног насеља, можда свеопшта разочараност народа, можда неимаштина, можда усуд космички, можда све ово заједно – заиста не знам, али све то је најчешће било пусто и сабласно. Кафански шатор је био увијек полупразан, кућице нису изнајмљене, или је она која је изнајмљена била непосјећена и тужна као нељубљена жена. Чак су се и пластични клозети у својој гротесци чинили достојанствено неупотријебљеним.
А све је започето баш у вријеме када се код нас спусте тешке магле које цијелом призору додају и неки меланхоличан изглед. Све у свему, било је то једно чудесно замјешатељство туге, неспособности, глупости, нечије крађе и народне немоћи и апатије. Симбол нашега овдје и сада. У том нашем овдје и сада пронашао сам и своје мјесто и због тога сам постао чест посјетилац пластиканерског сеоцета. Нисам тамо био довољно неуочљив, колико бих волио, али сам се барем добро маскирао па нико није препознаавао мој духовни мазохизам и мучну потребу да се себи наругам. У ту врсту ругања сврставам и често повраћање преко крезаве ограде, и посртање и свако друго чудо тога гротла у које сам се угнијездио. Врло брзо се изгубила граница између ругања и стварности па сам тако неосјетно и сам постао руг околини. Ипак, а у томе је чар мога мазохизма a la Достојевски, ја сам ипак знао да се у мени крије нешто друго и да сам ја то друго, а не оно што сви могу видјети као онај чадор са клозетима. То је нека чудна прикривена сујета којом се ја ругам свијету који се руга мени. Дуго сам објашњавао себи да је то борба против сујете, али не, то је још гори облик. Моја стварна или умишљена памет, или можда сам ђаво, играју се мном као да сам ништа, све док ме нису свели на ништа, па ми се увријежи мисао да сам постојан у свијету отприлике као лукавички Зимзоград, дакле полупразан.
У тој полупразнини која је постајала права црна празнина минуо сам временом брже него сам очекивао, преселио се у неку измаглицу и у њој бих остао да се није догодило чудо. У инвентар дворишта Зимзограда спадао је и картонски Милош Обилић коме је у предјелу лица био изрезан један овал у који су патриотски настројени посјетиоци били слободни пробацити своју свечасну главу и тако се барем у фотографији поставити у обличје тог завјетног јунака. То је, ваљда, замишљено као родољубива атракција, али је било толико ван сваког доброг укуса да је иоле разумног човјека морало згрозити онолико колико би се згрозио да искрено упореди своје мишљење о себи и оно што он јесте. Дакле, да буде као ја који сам се пијан нашао испред празног Обилићевог лица и његове ужасно лоше, непорпорцијално, ван сваког осјећаја за физиономију, насликане фигуре. И прије сам примијетио ту сподобу, али сам јој се ругао као и осталим стварима ту говорећи да је ово XXI вијек, а сада сам се нашао испред њега и у његовом нелицу јасно и непогрешиво видио себе и схватио да му савршено пристаје. Ја сам био картонски Обилић, безличан и накарадан, далеко, толико далеко од правог. Одмах сам се отријезнио и кренуле су ми сузе низ образе. Кренуо сам полако према Обилићу, пробацио главу тамо гдје је била празнина и сав уплакан и слинав почео да снимам селфије. Моји другови у пијанству су ме шамарима одвојили од Обилића и тако слуђеног одвели кући у којој сам данима ћутећи пресабирао свој живот и оно што се десило. Закључио сам неколико ствари:
Нисам луд;
Јадан сам;
Има још наде;
(Најважније) Ја сам сам себе довео до таквог стања и ја ћу се извући, а Обилића је неко направио онаквог и још јавно изложио – за њих нема помоћи, као ни за Зимзоград који су такође у најбољој намјери направили.
Мислио сам да ће бити тешко, али није било. Моје враћање у живот је прошло лако јер никога није ни било брига за њега, па ме нико није онемогућавао или гледао као трајно изгубљен случај. Вратио сам се у тегобу свакодневице и наставио бивати нормалан грађанин. Понеко би се сјетио мог нервног слома, али је и то постало дио репертоара младалачких прича о пијанству. Дакле, вратио сам се у нормалан живот и то је био напредак, али је тај нормалан живот оно што ме је одвело тамо гдје сам завршио први пут па сам почео са ужасом опет размишљати о безличном Обилићу и свом животу, а то никад не слути на добро.
Већ сам се полако почео враћати на путеве слома када сам поново угледао Обилића у холу школе у којој сам тада радио. Мој Обилић је добио лице – неко је у овал убацио прилично увјерљиво насликано лице Сандора Клигејна званог Псето (Sandor Clegane, The Hound) из серије Игра престола (Game of Thrones). Тај призор је у мени изазвао навале смијеха који је нужно привукао пажњу околине…
Од тог тренутка сам за друге луд, али ја знам да трагам за својим правим лицем у коме ће се зрцалити моје мјесто под небом.
Vele stari, ne beše ovde uvek carskoga druma, no je sve bila jedna livada i jedna zemlja.
No, desi se te podigoše ovaj đavolji drum što spaja kapije dvaju carstava, te on, da grdna čuda, razdeli jednom Džidu čatrnju od tora.
Nevoljnik je svakoga dana morao prelaziti drum da obiđe tor, a kada se vraćao sa ispaše, gdekad bi morao pričekati letnji dan od podneva do kasno u noć da vojna carska prođe, eda bi mogao vratiti marvu u štale.
Ja se tog doba ne sećam.
Meni rekoše da se i bogovi naši tada razdeliše, te Tumba brine o levoj strani druma
A Đore o desnoj.
Žene, Džidovke, vele da je Đore njina, ženska. Da je vidaju u one, ženske, dane, gde i sama krvari iz međunožja.
Muški veli da krvari na mestu gde presekoše Tumbu i Đora na dve pole. Jer nekad oni bejahu jedno, jedan bog sa dva lica.
„Samo čekaj,” reče mi jedna starina, negdanji glavešina, kojem je još dopušteno leći sa tuđinkom na travi, umesto da je miluje stojeći, kao ostali Džidi, onako kao što čine konji, “Samo čekaj, ovi će, kako su krenuli, i nebo podeliti!”
Ja ništa od toga ne znam i ne marim.
Evo već druga godina kako je mrkoputa Marusja u našem selu. Sa svima je prisna, a nikome dušu ne otvara. Pleme je njeno pleme skitničko. Odbaciše je prošle zime, jer dva čoveka, sin arambaše ciganskog i nekakav ajduk, dovatiše andžare radi nje, i obojica iskrvariše na smrt.
Vele da je prokleta.
Mrkoputa je, ali ima oči kao reka Dojčina podno Vilina luga u praskozorje.
Vodim je u orašje iza sela u sumrak, kad niko ne vidi. Ostanemo tamo neko vreme.
Svako svoju pogaču lomi. Svako svoje stado pregleda, eda vidi je li koje ujedeno od kurjaka i hramlje li. Prislonim je uz orah. No, priznajem da gdekad, kao da mi đavoline ne daju mira, okrenem licem k sebi. A ona se sva rastoč i omekne, i bude vlažna kao da se mresti.
I oboje smo na tom mrestilištu, dok kroz njene oči ulazim u reku Dojčinu, do kolena, do pasa, preko glave… I nosi me đavolja struja bestraga, a ja se puštam, iako joj kobajagi držim bedra, čvrsto, muški.
„Ti, Đora, ako si žensko, prostićeš! Ako si muško, ubi me na licu mesta, da ne prosipam seme džidovsko u prokletu Marusju. Bolje da u reku oteče kao mlađ…”
Da mi bar može roditi nešto, crno, belo, sa očima poput Dojčine u praskozorje…! No je jalova, vele, otkako ono krv poteče radi nje.
I tek se sad setih da vam htedoh propovedati o Carskom drumu, a ne o Marusji, grom je ubio.
DAFINA, GREKINJA, O DŽIDOVKI, VIDARKI
Ima već tri leta kako me odvedoše kod vidarke jedne, Džidovke, podno Popove čuke, telo da mi leči.
Živo mi dete iz utrobe iščupaše.
Jer ga začeh sa Fanulom, Tribalom, narodu mome mrskom.
Sama mu se dadoh, a ne kako vele, da me na silu uze.
Živo mi dete, pod dojkom što mi spilo, već đipalo, istrgoše, jer ga začeh sa onim kojeg duša moja ljubi.
Otad počeh mreti. No, ni smrt me ne htede. Kopneh, na oči moje matere, da već jedva mogah disati, a svi mi izdisaji kao ropac behu.
Odvedoše me Džidovki, tek nešto starijoj od mene, grdnoj, sa grudima golemim ko da čopor doji, i glavom pokrivenom kožom jazavičjom, kao da je sag kakav na sebe metnula.
Ništa me ne pitaše. Sela bi kraj mene i žvakala neku travu, ljutu i paprenu, te mi duvala u oči, nos, uši, kosu, svuda po telu. I opet žvakala i duvala, žvakala i duvala. I tako sedam dana, da već bejah rada svisnuti od samoga mirisa onijeh trava i njenog zadaha, u kojem se, pored trava, bogme i sremuš osećao, meni oduran.
No, onda se jednog jutra zagleda u mene i reče mi: „Doma da ideš. Nemaš šta da tražiš ovde više. Dobra si…“
I ja odoh. Dođoše po mene moji Greci i odvedoše me u svet pun beloputih bogova i hramova, svetilišta i crkava, bogomoljaca i pojaca, gospara i učenjaka, u kojem trgaju živu decu ženama iz utrobe
A ovu Džidovku, vidarku, Dojčinu, pogankom nazivaju, kujom neznabožačkom, neka im je prosto.
No, ja uistinu prezdravih od onog dana i ponovo osetih miris čempresa i limunova drveta u letnjikovcu mojih roditelja.
A u utrobi, gde mi dete bi, rasplinu se nekakva toplina, koja se, evo, još uvek mreška kad hodam i kad spim.
Samo me od mržnje što se uvreži u mom srcu prema ocu i materi mojoj ne izleči Dojčina.
Ni od ljubavi prema Fanuli, no i dalje sanjam jednako kako mi ud njegov rije utrobom, dok me ljubi i kori, sve kosu mi suzama vlažeći, kao da iz istog izvora teče gorko i slatko. Kori me što ne znadoh sakriti ono čedo ili uteći nekud s njim, dok još beše maleno, kao grozd kiparisa.
LJELJA, ŠUMSKA MAJKA
Od svih kratkovekih, Džidovi su mi najmiliji, premda njin vek nekoć beše i do šest stotina ljudskih leta.
Silna snaga u njih bi, a opet, mirni svati; ni sa kim se ne zavađahu bez preke potrebe. Gledahu svoja posla, stoku na ispašu vođahu, sve mumlajuć’ nešto sebi u bradu. A ovo beše pust kraj.
Naš im se rod ukazivao bez bojazni; ne moradosmo se jedni od drugih kriti. Oni u naš okol ne zalažahu, a kroz Lug prolažahu brzo, koliko marvu da poteraju.
Kasnije se denuše u pečalbu. Odviše gromadni da ostanu skriveni. Proču se da im je kosir ko deset ilirskih, a rasteg već takav da se jedva ljudskim može smatrati. Vazda uspravni, ne potrebovahu ate ni za duži put. Nikad ih ne videh da se pruće po livadi ili zanoće ležeći. Kada bi došli do kladenca, drvenim bi kutlačama vodu zahvatali i pili, a potom ih vraćali u meh od kostreti.
No, kako se dadoše u dunđere i kamenolomce, to snaga u njih poče čiliti, a i rastom i brojem jenjavahu. Ne donese im ništa dobro tuđina. Kratkoveki ne znaju svoje međe. U tom je njino prokletstvo. Očas razvrgnu spone sa zemljom. Odžile se od žilišta, odmetnu od ognjišta. Ako se i vrate, a to tek sablasti onih negdašnjih junoša.
Docnije se počeše mešati sa Tribalima i Ilirima, a potom i s Latinima, a kako napredovahu ka zapadu, sve čudnije žene dovođahu sa sobom.
Isprva to beše strogo zabranjeno u njinim selima, stešnjenim međ klancima i vrletima. No, kasnije starešine behu sve popustljivije. To je drugo prokletstvo kratkovekih: mešanje smilja i nesmilja, ljiljana i zverinja.
Uostalom, sami su Džidovci mešanci anđelskih i ljudskih rasa – eno im patrljci krila na ramenima, kao čvorovi.
Kad se krstonosci stadoše naseljavati u ove krajeve, Džida već gotovo nestade. Seme im se stade zatirati. No, još behu na glasu zbog svoje snage. Premda malo šta u tim glasinama beše istina.
Onaj ih vojvoda Znepoljski htede unajmiti u svoju vojsku, eda bi kamenjem navalili na srponosce. Vražja posla. Teško da bi ti smetenjaci ikada pronašli čestitog Džida za svoju ujdurmu, al’ ne htedosmo izazivati sudbu. Briga nas za njihove kavge – da hoće da se do kraja istrebe. No nam žao bi džidovske bratije i njine stradije: malo li je što sami izumiru?
Moja se leta ne mogu sameriti ljudskijem vekovima, ali sve još ne mogu čudom da se načudim da u kratkovekih što je manja snaga, to su veće zloba i pomama, kao da se jedno drugim pokriva.
Elem, namazasmo vlasi svoje mirisnim bdelima, te ih utrljasmo u stabla kud je vojska vojvodina imala proći. A valjasmo se dobrano i po livadama ne bi li trave natopile ovim pomastima. Izvodismo i razne druge nestašluke, kako već biva kad vile pobenave.
No, o tome nije mudro govoriti…
Zbi se što se zbi.
Da li na dobro izađe, teško je reći. Svega dan otad minu u vremenu vila Biljarica, a oni nek pripovedaju o tom zulumu kako moraju.
Toliko struna pod ovim nebom nepreglednim, da se i vetar zamori prebirajući po njima u mrazno praskrozorje, a oni sve na jednoj žici guslaju o tuzi Polja božura, od noći do jutra.
ŽALOVANJE OSTAVLJENE DŽIDOVKE
Mnogi su se majali po ovoj našoj čuki, ali malo ih je ostajalo.
Dođoše i Latini, legije zaostale iz neke bitke vajne, sve pokunjeni i dronjavi, ko lešinari koj’ma oteše plen iz kljuna.
„Ovi se nisu proslavili,” reče naš arambaša, pa pljunu u zemlju i okrete glavu.
I sve kopahu tražeći zlato, šta li, a samo crne rude izvađahu, dok im ne dojadi presipati iz šupljeg u prazno. Spakovaše svoje prinje, ostaviše razrovane majdane i otidoše bestraga. Ostavivši po koju kost da trune pod našim bukvama.
A jedan od njih me ljubljaše. Dolažah pod njegov šator. Na kamenom oltaru pokraj kreveta držao je svoje kumire izdeljane od drveta, rukom njegovom. Kumire bogova svojih i dece svoje i žene svoje. I svakom bi kumiru mrmljao neku molitvu pre odlaska u postelju i kadio, ozbiljan, kao da je primio žalobni glas.
A onda bi užižao luč i grabio me u naručje, kao da ništa od svega nije postojalo.
Ni kumiri. Ni deca mu silna, ni žena uboga. Ni majdani. Ni porazi ni pobede.
Samo ja i dojke pregoleme za moje godine, na koje je on metao lale iz vaze sa astala i dugo zurio u njih.Vrag bi ga znao zašto.
To je prvi i poslednji put da sam videla to cveće, odveć lepo za našu crnu travu i šikaru.
„Sve je kod vas crno, osim tvojih sisa. Nije mi žao što ne nađosmo zlato,” reče mi, na odlasku.
A meni bi žao. I mojih sisa belih, i lala uvelih, i zemlje razrovane što ostade za njima, kao žive rane.
Tek posle saznah da te lale ponesoše kao jedini trofej iz svojih pohoda sa Istoka, da ih presade negde u svoje gradove. Ionako sazdane od zlata levantskog i dojki tuđinki kao što sam ja.
No, ja prokleh seme toga cveta i znam da se neće primiti na njinom tlu, bar dok je nas Džidova, i naših crnih trava za bajanje.
Osvajanje slobode ili kako se M. N. otarasio bolesti
Neko piše dnevnik rada, neko dnevnik uživanja, neko opet vodi dnevnik putovanja, neko, pak, svaki dan beleži rashode svoje, i tako redom, da ne nabrajamo dalje. A M. N. je oduvek vodio samo dnevnik svojih bolesti. Evo kako je sve počelo: kada je M. N. bio u nežnoj dobi, dakle, jedva da je imao sedam godina tada, napustio ga je otac. Kako njega, tako i njegovu majku, učiteljicu. Šta se tačno desilo sa njim, M. N. nikad nije uspeo da sazna. Da l’ je otputovao negde, u drugi grad, zemlju il’ možda čak na drugi kontinent, za M. N.-a je bilo isto kao i da je u zemlju propao. Za njega je otac bio samo tamna figura bez jasno iscrtanih linija iz davne prošlosti, a ponekad mu se činilo iz davnog sna. Čak mu se ni imena više ne seća, pošto ga majka nikad nije spominjala. I sve njegove slike je sklonila. Možda ih čak i spalila. Ko zna. Kako god, o svom ocu nije znao ništa, al’ je vrlo dobro znao da je onog dana kad je on nestao počela njegova bolest. I njegov dnevnik. Evo nekih od prvih zapisa iz tog dnevnika.
15. okt. 197..
Mama mi je dala da popijem nešto. Sirup se to zove. A prvo me je vodila kod lekara. Lekar mi je stavljao na grudi nešto okruglo od čega mi je bilo hladno i terao me da se plazim. Onda je coktao i zapisivao nešto na parčetu papira. Taj sirup je i gorak i sladak. Voleo bih da je samo sladak.
16. okt. 197..
Opet sam pio sirup. Mama kaže da sam bolestan i tužno me gleda.
20. okt. 197..
Pecka me kad piškim.
21. okt. 197..
Opet smo bili kod lekara. Morao sam da piškim u neku čašicu. Popiškio sam se po rukama.
24. okt. 197..
Opet kod lekara. Mama je rekla lekaru da me boli stomak, a mene ne boli.
26.okt. 197..
Sad pijem neki drugi sirup koji je samo gorak. Više mi se sviđao onaj drugi. Opet ne idem u školu. Mama kaže da je sreća što je ona učiteljica pa neću zaostati u školi.
1. nov. 197..
Opet smo bili kod lekara. Mama se svađala sa lekarom. On joj je rekao da me ona pravi bolesnim, a ona njemu da je neznalica i budala. I dalje ne idem u školu.
4. nov. 197..
I dalje ne idem u školu. Opet pada kiša. Baba Ruža me čuva dok je mama u školi. Sad gutam nešto što liči na bombone. Mama mi je rekla da ih ne grizem, ali ja sam jednu zagrizao. Bila je strašno gorka pa sam morao da je ispljunem.
Čitave četiri sveske je M. N. ispunio ovakvim i sličnim beleškama samo za prve dve godine svojih bolesti. Kasnije, sa prolaskom godina, unosi postaju obimniji i interesantniji, neki gotovo stručni kao da ih je lekar pisao, dok se u nekima naslućuje poeta. Oni stručni prosto vrve od medicinskih termina koje je M. N. već sa 12 godina uspešno savladao. A kako i ne bi, posle godina i godina gotovo svakodnevnih odlazaka lekaru. Sem toga, i biblioteka njegove majke se punila knjigama iz oblasti medicine koje je on rado čitao s obzirom da po cele dane nije imao šta drugo da radi. U školu nije išao, mada je uspešno završavao razrede polažući ispite na kraju školske godine za koje ga je majka pripremala, a kasnije mu je i nastavnike uzimala. Napolje takođe nije išao jer se majka plašila da će mu se ionako loše zdravstveno stanje pogoršati. Smeo je jedino da sa njom ide u kratke šetnje. Drugove nije imao pa se tako ni sa loptom nije družio, niti je znao ijednu igru za koju je bilo potrebno više od dvoje. Zato je postao izvrstan u kartama, jer trebalo je nekako ispuniti duge večeri i zabaviti majku koja je često uzdisala. Njegov dnevnik se punio ne samo beleškama već i raznoraznim snimcima unutrašnjih delova njegovog tela, kao i dokumentima na kojima su stajale raznorazne skraćenice i ovakve latinštine: urea, PH, ammoniacus, bilis rubel, catarrhus, osteopathia, itd, itd.
Svi ti snimci i papiri su bili uredno prikačeni spajalicama za listove dnevnika i to hronološkim redom, onako kako su nastajali. M. N. bi ponekad razgledao stare tomove svog dnevnika, tek da se malo razonodi gledajući stare snimke svog tela koje mu je na njima izgledalo kao smanjeno. Na jednom snimku glave koji je bio datiran 197.. falilo mu je nekoliko prednjih zuba. Kako se samo nasmejao tome, jer je sad imao sve zube u glavi. Sam sebi se smejao i rugao. ’’Kreza, kreza, kreza!’’ vikao je upirući prstom u sirotu bezubu glavu na snimku, sve dok mu suze nisu potekle. Dete kô i svako drugo dete, voli da se ruga, jedino što on nije imao drugu decu oko sebe pa je morao sam sebi da se ruga.
Prema majci je bio pažljiv i njegovo poverenje u nju je bilo beskrajno. Ona mu je bila sve i jedino na svetu, u stvari, ceo njegov svet. A onda ga je ščepao pubertet i to se promenilo. Jedna buntovnička epozoda iz tog perioda ukazuje na njegov prvi pokušaj osvajanja sopstvene slobode. Kako je to najturbulentniji period u životu svakog čoveka, nije nikakvo čudo što se ta epizoda javila upravo tad. Ali, pustićemo da nam M. N sam ispriča šta se to tada desilo. Dakle, evo šta stoji u njegovom dnevniku iz tog perioda, „mračnog,“ kako će ga kasnije nazvati njegova majka.
31. dec. 198..
Otišao sam. Ne, nisam ja bolestan. Ona mi to radi, ona! Slobodan, najzad!
1. jan. 198..
Hladno mi je. Gladan sam. Mislim da imam groznicu.
2. jan. 198..
Ipak sam ja bolestan. Sad me i stomak boli. A noge, noge jedva pomeram. Mama je u pravu. Mamica moja. Nazvaću je da dođe po mene.
Posle 2. januara nema unosa za jedan duži period. Ali zato postoji jedna zanimljiva beleška sa datumom, u kuvaru njegove majke, odmah pored recepta za rolat sa džemom.
5. januar 198..
Jaja! Hvala ti, Bože! Hvala ti što si ga vratio! Hvala ti Bože što je pojeo karbonaru. Salmonela mi ga je vratila! Živela salmonela!
M. N. zatim nastavlja svoj dnevnik u martu uobičajenim bolesničkim beleškama kao da se ta epizoda nikada nije ni desila i kao da se njegov put ka slobodi prekinuo zauvek.
* * *
Već je 199.. i M. N je odrastao. Studira. Naravno, vanredno pošto mu zdravstveno stanje i majka ne dozvoljavaju pohađanje nastave. Latinski mu je prvi predmet i briljira u njemu. Ostali predmeti mu ne idu baš tako dobro, ali idu. Iz njegovog dnevnika iz tih prvih godina studiranja se vidi da su počele i još neke stvari, sem onih uobičajenih vezanih za bolest, da ga interesuju. Devojke. Naime, na ispitima je imao prilike da ih vidi. Mnogo njih. Sa jednom je čak i pričao. Mucavo, ali je pričao, doduše, ni ona nije bila ništa bolja od njega jer je bila uplašena pošto je već treći put izlazila na taj ispit. I tako je studiranje počelo da širi njegova interesovanja i taman je izgledalo kao da će se ponovo otisnuti na put prema slobodi, ali, avaj, evo šta se desilo:
14. dec. 199..
U bolnici sam. Slepo crevo i krajnici. Mama je insistirala da se i krajnici odstrane. Sledi mi dug oporavak.
Onda unosi prestaju na nekoliko meseci. Kao da se M. N. umorio od svih svojih bolesti i oporavljanja.
U martu, novi unosi:
26. mart 199..
Video sam je danas na ispitu. Ima dugu, zdravu kosu. I oči su joj lepe. Zubi bez kamenca. Nekako je sva zdrava. Položio sam ispit. Ona je opet pala. Možda zato nije bila raspoložena da priča. Kad bih bar mogao da dolazim na predavanja.
27. mart 199..
Moraću danas da pričam sa majkom da me pusti da idem na predavanja. Pa, osećam se skoro kao da sam zdrav.
28. mart 199..
Neće da me pusti. Kaže da sam još suviše osetljiv. Možda od oktobra. Kako ću dočekati oktobar? A onda će mi u oktobru reći da je loše vreme, da ću se prehladiti. E, neće.
Onda opet prekid, da bi usledilo sledeće:
12. april 199..
Polomio sam nogu. Nije mi jasno kako je pukla prečka na merdevinama. I otkud da je majka tražila od mene da okačim zavesu kad ona to uvek radi. Čudno. Da nije ona… Ne, ne!
Zatim slede kratki opisi oporavka koji je trajao sve do avgusta. Ali čak i kad je pisao o vežbama koje je radio, a koje ulaze u fizikalnu terapiju, provejava neka tuga iz tih njegovih redova. Vidi se da su mu misli negde drugde, nema one uobičajene prilježnosti prilikom opisivanja bola ili kontraindikacija nekog leka koji pije. Možda su mu misli kod devojke? I onda u septembru, kao grom iz vedra neba, u dnevniku bolesti – pesma!
2. sept. 199..
Telo mi je bolno,
Duša umorna,
Moj fleksorno ekstenzorni prelom
Ne da mi da te vidim.
Gde si sad, jesi li opet na ispitu Latinski III pala?
Vergilije i njegove Eneide, da l’ te još uvek muče?
Gde si, Higijo moja?
Da l’ ću te u oktobru naći?
Tebe, čija gleđ zuba svetlošću nebeskom sija.
Tužno je, tužno, čitati ove retke. Ali, s druge strane, gali srce misao da će se M. N. iz bolesnika pretvoriti u pesnika, i da će poeta u njemu i tek probuđena ljubav pobediti bolesnika jednom za svagda. Ovi neispolirani ali ipak dirljivi stihovi, daju nagoveštaj da će M. N. ipak osvojiti svoju slobodu. Ali, dug je i trnovit put do nje, za većinu ljudi. Neki je nikad i ne osvoje, neki ne žele da je osvoje, dok neki imaju sreće pa ih neki događaj sa strane, kao deus ex machina u grčkoj drami, iznenada oslobodi. Upravo to se desilo M. N.-u.
* * *
23. okt. 199..
Bio sam na predavanjima. Majka me je pustila pošto nema kiše danas. Moja Higija nije došla. Ali bilo je drugih, samo što nijedna nije htela da priča sa mnom.
Neočekivano, unos se nastavlja ne datumom već satom, tako da možemo pretpostaviti da je isti dan u pitanju.
23:47
Mama je umrla. Večeras u 20h. Srce.
* * *
Tako je Proviđenje poslalo M.N.-u oslobođenje na jedan, moglo bi se reći, čudan i dosta bizaran način. Ali ko smo mi da dajemo zamerke Proviđenju. Međutim, M. N. nije odmah shvatio da je najzad slobodan. Prvih dana posle smrti majke je u dnevnik unosio samo šture informacije o tome kako je proveo dan, a uglavnom je provodio dane čitajući knjige i ne radeći ništa, zatim šta je jeo, u koliko sati je legao, ustao, itd. O Higiji ili Higijama nema pomena. Posle mesec dana, unosi su bogatiji za opise gripa koji ga je uhvatio, lečenja, lekova, indikacija, kontraindikacija… iz čega se vidi da se M. N, iako slobodan, i dalje ponaša isto, čak i gore. Sad kao da još više o sebi i svojoj bolesti vodi računa, kao da neguje svoju bolest, kao što je to nekada radila njegova majka. Čudno je to, skineš mu okove sa nogu, a on i dalje vuče noge. Ali, valjda tako oporavak treba da ide. U januaru, stvari su krenule nabolje. Dakle:
15. jan. 199..
Izašao sam u šetnju. Lep je dan. Sunce. Hladno je, ali mi prija. Dišem bez smetnji. Ne kijam.
16. jan. 199..
Opet sam bio u šetnji. Opet je bio lep dan. Malo natmuren, ali topliji nego juče. Dišem punim plućima. Noga me ne boli.
17. jan. 199..
Malo sam trčao po parku. Došlo mi tako. Majka mi nikad nije dozvoljavala da trčim. Baš je lepo trčati. Video sam jednu lepu devojku.
19. jan. 199..
Bio sam na predavanju. Puno lepih devojaka. Još dva ispita i kraj. Ništa me više ne boli. Ne kašljem, ne kijam, ne nosim šal, rukavice nosim. Moja Higija više nije na fakultetu, ispisala se. Izgleda da joj je Vergilije došao glave. Puno lepih devojaka.
20. jan. 199..
Pa ja sam zdrav. Šta ću sad?
Šta je uradio i šta je radio u naredna dva meseca, nije poznato pošto je sve do aprila dnevnik prazan. A onda, posle dve bele strane, unosi se nastavljaju. M. N. nije okrenuo samo jednu novu stranu, već dve, jer to više nije dnevnik bolesti već dnevnik života.
22. april 199..
Radim, radim. Na rečniku. Ujutru idem na plivanje, predveče okopavam baštu, a preko dana prevodim. Šargarepa će izgleda biti baš krupna. Čudan mehanizam je telo. Što ga više trošiš, sve je snažnije. Na bazenu sam sreo Higiju. Prepoznala me je. Večeras ćemo se videti. Ne smem da joj kažem kako je zovem.
Malo se zna u Srbiji o toj dalekoj zemlji na velikom ostrvu, koje deli sa Haitijem, о Dominikanskoj Republici. Poneki sa dubljim džepom uspeju da odu tamo na odmor, neki su čak i tamo emigrirali, ali sem plaža i palmi, kao sa razglednica, i nešto karipske muzike, baćate, malo ko bi znao nešto više o njoj, a kamoli o njenoj književnosti. Ovde donosimo prevode pesama dva savremena dominikanska pesnika: Ramona Peralte i Baldomera Blanka. Pesme je prepevala sa španskog Mira Šuša. Ona je objavila knjigu poezije „Moj Adam“, pesme u Stelli Polare, prikaze knjiga i prevode u novinama i časopisima, i naučne radove iz biohemije. Živi između Beograda i Bazela. Ramon Peralta je rođen 1965. u Dominikanskoj Republici, završio je filozofiju i književnost u Santjagu, gde živi i radi. Objavio je knjige pesama: „Večnosti“ i „Dvadeset i jedno oko“ i romane: „Mirisi učionice“ i „Samo skakati“. Bio je član žirija za nacionalne i internacionalne nagrade poezije. Baldomero Blanko je rođen 1957. u Dominikanskoj Republici, diplomirao je filozofiju i književnost u Santjagu, a živi i radi u Švajcarskoj. Objavio je knjigu pesama „Nije zapevao petao“ i zbirku priča „Jedan cvet za Sali“. Za priču „Pepeo“ nagrađen je u svojoj zemlji.
Ramon Peralta
ČAŠA Onda se uzme čaša, napuni se i popije, i ona se rodi Ali pošto niko ne može da je zapamti, onda se vrati, Uzme se čaša, napuni se i popije da bi se i ona vratila
Ali pošto ona ne može da ostane tako čekajući smrt Još jednom se uzme čaša, napuni se i popije, i ona se vrati,
Ona se smeje i čak priča o bolu I kako je užasavaju stalno iste stvari, ruga se dosadi, Onda se poželi da se uzme čaša, Da se napuni, da se popije da bi se videlo šta će dalje biti Ali čaša ne može da nastavi bez sadržaja Onda se shvati da ona umire u praznini
RITAM Svi ritmovi nestaju u jednom ritmu U tački u kojoj tišina samu sebe izda U tački u kojoj se buka pretvara u violinu, Svi ritmovi sastaju se u jednom ritmu Ovo telo igra po ritmu koje nikada čulo nije Ovaj urlik pretvara se u umilnu baladu u ušima, Ima jedan ritam koga smrt igra To je ritam na kom večnost počiva
HORIZONT Svaki put kada izađem, u fotelji moju sliku ostavljam (ono što sam u tom trenutku) Zatim, na ulici moje telo se otvara do kraja I jedan glas, koji je samo šum u mom glasu, progovara Dok nesigurnost odjednom ne zauzme celo moje ime Uprkos svemu, moje telo uspeva da se vrati I ja otvaram, opet, vrata i vidim na fotelji Sliku nekog nepoznatog čoveka Koji me uvek upita: a ko si pa ti?
Baldomero Blanko
MOJA SUDBINA NIJE Moja sudbina nije ona koju proročište izreče. Nije zapisana. Nema ni hartije ni mastila Koji mogu moju sudbinu da izdrže, Zato ona ni ne postoji. Sasvim je bela stranica na kojoj moj usud zapisaše. Kakav će on biti, ako nema budućnosti, A moje oči samo vide sumrak Ugašen dolaskom noći? O, Ciganko moga života, Rasprostri po velikom stolu magiju tvojih karata, Meni užasnutom i neutešnom Ti pročitaj tajne znake onoga što me čeka.
NIJE ZAPEVAO PETAO Nije zapevao petao. Jutro je bilo izbrisano Njegovom pesmom koja to nije bila, Već kao neka rika iz daleka. Ne, nije zapevao petao, A ti si me se odrekla, Jednom, Dvaput, I tri puta, I mnogo više puta, I ja isto rekoh: Ne, ne poznajem je.
Tako živimo ti i ja Odričući se jedno drugog, A dotle je petao još jednom zapevao I jutro je stvorio.
TI LETIŠ Ti letiš… Ptico, što ostavi vatru na rukama mojim, tako dalekim, Ti letiš… Jer za to te stvoriše bogovi, Bogovi od crne gline, iz mog užasa rođeni, Bogovi što oluje krote, Što spašavaju žetve propale. A ti letiš… Zato da bih te ja posmatrao Iz mog sumraka najtamnijeg, Iz ove noći koja nas deli I koja nas spaja.
OSTAĆEMO OVDE MI SLOMLJENI Ostaćemo ovde mi slomljeni Po ovoj zemlji razbacani Po zemlji koja neumitno u nemaštinu tone, Dok mi gledamo u more što sve više u nas prodire, U more koje nikada dobre vesti ne donosi, Već galeone pune ljudi Koje će kao zveri da vode Da bi ih kao zveri i prodali. Ostaćemo ovde mi slomljeni, Po ovim dalekim zemljama posejani Po kojima ćemo da proklijamo, Po kojima ćemo da slavimo naše bogove, Po kojima ćemo da raspemo naše grehove.
Metju Džons je rano jutros stigao u London. Došao je u pratnji svoje partnerke Džesike Evans. Oni su bili agenti CIA-e, a koji su ovdje bili na posebnom zadatku.
Na aerodromu su njega i nju dočekali agenti britanskog MI6.
„Ja sam Edvard Kolins. Dobro došli u London“, predstavio im se smeđokosi i visoki muškarac sa kratkom bradom i brkovima. „Odmah moramo u centralu. Tamo nas čekaju ostali.
Brzo su krenuli sa londonskog aerodroma u pratnji od desetak automobila. Tu su sve bili britanski agenti i pripadnici specijalnih snaga. Svi su bili na nogama. Situacija je, bez ikakve sumnje, bila veoma ozbiljna. On je dobro bio svjestan toga.
Uskoro su stigli u sjedište MI6. Unutra je bilo veoma živo. Sve je bilo prepuno agenata i naoružanih specijalaca. On, Džesika, Edvard i ostali agenti su prošli kroz ispunjeni hol, popeli se na sprat, te nastavili dugim hodnikom do crvenih masivnih vrata koja su se nalazila na kraju. Ušli su u prostranu kancelariju gdje se nalazilo nekoliko vodećih agenata i vojnih oficira. Tu je bila i ona.
„Dobro došli u London, prijatelji iz Amerike“, srdačno ih je pozdravila Lorejn Prajs, direktorica britanske tajne službe i jedna od najmoćnijih osoba u Ujedinjenom Kraljevstvu, a vjerovatno i u svijetu. „Stigli ste na vrijeme za početak akcije.“
„Da li će sve biti u redu?“, oprezno je upitao Metju.
„Naravno da hoće. Udarićemo snažno i brzo. Oni ne očekuju ovo što namjeravamo da učinimo. Oni, u stvari, ni ne znaju da mi znamo za njih. Oni su sigurni u svoje pozicije i veo tajnosti koji ih okružuje i nemaju predstavu šta im mi pripremamo“, prilično sigurna je bila direktorica Prajs.
On nije bio tako siguran. Ali, nije imao nekog izbora nego da joj vjeruje. I da se nada najboljem.
Odmah nakon toga napustili su prostoriju i krenuli ispred zgrade u kojoj je bilo sjedište MI6. Za nekih pola sata velika kolona automobila i vojnih vozila krenula je ulicama Londona prema sjevernoj strani i lokaciji gdje im se nalazila meta. U pitanju je bio veliki poslovni kompleks moćne internacionalne kompanije koja je imala svoje sjedište u britanskoj prijestolnici.
Ta kompanija je bila mnogo više od onoga za što se predstavljala. I sada su to i oni dobro znali. Godine istrage su učinile svoje. Uz velike žrtve i napore. Od 2030. do danas proteklo je deset godina. I sada su konačno bili spremni da učine ono što se moralo. Sve je zavisilo do njih. Budućnost svijeta i sudbina čovječanstva.
„Moramo da završimo sve ovo prije večeri“, odlučna je bila direktorica Prajs koja je sjedila pored njega i njegove partnerke iz Agencija u blindiranom vojnom transporteru kojim su se kretali u dugoj koloni. „Jedinice SAS-a su već okružile lokaciju i čekaju nas da krenu u puni napad na kompleks.“
„Sigurna si da nas oni ne očekuju?“, zabrinuto se uključila Džesika. „Ovolika vojna kolona i takvo masovno grupisanje specijalaca i agenata teško može proći neprimijećeno, a posebno nekome kao što su oni.“
„Ovo smo pripremali dugo vremena. Sve je bez greške. U Londonu je totalna medijska blokada. Sve informacije koje dolaze i odlaze su pod našom kontrolom. Zvanično je sve savršeno i normalno. Nikakve neobične stvari se ne dešavaju, a svakako ne i nekakvi veliki vojni pokreti u gradu“, sigurna u svoje riječi bila je direktorica MI6.
Bila je u pravu. Metju je to dobro znao. Lengli je od početka bio uključen u sve ovo. U stvari, zajedno sa Britancima predvodio je ovu globalnu međunarodnu operaciju u koju su bili uključene najjače obavještajne službe na svijetu. Tu su bile i ruska, kineska, izraelska, iranska i francuska tajna služba. Uz pomoć raznih obavještajnih, vojnih i nekih drugih struktura iz mnogih drugih država.
I sada su on i Džesika bili ovdje na terenu sa britanskim obavještajcima i specijalcima sa jasnim zadatkom da napokon okončaju sve ovo.
Uskoro su stigli u krug velikog poslovnog kompleksa koji se nalazio u sjevernom londonskom predgrađu. Ovaj kompleks gotovo da je bio grad za sebe. Bio je ogroman i nevjerovatan. I bio je kružen visokom ogradom i kontrolnim punktovima sa naoružanim pripadnicima obezbjeđenja.
„Sada je trenutak!“, odlučan je bio Edvard Kolins. „Imamo jedva tri sata do noći i moramo krenuti u totalni napad.“
„Započnite operaciju Sunčani svijet. Sve jedinice krenite u pokret“, odlučno je, putem radio-veze u transporteru, izdala direktivu harizmatična direktorica Prajs.
I tada je uslijedio pakao. Na sve strane su započeli da odjekuju pucnjevi i detonacije. Začuli su se i prodorni zvuci helikoptera koji su nadlijetali iznad njih. Sve je u trenutku oživjelo. I prema planu, trajao je totalni napad sa kopna i vazduha na veliki poslovni kompleks moćne multinacionalne kompanije.
Kolona u kojoj su i oni bili nastavila je naprijed. Kroz stakla vozila je vidio kako prolaze na glavni ulaz pored oštećene kontrolne kućice i rampe, te je vidio leševe stražara u crnim uniformama svuda po tlu. Prošli su unutar kompleksa i u koloni polako nastavili da se kreću ka centralnoj zgradi i sjedištu kompanije. Svuda oko njih su se žurno kretali specijalci SAS-a i naoružani pripadnici MI6 i britanske vojske, a sa neba su im podršku davali jurišni helikopteri. Po svemu sudeći, sve je išlo prema planu. I otpor je uspješno bio slomljen.
Za nekih posla sata stigli su na prostrani parking ispred velike glavne zgrade u kojoj je bilo sjedište kompanije. Tada su i svi oni izašli iz transportera i drugih vozila, te oprezno zakoračili na betonski parking. I direktorica je bila sa njima, u društvu glavnog operativca Kolinsa.
„Vrijeme je da okončamo sve ovo“, sigurna je bila moćna plavuša, te je dala znak svojim ljudima da krenu na glavni ulaz u centralnu zgradu.
Metju i ostali su krenuli naprijed. Brzo su se popeli širokim stepenicama po kojem su ležali likvidirani muškarci u crnim uniformama, te su zatim ušli kroz velika staklena vrata u prostrani centralni hol.
Sve unutra je bilo moderno i opremljeno najnaprednijom tehnologijom. Sve je bilo čisto, gotovo sterilno, u metalu i staklu, luksuzno i opčinjavajuće, otvoreno i prostrano, ispunjeno svakakvim privlačnim antičkim, srednjovjekovnim i modernim skulpturama i umjetninama, ali i raznovrsnim, većim ili manjim, ukrasnim zelenim biljem. Ipak, za oči mu je zapalo to što su svi ti mnogobrojni i veliki prozori kroz koje je dopirala dnevna svjetlost bili zastakljeni zatamnjenim i neprobojnim staklom. Unutar ove velike zgrade stalno je bila noć. I onda kada je napolju bio dan.
Svi radnici koji su bili unutra, uplašeno i zbunjeno, podigli su ruke u vis i kleknuli na koljena. Nesumnjivo nisu imali namjeru da uzalud ginu. Specijalci su preplavili čitavo ovo područje. Direktorica je gordo i odvažno koračala sredinom velikog hola okružena naoružanim muškarcima u maskirnim uniformama. On i Džesika su sa strane stajali sa komandantom Kolinsom.
„Da li si primijetio ova zatamnjena stakla?“, u jednom trenutku upitao je britanskog agenta.
„Jesam. Pa šta? Logično je da imaju takav vid zaštite u zgradama kompanije“, samouvjeren je bio Kolins. „Ali, to ne igra neku ulogu. Mi smo zauzeli ovo mjesto i sada ćemo da sve da ih nađemo i eliminišemo onako kako smo i planirali. Imamo oružje, imamo potrebnu municiju, imamo faktor iznenađenja i tako potrebnu prednost da to sve u potpunosti možemo da provedemo.“
Operacija je nastavila da se realizuje prema planu. Specijalci su se raštrkali po okolnim hodnicima i spratovima monumentalne zgrade, te polako su zauzimali sve njene dijelove. Više nije bilo otpora. Radnici kompanije su se predavali bez borbe.
„Ono je Dženkins. Šef za odnose sa javnošću“, odvažno je rekao Kolins i rukom pokazao na visokog muškarca sa naočarima kojeg su specijalci upravo dovodili prema njima. „On je glavni eksponent njihovih mračnih planova.“
„I on i svi ovi koje smo uhvatili su ljudska bića“, zaključila je Džesika.
„Da, sve smo ih skenirali. Oni su obični ljudi. Oni rade za njih. Kompanija nikada ne bi mogla da čini sve to što čini da nema dovoljan broj ljudi koji su spremni da ih slijede i da obavljaju prljave poslove u njihovo ime“, rekla je direktorica Prajs. Smrknuto je gledala u muškarca sa naočarima koji je stajao pred njima. „To su bitange koje su spremne da prodaju sopstvenu dušu za nekakva sitna obećanja. Oni su najgori među nama. Oni su izdajnici sopstvene vrste.“
„Nemaš pojma šta govoriš, direktorice Prajs“, prilično samouvjeren bio je i Dženkins. Djelovalo je kao da se ne plaši. I čak kao da je on još uvijek taj koji drži situaciju pod kontrolom. Uprkos silnim dugim cijevima koje su bile svuda oko njega. „I nemaš predstavu šta si učinila. Upravo si započela proces trajne promjene svijeta. Ono što si, navodno, željela da spriječiš, sada si ti, zajedno sa ovim tvojim idiotima, upravo pokrenula. Ništa više neće biti isto. Sve će se, od danas, drastično promijeniti.“
„Da, promijeniće se. Uništićemo te proklete krvopije i zauvijek ćemo staviti tačku na globalnu zavjeru koja je planirala da porobi čovječanstvo“, sigurna i odlučna bila je direktorica. „Ovo je kraj kompanije. Ovo je kraj zavjere. I ovo je kraj za sve vas!“
„Ne, direktorice Prajs. Nisi u pravu. Ovo je tek početak za sve nas“, rekao je Dženkins i zatim se zlokobno osmijehnuo.
Nije mu se dopao ovaj njegov osmijeh, niti ta sigurnost kojom je nastupao. Nešto nije bilo u redu. Bio je siguran u to.
I tada je dobio potvrdan odgovor na ove svoje sumnje.
„Direktorice Prajs, dragi prijatelji iz vojnih i obavještajnih službi, dobro došli u moj skromni dom“, začuo je prodorni glas negdje iza sebe. Okrenuo se i pogledao. Na vrhu centralnih stepenica je stajao visoki muškarac duge sive kose, u crnoj odori sa nekakvim crvenim motivima svuda po njoj. Lice mu je bilo blijedo, a oči nekako neobično sjajne. Djelovao je gotovo neprirodno. I zastrašujuće. Sa njim u društvu je stajalo još desetak muškaraca i žena koji su ostavljali sličan utisak. „Iako, moram da primijetim, niste baš došli onako kako gosti treba da dolaze.“
„Aurelije! To si zaista ti!“, iznenađeno je uzviknula direktorica.
To je zaista bio on. Šef upravnog odbora moćne kompanije. I mnogo više od toga. Šef tajne organizacije vampira koja se skrivala pod plaštom te multinacionalne kompanije i koja je preko nje širom svijeta širila svoje pipke i uticaj.
Aurelije je bio najmoćniji i najstariji vampir od svih. On je bio njihova primarna meta. On i njegov upravni odbor, a koji se krio upravo u ovoj velikoj zgradi u sjevernom Londonu.
„Zar misliš da neko kao ja neću znati šta ti i ostali pripremate i da neću biti spreman za ovu vašu jadnu predstavu“, nastavio je moćni vampir i polako je krenuo da silazi niz stepenice u pratnji ostalih. Specijalci su zauzeli pozicije na podnožju stepenica i svuda okolo, te su uperili jurišne puške na njih. Ali, Aurelije se nije obazirao na to. Nastavio je polako i samouvjereno da silazi niz stepenice. „Zar misliš da moja vrsta ništa nije naučila u prethodnim stoljećima i milenijumima? Zar misliš da nismo shvatili da ljudima ne možemo vjerovati?“
„Ništa ti to ne vrijedi, Aurelije!“, i dalje je sigurna bila direktorica Prajs. Stajala je na sredini prostranog hola okružena operativcima SAS-a i MI6, te odvažno i prkosno gledala u vođu vampira. „Moji ljudi su zauzeli čitav ovaj kompleks. Savladali smo tvoje obezbjeđenje i zarobili sve tvoje ljude. Ostali ste samo ti i tvoja grupa vampira. Protiv svih nas! Protiv obučenih profesionalaca sa municijom koja može da naudi tvojoj vrsti.“
„Misliš da je to dovoljno? Misliš da ti i tvoji patetični specijalci možete da ugrozite mene, velikog Aurelija, onoga koji je rođen prije više od tri hiljade godina i koji je svjedočio padovima toliko mnogo ljudskih imperija tokom istorije. Ja sam imao priliku da dobro upoznam vašu vrstu. Da shvatim sve vaše mane i nedostatke. Sve ono što se može iskoristiti protiv vas.“
„Nikada nećete moći pobijediti čovječanstvo. Ti i tvoja vrsta ćete zauvijek nestati u noći. Vi ste greška prirode. Vi ne treba da postojite. Prokleti predatori koji žive na ljudskoj krvi i koji ljudska bića koriste kao hranu zahvaljujući kojoj mogu da žive hiljadama godina.“
„Griješiš, direktorice Prajs. Veoma griješiš. Mi nismo greška prirode. To ste vi“, rekao je vođa vampira i zlokobno se osmijehnuo. I dalje je sa ostalima koračao niz stepenice prema njima. „Vi ste oni koji ugrožavaju planetu i koji čitavo vrijeme vode svoj lični rat protiv prirode i svega onoga što ta priroda predstavlja. A mi, ja i moja vrsta, mi smo istinsko čudo prirode, njen najbolji i najpotpuniji izdanak, najsavršenija bića koja u potpunosti shvataju prirodne zakone i koji žive u skladu sa njima. Vi ste ti koji ste davno odlutali od toga i koji ste se ogriješili o prirodu i o sva živa bića u njoj.“
„O čemu govoriš?“
„Vaši veliki gradovi. Industrija. Nauka koja se koristi za zlo. Vaši ratovi i oružja koja izgrađujete da bi ti ratovi bili što krvaviji i destruktivniji. Vaše sječe šuma, eksploatacija prirodnih resursa, zagađenja, nuklearna energija, konstantan rad protiv prirode. Vaši eksperimenti i zloupotreba naučnih dostignuća. Vaša potreba da budete iznad svih i iznad svega. Da budete čak i iznad boga.“
„Ko ste vi da pričate o bogu? Vi ste bića mraka! Vi ste neprijatelji svjetlosti“, uporna je bila direktorica.
„Mi nismo ništa od toga. Mi nismo razapeli i ubili vašeg boga. To ste bili vi. Ja sam bio tamo, upoznao sam ga, dopao mi se i želio sam da mu pomognem, ali vi mi to niste dozvolili. Vi ste bili ti koji ste poslije iskoristili i zloupotrijebili ono o čemu je on pričao. Sve to ste bili vi, ljudska vrsta, a ne ja i moja vrsta.“
„Sve je spremno gospodaru!“, iznenada se uključio Dženkins. „Recite samo riječ i krenućemo u akciju.“
„O čemu ti govoriš, bijedniče!“, uzviknula je direktorica, te je drškom pištolja udarila po licu muškarca sa naočarima. On se srušio na koljena. Naočare su mu pale na pod i polomile se. Krv se slijevala iz povrede na njegovom nosu.
„To je, kao i sve do sada što si učinila, bila greška“, samouvjereno je rekao vođa vampira. Na trenutak je zastao. Zastali su i njegovi ljudi. A onda se opet zlokobno osmijehnuo. „Dženkinse, možete da krenete.“
Direktorica je na trenutak pogledala u muškarca koji je klečao pred njom. On je pogledao u nju. Osmijehnuo joj se. Taj osmijeh je bio tako neprirodan. I tako zlokoban. Oči su mu čudno zasijale. A iz usta su mu sijevnuli oštri očnjaci.
On se munjevito dignuo na noge i ugrizao je za ruku. Direktorica je vrisnula i pištolj joj je pao na pod. Svi su u trenutku bili zbunjeni. I nisu znali šta se desilo. A onda su svi oni silni zarobljeni radnici kompanije poustajali sa poda, neprirodno se iskezili vojnicima i tako istakli te velike i oštre zube koje su krili u istima, te zatim nasrnuli na sve njih.
Uslijedio je masakr. Vojnici su zapucali, ali bilo je kasno. I nisu imali šansi u ovakvoj situaciji. Uspjeli su da pogode i nakratko obore nekoliko napadača, ali svi drugo su se munjevito ustremili na njih, oborili ih na pod, zatim ih rukama ili zubima krvnički masakrirali. Bili su veoma jaki. I veoma brzi. Ljudska bića se nisu mogla nositi sa njima, bez obzira na municiju koju su imali. U ovakvim okolnostima, i kada ih je bilo u ovolikom broju, ništa nije vrijedilo. Nisu imali šanse.
„Ovo je zasjeda! Prevarili su nas!“, uzviknuo je Kolins. Ali, već sljedećeg trenutka je pao na pod i nekakva crnokosa djevojka mu je zarila oštre zube duboko u vrat.
Metju i Džesika su pokušali da se povuku. Ipak, nisu uspjeli daleko da umaknu. Vampiri su ih okružili. I sve preostale pripadnike SAS-a i MI6. Nalazili su se na sredini prostorije, njih nekoliko, zajedno sa povrijeđenom direktoricom, a svuda okolo se odvijao totalni masakr. Vojnici su vrištali dok su im opasna stvorenja kidala udove ili ih ispijala oštrim očnjacima. Vođa vampira je u društvu svojih prvih saradnika stao nedaleko od njih. Gledao ih je tim okrutnim očima. I nastupao je pobjedonosno.
„Gotovo je! Sve je gotovo!“, rekao je Aurelije. I zatim je prišao do direktorice koja je ležala na podu i držala se za ranu na ruci i vratu, a odakle joj se slijevala krv. Dženkins ju je bio dobro zaskočio. Ipak, ostavio ju je u životu. Barem za sada. „Upravo ste nam dali povod da krenemo u globalni rat protiv vaše vrste. Upravo smo primorani da preuzmemo kontrolu nad planetom i da je tako spasimo od onih koji prijete njenom opstanku.“
„Mi nismo prijetnja! Mi i vi možemo pronaći način da koegzistiramo. Možemo naći nekakav kompromis!“, pokušavao je sada da pregovara Metju. Iskreno, nije ni imao nekog posebnog izbora.
„Kasno je za kompromise. Odavno je kasno za tako nešto. Sada mi preuzimamo vodeću ulogu. I da, koegzistiraćemo, naravno da hoćemo, ali pod našim uslovima. Onako kako mi odredimo pravila.“
„Ali… skrenirali smo sve ove ljude. Nisu trebali biti vampiri. Nisu pokazivali znake…“, jedva je govorila direktorica u trenutku dok je ležala na podu u bolovima.
„Niste vi jedini koji koristite tehnologiju za manipulaciju. To možemo i mi. I to smo i uradili“, rekao je Aurelije. „Dženkins i svi radnici kompanije su postali dio naše vrste. Oni su dobili naš blagoslov i postali su ono što su zaslužili zbog svog doprinosa našim ciljevima.“
„I šta sada?“, uplašeno je upitao Metju u trenutku dok je sa svih strana bio okružen krvoločnim muškarcima i ženama sa oštrim očnjacima, a koji su se polako približavali njemu i preostalim agentima.
„Sada će pasti noć. Sunce upravo zalazi. I onda ćemo izaći iz zgrade i likvidirati sve one nesretne vojnike i agente koji se nalaze u kompleksu kompanije“, odlučno je odvratio Aurelije. „Večeras započinje novo doba. Večeras započinje ozdravljenje planete i povratak prirodi i prirodnim zakonima.“
„A mi? Šta će biti sa nama?“, drhtavim glasom upitala je Džesika.
„Vi, dragi moji nezvani gosti, svi vi, uključujući i našu nezgodnu i problematičnu direktoricu, bićete inicirani u našu vrstu. Vi, za razliku od Dženkinsa i ostalih, to niste zaslužili svojim djelima, ali ćete ipak dobiti priliku zahvaljujući vašim pozicijama i mogućnosti da ispravite dosadašnje greške. Dobićete priliku da postanete dijelom naše vrste i da budete na pravoj strani istorije. Od vas zavisi kako će se sve to završiti i da li ćete opravdati ovo moje povjerenje, a koje ste, sasvim nezasluženo, dobili.“
Ni on, a ni Džesika ništa više nisu rekli. Nisu bili u poziciji da bilo šta kažu ili učine. Izgleda da će ipak biti pošteđeni. Barem na nekakav način. Izgleda da će ih pretvoriti u vampire i pružiti im priliku da se dokažu.
Nije znao šta da misli o tome. Ali, po njegovom mišljenu, i to je bilo bolje od alternative. Alternativu je mogao da vidi svuda oko sebe. U svim tim raskomadanim tijelima vojnika i agenata koja su ležala svuda okolo.
Definitivno mu se više sviđala opcija da postane vampir.
Кад би у некој фиктивној драми, изнебуха, на позив свих који су ових дана изговарали његово име, Добрило Ненадић физички оживео ‒ а духовно је живахан стално ‒ и био гост на једној, рецимо, књижевној вечери, на Коларцу, на пример, сигурна сам да би ретко ко свратио. Разлог је једноставно сагледив ‒ удружење полицајаца које је скренуло пажњу на дело српског писца двадесетог века није читало оно што је Ненадић написао, јер да јесте, не би скретало пажњу на њега на овај начин.
Многи озбиљни познаваоци језика и књижевности углавном су одлучили да овој теми не придају много значаја, подразумева се и зашто, али како су се неки од њих ипак усудили да овај прећутни договор прекрше, можда их треба следити, не да би се одбранио један писац, већ да би се одбранила једна мисао.
Да би се та мисао разумела, треба разумети како се јавила идеја ‒ и коме ‒ да се књижевност брани од једног писца, и да се ђаци бране од књижевности. У допису који садржи бројне језичке грешке скренута је пажња на сумњиви текст што доноси ласцивне и, наводно, морално неадекватне украсе, а они могу бити оштар нож младом човеку у тренуцима док се припрема за живот. Шта је претпоставка оваквог исказа? Раскошан свет књижевног текста, нарочито једног цењеног и награђиваног романа, сводив је на неколико детаља који нису нужно рефлексија пишчеве поетике, не чак ни филозофије главног јунака ‒ иза чијих се ребара писац сакрио ‒ већ једне перспективе која се укршта с другим тачкама гледишта. Дакле, главна жила овог исказа сугерише да је аутор дописа слабашан херменеутичар и да не познаје основна правила тумачења књижевног текста. Међутим, оно што тај аутор даље не зна ‒ нема више много везе с књижевношћу, већ са животом и зато би дворана у којој Добрило Ненадић данас говори ‒ била скоро празна, јер нису се неуки мислиоци заинтересовали за књижевност, па књижевност поправљају, већ су незаинтересовани за живот, па га кваре.
Зато је важније питање: коме се ова идеја јавила, и одговор треба тражити ‒ не у одређеном занимању или струци, већ у типу личности, јер се јавност поделила не у складу са својим образовањем, већ са оним што у себи носи. Тако су допис подржали и врло учени људи, неки од њих су професори хуманистике, те би снисходљив однос према њима произвео даље неразумевање, ако би, уопште, ико иког ‒ желео да схвати.
У овом допису ‒ заправо ‒ крије се скоро нагонски импулс да се обезвреди племенита мисао, јер у допису ниједне племените мисли ‒ нема, а нема је зато што овим импулсом који је потекао као магма влада једна необична законитост: животом се не треба бавити, јер је живот прљав. Како изводимо овај закључак? Тако што читамо претпоставке ‒ писац је лош, јер говори о лошем у људима, тиме подстиче на лоше и чини својеврсно зло. Треба проводити време не би ли се одбациле овакве мисли и не би ли се читаоцима ‒ у овом конетксту: младим људима ‒ живот представио у другачијем светлу. Међутим, проблем с таквим светлом је што се испод њега чкиљи и не види добро, а не види се оно што кривудави ум не разабире насилу ‒ модерном васпитању, данас, недостаје стрпљење.
Симпатични полицајци који су се окомили на један несаломиви књижевни дух не разумеју структуру пажње која је неопходна да би се разумело уметничко дело и ‒ једно дете, јер онако како су разумели Доротеја, а нису му се ни примакли, покушаће да разумеју оне које од књижевности бране ‒ своју децу. Пошто претпостављају да је овај роман саткан од тек неколико грубих речи, шта ли такви људи раде онда кад чују да њихово дете можда изговара неколико било каквих речи у којима могу наслутити тек обрисе значења? Протерују га из свог емотивног дома и закључавају врата, или пишу дописе испод којих се ни не потпишу?
Овај занимљиви догађај који је принципијело покушао доскочити оном што му је остало мимо шака, показао је ‒ и можда је то добро ‒ духовну скромност и скоро беду неких наших саговорника. Кад помислимо да смо сачували какав-такав поредак и разумели где је коме место, за катедром или с оружјем, појави се неко ко слику поквари, па потврди да је бити непажљив равно томе да се буде страшан и груб, да се други толико посече, да се крв ни не примети.
Зато не треба бринути за Доротеја, на њега је књижевни ореол одавно стављен. Плаше плава похабана одела испод којих се не уме прочитати ‒ не висока књижевност, већ детињство.
Tekst koji sledi je prevod jednog dela obrazloženja presude sudije Okružnog suda u Njujorku, Džona Vulzija, kojom se dopušta legalno štampanje i objavljivanje Džojsovog Uliksa u Sjedinjenim Američkim Državama.Istovremeno, u pitanju je i slučajna književna kritika, da tako kažemo, dragocena upravo zbog nepostojanja namere da to bude.
Obrazloženje presude
II
Uliksa sam pročitao u celini jednom, a delove na koje se država poziva i žali, više puta. U stvari, već više nedelja, sve moje slobodno vreme je posvećeno upravo razmišljanju o odluci koju treba da donesem u vezi sa ovom knjigom.
Uliks nije laka knjiga za čitanje, niti ju je lako razumeti. Ali, toliko mnogo je napisano o njoj, tako, da bi joj se pristupilo na pravi način, potrebno je pročitati i sve te knjige koje je prate. Dakle, proučavanje Uliksa je težak i složen zadatak.
III
Reputacija Uliksa u literarnom svetu je takva da je bilo nephodno da joj pristupim na taj način, kao i zbog toga jer treba da donesem odluku u vezi sa njenim pornografskim karakterom.
Da je moj zaključak da je knjiga pornografska, to bi bio kraj ispitivanja i morala bi da usledi novčana kazna za njene izdavače. Ali, u Uliksu, i pored izuzetne otvorenosti i iskrenosti te knjige, ja nigde nisam mogao da uočim ni trag namere autora da izazove seksualno uzbuđenje kod čitalaca. Stoga, smatram da Uliks nije pornografska knjiga.
IV
U Uliksu, Džojs je pokušao da stvori novi književni žanr. Likovi u njegovoj knjizi pripadaju donjoj srednjoj klasi u Dablinu i Džojs je ne samo opisao šta svi oni rade tog jednog dana ranog juna 1904. godine dok se kreću kroz grad baveći se svojim uobičajenim poslovima, već nam saopštava i o čemu svaki od tih likova razmišlja.
Džojs je pokušao – po mom mišljenju veoma uspešno – da prikaže preplitanje svesnog i podsvesnog u čoveku. On nam pokazuje kako ovo preplitanje različitih impresija bilo iz svesnog bilo iz nesvesnog, nekih davno prošlih sa nekim skorašnjim, utiče na život i ponašanje likova koje opisuje.
Ono što on pokušava da prikaže nema za rezultat jasno iscrtane obrise poput snimaka na filmskoj traci koja je bila izložena svetlosti, gde je sve jasno vidljivo na tamnoj pozadini, već zamagljenosti. To, između ostalog, objašnjava i drugi aspekt ove knjige, Džojsovu iskrenost i otvorenost da tačno prikaže misli svojih likova. Da Džojs nije bio iskren, Uliks ne bi bio tako umetnički ubedljiv.
Zbog Džojsove iskrenosti i težnje da ništa ne prećuti, njegov Uliks je često bio meta napada, kao i predmet nerazumevanja. Džojs je, da bi ostao iskren i dosledan, morao da koristi određene reči koje se smatraju ružnim i bezobraznim, zbog čega mnogi zaključuju da su njegovi likovi preokupirani seksom. Reči koje je Džojs upotrebljavao, a koje mnogi nazivaju ružnim i bezobraznim, su dobre, stare saksonske reči poznate gotovo svim muškarcima i, usuđujem se da kažem, mnogim ženama, i koje su, verujem, u rečniku tipa ljudi koje on opisuje široko zastupljene.
Što se tiče čestog pojavljivanja teme seksa u mislima njegovih likova, treba imati na umu da je okruženje u romanu keltsko, a godišnje doba proleće. Lično, smtram da je Uliks iskrena knjiga.
V
Iako knjiga sadrži, kako sam već rekao gore, ružne i bezobrazne reči, smatram da nijedna od tih reči nije stavljena samo da bi uvredila nekog. Dakle, skaredne reči nisu stavljene zbog same skarednosti. Svaka reč u knjizi je kao delić mozaika koji Džojs pokušava da sastavi i prikaže ga čitaocu u celini.
Ukoliko neko ne želi da ima bilo kakav kontakt sa ljudima koje Džojs opisuje, to je njegov izbor. Ali, kada jedan pravi umetnik pisane reči, što Džojs svakako jeste, teži da prikaže realnu sliku donje srednje klase u jednom evropskom gradu, zar se sme američkoj publici onemogućiti da vidi tu sliku legalno?
Da bih odgovorio na ovo pitanje, potrebno je da pribegnem objektivnim standardima i da ih primenim na ovu knjigu.
VI
Ja sam jedino nadležan da utvrdim da li je Uliks opscena knjiga u onom smislu kako je opscenost definisana zakonom.
Tumačenje reči opsenost je zakonski definisano na sledeći način:
namera da se utiče na buđenje seksualnih impulsa ili namera da se kod pojedinaca izazovu nečiste i požudne misli.
Da li određena knjiga može da utiče na seksualno uzbuđivanje pojedinaca i da ih navede na požudne misli, na sudu je da odluči. Prilikom donošenja odluke moraju se imati u vidu samo oni pojedinici koje se smatraju normalnim, odnosno koji su „prosečnih seksualnih potreba.“
Nakon što sam doneo odluku o Uliksu po pitanju opscenosti, uporedio sam svoje utiske o knjizi sa utiscima svoja dva prijatelja koji odgovaraju gore pomenutom opisu osoba „prosečnih seksualnih potreba.“
Ova dva književna procenitelja – mogu ih tako nazvati – pozvana su odvojeno i nijedan od njih nije znao da konsultujem onog drugog. Oni su ljudi čije mišljene o književnost izuzetno cenim, kao i njihove poglede na život. Obojica su pročitala Uliksa.
Svakom od svojih procenitelja sam dao pravnu definiciju opscenosti i pitao sam ih za mišljenje da li smatraju da je Uliks opscen u okviru te definicije.
Iz njihovog odgovora sam saznao da se obojica slažu sa mnom u pogledu toga da namera autora nikako nije bila da izazove požudne i nečiste misli, već da je knjiga pogled i snažan komentar na unutrašnji život muškaraca i žena.
Zakon se odnosi samo na normalne osobe. Test koji sam gore opisao je stoga jedini pravi test za pitanje opscenosti u slučaju knjige kao što je Uliks, koja je iskren i ozbiljan pokušaj da se razvije novi književni metod za posmatranje i opisivanje ljudi.
Svestan sam da će zbog nekih scena Uliks teško pronaći put do nekih osetljivih, mada normalnih osoba. Ali, moje mišljenje je da, iako neke epizode u Uliksu mogu kod čitaoca izazvati nagon za povraćanjem, knjiga u celini nikako nema efekat afrodizijaka.
Stoga, Uliks može biti primljen u Sjedinjene Američke Države.
Marko Todorović živi u Konticama, selu pored Obrenovca. Završio je ekonomski fkultet u Beogradu. Piše poeziju i prozu.
Sećam se jednog čoveka koji je govorio: DOK JE MAJKA ŽIVA BIĆU I JA!
A imao je, za ženu, Ruskinju. Jednog je Vaskrsa došla kod majke na kafu. I nisu imali dece. Preminula je mlada.
I tog je čoveka, neki drugi čovek, jednom, upitao zašto sve sporije vozi biciklo. A ovaj bi odgovorio: POJELA RAKIJA NOGE!
I video je, isti taj čovek, jednog jutra dok je na posao odlazio, u jaruzi crno biće sa rogovima, uspravno! A jednom je čak u svom voćnjaku, iz zemlje, izvadio vreću nekakvih dukata, a onda mu je u snove dolazio nemački vojnik i zahtevao da mu ih vrati.
U Tatarskoj je jaruzi, u vreme Prvog svetskog rata izginulo dosta mladog sveta. Kosti su im, godinama, zarastale u zemlju, ili ih raznosile šumske zveri.
I Miladin Ćosić je ubio dva Nemca, a oni, zatim, dvesta ljudi streljaše. Beše to OPOMENA.
I Rosi su, sestri moje prababe, odsekli nogu. I Vlajko je, njen otac, prodao njivu kako bi je udao. I čovek je taj mučio. I preminula je mlada. Na groblje kad odlazim posmatram iskrivljen spomenik, izbledelu sliku i iste takve natpise. Onda prstima čitam. Živo meso ispunjava neživost kamena. Na grobljima se otkrivaju istorije, razne.
I Vlajko je taj, otac moje prababe, imao i sina Marka. Govore da je bio lep čovek. Jednom su sekli drva na nekakvoj spravi i ta ga je sprava lišila života. I svi imaju svoja mesta u groblju. I znam gde se nalaze. Znam njihove istorije.
I moja je majka imala snove, ipak. Završavala škole i upoznala mog oca. A onda, nakon brata, došao sam i ja. I postadoh svestan onog trenutka kada me sestra htede baciti kroz prozor. I ne volim bolnice. U jednoj od njih je i otac. Majka svakog petka odlazi u posetu. U rukama nosi teške torbe i čeka autobuse satima.
I mene je rodila Crnogorka. I uzalud laju krezavi psi. Ništa mi ne mogu.
Danas smo jeli prženice, sa belim lukom. I raširio sam peškire da se suše. Jedan žuti mi je poklonila tetka. Preminula pre dve godine nakon duže borbe sa rakom. Peškiri se dobijaju i na sahranama. I kada sam stričev krst nosio osećao sam se nelagodno, jer video sam da ide ispred mene.
I dadoše mi peškir. I majka je, na sahrani njegovoj, služila žito. Priznajem da je to najlepše žito koje sam ikada jeo.
I jedan je čovek govorio: KADA JA UMREM, NA DAN MOJE SAHRANE, NEKA SE POKVARI TRAKTOR.
I moja je majka radnik sa velikim slovom R. I bacali smo mačiće u reku, davno. I majka se plašila da neće biti dovoljno hrane za sve. I posmatram je na slikama. U njenih sedam godina kako u naručju drži mače. Tamo u Plavu.
I ona okopava baštu. Sadili smo luk prošle godine, a godinama unazad, sadili krompir, a zatim ga vadili iz utrobe zemlje. I pre neki dan, zvanično, objavila je radosnu vest: KOKOŠKE SU POČELE DA NOSE JAJA!
I sanjam očevu babu po majci, često. Žena koju ne poznajem dolazi da mi nešto saopšti samo svojom pojavom. Izostanak reči me ne plaši. Otac i ja premeštamo njen skelet od garaže do oraha i tu ga ostavljamo. U sanduku, razume se.
A jednom sam sanjao i da je pradeda oživeo. Majka i otac otišli na groblje, a on iznad groba, u sanduku leži i pita: PA GDE STE VI DO SAD?
I otac je služio vojni rok. Govorio mi o Blavoru. Debeloj zmiji koja tamani otrovnice. A majka je iste ubijala, plašeći se da ne uđu u kuću.
Sada, otac majci govori kako je sanjao Poljane, selo u kom je živeo od rođenja pa do svoje pete godine. Kako trči i ne može da se zaustavi. I znam da plače i da se priseća slika iz mladosti. Poput nezaustavljive erupcije vulkana te slike naviru i oslepljuju.
I sećam se kako su stric i on sedeli na pragu kuće. Na stepeništu, nedaleko od česme. Ispijali pivo, ili pak rakiju. Sada je ta kuća zatvorena. Ponekad, u noći kada se probudim, sa prozora svoje sobe posmatram kuću koju prisvaja mesečina.
I gde je sada stric, da ocu kaže: NE DAJ SE BRAĆA!
Владимир Коларић у последњој збирци прича сугестивног наслова „Сви воле морнаре“ ставља пред читаоце деветнаест кратких приповедака које најзад на српску књижевну сцену враћају кратку причу на велика врата.
Наиме, „Сви воле морнаре“ је збирка која је побегла потреби домаћих аутора да скупљају приче с коца и конопца својих минулих стваралачких година, па да је приреде јер те године нису стигли да напишу роман.
„Сви воле морнаре“ је од прве приче „Америка“, па до последње насловне приче снажно повезана што тематско-идејно, што стилски. Приче чине јасну целину, а могу се читати и понаособ, што је тешко извести, а ту бих опет истакао стил: минималистички, са тек по којим сочним детаљем, запажењем и описом. Сведено, испеглано, а није монотоно, већ је живо, живо, живо. То је језик који је лаган, проходан, позивајућ, али се овде не ради о неком „page-turner“-у за плажу, већ о прецизном раду на свакој речи, зарезу и тачки.
Испрва сам, како је ово прва књига који сам читао од овог аутора, покушавао да га сместим у једну од „фиока“, трудећи се превише да повежем то како пише са неким од разних писаца који су ми падали на памет током читања (Лимонов, Карвер, Довлатов, О. Хенри, Пинчон, Бартелми…), али све су то биле чисте предрасуде. Клацкао сам се између неодољивог осећаја да је на прозу Владимира Коларића утицала америчка књижевност, па затим руска, али која је ипак настајала у Америци, но, на крају сам схватио да сам испао глуп. Овде није реч чак ни о амалгаму некаквих „спољних фактора“, ради се просто о специфичном писању, уникатном и – оригиналном. Ако понекад и заличи на нешто „већ прочитано“, то је стога што је Коларић успео да направи ликове, догађаје и читаве светове који су нам познати, или нам се таквим чине, управо кроз умеће приповедања.
Посебно треба истаћи и сјајне дијалоге. Они звуче природно, чак и кад се кроз њих саопштавају фантастичне ствари. Произилазе из карактера и ситуација у којима су се јунаци и јунакиње збирке нашли, служећи развоју догађаја, правећи посебан ритам са остатком приче. Никад се у њима не огледа још једна бољка домаће прозе, а то је распричаност ликова због „набијања“ броја страница.
У „Сви воле морнаре“ приче нису груписане у некакве циклусе или поднаслове, али се оне могу јасно поделити на три различита типа, или приступа теми.
Највећи део збирке и њен најјачи адут јесу приче које су насловљене именима главних ликова. Иако бих тим причама додао и три приче које имају другачије наслове, али својим садржајем и начином на који су исприповедане свакако пристају уз те минималистичке приче о „обичним“ људима, којима се дешавају необичне ствари. Понекад заиста магичне, као у првој причи „Америка“; понекад проистекле из реалних догађаја али који су „већи“ од самих актера тих прича, као рецимо у причи „Олег“ где се однос двоје људи поставља паралелно са политичким превирањима у земљи; па све до кулминације свих тема, идеја, ликова, и језичких играрија у насловној причи „Сви воле морнаре“.
У ове приче спадају и „Петар“, „Џони“, „Џо“, „Адријан“, „Матје Богдановиц 1938-2006“, „Абдул, „Иља“, „Стив“, као и „Бандо црвена“. Читане у паузама или надушак, како сам их и сам гутао, сликају меланхоличну свакодневницу на најразличитијим могућим меридијанима, приказујући ликове у врло специфичним тренуцима њхових живота и разним прекретницама: емотивним, пословним, егзистенцијалистичким; остављајући сањив утисак, прожет тек којом нити наднаравних призора, који још више назначују Коларићев реалистички приступ књижевности.
Међутим, оно што додатно обогаћује овај скуп прича јесу О. Хенријевски обрти, које их на занатском плану издвајају од сличне продукције прича које просто причају о досадној свакодневној збиљи. Ови обрти нису као у криминалистичкој прози; они долазе из дубине бића ликова, из њихових стања и недоумица које их ломе кроз целу причу, а да би на крају ипак дошло до какве-такве промене, увек морално неухватљиве, подложне најразличитијим тумачењима и додатним питањима, због чега ће пажљиви читалац пожелети да се изнова враћа на почетак и покуша да „провали“ шта му је то измакло у првом или другом читању, где ја тај детаљ који ће бити кључ разјашњењу приче или целе збирке.
Елем, други део збирке чине приче које инспирацију, чини ми се, црпу превише из личних, готово анегдотских епизода аутора. То су „Цензурисано“, „Приче о Кикију“, „Туге, светлости“, „Село“, „Нинџе и пиштољи“. Њих има сасвим довољно, па су могле да добију разрађенију, посебну књигу. Далеко од тога да су сметале у читању, просто, било би лепо прочитати их окружене са још сличних прича, уоквирене под једним насловом, као посебан израз. Можда би боље профунцкионисале у „Сви воле морнаре“ да су биле распоређене другачије, као специфични „мостови“ између ових „главних“ прича.
Како не би испало да панегиришем о пријатељевој књизи, споменућу и трећу групу прича, сачињену од „Питагора и Хиперборејац“ и „Зналац чистих дана“. Ове две не одскачу из специфичног ауторског израза, али темом и идејом, те поставком сасвим су другачије од осталих прича у збирци, и, као и друга група, могле су да сачекају неку своју збирку. Оне су као посебне приче добре, подсећају на најлуцидније радове Радослава Петковића, али ни на који начин нисам успео да ухватим њихову повезаност са осталим причама у „Сви воле морнаре“.
Кулминација збирке је управо у истоименој причи – „Сви воле морнаре“. Зато сам споменуо Пинчона пошто она својим слободним асоцијацима, интертекстуалношћу, различитим референцама и суманутим просторно-временским скоковима највише личи на сложене пинчоновске редове.
У тој причи Коларић се сасвим препушта списатељској интуицији, све је испреплетено, ликови, догађаји, теме и идеје, алузије на друге ауторе, романе, „позајмљене“ ликове; сасвим се губе границе између чинилаца ове најдуже приповетке. И због тога читаоцу не преостаје ништа друго него да се препусти тој суманутој језичкој монтажи, пред којом би сасвим оправдано могло да стоји и упозорење: ко пати од епилепсије (и учмалих читатељских очекивања) нека не чита даље!
А ми остали можемо на миру, прочитавши „Сви воле морнаре“, да се вратимо на почетак збирке и по други или трећи пут читајући приче, на миру уживамо у сваком реду, очекујући јаку буру на последњим страницама.
ЈЕЛЕНА ВИТЕЗОВИЋ (1984), дипломирала је италијански језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, где је одбранила и мастер рад на тему Пет песникиња петраркизма. Преводи са италијанског, енглеског, латинског и француског, као и на италијански и енглески. Преводила је, између осталог, есеје Умберта Ека и Џона Садерленда, романе сер Артура Конана Дојла, Лори Р. Кинг и Џин Вебстер, приче Мориса Леблана, Џона Ирвинга, Вилкија Колинса, Елизабет Гаскел, Стивен Ликока, Гастона Леруа, Вилијама Текерија и других, као и дела Џејн Остин Историја Енглеске, Хенри и Елајза и Леди Сузан. Од новијих превода, издваја се књига Светови Џ. Р. Р. Толкина аутора Џона Гарта, који је остварила заједно са Иваном Рацићем. Активно се бави превођењем научних радова, како из књижевне теорије, тако и из других хуманистичких области, пре свега археологије.
Часна куртизана и маестрална песникиња – Вероника Франко
Рођена у 1546. у Венецији, у породици староседелаца, Вероника Франко је имала још три брата и, у недостатку прецизнијих информација, сматра се да је почетно образовање стекла заједно са њима, код приватних учитеља. Веома млада се удала за извесног доктора Паола Паницу, међутим, тај брак се брзо распао (постоје документа о покушајима да поврати мираз након раставе). Након тога, њена мајка, Паола Фракаса, и сама некад куртизана, уводи је у свет проституције на високом нивоу. „Часна куртизана” (cortigiana onesta) једна је од специфичних појава ренесансе, поникла у Риму, али понајвише карактеристична за Венецију; у питању су биле образоване, префињене жене, елегантне појаве и укуса, финих манира, које су се бавиле уметношћу, поезијом, музиком, плесом, и пружале услуге само одабраној елити. Често су имале и сопствене салоне. Углавном су бивале једине жене присутне на јавним културним манифестацијама, и неретко изузетно цењене у тим круговима. Куртизане су представљале чак и неку врсту локалне атракције: када је француски краљ Анри III пролазио кроз Венецију, управо је Вероника била одабрана да га забави. Такође, упознала је и Монтења у време док је боравио у том граду.
Вероника Франко
Њено име се наводи 1565. у Списку свих главних и најславнијих куртизана Венеције, где је њена мајка наведена као особа којој се плаћа. Будући да није имала „заштиту” коју је осталим женама пружао брак, Вероника је настојала да себи обезбеди моћне покровитеље. Талентована, жељна учења, интелигентна, убрзо је нашла своје место међу најчувенијим људима Венеције – а међу њима је најмоћнији, свакако, био Доменико Венијер. Присуствовала је окупљањима његовог кружока, учествовала у многим ученим полемикама, давала им свој допринос, уредила је неколико антологија поезије. Охрабрена успесима тих антологија, уредила је и објавила збирку своје поезије под насловом Терцине. Њен салон посећивале су многе значајне личности, између осталих, и Бернардо Тасо и Спероне Сперони. Учествовала је и у политичком животу – залагала се за боље услове живота не само проститутки, него и сиромашних жена уопште узев, износила предлоге за другачију организацију институција за помоћ „посрнулим” девојкама (залагала се, на пример, за оснивање прихватилишта у којима би се склањале жене заједно са својом децом) и писала друштвено ангажована писма (објавила је и Приватна писма разнима 1580. године). Чувено је писмо у којем одвраћа једну жену од намере да гурне своју кћерку у свет проституције; у том сведочанству исказана је сва беда таквог живота: „Чак иако би судбина била у потпуности склона и блага с њом, за овај живот се увек испоставља да је мучан” (Писмо бр. 22).
Око 1575. у Венецији је избила епидемија куге, и Вероника привремено напушта град. Ова пошаст јој је донела много невоља – прво, кућа јој је била опљачкана док је била одсутна; друго, као и после сваке куге, дошло је до религиозне кризе у друштву, и у таласу општег и јавног покајања, на удар су прве дошле проститутке; коначно, пријављена је инквизицији, под оптужбом да врши магијске ритуале како би привукла муштерије. Срећом по њу, Венијер је није напустио – ма колико да је њеном ослобођењу допринела ватрена беседа коју је одржала у сопствену одбрану, пресудни фактор је ипак представљало његово покровитељство.
Међутим, своју материјалну ситуацију није успела да поправи, те, иако не баш сиромашна, ипак је имала озбиљних потешкоћа да себи и својој породици обезбеди удобан живот – поред сопствене деце (родила их је шесторо, од којих је троје преживело), бринула о великом броју нећака (већином сирочића због куге). Након 1580. тешко је пронаћи њено име у јавним записима. Како је тачно проживела остатак живота није сигурно; једино познато тиче се њеног књижевног рада: припремала је еп, који није успела да доврши, и који није сачуван ни делимично, те је тако италијанска књижевност остала ускраћена за тај први еп писан женском руком.
Њене Терцине, чији централни део представља тенцона, тј. расправа у стиховима, представљају истинско ремек-дело; прво кроз дијалог са непознатим удварачем (претпоставља се да је то био Марко Венијер), а потом следи напад Мафија Венијера и на њену професију и на њену личност. Док удварачу одговара експлицитно еротском сликом прожетом сексуалним алузијама, притом користећи петраркистичку лексику и метафоре, само им враћајући реалистичко и телесно значење, у маниру који је ближи бароку него антипетраркизму, на напад одговара бритком вербалном борбом заснованом на критичком читању противникове песме, у којој му без милости доказује да не познаје сопствени језик, те успева да његове увреде окрене на комплименте, и завршава позивом на праву борбу. Нуди му да одабере оружје које жели – што, заправо, значи да одабере форму поетског дискурса коју жели, јер она је спремна – она влада свим облицима и стиловима. Ретко која песникиња тог периода је имала смелости да на тако отворено еротичан и експлицитан начин прича о телесној љубави и сопственој сексуалности, ипак избегавајући опсценост. Храбро прихватање сопственог положаја у друштву и култури – с једне стране као списатељице (следбенице Аполона), с друге као љубавнице (следбенице Венере) – свести која је очевидна у оба дела тенцоне, уз отворено приказивање сопствене сексуалности, као и повезивање та два принципа, асоцирају управо на захтев Елен Сиксу да „жене пишу својим телом”, те не чуди што је сматрају протофеминистичком списатељицом у историји женске књижевности.
Посебан одјек у каснијим генерацијама, ипак, оставила је њена блистава одбрана сопствене части и части жена уопште: поред комада Даче Мараини Вероника, блудница и списатељица (Veronica, meretrice e scrittora), на основу књиге Маргарет Розентал Часна куртизана (The Honest Courtesan), Маршал Херсковиц је 1998. снимио филм о Вероники Франко Опасна лепота (Dangerous Beauty).
Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Објавио је пет књига песама и једну збирку кратких прича и есеја, као и више од 300 књижевних превода, што с француског, што с енглеског језика, од тога око 120 романа и неколико књига поезије. За свој рад овенчан је књижевнопреводилачким наградама „Бранко Јелић“ и „Милош Н. Ђурић“, као и Наградом града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ за област књижевности и преводног стваралаштва.
ЛАВИРИНТ
Бела, бела говеда. Устумарала су се по ливади тек орошеној снегом.
Изгледају као да чекају човека.
Крава није животиња коју ће пустити на децу. Неће, у ствари, децу пустити на краву.
Деца се од крава чувају, склањаш их, сећа се тога из детињства. Крава је опасна животиња. Његови су на селу имали краве, само женске, дакле, али претпоставља да су волови још опаснији. Бикове је виђао само у ретким ситуацијама, и бик је увек изгледао као да је још више, много више човеково власништво него во или крава.
Кроз прозор допире танушан, равномеран звук, нешто као позив у помоћ. Он прво, ипак, помисли да ће то бити беба која се пробудила.
Како ли бебе тачно виде и доживљавају ноћ.
Шта беба види кад се пробуди и у прозору угледа црнило, тамнину.
На те-веу акциона психодрама „У Гризлијевом лавиринту“, чији је наслов домаћи дистрибутер несмотрено сажео у неречито „Гризли“. Има елемената хорора, али је заправо драма. Прича о корумпираности, о искупљењу, о обнављању, о солидарности, о љубави и интимном наслеђу, о несхваћености и жртвовању, о немилосрдности и страдању, о цени коју човек мора да плати зато што се „вратио“ тамо где никад није припадао – у природу.
Шамарчић лицемерним, безумним, али и поквареним заговорницима „повратка у природу“.
И пољубац у светлосни круг индијанске принцезе, који се расветљава мимо звукова, мимо говеда, медведа, повређених и прикланих људи, комшијске бебе и аспиратора који пропушта уназад пуштену дувачку линију из неке Листове свите, или који је већ од тих романтичара писао добро за дуваче.
Светлосни круг открива облике, само је кроки то, али тродимензионалан, у савршеним, једноставним линијама. Облике и боје открива. Индијанска принцеза на себи има нешто налик исусовкама или, пре, римљанкама (оне сандале што се везују, па стигну до изнад глежњева), затим кратку јаркоплаву сукњицу или су то можда бермуде (ко је икад и игде прочитао или чуо реч „јаркоплава“, то „јарко“ пословично се везује за такозване топле боје, тако имамо јаркожуто, јаркоцрвено, а нигде се јаркоплаво или јаркозелено не помињу), горе носи неки одевни предмет средње дугих рукава, бледозелен са дебелим црвеним штрафтама које се од рамена спуштају до поруба.
Учесници потере-хајке, ловци који постају ловина, немају никакву заштиту. Али сваки њихов покрет испуњен је надом у спасење.
Да, како је беба утихнула, он се сети Загора Те-Неја и пророчице Касандре, Белог бизона.
Светлосни круг вибрира изнад тла, али само мало, на можда три-четири центиметра од земље.
Принцеза је накосила главу удесно. Насмејана је.
* * *
ПОВЕРЕЊЕ
То је било средом, тако му се чини. Да, среда од осам, можда девет.
Биле су неке вечери тамо у неком клубу, у њеном крају.
И она је, стварно, сваке среде ишла тамо, с две другарице.
И два-трипут му је послала слике с тих свирки, седељки, шта ли. Тако је она то звала, старомодно и домаћински, „седељке“.
Једном се сетна, топла и развигорена, као да је ветрић дунуо кроз њу, вратила с те вечери, с те среде, сликала своју акустичну гитару у соби која гледа на више страна, на више континената, и написала му: „Ја не умем да је свирам, али ти умеш, волела бих да ми свираш, видиш како је лепа.“
На те вечери, то средом, долазио је, очигледно редовно, и један познати глумац. И она је једном писала како су њене те другарице и она седеле с њим и разговарале. Упитао ју је, нормално: „Еј, да тебе тај глумац случајно не мува нешто?“
Смејала се.
Ко би њу уопште могао да мува, како да је мува, шта јој може.
„Шта ми може“, тако је рекла.
Једном му је, кад је била мало растројена, казала, истина: „Знаш ли ти колико ми њих пише, колико ме њих зове да изађемо, колико њих би хтело да буде са мном?“
Он је одговорио прилично, онако, мачо, несвакидашње за њега, али однекуд је њене речи схватио као занемарљив хистеричан испад: „Прво, такве ствари се не говоре ако си иоле културна, на шта би личило да ја сад теби кажем: знаш ли ти колико жена мени пише, колико њих би хтело да буде са мном? То се тако не ради. Друго, уопште у њима не видим никакву конкуренцију, а и ти знаш да сви ти тамо мени нису ни до колена.“
Она је имала ту реченицу, ту чудесну реченицу, поновила ју је неколико пута у одређеним временским размацима, и увек је веома слично звучала, реченица необична за једну жену, сад кад се испише, реално ће бити цитат, чист цитат, можда тек блага парафраза, али она је једина жена која је умела тако да каже: „Добро, верујем ти, слушам те, имам пуно поверење у тебе.“
* * *
ОТПИСАНИ
Та улица пада, издвојена је мало, у центру је града, али је нешто њено из сваког центра испало, и прати линију, као што супа прати чинију – да не истече, да не направи штету, да се стеновито тло не излије у реку.
Добро, да. Негде по средини те широке асфалтиране падине, он стоји и гледа доле. Чека. На проширеном тротоару, на углу улица које носе име једног свештеника и једног генерала, налази се и нека месна канцеларија, тако нешто, где деле добротворну помоћ или одржавају седми круг избора за особе лишене животног старања, оне о којима се живот не стара, али друштво, ето, привид старања ствара.
Он стоји и гледа доле, осећа да ће ускоро да се деси то, али не зна како ће тачно изгледати, због тог упијања које увек види, а које је увек другим углом изазвано, другом врстом светлости, другим бојама, на крају крајева, мада су то ретко боје, јер кажу да црна и бела, а самим тим и сива – нису боје.
Уосталом, откуд зна да ће она доћи у белом? И црно она понекад носи, и бело носи, али углавном је у бојама које бира врло пажљиво, чини се, то су необични тонови одређених боја, Енглези имају више речи за то, ми оскудевамо, морамо боју да описујемо, за многу боју немамо именицу но сијасет придева којима колоритну вербалну немоћ надомешћујемо.
Једно је извесно. Опет се то дешава! Њено лице и коса појављују се доле у дубини, лицем је окренута улево, ка Западу, гледа да ли иду кола. У белом је, ето! Из успореног зрачног вртлога, са фасада, из прозора који ћуте као отворена безуба уста, с неба, скупљају се прегршти, читаве прегршти сивих и жућкастих, па и зеленкастих, и плавичастих копаља и – сустижу њу, односно она сустиже њих, јер она им хрли у сусрет, иде узбрдо, као да је мало забацила главу уназад, челом, образима, гркљаном, грудима, стомаком, бедрима, рисовима прима копља.
Све те боје, оскудне или какве већ, али боје – завршавају у њој.
И онда она у ходу има те покрете, као неку ужурбаност без смисла. И он тачно зна да ће, кад му довољно близу приђе, на брзину изговорити две-три реченице потајне, плахе, илегалне, као да су у „Отписанима“, а не на сунцу. Да, кренуо је у међувремену низбрдо, ка њој, она га је одавно видела и зна да је кренуо према њој, али се не осмехује, окреће главу улево, као да је на сцени, на позорници, прави тај покрет главом, не гледа ни у њега, који јој је парт-нерв, који је њен а нервира је, а ни у публику, него онако гледа, као да смишља бесловесан стих саткан од покоје речи, покоје синтагме, много тротачки, неке унутрашње задиханости, тих ланених, срндаћких корака који секу простор као јастучасте, топле маказе.
Владимир Д. Јанковић/ Фотографија: Милан Константиновић
Иван Новчић рођен је 1972. године у Краљеву. Објавио је једанаест књига песама, једну збирку прича и роман. Аутор је низа студија, есеја и превода, а носилац је и вишеш награда Тома Радосављевић и Србољуб Митић. Овде доносимо избор из његове поезије.
ПРОСТОР
Прво смо побегли из државе Затим смо пронашли изгубљени град Дали су нам кућу на поклон Затворили у собу У соби беремо жито Просејавамо брашно Троножни сточић скакуће од среће Што је са нама Сувим хлебом хранимо зидове Ту једемо, дишемо, славимо и спавамо Са плафона киша влажи нам оранице Браве и кључеви, то су нам границе Соба нам је остава, школа и променада Некад нам држава беше мала Сад нам је соба цела домовина
КАД ЈЕ ОТАЦ БИО БОГ
Нисам имао времена за оца Да га храним, васпитавам и облачим
Да не би ноћу назебао Никад га јорганом нисам покривао
Обузет неким мислима Без мене је растао
Без мојих савета и препорука Кроз живот се сам пробијао
Ниједну пару да му дам Девојку у град кад је изводио
Онога јутра кад је умирао Ни играчку му нисам купио
ДОЛАРИ
Када бих добио Нобелову награду за књижевност На банковни рачун са мојим именом Легло би неколико хиљада долара Од оних што су им долари Једина Библија
Моја жена би то потрошила На зидове, глину, бакар и мермер Јер и она више воли доларе од књига
Када бих добио Нобелову награду за мир Постао бих славан као Вангари Матаи Сви моји немири стали би У повељу од папира Коју штампају они Што више воле немире од мира
НАЈЛЕПШИ ДАН
Постоје аскетске тезе Да је човек најсрећнији када му је свеједно За људе, за околину, за себе
То ме сети на моју шетњу по Холандији Када сам као грбавац узалудно тражио посао Једва видљив као длака у носу
На тргу на којем сам се умивао Мирисало је сочно цвеће Тело моје било је Искидано небо пред кишу
Седео сам неколико сати Ни гладан ни жедан Без наде, без слутње, без умора
И посматрао пролазнике и градске луталице Како некуда журе без циља, без повода, без смисла
Када би живот могао да стане у један дан Чини ми се да је то било тада Када сам са тим „свеједно ми је“ Провео најлепши дан у животу Ван људи, ван околине, ван себе
КАД ПРИМИШ ГОСПОДА У СРЦЕ
Кад примиш Господа у срце он ти не тумара по сновима као што то раде привиди и заблуде
Само седне тихо и ћути не завлачи руку под шињел у оно што не сме да се дира
И слуша шум са тебе свелог
Крвоток опалог лишћа
СЕЛИМ СЕ
Селим се на ону страну крутом вилицом шкргућем дрхтурим шкрипим
не јецај опипани ништа ти то није
то ти тупу оловку лижу
тупу ти оловку за ухо постављају
НЕНАПИСАНА ПЕСМА
Раздељен на више делова темељно одузиман сабран тек толико да ми брк у сутон не гледа сад бих се мало множио
Јер ти си та ненаписана песма на реци која тешке спрудове односи у луци пострадалој јесен сам ти смислена
И крв твоја упорно на одежде ми капа кусам ти ране мирна те је вода донела
Недавно ‒ памћење је још свеже и десило се током поста ‒ приказана је у једном београдском позоришту представа Госпођица, писана према роману нашег Ива Андрића.
Логика гледања екранизованих књига морала би увек бити иста: прво се прочита књижевни текст, па тек потом погледа изведба, јер би другачији смер био нелогичан, зато што и редитељ полази од књиге, а потом ствара слику.
Међутим, зло може настати ако се ‒ упркос поменутој логици ‒ књига овлаш прочита или се погледа белешка у којој је њен садржај укратко препричан. И у једној и у другој прилици прећутно је артикулисан другачији резон: да би се створила слика, није много важан њен коренити садржај, или: да би се поверовало у оно што Госпођица каже, није неопходно Госпођицу познавати.
Рајка Радаковић, јунакиња Андрићевог трећег романа из 1945. године, провела је свој овоземаљски живот старајући се искључиво о ‒ уштеди, стицању новца и обављању квалитетних тржишних трансакција. Након очеве смрти преузела је бригу о породичном газдинству, постала је мушкарац у телу невеселе жене и заробила своју мајку у зидове некада угледне сарајевске куће, како би чак и просјацима рекла да нису добродошли и да милостињу потраже на неком другом месту. Она постаје мрско лице босанске вароши, предмет оговарања и, богами, избегавања, јер коме пак треба човек који све жели за себе, а никоме не даје ни једну једину банкноту?
Главну јунакињу романа Госпођица игра Наташа Нинковић, за коју љубазна госпођа на билетарници каже како је у овој улози величанствена. Међутим, ако се представа и не гледа само због глумаца, гледа се не би ли се у редитељевом читању пронашао саговорник који у комплексној теми трага за универзалним сликама. И да будемо сасвим искрени ‒ иако се можда не памти његово име ‒ наишли смо на саговорника за којег мислимо и данас да Госпођицу није добро разумео.
Рећи ћете: како гледалац може знати да редитељ није препознао Андрићеву јунакињу ако је сваки књижевни јунак, као уосталом и сваки човек, затворени свет у који је тешко ући, којем се можемо приближити и уобразити да га разумемо, али уобразиља је варка, тек једна наслага на хоризонту, и она може ишчезнути као и све што је нестално и нестварно, дакле ‒ пишемо овај текст с предубеђењем, могуће нетачним и непроверљивим. Али шта ако наши доживљаји не могу бити предмет било какве расправе, јер њихови темељи нису мерљиви грађевинским алаткама, већ могу бити тек титрај унутрашњег бића које је у овоземаљској какофонији ућуткано? Можемо ли замислити да свет меримо дубоким унутрашњим аршинима, па чак и јецајем душе, да кажемо: вредно је оно што нас помери, а скромно је оно пред чиме смо у сваком погледу равнодушни?
Шта је позоришни редитељ прескочио у свом читању Госпођице? Наиме, пошао је од следеће претпоставке ‒ данас је вредно приказати ијекавку Рајку Радаковић, обучити је да се понаша мушки, уоквирити је стубовима куће и мајчиним сузама, обездушити је, зато што ће то бити пут ка допадљивости ‒ публика ће се смејати и сваки ће је гледалац презрети, јер нико се не воли загледати у људски грех. На позоришним даскама он се чини згуснутим и као да непрестано исијава из тамне утробе. Међутим, промакло је да се прикаже зашто је Рајка таква, извитоперена и настрана, јер је њено понашање можда разумљиво понекад или ретко, али кад је неко такав ‒ често, мора се мислити на дубоке узроке понашања. И Рајка је одмалена била од оне врсте младунаца који се више јогуне него ли су послушни, била је мимо света, али је у очевом материјалном краху, потом и смрти, видела позив да буде још више другачија. Обећала му је на самртничкој постељи да ће штедети, јер ће се једино тако осветити његовим непријатељима за зло које су њеној породици начинили. Другим речима, биће другачија од оца бивајући му слична ‒ поштоваће његову вољу, а исправљаће његове грешке.
Овај завет је тачка заплета у роману, али и његова тачка расплета; у ствари, једино динамичко место Андрићеве приповести, док су све друге тачке ‒ статичне и варљиви одраз наративног гротла. Рајка Радаковић није штедљива зато што је то њен ћеф, већ зато што једино тако ‒ одузимајући од себе и других ‒ даје оцу и продужава му живот, у вери да се живот може наставити и после смрти, ако следимо начела оних који више не ходају овом тврдом земљом.
Овог скромног детаља није било на позорници, нити је Наташа Нинковић ‒ чијој се глуми треба поклонити ‒ добила задатак да га прикаже, јер је он у читању испуштен, а испуштен је зато што се он може препознати једино уколико су отворена наша духовна чула. Андрићева Госпођица живи монашки и њено ходочашће испуњено је вером, у новац, да, али пре свега у идеју да се живот након смрти може сачувати, да он, заправо, није пропадљив, већ се издиже из наших тврдокорних религиозних темеља. Рајка Радаковић није успела себе васпитати хришћански, није је ко томе могао научити, па је подучавала саму себе како је знала, али чудноватост њене егзистенције и харпагонска опседнутост новцем показатељ је друге дубоке душевне муке ‒ живот јесте пропадљив, али је и постојан, не кроз једног човека, већ кроз људе, наследнике наших идеја и дела.
Зато је завршетак представе многим гледаоцима био нејасан и да се један из публике није одважио да запљеска длановима, остали би наставили да чекају крај или разрешење драме која на позорници ‒ не код Ива Андрића ‒ није започета како треба. Опседнутост материјалним изобиљем јесте израз гладног духа, али док год се дух креће, макар и неспретно од једног обронка провалије до другог, може се замислити његов преображај, а ми наговештај тог преображаја нисмо видели у представи. Нисмо прочитали да се Рајка Радаковић молила Богу, нити да је постила, верује се да никог није волела, ни о мајци се није ваљано старала, траћила је дане у трпљењу, и уопште ‒ била је изрод свог доба и једног узбурканог послератног града. Зато је ‒ рећи ћемо ‒ и добрано пострадала, у соби хладне куће, далеко од било чијег ока и срца. Ипак, Госпођица на сцени и Госпођица у роману ‒ две су личности. Она прва је допадљива, али у суштини одбојна, јер воли новац а презире људе, и на том месту се исцрпљује њена бит. Друга, Андрићева, раскошна је у свом тврдичлуку. Она је посечено дрво које нагризају црви, око њене главе назире се ореол патње, а сваког сапатника одбила је како у њеној души њен отац ‒ поново не би био повређен.
(…)
И док горе посечени бадњаци у горостасној ватри, док се назире крај поста и трпње, пред Божић, ево, прекјуче, на хоризонту, помаља се Рајкин лик. Њен сувоњави израз лица и невешто скројена црна вешта* подсећају на монаха ‒ оног што је приглио празнину, само му још недостаје Бог, а Бог је увек у човеку или је он једино у човеку, но има оних што морају искусити изједајућу пустош како би је ‒ као у Витлејемској пећини ‒ испунили смислом.
Живот без вере ‒ можда би тако и Андрић рекао ‒ незамислив је, не зато што је вера, како неки кажу, лековит опијум, већ зато што је она једина непротивречност наше егзистенције. У вери је живот саморазумљив, чак и Рајкин, но без Бога хладан и ‒ бесмислен. То знају сви они који су (и) роман Госпођица непажљиво читали.
Пре пар месеци се у издању београдског Виогора појавио роман Светислава Пушоњића – Линија основног правца (Београд: 2023). Генерацијама рођеним после средине осамдесетих ово је већ тема са којом немају никакав лични додир. То не значи да није намењена и њима, али ће је они свакако читати другачије од нас који још памтимо естетику испраћаја у војску, апокалиптичне амбијенте касарни, десетине чудних скраћеница. Овај роман није ратна проза, али од тога није превише удаљен. О војном року је реч. У Србији почетком овог века.
Читавих осам месеци војног рока артиљерца децембарске класе (Душана) стало је у овај роман – од његовог пута од Београда до Алексинца, до последњих војничких дана у касарни Делиград. То, међутим, није само прича о војсци и војничкој свакодневици, већ и шира слика једне судбине и једног друштва у времену великих промена и хаварија 2002. и 2003. године, можда последњим годинама 20. века у Србији. Писана је оштрим и друштвено некултивисаним језиком, па трагачи за баршунастом реченицом и пасторалним описима природе и живота југа Србије ту неће наћи ништа за себе. Читалац се од прве до последње стране излаже експлицитним истинама, које узнемиравају и изазивају мучнину. Стари редитељ Жика Митровић говорио је да добар филм треба да уздрма човека и буди га из сна. За Митровићеве истомишљенике ово је баш прави материјал.
Нешто о сопственој позицији читаоца. У касарну удаљену педесетак километара од Делиграда ушао сам средином децембра 2002. године. Вероватно истог дана када и протагониста Линије основног правца. Отуда сам са посебном пажњом и емпатијом читао овај текст, тражећи и проналазећи у њему и сопствена искуства.
*****
Пушоњић у свом роману посебно тематизује социјални амбијент који је артиљерац Душан (београдско дете) затекао у алексиначкој касарни. Тај проблем јесте једно од важнијих општих места феномена војног рока. Урбани и описмењени се напречац измештају у народ, о којем су понешто начули и читали. То већ слути на драму. И у роману би тако. Као црвена нит провлачи се кроз роман ова Душанова борба за место под сунцем. Тај друштвени експеримент се разрешава тек пред крај књиге. Овде аутор није благонаклон према свом протагонисти. У његовом држању нема много тога херојског. На трауму реагује отпором, али и узмиче, пада у кризе. На овом месту опет се присећам Жике Митровића и његовог Марша на Дрину, тачније борбе поручника Веце за позицију у батерији. Митровићева батерија је усред церске кланице прихватила младог поручника, а сличан је био и епилог Душановог конфликта са својом јединицом.
У роману затичемо и љубавну причу. То такође иде уз војску, али такве су приче по правилу фелеричне. Читалац који у Пушоњићевом роману тражи филмски љубавни заплет и расплет на погрешном је месту. Душан није Зек Мејо (Официр и џентлмен), нити такав постоји. Читалац ту стрепи, пита се да ли ће се аутор на овом месту оклизнути и закокетирати са клишеом, али то се не догађа. И писац и Душан су из приче изашли на животу и човеку прикладан начин.
Разрешење ове две драме – однос са батеријом и локалном новинарком – књигу уводи у мирнији ток. Ипак, малу тензију уочавамо и приликом Душановог одласка из Алексинца на завршетку војног рока. Душан са извесном сетом и топлином преиспитује свој однос према овом месту, па је то и повод да размислимо о емотивној и мисаоној позадини такве промене перцепције. Да ли је у питању штокохолмски синдром, или спознаја да је живот споља заправо још гори?
Тема романа је чврсто ситуирана у друштвени контекст и то књизи даје општију димензију. Читаоца ће занимати како се из алексиначке касарне гледало на преломне догађаје и процесе у Србији и свету. А било их је прилично. Сама држава је почетком 2003. године променила име. Савезна Република Југославија је фебруара 2003. године преименована у Државну заједницу Србија и Црна Гора. Име је, самим тим, променила и војска. Децембарска класа ’02 је војни рок започела у Војсци Југославије, а окончала га је у Војсци Србије и Црне Горе. Мењале су се и униформе. Марта 2003. године убијен је српски премијер, а истог месеца коалиција предвођена САД напала је Ирак. У Србији се одвијала економска транзиција, која је за собом вукла економско развлашћивање државе и појачано друштвено раслојавање. Неснађени су називани губитницима транзиције, а у јавности су неретко представљани као неприлагођени лумпенпролетаријат, неспособан за напредак и ментално заглављен у самоуправљању и социјализму. Посебно тешко било је стање на, иначе пасивном, југу Србије.
Одјеке свих тих тема налазимо у Линији основног правца. Кроз утиске главног јунака романа и периферне ликове сазнајемо доста о духу тог времена на опустошеном и намученом простору српског југа. За историчара, књижевност мора бити легитиман историјски извор, па ће истраживач заинтересован за овај период моћи да у Пушоњићевом роману препозна оно чега у документима и статистикама нема – последице овог друштвеног преврата на живот поражене периферије.
У општем друштвеном колапсу пострадала је и војска. Слику демилитаризоване Србије у првој деценији овог века налазимо и у Пушоњићевом роману. Душанови артиљерци нису награисали на Церу, попут хероја Митровићевог спектакла, већ су пали под ваљак напретка. Тако је старији водник завршио готово на улици, а капетан отишао у гастарбајтере. Престала је да постоји и касарна Делиград.
Ове дигресије у роману употпуњују мучне утиске читаоца. Ту не налазимо ништа забавно, ни лепо. Рекло би се – збир личних и колективних траума. Нијансу оптимизма видимо на самом крају. У двојици сељака који су требили коров око кукуруза Душан је видео персонификацију будућности („два кротка који ће населити свет“), али и то тек „једном, кад пропадне све“.
На крају, остаје нам да приметимо и то да је генерација којој припада аутор последња која ће моћи да из прве руке напише овакав роман. Професионализација војске и укидање војног рока лишиће новог човека тог јединственог искуства. Тако у овој књизи видимо и реквијем за једну војску, а можда и за један народ. Попут протагонисте романа, и читалац ће са неизбежном носталгијом размишљати о колективним и индивидуалном консеквенцама укидања војног рока. Касарна јесте била „кућа необична“, у којој су накратко страдали комфор, слобода и индивидуа. Ипак, у њој се непосредно спознавао живот и учила борба. То није био тек мали бенефит. Лишен проласка кроз тај државни пургаторијум, нови човек и нови народ себе су поштедели понеког ожиљка или промрзлине, али и пропустили прилику да боље погледају у себе и око себе. За пут у нестанак то је свакако повољна околност.
Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.
Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.
Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Figurina od smole
Lutka skrivena u godovima drveta (njegova najintimnija ličnost; pra-pra-unuka podzemno-sunčane starice) postaje vremenom svemanjaimanja – u korist svojih proširenih odjeka kojiprate, talasajuipreokrećunjenuprvobitnunameru: daizađenapoljeiudahnetalasdaljneatmosfere.
Zbog te nemogućnosti, ova lutka se žarila u samoj sebi, a mozak joj je proključavao – postajući sve više nalik purpurnom jorgovanu. Tako je ona isušila sokove stoletnog stabla, a ono-kao-umiruće počelo je da ispušta smolu, nektar samopomazanja (suze davno zaboravljene starice).
Kapi smole padale su na zemlju s jedne adventivne grane, i stvorile ljudsku uspravnu figuru. I kada je sputanost žive lutke dovela do ključanja njenog mozga – i kada je ovaj isti oslobodio munju,koja je rasula cvetiće sopstvenih mu misli kroz gornje-nebesko crnilo – nepomična figura-od-smole se ispuni bojama /ovog posmrtno-sunčanog vatrometa/; te oslobodi vlastite mirise potekle od žrtvovanog prastabla. Tad ona načini prvi pokret, proistekao iz njene sopstvene (– s polukružnim vremenom naizmenične tiranije tamnog starcaisvetle starice više nepodudarne –) volje.
Persefona & Hekata
Dah neutažive osame huji kroz strune njenog tela dok naporno hodi po predelu odbeglog sećanja. Samosagorelo zlo rajskog preobilja Lemurije svelo se na ogoljeno granje puno zimski usnulih koštica, zrnca besmrtnosti u zaboravu. Kada upadne u procep planinskog zemljišta, granati izdanci njene glave i udova spašavaju je od pada u ponor svezaborava. Uspinje se ona polako ka planinskoj kolibi svoje starice, koju zna samo iz nepamćene davnine. Goni je srp narastajućeg Meseca, dok je usporava srp opadajućeg. Čas je Khora čas Hekata. A ta se dva oprečna srpa (zakrivljena zrcala) najzad spojiše u kolut novog podmlađenog lica Staričinog i onog koga čini reljef nepoznate Mesečeve poleđine. To je lice koje je ostavilo svoj otisak na Severnom polu još-ne-učvršćene kugle zemaljske. Tu je izdubilo zelenu dolinu, raj nepamćenog vremena izmaknut iz opšte struje kretanja sveta.
Leptir s krilom od jesenjeg lista
Gusenica što iz usnule lutke razavija krila, plamteći prst od rascvetalog voska, ili beloplavetna kapa vidovnjaka, osuđeni su na prevremenu smrt, gašenje…
Pogled unazad, na izvor vlastitog života (postojanja) – u izbočini napuklog ogledala, odškrinutim vratima onostranog, ili pećini ukrštenih stakala jugozapada, gde je zacrtan put kroz njegove zubce: put koji ne vodi nikud do li uokrug štapa zabodenog u vodeni početak pri šupljem stablu podzemlja…
Odatle se – iz podvodne petlje tog korenja – razvezuju slepe ulice: one što teku ka pustoši jugoistočne strane, kud zaludno streme jablanovi pokušanog pogleda na budućnost…; dakle, rukavci nečije izbegnute smrti u preobilju.
Slogan svih smrti u čijem dnu stoji oko treptave budnosti.
Zmija stremi iz purpurne visine rajskog lišća u hladnu plavičastu dubinu ovog stabla – radi pronalaska učahurene lutke, kojoj preotima sunčana krila /postajući zmajem što otperja putem zapada/.
Ali, na nju pade crven jesenji list – kakav joj dâde moć spoznaje sopstvene nad-lepote, što tka svoje šare u žalosti. I tek otad joj čežnja ubogog lutalice, kao i oskudnost zemnog putovanja (u koju se uopšte utiskuje ljudska osobenost) postade milija od (preobiljem ljušteće, odmetnuto podzemne) riznice bestelesnih slika. I ona se tad nêmo zaputi na strmu severoistočnu uzvišicu; mesto čekanja apsolutno novih, pevno-stradalačkih otelotvorenja.
Produžen rep rajske ptice – eho zvonjave zinutog podzemlja – grana je bega mnogih duša iz tamnice suštastvenog.
Kada se Psiheja-život spušta ka senima (Mandeljštam)
“Kada se Psiheja-život spušta ka senima u poluprozirnu šumu, po Persefoninom tragu, slepa se lastavica baca pred noge sa stigijskom nežnošću i zelenom grančicom. U susret begunici žuri gomila seni, dočekujući naricanjem novu drugaricu, i slabačke ruke krše pred njom u nedoumici i s bojažljivom nadom.”
(…)
“Ne čuju se ptice. Imortela ne cveta. Prozirne su grive noćne ergele. U suvoj reci plovi prazni čun. Među zrikavcima reč je bez svesti. I polako raste, kao šator ili hram … O, kad bih mogao da vratim stid okatih prstiju, i ispupčenu radost prepoznavanja. Ja se toliko plašim ridanja Aonida, magle, zvonjave i razjapljenog ponora. A smrtnima je data vlast da vole i prepoznaju, za njih će se i zvuk preliti u prste; ali ja sam zaboravio šta hoću da kažem i bestelesna misao će se vratiti u dvorac senki. Sve nešto drugo prozirna ponavlja, samo lastavica, drugarica, Antigona…”
(Prosveta, Beograd, 2006. Prevod s poljskog Biserka Rajčić)
Ovom knjigom smo dobili zbirku feljtona koje je Vislava Šimborska (1923-2012) objavljivala u krakovskom časopisu „Književni život“, a nakon njegovog gašenja i u drugim časopisima, u periodu od kraja šezdesetih godina prošlog veka pa sve do 2002. godine. I dobili smo nešto izuzetno što ne podleže žanrovskom određivanju. Sama autorka se opredelila za naziv feljton pa ćemo poštovati njen izbor i ovu izuzetnu zbirku „pisanja“ tako i nazvati. Dakle, u pitanju je zbirka feljtona, odnosno svojevrsnih prikaza najčešće naučno-popularnih knjiga o kojima ostali u redakciji „Književnog života“ nisu hteli da pišu. Prikazi su kratki, najčešće na jednoj stranici, često ne govore mnogo o knjizi koju prikazuju, a nadasve su duhoviti tako da čitaocu ne smeta što knjige nije pročitao, niti to što ih najverovatnije nikada neće ni pročitati pošto je zaista malo verovatno da će uspeti da dođe do njih. A opet, posle čitanja ponekog feljtona čitalac će žarko želeti da pronađe opisanu knjigu iako je autorka u svega par rečenica nešto progovorila o njoj.
Iz feljtona, i pored njihove sažetosti ili upravo zahvaljući njoj, može se mnogo toga saznati: o kineskom pismu, Vandalima, istorijatu odeće i dugmadi, higijeni, reptilima ali bez senzacije, mumijama, lokalnom dijalektu istih vrsta ptica, dvorcima u Poljskoj, Kurosavi… Zainteresovanost autorke za svet je beskrajna, dok je njen odnos prema životu ljubavnički što zarazno deluje na čitaoca.
U feljtonima iz ranijih godina dominira duhovitost bez jeda i osude. Autorka deluje kao neutralni posmatrač društva, politike, prošlosti, sveta uopšte, kao da iz vazduha posmatra svet i samim tim što je tu gde jeste ima bolji pregled i bolji uvid u celinu, i time što tako dobro vidi ne može da se ne podsmehne većini stvari. Svakodnevica joj nimalo ne zamagljuje pogled. Čak ni svakodnevica komunističke Poljske kojoj se povremeno osmehne, ponekad i sarkastično. Međutim, u poznijim feljtonima, onim iz 90-tih godina, pojavljuje se osuda novog stanja u društvu. Kao da autorka više nije mogla da se odbrani od pritiska stvarnosti. Čini se da to nema veze sa njenim godinama i onom floskulom o godinama koje (pre)gaze već sa rušenjem čitavog sistema kako društveno-političkog tako i kulturnog u Poljskoj. Zapravo, ne samo u Poljskoj već gotovo svuda naročito u bivšim zemljama Istočnog bloka u koje naglo provaljuje tržišna ekonomija koja uglavnom ostavlja pustoš za sobom kada je u pitanju kulturni život zemlje. Gase se književni časopisi, izdavačke kuće, države prestaju sa finansiranjem kulturnih delatnosti. Ugašen je i „Književni život“ za koji je Šimborska pisala i radila kao sekretarica redakcije preko 25 godina.
Verovatno zato njena reč postaje oporija što nimalo ne umanjuje vrednost feljtona jedino što poneki čitalac, nakon završetka čitanja knjige, može ostati sa osećanjem tuge kao posle pogreba nekog njemu dragog i dobro poznatog. Ipak, tog osećanja se može lako otresti čitanjem britkih pesmama Vislave Šimborske, naročito one (za naš tekst) prigodno naslovljene „Pogreb“:
„tako iznenada, ko bi rekao“
„živci i cigarete, opominjao sam ga“
„nekako, zahvaljujem“
„raspakuj ovo cveće“
„i brat umro od srca, to mora da je porodično“
„s tom bradom nikad vas ne bih prepoznala“
„sam je kriv, uvek se u nešto mešao“
„trebalo bi da govori onaj novi, ali ga nešto ne vidim“
„Kazek u Varšavi, Tadek u inostranstvu“
„ti si jedina bila pametna i ponela kišobran“
„šta s tim što je bio najsposobniji“
„prolazna soba, Baška se neće složiti“
„svakako, bio je u pravu, no to još nije razlog“
„s lakiranjem vrata, pogodi koliko“
„dva žumanca, kašika šećera“
„nije njegov problem, šta mu je to trebalo“
„samo plave i samo mali brojevi“
„pet puta i nikakavog odgovora“
„neka ti bude, mogao sam, ali i ti si mogao“
„dobro što je bar ona imala to nameštenje“
„ne znam, valjda rođaci“
„sveštenik pljunuti Belmondo“
„još nisam bio u ovom delu groblja“
„sanjao sam ga pre nedelju dana, nešto me pogodilo“
„nije ružna ta ćerčica“
„sve nas to čeka“
„u moje ime izrazite udovici saučešće, moram da stignem na“
„na latinskom ipak je zvučalo svečanije“
„bilo pa prošlo“
„do viđenja, gospodo“
„a možda bismo negde na pivo“
„zvrcni mi, da popričamo“
„četvorkom ili dvanaesticom“
„ja ovamo“
„mi tamo“
(Pesma preuzeta iz: Vislava Šimborska, Izabrane pesme, Treći Trg – Čigoja štampa, Beograd, 2014, priredila Biserka Rajčić, s poljskog preveli Petar Vujičić i Birserka Rajčić)
Ове године навршава се седамдесет година од смрти Димитрија Митриновића. Тим поводом доносимо интервју с професором Ендрјуом Ригбијем који је 1984. објавио Митриновићеву биографију.
Како сте почели да се бавите Митриновићем? Који су били први утисци по сусрету с његовим ликом и делом?
Треба разумети да је бављење Митриновићевом биографијом за мене била последица сарадње са онима који су остали блиски Митриновићу након Другог светског рата, нарочито Хари Радерфорд. Он ме је контактирао након што је прочитао моју књигу о алтернативним животним стиловима (Alternative Realities). У то време нисам имао неки други пројекат у плану тако да сам прихватио његов позив. Срели смо се неколико месеци након првих писама и постао сам заинтригиран. Мислио сам да би из тога могла да настане друга књига што би било добро за моју академску каријеру и осећај сопствене вредности.
Почео сам да гледам на себе као на академског занатлију – прилично сам добар у занату који сам одабрао. На мене су утицали људи с којима сам истраживао Митриновићев живот. Али то је то што се тиче те теме. Након што је тај пројекат довршен, прешао сам на наредни!
Објавили сте Митриновићеву биографију пре скоро 40 година. Како је изгледао рад на тој теми у то време? Да ли сте знали за биографију Предрага Палавестре?
Моји сарадници су знали за његово интересовање, али Дејвид Шилан, колико се сећам, није био нарочито одушевљен истраживањем. Али то је само мој утисак и не треба га разумети као критику неког чији рад никад нисам читао. Док истражујем оклевам да читам радове других који раде у истој области – желим да рад буде потпуно мој, а не других. Моји главни извори, сем разговора са сарадницима и њихове интерпретације Митриновићевих списа и изрека, били су мемоари оних који су знали Митриновића.
Написали сте одредницу о Митриновићу за британски Национални биографски речник(Dictionary of National Biograрhy). Да ли се данас у Британији зна за њега?
Мој једноставан одговор био би не. Његов утицај на савремене идеје је минималан. Што се Србије тиче, никад је нисам посетио тако да за њу не могу рећи. Сматрам занимљивим што изгледа да постоји пораст интересовања за Митриновића у Србији и другде, што је сјајно.
Које је најнеобичније искуство које сте имали док сте се бавили Митриновићевим наслеђем?Који је највећи изазов у истраживању Митриновића и шта би био циљ будућег проучавања?
Цела његова космологија била је „необична“ за неког попут мене – ја сам из поштене радничке породице, нимало интелектуалне ни уз највећи напор маште, и имао сам прилике да користим бесплатно образовање док сам био студент. Митриновић ми није био привлачна тема – али на мене су снажно утицали људи који су били под његовим утицајем. Свако од њих био је значајно људско биће и био сам поласкан тиме што су мој рад видели као значајан. Разлог зашто сам се трудио да пренесем његове идеје у читљиви енглески био је интегритет, искреност и охрабрење оних које сам сматрао својим сарадницима, а понеке и својим пројатељима. Лично ми је највећа тешкоћа било читање неких дела написаних двадесетих година која су деловала антисемитски – мада сам схватао да начин на који користи термин „аријски“ треба ставити у историјски контекст, то је било написано пре апсолутног варварства Трећег рајха и његовог геноцидног плана.
Негде сам већ писао о осећају нелагоде који сам имао током истраживања и путевима радозналости којима никад нисам кренуо (што је резултат бојажљивости и жеље да не кварим радни однос и пријатељство које сам успоставио са мојим сарадницима). Никад нисам успео да истражим аспекте Митриновићевог сексуалног живота или његове финансијске ствари (као што вероватно знате, Вајолет Макдермот уништила је оне архивске документе за које је сматрала да не треба да буду доступни јавности у збирци Библиотеке у Бредфорду).
Разговор водио Немања Радуловић
Ендрју Ригби је професор емеритус мировних студија на Универзитету у Ковентрију. Био је дугогодишњи предавач истог предмета на Универзитету у Бредфорду пре него што је прешао у Ковентри као оснивач и управник Центра за студије мира и помирења. Објављена дела: Initiation and Initiative. An Exploration of Life and Ideas of Dimitrije Mitrinović (East European Monographs, Boulder; Columbia University Press, New York 1984; друго издање Dimitrije Mitrinović: A Biography, William Sessions Ltd, York, 2006), Popular Protest in Palestine, with Marwan Darweish (Pluto Press, London, 2015), Sowing Seeds for the Future (Irene Publishing, Sparsnas, 2022).
Moje dete
Na svakom je stepeniku moje dete.
Kada sam pošao, umalo ne zgazih fetus,
posle sam te sve jasnije video,
mir i pra-melodija,
i na pretposlednjem stepeniku ti -
velika -
svi odrazi tvoji sažeti u vruću volju.
Ti si devojka u svećnjaku -
ali, hoćeš li da rasplamsaš svoju sudbinu?
Šta više voliš
Ako je neko nekoga namamio u ogledalo, ti si mene.
Ušla sam na tvoj poziv,
ti si odustala,
predomislila si se što si me pozvala,
a ja ne nameravam da stojim ovde zarobljena.
Ako ja nisam ti, nego otrov koji si u mene ulila, nije li dostojno da otrovu kažeš zdravo, a ne doviđenja?
Ti si mene pozvala.
Ne duguješ li nam jednu čestitu borbu, izvan stakla, rumenu?
Mnogo je smrti u trenutku, namamivši me u ogledalo, znak je da si htela nešto konkretno.
Ako mi ne kažeš zdravo, pozdravljaćeš legla duhova u sobi,
voliš li ti to da se plašiš?
Zagonetke kreveta, škripa niotkuda,
osmesi otpadnika, voliš?
Ako me ne pozdraviš, ako se sa mnom ne izboriš,
neće biti rituala da te sakrije od onoga što ne postoji,
a ono što ne postoji,
na kraju će te rasparčati.
(I ne računaj na kintsugi.
To što se nešto zalepilo
ne znači da je više ikada sa parčadima svojim povezano).
Kuvano jaje
Kuvano jaje mi donesi,
reče mi milo dete.
Gladan sam, kuvano jaje mi donesi,
da ga ofarbamo
u crveno,
da vaskrsne u biftek.
Obale
Jednom ću zaista istupiti iskreno po svaku cenu -
organizovati komunu nesebičnih,
ako ne može on, može on,
ako ne može ona, može ona,
ako ne mogu oni, mogu oni,
toliko je na svetu ljudi.
Ako ne može on, preko prosutog stakla, može on,
Ako ne može ona, posle razjapljenog kreveta, može ona,
Ako ne mogu oni, posle tepiha, mogu oni,
svaki čovek koji je pojeden strahom -
duša mu izjedena,
pamet razosobljena,
udovi pokidani,
mozak u talasima -
postavlja kriterijum koji slede zečevi -
a na svetu je toliko mora tajno vaskrslih.
I ona se lopate plaše,
ali sam sigurna da znaju da ne mogu čitava stati u flaše.
13 džakova soli, čuvenih
Ne da razumeš moja užarena osećanja,
a ni ona pepeljasta, kada zurim u tek začetu tačku na zidu i suzbijam svoj svet u najmanja tkanja;
Svi smo mi i složeni i goli,
ali ja se ne skidam dok mi ne priznaš da smo svi složeni i goli
i dok ne kažeš umrećemo
mnogo pre onih čuvenih trinaest džakova soli.
Slobodno sa drugima jedi,
slobodno sa proceniteljima vremena osedi.
Meni je samo jedno zrnce dovoljno
da vidim šta je strašno.
Preko toga sve je umnožavanje sebe
i ruševina što nećemo da ih napustimo
jer ne znamo kako da uzjašemo, kako da se spram nepreživelog u oku
dostojno namestimo.
Ludačke stvari
Ne mogu obrisati iz pamćenja ludačke stvari. Da se livada koju je kosio Ljevin zove ,,Kalinova livada", da se junak koji i ne učestvuje u ,,Mrtvima" Dž. Džojsa zove Majkl Fjuri. To ne mogu obrisati. A mogu obrisati sve karusele u životu. Ali te činjenice nikada.
Ne mogu obrisati iz koda da je Tesla mislio na Geteove stihove pre velikih otkrića, da su neke princeze uvežbavale lica,
da sam nekome bila prepelica, a taj neko,
da nije lovac bio nikada.
Недавно сам купила три тематска броја часописа Градац, од којих је један посвећен Џиму Морисону. У њему су сабрани препеви Морисонове поезије, најважнији интервјуи, сведочења сарадника, пријатеља и осврти америчких критичара културе на феномен Дорса. Одличан је. Домаћи аутори једнако су добри као и страни, савремени као и они из времена кад је краљ гуштера био жив. Почела сам пажљиво да слушам Дорсе.
Корејски рат и дух епохе
Уметници понекад беже од спознаје да њихово стваралаштво има везе са временом у којем живе. Код Џима је било супротно, био је свестан релације између текста и контекста, поезије и времена. У интервјуу који је 1969. године дао за магазин Rolling Stone, објаснио је да је крај Корејског рата (1950-1953) донео душевно прочишћење у делу америчког друштва: „Очито је да је тада била потребна нека унутрашња експлозија, некаква ерупција. Можда ће се и после Вијетнамског рата, који ће вероватно потрајати још неку годину … опет јавити потреба да се животни нагон изрази, да се наметне.“ Морисон је сматрао да су током историје ратови и монетарни циклуси пресудно утицали на стваралаштво које је, по његовом мишљењу, могло бити свеже само док не би постало свесно своје снаге. Када је све артикулисано, онда је и самосвесно, а то је крај сваког достигнућа. Самосвест води у инцестуозност, енергија и вера тада нестају. Свака генерација која тежи да себе наметне као свесни ентитет, мора да раскрсти са прошлошћу. Морисон је, у ствари, говорио о духу епохе.[1]
Крај лутања
Уметници понекад не воле да изводе „хитове“, не воле да понављају добро познате песме. Они то дугују публици и они то чине, али невољно. Познате мелодије које свирају уживо најчешће не изводе два пута на исти начин, поготово не на онај који је записан на плочи или диску. Супротно очекивањима слушалаца, обожавају да свирају нове песме или оне које још нису добиле коначну форму. Зашто је то тако? Новинар пита Морисона: „Поменуо си да има неких песама у чијем извођењу више уживаш, оне које ти остављају више простора за импровизацију. Претпостављам да мислиш на ствари као што су `The End`и`The Music`s over`“? А Џим каже: „Када се једном нађу на плочи, ствари постају врло ритуализоване и фиксиране. Те поменуте песме су имале отворену, слободну сталномењајућу форму, али чим смо их ставили на плочу, то је напросто престало.“ За уметника је процес лутања и тражења смисао његовог стваралаштва, а публика у томе не може да учествује. Песници су сами, они никога не пуштају у свој свет, ни најдружељубивије међу нама. Нико не може да иде песниковим унутрашњим стазама док варира или изводи једну песму. Када је коначно изведе, када она једном буде записана и стављена на плочу, тада постаје попут мантре, поготово ако се има у виду облик плоче и како се она врти. Другим речима, тамо где се за песника ствар завршава, за публику почиње. Тамо где је песников крај лутања, ту је ваш почетак потраге. Али на том месту између песника и вас настаје непремостив јаз, као да ви стојите на једном, а он на другом грчком метеору и чини вам се да можете да га додирнете, да га јасно видите, али вас дели понор.
Интервју и поезија
Морисон је волео интервјуе јер их је сматрао уметничком формом, био је брбљив и отворен, одговори су текли глатко, живописно и ентузијастично, све док га не би питали за књигу поезије. Џим би се смркао и осетио би се нагли пад:
Сали: Како иначе напредујеш са књигом?
Џим: Мислиш на ову која је објављена? Па не знам… Књига песама углавном и не успева…
Сали: Не иде баш тако добро.
Џим: Па, да. Не. Песничке књиге махом не долазе до већег броја људи.
Крај, прелепи мој друже, мој једини друже, крај
Од свих песама, у зборнику је The End најчешће коментарисана, анализирана и контекстуализована, готово да нема чланка у којем се не помиње. Морисон је био склон импровизацији текстова и вербалним узлетима током наступа. Један од аутора написао је да је на концертима Дорса изгледало као да се ништа не дешава, али да је публика знала да се од Морисона могло очекивати било шта, те да је бивала спремна на свашта. Свашта се и дешавало. Једне ноћи је, изводећи The End(„…атоналну тужбалицу о неуспелој љубавној вези са непредвидљивим ритмичним замахом током које је Морисон залазио све дубље на лирску територију, а током које су га публика и особље нетремице пратили као омађијани), изговорио оно што нико није очекивао, нити разумео: оче, хоћу да те убијем; мајко, желим да те јебем. Мрак. Уследиле су забране наступа бенду, извођење Морисона пред суд и фројдистичке анализе о његовој едипалној природи. Но, понуђена су и другачија објашњења. Микал Гилмор је писао да певајући о својој жељи да сатре оца и напаствује мајку, његово извођење није звучало само убедљиво, већ на неки начин и праведно. Његове су песме представљале спознају да је старија генерација издала своју децу и да та издаја захтева љуту освету. „На крају крајева, ако ваши родитељи – као и бахато и моћно друштво око вас – третирају онај одважнији део омладине као непријатељску силу, зашто онда не бисте `поубијали родитеље`, макар и само у метафоричном изливу? Уопште не чуди што су Дорси били тако омиљени међу америчким војницима у Вијетнаму, што су толико значили деци која су тамо била послата да убијају или буду убијена у име угрожених идеала старије генерације.“ То је била тек прва у низу од занимљивих интерпретација наведеног инцидента. У зборнику их има још, на пример, допала ми се претпоставка да је Френсис Фукујама у својој познатој књизи Крај историје могао бити инспирисан оним што је Морисон предосетио: да нема даље, да је дошао крај западном друштву. Песма The End је песма у којој се мит обистињује. То би за историчаре могла бити инспиративна тема: да ли ми живимо живот какав је Морисон запевавао, јесмо ли ми део тог Запада који долази до свог краја? Тамо негде пред крај зборника, песма се чита на још један начин, леп и нежан, у том тумачењу зна се ко спада у „ми“, а то „ми“ је топло, нема везе са општом историјом. Морисон је имао велику средњошколску љубав и прва три албума инспирисана су и посвећена тој девојци са којом се Морисон растао пре него што је упознао Памелу. Песма The End инспирисана је њиховим растанком. Па да, отуда оно beautiful friendи оно my only friend, па и оно додатоThe Endкоје ствари запечаћује.
All the children are insane, waitihg for the summer rain…
Морисонова генерација се побунила против својих родитеља, али није јасно ко је победио. Једино што јесте јасно је да су деца у свакој наредној генерацији бивала све питомија. Михал Гилмор је писао о томе како медији и друштво инфантилизују малолетнике и како их третирају више као поводљиву децу него као скоро одрасле људе. Може бити да смисао тога и није толико да се заштите деца, колико да се заштите одрасли: „Тешко да ће америчко друштво икада више малолетницима допустити слободу какву су накратко уживали шездесетих и седамдесетих година 20. века. Моћ младих је данас углавном сведена на куповну моћ – а и ту се, уколико клинци крену да купују много Еминемових компакт-дискова или много контроверзних видео игрица, брже боље огласе продорни и врли аларми да нас упозоре на `ову данашњу децу`. Јесу ли постала опасна. Шта ако су стварно… полудела?“
Морисонов пријатељ сведочи како је Џим његовом сину за десети рођендан донео неки индијански инструмент. Сео је поред дечкића слављеника и показивао му како се свира: „гледам их, два детета седе на троседу“… Данас се чини као да је Морисон био нека митска појава, дете које је играњем, певањем и скакањем потресало америчко друштво. Изгледа као да је младост некада била моћнија и прозорљивија, и Јесењин је млад направио поетско чудо, а Бора Станковић је млад написао Коштану, како су они тако млади све то знали? Какав је демон незаинтересованости савладао младе данас, шта их је успавало?
Сећање даје значење
У једном тексту се каже да рокенрол обожава контексте, да је то музика која се радо препушта слушаоцима да је чврсто упакују у значења створена у тренутку, значења којима ће памћење накнадно придати историјски смисао. Памћење је друга по важности компонента слушања музике, одмах после непосредности, важније је од самих текстова, музике и лепих лица. Свако слушање Дорса, осим оног када су људи могли уживо да их чују, је историзовано слушање музике. Свеједно је да ли сте почињали да их слушате 80-их, 90-их, нултих или се у то упуштате данас. Грејл Маркус описивао је слушање Дорса 90-их: „Супруга и ја смо стајали у реду са мноштвом људи који су били у тинејџерском добу или у двадесетим годинама. Имали смо осећај као да смо изгнаници из времена, чекајући с људима који су, чинило се, хтели да покажу да оно што смо ми некад ишли да слушамо сваког викенда припада њима, а не нама. Питао сам се зашто они немају неку своју културу којом би могли да нас надмаше.“ Можда зато што су се и они из деведесетих година прошлог века заглавили у The End-у, у епохиThe Enda.
Неко други је слободан
Дени Шугермен је описао како су Дорси генерацију у којој су се појавили ухватили неспремном, како нису остављали могућност избора и како су ишли тамо куда их је Морисон водио. Била је то, како каже, масовна хипноза. Али се пита да ли је логично очекивати да неко заувек преузима ваша путовања, да ли је логично бити увек у улози путника, никада у улози возача? Морисон је био у извидници за остале, јављао је да слобода постоји и слобода је људима 60-их година 20. века масовно почела да се указује. Ипак, има нечег помало морбидног у односу песника и публике, Морисона и његових слушалаца: шта значи платити карту за концерт да бисте слушали како је неко други слободан и како слобода негде постоји? Купити нечију књигу поезије да бисте воајерисали туђе умеће љубави? Људи плаћају да би видели како други верују у себе, како изражавају себе и сопствено искуство. Међутим, критичари примећују да Дорси већ 1968. године нису изводили слободу, него њено нестајање. Постајали су робови сопствене слободе и индустрије, прерастајући у фолклор као што су Влајне-падалице почетком педесетих година престале да падају у транс, а културно-уметничка друштва то почела да изводе као једну од фолклорних тачака по Источној Србији.
Слобода у школском уџбенику
Морисон је Блејков настављач. То је било могуће услед чињенице што је Вилијам Блејк у англосаксонској култури у Морисоново време већ представљао део опште културе. Зоран Пауновић пише нешто интересантно: „Као да су они чији је задатак био да брину о васпитавању омладине намерно покушали да га (Блејка) учине безопасним тако што ће га читавог сабити у свет раног детињства – којем он истински и јесте припадао, с надом да ће ту и остати, безбедно пацификован са својом тако опасном и тако заразном анархичношћу. Онда је његов тигар, макар и привидно, припитомљен тако што је постао mainstream јунак из школске лектире. Лагана за памћење због свог хипнотичког ритма, ова се песма најчешће нуди деци као штиво подесно за учење напамет, а притом још прикладно са дидактичке тачке гледишта по својој „зоолошкој“ тематици. Због тога се и заборавља брзо као и само детињство, али се памти онако како ми памтимо песме Чика Јове Змаја – као део света који више није наш.“ Али, Морисон је, каже се даље, Тигру допустио да одрасте: „Знате ли да слобода постоји у школском уџбенику?“, подсећао је Морисон на доступност те слободе, док је Блејк објашњавао пут ка њој: кроз двери спознаје (Doors). Морисон је, попут Блејка, живео у време у којем се осећала неизбежност и неопходност револуције, проваљивања на другу страну.
Давао се женски
Мужеван, женствен или андрогин? Мужеван, али се женски давао, давање је женска особина, а он је то радио целим својим бићем, и кроз поезију и кроз наступе, па и физички. Имао је разне надимке у историји поп културе, поред осталог упоређиван је са Еросом, али Валас Фаули сматра да би му више пристајао надимак: курос – млад и привлачан мушкарац којим се некада изражава похвала љубави, а понекад је симбол младића који окрутно кињи старије људе.
Песник као мајка
Уметност даје шарм и лепоту ружним стварима. У томе је њена снага. Тешко прихватамо истину да уметност за свог уметника представља проклетство које он свакодневно проживљава (у Паризу је, у стану у којем је умро, пронађена свеска у којој је од корица до корица исписао: Боже, спаси ме). Свет је мајка која песнику нешто говори, али не нуди никаква објашњења за то што каже. Песник није нужно и мислилац. Песник даље, попут мајке, само изговара, никад не објашњава то што каже, он не правда своје речи, а деца морају да слушају. Џимов свет није био ни демократски, ни тирански, ни рај, ни пакао, него свет поезије. Можете да уђете у њега и да тамо останете ако вам је лепо, у том свету има места за све. Можете и да изађете ако вам је гужва. Врата као врата, отварају се и затварају, па и закључавају, са обе стране. Неки ту полуде, неки умру, а ко преживи треба да зна да је он тај на којег га је Морисон упозоравао.
Џим је рекао да је херој онај ко се буни против чињеница живота.
[1] Реч епоха (epoche на грчком) значи обустава. Појам потиче из пиронистичке филозофије и означава стање ума у којем је расуђивање обустављено да би се постигао спокој. Пиронски филозоф Секст Емпирик каже: „Обустава је умиреност ума захваљујући којој ништа не поричемо, нити потврђујемо“. Пјер Паоло Пазолини, Фашизам антифашиста, Оксиморон 2023, 81.
Драган Хамовић (Краљево, 1970), пише песме, есеје, критике, прозу и радове о српској књижевности и култури. Радио као библиотекар, уредник, а сада је научни саветник у Институту за књижевност и уметност у Београду.
ИЛИРИК
На подручјима старог Илирика,
Мрежи топоса крвавих епоса,
Драматика је, неретко лирика,
У смеси која бива и несносна.
Вечно припити. Не може трезније.
(Чокоти земни а сладост соларна!)
Ми, ветерани из горње Мезије,
Осетљиви на питања морална.
Ратник сам, извор и увир кајања,
Крто оруђе, са роком трајања,
А бивше време пије и једе ме.
Границом царства која се устали,
Ми, несмирени, од борбе сустали,
Кућимо себе, последње бедеме.
УЛИЦОМ МАЈКЕ ЈЕВРОСИМЕ
Низ трасу Улице Мајке Јевросиме
Струја ме понесе и тако носи ме.
Здања се надносе, заседе удесе,
Обруч без пробоја кроз кањон Сутјеске.
Свега је превише, мајко Јевросима,
Телу отежалом на кртим костима.
Мани се подука, госпо Јевросимо,
Увозне моралне лекције сносимо.
Снаге су отпора у борби смањене,
Прте на савести мртве и рањене.
И даље наступам, асфалт је нераван,
Mимо мапе пута корак усмеравам,
Тражим уски пролаз (како да смислим га?)
Где нема туђинских трупа и квислинга.
СТАРО САЈМИШТЕ
„Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени“
Његош
Сајам је празан a никад празније
Главом што шета, иначе непуна:
Источни, крајњи пункт Ендехазије,
Јудејско-српски лагер крај Земуна.
Нема овдашњих, нема ни странаца,
Нити сликара (прошле су године!)
Ни павиљона, ни падобранаца –
Скокова, давних, са куле Шкодине.
Нема изложби, нити трговања,
Филипса – ТВ огледног програма,
Мајера, Геца, глади и тровања,
Депортација, ни планског погрома.
Нема ни зиме што крати болове,
Погледа који у небо залута,
Нема телеса да Савом доплове
Обезличена, од воде надута.
Ни ромског кварта да се ту лоцира.
Нема бронзане скулптуре модерне:
Нејасне форме која асоцира
На расцеп, кад се човештво подере.
Повест поравна а људи нахере,
Кула тек стрчи да жртве узвиси.
Градови личе на пуне лагере,
Земља на блештав сајам несувисли.
ПОХВАЛА ПЕРИФЕРИЈИ
Случај ми бели барјак пободе,
Уз саучешће воље слободне:
Предајем ти се, градски ободе,
Себе и своје струје подводне.
Град човечића и зградурина,
Урбофилије црква саборна,
Пројектована општа урвина,
Задивљујућа, али напорна.
И свако храна својој звери је
А не верује нико никоме:
Главу – у заклон периферије
И клијај, макар у тлу плиткоме.
Људи се махом лако поводе,
Хрле у сусрет гротлу, средишту.
Ја пловим Теби, тихи ободе,
Аутобусом, ка свом седишту.
АУТОБУСКА СТАНИЦА „МИЛАНА ВУЈАКЛИЈЕ“
Ту је крајња тачка. Сви смо дотакли је:
Раскршће с улицом славног Вујаклије.
Главе препаметне, просечне, приглупе,
Лађе ГСП-а у себе прикупе.
Врата се отворе, возило испразни:
Излазе му стране речи и изрази.
Линији што кружи, касни и не касни,
Путници остају заувек нејасни.
Људи се размиле, речи из речника,
Чете несрећника и полусрећника.
Житељи прелазе путање опасне,
Не стижући сами себе да објасне.
Смерају високо а спадну на ниско,
Док насеље мукло, ново бежанијско,
Иза ограде се живима прикрада...
Уморнима који пристижу из града...
OPEN SOCIETY
Ако је важнo што дуже трајати,
Робо пролазна роком и порозна,
Укључи се у „Open Society“,
Избор без бола и препун поноса.
Бар на тржишту скупље ћеш стајати
Грађо човечја, фрагилна, потрошна:
Душа је древни „Open Society“,
Много пре фондова Џорџа Сороша...
Нећеш на моћне вечито лајати
Него ћеш гладан свој репић подвити!
Споро се гради „Open Society“
Кад главом зврје све сами хобити:
Могу их кршити и преспајати,
На крају буду опет првобитни.
ЛИТИЦЕ
Живот је све стрмији а човек на литици:
Прво општежитељи па идиоритмици.
Светом који нагважда, светом који тихује,
Стихија у свему је – поредак у стиху је.
Ко ће да нас оличи, прожме и уобличи
Када смо једнозначни, безнадежно обични?
Жива вода отиче – престаје да притиче
У људе опустеле, у часове критичне.
Суплементи насушни и анксиолитици –
Вапе фини варвари и банални мистици
Развучени између небеса и патоса:
Помислим на гребене у подножју Атоса,
Изнад плавих чељусти – литице са Каруље,
Где светле и бораве неки људи жаруље:
Посели су прегледне позиције ивичне,
Извидница пропасти која се попримиче.
Витомир Пушоњић је рођен 27. јуна1946. године у селу Врбову код Пријепоља, као десети, најмлађи син Милована и Божане Пушоњић. Године 1973. дипломирао је српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Прву сатиричну причу објавио је 1968. у Ошишаном јежу, с којим сарађује наредних неколико година. Његови текстови читани су и на студентском радио програму Индекс 202. Од 1973. до 1978. радио је као гимназијски професор у Рудом. Због сатиричних прилога објављиваних у пријепољском листу Полимље пада у немилост локалних власти, те се преселио у Ариље. Године 1980. завршава роман Болесник нашег времена који београдски издавачи оцењују неприкладним и који ће изаћи тек четрдесет година касније. „Реформом“ школа у „шуварице“ постаје „технолошки вишак“ због чега 1981. прелази у Београд, где се запошљава као ноћни чувар, временом поставши кадровски референт. Oсамдесетих објављује у Јежу, Осмици, Репортеру, Политици. Био је члан уредништва електронског часописа Српски лист, а велики број друштвено-политичких написа објавио је на сајтовима Српска политика, Нови стандард и другим.
СТРАХ ОД ДРЖАВЕ
Међу првим сазнањима која сам као дете упио о свету је то да постоји нешто од чега се плаше и одрасли, не само жене него чак и мушкарци. У планинском селу у коме сам рођен прве послератне, 1946. године, страх од власти, вукова и нечастивих сила био је саставни део живота. Скоро свакодневно се причало како су вукови томе и томе заклали коња, ономе десет оваца, ономе раскомадали вола, а нису биле ретке приче да су и на људе насртали.
Ништа мањи страх изазивале су врло честе и уверљиве приче о нечијем сусрету са вештицама, привиђењима и осталим нечастивим силама. Са највећом стравом слушао сам причу о Мику Мосуру који је једне зиме чувао овце у планини и спавао у сенику на штали, док овце одједном не почеше из чиста мира побацивати јагњад или крепавати. Посумња он да ту нису чиста посла, па одлучи да једне ноћи остане будан, и тако је чекао до у глуво доба док није угледао жену како долеће из мрклог мрака јашући на вратилу, улази у шталу и чим поче да мрмља неку бајалицу све се овце скупише око ње. Мико сиђе са сеника и у жени-вјештици познаде неку Папићкушу из Бучја, ухвати је и поштено испребија, а она излете из штале, скочи на вратило и нестаде, после чега му овце више нису побољевале. Са истом стравом сам слушао и причу о човеку који се враћао на коњу из Пријепоља па га ухватио мрак негде између Доњих и Горњих Бабина. Густа четинарска шума са једне и друге стране пута, нигде живе душе, док се у неком тренутку у шуми зачу сватовска песма. Замало се појавише и сватови па право пред тог човека. Њихова песма и весеље све јаче, а пред свима иде чајо са чутуром који прилази човеку и нуди му да отпије. Човек узе чутуру и само што се прекрсти и рече „Боже помози“ пре него ће отпити, а они се сватови разбежаше уз страшну цику и нестадоше у мраку.
Према свим таквим причама и вуци и вештице нападају углавном ноћу, па је у мени страх од мрака остао до данас. Приче о Власти и Држави биле су некако другачије, па ми је као детету страх од њих био неупоредиво мањи, али по свему се видело да се за разлику од мене одрасли много више боје Државе него вукова и нечастивих сила. Можда и због тога што су се вукови могли растерати алакањем, штапом или пушком, нечастиве силе ако се прекрстиш, а од Државе која напада и дању и ноћу не можеш се одбранити никако. Страшне приче биле су пуне искежених зуба, очију које језиво светле у мраку и сличних описа које одмах разумеш па ти уливају страх у кости, али приче о Држави обиловале су речима милиција, саслушање, затвор и још нечим иза тога што не разумеш, али видиш да је опасније и од вукова и од вештица заједно. Четник, партизан, реквизиција, банда, ликвидација, социјализам, ској… гомила речи којима нисам знао значење, осим што сам из држања одраслих слутио да са њима нема шале, јер те било која од њих може отерати на неко од места одакле се многи нису ни враћали, а ко се вратио „сав је поцрнио и не проговара ни ријечи“. Да се ради о нечему опаснијем и од вукова и од нечастивих сила, закључивао сам и по томе што се о овоме првом говорило гласно да и „ђеца чују“, а о другом пригушено, шапатом и уз гримасе које стварају утисак најцрњег ужаса. Иако ми је јако сметало што одрасли у кући често разговарају тако да ја не чујем, полако сам схватао да је то зато што су сматрали да је једини спас од Државе у ћутању о свему што она предузима, а ђеца „не умију да ћуте но се излете“, па онога од кога су чули што не треба „оћера милиција“.
Можда сам имао осам или девет година када ми је старији брат Божидар, с којим сам често проводио време у чобанлуку, поверио како се у једно облачно и доста суморно предвечерје заигравао у ћошку са мном, тада двогодишњим или трогодишњим дететом, напрежући слух да разуме о чему то у супротном крају собе тихо разговарају мајка и старији брат Раде, тада двадесетогодишњи момак. Иако је напрезао уши из прикрајка и помно пратио њихове гримасе, разабрао је само да причају о некој жени што кука за децом и да се радило о некој опасности од Државе. Разговор је потрајао, али оно што је на Божидара, а након његове приче и на мене, посебно деловало ужасавајуће, је детаљ када је брат Раде рекао како је нека жена држећи се за груди јаукала: „Јој ђецо моја!“, на шта је мајка смркла лице, завртела главом и жалостивим гласом прозборила: „Сиња кукавица“.
О тој жени и њеном злослутном јауку нико није причао. Но то што сам чуо од старијег брата дубоко се урезало у моје памћење и није ми давало мира. Касније сам покушавао да сазнам појединости о догађају у коме нека жена јауче за својом децом. Многи за то нису ни чули (или су се правили да нису), па сам причу о тој жени једва скрпио и саставио двадесет година касније. Радило се у ствари о стрељању двојице четника и жене четничког команданта у Месном одбору Бабине, о чему ми је тек седамдесетих мој таст Милун Мосуровић, у пола гласа испричао: – Ја сам тада био у армији, али причали су ми људи да су ознаши уватили неку двојицу старијиг људи, да ли што су се крили по шуми ко четници, или неко њин, не знам посигурно, а уватили су и жену неког Рада Ланговића, кога су већ стријељали ко четничког командира, те их све троје повезали и стријељали. Стријељање је било јавно на онијем стељскијем или брашанскијем ливадама, а из сваке куће у Бабинској месној заједници моро је доћи бар по један члан да присуствује. То стријељање је требало свима да послужи ко примјер како ће проћи непријатељи Тита и Партије. Причали су ми, не знам је ли истина, да је Станица из Забоја, кад су ово троје пали мртви, повела козарачко коло и запјевала: „Наша борба захтијева кад се гине да се пјева“. Причали су и да је та жена, кад су јој стријељали чоʼека, неђе у тужаљци за њим рекла: „Осветићу ја мога Рада, мога четовођу“, а неко је од скојеваца, комуниста или комшија пријави властима и они је увате, одведу те стријељају, а двоје је ђеце дојила. Кажу да је вадила сисе и заклињала их ђетињом ʼраном да је не стријељају, али јој није помогло. А кажу да је тај њен чоʼек и као командир био таки да ако није мого учинити добра, сигурно никоме није учинио зла, нити га ко по каком злу памти. Али у оно вријеме, ко те пита какав си чоʼек, него само јеси ли четник, или се прекрстиш, готов си. Сједиш за синијом, а ни у кога ниси сигуран, ђецу су против родитеља наговарали.
Повезао сам све те детаље с оним мајчинским јауком и створио комплетнију слику, али фалило је ту још детаља, те сам наставио потрагу. Тек септембра 2007. године, пружила ми се прилика да сазнам нешто више од Дмитра Брашанца из Доњих Бабина, пошто се главни догађај ту и одиграо. Тада сам комплетирао причу за коју сам, од кад сам је начуо као дечак, осећао да крије нешто страшно. Упитао сам га да ли зна нешто о том догађају, а Дмитар рече да зна из туђих казивања, те исприча следеће: – Раде Ланговић са Рогушја био је за вријеме рата четнички командир. По завршетку рата, партизани побјеђују, заостале четнике ватају и убијају, па се Раде, ко и млоги крио по шуми. Пошто наши људи у сарадњи са Озном нису могли да га увате, наговоре његову жену да му каже нек се преда, па му неће ништа, пошто није имо никака ратног злочина. Жена му тако каже и он изиђе да се преда, а они како га угледај онај маʼ саспи шаржер у њега. И она, ко права жена, свака јој част, неђе у Пљевљима изјави да ће убити двојицу бабинскијег комуниста и осветити свога чоʼека кога су на превару и невина убили. То неко наш (а ко би други него ми) пријави комунистима и они је осуде на стријељање, иако је дојила двоје ђеце, једно тек рођено, а друго око годину дана. Тада су се као четници крили у шуми и двојица синова Мика Стељића и још неки Стељићи. Пошто нису ни њиг могли да увате, Озна и Вуле Брашанац који је био преседник Месног одбора Бабине, одлуче да стријељају Мика Стељу чијих су двојица синова били у шуми. Али Јаков Стеља, један од те двојице Микових синова, једне вечери дотури Вулу Брашанцу писмо у коме му запријети: „Ако се мом Мику или икоме моме ишта деси, све ћу твоје побити и попалити“. Препане се Вуле, па умјесто Мика, он и његови сарадници за стријељање одреде неког Ђорђа Ланговића, који није имо своијег синова, но су му два синовца били у шуми. Не знам шта се ту све збило те Мјесни одбор на крају одреди не само Ђорђа но оба старца и ту Радову жену за стријељање, и то јавно, што значи да је из овијег неколико села свака кућа морала послати по једног члана да присуствује догађају. Кажу да је та жена преклињала да јој поштеде живот, али стрељачки строј је извршио наредбу и пали су све троје, пошто су били међусобно повезани. Ваљда је рафал промашио некако Ђорђа, па се старац у џоки придиго и реко: „Поштедите ми живот па ћу вам рећи ђе су ми синовци“. Крсто Лучић, преседник Среског одбора у Пријепољу, на ово је оштро одбрусио: – Дотуци говна, да не ломи људе! Један Мартиновић из Бабина, не знам му име, после је одселио у Банат, уперио је пушку, али није мого да пуца, јер га је чича кога је знао ко себе, гледо право у очи. И док је тако оклијево, пришо је Раде Дивац, онај што је Титу оне године кад је заноћио у Дивцима код Пријепоља однио кило меда и кило кајмака, и пиштољем чичу посред чела. Кад сам прије неђе реко Драгу Стиковићу да је ондај ко главни ознаш убијао људе по Бабинама, реко ми је да је он тада био у Прибоју, а да су то радили Радисав Мартин и Крсто Лучић. Е ово сам ја слушо од људи, а ако има још шта да се каже најбоље ће ти испричати Мѝћа Брашанац, он је присуствово том стријељању.
Тек сам после ове Дмитрове приче схватио што су се мајка и брат Раде онда онако сашаптавали преда мном и Божидарем (што ја нисам памтио јер сам био сувише мали). Раде је ишао испред наше куће да присуствује стрељању, а по повратку је причао мајци шта је видео, па су обоје били ужаснути и од силног страха то више никад нису смели поменути. Позвао је Дмитар Мѝћу кад сам га замолио, али се Мѝћа изговорио да не може причати о томе јер није присуствовао, а Дмитар ми је напоменуо да ако о овоме будем писао не помињем његово име. Нисам га послушао, не из непоштовања, већ зато што сам његов опрез након толико деценија од догађаја сматрао претераним и безразложним. Али је и Мѝћино и Дмитрово реаговање посведочило колико је велики и далекосежан страх који су комунисти посејали у народу пошто су га „ослободили“. Њихова немилосрдност према недужним старцима и мајци која доји двоје деце уплашила је не само присутне сведоке, него и оне који су само слушали о страшном догађају.
Вукови су се одавно проредили и престали да важе за опасност, растеране су и нечастиве силе преко школа и других средстава пропаганде, па је и страх од њих нестао. Нестала је и она комунистичка, скојевска, ознашко-удбашка социјалистичка Држава, дошли су нови људи и нови поредак, али страх од оног „оћерала га милиција“ остао је исти као и педесетих година, те људи и даље не знају што знају, а што виде – не виде.
Јована Дишић (1987, Пожаревац) основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за српску књижевност и језик са компаратистиком. Управља Библиотеком „Никола Сикимић Максим” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм БиблиоСалон. Научни радови из народне књижевности, фолклористике и савремене књижевности објављени су јој у часописима и тематским зборницима. Главни је и одговорни уредник књижевног часописа „Максим“, који издаје библиотека у Кучеву. Ауторка је романа „Вакуум” (Вулкан издаваштво, 2022).
КАТАНАЦ
Данас је збиља леп дан за сахрану и лагану шетњу до гробља. Већ ми је вруће у црном, али уживам у начину на који ми се хаљина увија око ногу док корачам. Могу набројати на прсте колико сам пута крочила у ово двориште. Не сећам се да сам икада била у кући. Чудно, када се узме у обзир да мој тата овде одувек често борави. Нарочито откако живи сам. Сахрана ми је преко главе, али ме не потресају. Разврставам их и памтим према лепом или ружном времену. Ретко на њих и идем. То се од мене не очекује. На ову сам, ипак, желела да дођем. Није ово само погреб блиског татиног пријатеља, ово је погреб и једног дела сеоске историје и једног дела мог детињства.
Нисам сигурна колико сам пута уживо срела чика Тому, а још мање колико сам и да ли сам са њим разговарала. Тек сада размишљам о томе. Сећам га се како седи и држи флашу пива у руци, али колико пута сам тај призор видела – не знам. Увек је био ту негде, иза кулиса мог живота, али неопозиво присутан: у татиним причама, у хлебу који је правио, и у том живописном надимку који му је тако добро стајао – Шкемба. Веровала сам, као и сви остали, да је надимак добио због свог огромног стомака. Тек када се разболео, тата ми је испричао да чика Тома у младости није имао стомак, да је био мршав и ситан, а надимак му је наденуо баш он кад су имали 12 или 13 година. Подсећао га је на „неког глумца из неког филма у коме је глумио и Чкаља, јер се тај глумац, не Чкаља, тако звао у том филму“. Довољно је било да у у Гугл претраживач укуцамЧкаља и Шкемба и да пронађем списак глумаца телевизијског филма „Лопови, таленти и обожаваоци“, из далеке 1967. године, у режији и по сценарију Радивоја Лоле Ђукића. И заиста, у том филму Ђокица Милаковић глуми Шкембу.
Стомак је, према томе, порастао много касније и унео заблуду о пореклу надимка. Као да је надимак, који је један сценариста и редитељ смислио, а мој тата наденуо, одредио судбину свог носиоца, а не обратно. Као да је један уметнички лик одредио изглед једног сеоског пекара.
О томе размишљам док корачам ка дворишту, док изјављујем саучешће и пружам упаљену свећу преко сандука, уз поглед строго управљен напред, да случајно кроз окно поклопца-фрижидера не погледам у покојниково лице. Пажњу ми скрећу људи које препознајем. Тата седи на столици у дворишту, и док га посматрам тако окруженог својим вршњацима и људима млађим од себе, не могу да не приметим колико је остарио. Када га питају како је, он кроз смех каже: „Добро сам кад нисам на бандери.”
Мало му је пријатеља остало. За кратко време га је више њих напустило, чак и онај за кога нисам знала ни да постоји док није умро, јер је живео у Француској. Знала сам, међутим, причу о њему: како су он и тата у фићу спаковали чак 36 прасића, ни мање ни више, и продали их на Каленић пијаци. Фића је био и остао неприкосновено, свемоћно возило, возило у које је могло да стане три туцета прасића, али и циркулар за дрва, онај који и сада стоји иза куће, и на коме је пре неколико година страдао и један палац. Тог дана позвао ме је чика Томин син, човек који мог тату посећује чешће него ја, и рекао ми да се тата „мало посекао на циркулар“. Није ми било јасно како се људи мало посеку на циркулар, али испоставило се да прст није био одсечен, већ исечен по дужини и да су га лекари саставили и закрпили. Убрзо је могао да га користи нормално. Нажалост, чика Тому лекари нису успели да закрпе. Његова напаст дошла је изнутра.
Одиста је леп и сунчан дан. То не може и не сме бити свеједно. Нестрпљиво чекам да свештеник стигне и да већ једном кренемо. Зато већ трећи пут излазим из дворишта, спуштам се који метар ниже ка цркви и заустављам се пред вратима пекаре. Тата каже да се на том месту некад налазио кош за кукуруз, и да су он и чика Тома у њему крили торбе када тобож крену у школу, а заправо ко зна где по селу. Тешко ми је да их замислим као дечаке. Тешко ми је да замислим и да је на том месту икада било ишта друго осим пекаре „Стиг“. Двокрилна врата изгледају исто: испуцали дрвени оквир и шест стаклених прозорчића, кроз које се види бела завеса. Улазила сам у пекару небројено пута, кад год је било моје задужење да ујутру одем по хлеб. Кроз маглу се сећам да бих увек унутра некога затекла. Ја бих само раширила белу платнену торбу да баба Ружа у њу убаци топле векне и одмах се враћала кући, али старији људи, највише жене, често су се у њој дуже задржавали.
Пекара је била место на коме су се сазнавале сеоске новости и трачеви, нешто попут јутарњег издања дневне сеоске штампе. Кафана би била оно вечерње издање, али у кафану није свако ишао. Са друге стране, мушкарци сасвим сигурно нису најсавесније слушали и преносили све детаље. Тако се и даље препричава како је један деда замало страдао када се кући вратио само са – хлебом. На сва бабина питања о сеоским занимљивостима одговарао је са: „Не знам“. На већ љутито: „Зашто си ишао кад не знаш?“, збуњено је одговорио: „Па, да узмем леба“. Несрећник није знао да од хлеба постоји и важнија храна.
Јасније памтим своја повремена свраћања у пекару након младалачких пијанки. Без платнене торбе и без стида, грунула бих на иста та врата и једино тада бих у пекари затицала и пекара. Кад би завршио посао, чика Тома би ишао да развози хлеб по околним селима, или да спава, а расподелу хлеба, читаву пекару и разговоре у њој препуштао би својој причљивијој и радозналијој мајци Ружи. У зору, међутим, хлеб се још пекао. Помало изненађен мојим упадом, али без речи, у наручје би ми смештао две или три векне и саучеснички климнуо главом. До куће бих грлила вруће хлебове и јела хрскаве окрајке. Појела сам окрајака и окрајака, а баш ти су били најслађи.
Враћам се у двориште у тренутку када сандук износе из куће. Неко гласно плаче. То не слушам. Мислим на татину причу о чика Томиној женидби – уз помоћ проводаџије. Рекла бих да се младенци нису ниједном видели пре него што су младожења и мој тата кренули на југ по младу. Девојка је била сироче и живела је сасвим сама док јој нису нашли ђувегију. Из далеког планинског села, ситна, али снажна, навикнута на оскудицу, дошла је у меку тестасту равницу и наставила да ради као да јој живот од тога зависи. Никад ми није изгледала као жена која уме да се смеје и тугује, или да уопште има времена за то. А ето – црвене су јој очи од плача.
Делује ми да сандук носе са лакоћом. Да ли је чика Тома услед болести остао без стомака? Црква је одмах поред куће, па се, док траје опело, поново враћам до пекаре, испред замандаљених врата. Иза њих је тишина. На окнима више не стоји само десет година стара умрлица моје мајке, сада је ту и ова сасвим нова. Осећам порив да са собом понесем та врата, да их урамим, конзервирам, сачувам. Она су прошлост које се кроз педесет, шездесет година нико неће сећати. Нико се више неће сећати храпаве топлине којом хлеб из фуруне на дрва греје промрзле руке, ни звука зуба који дробе тврду препечену корицу, ни укуса меда на врућој белој средини. Нико се више неће сећати мириса баш те пекаре – печено тесто, дим, брашно и прашина – а ја га сада осећам у ноздрвама. Колико дуго ћу га памтити? И памтим ли га верно?
Поворка се кроз село креће прилично брзо. То ми одговара. Усресдређена сам на ритам ударања штикли по асфалту. Избегавам да погледам у празне прозоре и празна дворишта. Гледам у ведро небо, пожутело лишће и процветале јесење руже. На гробљу посматрам надгробне споменике и окрећем се на супротну страну када последњи пут отворе сандук. Тата је одједном поред мене, и он избегава исти призор, па тихо разговарамо о мом послу и његовим плановима за бербу кукуруза.
Колико дуго гробља чувају спомен на оне који су на њима сахрањени? Колико је прича о проводаџијама и сиротим девојкама, о фићама и прасићима, ђачким торбама и дечачким играма, надимцима, пекарима и посеченим прстима – већ предато забораву? Сахране ме не потресају, али та мисао ме доводи до очаја. Док одлазим са гробља, покушавам да се ње ослободим. Не успевам.
Ипак, данас је леп, сунчан дан. Понекад је то једино чему нам преостаје да се радујемо.
Музика „на костима” или „ребра”, а понегде чак и назива „скелет моје бабе”, у Совјетском Савезу се снимала и продавала од краја четрдесетих све до појаве магнетофона почетком седамдесетих година. На рентгенске снимке су снимали музику извођача забрањених у Совјетском Савезу, или музику извођача чије су плоче коштале баснословно. Иза гвоздене завесе се тада говорило: „Сада слушају џез, сутра ће издати отаџбину.” Мало је људи могло себи приуштити да купи винил у вредности инжењерске плате, а захваљујући „костима” рокенрол, буги-вуги, бардовска, емигрантска и циганска музика могла се купити за једну или пола рубље. Међутим, за студенте — основну публику — и толико новца је било понекад недостижно. У продавницама се такве плоче, наравно, нису продавале, већ су се могле купити на бувљацима, у мрачним пролазима и улазима зграда. Често су продавци ишли у пару: један би нудио запис и договарао се о цени, а други је стајао у близини са робом испод капута, а како су биле танке могло се сакрити на десетине. Као резултат овог нелегалног договора, љубитељи музике су добијали танку плочу са једном песмом која је трајала не више од три и по минута. Квалитет „костију” је често био ужасан: бука је заглушивала музику, а понекад су уместо дуго очекиване композиције из грамофона допирале увреде онима који су желели да слушају стране певаче. Ипак, такви снимци су се веома брзо ширили, и захваљујући њима је совјетска омладина барем имала представу о „другој” музици. Ако је купац имао среће, са грамофона су се разлегали гласови Петра Лещенко, Леонида Утесова, Вадима Козина, Булата Окуџаве, Владимира Висоцког, Френка Синатре, Битлса, Чака Берија или Елвиса Прислија. Три деценије након што је настала култура „музике на костима”, Виктор Цој ће певати:„Ти си био спреман да даш душу за рокенрол, извучен из снимка туђе дијафрагме”. Златни пас Прихваћено је да појаву „музике на костима” љубитељи дугују становнику Лењинграда Руслану Богословском, који је измислио апарат за запис звука и заједно са пријатељима и ортаком Борисом Тајгиним отворио тајни студио „Златни пас”. Старе рентгенске снимке, произвођачи из „Златног пса” добијали су у градским клиникама — здравствени радници су били срећни да се ослободе смећа. Производњом и продајом плоча, млади људи су зарађивали више од три године, док у Лењинграду нису почела хапшења укључених у овај бизнис. Руслан Богословски је осуђен на три године, а Тајгин на пет година. Апаратура је конфискована и уништена. Међутим, након што су се ослободили, пријатељи су по цртежима обновили апарат и поново започели предузетничку активност. Усавршен, апарат је сада могао, корачајући у корак са временом, записивати и плоче дужег трајања брзином од 33 обртаја у минути. Четири године касније, Богословски је поново ухапшен. За три године боравка у логору, он је измислио начин израде чврстих плоча у кућним условима и, након што је изашао на слободу, успоставио је производњу јефтиних, али квалитетнијих примерака, због чега је по трећи пут био у затвору. Покушаји совјетске власти да искорени „ребра” никада нису били успешни. Међутим, неколико година касније, то је учинио напредак: епоха музике „на костима” је завршена појавом магнетофона.
Američki predsednik F. D. Ruzvelt je 19. februara 1942. godine potpisao Izvršnu odluku 9066 kojom je američkoj vojsci bilo dozvoljeno nasilno odvođenje sa zapadne obale u „kampove za evakuaciju“ svih onih osoba koje predstavljaju moguću pretnju po državnu bezbednost. Iako se u Izvršnoj odluci ne pominju izričito Japanci niti bilo koja druga etnička grupa, general-potpukovnik Džon Devit, komandujući Zapadnog vojnog okruga, uvodi mere koje su bile usmerene jedino protiv Japanca, odnosno Amerikanaca japanskog porekla. Odmah po uvođenju prvih mera pripadnici kineske kao i drugih azijskih zajednica počinju da prave i nose dugmad/bedževe na kojima je pisalo: „Nisam iz Nipona“, „Kinez“, „Filipinac“ i sl. U martu 1942. nakon što je Devit doneo Javno obaveštenje br. 4 kojem su se Japanci/Amerikanci japanskog porekla morali odazvati u roku od 48 sati, započeto je sa njihovim odvođenjem, zapravo evakuacijom, kako su to tada nazivali. U narednih nekoliko meseci oko 120.000 muškaraca, žena i dece je bilo odvedeno prvo u sabirne centre odakle su potom bili raspoređivani i zatvarani po „kampovima za evakuaciju“. Svi su bili zatvoreni bez prava na žalbu, izgubivši ličnu slobodnu i sva građanska prava, kao i svoje domove. Poslednji logor je bio raspušten krajem 1945. godine, a većina zatvorenika je po povratku kući ostala bez ičega. Tokom mandata američkog predsednika Džimija Kartera, ustanovljena je posebna državna komisija koja je utrdila da je zatvaranje Japanca u logore tokom Drugog svetskog rata bilo nepravedno i predložila je da Kongres uputi javno izvinjenje uz isplatu po 20.000 dolara svakom preživelom kao vid odštete, što je i urađeno tokom mandata Ronalda Regana. Prvi ček je bio isplaćen 1990. godine.
Tokom trajanja rata američke vlasti su organizovale „slikanje“ života „evakuisanih“ Japanaca po logorima – zapravo se radilo o „nameštanju“ scena za fotografisanje na kojima su prikazivani nasmejani zatočenici kako obavljaju svoje uobičajene poslove, a sve kako bi se umrila savest javnosti.
Loson Fusao Inada, američki pesnik, je rođen u Freznu 1938. godine, u državi Kalifornija. Pripada trećoj generaciji Japanaca u Americi, otac mu je bio zubar, a majka nastavnica. Tokom Drugog svetskog rata je zajedno sa celom porodicom bio odveden u „kamp za evakuaciju“ prvo u Freznu, a potom u Arkanzasu i Koloradu. Njegova poema „Iz našeg porodičnog albuma“ pruža sasvim drugačiju sliku o „kampovima“ od onih koje je u javnost puštala američka vlada tokom Drugog svetskog rada.
Iz našeg porodičnog albuma
I
"Pre rata"
"Pre rata" to je Frezno, kuća okružena šibljem, dva psa.
Bleki, manji, moj, sklupčan na podu auta, na putu prema lekaru.
Džimi, vučjak mog oca, nije hteo da jede posle evakuacije. Nije hteo da živi sa drugim gospodarom ugasio se, pretvorivši se u kost i kožu.
Više nego ponosni, zvali smo ga pas jednog gospodara.
II
Blato
Blato u barakama - blatnjava soba, noćna posuda.
Blato u rovovima oko baraka.
Blato na cipelama dok marširamo ka menzi.
Blato u močvari gde muškarci seku drva.
Blato ispod natovarenog vagona -
utisnutog u blato teškim točkovima.
III
Pustinjska pesma
1. Ono što smo sakupili
Pošto je malo toga imalo da se radi odveli su nas na strelište da sakupljamo čaure
kada su završili pustili su nas da kopamo između dina da tražimo metke.
Pošto je malo toga imalo da se radi jedan od njih je jurio štene sa spuštenim repom u upucao ga pravo u glavu.
2. Oklopi
Pustinjska kornjača - nešto nemo i čvrsto -
nešto da ukrasi pustinjsku japansku baštu:
drvo puno kvrga, glatke čaure artiljerijskih granata kao ogradica.
Kad čuvar smrska jednu, oklop puca
i sluz iz njega iscuri.
3. Sasvim prirodno
Fazan je istočnjačko stvorenje i sasvim je prirodno da jedan doleti u naš logor
iznureni glađu naterali smo ga da zaigra drevni ples iznad vatre, na crnoj plotni šporeta na ugalj.
4. Pesma 442. puka
Zatočena bića mogu biti čudnovata.
Neka izaberu da grupno
budu puštena da se okušaju
na otvorenom.
5. Telad
Zato što zubar, logično, vozi mesarski kombi,
ja se vozim sa svojim ocem u klanicu popodne.
Ni čekići, ni meci, nisu mogli da ih nateraju da zatvore oči.
6. On podučava
On pipka oči pticama, vuče nožice gušterima
i kažnjava mrave pogledom kroz lupu.
I svojim lukavim pogledom a dečjim licem on podučava o svačijem mestu u društvu.
IV Pesma o Čikagu
Kada je pretnja oslabila postavši ponovo pitomi moj otac i njegovi prijatelji pošli su vozom u Čikago
zbog posla u fabrici za pakovanje opruga. Jedan je tamo pustio brkove i tražio da ga zovu Karlos.
I svi su tamo stvorili dom sa ostalima njima sličnima –
pacovima, stenicama, crncima.
Prevod i uvodni tekst: Danijela Jovanović
Danijela Jovanović
Iz zbirke: Poetry of the American West, edited by Alison Hawthorne Deming, Columbia University Press, New York, 1996, 212-217.
[1] 442. pešadijski puk američke vojske je bio oformljen 1943. godine kao borbena jedinica sastavljena skoro u potpunosti od druge generacije američkih vojnika japanskog porekla (Nisei) koji su se borili u Drugom svetskom ratu; bio je aktivan do 1946; poznat je kao najodlikovaniji puk u američkoj vojnoj istoriji (the Purple Heart Battalion).
Понекад се каже да је Русија имала свој постмодернизам много пре него што је постмодернизам препознат као посебна културни феномен, који умногоме обележава и време у ком данас живимо. То се тиче релативно брзог инкорпорирања европских културних форми, образаца и вредности на руско тло, уз потискивање аутохтоних или раније одомаћених традиција, што је створило осећај артифицијелности тих накалемљених културних облика, али на неки начин и културе и уметности као такве. Симбол те артифицијелности постао је Санкт Петербург, град „усред ничега“ изграђен у релативно кратком року, не историјским развојем, него владарским декретом Петра Великог. Град је изграђен према европским узорима, са јасним позајмицама из европских градова, али не по узору према неком од њих, већ синкретички.
У руској књижевности се рано јавило оно што ће касније бити именовано као „петербуршки рукопис“, а који се односио на низ романа и повести који не само да своју радњу смештају у овај град и чине га донекле својим главним ликом, већ то чине наглашавајући артифицијелност, подвојеност. илузивност, неаутентичност као доминантна обележја културне и духовне атмосфере „Северне престонице“, а која се непосредно одражава на егзистенцију и свест њених становника. Санкт Петербург је, тако, у руској литератури био поприште многих фантастичних наратива, често са примесама хорора и мистерије, гротескних ликова и двојника, чија утварана егзистенција као да одражава доминантну атмосферу подвојености, артифицијелности и илузивности, која често добија демонолошке облике. Многа дела које можемо подвести под „петербуршки рукопис“ дала су значајан допринос обликовању специфичне руске форме „метафизичке сатире“ или „метафизичке фантастике“, коју од Гогоља, Достојевског, Салтикова–Шчедрина, Сологуба и Михаила Булгакова можемо пратити до данас.
Иако роман Е, јбг! (Ах, Куй, 2018) савременог руског писца Владимира Коваљенка неспорно припада књижевном постмодернизму, он своје корене најпре има управо у „петербуршком рукопису“ и богатој руској традицији „метафизичке сатире“. Ово свакако јесте постмодернистички текст, који укршта различите нивое реалности и текстуалне форме, доводи у питање идентитет и интегритет ликова, поседује виског ниво поетске самосвести, пастишности и интертекстуалности, преиспитује уобичајене представе о стварности као целини, па и сам легитимитет појма стварност. С друге стране, овај роман изричито пародира постмодернизам, хипертрофирајући га до мере да он не само да постаје тема и јунак романа, него о основни конституент у роману представљене стварности, али садржи и врло озбиљан полемички став према наслеђу и пракси постмодернизма, као и њиме обликованом „духу времена“, испитујући могућности њиховог превладавања. У том смислу треба читати и, у роману присутан, двосмислен и (ауто)ироничан третман водећих имена руског постмодернизма, какав је Виктор Пељевин.
Започињући као криминалистички роман о мистерији чудних смрти широм Петербурга, роман постепено добија одлике фантастике, хорора, сатире, метакњижевног есеја, пастиша, па и озбиљног философског штива, које у центар ставља на само питање постмодернизма, књижевности и књижевника, тајне писања и уметности, него и природе света (и као творевине и као представе), али пре свега самог стваралаштва и могућности његовог оживљавања у данашњем добу.
Као што се „метафизичка сатира“, колико и „метафизички реализам“ (код, на пример, Достојевског), као најособеније традиције руске књижевности не задржавају на критици или дескрипцији постојећег друштва и стварности, већ покушавају да допру до њихових дубљих темеља, тако и овај роман читав „постмодернистички ватромет“ користи само као повод да отвори питање могућности обнове стваралаштва, а које је могуће тек превладавањем „кризе смисла“, али и вере у дословну обнову одређених традиција, без свести о читавој историји модернизма и постмодернизма која је, макар европском човеку, неповратно променила слику света у односу на традиционалне поретке вредности, институција и симбола. У том смислу, овај роман трага за новим и свежим изворима стваралаштва, који су ипак и пре свега у увек новом и живом свету духа, и у нашој јединственој и непоновљивој личности, који се пробијају кроз читав тај задати постмодернистички репертоар који карактеришу сви могући облици релативизације.
Управо у духу руске традиције промишљања стваралаштва, од које је код нас најпознатији Берђајев, у Коваљенковом роману постоји свест о релативности свега од човека створеног, па и друштвених, културних и институционалних форми, можда и стварности као такве, али и о нечему непроменљивом и увек живом, а које најблиставије заискри у слободном стваралачком деловању људске личности, о нечему у шта можемо заграбити увек, без обзира на спољашње околности, што је увек ту, само ако смо ми довољно слободни и храбри да га уопште видимо, а камоли досегнемо. И да, када је у питању уметност, такво искуство можемо изразити на различите начине, различитим формама, а не само онима традицијом и инерцијом прописаним. Ако не можемо избећи да, уместо природе, материјал нашег стваралаштва буду већ формиране културне па и медијске слике и представе, ослоњени на потенцијале сопствене личности и духовне изворе постојања ми те слике и представе можемо стваралачки преобразити у нешто за нас егзистенцијално, спознајно и онтолошки битно. Односно никада не смемо одустати од таквих настојања и од такве вере, јер тиме бисмо одустали од сопствене човечности, а то је нешто што нико, па ни било какав „дух времена“, не би смео да нам одузме.
Роман Е, јбг! је веома читљив, духовит, свеж и инвентиван, не пати од псеудоинтелектуализма и интелектуалног помодарства, гомилања цитата и референци, као ни било ког облика „засењивања простоте“. Ради се о забавном, али у основи врло комплексном и вишеслојном штиву, које не нуди једноставне и једнозначне одговоре и које се бави неким од најважнијих питања времена, као и нашег света и постојања. Иако поднаслов сугерише да је ово роман о писању и писцима, што у једној равни и јесте, он се бави основним тајнама пред којима сви ми стојимо (па и страховима са којима се суочавамо), враћајући достојанство књижевности, која и у значајно другачијем облику од „златног доба“ руске литературе, али у континуитету са њим, остаје кадра да се суочи са оним најважнијим у нашим животима, трагајући за новим начинима изражавања све сложеније слике реалности. У овом обимом невеликом роману као да је компримовано наслеђе подједнако златног, сребрног и бронзаног доба руске књижевности, отварајући пут ка њеној будућности, па и будућности књижевности, културе и човечанства уопште.
Владимир Коваљенко је руски писац, аутор романа Е, јбг!, Испод ноктију, Ништа и ТокТок. Његова дела су номинована за најпрестижније руске награде, какве су „Нос“, „Велика књига“ и „Јасна Пољана“ и добитник је угледне награде за младе писце ФИКШН 35. Учествовао је у бројним форумима, књижевним сусретима и семинарима и победник је значајног руског списатељског форума „Липки“. Предавач је на универзитету у Санкт Петербургу и редовно држи јавна предавања на теме савремене и совјетске руске књижевности. Објављује у часописима Нева, Дон, Дискурс, Ватникстан, Најди Лесоруба и Дистонија.
Његов роман Е, јбг! – Или прича о загонетној и трагичној смрти Павла Петровича,
проблемима Постмодерне и о проблемима књижевности и књижевника уопште у преводу на српски Владимира Коларића, током 2023. године објавила је издавачка кућа Пресинг.
КАНОН ПОТИШТЕНОГ УМА, Филип Грбић (Вулкан издаваштво, 2023)
Од друге половине двадесетог века, а последњих година интензивније ‒ расправља се о роману. С појавом авангарде он добија лирски тон, што примећујемо код Милоша Црњанског. Надаље губи се његова чврста форма, премда он задржава епски еластицитет, те постаје флуидни жанр који све мање обухвата свет, а све више свет ‒ обузима њега и управља га према својим сазнајним могућностима. Кад се сетимо снажних замаха у прози руских класика у деветнаестом веку, сетимо се и шта је роман тада значио. Он је био одраз људске потребе да се свет пригрли, да се предочи своме сопству и разуме тако да би се у том истом свету ‒ могло живети.
Последњих година роман све више постаје нероман. Пажњу привлачи својим исповедним каракетром и често се чини како је ова карактеристика најважнија не би ли био читљив и питак. У саопштењима многобројних жирија инсистира се на прећутној, мада видљивој сентименталности и способности писца да интимни тренутак преточи у зрело наративно искуство. Укратко ‒ роман све више постаје лиричан, а збивање које покреће сентименте тад по правилу ‒ открива се у своме запећку.
Да би се овакав преокрет у савременој прози догодио, неопходно је да се са тиме сложе писци који су носиоци прозног стваралаштва, а они су се ‒ то није тешко закључити ‒ сложили, јер се догодио још један преокрет којег смо мање свесни: једини истраживачки полигон који мора претходити писању романа постаје душевни, и он није занемарив, можда је и најважнији, али није довољан да би се саградила кула. Неопходно је прислонити ухо на земљу по којој ‒ ми лично ‒ нисмо газили, али која ће открити фреквенцију других тела с којима смо у овоземаљској сродности. Ако пишући роман, пишемо једино о себи, јер једино себе познајемо, онда ми не пишемо роман, већ исповести које могу усахнути као и емоције чија нас је снага потакла да се латимо оштрог пера.
Филип Грбић објавио је недавно свој трећи рукопис и назвао га је Канон потиштеног ума. Након читања ни двеста страница сасвим је јасно да је ово роман, и то ‒ одличан роман.
Фабула је разграната у три крака: на једном колосеку је докони Адријан, на другом његов случајни познаник Дејан и на трећем симпатична млада жена Ведрана. Они су наши савременици, живе у Београду и срећу се у Пионирском парку у шетњи својих љубимаца: њих двојица јер пси траже овакву пажњу, док Ведрана савим случајно пролази стазом, привучена лепим четвороношцима, па остаје задуго у мушком друштву.
Питање које се стидљиво намеће на овом месту јесте: како ја данас могуће срести другог човека кад је већина загледана или у сопстевну егзистенцију или у своје кућне љубимце? Како се ‒ по диктату случаја комедијанта ‒ догоди да хипохондрични и меланхолични човек призове у свој живот двоје људи који ‒ иако веома различити ‒ бивају на истој таласној дужини, у жудњи да учине нешто са собом? На овој невеликој раскрсници догађа се драма која омогућава да овај роман постане надлични и савремен, уроњен у тренутак у којем и даље живимо и из којег не знамо како да се склонимо.
Филип Грбић ‒ као и многи мислиоци овога века ‒ занима се овоземљаским пошастима и проналази у њима каузалне везе. Нимало случајно читамо о вирусу корона, маскама, изолацији, дистанци, финансијским пројектима, економским форумима и председничким ујудурмама. Књижевни јунаци прогоњени су црним мислима, видљиво губе јасне оријентире и њихови компаси постају оно што им други кажу, не и сопствена или интимна спознаја. Не бисмо рекли да они случајно веома подсећају на наше свакодневне сапутнике или сапатнике чији су духовни каблови покидани изван њихове душе. У таквом беспућу постају лак плен различитих болести од којих се ‒ овде, нажалост ‒ не умире.
Роман Канон потиштеног ума инспирисан је једним тренутком и он се ‒ како видимо ‒ није завршио, али његова снага није у темпоралности, већ у универзалности. У којим ситницама је препознајемо? Тамо где писац ‒ видљиво узрастао на класичном роману, у којем се приповеда непретенциозно а мудро ‒ дозвољава да се прича расточи у непрегледни духовни пејзаж из којег се излази само на два начина: или преображајем или смрћу.
Главни јунак одустао је од живота много пре ове већ канонске 2020. године. Одрастао у материјалном изобиљу и Божјем допуштењу да се занима хуманистичким наукама, разочаран у ништавило света и живот удвоје, подређује своје сопство оном са чиме се у животу најлакше носимо, а то су навике и узнемирујуће болести. У њима Адријан проналази скривено задовољство, премда нагалас кука како је поново прорадио гихт ‒ болест постаје израз здравља и живости, једини доказ да човек мрда и да је ту. Његови познаници здравији су, али их муче друге теме: нестабилно психичко стање и деструктивни нагони. Дејан не може контролисати свој бес, а Ведрана ‒ иако психотерапеут ‒ не помаже својој психи, већ је гуши спозајном како је само једном била срећна и како се то стање више никада неће поновити.
Као и у романима Мишела Уелбека, у овом је сивило прекрило сваки видљиви дрхтај тела и нерава, безмало сваки покушај да се човек спаси онда кад спасења нема и да не потоне у опште и извесно потонуће. Међутим, сиви тонови јасни су у кратковидости и уколико се очни вид не издужи, читање се завршава тамо где је и почело: да је можда најлепше и не родити се. Ипак, ако је тако ‒ а ову Софоклову мисао пригрлио би и француски прозаиста и песник ‒ онда је и писање ништавно, као и сваки напор да се о било чему ишта каже.
О чему заправо Филип Грбић говори?
На сто тридесет и трећој страници предлаже да се не надамо како ће икакво добро израсти из оног што се данас збива, јер светом не владају људи, па су наши уздисаји и клицања душе ‒ без икаквог оправдања. Лакомислени читалац, добрано загазио на пишчеву стазу, овде се може осетити поражено, јер мисао не звучи добро: немогуће је борити се људски против нечовештва, другог оружја немамо, па како је вапај израз слабости, и њу треба угушити да се човек једном ‒ не би угушио сâм. Међутим, лепота књижевности је у томе што оно написано најмање бива откривено у свом денотативном кључу, а највише ‒ у оном што још увек није изречено и тек ће бити. Од кога зависи њена речитост? Од читаоца који ће допунити смисао онако како то писац од њега тражи, а овде можда тражи да се не сложи с њим, не зато што је дарежљив и благонаклон, већ зато што је ова мисао дефетистичка и поражавајућа, јер је сива, а сваки писац, поготово писац романа, тражи одбрану света или оног што је од њега остало.
Зато је Канон страшан и леп роман истовремено. Његова страхота огледа се у мимезису, преиначењу стварности у литерарни свет. У свим видљивим хоризонталама не види се његов крај, али ни исцељење, те агонија нараста и преплављује све оно што је још било загледано у Бога. Међутим, лепота је у другом или дубљем читању. Писац ‒ као и његови јунаци ‒ није одустао од спасења, ретко ко би могао тако нешто учинити, али је одустао да га тражи тамо где би потрага била логична: на оним местима која су одувек била усред нас. Премда роман нема религиозну ноту, бар не ону видљиву, јасно је како је човек препуштен себи, не да би потонуо у безнађе, већ да би се из њега ‒ снагом воље и нужности ‒ примакао пуноћи и разлогу због којег је сишао у тамницу. Човек јесте препуштен себи, не као пустињак на броду, већ с позивом да преиспита коме се поверава и ко управља његовим животом. Заточеништво у виртуелном казамату или породичним неслогама, једнако као и међу зверима свеколиког информационог и технолошког доба, мора бити преуређено у своју супротност, јер је другачије пристанак добровољан ‒ да буде како други хоће, да се буде туђа звер.
Историја воли да збија шале с онима који од ње имају рационална очекивања ‒ Адријанова је мисао, и у праву је свако ко ће је превући прстом по свим другим наукама и свим другим очекивањима. У овом чудесном добу ништа није рационално: ни да човек убије човека, ни да човек пожели да свако сем њега не хода овим светом, па зато ни разрешење хегеловске дијалектике не може бити рационално. Оно је виђење истине на другом месту које из овог садашњег ишчезава, али не фактички, већ симболички. Ако знамо да смо умислили како смо болесни, па смо постали таоци хипохондријске парадигме, онда наше знање нема много значаја, јер нас не чини здравим. Ако знамо да су на важним управљачким местима појединци ‒ или читави одреди послушних војника ‒ који доносе нељудске одлуке, онда нећемо ништа постићи дозвољавајући да нас повреди ова страшна мисао. И ако смо свесни својих психичких растргнућа, а не знамо како да се саставимо, онда су наша знања слаба, скоро ништавна пред лавином живота који назаустављиво меље.
Дакле, наше спасење није скопчано с нашим интелектуалним знањима ‒ јунаци ове књиге веома су проницљиви и образовани људи ‒ већ с оним што Адријану, Дејану и Ведрани измиче. Могли бисмо недостајуће коцкице посложити у фиоку на којој пише ‒ предложићемо пишчеву синтагму ‒ морални локдаун. Душевни дамари нису проистекли из погрешних свесних одлука, већ из погрешних несвесних које увек ‒ као по неком ђаволском налогу ‒ наштете оном без чега се тешко кроз живот корача. Свим јунацима, као и свим читаоцима, потребна је љубав и писац у том погледу није нарочито оригиналан. Али ево у чему јесте: врло вешто, језички сугестивно и тачно, композиционо уравнотежено и стилски беспрекорно, показао је како изгледа живот у којем се љубав тек на хоризонту помаља или је уопште нема, па се из кревета не устаје, или се тамо доводе они који ће га испрљати.
Љубав не може бити сасвим рационална одлука, иако нас они који краду наше сопство у то уверавају. Ово темељно осећање мора бити необјашњиво понирање у себе и другог, препуштање сили живота, а грех јој је стати на пут.
Филип Грбић у свом трећем роману, који се чита без престанка, показује милост према великом човеку који је постао мален, а допустио је малом да га надјача. Из тог вртлога нема се сад куд ‒ сем да се пође у непознато, у оне крајолике које погана рука није стигла упрљати, а то су сва места којима корача Господ и откуд се Мефисто сваког пута врати упрљан и блед.
* Телефон главног јунака Адријана већ десети пут бележи на екрану пропуштен позив. Неко упорно зове и овај се не јавља. Може ли се икад сазнати ко је то био и шта жели? Може ли у том баналном позиву бити ‒ нада?
Роман Канон потиштеног ума грчевито порађа наду. Она је ‒ дабоме ‒ скривена од уличних жонглера и сваке духовне површности. Она, као и све што је вредно, остаје у својим старинским одајама ‒ тамо где темељна туга још није закорачила и где не ниче питање: да ли је живи Бог проћердао своје дане на земљи?
Није, као што ни читање Канона не може бити узалуд. Без смисла и добре књижевности нестало би живота, а како видимо ‒ он је ту. Стоји и моли да му се помогне.
Posetila me je Ana, a meni glava u metku, učim napamet pesmu, i ne mogu da je lepo ugostim, jer pravim akrobacije uziđena, već sam i klovn i puž postala. Koliko je teško kretati se, u zemlji, i zidu, peti se uz stepenice: Godinu dana čekala sam biljku iz Australije, posadila je, a onda zaboravila da je zalijem, bez obzira što je kiša bila milostiva, što smrtonosna buba nije bila gladna. Ja sam zaboravila ono što sam volela, i to od silne ljubavi, zaboravila. Malo ubija veliko. Ana me čeka tako lepa, meka, samo se za mene obukla, a ja ne mogu. Čujem ono što sam uvek htela čuti: Došla sam po tebe. Idemo. Svaki glagol završi se na papiru. Ja igram ovde za budale jer imam za koga; Kao da ne bih u nedođiji mogla nepomična da vratim glavu iz metka, da izvučem veliko iz malog, da izvučem san iz jave: da iz vimena uzmem zlatnoga mleka.
Ne ostavlja se dete kod kuće sa temperaturom da spava, ne ide se na izložbu uz misao ma ništa mu neće biti, ne ljube se trolovi i gamadi, ne ide se nigde s grižom savesti – jer niko takvu ne može lepo da te ugosti. I nikoga takva iz podruma nećeš izvući.
Милан Несторовић је мислио да познаје природу рата. Био је дечак кад је видео људе што падају покошени, лако као влати ковиља, у крви осетио кључање мржње и страха који се нуждом преображавају у безглаво, слепо јунаштво. После је често слушао велике приче о племенитости и љубави што тобож кротке сељаке воде у зверске борбе посвећујући их у арханђеле, али више је својим очима и памети веровао. Последњим речима светог човека које је једини чуо, грчевито скопчан за непомична недра из којих је последњи дах изашао са душом као вилин коњиц:
– Мржња Божија. – шапнуо је призренски калуђер Варлам пре него што су га оставили белом албанском богу, као белег међаш српске несреће. Налик на клетву, те две речи у памети уплаканог дечака дуго су се рвале са оним што је одмалена научио о Богу. Знао је за гнев или казну Божију, о томе се у цркви често читало, али никад не рекоше ни Саватије нити од владике чу, да Бог икога мрзи. Схватио је касније. То духовници, богослови, филозофи и учитељи не би ни могли, за стотину година молитве и учења да објасне, јер су велику тајну ратничког срца могли да појме само ратници. Кад се борбе заврше, сахране мртви и живи удахну поново бехар оних шљива што су љубављу калемили, брзо се и та мржња закопа. О њој не сме да се прича, изазива увек, осим пред лицем душманина, згражавање и стид.
– А је л’ ти мали, што си ти пош’о? – Варлам га је упитао мало након што су се на Косову срели. Дечак му се отада прикачио као пијавица.
– Да видим јунаке.
– Па јеси их вид’о?
Није умео да одговори. Вукли су га са собом као мали џак пшенице, шапутали о великим подвизима из прошлог рата, прошле јесени, спомињали имена која су му била сасвим непозната.
– Од крви паметан обневиди. – крстили су се, помицали с места, цоктали, младе жене и стари мушкарци, умотани до чела у поњаве и страх, само су им исколачене очи зверале у срушени свет.
Глупости, заблуде. Човек тек њоме прогледа. Кад су му промрзлу ногу наживо тестерисали као букову грану, није хтео да макне поглед са ње све док се није обезнанио. Тражио је баш да види и запамти, крв своју рођену и кост да одјауче. Да спозна, премлад за ратовање прса у прса, којом се мржњом непријатељ мрзи. Болом који цепа тело надвоје.
– То је Грков унук! – неко је довикнуо трећепозивцима око ватре. Мушкарци су поустајали, крстећи се, као кад се спомене Огњена Марија. Тад је разумео шта значи крв. Са њом се више наследи него што сме да призна човек. Слабости, греси, врлине и безумна храброст. Неосетљивост на бол. Оданост, љубав. И непријатељ.
То је увек исти душманин, зна му корак и лик од рођења. Његово тихо, подмукло присуство осећа и док је далеко. Стресе се, скупи рамена. У костима му је безимена зебња. Смркло се у подне, Ибар блатњаво прелива, запљускује набујале обале. Још који дан ако киша не стане, излиће се. Више се скелом не може по децу на другој страни, бар док се вода не смири и не повуче. Стижу, наоколо, друмом. Драги Боже, шта ће бити кад почне зима? Већ су пљускови постали хладни, јутрима га буди дрхтавица, ноћу му је све теже да заспи. Ону једину ногу не осећа, па успаничен скочи да је трља, њу да не изгуби. Као камен, капи крви нема у њој. Ко ће њих, мале и промрзле да одене и загреје по голим собетинама? Допис Комесаријата са напоменом да се почне располагати залихама хране опрезније одзвонио је узбуну. Биће и са лековима исто. А они…долазе непрекидно. Очи и ребра и пружене руке. Кад зажмури, још јасније их види.
Каква је срећа бити сад на неком фронту, било ком, у блатњавом рову, погинути. Добовање кише о стакла сети га на последњи сусрет са генералом. Исто је, као црном басмом, призвана била ноћ усред бела дана. Да беше у соби видно можда не би стиснуо петљу да изговори. Не би пред њим.
– Страх ме је, генерале. – у муклу тишину као глува свадба низ кањон, стропоштале су се те речи – А не бојим се да умрем.
Милан Недић ништа није рекао, све док снажан налет ветра није здрмао прозорска стакла. Љубичаста муња искезила се, подеротина на поднебесном пределу. Отуда сад може сваки ђаво да долети, као врана.
– Мојим путем Ви не морате поћи.
Погоди га што Недић мисли да су страх и сумња исто.
– Не морам, него хоћу. Не плашим се борбе, нити њеног исхода. Чак и ако је то већ сада сигуран пораз. – удахне, издахне – Немоћи се плашим. – раширио је прсте и показао отворене шаке као да је кроз њих прошао попут песка цео свет и оставио их празне.
– Видите, Несторовићу. Ви имате о себи сасвим погрешну представу – мало орасположен, генерал Недић се насмешио мада су му и тада очи затамњене дубоким подочњацима биле светачки тужне. Устао је и пришао прозору. Успут га је лупнуо по рамену – Ви бисте као Сташа. Сабљу, па на коња, и јуриш, ко жив ко мртав. Али ја Вас ипак познам боље – несрећни платан повијао се, ломио, вражја ствар, та бесна неман што бије са неба. Улица опустела, само девојка са танким кишобраном трчи, сва у белом, као приказање – Знам Вас од оволиког. Ту љубав према јунацима, витлању оружјем, ја сам нехотице богами, некад и свесно, почесто потхрањивао…И Ви сте несумњиво храбар човек. Да нисте, овде сад са мном не бисте седели. Верујем да имам и сам неке заслуге што сте порасли у правог официра. Али ипак…природу Вам нисам могао изменити. Нисте Ви ђидија. У Вас је срце…Вашега оца. А такво, до сутра се мрштите слободно, никад није немоћно. То је ваљда једино што не може на овом свету да се сломи. Није једино јунаштво да се пуца. И није то једина снага.
– Тако је матер говорила.
– Нисте се помирили са њом?
Не сећа се више да ли је одговорио. Недотавним треском пренуо га је Гвозденовић.
Милан се трже као да је пукла бомба.
– Требаш нам доле одма’. – унезверен, оставио је врата отворена, одјурио даље низ ходник, да нађе Томића.
Пред вилом „Карајовић“ настао је метеж. Немци су тражили да је заузму, показавши као и увек управнику уредно некакав папир са кога је још разазнао да хоће и у „Ибар“ да се уселе. Беатовић је забеђивао само да сачекају до сутра, јер је група деце управо стигла из Врњачке Бање.
– Ма отерај га у мајчину, бре… – млади редар Стеван би се посвађао са немачким мајором као од шале, управник га одгурује, још им само то треба. Немац тврди да није примио никакво обавештење о тобожњој аутономији Комесаријата. Збиља делује збуњен. Ако је и неспоразум посреди, сад не може, док деца кисну, да се разреши. Питање када би уопште дошла таква ставка на дневни ред разбуцане администрације у Београду.
– ‘Ајде, износи све из дома! – још се Беатовић расправљао пред „Жичом“, па Несторовић пође место њега да направи ред. Прво децу из обе зграде сабити где има места, макар једни другима на главама дубили, па онда тек новопридошли да се прегледају и приме.
– Где ћемо њих? – Гвозденовић гледа сасвим изгубљен васпитаче и редаре како трче по киши носећи сламњаче и чаршаве, као муве без главе.
– Нек’ се испразне „Даница“ и „Голуб“. Сви што су тамо са собама, одма’ да изађу.
– Чекај, не може тако. – магационер Блануша попречио се први да не би настао гори хаос у парку и нека неправилност због које ће после управу дома да хватају за гушу.
– ‘Ајде, баш ти, кад се већ мешаш, растрчи се и да су за пола сата сви изашли, нећу реч да чујем. Шта ме гледаш! Деца кисну, јебем ти сунце, шта чекаш?
– Куд’ ћемо с тим људима? – Драгутин је шапнуо, али његова брига мајора није љутила. Напротив, дубока, искрена и људска, дође му просто као одјек сопственога гласа.
– Не знам, брате. Мене је генерал послао да штитим ову децу. Прво то. После све друго.
Вероватно није ни опазио да га је назвао братом, но то је Гвозденовићу ипак, усред кркљанца и опште дреке, било необично драго.
– Нек’ рекне да су и то наредили Немци. Натрпај их у школу, да не стоје на киши, само док примимо ове мале. – оде мајор од пратиоца детињег да узме документа, не би ли се почело са прозивком и размештајем што пре.
Прегледати, уписати, па тек тада окупати, ошишати, намазати, у чисто обући, сместити у дом или лазарет. Свако дете. Већ на почетку застој. Папири аљкави. На сваком су руком дописивани име, број или напомена која се ни под лупом није могла разазнати.
– Фале два детета. – Милан показује момку што их је довео заокружена имена на списку.
Успут. Мајор се ухватио за грло. Као да му није допирало до памети, све док та два имена није прочитао. Други им је пратилац увек смрт. Стоји међу њима, подла сабласт, и кога хоће одабере, помилује, однесе. У коју се црну земљу сахрањују деца умрла успут? Ни осетио није како снажно себи самом стеже врат. Ниједном се, откако је после рата и изгона ступио том једном ногом на слободно српско тло, давна мржња није расплинула крвљу по читавом телу. Па докле да умиру српска деца успут?
Можда је генерал погрешио. Грков унук није за дадиљу. Треба да тражи, колико сутра, размештај одатле на било које друго место. Негде где се пуца и гине. Где се мрзи. Сакат, нека је. Одлично гађа. Једнога да убије па је доста. Кога било, усташу, комунисту, четника. Не сме Немца.
Насмејао се самом себи чемерно. Ма никога не сме. Од свих ратова што су се водили откако је света, њега је запао најгори.
O nekim ljudima koji su čuli za nagradu Grigorija Jakovljeviča
Sve njene namere i planove za to veče pokvarile su iznenadne novosti iz Peterburga. Senzacija je bila tolika da se sve uskomešalo i niko više nije govorio ni o čemu drugom sem o tome. Ona je sebi davala oduška praskanjem i vikanjem i pravljenjem zabava. I pored sve njene ludosti niko nije pravio bolje zabave u gradu. Umela je vrlo vešto da klizi među gostima, da svakom polaska sigurna da govori čistu istinu, da uvek kaže pravu reč, a to se itekako odražavalo na njene, to jest na poslove njenog muža.
Jelizaveta Dmitrijevna je po zvanju i pozvanju medijum. Kod nje lete stočići, pepeljare, čajni pribor i ostale ukrasne sitnice.
‒ Prokleta matematika! Niko večeras neće doći – frknula je besno i zavitlala tanjirima u pravcu svog muža, brigadnog ficira, koji se zaklonio iza sofe.
Posle je stavila čaj da se kuva. On je mirne duše mogao da izađe iz zaklona.
***
‒ U celom naselju smo istrebili bubašvabe, gnezde se samo u njihovom stanu ‒ kaže reporterima izvesna Vera Petrovna.
Vera Petrovna, komšinica, takođe kaže novinarima da ona (uh,ta ženetina!) liči, božemeprosti, na Maljutku Kuratova. Za svakog je, kaže, dobra, sem za Grigorija Jakovljeviča. Ako je svakom čoveku dat jedan anđeo i jedan đavo, Katarini Ignatjevnoj je pridodato još devet.
***
Umakao je novinarima ispred nosa. Pitali Veru gde je mogao nestati:
‒ Šta? Nemam pojma gde je nestao. Kad ne zna ni policija, kako bih ja to znala.
‒ Vi sve znate ‒ osmehnu se novinar dobroćudno i otrča za senkom koja je nestajala u ulazu.
***
Vera Petrovna je bila tiranin i svi u kući su je puštali da ih tiraniše jer je očigledno bila luda a ludake treba ostaviti na miru. Trpeli su je kao što se trpi vremenska nepogoda koja se, pre ili kasnije, utiša i prođe. Najveća briga njenog oca bila je kako da je uda. Važio je za najboljeg provodadžiju u Piteru. Što je on sastavljao nikada se nije razdvajalo, sem u dva tri usamljena slučaja.
Toliko mu je stala na muku da je nateran čistim očajanjem pritisnuo koliko god je mogao, i ona mu je obećala da će se udati za onoga koga joj on odredi.
I on je odredio.
Ali to što je on odredio i to što je ona bila sposobna da uradi mogle bi biti dve vrlo različite stvari.
Zato je sve svoje nade polagao na zabavu u poljoprivrednom domu, na koju će, možda, doći neki momak koji (Podaj Gospodi!) još ništa nije čuo o njoj, i ako bi se sve izvelo brzo i efikasno, Veročka bi do jeseni mogla besneti i larmati u nečijoj drugoj kući.
Na to je Vera rekla:
‒ Ako se treba udavati, onda da se udaje.
****
Prekasno je Aleksandar Ivanovič shvatio da sa Verom Petrovnom nema šale. Posle par neuspešnih pokušaja da kao muž, muškarac i oficir otme komandu iz njenih ruku, sasvim se povukao, propio se i molio Boga da počne kakav rat da ima dobar razlog da ode od kuće.
***
Jednom je, tako, Platon Jevgejev, saradnik Vere Petrovne, našao u fabričkoj menzi kako miluje mačka.
‒ Pssssst, govorite tiho, vidite da spava. Nećte valjda da ga probudite?
‒ A što da ga ne probudim, razbojnika? Svu noć skita, tek pred zoru se vrati sav smožden iz tog svog mačijeg posla.
‒ A kako Vi to znate? Šta Vi radite do zore kad njega možete špijunirati?
On je na to oćutao. A kad se samo seti kakva je baraba taj mačak!
****
Išao Platon Jevgejev mirno svojim putem, za svojim poslom kao i svaki ozbiljan čovek, naišao pored crkve i čuo dreku:
‒ Skot u crkvi! Skot u crkvi! Brzo, pohitajte da uhvatimo skota! ‒ vikao je crkvenjak koji je ćopao na jednu nogu jer mu je u mladosti kobila pala na nju i zdrobila je. Sad je skackao za svoja dva pobratima koji su jurnuli (kako i dolikuje junacima) u crkvu da isteraju tog gada pa i po cenu života. Pojurio je i Platon Jevgejev ne mareći za svoje dostojanstvo. Nije šala, razbojnik u crkvi!
A skot se zgurio, narogušio, i nakostrešio svu dlaku kojom je raspolagao, pretio da će grebati kandžicama i ujesti samo ako mu ko priđe. Hajka je počela. Platonu Jevgejevu se kaputić zakačio za pevnicu i pocepao dok se dahćući od debljine i napora savijao da ga uhvati. Razbojnik je bežao, zavlačio se gde god je video rupu, skočio kao pravi bogohulnik na polijelej i opasno ga zaljuljao dok ga tri čoveka koja su širila ruke da im ne umakne i trčala za njim po crkvi, nisu namamila na čanče mleka i kad je naivko prišao i počeo da jede jer je od trke ogladneo, jedan od njih ga je zgrabio za kožicu na vratu i izbacio napolje. Platon Jevgejev nije smeo da prizna da je skot lično njegov, nego ga je i on grdio na sav glas.
Eto, takvog jednog je volela Vera Petrovna.
Vera je ostavila mačka da mirno spava i okrenula se prijatelju koji je taman zaustio da izgovori nekoliko mudrih pouka, ali je videvši njen namrgođen izraz na licu odmah odustao. Neka radi šta joj volja. Valjda će se i na njega bog smilovati jednog dana, poslati je u neki drugi rejon i rešiti ga ovih muka.
***
A sad reč-dve o mačku. Taj mačak je bio potomak posebnih dugodlakih mačaka iz Konstantinopolja koje bi poneki hrabar čovek prokrijumčario u svetu Rusiju.
Te mačke se nisu najbolje snašle. Ove ruske su ih divljački napadale, čupale im krzno
i kopale oči, ali to je već stvar vaspitanja.
***
Platon Jevgejev je za vreme rata uhapšen kao narodni neprijatelj i presedeo je tri meseca u kući bivšeg načelnika okruga koja je novoj narodnoj vlasti služila kao privremena buvara dok se rat ne završi i ne steknu svoju, pravu.
***
A što se tiče Vere Petrovne još ovo da vam kažem pa dosta o njoj. Volela je jedino svog sina i unuku mada su je posećivali jedva jednom u šest meseci, a njoj se ponekad javljala izdajnička misao da i to što dolaze, dolaze samo da vide je li još živa i da procene hoće li skoro njen kraj.
Međutim, Gospod joj je dao čelično zdravlje i vedar duh, i nije, sem kostobolje, imala nikakvih problema.
***
Jednom je Aleksandar Ivanovič pokupio svoje prnje i rešio da je napusti za svagda. Rekao je:
‒ Oprostite mi, nisam Vam ja ljubitelj komedije.
I tako, on je otišao, Vera Petrovna je ostala.
Ona je volela komediju.
Jevgenija Sergejevna je bila uvek ljutita. Jednog dana su joj se grudi tako besno nadimale da je haljina pukla, čipke i trake su se same od sebe otparale i pobegle. Ona je, uopšte, bila velika ćutalica. Kad je čula da je dobio nagradu rekla je njegovoj majci:
‒ Aaaa kod vas je veselo, veselo.
Na to se Grigorij Jakovljevič namrštio.
***
Svi ti reporteri su nesposobni. Ta nije Griška Jakovljevič magla, nego čovek! Toliko se jedila zbog toga da nije mogla nikako da se umiri. Kako ne mogu da ga uhvate? Eto, ona ga svakog dana sreće. Ne razgovara s njim, doduše, ali ga viđa. Izdavala je naređenja kako da se najbolje nameste da ga ukebaju, onda je ta naređenja opovrgavala i besnela što ih nisu izvršili. Paraziti! Tištala je sasvim mala briga da bi nešto moglo poći po zlu. Međutim, oni već naviknuti na gadnu narav Jevgenije Sergejevne nisu to uopšte primali k srcu. Puštali su je da radi šta hoće, jer niko nije imao toliko snage koliko je potrebno nekom ljudskom biću da bi joj se suprotstavilo.
****
Jedina koja o tome nije ni mislila ni govorila u celom Peterburgu bila je Verina bliska drugarica Ela, Eleonora Vasiljevna. Sve njene misli su pripadale izvesnom Vladimiru Semjonoviču Zaharovu koga je prethodnog dana srela vraćajući se s posla. Na Grigoriju Jakovljeviču i njegovoj vajnoj nagradi, misli Ele Vasiljevne se nisu ni na tren zadržale.
***
Ela je svoju grešku iz mladosti debelo platila i okajavala celog svog veka što se tako mlada udala za prvog koji je zaprosio a delovao je čestito i pošteno. Šta je ona znala! Nije mu na čelu pisalo da voli da muti ispod žita, a kad je primetila već je bilo kasno jer je imala svoju kuću, imanjce i mačku koja se licka.
***
Posle je bila šaptač u pozorištu.
Sad se njom slobodno može ženiti.
***
I posle nekog vremena Vladimir Semjonovič, komšija sa petog etaža, oženio se Eleonorom.
Desilo se, naime, da mu je neki stric iznenada preminuo. Svoje veliko lepo imanje neopterećeno dugovima ostavio je u nasleđe Vladimiru Semjonoviču budući da sam nije imao dece ni druge porodice sem maloumne supruge i da mu je Vladimir bio jedini a samim tim i najbliži rod. Pobožna, tiha, krotka Eleonora, okrete odjednom sasvim novi list.
I kao da nikada boga poznavala nije, ona odbaci od sebe kao krajnje izlišno i nepotrebno svako milosrđe, nežnost, pažnju, razum, i uopšte svaku vrlinu, i predade se stihiji da je nosi pa kuda je odnese. Ona, dakle, uze sve u svoje ruke ne obazirući se na muževljeve krajnje učtive i malaksale proteste. Pretrese sve račune, sve tavane i podrume, i prisvoji sve što je našla bez imalo zadrške. Okrete se sve naglavce od kada je ona kročila u kuću.
Zajedno su kratko držali prodavnicu mešovitom robom. Ciliknulo bi zvono i on bi se okrenuo mušteriji, a Ela bi se u taj čas stala primicati kasi. Onda bi se začuo zvon, šuškanje novca i dok bi on pogledao kasa bi već bila prazna a Ela bi odjedrila nekud dalje. Pelješila je pazar kao kolera.
***
Ušla bi u sobu i sa vrata zbacila nove cipele sa nogu. Uvek je nosila novu odeću, svetlucav nakit, a nikad se nije kupala samo bi se poprskala jakim mirisom od koga je sve u kući bolela glava, i onda izlazila tako doterana. Cele bi noći bila negde napolju, vraćala se nekad ujutro, nekad čak popodne. Onda bi legla da spava a Vladimr Semjonovič je hodao na prstima da je ne probudi. Ipak, ne može je poslati na ulicu odakle se dovukla kao i svi drugi probisveti.
Potajno je mislio kako je božiji blagoslov što su previše stari pa nemaju decu.
****
Kad je stara komšinica Matrona promenila svetom, u njen stan se doselila neka Zelina, mlada žena, neobuzdana, lakomislena. Danima je kadila stan nekakvim supstratima da istera zle duhove. Dok je ceo Peterburg mučio muku sa grejanjem ona je držala je prozore širom otvorene i po najvećoj hladnoći dok nije bila sasvim uverena da su duhovi izašli i da se neće vraćati.
Njen prvi ljubavnik je bio mali, zecu nalik, gospodin Bakulin koga je Zelina izvukla iz porodičnog mraka i vladavine despotske majke. Dokonjak i zaludan, dane je trošio cifrajući se i nameštajući lokne jer je bio lepotan i vlastita lepota mu je bila najveći kapital s obzirom na to da mu je mamica vrlo štedljivo određivala apanažu i tako ga držala na kratkoj uzdi i primoravala da živi sa njom pod istim krovom gde je lakše mogla imati kontrolu nad njegovim životom.
On se toliko zaljubio u Zelinu da je gospođa majka već javno pretila da će ga lišiti nasledstva.
Onda se ona zaljubila u Grišku Jakovljeviča, videvši ga jednom kako se vraća iz prodavnice sa flašom ulja u kesi. Prošao je pored nje, a da je nije ni primetio. Mislila je da su tu neke nečiste sile umešale prste i da on nikako ne može voleti Katarinu Ignjatjevnu već samo nju, i da je tako gleda samo zato što ga je na to naterala neka viša sila, jer on čiste pameti i zdravog razuma to nikada ne bi mogao.
****
Uvek je imala sjajne ideje.
Predlagala je da se organizovano krene u hajku na Grigorija Jakovljeviča. Šta on tu ima da se krije?
Uostalom, ona je još odranije bila ljuta na njega.
Jednom ga je pozvala da navrati kod nje u stan, a on je tako nešto smrsio da to pas s maslom ne bi pojeo a kamoli ona.
Zameri mu.
Proglasi ga izdajnikom.
Sigurno se infiltrirao u njihove redove da špijunira (koga i za koga?)
Zna se da je bio u Americi. A zna se i šta Amerikanci rade i kako vrbuju.
Uvredila se do krvi.
Rastaše se kao neprijatelji.
Na odlsku mu iza leđa isplazi jezik.
***
Komšinica Mavra Vasiljevna se ponekad jedva suzdržavala da tu malu ne zgrabi i ispraši joj dobro suknjicu. Tako je i sad gledala namrgođeno i potajno zamišljala kako je presavija preko kolena tako uštirkanu i nekim dobrim žilavim prutom mlati po njoj. Sve na Juliji Ivanovnoj Zelinoj je izazivalo: i visoko podignut nosić, i sitne oči kakve imaju samo podlaci, i onaj pogled s visoka. Za batine je to! Te joj misli izmamiše blažen osmeh na lice koji oštro i uvek podozrivo oko Julije Ivanovne odmah ulovi i natmuri se kao jesenji oblak pun grada.
S jesenjim oblacima punim grada nije se šaliti.
****
Komšija sa osmog je vajar i potpuno gluv, tako da ništa nije čuo o nagradi Grigorija Jakovljeviča. Zasvrbeo ga je levi dlan. Biće para, pomislio je i ušao u lift.
Marija Šuković Vučković (1993, Trebinje) po profesiji je teatrolog i komparativista a bavi se najviše pisanjem poezije i slikarstvom. Objavila je dvije zbirke poezije: „Onostranost je prilika“ (IPC Međunarodni centar za mir, Sarajevo, 2019) i „Vitalnost mraka“ (Nova poetika, Beograd 2023). Pjesme su joj uvrštene u mnoge književne zbornike, časopise i portale, nekolicina prevedeno na italijanski i engleski jezik. Trenutno živi u Njemačkoj.
Hvala košmarima
Mora
i nišanim stvarnost
al' kapke tijesne odlijepiti ne da;
životinjskom rikom probijam, i slabost
obuze me po spuštanju tega.
Zora
i niski svod stana
rukama znojim da dozovem tijelo
i drhtim još snom i još se bojim
jer trenut prije pružah se opelom.
Odora
od zemlje jorgan mi je bio
i samo glava jedva micati se mogla
da vidi odraz klovna pa se sorga
u jastuk koji majku je doziv'o.
Potop
opra moju šminku
i obreh se, izmijenjena, drugdje.
Učini mi se, dubinama dišem
a onda poznah davljenike svugdje.
Lako se tone, zato čuvam dah
i ušću žurim što je sasvim usko
ali evo, ja sam sada riba
i ničeg više nemam što je ljudsko!
Porod
i opet u vodama novim
no prestadoh se osjećati ribom
jer mišljah: ne tijelo, to moj mozak plovi
i snove moje pričešćuje glibom.
I ustadoh se, pošto dobih noge;
jer nisam riba - izađoh iz vode.
Postelja
vrisnu i sumnja me ovi
da novu stvarnost proriču mi snovi.
No nasmijah se u odsustvu smisla:
stvarnost je ipak dosadna i ista,
pa vratih glavu na jastuk-opelo
da sanja. Nebom pokrih čelo.
Berićetno
riječ berićetno me podsjeća na prvog momka
tako mi je čestitao neki praznik
bila mi je nepoznata
ali sam i ja njemu poželjela isto
sastali smo se tek nekoliko puta
to se u osnovnoj zvala veza
izlazila sam s časa biologije
da se nađemo kod veceova
koji su zaudarali
nije bilo važno
nije bio važan ni mrtvi miš
koji se sasuo sa vodom u korito
bože, svi smo pili sa te česme godinama
neki su možda i oboljeli
samo je on umro
sam u studentskom stanu
u napadu epilepsije
u svojoj vodi udavljen
kasnije su svi šaputali
zar je bio bolestan
hude naše boli
zar je on bio
a imao je pune džepove žvaka
i ledeni zadah
preskočili smo ogradu
i na betonu iza vrtića pitao me
jesam se ljubila prije
ja sam se pravila važna i lagala da jesam
i to više puta
njegove oči od treme padale su po podu
više u životu ne vidjeh
takvu zbunjenost u čovjeku
da nije mrtav sad bih mu priznala
da me on ljubio prvi
berićetno mu bilo
Postporođajna
izbezumljeno tih korak pred sobom
u kojoj spava dijete
u ovoj kući se san kao ruševina osipa
dokaz da jesam samo je tijelo
koje naslanjam na zidove
ne sjedim jer ljubav iz mene ispada
kao krvave žice
ne ležim jer sve teže ustajem
moram da sam tu ja želim da sam
tu nadomak suza
koprena preko riječi
i tek ih sabijem u šapate
ruke duge za odmicanje
al hitro odbačeno se projavi
misli ko prepreke u razum da izađem
samo kad začujem plač
nekako mi je lakše
Desert
tvoji palačinci su okrugle pustinje
za male nevidljive bube
mrvljeni keks i crveni sirup
tuđa krv u pješčanim dinama
koje jedemo u slast
ko posle sahrane
vuneni oblaci pasu po plavom
kolut sunca spusti se na hljeb
pod nožem nestaju bele rade
probijaš se kroz pramenove pare
da me nešto pitaš
srčem svoj gorki odraz
dokotrljavam u javu odgovore
Nisu prazne
hlad iza narandžastog kioska
bio je najdeblji
tamo smo prvi put
rezale dlan da se posestrimo
flaša mlijeka je pukla
i dugo je kopnila mrlja
tu noć tvoja je majka
zabranila da se družimo
rekla je kasno je dolaziš praznih ruku
a stiskala si krv u njima
Naslovna ilustracija je Marijina slika Lovebirds.
Marija govori svoje pesme Zona i Ponudila sam.
У разговорима о мотивима српских љубавних песмама, Гете је закључио, а Екерман забележио, да „један народ живи, воли и осећа као и други народи“, па се потом упитао зашто онда не би и један песник певао као други песници? Зашто песници свих народа не певају једнако и исто, када су осећања универзална и припадају свим људима подједнако?
Ипак, читајући импресије Ј. П. Екермана о немачком великану, читалац не спознаје само обиље његовог дела, језика и успомена већ и оно богатство у његовом најпростијем виду, које човеку како проповеда морална наука хришћанска, помаже да „буде у стању испуњавати своје дужности“.
А скоро сваки јуришник српске литературе од Захарија Орфелина до данашњих дана је „највећи паћеник и најтрпељивији мученик на овоме свету“, који за собом као по некој чудноватој законитости оставља незбринуту породицу и огромне дугове.
Сиромаштво има различите облике- има духовног сиромаштва, сиромаштва у идејама, поентама, мислима и духу, али када говоримо о сиромаштву у новцу, које не представља срамоту „али се њиме свакако нико не поноси“ (осим можда у време данашње), морамо истаћи да од њега наши писци од давнашњих времена неизмерно пате.
Песник Бранко В. Радичевић забележио је, да је заправо Ђура Јакшић, сопственом смрћу одредио судбину наших раних писаца. Јакшићу за живота, нису могли да наплате многобројне дугове, па је нажалост потврдио сопствени стих да „спасење доноси гроб“. Из његове сиротињске собе у Скадарској улици, мртво тело су му изнели на рукама четворица књижевника: Јован Јовановић Змај, Јован Драгашевић, Милан Кујунџић и Милорад Поповић Шапчанин.
Рођена неколико година пре песника и писца Ђуре Јакшића, али умрла исте 1878. као и он, Милица Стојадиновић Српкиња је такође живела у крајњој беди. Нико од званичних српских власти, ниједно удружење нити институција нису јој за живота притекли у помоћ. Кнегиња Јулија јој је 1861. поклонила златни брош. Пред крај живота, због велике немаштине накит је понуђен Народном музеју. Ипак, како за њеног живота, брош нису могли проценити, продали су га тек након њене смрти. Новац је искоришћен за сахрану и исплату заосталих дугова.
Алекса Шантић је након дугог и тешког боловања умро у 56. години, у оскудици и невољи неспособан да живи „од худе милостиње што му је пружала држава“; Милица Јанковић, која је и сама живела у немаштини и којој су новац за лечење туберкулозне костобоље од које је боловала, скупљали на Коларцу, забележила је након смрти херцеговачког Овидија: „умро је Алекса Шантић, велики песник и велики родољуб, у великој беди и у великим мукама, а кад је умро, захвална отаџбина га је сахранила о своме трошку помпезно и сјајно, покрила га безбројним прескупим венцима, послала му мртвом да га разговоре драге делегате, којих је жив био толико жељан и још једном показала да ми искрено ожалити и умемо, али да паметно спасавати и за времена помоћи не умемо. Чини ми се да чујем Неретву како урла своју тугу за својим песником. Мостару је пала вредност, Мостару је светлост потамнела. Он је био славан због Шантића, а сад је славан ради свога гробља”.
Радоје Домановић, умире „усамљен, огорчен и сиромашан“ у 35. години живота. Јован Скерлић овим трагичним поводом написао је: „Низу великих губитака који су последњих година по неком злом удесу, задесили српску књижевност, додан је још један. Умро је у најбољим годинама својим, после дуге и тешке болести, Радоје Домановић, оставивши жену и троје деце без пензије и без икаквог иметка“. Писац „Страдије“, „Мртвог мора“, „Вође“, нестао је „као по закону брзо и грехотно као сиромашак“. Шта год да је због свог дела заслужио, за живота није одужио и породица му остаје незбринута.
Наш народни гуслар, како га је називала Исидора Секулић, Петар Кочић, „борбена застава потиштених народних маса“, није се у својим тежњама освртао на себе када је у питању борба за народни интерес. Кочић је у писму жени Милки, наговештавао да му треба зимски капут, па се онда накнадно предомишљао и одбијао да га купи схватајући да је био вредан колико и пет дана живота његове измучене породице, чија је жртва била такође поднесена олтару правде и части.
„Судбином злосрећни, а поезијом велики“, Владислав Петковић Дис, као да је одувек био у некаквој чудноватој вези са јадом. Сиромаштво га је пратило од почетка живота, па све до смрти. На песникову молбу, његов пријатељ Ристо Одавић предложио га је за годишњу награду коју Српска краљевска академија додељује сиромашним писцима. Пред сам његов несрећни одлазак са овога света, упутио је жени писмо преко пријатеља са нешто мало новца, који јој никада није стигао. После смрти Дисове жене, Тинке, сачувана је скромна заоставштина породице Петковић: икона Светог Димитрија, крсне славе Петковића, диплома Правног факултета њиховог сина Мутимира и лампа на гас.
Бранко Лазаревић на Богојављење 1947. године пише- „Био ми је јутрос у посети Сима Пандуровић. Одузели су му пензију и част. Страх га је каже да пише и страх га је од потреса. Паре, наравно нема, али се увек неко нађе, па и ја, да му плати пиће, да му се дају цигарете, и да му се нешто да и за џепарац… Шешир му је као да је из масти извучен, зимски се капут још некако држи…“. „Сиромаштво исто што и највеће благо“, певао је Пандуровић.
И Раде Драинац је често писао о својој оскудици („О што нису звезде топли лебови на прозору сиромашнога песника!“). Сахрањен је о трошку београдске општине, „глад му је била бескрајна, а руке вечно празне“.
Раде Драинац
Министарству за науку и културу ФНРЈ упућен је 1950. године списак писаца којима треба материјално помоћи. На списку су између осталих: Десанка Максимовић, Исидора Секулић, Аница Савић Ребац.
Због есеја Исидоре Секулић „Проблем сиромаштва у човеку и књижевности“, на њу се острвио Милован Ђилас који је за поменути текст рекао да је „најбаналнија поповска проповед“. У часопису „Наша стварност“ наводи се да српска књижевница „жртвује људска бића од крви и меса бестелесној, магловитој вечности идеје, као да субјекти сиромаштва нису људи на земљи, већ идеје на небу“. „Не може се лепота калемити на жртве без њихове активне сарадње“, па тако ни књижевница, како су истицали, не може у сиромаштву видети оно што сироти људи у њему не виде. Може дакле Исидора Секулић да буде вечна, као и њене мисли, али беда људска то не сме бити. А шта је говорила српска књижевница о сиромаштву, том проблему бесмртноме, проблему „земље и неба“?
Исидора Секулић
„Најчешћи мотив књижевности кроз сва времена и стилове, није љубав, него сиромаштво. Човечанство, то је другим речима сиромаштво. Богаташи су само ситна разбацана острвца која плове по нама сиромасима, да би се пре или после срушила у нас… Из сиромаштва произилази страдање, али произилази и лепота“. Исидора Секулић је на лицу сиромашка видела осмех мира, а живот књижевности се, како је мислила, храни патњом и мукама.
У есеју због којег је била сурово нападана, српска књижевница даје на увид читаоцу једну велику истину, да сиромаштво у човеку ствара мир религиозни и да „само сиромаштво може одвести у мир који је апсолутно бестрашје, који је измирен и са смрћу“.
Не можемо се одрећи истине, да су времена у којима су наши писци живели и стварали често била тешка. Ратовима и оскудици нису се свакако они подавали једини- али не можемо избећи ни закључак, да су некако сва времена била једнако тешка нашим господарима речи.
Данило Киш је на једном од састанака Удружења књижевника изнео да су по питању хонорара за писце у свету присутне разне праксе, а да је наша мешавина капиталистичке, социјалистичке и оне неморалне, која је и доводила до оваквог поражавајућег материјалног стања српских књижевника.
Десанка Максимовић је скретала пажњу тадашњем председнику Скупштине Србије, Душану Петровићу Шанету, на тешки материјални положај писаца у нашем друштву.
Не морамо ни спомињати страхоте великог Милоша Црњанског који је у Лондону разносио књиге и у обућарској радњи радио као књиговодствени помоћник. Најтрагичније тренутке оскудице делимично је описао у свом „Роману о Лондону“.
Размишљајући гласно о убогом српском писцу, скрећемо пажњу и на тешку судбину блаженопочившег песника Новице Тадића. А када су истог тог песника Тадића у једном интервјуу упитали да ли је материјално сиромаштво постало опасније од духовног, он је одговорио:
„Хвала Богу на свему. Када смо у истини, онда се и сачувамо, и све имамо, и мали смо цареви. Јов је Бога славио и са ђубришта, и кад су му штале биле пуне, и кад су му биле празне. У свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут“.
Данашњи наш писац, како се по свему чини, живи знатно горе. Њега море и духовно и материјално сиромаштво. Зато с времена на време себи постављамо искрено питање, ко је наш писац данас? И можемо ли га наћи у том обиљу садржаја што се непрекидно на полице избацује, а нико више за њим не посеже? Понекад изгледа да је оно „богатство беде“ у нашим литерарним круговима очито стварало далеко бољу књижевност него што је имамо у ово време. И зато се морамо, поучени речима Исидоре Секулић, да књижевност живи од невоље, без гриже савести молити за беду нашег писца.
Андреј Тарковски, у својим „Дневницима страдања“ рекао је: „Бог не поклања таленат. Он човека осуђује на то да носи крст талента, јер уметник је биће које настоји да овлада истином у крајњој инстанцији. Прави уметник овладава истином сваког пута кад створи нешто целовито“. А истина се у нашим крајевима често плаћала животом. Можда зато данашњи наш писац све дуже живи, али му дело све лакше умире.
У Политици је пре неколико дана објављен текст Зорислава Паунковића о Модесту Колерову, руском историчару и издавачу. Колеров је био шеф Канцеларије за међурегионалне и културне односе у Администрацији председника Русије (2005-2007), а био је и главни уредник новинске агенције РЕГНУМ, која је пажњу посвећивала и Балкану. Историчарима је познат као гостујући предавач на Филозофском факултету у Београду. Зорислав Паунковић је овога пута приказао активност Модеста Колерова на Телеграму, увиђајући у његовим забелешкама и књижевну димензију. Уз Паунковићев текст, доносимо и превод Колеровљевог текста Политичка класа против државе: сто година зборника Размеђа (у преводу Владимира Коларића), који је изворно објављен 2013. године у Руском алманаху.
МОДЕСТ КОЛЕРОВ НА ТЕЛЕГРАМУ
Свака друштвена мрежа досад на неки начин допринела је књижевном животу и развоју књижевности. LiveJournal, Фејсбук, а сада и Телеграм… На Телеграму постоји доста занимљивих културолошких и књижевних канала, неки од њих су и концептуалног карактера. Ауторске телеграм-канале воде и познати руски писци (Захар Прилепин, Игор Караулов, Дмитриј Данилов, Герман Садулајев, Павел Пеперштајн, Александар Пелевин и др.). Међутим, издваја се канал познатог историчара и издавача Модеста Колерова (1963), који на неки начин представља и нову књижевну форму.
Модест Колеров није непознат српској публици. Радио је у Администрацији председника Русије као шеф канцеларије за међурегионалне и културне односе (2005−2007). Блиско је сарађивао с нашим истакнутим историчарем Мирославом Јовановићем (1962−2014). Био је главни уредник новинске агенције „REGNUM“, која је доста пажње посвећивала дешавањима у нашем региону. На Филозофском факултету у Београду одржао је предавање „Спољна политика Русије и Руси ван Русије“ (2013).
Руску културу задужио је пре свега као историчар руске друштвене мисли и као издавач. Аутор је великог броја стручних чланака и више књига (студије о Петру Струвеу, језику Стаљиновог доба, социјализму у једној земљи, историји религиозно-филозофске штампе и др.). Уз Игора Савкина („Алетеја“) и Валерија Анашвилија (Институт Гајдара), спада међу најзначајније издаваче интелектуалне литературе у савременој Русији.
Углавном, Модест Колеров је носилац разнородних искустава − политичких, интелектуалних, академских (професор на Високој привредној школи), животних. Оригиналан самосталан мислилац и прилично страствен човек, отац шесторо деце.
Колеров се у Телеграму определио за фрагмент као жанр. Највише пише о темама за које је стручно везан – о историји Русије и коментарише текуће политичке догађаје. Али не и једино, он отворено и директно пише и о свом животу и властитим искуствима, а то лично, субјективно становиште уплиће се и у размишљања о стручним и политичким темама. По томе, испреплетености приватног и општег, појединости и шире слике, подсећа на Розанова. Међутим, он јесте компетентан историчар, има дубоке увиде, који свакако поседују сазнајну вредност без обзира на емоционалну обојеност која не мора свакоме да прија. Са стручне, историчарске стране, Колеровљев телеграм-канал је прилично ексклузиван, јер доноси ретке податке, необична повезивања, дотиче осетљиве теме, а неке ствари се вероватно и не могу рећи без политичке некоректности.
Усред разматрања о условности историје и етничком национализму, комунистичкој догми и методу историјског истраживања, промиче запажање како га девојке све чешће подсећају на његове године. Или улична сцена с бескућницима. Констатује да је руска политичка емиграција умрла 1991. године, али да је победила у вези најважнијих ствари – комунисти су се одрекли власти, а СССР је распарчан. „О природи генија. Како и зашто се појавио геније Гогоља? Не могу ни да замислим. Нема одговора.“ Руски језик у емиграцији се мења за три године. Термин национална демократија за који се залажу руски конзервативци кориштен је 1919. године за антируске сепаратисте. О томе како га продавац новина код метроа гледа недобронамерно јер је запамтио да он не купује новине. За филм „Покајање“ (1986) сведочи да је био сјајан и упечатљив, али сада схвата да је лажан и празан. „Не постоји јединствена и линеарна историја. Глобализам је фрагментаран или привремен, као и колонијализам.“
Зашто говоримо о потенцијално новом књижевном жанру? На страну научна тематика коју Колеров уводи у жанр фрагмента. Колеровљеви записи имају књижевну вредност, писани су као књижевност. Међутим, они (засад) не постоје у оквиру неког књижевног дела, него искључиво у оквиру друштвене мреже Телеграм и ту су доступни пратиоцима Модеста Колерова. Њихова сврха је директна и непосредна онлајн комуникација. Надамо се да ће записи с телеграм-канала Модеста Колерова на неки начин бити сачувани јер поседују не малу књижевну, сазнајну и документарну вредност.
ПОЛИТИЧКА КЛАСА ПРОТИВ ДРЖАВЕ: СТО ГОДИНЕ ЗБОРНИКА РАЗМЕЂА
Превео: Владимир Коларић
Зборник чланака о руској интелигенцији Размеђа (Вехи), који се појавио пре равно сто година у Москви, 16. (10) марта 1909. године, свакако је централна књига руске политичке мисли. Премда нам се њен контекст данас чини све неприступачнији и захтева све више разјашњења, језик Размеђа је заправо онај којим до дана данашњег говори целокупна руска политичка мисао, док ће се унутар овде успостављених координата кретати целокупна руска политика, односно руска политичка класа, традиционално састављена од бирократије и интелигенције.
Основне опозиције Размеђа су и даље живе и поново приморавају политичку класу на избор: идејно-револуционарни егоизам или држава, епигонство или национално стваралаштво, расподела или производња, „крвави режим“ или лична одговорност и ефикасност, потрошачки материјализам или идеалистичко подвижништво, партијска контрола или владавина права…
Међутим, то није најважније наслеђе овог зборника. Најпре, зато што се сам контекст Размеђа још само у уџбеницима чини једноставним: да су се после пораза прве руске револуције (1905) бивши револуционари покајали и позвали своје садруге на одустајање од револуционарне делатности у име позитивног програма државне изградње. Сада нам, међутим, историјска дистанца допушта да у деловању Размеђа видимо много више од тога. И то управо колико су, међусобно сестрински блиске, владајућа бирократија и опозициона интелигенција, односно политичка класа, принципијелно удаљене од интереса већине, колико равнодушне према друштвеном знању, према истинској потреби, вапају и жеђи за личном слободом и безбедношћу, што и чини основни садржај свакодневне борбе већине људи.
Политичка класа је равнодушна према истом оном друштву и истој оној држави, чијим именима легитимише сопствено постојање, власт и претензије на вођство. Тада, пре сто година, пред очима аутора Размеђа стајало је опште, у бити архаично, убеђење те располућене класе да историјски прогрес државе и политичко ослобођење Русије представљају аутоматску неизбежност, коју је довољно само регулисати у погледу обима и брзине реформско-револуционарних процеса. И да је то ослобођење у првом плану реализација спољашњих либералних и социјалистичких схема политичког и економског устројства, а тек у другом и трећем плану практично обезбеђивање социјалних и економских права већине. А о обезбеђивању права на приватну својину да и не говоримо.
Тај солипсизам политичке класе је, биће, хроничан. Према сећањима једног од чланова либералне „гајдаровске“ управе, А. Н. Шохина, неуспех њихове најобимније реформе – либерализације цена 1992. године – за њих је била сасвим очевидан: „Либерализовати цене у условима огромног монополизма, значило је заправо подстаћи раст цена. А ми нисмо били ни близу демонополизације совјетске економије… Није било чудо што су цене скочиле. Или губитак уштеђевине… Залихе, које су становништву давале извесну сигурност, нестале су. Планирало се да се то компензује на рачун текућих прихода. Али ту су биле и вишемесечне неисплаћене зараде. То је оно што нико није очекивао! И постајало је све очигледније да се, ако реформе још потрају, стварају сви услови за комунистички противудар…“
Говорећи управо о таквом солипсизму интелигенције, Размеђа су прва (различитим гласовима, но сасвим разговетно) рекла оно што је, на скандалозно оштар начин, у зборнику формулисао М. О. Гершензон: „Овакви какви јесмо, не само да се не смемо надати јединству са народом, већ се плашим да ћемо морати да терцирамо свим потезима власти и да је благосиљамо, пошто нас још само она својим бајонетима и тамницама чува од народног гнева“. Прва у историји руске интелигенције, Размеђа су посумњала у аутоматизам либерално-социјалистичког прогреса, који је од „народног гнева“ чувао исту ону политичку класу која се надала књишком „ослобођењу“ друштва и државе независно од социјално-економских интереса већине, и што је најважније – из неког разлога убеђену у то да је лојалност „бајонета и тамница“ (државних институција) априорно загарантована реформаторима и револуционарима. Да ће та држава напросто постојати, ма шта са њом и са сопственом историјском одговорношћу чинила политичка класа, ма како својом демагогијом будила успавани социјални утопизам већине, који толико разара друштво и државу. Размеђа су прва јасно изрекла како судбина државе зависи од квалитета политичке класе. Овим нипошто није обнародована позитивна утопија „нове политике“, већ је, устима С. Н. Булгакова, изнета пресуда: или ће се руска интелигенција „уздићи на висину својих задатака“ или ће „у противном, интелигенција уништити Русију“.
Савремени историчар О. Р. Ајрапетов, истражујући унутрашњу историју руског фронта у Првом светском рату, открива корене Фебруара 1917-е у споразуму између дела царског двора са високом војном командом, и даље, ланчаном реакцијом, споразуму високе војне команде са предузетничком олигархијом, либералним новинским, муниципалним, земским и парламентарним клановима, социјалистима и синдикатима. Историчар открива и „генералну пробу“ Фебруара – и то ни у чему другом него у масовним „национално-патриотским“ погромима 1915. у Москви, формално руковођеним либерално-дворском завером против страних „агената утицаја“, а заправо – против једне од војно-политичких партија зараћене земље. Управо је тада политичка класа увежбала стихију грађанског рата, која је постала њен ослонац и средство манипулације. И са успехом је применила свој експеримент у дворско-уличној завери у Фебруару, када је социјал-либерална интелигенција, приграбивши власт, са исте власти почистила двор и војни врх. У Октобру је, међутим, не преживевши експеримент, умрла и сама држава. А управо су о таквој перспективи, још 1909, писала Размеђа.
Хаос и крвави грађански рат 1917-1920, терористичка мобилизација под Стаљином, којом је из хаоса уздигнута држава макар елементарно способна за самоодбрану, постали су историјска илустрација дијагнозе коју су поставила Размеђа. Тако је и данас: ма шта говорили савремени кабинетско-улични следбеници псеудо-„веховског“ измењеног слогана „Другачије не може“, аутоматског прогреса нема и неће га ни бити. „Другачије (ипак) може“ – у условима самоубилачке самозаљубљености политичке класе – алтернатива постоји. То је нова национална катастрофа и, можда, коначни историјски неуспех.
Ljudi sa Gija prilično liče na ljude iz naše dimenzije, jedino što oni umesto dlaka imaju perje. Fino, paperjasto na glavi novorođenčadi koje postaje meki, pegavo-sivi kratki prekrivač kod goluždravaca a sa adoloscencijom izrasta u pravo perje. Većina muškaraca ima naborano perje pozadi vrata, poput okovratnika, kraće perje na glavi i visoke, uspravne kreste. Perje na glavi mužjaka je braon ili crno, isprugano ili prošarano bojom bronze, crvenom, zelenom i plavom. Žensko perje uglavnom raste dugačko, ponekad se spušta niz leđa gotovo do poda, sa mekim ivicama koje se uvijaju i vuku, poput repova nojeva; boje su živopisne – purpuna, grimizna, koralna, tirkizna, zlatna. U pubičnoj zoni i ispod pazuha, i muškarci i žene imaju paperje dok po celom telu često imaju kratko, fino perje. Ljudi sa perjem jarkih boja koje raste po celom telu, veseo su prizor kada su goli ali imaju puno problema sa vašima i gnjidama.
Mitarenje je stalni proces, nije sezonski. Kako ljudi stare, perje koje otpadne ne obnavlja se u potpunosti tako da je fragmentarna ćelavost uobičajena među muškarcima i ženama preko četrdeset godina. Zato većina ljudi čuva najbolje od perja sa glave dok se mitari kako bi, kada im to bude potrebno, od njih napravili perike ili lažne kreste. Oni čije je perje oskudno ili je sumornih boja, mogu da kupe perike od perja u posebnim radnjama. Prisutno je i modno ludilo za belenjem perja, farbanjem u zlatnu boju ili kovrdžanjem, i radnje za perike u gradovima izbeljuju, boje, prskaju ili kovrdžaju perje i prodaju ukrasne perike za glavu u stilu kakav trenutna moda zahteva. Siromašne žene sa posebno dugim, sjajnim perjem na glavi često ga prodaju radnjama za perike po prilično visokoj ceni.
Stanovnici Gija pišu pero-olovkama. Tradicionalno, otac predaje komplet sopstvenih čvrstih, dugih perja sa vrata detetu koje počinje da uči da piše. Ljubavnici razmenjuju perje kojima pišu jedni drugima ljubavna pisma, lep je to običaj, pominje se i u poznatoj sceni u komadu Nesporazum koji je napisao Inuinui:
O moje izdajničko pero, koje ispisa svoju ljubav
prema njoj! Njegova ljubav – moje pero i moja krv!
Gijani su ozbiljni, staloženi, tradicionalni ljudi, nezainteresovani za novine i zaziru od stranaca. Pružaju otpor tehnološkim izumima i novinama; pokušaji da im se prodaju hemijske olovke ili avioni, ili da se uvedu u divni svet elektronike, nisu uspeli. Nastavljaju da pišu jedni drugima pisma perima, računaju u glavi, idu pešice ili se voze u kolima koje vuku velike životinje nalik psima a koje zovu ugnunima, nauče po koju reč drugog jezika samo kada je to neophodno i gledaju klasične pozorišne komade napisane u tradicionalom metru. Nikakva izloženost korisnim tehnologijama, čudima različitih spravica, naprednom naučnom znanju drugih dimenzija – jer Gij je prilično popularna turistička destinacija – ne čini se da izaziva zavist, pohlepu ili osećaj inferiornosti u grudima Gijana. Oni nastavljaju da rade ono što su oduvek radili, ne baš pompezno, ali sa nekom vrstom dosade, ljubaznom nezinteresovanošću i neprobojnošću iza čega možda leži krajnje samozadovoljstvo ili nešto sasvim drugačije.
Neotesanija vrsta turista iz drugih dimenzija naziva Gijanje, naravno, ptičicama, ptičjim-mozgovima, praznoglavcima itd. Mnogi posetioci iz živahnijih dimenzija posećuju male, mirne gradove, voze se po prirodi u čezama koje vuku unguni, posećuju mirne ali šarmantne balove (jer Gijani vole da plešu) i uživaju u staromodnim večerima u pozorištu a da ne izgube ni delić prezira koji gaje prema domorocima. „Perje bez krila“ je ubičajeni sud koji sumira njihov stav.
Takvi snishodljivi posetioci mogu provesti i nedelju dana u Giju a da ne vide domoroce sa krilima ili shvate da ono što su mislili da je ptica ili mali mlazni avion, u stvari žena koja leti.
Gijani ne govore o svojim krilatim ljudima sem ukoliko ih neko ne pita o njima. Oni ih ne kriju niti lažu u vezi sa njima, ali ne nude informacije. Morala sam uporno da postavljam pitanja kako bih bila u mogućnosti da napišem sledeći opis.
Krila se nikad ne razviju pre kasne adolescencije. Ne postoje nikakvi znaci da će se krila pojaviti sve dok se iznanada devojka od osamnaest godina ili mladić od devetnaest, ne probude sa blagom groznicom i bolom u lopaticama.
Nakon toga sledi period od godinu dana ili više velikog fizičkog napora i bola, tokom kojeg se osoba koja prolazi kroz promenu mora dobro hraniti, utopljavati i čiji mir mora biti sačuvan. Ništa ne pruža tako dobro utehu kao hrana – letači u nastanku su strašno gladni većinu vremena – i uvijeni su ili ušuškani u ćebad dok im se telo restruktuira, nanovo stvara, ponovo gradi. Kosti postaju lakše i porozne, muskulatura celog gornjeg dela tela se menja, i koščate izbočine, razvijajući se brzo iz lopatica, izrastaju u velikom procesu rasta krila. Konačna etapa jeste rast perja na krilima, što nije bolno. Primaro perje je masivno i može biti metar dugačko. Raspon krila odraslog muškarca je oko četiri metra, kod žena je otprilike pola metra manje. Kruto perje niče na listovima nogu i zglobovima koje se širi tokom leta.
Bilo kakav pokušaj mešanja u proces rasta krila, pokušaj sprečavanja ili zaustavljnja rasta, beskoristan je, škodljiv ili fatalan. Ukoliko krilima nije dozvoljeno da se razviju, kosti i mišići počnu da se uvijaju i smanjuju što izaziva nepodnošljiv, neprestan bol. Amputacija krila ili perja za letenje, u bilo kojoj fazi, dovodi do spore i mučne smrti.
Među nekim od najkonzervativnijih, arhaičnih naroda Gija, plemenskim društvima koja žive duž ledenih obala severnih, polarnih oblasti i stočara u hladnim, jalovim stepama daleko na jugu, ova ranjivost krilatih ljudi je našla mesto u religiji i ritualima. Na severu, čim mladi pokažu kobne znake, on ili ona bivaju uhvaćeni i predati plemenskim starešinama. Uz rituale koji su slični njihovim pogrebnim obredima, privežu teško kamenje oko nogu i ruku žrtve, zatim u procesiji odlaze do litice odakle gurnu žrtvu, uz uzvike: „Leti! Leti za nas!“
Među stepskim plemenima, krilima se dopušta da se razviju u potpunosti, dok se o mladoj osobi kojoj niču krila pobožno vodi računa cele godine. Recimo da devojka pokazuje kobne simptome. U svom grozničavom transu ona deluje kao šaman i prorok. Sveštenici je slušaju i ljudima interpretiraju sve što ona govori. Kada joj se krila u potpunosti razviju, vezuju ih uz njena leđa. Zatim celo pleme krene sa njom do najbližeg visokog mesta, litice ili grebena – često je u pitanju putovanje koje traje nedeljama po ravnoj, pustoj zemlji.
Na uzvisini, nakon više dana plesanja i udisanja dima koji izaziva halucinacije a koji dolazi od tinjajuće vatre bjubju drveta, sveštenici odlaze sa mladom ženom, svi su drogirani, plešu i igraju, do ivice litice. Tu joj oslobađaju krila. Ona ih širi po prvi put, a zatim, kao mladi soko koji napušta gnezdo, teturavo skače sa litice u vazduh, divlje lupajući velikim, slobodnim krilima. Bez obzira da li uzleti ili padne, svi muškarci plemena, vrišteći od uzbuđenja, odapinju na nju strele ili bacaju koplja za lov sa oštricama na vrhu. Ona pada, probodena desetinama strela i kopalja. Klizi niz ivicu i ukoliko je ostalo išta života u njoj, oni ga isteraju kamenjem. Zatim njeni saplemenici bacaju kamenje koje naslažu iznad njenog tela sve dok ono ne bude zakopano u humci-mogili[1].
Postoje mnoge mogile u podnožju svakog strmog brda ili grebena u celoj stepskoj zemlji. Drevne mogile daju kamen za nove.
Mladi ljudi koji prolaze kroz taj proces se mogu spasti bekstvom ali slabost i groznica koji prate razvoj krila ih osakaćuju i nikad ne uspeju da odu daleko.
Postoji narodna priča sa južnih granica Merma o krilatom čoveku koji je skočio u vazduh sa žrtveničke litice i tako snažno leteo da je umakao kopljima i strelama i nestao na nebu. Prvobitna priča se tu završava. Dramski pisac Norver je iskoristio tu priču kao osnovu za svoju romantičnu tragediju. U njegovom komadu Prelaz, mladić je ugovorio tajni sastanak sa svojom voljenom i odleteo tamo da bi se našao sa njom, ali ona je nehotice odala mesto sastanka drugom udvaraču koji ih tamo čeka. Dok se ljubavnici grle, udvarač baca svoje kopolje i ubija krilatog čoveka. Devojka izvlači nož i ubija ubicu i zatim – nakon razmenjivanja tugaljivih oproštaja sa onim krilatim koji još uvek nije umro – ubija i sebe. Komad je melodramski ali, ukoliko se dobro postavi na sceni, veoma je dirljiv; svi imaju suze u očima kada heroj po prvi put sleti poput orla i kada, dok umire, grli dragu svojim velikim, bronzanim krilima.
Verzija komda Prelaz je izvođena u mojoj dimenziji pre nekoliko godina, u Čikagu, u pozorištu Stvarna realnost. Naziv komada je bio preveden kao Žrtvovanje anđela što je verovatno bilo potrebno, ali je to bio prilično nesrećan izbor prevoda. U mitovima i verovanjima Gijana ne postoji bilo što je nalik našim anđelima. Sentimentalne slike slatkih, malih heruvima sa malim krilima, lebdećih duhova čuvara ili impresivne predstave božanskih glasnika bi ih iznenadile kao skaredno izrugivanje nečemu čega se svaki roditelj i svaki adolescent plaši: kao retki ali zastrašujući deformitet, breme, smrtna presuda.
Među urbanim Gijanima, taj strah je donekle umanjem s obzirom da se krilati ljudi tamo tretiraju ne kao žrtveni jarci već se prema njima odnose tolerantno i čak sa saosećanjem kao prema ljudima koji imaju najgoru vrstu hendikepa.
Nama se to može činiti čudnim. Lebedeti iznad glava onih koji su vezani za zemlju, nadmetati se sa orlovima i leteti visoko sa kondorima, igrati u vazduhu, jahati vetar, ne u bučnoj metalnoj kutiji ili na plastičnoj i platnenoj napravi sa uzicama, nego na sopstvenim ogromnim, jakim, sjajnim, raširenim krilima – kako to može biti bilo šta drugo sem radosti, slobode? Koliko nemaštoviti, srca i duše od olova, Gijani moraju biti pa da bi pomisle da su ljudi koji mogu da lete bogalji!
Ali oni za to imaju razlog. Činjenica je da krilati Gijani ne mogu da veruju svojim krilima.
Ne postoji greška što se tiče strukture samih krila. Ona zadivljujuće dobro služe, sa malo prakse, za kratke letove, za lebdenje bez muke i korišćenje vazdušnih struja i, sa više prakse, za prevrtanja i okretanja, vazdušne akrobacije. Kada krilati ljudi dosegnu punu zrelost, ukoliko redovnog lete, mogu postići veliku sigurnost u letu. Mogu ostati u vazduhu gotovo neodređeno vreme. Mnogi da nauče da spavaju dok su u vazduhu. Letovi od preko dve hiljade milja su bili zabeleženi, uz kratka lebdeća zaustavljanja zbog jela. Većinu ovih dugih letova su preduzele žene, čija tela, koja su laka, kao i struktura kostiju, im daju prednost u pogledu dalekih letova. Muškarci, sa svojom moćnijom muskulaturom bi odnosili pobede na takmičenjima u brzom letenju da je takvih takmičenja bilo. Ali Gijani, barem beskrilna većina, nisu zainteresovani za rekorde ili nagrade, a posebno ne one koje se dobijaju u nadmetanjima koja podrazumevaju i visoki rizik od smrti.
Problem koji postoji jeste što su krila letača podložna iznenadnim, katastrofalnim slomovima. Inženjeri letenja i medicinski istraživači sa Gija i sa ostalih mesta nisu uspeli da pronađu uzrok. Dizajn krila nema uočljive greške; njihov slom mora biti uzrokovan još uvek nedefinisanim fizičkim ili psihološkim faktorom, nekompatibilnosti procesa rasta krila sa ostatkom tela. Na žalost, slabost se ne pojavljuje unapred; nije moguće predvideti slom krila. Pojavljuje se bez upozorenja. Letač koji je ceo svoj odrasli život leteo bez ikakvih problema, jednog jutra uzleti i, nakon što je dosegao potrebnu visinu, odjednom, šokiran, otkrije da ga krila ne slušaju – ona počnu da se tresu, zaklapaju, lupaju – paralizovana. I letač pada poput kamena.
Medicinska literatura kaže da se u dvadeset letova jedan završi slomom. Letači sa kojima sam ja pričala smatraju da slom krila nije ni približno tako čest, govoreći o ljudima koji su decenijama leteli svakoga dana. Ali oni ne žele da pričaju o tome sa mnom, a možda čak ni između sebe. Čini se da ne preduzimaju nikakve preventivne mere ili rituale, prihvatajući slom kao nešto što se dešava sasvim nasumično. Do sloma može doći i tokom prvog leta ali i tokom hiljaditog. Uzrok nije pronađen – nasleđe, životno doba, neiskustvo, nesvestica, način ishrane, emotivno ili fizičko stanje. Svaki put kada letač ode u vazduh, šanse za slom krila su iste.
Neki prežive pad. Ali nikada ponovo ne polete, zato što ne mogu. Jednom kada dođe do sloma krila, posle toga ona postaju neupotrebljiva. Ostaju paralizovana, vuku se pored ili iza svog nosioca poput velikog i teškog pernatog ogrtača.
Stranci često pitaju zašto letači ne nose padobrane u slučaju sloma. Nema nikakve sumnje da bi oni to mogli. Ipak, to je pitanje temperamenta. Krilati ljudi koji lete su oni koji voljno pristaju na rizik sloma krila. Oni koji ne pristaju na rizik, ne lete. Ili možda, oni koji to smatraju rizikom ne lete, a oni koji lete to ne smatraju rizikom.
S obzirom da je amputacija krila uvek fatalna i da hirurško uklanjane bilo kojeg njihovog dela izaziva akutni, neizlečiv, onesposobljavajući bol, pali letači i oni koji odluče da ne lete moraju da vuku svoja krila za sobom celog svog života, kroz ulice, niz i uz stepenice. Izmenjena struktura njihovih kostiju nikako nije pogodna za život vezan za zemlju. Lako se umaraju tokom hodanja i često lome kosti i povređuju mišiće. Tek nekoliko letača koji ne lete, doživelo je šezdeset godina.
Oni koji lete suočavaju se sa smrću svaki put kada uzlete. Međutim, neki od njih su živi i lete i sa osamdeset godina.
Zaista je to divan prizor, uzletanje. Ljudska bića nisu tako nezgrapna kao što sam mislila da će biti, nakon što sam videla nimalo ljupko lepetanje krilima pelikana i labudova dok uzleću iako su oni pravi gospodari vazduha kada se jednom nađu na nebu. Naravno da je lakše vinuti se sa grane ili sa neke uzvisine, ali kada takvih pogodnosti nema, sve što im je potrebno jeste staza od dvadeset ili dvadeset i pet metara, dovoljna za nekoliko manjih skokova i zamaha krila a zatim korak koji ne dotiče zemlju i u vazduhu su, jedre – možda kruže kako bi se osmehnuli i mahnuli ka podignutim licima sa zemlje pre nego što se uzdignu poput strele iznad krovova ili brda.
Lete sa čvrsto stisnutim nogama, telom izvijenim malo unazad, dok im se perje na nogama širi u rep nalik sokolovom ukoliko je to potrebno. Kako ruke nemaju mišićnu vezu sa krilima – krilati Gijani su stvorenja sa šest udova – ruke mogu da drže stisnutim uz telom kako bi se smanjio pritisak vazduha i povećala brzina. Tokom opuštenog leta, sa rukama mogu da rade šta god hoće – češu glavu, ljušte voće, skiciraju pejzaž iz ptičje perspektive, drže bebu. Mada, ovo poslednje sam videla samo jednom i uznemirilio me je.
Više puta sam razgovarala sa krilatim Gijanom po imenu Ardiadia; ovo što sledi je ono što je mi je on saopštio i što sam zabeležila, uz njegovu dozvolu, tokom naših razgovora.
Oh, da, kada sam saznao – kada je to počelo da se dešava meni, znate – bio sam šokiran. Užasnut! Nisam mogao da verujem. Bio sam tako siguran da se to meni neće dogoditi. Kada samo bili deca, znate, imali smo običaj da se šalimo o ovome ili onome da je on „leteći“ ili bismo rekli, „Uzleteće on jednog dana.“ Ali ja? Meni da izrastu krila? Meni se to neće dogoditi. I tako, kada je počela da me boli glava i kada su me zubi neko vreme boleli, a zatim su i leđa počela da me bole, nastavio sam sebi da govorim da je to samo zubobolja, da imam infekciju, upalu… Ali kada je zaista počela, više nisam mogao da se zavaravam. Bilo je užasno. Zaista ne mogu da se setim mnogo toga u vezi sa tim. Bilo mi je loše. Bolelo je. Prvo, kao noževi koji idu napred-nazad između ramena i kao kandže koje mi idu duž kičme. A zatim svuda, po rukama, nogama, prstima, licu… I bio sam toliko slab da više nisam mogao da stojim. Ustao sam iz kreveta i pao na pod i više nisam mogao da ustanem. Ležao sam i dozivao majku, „Mama! Mama! Molim te, dođi!“ Ona je spavala. Radila je do kasno, kao konobarica u restoranu i nije dolazila kući pre ponoći tako da je čvrsto spavala. I mogao sam da osetim kako pod postaje vreo poda mnom, bio sam tako vruć zbog groznice i pokušavao sam da pomerim lice kako bih pronašao hladnije mesto na podu…
Pa, nisam siguran da li je bol prestao ili sam se ja prosto navikao na njega, ali nakon nekoliko meseci je bilo malo bolje. Ali je i dalje bilo teško. I dugo, dosadno i čudno. Samo sam ležao. Ne na leđima. Nikada više ne možete da ležite na leđima, znate. Bilo je teško za spavanje noću jer kada boli, najviše boli noću. Uvek je prisutna mala groznica, čudne misli, ideje. I nesposobnost da se misao dovede do kraja, da se ideja zadrži. Osećao sam se kao da više nisam sposoban da mislim. Misli su mi samo dolazile i prolazile dok sam ih ja gledao. I nisu više postojali ni planovi za budućnost jer šta mi je mogla biti budućnost? Razmišljao sam o tome da postanem učitelj. Moja majka je bila veoma uzbuđena zbog toga, ohrabrivala me je da nastavim sa školom još godinu dana, kako bih se kvalifikovao za učiteljski koledž… Pa… Proslavio sam svoj devetnaesti rođendan ležeći u svojoj maloj sobi u našem trosobnom stanu iznad prodavnice u ulici Proizvođača čipke. Majka je donela neku finu hranu iz restorana i bocu medenog vina i pokušali smo da proslavimo rođendan, ali ja nisam mogao da pijem vino a ona nije mogla da jede jer je plakala. Ali ja sam mogao da jedem, umirao sam od gladi, stalno, i to je razveselilo… Jadna mama!
I tako, malo po malo, izvukao sam se iz svega toga i krila su porasla; u početku, bile su to velike, ružne, gole stvari koje vise, odvratne, a kada je počelo da raste paperje poput džinovskih bubuljica još su gore izgledale. Ali kada je izniklo primarno i sekundarno perje i kada sam počeo da osećam mišiće u krilima, kao i da ih protresam i podižem pomalo – a više nisam imao ni groznicu, ili sam se samo navikao na nju, nisam više siguran – kada sam mogao da ustanem i hodam, osetio sam kako mi je telo postalo lagano kao da gravitacija nema uticaja na mene i pored težine tih ogromnih krila koja su se vukla za mnom… ali nisam mogao da ih uzdignem, da ih podignem sa poda…
Ni sebe. Bio sam vezan za zemlju. Osećao sam da mi je telo lagano ali umorio bih se čak i kad bih pokušao da hodam, postajao bih slab i drhtav. Bio sam prilično dobar pri širokim skokovima ali nisam mogao da podignem obe noge u isto vreme sa zemlje.
Počeo sam da se osećam bolje ali me je mučilo što sam tako slab i osećao sam se kao da sam zatvoren. Zarobljen. Onda je letač svratio, čovek iz gornjeg dela grada koji je čuo za mene. Letači vode računa o deci koja prolaze kroz promene. Svraćao je nekoliko puta kako bi umirio moju majku i da bi video da li mi je dobro. Bio sam mu zahvalan zbog toga. Zatim je jednom došao i dugo pričao sa mnom, i pokazao mi je vežbe. I radio sam ih, svaki dan, stalno – satima i satima. Šta sam drugo imao da radim? Voleo sam da čitam ali više mi knjige nisu zadržavale pažnju. Voleo sam da idem u pozorište, ali to više nisam mogao da radim s obzirom da nisam bio dovoljno jak. Sem toga, mesta poput pozorišta nemaju prostora za ljude sa neuvezanim krilima. Zauzimaš suviše prostora, izazivaš metež. Dok sam išao u školu bio sam dobar u matematici ali više nisam imao dovoljno pažnje za rešavanje problema. Izgledali su mi nevažni. I tako nisam imao šta drugo da radim sem vežbi koje mi je letač pokazao. I radio sam ih. Stalno.
Vežbe su mi pomogle. Iako nije bilo dovoljno prostora čak ni u našoj dnevnoj sobi, ni jednom nisam mogao da uradim vertikalno protezanje, ali radio sam ono što sam mogao. Osećao sam se bolje, postajao sam jači. Najzad sam počeo da osećam da krila zaista moja. Da su deo mene, ili da sam ja deo njih.
I onda, jednoga dana više nisam mogao da podnesem da budem u kući. Trinaest meseci sam bio u kući, u te tri male sobe, zapravo, najveći deo vremena sam provodio samo u jednoj sobi, trinest meseci! Mama je bila na poslu. Ja sam sišao. Spustio sam se prvih deset stepenica dole a zatim sam podigao krila. Iako je stepenište bilo uzano, uspeo sam da malo uzdignem krila i zakoračivši, spustio sam se niz šest stepenika lebdeći. Pa, na neki način. Prilično jako sam se udario prilikom spuštanja u podnožju stepeništa, kolena su mi se savila ali nisam zaista pao. Nije to baš bilo letenje ali nije bilo ni padanje.
Izašao sam napolje. Vazduh je bio divan. Osećao sam se kao da sam živeo bez vazduha godinu dana. Zapravo, osećao sam se kao da nikada nisam zaista znao šta je vazduh tokom celog svog života. Čak i u toj uzanoj, maloj ulici, sa kućama koje su gotovo visile iznad ulice, duvao je vetar, iznad glave mi je bilo nebo a ne plafon. Vazduh svud oko mene. Počeo sam da hodam. Nisam imao nikakav plan. Želeo sam da odem iz uličica i prolaza i da odem negde na otvoreno, do kakvog velikog trga ili parka, bilo gde sa otvorenim nebom iznad. Video sam da ljudi pilje u mene ali me nije bilo briga. I ja sam imao običaj da piljim u ljude sa krilima, onda kada nisam imao krila. To nije značilo ništa, bila je u pitanju čista radoznalost. Krila nisu baš tako uobičajena. Pitao bih se ranije kakav je osećaj imati ih, znate. U pitanju je neznanje. I zato mi sada nije bilo važno što ljudi gledaju u mene. Žudeo sam da odem negde gde nema krovova. Noge su mi bile slabe i drhtave ali su nastavile da idu i, ponekad, kada ulica nije bila preplavljena ljudima, podigao bih malo krila, rastresao ih, osetio strujanje vazduha ispod perja i na kratko bi mi lako da hodam.
I stigao sam do voćne pijace. Pijaca je bila zatvorena, bilo je veče, tezge su bile gurnute u stranu tako da se u sredini nalazio veliki prazan prostor, kaldrmisan. Stajao sam tu ispod Kancelarije za ispitivanje, radio vežbe neko vreme, podizanje i protezanje – po prvi put sam mogao da uradim vertikalno protezanije do kraja, i bilo mi je divno. Zatim sam počeo da kaskam po malo dok sam protezao krila, i noge bi mi se podigle sa zemlje na trenutak, i nisam mogao da odolim, počeo sam da trčim i podižem krila i da lepetam krilima, a zatim da ih ponovo širim, i bio sam u vazudhu! Ali tu se nalazila Zgrada za Mere i težinu pravo ispred mene, njena siva, kamena fasada mi je bila ispred lica, i morao sam da se odbijem, odgurnem od nje rukama, i spustim se na trotoar. Međutim, okrenuo sam se i ispred mene se nalazila cela, slobodna staza za trčanje koja je išla preko pijace do Kancelarije za ispitivanje. I, potrčao sam i uzleteo.
Neko vreme sam se samo obrušavao oko pijace, leteći nisko, učeći kako da se okrenem i spuštam bočno i kako da koristim perje na repu. Prilično prirodno se to dešavalo, prosto osećaš šta treba da radiš, vazduh ti kaže… ali ljudi na zemlji su gledali gore, prema meni i saginjali se kada bih se suviše naglo spuštao, ili gubio kontrolu nad letenjem… To mi nije bilo važno. Leteo sam preko sat vremena i nakon što je pao mrak i pošto su svi ljudi otišli. Do tad sam se već popeo iznad krovova. Ali, shvatio sam da mi se mišići krila umaraju i da bi bilo bolje da se spustim. A to je bilo teško. Mislim, spuštanje je bilo teško jer nisam znao kako to da uradim. Spustio sam se kao džak pun kamenja, bam! Gotovo sam istegao članak i tabani su me pekli kao da sam se spustio na vatru. Ako me je iko video, mora da se smejao. Ali i to mi nije bilo važno. Bilo je teško biti na zemlji. Mrzeo sam što sam se spustio. Hramao sam ka kući, vukao krila koja mi na zemlji nisu bila ni od kakve koristi, osećao sam se slabim, teškim.
Trebalo mi je dosta vremena da stignem kući a mama je došla odmah posle mene. Pogledala me je i rekla: „Bio si napolju,“ i ja sam rekao, „Leteo sam, mama,“ i ona je briznula u plač.
Bilo mi je žao nje ali ništa više nisam imao da joj kažem.
Nije me čak ni pitala da li ću ići da letim. Znala je da hoću. Ne razumem ljude koji imaju krila i ne koriste ih. Pretpostavljam da su zainteresovani za sopstvenu karijeru. Možda su bili već zaljubljeni u nekog na zemlji. Ali to mi se čini… Pa, ne znam. Zaista to ne mogu da razumem. Želju da ostaneš dole. Izbor da ne letiš. Ljudi bez krila nemaju izbora, nije njihova krivica što su prizemljeni. Ali ako imaš krila…
Naravno, možda se plaše sloma krila. Slom krila ti se neće desiti ako ne letiš. Kako bi mogao? Kako nešto može da se slomi ako se nikad i ne koristi?
Pretpostavljam da je bezbednost važna nekim ljudima. Oni imaju porodicu ili obaveze ili posao ili nešto drugo. Ne znam. Morala bi da razgovaraš sa njima. Ja sam letač.
Pitala sam Ardidadia kako zarađuje za život. Poput mnogih letača, radio je pola radnog vremena za poštu. Uglavnom je prenosio državnu prepisku i depeše na dužim relacijama, čak i preko mora. Očigledno su ga smatrali nadarenim i pouzdanim radnikom. Za posebno važne depeše, rekao mi je, uvek se šalju dva letača, u slučaju da jedan doživi slom krila.
Imao je trideset i dve godine. Pitala sam ga da li je oženjen, odgovorio mi je da se letači nikada ne venčavaju; smatraju, rekao je, da su oni iznad toga. “Ljubavne afere na krilima,“ rekao je uz blagi osmehom. Pitala sam ga da li su afere uvek sa drugim letačima, rekao je: „Oh, da, naravno,“ nenamerno otkrivajući svoje iznanađenje ili prezir prema ideji o vođenju ljubavi sa nekim ko ne leti. Maniri su mu bili prijatni i uljudni, bio je veoma predusretljiv ali nije mogao da sasvim sakrije osećaj da je odvojen, drugačiji od onih bez krila, da u stvari nema ništa zajedničko sa njima. Kako bi i mogao drugačije da gleda na nas sem sa izvesne visine?
Malo više sam ga pritisla kako bi mi rekao nešto o svom osećanju superiornosti i on je pokušao da mi objasni. „Kada sam rekao da je to kao dasmo ja i moja krila jedno, znate – to je to. Mogućnost letenja čini da sve ostale stvari deluju nezanimljivo. Ono što ljudi rade čini se trivijalnim. Letenje je celovito. Dovoljno. Ne znam da li to možete da razumete. U pitanju je jedno telo u celosti, jedno celovito ja, gore na celom nebu. Po vedrom danu, sunčanom, sa svim što leži dole, daleko… Ili na jakom vetru, u oluji – na moru, tad najviše volim da letim. Iznad neba po olujnom vremenu. Kada ribarski brodovi jure prema obali i ti imaš sve samo za sebe, nebo puno kiše i munja i oblake ispod svojih krila. Jednom, kod Rta Emer sam plesao sa tornadom… Da bi se letelo potrebno je dati sve od sebe. Sve ono što si, sve što imaš u sebi. I ako i padneš, padaš ceo. A ako padneš iznad mora, to je to, ko će ikada saznati, koga je briga? Ne želim da budem sahranjen u zemlji.“ Zbog same pomisli je malo zadrhtao. Mogla sam da vidim drhtaj duž njegovih dugih, teških, bronzano-crnih perja na krilima.
Pitala sam ga da li afere na krilima ponekad dovedu do rađanja deci na šta je on nezainteresovano odgovorio – naravno. Navaljivala sam da mi još nešto kaže o tome na šta je on rekao da je beba velika smetnja za majku koja leti tako da, čim majka prestane da doji bebu, ostavlja je na „zemlji“, kako se izrazio, da je podižu rođaci. Ponekad se krilata majka toliko veže za dete da odluči da ostane na zemlji kako bi se brinula o njemu. Ovo mi je rekao sa nekom vrstom prezira.
Deca letača imaju iste šanse da razviju krila kao i sva druga deca. Fenomenon ne uključuje genetski faktor već je u pitanju razvojna patologija svojstvena svim Gijanima; pojava krila se javlja u odnosu manje od jedan na hiljadu.
Mislim da Ardiadia ne bi prihvatio reč patologija.
Takođe sam pričala sa krilatim Gijaninom koji ne leti i koji je dopustio da snimim naš razgovor ali me je zamolio da ne koristim njegovo pravo ime. On pripada uglednoj advokatskoj firmi u malom gradom u centralnom Giju.
Rekao je: „Nikada nisam leteo, ne. Imao sam dvadeset godina kada sam se razboleo. Mislio sam da sam bezbedan, jer sam navršio dvadeset godina. Bio je to strašan udarac. Moji roditelji su već potrošili prilično novca, žrtvovali su se kako bih ja išao na koledž. Bio sam dobar na koledžu. Voleo sam da učim. Imao sam intelekt. To što ću izgubiti godinu je bilo dovoljno loše. Nisam hteo da dozvolim da mi to pojede ceo život. Za mene, krila su bila samo izbočine. Izraštaji. Prepreka da hodam, igram, sedim na civilizovan način na normalnoj stolici, nosim pristojnu odeću. Odbijao sam da tako nešto stane na put mom obrazovanju, mom životu. Letači su glupi, sav im se mozak spusti u perje. Nisam hteo da zamenim svoj um za mogućnost letenja iznad krovova. Više sam zainteresovan za ono što se dešava ispod krovova. Nije mi stalo do pejzaža. Više volim ljude. I želeo sam normalan život. Želeo sam da se oženim, imam decu. Moj otac je bio blag čovek; umro je kad mi je bilo šesnaest godina i uvek sam mislio da, ukoliko bih bio dobar prema svojoj deci kao što je on bio prema nama, da bi to bio način da mu zahvalim, da mu odam poštu… Imao sam sreću da sam upoznao divnu ženu koju moj hendikep nije uplašio. U stvari, ona mi ne dopušta da krila nazivam hendikepom. Ona insistira na tome da je sve ovo – pokazao je na krila potezom glave – bilo prvo što je videla na meni. Tvrdi da je, kada smo se tek upoznali, za mene mislila da sam dosadan, arogantan mladić, sve dok se nisam okrenuo.“
Perje na glavi mu je bilo crno sa plavom krestom. Njegova krila, mada su bila spuštena, vezana i privezana, kakva su uvek krila onih koji ne lete, kako ne bi smetala i kako bi bila što neprimetnija, bila su divnog perja tamno plave i paun-plave boje sa crnim prugama i ivicama.
„U svakom slučaju, bio sam odlučan da mi noge ostanu da stoje čvrsto na zemlji, u svakom smislu. I ako sam se ikad mladalački zanosio letenjem na neko vreme, što nikad nisam uradio, čim sam se oporavio od groznice i delirijuma i pomirio se sa celim bolnim, beskorisnim procesom – ako sam ikad pomislio na letenje, onda kada sam se oženio, kada smo dobili dete, ništa, ništa me ne bi moglo naterati da zaželim makar da probam taj način života, čak i samo da pomislim da bih mogao da ga vodim. Krajnja neodgovornost takvog života, arogancija – arogancija tog života mi je veoma odbojna.“
Neko vreme smo pričali o njegovoj advokatskoj praksi koja je bila vredna poštovanja jer se bavio zastupanjem siromašnih ljudi protiv prevaranata i profitera. Pokazao mi je šarmantne portrete svoje dvoje dece, starih jedanaest i devet godina, koje je on nacrtao sopstvenim perom. Šansa da bilo koje od njegove dece razvije krila je bila, kao i kod svakog Gijnina, jedan prema hiljadu.
Pre nego što ću otići, pitala sam ga, „Da li ikada sanjate da letite?“
Advokatski, nije žurio sa odgovorom. Pogledao je prema prozoru. „Zar to svi ne sanjaju?“ rekao je.
Prevod: Danijela Jovanović
Ursula K. Legvin (1929 – 2018) američka književnica poznata uglavnom po svojim knjigama iz oblasti naučne i epske fantastike. Diplomirala je 1951. francusku i italijansku renesansnu književnost na koledžu Redklif, a magistrirala 1952. na univerzitetu Kolumbija (francuska i italijanska književnost). Doktorske studije je nastavila u Francuskoj zahvaljujući Fulbrajtovoj nagradi ali ih nije završila. Pisanjem se profesionalno bavi od sredine šezdesetih godina.
Objavila je veliki broj knjiga i dobitnica je niza nagrada kako iz oblasti naučne fantastike tako i iz oblasti beletristike. Među njima, najznačajnija je nagrada Fondacije za nacionalnu knjigu (National Book Foundation) koja joj je dodeljena 2014. za izuzetan doprinos američkoj književnosti. Iako se njeni romani i priče svrstavaju u žanr fantastike oni prevazilaze bilo kakva žanrovska određenja i najbolje ih je posmatrati kao izuzetna beletristička dela.
Priča “Kaša na Ajlaku” je iz zbirke priča Changing Planes objavljene 2003.
[1] Mogile, gomile naslaganog kamenja čije su veličine različite (od nekoliko naslaganih kamenova do čitavih brda vrlo složene strukture) i koje su služile da se obeleže putevi, granice ili grobna mesta. Datiraju iz neolitskog perioda i ranog bronzanog doba. (Prim. prev.)
Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 16. октобра 1968. године. Објавио је пет књига песама (Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг и Света Јелена) и књигу кратких прича и есеја Београд за упућене. Аутор је више од 800 песама, вињета, есеја и кратких прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Превео је око 300 књижевних дела с француског и енглеског на српски језик, од тога више од 110 романа. Аутор је превода дела Мишела Уелбека, Џ. Р. Р. Толкина, Т. Корагесана Бојла, Фредерика Бегбедеа, Ијана Макјуана, Хилари Мантел, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани… Добитник је угледних књижевнопреводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић за област књижевности и преводног стваралаштва.
БЕЛЕ САНДАЛЕ
Стоји са сином на станици, чекају аутобус.
Изашли су раније, знали су да ће чекати дуже.
Јер они последњи тренуци у кући пред полазак су напорни, тешки, и боље је човеку да изађе него да седи до последњег минута.
Изађеш и брже се окренеш проклетом путовању.
О томе са сином и прича.
Како ти је жао што мораш да идеш, а жао би ти било и да мораш да останеш.
Врућина није велика, али се дигла нека влага.
Сунце их туче у лице.
Причају о годинама, син и он.
Тек сам сад, каже он, тек сад, ове године, осетио тај притисак броја.
Син га гледа.
Тек сад, понавља он мање-више, кад, као, имаш педесет четири и пролази педесет пета, тек сам сад осетио притисак броја.
Син се насмеши, разуме га.
Каже мали: после шездесет пете је срање, то сад није још.
Он каже: да, али имаш тај појачани утисак да немаш времена, то је зајебано, то осећање да немаш времена.
Уто доњим путићем стижу кола.
У њима су његов друг или познаник из детињства и нека девојка.
Девојка, која има двадесет година, можда двадесет једну или деветнаест, иста је отац.
Одмах се, и без осталих знакова, види да су отац и кћи.
Дошао је да је испрати на аутобус, тако изгледа.
Пењу се уз бетонске степенице које воде ка станици.
Она иде прва.
Кад је већ стигла на врх, отац, који је посматра отпозади, сагиње се и скида јој нешто са пете.
Каже јој да стане, хвата јој пету у шаку, одиже стопало од земље, умеће длан испод табана, и скида јој нешто.
Она носи сандале. Не кокетно, али женствено се окреће да види шта то отац ради.
Колико је он, с тим ликом, нелеп као мушкарац, толико је она, с истим тим ликом, лепа као женско. А пљунута отац.
Има дугу смеђу косу с раздељком по средини, црну мајицу са зеленим словима, бледорозе шортс и те беле сандале, које је отац пипао малочас, да јој скине неку трунку коју она није ни осећала.
Стиже аутобус. Улазе сви који треба да уђу, више нико никога и не гледа. Да, видиш само путнике који седе док идеш ка свом месту у задњем делу буса. Поред осталих лица, ту је и лице Небојше Брадића, позоришног редитеља, који гледа напред, у шофершајбну, као да тамо има нешто да се угледа.
Два сата касније, по приспећу на одредиште, види: отац оне девојке излази из аутобуса.
Кћерка је остала тамо.
Обично родитељи испраћају децу.
Али она се вратила кући, изула сандале и погледала се у огледало, подигла десно, па лево раме, стресла прашиницу са оних зелених слова, подметнула палчеве под ластиш шортса и пуцнула њиме, лепа девојка, слика и прилика брижног оца који је отпутовао некуд уместо ње.
* * *
ГОГА
На тој станици има места која су му се појављивала у сновима. Да ли случајно, или то не може бити случајно, сва та места су затворена, неприступачна у физичком смислу. Он, истина бојажљиво, проверава с разних страна: из подземног ходника, из горњег ходника. Горе му железничар на шалтеру каже: „Не може тамо, затворено је.“
Не познаје тог железничара, да, има и у овом селу људи које не познаје и који не знају њега. Али све и да га познаје, све и да су се некад дружили и пили заједно, сигурно га не би питао: „А што не може?“
Некако је и њему самоме довољно што не може.
Не виђају се овде људи много. Виђају се, али онда више остане утисак о томе како људи који су били много људи више нису тако много људи него су постали мање људи, мало људи.
Жене су права реткост. Гога има 52 године, али, неким чудом, изгледа као да има 32. Она се, међутим, удала са 22 и већ наредне године муж ју је провалио. Имала неког типа. А тек ушла у брак. Цело село ју је обележило. А муж је отад заузео стравичан гард. Ваљда да поврати пољуљани понос, почео је да се понаша као Кербер. Није хтео да се разведе, није хтео да поправи нешто што очигледно у старту није било у реду, него заузео гардијски став. Па често седи на гајби код фрижидера са сладоледом и мотри, док Гога ради у продавници.
Такав је био још деведесетих. Рогушио се као да мисли: ако се будем добро рогушио, нико неће смети ни иза леђа да ми прича да ми је набила рогове.
Од Гоге је груб донекле само глас. Мало прозукао од дувана који, изгледа, више и не троши. Он воли да јој каже нешто, нешто безвезно. Размене неколико реченица, и Гога му каже: „Пролази време, ето, то је, пролази време.“ Он јој каже на то: „Па боље да пролази време него да пролазиш ти.“
Она се насмеје од срца, занимљиво јој је то, трчка по продавници, трчка успорено. Кад јој затражиш цигаре, она одоздо подигне велику кутију, превелику за њу ситну: „Ево, види шта имам, па бирај.“
У кутији је петнаестак, двадесет врста цигарета, укупно стотинак паклица разних, све набацано, ни она не зна шта има.
Он уђе једном безвезе, пита је: „Имаш упаљач?“
Све је пусто, она је сама у радњи.
Он је заиста, на двадесетак метара од радње, видео да нема упаљач, а има два код куће, па неће да купује.
Она каже: „Ево, имам, запали.“
И пали му цигарету у радњи.
Он креће ка вратима.
„Извини што сам овај дим повукао унутра.“
„Ма дај, нема везе“, каже она.
„Шта радиш ти, у гужви си?“
„Јесам, увек, идем сад да погледам фрижидер, почео да цури. Мораш стално да радиш да би све било у реду.“
„Јесте“, каже он, „али ти си сила, свака ти част.“
Гога се насмеши.
Он излази, долази до поште, на стубу су умрлице. Има нека што је умрла млада, ’77. годиште. Гледа умрлицу, не познаје је, имала двоје деце, мужа, родитељи јој живи.
Окреће се, Гога излази да среди фрижидер, има беле кломпе и беле назувице, плаву хаљиницу с белим цветићима, кад види да је он још ту, махне му и заколута очима, као да каже: „Ето, ’есам ти рекла, не мож’ човек ни минут да с’ одмори.“
* * *
БОЧИЦА
Синоћ је била нека мала олуја, ноћас је падала киша, и он је знао: поплашиће се. Заиста, сам је на плажи. Радује га то.
Вода јесте мало хладнија и мало, само малчице мутнија. И дува тај источни ветар, који само тамо често дува.
Уврстио га је у прву песму коју је написао, давно. Тај источни ветар. Да ли је тада умео, као сад, поуздано да одреди одакле ветар дува? Готово је сигуран да није. Али га је тако назвао, „источњак“. У тој песми.
Сада тај ветар дува с леђа, у тополе дува, тополе би заштитиле и пуну плажу од ветра. Од њих се и не осећа. Само оне шуште, причају, јер дува у њих. И једна врба је ту, лево, али она као да ћути, као да ветар до ње не стиже. Тополе су окренуте западу, као гробови. И он је окренут западу, јер таква је плажа.
Без плана и претходне намере јер, премда свестан сељачке бојажљивости, није могао бити сигуран да ће на плажи бити сâм, вади ОНО из ранца.
Ставља га у џеп шортса који му већ годинама служи као купаће гаће. Купаћице, што кажу сељаци његови овде.
Ставља ТО у десни џеп. И проверава да ли је дубоко довољно, као да би проблем био и да испадне.
Улази у воду, утрчао би, али из нејасног респекта према здрављу или животу, улази полако, десном шаком захвата воду и кваси леву руку до рамена, па левом десну. Опет проверава џеп.
Баца се, али не заплива краул као обично. Само се пусти у воду.
Преплива онај дубљи део, ближе обали, pool што би рекли Енглези, и избија у други хоризонтални слој, где је река плића, а матица бржа. Чучи док су му табани на камењу.
Гура руку у џеп, вади оно. Скида картонску амбалажу и цепа је. Парчиће картона баца раздвојено, да их неко случајно после не састави. Креће се ка средини реке, као мали бомбаш који се прикрада бункеру, и баца парчиће белог картона с плавим словима и црвеним знаковима.
Остаје му само бочица у руци.
Пун је детињства, чио је и на тренутак види себе са стране: дечак.
Да ли ће потонути? Бочица? Или ће плутати?
Пита се то, али без прешне потребе да сазна одговор, јер га ионако неће сазнати.
Зафрљачи бочицу низводно.
Опрашта се од њеног бола и њеног лека.
Чини то тако енергично, тако лако, тако лепо, тако обично.
Сети се и песме, песама.
Неколиких песама, чак и једне епске, што кажу, народне.
Ах.
Оде бочица.
Остаће затворена, а у њој довољно бола, лека и отрова да убије некога.
Плива.
На плажи нема никога, али није пуста.
Тополе га гледају, крошње се надносе, мало, само мало, али надносе се над воду.
Он им маше, тополама и облацима које невидљива вода повраћа од ноћашње кише.
* * *
ЛАСТИНА ОКРЕТНИЦА
Излази на окретницу и одмах, истог часа, осети да се дешава нешто необично, несвакидашње.
Прво, леђима му окренуту, види дебелу жену с танком плавом косом везаном у репић која се сагиње и почиње, очито доконо, да препакује ствари, или као да гледа нешто по већ лепо спакованом и затвореном пртљагу. Типично за некога ко је управо сазнао да ће полазак доста каснити, помисли он.
Жена делује сталожено.
Лево, међутим, на једном од пешачких острва између прилазних путића за бусеве, стоји мршава бринета у плаво-белој хаљини и пуши. Има смеђе сандале налик исусовкама, загаситоцрвено налакиране нокте, пропиње се на прсте, иако нико не стоји испред ње, и потпуно усредсређено, па и забринуто гледа у правцу станичне зграде, оне, као, дирекције.
Како пролази, види да је око другог аутобуса, који такође стоји, исто нека врста чудног стајања и шеткања, неочекиваног и брижног чекања.
Три-четири особе исто тако стоје као да је неки квар, и он помисли: да се два аутобуса истовремено покварила на метар и по један од другога… немогуће.
Одлази до киоска, враћа се, у међувремену два помало забринута, помало нервозна лица пролазе из правца окретнице.
На окретници су сад сви некако позорни. Већ нема сумње да се нешто дешава.
Из једног од бусева истрчава жена очигледно ту запослена, да ли је кондуктерка или шта, и трчећим кораком, узрујано, иде ка дирекцији; док улази на врата још јој се чује глас, а онда он даље не чује, јер и он одмиче: „Али Ружа је рекла да…“
Прешавши још двадесетак метара, окреће се још једном. Петоро-шесторо путника стоје, сви гледају у врата дирекције као да слушају или чекају нешто.
* * *
НЕДЕЉНО ПОПОДНЕ
То је била чудна ситуација… Шта мислиш: је ли била стварно чудна? Ах, никад ништа није било савршено, а увек смо стварали савршенство! Једно, дакле, од оних облачних недељних поподнева где је све празније него обично, али се ствара нека, као, напетост. У мени.
Купујем малу пљескавицу и уредно је гризем, тражио и љуто, сенф, урнебес и љутеницу, и чили да дода мало; после воду пијем из флаше, росу или аквавиву, жваћем орбит. Искачеш, очекивано! Та-да! То не говориш ти, то „та-да“! Нити ја тебе видим као „та-да!“, ни тебе ни твој излазак. Али ти јеси „та-да!“, то си, што би ти мени рекла, једноставно, ти (рекла си ми једном, око неких ствари кад сам те питао, кад сам ти тражио нешто па ми се учинило да сам можда малчице претерао: „Ма, ништа не брини, то си ти!“)
И онда та кућа, да, та кућа. Другачија од свих осталих кућа. Кућа где се гласови одазивају моментално, као да те гледају, а нема нигде лица, нигде некога да га видиш, да га погледаш у очи. Глас, онај главни, мало је кваран, мало изопачен и слути на зло. Цео систем је наоко чист, али у њему се осећа само нешто претеће. И онда тај пријатељ, дугогодишњи пријатељ, упаркирава се, испаркирава се, и ја се наједном сетим: па да, њему мајка живи ту, у кући до ове хорор куће!
И брзо узбрдо ми у неку уличицу, у коју никад нисам скретао ни ја, а камоли ћеш ти: хајд’ овамо, можда је ћорсокак, али није битно. Није ћорсокак, и онда десно. И доле, па опет назад десно. Одметнички правоугаоник.
Пријатељ у међувремену оде. Отишао, колима. И онда се улази тамо, решеткаста капија с краја тридесетих година последњег засад века који је имао тридесете, и прати нас тај промукао, прозукао глас, као подсмех, као злобно упозорење. Кључ, старинско дрвено сандуче уместо живог бића, одбојно стакло које гута целу собу. Плафон од четири метра и огледало које ме прождире. Покушавамо да се боримо, да се волимо, ти заузимаш положај сензуалног торпеда, нишаниш у доњи део свемира, али онда се покривамо, до браде, плахтом.
И лежимо шћућурени, као војници у рову, лицем једно другом окренути. И причамо, шапућемо, два-три сата се гледамо у очи и само шапућемо и само се гледамо у очи, и ко зна шта смо шапутали. Знаш ти, али нећеш да кажеш.
* * *
ТРИБИНА
Ваљда је то зато што се до села стиже правим путем с беспрекорним дрворедом – или дрворедима, пошто је дрвеће са обе стране. Онда почињу брежуљци, као они бетонски таласи на мини-голфу, оно, где лоптица лако излети. Тако се у село улази, само што село даје појачане тонове; напред и назад, лево и десно је песак, и како год да га застреш травом и крошњама, имаш утисак мркожутог. У селу, које се ваља кроз удолине и брежуљке, има и тамнозелене и црне и тегет и загаситоцрвене.
Звала га је. И Ласло је стигао.
Људи већ има пуно унутра, али она излази да га дочека. Необично је озбиљна Клара, има ту озбиљност каква се виђа код жена, нарочито млађих, с којима се врло добро познајеш, али се први пут видите. Ситна је, а веома динамична, што му је, уосталом, познато одраније. „Дошао си“, каже му као да га види ко зна који пут у животу.
У путу је примио поруку: умрла је, код куће, жена његовог друга и комшије. С том вешћу је дошао, али сад је неодређено усредсређен на Кларину појаву, која му измиче. Прва просторија је као кафе, као мали клуб; у другој просторији су дрвене клупе и, напред, велики дрвени сто, за којим ће седети учесници трибине.
Публике неће бити много, претежно млади, то их је она и позвала.
Седе сви џумле у клубу, он разговара са социологом који је исто гост, али мало-мало па се окрене јер чују се њене штикле. Клара стално пролази, куцка, као да се тренутно нешто важно дешава у шта и она мора да буде упућена. Домаћица. У мајушним фармеркама има и луфта између мајушне гузе и круте тканине. „Шта ћеш?“, пита га. Он каже да би пиво. „Е, чекај… Пиво је закључано. Идем да нађем кључ.“ Нека, на то ће он, после може, небитно.
Две ствари га нервирају и привлаче код ње: што је због нечег поносна јер је он ту, и што је тако готово строга, као помало окамењена, и немушта у сваком погледу који му упути из даљине.
Њене речи: „Никад ми нико није нешто овако лепо рекао“ и „Не могу да верујем да се ти тако пажљиво бавиш административном границом између Барање и Бачке“ (јер негде се, тако јој је објашњавао, Барања прелива на леву, а негде Бачка на десну обалу Дунава) сад му у свести цвиле као да их је изговорила нека друга особа, али опет, то јесте она, у њеним погледима полуприсутне господарице види се и саучесништво, он почиње да губи самопоуздање, размишља о трошним, масивним улазима старих кућа у које је мислио да се с њом завуче, а негде око њега врзма се сићушна краљица која се бори за женска, људска и животињска права, која негује традицију далеке земље и блиског народа, која је религиозна и одана фамилији, која не трпи орални али воли анални секс, и која се генерално понаша као да јој нико није заиста битан, а нарочито не он.
Све речи потом упућене су свима. Њене не њему, његове не њој.
Чак га и не испраћа Клара, него локални геолог-ентузијаста.
Два-три месеца касније, у једној суботичкој галерији, седи Ласло са заједничким пријатељем сликаром. Сликар му изненада каже: „Што се она то тако наљутила на тебе? Каже да си јој досађивао.“
У Културном клубу Марина 4 СЕ (Обала краља Александра Карађорђевића 100) од 12. августа до 10. септембра одржава се изложба слика Софије Јечине „Тридесет слика Хелма“ (изложба се отвара 12. септембра у 12.00). Повод за изложбу је излазак књиге прича Софије Јечине „Тридесет слика Хелма“ („4 СЕ“, Београд, 2023). Хелм је, као што у надахнутом тексту у каталогу изложбе примећује Драган Јовановић Данилов, византијски назив за Балкан, тако да се ради о тридесет слика Балкана. Промоција књиге одржаће се на истом месту недељу дана касније (19. август, 14.00). Софија Јечина је руска сликарка која живи и ствара у Београду. „Тридесет слика Хелма“ је њена друга књига на српском језику, прва књига „Београд у плавом“ („4 СЕ“, Београд) објављена је 2021. године.
Веровали или не, ових дана сам донела једну од најодлучнијих одлука у животу.
Бацила сам старе ципеле. Ципеле су биле толико изношене да су се распадале пред очима – тачније, на ногама. Превршило је кад им је отпала потпетица током моје енергичне шетње по улици Војводе Степе.
Сваки пут када бих дошла код обућара с молбом да их поправи, он би саркастично подигао обрву, изнова понављајући: „Јефтиније је купити нове. Бар три пара“.
Бацила сам ципеле у којима сам се пела на Етну, у којима сам шетала по алпским ливадама и далеким аеродромима и из којих сам истресала португалски песак Атлантског океана.
Веровали или не, заједно са ципелама сам посматрала излазак месеца на Сицилији. Пришавши ивици воде, бацила бих каменчић за срећу. Он би пао право у дрхтави лимункасти одраз, а морске капљице попрскале би те напаћене ципеле. Носила сам их када сам живела једноставним животом слободног уметника, и, искачући из авиона на степенице, заборављала месец и годину.
Носила сам ципеле када сам први пут крочила на благословену Јадранску обалу.
„Када следећи пут видиш море, ја ћу већ умрети“ – говорио ми је један човек и одржао је реч. Управо тада сам, у Пули, први пут схватила да ћу даље морати да лутам сама.
Веровали или не, то је немогуће ако немате при руци пар проверених ципела. Шетати у спомен на оне у чију част излази пун месец и одражава се у ознојеном прозору авиона који полеће.
Једну ствар знам поуздано – новац на Балкану значи врло мало.
Сва она срећа коју полуострво „крви и меда“ нуди не може се купити, а материјална добра се повлаче на други (а можда и на десети) план.
Па какве везе има колико кошта твоје одело? Ако, наравно, није направљено од материјала отпорног на пламен и послужиће само онда када подивљали комшија одлучи да спали твоју кућу.
Зашто бирати намештај по последњем крику моде ако ће прекосутра почети рат, а дизајнерска дрвца послужити евентуално за ватру када искључе струју.
Тама и ватра.
Кажу да је месо било најјефтинија храна за време Балканских ратова. Богата, осунчана земља, са фармама препуштеним вољи судбине и животињама напуштеним у журби.
Често је сочан, испечен комад свеже свињетине мање коштао од комада бајатог хлеба.
Ватра и крв.
А шта се сматрало правим братством? Један документарни филм о бекству Срба из Сарајева који леди душу, садржи одговор на то питање. Свакој породици омогућено је да у једном камиону одвезе своје скромне потрепштине из места у које се више никада неће вратити. Поворка се састојала од уплаканих удовица и мајки које су грлиле обогаљене псе. Већина њих одвозила је гробове својих предака како би могли да их поново сахране, и да онда, годинама касније, мирно легну поред њих.
Благословена земља људи који су прошли све и свашта.
„Бал“-мед и „Кан“-крв. Звони као црквено звоно у зору.
Dragan Azdejković rođen je 1957. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u provinciji. Višu pedagošku školu, likovni smer i Akademiju likovnih umetnosti, završio je u Beogradu 1983. godine. Nosilac je nagrade Akademije za crtež. Izlagao je na nekoliko samostalnih izložbi u Srbiji (Kulturni centar, Dom Omladine, Kolarac, Kuća Đ. Jakšića). U inostranstvu je izlagao u okviru dve grupne izložbe, od čega je jedna bila organizovana na Danima Beograda u Beču 2002. godine (izlagao je sa još tri srpska umetnika), a druga na Bijenalu likovnih i vizuelnih umetnosti u Firenci 2005. godine na kojoj je među 800 umetnika iz celog Sveta osvojio peto mesto u kategoriji Slikarstvo i medalju Loenco Mediči. Na ‘Annual global online competition’ (Artoteque iz Londona, 2006) osvojio je Počasnu nagradu za rad ‘ The dream of little Darwin’. Pored slikarstva bavi se pisanjem. Zivi i radi u Beogradu i Petrovcu na Mlavi.
NAGRADNO ODSUSTVO
Jednu od meni najdražih slika, pod nazivom Borba u vazduhu, naslikao sam 1984. godine kada sam služio vojni rok u Kumanovu, u Makedoniji. Slikao sam je po fotografiji iz vojnog časopisa Front, u to vreme imali su profesionalne i veoma dobre fotografe. Nešto sam je malo izmenio, ne toliko po formi koliko u koloritu, i to ne previše. Na slici su dva aviona, crni u prvom planu kao silueta doleće iz gornjeg levog dela slike i u brišućem letu ispaljuje dve rakete koje ostavljaju plameni trag na nebu iznad neke pustopoljine. U donjem desnom uglu do polovine formata uz vertikalu tamno narandžasta eksplozija rasprskava se polovinom svoje nepravilne loptaste forme. Negde na sredini rada detaljnije oslikana bela letilica koja je manja i naizgled sporija, pristiže preko ljubičasto sivih planina i fabrike u daljni čiji dimnjak strči nad proizvodnim halama osunčanim jutarnjim sjajem. Naš kapetan, čuveni Zoran Britva, svratio je do ateljea, zagledao se u sliku i rekao:
„Njihov je crni, a naš je beo i dolazi da mu jebe mater!“
„Pogodili ste iz prve druže kapetane!“, odgovaram.
Šmeker i šaljivdžija iako na prvi pogled nije tako izgledao sa većom dioptrijom iza tamnih okvira naočara, uredno podkresanim crnim brkovima i krupnijom dežmekastom figurom. Prema poslušnijoj vojsci uvek se na isti način odnosio, voleo je da se našali često i na svoj račun, da popije koju, ali nikada na radnom mestu. Često bi ga odao miris makedonske loze koji se za njim, u pokretu, hodnicima viorio. Nikoga posebno nije kinjio, ali umeo je i da nas pritisne, naročito u prvim mesecima obuke. Ubrzo po dolasku u četu zgotivio me je, jer smo imali slične osobine, i sam sam u tim vremenima bio sklon piću i zbijanju šala. Jednom prilikom dok smo se pod šlemovima i u punoj ratnoj opremi vraćali sa poligona, kada je prolazio kraj nas, glasno sam pimetio da dvorišni psi laju jer misle da smo Nemci. To mu se veoma svidelo, iako mi je pred vojskom odbrusio da mu se više ne obraćam. Na njegov predlog, posle dva meseca iscrpljujuće obuke, major Nikolovski, najviši čin i glavni lik u našoj zgradi, meni gušteru i već staroj džombi, garnizonskom fotografu, Goluboviću, dodelio je jednu manju prostoriju za zajednički atelje. Kapetan nas je retko posećivao , major je bio samo jednom kada smo se uselili. Bila je to prava oaza slobode u našem bloku, gde je deo vojnika, naših drugara, često hvatao krivine od pogleda nadređenih. Imali smo ključ od prostorije, duplikat je jedino major imao, a u kriznim trenucima, tokom kontrola, uzbuna ili pokušaja upada neželjenih gostiju, rekli bismo da razvijamo film, pa su nas kasnije uglavnom zaobilazili. Kod nas su u miru mogli da se otvore paketi pristigli od kuće, da se popije jača kafa od one u kantini ili da se izbegnu neke od dosadnijih dnevnih obaveza. Tog dana kapetan je tražio nekog vodnika stažistu kome sam sa fotografije iz novčanika crtao devojku sa mladežom iznad usne, ali ga tada nije zatekao kod nas. Taman se posle kratke i uspešne kritike mog rada spremao da krene, kad ću ja tišim glasom, onako izokola:
„Nego, druže kapetane, nestala mi crvena i plava, moram ponovo u Skoplje po boje.“
„Dobro, idi, samo sutra pre fiskulture budi ispred moje kancelarije da ti zastavnik Stalović napiše objavu za put.“
„Hvala druže kapetane.“
To mi je bio već treći put da putujem za Skoplje, drugi put po boje i jednom pred Zakletvu kod vojnih obućara da mi naprave vanserijski broj cipela, bez njih nisam mogao u grad. Tada sam u Skoplje putovao pod maskirnom ciradom u kamionu punom rashodovanih vojničkih čizama i druge vojničke obuće. Pored nekih „činova“ u kabini, nije bilo mesta za mene, pa sam se tridesetak kilometara neudobno klatario na vrhu sivo-crne gomile uz opojni miris imalina. E koja su to vremena bila, posle mesec dana nestalo mi žute i bele, koje više ni u Skoplju nisu mogle da se nađu. Kaže kapetan Britva:
„Onda pravac za Niš, šta drugo!“
„Kad već idem za Niš, je l` mogu na dva dana do Beograda, bar na kratko da obiđem verenicu?“ „Može i na tri“, šeretski se nasmeja i pripreti mi pokretom kažiprsta da pazim tamo šta radim i da ne kasnim, da ne bih završio u pritvoru. U tom slučaju sam u čizmama bez pertli morao brezovom metlom da očistim celu pistu što su pritvorenici svakog dana vredno činili, ili da iza ambulante obnavljam crvena slova na značajnim istorijskim obeležjima spomen parkića omeđenog potkresanim šimširom u geografskoj formi granica Jugoslavije. Podsetio me da sam to već jednom morao da radim, za dva dana je počinjao vikend, a u ponedeljak je trebalo da sa suvim slikama koje sam već više puta obećao da ću da završim, odem kod majora na raport, da vidi šta je urađeno. Bližilo se godišnje međugarnizonsko nadmetanje u susednom Tetovu sa izložbom i ostalim pratećim kulturnim i sportskim manifestacijama, a omaleni ali strogi major Nikolovski ga baš pritegao da sve bude organizovano na vreme. Stignem u Beograd, telefoniram iz stanične govornice, kad verenica prekjuče otišla sa mlađim bratom na more. Nisam se najavio da bih je iznenadio, a sve oko puta prilično se brzo odvijalo. Odmah uhvatim drugi autobus za Petrovac da obiđem društvo i roditelje i kad sam stigao, sretnem majku ispred pošte, nosi paket u plavom pak papiru da mi u vojsku pošalje. Posle dva dana ludovanja po kafanama, vratim se u Kumanovo, odmah se angažujem oko garnizonske izložbe, na brzinu dosušim slike fenom i osvojim treće mesto u slikarstvu. Kao nagradu dobijem sedam dana nagradnog odsustva i jos sedam za međugarnizonsko u košarci, za osvojeno drugo mesto. Još nisam koristio redovno odsustvo, pa kad bi se sve spojilo, izašlo bi na više od mesec dana. Bila je polovina avgusta, leto skoro prođe, a moja devojka već uveliko na Susku, i ja se posle nekoliko dana osmelim da pitam kapetana za redovni dopust. Posle bih se vratio još dvadesetak dana da doslužim. Ne znam, skoro si putovao, pitaću majora, i ovaj mi istog dana, na moju veliku radost, dozvoli redovno odsustvo. Stignem vozom u Rijeku i na ostrvo Susak koje smo nas dvoje nekoliko godina ranije otkrili, kad ona mi ladno saopštava da je od početka letovanja bila u ljubavi sa nekim Englezom, sredovečnim hipikom, kojima je inače bila veoma sklona. Otputovao juče rano izjutra za Sloveniju da vidi Triglav i Bled, a posle iz Ljubljane leti pravo za London. Zvao je i nju, ali ona nije htela jer sam je prethodno obavestio telegramom da dolazim. Kaže super im je bilo za razliku od onoga što se nama duže vreme pre mog odlaska u armiju intimno dešavalo. Zabavljali smo se četiri godine i umesto da odmah raskinem vezu i da napustim taj rajski polunudistički otok, slobodnih svjetonazora letnje filozofske škole, usred lelujavih polja trstika i radosti peščanih plaža, uz bezvremeni metalni poj cvrčaka, mrcvarili smo se jos nekoliko dana u pokušaju da popravimo što se nije dalo popraviti. Dok smo čekali trajekt za rivijeru, svoju povređenost pokušao sam da umanjim jednim slobodnim padom sa visokog mola opustelog pristaništa. Pre skoka pomislih da bi možda najbolje bilo da ne izronim, ali na svu sreću, udarom o površinu vode otpadoše mi imaginarni rogovi i stigavši skoro do samog dna, taj sam osećaj uspeo da prevaziđem. Dok se trajekt sporo primicao obali, uz kliktanje pratećeg jata galebova, postalo mi je sasvim jasno da će među nama uskoro sve da bude završeno. Osetih veliko olakšanje, mada mi još uvek nije bilo lako. Sa njom i njenim bratom rastao sam se na železničkoj stanici u Rijeci, išli su da obiđu rođake u Hrvatskoj. Iste večeri otputovao sam za Petrovac gde sam proveo još nekoliko haotičnih i besmislenih dana iza spuštenih roletni svoje sobe, bez želje da nagradno odsustvo iskoristim do kraja. Obukoh ponovo unformu i vratih se u kasarnu da ranije skratim mučenje i dosadu poslednjih nedelja u vojsci koje je svaki vojnik pred kraj roka oduvek teško podnosio, što sam još teže podneo. Poslednja nedelja nikako da prođe, neki od mojih klasića iz spavaone, na zamašćenim zidovima kraj uzglavlja, beleže sve krupnije recke do skidanja, kad od desetara dobih obaveštenje da imam posetu!? Otac me čeka kraj rampe na glavnoj kapiji kasarne!? U Petrovcu zaboravih novu civilnu odeću koju sam tada kupio da ponesem, nije valjda samo zbog toga toliki put prevalio! Još mi je on trebao, pomislih, nikada se nismo trpeli što je uglavnom dolazilo sa njegove strane. Ipak, bilo mi je drago, to mi je bila druga poseta za godinu dana. Izdaleka ugledah oca u košulji podvrnutih rukava dok mu se oznojena ćela sa brkovima presijavala na podnevnom bleštavilu. U jednoj ruci ofucana smeđa kožna tašna koja je godinama bila neizostavni deo njegovih putešestvija, u drugoj prazan plastični kanister od dvadesetak litara i providna kesa iz koje strči oveći grozd prezrelih banana. Bez ikakvog izliva nežnosti pri susretima, kaže da je pošao za lekovitu vodu u Prolom banju koja mu je u to vreme dobro činila. Poneo mi je zaboravljenu civilku i kupio banane da se malo okrepimo, samo ne zna gde bi u miru mogli da ih pojedemo. Zna da je teško u vojsci, i napominje da je njemu u ratu jos teže bilo, jedva se živ sa Sremskog fronta izvukao, o čemu sam već mnogo puta u detaljima slušao… Spustismo se prašnjavim sokacima kroz Donju mahalu, do obližnje rečice i sedosmo u hlad visokih vrba na uzdignutoj travnatoj obali. Uz smešak, pruža mi svežanj novih elzet ključeva od skoro pa završene porodične kuće nadomak Beograda koju smo izgrađivali jos od početka sedamdesetih. On i majka ostaće u selu gde je godinama službovala i gde se posle mog odlaska u vojsku penzionisala.
„Eto, imaćeš tamo više prostora, od sada ćeš moći da slikaš do mile volje a i da se oženiš na vreme, fakultet si već završio.“
„Za ženidbu sam zakasnio oče, da ne pričamo dalje o tome…“
Početkom osamdesetih, već negde od prvih susreta sa nesuđenom ženom, sa kojom se nikada nisam verio, kada sam kao sustanar preživljavao po memljivim dvorišnim sobicama ili po studentskim domovima gde su dinarski tipovi lovili pacove i vežbali zabadanje noževa na ormanima, vojska je mom ocu, kao ratnom vojnom invalidu, nudila stan na Novom Begradu, što je glat odbio, iako je taj isti Beograd sa osamnaest godina oslobađao. Smatrao je da je sve od njih i njihove vlasti prokleto, neki njegovi prijatelji i poznanici nestali su posle rata ili su kasnije završili na Golom otoku, o čemu je ponovo započeo da mi pripoveda. Kad pomenu otok, i još goli, iznenada osetih veliki umor i zaspah na travi među mirisnim cvastima belih rada pored oca koji je izgledao mnogo starije i umornije od mene. Probudih se. Na mom ručnom časovniku prošlo je skoro dva sata, na oca sam već i zaboravio… Kad, iznad mene osmehuje se isuviše poznat lik sa brkovima i retkim zubima, usporeno ljušti i jede bananu i gleda me nekako setno i zamišljeno. Činilo mi se da još uvek sanjam ili da sam od prethodnih nemilih dešavanja konačno odlepio. Ubrzo razabrah zbilju od sna, pa se i ja prihvatih južnih plodova, vreme za ručak u vojničkoj menzi odavno je isteklo.
„Nisi spavao“, pitam ga dok sedimo na obali i jedemo banane kao dva dlakava primata u razdrljenim košuljama… Bio je kraj avgusta i danima su trajale nepodnošljive vrućine.
„Ne nisam, ne znam šta bi mogao da nam uradi onaj tamo“, i pokretom glave pokaza na čobanina sa malom belom kapom koji je preko puta rečice, nešto niže od nas, čuvao stado ovaca koje se bezbrižno napasalo. Tog popodneva prošetasmo još malo po varoši, posedesmo u bašti neke šiptarske poslastičarnice, a predveče ga otpratih do autobuske stanice. Svratiće samo u banju na par dana da se odmori i da natoči kanister, pa se odmah vraća u selo. Za nekoliko dana i ja se pozdravih sa svojim drugovima vojnicima, kapetanom Britvom i majorom Nikolovskim, moj cimer fotograf i još neki prijatelji ranije se skidoše, već duže vreme nismo se sreli na beskrajnoj pisti garnizona .
Petnaestak radova ostalo je u zgradi kasarne, slikao sam njihovim bojama i ostalim materijalima koje su mi za slikanje pribavljali. Kasnije sam čuo da su neke od slika zadržali za sebe, a neke poklonili svojim nadređenima, najverovatnije da su jednim delom i zbog toga u službi uznapredovali. Radova mi tada nije bilo žao, njima sam sebi omogućio povremenu slobodu, a moji pretpostavljeni ispali su sasvim fer, što nisam očekivao. Prvi put u svojoj umetničkoj karijeri dobih atelje, koji ni do dan danas od svog strukovnog udruženja nisam dobio. Kada se vratih u civilni život, bivšu devojku dve godine nisam video, niti sreo, sve do spektakularnog rok koncerta na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa. U velikoj gužvi, nešto izdalje od mesta gde sam se našao sa nekim prijateljima, stajala je u prvom redu kraj vatrenih obožavateljki i bez ikakvih pokreta radovanja nemo je posmatrala dešavanja na bini. Možda je našla novog momka među popularnijim rokerima i čeka ga da završi sa svirkom ili je već osvojila pola benda, ko zna. Grupi devojka, šta drugo, pomislih i bi mi malo lakše. Prisećao sam se naše veze i godina koje nam ništa ne donesoše. Studentkinja književnosti iz seoske sredine nadomak Beograda, upoznao sam je kao maturantkinju gimnazije dok sam bio na polovini studija likovne Akademije. Kao i uvek bila je veoma lepa, ali pomalo odsutna, nikada nije previše davala od sebe i ponekad bih osetio da je svejedno da li sam pred njom ja ili je to neko drugi. U trenutku me nešto povuče da joj priđem, ali iznenadno sevanje sa grmljavinom i olujnim pljuskom pokvari koncert i svi se pokisli razbežasmo u razičitim pravcima. Prethodnog dana dogodila se nuklearna katastrofa u Ukrajni, a te večeri još niko nije znao za to. U sledeće dve godine moj otac i njen brat teško su se razboleli i više nisu bili u životu, tamni oblaci sa različitih strana nadvili se nad Srbijom i Jugoslavijom i postajali su sve tamniji i veći. Odslužih pošteno JNA koju su neki moji drugovi raznim psihološkim izvrdavanjima vešto uspeli da izbegnu, a nama budućim vojnicima podsmevali se kao naivčinama: „I bio u vojsci i ozenio se…“
Kao i mnogi mladići tog vremena, bio sam deo uobičajene i poželjne priče koja se najvažnijim delom po mene prilično loše završila. Početkom ratova devedesetih, tri dana za redom iz vojnog odseka tražili su me kod kuće da mi uruče poziv za vojnu vežbu, što je tada bio indirektni poziv za odlazak na ratište. Tada već nisam bio naivan kakav sam do skora bio, i načuvši o opštoj mobilizaciji i ubrzanom regrutovanju, potražio sam utočište na bezbednijem mestu.
Мрачно доба се односи на опадајућу, залазећу фазу одређеног историјско-цивилизацијског или космичког циклуса.
Његову земаљску манифестацију у највећој мери одликује превласт материјалних вредности и из ње произашао поремећај људских односа, који постају употребни.
Истина људима не осветљава пут и они све мање и све замућеније виде једни друге. Зато је то доба мрачно.
И у мрачном добу постоји култура и оно има своју културу. Она је усмерена ка мерљивим, углавном комерцијалним исходима и директној подршци потребама центара моћи, артикулишући њихове идеолошке и пропагандне поруке. Не подржава се култура усмерена на духовни развој човека и друштва.
У мрачном добу може постојати и култура која није култура мрачног доба. Она која подстиче повезаност човека са духовним светом и заједништво и солидарност међу људима. Али она је подземна и принуђена да се бори. Ипак, она постоји и њени протагонисти пре имају лик хероја него мудраца.
Када неко доба одредимо као мрачно, подразумевамо да је некада постојало светло доба. Ипак, то није извесно, јер одређено доба није названо мрачним у историјској него у утопијској или есхатолошкој перспективи – у односу према потенцијалном или есхатолошком стању света. У том смислу, мрачно доба може бити име за свет у стању палости. Ако светло доба не постоји у времену, постоји светлост, и њени носиоци се људи од духа, који охрабрују човека да одржава везу са смислом и обликује се у складу са њим, и друштво у томе да постане заједница сарадње и солидарности, односно љубави.
Ако је у мрачном добу култура која није култура тог доба подземна, она је то у социјалном и институционалном смислу, Као простор духа, она је светлосна и „надземна“, она се према свету односи као Берђајевљева „изврнута рукавица“, откривајући његове вредности и хијерархије као у основи инверзне. Људи мрачног доба се плаше светлосне културе и иако је прогоне или игноришу, подсвесно осећају да су угрожени заправо они.
Човек мрачног доба верује да свет може бити само онакав какав га он види, да се једноставно мора живети онако како живи он. Он је роб нужности и „реалности“. Ипак, нису сви људи који живе у мрачном добу људи мрачног доба.
И у мрачном добу користи се светлосна симболика. Али она слави овоземаљску власт, економску моћ и употребно знање. Она фасцинира, заводи и прети, а не испуњава, не надахњује и не теши.
Хајнер Милер пише да „култура настаје искључиво из губитка и из пораза. Тако се ствара култура. Победници никад нису стварали културу.“. Ово је шанса за културу, која је поражена у мрачном добу. Културу која је стваралаштво и живот, а не само маска и копија, јер овој другој је у мрачним временима сасвим добро.
Мрачно доба је оно у ком се нема куд побећи. Јер је све ту и све је исто. Зато се може једино сакрити или се борити. Господари мрачног доба зато желе контролом да онемогуће скривање, а манипулацијом и обманом обесмисле борбу.
Хана Арент је писала о мрачним временима. Мрачна времена и мрачно доба нису исто. Мрачна времена су периоди великих криза, после којих се ствари могу вратити у релативну равнотежу, до тада уобичајен поредак и ток. Мрачно доба је крај једног циклуса, сумрак једног света, можда име за палост саму, и излазак из њега може бити само темељан, свеобухватан, преображавајући. Изласком из мрачних времена свет у основи остаје исти, изласком из мрачног доба он се мења – то више не може бити исти свет.
Излазак из мрачног доба могућ је само као излазак из Египта, оно „посредје тебе, Египте“. Прави излазак из мрачног доба је излазак из цикличности, или није излазак уопште, већ само нова фаза палости, нови степеник у паду, како год нам у том тренутку изгледао. Нису сва врата на којима је неко написао „егзит“, она права. Постоје многе обмане у овом свету, а најгоре су оне које нуде лажне излазе.
У мрачном добу није подржана идеја о јединству и целовитости знања, односно јединству између науке, философије, уметности и религије. Ипак постоји жеђ за искуством јединства и целовитости и она се најчешће испољава кроз магијско и окултно.
У мрачном добу наука постаје догматична, философија релативистичка, уметност декоративна или целебрална, религија формалистичка и сентиментална. Ради се заправо о неосвешћеном уверењу да је чулима могуће досегнути јединство и целовитост света. Окултно и магијско су само привидан покушај превазилажења чулног искуства, а заправо представљају његову хипертрофију.
(Одломак из рукописа)
Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, преводилац. Дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Објавио збирке приповедака „Луталице“ (СКЦ Крагујевац, 2006), „Рат љубави и друге приче“ (Филип Вишњић, 2007), „Тајна пурпурних зора“ (Everest media, 2020), романе „Авантуре Победника“ (Пресинг, 2021) и „Филип од злата“ (Поетикум 2021) и теоријске књиге „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017), „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“ (Globe Edit, 2018) и „Хришћанство и уметност“ (Библос, 2021). Објављује прозне и драмске текстове, преводе прозе, есејистике и поезије и научне радове из области филма, књижевности, културе и медија. Организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и доцент на Високој школи за комуникације. Редовни сарадник Драмског програма и Трећег програма Радио Београда. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије. Представљамо три приповетке Владимира Коларића из необјављене збирке Сви воле морнаре. Неке од ових прича објављене су у часописима Кораци, Тиса, Ријеч и Нови Октобар и сајтовима Арт-Анима, Хипербореја и Право у мету. Прича „Питагора и Хиперборејац“ објављена је у издању Невидбог – Збирка кратких прича о старим боговима (Рефестикон, Бијело Поље, 2013), а „Зналац чистих дана“ у ХААРП и друге приче о теорији завере (Паладин, Београд, 2014).
Nedavno sam saznala da je ceremonija krunisanja Vilijama IV 1830. godine u Londonu bila tako traljavo izvedena da je u narodu bila prozvana polukrunisanje. Tekst koji je pred čitaocima sam slično (pod)naslovila – poluprikaz budući da se u njemu bavim i serijom „Treme“ koja je zapravo bila „okidač“ za nastanak ovog teksta, i – poluputopis budući da sam u njega utkala sopstvena sećanja na Nju Orleans o kojem dugo vremena želim da pišem nikako ne uspevajući da mu priđem sa prave strane, verovatno se plašeći izliva sopstvene sentimentalnosti što Nju Orleans ne zaslužuje. Ipak se nadam da ovaj tekst na kraju neće ispasti polutekst, da će čitaocu uspeti da pruži koliko-toliko koherentnu sliku Nju Orleansa, odnosno delića njegove prošlosti i sadašnjosti.
Ovaj kratki uvod smeniće poezija. U pitanju je pesma Dejvida Hendersona, afroameričkog pesnika, napisana davnih 60-tih godina minulog veka.
Luizijana Nedeljnik br. 4
telefonski duet na radiju
one noći
kad smo izveli našu vodeću damu iz zatvora
pričali su o postupanju s crncima
jedan belac je imao
predlog:
u slučaju nemira
poplaviti kanale u crnačkom delu grada
verovatno im je ideju dala
prošla poplava
kada su velike radnje bile u opasnosti
i kad su morali da dignu u vazduh industrijski kanal
da odvedu vodu
i desilo se da je bomba pala baš pored crnačkog
dela grada
mnogi crnci su se udavili
druge su prevezli privatnim brodovima
za određenu nadoknadu
mnogi crci su se udavili
grad
nikada nije
pribavio sva njihova imena
Pesma govori o rušenju nasipa 1927. godine kod parohije Sv. Bernar u Nju Orleansu gde su živeli Afroamerikanci kako bi se sprečilo plavljenje drugih delova grada. Posle uragana „Katrina“ 2005. godine, kada je veći deo Nju Orleansa bio poplavljen, javile su se teorije da je nasip ponovo bio namerno porušen u najsiromašnijem delu grada gde žive Afroamerikanci i koji je najviše i stradao (9th Ward). U prvoj epizodi „Tremea“, pomenute američke serije u produkciji HBO-a iz 2010. godine, koju je, neočekivano, režirala Poljakinja Anješka Holand, lik kojeg tumači Džon Gudman – i sam žitelj Nju Orleansa, u intervjuu koji daje britanskom novinaru, govori, zapravo – razjareno viče protiv tih „sumanutih“ teorija insistirajući na tome da za poplavu i stradanje Nju Orleansa nije kriva ni „Katrina“ ni namerno rušenje nasipa već strašni nemar svih predstavnika vlasti, od najnižih do najviših. I tu se saplićemo o duge istorijske niti. Kriminalni nemar je svakako bio glavni krivac, ali zbog istorijskog iskustva više je nego lako poverovati u to da su nasipi bili namerno srušeni.
Bison Skull Pile
Nju Orleans je grad opterećen teškom prošlošću koju lako nosi, toliko lako da je posetioci, uronjeni u njegovu omamljujuću muziku, hranu i alkohol, kao i slatkasto-opora isparenja Misisipija, jezera Pončartrejn, okolnih močvara i vijugavih rečnih rukavaca, čak i ne primećuju. A ta prošlost izroni svaki put kada divlje oluje s Atlantika donesu poplave. Ni serija „Treme“ koja je bila povod da napišem ovaj tekst ne govori o toj prošlosti ali je ona ipak u njoj diskretno prisutna kroz jezik, ili je bolje reći – mešavinu jezika njenih likova, hranu – opet mešavinu – Afrike, Francuske, Španije, Italije i ponajmanje Amerike, muziku naročito, sasvim osobenu koja se razvila iz afričkog plesa i afričke muzičke tradicije koja podrazumeva korišćenje najrazličitijih udaračkih instrumenata, i nastale kao poseban izraz tegobnog života afroameričkog stanovništva. Serija je nazvana “Treme” po jednom od najstarijih delova grada u Nju Orleansu osnovanom 1810. godine u kojem su živeli “slobodni obojeni ljudi”. Budući “rasno izmešan” i „slobodan“, kraj je vrlo brzo postao centar afroameričke i kreolske culture, a danas je nadaleko čuven po svojim limenim duvačkim orkestrima. U Tremeu se nalazi Trg Kongo, mesto gde su robovima, za vreme francuske i španske kolonijalne vlasti u Luizijani, bila dozvoljena okupljanja nedeljom tokom kojih su mogli slobodno da igraju, pevaju, sviraju i izvode svoje religijske rituale (hudu, vudu i dr). Ova tradicija se nastavila i nakon što su SAD kupile Luizijanu 1803. godine što je bilo izuzetno s obzirom da je afrička muzika bila zabranjena svuda u protestantskim kolonijana i državama. Ipak, imajući u vidu da su SAD upražnjavale mnogo striktniju praksu robovlasništva u odnosu na Špance i Francuze, okupljanja su vremenom počela da jenjavaju da bi sasvim nestala jednu deceniju pre okončanja ropstva koje je došlo sa Američkim građanskim ratom. Krajem 19. veka, Trg je ponovo postao važno mesto okupljanja Afroamerikanca i Kreolaca što je bio razlog da 1893. godine gradske vlasti odluče da ga preimenuju u nadi da će sprečiti njihova dalja okupljanja. Trg tako dobija ime po generalu konfederacije – P. G. T. Baugradu. Ipak, stanovnici Nju Orleansa su nastavili da ga nazivaju starim imenom. 2011. godine je najzad i zvanično vraćeno staro ime – Trg Kongo.
Charles Freger Mardi Gras Indians
Da se vratimo seriji – našu misao kao da vodi vijugavi Misisipi – prva epizoda je premijerno bila prikazana u aprilu 2010. godine na HBO kanalu i išla je sve do decembra 2013, bilo je ukupno 36 epizoda. Serija počinje tri meseca nakon Katrine i diskretno prati živote stanovnika Nju Orleansa dok pokušavaju da obnove svoje domove usput sakupljajući krhotine sopstvenog života kao i života svog grada. Likovi u seriji su veoma raznoliki – muzičari, kuvari – šefica kuhinje i vlasnica restorana, vlasnica bara, radijski di-džej, policajci, advokatica, ponovo muzičari… Ovde bih izdvojila lik Albera koji je poglavica Mardi Gra Indijanaca, tačnije plemena „Čuvara plamena“, a kojeg tumači sjajni Klark Piters. Izdvajam ga iz više razloga – subjektivnih ali i objektivnih, tačnije, da bih u priču uvela Mardi Gra i Indijance. Mardi Gra ili „Debeli utorak“ je religijski praznik koji ima francuske korene. U pitanju je poslednji dan pred početak četrdesetodnevnog posta pred Uskrs. Slični praznici postoje u mnogim kulturama budući da se ljudi tada – pred post – lako prepuštaju različitim zadovoljstvima i neumerenostima. U Nju Orleansu se karneval za Mardi Gra održava od sredine 19. veka. Parada Indijanaca je najmanje poznati deo karnevala. Ona se uglavnom odvija u afroameričkim zajednicama unutar samog grada, mimo glavnih ruta. Maršrutu i vreme uvek određuje poglavica „plemena“ kojih danas u Nju Orleansu ima preko šezdeset. Mardi Gra Indijanci, oblačeći se u prekrasne indijanske kostime koje sami šiju, svojom paradom zapravo odaju poštu Indijancima Luzijane u znak zahvalnosti za pomoć koju su u prošlosti pružali odbeglim robovima. U početku, ove parade su bile veoma nasilne, prilikom susreta različitih „plemena“ su obavezno izbijale žestoke tuče, često sa smrtnim ishodima. Danas se „plemena“ nadmeću samo lepotom svojih kostima, dok su noževe, neretko i pištolje, zamenile igle, perje i perlice. Njihovi božanstveni kostimi često vrede i po više hiljada dolara. Ipak, ratnički ritual je ostao – ispred svakog „plemena“ prvo ide „izvidnik“ (spy boy) u običnoj odeći koji obaveštava „nosioca zastave“ (flag boy) i poglavicu (big chief) da li im u sustret ide suparničko „pleme“; uz poglavicu obavezno ide „divlji čovek“ (wild man) koji nosi simbolično oružje. Tokom marša, Indijanci pevaju i igraju uz pratnju bubnjara. Reči pesme su ponajviše na izmišljenom jeziku, takozvanom indijanskom lingu. Prilikom susreta, pripadnici „plemena“ se nadmeću, zapravo njihove poglavice provociraju „sočnim“ jezikom jedan drugog u pogledu kostima, idući u krug uz gromoglasno udaranje bubnjeva. „Okršaj“ se završava uz obostrano uvažavanje. U poslednjih par godina Indijanci sve češće učestvuju u glavnim paradama u gradu. Verovatno je tome doprinela i sama serija „Treme“, odnosno velika privlačnost ličnost jednog od njenih glavnih likova – velikog poglavice Albera.
Charles Freger Mardi Gras Indians 2014
Kako se ovaj deo pripovesti ne bi pretvorio u sentimentalnu fikciju čemu danas naginje većina istorijskih pripovesti naročito ukoliko je turizam istorijskih mesta podsticaj za njihov nastanak, podsetiću da su Afroamerikance koji su se borili na strani Amerikanaca protiv Indijanaca za vreme takozvanih Indijanskih ratova koji su bili vođeni, u većem ili manjem obimu, od početka naseljavanja evropskih doseljenika pa sve do početka 20. veka, Indijanci nazivali Bufalo vojnicima. Pretpostavlja se zbog njihove kose koja je Indijance podsećala na krzno bufala, ili su se možda ovi vojnici ogrtali kožom bufala tokom zime. U svakom slučaju, moglo bi se reći da sećanje Mardi Gra Indijanca i Indijanca – starosedelaca koji danas jedva da čine 0.7% populacije Nju Orleansa, na zajedničku prošlost nikako nije isto. Verovatnije je da je običaj oblačenja indijanske odeće više bio odraz starog običaja ukrašavanja perjem prilikom okupljanja robova na Trgu Kongo, nego izraz zahvalnosti kako današnje, politički korektno vreme želi da ga vidi. Ovde ću morati da se osvrnem i na sudbinu bufala koja je neraskidivno vezana za starosedeoce severne Amerike. Usled masovnog lova koji je zapravo bio pokolj, bufala su skoro izumrla tokom 19. veka na teritoriji severne Amerike. Krajem 18. veka ih je bilo negde oko 60 miliona, da bi 1889. godine njihov broj spao na jedva 550 jedinki. Istrebljenju bufala se pristupilo radi potčinjavanja Indijanaca budući da su bufala igrala centralnu ulogu u njihovim životima kao izvor ishrane, kože od koje se izrađivala odeća i skloništa, kosti i rogova – za izradu oruđa. Takođe, bufala su ubijanja i da bi se obezbedio prostor za uzgoj domaćih goveda, a i zbog izgradnje železnice kojoj su smetala krda ovih velikih životinja. Sredinom 20. veka je započet rad na tome da se njihov broj poveća i da se vrate u prirodu. Danas se preko 30.000 bufala slobodno kreće po nacionalnim parkovima i rezervatima prirode u SAD, Kanadi i Meksiku.
Charles Freger Mardi Gras Indians 2014
Za Nju Orleans sam se istinski zainteresovala preko knjige (a kako drugačije?) „Zavera budala“ Džona Kendija Tula. U pitanju je knjiga koja na neobično živ i (jezički) živahan način opisuje Nju Orleans da, kada je pročitate, prvo što pomislite bude da morate da posetite Nju Orleans jer je čaroban. Nažalost, i priča o knjizi i njenom autoru je optrećena teškom prošlošću kao i sam Nju Orleans. Džon Kenedi Tul koji je rođen 1937. godine u Nju Orleansu, i koji je predavao engleski jezik na Univerzitetu jugozapadne Luzijane i Dominikanskom koledžu u Nju Orleansu, je 1969. godine izvršio samoubistvo pretpostavlja se (i zbog toga) jer je godinama bezuspešno pokušavao da objavi svoj rukopis „Zavera budala“. Posle Tulovog samoubistva, njegova majka je nastavila da ubeđuje izdavače da barem pročitaju rukopis njenog sina. Persi Voker, pisac, je pristao da ga pročita, ostao oduševljen njim i ubedio Univerzitet Luizijane da objavi knjigu u 2.500 primeraka 1980. godine. Knjiga je doživela veliki uspeh koji uživa i danas, i njenom autoru je posthumno dodeljena Pulicerova nagrada. Hvala Telmi D. Tul i Persi Vokeru. Hvala Nju Orleansu i njenim stanovnicima što postoje i što su podigli statuu Ignacija Ž. Rajlija, mog omiljenog književnog lika, glavnog protagoniste romana. Statua se nalazi u Kanal ulici, ispred ulaza u Hajat hotel gde se nekada nalazila robna kuća D. H. Holmsa opisana u romanu. Bronzani Ignacijus stoji uspravno „lagodno i razumno obučen“, i nadmeno posmatra gomilu „tražeći znake lošeg ukusa u njihovom načinu odevanja“ jer po Ignacijusu: „posedovanje bilo čega novog ili skupog samo je odražavalo lični nedostatak teologije i geometrije; čak je moglo da dovede u sumnju i čitavo stanje duha“.[1] Smatram sebe veoma srećnom jer sam posetila Nju Orleans i držala bronzanog Ignacijusa Ž. Rajlija za ruku. Za sve one koje bi voleli da upoznaju Nju Orleans, a ne mogu da ga posete, toplo preporučujem bezvremenu „Zaveru budala“ i sjajni „Treme“.
[1] Džon Kenedi Tul, Zavera budala, Beograd, 1999, 5. (prevod Tatjana Milićev i Randall A. Major)
Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom logoru Zemun 1941-1942 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda: Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović, Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu. Autorka je nedavno objavljene knjige Od rajskog vrta do Kembelove supe. Prilozi za istoriju hrane i ishrane (Filip Višnjić, 2022).
Мира Шуша живи између Београда и Базела у Швајцарској. Образована је као доктор природних наука, бавила се науком и образовањем о новим лековима, а гостујући је професор Медицинског факултета у Београду. Писала је за Студент, Видике, Данас и Вечерње новости. Објавила је збирку поезије (Мој Адам, Граматик, 2021), коју је представила у Београду крајем марта ове године у Библиотеци града Београда, а пише и прозу.
UPRKOS KRICIMA
Laste i galebovi u Figeresu
Pred sumrak u niskom brzom letu kruže
Najavljuju današnju smrt sunca na Sredozemlju
Na dvadeset minuta od mora, vetra i oštrih stena
Laste i galebovi (nisam ih zajedno videla ranije) su pred našim očima
Ispred otvorenog prozora u sobi
U niskom letu u sumrak kruže i kriču
Najavljuju kraj sveta i kraj dana
Na stolu bakalar, hleb, uprženi paradajz i mlado vino kuće
Kao ono lagano vino Jadrana
Koje su donosili u demižonima, grubim, plastičnim, ogrebanim,
Kao njihove ruke kojih smo se stideli
Donosili su ga u glatki kameni otmeni grad
Koji nije hteo da bude njihov
Donosili su ga iz sela bezimenog sela oštrog kamenja i zemlje rđa-crvene
I pili su vino razblaženo vodom – bogohuljenje za otmene -
Nebo je ovde još svetlo i saosećajno sa kricima ptica
Na njemu kao nacrtana
Kupola muzeja, Dalijevog, i vrhovi katedrale
Šta je potrebno za nastanak jednog genija
Udar mora u stene
Ove laste i ovi galebovi
Paradajz i vino
Duboko beznađe
Prag ludila
I još samo želja da se bude uporni svedok ovog strašnog sveta
Uprkos kricima ptica i kricima našim
UČI ME BLAGOSTI
Uči me uči blagosti
Sporosti pokreta u večnosti
Nežnom prozirnom me napravi
Kao što su bile
One davne plavokose Madone
Italijanke renesansne mile
Kao na jednoj slici moje mlade majke-vile
Na koju ja ama baš uopšte ne ličim
BLAGOVESTI
Dok te čekam zamračujem prozore
Oblačim se u tišinu prazne kuće
Gledam kako pada veče posle letnje kiše
Proveravam uglove sobe na prisustvo paučine
Uvlačim se u ljušturu nautilusa
Slušam zujanje sata koji lampu pali i ponovo gasi
Lampu koja kuću od lopova štiti
Milujem vrlo vrlo pažljivo tvoje golo odsustvo
I tu sam a i nisam dok te čekam
Trudna sam od iščekivanja
Pažljivo sedam dok mi golub donosi
Blagovesti
ГРИМИЗНА ЗВЕЗДА ПАДАЛИЦА
Једном
Моја душа ће да се вине
К’о ‘тица изнад цркве сеоске
Изнад цркве без крста без лица
Без иједног католика без иједног православца
Изнад цркве јарко јарко црвенога крова
Са гримизном звездом падалицом предака
У темељима
БИОЛОГИЈА У ПОСЛУ
Биологија ради полако не жури се али се и не зауставља
Ради са грешкама али и непогрешиво
Неке бира неке у ћошак баца
Са сунцем се буди а не спава пуно ноћу
Пребројава и одваја
Нарочито спаја неспојиво
Каже људима мешајте се и множите
На моје уживање у бојама у новим речима
Језика ваше ДНК
Биологија се буди са зором
И викне диван је дан за рађање
Па чак и у болници Народног фронта
Па чак и негде у сенци вулкана
У мору сиромаштва у пустињи рата
Чак и пред долазак еколошке катастрофе
Експлозија гена је непрестана
Као ватромет за Нову годину сваког дана
А живот ће се и данас играти
Стварајући и разарајући
Живот ће вас људи и данас волети
Јер за љубав не за мржњу
Ви бејасте рођени
Наташа Милић је рођена у Београду, где живи и ради као правник. Аутор је збирке прича „Заустављени сат“, која је објављена у издању куће “Поетикум“ из Краљева. Приче, углавном из области фантастике, објављивала је у многим збиркама и часописима. На конкурсу бањалучке Специјалне библиотеке за кратку причу 2018. године освојила је прву награду, а 2022. године и прву награду за кратку причу Удружења независних писаца Србије и уредништва библиотеке “Вертикале“.
GATANJE
Demon me posmatra. Užario je očima, zenice mu blešte vatrom bezbroj sunaca.
„Nedopustivo!“, kaže.
Uzmičem iako znam da ne mogu pobeći. Gde ima zaklona od demonskog pogleda?
„Prikazao si me kao sentimentalnu budalu.“
„Nisam ja“, mucam. „Tako je u knjizi Mihaila Jurjeviča napisano!“
„Jurjevič, je li?! … Ako mi je išta beskrajno odbojno kod vas, ljudi, to je lakoća sa kojom se odričete dela i nedela i sve prebacujete na drugoga! A da li je taj Mihail, taj Jurjevič kako kažeš, sve sam učinio? Da li je on naslikao ove ogromne bolne oči, ruke prekrštene u nevoljnoj dokolici ili grabežljivi stisak koji treba da dočara žudnju, možda čak ljubav (kakva glupost!) prema smrtnoj ženi?! Jesu li ispod prstiju toga Mihaila izašla zgužvana krila i telo opruženo u porazu ili još neki, drugi Mihail možda, učestvuje u ovoj sramoti?! Ne odgovaraj, Aleksandroviču… Mihaile! Ružnog li imena, fuj!“
„Mihail Jurjevič Ljermontov je sročio poemu Demon, ja sam samo njen illustrator“, kažem, svestan da neću pribaviti blagonaklonost podzemnih sila, kao što je nemam ni na suprotnoj strani.
„Samo!“
„Hoću da kažem da to o zaljubljenosti, taj sentimentalni deo… to nije bila moja ideja.“
„Naravno da nije! Nijedna ideja nije izvorno vaša, crvi! Samo je jedan pravi, sasvim originalan stvaralac. Sve je iz njega poteklo, a vi prosto preslikavate! Jedino to umete! I tako, u tom večitom kopiranju, izobličujete…“
„A sveci na ikonama?“
„Haha, misliš li da su pozirali tvojim prethodnicima?!“
„Meni nisu. I pored najusrdnije molitve, nijedan mi se nije javio.“
„A ja sam, vidiš, odmah došao…“
2.
Arhiv klinike Prvog državnog univerziteta u Moskvi. Iz istorije bolesti:
„Dana 10. februara 1902. godine primljen je u mahnitom stanju umetnik Mihail Aleksandrovič Vrubelj, star četrdeset šest godina. Krhke građe, neuhranjen, slab. Veruje da je car. Daje naloge komične sadržine. Pije isključivo šampanjac.Tvrdi da stvara vrhunsku muziku. Njegov glas je hor glasova, svemoćna grmljavina što dovodi do podrhtavanja sfera.“
Nisam znao za tu vlastodržačku fantaziju. Zašto car? I to car muzičar!
„…sakuplja otpatke, papiriće i maramice, lepi ih na zid, pa crta po njima krilata stvorenja ogromnih očiju, koja stalno doteruje i prepravlja. Neka mu lica bivaju zamišljena ili duboko žalosna, dok druga deluju zastrašujuće. Po rečima umetnikove supruge, Nadežde Ivanovne Zabele, slično je činio sa slikom koja mu je izložena upravo pre nego što se razboleo: menjao ju je do posednjeg trenutka, čak i tokom izložbe je nastavljao sa popravkama. Publika nije znala šta će zateći sledećeg dana u galeriji. Upravo zato su mnogi iznova hrlili da vide Palog demona i to je dodatno onespokojilo umetnika. Na pitanja o crtežima sam M. A.Vrubelj odgovara: opet ona, ta žena, uvek i u svemu je ona! Izjava bi se mogla odnositi na Zabelu, kojoj je veoma privržen, da nije data odsečno, bez supružanske nežnosti. Uostalom, lik na crtežima nimalo ne liči na nju.“
Dijagnoza je progresivna paraliza.
„ …otpušten 16. septembra 1903. godine, u znatno boljem stanju…“
Ma kako da ne! Kao da je moglo biti poboljšanja! Bleda spiroheta mu se odomaćila u telu, već je poharala koliko je mogla. Vrubelj je bio zaražen sifilisom najmanje deset godina, malo šta se za njega moglo učiniti kad je primljen u bolnicu, čak i da je bilo pravih lekova. Godine 1910. umro je od zapaljenja pluća, pošto je mnoge hladne dane prestajao kraj otvorenog prozora. Čekao je smrt, nadao joj se. Bio je već potpuno slep.
Romantična legenda veli da mu se demon, koga je prizvao na platno pomoću mašte, napokon ukazao u sili i neljudskoj suštini. Slikar ga je sagledao onako kako smrtnici ne mogu gledati i oslepeo. Iz medicinskih beleški proizilazi da je uznapredovala i nelečena bolest Vrubelja ostavila bez vida.
Majstor Bel, zanesen radom na zapisivanju jedne od davno uništenih knjiga, izrekao je aforizam koji sam voleo iako ga, uviđam po sadašnjem zadatku, dugo nisam u potpunosti razumeo: „Može biti da naš predak, davnašnji Zemljanin, nije izmišljao svoje bogove nego je, naprotiv, sam stvaran od strane tih bogova ili boginja. Đavo uopšte nije učestvovao u stvaranju niti ga je trebalo izmišljati. On je naučno otkriće.“
Gledali su me ispod oka kad sam se prijavio za restauraciju. Zašto baš Vrubelj, otkud on, kako? Mislim da ni prvo moje spuštanje niz vremensku nit nije izazvalo toliko podozrenja. Kao da je već sam izbor slikara bio za brigu. Zasuli su me savetima, verovatno ne bez razloga.
Trojica restauratora su napustili Vrubelja. Svi su posustali ili su, ako uzmemo ozbiljno reči poslednjeg i najiskrenijeg, na vreme odustali.
Taj poslednji, majstor Ari, bio je nesrećno zaljubljen u tajanstvenu, vekovima upokojenu lepoticu crvene kose koju smo, ponajviše zahvaljujući njemu, znali kao Direrovu Mladu Venecijanku. Prijavio se za restauraciju radova Mihaila Aleksandroviča Vrubelja iz doba usavršavanja u Italiji verovatno samo zato da bi, dajući oduška nemogućoj ljubavi, još jednom prošetao kroz njen grad. Svaka prilika da se obiđe Serenisima, od Direra do poslednjih zemaljskih dana, privlačila je Arijevu pažnju. Zato je pratio sumanutog Rusa pri proučavanju vizantijskih mozaika i dela renesansnih majstora, sve u nadi da će na nekom od sunčanih trgova osetiti devojčin miris i dah. Nadao se dok je bilo toplote u belom kamenu i vedrog neba nad kanalima. Na Mihaila Aleksandroviča je gledao samo jednim okom. Međutim, pod težinom novembarskih magli, potpuno se predao radu. U nezagrejanoj sobi sa pogledom na crnu vodu kanala, nedaleko od Trga Svetog Marka, majstor Ari nije sanjao riđokosu. Morili su ga čudni, vrubeljovski snovi. Svetle i tamne prilike su ga pohodile, rojile mu se iznad glave, vrebale ga i dozivale. Pokušavao je da ih razgoni psovkama. Pribegavao je brzom i nasilnom buđenju čim bi mu ušetale u san. Čitao je da su nekadašnji ljudi u takvim prilikama izgovarali molitve, ali on u stare bogove nije verovao niti je znao molitvu kojom bi im se obratio. Uostalom, njegov slikar je neprekidno nešto za sebe mrmljao, a svejedno ga nisu ostavljali na miru. Primetio je da Vrubelj spava obuven, u kaputu, spreman da beži od noćnih gostiju.
„Uz ovog ću bezumnika i ja poludeti!“, zaključio je napokon i pohitao uz vremensku nit.
Poneo je u sećanju nekoliko neobičnih crteža koje ni poznavaoci nisu ranije videli. Preskočio je skice za ikonostas Kirilovske crkve u Kijevu, na kojima Vrubelj po ceo dan predano radio i umesto velikih dela odabrao beleške načinjene neposredno nakon buđenja, takoreći ilustracije sna. Ari se ovim crtežima zanimao kratko, u žurbi, kao da skida teret. Nakon dovršavanja ih nije pogledao niti je pozive Esnafa da se vrati Vrubelju prihvatio.
„Od koga je, dosta je“, govorio je za stolom, svim zainteresovanim sakupljačima priča u krčmi Kod moje verne gospe. Samo za prijateljske uši je šturi izveštaj dopuno:
„Bilo mi je i previše. Ne znam kako sam se odatle čitav izvukao!“
Iako je mojim ušima ukazao poverenje prijatelja, Ari me nije me napao savetima i preporukama niti je činio ma kakav pokušaj odgovaranja.
„Vrati se“, rekao je na rastanku.
To verovatno nije značilo: ne idi ili odustani. Nije mi poželeo trijumfalni povratak niti da budem kod kuće što pre. Upozoravao me je, ali nisam mogao da dokučim na šta. Možda bi mi govorio jasnije da sam i ja bio otvoren u pogledu motiva za restauriranje Vrubelja. Ali ne, nisam to još mogao i možda neću moći ni kasnije. Ako se vratim.
3.
Razroka Ciganka stoji na raskršću, gotovo pred samom crkvom. Gleda u dlan, rekao bih, mada bi joj bolje išlo kada bi prosila. Odrpana je, kržljava i crna kao čergarska sudbina. Samo ruku da pruži, svaka bi se duša sažalila, ali ona na prošnju ne pomišlja. Duvani, pljucka i onim ispravnim okom oholo meri prolaznike.
Pandur je goni, crkvenjak grdi, a sveštenik opominje da se ostavi đavoljih poslova.
Mušterije slabo zastaju, jedva da se koja parica spusti na mrki dlan. To me ne čudi. Od jutra je slušam i sve čekam kad će batine dobiti. Ne zato što laže, kiti ili izmišlja, sklon sam da verujem da joj je svaka reč istinita, ali srce mrzne od njenog gatanja.
„Krv među prstima, samo krv!“, govori kozaku. „Iz boja u boj, iz rata u rat, ali pazi: tu gde si sad pošao – ne valja. Izgubićeš ludu glavu!“
„Ne igraj se, dečko, nemaš ti zlata za kockarske stolove. Vrati se ocu, u selo. Izgubićeš ludu glavu!“
„A ti, dušo moja“, naginje se ka mladoj ženi.“Uzalud dlanove sakrivaš, sve ti je u očima zapisano. Izgubila si za njim glavu!“
I svima isto: glava, pa glava. Sama prilazi, vuče za rukav. Govori i kad ne želiš da slušaš.
Mene jedinog izbegava. Kad pođem preko raskrća, okrene mi leđa. Vraćao sam se i namerno zastajao da vidim hoće li me osloviti, ali ona nekako sakrije oba oka i uvek gleda u stranu.
„A ja?“, upitah napokon. „Hoćeš li me bez glave ostaviti?“
Tad je ustuknula. Krenula je prstima ka čelu kao da bi se prekrstila, ali se predomislila i stidljivo stustila ruku.
„Ne ja… Što si dobio mora se vratiti.“
„Pa kako glavu da vratim?“, zasmejah se.
„Nećeš još, rođeni“, uzvrati mi osmejkom.“Glava je na ramenima… A za pamet ne pitaš? Znaš kako i kome si je ostavio… Dugo ćeš živeti, moj gospodine, predugo. Mnogo duže nego što će ti prijati, a onda još više nego što je čoveku određeno. Kako? E, to ne znam da ti kažem, duše mi! Na dlanu ne piše, ali ti je trajanje na čelu urezano. Imaš znak, eto!“
„Čiji znak?“
„Ti znaš.“
Sledećeg dana je nije bilo na raskršću i čini mi se da ni kasnije nije dolazila. Otišla je u susedni grad, na neki drugi vašar, u novu pustolovinu verovatno. Iskrala se neprimetno kao sneg kad kopni. Odneo ju je vetar, rasplinula se u magli, iščezla. Nisam je sretao, a uskoro i njen lik posta nejasan u mojim sećanjima. Sad da je vidim, ne bih je poznao. Jedino još ponekad sanjam ono nepomično, skramom prekriveno oko.
4.
„Ne jedi se uzalud… U hramu su me odbili i više neće biti živopisanja. Ne poštujem kanon, kažu.“
„Čudno je što su te i do sada trpeli, vrapče.“
„Dobar sam.“
Demon se smeje. Najpre sitno, praskavo, kao kad staklo puca, a potom sve glasnije, razulreno i strahotno, tako da u utrobi osećam njegov smeh.
„Nisi toliko dobar da bi tvojim kreaturama crkvene zidove oblagali!“
„Eh, pa nije sasvim tako… Ikonostasom su veoma zadovoljni. Vele da sam sačuvao duh i verno preneo stil majstora iz dvanaestog veka, kada je kijevska crkva sagrađena. Prahov mi je lično potvrdio da su nove skice izuzetne – ako se posmatraju mimo kanona. Novi, drugačiji hram bi za njih valjalo načiniti, tako je govorio.“
„Hram u kome ćemo se klanjati milosti gospođe Emilije Prahove?“
„Umukni!“
„Eh, eh…“
„Opet ta žena?! Opet ona! Dokle misliš da me njome mučiš, zar ti nije dosadilo?“
„Slatko je, a delotvorno.“
„Slatko, slatko, ali biće kratko!“, vrisnuh ka tami. „Prah prahu, Prahova prahu. Gledaj sad!“
U tišini bednog sobička čulo se cepanje hartije.
„Šta kažeš sad, đavole?!“
Pod mojim nogama, u prašini, ležao je obezglavljeni trup prekriven bogatim naborima vatreno crvene haljine. Drugi deo pocepane slike mi je još bio u rukama. Demonska glava. Bolno i užasno lice ostalo je netaknuto. Na trenutak sam poželeo da ga zgužvam i na deliće pokidam, ali nisam mogao. Suviše joj je bilo slično. Njene oči, zle usne što se rugaju i rugaju. Njen osmeh!
Ne želim da ga gledam, ne mogu da ga uništim. Najbolje će biti da ostatak portreta sklonim nekuda, što dalje od pogleda. Sakriću ga i od sebe. Dobro je što ga još nikome nisam pokazivao. Mnogi bi poznali krupne oči i upečatljive crte jedne ovdašnje dame. Grozno izobličene crte lica, istina, ali njene, nesumnjivo njene!
5.
Ostaviću po strani Demone, odlučio sam u galeriji. Ne mora se odmah u vatru.
Neprijatno mi je i da se zadržavam pred tim slikama. Nema tu oholosti niti blistavog non serviam, koje bi priličilo đavolu. Sva lica izražavaju patnju ili nekakvo turobno, preosetljivo neodobravanje. Recimo, Demon koji sedi. Jedva sam utekao njegovim očima. Osećao sam im pogled, bolan i bolno usresređen, čak i kada okrenem leđa. Demonove oči su me držale u vlastitom žarištu, pre kao saučesnika ili sapatnika, nego kao predmet posmatranja.
Rado bih krenuo od lakšeg i jednostavnijeg kada bi kod Vrubelja bilo takvih radova. Svaki je zagonetka sa višestrukim dnom. Kristalni bridovi, koji su činili da mu slike liče na mozaik, bili su sazdani od naoko spontanih, a savršeno preciznih, promišljenih poteza. Najneznatniji „staklić“, trag paletnog noža ili blagi zamah širokom četkom, bio je na mestu, neophodan i neizbežan u omađijavanju posmatrača. Šta god da odaberem, neće biti lako.
Ruku mi nije kočio strah od neuspeha koliko osećanje da sam pod prismotrom. Više no jednom trglo me je peckanje u prstima. Ruka zna, prepoznaje paklene varnice. Ruka je uvek znala ranije i bolje nego ja. Samo naivni početnici veruju da je pamćenje detalja ili kopiranje jedinstvene tehnike majstora iz prošlosti restauratoru najteži zadatak.
Zastao sam kod Gatare. Vrubeljova lica „govore“, neposredno se obraćaju kao glumci na pozornici, a lepa žena na ovom platnu ćuti. Što duže studiram njen portret, to me potpunije osvaja mučna slutnja i atmosfera beznađa. Poruka je zapisana u kartama pred njenim prekrštenim nogama. Karte su neobično jasne, dok figura mlade Ciganke, zajedno sa ružičastim šalom, osmehnutim licem i zlatnim narukvicama, kao da nestaje u šarenilu pozadine. Vrtlog života je uzima pod svoje, ali čitanje sudbine ostaje. I ne može se opovrgnuti. Ženin pogled je napet, crne oči širom otvorene. Gleda ravno u dušu i sve mi se čini da će i meni izgatati. A opet, njena ljudskost umiruje. Ne plašim je se.
Nema sumnje, Gatara je delo Mihaila Aleksandroviča koje je meni namenjeno.
Opčinila me je, nametnula se, pripovedaću uz vino Kod moje verne gospe. Zar nije i Vrubelj pričao da mu je ideja za sliku došla zahvaljujući operi Karmen? Istina je ostala njegova, pa ni ja neću svoju deliti. Ni ušima najboljih prijatelja neću otkriti da sam rizikovao sa demonima ludog slikara na njen poziv.
Mnogo pre spuštanja niz vremensku nit i susreta sa Gatarom u galeriji, sanjao sam mladu Ciganku kako kleči u rosnoj travi, okružena rozetama jagorčevine, crna među žutim cvetićima. Gusta kosa joj pada niz leđa i grudi, obavija je sve do kolena. To je jedni njen štit od hladnoće, iako je u praskozorje i pri prelasku ka proleću, kada cveta jagorčevina, zima najljuća. Šapuće i spušta glavu ka cvetnim krunicama. Polako, jedva čujno, gotovo dodiruje zlatne latice usnama. Povijeno telo joj je skladno, a držanje tako otmeno da se zaričem kako ću je nacrtati čim se probudim. Takva lepota ne sme prosto svenuti i nestati. Ne čujem šta govori mada, čak i da razaznajem reči, verovatno ništa ne bih razumeo. Sunce se još nije podiglo, tek blago rumeni nebo na istoku, ali se cveće otvara na njen glas. Taj glas postaje jači, odzvanja kao hor od koga nežne latice divlje bujaju poput fantastičnog rastinja na slikama Mihaila Aleksandroviča. Trudim se da prizor pribeležim u sećanju, slično kao kad radim restauraciju. Pazim na svaki detalj i taman kad mi se učini da ću crnu lepoticu lako naslikati, ona mi se okrene i pogleda me sa neposrednošću od koje protrnem. Slika se zamuti tako da mi u sećanju ostane tek naruženje divnog lica: skramom prekriveno i verovatno slepo Cigankino oko.
6.
Tri sam ti puta u karte gledala i sve isto izlazi. Dalje ne smem, previše je to otvaranja za jedan dan. Zna se da karte ne lažu. Ne lažu, duše mi, i ako su te kad na krivi put navele, to nije do karata nego do neveštog tumača ili do tebe možda, moj gospodine. Ne zameri. Biva i to da čovek nije pripravan za istinsko tumačenje. Ni ja, na svoju nesreću, nisam uvek slušala niti sam činila kako su me karte upućivale.
Vidiš ovo ćoravo oko? U kartama mi je lepo stajalo: čežnja-đavo-dar. Prevarila sam se jer su bile uspravne, obradovala se daru. A znaš kakvi su đavolji darovi… Šta mi se dogodilo? Aj, bolje da ne pričam. Čeznula sam da vidim, pa sam i videla, eto! Samo me je mudrost pokojne matere sačuvala, pošto sam u odlučnom času, kako me je učila, zatvorila jedno oko. Svet je velik, prijatelju. Ne možeš ga odjednom sagledati i ništa nećeš tako treba videti kad su ti oba oka otvorena. Za istinu valja na jedno zažmuriti, pa sam i ja tako… Mater mi je govorila da smo prokleti mogućnošću dvostrukog viđenja. A Cigani idu daleko, moj gospodine. Vidimo mnogo i čuvamo razna zaboravljena znanja. Svaki naš tabor ima nekog jednookog, ali ćeš retko sresti potpuno slepog Ciganina. Jedino ako se takav rodio… Kiklop? Šta je to, čudovište? Pa da, biće da sam i ja jedno od čudovišta.
Davno sam opazila da ljudima smeš svaku istinu u lice sasuti bez opasnosti da bi te mogli uzeti za ozbiljno. Eto, ni ti mi ne veruješ. Karte sve kazuju, a ti nećeš da poveruješ. Da mi je znati za čije babe zdravlje si toliki put prelazio i što si me po celoj Rusiji tražio!
Pitaš za Prahovu, hoće li će te zavoleti? A sam znaš da ne može. Naopaka je to žena. Luda i zla. Nikad nikoga nije volela, pa što baš tebi da učini čast?! Zaboravi na nju, dušo! U bliskoj budućnosti stiže ljubav. Vidim ti lepu i plemeniti dragu. Glas kao u slavuja, oči golubice. Gledaj kartu: nada. Možda joj je takvo ime. Ja bih na sve Nadežde obratila pažnju… A ta veštica zbog koje tuguješ ni svome mužu nije sreću donela. Neka te odbija, sveću joj treba za zdravlje upaliti!
Živopisanju se, kažeš, ne misliš vraćati. Dojadile su ti crkve, biblijske slike i popovi. A ja vidim da ćeš do poslednjeg daha po zidovima nekakve anđele crtati. To ti ne gine, dragi, takva ti je sudbina. To i … bolest. Smrtni smo ljudi, pa šta možeš? Od nečega se mora umreti. Najbolje je da na to i ne misliš, nego da živiš i život uživaš. Neću da kažem kad i kako ćeš se razboleti.
Slika je gotova, kažeš? De da vidim je li mi nalik… Ajoj, teško meni bednoj!
I zašto, zašto? Zašto, po duši brate moj rođeni?! Razumeš li uopšte šta si uradio?!
Ama ne, nisam nezadovoljna portretom. Bez obzira na te tvoje igrarije, to sam ja. Sve je verno predstavljeno: lice i narukvice, karte i šal. I taj tepih pozadi je zgodan, baš mi se dopada. Ali si u jednom puno pogrešio… Trebalo je da mi oko prikažeš kakvo jeste, oštećeno. Njime sam platila đavolu za dar. Bojim se, naljutiće se. Kazniće nas. Anđeli i demoni ne haju za umetnost, njima je samo istina lepa. A istine su im kao dva oka u glavi. Gotovo iste, a razdvojene. Popravi to, rođeni, dok je vreme, pre nego što se osveta sruči na nas!
7.
„Moja slika se dopada!“, šapućem uvis, ka tavanici.
Muk i hladnoća.
„Ilustracije Ljermontova su dovodili u pitanje, bilo je sumnjičavih, ali platno! Svi o njemu govore!“, uzvikujem radosno.
Tama se komeša. Krilata poput anđela, ali mrgodna i strašna, nimalo anđeoska prilika izlazi iz senke. Nesrazmerno je veća od svega u mojoj sobici. Nema objašnjenja kako nalazi prostora, a kamoli kako se može sakriti u njoj. Pibližava se i nadvija nad mnom. Sažiže me pogledom, pa ipak ne pomišljam da ustuknem kao prošli put. Znam da ovaj moćni duh nije toliko zao koliko patnički i duboko žalostan.
„Govore? Ko govori?“
„Slikari i kritičari, profesori i đaci, dame i sobarice, trgovci, generali, popovi… Ceo svet. Svako ko baci oko uviđa da pred sobom ima osobitu i sasvim novu stvar…“
„Nema novog pod suncem.“
Dosada mu je u glasu, mrzost u očima.
„Možda je tako u božijem stvaranju, dok kod ljudi…“, počeh, ali sam se brzo zaustavio.
Ipak, ne na vreme. Demonski gnev se obrušio na mene. Ništa ne čujem niti vidim. Uzalud usne pomeram, nema glasa. Nije trebalo pominjati stvaranje.
„Podli ste vi, gadovi“, urla mi ravno u dušu. „Neznalice i bedni imitatori! Glupi ste, glupi i pre svega drski! Odakle ti smelost da zamišljaš? Kako si se usudio da dočaravaš… nas?!“
„Mislio sam … Nisam znao da ti se ne dopada…“
„Laž!“, odgovara bezbrojnim glasovima. „Tvoja slika je laž i ja ti neću oprostiti, iako sam te lično u nju uterao! Nadmena budalo! Hoćeš da vidiš đavola? Pa, evo, pogledaj me!“
Pao sam. Savio se od bola. Užasna vartena stihija mi se ulivala kroz očne duplje i cepala svest. Posle je nastao mrak.
Povratio sam se posle nekoliko časova koje sam preležao u nesvesti ili u gluvom i ukočenom snu bez boja. Ne znam tačno niti marim, najbitnije je da ipak vidim – sve. Gledam i prepoznajem svoj odrpani krevet, razbacana platna, stolicu bez naslona i večernju rumen u prozoru. Zapevao bih od radosti, ljubio nebo i grlio ceo svet, samo da ga dohvatim!… A onda sam se setio zloduha i obećanja koje sam dao.
„Prikazaćeš me verno, bez izmišljanja i otpriličnosti!“, naredio je. “Otkrićeš svako moje lice, onako kako si video, ni tačkicu nećeš dodati niti izostaviti!“
„To je mnogo“, branio sam se.
„Možda ti do kraja i ne bude dovoljno… U svakom slučaju, načinićeš svoja najvažnija dela, slike po kojima će te pamtiti. Kad njih završiš, više i ne moraš raditi. Slobodno sklopi oči. “
Sad razumem poslednju kartu koju mi je otkrila jednooka Ciganka. Dovršiću Demona i umreti. Tako izgleda služba kod đavola. Završetak radova na njegovim portretima biće i moj kraj. A možda i kraj svakome ko slike po redu razgleda i vidi ono što sam ja video… Ikonopisci tvrde da su svetitelji na ikonama živi i da molitva pred živopisom u crkvi predstavlja neposredno obraćanje. Možda bi i on isto? Pa dobro, neka mu bude! Nisam ni prvi ni poslednji koji je đavola nadigrao. Naslikaću ga. Potpuno i bez greške. Oživeću sva vražja lica i to upravo onako kako mi ih je pokazao: odjednom, jedno preko drugog. Možda će se nakon takvog dela moje oči zatvoriti, ali ću druge spasiti. Gledaće sa oba oka i neće videti. Demon će ih dozivati, ali niko neće čuti njegov glas.
8.
Očajno uzdahnuh nad belinom platna. Gledao sam ga satima, ukočenih prstiju i vezanog uma, nesposoban da počnem sa radom na restauraciji. Zar je moguće da sam sve zaboravio?
Postojala je opasnost da se obrukam, pa ipak nisam ni sanjao da bi sramota mogla ispasti ovako potpuna! Pamćenje me je do danas služilo besprekorno. Nije bilo slike iz starog sveta koju ne bih mogao ponoviti bez previše naprezanja. Šta mi se dogodilo?!
Kad samo pomislim kako sam se kolebao i žalio pomalo što sam odabrao skromniji zadatak! Gatara svakako nije najteža. I eto… Sad uzalud razmišljam o Vrubelju. Uzalud pokušavam da iz sećanja dozovem simpatično lice njegove Ciganke sa kartama. Koliko god da se usresredim, mahniti i mutni kovitlac boja pred zatvorenim očima nudi jedno i uvek isto – oko pod skramom, ono koga i nema na slici. Slepo oko koje sam video samo u snu.
„Snovi su pomoć, ali mogu da budu i ozbiljna smetnja“, rekao mi je Ari, pošto sam mu poverio nešto od patnje i briga koje su me opsedale. „Gadno je kad moraš da im se suprotstaviš. A to je neizbežno. Ponekad.“
„Šta mi san može?“
„Pa vidiš i sam. Zar nije pojeo sećanje na sliku koju treba da uradiš?“
Ari se dosećao šta me muči i bez ispovedanja.
„Ta žena!…Dolazi mi u san. Nisam siguran da je Vrubelj baš nju slikao, ali je krasan model i veoma slična njegovoj Gatari, jedino…“
Ustezao sam se da pomenem oštećeno oko.
„Pokušaj da se setiš po čemu se razlikuju“, reče kao da mi je misli pročitao. „Možda taj detalj odgovara na pitanja… Znaš one košmare što i duh i telo drže u bolnom grču? Spavaš, a ujedno svoj san posmatraš odozgo, kao da sa njim nemaš baš nikakve veze?“
„Ono kad se san sa javom podudara u svemu osim u nekoj očiglednoj, često vema bizarnoj pojedinosti…“
„Da. I čim tu pojedinost otkriješ, uspe ti da se probudiš!“
Ari se osmehnu, pa produži, kao da nije opazio moju neodlučnost:
„Majstor Bel mi je nedavno ispričao anegdotu iz knjige na kojoj je radio: umetnik iz četrnaestog veka, Spineli, dobio je zadatak da na zidu hrama naslika đavola i on je neprijatelja ljudskog roda prikazao kao odvratno čudovište. Po okončanju posla, u snu mu se javio anđeo milog lika, snažan i prekrasan poput vođe nebeskih vojski, Mihaila, jedino što je bio nekako turoban i mračan u licu. Tražio je pravdu i optuživao slikara za klevetu. Spineli je smesta prepoznao nečastivog, ali se nije dosetio da otpadnik nije mogao zagržati anđeosku lepotu i da više ni izdaleka ne liči na Mihaila, te da samo snoviđenje, a ne jedna od sila, stoji pred njim. Silno se poplašio i brzo nakon buđenja umro od srčanog zastoja.“
„Ja se ne plašim niti nameravam umirati, da znaš!“
„Vratio si se. To je najvažnije. I hteo bi da završiš sliku, pretpostavljam… Ako je tako, moraš Vrubeljovu Ciganku odvojiti od te što ti dolazi u san. Ne zaboravi da si se zbog Vrubeljove morao spustiti niz vremensku nit, da si stajao pred njom u stvarnosti. Snoviđenju je sve moguće osim onoga čemu najviše teži – da se probije na javu. Na tebi je da ga zadržiš gde pripada. Koliko god se žena iz sna činila uticajnom, ovo ipak nije njen svet i ne može nad tobom imati realnu moć.“
„A šta ako nije snoviđenje? Šta ako je živela i poznavala Vrubelja? Gatara je možda po njoj naslikana.“
Ari me pogleda u oči.
„Ti to o takozvanim šetačima? Vidi, drugar, ja ne samo da sam uveren kako se, osim restauratora, i drugi kreću po vremenskim nitima, nego sam ih sretao i siguran sam da ti šetači krstare mrežom zahvaljujući nama nedokučivim magijskim postupcima. Ne mogu da se zakunem i nisam ni blizu bilo kakvih dokaza, tek rekao bih da to ne čine nasumice. Svakako ne bez jakog razloga. Vode ih stare ljubavi ili mržnje, neraščišćeni računi, tajanstvene misije…“
9.
Možda osveta? Ili okasnela pravda?
Razroka Ciganka sedi sama u krčmi Kod moje verne gospe, zabavljena čašom penušavog vina i posmatranjem društva za ostalim stolovima. Posebnu pažnju poklanja mladiću čiji se uspeh u vaskrsavanju slike Gatara Mihaila Aleksandroviča Vrubelja upravo proslavlja.
Nju ne poznaju i gotovo da je niko i ne opaža. Mladi i stari umetnici, a utoliko pre i pripadnici esnafa restauratora, život vide i priznaju tek kad ostanu nasamo. U društvu su zaokupljeni svojim i tuđim delima. Ipak, slavljenik ju je ugledao i neće minuti ni polovina časa, a već će, otrežnjen, sedeti za njenim stolom.
„Cigani idu daleko, moj gospodine“, kazaće mu. „Ne čudi se što me vidiš. Mi čuvamo mnoga stara i zaboravljena znanja.“
Neće od njega tražiti da sliku upodobi originalu. Nije više toliko naivna. Naučila je ponešto o duši umetnika i zna da ovo momče, baš kao i njegov prethodnik, neće pristati na „skrnavljenje“ lepote ni po cenu vida, života, besmrtne duše, sudbine sveta unutar prošlog, sadašnjeg ili bilo kog vremena. Drugačije će se kod nečastivog iskupiti. Želeo je da ima živopisca, pa će mu sigurno po volji biti da dobije vlastitog restauratora. Samo valja malog pogurati da se opet otisne niz vremensku nit radi restauriranja Vrubelja.
„Predugo lutam“, požaliće mu se. „Karte su mi se stanjile i ubledele. Reci, rođeni, da li bi ih nanovo za mene oslikao? Gataću ti zauzvrat.“
Mladi restaurator će odahnuti, uveren da je jeftino prošao i bez razmišljanja će povući tri karte iz špila u Cigankinim rukama. Uvideće da je pogrešio tek kada se niz đavo-neprilika-putovanje otvori pred njegovim očima.
Alhemija
Sneg se otopio
u kap vode pretvorio
niz čizmu skliznuo
u dijamant pretočio
sunce ga zrakom pogodilo
i evo ga sad
sija i
sija.
Usput
Uz put
topole stoje
skoro sasvim gole.
Samo na svakoj najvišoj grani
po koja zlatna liska treperi.
Ostale
s grana donjih
već su odavno u blato pale.
I tako
okrunjena stabla
kroz mrtvi pejzaž se nižu
ideji jednakosti kao da se rugaju.
Martovske ide
Uz izlokanu stazicu
pored novog megamarketa
grane džanarika se nadvile.
Strehu maltene napravile.
Rascvetane, mirisne
megamarket su zasenile
od razbacanog đubreta pogled odvukle
korak kupcima usporile
u srca im nemir uvukle.
Zimska
Janus nam svoj lepši profil danas prikazuje.
Sunčano je, mraza & snega nema
samo vetar duva
razigrano doduše:
badnjacima, šarenim kesama, papirima
ogolele krošnje je ukrasio,
žičane ograde isto:
pocepane kese - kineski zmajevi
na njima se vijore.
Svečarsku atmosferu upriličio
mogli bismo ako bi hteli
i tako reći.
Zvezdarski vilajet
Umorilo mi se oko od istih prizora.
Pogled mi više ne ide u susret stvarima
već se sudara sa njima.
Za stereotipnom lepotom posegnuću ovde -
da li bi da na Alpima
kojim slučajem živim
osećala isto?
Ili na havajskom ostrvu nekom?
Ume li i lepota
prisustvom stalnim
oči da umori?
Mornari, mornari
Noć je mlada,
najsjajnija zvezda
ujednačeno sija.
Nijednom zatreperiti neće.
Sa zapada baca svoj sjaj na nas
skoro svako veče.
Ne pulsira
samo tako uporno svetli
kao reflektor zemaljski.
(Zar tako zvezda blesak lije?
Mandeljštamovo pitanje
mislima mi se vije!)
Najsjajnija jeste
ipak
Severnjača nije
sigurno
tvorevina je u potpunosti ljudska.
Šta bi radili nekadašnji mornari
da se sad na moru nađu?
Posumnjali u svoje astronomsko znanje
sigurno
i nasukali se.
De origine rerum
Pored Junoninog hrama
na Kapitolu
Rimljani su
kovnicu novca imali.
Tu su je podigli u čast boginji
koju su još
Moneta –
„ona koja opominje“
zvali
jer ih je uvek
dobrim savetima obasipala
i tako ih srećom zasipala.
Novac je sreća
- nesrećan zaključak
Rimljani su izveli
i nama ga izvezli.
Afrika Patrisu Lumumbi
streljački vod puške je podigao, pucao
- na mestu je mrtav ostao
u plitki grob su ga zakopali
pa otkopali
odneli 200km dalje
ponovo zakopali
ponovo otkopali
udove mu isekli
u kiselini ga rastvorili
da od njega ništa ne ostane
ipak
belgijski policajac
nije odoleo
kao trofej
njegov zlatni zub je sačuvao
sad zub u Afriku vraćaju
ćerki da ga daju
šta će ona s njm?
Kako su stradali „Ona“ Indijanci od ruku evropskih doseljenika
Santa leda
plutajući vaš je grob
i mesto pogubljenja
tamo na kraju sveta
gde je Ognjena zemlja.
Za one na obali
vi ste meta
ni lovina čak
i to pokretna
da oko izoštre
preciznost puške provere.
Od vas je jedino ime ostalo
i fotografija par.
Зоки одмахује главом, а ја бленем у насловну страну Ресавског писмоноше, кићену како и доликује најчитанијим новинама у нашем малом граду.
“Где бих ја умео да смислим све то!“
Истина. Зоки једва да је основну школу завршио, не краси га блистави ум. Син је незнаног и, биће, у одлучном часу пијаног јунака. Надарен за чишћење тавана и мемљивих подрума, ненадмашан у проналажењу и продаји старе хартије. Нашем газди, Мики Распућину, одан је роб, а мени не мање добар друг.
Новина што ми је гура под нос мало се разликује од било ког броја штампаног последњих година. Насловницом доминира фотографија замандаљене фабрике коју, наводно, купује неки пети странац, а ту су још локалне и разне белосветске вести, све тазе као да их доставља писмоноша.
Никад нисам заиста читао Писмоношу. Редовно га купујем искључиво ради задовољства да га на киоску преузмем из Виолетине руке. И сад само листам и на свакој страни проверавам онеспокојавајући детаљ у горњем левом углу.
Сутрашњи датум! Јутро је и ја знам да тако шта не бива ни у Београду, где се ноћу продају новине за наредни дан.
“Погрешно су написали датум, па шта?“
“Неће бити. Види читуље. Или огласе. Пишу о Котлићу на Морави, а то ће тек да се одржи. Победиће неки Светолик из Кушиљева, а не Пера Дебели као прошле и претпрошле године.“
Гужвам новине, жуте као да нису из будућности, већ са нечијег прљавог тавана, поменем у себи Зокијеву надалеко знану мајку, а наглас га упозорим да ће му пресести сва спрдачина на мој рачун, само ако је помислио да се са мном спрда. Тад приметим да је на последњој страни нешто записано. Протрнем јер сам познао рукопис и тај број!
Како да не познам кад сам у четири године гимназије сваки писмени задатак од ње преписао! А број сам месечно једаред окретао из говорнице у Пошти… и ћутао као заливен.
“Гле, Викицин број!“, јави се Зоки.
Он зна број, наравно. Виолета му је сестра по мајци. И њен отац је незнани јунак. Сумња се на чувеног коцкара из Паланке, што уопште не звучи невероватно кад знате како Вики разбија матиш. Права је штета што није могла да студира штогод. Није тупа као Зоки нити рођени губитник као ја. Сироче сам, родитеље не познајем, а судећи по месту на ком су ме оставили, вероватно нема ничег што би вредело да о њима знам.
“Одакле ти ово?“, питам Зокија.
“Не пушташ да кажем најважније. Ово су само једне новине, а тамо их има на тоне!“
“Где?!“
“На спрату изнад New Yorka. Мика хоће да прошири кафану, па ми је тражио да горе почистим. Знаш да је то била кућа предратног кулака? Горе већ деценијама нико не залази. Мислио сам да ћу јурити пацове и голубове, а оно… Дођи да видиш!“
Зоки ме као бесан гони дo New Yorka, Распућиновог кафића, ресторана и стриптиз-бара. Или, ако се не лажемо, смрдљивог ћумеза без вентилације, где се точе виски и шампањац, а на пишање иде у чучавац или иза зграде.
Газда нам је у најмрачнијем расположењу. Синоћ му је неки млад мајмун покварио стриптиз тако што је пробао да главну звезду макне са подијума. Дохватио је девојче за кукове и подигао у вис, а како је она била сва науљена, исклизнула му је из шака, пала и ишчашила раме.
“Неће радити бар сто дана, сто стрела га убило дабогда!“
Распућин је ојађен, псује и тугује, али га не напушта пословни дух.
“Је ли, Зоране, што ми не пошаљеш Викицу? Свакако затварају ону њену трафику. Де, не мршти се! Нисам мислио да се свлачи, она то ионако не би умела. Није то за сваку. За почетак нека је за шанком, а после како хоће. Треба ми ново лице.“
“Нисам чуо да укидају трафику“, вели Зоки и полази на спрат.
Посрћем за њим као пијан, замагљеног погледа, неспособан да пробавим вест.
“Дај ми њен број!“, виче Распућин, али се Зоки прави да не чује.
Можда и није толико глуп. Пре две године му рекох да има лепу сестру, а он ће ти њој у лице и то преда мном: “Еј, Викице, Лаки би те јебо!“ Није слагао, али ја од срамоте дуго нисам смео да је погледам.
На спрату за тренутак заборавих свој јад. Зинуо сам и укопао се пред призором који ме је дочекао. Ко би рекао да је простор изнад New Yorka толики! Споља се чини да су ту два стана, највише три, а сад ми личи на низ кутија са вишеструким дном. И свака је, од пода до плафона, испуњена новинама. Домаће и стране, дневне, недељене или месечне, исустроване, свакаве! Сложене су у уредне гомиле међу којима је остављена пртина. Човек би овде могао нестати као у лавиринту.
“Нема фабрике картона која ће ти ово откупити!“, кажем Зокију, а он се кези као блесав.
“Па ово и није стара хартија! Обрати пажњу, све су из будућности! Има их можда до краја света. Нисам мислио да ће увек бити новина.“
Тражим Вреле гуме или било какав часопис о аутомобилима. Да ли ће увек бити аутомобила? Мада, кад боље размислим, треба наћи нешто од чега се живи. Згодитке на лутрији, на пример. Играћу на мало да не привучем пажњу. Ионако за новине знамо само Зоки и ја. А њега, мазгова, море белосветске бриге:
“Види, овде су све на ћирилици! Да неће Руси освојити свет?“
“Ма јок! Наши ће. Срби ванземаљског порекла, они што су освајали друге планете док смо ми, народ најстарији, заснивали живот на овој!“
Гледа у мене без трептаја, као да се пита говорим ли, ипак, нешто озбиљно. Пуцнем прстима крај његовог левог ока:
“Пробуди се, успавана лепотице! Руса је много на свету, па мора бити гомила њихових новина. Зато су ти у оној соби све кинески или већ нечији знаци, ко зна шта? Пуст ти то, него мисли шта је нама чинити!“
“Да обавестимо владу?“
“Јебала те влада! Зоране, брате мој рођени, теби и мени се срећа досад није ни у шали осмехнула, а ово је прилика!“
Причам му о лутријама и банкама у које ћемо склањати паре од клађења, а све ми се мисли враћају на сутрашњи примерак Ресавског писмонише и на Виолетин број. Коме га је писала? Зашто? Зар ће она, тако паметна, радити за Мику Распућина? Каква мајка, таква ћерка. Тако ће о њој говорити.
Њен брат и ја ћемо се коцкати и све ће бити онако како нам је у колевци досуђено. Клађење, преваре, шарена лажа из будућности, продавање магле. А и та магла припада Распућину. Строго гледано, он је власник зграде, па је ово сулудо откриће, баш као и наша будућност, његова имовина. Зокију и мени би више ваљало да овде стварно лежи стара хартија.
Палим цигарету и неколико секунди пуштам да ми палидрвце изгара међу прстима, а онда га спустим до дна новинске гомиле коју нисам стигао ни да погледам. Боље је тако. Чекам да хартија прихвати и да се просторија испуни димом, а онда се повлачим и вучем Зокија ка вратима.
“Шта је то? Шта сте направили?“, урла Распућин.
Зове ватрогасце, чупа косе и не чује како ми Зоки шапуће:
“Упропастио си нас! Уништио си нам будућност!“
“Не будали. Како бих ја могао мењати било чију будућност?“
“Спалио си новине. Све уништио! Знаш ли да то можда значи крај света?!“
Смејем се од срца.
“А можда само неће бити како је записано!“
ИКОНОПИСАЦ
‘’Знам да ниси нигде радио. Млад си.’’
Уживо је мати Серафима страшнија него што сам замишљао. Погурена старица на слабим ногама, а гледа ме као сури орао. Устукнуо сам, упола приправан да поверујем у легенде о игуманијиној прозорљивости и чудесима која су прославила манастир.
‘’Мораш бити добар кад те је Алекса довео.’’
Муцаво захвалих на поверењу, а она само одмахну руком. Осликавање иконостаса је уговорено много пре нашег разговора али сам и даље, једном ногом укопан, а другом у бекству, осећао да ме игуманија мери као да није дата коначна реч.
Алекса је, исцрпљен од пута, одмах пошао ка манастирском конаку, где су нас, иконописце, чекале намештене постеље. Здравље му је било урушено и то се више није могло сакрити. Гледајући како се, блед и омршавео, поштапа на аутобуској станици, умало да одустанем пре него што смо кренули. Нека игуманија тражи друге мајсторе. Сам не бих смео јер ми је знање о иконописању мало, а разумевање црквених људи и њихових обичаја још мање. Ја ни у Бога не верујем, него сам пошао да Алекси будем помоћник, нешто попут ученог шегрта, тек да не седим залудан, на грбачи оцу и матери. Фризер за псе има више посла од свршеног ђака Ликовне академије. То сам знао и пре школовања и постепено сам напредовао у скромности до ступња на ком беспарицу нисам опажао, али ме је увек болело што нико не зна нити хаје за мој рад.
Алекса је имао углед великог мајстора. Свуда су га, од руских лаври до скривених египатских богомоља, радо примали и издашно награђивали. Предлог да радимо иконостас дошао ми је као мелем. Ипак се ту тражи умеће и ближе је мом позиву од шишања керова. Што да се не окушам?
Он није хтео да слуша о одустајању. Годинама се носио са неуролошким обољењем од ког би му отказивале послушност час рука, час нога, а било је дана које је, сав узет, преплакао у кревету. Помагао му је једино рад. На скели, са четком у рукама, осећао је да му властито тело припада. Само размишљање о сликању успешно је потирало бол. У аутобусу сам видео како му се враћа боја у лице, а до одредишта се опоравио толико да је без штапа ушетао у манастир.
Ипак, Алекса није био здрав човек. Није био снажан ни упола као ја. Зато је пустио да га полегну у конаку, уместо да заједно простудирамо рад претходника.
‘’Слободно уђи у храм’’, рече ми мати Серафима. ‘’Гледај, све прегледај, а нипошто немој прескочити испосницу. Наш заштитник се у њој подвизавао и тамо ти је највредније од свега у манастиру.’’
Неколико сати сам провео на ногама, дивећи се унутрашњости храма. Зидове и таваницу су осликали први међу најбољима, тако да је и мени, равнодушном према библијским призорима и по канону уписаним лицима светитеља, клецало колено и застајао дах. Зна ли Алекса са каквима ће нас поредити? Увио се у манастирске перине, па сад куња као да није чуо за завист. И за страх.
Ја сам се испрепадао за обојицу, иако нисам могао да се отресем мисли како су тај труд и врхунска вештина ипак протраћени на предмету који не допушта превелик узлет маште. Црквена уметност! Звучи као да говорим о мирису гробљанског цвећа.
Посао са пудлама је поштенији: острижем јадне зверчице, нагрдим их по газдином укусу и за то примим плату, а њима длака опет порасте, па ником ништа. Временом ми рука одрвени, прилагоди се маказама. Боје око мене избледе или ја изгубим око за њих. Крепам као уметник, али ми остане људско достојанство. Ма како да не!
У мрачном расположењу изађох у манастирско двориште. Остало ми је још да вирнем у чувену испосницу, што бих оставио за сутра да ме није морила знатижеља каква се то савршенства могу скривати у мемљивој пећини и шта уопште може да буде боље од радова које сам управо видео?
На капији чух како се мати Серафима договара око вечере.
‘’Чекај да видимо треба ли постављати за обојицу’’, допро ми је до уха старичин глас.
Прво ми прође кроз главу да се Алекси стање погоршало, те да брину хоће ли имати снаге да седи за столом, а онда опазих како игуманија ка мени погледа. Дошло ми је да се гласно насмејем. Нисам ти ја, баба, од оних што не вечерају! Можда нисам мајстор за ваш иконостас, можда ћемо се колико сутра поздравити, али ћу вам вечерас бити за трпезом, гладан као вук!
***
У испосницу сам ушао кроз узан отвор у стени. Уздрхталог срца сам крочио у таму да бих, при сјају кандила, видео исто што би ми открила и светлост хиљаде буктиња – го камен, голо ништа. Ала ме је игуманија наместила!
Стадох уз олтар на ком беше једна једина икона, мутна и страховито запрљана. Представљала је, мислим, овдашњег подвижника, мада се под скорелом прашином није разазнавао лик. Крај ногу светитељу је незграпним, као птичија глава крупним словима било исписано махнито претеривање: ‘’Овде је живот вечни!’’
Пази, молим те! У влажној тмини, крај трулежи која је, биће, вреднија од свих мајсторија!
Спустио сам длан на икону, мало протрљао, а црте лица добише познати облик. То ме сети настојања да портретишући на платно нанесем шта видим, уместо да моделу пришивам своје идеализоване усне или нос. Помислих на профу цртања који је нас, смушене и невеште, опомињао да рад не претварамо у исповедаоницу. Свака линија, управо као и свака нота или стих, неминовно гурају човека ка њему самом, али се уметник у неком тренутку мора ослободити. Макар заршни потез треба да је вољом обликовани траг, а не прости печат што га природа утискује кроз нас.
Протрљах још једном, осећајући да су ми под прстима боје топле као крв.
Поста загушљиво у пећини. Погледао сам ка излазу, болно свестан да нећу поћи за очима и да ми сапете ноге неће начинити ни корак од олтара у испосници. Чуо сам дамаре, осећао живот и врелину у жилама, али свуд око мене беше гробна хладноћа, лед и тама у којој ми се отварала страшна истина.
А још сам могао да одем тада. Требало је да пођем, без вечере и без поздрава. Морао сам да бежим што даље, уместо што сам опчињено зурио у мрљу под прстима из које је, при сваком новом ‘’брисању ‘’ патине, све јасније израњао мој лик.
***
У манастирском конаку дознах да се мој сапутник, чувени иконописац, озбиљно разболео, те да би се колико ноћас могао представити. Алекса, међутим, није личио на самртника. Показивао ми је скице за иконостас, горљиво тражећи да довршим посао како знам. Обећах.
‘’Не бој се ‘’, шапутао је. ‘’Нећеш бити сам. Знаш ли да најбоље ствари, оно што ме је учинило познатим, нисам успевао да поновим? Никако, никада. То и нисам урадио ја… ‘’
Мати Серафима је стајала уз постељу и осмехнула ми се као да вели: ‘’А где би ти? Зашто да идеш? Немаш куд.’’
И ја нисам отишао.
У испосницу сам се пео само једном приликом, недуго након сахране. Ноге су ме болеле од стајања уз иконостас и није ми се завлачило у мрак. Ипак, када сам отишао, кандило беше довољно да на олтару прочитам свима знане јеванђеоске речи: ‘’Ко верује у мене има живот вечни.’’ Уз овај навод је стајала икона на којој беше представљен Последњи суд, за шта сам и ја знао да није уобичајено, а уз њу сасвим мала иконица преподобног Андреја Рубљова, заштитника иконописаца. Узбудљива, ванвремена, лепша од свега што се могло видети уманастиру. Обе беху Алексин рад.
Наташа Милић је рођена у Београду, где живи и ради као правник. Аутор је збирке прича “Заустављени сат“, која је објављена у издању куће “Поетикум“ из Краљева. Приче, углавном из области фантастике, објављивала је у многим збиркама и часописима. Године 2018. освојила је прву награду на конкурсу бањалучке Специјалне библиотеке за кратку причу, а 2022. године прву награду Удружења независних писаца Србије и уредништва библиотеке “Вертикале“ за кратку причу.
Danica Vukićević je rođena 1959. godine u Valjevu. Osnovnu školu, IX gimnaziju i Filološki fakultet završila je u Beogradu (Opšta književnost i teorija književnosti). Član je Srpskog književnog društva. Radi kao lektor-redaktor, bavi se književnom kritikom i esejistikom. Živi u Beogradu. Prošle godine iz štampe je izašla njena knjiga Unutrašnje more (Futura publikacije, Novi Sad, 2022) za koju je dobila NIN-ovu nagradu.
Vreme je da započnem priču o tuđim životima koji nisu kao moj. Ali, što su literarniji, to su više moji. Mogu da stojim na ulicama Vankuvera koji me uopšte ne interesuje, kao ni prašina centralnog Koteža. Ukoliko c. Kotež uopšte ima…
***
Kakva god da je
Noć
//Smrt noći//
Koliko god svećice prozora
Treperile, noć će
Umreti
Ružoprsta zora
Pomilovaće jorgan na
Prozoru
Vrapci će brujanjem konsonanata smeniti
Slavuja bistri poj
Završiće se
Ekstravagantno
S mnogo roze noktiju
Osećam jezik i zube
Jezik za zubima
Vrebajući o/smeh
Zapuštenost je prirodna: lastavičja lasičja lisičja
S PROZORA VIDIM AVALU
Sada, kada sam slobodna ovaj dan
Možda i sutra-dan
Vidljivost je upečatljiva
Suncem zlatno zlato se
Izliva
Radujem se mašini koja pravi oblake
(Sunce zalazi u 20:27;
Čudić kaže sunce niti izlazi niti zalazi, mi se krećemo…)
Ko si danas
Istorijsko je pitanje.
***
Istovremeno mirno/istovremeno dramatično; prirodno kao pauku kukica za mrežu
koju tka istovremeno mirno/istovremeno dramatično, sve potaman nam je.
ELEGIJA
Ranjena sam, ne vidim ranu, ne vidim odakle krvarim, krvarim i kuvam. Medved će naići. Primam radio-talase. Frekvencija se prebrzo menja. Sveobuhvatnost podlosti i glatko zdravlje umirućeg sveta.
BLAŽENSTVO U PRISUSTVU VENTILATORA
Provela sam dva dana
Uglavnom: ležeći, zdrava
Jedan bez, drugi sa TV-om
Nekoliko celih filmova
Nekoliko s upadima
Osećala sam se blaženo
I istovremeno kao heroina
Blažena-heroina-ničega
Slatki sati posvećeni
Neposvećeni
Samo sam živela
Dva dana
Najteža dilema
Bila je da li da odem do
Kupatila i isečem
nokte
Ili da nastavim da
Slušam radio-dramu
O životu Albaharijeve
Majke.
ZNAJ
Znaj
Dok se možda/možda tvoje telo rastaje s dušom
Neko spokojno sedi u purpurnoj fotelji
U dubokoj starosti i krpi čarapu
Znaj
Dok ti ranjen drhtiš u groznici odlivanja krvi
Neko jede u restoranu i salvetom
Briše usta i brkove i oseća blago nadimanje
Znaj
Dok plačeš i kaješ se u tesnoj koži nelagode
Neko puši na krevetu posle seksa i s osmehom
Prati dim kako se vije obasjan svetlucavom maglom
Iz lampe koja je sve videla
Znaj
Sinhronicitet i sva pravilnost
Ljudske propasti ne tiču te se dok režeš krušku
Zlatnu spolja kao pojedini trenuci i odblesci mesinganog držača-upijača
Znaj
Putovanje nakraj prigradskih bedema biće dugo
Završiće se neočekivanim obrtom…
Znaj
Dok ti gladuješ uverljivo bolno kao Hamsun
Neko slaže peškire i pevuši
Znaj
Vatra u tvom samoubilačkom umu
Svetli kao svitac u dvorištu
Znaj
Iako je nestalo tih kuća tih porodica
Ostala si ti.
***
Na nekom seminaru
upoznala je Džudit Batler
i bila zapanjena-razočarana (takav utisak sam stekla)
jer je Džudit neprestano pričala
o svome malom sinu. Ona to uopšte
nije očekivala od JB
kao da je uopšte važno šta je ona
zamišljala (kakva bi trebalo da bude i šta bi
trebalo da govori JB)…
pomislila sam tada, pa naravno da će
da priča o svome sinu koga toliko voli…
***
Oh, o, o, pokazaću ti
Moju svesnu
svesnost
Odricanje od ega
Besuznu usamljenost punu
Topline…
FANTAZAM O PLJAČKI
A sada mogli bismo da suočimo naših 19.000 za postavku vodokotlića s Tijaninim ultrazvukom jednjaka za 15.000.
CANČUGA I ANTUN
Nacionalno blago.
BITI ODGOVORNO LUD/A
Nevolja s ludilom koje je jedina prava subverzivna društvena aktivnost, jeste to što iziskuje napornu doslednost u prezentaciji.
PROSVETLJENJE VREBA DA TE ZAGRLI
Bile smo književna ilustracija, „glavna sporedna uloga“, na putu… Izvadak iz izbora, izbor izbora, performativne senke… a toliko smo se smejale. Svaki trenutak imao je smisao, bio je veliki. To nije bilo predviđeno.
ŠTA VIDIŠ, ŠTA ZNAŠ
Sada se uvek čini neprolaznim, večnim. Sada u sada mi govorimo iz čuvarske kućice, dremljivi, sputani, vidimo i govorimo kao da kućica pluta u kosmosu i vidi se iz nje, iz visina – najšira slika. Ali, avaj, ne, vidimo one koji ulaze i izlaze, više kao obrise i senke, a nas niti čuju niti vide…
PRAVCI RAZVOJA
Na nekom od tih puteva (via dolorosa prema budućnosti) vidljiv je sve opštiji sve prisutniji zilotizam: zilotizam analitičke filozofije, zilotizam pasjeg silikonskog života, zilotstvo nju ejdža, večne mladosti, ogromne love, bešćutnosti.
MI
Mi smo ta teško izdržljiva istovremenost, sinhronicitet užasa i ushićenja.
SINTAGME, TUŽNI TROPI
„Nacizam bez ideologije“, „emotivna kuga“, „ukorenjeni rasizam“…
PRAANTIFEMINIZMI
I onda će doći „žena“ za veliko spremanje; med sestra profesoru dr primarijusu kako ga jedna „ženica“ čeka ispred ordinacije; „majko“ jače se napni…
DAN POSLE OGNJENE MARIJE
Park je bio pun – deca, starci, bedž-omladina, srednjodobni i svi, baš svi gledali su u istom pravcu. Pomislih, mora da se nešto dešava u tom pravcu/iz tog pravca i da svi iz parka posmatraju nešto… nešto što ni ja niti iko izvan parka ne može da vidi.
UTEHA
Udruživali su se oni koji vrede, ne protiv onih koji ne vrede, već oko onoga u čemu su dobri/dobre (na primer, akmeisti); spajalo ih je: izuzetnost, predanost, prosvećenost, elegancija, poštenje… Sada se udružuju najgori, protiv svih, centar ne može da izdrži…
Александар Танурџић је писац и уредник у Прометеј издаваштву, као и њихове едиције Река. Аутор је два романа: Уста ми пуна вишања и Лакримаријум (Прометеј). Овде доносимо делове из романа Лакримаријум.
***
Заклопила је лаптоп. Ана осети како је обузима непознато осећање. Као да осети да се oдиже од тла, мада оловна и тешка, сва се издигну до таванице. У олуји сопствене утробе она у себи призва све нероткиње и чу их како јој се хорски обраћају:
ХОР НЕРОТКИЊА:
Сестре моје утробе суве,
приђимо, приђимо, бесу сведочимо:
Још је једна сестра тугу спознала.
Сестри су нашој усне онемеле,
нешто је напукло у њој;
напукло кô ребро човека првог,
али суво и бесплодно да зјапи остаде.
Певајмо, сестре, певајмо;
Ухо јој музиком испунимо,
Јадна си колико и ми, сестрице.
Јадна си и тужна,
у теби ни живота ни смрти нема
ни песме кишу да призовеш,
Русалко болна без кола свог,
косу пусти да расте, нека ишта из тебе изађе
а да није јецај, да нису сузе, да није бол.
Мирна лези, спокоју се надај,
Хекато међу женама,
себи име друго дај, кажи:
Лилит сам!
И путуј кроз време у телима жена других
– самих нас
што груди имамо – чеда не дојимо;
меки дланови, руке умилне – за образом плачу;
рамена имамо – ал’ оба су тужна;
главу спусти на камен – јастук ти не треба;
отврдни, напукни, до праха истрај;
прах си била – прах ћеш и остати;
тврда и пуста уз нечујни Оченаш
замисли име мужа свог, дај му какво год пожелиш
није крив он.
Сестре моје, сестре моје, сестре моје,
има ли места за једну још?
За тужну Ану?
За бес њен?
За стид њен?
Комад свиле амо дајте,
Сестрице драге, само се свилом стид покрива.
Ану уплашише сопствене мисли. Какве је то пукотине отворила у себи? Ани је јасно. Прекорева саму себе због ироније, због цинизма, па и осуде коју осећа према женама са форума, према Сестри и покаја се у трену, не због песме нероткиња, то је из ње саме изашло. Не. Ана се каје јер се плаши да све своје будуће мисли чита у непажљиво исписаним објавама; Ана удара неспретну руку јер јој се прохтело да факсом поручи чудотворно биље; Ану боле колена од поклона; Ана је гладна од поста; Ана схвата да је овим женама потребно чудо. Зато и пристају на све; зато још нису одустале. Зато и даље храбро нападају; само је још чудо остало, па нека је и дошло из биљке. Нека је. Тако је боље.
***
Судећи по броју тих наштимованих инјекција Ана ће их примати дванаест дана. Заправо, неће их примати, она ће их забадати себи у стомак, јер на сам помен инјекције, Арсеније је уши покрио рукама и направио толико болан израз лица да је Ани било потпуно јасно да ће морати сама. Боље је тако. Не би имала ни времена ни живаца да га посматра како већ ко зна који пут примиче малену иглу њеном стомаку, испушта неке гласове и на крају згрожен одустаје. Ана ће то учинити сама. Има нечег умирујућег у томе. У одсјају игле и начину на који пролази кроз кожу. Звук пробијања када кожа пукне, тај тренутак бола и осећаја када инјекција испусти свој садржај. Ана се куне да може осетити хладноћу како јој се шири стомаком, као да је леди целу и она остаје фиксирана у времену као ледена скуплтура, лепа, прозирна и блистава. Уметничко дело настало као грешка природе. Мислила је да је природа непогрешива. Ана је њена ћерка, изникла из цвета босиљка, створена из пене, сударом наелектрисаних честица изронила је из земље, Голум, удахнули су јој душу хладни ветрови и олуја јој је у очима. Њен језик грми и усне севају; она прича о настанку у великом праску боја и изумрлих животиња са свих пет континената. Прозирна и лака долебдела је на свет осликавајући својим телом околно шаренило и настамбе првог човека. Плеше вековима и, задихана, зауставља се у времену у ком је одлучено да ће живети и бити успомена; понеће терет преткиња, срушених градова, деце у завежљајима на леђима мајки; понеће и мајке на својој кожи, истетовираће на себи колутове и шаре племена, играће око ватре и биће ватра – истопиће лед у себи, истопиће саму себе и поново се родити из воде. Осми је дан и стомак јој је плав. Одабрала је једну регију у коју забада малу иглу. Плаветнило Аниног стомака, ремек-дело ње саме, модро дно океана у које се уливају танки рукави попуцале коже, мртво море препуно соли. Осми је дан. Осма је игла. Осмо затварање у собу. У себе. У свој мали свет. Само са Нином.
Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 16. октобра 1968. године. Објавио је пет књига песама (Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг и Света Јелена) и књигу кратких прича и есеја Београд за упућене. Аутор је више од 800 песама, вињета, есеја и кратких прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Превео је око 300 књижевних дела с француског и енглеског на српски језик, од тога више од 110 романа. Аутор је превода дела Мишела Уелбека, Џ. Р. Р. Толкина, Т. Корагесана Бојла, Фредерика Бегбедеа, Ијана Макјуана, Хилари Мантел, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани… Добитник је угледних књижевнопреводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић за област књижевности и преводног стваралаштва.
ТИГРИЊА: КРАЈЕВИ ПУТОВАЊАКАД БИ УМРЛА, ПОГИНУЛА ИЛИ ИЗВРШИЛА САМОУБИСТВО
Питам се
Али то је само
Болесна машта
Шта би било
Кад би ти на том путу
Умрла или погинула
Или извршила самоубиство
Осетим онда да то не бих
Осетио
Не би било
Битне промене
И даље би се јављала
И даље бих
Ослушкивао твој
Подземни
Водени
Нервозан
Топао
Глас
Који ми већ
Станује у грудима.
АЛАПАЧИ, АПАЛАЧИ
Смејала сам се данас као
Луда
Ове планине су нешто најлепше
Остарили су Европљани
Шта је њима лепо тамо
Алпи и Пиринеји
Ма ово је права лепота
Али ја никако да изговорим
Име како треба
Имам тај проблем с именима
Знам како се неко или нешто зове
Али тешко је то превалити
Преко усана
Ја говорила: АЛАПАЧКЕ, АЛАПАЧКЕ
А један ми каже
Извините
Каже се АПАЛАЧКЕ планине
Прво иде П па Л
Ја се пресамитила
На мом језику
Рекох му
Никад нисам била та што јој је
Прво Л
Ни П ми није на првом месту
Иако сам П вештије користила
Али сад сам баш
Алапача
Шумско биће
Причам с дрвећем
Кад замакнем у вирџински
Невидиш
Прима ме као да сам
Шпицаста кула од
Жутих и мрких листова
Водич и туристи
Траже ме
По овим страшним местима
Дозивају ме
А и не знају
Како се зовем.
НАШИ И ЊИХОВИ
Боље се осећам откад нема наших
Откад сам се оно
Знаш
Раскантала с њима у Мејну
Али не ваља кад ти њихови
Постану наши
Онда видиш
Да не можеш да побегнеш
Од људи
А ја то толико желим
Толико желим
Извини што сам овако
Патетична
Најтеже ми падају ти сати
Кад помишљам да се вратим кући
А онда се сетим да нам је
Кућа срушена
И да сам ја
У маскирној униформи
Прекривена лишћем
Испалила на њу
Две зоље.
БИВШЕ ОСТРВО
Не видим ни наше ни њихове
Код мене је све као да никад
Ништа није било
Пишем ти с брда
Које овде уопште није реткост
Као што се прича
Изгубила си се у Вирџинији
Јебали те путеви око света
Стојим на високом пешчаном насипу
Пуном жилâ и цигала
Да ли је то неко насипао сâм
Или и природа насула
Ово је
Једно од места
Где нема
Несагласја између
Природе и човека
Постоје само
Бука која се не чује
И тишина која
Бруји.
* * *
ЈУГ
Сишла сам на Југ
Или се на Југ попела
Ти си некако такав тип
Као да си за јужњаке
Али веруј ми
Више би ти се свидео Север
Овде је растројство
Мени то не прија
А ако ти кажем
Да мени нешто не прија
Да ли ћеш и ти мени рећи
Ако не прија теби
Не прија ни мени
Жено.
АФРИКА У АМЕРИЦИ
Довели су Африку у Америку
Да би Африка била
Друга Америка
Да би Америка била
Прва Америка
И овде постоји та подела
Ова земља је млађа од наше
Али су раздори у њој
Старији.
ОТИШЛА
Нервира ме кад ти пишем
О политици
О географији
О историји
Кад разглабам
Монтгомери је леп град
Алабама је свит хоум Алабама
Али мене боли уво сад за све
У ствари бих хтела да се
Јебем
С тобом
А све нас дели
Сама сам за то крива
Јер ти си и сад близу
А ја сам отишла.
ТАМПА
На Флориди се упознајем
С твојим другом Гаврилом
Рекао си ми да навратим до њега
Ако ме суве реке
Нанесу у Тампу
О јес
Каже Гејбријел
Тако се овде зове
О јес, мај дир
Знам Влада, Влада добар
Влада кул тип
Ишао у школа с мене
Ја седим као уседелица
Као распуштеница
Као удовица
Као све оне жене
Које су се
Отрезниле.
* * *
НИСАМ МОГЛА
Оставио си ме на Флориди
На топлом полуострву
Окруженом ајкулама
И причао да је
Тигриња завршена
Нисам ти због тога
Замерила
Нисам могла да се
Наљутим
Кад неко нема срца
Не може ни да се
Љути.
ЖЕНСКО
Опет ми се јавила идеја
А и рекли ми
Да се скрасим
Да постанем мајка
У огромној соби
Са огромним огледалом
То сам накратко већ била
Тешко је бити женско
Слушала сам о томе
Ех
Кад бих и сама знала
Да ли јесте.
НЕОДСЛУЖЕНА КАЗНА
У Оклахоми небо не штеди
Као и у твојој песми
Мејфилд, Кентаки
Али овде се нико не плаши
Торнада
У тору нема оваца
У људима не живи нада
Становао је у овом стану
Један играч бејзбола
Ког су неправедно осудили
На двадесет година робије
И пустили га после
Дванаест
Али он се пропио
И четири године касније
Умро од цирозе јетре
Боље да је
Целу казну одслужио.
БЕДЛЕНДС
Идем горе
То јест доле
У Бедлендс
Где ћеш бољег краја
Овде кад чују реч
Америка
Мисле да се то односи
На неког другог
То ти је као кад смо
Ушли у ону кафаницу
У Владичином Хану
А онај лик
Сећаш се
На неком
Праисторијском бугарском
Прича о Србији
Као да је то
Далека
Далека
Земља
С којом нико од нас
Нема никакве везе.
РОДИТЕЉСКИ САСТАНАК
Јоооој
Како ме нервираш
Теби човек мора стално
Да црта
Да л’ те волим
Да л’ те волим
Да видиш ове овде
Они појма немају
Ни ко су ни шта су
Кад је последњи пут
Неко некоме у Небраски
Рекао
Волим те
А ипак се сви воле
На све стране
Срећни бракови
Срећне породице
Јуче
Истина
Неко дете
Упало у школу
С аутоматском пушком
Пушка закочила
Скочили на малог
Није било жртава
После одржан
Родитељски састанак
Сви се усагласили
Морамо
Озбиљно
Да разговарамо
С децом.
* * *
ЦВЕТ У РЕЦИ
Забринуо си ме
Тако ми кажеш
Па то сам и хтео
Да те забринем
Како си
Питаш
Како
Усамљен сам
Тужан сам
И нисам баш добро
Знаш шта ми се десило
Шта ти се десило
Сетио сам се тебе
Ooo
Јесам
Добро, добро
Јер сам морао да се сетим
Некога ко ће ми одговорити
Знаш шта би ти могла
Да урадиш
Шта
Сутра
Кад будеш излазила
Дааа
Оди до Мораве
Што
Убери неки цвет
Баци га у воду
После види на нету
Колико му треба времена
Да стигне
Довде
Па ми јави
Ја ћу седети на обали
И чекати га
Ти си блесав
Потонуће цвет успут
Насукаће се негде
Појешће га рибе
Нека
Кажем ти
Само ти убери цвет
И баци га у Мораву
И види тамо
Колико му треба
Ја ћу да седим и чекам
Ако га не видим
Рачунаћу: промакô ми
Знаш шта је мени важно
Шта ти је важно
Важно ми је да знам
Да си ту петељку
Што оде низ воду
Ти држала у руци
И да су те латице
Пловиле наовамо
Ех
Говориш ми
Ти си тако
Тако
Нежан.
* * *
НЕЖНА ЉУДОЖДЕРКА
Ишао сам у Африку
Да садим па-прику
Али ми афричка збиља
Покварила слику
Ништа тамо није слатко
Као Соко Штарк
Није тамо најебô
Тек тако Манго Парк.
Остаће ми то, истина
Мио континент
Али ћу спрам њега бити
Смирен апстинент
Европоцентризам знамо
Да је гола кита
Ал’ и афроцентризам је
Од гована пита.
Афричким је пространствима
Она путовала
Спорадично
Кад јој дуне
Писамца ми слала
Лажна нада лажна оста
Кревет пун ми гриња
Тако настао је циклус
Песама „Тигриња“.
Триковима из Азије
Домороце вара
Не да би узела злата
Драгуља и пара
У Врање лагање нема
У ње лаж претера
Чух недавно да појела
Неког људождера.
Љубав мучи нас путнике
Пише кô да вреди
По Африци ја путујем
Да тебе поштедим
А сећам се свега што сам
Само теби дала
И што ти си дао мени
Кад сам заискала.
Али сада пути моји
Кроз дивљину воде
Нема звери чије шапе
Овуда не ходе
Направили су од мене
Дрогирану лутку
Душа ми кô плесан шушти
У афричком кутку.
Вратила се нисам нит’ ћу
Икад да се вратим
Пут без срца довека ћу
Машински да пратим
Зато теби Африка је
Попут смрти мрска
Јер ја у њу пођох да
Дрска љубав смрскам.
Ал’ ни смрт мене не жели
И њу лако слажем
И код смрти закони још
Одбојности важе
Оставила ја сам тебе
Снужденога лица
Зар крај свега да постанем
Драгог ми убица.
* * *
СЛАВЕНОСЕРБСКИ ЧИТАОЦИ ТРАЖЕ ТИГРИЊУ, АЛИ...
Од Сегеда града
Па на југ до Пчиње
Примило се слово
Матерње тигриње
Сваки чатац сада знаде
Муке списатеља
Ком је судба кô ноћ црна
И кад је најбеља
Кам’ ги нове епизоде
Питу из Сталаћа
Зар се та одметну баш
И неће се враћа
Одакле се све јављала
Глобус сажвакала
А ни трунак наде пусте
Писару не дала
Пошта ти више не стиже
Чачкају из Чачка
Зар не видиш да то нека
Шандрцава мачка
Можда она седи негде
Ту у околини
А пише ти као да је
Богзна у даљини
Шапчани се забринули
Неће да ми серу
Само један рече као
Пронађи бандеру
Па се за њу беси одма’
Испод сијалице
На тигрињи како кажу
За самоубице
Из Тимочке крај’не ћуте
Из Хомоља исто
На истоку видели су
Нешто није чисто
Где по свету посивелом
Путница та језди
И писмима мрс извади
Војводи нам Пријезди
На ноге се због
Тигриње
Нови Пазар дигô
Не сустај нам, православче
Алахова бриго
Са Флориде вратила се
На бесну Мораву
Преведи је ти у ислам
И спаси јој главу
Србија се цела миче
И остали свет
На тигрињи речи сриче
Два-три-чет’ри-пет
Љубавне се трагедије
Земља ужелела
До Европске уније
Никад није ни хтела
Чами писац, чека писма
Нахвата се иње
На прозору ледно пише
Не заборави ме
И да патиш немој за мном
Ја ти не постојим
О клин качи писанија
О скитњама мојим
По планети ја лутаћу
Иста кô до сада
Рекох већ да нећу да се
Вратим ти никада
Читаоце смируј мудро
Реци мртва да сам
И да час нам ипак беше
Страствен и прекрасан.
Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže. Do sada je objavila nekoliko kratkih priča u elektronskim časopisima i zbirku priča „I mrtvi vole trešnje“.
***
O razlici u temperamentu i, generalno, doživljaju sveta mojih roditelja mogla bih da pričam do sutra i na različite načine a jedan od njih je i njihov odnos prema slepim miševima i uopšte raznoraznim živuljkama koje bi povremeno prelazile crtu i ulazile nam u prostore.
Sedamdesetih godina kraj u kome sam živela je bio, ne divlje nego divno prirodan, tako da je vrlo lako moglo da se desi da dostojanstveno-povijenoj babi sa tamnocrvenim karminom koja vuče ceger na pijac nedeljom put pretrči vijugava veverica ili da ti noću, kroz otvoren prozor, u sobu uleti slepi miš.
Kao to veče. A ja mrzim sve što šišti, leti i klepeće a da je veće od muve. S godinama sam razvila mehanizme kako da potisnem taj talas strave koji osetim ali tad sam, sa svojih 5 godina, vrištala.
Baš sam vrištala.
Moja mama je ututnjala u sobu snagom slonice čije mladunče napada krokodil. Kako je otvorila vrata, slepi miš i ona su se mimoišli i ona je uletela a on iz sobe izleteo.
Sećam se kako me ljulja u zagrljaju napred-nazad i ritmično tepa i kako mi dah polako prestaje da bude zagrcnut jecajima. Otišla je do kuhinje da mi donese vodu.
Ja sam je, sad već umirena, čekala. Čula sam njene korake ka kuhinji. Zatim vrisak. Onako, iz utrobe. Potom tutnjanje nazad kroz hodnik. Dalje ništa nisam videla jer sam nestala pod jorganom dok se oko mene, barem po zvukovima odvijala neka, malo je reći, Apokalipsa. Nešto je šištalo, udaralo, ona bi povremeno ciknula. Jedna sveopšta uzmuvanost.
Tras. Zatvaranje prozora.
Šta se desilo? Ušla je u kuhinju, htela je da upali svetlo ali se ispostavilo da je upalila slepog miša koji se okešao na prekidač. I tako…
Sa tatom sam jako volela da odlazim u manastir Kaonu. Tamo je sve bilo divno i divlje. I šuma tik pored manastira gde sam išla sa bratijom neposredno posle kiše da beremo pečurke i nižemo ih na prutić. I izvor koji je Peđa iskoristio kao simboličke reke Tigar i Eufrat koje su punile bazenče u krstionici gde bi se on leti kupao kad nije bilo krštenja. Shodno, ne njegovom statusu nego tome koliko su ga tamo voleli, uvek bismo bili smešteni u najbolju sobu, tik pored zvonika. Tamo nikad nisam ulazila, između ostalog jer je bio prepun slepih miševa koji bi svako veče načisto odlepili kad bi monah zvonio za početak Liturgije. Zvonik bi odzvanjao u toj crnoj histeriji klepetavih krila.
Kako sam iščitala sve knjige koje sam ponela od kuće dohvatila sam se „Žitija svetih“ za jul, crne debele knjižurine koja mi je pritiskala stomak dok sam ležala i pokušavala da je čitam.
I ceo ritual se, ko i svako veče, ponovo dešava. Klimavi, stari monah ulazi u zvonik, zvona lagano škripe dok se prevaljuju iz inercije, prolama se prvi udarac i sitne sotone odlepljuju.
Jedan, mamu mu, uleće kroz otvoren prozor. Ja ga refleksno i u panici gađam Žitijama svetih od 10 kila. Iš sotono, iš! Peđa ulazi u sobu i umire od smeha. Čujem da je sve mirno ali mi ne pada na pamet da se vadim ispod jorgana. Shvatam da ću se tako ugušiti. Provirim i vidim scenu: Peđu kako leži i kažiprstom mazi nešto sklupčano, drhturavo, somotsko što mu leži na grudima i smeška se kao da je upravo sneo jaje.
***
Moje poreklo je prilično šizofreno. S jedne strane to su biskviti koji se služe na porculanskim tacnama i portreti koji gledaju iz pozlaćenih ramova. S druge, šumadijsko selo, narodnjaci i paganština. Za selo me vezuje groblje gde mrtvuje cela moja ženska linija i po neka zabrađena baba kod koje svratim u povratku i kupim svakoj po 100 grama kafe i džambo pakovanje ratluka.
Znam da sam bila mala, sigurna sam da još nisam ni u školu krenula i da sam trčala kao štene za svojim seoskim rođakama. Sećam se reskog mirisa vreže gde sam brala paradajz i svoje žute kantice kojom sam svako veče zalivala cveće.
A najviše se sećam tog šoka. Bilo ih je dve sestre. Mlađa je bila lepša, starija je bila drska. Volela sam ih obe. Iz njihove perspektive verovatno sam bila dosadno derište iz Beograda. Jurcala sam po njihovom dvorištu, bilo je leto i sva vrata su bila širom otvorena. U staroj kući je živela baba Gina, ista kao hiljade drugih izboranih starica, meka i dobra, u večitom povlačenju i na usluzi svima.
Prvo sam čula zvuke. Znala sam da nije u pitanju životinja ali opet nisam mogla ni da ih definišem. Prišla sam i videla baba Ginu kako hrani kajganom mladića, očigledno mentalno zaostalog. I ta slika će mi ostati večno urezana. Žarko žuta kajgana koja mu ispada iz usta i mrvi se po baba Gininoj kecelji na sitne cvetiće, nje kako ga strpljivo hrani iako se on sve vreme mrda, maše iskrivljenim rukama i pušta zvuke.
Nikad ga posle nisam videla ali sam apsolutno sigurna, da je tad kad sam na kratko prisustvovala toj sceni, bio srećan.
Поводом годишњице смрти једног од највећих српских писаца прошлог века доносимо делове његових интервјуа за домаћу штампу.
Шта је за Вас, Булатовићу, књижевност?
Књижевност је не само интерпретација живота, већ и наука о животу… И кад смо код “сабирања”, држим да се литература једног писца, или целе једне књижевности, не цени првенствено по стилу, који је дат једном за свагда и којим се више не може изненадити, већ по количини захваћеног материјала, по томе колико су тај писац или та књижевност приложили својих образина свеопштој људској галерили ликова. Писац ликове не дели на сликовите и несликовите, на импресивне и неимпресивне. Чак и кад показује гнусобе, писац покушава да открије старо злато. Писац се не цени само по уметничкој снази, већ и по снази своје љубави. Писац који не крунише живот, који све не позлати, није ни оригиналан, ни поштен писац. Писац није историчар, јер зна да његова литература, да песништво, претходе историји. Књижевност је паралелна, неформална, најбоља историја. Писац се бори противу датума, који најчешће изражавају лаж. Писац мора да зна да ће будућа покољења о историји, о догађањима, судити по стиховима, по сликама…
(НИН 15. новембар 1981, “Исмевање политичке порнографије”, интервју/Драган Барјактаревић)
Вратимо се сада вашем управо завршеном “терористичком” кругу. Шта сте преживели, шта сте морали преживети да бисте упознали своје јунаке? Претпостављам да се терористи не могу измишљати на основу вести из новина.
Гледао сам како огромне скупине људи труну у паралелном свету данашњице. Емигрант је постао моја опсесија, емигрант као стање духа, више него емигрант као политички случај. На једном месту, у “Људима са четири прста”, каже се да је надградња у подземљу, да се доле догађају античке трагедије. Поетика се, како ја видим, најбоље остваривала у регионима међународних кртичњака. Лиризам нигде није тако јак као доле. Доле је цео свет, горе је само половина.
Нисте ми одговорили на питање: како сте упознавали своје јунаке? Где? И која је била цена тог упознавања?
Нема ту никакве мистификације. Од мог доласка у град, па до дана данашњег, ја се са дна нисам ни помакао. Некад сам страсно стремио горе, сад ми је лепше овде. Брлог је постао моје гнездо. Поменућу “Људе са четири прста”, “Пети прст” и “Гуло, гуло”. Да бих написао те књиге, морао сам годинама живети на самом самцитом дну, без наде, свестан да нема разумавања ни за мене ни за моју књижевност, бар што се завичаја тиче, али потпуно уверен да ће све то народ позлатити. Нисам ја вегетирао са подземљашким живљем зато што сам то силно желео, већ што сам морао. Срео сам необичне људе, геније зла и убице голубијег срца, физички и духовно преполовљене сподобе, самлевене телесине, осакаћене душе. О том емигрантском народу Европе хтео сам да напишем неколико поема, да се одужим за мрак који ме је учинио богатијим и племенитијим. Ишао сам тамо где други нису ни хтели, нити су смели. Не знам да ли је храброст вуцарати се са легионарима, не само са момцима из Легије странаца, већ и са другима, са припадницима осталих легија, којима обилује подземна фауна. Имао сам прилике да посматрам права метафизичка бића, личности које изгледају као да су искорачиле из свезака Достојевског. А свако ко је гледао тај свет, зна важност и потврду књижевности.
(НИН, 19. јун 1983, “Писац који није ухваћен”, интервју/Мило Глигоријевић)
На питање, одакле толико интересовање за Влада Цепаша Дракулу, озлоглашеног вампира, Миодраг Булатовић каже:
Откад пишем, мене интересују озлоглашени, или боље рећи оклеветани људи. Колико знам, оклеветанијег човека од влашког јунака и принца Дракуле нема – нема. Њему је приписано све, све што људи желе да виде код другог, све што је у њима крволочно, вампирско. Вампири су били Турци које је он масакрирао… Ниједног од потврђених зликоваца овог времена, укључујући и оне с којима смо се недавно растали, не видим у кругу влашког витеза. Он није ширио пропаганду, није седео у топлом док су дивизије нестајале у снежним просторима. Он није лагао, није крао, ни стварао крематорије, нити острва гуја отровница. Држао је реч, чврсто, као и мач. Стога су га уважавали и љути противници, с једне стране Исток, османски, оријентални, а с друге Запад, који се лажно односио према њему, али му се дивио као крсташу и борцу против силеџијске окупације.
(Политика, 20. април 1990, “Ко је Дракула”, С. Беара)
У вама очито постоји нешто демонско?
Кад би човек то сам за себе рекао, или би то престао да буде, или би се уплашио самог себе.
(Дуга, 30. март-12. Април 1991. “Комунисти су ме уштројили”, интервју/Душка Јованић)
Žalopev Mesečeve Boginje, što baca pogled u dubinu Spekuluma, preinačuje čitavu povest Zemlje…
Uzorni astralni svet, opticajni kristalni cvet, ili levak vihorskih elemenata, jeste tavanski izmešten ostatak jednog vremena – koje je iscurelo kroz paučinsku mašnu. Jedino srebrna kopča Knjige čuva sećanje na njega, koje se odigralo na južnoj Zemljinoj polulopti.
Skriven sklad Dubine i Visine, što stoji u Spekulumu (Samostojnom Krilu Noći), omogućio je da se bez bojazni iznova prizove Dubina i time produži Visina (kljun samosvesti, zarobljen u sferi). I to sve do tačke pronalaženja (oprečnim Ogledalom preotetog) Knjiškog jezgra-u-rasemenjavanju.
Međutim, taj vid gornje-osmatračke zaštite prestaje kada se zemni tragalac susretne sa krajnosnim ponorom; suoči sa Licem Svedoka, Gospom Strave; Okićenom Fasadom nečeg što se zbivalo unutar Olujne Sfere, usled čega je ova patvorila Njen udaljen, hladno-zvezdani izraz.
A to je srce-pulsno,imenujuće pogađanje one nepremostivo-odstojne, uvek već kolažno-pomerene, i time falsifikatne tačke – na kojoj stoji Tvorac Knjige; tačnije: onaj koji vrši šestarenje jezerskog kruga na kome neznana stoji i kliza se, bacajući vlastitu senku još u stihijskom pretpočetku; te koji vrši fragmentisanje jezerskog kruga koji je beskonačno deljiv, jer preklapa donju otežalu poluloptu, more prvog postanja. Otud sledi Rasklop ili Listanje Knjige. A potom nastupa povlačenje suznih trepavica osmatračevih iz mora te otežale plaveti, te građenje uvis žalopojne katedrale od inja; ponad svega uzdignuta uska platforma, gde stupa Dodatak Knjige, u vidu divovske moći usaosećavanja s onim ustajalo-bezizraznim dole. Dveri ukrštanja gornjeg /upisivalačkog/ i donjeg /ispisivalačkog/ ambisa, duž paučinastih stepenica Neba.
Iz Fasade uzduž naprsle Sfere najzad izbija Munja, čija bledozelena grančica proniče sive oblake: kamenite obale Hiperboreje. Tek time ona iscrtava put sublimacije gneva Potisnute.
* *
*
Mahinalno lomljenje Ogledala:
Kada je zlo u ljudskom svetu preraslo pretpripremljenu meru Boginjinog trpljenja, ona se okrenu od sveta koji-je-poriče i zaroni u zrcalo odražavanja ponora svojih ostalih mogućnosti. I kada je doplovila u poslednju dubinu Noći – na čije je koralno postolje učvrstila vlastito Sunčano oko – ona odasla titraje svoje tako velike opčinjenosti na površinu okeana/zrcala da ovo morade da prsne. Tada ona izgubi odstojanje spram ljudskog sveta – omaškom rano ispovrnutog iz zglobno-obrtnog zrcala – i zapade u odsevnu sliku svog iz-dubine pomaljajućeg lika: onu koja ne mogade da pojmi osnov svoje trajnosti s onu stranu granice: zlu dvojnicu, povampirenje svoje odbačene prvomogućnosti samopoklapanja sa ovozemaljskim svetom.
A pri tom: stara celina se iz sakupljenih delića može ponovo sagledati samo pod uslovom odmetanja jednog – za pokret zrcala – kružno-zaokretnog delića /Njene tiho kristalisane suze/. Jer ogledalo ima sopstvenu volju okretanja: od sobom prvostvorenog odnosa /Njenog/ jastva i /izuzetog/ sveta, ka ništavilu – iz koga /uvek iznova/ iskrsava Držačeva nepoznata ruka; ona što vodi ka daljem samoporedbenom izmeštanju i usavršavanju tog – u snu Odsutne učahurenog – sveta; put rajskog ostrva prema Severu.
Nad krhotinama jednog svojom-voljom-propalog carstva uzdiže se bestežinski ornament (slog časovnika raznih smrti) – koji neslućenom brzinom, poput mećave, pronosi vest o događaju ove propasti kao i eho pitanja o njenom pravom razlogu: pomak praznine kroz mesto uređenih predaha. Tako ogledalo smrti postaje pahuljasto-zamagljeno, nastavljajući da raste i preko granica sećanja na ono umrlo.
Mala morska vila, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtložne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer ograničeno je trajanje loze podmorsko-razumskih bića, koja teže savršenom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obrušeno u vir što potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile žrtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to beše poslednji njihov pokušaj zarobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer nemoguće je bilo zaustaviti otvaranje školjke noći prema nenadnoj vatrenoj novosti; nemoguće je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – što ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkiva u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – koji vrši stalni pomak kroz zonu sutonje neodređenosti čovećanstva – kćer umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobračanja-u-mraku najzad biva preobračena u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne noći!
Nasuprot zamku Severa, kroz čija okna snatri Žalna Kraljica – raskošna dolina Juga. Ali, ona se Ogledalom udvostručila i prenela svoj obris na Sever.
Nordijska dolina što leži u srcu snegovitih strmina – šumnom udubljenju sveg snevanja – ispunjena je mladom mahovinom; i ona iscrtava konture potopljenog davnog ostrva – punog koncentričnih krugova. A najunutrašnjiji ovoj tog dolinskog kruženja obuhvata prastaru kuću – odbeglo jezgro ostrva blaženih. U njoj obitavaju dva deteta: dva – samostalna – oka Snežne Kraljice.
* * *
Stajanje na mestu uvrtloženja oprečnih sila, iliboravak pod krovom satkanim od daha svestranosti – jeste ono što pripada tim dvoma (primalno – na-tom-ostrvu – nesusretljivim) blizancima: podzemno vodokoreni i upravo stoga uvis samoizbacivani prostor (bezgranična riznica) – iz koga se zbivanja ne šire na okolni svet; zato jer su posvećena onoj strani; iščekivanju novog, pridodavajućeg svitanja u samom srcu ponoći. I u tom četvorokutu njih dvoje na sasvim izmenjen način doživljavaju staro zemaljsko proleće: kao silu sutonje-svetlosnog procvetavanja najzad lišenu gutalačke pomame prebrisavanja svojih pređašnjih stupnjeva! Tu sve više slabi razlika između uzvodnih i vodoravnih pravaca razlistavanja: mlin stvaranja srebrno-plavičastog etera – koji postupno pripaja zemno nebeskome, biljno zvezdanome.
Dakle, jedna izvesna smrt za života: melanholično povlaćenje od kvaziushitne trke među zemaljskim stvorenjima, ili obaranje najviše opčinjavajuće nekretnice u ponor sopstvene zenice – gde ona prva tek dobija krila za /spektralno/ uznešenje smrtnika sa zemaljske kugle, te za njegov mogući /trijumfalni/ povratak: nova/ugnuta vertikala stare/posmatračke svesti, sada smeštene/utaknute sred mnogo većeg obilja! Jer, ta smrt je slivanje jednog sopstva u onog eteričnog dvojnika što sobom odražava tek samo uobličenje čistog bića, ne i mrlju pomame za prikazom svenadživelog nebića!
Presecanjem poveza-oko-ruže trnovito-ponoćnog svesaznavanja (repa žar-ptice, spektralne monade, knjige živih), te hitrim razlistavanjem njenih svetlo-ispisanih latica – sve radi reaktiviranja mračnih tačaka na tu upisanim ljudskim dušama – otvara se trećadimenzija unutar slike njenog /frontalnog/ prikazivanja. Jer to je slika /tajno-skokovitog/ redosleda svih bića/stvari, što ipak sadrži i jednupod-sliku /”lepezu zvezdane osvete” – koja je s onu stranu svakog redosleda, te iz podzemlja uvis šiknuta/. Nju čine Plejade, vanzemaljske osnivačice Atlantide, vatrena kiša ponoćnih dveri, ili rasplet sveze zračenja uzajamno vanuporedivih kvaliteta. Ali, njih su /svaku ponaosob – kao nesvodive dragulje/ prepokrili talasi pomame /za “još većim” <9-b>/; – upravo oni talasi što se izdižu iz /u-knjizi-obeleženih/ mrlja pojedinih duša /ujedno, tačaka samožrtvenog stradalaštva sveopšte duše/.
Stoga je svako melanholično predavanje jednog Jastva svom a-simetričnom i eteroplovnom Dvojniku ujedno čin spirajućegrazbistravanjaistine (kako svog tako opšteg) postanja. A kapi tog spiranja nadalje bruse zamak zore: ono posvećeno mesto gde i svako najsičušnije biće/stvar stiže kubično odeljeno izvorište samosvesti.
Tu, takođe, biva zaustavljeno demonsko ubrzavanje cvetanja, gde svi čarobni oblici – erupcijom snage iz koštice u koju je upisana skora smrt sopstvenoga cveta – gutaju jedni druge. Ali, za naknadu zbog takvog gutanja proizvode i sopstveni prazan prostor, te još nadaleko odašilju krajnosnu nemost njegovog brujanja. Tako da se mnoštvo malenih penasto-mirisnih ushićenja slobodno susreće u okolnom prostoru i zajedno nastavlja da bruji, stvarajući nadčujnu huku viševrtložnog stecišta. Dnevno zlatnoplameno ključanje bezbrojnih dahova samooslobođenih atmosfera, koje se još bore za uzajamnu prevlast, ishoduje u oko mrkocrvene buktinje predvečernjeg mira; to je oko u kome samo još ton procepne tišine, skriven usred sete ptičje-melodijskih linija, iz sebe samog propevava.
Prskanje čahura – unutar kojih nema ničega drugog osim nevidljive sile lisnato-šumnog odmotavanja; smeštanje prostora izdahnutog iz koštice smrti posred čašice zrelijeg stupnja njenog procvetavanja, u kojoj ovaj dalje lebdeći odsijava – jednim potpuno izmenjenim akcentom svetlosti, što ukida grozu svoga cveta pred usudom njegovog brzog odlaženja: vihorski levak stalnih razmena – između širine onog gore i gustine ovog dole. Tek zatim nastupa jorgovan – sastavljen od bezbrojnih mirisno-zrijućih komora smrti, a sa njim i ona kasnoaprilska, bledo-lila puzavica potajno vodenaste unutrašnjosti; potom je tu i beli majski žbun, što poseduje vodopade blago-razvejavajućeg njihanja svih svojih pahulja u prekomerju.
Njihovo blaženstvo trajalo je sve dok se nije pojavila ona ruža čiji trn zakiva-i-otvara gromoglasnu kapiju Severa.
* * *
Tokom zime – bivajući smeštena u razmaknutim odeljcima, što se dodiruju balkonima opasanim ledom – dva deteta su morala da prelaze unakrsna stepeništa da bi se srela. Tako je njihov odnos rastao sve do stupnja one mnogostrukosti kakva vlada u spoljašnjem svetu. Uporedo tome rasla je i pahulja (ručin skelet, mandala Severnog zamka) zalepljena za njihovo zajedničko okno (razmeđu dva balkona). I ona je porasla sve do Kraljičine veličine, htevši da je zameni na Tronu. Ona se u poslednjem trenu opre i tako nastade lom ogledala.
Jedan ulomak – u vidu k-sebi-zaokretne strelice, sposoban da povuče i iznova sastavi rasute delove – založen je u Kajevu zenicu; zato da sačeka drugi krug mrvljenja kristalnih krakova: – prag bezbrojnosti. Tek time Snežna Kraljica biva osigurana od pada u istost sa sopstvenim odrazom – koji je u sebi zaokruženo sve, bez mogućnosti daljeg granajućeg rasta i samopreinačivanja. Obrtom oko-svoje-ose ona biva umanjenado tačke nevidnosti /cvetnog središta/, odakle čeka čas svog novog prisebljenja– putevima povezivanja mnogo šireg /zvezdano-mineralnog/ mnoštva. I tek na taj način njen u-bobicu-sabit naum može da prebrodi zimski period – čak, šta više, sama sila cvetanja je zimski posvećena i oplemenjena. Tek to zaveštanje uputi Gerdu na put ka Severnom zamku, to jest, davno izgnanom, oprečno-slikovitom životu-iza-stakala.
Dotle, Kaj beše zrnom svevidstva obnevideo i u vlasti zrcalne sablasti – zarobljen u krugu /zimskom klizalištu/ što zaustavlja razdeobu majčine /prestolne/ sile. Tako on ne prepoznade nikakvu prednost u tome što se sve neizbrojnije latice – oko semene tajne ružinog cveta – razvejavaju u eter, i što Gerda to dopušta. On nije video kako se kroz krhke Gerdine zglobove prelama Kraljičina vatreno-lednička sila – napuštajući zauvek prostor simetrije; on to nije video, iako bi mu sa svakim tim događajem skretanja zatreperilo stakalce u očima.
Već sledeće zime njega nije bilo; on nestade sa vihorom usred zavejanog klizališta. Jer, plašt Snežne Kraljice stvara unazadni vremenski tok – povratak u vreme kada je sve počivalo u ledenom, vatrenom rekom nepremošenom ambisu.
Jednako koliko i nezainteresovano lice Kraljice – te koliko i mozaik od hladnih suza, što kroz male svoje pukotine zrcali izraz Njene brige – strašan je i jedan od-Zvezdane-noći odabran dečak; “prekrasni stranac umnih očiju, lelujava koraka i nežno sklopljenih usana, bogatih zvucima” (Novalis: “Himne Noći”). On ima uvučeno-položajne, morski-zelene oči čiji ponekad zamagljen fokus obeležava težu povratka u dubinu predsnevanja – da bi, u trenutku kada tu dubinu i dosegne, bio njenom olujom izbačen na površinu; ali to tako da tada ovaj biva pomeren do u krajnje uglove njegovih očiju. To je kosi posmatrački pogled koji meri predeo-kome-prilazi, takođe i sa njegove obratne strane – uzdržavajući, na vreme, svaki svoj neodmeren pokret; odnosno: usklađujući snage onog što on već (od ranijeg zaokreta) nosi u sebi, sa onim kontrastnim (u šta stupa), da bi ono prvo – tek na ovom otklonu – pokazalo izvor svog postanka. Takvim stečenim umećem iščitavao je on svaki sledeći predeo, uvek bogateći kostur onog prvog – dok ovaj ne bi porastao do kristala umreženih značenja, što u osnovi ima sliku presecanja jednog predela drugim.
«To su oči koje najveću daljinu, poput okna, zadržavaju u sebi, i zaokreću je iznenada u svoj tamni prostor – mesto u kome ova zri, sve do provale slika … čija sitna kiša od kristala u tihim naletima sipi kroz cev njegovog pogleda…» * (Marsel Prust: «U potrazi za izgubljenim vremenom»).
I taj kristalčić zrcaljenja-u-sebi eterski plave svetlosti jednog donjeg neba samo je Kaj imao u svojim očima. Tako ga je ovaj isti predodredio kao prenapregnutog; predatog dalekom neznanom zadatku – u odnosu na koga nije znao ko mu je idejni tvorac niti zašto se svojim planom upravo na njega ustremio. Od tog ledenog dodira mu se sasvim izbrisalo sećanje na plamen koga je nekad viđao u svom oku – kao odsjaj prethodno upaljenog plama Gerdinog. A samo je on, taj plam, dovodio do pokretanja belog točkića polarne svetlosti u njegovom oku. Tek bi ta njegovim okom zarobljena plavet – poput prazninom izlomljenog zvuka jednog zvona – dozvala unazad vreme rođenja prvopaliteljskog plama: vreme prvog susreta sa Gerdom.
Tek tada i Gerdu – u rano proleće – silina rečne bujice (kojoj predade svoje vihorske cipele – što ih je dobila od Kaja) odvede do njenog zanemarenog porekla: – do planinske kolibe u kojoj živi Mesečeva Starica, a čiji tavanski kapci imahu znak istovetan onome koji stoji na kapiji Kraljičinog Zamka! Jer, svečane vratnice, ili zemaljska trijumfalna kapija izmetnuta je na tavanski sužen prostor čarobnicine kape: slika ruže – kapa severnog pola – kao plan izlaska iz Ogledala; znak dobrote one treptajne zvezde «koja je šmugnula iza vratnica»*. Taj isti znak je, kao podmorski znamen davno oborene zvezde, jednom isploveo na površinu – kao zalepljen za pramac olupine. A od te brodske daske Starica sazda sebi krov (uporedo: kapu) – koji je zadržao taj poseban beleg na vratnicama. I upravo taj znak budi Gerdu iz stanja omamljenosti gostoprimstvom Starice – što joj je krilate cipele ugradila u postolje vlastite kolibe (up. sojenice) – i vodi je put Severa.
Na tom putu:
Gerdin pogled uranja u odsevnu sferu, što se izdiže naspram zmajolike trake zalazećeg sunca (sfere odabrano-mrtvih). U nju ona ulaže svoju poslednju nadu, a ne u Sunce što umire i rađa se – tačno onoliko puta koliko je to uslovljeno Daljnim Sazvežđem (ledeno-otkucajnim bilom Žar-Ptice). Pred tom dvoranom tirkizne svetlosti, u kojoj vlada jasnoća uporednih samorasveta nebeskih tela (– Mesec joj izričito smeta!), stvari na Zemlji dobijaju izmenjen akcenat svojih mikroosvetljenja; pojačan izraz svojih (Jednotom zakočenih) stremljenja – put raspletenosti vlastite srži iz razapete mreže svetlometnih nanosa neba. Tako mnoge zemne stvari postaju Skarabeji – zasebna sunca, preobražena u crnoplave lopte što sopstvene iskre razbacuju na sve strane jednog nepreglednog prostranstva.
A zatim sledi:
Račvanje bujice Kraljičinog promišljanja svih smrtnih stvari u dvaJelenska roga – što okreću poleđinu istih; pokazuju i utiru Gerdi strmi put. Zaustavljanje vremena u posvećivanju svega čudesnim, ili, izjednačavanjem svakog njegovog trenutka; rešenje mineralizovane ruže, kristalne mandale. I najzad: protkivanje jasne zimske zvezde jesenjim elementima.
*
* *
Povratak: Gerda i Kaj u zarasloj ruševini
Izazivali su bezmalu zavist ondašnje svetine – njih dvoje što behu blaženo izmaknuti, a koji su neopisivom lakoćom opstrujavali svoj divlje zarasli vrt – što beše prožet ledenim dahom polusrušenih statua, zamrlim oblikom pamćenja svih svojih pokojnika. Tu su njih dvoje često hodili kroz spletove unakrsnih hodnika i terasa sa u mračni bršljan zaraslim lukovima. Čistom protivrečnošću tu beše visila elegantna puzavica, bledo-lila sjaja, potajno vodenaste unutrašnjosti, odražavajući na sebi svu blagost proletnje vazdušnih strujanja. Purpurno drvo usitnjavajućih resa kratkotrajnog milja cvetanja tu beše upleteno u stoletnu tamu združenih jelki, kao u ono što u svoje meko-igličave pupoljke produžava dah opojnog mraka – te što sav svoj sakupljen nektar krije u sebi i ne rasipa ga. To beše kratkotrajnost jednog daleko-morski uskiptelog talasanja, u vidu poleta rascvetavanja sveg onog na tlu sakupljenog semenja reminiscencije. Nasuprot tome, pahuljasta jezgrovitost krupnih belih gombi sačinjavanja žbuna žalno-vodopadnih grana bezbrojno se osipala u jezerce, što svojim otrovnim zelenilom natapaše tlo puno eliksirskih trava – upravo nečijom bliskom smrću, a zarad njegovog uskrsnuća, na tom mestu razvejano-posejanih.
Zdanje stare kuće beše kao u zloćudne pečurke, u kojoj su se čudnovato uzajamno kosili romboidi i dvostruke elipse, blago nakrivljujući jedno drugo. Zelenilo kao da je izviralo iz same unutrašnjosti svesno sebe-urušavajuće kuće, te iz skrivenih prostora tremovnih stubišta: – takav beše i tajnoviti karakter puzavice zmijastog obrastanja oronulo-raskošnog zdanja vrtne kapije. Kuća beše asimetrično dvokrilna – upravo poput ove raskriljene vrtne kapije – jer joj levo krilo beše izvrnut odraz površine desnog krila; dok desno, sebe-nadograđeno krilo, beše iznosilo na videlo – putem duboreza na stubištu glavnog trema – sve najskrivenije kutove i odaje kuće, koso uvis izbačene! A čudesna samoumnoživost sitnih pečurkastih tornjeva tu iđaše u prilog organizmičnosti duha cele vrludavo-misaone građevine. Celo dvorište s kućom beše smešteno u blag uzano-nakošeni krajolik u-sebi-snujuće mekote skloništa: mesto između nedostupnih stena, koje stvarahu kupe od vlastitih snegova, i padine njihovog naglo-vihorskog uviranja – sve do u mračno korito hladno-jezerske školjke, i same obrubljene posmrtnim vencem jezovito iskrzanih hridi. A to zamrznuto jezero beše odjek ptičjeg glasa zloslutnosti, što pridolaziše s platforme jednom davno kliknutog bola Severnjače; i ono je, kao suzno taložna ruža-mandala, sazdano od rumeni jutarnjeg odbleska svetlosti na hladnom kamenu.
A iznad, u stenovitim visinama, optočenim vencem rožnatih stakala snegova: lik Snežne Kraljice – duha Gerdine prabake, sa njom sličnih crta lica koje postepeno behu urasle i u njihovu prastaru kuću: to beše lik kakav nije gord na sebe već na predeo vlastitog snevanja – predeo s kojim se ona sama voljno beše stopila kao što se mač neke prodorne odluke stapa s hladnom večnošću kamena. Male, krivudavo-rečne linije – zbivajuće sred samog traženja izlaza iz tesnaca kamenih bregova, te leteći u uskoj senci gromadno-jagodičnih kostiju Kraljičinog reljefnog lica – sudarale su se i ukrštale u samo jednoj jedinoj, vodokoreno-zemaljskoj tački: to beše stecište zvezdanih trouglova, urezanih pod tvrdu koru vodošumnih dubina zemljišta – od koga se svi rečni putevi (zamenjenim smerom) behu dalje razvezivali. Tako oni behu sebi probili izlaz u jedan lako-uzletni krajnosni im izraz, koji je sobom već trenutno brisao, te neopažljivo preokretao konstelacije svojih prethodno zlousaglašenih oblika – u izraz čiste, na sebi zaleđene suprotnosti! Razbijen zvuk mača Kraljičine presude u sasvim tuđem mu kamenu – kao lepezasto šireći učinak rada igle Njenog na-sebi-zamrznutog dvoluka tkanja. Ili je, pak, to učinak odlomljene vršak-prizme kapljavo-staklaste šišarke, sazdane od rasemenjenih kristala Njene izvrnuto-piramidalne krune – krune što beše u obliku irvasevih rogova! Jer to je samo ona prizma koja, poput budnog oka plamtenja u repu lučno-napete igle Njenog bezglasno samoodmotavajućeg tkanja, trajno zasvođava hladnu kap čine Njene lutalački-mačje moći sveviđenja: grandiozni ris sagledavanja zaglušivo-rojevnog prizora – mandale polarnog krajolika. Jer: «Ko sanja goli mač zagnjuren u vode bistre, zaista nije izgnao iz priče buktinje i suze.»* (Sen-Džon Pers).
Jer: šta je bilo na kraju? Gerdine suze padaju na ružu-mandalu, zatočenu u dvorcu Snežne Kraljice, i otkamenjuju je. Otud samo uz Gerdinu pomoć – pruženu i zarad posredovanja njenoj sopstvenoj oslobođenosti – Kaj beše izvukao stakalce iz sopstvenog oka, odnosno, Kraljičin mač iz /od Nje odbegle/ duše-kamena. Odnosno: Kaj beše istrgao sopstveno prasećanje na Gerdu, iz /u-snu-stvorenog/ prasveta – koji ih je, na kraju, oboje za sobom povukao! Ipak, milošću Kraljice behu vraćeni nazad, u dolinu mlade mahovine. I otada mogahu o svom zrelijem, više-ne-nemuštom vremenu reći:
«Razgovori su naši tekli kao nebesno plave vode iz kojih tu i tamo zatreperi zlatni pesak, a naša je tišina bila kao tišina planinskih vrhova gde u veličanstveno usamljenoj visini, visoko nad prostorom oluja, samo još božanski vazduh šumi u kovrčama smelog putnika.»
Барбара Новаковић рођена је 1986. године. Пјесникиња, германиста, преводилац: студирала је Њемачки језик и књижевност на Катедри за германистику Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, есеје, преводи са њемачког – најчешће све што има везе са Хесеом – али и поезију Рилкеа, Брехта, те Кафку. Поезија јој је вишеструко награђивана, превођена на енглески и шпански и објављивана у бројним часописима у региону. Прва књига јој је уједно и Прва књига Матице српске за 2014. годину „Зов океана“. Друга књига поезије наслова „Безгрешно зачета“ објављена је у издању издавачке куће Поетикум 2022. године.
ИЗМЕЂУ НАС
Да ме сад неко пита
шта је између нас,
почела бих да набрајам
мора,
брда
и планине,
разум и законе,
градове,
људе,
вјере
и нације,
Сунце,
Мјесец,
звијезде,
небо и земљу,
и тако у бескрај,
јер баш све је стало
између нас.
А опет, да ме сад неко пита
шта је између нас,
не бих знала ништа
да му кажем,
јер између нас
да се испријечи не може
ама баш ништа.
ПЕПЕО
Сад би било занимљиво да пушиш,
па угасиш жар
и отресеш пепео
као с цигаре.
Пепео који пада
на земљу.
Земља на коју пада
киша.
Киша која са земље
испарава.
Пара која се вије
под облаке.
Облаци из којих пада
киша
на земљу
на којој стојиш
која је пепео с цигаре
коју си отресао.
ДОБА
Много је доба
у данашње доба.
Глуво доба ноћи,
оно у којем су сви
непозвани
и било које доба дана,
оно кад може свако
да ти бане.
Четири годишња доба:
прољеће,
љето,
јесен
и зима,
па доба ђетињства,
младости
и старости.
Доба да се љубав проба,
оно што је таман да постанеш
жена и мајка
и доба кад се живот гаси.
Бјеше и једно ледено,
па једно камено,
метално,
и једно бронзано
доба,
што га превали човјек
данашњег доба.
А мени,
жени што живи
у ово чудно доба,
један човјек поклонио је
своје лице,
поглед
и уста,
сјећања
и сумње,
успомене
и ријеч,
која је обрисала
све моје сузе.
Један човјек
дао ми је
своје златно доба.
СУСРЕТИ
Као Гете Лоту,
Рилке Лу Саломе,
Кафка Милену
и Превер Барбару,
ти си срео мене,
ја сам срела тебе.
И ћутала сам
и писала сам,
а сада бих ево
пјевала,
наглас
и нас сав глас,
да потекне севдах,
једна кап кише низ стакло прозора,
једна кап вина низ стакло чаше,
и једна суза
туге и среће.
Нек се ломе срче кафанске
и овог свијета сва њежна срца
осим мог и твог!
Нек од среће сви плачу, пјевају
и славе
један сусрет
Гетеа и Лоте,
Рилкеа и Лу Саломе,
Кафке и Милене,
Превера и Барбаре,
тебе и мене.
ПОЛАРИТЕТ
И док се свијет дијели
на сјеверну и јужну
хемисферу,
на Исток
и на Запад,
на привилеговане
и на маргинализоване,
на пацифисте
и националисте,
дефинисане
и дезорјентисане,
на црвене,
жуте,
плаве
и зелене,
између зараћених полова
планете што се сулудо
врти,
ти си човјек
и ја сам жена
и спаја нас
све оно
што нас дијели.
ЛАЖ
Ако је све била лаж,
кратке јој ноге не би допустиле
да дођемо овако далеко.
И не би бољела ова рана
у коју је гурнут прст.
И не би сад тишина оџвањала
као јауци.
И не би крајичком ока
гледао мене,
исто као што ја гледам
тебе,
док обоје глумимо
да нам није стало,
као у лошем комаду,
као по лошем сценарију,
у позоришту апсурда.
И не бисмо чекали један дан,
једну ноћ,
један датум,
као судњи
у којем ће све да се одлучи.
Ако је све била лаж,
зашто сад нисмо разочарани,
него рањени
и зашто не може да се заборави
један дан,
једна ноћ,
један датум
као да је био судњи
и зашто се чека овај други долазак
као Христов,
као истина.
Ако је све била лаж...
Одлука Шведске акедемије о додели награде за књижевност 2019. године Петеру Хандкеу и Олги Токарчук била је један од најоспораванијих избора овог форума. Разуме се, не због Олге Токарчук. Хандкеов изненадни улазак/повратак у мејнстрим изненадио је све, па и њега самог. Овај корушки Аустријанац постао је деведесетих година прошлог века препознатљив не само у свету лектире, већ и у ванкњижевној јавности. Радило се, подсетимо, пре свега о његовим ангажованим наступима у годинама ратова за југословенско наслеђе. Па и после тога.
Везивање за српски фактор током деведесетих и почетком овог века Хандке је платио нарушеном репутацијом на Западу, можда највише управо у немачком говорном простору. Тако је 2006. године, на пример, Хандке остао без награде Хајнрих Хајне коју додељује град Дизелдорф, после отпора локалних политичких елита. Но то је била тек предигра за знатно већи скандал петнаестак година касније.
Ипак, прве реакције на одлуку Шведске акедемије у Немачкој биле су подељене. Тако је ондашња немачка министарка културе Моника Грутерс лауреата назвала “једним од најважнијих савремених аутора немачког говорног простора”, који је, и ту већ налазимо суптилну најаву заплета, ношен својом “склоношћу ка провокацији”, рушио неке табуе. О томе Грутерс даље није говорила, дајући шлагворт знатно конкретнијим нападима на награђеног аутора.[1] Моника Грутерс није била једини представник немачке високе политике који је поздравио одлуку Шведске академије. Учинио је то и тадашњи шеф немачке дипломатије Хајко Мас, који је на друштвеној мрежи Твитер упутио честитке Олги Токарчук и Петеру Хандкеу. Похвала Хандкеу стигла је и из покрајинске владе Рајнланд-Фалца, и то од саме председнице владе Малу Драјер.[2]
Из света политике било је и потпуно супротних реакција. На већ поменути иступ Хајка Маса реаговао је један други немачки дипломата, по рангу испод Маса, али по утицају крајње значајан. Реч је о Волфгану Ишингеру, прекаљеном дипломати, шефу Минхенске безбедносне конференције и, што је за нашу тему најважније, човеку који је пре петнаестак година играо важну улогу у преговорима о статусу Косова. Ишингер је, наиме, подсетио Маса да је 1999. године Немачка учествовала у рату против СР Југославије, пребацујући шефу дипломатије да честитком Хандкеу слави “апологету диктатора”, односно Слободана Милошевића.[3]
Ишингеров иступ почетком октобра 2019. године није представљао тек усамљени глас противљења награђивању Петер Хандкеа. Радило се тек о почетку кампање која се претворила у серију удараца на личност (не и на дело) овог контроверзног аутора. У средишту пажње било је српско питање. Важно је напоменути да су у овој расправи учествовали и многи људи из “света културе”. То и јесте чудна чињеница, с обзиром на то да се радило о прворазредној политичкој теми, при чему су литерарни и естетски домети Хандкеовог стваралаштва били у потпуности занемарени. Уметници и “културни и јавни радници” на Западу проговорили су језиком политике, тако да се Хандкеова контроверза у јесен 2019. године претворила у врућу политичку дебату.
Списак оптужби против Петера Хандкеа, који је у јесен 2019. године немилосрдно испуњавао странице немачке штампе није био дуг. Радило се искључиво о његовој подршци српској страни током југословенских ратова деведесетих година. Фокус је, при том, био на рату у Босни, односно Хандкеовим иступима у јавности у којима је он нападао етаблиране табу-теме рата од 1992. до 1995. године. У први план је најчешће стављан његов став о случају Сребреница.
До децембра 2019. године напади на Хандкеа у Немачкој имали су форму кампање, у којој су коментатори често скидали рукавице, спуштајући неретко регистар дебате на необично низак ниво. Почетком децембра Тагесцајтунг је корушког писца назвао “кретеном” и “сероњом”, пребацујући му “ругање жртвама најтежих злочина у постфашистичкој Европи”, односно негирање злочина. Тврдило се, даље, да је “нобилирање” таквог човека ништа друго до темељна увреда оних који су Сребреницу преживели.[4]
Денис Шек: “Политичка коректност је добила снажан шамар!”
Почетком децембра 2019. године Каролине Фечер, уредница и ауторка Тагесшпигла напала је одлуку о додели Нобелове награде Петеру Хандкеу и самог Хандкеа, па отишла и корак даље, уочивши у томе и симптом распрострањених политичких и друштвених заблуда. У томе се, сматрала је Фечер, крио изазов самој демократији. Погледајмо, дакле, ток мисли који је Каролине Фечер довео до таквог закључка. Хандкеове тезе о “могућим злочинима” и његово, као је оценила, удварање Слободану Милошевићу, нису биле тек израз “његове емоционалне драме, већ и симптом свеобухватније политичке заблуде”. У томе је Фечер видела сабласти идентитетске политике, које су угрожавале саму демократију.[5]
Одлука Шведске академије била је, дакле, према ауторки Тагесшпигла, симптом ширих друштвених трендова. Радило се, читамо даље у тексту, о изразу скептицизма према демократији, који је постао етаблиран једнакао као и гунђање против просветитељства или слављење “архаичних ауторитета”. Отуда је додела Нобелове награде Петеру Хандкеу, закључује Каролине Фечер, представљала “сеизмограф епохе.[6] Истог месеца Тагесшпигл је још једном ставио под лупу Хандкеове интерпретације југословенских ратова. Пребацивало му се константно фаворизовање српске стране и неспремност да се трага за равнотежом. Конкретно, спорна је, тврдило се, била Хандкеова дефиниција догађања у Сребреници у лето 1995. године као “осветничког масакра”, односно његово инсистирање на предисторији Сребренице. С тим у вези, на терет му је стављена и теза о “масакру муслиманских војника у Сребреници”, из чега аутор текста изводи закључак да је Хандке Сребреницу тумачио као ратни догађај у којем нису страдали и цивили.[7]
Нису читава Немачка и немачки говорни простор учествовали у овој својеврсној кампањи против Петера Хандкеа и одлуке Шведске академије. Гласови неслагања с тим вредновањима Хандкеа и његовог дела нису били ретки. Тако су се напади на Хандкеа сударили са солидним блоком бранилаца.
У утицајном часопису посвећеном темама из области културе – Перлентаухер – Лотар Штрук, уредник онлајн часописа Сјај и беда (Glanz und Elend) и добар познавалац Хандкеовог живота и дела, енергично је у чланку “Монструозна подметања” одговорио на нападе на Хандкеа. Читаву анти-хандкеовску кампању он је окарактерисао као “дифамацију једног литерарног дела и покушај уништења једне личности”. Штрук не побија наводе о Хандкеовим критикама Хашког трибунала, али инсистира на томе да Хандке није био против процесуирања ратних злочина – истина на другачији начин: “Суд да – али не такав. Процес да – али не та таквој основи”.[8]
Одлуку Шведске академије поздравио је и немачки писац Еуген Руге, а немачки медији известили су и да је око 120 аустријских писаца, преводилаца и других стваралаца у једном отвореном писму публикованом новембра 2019. године изразило протест због кампање која се тада водила против Петера Хандкеа. Таква критика, стајало је у писму, састојала се само од мржње, зависти и подметања, изродивши се на крају у својеврсну ”антихандкеовску пропаганду”.[9]
Неки су у одлуци Шведске академије видели један пораз актуелног модела контролисане комуникације. Књижевни критичар Денис Шек: “Политичка коректност је добила снажан шамар!”[10]
*****
У немачкој јавности су се, видимо, поводом доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу ископали дубоки ровови. Присталице и противници лауреата јавно су испаљивали аргументе, подучавали публику историји, сећали се најтрауматичнијих епизода југословенских ратова деведесетих, посезали и за инвективама. Једни друге нису убедили, па је у јесен 2019. године Петер Хандке остао контроверзна и спорна фигура.
То је отворило још једно поље расправе. Ако око личности Хандкеа није било могуће доћи до консензуса, поставило се питање да ли је могуће ту тему ставити у фиоку и концентрисати се на стваралаштво аустријског писца. Суштина овог нивоа дебате било је расправљање о могућности раздвајања писца од његовог дела. Полемисало се, дакле, о томе како вредновати књиге политички некоректног аутора. Ни ту није било консензуса.
Тим питањем се у Шпиглу детаљно бавила немачка списатељица (пољског порекла) Маргарете Штоковски поредећи случај Хандке са другим проминентним личностима, које су, због ових или оних ствари, дошли у сукоб с друштвеним укусом. Подсећајући да је питање линије раздвајања уметника и његовог дела стара тема Штоковски наставља: “Ипак, питање раздвајања уметника од њихових дела поставља се непрестано. Како третирати филмове чији је продуцент силовао жене? Или филмове чији је главни глумац тукао своју партнерку? Или музику, ако се претпостави да је певач злостављао децу? Или: Да ли неко ко саосећа са ратним злочинцима треба да добије Нобелову награду? Ова питања се често формулишу са „сме ли се?“: Да ли вам је и даље дозвољено да гледате филмове Романа Поланског, Харвија Вајнштајна или Вудија Алена? Можете ли да играте уз Мајкла Џексона, да слушате Р. Келија, да се смејете шалама Луј Си Кеја? Може ли се Петер Хандке једноставно сматрати великим писцем? Наравно да можете, гледано чисто правно. Питање је да ли на конзумирање уметности, њену рецепцију, њено вредновање могу утицати сазнања о одређеним стварима о људима који су је створили.”[11]
“Раздвајање аутора и дела је грађански инструмент који штити уметнике од политичког прогона и ствара простор у којем је могуће рећи ствари које друштво можда не жели да чује, али би их можда требало чути, а да аутор за то не буде сматран одговорним.”
Штоковски у наставку текста сугерише немогућност успостављања прецизних граница између уметника и његовог дела. Какве би то биле границе и ко би их поставио, запитала се, те текст закључила реторичким питањем, које је јасно рефлектовало њен став, став о немогућности одвајања уметничког дела од његовог ствараоца, којег је сматрала политички неподобним. Индикативна је и паралела са Хитлером. Тиме је Штоковски индиректно оспорила легитимност Нобелове награде за Петера Хандкеа: “Да ли би људи који инсистирају на стриктном раздвајању уметника и дела окачили Хитлерову слику на свој зид, ако би то заиста била добра слика? А ако не би, да ли би то урадили само из страха од прогона, или из унутрашњег уверења да сопствене естетске потребе не могу увек бити једино валидно мерило за оцењивање уметности?”[12]
Штоковски није била усамљена у ставу о несврсисходности повлачења границе између уметника и уметничког дела. У Зуддојче цајтунгу такву тезу бранио је и Феликс Штефан, један од уредника овог дневника. Штефан, заправо, истиче неопходност одвојених перцепција ствараоца и предмета стварања, наводећи и конкретну сврху таквог поступка: “Раздвајање аутора и дела је грађански инструмент који штити уметнике од политичког прогона и ствара простор у којем је могуће рећи ствари које друштво можда не жели да чује, али би их можда требало чути, а да аутор за то не буде сматран одговорним.”[13]
Ипак, Штефан ову тезу убрзо и релативизује, констатујући да таква амбиција не важи и у случају Петера Хандкеа, барем не у очима, каже, “жртава ратних злочинаца које он узима у заштиту”. На том месту аутор пореди Хандкеов ангажман на југословенским просторима са Селиновим антисемитизмом. Одлука о додели Нобелове награде Петеру Хандкеу породицама и суседима жртава у Сребреници и Вишеграду шаље, сматра Феликс Штефан, следећу поруку: ваши мртви, ваше протеривање и ваш живот у егзилу нама мање значе од аутономије прозе Петера Хандкеа.[14]
У часопису Цајт критичар Кристоф Шредер се запитао да ли ли Хандкеова одбрана “растурача Југославије (ту мисли на Милошевића и српско руководство деведесетих)” поништавају његово књижевно дело. Шредер пореди проблематичност покушаја одвајања уметника од његовог опуса са новијим проблемима јавних личности ухваћених у различитим непочинствима: случајевима Била Козбија (сексуално злостављање), Мајкла Џексона (педофилија) и Романа Поланског (силовање). Затим, ипак, одлучује да се врати на поље литературе и поставља питање, да ли се дела антисемитских аутора, Селина или Езре Паунда, могу читати и оцењивати по чисто естетским критеријумима.[15]
Шредер се у свом тексту позива и на мишљење писца Јана Бранда, према којем Нобелова награда вреднује и дело и личност, односно друштвени ангажман, уметника. Ту наводи примере Гинтера Граса и Хајнриха Бела. Отуда Бранд није имао разумевања за одлуку о додели Нобелове награде аустријском аутору: “Нарочито када је у питању Нобелова награда ради се не само о књижевности, већ и о ставу. Неки други, попут Хајнриха Бела или Гинтера Граса, су добили награду пре свега зато што су били друштвено и политички ангажовани. Мислим да је погрешно и неприкладно раздвајати те две ствари (дело и аутора – П.Д) као да немају никакве везе једно с другим.”[16]
На сајту Литературкритик Марио Визман указао је, неколико месеци после доделе Нобелове награде за књижевност за 2019. годину, на аргументе оба интелектуална фронта у спору око улоге друштвеног ангажмана аутора у вредновању његовог дела. Разуме се, радило се о случају Хандке. Прва групација, пише Визман, раздвајање личности аутора од дела, односно раздвајање уметности и политике, види као застарело и неодговорно схватање уметности. За остале, свако питање о личности аутора или одговорности уметности представља атак на уметничку слободу. И један и други табор, истиче се у коментару, као да су одавно одустали од неког компромиса. Визман даје реч обема странама.[17]
Ребека Керде, шведска књижевна критичарка и чланица Нобеловог комитета, сматрала је логичном јасну поделу писац-дело, реферишући се управо на случај Хандке: “Тиме што додељујемо награду Хандкеу потврђујемо да сврха књижевности није да потврди и репродукује оно што друштвени мејнстрим сматра морално исправним.” Визман одмах изности своје резерве према овој “школи мишљења”, истичући да је ту реч о l’art pour l’art аргументацији, те да такав став Ребеке Керде имплицира ослобађање уметности од сваке врсте друштвене одговорности. Из тога би следило да књижевност, као чисто језичка вештина, може бити и неморална, под условом да је естетски вредна.[18]
У чланку се износе и ставови другог табора. Цитира се мишљење уреднице књижевне рубрике у Зуддојче цајтунгу, Мари Шмит, која је као непримерено одбацила покушаје одстрањивање личности аутора из оцене уметничког дела. Визман наводи да је један од аргумената стране која је пледирала за укључивање уметника у евалуацију дела сам тестамент Алфред Нобела, у којем је предвиђено да се награда додељује за допринос човечанству. Из тога се изводио закључак да се не ради о чисто књижевној награди, те да се сагласно вољи самог Нобела морају заједно оцењивати и дело и његов творац. То би значило, пише даље Визман, да је Нобелов жири при оцени Хандкеовог опуса у виду морао да има и његове политичке иступе на југословенским просторима, односно његову подршку српским актерима рата.[19]
Алфред Нобел
Визман чланак финализује тезом да награда по себи укида баријеру између уметника и дела и оправдава његове потезе у неуметничкој сфери живота: “Када се Хандке рукује са шведским краљем на сцени Стокхолмског Концертхауса, он је као личност у центру пажње (…) На тај начин се легитимишу и његове политичке и моралне девијације.“[20]
Сви изнети аргументи Визмана наводе на закључак да у овој дебати обе стране греше. Неприкладно је, сматра Визман, укључити личност аутора у процену вредности његовог дела. С друге стране, било би неодговорно, пише даље у чланку, приликом додељивања књижевних награда у виду имати само естетске критеријуме. Ту, дакле, Визман прави оштру разлику између читалачке рецепције књижевног дела и награђивања: “Једно је размишљати о књижевном делу и естетски га оцењивати, а друга ствар је доделити писцу неку високу награду.” Ту тезу Визман у закључку текста додатно појашњава: “Тако се, може доћи до закључка да Хандке није требало да добије Нобелову награду за књижевност. Тиме је он награђен и као личност и уздигнут до моралног узора, што он није. Међутим, то не значи да је раздвајање аутора и дела само по себи погрешно.”[21]
*****
Представили смо само мали део велике дебате о Хандкеу, вођене у Немачкој поводом доделе Нобелове награде за књижевност 2019. године. На крају, још један утисак. Представници уметничке сцене, писци, критичари, преводиоци оставили су по страни естетске критеријуме и проговорили језиком дирекне политике. Без метафора, алегорија, семантичких зачкољица. Спољног посматрача овог спора који долази изван света литературе, попут аутора овог текста, такав “профани” регистар морао је да зачуди. То ипак није нова ствар. Тако се “читао” и нешто старији нобеловац Харолд Пинтер, који се судећи по нападима на њега, попут Хандкеа “оклизнуо” и на југословенским ратовима, односно на подршци српском фактору.[22] Питамо се, дакле, откуд толико политике у књижевној критици, или књижевне критике у политици? И љутње, уопште? Да ли то сигнализира теже друштвене потресе? Свет уметности често (злослутно) најављује будућност.
Скраћена верзија чланка: Петар Драгишић, Хандкеова контроверза. Немачка јавност о додели Нобелове награде за књижевност 2019. године, у Хандке у Србији 2. Зборник радова, ур. Душко Паунковић, УКПС, Београд 2022, 212-233.
Featured image: monique-snijder-u-_njtrzwcg-unsplash
[22] На пример: “Johann Hari: Pinter does not deserve the Nobel Prize”, Independent, 6. decembar 2005 (https://www.independent.co.uk/voices/commentators/johann-hari/johann-hari-pinter-does-not-deserve-the-nobel-prize-518299.html).“Када је српски национализам – који је подстицао и неговао Милошевић – почео да пустоши Балкан 1990-их, Пинтеров одговор је био једноставан: за шта год да су владе САД и Велике Британије, ја сам против. Блер и Клинтон осуђују Милошевића? У реду, пријави ме за одбрану Милошевића. Комисија у којој Пинтер седи не тражи само да се Милошевићу омогући правично суђење, већ и да он буде пуштен на слободу јер није крив. Назива га: „Најјачим стубом мира и стабилности на овим просторима“.
ИГОР БОБИРЈЕВ (1985) је руски песник из Доњецка, завршио је Факултет за историју Доњецког државног универзитета. Објављивао је у угледним часописима какви су „Нови мир“ и „Волга“, а 2016. године је објавио збирку поезије „Сви знају да је мој стан погодила граната“. Одабрани стихови су преведени из нове збирке „Метро и мобилизација“ (LMVERLAG, Берлин-Амстердам, 2023).
Превео са руског Владимир Коларић
МЕТРО И МОБИЛИЗАЦИЈА
[поезија је бесмртна]
јер свакако може бити
али тада будите спремни
да речи се и несвесно цене
а то што се не цени сада
сутра се може показати
златним рудником
а речи помодних песника
брзо се расејавају
и оне су често без смисла
а оно што има смисао
е то остаје заувек
зато ћу умрети спокојан
јер изградио сам своју душу
а шта ће да буде после мене
то и није тако важно
*
често посматрам оне
што су продали своју душу
ако не ђаволу
оно кураторима
уредницима
књижевним чиновницима
а када их упитате
зашто то раде
они се праве
да не разумеју питање
*
ни у ком случају
не можете више остати своји
и ваша душа вам више не припада
продали сте душу
за јефтине наградице
а душа је рај
и она је бесцена
а ви сте добровољно
продали вечност
то је тако неразумно
*
из редакције су написали
да им се ја због нечега не свиђам
а стихови су ок
*
вода и бомбардовање
две ствари
које су остале у животу
бомбардовање
истина чешће
а вода
сасвим ретко
*
премало природности
размишљам у последње време
недостаје нам природности
односно те [какве год] природне
веома живе силе
која израста [искључиво из] стихова
и које нема у животу
*
баш су дуго данас бомбардовали
баш сам дуго покушавао да пишем
нешто да радим
гледао сам филм
често сам морао да прекидам
и идем у тоалет
тамо је кријући се
мама лежала на поду
непрестано сам од прозора одмицао свог мачка васку
*
некаква савршено застарела поезија
отпадала је у комадима
не волим је нимало
као малтер са зидова
просипају се сви ти НН
НН опскуранти руске културе
никоме ништа на казавши тако [и] проживевши сав живот
*
и онда сам се окренуо
том молитвеном
веома прецизном стилу
који је могао да каже
о мени више него ја сам
и који говори шта ја јесам
*
никада нисам био у
петровском реону
то место су стално бомбардовали
чак и у такозвано
„мирно време“
(2018-2021)
тамо су на улицама
убијали људе
[снајперима их убијали
док су се враћали кући]
зато што се реон
налази тачно на линији фронта
и ми такође живимо у ратном подручју
до линије фронта је могуће доћи за пола сата
али нама се то чинило тако далеко
а њима је било баш ту
*
сви знају да је у рату
мој стан погодила граната
и пошто је то било у зиму
преселили смо се у други стан
који није пострадао
тамо је било много хладно
јер није било грејања
седео сам у соби и пара ми је ишла на уста
Јелена Вукановић рођена је 1995. године у Пећи. Живи у Младеновцу. Пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две збирке поезије: Логор и Чађави влак у смеху. Поезија јој је објављена у разним новинама и часописима.
ODNOS
Sešću na ovu klupu slomljenu -
ispraviće je moja kičma.
MERHABA
Pomozi Bože.
Ja učim jedan jezik -
posvetila sam se,
meni je najteže,
ja putujem kroz ovu šumu sama,
a spušta se noć,
i nije lako prohodna, naprotiv.
Moj put je grandiozan,
moj put je uzvišen.
Kada stignem do kuće jezika,
ako stignem,
prosto će nastati muk.
Blistavo je ovo što živim,
blistavo -
a svaki me glagol rastrže kao krvožedni vuk.
UŽASNA LEPOTA
Užasno lepu stvar sam videla:
ti spavaš i u snu miluješ sopstvene ruke.
Samo što ne zaurlah.
Ti si ogledalo svih onih što i kad spavaju: vole.
Ti si primer onoga što je kazao Kalderon:
I u snu moraš dobar biti.
OVA PAUČINA NIJE SAMO MOJA
Ova paučina nije samo moja.
Budi dobro.
Budi toplo.
Neka te zvuci sirena i kajanje ne bude.
Svaki čovek je sam sebi oduzeo par godina života.
Ako je sva ova nevolja u tebi,
ja koja ne spavam i bdim nad tvojim trzajima u snu,
premda nije pristojno,
ponavljam ti da ova paučina nije samo moja
i da ćemo se zajedno izvući iz pakla.
Znam put.
Ti mene podsećaš na proleće.
Nisi sunce, nisi bagrenje, nisi ruža,
već stanje mojega duha.
A taj duh moj je tajna kao prstenovi Saturna.
JOŠ OVO O POEZIJI
Samo još ovo imam reći o Poeziji:
Bolje mi je umreti otrovana,
no gladna.
UČENIK SA KUBE
Učenik sa Kube mi je jednom objasnio razliku između te amo y te estoy amando.
Te amo znači volim te. I to je to. Završeno.
Te estoy amando znaci volim te sad i sad i sad i sad i sad i sad i sad.
LJUTNJA
Naljutila sam se na tebe, ali sam zaboravila zašto.
To je baš, baš lepo.
Da li je i opasno?
NEMA RAZLOGA
Ja sam htela tebi biti divna nebeska slika
i samo su sluškinje moje znale kakva sam zapravo.
Da se selim iz lika u lik i iz oblika u oblik.
No, ti kada bi dolazio,
pretvarala bih se u kip.
To nije bilo slučajno.
Zvezda biti nekome je nestvarno,
ako taj neko ne poznaje svojstvo zvezda.
Mene niko nije osvetlio
od rođenja,
ima milijardu godina.
Ako ja sobom mogu da svetlim,
možeš i ti u mraku da postojiš,
ako ja mogu da živim nikada videvši se
ti nemaš zašto da razbijaš svoje odraze.
TEBI, ANA
Ti si
Veverica što se brže ispela na drvo
no što ju je moj pogled iole stigao.
Šuma nas pritiska a račvanje ranjava dušu -
je li svaki put pogrešan,
pošto u svakome ima prvog pitanja i prvog straha,
je li u svakome beznađe i odmazda?
Ana, odlučila sam se -
idem levo,
a u desnom mi je duša.
Ana, odlučila sam se -
idem desno,
a u levom mi je duša.
Ako sam ja u onom neuhvatljivom,
u onome što nije,
molim te da ideš putevima nepostojećim,
jer sam iznimno tamo gde me život nije naterao da biram.
Ana, svakim izborom sam hrlila ka smrti -
to je valjda prirodno.
SKAKAONICA
Jedini način da čovek preživi skok
jeste da se iz ptice preobrazi u ribu.
...
Usmerena sam ali dešava se da zalutam i zaboravim na našu kuću.
Vrlo je važno da me ima u kući sa tobom jer kuća bez nas dve ne postoji.
Dešava se da zaboravim i počnem putem s vukovima priče deliti.
Sažalim se, gladni su i nesretni,
dajem im kolače spravljene za tebe,
džem i jabuke,
a vidim besne na mene,
tužna sam i očajna jer pomišljam da dajem malo, jako malo, da moji darovi samo uvećavaju i podsećaju ih na njihovu veliku, veliku nesreću.
Ja starim tu sa njima.
Reže na mene, neće ni moje telo ako nije celo,
sva sam od neke unutrašnje krvi poplavljena da osećam da ću se udaviti.
Ne želim ostariti sa njima.
Sve bih tim zverima dala da hoće da se izmene.
Ali neće, i smeju mi se, i plaše me,
i navode me da sebi život oduzmem,
neobjašnjivo je kako im za tren poverujem, ja, ja koja sam životom ganuta -
Onda shvatim da sam jača od njih, kažem: Vidi, čega se ti plašiš! U rukama držim masku ružnoga lica koju lomim i okrećem naopako.
Iza je bela praznina.
Nisam ovom šumom pošla da budem hrana vukovima.
Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 16. октобра 1968. године. Објавио је пет књига песама (Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг и Света Јелена) и књигу кратких прича и есеја Београд за упућене. Аутор је више од 700 песама, вињета, есеја и кратких прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Превео је око 300 књижевних дела с француског и енглеског на српски језик, од тога више од 110 романа. Аутор је превода дела Мишела Уелбека, Џ. Р. Р. Толкина, Т. Корагесана Бојла, Фредерика Бегбедеа, Ијана Макјуана, Хилари Мантел, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани… Добитник је угледних књижевнопреводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић за област књижевности и преводног стваралаштва.
ЦРНА РОЛКА
Најтеже је било то паковање црне ролке.
Прво ју је раширио на кревету, па окренуо, опет раширио, па савијао рукаве.
Па опет, као, протресао, раширио.
Лепа црна ролка.
Онда ју је опет онако окренуо, па савио рукаве, пресавио све, пазио да буде што боље спакована. А никад баш није умео добро одећу да слаже; с кратким рукавима још ту и тамо, с дугим – слабо. И она је чак, џангризало, престала била да му приговара.
Док је паковао, растресао, ширио, паковао, тресао, ширио, гледао ролку – задржавало га је подрхтавање у слепоочницама, неки притисак на обрве и онда, да, онда тај талас који је ударио из средине груди, не одоздо, из дијафрагме или из желуца, него право из средине груди; јер из те ролке су, док је стајао над њом, не једном само, изашле њене шаке, онакве какве су некад биле, не овако уморне, и горњи део врата, и лице, увек нашминкано (та ни ђубре не би изашла да избаци а да се пре тога није нашминкала, а камоли до киоска ненашминкана да оде), смеђа коса до рамена, па те, ипак, непојмљиве, чудесне, неовдашње очи које су годинама и деценијама морали, морали, морали да коментаришу сви, и женско и мушко, и старо и младо, и сеоско и градско – али и онај аристократски кокетан, саучеснички поглед и осмејчић који је чувала само за њега.
* * *
ЕНКЛАВА
Празни дани изгледају му испуњенији него хиљаде и хиљаде дана уназад. Осећа се као – коначно – ходач који је дуго био јахач. Седло му више не жуља задњицу. И, ипак, никад не знаш куда ће коњ да те однесе. У ноге верујеш више него у копита. Човек си.
Не само што су испуњенији ови празни дани, него га подсећају на младост. Кад је слушао како још не зна шта је живот, како га живот још није излупао. Он то, срећом, својој деци никад није говорио: његову децу рано је живот излупао, и рано су научила шта је живот.
Двоструко је слободан.
Једина сврха његове организације јесте како да прикрије себе.
У енклави је и теже и лакше прикрити себе. Теже, јер си непрестано видљив. Лакше, јер људе то што на теби виде не занима.
Мимо свих брига, од којих му обрве гребу зенице, он је готово нехајан. Ради шта хоће.
Пре неко вече дохватио се с једном клинком, 23 године, дошла да посети рођаке, а има и празну кућу, остала јој кад су деда и баба умрли. Мала паметна и радознала, изговара необичне и нежне реченице, о свему. Седели дуго прво, разговарали као да су рођаци, нити се њему нешто врзмало по глави, нити је изгледало да ишта посебно може бити. Онда га она повела у ту кућу, и обула неке сандалице, беле, с ниском потпетицом, а док је улазио у њу и размештао је по кревету, неколико пута му је рекла: „Надам се да те заслужујем, надам се да те заслужујем.“
На тој изолованој територији, он поима ширину сваког квадратног метра, сваког погледа упртог у недалеку даљину.
Није истина да је тешко живети у енклави.
Тешка некоме може бити помисао да није у могућности да се креће по пространствима изван енклаве, али у самој енклави живети је, заправо, најлакше. И смрт је ту ограђена, не само живот. Никаква сила ту нема онолику моћ какву има напољу.
Живот у енклави такође је увек занимљив и никад није досадно. Ниједан житељ енклаве не зна за досаду. Постоји ту одређена доза усамљености, код свих, код свакога. Али та усамљеност личи на усамљеност појединачних цветова у букету. Она индивидуе чини препознатљивим, а и букету даје изглед и осећај заједништва.
Људи у енклави поздрављају се овлаш, као укућани, као сустанари. Нема великих изненађења, а опет нико ни о коме не зна довољно. Шта је радио ноћас? Па спавао. Шта ради сад? Па иде нешто да купи. Шта ће радити после? Па нешто.
„Ах, ово је прави живот“, размишља он религиозно. „Камо среће кад би могао да потраје заувек.“
* * *
ФЛАМИФЕР
То је онај део Канала где је вода и у пролеће толико плитка да мора да устане из чамца и загази, јер иначе гребе дно. И сад је ушао у воду, није му ни до колена, и вуче чамац, иде напред.
Канал се на том месту шири, с десне стране отвара се прекрасна ливада, с леве се уздиже чудновата стена. Ту као да је за време рата нешто експлодирало, па остале шаре, налик пећинским цртежима. Као да је неки пећински Џексон Полок радио на отвореном, размишља он док цима чамац који је запео о грање.
На тој деоници обично добија и сигнал, којег ни пре тога ни после тога сатима нема. Стиже му порука од Ани Лем: „Где си?“
Он застаје, одговара: „Да зовем?“
Јавља се она.
Објашњава јој где је, и да ће ускоро нестати сигнала.
Причају. Она уздахне.
„Понекад ми се чини да сам неправедна према теби“, каже. „Задржавам те, трошим те. Не могу ти пружити оно што ти је потребно, а чувам те за себе.“
„Дајте, Лемова, чему тај бедак?“, каже јој он разиграно док распетљава чамац.
„Није Лемова, него Лемка“, разведрила се она. „Да ми је Лем девојачко презиме, била бих Лемова, овако сам Лемка.“
„А ви сте удата?“, пита он, и смеју се, сад су већ обоје добро расположени. Причају о ваздуху, о кишама, о деци, па и о чамцу – истрошио ми се већ, вели он, изанђао је, али сад ми некако изгледа лепши него икад, крпићу га, нећу га мењати.
„Крпи га“, каже Ани, „само немој да ми те нека украде.“ Ту застане па изненада дода: „Скоро ће три месеца како се нисмо видели… Да ми ниси ти то нашао неку другу?“
„Ма јок“, одговара он. Пролази прстима кроз проређену плаву косу. Драго му је што не мора да лаже, што може да каже истину. Питала га је да ли је нашао неку другу. А није. Да га је питала да ли је тражио другу, нашао би се у неугоднијем положају. Али овако је добро. Он, ипак, осети потребу да буде што чистији, да буде налик води у Каналу, колико је то могуће:
„Тешко ти то иде код нас тигрова. Немамо ми као лавови двадесет одсто успешности у лову. Код нас ти је успешан тек сваки петнаести, па и деветнаести лов. Пре ћу, дакле, насмрт изгладнети него нешто наћи.“
Она се опет смеје. „Недостајао си ми“, каже.
„И ти мени, душо“, узвраћа он. „Улазим сад у онај мали кланац, губи се сигнал.“
„Хајде, немој да ми будеш неваљао. Пиши кад стигнеш.“
„Разумем, пуковнице Лемка!“
„Љубим те.“
„И ја тебе.“
Не улази одмах у кланац. Стоји и гледа у телефон на којем још титрају линијице. Има сигнала, још.
Извлачи чамац из плићака, седа у њега, отискује се, ту су и мали брзаци.
Тамо напред, нека два фурлонга, не више, налази се село. Кад год га угледају, деца истрчавају с фењерима, макар било и подне. Придвече су им фењери упаљени, али и усред бела дана истрчавају с њима, без пламена.
Фламифер, Пламеноносац, тако га тамо зову.
Сад, у кланцу, горко се смеје том надимку који му је наденуо прост народ, једини који човеку уме да надене прави надимак, па све и да ти се чини бесмисленим.
„Као да Сахару назовеш житницом Африке“, каже наглас, па завесла.
* * *
ГАЈБА
Тепих је био.
Његова кућа је страдала, и поред кућа Антића, и баба-Косина, стари млин, школа, Милетова продавница, па све горе до трансформатора.
Испеглали.
Он се први вратио на згариште.
Одговарала га је. „Немо‘ још, ће се наврате крвопије, немо‘!“
Стегнуо јој је леву надлактицу и отишао, без речи.
Сад се устумарао по Горњој мали.
Мртвих нема, све побегло на време.
Пролази поред своје ограде, пробивена је на неколико места. Од куће остали басамаци и трем. Личи на џиновског лава коме је неко одвалио тело, па остала само глава с гривом, део груди и предње ноге.
Не улази у авлију.
Пролази поред Антића куће, где је први пут пољубио Сузу.
Под ајатом, у старој кући.
Нема ајата, нема старе куће, само балустери разбацани, као кегле. Од нове остале изгризене циглице на темељу – крезуба жабља уста што штрче из земље.
Млин избушен, као да се неко из јероплана накрао брашна.
Косина кућа утонула у мокро тло.
Он иде, пита се – куда. Своју је кућу прошао, зашао није. Да види шта је претекло, да ли је ишта претекло. И не занима га то. Сад.
Глава не зна, али ноге знају куда.
Милетова продавница још је и најбоље прошла. Крова нема, као да га ветар одувао, али врата стоје. Замандаљена.
Затрчава се, помисли: ово сам само у филму видео.
Други, трећи пут.
Раменом пробива врата.
Зна даље где ће: Миле је гајбе увек држао у дну радње, до тезге, „мораш да посклањаш, ће здипе сељаци, багрењак ти је то, Шојка, шта ли је Бог мислио кад ги је правио?“
Гајба је полупуна, само једна флаша разбивена.
У оном кршу, тражи отварач.
Стопалом па лактом рашчишћава срчу с друге гајбе, седа на њу. Код треће флаше замишља њено лице кад се врати у збег, а то горена, повише намастира: „Опет си пио!“
Као што понекад бива на славским ручковима, и ова заврзлама почела је ракијом. Заправо, двема ракијама. Једном добром стричевом шљивовицом и другом, најбољом могућом, ракијом од шљиве ранке, одлежалом у храстовом бурету. Док смо ову прву Лазар и ја пили, о овој другој могли смо само да говоримо. Поменута ракија, наиме, још није постојала. Имао је Лазар и буре и казан и добру вољу, али није имао – воћњак. То га, међутим, још није поколебало.
Када је коју седмицу раније на поклон добио флашу ракије и сипао нам по чашицу, из ње је замирисала душа мог чукундеде. Моје сећање на чукундеду искључиво је посредно, јер је умро када сам имала годину дана. Ипак, то што су он и његова жена однеговали мог тату и што је у тестаменту прескочио сина и унука и имање оставио праунуку, па онда и то што је једини од свих мушких чланова лозе имао другачије презиме и што је живео готово читав век – било је сасвим довољно да о њему створим помало митску представу. Учинио ми се довољно занимљивим, па сам њега одабрала за свог претка са татине стране.
Већ сам била одрасла када је тата у подруму пронашао давно заборављену ракију коју је још тај чукундеда оставио. Код нас у гостима затекао се деда Борко, даљи рођак, времешни приповедач народних предања и врсни познавалац ракије. Мајка му је сипала чашицу, али још је није ни принела, а он је подигао главу и рекао: „Аааааа, ранка! Мирише ко душа! Одакле ти?“ „Пекао деда Станисав пре четрдесет година“, одговорила је театрално и са поносом моја мајка, као да је то њен прадеда, свакако претерујући са бројем година. Тако се чукундеда вратио за наш славски сто – кроз ракију.
Ракија је до краја попијена за Лазареву и моју свадбу, што је за мене значило да нас је мој одабрани предак на неки начин благословио. Мислила сам да тај мирис више никада нећу осетити, а онда је он неочекивано ушао у наш стан, из ко зна чије ракије. Постало је јасно да се таква ракија може и сада направити. Ја сам се мало напила и много брбљала о чукундеди, наслеђу, нашој свадби и љубави, предачком благослову и по ко зна који пут о томе како из мог села потиче Милисав Павловић, песник који је написао стихове за грамофонски хит „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку“. Додала сам још и то да је у стиховима оставио и до дана данашњег неиспуњен аманет да га сахране између две шљиве ранке и да је у истој песми написао да шљива ранка мирише на душу, и да сад та ракија мирише и на његову душу, и душу чукундеде Станисава и душу деде Борка, а мало и на душу моје мајке, јер никог од њих више нема на овом свету, али ето, једино моја мајка није пила ракију, па је умрла са педесет и пет, а сваки од ове тројице поживео је преко 90 година, те да очито треба пити ракију и то баш од шљиве ранке и то баш из храстовог бурета и да нема боље ракије од ње. И сам припит, Лазар је, вероватно од муке што поново слуша приче о мом селу најбољем на свету, урадио нешто што трезан никада не би: позвао је таста да пита да ли има неко парченце земље на коме би могао да посади шљиве. Одговор је био потврдан.
Ручак је већ стигао до вина, а прича о ракији до куповине садница, када је стриц упитао Лазара:
„А где ти је реко бата то да посадиш?“. Лазар још увек није видео парцелу, па сам ја одговорила:
„Тамо где је била градина, поред твог винограда.“
Стриц се мало замислио.
„А видиш, ја више и не знам шта је чије ту. Не знам како беше иду парцеле. Не иду две уздуж као што смо ми направили кад смо укрупњавали, него ваљда четири попреко, прва моја, друга његова, трећа моја, четврта његова. Или обрнуто, не знам. Али тако некако.“
Ни ја, ни моје сестре, ни брат и сестра од стрица, нико за столом није имао појма о чему то стриц говори. Лазар још мање. Он је пребледео. Наслушао се прича о деобама, о тужбама, о свађама око земље и наследства, напуклим породичним односима и браћи која се због земље до смрти не помире. Поколебао се. А који зет и не би, нарочито кад су и жена и све три свастике почеле изнова да му објашњавају на који начин смо ми заправо у сродству, али како смо и много више од тога.
Укратко, још пре пет или шест генерација поделила су се нека браћа, тако да је свака татина њива поред стричеве, са неким родним дрветом као међом. Другим речима, чукундеда Станисав није и стричев предак. Трећим речима, ми уопште и нисмо тако близак род, али и даље имамо исто презиме, исту славу и земљу једну до друге. Међутим, не спаја нас та некада давно заједничка земља, а ни презиме, већ пријатељство наших родитеља и заједничко детињство. Нас петоро смо одрастали у обе куће подједнако и имали два пара родитеља пред очима. И они су пили вино, нарочито у зимским вечерима попут ове, док смо ми, већ уморни од игре, падали у кревете обучени и измешани. Невољни да разабирају које је чије дете, често су нас остављали тако до ујутру. Ми смо одрастали, они су старили, ми смо одлазили, па се враћали, али никада се нисам отела утиску да смо и даље испреплетени, и коренима и гранама, и да ништа не може да замути вино које су родитељи попили, а ни ово које ми деца сада пијемо.
Зету се, додуше, мало мутило у глави. Замолио је стрица да му каже где је то и које су то парцеле. „Геосрбија“ је последњих година вероватно најпосећенији сајт међу српским живљем. Ту се проверавају међе, површине, законски власници земље. Осмишљен је да ствари олакша. Међутим, стриц се добрано презнојио док је успео да нађе спорно земљиште. Чкиљио је у екран телефона, центрирао прстом, подешавао наочаре.
„Који је то број парцеле? Ко пише да је власник? Аха, то је мој отац. А ово? То је батино, добро. Али то тако не изледа, схваташ? Не радимо овако попреко, него уздуж!“
Дао је стриц све од себе да расплете ту катастарску збрку, а онда је дигао руке.
„Отвори ти мени Гугл мапе! Оно, да буде рељеф као, схваташ? Дај ми то овамо“, отео је телефон од зета и померао прстом по екрану горе-доле. „Ево, то је то. Видиш, ово је мој виноград, види се лепо. Ел видиш?“
„Видим“, рекли смо све шесторо углас, јер смо се сви већ нашли иза стрица и вирили у телефон. Ово стричево „уздуж“ и „попреко“ нас је све заинтересовало. Стриц се мало тргао од нашег хорског одговора, а онда се поново окренуо Лазару. „И видиш, у катастру парцеле иду овако, пресецају виноград“, објашњавао је оштро повлачећи прстом лево-десно по ваздуху, „али гледај, овде је мој виноград, а ово лево, видиш да је иста површина, овако уздуж, то је батино и ту садиш шљиве“, закључио је и не баш нежно спустио телефон на сто.
„И чекај“, укључио се мој брат са ђаволастим осмехом, „сад зет посади шљиве и ја могу да га тужим зато што сади на мојој земљи? Па дође Лазар да покупи шљиве, а ја овако руке под главу и кажем му: Ниси моро долазити, зете Лазо. Шљиве су мирне, а ако треба да се смире, умем их и ја смирити, или како већ беше иде тај део.“
„А ја ћу онда тако у виноград да легнем, па све исто“, побунила се моја млађа сестра, која је увек имала потребу да брани угрожене, па макар то био и зет.
„А што виноград?“, питао је брат помало изненађено, јер се занео у своју улогу кмета Симана.
„Па ако је пола нашег на вашем, онда је и пола вашег на нашем, то јест пола винограда је на нашем. Ако сам ја то добро разумела.“
„Добро си разумела“, сложио се стриц.
„Па ви сте потпуно ненормални“, огласила се изненада моја старија сестра, за коју су сви били ненормални, осим ње.
„Па стварно, да ли ово негде има“, питала је сестра од стрица и однекуд извукла свеску. „Ово морам да запишем. Парцеле уздуж и попреко“, срицала је себи у браду пишући и исцртавајући то љубичастом хемијском.
„А ко је мене питао шта ту да се сади?“, наставила је мала бранитељка потлачених, само што је овога пута себе узела у заштиту. „Колики је мој део? Нећете да ме преварите!“, цитирала је, а онда праснула у смех, а са њом и сви ми, осим Лазара, који је био благо забезекнут. Стриц нас је насмешен посматрао.
„И шта сад ја да радим?“, питао је Лазар, потпуно збуњен.
„Па посади сад, топло је време, боље ти је него на пролеће“, рекао је стриц доливши му вино. „И води рачуна, немој само ранку, мора и неки опрашивач да буде“, закључио је и кренуо у подрум са празним бокалом.
Разговор за столом кренуо је у другом смеру. Лазар је мало ћутао и посматрао нас како се кошкамо и смејемо. Затим је узео чашу са вином и отишао у другу собу.
„Наручио сам саднице“, рекао ми је кад се вратио. Није више изгледао забринуто. Можда је најзад разумео да је и он постао део тог необичног дрвета, раслог уздуж и попреко, на неподељеној земљи, заливаној вином и ракијом. Изгледа да му то није сметало.
Можда је помислио да ће некад, на почетку неког будућег славског ручка, потомцима замирисати и његова душа.
Јована Дишић (1987, Пожаревац) основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за српску књижевност и језик са компаратистиком. Управља Библиотеком „Никола Сикимић Максим” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм.
Научни радови из народне књижевности, фолклористике и савремене поезије објављени су јој у часописима „Фолклористика” и „Књижевни магазин”, као и у тематским зборницима.
Уређивала је збирку прича „Гвоздена капија” (Народна библиотека „Вељко Дугошевић” Голубац, 2018).
Ауторка је романа „Вакуум” (Вулкан издаваштво, 2022).
Иван Новчић (1972), рођен у Краљеву. Објављује поезију, прозу и есеје у периодици и аутор је више самосталних књига. Књиге песама: Ампутација душе (2003), Шифарник страдања (2008), После потопа (2018), Галиција и друге шуме (2019), Песме о кавезу (2020), Кајафин избор (2021), Јауди племена мог (2021), Бестијаријум (2022), Фантазма (2022). Књиге изабраних песама: Љубав у Халдерну (2021) Проза: Срем и Суматра (збирка прича, 2017) Трн у пети (роман, 2022) Студије и есеји: Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016, 2020) Доњи ракурс (есеји о филму, 2021)
Стела Поларе преноси избор из збирке поезије Љубав у Халдерну, Поетикум, 2021.
ФАУСТOВСКИ
За све је крив ђаво
За смрт штo свуда вреба
Бoлести, ратoве, глад
За све штo се изван
Oве кућерине дешава, он је крив.
Спреми колац, заоштри га
Кухињским ножем,
Подмажи маслиновим уљем
Да тој утвари ноћас станемо на пут.
Сунце је претворило у таму
Видиш ли, ни месеца нема
Кажем ти, репати је крив!
Рече Фауст
И склопи савез са њим.
ЗАПИС ИЗ СПАЧВАНСКИХ ШУМА
Преко шума злогласне Спачве
наилазим на просута црева војника
уплетена и крвава
црна од јутарње кафе.
Како су мала црева тих ратника!
Ипак, већа од радника у штрајку.
ТУЂИНА
Ко још памти клинце из улице
што су нас напустили без поздрава?
Да ли и они што одлазе скупљају сузе
у неком туђинском лавору?
Или је патња предодређена само за нас
што остајемо овде
лакоми и хроми.
Знам само да је небо чудно у туђини –
видео сам то
недалеко од Нормандије
када сам се ослобађао
домаћих негативних кристала.
Док размишљам о овоме,
на безименом скверу
испијамо чашице
пријатељ и ја.
Он ми шапуће:
„Овде је најбоље
без рачуна,
ко разуме и ко уме
да битише изван ума“.
ЕЛПЕНОР
„То није био мој рат“
узвикнуо је Елпенор
пренувши се из сна
док је падао низ степенице
и љутито махао.
Био је наш
али не и за нас.
Брате мој лепи,
сви би сад да побегну,
од капија Троје;
није добро бити
на неизвесним страницама
историје
јер тако кажу вране
из Киркине палате.
Не одричи се Одисеја.
Одрицање је бунцање,
а бунцање превртање,
колико год да боле
сломљена ребра
и врат заспали.
ВЕЛИКА ДЕЛА
Никада нисам сматрао
Да сам рођен за велика дела
Уосталом, и Хитлер је сматрао да је рођен
Да промени свет.
Као дечак себе сам увек видео на чамцу
На обали сиротињске Сицилије
Или негде у Мексику
На нетакнутој плажи Зихуатанеја
Са осмехом на лицу
Поред њених фино негованих пета
Како чистим тек уловљене рибе
Од крљушти, шкрга и црева.
Онда је дошла олуја
Ту, где сам рођен
Увукла се под нокте
Носимо је као бродови морске болести.
И ево, ја од тада пишем.
Мало пишем
Мало цепам хартију
Па у наступима беса
Све то згужвам и спалим.
Песме су моје крезаве бештије
Са ломаче утекле вештице
На плажама Венере.
КЉУЧЕВИ
Мој пријатељ из детињства
Који живи на обали Костарике
Позива да му дођем у госте
На неколико недеља
Каже: Oткада су срушене близнакиње
Никада толико јефтиних летова
(Чека ме барска столица
И флаша чилеанског вина LasMulas).
Само пожури, пожури!
Каже ми он
Близу је рецесија, а онда
Морамо све испочетка
Хоћу, хоћу!
Одговарам ја
Само да пронађем
Кључеве од кавеза.
Nikolina Perić je rođena 1993. godine u Češkoj. Roditelji su joj iz Sarajeva. Sa 14 godina preselila se u Englesku, gde je završila srednju školu, osnovne studije i masters (ekonomija i finansije na Oksfordu). Već pet godina radi u Češkoj, bavi se prodajom nekretnina. Piše kad god joj se za to ukaže prilika. Ovo je njena prva objavljena priča
POŠTA
Ima nečeg uznemirujućeg u toj ženi koja radi u mojoj pošti.
Uhvatim, tako, sebe kako u njoj tražim poznate crte svoje majke, ono kad krene da pretura nešto po kancelariji iza šaltera, i kako je celo telo boli kad god načini korak; kao stara, nepodmazana mašina, sva je zarđala. Dok je poredim sa svojom majkom, osećam kao da ih obe izdajem, kao da pravim kopiju opšte ideje o ženskoj patnji i onda još izmišljam neke žive delove kako bi sve izgledalo stvarno. A farsa je to, u stvari. Ali, kad bolje pogledam, kakve pa i jesu ostale prave uspomene na moju majku, te bešumne slike na kojima vidim kako se ona kreće, i plače, i smeje se, ali ipak je sve to samo slika jedne majke? Da li bih ja sad mogla pouzdano da tvrdim da je ona bila onakva kakvom je pamtim? I da je ta bolest njenog povijenog, tanušnog tela, posađenog kraj daske za peglanje, ta bolest koja ju je vukla ka zemlji, da se onako žalosno svija u samu sebe… Da li je to zaista bilo telo u kojem je ona boravila? Onako pogrbljena, s toliko nelagode što izvire iz tih nakošenih linija, iz oteklih gležnjeva i labavog, izvijenog vrata… Istina, umelo je to telo da se ispravi, umelo je ono to u raznim situacijama, u banci, na primer, ili u čekaonici kod lekara, a u toj čekaonici je bivala divna, čitala bi ženske časopise u stanju potpune mlitavosti, kao da nizašta ne haje, ama, kao da je na plaži – opruži noge, odmara se, uživa, a stopala joj klize po linoleumu. Devojačka stopala, lepa i mala.
Kod kuće, međutim, u njenom lisičjem brlogu, to telo bi se neretko izmenilo, sasvim neočekivano, kad ga zapljusne plima neobjašnjivog gneva, kad ga, najednom ga preplavivši, dotuče drhtaj tuge. Ta kolebanja između hladne ljubavi (kad podigne one kandže da me pomiluje po glavi, kad mi se osmehuje s kuhinjskog prozora) i zavisti prožete osećanjem krivice (dok s nekom čudnovatom okrutnošću zapaža promene na mom telu koje se razvija, i bori se sa mnom za očevu naklonost) – meni su lično bile najgore, tu bi me duboko pogodilo osećanje da sam izdana, jer činilo se kao da je ona, zapravo, neiskrena kad je dobra prema meni, a jednako neiskrena i kad se prepusti ogorčenosti. Te njene zavisti stidela sam se i uzmicala od nje kao što sam, inače, uzmicala od mnogo čega: od njenog pića, od njenog jela, od fleka od paradajz-sosa na njenim laktovima i odeći, od njenih ranojutarnjih odlazaka u kupatilo.
Jeste bilo nečeg nastranog u njenom ponašanju dok bi čistila kuću i kuvala. Kako je, recimo, držala metlu, kad je gledam iz profila, a ona metlu osloni na bujne grudi; ili kad krene da uvlači usne – ličila bi tad na gmizavca – dok nas grdi i udara nam ćuške. I kako se osećala na znoj, i kako su joj na crni luk zaudarali prsti dok mi ih je gurala u ždrelo. Jedi, jedi, jedi. Oči joj nisu bile tužne, već ćudljive, i jedno bi se uvek suzilo dok se drugo širom otvara; na donjem kapku imala je modricu koja će joj ostati doveka. Moj otac je nije tukao, i ja sam se pitala da ne povređuje to ona (možda) samu sebe.
Ponekad bih, kad je pogledam, osetila kao da posmatram samu sebe u njoj i da sam tek tad, kad se od nje odvojim ne kao neko od nekoga, nego kao neko od nečijeg nekoga, u stanju da podnesem prizemne prizore koje je ona uvek bila spremna da priušti tako drsko, bez trunke osećanja krivice, do dna duše nesvesna koliko tim slikama nedostaje svega u svetlu fantazmagoričnih ideja o majčinstvu i detinjstvu koje sam nakupila što iz knjigâ, što iz kuća druge dece. A opet, nisam mogla reći da bih želela neku drugačiju majku, nisam i ne mogu reći da nisam na nju neprestano mislila, na tu posvećenost, na predanost svrsi i smislu, na njenu tugu koja je meni, kao detetu, bila tajanstvena, ali u kojoj sad prepoznajem posledicu onoga što se desi kad se neko nađe u jednoj izmenjenoj verziji života, gde su mu snovi ućutkani, gde protok vremena i činjenica da si roditelj ne pobuđuju nikakav poriv za razmišljanjem, da misliš o nekome, već teraju čoveka da sve to pretvori u nešto, bilo šta, pa ih tako on pretvara prvo u izvor gorčine a, kako godine odmiču, u tugu. Tugu koja je izrasla u nešto tako opipljivo da bi, ispadne li iz tela moje majke, od nje ostao samo prah i ništa više.
Kad je ostarila, počela je da plače. Uvek je plakala, taj šljunak na njenim kapcima neprestano je drhturio. Često je odlazila u parkove gde su dovodili malu decu, i tamo bi dugo, dugo sedela na klupi i gledala u nebo. Tad već od one stare nje ne beše ostalo ništa, a jedini deo tela koji je uredno održavala bili su nokti. Mazala ih je tamnoplavim lakom.
„Haj mi skuvaj kafu“, kaže žena iz pošte.
Pravim joj kafu, donosim joj je na sto dok ona, duboko zamišljena, grebe noktom lutrijski listić. Čaša s jogurtom, već natrula banana i slike njenih unučića osmehuju mi se iz ustalasanog mora. I ona se osmehuje, menja se pomalo, poprima njeno obličje.
Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.
“Mera grešnosti sporna je Bogu“
“Beati, quorum tecta sunt peccata.“ (Blaženi su oni, čiji se gresi ne znaju)
TOMAS MAN- DER ERWÄHLTE – IZABRANIK
Nezaboravna, i, da odmah napomenem u uvodu, sadržajno veoma teška knjiga meni omiljenog nemačkog pisca godinama je ležala na polici, nekako nepravedno zaboravljena i skrajnuta , zagubljena u dugačkom i gotovo neprohodnom lavirintu raznovrsne literature, čekajući uporno na svoj red. Pogodan trenutak za čitanje došao je pre otprilike godinu i po dana, kada sam joj skoro čitava četiri dana posvetila, u stanju potpune zapanjenosti i užasa, koji je sve više rastao i obuzimao me kako su se stranice romana otvarale jedna za drugom, i ispredala se neverovatna jeziva priča o strašnom, neshvatljivom i neprirodnom grehu, počinjenom u atmosferi razbuktalih strasti i potpune pomračenosti uma, jedne mračne, zlokobne noći zauvek uronjene u nepovratnu dubinu vekova, kada je s mesta zločina, kobnog poprišta drame i tačke gde se rađa causa efficiens, prvi pokretač koji je uslovio vrtoglavo odvijanje krvavog klupka stravičnih događaja, počela ta žalosna i zloglasna istorija jedne vladarske porodice, uprkos prirodi što je šaljući znake upozorenja, odjekivala bolnim i uznemirujućim kricima. Životvornoj prirodi, natura naturans, sveobuhvatnoj i zadivljujućoj, nesrećni iskušenici đavola, vođeni silama tame i sudbinom zanavek prokleti, rastrzali su utrobu na komade, uništavajući njene osnovne zakone.
A zakoni prirode se moraju poštovati i slediti. Nije to propisana norma, već nešto što se prećutno podrazumeva i očekuje. Priroda je uredila osnovna pravila odnosa između bića, radi normalnog funkcionisanja raznovrsnog živog sveta, oni su od Boga dati, i greh je narušavati ih, bilo to svesno ili nesvesno. Opet, za ateiste i agnostike (poput mene), Bog je sama priroda i nedokučivi univerzum oko nas, kosmološka vizija sveta, gde svaka posledica ima svoj uzrok, koji je opet istovremeno posledica nekog drugog uzroka, do onog inicijalnog eficijentnog uzroka, već prethodno spomenutog, samo u izdvojenom, negativnom smislu, posve različitom od osnovnog značenja. Vratimo se sada , kao čovečanstvo koje posmatra i zaključuje, njegovoj izvornoj konotaciji. To je ponovo Bog, priroda ili pak nešto drugo, zavisno kako ga posmatramo i interpretiramo u svetlu naših ličnih uverenja. Međutim, da krenemo redom… Ova uzbudljiva i nesvakidašnja, grozna i surova, ali veličanstvena , i što me je posebno zapanjilo i zgrozilo i preokrenulo mi stomak, istinita povest koju nam pripoveda jedan sveštenik, Kliment Irac, ordinis divi benedicti, svetovnim imenom Morhold, koje naziva divljim i neznabožačkim (u skladu s nečistim željama koje opsedaju prečasnog Klimenta pod imenom Morholda, brižljivo zaklonjenim svetom odorom, i već se ovde vidi ubojita oštrica fine ironije koju Man provlači kroz čitav roman u vezi sa crkvom i njenim službenicima) počinje u trenutku kada glavni junak romana, ovenčan slavom, svečano ulazi kroz kapije Rima, večnog grada, la città eterna, grada neprolazne i nenadmašne slave, koja će se spominjati dok je sveta i veka. U prvim rečenicama ovog remek-dela svetske književnosti dolazi do izražaja tipičan Manov teško upleten jezik, bogat slikovitim i zvučnim metaforama, koje se nižu , posmatrajući vizuelno, pošto sam sinesteta, kao gusto poređani čvorovi, ili pak dok se osluškuje ritam i ton rečenice , poput tamnih, masivnih zvona od kovanog gvožđa. A zvona već na prvoj stranici dela neprekidnim brujanjem najavljuju dolazak Izabranika.
“ Bruje zvona, huje zvona supra urbem, iznad celoga grada, u zraku njegovome prepunom zvuka! Zvona, zvona, lelujaju se, ljuljaju, njišu i talasaju, klateći se o svojim gredama, u svojim zvonicima, stotinom se glasova glaseći, u metežu vavilonskome. I teško i brzo, i zvonko i muklo, i nema tu ni takta ni sazvučja, sva najednom zbore i u zbor svako svakome upada, pa i sama sebi: udare brenca i zabruje i ne daju vremena probuđenome metalu da se izbruji, no se već zanjihana vraćaju i bruje na suprotnom kraju, upadajući u vlastito brujanje, te dok još odjekuje : “In te, Domine, speravi“ , već odjekuje i “Beati, quorum tecta sunt peccata“, a u to se spliće zvonko cincilikanje sa manjih mesta, kao da sakristan udara u misno zvonce.
Sa visina zvoni i sa nizina, sa sedam presvetih mesta hodočašća i sa svih parohijskih crkava u sedam parohija pored dvaput povijenoga Tibra. Sa Aventina zvoni, sa Palatinskih svetinja i sa Svetog Jovana u Lateranu, zvoni više groba onoga koji drži ključeve, na Vatikanskom bregu, sa Santa Marije Mađore, u Forumu, u Domniki, u Kosmedinu i Trastevereu, sa Ara Čeli, svetoga Pavla iza bedema, svetoga Petra u verigama i sa doma Presvetoga krsta Jerusalimskog. Ali sa grobljanskih kapela, sa krovova bazilika i molionica po sokacima takođe zvoni. Ko da sva imena pomene i nazive nabroji? Kao što zazvuči kad vetar, kada čitava bura počne da protresa strune Eolove harfe i probudi se vasceli svet zvukova, i što je najudaljenije i što je najbliže, u žubornome svesazvučju, tako, no na tučani jezik prevedeno, biva sad u vazduhu što se prolama, pošto sve zvoni u slavu velikog svečanika i uzvišenoga ulaska.“
Čudesna je složena lepota Manovih rečenica i poruka koje se u njima skrivaju! Priznajem, da sam , ne znajući ništa o prošlosti i neverovatnom uzvišenju novoizabranog pape, koje se nikako drugačije ne može objasniti sem bezmernim Božanskim milosrđem, kojim Tvorac velikodušno obasipa svoje miljenike, darujući im neiscrpnu snagu za preobraženje i iskupljenje, barem tri do četiri puta čitala prvu stranicu, nastojeći da razjasnim mnoga zbunjujuća i umnogome protivrečna mesta. Naime, nije mi bilo razumljivo zašto svečana zvona bruje neskladno i zbrkano, presecajući jedno drugo, stotinom neuređenih, disharmoničnih zvukova, “u metežu vavilonskome“. Odavno znam da je vavilonska kula mesto nesklada, gde je Bog pomešao jezike kaznivši nezahvalno čovečanstvo zbog nesloge graditelja Vavilonske kule. Ali time mu je i učinio, istovremeno, veliku uslugu, jer se svet danas odlikuje brojnim raznovrsnim jezicima i šarolikim kulturama s posebnim specifičnostima i kulturnim spomenicima. No, bukvalno tumačenje ove fraze je već neka druga tema, koja se ne uklapa u krucijalni tok priče.
Vraćam se gore pomenutom metaforičnom značenju “meteža vavilonskog“ kao nesloge, nesaglasja ,mesta razdora i brojnih suprotstavljenosti, pomešanih zvukova zvona. Zar ne bi trebalo da zvona u čast dolaska najuzvišenijeg poglavara katoličkog sveta odzvanjaju silovitim, uzvišenim i skladnim, svečanim i dostojanstvenim zvukom, koji se sliveno i zvonko razleže s visina, kao najuznositija pesma neba i nebeskih sfera, što gromko odzvanja svesadržajnim kosmosom? Međutim, ne, ova je zvonjava nalik na buru što protresa harfu Eola, grčkog boga severnog vetra, i budi “vasceli svet zvukova“, a drevni antički helenski bog nije imao baš blagu narav, kada se razjari i raspomami, šalje nemilosrdne oluje i ledene vetrove što telo prožimaju sve do kostiju i ispunjavaju srce zebnjom. Stoga se postavlja pitanje: ko zapravo udara u zvona i proizvodi nesvakidašnju odu prispeću pape Gregorija u prestonicu katoličkog sveta, to zamršeno povesmo zvukova, tu neobjašnjivu lupu i tutnjavu, kao još jednu karakteristiku Manove jedva primetne ironije, kojom je protkana čitava ova priča? Priča o jednom papi, koji je zaista nekada živeo, i kome je Man, što je jedno od retkih razmimoilaženja realnosti i romana, podario znatno duži vek na stranicama svoje knjige nego što su mu Mojre dosudile u stvarnom životu.
Naime, kod Mana je dočekao devedeset godina, i bio upamćen kao mudar, dobrodušan i blagočestiv papa, mekog, toplog i sažaljivog srca. Papa koji je lako praštao grehe i nepočinstva, jer je i sam, ne sopstvenom voljom , već tužnom i okrutnom igrom sudbinskih niti, bio rođenjem obeležen i sav od greha sačinjen, i meso i kosti bili su mu potpuno satvoreni od greha. Od greha i krvavog zločina, koji čine samo oni “na najdubljem dnu pakla“.To duh ove komplikovane i strašne pripovesti udara u zvona.
Priči o neverovatnom usponu pape Gregorija , na koju ću se ponovo kasnije vratiti, prethodi jedna druga, započeta pre skoro šest decenija od trenutka njegovog stupanja na presto Svete Stolice, kada u zamku gospodara Grimalda, u području između Flandrije i Arteske (današnja Belgija, blizu granice s Francuskom, da tako odredim ovaj geografski prostor), na svet dolaze dva novorođenčeta, divne zlatne kose i bledog lica, Viligis i Sibila. Oni su vršnjaci, plemićka, gospodska deca, nežnih, mekanih ruku, predodređena za dug i srećan život, ispunjen uživanjem i radostima, joie de la cour, Žoadelakur , što na francuskom znači radost dvora. Nije potrebno ništa znati o njihovim roditeljima, sem da su izuzetno visokog roda i dostojanstva, pošto ih ne odgajaju oni, već, kako je to uobičajeno u svetu plemstva, vaspitači i guvernante, koji su takođe od otmenih pokoljenja. Kao najmlađi stanovnici zamka Belrapera, stalno maženi i zajedno podizani, sem kada je reč o poslovično muškim ili ženskim obavezama i zadacima koje svaki mladi gospodin i gospođica treba da nauče, prirodno su ovo dvoje upućeni jedno na drugo. A roditelji ove dece? Gde su ti kneževski parovi i da li su bitni u čitavoj istoriji? Izgleda da nisu, po svemu prethodno izrečenom i svim odlikama ceremonijala, pa ipak kao da njihovo odsustvo upućuje na sumorna predskazanja…
Vreme neumitno teče, časovnici se neprekidno tope i izlivaju i Viligis i Sibila, nerazdvojni, izrastaju u prelepu, zdravu decu od osam, a potom i od deset godina. Skoro svuda se drže zajedno, poput sasvim male dece koračaju držeći se za ruke, igraju se i slatko sanjare. A njihovi snovi su naivni, slatki i nevini, kao bezazlene maštarije živih , zemaljskih anđela. Sve deluje tako dražesno, izuzev nekih činjenica koje pobuđuju uznemirenost i potajna šaputanja, njih dvoje, neverovatno nalik jedno drugome, na čelu imaju belege u vidu mesečevog srpa, i jedinstvene, čudne, prodorne tamnoplave oči, što prouzrokuje sumnju da su posredi veštičja posla. Po dvoru se govori da su “rođeni iz smrti“ šta god to značilo. A njih dvoje samo žele da ostanu nežni i ljupki, i da poput anđela, nikada ne odrastu. Kamo sreće da zaista nisu odrasli, iako je to nemoguće!
Jedne turobne, tmurne noći, dok je sva priroda puna razdirućih jecaja i zastrašujućih zvukova, Viligis i Sibila, sada sedamnaestogodišnjaci, magnetnim sjajem svojih urokljivih očiju, privlače jedno drugo u vrtoglavoj pomami strasti i pomućenog uma, neposredno po smrti gospodara zamka. Dok leš kneza Grimalda leži na odru, nesahranjen, njih dvoje, protivno svim kodeksima i načelima pristojnosti, kao i obzirima prema pokojniku, čine stravičan greh u uzavrelom nemiru uskomešanih, prokletih duša, bestidno i pomamno se bacajući u postelju prožeti divljim strastima. Čitava priroda nastoji da pomogne ovim mladim nesrećnim besomučnicima, da ih opomene da su podlegli mračnim silama, upali u bezdan iz koga nema povratka, oglašavajući se strahovitim kricima opomene i beskrajne tuge. Man divno opisuje ovu groznu scenu, govoreći kako divlje životinje zavijaju u šumi i ćukovi žalno jauču na granama drveća, dok se ceo dvorac trese na uzdrhtalom tlu. Sve je uzalud, sile pakla su nadvladale.
Vraćam se osnovnom toku pripovedanja i nastojim da u ovom tekstu priču razvijem unazad, od trenutka ustoličenja pape Gregorija. Postavlja se pitanje kako je on dospeo do te veličanstvene titule. Ovo je magnovenje gde će Manova parabola o neobičnoj i neverovatnoj sudbini pape Gregorija zadobiti momenat oneobičavanja, dakle, jednu fantastičnu dimenziju.
Nakon smrti neimenovanog, dostojnog pape u Rimu dolazi do podeljenosti prestola. U dvema različitim palatama stoluju dvojica ravnopravnih papa, Simahus i Eulalije, i kako je očekivano, međusobno se ne podnose. Tu se u najboljem vidu očituje Manov kritički odnos prema crkvi, pošto u usta ove dvojice velikodostojnika stavlja najbestijalnije uvrede koje se mogu zamisliti. Zapravo, Man nije kritikovao veru u Boga, već samu crkvu, što će se ubrzo videti. No, sudbina je da i oni relativno brzo nestanu iz zemaljskih okvira i presto ostaje upražnjen. Očekivano je da se brzo i neodložno izabere novi papa.
Rimski senator, Sekst Anicije Prob i njegov prijatelj kardinal -prezviter Liberije (čudnog li imena koje asocira na potpunu slobodu, nedostupnu crkvenom licu, i evo opet ironičnog diskursa) istovremeno su usnili jedan neobičan san, s malom razlikom, ili im se ukazala istovetna vizija. Man ovo mesto namerno ostavlja maglovitim i neodređenim. U oba prikaza oni su ugledali belo, nevino jagnje koje govori ljudskim glasom i krvari iz slabina (Agnus Dei-jagnje Božije) , obaveštavajući ih da im je izabran novi papa po imenu Gregorije i objašnjavajući im gde se nalazi i kako da dođu do njega. Međutim, dok se jagnjetova krv u snu senatora pretvara u ruže, koje su ovaploćenje čiste i nepoljuljane vere, u kardinalovom snu taj preobražaj izostaje, čime Man hoće da pokaže kako kardinala više zanimaju slava i položaj negoli sama vera, dok senator veruje potpuno i iskreno, što će se kasnije zaista obelodaniti pri pronalaženju pape Gregorija u krajnje neobičnom obličju (što je metafora njegovog (neželjenog) sunovrata u same ponore greha). Papa Gregorije se već sedamnaest godina nalazi u Normandiji, na jednoj steni duboko porinutoj u jezero, noge privezane za lanac, gde ga je, po njegovoj sopstvenoj želji zatočio jedan ribar, kod koga je, iznuren i slomljen udarcima nemilostive sudbine, zatražio prenoćište. Oblik u kome nam se ukazuje je zbilja nesvakidašnji, jer se pod teretom strašnih grehova iz prošlosti, u brojnim lutanjima sunovratio na najniže dno morala, usled mnogobrojnih nesvesnih zlodela. Man njega predstavlja u vidu ništavne, minijaturne životinje, nalik mišu, jer ga je breme strašnih sagrešenja, dodato prokazanosti od same prirode i prokletstvu rođenja, unizilo na nivo najneznatnijeg bića. Forma u kojoj se on pojavljuje posle sedamnaestogodišnjeg iskupljenja svih užasa za koje je bio predodređen, predočava metaforičnu sliku njegovih mnogobrojnih grehova. Ipak, predodređen je od Boga da u potonjem životu bude ovenčan neprolaznom slavom. Naoko deluje da se ni ne može osloboditi, jer je vezan teškim lancem bez ključa koji je davno izgubljen. Međutim, njegov nekadašnji domaćin , ribar , pronalazi taj ključ u utrobi ribe, koju je ulovio da počasti goste, a to su upravo senator i kardinal-prezviter, koji su svratili da se raspitaju o papi. Ovde se Man koristi hrišćanskom simbolikom, riba, ichtios, služi da Isus nahrani gladne, kao izraz milosti, a i sama je riba, kao što znamo, simbol Isusa Hrista, dok ključ predstavlja oslobođenje i otvaranje nebeskih dveri za budućeg papu, jedan predstupanj pre nego što će mu uručiti stvarni ključ papinske moći. Et tibi davo claves regni coelorum. Rekla bih da prvi ključ simbolizuje oproštenje od grehova, pošto će papa u ovoj paraboli ubrzo potom poprimiti stvarno obličje (alegorija preobražaja), dok onaj stvarni ključ papinske moći uručen Gregoriju predstavlja njegovo uzvišenje do položaja nebeskog opunomoćenika na zemlji. Interesantno je da mu je jedina hrana tokom zatočeništva bila zemlja natopljena vodom, i tako Man pokazuje važnu ulogu zemlje, terra nostra, kao praroditeljke koja hrani svoje potomke. Ovde navodim važnu činjenicu da kardinal- prezviter Liberije, kako je nagovešteno samom vizijom, nije poverovao u Izabranika, videvši ga u animalnom obličju, dok Sekst Anicije Prob nije uzmakao pred iskušenjem, posedujući čvrstu i suštinsku veru u Boga, i ovo je način na koji Man nedvosmisleno iskazuje stav prema crkvi.
Liberije ne veruje čak ni kada Gregorije, u nedostojnom obličju, pokazuje svoju neospornu učenost. Koliko se pažnje u crkvi posvećuje formi, a ne samoj suštini, kao da posredno veli Tomas Man !
Pređašnji život pape Gregorija nije ni najmanje nalikovao njegovoj kasnijoj neizmernoj slavi. Kao što je pre rečeno, on je posve sačinjen od greha, i meso i kosti su mu sagrađeni materijom greha. Njegova majka je pre samog rođenja sina sanjala zmaja kako joj raskida utrobu u neizmernim bolovima, da bi odleteo i vratio se , kako bi se ponovo uvukao u njenu utrobu. Ova čudna i neobjašnjiva alegorija će se obistiniti na jedan začuđujući način, nakon što majka mora da se otarasi svog sina, jer su njihove sudbine unapred determinisane, ćudljivom igrom zvezda. Gregorije odrasta u jednoj seoskoj, ribarskoj porodici u Sent Danstenu (današnja Engleska, čini mi se) a lokalni sveštenik mu pruža izuzetno obrazovanje. On je čovek lišen imena, bez porekla i ikoga svoga na planeti Zemlji, čovek za koga nema mesta u svetu, čudno sazdan. Lokalni sveštenik mu daje svoje ime, Gregorije, ili Grigors po tamošnjem narečju. Veoma je lepe spoljašnjosti, izuzetne moći koncentracije u trenutku i s jednim specifičnim obeležjem. Kojim, neka ostane tajna. Pronicljiv je i oštrouman, veoma brzo uči i napreduje, najbolji je u svemu čega se prihvati. Međutim, jedan slučaj otkriće mu da je usvojeno dete, što ga isprva ražalosti, ali i ohrabruje, jer mu se čini da zaslužuje nešto više od zaparloženog života u učmalom ribarskom mestu. Obuzet je neizmernom željom za avanturama i čežnjom da pronađe svoje prave roditelje. Da li ih pronalazi ne zna se, ali zato će se, hrabro se otisnuvši u svet, upustiti u brojne avanture dostojne pravog mladog viteza i lutajući raznim zemljama, sresti svoju prvu , jedinu i istinsku ljubav i odbraniti njenu ugroženu čast. Međutim, u samoj pojavi te žene, znatno starije od njega, a ipak još mlade i poželjne, prekrasnog lica i blage, umilne naravi, ima nešto fatalno, kobno, a ipak ga privlači svom snagom lepote i opčinjavajuće pojave. Kasniji događaji, prouzrokovani vrtoglavom burom raspomamljenih strasti, koja lako daje plodove u nevreme, i nezadrživa brzina odigravanja događaja koja mu otkriva bezbrojne stravične tajne i užasne zločine, što se, pakosno se kezeći kroz usta đavola iz paklenog ognja, odmotavaju u jezivom i krvavom nizu, baciće budućeg Izabranika na samo dno neoprostivog i odvratnog greha što će usloviti da ga rimski poslanici zateknu u onom najnedostojnijem obličju, kako se šćućuren, skriva od lica sveta i beži od svakog šuma. Međutim, Bog, beskrajno dobar i beskrajno milostiv, pronaći će za njega, Gregorija, odbačeno i prokleto dete, za koje nema mesta među ljudskim rodom, mesto najuzvišenijeg Božjeg zastupnika, odakle će u svom dugom i mirnom životu, deliti pravdu Božiju na zemlji, pokazujući bezgraničnu dobrotu i plemenitost čak i prema najokorelijim grešnicima, jer je mali svačiji, makar i najokrutniji greh prema njegovom, koji mu je oprošten jedino zahvaljujući dugom i strpljivom pokajanju.
Izuzetna knjiga, pravo remek-delo literature, čiji sam sadržaj jedva izdržala, tema je zaista teška i mučna do ivice podnošljivosti. Ali, vredi je pročitati, i svima bih je preporučila, uprkos užasnom sadržaju. Na kraju, još bih ukazala na neka zanimljiva mesta gde pisac,opet s elegantnom ironijom, preispituje osobine svog glavnog junaka, već u neprikosnovenom položaju pape. Da li je Gregorije zaista, poput antičkih junaka iz drevne helenske mitologije, nesvesno počinio strašan greh ili ga je podsvesno bio svestan, pa ga to ipak nije omelo u nedoličnostima. Ili ga je tome vodila njegova neprirodna krv, ili je , pod dejstvom đavola, želeo da ga čini, uprkos svemu? Da li je, čak i kao papa, osećao tragove žudnje? Za čim, tačnije za kim? I naposletku, da li je sve u životu neka nemilostiva igra slučaja ili pak i tada postoji izbor, a neki ljudi odbijaju da ga načine, možda iz gordosti, a ne pod dejstvom zlokobnih sila. Da li je Gregorija gordost odvela na dno pakla, a neočekivana i postojana skromnost i skrušenost ga uzdigla na neslućene visine? Man ova pitanja ostavlja otvorenima, da o njima razmišljamo, ali mislim da znam šta je bio njegov odgovor. I smatram da ga je u ovoj knjizi izrekao nedvosmisleno, premda diskretno i između redova. A i moj je zaključak, koji sam stekla čitajući knjigu, prilično sličan.
Жанр академског или професорског романа на енглеском језику постоји још од 19. вијека. До половине 20. вијека то су били непретенциозни романи забавног карактера. Пажњу књижевне критике и интелектуалне јавности привући ће први сатирични професорски романи. Њихови аутори, и сами универзитетски наставници, духовито су приказивали високо образовање новог доба. Тада су настали најпознатији романи академске сатире, или „кампус романи“, у којима се исмијавало наличје академског живота. Они су се појавили као реакција на реформе универзитета у Великој Британији и САД.
Будући да су најзначајнији писци овог жанра били и професори универзитета, њихова слика универзитетског живота била је сасвим поуздана јер је била утемељена на личном искуству. Да би сличност са стварним лицима и догађајима била случајна, радња њихових романа увијек се догађала на фиктивним универзитетима који су неодољиво подсјећали на стварне. Родоначелником жанра академске сатире сматра се Кингсли Ејмис (Kingsley Amis, 1922-1995), познати енглески писац друге половине двадесетог вијека. Постао је славан због романа Срећни Џим (1954), можда најпопуларнијег кампус романа. Ејмисов примјер убрзо ће слиједити и његов млађи колега Малколм Бредбери (Malcolm Bradbury, 1932-2000), потоњи угледни историчар књижевности и професор универзитета, а затим и теоретичар књижевности и професор универзитета Дејвид Лоџ (David Lodge, 1935).
Истовремено је и амерички професорски роман попримио сатиричну димензију. Академску сатиру педесетих година пишу Мери Макарти (Mary McCarthy, 1912-1989) и Владимир Набоков (1899-1977), а потом и многи други амерички писци. Од њиховог времена, овај сатиричнин жанр је био веома популаран у САД, а у новије вријеме појављују се нови хибридни жанрови, као што је академски комични хорор Џејмса Хајнса (James Hynes, 1955), такође универзитетског професора. Занимљив је и наслов његове збирке приповједака Објави или пропадни: Три приче страве и избора у звање и (Publish or Perish: Three Tales of Tenure and Terror, 1997).
Како је све почело?
Енглеска и америчка реформа универзитета убрзано се одвија у двадесетом вијеку, нарочито послије Другог свјетског рата. Америчка је почела нешто раније, у првим деценијама двадесетог вијека. Американци су од давнина образовање сматрали изузетно важним сегментом развоја друштва. Први досељеници, енглески пуританци, још у 17. вијеку уочавали су значај образовања јер су вјеровали да је неук ум био ђавоље пребивалиште, па је чувени Харвард, прва високошколска установа у Америци, основан давне 1636. године. Број универзитета се постепено повећавао освајањем запада, а када су исток и запад повезани жељезницом, оснивани су нови универзитети и колеџи широм САД. Већ тридесетих година прошлог вијека, са популарношћу психологије, кренуло се на стручно профилисање будућих кадрова, па су нови студенти имали све мање општег знања, а универзитети и колеџи су постајали нека врста занатских високих школа. Половином прошлог вијека хуманистичке науке су се још увијек изучавале на великом броју колеџа и један такав је описала Мери Макарти у роману Академов гај (TheGrovesofAcademe, 1952).
Мери Макарти (Wikipedia)
У поглављу романа под називом „Древна прошлост“ (“Ancient History”) Мери Макарти сликовито описује тадашње колеџе и универзитете, студенте и професоре. Колеџи попут фиктивног Џослина (Jocelyn College) из њеног романа оснивани су тридесетих година двадесетог вијека, а њихова сврха је била да помире екстреме „од модерног плеса до радничког покрета, или од Томе Аквинског до Дјуиевог децималног система“. Упркос овој амбициозној идеји, студенти се нису усавршавали ни у чему: од њих се очекивало да буду слободни, спонтани и да укључују студенте оба пола. Студенти су радили психо-тестове, вађена им је крв, мјерена лобања не би ли се открили њихови потенцијали. Курсеви су се кројили према индивидуалним потребама студената. Тако су колеџи постајали нека врста лабораторија, а студенти заморци. Експеримент није успио, а кривци су, уобичајено, били други. Колеџи су неуспјех њиховог експеримента приписивали ранијем образовању студената, средњој и основној школи. Чињеница је, каже Макартијева, да су студенти са тих колеџа били несамостални и слиједили су ауторитарну шему споља, и због тога су били лоши у струци, али савршени за политику и манипулацију.
С ове стране Атлантика реформа је започела пред крај Другог свјетског рата, када је Велика Британија била у великој кризи. Незапосленост је расла, а млади људи су се враћали из рата, исцрпљени и озлојеђени. Истовремено су прирастале и млађе генерације које нису знале куда даље. Због тога је влада Винстона Черчила у Закону о образовању (Act on Education) из 1944. године предвидјела оснивање што већег броја универзитета и колеџа широм Велике Британије. Незапослену омладину ваљало је склонити са улица, а студирање је требало да одгоди проблем запослења на неколике године. Међутим, убрзо се увидјело да то није било најсрећније рјешење. Нови универзитети су настајали у некадашњим индустријским градовима, у бившим фабрикама од препознатљиве британске црвене цигле па су зато и добили име „универзитети од црвене цигле“ (“red-brick universities”). Тај надимак ће убрзо попримити пејоративно значење и неће се односити само на зграде и насеља у којима су ницали нови храмови науке. Како су се факултети формирали веома брзо, истим темпом произвођен је и наставни кадар. Ту се појавио први озбиљан проблем: нови наставни кадар није дорастао задацима, па ни настава на младим универзитетима није ишла у најбољем смјеру. Други проблем били су незаинтересовани и збуњени студенти. Некадашњи академски елитизам замијењен је масовношћу и знатно сниженим критеријумима. Комбинација незрелих и неспремних професора и демотивисаних и незаинтересованих студената производила је низ необичних и комичних ситуација које су убрзо уочили и енглески романописци, и сами запослени на таквим и сличним универзитетима, претакали су сопствено универзитетско искуство у романескну фикцију. Као у свакој сатири, мане система, и мане протагониста посебно су освјетљаване. Тако су настајали незаборавни антијунаци, попут Џима Диксона (Jim Dixon, LuckyJim) и Хенрија Мулкахија (Henry Mulcahy, TheGrovesofAcademe).
Срећни Џим, како му завидим!
Сомерсет Мом (Wikipedia)
Када је 1949. године Кингсли Ејмис, тада лектор за енглески језик на Универзитету у Свонзију (University of Swansea), отишао у посјету свом пријатељу Филипу Ларкин (Philip Larkin, 1922-1985), тада запосленом у библиотеци Универзитета у Лестеруs, видио је несвакидашњи призор. Једног суботњег јутра Ларкин је морао да оде до колеџа и Ејмис му је правио друштво. Застали су да попију кафу у универзитетској зборници и Ејмис се осврнуо око себе неколико пута и рекао: ‘Господе, неко мора нешто учинити с овим. Није да је грозно – добро, јесте малчице; то је нешто необично и наизглед развијено, један потпуни облик постојања у који не може продријети нико споља, попут СС дивизија 1940, рекао бих. Направићу нешто од овога’.“ И направио је. Овај тренутак се обично наводи као тренутак рађања идеје о будућем академском роману Срећни Џим, али Кингсли Ејмис је и раније размишљао о сатиричној академској прози, па ће 1954. године објавити поменути роман, који се сматра првим енглеским романом академске сатире или „кампус романом“. Ејмис је уочио готово егзистенцијалистичку затвореност универзитетског свијета, који је, изгледа, био сам себи сврха. У тај свијет смјестио је свог главног јунака, Џима Диксона, будућег асистента на катедри за општу историју средњег вијека, припадника нове класе „пролетеријата са бијелим оковратником“, како је говорио познати енглески писац Сомерсет Мом (W. Sommerset Maugham, 1874-1965). Џим Диксон је био повратник из рата, осредњи студент, али је добио посао умјесто сјајног студента с Оксфорда, који је према Диксоновим ријечима „нашироко тупио о теорији рецепције“. Они који су Џима одабрали, нису ништа бољи од њега. Његов ментор професор Велч, представља типичног, неталентованог професора малограђанина, чији је интелектуални рјечник препун поштапалица и излизаних флоскула. Колегиница Маргарет Пил, са којом Џим започиње једну динамичну везу, неуротична је и нестабилна особа, која је покушала самоубиство након раскида са бившим колегом. У настави и односу према студентима Џим је био очекивано лош: долазио је неприпремљен на наставу, удварао се студенткињама и није знао да одговори на питања студената. Као што видимо, Џим се формално уклопио у такав академски миље веома лако, али ту није био срећан. Да би се млади колега Џим Диксон „окалио у академском свијету”, наложено му је да одржи предавање на тему „Срећна Енглеска“. Будући да је дошао на свечаност сасвим пијан, предавање је било потпуни фијаско, а уједно је и означило крај Џимове академске каријере. Међутим, у његовом животу, захваљујући низу срећних околности, оно је означило потпуни преокрет ка срећном завршетку. Богати покровитељ универзитета, ујак његове тадашње дјевојке, био је гост на свечаности и тврдио је да се никад у животу није тако исмијао и добро забавио, па је Џиму понудио савршен посао у складу са његовим компетенцијама: „Нешто попут личног секретара. Нема много кореспонденције, додуше. Млада колегиница уради већи дио посла. Углавном, ићи ћеш на састанке на које ја не могу.“ Тако је веселим кораком Џим напустио универзитет, а они који су остали, можда у себи понављају стихове једне старе народне пјесме, која се налази на почетку романа: „Срећни Џим, како му завидим, Срећни Џим, како му завидим.“
Будућност универзитета
Упркос хумору, сатирични кампус романи остављају горак укус у устима управо због тога што реалистично и убједљиво показују хаос универзитетске транзиције која још увијек траје. Готово да нема чланка или студије о академској сатири у којем се не помиње чувени одломак из приказа овог романа, објављеног 1955. у Божићном издању Сандеј Тајмса (Sunday Times). Сомерсет Мом је у приказу истакао да је господин Ејмис веома талентован и да је роман одличан, али да је тема забрињавајућа. Забринула га је будућност високог образовања коју ће кројити нови кадар. Описао их је на сљедећи начин:
„Они не иду на факултете да би постали културнији, него да би добили посао, а када га добију, забрљају. Немају манира, и жалосно је како су неспособни да се носе са било којoм друштвенoм неприликом. Њихова идеја славља јесте да оду у паб и попију шест кригли пива. Они су окрутни, злонамјерни, и завидни. Они ће писати анонимна писма како би малтретирали колегу додипломца и прислушкиваће телефонске разговоре који их се не тичу. Доброчинство, љубазност и великодушност су особине које они презиру. Они су олош. Они ће убрзо отићи са универзитета. Неки ће, без сумње, а можда и са олакшањем, потонути назад, у скромну класу из које су потекли; неки ће се одати пићу, неки криминалу и завршиће у затвору. Други ће постати директори школа и обликоваће младе, или ће постати новинари па ће обликовати јавно мњење. Неколицина ће стићи и до парламента, постаће министри и владаће земљом. Сматрам се срећним што то нећу доживјети.“
И заиста, Сомерсет Мом то није доживио, а питање сврхе универзитета данас је актуелније него икад. Можемо се запитати шта би рекао да је живио у наше вријеме у којем су ове дјечије универзитетске болести постале акутне, а можда и хроничне. И Кингсли Ејмис је својевремено упозоравао да ће „више значити горе“, а данас засигурно имамо „више“. У доба застрашујуће површности и квантификације, која се огледа у огромном броју високошколских установа и у још већем броју објављених публикација широм свијета, можда је прави тренутак да се присјетимо енглеске и америчке академске сатире и размислимо о неизвјесној будућности високог образовања.
Featured image: Lady Margaret Hall, Oxford (Wikipedia, CC BY-SA 3.0)
Марија Летић је рођена у Билећи 2. 4. 1976. године. Студије енглеског језика и књижевности и италијанског језика завршила је на Филозофском факултету у Никшићу 1999. године. Магистарски рад Сумрак свијести: трагање за идентитетом у романима Вирџиније Вулф одбранила је на Филозофском факултету у Бањалуци, 2006. године, а докторску дисертацију Англосаксонска култура у дјелима Борислава Пекића одбранила је на Филолошком факултету у Бањалуци 2012. године. На Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву ради од 2000. године на студијском програму за англистику. У звању је ванредног професора. Била је предавач по позиву на универзитетима у Поатјеу, Хаену и Прагу. Удата је и мајка је двоје дјеце. Живи и ради у Палама.
У издавачкој кући Пресинг недавно је објављена збирка новије руске поезије у избору и преводу Владимира Коларића. Избор који је Коларић направио утолико је интересантнији што представља поезију Руса који нису то и етничким пореклом. Овде преносимо неке од њих.
РИФАТ ГУМЕРОВАутопортрет бр. 1
Падала киша у јесење вече.
Падала, падала, а стајао ја.
А киша падала, чинило се вечно.
Раштимована, попут клавира...
Бринући се за своју судбу -
Птице на југу траже спас...
А на стубу, а на том стубу,
Врана се врти, ко ветроказ...
Аутопортрет бр. 2
Одевен немарно. И необријан.
Ко кактус и као јеж опасан.
Баксуз несносан -
Мада потежем као мазга...
А још и глас ми је шкрипав,
Ко столице нога
Од оних Иљфа и Петрова...
Под облаком јесењим од муке плав,
У јануарски дан запетљан -
Џеп ми је празан и не звечи...
Ал зато све од ритма јечи!
Зато се ближи и мој зенит!
И зато ћу, потпуно заслужено -
И ја постати знаменит.
Моја кућа
Прођи - зађи!
Заходећи - прођи...
Краставац
По првом снегу ходала је девојка.
А у сусрет јој - момак у раскопчаном
Капуту и и без капе.
- Добро си? - питао је девојку.
- Добро сам, - одговорила је она.
- Хоћеш краставац? - питао је момак.
- Хоћу, - одговорила је девојка.
Тада је он извукао из џепа
Свог капута - краставац.
Краставац је био зелен и са брадавицама.
Вероватно од хладноће...
Или...
Прелепа жена -
Фортуна -
Окренула је ка мени
Своју бујну задњицу...
А ја гледам
И никако да разумем:
Добро ли је то или лоше?
Дијалошки монолог
„Ја геније сам -
Игор Северјанин...“ -
Узвикну један песник на мах.
И скромно одћута задржавши дах
Други један песник -
Рифат Јужанин...
***
Пуцај
Из пушака
Свих калибара:
Од строгих јамбова до верлиброва!
Пази само
Да не пуцаш
По врапцима!
***
Данас радост, већ сутра беда.
А ја мислих да је засвагда,
Када писах љубљено име на снегу...
Растапао се снег - а остајала вода.
Село и град
Чистачи сипају со
На асфалт тротоара,
Као на црни хлеб...
А за њима иду
Снежнобеле овце
И лижу слани лед...
Јануар
Гугуче с голубицом голуб.
Па нек гугуче, кад му се хоће...
Очи моје прорубљују проруб
У леду твоје самоће...
Рифат Гумеров (1958) је руски песник и прозни писац из Узбекистана, један од најзначајнијих песника руског језика и једна од централних личности књижевности средњеазијских народа, о којима посебно брине издајући капитални алманах ARK, посвећен сакупљању, очувању и промоцији уметности народа овог богатог и инспиративног дела света.
За њега је литература откривење и усмереност ка Вечности, простор слободе и вере, у идеалном случају не тржница, него храм у ком можемо да се молимо: у књижевности је могуће остварити оно што је, иначе, у животу и љубави недостижно. Рифат Гумеров, популарни и магнетични Mr. R, у основи је метафизички бунтовник чија је једина религија – слобода.
ЖАНАР КУСАИНОВАЗаувек
У личном архиву једног човека видела сам дечију играчку направљену од средине хлеба.
Логорска играчка.
Направио ју је отац.
Предао сину.
Тридесетих година.
Отац ће те заувек волети.
Заувек
Заувек.
Чак и ако...
То је једино и последње што се сачувало.
Гладни човек је дуго жвакао, како би хлеб постао лепљив.
Гладан.
Умирући.
Није прогутао ни парченце.
Направио је маче.
Није имао чиме да обоји.
Послао је по некоме ко је излазио на слободу.
Држала сам га рукама.
Топло, мало, крхко.
Отац ће те волети заувек. Заувек.
У мом животу...
Мењају се времена, режими, владари.
А најважније, као и раније, остаје - загрлити дете, разговарати са пријатељем, погледати кроз прозор, пољубити вољеног човека.
А поред тога, остаје и сећање.
У мом животу је постојао човек, с којим сам у разговору провела свега неколико сати, а касније смо се само чули телефоном.
Затим је тај човек умро.
А ја и даље живим од тих разговора.
Тако је устројен живот, оно главно добијамо бесплатно, али нико не зна како то сачувати и где то може да се набави.
Жанар Кусаинова (1971) је савремена руска прозна и драмска списатељица, филмска и телевизијска сценаристкиња казахстанског порекла. На српски је у часопису „Мостови“ преведена њена драма Птица у џепу (превео Новица Антић), а на Драмском програму Радио Београда изведена је и у часопису „Руски алманах“ објављена њена радио драма Мама Пенелопа и син њен козлоноги Пан, једно од истинских ремек-дела савремене драмске литературе.
АМИНАТ АБДУРАШИДОВА
***
С вечери снег отопи се па васкрсну,
Кристална киша тек заврши песму,
А нову песму, једнако чудесну
Запојаше пахуље, праву небесну.
Ковитла снег, а у сумрачној даљи
Не сни мој друг и чудо чека, у печали.
О другој ми смо мелодији сневали
Ал’ једно другом не бесмо је спевали...
Аминат Абдурашидова (1962) је песникиња из Дагестана, која пише на дагестанском и руском језику. Завршила је филологију у Дагестану и новинарство на Московском државном универзитету. Била је уредница часописа „Дагестански комсомолац“, предавач на Философском факултету Дагестанског државног универзитета, председница је Удружења стваралачке и научне интелигенције „Извор“. Поезију објављује од раног детињства и аутор је више књига, попут Ја и ти, Извор, Дуга, добитница награде „Бели ждралови“.
Називајући је „неукротива Аминат“, Сергеј Соколкин за њу каже да је „једна од најбољих, најособенијих и најдубљих песника данашњег Кавказа, са својом сопственом темом, својом вером, својим особеним погледом на свет“, истовремено „дубок и проницљив лиричар и песник-трибун, попут Мајаковског“.
Песма је преведена са руског језика, према преводу са дагестанског на руски Јевгенија Подакова, одобреном од стране ауторке.
БЕЈБИТ АХМЕДИЈЕВ
***
И нежна светлост зоре ране
Ношена зраком случајним
Пада на груду земље родне
Трепетом плашним и печалним.
Стојим у ноћи. Душом тугујем
Пун предосећања чудних
Јер ко да и даље путујем
У пратњи звука печалних.
Бејбит Ахмедијев (1961) је песник, прозни писац и пиблициста из Казахстана. Познатија дела су му роман Инстинкт самоодржања: из живота одбеглих зечева, збирка приповедака Наша мања браћа: приче о животињама и повест Мој рат. Завршио је Педагошки институт при Филолошком факутету у Семипалатинску и ради као наставник. Писао је и под псеудонимом Глеб Тригорин.
За себе каже да није „свесно и циљано желео да постане писац“, већ да „сваки човек у свом животу жели да оствари и открије свој духовни, стваралачки потенцијал“.
ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.
РУСКЕ ТЕМЕ Зорислава Паунковића (Балкански књижевни гласник, 2015)
КЊИГА ЗА РАДНИ СТО
Сви они који књиге воле, који их поседују, па чак и они који их читају, сложиће се да се књиге могу разврстати на многобројне категорије. Постоје такозване лепе књиге: то су оне које стоје на доњој полици, које имају тврд повез и гладак папир као што су књиге о Софији Лорен, о култури становања на грчким острвима или о неким лепим земљама и далеким пределима, о Азербејџану, Мајорци, Јапану… Постоје и глупе књиге за које су нам професори говорили “није глупа док се не докаже”. Постоје и оне са којима заиста не знате шта ћете, па њима подглавите креветац да дете ноћу не штуца. Постоје, наравно, и оне које вам промене живот, после којих више не мислите исто. И такве које су приручне, за које се често латите и које вас воде даље, даље, даље, које вам пружају увид у нешто лепо, нешто ново, нешто важно. Књига о којој ће овде бити речи спада у ову последњу категорију – категорију коју ћемо назвати књига за радни сто.
Руске теме Зорислава Паунковића заузеће мало физичког простора поред тастатуре или узглавља сваког љубитеља руске књижевности. У питању је скуп текстова које је Паунковић написао за домаћу штампу током деведесетих и двехиљадитих година, а који тематски обухвата савремену руску књижевност. У ствари, савремена руска књижевност није баш најтачнија одредница којом се садржај овог прегледа може описати. Недуго после пада последњег шефа комунистичке партије у СССР-у, Горбачова, у руској књижевности почео је процес интеграције три књижевна тока која су до тад била раздвојена. Током деведесетих и двехиљадитих година у јединствену руску књижевност слиле су се званична социјалистичка књижевност, затим богата, жилава и дуго непризната продукција самиздата, али и књижевност тамиздата (дисидентска књижевност). Спајање та три тока условило је објављивање и прештампавање рукописа оних аутора који су током социјализма остварили значајан утицај у алтернативним уметничким круговима Совјетског Света. Уз то је ишло и њихово превредновање у оквирима руске културе, у складу са политичким променама у чијем се центру налазила дезинтеграција СССР-а, односно рађање Руске Федерације. Руске теме представљају поглед српског русисте и преводиоца на савремени процес новог вредновања свих токова руске књижевности, што обухвата књижевност три века – деветнаестог, двадесетог и двадесетпрвог, односно златног, сребрног и бронзаног доба руске књижевности.
Зорислав Паунковић
Ако је централна тема књиге руска књижевност, зашто се онда књига зове Руске теме? О руској књижевности није могуће писати, а да се, истовремено, бар посредно, не каже нешто и о руској (некада совјетској) идеологији, политици или историји. Осим тога, наслов ове књиге уједно је и омаж који је аутор дао свом професору русистике, Миливоју: ”то су руске теме!” (ускликнуо је нечим узнемирени професор читајући Зорислављеве текстове о руској књижевној сцени). У сплету та два фактора – да се о књижевности не може говорити без ширег осврта на културу и потребе да се на неки начин одужи ономе ко га је током школовања усмеравао – настао је прилично интригантан, отмен и кокетан наслов књиге Руске теме.
Професор Миливоје Јовановић и Зорислав Паунковић, фотографисала Корнелија Ичин
Но, у усклику “то су руске теме!” има и нечег помало симптоматичног, индикативног, знаковитог. Писати о руској књижевности је једно, али како писати о руској књижевности, а не склизунути у, знате већ – руске теме? То је друго питање са којим се Зорислав успешно бори у овом делу лимитрофа, на терену домаће штампе, у оквиру које је писање о Русији (макар било и само о руској књижевности), увек помало несигуран терен. Па ипак, Руске теме не само да су знак Зорислављевог истрајавања на пољу сопственог и интересовања једног дела домаће читалачке публике, већ су и својеврстан одраз динамике руског језичког света и, најважније – наше рецепције и упућености у тамошња збивања. У том смислу, Руске теме нису само користан приручник, већ и нека врста извора о презентацији руске књижевности у српској култури (и у мањем обиму присуства српских тема код Руса). Слуха за објављивање ове важне књиге имао је Душан Гојков који је Паунковићеве текстове објединио и штампао у црној едицији Балканског књижевног гласника, те тако сукцесивно можемо пратити како је српска јавност кроз низ осврта на најважније наслове, издања, награде, догађаје, нова и важна имена савремене руске књижевности, репринте заборављених и поново откривених аутора била упознавана и упућивана у свет руске културе.
И чега има у Руским темама?
Чега нема…
Књигу отвара текст о Солжењицину којем се аутор, на захтев редакција дневних листова у којима је објављивао, враћао више пута. Но, Солжењицин и јесте емблематичан карактер не само оног процеса сливања дисидентског тока књижевности у општи књижевни оквир руске књижевности, него и превредновања његовог дела из дисидентског у значајног националног аутора. Паунковић указује на чињеницу да је Солжењициново дело утицало на сам ток историје и да је, самим тим, тако утицајан аутор морао бити капитализован у накнадној стратегији руске културе. Уосталом, Русија и јесте била баштиник и произвођач утопија, како у књижевности, тако и у историји, па зашто се онда и Солжењицин не би нашао у националном тиму мислилаца који су читаву своју књижевност и политички ангажман на Западу засновали на никада провереној претпоставци о постојању (политичке) слободе? Када је Паунковић 1992. године написао текст “Солжењицин данас” за Политикину рубрику Културни додатак, Солжењицин се спремао да дође у Русију; када га следећи пут буде поменуо, Солжењицин ће бити ћутљиви повратник из емиграције који живи у Русији. Трећи чланак посвећен Солжењицину обележава његову смрт 2008. године. Но, толика количина Солжењицина морала је добити и у руској књижевности и политци свог донекле-опонента, на пример, у лику и делу Варлама Шаламова који је, као и Солжењицин, имао двоструко и вишегодишње искуство у совјетским логорима и који је понекад бивао представљан као “најзначајнији логорски писац у Русији” (Валериј Јесипов). Шаламов и Јесипов Солжењицина доживљавају као великог манипулатора логорском тематиком. Њихово неслагање најинтригантније је у домену броја страдалих у Гулагу јер Шаламов и Јесипов сматрају да је број од 66.7 милиона страдалих у совјетском репресивном систему десетоструко увећан, те да је функција таквог претеривања била подлога за проглашавање СССР-а “империјом зла” у западном јавном мњењу током Хладног рата. Превредновање и обрачуни у руској књижевности обавезује и историчаре на ревалоризацију и нова истраживања репресивних система, а једно од таквих дела могло би бити Непознати СССР. Сукоби народа и власти (1953-1985), Владимира Александровича Козлова (УДИ, Београд 2007).
Гајт Газданов
Када је већ реч о дисидентима, у Руским темама простор је посвећен још једном значајном писцу, Гајту Газданову, Осетину по пореклу, рођеном у Петербургу, емигранту који је као таксиста у Паризу написао девет романа и четрдесетак приповедака, радећи успут и за америчку радио станицу Слобода. У Русији је 2003. године била обележена стогодишњица његовог рођења, а Србија се, захваљујући преводима Душка Паунковића који је деведесетих година превео његова четири романа, нашла у авангарди светског процеса промоције Газдановљевих дела. Рецепција његових књига код нас била је необично снажна (Горан Марковић је желео да сними филм по роману “Буђење”, а Ласло Блашковић га је увео у свој роман “Мртва природа са сатом”). Поред Газданова, Паунковић бележи и сливање поезије емигранткиње Ане Горенко у општи ток руске књижевности. Пореклом из молдавске провинције, Горенко је рану младост провела у Петербургу, а потом је емигрирала у Израел. Писала је на руском језику, била је формирана руском културом и била је жељна повратка у Петербург, али је у двадесетседмој години умрла је од предозирања. Дотле је успела да напише невелик опус у којем се преплићу питања идентитета, психоделија, најважнији трендови светске поезије, живот на улици, неки облик булимије и руски језик. Горенко нам је представљена као уклета песникиња.
Леон Богданов
Код нас се ретко говори и пише о везама које су красиле однос руске књижевности и ликовне уметности, а које нису биле карактеристичне само за савремену руску културу, већ дуго живе и протежу се кроз три века руског стваралаштва. Један од представника таквих укрштаја био је Михаил Гробман, сликар, песник, прозни писац, мемоариста, колекционар, аутор дневника чији садржај бележи свакодневицу његове породице између 1963. и 1971. године. Управо таква позиција колекционара и уметника, Гробману је омогућавала интезивну комуникацију у оквиру руског културног миљеа, што је приказано из приватног ракурса у низу бележака о сусретима, разговорима, кућним свађама, исхрани, кућним љубимцима и којечему другом. Осим Гробмана, љубитељима дневничке литературе која стилски надилази сувопарно бележење догађаја, вреди скренути пажњу на једнако необичног и свестраног ствараоца, Леона Богданова. Књижевник и сликар Богданов, написао је необично дело у виду дневничких бележака које носе назив Записи о пијењу чаја и земљотресима,а који се у хронолошком смислу надовезују на период о којем је писао Гробман. Богдановљеве белешке преносе нам импулсе петербуршке периферије и уметничког андерграунда из периода перестројке и уводе у “празно поље” или вакуум који се на руској званичној и незваничној уметничкој сцени све снажније осећао са постепеном дезинтеграцијом СССР-а. Овој групи аутора припадају и такозване Мићке, најпре уметничка група, а потом и читав уметнички правац који је обележио крај двадесетог века у руској култури. Мићке карактерише посебна лексика и начин понашања, специфични хумор, добронамерност и топлина, у ликовном изразу надовезују се на руски народни цртеж лубок, а у књижевности и у понашању негују симпатични тип мангупа који је, како Паунковић примећује, уз свеца, можда и најомиљенији тип у руској књижевности. Мићке су излагале своја дела у Београду, у Руском дому, али је изложба била слабо посећена.
Татјана Владимировна Цивјан
Поред вести из чисто књижевног и ликовног света уметности, домаћа публика је кроз Паунковићево писање спорадично (али на кључним местима) била обавештавана и оним доменима који су се тицали научног стваралаштва. Пишући о балканској русистици, аутор текст започиње речима “прошло је непуних десет година од настанка светске мреже World Wide Web“ што нас истовремено насмејава и зачуђује: зар нисмо одувек живели са овим интернетом?! Но, десет година било је довољно да се развије први академски русистички портал на Балакану “Балканска русистика”. Портал корисницима пружа увид у анализе, дискусије, реферате, дисертације, истраживања, конференције, прегледе, пројекте, часописе, приказе и нова издања из домена русистике. За историчаре посебно занимљива може бити збирка текстова руских путописаца који су о Србима и Србији писали између 1860. и 1914. године, обједињених под насловом “Руси о Србији и Србима”. Књига на око 700 страна доноси необична запажања о нашој свакодневици из перспективе руских уметника, писаца, лекара, војника, дипломата и других случајних и намерних путника. Осим тога, у Русији се од седамдесетих година, при Институту за славистику и балканистику Руске академије наука и уметности развија школа балканистике, заснована на основама руског структурализма. Паунковић издваја радове Татјане Владимировне Цивјан која је своје закључке о јединствености балканског простора (балкански модел света) засновала на четрдесетогодишњим истраживањима балканских језика и балканске културе. Цивјан балканској култури приступа као јединственој и различитој од других култура и трага за основама које балкански модел света чини јединственом целином, другачијом од осталих. Изучавајући посебно феномене кретања и пута, Цивјан “балкански макроконтекст” доживљава као треперећи. Уз поменута истраживања Татјане Цивјан, није на одмет знати да је велика руска издавачка кућа “Алетеја” покренула едицију Bibliotheca Serbica у оквиру које су штампане књиге посвећене српским темама, а међу њима је и књига М. В. Белова На изворима српске националне идеологије. Механизми формирања и специфичност развоја (крај XVIII – средина тридестих година XIX века). Према Белову српска специфичност је у томе што идеологија српске нације настаје пре саме нације.
Олег Шишкин
А сад мало белетристика! У Русији живи, ради и својим делима повремено успева да испровоцира јавност драмски писац Олег Шишкин (задатак сваког драматурга је да одабере тему и направи врсну драму!). Тако од овог аутора можемо читати неколико веома интригантних књига: Битка за Хималаје истражује живот сликара Николаја Рериха, творца специфичног религијског учења, академика и члана удружења “Свет уметности”, али и окултисте, што по себи не би била интересантна чињеница да Шишкин не пише и о Рериховој сарадњи са окултним струјама које су постојале у совјетској тајној служби двадесетих година прошлог века. Уз то, Рерих је на Тибет путовао не само да би се упознао са тајним знањем старих цивилизација, већ да би својом мисијом на Тибету остварио политички и геостратешки утицај у име Совјетског Савеза. Друга књига овог аутора за тему има Распућина, а главна интрига односи се на тезу да је енглеска обавештајна служба била заинтереована за његову смрт, те да је била и директни извршилац његовог убиства. Посебно занимљиву и, рекло би се, актуелну тему обрадио је у књизи Црвени Франкештајн која говори о научним експериментима из двадесетих година прошлог века, односно о покушајима совјетске науке да укрсти мајмуна и човека у циљу продужавања људског века. На пројекту је у СССР-у, у Француској и у Африци радио следбеник Ивана Павлова, совјетски научник И. И. Иванов. Књига је, како Паунковић каже – прожета снажним еколошким патосом. Ако вас је начас обузео страх од непријатне помисли да нисмо упознати са исходима експеримента, будите без бриге: да је експеримент успео, утописти из Гугла не би настављали да раде на пројекту продужења људског века. Позитивистички амбијент ондашњих идеја и експеримената са савременим сличним настојањима повезује и душебрижан (и истовремено контрадикторан) однос према екологији. Другим речима, мора бити да се у позадини политичке агенде Зелених, одигравају слични непристојни позитивистички експерименти.
Марусја Климова
Добро, добро, ако је било много ужаса, фантастике, политичке некоректности и позитивизма у оквиру Шишкинове белетристике, опустите се, ту је блок руског феминизма за вас! За почетак: две женске биографије! Једна о необичној дворској дами, Александри Осиповној Смирновој-Росети, пријатељици Пушкина, Гогоља и Љермонтова за коју Зорислав каже: “сама није писала (…) деловала је као инспирација писаца и уметника и као њихов заштитник”. Друга биографија је Соњечкина (Софија Јевгењевна Холидеј), односно биографија чувене глумице и ученице Станиславског, пријатељице и љубавнице песникиње Цветајеве која јој је посветила и повест Повест о Соњечки. Али у биографијама ових дама још нема правог феминизма. Женске студије су и у Русији од половине осамдесетих доживеле буран и нагли развој, а једно од најрепрезентативнијих дела из те области могла би бити књига Ирине Жерепкине Страст. Женско тело и женска сексуалност у Русији из 2001. године којом је, како сама ауторка у сасвим прикладном духу констатује, начињен покушај “легализације женске културе у Русији”. Кључни појам овог истраживања је “женско уживање” које се у оквирима патријархалног обрасца доживљава и тумачи као – вишак. Коме вишак? Жерепкина је на примерима структуре страсти посматрала сложен однос између механизма традиционалне културе и женске пожуде. Већ и сам приступ познатим женама из културног миљења 19. и 20. века са аспекта сексуалности, представља занимљив и нов дискурс у оквиру женских студија, а пријатно је сазнање да је тираж књиге која се у оквиру женског питања бави уживањем (а не вечитим правом на рад!) у потпуности расподат. У Руским темама има још текстова који својим садржајем и профилом тангирају феминизам (или аутентичним приступом еманципацију сведоче) попут смелог дела Марусје Климове Лична историја књижевности. Позната у круговима петербуршке контракултуре и маргиналне сцене, Марусја са тих позиција указује на неке занимљиве релације вредне бележења чак и у приказима: откриће микросвета у физици одразило се и у књижевности, а ту тезу можете потврдити ако се упустите у читање писаца попут Добичина или Вагинова који у својим текстовима описују рањиву стварност микросветова (посебно Добичин у Граду Ен).
Уз белетристику и феминизам, неизоставно иду шпијунажа и ЦИА! Књига Вере Миљчине Русија и Француска: дипломате, књижевници, шпијуни распродата је одмах по објављивању 2004. године. Миљчина је истакнути руски преводилац са француског језика, филолог-компаратиста, која је свој метод истраживања засновала на грађи Александра Ивановича Тургењева, човека са изузетним кругом познанстава и интересовања који је значајан део свог живота провео у иностранству и о томе оставио огромно епистоларно наслеђе. За потребе руске владе радио је у страним архивима у којима је сакупљао историјску грађу о руској прошлости на основу које је писао и руску историју, а један од резултата његовог деловања је и репринт књиге Русија пре сто година о историји руског двора у осамнаестом веку. Многи подаци из Миљчинине књиге доносе неочекиване спознаје и коригују познате представе о деветнаестовековној Русији. Ако у њеним делима љубопитљиви читалац не пронађе довољно шпијунаже и заплета, своју страст може надокнадити читањем чланка о предавању унука славног писца, Ивана Толстоја, који је на педесетогодишњицу објављивања Пастернаковог романа Доктор Живаго заталасао руску јавност реконструкцијом приче о објављивању романа на западу и улози ЦИА-е у томе.
Шта даље? Књижевност као трач! Анатолиј Најман приближио се у својим текстовима оној црти која књижевност дели од оговарања и трача. Због тога је од блиског, али љутог, пријатеља Михаила Мејлаха на Фрнакфуртском сајму књига – добио шамар. Најман је припадао петроградској песничкој групи коју су чинили Јосиф Бродски, Јевгениј Рејн и Дмитриј Бобишев – уметничка група коју је подржавала Ана Ахматова и која се због тога понекад назива “сирочићима Ахматове”. Да ли се и та имена налазе међу 350 библиографских јединица у енциклопедији Самиздат Лењинграда 1950-1990?
Рустам Рахматулин
У Руским темама има још много тога на шта вреди обратити пажњу, поред осталог и на књигу Две престонице или метафизика Москве Рустама Рахматулина, писца који је кроз есејистички приступ читаоцима открио провиденцијално порекло града Москве, поредећи га са Римом, Цариградом, Јерусалимом (заборавио је Београд да спомене!). Али зато постоји друга књига у којој је описан “руски Београд” у форми туристичког водича аутора Сергеја Тањина која се ослања на књигу нашег аутора и професора Мирослава Јовановића, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924 (у проширеном издању објављена и у Русији). Отуда Руски Београд представља својеврстан одраз и утицај српске науке на руско стваралаштво. Љубитељима драматургије посебно може бити занимљив Паунковићев интервју са драмском списатељицом Ксенијом Драгунском, која је током свог гостовања на београдском БИТЕФ-у скицирала основне трендове у савременој руској драми.
Даница Вукићевић
На крају, много се тога још може рећи о овом веома значајном прегледу руске културне сцене, издаваштва и књижевне традиције и аутору се могу упутити многа питања о новим преводима и његовим афинитетима, али најважније што би се о овој књизи могло рећи нека буде оно што је о Зориславу Паунковићу у Унутрашњем морунаписала Даница Вукићевић: Творац драгоцених увида веома широких ракурса.
Ана ГоренкоВарлам ШаламовГајт ГаздановЗорислав и Душко Паунковић / фото: Драшко ГаговићГогољТатјана Цивјан Мура БудбергХ. Велс, Максим Горки, Мура БудбергБела Крлежа и Ирина АлександерВадим ЦимбурскиЛав ТихомировМирослав ЈовановићКонстантин ЛеонтјевКсенија ДрагунскаАндреј ШемјакинПавел УтилинАлександар Грин
HRONO KUHINJA
Tako puno toga
a vremena tek malo.
Palačinka na šporetu gori
zbog par stihova
na brzinu pročitanih.
NEPRISTOJNOST
U knjizi drevne poezije
istekla kartica platna
služi mi za obeležavanje strana.
Blasfemija!
Povika hor.
IZVRNUTA TORTA
Miris vanile po kuhinji se širi,
trope priziva,
fantastične.
Fantazmogorične slike
Madagaskara, Reuniona
u mašti izgrađuje.
U kolonijaliste
da se odmetnu
Evropljane besramno zove.
MALLEUS MALEFICARUM
Pevam pevam
ceo dan
vasceli dan danas
samo da zlo ne mislim
da ne mislim zlo
šta će biti
mrak kad padne
noć tišinu
kad nametne
veštičji kad
nastupi čas?
MJAU
mirnom ulicom kolica guram
dupla blizanačka
vreme je lepo
kesten tek procvetao miriše
uživamo deca/ja
ulica pusta
ipak u susret nam ide
čovek stariji
smeši se smešim se ja
bliznakinje ne
- spavaju
u prolazu čovek reče
kako si ih kô mačiće izbacila
smeši se i dalje smešim se ja
gledam svoje mačkice
- zaspale
pitam se
da l’ bi im bolje bilo da su mačori
ALAVA
Nezrele kruške su skuvane.
A gde su ale?
Gde su mi ale?
(Kruške se hlade!)
U mraku ormara,
skrivene,
kao prave ale.
O UKUSIMA
Onog trenutka kad je seo da piše
Flober je smatrao
da je granicu dobrog ukusa prešao.
U osnovi pisanja
smatrao je
želja za potvrđivanjem leži
a to je vulgarno.
Asketski je zato pisao
od ukrasa se
kao od mušica
branio.
I ja bih volela tako
ali jezik me često
u meandre odvede
svakovrsnom florom
bogate.
U ONTARIJU
za Alis Manro i Danicu Vukićević
nekada
u proleće
lomljenje leda na rekama
posmatrače je okupljalo
govorili su –
prizor opčinjava
sante su se lomile
- krupne
drobile se
sudarale
u stubove mostova
udarale
zvuci lomljenja
prolamali su se glasno
odjekivali dugo
Moraš da tragaš daleko, i duboko, i strasno,
Dok ne prihvatiš da ti nije jasno,
A nikada ni biti neće,
To dvojstvo usuda i pesnikove sreće,
Jer pesma drugačije ne doleće.
U jatu je nećeš prepoznati
Sa pticama ne putuje,
Među putnicima slepim se neće sakriti
Jer sa njima ne druguje.
Ona je samotnjak na splavu tvojih uzdaha,
Gura je mnoštvo tvojih kratkih izdaha,
Bori se za vazduh iz tvojih pluća,
Ne plete se od opalog pruća
Što možeš pokupiti odasvud okolo,
Smeje ti se izazivački, oholo,
I uzme ti sve, da i ne znaš da si dao
Gromadu duše što si imao.
Onda mirno otplovi bez tebe,
Ostavi te golog, ostavi da zebe
Tvoja snaga trošna još s početka,
Sasvim posustala do završetka.
I eto te na novoj stanici gde se opet čeka,
Opet je preobukla pesnika u običnog čoveka.
MNOGO, MNOGO PRE
Pusti me da budem pesnik po svome
Kom reči same dolaze,
Nisu one zaključano blago
Iza vrata neke magaze.
Zar da stojim i čekam ključara
Da otvori i kaže: ''Izvol'te, šta ste hteli?''
A ja: ''Molim Vas, tri četvrt kile reči''
Da otpatim što se nismo sreli.
Nemoj se rugati mom stihu kad izleti,
Zna često i mene da iznenadi,
Nemoj da mi se i reč moja sveti;
Već plaćam danak svojoj zabludi
Da bi te jedna mogla dotaći,
Od njih već kulu sazidah visoku,
Znam, ti ćeš me i bez mača saseći
I poslati u tugu duboku.
Da ćutim, kao miš u rupi što se širi,
Iz nje puca pogled, ne mora da gviri;
I sve je jasno, sve kao na dlanu,
Ja molim - oprosti, današnji danu!
Na tebi se samo, eto, slomilo,
Da spoznam baš danas, da mi bude teže,
Nisi ti kriv što nije se dogodilo,
To još mnogo, mnogo pre tebe seže.
Al' srešćemo se nas dvoje, jednom,
Kad takva nam pomisao na um ne bi pala,
Nije ovaj grad toliko veliki,
K'o što ni slučajnost nije tako mala.
SLIKA
O čemu misli kad ovako miruje,
Stoji sasvim budan, a kao da sanja,
U čije mu to nebo pogled uranja,
U čiji to svet, njegov proviruje.
Koliko mu je ljubavi u srce stalo,
Koliko je bola mor'o da odboli,
Koliko su ga puta mačevi boli;
Kad snaga dođe, sve je mizerno, malo.
On, Odisej - ljubav more što ga vuče,
Na krhkom, trošnom splavu dubine gazi,
Sunce teme peče, obraz samo mazi;
Ja se bojim da ga struja ne odvuče,
Daleko, u nekom nepoznatom pravcu,
Toliko da ne znam kako bih ga našla,
Kako bih se u tom bespregleđu snašla;
On sam za kormilom - ja nisam na pramcu.
A dok on brodi morem, ja kopno čuvam,
Tako je baš sve na svetu pokriveno,
Sve pogledam u mesec granje zapleteno,
U duši ja mu tajnu večeru kuvam,
Da kad najzad stigne to mu bude snaga,
Nagrada za teške pute što je proš'o,
Jer čim takne kopno, k'o da je već doš'o,
I ja već izlazim da mašem sa praga.
ŽIVOT MOJ
Ti me negde čekaš, al' ne širi ruke,
Ne znam kad ću stići,
Al' znam da te, sigurno, neću mimoići.
Vremena mi malo.
Eh, kada bi stalo!
Života je meni, obrni - okreni,
Par bura ostalo.
Započeti vezak ja odavno vezem,
U nedra ga guram, u šaci ga stežem,
Kad na sanak pođem, u maramu vežem,
Da se ne odmota - bila bi grehota.
S večeri ga položim u postelju meku,
Pa napola budna pipam po dušeku;
I sve molim nadu da mi ne odluta,
Da je san ne ščepa - da ga ne ukradu.
Gledam da nas jutro zajedno dočeka;
Tek drugu sam načela polovinu veka.
Žudnja za životom do neba mi seže,
Ja mu petlje hvatam - a one mi beže.
Kroz prste mi cure, i kroz kosu jure,
Ja bih da ih stignem - ali tad požure.
Zora moga dana drugačija biće,
Prepoznaću tebe u jutru što sviće.
A ti ćeš mi, mrko, reći čas,
I to će ostati između nas.
SUSRET
Mi se nikada nismo sreli,
A i zašto, kad se znamo;
Ti o tom ništa i ne znaš,
To sam ja tebe srela, samo.
Iznebuha, tvoj i moj se oblak mimoišli,
Tako što jedan drugom nisu prišli.
Moj se obradova kao dete
Kad ga nenadano srete,
Pa produži veselo, uz smešak,
Pri pomisli - kakav bi to bio tresak
Da je samo bliže prošao,
Da je samo na tren zastao,
Ovog drugog prepoznao.
Možda teret ne bi pao
I zemljicu uzdrmao,
Da je tmurni samo znao,
Da je bolje pogledao.
Ovako, produži, žuran,
Ledonosan i olujan,
Gnevom bojen, ljutnjom punjen,
Još koji mah, pa prepunjen,
Vrebajući pravo vreme
Da otrese svoje breme
I u pustoš sve pretvori,
Sebi pluća da otvori,
Da prodiše kao čovek -
Neće oblak biti dovek.
TESKOBA
Kiša samo što stade.
Ja žurim,
Tamo, visoko,
U prirečja neka,
U neko granje zapleteno,
U predvečerje smeteno,
Na vrhove drveća;
Ni sam ne znam kako ću,
Sve mi se čini zamršeno.
A možda i ne bude tako.
Ma, uspeću!
I dosad sam se ver'o po planinama snežnim,
Bio u opasnostima neizbežnim,
Bez opreme, goloruk.
Ja visinama težim,
Tamo se lakše bol podnese,
Redak ti vazduh teskobu iznese
Iz grudi,
Lako, k'o pero.
Vremena još imam da ti spustim dugu,
Ako je sada ne uzmeš,
Moraćeš da čekaš drugu,
A kiša ne znam opet kad će.
To možda potraje, ne zna se.
Važno je da stignem na vreme
Da uspavam ptice pre mraka.
One sad s pojila kreću
I važna je minuta svaka.
Već dugo, dugo me mole da pevam im svoju tugu;
Ja nemam priliku drugu.
Uzmi sad ovu dugu, i čekaj me!
Ne znam koliko dugo, ali čekaj!
Vratiću se ja u neko maglovito jutro
Ili suton pun dosade,
Rasterećen i veseo
Da pevam tebi, ljubavi moja.
Tesna mi ova koža za mene krojena,
A duša sa slobodom spojena
Vazda se grči, k'o ona da je telo,
Idem da nađem joj odelo.
Da mi stoji k'o saliveno,
Mesto konca spokojem šiveno.
Ako sad ostanem žalićemo oboje.
Ja nisam danas za tebe lep,
I da znaš da zbog toga patim.
Biću lepši,
O, koliko lepši kad se vratim!
Danas me razumi.
Moj nemir ništa dobro izroditi neće.
Moram da letim,
Već sam prizv'o krila.
A ti me čekaj, ljubavi moja,
Moja mila.
Sad žurim!
STREPNJA
Gledaš me k'o da poznali se nismo,
Kao da nisi pisala mi pismo
Da dođem,
Da te odvedem
Tamo, u moje zelene dvore.
Da pređem reke,
Da prođem gore,
Da mi se više nikad ne tužiš,
To lepo lice da ne ružiš,
Da te ne prevari
Pa da ostari.
Da ja, mlad, uz tebe ne bih ostao
I možda da te volim prestao,
Sumnja ti srce treperavo,
Žudno za zemljom zelenih kiša,
Tu otkucaje svoje da stiša.
Da mi ostaneš vesela,
Da te provedem kroz sto sela,
Da te svi vide,
Da mi zavide.
Gledaš me, jabuko
Što te još nisam brao,
A znaš da bih za tebe krao
Zelene peteljke s oblaka,
A ti od strepnje ne bi disala
Jer takva se ljubav nije pisala
Od nezaborava do večnosti,
Od koznakad - do ove mladosti,
Od zemlje starice do voćke mladice.
Daj da rasteramo jelene
Sa praga kuće zelene.
Preko praga da te prenesem,
I krunu da ti donesem;
Tu da mi stanuješ,
Pa da mi caruješ!
Јелена Вукановић рођена је 1995. године у Пећи. Живи у Младеновцу. Пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две збирке поезије: Логор и Чађави влак у смеху. Поезија јој је објављена у разним новинама и часописима.
NE RAZUMEM
Ja ne mogu da verujem da mi živimo na ovome
svetu, a da ne znamo kako smo nastali.
Veći me užas pred tim obuzima no pred smrću,
i kada god neko dete izađe iz utrobe tame
pomislim kako to ništa ne znači.
Moje oči nisu u toj utrobi
kao što nisu ni u meni.
Veći sam stranac sebi no što su mi strani drugi.
Kada vidim vevericu ili ježa zanemim od
užasa.
Ni obično pentranje, ni obične bodlje
ne razumem.
Razumela bih da najgnusnije umrem,
ali ovo življenje,
ovo veranje, i puzanje,
ne pojmim,
ne razumem.
DISKONTINUITET
Borim se za nove, komotnije
Grobove.
Ne moraš mi reći,
znam ja da
prokletstvo je
uvek želeti
Početke.
LIJANA
Ovako je to bilo:
Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u
korenje sveta.
Ja sam se otimala rastu.
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu: smrt…
Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne će godine biti bogomdane…
Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je
Vremenu…
Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.
Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se
popne.
KAŽU DA JE SPASITI SE LAKO
Osmehujem ti se u prolazu svetova,
veseli me tvoje mutno spasenje:
Kažeš: kažeš: Svakoga dana radi isto,
i pronađi sebi put, pronađi rešenje,
disciplinuj se i shvati smisao patnje;
Prolazim kroz tvoje pouzdane sheme,
i gle! Nema tu puta za mene!
Prepelica se obesila o moju istrajnost i zvezde
prolile krv o stenje,
a ti –
nudiš mi od porcelana spasenje!...
STRUKTURE DOMOVINE
Moto: Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato.
B. Petrović
Preko klisura rugovskih dolazila sam do mesta
nove nesreće.
Putem hvatala puževe i ptice jer šta ja znam o svome novom
staništu, divlja sam, pa sam divlja,
i kada god pokušaju da me obuku u somot haljine
i smeste u kakvu limunzinu ili tramvaj taštine
oguliću puževe i pticama odrezati kljunove.
Šta ja znam gde sam došla,
mene su ovde nanela iz bistrice
čudovišta,
Tako volšebna i iz drugog svetla rođena,
da ih i ne želim sa ove strane opisivati.
I ja tamo ne mogu da se vratim.
Puževi imaju kuću,
a ptice krila.
Turisti na izlazu iz klisure greju se u peći,
samo ja ne mogu.
PTICE
Vatra pucketa sa namerom da spali sve –
čega se dotakne.
Jata ptica u jutarnjim naletima
događaj veći znače od ljubavnih uzleta.
Vatra pucketa sa namerom da spali sve –
čega se dotakne.
Nepovratno odvajanje naših tela predstavlja
smrt za nauku.
U nedostatku predmeta,
jata ptica u jutarnjim naletima
posvedočiće tek o određenim ljubavima.
PADANJE
Uhode me ptice.
Ona kaže da me na nešto žele
podsetiti.
Da u snovima to jasno mogu videti.
Samo, neizostavno padnem.
I sećanje na let ne ostane već
trauma pada.
Voleo bih kada bi me te ptice
ponele na krilima,
ali one nikoga ne nose.
I mrve im iz kljunova ispadaju jer ništa ne može tuđim trudom
leteti.
I kiše,
i snegovi,
tužno ispadaju
iz vilice vode.
SENKE
Život je ostao, i ostaće –
u senci drveta
odsečenog
iako drvo više ne pravi tu senku.
Čovek krivo misli da svojim bićem ispunjava
predeo ovaj.
Na sličnom mestu će pasti
da bi napravio prostor za novu braću
pošto je premalo prostora
i nikakva božja kazna nije u pitanju.
Brat je jednostavno zamenjiv,
ali život uvek ostaje u senci prošlih
i senka odsečenog ili palog
otkriva nam našu vlastitu sudbinu
senke koja se nadvija nad životom ovim
neupitnim.
Тајана Потерјахин (1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег(Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду. Овом приликом преносимо део из њеног најновијег романа Неман, који представља трећи део Варошке легенде (Дерета, 2022).
НЕМАН
Каже се да мраз није јак ако пада снег, но та зима беше баш жестока, иако је сваког дана ромињала киша. Само је наставила од јесени, па се увукла у зидове и куће влага, са њом она студ што не штипа кожу, него се увлачи у кости, досадна, блатњава, сива. Жива болест. Кад зима окасни, не ваља, као ни грмљавина у недоба. Пасје време. Но опет је, у пејзажу отежалом од водурине, попут акварела по коме је лош мајстор одвише брљао, Чачак у великој долини змијолике Мораве под Јелицом, био леп. Али није ли свака стопа српске земље лепа, па и кад је блатњава, посебно оку човека који је се ужелео? Гроф Чедомиљ Мијатовић стигао је пред зграду окружног начелства баш кад се пљусак појачао. Мислио је да прошета мало кроз варош, али временске му прилике променише план.
Од сабајле су га чекали начелник, заменик му и председник општински. Знао је да ту делегацију неће моћи да избегне, иако је потегао чак из Београда, скративши своје кратко пропутовање, више из приватних него из државничких разлога. За Чачак је посета тако високе личности била велика ствар. Није хтео да им одузме такву атракцију а сем тога, разлог његовог доласка био је закључан баш у тој згради, па никакви тајни састанци нису могли да се организују мимо ње. У сваком случају, Пера Велимировић је добро рачунао. Можда би се оваква посета неког другог дипломате или књижевника могла сматрати неким значајним уступком и изузетком, али што се грофа Мијатовића тиче, било би веће чудо да се из такве догодовштине изузео. Ни вишечасовно клацкање на колима кроз каљугу и кишетину, густ распоред обавеза и ограничено време које има да проборави у Србији нису га навели да преиспита одлуку о овом путовању. Није му било до пустоловине. Пуко надраживање чула ради протурања времена одувек је сматрао идиотском занимацијом. Њега су заокупљала велика питања, и оно највеће. Није било града, села, цркве, куће, утрине, јаме у коју не би завирио да сазна више. Такав је човек.
У канцеларији начелника чекали су га Несторовић и прота Вићентије Поповић. Најистрајнији саучесник Максимов, у тој тихој завери чији је једини циљ био да се спасе живот једног невиног човека, у Чачку је био управо стари свештеник. Као носилац појаса, члан Великог духовног суда и Архијерејског сабора мало се више питао него чачански либерали који су покушавали исто што и краљевачки од како је Дамјан Узунски доспео у њихов притвор. И сам је Вићентије, за свога вакта, био либерал, али срећом ничу још понегде људи, премда ретко, којима странка не одузме очињи вид, образ и памет. Ту где он пресече мало ко би смео да наставља. Тако се учитељу посрећило да га узме у заштиту још један разборит и утицајан човек, који не калкулише шта би сам могао изгубити ако ће да сачува некоме главу. Но њега је гроф већ знао. Више га је интересовао срески начелник, апотекар који је одбио понуђено туторство и службу у Лондону.
Прота и Максим устадоше као да је ушао владика. Свагда је упечатак који је Чедомиљ Мијатовић остављао био вишезначан и дубок. Интелигентни раџунџија и пустињак, углађени дипломата и јуродивац, како би се могло бити начисто са човеком чије је лице тако савршено складно, држање краљевско, али нарав загонетна, покаткад мутна, колико и житије.
Руковаше се и с великим интересовањем загледаше један другоме лице. Максим је био сигуран да тако лепог мушкарца никада није срео. Искрсну му помисао да би можда Христос да није у младости распет, баш тако у позним годинама изгледао. Гроф је пробао да зачепрка испод лепоте, па се насмешио тако да из тог осмеха не може ништа да се прочита.
– Изгледа, Несторовићу, да су Ваша Србија и моја ипак једна те иста. – рекао је седајући, и даље осмехнут. Чак је и одевен био у маниру краља који скрива своје достојанство, али га покрети и интонација увелико одају.
Максим је разумео да га Чедомиљ прекорева, али није то прихватио са суревњивошћу. Не беше ни времена за неке велике приче. Гроф је хтео да види младића пре него што се код краља лично заложи за њега. Истина, утицај који је имао на Двору никад није био слабији, ни себе самог није успео да спасе нежељеног намештења али опет, постоје неке везе које су каткад јаче, некад тање, али се никад не кидају. Александар се не поузда у њега ни приближно колико му је веровао краљ Милан, али ипак зна да гроф не би никада издао династију. Зна да га је немогуће преварити, да не би молио за живот непријатеља државе и Обреновића. Баш зато, морао је лично да се увери у то да интервенише због човека који је заиста невин. И пре свега, који заиста може да говори с мртвима.
Киша је падала упорно, досадно, ситно, мртва јесен усред зиме. Дан потамнео као да се сунце угасило занавек, а нема ни облака који би га скривали, само бескрајна пустош бледог сивила. Чак је и ноћ наспрам таквог дана изгледала као тамна загонетка у којој ипак има некаквог живота. Ходник дуг колико је начелство, узан, само малени светларник на крају. Жандарм подиже петролејку, па гроф пође за њим. Ишчекати није могао да уђе у притвореникову собу. Момак откључа те га пропусти унутра. Гроф је затворио врата за собом.
У одаји је било видно, иако је повисоки прозор врло мали. То је стога што ни она цела није много већа. Не беше ни хладно ни топло, али је ваздух био сув и пријатан. Уз тај зид под пенџером сламена постеља, доле патос али дашчани, не земљани, и ништа више.
Младић је седео на кревету. Кад је посетилац ушао, није устао, али је на њега управио поглед. Чедомиљ је спустио лампу на патос и пришао опрезно, као кротитељ звери коју види први пут. Пружио му је руку и овоме се кратко узјогунише обрве, али је ипак прихватио. Тек тада је гроф сео покрај њега. Напео све живце, све умне и телесне силе да осети по чему је тај млади човек тако посебан па су се толики деранжирали ради њега, али зачудо, ништа му се не отвара, као да је сам у соби. Истина, то лице је необично, запањујуће бело, а очи, као стакло. Но то може и од дугог робијања да буде, ископнео је. И полудео, могло би бити такође, од како је сазнао да му је дом затрт. Ништа не проговара. Дланови су му мирни али заноктице крваве. Чарапе подеране.
– Јеси ти крив шта? – да не обиграва наоколо, није на двору па да се домишља и довија, упита гроф изнебуха. Није га изненадило што је тишина тако кратко потрајала, колико сам одговор, чист као суза.
– Јесам. – Дамјан не промени израз ни за јоту па се окрете Мијатовићу лицем како би га уверио да је добро чуо и разумео питање.
– Ја сам дошао, ако могу, да те спасем.
Овај одрече главом, чак се и насмеја. Као да га је кафом понудио кад му се не пије, ето тако је лако одбио помоћ. А о глави му се ради. Несрећни дечак, џабаише и живот кад је све друго изгубио. Е баш ту где извире та мртвачка равнодушност може бити и извор његове силе. На месту своје највеће патње човек је најближи ономе што воли. Богу и свему свету духовном. Јер највећи је доказ постојања душе повреда коју она живо осећа, као кад се посече прст, угрува тело.
– Шта ти мислиш, младићу – спустио му је длан на чворновато колено – кад умре човек, шта буде са његовом душом?
– Иде на суд. – Дамјан суче одговоре као из рукава. Рекло би се да такве мисли стално круже по тој лепој глави. Зна Мијатовић филозофе, писце, калуђере који не би умели тако самопоуздано да одговоре, или би опет, казали нешто прочитано, у шта сами не верују.
– И после?
– Која је чиста иде Богу.
– А која није?
Младић слеже раменима. То је била прва лаж. Знао је али не хтеде да рекне. Гроф је заћутао на кратко. Помисли и да одустане. Научио је да не дрмуса замандаљене капије. На силу се човек не отвара.
– Видео сам жену…у Лондону… која прича са душама.
Овај га искоса погледа, гроф се лецну.
– А чуо сам… – сад више и не види разлог да не упита, кад је већ толики пут превалио – тако су ми рекли, да са тобом мртви говоре. – неочекивано трапаво превалио је преко уста неуобличено питање и учини му се да је то исхитрено учинио зато што се младићево лице опет скаменило а зенице укочиле, као у човека који покушава да изгуби сопствени вид. Ипак, опази Чедомиљ да је прсте леве руке као канџе зарио у мршаву бутину.
– Је л’ то истина?
Дамјан одрече.
– Онда ми не требаш. – диже се гроф. Рачунао је, ако учитељ схвати да му од тога живот зависи, можда ипак призна. Или је све Велимировић измислио да би спасао свога пулена. Не би ни то било чудно. Овај истрајно ћути, као да се не ради о његовој глави.
– Добро, ја ћу размислити о своме науму да ти помогнем…Не верујем да си ишта крив, ал’ ниси ми много ни користан. – да појача утисак одустајања пође к’ вратима све се надајући да може у тих пар корака нешто да се промени, па да се не осећа као будала кад се врати за Београд. А ко ђавола тражи сигурно ће га наћи. Диже лампу па се, тешка срца и разочаран, ухвати за браву.
– Еј, грофе!
Гласно и некако звонко притвореник га позва као да су стари знанци. Окрете се Чеда обрадован попут детета.
– А за које теби треба да се играш с мртви? Онај да те најде?
Из црних подочњака очи су светлуцале као два драга камена и могао би се гроф заклети да је Дамјаново лице било лепо и светло као лице арханђела. Али његов смешак, таман и страшан, сатера му срце у пете. Пође унатраг као да бежи, па се некако отетура кроз врата. Не могаде ни да се прекрстио, кад их је целим телом за собом залупио, покрио је усне прстима и пар часака склопљених очију покушавао да се сети како почиње Оченаш. Верује гроф у свакаква чудеса, али мора бити да ово што је малочас видео – није видео.
Жандарм приђе те закључа сасвим мирном, па се вратише у канцеларију. Максим и Вићентије су се значајно погледали, Чедомиљ је претпоставио да изгледа исцрпљено и устрашено, премда се кроз ходник мало прибрао.
– Дечак је вероватно померио памећу, али није крив. – рече кратко, званично, као лекар кад саопштава ближњима у каквом је стању болесник. Још увек га гледају упитно, али није сматрао потребним да им ишта објашњава па чак ни да их грди што су му подвалили радикалско миљенче за некаквог, можеш мислити, спиритистичког медијума. Био је збуњен и требало му је времена да сабере утиске и процени шта је истина.
Максим му је на одласку пружио мали пакет:
– Узмите ово, грофе. То је покојница писала. Ту ћете, у њеним последњим рецима, пронаћи разлог да се за њега ипак заузмете. Ради њене љубави, господине грофе, спасите мученика.
Чедомиљ Мијатовић после краћег двоумљења прихвати свеску. Погледаће, иако је већ решио да се заложи за учитеља. У завери учествовао није, и то је што се тиче правде и закона једино битно. Преки суд је одавно своје пресудио, није добро ни пред народом да се без кривице човек држи даље на робији. Али би волео да пронађе у том споменару неки кључ којим би одгонетнуо, не младићево држање, њега је разумео, већ онај осмех, у сан му не долазио. Сем тога, ако краљ буде затезао чисто да би очевом пријатељу показао како више није у милости, даће свеску краљици. Драга је свагда била болећива на женско писмо.
Danica Vukićević je rođena 1959. godine u Valjevu. Osnovnu školu, IX gimnaziju i Filološki fakultet završila je u Beogradu (odsek Opšta književnost i teorijaj književnosti). Član je Srpskog književnog društva. Radi kao lekot-redaktor, bavi se književnom kritikom i esejistikom. Živi u Beogradu. Ove godine iz štampe je izašla njena knjiga Unutrašnje more (Futura publikacije, Novi Sad, 2022) iz koje prenosimo neke od zapisa.
UNUTRAŠNJE MORE
MOLITVA
Gospode, Majčice Moja Nebeska, budite uz mene, u svojoj uzvišenosti, u svetlosti i blagodaću, držite me, čuvajte me, spasite me, volite me…
TI, ŠTO U KUHINJI PEREŠ SUDOVE, OBRAĆAM SE ANARHISTKINJI U TEBI
Kako nešto istovremeno može biti neverovatno važno i neverovatno nevažno?
POLITIKA
Je atmosfera u društvu. U kući. Na ulici. U grlu.
MUČENIŠTVO NEUČESTVOVANJA
Istrajavati u stilu. Odolevati.
I ZAISTA,
Život je uvek dobar.
Sve češće (a da li je ikada prestajalo?)
ONI NE ZNAJU DA…
Promenila se uloga poezije u društvu, ona je naizgled uža, manje pompezna, znatno manja (Oskar samo za sporednu ulogu) i liči na ulogu, ulaganje, mali zadrugarski posao.
KAŽEM TI
Olivera, ti si dokaz da je duh iznad materije.
NESPORAZUM JE OSNOVA ODNOSA
S ljudima, s državama, s klasama.
IZ JASNIH NAMERA NARCIZMA
Ponašaju se kao da su veliki pisci.
ONO ŠTO NE MOGU DA VOLIM U KNJIŽEVNOM STILU
Stalno sam se pitala, zašto mi se ne sviđa, šta tu ne valja iako sam se trudila, ne previše, da shvatim i prihvatim. I sinulo mi je posle toliko godina: Lišenost sjaja.
KONSENZUS O GENIJALNOSTI
Zapanjilo me je kako su munjevito istovremeno klijenti/konzumenti/uživaoci poezije, potvrdili oduševljenjem visoku vrednost te poezije. Jasno je da je genijalna, ali oni to svakako ne bi primetili, svakako ne grupno, neko/nešto im je rekao da je izuzetno i zajedno borave u zamišljenoj izuzetnosti: publika, delo, autor… Akcenat je na zajedništvu, kolektivnoj epifaniji.
RUPA
Je uvek zastrašujuća.
NA TRONOŠCU
Izbliza gledamo tuđu agoniju: razvoda, bolesti, raskida, besparice, neuspeha, sloma… Kako i kome smo pomogli u agoniji? Molitvom. Molitvom.
RAHMANJINOVE ETUDES TABLEAUX
Direktno a kompleksno. Jasno a mistično. Rah… Umetnost koja ne preobražava nije umetnost.
ŽENA NA BETONU
Zaspala sam na betonskoj ploči, u komplikovanom položaju jer je ploča bila prekratka za opružanje ali ne i za širenje. Zaspala sam na javnom sunčanom mestu, grejalo je sunce, svileno sunce. I u tom dubokom snu regenerisala sam se i preobrazila.
ZOVI ME EN
Ako ti je stalo, ako želiš, ako možeš, ako bi pisala, oslobađajuće… zovi se En (Anne, Ann, Anna)… En Karson, En Sekston, En Biti, En Bronte, Ana Gorenko, Grad En… Posebno Grad En.
MESEC DEVETI
Slatki miris septembra. Vidljivost i prisutnost su pojačane. Vazduh je prozračan. Otvaraju se vrata i horizonti.
KONTRADEPRESIJA
Vreme se ne gubi i ne nalazi. Po cenu života i smrti, biti vedar.
IZGUBLJENI
Ljudi vuku kolica-torbu na dva točkića, vuku se dok vuku, idu u nabavku. Zbog nečega, to deluje turobno.
MALI PROROK POD SMOKVOM, POD ŠLJIVOM SVOJOM…
Svaki će mirno živeti pod lozom vinovom, pod smokvom svojom i niko ga neće plašiti…
SVI SU ZABORAVILI DA SU NESTALI
Svi oni do kojih neće doći naša poezija.
OLUJA
Prvo se ustalasaju krošnje – jedna od najmističnijih pojava – krošnje koje se pene ispunjene vetrom, vrhovi se uvijaju i vraćaju u poziciju pique naopačke, deca ostavljaju ljuljaške u parku, one nastavljaju da se ljuljaju same od sebe, grmljavina ubrzava kretanje… Trenutak pre oluje, đorđoneovski iskrsli mir i munja na izgužvanom nebu.
„JA NOSIM SAMO BELO ZLATO“
Izvor samosvesti, samoizražavanja, samoštovanja može biti: besprekorno uredno složen veš u ormanu, odlučan izbor omekšivača, impresivan broj popijenih piva u danu, porodično stablo ma koliko trulo, uticajni prijatelji, lepota sina, cena novog modela telefona/automobila/pleda, broj cipela/nagrada, ili samo neko čudesno uverenje, samoniklo i ozarujuće… Sve odreda merljive, izbrojive, uporedive jedinice, sve osim ključnog, apstraktnog ipak tragikomičnog i tako ubedljivog – ubeđenja.
KOMPLIKOVANOST SE SUŽAVA U NEMOĆ
Pojednostavljivanje vodi u nasilje.
SAMO PROFANO
Demistifikacija je vezana za protok vremena. Tokom vremena razotkriva se ono što je bilo ne bez razloga izgrađeno kao složeni mit i mistično. Sa svetskim seksom se odigrala brutalna denistifikacija.
ŠABAN
U nekom intervjuu, možda pred smrt, zapamtila sam, i kosnulo me je, zamislila sam se nad tim, Bajramović je rekao: Neću više da budem Ciganin. Dosadilo mi je da budem Ciganin. Naši identiteti su najčešće obavezujući i mračni – neizabrani, nametnuti.
ZVER U LEPOTICI
Nezasita zver narcizma živi u njoj i hrani se šećerom paklene sujete.
PLACEBO
Svako vraćanje sebi bivalo je kao da sam ponovo rođena, svet bi mi se ukazivao iznova kao iznova nov, nepoznat na neizlapeli način.
ŠIFRA
Kad sićušna božanstvena Đulijeta Mazina krikne Ubij me...
GOLA ANA MOFO JE DRUŠTVENI FENOMEN
Mama i ja smo je volele. Divan glas, izuzetna fizička lepota. Onda se u filmu tuširala i sklonili su je. Mama i ja smo je podržavale ali to nije bilo dovoljno.
OBOJCI
Pesnička ambicija versus ambicija pesnika/pesnikinje.
AKVARIJUM TUROBNOSTI
Učinili bi sve kako bi se osećali živima. Umrli bi za to.
DEISTKINJA
Opasna kurva.
MONEOVA SNAHA KOJA JE BRINULA O NJEMU I KOJU JE ON VOLEO MOŽDA NE BAŠ KAO SANHU
I Blanšet je slikala stogove sena, ali manje i bleđe.
LEKTORIŠUĆI AUTOBIOGRAFSKI OFICIRSKI ROMAN
Na osnovu uzoraka antiknjiževnosti, lakše je spoznati svu važnost i snagu književnosti.
VRŠITI/KRENUTI DA/ODMARATI/SPRDATI
Obaveštavamo komšije da ćemo vršiti renoviranje… vršim popravku kožnih jakni; Posle smo krenuli da odmaramo; Sprdaš me?
POZIV NA PROSTITUCIJU, MLAK
S obzirom na to kakva je trenutna pesnička tržišna cena počeli su da me pozivaju da govorim/pišem o raznim knj. delima ali iz pozicije pesnikinje (nisam prepoznata kao školovana tvrdoserka), ili o umetnicima-u-povoju ne bih li dala malo glamura čipsu…
HIMNA NOVOM BEOGRADU
Ti široki, ipak bez palmi Vojislava Kandića, kompaktni visoki betonski, ti koji nabadaš nebo, neprobojni, ti planski mračni, artificijelni, narkomanski, oficirski, jatovski, novobogataški, radnički, penzionerski, ciganjski, grobarski, savski, blejački, davidodabićki…
BEZ-USLOVNO
Ljudi se uglavnom, u svom paklu konformizma žale: na okolnosti, na uslove, na druge (ljude)… što ih sprečava da… urade… budu: šta?
TO SE NE ZNA
Poezija je sveprisutna… i sveznajuća, iako joj nije stalo do sveznanja.
DRAGI MOJ PREDRAŽE
Čudić i ja smo rekli jedno drugome: volimo volimo volim volimo književnost, ONI ne…
DRSKO JE ALI IPAK
Organski ne podnosim T. S. Eliota
OVOG LETA, 2019
Umrlo je mnogo ljudi, a neki su gladovali…
Kišna šuma je gorela.
EGZOTIČNI DRUGI TAKO JE BEZAZLEN
Egzotični, biće istrbljeni, što i jeste jedina njihova svrha.
UGRINOVCI UVEOCI
To su ta lica koja u bilo kojoj fazi (i uzrastu) mogu reći: jebem ti život.
NEPREVAZIĐENO
Kriška svežeg hleba namazana puterom ili pavlakom ili kajmakom ili mašću i jedan svež paradajiz.
HOĆU
Hoću da sedim srećna… sedim, srećna…
OVO ZVUČI KAO SAJSI
Neću da značim, hoću da zračim.
SKORO CRNA SUKNJA
Ko zna da li je sećanje varljivo, možda uopšte nije. Začudo veliki odseci vremena često staju u jedan živopisan fantastično dobro režiran kadar: kako šušteći suknjom ide po stanu, u hladovini, okružena krošnjama odozdo, dok napolju besni jara i svi su nekud otputovali…
PATENT
Nesavršenost, nesavršenstvo, zaslužuju našu ljubav, naše divljenje. Naše prihvatanje.
ČITAH
Banalnost, plasirana kao nebanalnost ili čak neka forma umetnosti, izaziva nelagodu, prenos stida…
SESTRA
Ona živi u meni kao neka kosmička beba i menja oblike. Osećam je. Komuniciram s njom. Imamo zajedničke uspomene. Ponekad se diže u moje grlo, tu se sklupča. Ako zaplačem, izbaciću je…
AKO ĆEMO PRAVO:
Ljudi, ko vas jebe…
OTOPIO SE SNEG
Oživeli su parkovi, očišćene su terase u soliterima. Srpska književnost kuburi s jezikom. K. ponestalo.
MAJAKA
Često hrabre, nezavisne i moralno čvrste žene nemaju potomstvo, dok njihove konformističke sestre, pak imaju. Zauzvrat, za materinstvo moraš malo da popustiš. Da siđeš s postamenta, da sakriješ baklju. Privremeno, ili trajno.
KERBERISANJE
Samo da ne prođe nešto valjano, samo da se neko pametan i sposoban ne provuče, samo da neka genijalna ideja ne procuri, samo da talenat ne dopre, samo da ne bude dobro… samo da ne svane…
SOCIJALISTIČKI
Sigurnost i nesloboda. Kakav strašan spoj.
GLAD
Uželela sam se prijateljstva.
LITERATURMONAMUR
Predviđam, i nadam se. Dobra književnost (ma šta to značilo) postaće sve skrivenija. To je njen način da opstane. Samozaštita skrivanjem. Samozatajivanje.
GADOST FRAZE
Umrla mi je sestra. Komšinica, u prolazu, misleći da me teši: Odmorila se… Kako, šta to znači odmorila se, želela je da živi, ne da se odmara…
OP
Pisanje je prodiranje.
OCENA
Većina produkcije takozvane ozbiljne, prave, umetničke etc. književnosti jeste srednjoškolska književnost, to jest onakva kakvu bi pisali da mogu ili smeju, daroviti srednjoškolci.
NESTAJANJA
Nana je prostirala veš u dvorištu, konopac je bio zakačen za šljivu. I motka je podupirala konopac opterećen vešom. Takvih prizora više nema. Dvorišta i konopaca i veša i vetra i sunca ima. Nema račvaste motke koja podupire konopac s vešom.
MISTIKA KIŠE
Čim bi počelo da sipi ili pada ili lije, nana bi izlazila na dvorište. Nije imala šta da radi po kiši, nije bilo životinja ili predmeta koje bi sklanjala. Taj neobjašnjivi izlazak na svaku kišu, bio je najzagonetnija emanacija njene stabilne ličnosti. Mislim da smo pokušavali da dokučimo zašto izlazi na kišu i provodi neko vreme kisnući. Nikada ništa nije rekla o tome.
NEBO IZ KUĆE
Što ja više radim, to drugi više šetaju… što ja više paničim, to su drugi bezbrižniji, s ove distance.
MEKO
Pošto je pročitala moju knjigu, rekla je Ništa posebno. Od onda govorimo ništa posebno, bez povoda ili ironično, i to je jedna od omiljenih kućnih šala već godinama.
EKSPLICITNO
Poezija je oblik uzvišene eksplicitnosti.
NAJLEPŠE JE
Smejati se. Radosno se smejati. Ne na reklami. Ne na snimku. Ne zbog navike ili pristupa.
PRAVOPIS
Pored mene, u boji krvi i zlata.
FEMINISTKINJE
Pravile su se da ne znaju da sam pesnikinja.
STAROST
Ona je zagonetna i pitanje je da li uopšte postoji.
ALSO SPRACH
Jednom je Nebojša rekao: Između sigurnosti i pičke izabrao sam pičku.
ZORISLAV
Tvorac jedinstvenog pogleda na svet. Tvorac dragocenih uvida veoma širokih rakursa.
VIDOVI
Umakati keks u kafu, umakati keks u čaj. Neviđena radost.
BUDI DIVNA
Svako je smešan i svako – odvaratan. Poneko – divan. On, budući divan, govori mi: Sve je divno. Budi divna.
Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.
PROŠAO VOZ
Imala je temperament ljute papričice. Impulsivna, zapaljiva, nestrpljiva, olaka da prsne u smeh i odlepi od besa. Na neki način je ta vruća dinamičnost bila i prednost, lako je pravila unutrašnje slalome iz neraspoloženja do raspoloženosti. S druge strane i nije. Duševno nigde nije boravila dovoljno dugo da bi se skupio otežali talog koji bi je doveo do nekog trajnijeg zaključka i, samim tim, do unutrašnjeg smera.
Sve do jednog dana.
Bila je besna, vruće besna. U toj trzavoj, unutrašnjoj mahnitosti bila je potpuno neprisutna u svetu van svoje glave. A vozila je, u tom trenutku, kola. Bomba u najavi. Zazivanje Stvarnosti koja ju je klepila, bukvalno i simbolički, jednom rampom.
Posle konflikta gde nije znala i nije htela da odustane, ostala je zarobljena u začvorenosti koju je samo fizički ostavila za sobom. Njen um je uobličio privid „rešenja“ koje ju je teralo da vozi što je, suštinski, bilo samo ulančavanje nesmirenosti materijalizovane u neracionalnoj potrošnji goriva. Kao, vidi lep krajolik, mada se mrča od bora između njenih obrva samo oštrije ocrtavala dok je mehanički pratila put.
Lokalna pruga i škriputava rampa. Spoljašnja scenografija koja je za nju imala težinu scenografije jedne video igrice. Proći će, pomislila je. I prošla je prugu. Taman dok joj rampa s druge strane nije preprečila put. Munjeviti mehanizam racionalizacije joj je došapnuo: ništa, rikverc.
Kad ono – opet rampa.
Ovaj put, iza nje. Shvatila je da je u klopci. To saznanje bilo je potcrtano tromim zvukom lenje lokomotive. Lenje ali dovoljno brze da shvati da je blizu. Previše blizu. Shvatila je komičnu apsurdnost situacije u kojoj se našla kada joj je u kadar uletelo zbunjeno i prestravljeno lice lika koji je sedeo u svojim kolima nasuprot, sa bezbedne strane. U trenutku je bila svedena na prestravljeni instinkt životinje koja čeka. Nabila se kolima što je mogla više napred, koliko joj je dozvoljavala neumoljiva prepreka. Zažmurila je. Mrzela je sebe što je toliko nemoćna i bila izbezumljena tolikom banalnošću svoga kraja. Prolazak voza je osetila kao vetar u vidu jeze koji joj se peo uz kičmu uz vrat i, činilo joj se, bukvalno dizao kosu na glavi. Cela se tresla. Svaka ćelija organizma podrhtava je u tim mikro-trzajima. Želela je da nestane, i fizički, kao što je osećala da je unutrašnje poništena neposrednošću Smrti koja se iznebuha pojavila.
Ostatak dana je provela u magnovenju. Osetila je da je balon samorazumljivosti koja ljudima inače omogućava da budu nekakvi, ono što se uobičajeno naziva „biti normalan“ za nju više ne postoji. Sve je osećala na golo. I bila je prestravljena. Posramljena. Svojom nebitnošću. Svojom drskošću da misli da joj je išta zagarantovano. Makar to bilo i golo postojanje.
Činilo joj se da se mehanički tok svakodnevice ruga toj njenoj prisilnoj preosetljivosti. I dalje se moralo jesti, pričati, biti, i dalje je postajao neki spisak „obaveza“.
– 300 grama trapista, molim vas. – Komšinice, da vam nasečem? – … – Komšinice? – Da, da, može… Nego, je l vi znate kako lako može da se umre? – (?) Oćete ovaj, na popustu je.
Оштар и чудан звук телефона тргао га је из сна. Било је четири после поноћи, а покушај да са њим успоставе везу – тринаести за десет секунди, тако је показивао светлећи екран. Пробудио га је последњи звон. Број је био непознат.
– Да? – полусвесно се јави – ко је?
– Ви луди! Жели нестанак врста!!! – узврати му непознати, метални глас чудног акцента.
– Ја… – прекиде везу, окрете се на другу страну и заспа.
Спокој му наруши нова звоњава, узнемирујући га још снажније. Хоће ли тај телефон већ једном престати да звони. Окрете се и узе га.
– Да! – рече будан и потпуно изнурен.
– Стани одмах! – зачу се с друге стране.
– Молим? – није баш разумео.
– Ти водиш Додолу? Јесте ли ви полудели? Или станите или ћемо вас ми зауставити! – испали неко са друге стране.
– Каква Додола? Нисам никаква Додола! Ја сам доктор Докторов, режисер… – разговор је постајао све чуднији и све непријатнији. – Шта могу да учиним за вас у ово доба? – био је нестрпљив.
– Стопирајте одмах! – тон са друге стране му је говорио да побуна неће бити толерисана.
– Шта да стопирам? – доктор није разумео.
– Кишу! – категорично узврати глас.
– Какву кишу? Па овде два месеца није падало… – доктор није могао да верује – јесте ли побркали нешто?
– Где сте ви сада? – уместо одговора, глас поче да запиткује.
– У кревету – предаде се доктор.
– Место! – прецизирао је глас.
– Герман – додао је оклевајући – Бугарска.
– Шта радите? – саговорник је био незадовољан.
– У сред сам снимања! Првенац… – објасни режисер мало збуњено.
– Управо тако! Или то одмах зауставите или се немојте бунити због последица. – плашио га је глас.
– Је л` ја? – не издржа он – Јесте ли ви добро?
– Шта си радио јуче? – упита глас.
– Увежбавали смо са неком децом…
– Тринаест пута! Хеј, тринаест пута… – прекину га оштро.
– Не разумем вас!
– Тринаест пута сте поновили ритуал. Без паузе…
– Какав бре ритуал, идиоте! Увежбавамо сцене с децом да би све прошло без проблема пред камером…
– Признајеш! Ово је рат! – чуђење из слушалице је било непатворено.
– Шта признајем, свињо јебена! – изругивао му се режисер – Снимамо филм и по сценарију дете треба да иде правац кроз двориште да стигне до деце која певају народну песму. Отварају прозор и поливају га водом с прозора. Требало је да буде Петко, али се разболео пре недељу дана. Марија га је заменила.
– Она Додола! Идиоте један. Упозорен си – престани или…
– Шта се бре дешава са вама, ово није реално… – одсечно одговори доктор Докторов и залупи слушалицу.
Од лудака спаса нема. Како ли су уопште пронашли његов број? Случајност. Небитно. Помисли да промени број. Сави се и слатко, слатко утону у сан.
Ујутру рано устаде и припреми се. Поздрави се са филмском екипом. Мала Марија је стигла са мајком, нашминкана. Каснили су са сценаријом и било је потребно убрзати ствари, да се надомести губитак. Док су припремали камеру и дивили се Маријиној зеленој кошуљи, доктор Докторов извуче њену мајку мало у страну.
– Хвала вам још једном. Марија се одлично сналази. Не знам шта бих без вас. Много ценим вашу помоћ. Купили сте јој дивну зелену кошуљицу. Баш таква нам треба. Вода ће бити топла да је не прехладимо. – објасни брзо осмехнутој жени. – Ево и документа о којем смо разговарали: да се као Маријина мајка не противите употреби њених кадрова у процесу пројекције и монтаже у играном филму…
– Наравно, одмах! – рече жена тражећи оловку – иако сам јој само тетка!
– Ево, изволите – одговори доктор Докторов – Тетка?
– И много сам вам захвална. Ви сте таква радост за Марију. Живнула је због вас… престала је била да се смеје након смрти својих родитеља. – жена потписа и врати оловку. – Треба чешће да гледате на телефон, звала сам вас неколико пута, али ви нисте одговарали.
Доктор Докторов запрепашћено извади телефон и сети се да му је звук био искључен од јуче. Но… касније ће размишљати, сада је било потребно да се концентрише на снимање. Баци поглед на телефон. Имао је двадесет пропуштених позива и низ обавештења. Хтео је касније на сваки да одговори. Нови СМС јако засветли и он прочита: “Нисте одустали од `Додоле`! Наша планета-киша-још десет година-Потоп! Еволуција вас враћа”.
Докторова су позвали на радио док се грчио покушавајући да искључи телефон. Колико тешко се скрола по овоме… с перајима.
Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене. Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани. Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.
ЈОВАНОВО ПИСМО
Прошло је већ осамсто, скоро деветсто дана
Како сам последњи пут с неким преноћио
Оно
Да заспимо увече заједно и
Ујутро заједно осванемо
Тај број расте и притиска ме
Огледало моје
Дубоке усамљености
Не сећам се да сам те икад сањао
До ноћас
Били смо у стану који личи
На стан у којем сам одрастао
И био је велики кревет у који су се многи
Наређали као виршле
Мушко, женско, деца
Изненада сам, ушушкану
Другу здесна
Угледао и твоју главицу, Селена
Ошишана си била скоро на ћелаво
Поглед ти је застао на мени
И појавио се онај твој осмех
Од милине су ми засузиле очи
И уздрхтале груди
Са свима сам те упознао
Са сестром Патрицијом
Са снахом Матилдом
С братаницом Леом
Чак и с мајчиним духом
Мајчин дух био је неочекивано циничан
Види нашег Јована
Ко би рекô да ће наћи
Овако младо чељаде
А онда је устало неко дете које је у том
Великом кревету лежало на самој ивици
Поред тебе
И ја сам дошао и легао
Обгрлио те
И правили смо се да спавамо
А знали смо да нећемо заспати
Све што јесам слило се
У непрегледан предео нашег додира
Видели су да смо будни
Да жмуримо невешто
Јутро је већ било и бука
Питао сам те тихо да ли би путовала са мном
Прво си рекла да би
Ја сам се зачудио
Па смо устали
И ти си рекла да ипак не можеш
Тепих је био прљав
Папирићи, слама и покоји мољац
Тамо где путујем чека ме исто неред
Рекао сам ти
Кад би могла да ми помогнеш
Селена
Кад би могла да ставиш само
Једну тачку
Да пресечеш
Ову страшну реченицу
Од осамсто, деветсто
Ноћи самоће.
* * *
ИЗА ОГРАДЕ
Неколико пута за две-три недеље
Сањао сам како лежим поред танушне ограде
Иза ње
Мало мени повише главе
Бдије лав
Само главу му видим
Он риче или ћути
Добио сам уверавања да никако
Не може да пробије ограду
И ја и верујем
Али бих се, ипак, померио
Лежим на леђима
Само бих се преврнуо на бок
Или на стомак
Него кад он зариче
Руке ми онемоћају
Не могу да их подигнем
Између стомака
Који више није мој
И ногу које не могу ништа
Не постоји спона која би
Покренула тело
Непомичан сам
Више ме брине парализа
Коју његова рика изазива
Него само његово присуство
Али онда се у сну појављујеш
Ти
И кажеш: ах, овде има шах
И ја те питам
Зар си и шахисткиња била
Јесам
И такмичила сам се неколико година
Стигла до мајсторског кандидата
Али шах је
Утицао на мене... знаш
И онда напућиш усне
И кренеш да звиждућеш
И кажипрстом кружиш око уха
И гледаш у плафон
И драга си ми
Неописиво.
* * *
СВАКИ ПУТ СВЕ СИ ЛЕПША
Сваки пут све си лепша
Увек у теби нову видим боју
И чујем нови тон
И некако си ми увек мекша
И све више те грлим кô своју
Ја постајем он
И кад те гледам у очи
Том гледању нема краја
Кад причу као девојчица срочиш
Нова нас нит блистава спаја
Слични смо или исти
Само си ти лепша
И паметнија од мене
А обоје смо чисти
Отворена је бреша
Што светлост дели
Oд сене
Ако не могу за тебе да живим
Хтео бих бар за тебе да умрем
Уштвењак шестокрили
Слупаћу крила
Tо бар умем
Никад се немој чудити
Љубав је једном у веку таква
Ништа ти неће наудити
Заувек бићеш као мед слатка.
***
ВИОЛЕТА
Где му је срце
Тамо је и благо човеково
Стави благо своје у рај
Тако су те речи
Назарећанинове гласиле
Ако нису погрешно преведене
Питала ме баш драга
Пре неки дан
Како тумачим те речи
Али где је срце
У Аризони
У расходованој приколици
Поред пијане самохране мајке
Крећете се по пустињи
Ти и она
Узимаш ствари у своје руке
Имаш осамнаест лета
Постајеш обична жена
Дакле порно звезда
Показујеш свету
Дојчице које личе на
Банкине поред
Млечног пута
И салце на стомаку
Стрије имаш а тек си пунолетна
Далека је дубина у твојим очима
Секс ти је овлашна занимација
Но посао ваља озбиљно схватити
Или је то пут ка рају
Рад ослобађа
Рај ослобађа
Преговараш са степдедијима
Све време си ЈИП
Јака
Изолована и
Посебна
Ниси ти само личност
Твоја душа је стара
Убијају те у двадесетој години
У црним си кесама
У пртљажнику једног од оних
Великих америчких аутомобила
У црвено-жутим пустошима
Где су снимани вестерни.
***
ЖЕЉА
Родила сам се у варошици коју су медведи крстили
А завршила међу четинарима
Ни дим ни смрад ми не сметају
Него људи овде
Никад се нисам потрудила
Ни реч једну њиховог језика да научим
И одавно већ желим да одем одавде
И радим на томе
Ако случајно као Црвенкапица
Побегнем из овог безличног места
И зађем у шуму
Загубим се
Натаћи ћу се на твоју жилу
Ох, немој то да ми радиш
Немаш представу колико те желим.
* * *
МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ
Опет се сећам тог дугог писма
Које си ми послала из манастира
И слике на којој стојиш
Лицем окренута објективу
У белој мајици без рукава
А десну руку пружаш уназад преко ограде
Оне коралске
Као на родеу
Само што унутра нема ни каубоја
Ни коња ни бика
Него јарац један
Одмах сам се питао
Откуд јарац у манастиру
Зар није он анимални
Пандан нечастивом
Ти знаш колико поштујем Цркву
И да се клањам кад видим како
Неко гојазно Преосвештенство
Улази у џип
И да Његову светост актуелну
Волим јер слуша Смак
Обичан ђакон кад улицом ходи
Подижем обе руке
Заустављам пешачки саобраћај
Као да пролази хитна помоћ
Из манастира си се вратила измењена
Мрачна сумња пробудила се у теби
Само си једном нешто
Прозборила, тихо
Где се побојах да си
Изгубила веру
Изгубила се и та слика
Где пружаш руку
Да помилујеш јарца
Сјај је брзо
Чилео из тебе
Кô да га сисаљкама
Лакомо упија
Мистериозно ходочашће.
* * *
ЗЕМЉА БЕЗ МАСЛИНА
Страбон у Географији цитира Онесикрита
Који каже да сте старе и од болести изнемогле
Избацивали из кућа
Као плен псима
Који су у вашем језику
Били као навијачи Партизана
Гробари
Тако сте звали
Најбоље човекове пријатеље
Градови су вам споља изгледали бели и беспрекорни
Али су били пуни костију
Дошао је мали човек из Варварина
Или Пеле
Укинуо ваше дивљачке обичаје
Да би увео своје
Све је код вас могао да узгаја
Што и код куће
Само маслине око Окса нису успевале
Па вас је сад он, гост, бацао псима
Можда љут због маслина
Погнутих глава и дубоких очију
Кренули сте на запад
И настанили се на Жумберку
Озаљ је постао ваш нови дом
Скривени у својим необичним бојама
Лаког корака
Тешких костију
Снашли сте се у вечној туђини
Тако си ти
Кад сам те питао
Шта сте ви
Одговорила
Нас има свуда.
***
Džejn Kenjon (Jane Kanyon, 1947-1995), rođena je u gradu En Arbor u Mičigenu gde je završila osnovne i postdiplomske studije. Tokom studija je upoznala američkog pesnika Donald Hola koji joj je bio predavač na fakultetu. Nakon udaje za njega sele se na farmu u Nju Hempširu gde je provela ostatak života. Objavila je četiri zbirke poezije i zbirku poezije Ane Ahmatove koju je prevela na engleski jezik. Posthumno je objavljena još jedna zbirka njene poezija kao i knjiga eseja i članaka koje je tokom života objavljivala u časopisima. Objavljene knjige: From Room to Room,1978; The Boat of Quiet Hours, 1986; Let Evening Come, 1990; Constance, 1993; Otherwise: New and Selected Poems, 1996; A Hundred White Daffodils, 1999; Twenty Poems of Anna Akhmatova, 1985.
Pesme donosimo u prevodu Danijele Jovanović
Sređivanje ormara
Ovo mora da je odelo koje si nosio
na sahrani svog oca:
sako
prašnjav, posle devet godina,
i tragovi vešalice na ramenima
koji se spuštaju kao linije
na ženskom stomaku posle
rođenja deteta, ili kao
uglovi
tvojih usana dok me gledaš
kako trapavo pokušavam da vratim odelo
tamo gde je bilo.
Kaputi
Videla sam ga kako izlazi iz bolnice
sa ženskim kaputom preko ruke.
Jasno je, neće joj trebati više.
Naočare za sunce nisu mogle da sakriju
njegovo vlažno lice, pometnju.
Kao da se ruga, dan je bio lep,
blag za decembar. Ipak,
zakopčao je kaput i uvezao
kapuljaču ispod brade, spremao se
za večnu hladnoću.
Udvarač
Ležimo leđa uz leđa. Zavesa
se podiže i spušta,
kao grudi nekoga ko spava.
Vetar pomera listove javora
koji otkrivaju svoju svetlu stranu
okrećući se svi odjednom
poput jata riba.
Iznenada, shvatam da sam srećna.
Mesecima, ovo osećanje se
prikradalo i svraćalo na kratko
poput stidljivog udvarača.
Čistina
Pas i ja se probijamo kroz obruč
kleke s koje voda kaplje
da bismo došli do čistine visoko na brdu
gde sam ga pustila s uzice.
Izvija se, njuška između čuperaka mahovine;
grančice pucaju pod njegovom težinom; prevrće se
i trlja vilicu po tlu punom aroma;
isplazio je ružičasti jezik.
Cele noći kiša je natapala zemlju i sada brdo
ispušta uzdah olakšanja, miris
tople zemlje... Trska je porasla
za čitav palac od juče,
paprat se razvila; čak i da pokuša
jorgovan pored ambara neće
uspeti da ne procveta danas.
Čeznula sam za nežnim zelenilom proleća,
i zovom belogrle laste
koji je na granici nepristojnog. Znaš li –
otkad si otišao
sve što mogu da radim
jeste da čekam da mi se vratiš.
Т. Корагесан Бојл, Музика на води, Дерета 2011, Београд Превод с енглеског: Владимир Д. Јанковић
ПИСАЦ ПРОТИВ ИСТОРИЧАРА:
“МУЗИКА НА ВОДИ” Т. КОРАГЕСАНА БОЈЛА
Историчар је веродостојнији када нам се обраћа као писац, иако писцима најчешће не верујемо као када о прошлости пишу историчари. Постоје, међутим, рубна поља (и у њима гранични случајеви) са којих новости не стижу само из прошлости, већ и из оностраности, као када их јавља Херодот, на пример. Оностраност је машта, непознати свет, лудост, друга врста знања, друга врста проблема или стварност таква да се у њу не може поверовати. Увид у ону и ову страну може имати само онај који једном ногом стоји овде, а другом тамо. Такви аутори посебно су занимљиви и незгодни. Један од њих је Т. Корагесан Бојл.
Бојл је познати, признати и многонаграђивани амерички књижевник, порофесор енглеског језика и доктор историјских наука. Роман Музика на води највероватније долази са тачке укрштања његових историографских знања и свести о ограничењима историографске методологије, његовог изванредног књижевног умећа и професорске перспективе: како у процесу предавања превладати уџбеничку перцепцију света, неминовно засновану на сликама, представама и изгубљеном простору међу њима. Тескобу коју као историчар и предавач осећа, Бојл тематизује и превазилази пишући роман. Овде и тамо би у овом случају биле историографија и књижевност, али не нужно у таквој релацији да је историографија–овде, а књижевност–тамо. Корагесан управо такво поимање ствари доводи у питање и изврће наизглед логичан поредак. У његовом роману често изгледа као да су стварност, па и прошла стварност коју историографија претендује да опише – тамо, са оне стране могућег. Релативизацијом представе да историографија описује стварност, а књижевност машту, не само да отвара простор у којем “вода тече узбрдо тамо у Сегуу и људи говоре уназад”, већ успоставља и такав оквир у којем готово свака реченица, епизода или заплет звуче парадоксално, гротескно, саркастично и, из данашње перпективе посматрано – политички некоректно. Склони смо помисли да је овакав роман данас немогуће написати.
Корагесан не пише директно о мањкавостима историографије. Основно полазиште је прећутано као што се заклето ћути о ономе што боли, што се воли или што је трауматично. Индиректно, међутим, кроз тему романа, његове ликове, заплете, врсте парадокса и референце – схватамо да је окосница приче сплетена са историографским табуима. Ко о чему – историчар о историји, што важи и за Корагесана Бојла (ко се једном регрутује, вечити је војник). Али овај регрут, овај војник, Корагесан Бојл, фантастичан је писац и у томе је додатни “проблем” овог романа. Није искључено да је Бојл у Музику на води уградио хаос који је у свет историографског текста унела постмодерна изједначавајући га са књижевним текстом.
Само условно говорећи, Бојл нам из 1982. године још једном приповеда о покушајима Британаца да крајем 18. и почетком 19. века коначно схвате како тече река Нигер. У ту сврху извесно Краљевско друштво, које финансира извесно Афричко друштво, у експедицију шаље млађаног али путовањима већ вичног Шкота, са задатком да из Африке донесе вести, описе, мапе са терена и конкретну информацију: где се Нигер улива. Бојл је писац који захтева веома пажљивог читаоца, будног, пуног сумње у спонтаност његовог и сваког другог текста. Али читалац ће то схватити тек пошто заврши са читањем романа. Накнадна памет (каква памет једино и може бити) враћа нас на почетак приче, где се већ кроз први пасус, као нека сублимација или предзнак, писац-историчар и његово дело разоткривају у својим најважнијим елементима:
“У узрасту када већина младих Шкота задиже сукње, оре бразде и шири семе, Манго Парк је своју голу гузицу показивао Хаџи Ибн Фатудију, емиру Лудамара. Година је 1795. Џорџ III је у то време запљувавао зидине Виндзора, Угледници су правили русвај по Француској, Гоја је био глув, а Де Квинс изопачени пубертетлија. Џорџ Брајан Брумел звани “Лепи” пеглао је своју прву уштиркану крагну, млади Лудвиг ван Бетовен, накострешених обрва, двадесетчетворогодишњак, разбуцао је Беч својим Концертом за клавир бр. 2, а Нед Рајз је пио `скини ме до гола` с Наном Пунт и Сали Себам у крчми Свиње и богиње у Мејден Лејну”.
Неколико реченица касније додаје да се читав случај одиграва “на измаку доба просвећености и почетку доба гомилања пара” (као да је у питању крај разума и почетак лудила). Ова вероватно најважнија контекстуална реченица најављује сарказам којим ће нам се Бојл често обраћати, као што прва реченица у којој се Манго Парк, гологуз и необрезан “назарен” тресе од страха пред афричким муслиманским емиром, најављује вечиту близину смрти и тензију која ће јунаке пратити кроз читаво дело.
У историографији правило је старо: начин на који се текст почиње разоткрива дискурс из којег се закључак образлаже. Већ у првом пасусу Бојл контекст осликава кроз велике историјске личности, уводећи у њихово друштво једног пустолова и једног маргиналца, будућа два главна лика у роману, Манга Парка и Неда Рајза. Не само да је тиме “малог човека” (потоњи предмет интересовања “микро” и “друштвене” историје) ставио у исту раван са “великим историјским личностима” (како и јесте у реалности), него је у исти кош убацио стварне и фиктивне ликове (како и јесте у реалности). Јер Манго Парк (можда његово име не звучи баш шкотски, али пре само једног века Глазов је имао много Манга) историјска је личност, истраживач тока реке Нигер који је погинуо код Бусе и који је оставио записе са својих истраживања на основу којих је Бојл градио свог фиктивног Манго Парка. Самим тим, одмах на почетку, границе су на више нивоа релативизоване и живот главних јунака почиње са нулте тачке.
На још једну важну ствар Бојл указује на почетку романа: о прошлим временима можемо знати на основу текстуалних (ликовних, музичких и других) слика и представа, њима се могу скицирати обриси једне епохе, али везе међу њима често су нејасне и трајно изгубљене. Са њима је изгубљена и каузалност догађаја. Можемо претпоставити да читав роман, а надасве приче главних јунака, представљају пишчев покушај да се у књижевности (кад већ не може у историографији) тај изгубљени простор надокнади довијањем, маштом, замишљањем, не обавезно и без основа у историјским изворима. И као такве, замишљене и домишљене, књижевне представе се опасно приближавају реалности. То је она сила коју историчар у архивским документима осећа као подтекст, што му формира утисак, али што он експлицитним реченицама документа не може потврдити. Из такве врсте осујећености истраживача понекад се рађа сјајна књижевност, као у Бојловом случају.
И још нешто: Бојл је тако удесио да Манга Парка и Неда Рајза повезује један аспект који је животан и којег смо углавном свесни, али који у историографском тексту готово увек изостаје као spiritus movens. Бојл нам говори о моћном уделу предсказања, знамења, назнаке, веровања или какве друге трансцедентне силе у животу. Историчар који треба да одговори на пет питања – ко, где, кад, зашто, како – фактор судбине или Божије воље по правилу не констатује, па Бојл ту историографску блентавост у роману поправља.
Два главна јунака (а не смемо се заклети да то нису и две половине једног човека) представљају слободном руком доцртани елемент у чврстој структури познатих историјских чињеница. Лик Манга Парка, његови мотиви и профил личности, описани су у поглављу које нимало случајно (али зато безобразно) носи назив Срце таме:
“…Него види, ја сам ти осмо од тринаесторо деце. Знаш шта то значи?” (…)
“Обузети сте готово демонским поривом да се доказујете?”
“Тачно тако.”
Парков порив за доказивањем за Бојла је демонска сила. Уз њу иде и жеља за авантуром: “Желим да упознам оно што се не да спознати, да видим оно што нико није видео, да се пењем на планине и видим шта има иза звезда. Желим да испуним мапе, да одржим лекицју географима, академицима да осветлим пут. Нигер… Помисли само, Џонсоне. Ни један бели човек до сад није видео ту реку.“ Првобитни грех, жеља за знањем, сујета, потреба за доказивањем представљају “срце таме” код Корагесана. Извештаји које Манго спорадично шаље Краљевском друштву мотивисани суамбицијама и младошћу тог нежног Шкота (младост је таква да од нас захтева испитивање сопствених граница и подразумева прекорачења). Али! За знање које ће цивилизовани свет добити путем његових извештаја потребно је да се Мангови чукнути мотиви укрсте са истим таквим мотивима чланова Афричког друштва: они су жељни богатства и његовог увећања које би могло доћи са овладавањем током реке Нигер. Ако је амбицијом мотивисано стицање знања, похлепом је, са друге стране, мотивисано улагање у знање!
Бацимо поглед на један Мангов извештај из Африке. Али пре тога не би било лоше да се сетимо Антонионијевог филма “Увећање” (Blow up) из 1966. године. У њему фотограф са радозналошћу и страшћу врши зумирање начињене фотографије размицањем њених пиксела у настојању да јасније увиди шта се крије између њих. Што их више размиче, све јасније увиђа нечији леш, односно једну неоткривену и неиспричану причу. Методом зумирања би ваљало “размаћи” и две реченице неког уџбеника или извештаја на основу којих углавном формирамо знања о прошлости. Ако блоу-ап технологију применимо на историографски текст и почнемо да размичемо његове реченице, суочићемо се са почетком књижевности. Ако блоу-ап технологију применимо на књижевни текст и почнемо да размичемо његове реченице (из Манговог извештаја, рецимо), суочићемо се са историографским проблемом. Ево примера из Манговог извештаја са Нигера:
“Непосредно по открићу те знамените, величанствене реке која је, по мом мишљењу, у сваком погледу изнад Темзе, па чак и Рајне, моји пратиоци и ја стигли смо до дворца месног суверена, Мансонга од Бамбаре. Ту нам је приређен топао, срдачан дочек, који нас је силно обрадовао после дугог гладовања и немилосрдног шиканирања којима су нас изложили пустињски Маври. (…)”. А сада, размакнимо ове две реченице и погледајмо шта се дешавало између њих: “Наједном нека маскирана прилика искочи иза дрвета с праисконским криком на уснама. “Во-ја-ја-јаааа!”, урла прилика, лупајући босим табанима по прашини, а успут млатарајући жезлом с чијег се врха кесери угланцана лобања. Манго, препаднут, узмакне корак-два, кад схвати да стоји у ниском кориту пуном неке тамне, наоко гадне течности. Већ га је исфлекала по чизмама и ногавицама. Нешто влажно и црвено. Крвавоцрвено. (…) Истраживач је пренеражен, паралисан, ноге и стопала су му као од олова, неки унутрашњи гласови вапију за самоспасавањем, терајући га да потрчи, да побегне, да се отргне, да загребе и рукама и ногама, да гризе, да убије. Али онда осети стисак познате руке око лакта:`Само смирено`, шапуће му Џонсон. `Они вас се много плаше.` (…) Он лупне Џонсона по рамену. `Шта се то тамо дешава?` Џонсону су очи упале. `Боље да не знате.` `Кажи ми, то је наређење.` `Па они су под јаким утиском.` Џонсон хитро подиже поглед, па опет погледа у земљу. `Мансонг је дао да распоре тридесет седам робова у вашу част.` Овај процеп који стоји између две реченице у извештају, у којем је у Мангову част распорено тридесет седам робова у чију је крв истраживач угазио – илустрација је несклада између стварности и илузије коју је цивилизација добила путем извештаја. Она је и алегорична. Крв и сазнање су некој вези. А што се текста тиче, извештај који је Манго написао није нетачан, али није ни потпун (уосталом, као и сваки историографски текст). Пошто су преживели указану им част, Манго и Џонсон настављају разговор: `Али ово је најобичније срање`, каже Џонсон о Манговом извештају. А Манго му одговара Бојловим гласом:`(…) Узорни грађани Лондона и Единбурга не желе да читају о јаду, беди и тридесет седам распорених робова, стари мој – и без тога су њихови животи довољно суморни.` Џонсонму одговара: `Али ви би требало да будете истраживач. Први белац који је дошао овамо и који о овоме говори онако како јесте. Разбијач митова, иконоборац, хроничар стварности. Ако нисте апсолутно тачни, до најситније појединости, ви сте преварант, а мени је жао што морам то да кажем.` На шта Манго каже: `(…) Ал`, држати се чињеница и само чињеница – е, то већ енглеску читалачку публику не би занимало. Могу они да читају хансард ако им је до чињеница. Или читуље у Тајмсу. Кад читају о Африци, они траже авантуру, траже чудо. Траже приче какве им дају Брус и Џобсон. И то и ја намеравам да им дам. Приче.` По свом карактеру, извештај Манга Парка не мора бити далеко од извештаја које су разни путописци током 19. века слали у своје центре финансирања, на прмер из Србије у царски Беч (попут Феликса Каница, рецимо).
Ако је у поглављу Срце таме везу између мотивације и (са)знања Бојл извргао руглу, онда је у наредном поглављу (На вешала с Херодотом) то питање изоштрио до краја. У ишчекивању Мангових извештаја са терена, у Краљевском друштву воде се мутни разговори: “На вешала с Херодотом! И с Плинијем, о истом трошку! Како можете да седите ту и очекујете од неког разумног створења да прихвати све те будалаштине о племенима чији припадници скиче као слепи мишеви, а бржи су од коња? Или о пигмејима, шумским духовимма – зовите их како вам драго – што табанају по џунгли као деца из обданишта по Мејферу? Све је то мит, ја кад вам кажем. Фолклор. Тимбукту не постоји, као што не постоји ни постојбина Лестригонаца.” Читаоцу одмах пада у очи да Херодотови записи по страхотама заостају од стварности коју Манго проживљава. Расправа се наставља:”Ви заборављате, драги мој пријатељу, да је Херодот, за разлику од Хомера, који је можда и био наклоњен Еутерпи, био историчар. Његов наум није био да нас забавља измишљотинама, већ да нас просветли чињеницама.” Реплика: “А шта је историја, молићу лепо, ако не измишљотина?” Ужас се наставља: “Опростите. Нисам завршио. Хтео сам да кажем да сви ти историчари којима се толико дивимо, од оних старогрчких, до нашег недавно упокојеног колеге Гибона – да су, дакле, сви они, у најбољем случају, мешавина оног рекла-казала, извештаја из треће руке, свесног искривљавања чињеница и класичних измишљотина иза којих стоје сујетни учесници у догађајима и њихове присталице. И, као да све то није довољно, та папазјанија од извртања чињеница и изврдавања истини накнадно ће бити додатно извитоперена из мрачне визуре самог историчара.” Не, то не изговарају ликови у роману, то изговара њихов творац, историчар Бојл.
Мангу Парку адреналин је током целог романа толико подигнут да он после прве експедиције изгледа као повратник из рата са вијетнамским синдромом. Манго жели да се врати на поприште борбе јер се у досади цивилизованог света више не сналази. Али Манго је арогантан, самоуверен преко мере, он не верује у предсказања. Када му један афрички врач у длану види лошу судбину, Манго каже: “Не буди луд, Џонсоне. Мене, као и сваког Шкота, прати срећа. У будућностти ме чекају признања, знам то. Ловорике, а и једна књига. И Ајли. Је л` се ти то зезаш са мном: па ја има да умрем испред огњишта, с мачком у крилу.” Ни други пут када му је речено да се чува Бусе, Манго није озбиљно схватио упозорење, био је вођен рациом, љубопитљивошћу и жељом за славом.
Нед Рајз је нешто друго. Бојл нам га представља на почетку, у поглављу Устај, што, наравно, није случајно: његова малолетна мајка, алкохоличарка, родила га је у штали (Бојл воли да се поиграва амбијентима и симболима). Живот му је почео натрашке: на рођењу га је баба-смрт украла од мајке, али га је сплетом оконости мајци у наручје вратио – каменорезац. Кад му је већ тако живот почео, мајка настоји да га именом спасе:“Рајз, тако ће се презивати! (..) А је л` знаш због чега? Зато што ће се он уздигне изнад свих ових срања која његова мајка мора да једе још откако је научила како се зове.” И заиста, током романа Нед стално устаје и на крају као Феникс васкрсава. Аутор романа на више места и на много начина пажњу поклања значењу речи и њиховој магији што је једна од важнијих и лепших компоненти ове приче. Друга сила која управља Недовим животом долази из најмрачинијег лика у роману: то је баба која има лице као “мементо мори” и која се овако смеје: “ииииииииии”! Она се у Недовој околини јавља сваки пут када је Нед близу смрти и она му смрт прориче, најављује и слути. Али Нед на то није глув као Манго, он близину смрти осећа стомаком. Баба-иииии на почетку романа Неду слути: “Пази се, пази, пази се и ти, да џелат краватом те не окити”. Читалац те речи пренебрегне, заборави их, запљусне га мноштво нових ликова, акције, детаља, па пренебрегне и кад му у сасвим другом амбијенту (јер баба-иииии се јавља у најразличитијим околностим, где је Нед не очекује) отпевуши: “О љуљај ме, љуљат` се морам ја/ Морам, о, љуљат`се мо-о-рам ја/Да висим морам док не крепам/ Да висим, висим док не крепам/ Да висим морам док не крепам, јер човека сам убиo, знам/ И оставио га да лежи там`, а хладан је, хладан кам.” Тек када Неда Рајза негде на половини романа скину са вешала, читалац ће се можда присетити ових злослутних речи. Нед је један у милион који је преживо вешала (показао је знаке живота на столу за сецирање на медицинском факултету). За разлику од Манга којег занимају слава и авантура, Неда једино занима да буде жив. Осим тога, у детињству је био додирнут и лепотом: једном је у парку чуо звук кларинета што га је толико занело да је и обогаљен (очух му је осеакао прсте да би просио) научио да га свира. Поред живота и музике био је занесен лепотом Фани Бранч: `Фани Бранч је изгледала као да је малочас изашла из млекаре. Дах јој је био топао, осећао се на млеко, а шапутао је на ребра, брадавице и мрак материце. Кожа јој је била попут павлаке, дојке као сиреви, маслаца је било у њеом осмеху` (личи на Скарлет Јохансон у филму Девојска са бисерном минђушом). Пошто су Неду жеље биле чисте и скромне, дато му је да до краја романа чује и засвира Музику на води (згодно искоришћен наслов истоимене Хендлове свите односи се на Недово просветљење и мир које стичена Нигеру међу домородцима који воле музику).
Уз Манга Парка, Неда Рајза, Фани Бранч, и многих других изузетно живо и уверљиво осликаних ликова који се попут једног речног тока издалека приближавају и на ушћима уливају у животе главних јунака, посебно је занимљив лик Манговог водича Џонсона. Џонсон, који једном ногом стоји у цивилизацији, другом у дивљини Африке, пореклом је из племена Мандиго, са горњег тока река Гамбија и Сенегал. На западно тле ногом је ступио као роб америчког велепоседника. Током свог робовања био је унапређен у члана кућне послуге, захваљујући чему је добио прилику да се образује, те да научи грчки и латински језик. Ослободивши се из ропства и рано стекавши пензију, Џонсон путује у Лондон где у двобоју убија човека. Казну служи на острву поред Африке, одакле бежи назад на свој црни континент. Тамо је обновио запустело село са своје три жене и једанаесторо деце. Али најзанимљивије: Џонсон се обогатио тако што су људи из околних села код њега долазили да им направи “амајлију над амајлијама”, такозвани Логос који је у стварио био писана реч. Логосе су домородци чували су у сафијима: “Џонсону није много требало да увиди тржишни потенцијал свог књижества. (…) Цитирао би папу и за то добио ланчиће да окити глежњеве најмлађе му невесте.” Када је у свом селу прочитао писмо којим га Афричко друштво позива да буде Мангов водич и преводилац, Џонсон уместо плате тражи Шекспирова сабрана дела.
Роман Музика на води не жели да раскрсти са науком, са њеним ригидним текстом и са њеним мањкавостима. Бојл нам много тога сугерише, између осталог и да поверење у науку не искључује могућност додира са поетском, фиктивном и трансцедентном структром света. Па чак и то да нам ни комбинација свих увида неће помоћи да стекнемо Знање, поготово не некакво опште знање лишено нашег личног искуства, јер, на крају, Афричко друштво из Лондона ни 1982. године није сазнало где се Нигер улива.
Свако мора сам да открије његов ток и место његовог ушћа.
***
Одлука да Музика на води буде преведена на српски језик донета је у Графичком атељеу Дерета, добром проценом тадашњег уредника Синише Коларића који је посао поверио преводиоцу Владимиру Д. Јанковићу. Бојл се обраћа огромној публици од неколико стотина милиона потенцијалних читалаца и обраћа им се помало надмено, са познавањем опште историје и историје књижевности, са разумевањем старогрчког и латинског језика, уз очекивање да и читалац то може пратити и разумети (огроман је број референци на које се ослања и које уграђује у нарацију). Отуда је посао преводиоца морао бити пресудан у амортизовању текста оптерећеног специфичним знањима. Необично разиграним језиком којим интонира читав роман, Јанковић је извршио двоструки трансфер: са једног на други језик, и од елитне ка нешто широј (српској) читалачкој публици, уграђујући у њега своје необично умеће превођења и њему својствено непоштовање аутора, оличено у одсуству страха од дословног превода. У Јанковићевом преводу губи се потенцијално досаднији, академскији Бојл, и отвара нам се раскошна и пријемчива прича о два јунака који више изгледају као да су у џунглу упали почетком двадесетпрвог, а не крајем осамнаестог века. И тиме је учињен још један погодак, троструки трансфер: тема романа и није истраживачка авантура смештена у доба “на измаку просвећености и на почетку гомилања новца”, то јест на крај 18. и на почетак 19. века. Тема је универзална (свако има свој Нигер који открива и којим плови), па растерећени и осавремењени језик којим је Бојл преведен на српски чини да се лакше поистоветимо са јунацима и темом. Није, дакле, у питању само превод са енглеског на српски, од елитне ка широј публици, већ и двоструки превод начињен не само од језика којим је Бојл описао крај осамнаестог века ка нашем савременом језику, већ и од политички некоректног језика с почетка осамдесетих година прошлог века којим Бојл пише, ка нашем језички углађеном, цакнутом и досадном добу. Колико се преводилац удаљио од оригинала, вечито је питање традуктологије, али у овом преводу вам се начас може учинити да је роман изврстан управо захваљујући чињеници да су се сензибилитети аутора и преводиоца поклопили. У нечему свакако и јесу (сигурно слушају исту музику и деле сумњу у историографију!), али то што у Музици на води читамо изгледа да је мање Бојл, а више Јанковић. Ако му је нешто и одузео преводом на српски, преводилац му је то надокнадио у изврсним прим.прев-фуснотама које читаоцу помажу да кроз ток Нигера и огромно поље опште културе на Манговој барци Јолиби плови безбедно и са јасним оријентирима.
Леон Богданов, Записи о пијењу чаја и земљотресима, Књижевна радионица Рашић: Београд, 2021. Превод: Зорислав Паунковић
ЈА БИХ СВЕ МОГАО ИЗРАЗИТИ ПОМОЋУ ЗЕМЉОТРЕСА
(Леон Богданов – Записи о пијењу чаја и земљотресима)
Ако замислимо један просечан сеизмолошки запис, прво нам на памет пада како игла доста дуго бележи мир (мир је опасан, у њему се увек нешто кува!), а онда изненада та игла врдне десно, па лево, бележећи неки снажан потрес проистекао из привидног спокоја. Тамо где игла бележи мир или бар незнатна подрхтавања тла, Леон Богданов устаје, леже, пије чај, дува траву, понешто наслика, иде у неопходне набавке, чује се са пријатељима, прима инјекције и пензију. У миру помало личи и на Обломова. Али тамо где игла искочи из свог уредног ритма, на месту где бележи јачину удара у својој амплитуди, Леон Богданов нас обавештава: “Боравио сам у лудници кад је тамо био земљотрес”. Он то, поред осталог, чини јер сматра да сваки извештај о земљотресу треба да прати неко сећање: “Али најважније је – по једна успомена за сваки изоловани удар!” И због тога што је био уверен да један удар најављује други, да постоји дубока веза међу потресима, да је све повезано (“Требало је, у ствари, рећи да у тренутку када седи са мном, она као да доживљава земљотрес: то је уопште карактеристично за комуникацију, људи се деле на оне који то доживљавају и оне који не разумеју. Али занимљиво је да сва та потресеност комуникацијом претходи таласу стварних земљотреса, можда их изазива”). После неких удара, међутим, сећања више нису могућа: Богданов је умро од срчаног удара 1987. године, а последња реченица из Записа о пијењу чаја и земљотресима те године, написана је 23. фебруара и гласи: “Џиргатал, пет-шест степени по Рихтеровој скали.” Неколико пасуса уназад: “Време је да престанем да пишем”. Како је знао?
Леон Богданов
Ту, око реченице “време је да престанем да пишем”, гомилају се и згушњавају и други значајни искази у којима Богданов сумира: “До седамдесетчетврте године формирао сам складну представу о ситуацији у нашем свету. С њом и живим. Интересантно, да ли ће бити неких одјека тог поузданог познавања будућности?” Без таквих реченица на самом крају Записа, тешко да се може ухватити смисао овог необичног штива. О чему је Леон Богаданов писао од 1980-1987. године?
Записи о пијењу чаја и земљотресима је тачан, али непотпун наслов књиге. Заиста, издавачу није било лако да одреди име делу за које се на први поглед може рећи да нема јасну приповедачку структуру, које обилује мноштвом тема увезаних непрозирним спонама. Структура ипак постоји, али њу не чине прецизно бележени датуми као у другим дневничким белешкама. Ток мисли се развија по другом критеријуму: окосницу чине вести о земљотресима, а време између њих испуњено је Леоновим трагањем за унутрашњим сатом у времену: “Да нема инјекција једном у три недеље и пензије тринаестог, живео бих потпуно у складу с током догађаја, разматрајући их по степену значаја за свет, но, истовремено, сујеверно тражећи нешто у њима што се односи на мене самог, на моју прогнозу, на моју схему”). Он је у сталној потрази за новом религијом која би, како је претпостављао, могла проистећи из неке секте: ”Стално пишем о свакодневним догађајима, али у томе се не осећа развој секти. До сад сам се бавио проблемом стварања нове прогнозе” или: “Време је за нову веру!”
У шта ново веровати током ране перестројке?
У могућност виђења будућности и у поуздану прогнозу?
Социјализам се слама, Совјетски Савез се урушава, неизвесност прети, потребна је нова вера, то се осећа у ваздуху у целом социјалистичком свету. Богданов није нерелигиозан, али вера у човека и развој, па и поверење у Бога и Христа, очигледно су упитни. Потрага за новим оријентиром, за новим силама у које ће се веровати током ентропије настале осамдесетих година прошлог века, забележена је и у другим дневничким записима, на пример код Тарковског који је посећивао Џуну, а и у Југославији су бели магови (посебно они из Русије) попуњавали духовни простор који се дотада постепено празнио.
Леон Богданов
Леон Богданов је био сликар и писац са периферије петербуршке уметничке сцене. У неформалном али снажном интелектуалном миљеу града уживао је поштовање и имао је своју публику: “А ја сам продао слику стару двадесет година и за тај новац дувам”. У својим Записима не открива нам се до краја, нема експлицитних реченица о његовој биографији осим да је био у лудници и да је четрдесетпетогодишњи пензионер који се редовно јавља за терапију. Живи са Верочком коју познаје двадесет година (уз друге везе које су обоје имали) и повремено им долазе његова мајка и веома узак круг пријатеља. С обзиром на искуство ране пензије и луднице, а са свешћу да ће његови записи бити штампани, Богданов нам се представља тек у назнакама. Ретки су закључци изведени до крајњих консеквенци. Питамо се: каква се тајна крије иза тог ћутања о разлозима? Ни о свом политичком и идеолошком опредељењу не оставља трагове. Он, истина, бележи важне друштвене догађаје и процесе, али се према њима не одређује или се од њих дистанцира уз иронију: ”Најбучнија секта данас је – дисидентство”.
У основи, Богданова су занимале две теме: знање и време. Оне су се, као две паралеле, укрштале негде у будућности. Може ли знање бити такво да се помоћу њега поуздано могу предвидети будући догађаји? То је и најсубверзивније питање ове књиге: каква нам је врста знања потребна? Уједно, тим питањем Богданов као да дисквалификује дотадашње врсте знања, рационална и позитивистичка, и враћа нас на некада цењену способност врачева, погађача, видовњака, песника. У једном од записа скреће нам пажњу на необичан случај у Јапану: човек који је предвидео снажан земљотрес, какав се и догодио, завршио је на вешалима. Врста знања која има способност да предвиди будућност је моћна. Самим тим је таква способност конкурентска свим дугим центрима моћи. У селу може постојати само један врач или онај који види будуће догађаје, ако се појави још један такав, он мора бити елиминисан или отеран. Као кад се у кошници роди нова матица. “Знати – значи имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам”.
Леон Богданов
Богданов сматра да је прогноза моћна и да је због тога субверзивна. Такво мишљење код читаоца неминовно изазива нелагоду: а шта ће нам знање о будућности? Његово разумевање света, времена и њихових унутрашњих релација, постаје интересантније када се додају и његова схватања о снази речи: оно што је испричано поседује инерцију, по инерцији оно што је описано се остварује, и снови се остварују (ако их испричамо, опишемо). И сам Богданов имао је развијену интуицију и одређену способност виђења будућих догађаја, али и негативно искуство услед такве своје способности (не објашњава тачно како је до тога дошло, али наговештава да је због тога заглавио у лудницу годину дана).
“Догађаји су болни и тешко је пристати на нове услове”, каже на једном месту. Свака способност виђења је усуд, људи не воле најаву промена, преображења су им болна. О, како дивна тема: преображења су болна! ”И заиста, то је већ било, све је већ било на крају крајева. Чак је и Преображење већ било”. Када то каже, Богданов није склон банализацији, предаји, ништавилу, бесмислу, већ укида разлику између будућности и прошлости! Одакле то долази? На Богаданова је, поред осталих (Велимира Хлебњикова, на пример), снажан утицај извршио руски научник, астрофизичар Николај Александрович Козирев, са својим теоријама о времену: да је време материјално и да се креће у одређеном правцу. Његови експерименти и објашњења карактеристика времена проблематизовала су питање поимање његовог протока и поделу на прошлост, садашњост и будућност. Козиревљева огледала доводила су људски мозак у стално стање садашњости, из које се потом лако могло кретати по прошлости и будућности. Под утицајем његових сазнања и идеја, Богданов је другачије почео да разумева каузалитет. Занимљиво: и Тарковски, чију је смрт Богданов забележио у својим Записима, којег је феномен времена такође занимао, у свом дневнику забележио је да су пирамиде у Египту порука из будућноти упућена нама! Могуће је да су били под утицајем истог извора, Козирева, или да су нехотично изражавали дух времена и простора у којем су живели. И Козирев и Тарковски и Богданов показивали су способност надилажења простих подела основних феномена као што су време (на прошло, садашње, будуће) или знање (рационално и интуитивно). Код њих је све претумбано и самим тим отворено за нове могућности, за нова полазишта.
Леон Богданов
Говорећи о Преображењу, Богданов се дотиче велике и важне теме: динамике и статике. Преображење, односно промена, непријатан процес међусобне адаптације околине на човека и човека на околину током великих потреса који мењају устаљена правила и навике – подразумева динамику: “И изненада се осетиш тако добро да не желиш да спаваш и мислиш о сутра. У том тренутку, чини се, у свету се дешава некаква грозна и значајна појава, и осећаш да си јак и да можеш све да опишеш, да све изложиш доследно и јасно. Да си способан, ако не да предвидиш будућност, онда сигурно да познајеш садашњост, колико год далеко од тебе се дешавало оно што побеђује поспаност и инертност”. Поспаност и инертност се чине неоправдано статичним стањима духа. Такав закључак у супротности је са ритмом Богадановљевих Записа који у читаоца уносе необичан мир. Па ипак, немир и динамика које доносе земљотреси, тајфуни, одрони, клизишта, бујице, саобраћајне катастрофе, атентати, тероризам, смене влада (поређано по некаквом значају за људе код Богданова) – свеприсутни су у сваком тренутку и одражавају се на нас на известан начин. Разлога за поспаност нема: “А за нас је сваки Исток – далеки, као што су све Холандије – нове, као што се Нове Гвинеје у Гвинеји садрже, а у Папуи – тамо је земљотрес свакодневна норма, он апсолутно ништа не најављује већ постоји као што постоји неки сат у времену и у тај сат ће тамо неизоставно откуцати седам”.
Када сам рекла да се на крају Записа гомилају необичне реченице у којима се сажима све што би Богданов хтео рећи, мислила сам, на пример, на један овакав пасаж: “Не бојим се да кажем да су то као одломци религиозног програма још непознате религије. А где је ту сиже? Па у том гледању по странама уз заборав повода који нас је овамо довео. После ми почињемо да видимо нешто основно и у сукобима с полицијом и у другим сензацијама, али важно је да се не заборави да то све има уједначену, сталну позадину. Нова идеологија, нова идеологија, време јој је да се појави. Али, потребан је нови закључак, нова прогноза. Идеологија прогнозе. Проћи ће и поплаве као што су прошли земљотреси, али и даље ће бити потребно да се свет приказује. Сматрам да се прогноза налази у основи виђења. Јер, гледајући карту Кине, могли бисмо сматрати да само назив Таншан изазива код нас асоцијацију. Показују неки град и значи да то место има будућност. Верујем, верујем, да ништа није без разлога!”
Леон Богданов
И даље ће бити потребно да се свет приказује! Необична мисао у којој је приказивање повезано с постојањем. Приказивање је повезано са сликом, са репрезентацијом. Богданов је био склон изражавању “у сликама”, вероватно и због тога што је био сликар. Али слика је код њега сила, као испричан сан она има инерцију или капацитет да се обистини. Ако видимо слику – оно што је на њој представљено постојаће, ако речима опишемо сан, предео, утисак, мисао – стварамо зрно будућности кроз тај опис. И онда: код Богданова су слике страшно болне, било да су насликане или речима изведене, било да су описане у прозном тексту или у поезији (“…у песмама време је згуснуто, али треба рећи и о празнини”). Он је све видео у сликама и видео је необичне, мучне ствари које ми доживљавамо као поетски надражај, као инспирацију или их, успавани, и не примећујемо. Он каже, на пример, да човек који је једном угледао дубоку пукотину у Земљи насталу од земљотреса мора имати вечну и дубоку трауму. Не каже зашто. Остаје само та слика и та мисао. А ми видимо тог човека и ту пукотину и осећамо да ту има нечег страшног. Зашто он тако мисли, може ли се уопште бити имун на зјапећу јаму која води ка срцу Земље, а не мислити на сопствене пукотине, на нашу укупну рањивост? Има још таквих слика у Записма, као у белешци о клизишту у Сочију: “Клизишта у Сочију, двадесет кућа је уништено, нема погинулих. Пукотина је прошла кроз башту с бресквама…” Да ли је икада помислио да наслика ту контраст, пукотину која цепа воћњак с бресквама? Је ли Богданов више писац него сликар? Он је занимљив не само због слика које нам предочава, већ и због њиховог комбиновања са текстом, са закључцима, са мислима које те слике прате. Шта је он уклапао и како је ствари доводио у везу – то је необичан гешталт! Уосталом, он се изражавао техником колажа и у ликовној уметности, а шта је колаж друго него гешталт који тражи преклапање са унутрашњим сликама посматрача? Овако он комбинује: “Ако не будеш учио – бавићеш се таквим послом. То и јесте слика земљотреса – крупна жена с лопатом просејава земљу кроз сито” – запис је настао после посматрања жена које су радиле на изградњи неке улице на периферији града. Он заиста све може изразити кроз земљотресе. Можемо претпоставити и да је из нехата оставио траг о томе како један сликар призоре из живота изображава у слике на платну. За њега су концертне дворане пуне људи и дечја игралишта били попут призора са икона: “И та гомила света у дворани с мермерним стубовима, осветљеној огромним лустерима, с много извођача на позорници ми је као призори са икона и никако нисам могао да се ослободим тог утиска. Залазило је сунце, видео сам простор дечјег вртића и његова празна игралишта изненада су почела да изгледају као пејзажи са икона, а не као холандски, као што се обично пореди”. Да ли вербализација, опис виђеног, претходи сликању?
Леон Богданов
Богданов је веровао да се будућност може видети из књига и из снова. Тим редом. “Снови су универзалнији”, каже он, “али не и први по времену. Прво су књиге. Из књиге произлазе историја и живот као супротност историји. Књига се гуши од живота, мора да остане без даха.” Када се ова белешка има у виду, постаје бесконачно занимљив дугачак списак књига које Богданов наводи у својим Записима, књиге које су на њега утицале, које је желео да има, које је набављао. Претеже источњачка литература уз Велимира Хлебњикова (“И не треба заборавити да постоји таква књига у којој је написано о свему. То је Хлебњиков…”).
Још: опомиње нас на потмуле, невидљиве, подземне процесе, оне који су спори, али који ће неминовно изменити слику света. Док кува чај и живи тихим, ничим нарушеним животом петербуршке периферије, помало иронично бележи: “Вести. Ништа посебно. Загадили су Рајну и отровали све рибе.” Или: “Ето, острва се још нису поделила, а изгледа да се комад одваја од копна, острво нестаје.” Нужно се читалац пита: а којим потмулим процесима ми успавано сведочимо? Што се моје перспективе тиче: храстови су напустили дедину шуму и попели се неколико стотина метара уз њиву опколивши двориште, у западној Србији су због многобројних каменолома пресечени подземни токови вода, врхови брда однесени су и уграђени у путеве, читам да број сперматозоида и њихова брзина опада, да је све више вештачких оплодњи у којима није победио најбржи, да на Западу у урбаним срединама и вишим сталежима има све више аутистичне деце, да је Дунав затрпан гвожђуријом из Другог светског рата и да у Европској унији нема новца за чишћење његовог дна – све то чека наплату.
Леон Богданов
Кад смо већ код моје перспективе, а Богданов инсистира и на томе да знање мора имати везе са нашим животима, не могу да се не запитам: какве везе Богданов има са мном, који су догађаји из моје географске и хронолошке околине забележени у његовим Записима, шта ја као историчар читам из његовог рукописа, имамо ли ми ауторе које су занимале сличне теме и поклапају ли им се схватања бар у нечему? Редом: неке афинитете делим са њим, ево, он каже: “Грузија ме одавно интересује”. Осим тога, немогуће је бити историчар, а не интересовати се за феномен времена или за совјетску перестројку или за интелектуални миље града какав је Санкт Петерсбург. Богданов бележи неке потресе, саобраћајне несреће и клизишта која су се појавила у Југославији, на пример, најближе мени је било ово: “У Југославији, код Београда, воз склизнуо из шина због одрона. Погинуло је девет људи, рањено нешто више од тридесет.” Београд ће наставити да живи, док се тамо негде помиње, на пример у Записима о пијењу чаја и земљотресима. И шта друго: сваки искусни историчар лако ће у штампи пронаћи све догађаје које је Богданов забележио и у том смислу књига је за историчара мање вредна, али она пружа низ мета-информација о времену и друштву из којег проговара. Којечега ту има, а посебно су занимљиве представе о животу једног интелектуалног кружока на северу Русије и из неког разлога – наслови књига које су међу њима кружиле. Посебно су интересантне информације о њиховим тиражима: ако је нека књига штампана у 6.000 примерака, Верочка је неће набавити и одмах приступа прекуцавању текста недоступне књиге, њеном укоричавању, размени макулатура за наслове и другим махинацијама да се домогне жељених наслова. Ако је Руми штампан у 50.000 примерака, Верочка ће га донети са неке берзе, тржнице, пијаце, из неке размене…
Леон Богданов
Не може се Богданов читати, а да се истовремено не мисли о Психолошким белешкама Драгана Крстића. У много чему су та два аутора слична и њихови читаоци могу само уживати у њиховим приближним схватањима, интересовањима, дневнички вођеним белешкама, субверзивним закључцима, недемократизованом и нетоталитаризованом мишљењу о свету и веку.
На крају, о чему је ова књига? Је ли ова књига о томе како преживети анксиозност услед неизвесности, услед наше немогућности да контролишемо догађаје који нам измичу тло под ногама, који нас терају на преображење? Како провести међувреме између два удара земљотреса? Овако он каже: “Тако сам замислио ту књигу, мислим на Записе о пијењу чаја и земљотресима, да у њој вести о земљотресима прате сцене успомена и мислим да обавезно следе једни за другима. Главна идеја књиге је: може ли се живети од садашњих земљотреса након Таншана? После тога, како сам живео у ишчекивању Таншана, живети у очекивању земљотреса какве Бог пошаље? То је питање, али постављено. Може ли се тако живети? Не, не може се тако живети – тврдио је Јарослав Владимирович. Може и мораће се – говорио бих ја.”
Укратко, основно питање које Богаданов поставља је: како живети са знањем?
Изложбу слика Леона Богданова можете у целини погледати овде.
Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
На дугим косама Баба-Јаге
На дугим косама Баба-Јаге
на мокрим трепушкама Василисе Прекрасне
на скривеној памети Иванушке Дурачока
на сјајној грби Коњића Грбоњића
у чамовом бурету Цара Салтана
путујем,
путујем хиљаду
и још хиљаду дана.
А Ви решавате неку тешку теорему
(знате како свемир дише)
пијете чај и свирате понекад.
Онда оставите све
и трчите да гледате кроз прозор
стижем ли већ једном.
И, наравно, правите се да то није ништа.
Гришка, мили, рођени,
Ви и ја правићемо нову геометрију.
У овом најлепшем од свих светова
нисмо се довољно сретали.
Паралеле нам се секу негде у бесконачности.
Једино у томе ова геометрија не греши.
Укрстиће се у једној тачки.
По новој геометрији та тачка је у Сибиру.
На улазу у тајгу
одбројте тридесет девет бреза
повуците праву у равни
и ту сам
чекам Вас међу срнама.
Пишете – добили сте тровање степом.
Све црну жуч повраћате,
и несвестица Вас хвата због неких пролећа
која више неће долазити због Вас.
Пишете – дођи, грлице, спаси!
А ја Вас лепо питам, Григорије Јаковљевичу,
звездо моја,
да све то није од вотке,
да све то није од белине пред очима?
Не дражите ме, душо моја,
не дражите ме ни белином брезине коре
ни дубином шуме
ни ширином поља,
не мамите ме тим Вашим свемиром
и математиком –
данас Вам нећу доћи.
Не мора се увек све знати.
Праштајте, мили.
Болест нека, шта ли је.
на моје очи гутач ватре се загрцнуо
и пропао кроз лед у Неву.
Ни Месец подлац
ни његов отац
ни сестра љута
нису давали пет пара за то.
Гледајте,
душа моја Вам се сасвим открила.
Где сте до сад Катарина Игњатјевна?
Чекам Вас – никад дочекати!
Поенкареова теорема није ништа
у односу на Вас.
Што се Ви, мила, тако мучите?
Знате да сам у дослуху са Животом.
Љубимаја, отворио сам свемир
за Вас.
Питате, дарагаја, шта радимо.
Григориј Јаквљевич лупа лоптицом у зид још од јутрос,
тако он размишља.
Суседи се жале.
Кажем му:
Гришка, звездо моја, љубимиј,
што Ви то тако?
нема ту велике науке.
Најели смо се, напили,
време је да поседимо мало,
тако, да поћутимо,
да се гледамо.
После ћемо решавати тајне универзума.
А можемо и прошетати неким
мрачним улицама
кришом од света.
Видите,
пада снег.
Дух је флексибилан, Катарина Игњатјевна,
узеће облик какав му понуди душа.
Зар сте мало Вашег духа, љубимаја,
улили у мене
и чинили са мном шта сте хтели!
А Ви печете колаче
мирис се осети
али то су већ ствари срца
у којима сте, голубице,
сасвим неприкосновени.
Глупа сам, драги мој, глупа,
више ме дотакне голуб који Вам слеће на руку
него сви универзумски проблеми на гомили.
Кад се опаметим
Бог ће од чисте радости
заротирати Земљу
у супротном правцу.
Кажу да живите у дубоком сиромаштву.
Кажу да на Вашој тераси расте коров
и да се у Вашем стану коте бубашвабе.
Кажу да сте дивљи
и чудновати.
Ја им одговарам
да онај што живи у бунару
не мари за Вас.
Причам Вам
а Ви се блесаво осмехнете и оренете на бок.Кажете:
Ћутите Катарина Игњатјевна, звездо моја.
И ја ћутим.
Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Катарина Игњатјевна?
У суштини, кад нека површ има неколико проверљивих особина
повезаност, коначност,
кад нема рупа као ђеврек
онда је то сигурно сфера.
Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Григорије Јаковљевичу?
У суштини, идем у кухињу да месим.
Ништа дводимензионално
ни апстрактно тродимензионално
само ђеврек с рупом.
После се можемо љубити.
И шта Вам значе те речи
проверљиво, коначно,
шта је то на овом свету коначно?
Ништа Вам не верујем.
И оно што је коначно
управо је бесконачно,
не заваравајте се, драги мој.
Мила моја, голубице,
ја волим егзактне науке.
Ви сте више у домену фантастике.
Григорије Јаковљевичу, не љутите ме,
то не мења ствар!
Не мора све да буде надреално
да би било стварно.
Све сам израчунао.
Брзина мањег урагана је
око
11 километра на час.
Ако ухватите први следећи ураган
Катарина Игњатјевна,
голубице моја,
ето Вас код мене за трен ока.
Истину говорећи
јабука и земља
падају једна на другу
Григорије Јаковљевичу.
Ето, питајте Њутна.
Математичке основе природне филозофије.
Размотримо овај парадокс,
љубимаја,
кад извучете руке
из моје косе.
А код нас, дарагаја, ништа ново.
Григорију Јаковљевичу пуцају усне
болесне од ветрова
и туге га неке спопадају
отровне
зубате
имена немају.
Кажем му
мили мој, рођени, не брините,
само ломне ветрови ломе,
а Вас ни кавкаски гранит
не може разбити.
Ето,
видите,
покуњени ветрови
одлазе.
Да, да, ноктурналије су опасне,
љубимаја Леночка,
ваде црну жуч из човека.
те је ноћи, наиме,
банчио у неком великом друштву,
и ујутро му је
(после такве ноћи ништа није чудно)
све било усталасано и магловито
да више ни уз најбоље жеље
није могао погодити
ко је ко од нас двоје.
Узалуд сва математика,
просто се ни једна формула
није дала применити.
Вера Петровна, комшиница,
каже новинарима да она личи,
божемепрости,
на Маљутку Куратова.
За сваког је, каже, добра
сем за Григорија Јаковљевича.
Ако је сваком човеку
дат један анђео
и један ђаво,
Катарини Игњатјевној
је придодато још девет.
Гле! Напили сте се!
Умртвили сте се, а вотку умете да потегнете.
Где Вам је била памт Григорије Јаковљевичу!
Био сам у једној крчми
врло сумњивој
а у таквом једном брлогу,
звездо моја,
и глава се може изгубити
а не само памет.
Морам нешто да Вам признам Григорије Јаковљевичу,
планирам да ударим главом у небо.
Шта је то за Вас, грлице? Нема смисла бити скроман у том погледу.
На крају крајева, мили мој,
ишла сам на часове
правилног ходања по води
а то Вам је исто.
Ваш снег је сувише бео за моје танке нерве
а и неко свира, јасно се чује.
Све ме то растужује.
Обећајте ми да се ово неће поновити
реците – нећу никад више
закуните ми се
дајте ми реч
реците – обећавам, никад више.
Добро би било сад отворити неку флашу вина и њиме се лечити.
А како је Вама тамо на северу?
Одајте ми своју тајну
реците ми
Гришка, мили,
није ли то дух Бога самог
није ли то лаки поветарац
није ли то рупа у ђевреку
око које се све врти
кажите ми шта сте то осетили
не кажем сазнали
сазнати је лако
покажите ми
може ли се то опипати
може ли се по томе веслати
као по Неви
ко је то
стрепи ли то
да ћете га
разотркрити
мучи ли се то у дубокој чами
накривљених димњака
или је сигурно
у Ваше ћутање.
Риманова хипотеза
недоказана
чека.
Тривијалне нуле.
бесконачно много нула.
А у средишту свега тога,
драги,
нас двоје
лупамо главу
пијемо вино
и гледамо се.
Преко твога лица
моја сенка.
Кад умрем
Бог ће се појавити као велики длан
(Њему то неће бити тешко)
на који ћу спустити образ.
То ће бити нова тачка
за полугу којом ће се
померити свет.
Не остављај ме,
јединствени драги,
не спуштај руке.
Постоје извесни знаци
али се не могу изрећи.
Ето, тако.
Ви свакако не марите много за стварност
Катарина Игњатјевна.
Ваш упроштени приступ, грлице,
сакрива велики ниво комплексности.
А да ми ипак попијемо по једну
Григорије Јаковљевичу, звездо,
па да нам све буде још јасније?
Григорије Јаковљевичу,
сањате, степама ходате...
Рачунате, рачунате, рачунате...
А то што грлица с друге стране прозора
главицу накривљује
и снег је покрива
Вас не додирује.
Па кажите, голубице,
јесте ли ноћас
честица или талас?
Григорије Јаковљевичу,
шта је с Вама?
Ви сте се опет негде
од вина прегрејали!
Погледајте ме, мили,
не спуштајте очи -
Ваша сам.
И светлост и страст,
и честица и талас.
Изађите из своје рупе,
Григорије Јаковљевичу,
изађите кад Вас лепо молим.
Још мало, храну ћу Вам испод врата дотурати.
А верујте ми, мили,
Бог неће бити ништа срећнији
ако умрете гладни.
У суботу ми је у собу
улетело јато птица.
Била је гужва
од толиких крила.
Кад не знам где да се склоним
ја одем у твоје срце.
Ех, ти, Гриша...
Шта све о теби говоре...
А теби је то свеједно.
Ех, Катарина Игњатјевна,
откуд то да сам на крај срца?
Срце нема крај.
Стар сам човек,
мојих педесет зима
граниче се са постањем.
Голубице, уселили сте се у мене
и ставили се на моју страну.
Љубав се не претвара у нешто.
Она јесте.
Пантелејмон Комаров (1998) је млади руски песник, филмски редитељ и сценариста из Севастопоља. Преводи на српски представљају прве преводе његове поезије, као и њихово прво објављивање у професионалним медијима уопште. Последња песма настала је поводом масакра у кримском граду Керчу, када је ученик пуцао на своје школске другове. Песме су већим делом рефлексија његових животних прилика и искустава, па је песма о раку инспирисана његовом сопственом болешћу, док је рат очекивана тема за некога ко одраста на Криму. Песме Пантелејмона Комарова заступљене су у збирци „У светли дан – избор из новије српке поезије“, у избору и преводу Владимира Коларића, која ће ускоро бити објављена у издању куће „Пресинг“. Песма „Глас“ је нова, овде се први пут објављује и неће бити заступљена у наведеној књизи.
Превео са руског Владимир Коларић
ГЛАС
Линија број девет
Разговор са возачем забрањен
Све информаџије на + 7
осам нула нула
Чувајте здравље и обавезна маска
Перите руке пре јела
Место за путнике с децом
Место за колица инвалидска
Фабрика за прераду меса
Свима честита празник Васкрса
Попусти на цене превоза
Урачунати свећице и мазиво
Бутан гас
Пажња запаљиво
„Ја глас сам који се до вас пробио кроз застор реклама
Изронио на светлост као мољац, песак кроз прсте
Тргао се из сна и огласио кроз мегафоне и звучнике
Између ове станице и следеће за путнике
Ја слово сам што звучало је до потопа и до Адама
Слово које је раздвајало море и разламало планине
Ја слово сам које ће бити на крају
Које је било на почетку
Ја слово сам које сте на крсту распели
Ја слово сам иза ког су се крили угојени попови и бојари
Ја слово сам које сте оскрнавили кад у његово сте име спаљивали
Ја слово сам које је постало шифра за сефове и те-ве екране
Ја слово сам мрзим те за све паре
Ја сам дословно лаж федералних и локалних канала
Ја сам волим те и у увек ћу бити са тобом
Ја сам убићу те и угазићу те у блато
Ја сам млеко на акцији и хипотека на рате
Ја сам Бог воли људе
И воли их кад сами пате
Ја сам дословно пожарни излаз разбиј стакло у случају опасности
Ја вам држим слово
Док не попадате.
Ја........“
Пажња, врата се затварају.
СПОЉА
Сви смо ми мртви и за нас нема сутра
Растемо само када смо унутра
Умиремо онда када нас је мало
То налик је на воду и на песак спор
Све једнако споља као и изнутра
И увек и свуда тамо где смо ми
Јер сан нам је вечност а ми јој ни налик
Мртва лица - вода
Мртва лица - извор
Мртва лица то што се снива
Мртва лица усамљене птице
Вечна вечност, из уља уље
Лептир на свећи
а душа све даље
а душа све беља
Ти што живиш дубоко у мени
Прекрати, не унижавај моју слабост
Ја жив сам само кад плачем у сну
А главом ми тутњи жалост
ЈЕСЕН
Ни разумели ме, ни појмили
Дуго чекали, дани проходили
Јесен пламена,
А ја ко тршчица, као гранчица,
Као иглица и као бајчица,
Као легенда мало оцвала,
Чаробан попут ужеглог уља.
Јесени пламена,
Научи ме како да кажем збогом
Здравим разумом, посмртним звоном,
И гвоздене воље, да не иструнем као робље.
У РОПСТВУ
то је све тамо нешто
то ме се нимало не тиче
то је све лично, егоистично дело,
неких тамо левих људи
а ја просто лежим, посматрам
спој за спојем линија на сагу
а време се слива, као сируп
по неком давно скорелом трагу
ЛЕПТИР У ОГЊУ
Нећете побећи
силници светски
Цареви, војсковође, књази
Од мојих разјарених речи,
што вам тутње по лицима,
лицима вашим у масти и слузи,
Нећете побећи
Ничим прекречити
Ничим прикрити разјарене речи
Урлаћу их, остављен и сувишан,
Једини међ вама речима што звечи
А ви, скукуљени у неком углу
Спремате за мене проверене мере:
Слепе прозоре, неме углове,
Зарђале решетке, бетонске зидове,
Леденим рукама зашићете ми уста,
Тешким ланцима оковати колена
Закопати дубоко на стотину лета
Смејете се – па шта је он то мислио?
АЛИ ЈА
ПРОГРИЗАВШИ СОПСТВЕНЕ УСНЕ
Заурлаћу вам поново своје снажно
НЕЕЕЕЕ!
И понављајући моје речи, ветар се покрене
ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ
ДА ЗА СВЕ ПЛАТИТЕ!
ЛЕКАРИ
Говоре ми,
као анђели послати од оца,
-зашто бежати од куће,
кад тата је стално пијан,
зашто плакати
кад бије твоју мајку,
него боље је радовати се животу,
сакрити модрицу под оком.
Савет ти је да не плачеш,
савет ти је да ћутиш,
да заборавиш обавезан,
да заборавиш дужан.
Али ја,
као зверчица у ланцима,
кезим зубе,
ширим очи
„Привежите ме, гадови, јаче!
Са мном је правда –
зар ће
ме
ремење
задржати?“
***
Рат са свих страна
Сада ће загрмети плотуни
Загрмети оркестара марш
И на нас ставити
крст!
И на нас ставити
Крст!!
И на нас ставити КРСТ!!!
крст
крст.
***
Ја не постојим
Али ја опстајем
Све док ми по телу још бауља краба
како смешна
како ружна реч
РАК,
рак,
рак.
Залеђена погледа
Вера залудна
Напити се?
Молити се?
Вриштати?
празни дланови
истргнути корени-
Свећа угасла--
Рак.
Рак.
Рак.
Рак.
Бескрилна грлица
Слепа ластавица
Залудно удара у глуве прозоре
Мантили и лампице
Ваш потпис, табелице
Игра жмурке-вијалице--
РАК.
***
Снови, као мед, клизе низ прсте
Сваки дан
од пет ујутру
усамљене танке руке
Траже једна другу
У лелујавом кревету
пуном песка
Пуном воде
Пуном зоре
Пуном љубави
И других знакова живота
Руке нежно милују уморне векове
Привијају уз себе љубљенога
Тела сплетених као заљубљене змије
А заспаће леђима једно ка другом
На удаљеним крајевима, половима постеље
***
Још један очајник је завршио са собом, уништивши цео свет
и ено га лети, разбијеном њушком узнесен до звезда
а ми и даље ту, гацамо по земљи
лету нимало склони
Ура! идемо
само
полако
само
полако!
и Ура! идемо
само
полако!
само
полако!
Један са 20 година одлучио да је боље сагорети
и запуцао у небо
оставио нам хладни чај у ноћима
и прозоре празне
Али нас ево и даље овде, вучемо се по земљи
ни у огањ више не верујући
И хајде поново УРА! и ми идемо
само полако!
само полако!
Ура! идемо
само
полако!
само
полако!
Замислите како је то бити господар живота
и имати право над смртном твари
летети под елесдијем и јуришати на небеса
порицати разлику између раја и пакла
у школи потезати пиштољ на наставнике
и другарима држати лекције о солипсизму
Али ако су за лет потребна таква крила
ми бисмо радије да кренемо боси
Ура! Идемо
само полако!
само полако!
Ура! Идемо
само
полако!
само
полако!
Мира Шуша живи између Београда и Базела у Швајцарској. Образована је као доктор природних наука, бавила се науком и образовањем о новим лековима, а гостујући је професор Медицинског факултета у Београду. Писала је за Студент, Видике, Данас и Вечерње новости. Објавила је збирку поезије (Мој Адам, Граматик, 2021), коју је представила у Београду крајем марта ове године у Библиотеци града Београда, а пише и прозу. У јануару смо објавили пар Мириних песама, а сада објављујемо њене нове песме, као и неколико из збирке, а које се баве темом личних малих и великих трагедија на овим просторима које посећују ратови и распад државе у којој је и она рођена и одрасла.
Три дана
Дошла је по њу кроз прозор старачког дома
Који је изгледао баш добро рекли су
Као одличан хотел
И она је рекла да јој се свиђа
Рекли су
Премда је тешко говорила после можданог удара
Лакшег
Рекли су
Смрт блага уђе јој као благослов кроз отшкринут прозор
Она се насмејала левом страном уста
Најзад
Рекла је
Тешка беше другима а још више самој себи
Преживе два рата и две смрти синова јединих
Сушила се у себи као отпали орах
Чула је органе у себи како звекећу као у празној кутији
Превише је причала заиста
Лагала је бесрамно о стању ствари
И како је све другачије и лепше
Баш онако како би требало да буде
А не како је живот наместио
Живот издајица
Живот скот
Вређала је и бивала све злобнија
Отворено јер срам је напусти кад и синови
И даље је хтела да води ствари
Управља животима ближњих
Где је правда
Рекла је
Што су твоја деца жива а моја не
Рекла је
Муж је није више чуо или није хтео да је чује
А она је причала и причала и бес се преливао као прљава вода из кофе кад се излије
Своју прљавштину метлом у двориште је чистила
Чистила је помно и сећања
На имање баш велико на две куће и на важност у друштву
У ком је увек неку оштру примедбу имала
Била је доста важна преко мужа и преко синова
Тад
Раније
Раније рекла је не разводи се
Треба све имање у породици да остане
А после
Она мисли само на себе и
Мени је жао њених родитеља
А још раније ти си моја лутка лепа
И водила ју је поносно у шетњу са собом
Јер није жељену ћерку добила
А још још раније
Била је лепа и шик на црно-белој слици испред Партизановог стадиона
Радила је у радњи у Кнез Михајловој
Није се пуно смејала и имала је наочари за сунце из иностранства
Узимала је сестри нове ципеле да их носи пре ње
Оставила је дечка који ју је волео
Нестала је без речи и добро се удала
А још још још раније
Плакала је само кад је не виде
Они што су је из ратног дечјег дома извели
Преживећу победићу рекла је
Живот је скот али ја ћу бити још већи
Нема везе што се тату у логор одвели а у Немачку мајку
Најзад рекла је дом је добар
Или није рекла ко би га знао
Али био је то дом као хотел
И остала је у том добром дому
Три дана само као у хотелу
И само ју је смрт тамо посетила
Подмлади се тада и пролепша
Најзад могу да се опустим помисли
Најзад могу да поживим како треба
Ех лутко моја лепа
Три ливаде
Топла зима са гле мало растопљеног плавог изнад крова преко пута
Уместо очекиваног снега
А црни голуб слетео
На зарђалу кутију за клима уређај
Под мојим београдском прозором
Како смо се смејали тада брате мој
На мотору возећи се између кукурузних поља
Као да летимо са ластама изнад њих
И како смо pjevali Tri livade брате мој
И играли на сеоским забавама као луди брате
Далеко одавде сад преко границе брате
Да ли је број преосталих дана већ био уписан брате
Да ли смо га могли протумачити брате
Из лета птице из талога кафе из облика шумских gljiva
На слици смо заједно брате још увек млади
Ти мало озбиљан седиш ја иза наслоњена на твоја рамена
Мук се већ тада из свих углова улива у тебе брате
Зашто се родисмо баш овде брате
Где лепоту псовком ракијом и метком каљају брате
А ја црна не бејах ти од помоћи брате
Црни голуб под мојим београдским прозором брате
Порука од тебе знам skuhala sam crnu kavu за нас брате
Ја сам добро ти не брини брате
Посетићу три ливаде брате
Где ми ти сад звиждучући одмараш тако весео брате
Између поља кукуруза сачекај ме брате
Каменом у главу
Направио је клопку врло једноставну
Пљоснат камен
Гранчица
Зрневље
У парку у Граду
Прице су овде другачије
Прозреће намеру
Зашто баш то зрневље
Зрело
Смејемо се одлазимо
Дан
И ноћ
Трава тако живахна у пролеће
Блескаст цвркут
Понеки облачић
Дан из сликовнице
Пао камен
Мало хладно перјано
Притиснуто
Кљун
Кљунчић
Ветар цепа листове из сликовнице
Зашто зашто
Ништа више није исто
Не прави се да није важно
Јер ћу те каменом у главу
Скице из постојбине: Преко
Небо безобзирно светло више бело
Небо неодређено расплињено погрешно
Зрикавци без престанка
Ветар мислим са Запада
Копрена сакрива суштину
Пијем чај од коморача поподне дугачко
Чекам шест да сиђем мало да отпливам
Преко је постојбина
Далеко јој лепа кућа
Посута минама
Ту су антички родитељи жалили за дететом
Изгубљеним већ са осам година десет месеци и седамнаест дана
О Богови смилујте му се
Узмите га за руку и поведите
Изнад ове слане воде
Зрикавци су стали почео је смирај
Оштрицу врућине однео је ветар на Извор
Преко је преко
Трајект између и лукави таксиста
Што дупло наплаћује
Зашто је небо тако погрешно
Зелено растиње га голица
А оно ништа
Равнодушно и удаљено
Као жена оног нашег познаника
Тако учтива и хладна
За коју смо рекли мало је чудна зар не
Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.
*
Њен син није имао ни име ни опело. Некрштен је сахрањен у предвечерје испод једне старе накривљене шљиве на међи два воћњака у озеленелим Цветкама. Умотала га је у своју кошуљу и спустила у мало корито које поклопише лубом, нико није хтео да се замајава тесањем дасака за ковчег некрсту. Анастас га је звао Јован, по своме оцу. Деспина је покушавала да му измисли неко име али није умела. Као што није нашла ни храбрости ни снаге да га један једини пут пољуби, да га привије на груди и нахрани. Живео је само три дана. Њему варош није дошла на целивање и опроштај. Само сељак који је ископао раку, родитељи и Максим. Никад јој није било тако тешко његово немо присуство. И кад јој је нежно додирнуо раме само што му није руке овила око врата и завапила да је узме, да је води било куда из амбиса зла који се отворио и који ће је прогутати ако је опет буде оставио саму. Уместо тога, погледали су се само и његове очи подсетише је на зло које је већ починила, на реку непремостиву која протиче између њих и носи све, у неповрат. Када набацише прву лопату Анастас је окренуо главу и притиснуо очи прстима, Максимове лепе обрве су се набрале и вилице стисле као да ће зубе своје да изломи. Деспина није осећала ништа, као да су закопали само оделце, грумен соли, цветић руже, ништа.
Тражећи тај гроб на дан Полексијине сахране подједнако је равнодушна, мртва и хладна. Није могла да заборави израз са којим је Максим њено дете испратио на други свет, није смела да му види очи док сахрањује сопствено. Та слика је не би ни у смрти оставила, будила би је у гробу, давила и окретала увече лицем према земљи, у зору према поклопцу сандука, хладне и празне постеље у којој више никада неће бити милована његовим рукама. Чудновато, дан у коме је одлучила да умре био је и дан у коме се најмање кајала због свега што је у животу учинила. Са оним што јој беше дато живела је најбоље што је могла. Најгоре што се може живети. Кћер је погрешног оца и можда није од његовог семена али је на његово погано стабло накалемљена. Крива, одвећ племенита племка на бангаво, чворновато дрво. Јадног ли јој рода.
До њиве води путић омеђен најпре тарабама и јабучицама, како дубље залази у оранице куће јој остају иза леђа а грле је грмови багрема, зове и црног глога. Цветке певају гласовима птица и цврчака, ни небо није тако слободно, пространо и благословено као та црна земља. Прође поред школе, не чују се дечији смех ни Анастасово тихо приповедање. Не среће људе као да су сви помрли пре стотину година, у даљини назире упрегнуте коње, баш тамо где се запутила. Већ из далека познаје шљиву под којом труне телашце њеног проклетог сина. И род тог дрвета је проклет, најело се меса и крви па кад шљиве заруде све јој се чини, то је она румен са округлих обрашчића малог покојника. Мати му ретко долази. Зашто би? Ипак, ни за стотину живота не би заборавила заталасани шљивик и бело стадо у њему, сунце упетљано у црне гране и мирис вечери, траве и земље који само на том месту плете причу о малој, немуштој смрти, заборављеној, неоплаканој. Нема крста ни имена али у топлом ваздуху, у хладовини испод крошње зуји чудна, речита тишина. Деспина је пришла стаблу, спустила се на колена и завежљај бацила крај себе. Хумка је свеже раскопана, земља набацана без смисла, свуда уоколо а малена рака тек плитко затрпана, као да у њој нема ничега. Очима не верује, у стомаку јој пуче некаква кисела кугла, разли се по устима као прошиштало вино и тако је клечала подуго, растворених усана у неверици, у неком мутном и подмуклом страху, док је у крошњи певала жуња а иза леђа јој рзали коњи, све ближе, све јасније. Као туђом руком узе грумен земље, влажне, меке, наби нокте у њу те поче да копа. Што је дубље задирала то је очигледније постајало да синовљево тело више не почива на том месту. Ипак није могла да стане, земља која се под рукама отварала звала је да погледа дубље, још дубље, у сопствени гроб.
– Дошла си, кујо, по свој трули пород. – чу иза леђа глас, сасвим поуздано људски, чак познат. Не обазирући се наставила је да копа, нагонски, као што човек дише не обраћајући никакву пажњу на ту радњу неопходну за живот.
– Знао сам, курво, да знаш…матер ли ти погану твоју… – у том трену осети две огромне шаке на раменима. Не размишљајући ни часа зграбила је земљу из празне синовљеве раке, устала и њоме треснула велику свињску Драгољубову главу, црвену и балаву од беса и псовања.
– Где ми је дете, свињо смрдљива? – шчепала га је за ухо ноктима тако јако да је прокрварио, хтеде да га ухвати и за гркљан, као аспида одједном снажна и борбена. Огромни дебели човек не могаде у трену да схвати шта га је снашло, тукла га је стиснутим песницама, шутирала и гребала, једва је некако ухватио за руке и одмакао од себе, још се ногама ритала.
– Знаш ти добро где ти је дете! – млада жена погледа га збуњено и престаде да се опире. Он обриса крв која му се слила низ врат на кошуљу, погледа длан па пљуну – Троје ми је умрло због твог некрста. Кад је опет кметова Драга пала у постељу, баба Цмиљка рече, Бог и душа, да није то оно Камџијино некрштено устало па дави децу…Сабрасмо се, извећасмо. Као ономад кад смо копали мртваца у Матаругама, скуписмо се нас неколико без попа, он не хтеде, откопасмо, а ово твоје лежи ту, под лубом, као да је јуче са’рањено. Прободосмо га и бацисмо у Мораву, нека га носи у које друго село, ако још може да чини штету. Од тада, ево, никоме не умре дете, а и она што су била болесна пооздрављаше.
– Прободосте? – Деспина пита загледана у заталасане пропланке Шумадије, зелену реку милог завичаја, добру земљу која покаткад рађа тако велико, окрутно зло.
– Троје ми је умрло…а зарад чега? Што ти ниси умела своје дете на време да крстиш.
– Нисам стигла… – погледала га је сажаљиво. Искрено јој је жао. Али што би јој веровао?
– А да се јебеш по селу, то си стигла?
Без речи се окрете од њега, нема ни воље ни снаге да слуша погрде и гадости. Нема ни храбрости, довољно се самој себи гади. Отићи ће на обалу драге Мораве, ту ће се растати са светом и предати се истим таласима који су јој сина однели незнано куда, да би нека друга деца, туђа деца, могла да живе. Како се сагнула да подигне завежљај осети на бутинама шаке и Драгољубов тур како је гура према дрвету.
– Дај да те опашем… – стење иза ње. Док је још није снажно ухватио Деспина је покушала да се отргне али врхом ципеле закачи за неку полеглу травуљину и посрну. Он је стиже и стеже око појаса једном руком, другу јој гурну у кошуљу. Запахнуо је смрад трулежи из његових уста, одвратни воњ вишедневног зноја.
– Не ритај се, видиш да немаш куд. – каже јој и збиља је тако. Драгољуб је снажан сељак од скоро два метра, могао би једном руком да је прекине као трску. Преместио јој је ону руку из груди на уста, да случајно не би вриснула.
– Не старај се да се сазна – смеје јој се у врат, осећа му језик – чим те изорем сазнаће сав дуњалук да сам опет имао Крсманову кћер. Ама, мируј! – стегао је за гркљан, прекинуо јој дисање. Деспина се прибра, изви му се у рукама као змија, као мачка кад преде, намести се пред њим таман тако да јој само подигне сукњу и обави шта хоће. Он помамљен ослаби стисак да би откопчао панталоне. Леденим рукама и са срцем у петама скочила је, дохватила свој замотуљак, немајући времена да га развеже, напипала кокот па обарач на очевом пиштољу и премда је без предомишљања циљала право у Драгољубове груди он стиже да је ухвати за руку те куршум оде у небеса. Оте јој пиштољ и одбаци га подалеко.
– Па јебем ли ти оца оног наопаког!– силовит шамар подсети на оне које је тако често и ћутке примала од Крсмана. – Ти ћеш да се браниш! Сад си одједном честита, од кад се јашеш са оним,а док сам те по селу тарабио добро ти је било! – ухватио је за косу и пљунуо посред лица па је нашамарао све време гурајући руку којом је држао око паса ниже, међу њене чврсто стиснуте бутине. Одгуривала га је али све слабије, плакала је али тихо, не тражећи помоћ, напослетку би се и предала јер више није имала снаге, ни зрно снаге да се бори. Драгољуба није више ни видела ни чула. Тај који је на силу узимао био је неко други, то што је ударало, вукло по трави и намештало како му се свиђа било је неко безлично, црно и јако али непорециво мушко биће коме није никада успела довољно жестоко да се супростави иако га је мрзела истом жестином којом је понижавало, тровало, све јој одузимало и онда је остављало да живи тако рашчеречена, обезвређена и прљава. Сељак, схвативши да се предала, даде себи времена да ужива како одавно није.
– Обадаш се као кобила, мало сам те ваљда натезао…– љигаво тражи од ње пристанак након што је готово обезнанио ударцима, примиче знојаво лице њеном, Деспина склопи очи да не гледа, покуша још једном да се ритне, да устане али претежак је, свом снагом јој је налегао на стомак, не може ни да дише.
– Нећу тако, тежак си.
– Него како? ‘Оћеш опет да бежиш!
– Нећу, кунем ти се, пусти ме да устанем, не могу овако, издахнућу.
Он пристаде, подиже се. До тада је већ скупила снагу и колико је ноге носе потрчала кроз воћњак. Ако је и јачи и већи од ње не може бити бржи само ако је послужи тело за толико док не избије на главни сеоски друм. Даље неће смети чак и ако буде намеран да је јури. А био је. Трава по шљивику мека и склиска, тло неравно, уганула је ногу али је наставила да трчи, била је спремна да прими смрт у своје тело, заслужује је, али никада више другог мушкарца, ниједног осим Максима. Пред тарабом је Драгољуб готово сустигао, ухватио за сукњу. Гурнула је капију и истрчала из воћњака. Ту, на почетку уске стазице што се спушта према селу, удари право на задиханог алата са ког је коњаник сјахао пре него што је уопште схватила да је спасена. Не разуме одакле се створио, како је стигао али плаче од олакшања, од чисте среће, од захвалности.
Максим јој унезверено истражује недра, стомак, руке. Блатњаве су али нису крваве. Ваљда га не варају престрашене очи. Четрдесет дана му је прошло од како је чуо пуцањ.
– Шта је пукло, Деспина? Ко је пуцао? – некако незграпно, грубо помилова јој косу али не сачека одговор. Све схвати у трену. Драгољуб није бежао премда му ни до туче није. Ипак начини један корак унатраг, јесте крупнији од Максима али га његов осмех плаши колико и тиха претња:
– Сад сам ти јебао и оца и матер и семе и порекло.
Деспина узмаче без гласа. Зна шта ће да се догоди. Црни ђаво беса тражи крв. Да га заустави не може, можда и не жели. Крв би да види. Неку освету, неку правду. Да је неко једном заштити.
Максим то осећа, зна. Хоће. Не гледа где удара и то чини свом снагом, читавим собом, још један ударац ногом у Драгољубов млитави стомак и обориће га, после тога ни сами Бог неће моћи да му помогне. И не треба. Назире крв која му навире из уста и носа, чује како га боли, како стење и цвили попут пса али још је поган и треба да умре, треба.
– Цело село ти је прошло кроз њу. – Драгољуб каже сипкаво тек да би зарадио силовит шут од ког се болно превио и јаукнуо оборен четвороношке – Јеб’о је ко је кад хтео, и ја сам, кад сам год намислио!
Максим застаде на трен, окрете се да је погледа. Слеп је од беса али ипак види, спустила је поглед, само један трен потраја то немо испитивање. Зар признаје?
Признаје. Мрак му је пао на очи, све је дакле истина о њој, све што су причали, са свима је била и са том свињом је била, матер јој погану, само њему неће да рађа децу. То лудило опет му удари у главу, тукао је и плакао иако би најрадије повратио, не може да је замисли под том животињом, не може себи да објасни, зна да сад нема куд, мора да га убије, све ће да их побије, све који су само руку на њу ставили, све који су је погледали. Зар цело село, целу варош? Све.
Деспина, живота ме кошташ – понавља себи док хвата Драгољуба за крагну па му челом снажно удара о стабло шљиве. Опкорачио га је, тако се наместио да може ударати до миле воље док та балава свиња не цркне. Убиће га, заиста ће га убити. Та мисао надјачава слатки ужитак који јој пружа брутална сцена извршења правде коју посматра нетремице, не трепће. Деспина потрча као без душе низ пут, према селу. Максима сама не може да заустави, обневидео је, оглувео, не зна шта може да направи. Или зна и баш хоће. Мора. Жив Драгољуб неће изаћи из шљивика осим ако неко са њом не дође, много јачи и спретнији да их пре несреће раздвоји. На срећу, малочас пусто село сада је сасвим живахно, нађе испред цркве и кмета и попа и још тројицу мушкараца како се о нечему важном договарају. Чим су је угледали, онако чупаву, подераних хаљина и блатњаву до лаката похиташе јој у сусрет.
– Убиће га, кмете, руке ће опоганити ради мене. – притрча Ђорђу и пољуби му десницу па тек онда попу Сими.
– Куда, ћерко, куда? – повикаше сељаци не питајући ни ко ће кога да убије ни ради чега па кад им је показала према шљивицима и њивама кмет одвеза коња, посади је крај себе а остали потрчаше што их ноге носе. Стигоше аман у последњи час. Драгољуб је већ кркљао, Максим му је седео на леђима и нешто неразумљиво говорио бришући рукавом крваво, уплакано и знојаво лице. Овај под њим једва цвили, крв га гуши:
– Немој више, дете имам… – моли али Максим милости нема док има снаге у рукама.
– Нек’ је живо и здраво. А ти ћеш да цркнеш. Цркни више, што не цркнеш! – разјарен што овај још дише, још може да говори и моли за живот Максим скочи са њега па га опет шутну у стомак. Наставио би и ту би коначно дошао крај да га четири снажне руке не ухватише за рамена и око паса и не повукоше унатраг. Да је макар одмах стао и призвао се памети. Али не, у нос му се увукао масни мирис крви, освете и туђег бола, заслуженог, дакако. Кмет и момак који су га шчепали погрешише те га пустише чим су га одвојили од Драгољуба који се ваљао по умазаној трави молећи да му неко помогне. Максим нападе дечка па кад га је једним ударцем смлатио на земљу удари и на Ђорђа, све му звезде помери.
– Ама, обуздај се! – овај не узврати већ викну пратњу да побеснелог опет ухвате за рамена и не пуштају док не дође к’ себи. Како се то није могло десити јер је све време покушавао да се отме и говорио да мора свињу да докрајчи, кмет заповеди својима да га држе па га на мртво име изудара и ишутира тако да је Максим напослетку пао на колена, згрчен истим оним боловима који су Драгољубу парали утробу.
– Семе ли ти јебем оно београдско, на мене ћеш? Ако сте се око ове посвадили, је л’ неко треба главу да изгуби? – Ђорђе рече па га подиже како би му ћушнуо још једну, за наук, да запамти добро. За то време попридигли су и Драгољуба, обрисали му лице и дали мало ракије да гуцне из пљоске. Он се од беса и бола просто смеје:
– Чујеш шта ти кажем, боље да си ме сад утепао кад си мог’о. Имаћу је опет макар ми последње било. Има опет да клечи и да ужива док је дав…
– Ама, замукни ти! – кмет се продра да овај не доврши, разјариће будалу, неће га цео пук после зауставити.
Тако и би, Максим опет крете на њега, од крви и суза скоро ништа не види али јасно чује одакле допире тај погани глас. Ма мора да га убије, просто мора, макар црк’о одмах за њим.
– О, сунце ти крваво – викну кмет – удри га док се не опасуљи! – ни сам не верује колико снаге овај има, опет се подигао на ноге, насрће као сулуд, као да није сам на њих толико.
Тако Максим напослетку од петорице извуче дебљи крај. Тукли су па нису штедели ни њега ни себе, као да је неки притајени тајни бес провалио из песница и рубова опанака, ударали највише у небрањен стомак и ребра, само је лице штитио док је могао, због ње, што је њој леп. Једва га савладаше. Убише бога. Измрцвареног на трави Драгољуб га само једном шутну из све преостале снаге у међуножје, да кмет не види, док су одлазили.
– Чујеш, нећу њу, већ сам је изгустир’о, свуда сам је зачепио. Тебе ћу да јебем, само чекај. Грдна будало… Рачунај да си данас због профукњаче главу изгубио.
Максим покушава да устане упркос болу, да има пиштољ убио би га на месту, све би их побио, на руку не може да се ослони, склопи добро оплављене очи, ионако ништа не види па тражи последњу снагу, подигне се али посрне, кашље. Сав је покидан, ребра га боле. Беспомоћан је, горе му је то од смрти.
– ‘Ајде, пусти га, крећи! – Ђорђе опомиње да не проври опет зла крв коју посејаше и пролише ни за шта. – А ти – издра се на Максима – немој да сам те више видео у селу. Моји сељаци су поштен свет а ако сте се око варошке женске покачили идите у варош па се тамо песничајте, да видим да бисте се без окова извукли. Пази да ми на сенку не станеш, ни мени ни мојима. Добро смо ти запамтили да си руку дигао на кмета.
– Посерем се на кмета! – викну промукло, кроз крв. Не осврнуше се. Нека га, доста му је за сада.
Лежао је и гледао небо, лепо, чисто, плаво. Чим спусти поглед на крошње и планине у даљини све му се заврти. Окрете се на страну и згрчи, тако још и може да поднесе врео бол у стомаку. Као да су му сви органи покидани, тако осећа. Стиже га и умор, батинао је пола сата сигурно онда су њега још толико тукли. Или је трајало много краће…или много дуже. Колико времена је потребно да сва млада, набрекла снага напусти тело? Колико дуго је она могла непомична да стоји на ободу шљивика и да само гледа, ни да макне, ни да викне?
– Деспина! Деспина, крвавог ти оца јебем, где си? – устаје, придржава се за стабло. Не види. Обриса мокра уста руком, десна слепоочница му је сасвим крвава, залуд је брише већ добро натопљеним рукавом. – Стојиш ту? Шта стојиш? – крете према њој али опет паде на колена па стаде да повраћа крв и слуз, удари дланом по земљи – То сам ја од тебе заслужио…шта гледаш, матер ти проклету…да л’ ћу да цркнем? Па да цркнем, није ми жао, мислио сам један дан, једну ноћ да ме волиш…Нек’ су те сви имали…јеб’о њих и све… ја те волим…
Што боли претрпеће или ће црћи као пас. Али што бауља пред њом понижен, слаб, као крпа, да устане не може, повраћа слинав, балав, крвав, како то да поднесе, како да преживи, како да се опере? Како да поправи то што није био јачи од оног који је напао, који је вређао, имао, говорио о њој као да је безвредна, његова Деспина, све његово?
– Јао, Боже, сад ме узми…- мумла и још једном посрће, хоће пошто по то да се усправи и само јаднији бива. Још да заплаче па да се себи згади. То не сме макар одмах умро а боли га цело тело као што је мислио да само душа може болети.
Деспину је око срца стисло. Како је окрутно претучен толики човек кад не може да устане. Драгољуб се брже подигао али њега је један тукао а Максима петорица. Наплатише му и дрскост и углед и лепоту. Све одједном, до крви.
Знала је да ће кмет да зове доктора због свог сељака па без речи опет сиђе у село, да Антића поведе Максиму. Ови неће наћи за сходно да се сете несретника ког су у шљивику оставили. Он сам неће далеко да одмакне, чак се чини да више уопште и не покушава да се дигне.
Тако и би. Испред Драгољубове куће већ се окупило што је било слободних сељака па ударише у јуначење и претње иако их је кмет смиривао и убеђивао да је сад све поравнато и да оставе ту ствар да се слегне и смири.
– Шта ти сад ‘оћеш? – набусито јој се обратио кад је угледао склоњену под крушку, препаднуту и пребледелу.
– Доктора…кад заврши ту…- промуцала је – није му добро, не може да устане…
– Сам је себи крив, жено. Видела си и сама, ми га не бисмо дирали да није он нас.
Климнула је главом. Јесте, тако је било.
– Није му добро, кмете, крв повраћа.
Крупни бркати човек добродушног лика и хајдучких очију одмахну главом и руком:
– Сад ће доктор ваљда да заврши па га поведи горе. И склоните то псето либералско из мог села да ми га очи више не виде. А чујеш – позвао је да му приђе, сељаци се разиђоше да не би како Ђорђе помислио да прислушкују. Радо би они, кад би смели – видела си и сама. Могли смо га убити на мртво, да се више не дигне. Само због тебе нисам рекао момцима да га осакате. Гледај да ми се одужиш…знаш шта смо говорили…Јаков чека, испашће да га варам…Он ће ускоро да оде, ово ти је сад или никад, смисли се већ једаред.
Климнула је главом. Не може да му буде захвална иако би можда требало.
– И још… кад навратиш да се договоримо дођи предвече, празан ми је вајат а ја сам те жељан, још од лане никако да се при’ватимо а сад си ми у варош утекла, дан и ноћ немам мира све мислећи на тебе.
Димитрије, онако у црнини како је са сахране отишао, изађе пред кућу намрштен и забринут. Нису њему Драгољубове ране на памети.
– ‘Оће л’ бити добро? – повикаше сељаци.
– ‘Оће, ‘оће, не бригајте. Туча к’о туча. Мало га је јаче распалио у главу, ал’ ништа што се преживети не може. – лаже их, добро га је утепао – Све сам домаћици објаснио, дићи ће се колико за три дана ако га лепо понегује. – тек што то изговори срете се са Деспининим погледом па прекорно заврте главом, не хтеде ни да је поздрави. Кмет му скрати то гледање:
– ‘Ајде пођи са Камџијом, води и Стевана са колима, само пожурите да ми онај не изда’не у атару, још за будалу да одговарам. Макните га из мог села, после ме се не тиче.
Иван Ристић (Призрен, 1978), дипломирао је историју на Филозофском факултету у Нишу, а докторирао на Катедри за општу савремену историју Филозофског факултета у Београду. До сада је објавио преко двадесет научних радова из области савремене историје Југославије и Балкана у научним часописима и зборницима радова са научних скупова, као и научну монографију Милан Ракић у Софији (Чигоја, 2018). Пише песме, кратке приче и лирску прозу. Објавио је две збирке песама: Песме у (по)грешно време (Алма, 2018) и На рубовима сећања (Алма, 2019), као и књигу кратке прозе Минут до поноћи (Поетикум, 2020). Објављивао је у зборницима кратких прича. Живи и ради у Крушевцу.
ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ,
СТРАДАЊА И СЕЋАЊА
Писати о свом граду није ни тешко, ни лако. Није тешко, јер причу свога града свако носи у себи, од рођења до судњег дана. Многи је никада не испирачају, али је живе. Градови у којима смо рођени утиснути су као отисци у животе које живимо. Из њих носимо свој мали, интимни свет, који нам помаже да се носимо са ћудима великог света који је вечита непознаница. Али није ни лако писати о свом граду, јер је танана граница између приче о граду и приче о себи – потребно је да се прича о граду не претвори у отужну аутобиографију, у којој се преплићу сенке сећања, мириси носталгије и уздаси за “прошлим временима“.
Још је теже (и лакше у исто време), писати о граду као што је Призрен. Јер Призрен, с једне стране, у својим многовековним бисагама носи превише историје, превише великих и малих прича, истинских достигнућа и тешких трагедија; док ја, с друге стране, у својим бисагама носим превише сећања на њега. Материјала за причу ми није недостајало, ма у ком својству је причао – као историчар, или као Призренац; свеједно да ли исписујем ону „објективнуˮ, или само своју малу, „личнуˮ историју града.
Као неко ко је рођен у Призрену, у којем је провео значајан део живота (и увек му се радо враћа), није ми, дакле, било тешко да напишем причу о свом граду. Оно што, међутим, није било тако једноставно, јесте да тој причи – која не може бити лишена историјског приповедања, јер би онда сам Призрен био лишен свог бића, које свој смисао црпи управо из богате историје – додам личну ноту, да је обојим нијансама личних сећања, која не само да неће бити у супротности са приповедањем о оном историјском, већ ће је допунити, и читаоцу пружити једну интимну и емотивну историју доживљаја града и његовог страдања виђеног очима непосредног учесника који је, заједно са градом, проживљавао те несрећне дане. Иако то није прва несрећа, а сигурно није ни највећа, која се сручила на овај град под обронцима горостасне Шар-планине, Паштрика и Коритника, она је једина коју је аутор ових редова доживео и као личну трагедију, док је о осталим само читао у историјским књигама. Управо зато је за мене ова несрећа била највећа од свих. Када вам се бреме једне трагедије сручи на плећа, објекивност губи смисао, и потрага за објективношћу је само интелектуална егзибиција лишена значаја. Стога, ова прича не може бити лишена емоција, а опет, не би смела бити претворена у каљугу емоција – у патетично јадање и кукњаву недостојну људског бића, а посебно не једног Призренца, који на својим плећима осим бремена трагедије, носи и бреме славе свога града.
ИСТОРИЈА И СИМБОЛИКА
Има пуно случајева у историји и националним културама разних народа, када симболика једног догађаја, личности или града, надмаши стварне, историјске димензије њиховог значаја. Иако је несумњиво да град Призрен има значајно место у српској историји, како средњовековној, када је био једна од престоница Српског царства, тако и у нововековној, када је био једно од средишта српског националног рада и очувања идентитета у оквирима Османског царства у другој половини 19. и почетком 20. века; као и једно од средишта албанског националног покрета насталог у време тзв. Источне кризе (1875-1878) – ипак, после познатих догађаја на Косову и Метохији 1999. године, Призрен као симбол – „царски градˮ – заузео је посебно место у корпусу симбола националног идентитета, а са њим и националног пркоса код једног значајног дела српске јавности, нарочито међу млађом популацијом. Поклич „Догодине у Призренуˮ, постао је тако својеврсна „лозинкаˮ идентификације и препознавања, али и нека врста позива на отпор суровој политичкој реалности везаној за простор Косова и Метохије. Очекивано, овакав узлет града у симболичкој равни, прати неминовна комерцијализација, па ћемо силуете „царског градаˮ, лик цара Стефана Душана, који је постао најпрепознатљивија персонификација историјског значаја Призрена, као и позив „Догодине у Призренуˮ, видети утиснуте на многим производима свакодневне намене – од мајица, преко сувенира, до различитих делова модног аксесоара. Призрен је, често се може чути, постао „српски Јерусалимˮ, својеврсно место ходочашћа и окупљања, на чијем се имагинарном пољу води идентитетска битка између заборава и утапања у „политичку реалностˮ, с једне, и памћења, отпора и пркоса ненаклоњеним „овоземаљским силамаˮ, с друге стране, а чије је дубље укорењење у „косовском заветуˮ и традицији која се на њега наслања. Дакле, историјска и симболичка димензија овог града на крајњем југу Србије је неспорна, баш као и његово значајно место у историји не само српског, већ и албанског народа и Османског царства.
Призрен са својим многобројним средњовековним црквама, међу којима значајем и грациозном архитектуром предњачи Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, али и манастирски комплекс, царска лавра Св. Арханђела, у коме се налази гробно место највећег међу српским владарима – цара Стефана Душана – заузима посебно место у духовном и верском универзуму Срба и Српске православне цркве. Османско културно и верско наслеђе чини Призрен значајним и за муслимански свет – грандиозна Синан-пашина џамија из 17. века још увек доминира панорамом града. За Албанце је Призрен, такође, “историјско средиште“: у њему је основана тзв. Призренска лига, организација која представља врхунац албанског националног препорода у 19 веку. Све ово, историју и културу Призрена чини разноврсном и испреплетаном, препуном супротности, али и нужне коегзистениције различитих полтичких, верских и култруних утицаја; чини је комплексном и готово несхватљивом за неког ко није живео у том шаренилу вера, језика и култура, полтичких супротности и нужних облика суживота различитости – на тој живој позорници историје. За Призрен се може рећи да је био, а делом је то и остао, историјски и етнографски “музеј“ на отвореном – са свим својим рутинама живота и обичајима – од оних верских свију присутних вера, до оних за време пијачних дана… Просторно не тако велик, ушушкан у својој котлини између планина, набијен животом, бучан и са свим својим оријенталним градитељским одличијима, мирисима и укусима – Призрен је био врело живота које је носило печат посебности у не тако лакој косовско-метохијској стварности.
Често се, у разговорима о Призрену, сусрећем са дилемом мојих саговорника: чији је то град? Српски, албански или турски? Муслимански или хришћанаски? Да бих им дочарао или приближио одговор, предложим им једну једноставну интелектулано-визуелну игру: узмите, кажем им, једну фотографију ширег центра Призрена, па направите две њене копије. Са прве копије, уз помоћ фотошопа, избришите сво оно што припада српско-православном наслеђу – цркве и црквице, најстарије градско насеље Поткаљају, знамениту Призренску богословију… Са друге фотографије избришите све оно што припада османско-муслиманском наслеђу: џамије, чесме, куће у оријентално-османском стилу, хамам… Видећете да је Призрен то што јесте само на првој фотографији. На друге две не да то није исти град, већ су то две безличне, исподпросечне и досадне вароши. Дакле, без обзира на етно-политички мотивисана неслагања о припадности града, у културном, цивлизацијском и универзалном контексту (јер је национални контекст увек партикуларан и помало скучен и “себичан“, што га никако не дисквалификује, већ га чини само једним од могућих оквира гледања на свет), Призрен је свачији – прво припада онима који су рођени у њему и деле све његове вредности, и пре свега његов историјски “шарм“ који је, а у то можете веровати на реч аутору ових редова, један посебан доживљај света; даље, припада онима који у њему живе; али и онима који су га заволели из неких својих разлога. Као и сва места у којима се сусрећу и укрштају културе и цивилизације, без обзира на искључивости и фанатичности на које увек и свуда можете наићи, такав град припада свима. Он је и православни – хришћански, али муслимански – оријентални град. Једино такав он је то што јесте – бисер међу градовима, којег је и један велики владар изабрао за своје вечно боравиште, и своју моћ симболично пројектовао кроз своју задужбину – највећу и најлепшу владарску задужбину на нашим просторима, од чије су надалеко чувене и слављене лепоте до наших дана остали само трагови. И Призрен, тако, као да оличава оно неписано правило да величина и трагедија иду „руку под рукуˮ. Баш као што Јерусалим представља „средиште светаˮ зато што је у културном и цивлизацијском средишту и, културно и цивилизацијски, не припада никоме, јер је светски град – док га политика дели, културе га чине јединственим – тако и Призрен у овом нашем малом, балканском „светуˮ, припада свима који деле његов дух и начин живота.
СТРАДАЊЕ И СЕЋАЊЕ – ДАН КОЈИ НИСМО ПРЕЖИВЕЛИ
Тог 12. јуна 1999. био сам сведок и учесник исписивања тужних страница историје града – егзодуса Срба из Призрена после хиљаду година присуства на том простору. И све то пред очима међународне заједнице – оних великих, најмоћнијих. Урлање разјарене гомиле, лупање по возилима препуним избезумљених људи, уплакане деце и беба које спавају у наручјима мајки, баба, тетки… Псовке, увреде… Али, нисмо били уплашени, нисмо имали времена да будемо уплашени или тужни, јер нисмо ни били потпуно свесни онога сто се догађа. Туга је дошла касније…
Животи су на брзину били спаковани у торбе, кесе, џакове…
-Понеси оне фото-албуме, остави шерпе, купићемо нове…
-Немој да заборавиш документа и дипломе…
-Спакуј оне књиге са полице поред кревета… (Ма, какве књиге, нема места…)
И тако… Како спаковати живот, а да заузме што мање простора у гепеку аутомобила или приколици камиона?
-Пожури, војска је већ кренула, излазе из града…
Дуга колона возила, људи плачу, теше се, неки се смеју и збијају шале од муке, храбре једни друге: „Ма не може ово дуго да траје… Неће нас Слоба продати…“
А она гомила урла још гласније… „Шкиње, шкиње (свиње, свиње)…“ Погледи пуни мржње с једне, и пркосни погледи с друге стране. Сусрећу се и секу као две дивље реке које улећу једна у другу, и творе неку трећу, мутну, прљаву и бесну реку, која носи сав талог историје, политике, лажи и обмана, крви, херојстава и злочина.
Отшкринемо понекад улазни отвор на приколици у којој се нагурало нас петнаестак. Гледамо припијени једни уз друге… Остају за нама збијене куће Призрена, уске, кривудаве улице, а спарно летње поподне жути се разливено испод Каљаје и Цвилена, као просуто врело уље… О знојаве вратове лепе се досадни инсекти. Њима је свеједно, они су увек у неком егзодусу. Кроз тај малени отвор назиру се само висока минарета џамија, док су сребрне куполе чувених призренских цркава већ изван видика. И школе, паркови, уличице, клупице, чесме, ћевабџинице, надалеко познате призренске посластичарнице… Све се пред нашим очима топи у оном врелом уљу летњег дана…
После неких пола сата колона, која се креће путем ка Сиринићкој жупи (јер је пут ка Приштини сувише опасан), пролази поред села Средачке жупе. Нема стајања, колона је као жив организам и има свој ритам. Одједном плач, ридање… Људи из приколице, сви редом пореклом из тих села разбацаних по обронцима Шар-планине, познатих још из времена цара Душана, опраштају се од својих родних кућа, ливада, путева и путељака, извора…
Плач као за покојником кога сахрањују у лименом сандуку, па немаш прилике да га последњи пут видиш…
Ко је умро тог летњег дана, жутог, ужареног и тешког као просуто врело уље?
Сви смо умрли.
И ми који смо одлазили из свог града, отерани, али не и поражени, нити понижени; и они који су урлали и псовали за нама. Све нас је тај дан убио. Успели смо да преживимо рат, али тај дан нисмо преживели.
ПОВРАТАК
Када сам се, доста година након те несрећне 1999, поново обрео у свој град, у коме је, иако је делом променио своје лице, и даље тињао онај стари, препознатљиви градски дух, мада осакаћен одсуством једне од својих базичних културолошких и идентитетских вертикала – православних Срба – нисам осећао ни тугу, ни бес, ни разочарење, ни сету, ни презир… Осећао сам се, међутим, као неко ко је изгубљен у координатном систему времена, простора и сећања. Ко сам ја овде? Шта сам овоме граду и шта је он мени? Јесам ли туриста који лута улицама својих сећања, и поново упознаје део себе, затуреног негде у подсвести трауматизованој оном дугачком колоном и патњом која ју је пратила, и која ће заувек пратити оне који су имали несрећу да буду њен део? Не, ја не могу бити туриста у овоме граду, понављао сам себи. Не могу бити туриста, јер ЈА сам овај град, и ОН је ја. Али, нисам ни његов житељ! Шта сам ја, заправо? Страно тело у страном телу? Чиода у ткиву некада мог, сада отетог града? Бескућник у потрази за својим идентитетом? О, да… Нису бескућници само они који немају кров над главом. Бескућници су и они који ниједан од кровова над својом главом не могу назвати својим, и којима је свако станиште привремено, иако је трајно. Јер, постоје два времена – оно изван нас, које нас немилице троши; и оно унутар нас, које немилице трошимо, наше интимно време које меримо личним искуствима и осећањима која нам та искуства доносе. Оно што је споља трајно, изнутра може бити привремено. И обрнуто.
Калдрма под ногама, мириси Шадрвана, слике у очима, тесне уличице које се као змије увијају око збијених кућа, река која једва вијуга по својом каменитом дну, горда, камена тврђава која бди над градом – вратили су ми изгубљено осећање припадности. Бескућник је поново пронашао свој кров над главом. Иако је кров под којим је одрастао претворен у пепео и дим те несрећне 1999, бескућник је сада схватио да је ово небо заправо једини кров под којим се осећа као свој на своме…
Тога дана, двехиљде и неке године, ја нисам посетио Призрен. Ја сам му се вратио. Само привремено, неко би рекао. Али, постоје два времена…
Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
Бурму његову ја носим дрско!
Бурму његову ја носим дрско!
— Жена — у Вечности, не на папиру!
Исувише му је лице уско
Налик рапиру.
Уста немих углови надоле,
А обрве су му болно-предивне.
У лицу се трагично слиле
Две крви древне.
Нежан ко нежна младица прва.
Два ока прекрасно-бескорисна!
Под раширеним крилима обрва —
Два су бездана.
У његово име витештву сам верна,
— Свима, што без страха живите и мрете! —
Такви — у судбоносна времена —
Станце слажу — и главе им с пања лете.
1914.
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
У царству снова
Шкрипну... У тмини оставице
Пацови репове дигли.
А две злаћане главичице,
Шапућу: „Ти спаваш?” — „Не, а ти?”
И свећица је задремала,
Дрема у бокалу вода.
А два срдашца уздрхтала,
Шапућу: „Беж’мо!” — „А куда?”
И Добре очи Страдаоца
Гледају тужно с висине.
А Два голубија ћебенца,
Шапћу: „Спаваш?” — „Не. И ти не?”
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
Дана, ко клизавих црва...
Дана, ко клизавих црва,
… По ред сваки дан рука шије…
Живот ми вреди ко мрва,
Мој није — ако твој није.
И до мојих ми је мало
Мука… — До јела, сна — шта ми је?
И шта ће ми смртно тело?
Моје није — ако твоје није.
Јануар 1925.
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
Само живите! — Руке сам спустила...
Само живите! — Руке сам спустила,
И на њих врело чело наслонила.
Тако слуша Бога млада Олуја
У неки мрачни час
Негде у пољима.
И на мог дисања високи талас
Одједном — право с неба — има власт
Длан да легне.
И усне нечије лежу на усне на моје. —
Тако Бог слуша младу Олују своју.
1917.
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
Руке волим...
Руке волим
Љубити, и волим
Надимке давати,
И још — отварати
Двери!
— Широм — у тамну ноћ!
Главу стегнувши,
Слушати — како тешки
Бат лакши постаје,
И ветар уљуљкује
Снени, бесани
Гај.
Ах, ноћи!
Измичу кључи,
Ка сну ме — приклања.
Још нисам заспала.
Негде у ноћи
Човек утања.
1916.
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
Бело сунце и ниски облака ројеви...
Бело сунце и ниски облака ројеви,
Подно вртова — за зидом белим — гробови.
И на песку сламнатих страшила низови
Под гредама у човечијој висини.
И надвивши се, кроз забодено коље
Видим: стазе, стабла, војници расути,
А старица нека — посут крупном сољу
Окрајак црни жваће, жваће у капији...
Чиме те страћаре сиве разгневише,
Боже! — и што толикима кидати душе?
Воз прође, заурла, војници заурлаше,
И путеви за одступање запрашише...
Не, умрети! Боље не родити се никад
Него тај жалобни, тужни, осуђенички пој
О лепојкама обрва црних. — Ох, још и сад
Војници певају! О Господе Боже, ти мој!
3. 7. 1916.
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
ЈУЛИА КАПОРЊАИ рођена је 23. јануара 1966. у Врбасу. Објавила је четири песничке збирке: Живи чвор (2002), Бело сунце (2005), Из капи мора (2019), Панацеја (2021) Објављује у књижевним часописима. Живи у Новом Саду.
Доносимо избор песама из ПАНАЦЕЈА Издавач, Књижевна општина Вршац
ОДЛОЖЕНО ЗАДОВОЉСТВО
По савременој психологији
успешнији су људи који
у дечјем узрасту
прихватају чекање на слаткиш, јер
убрзо добију и два
Стрпљен – спашен
казује нам друга мудрост
Па тако поучени
задовољство спавања
одлажемо за неку другу ноћ,
смештамо у закуцан дрвени сандук
на сигурну дубину
са осталим ситним задовољствима
Стојимо и машемо возу и непознатим
лицима
помало плачемо ал' не пропуштамо
право на
одложено задовољство
на обећану земљу, на срећан крај.
СОБА
Једном је моја пријатељица
написала песму
о соби
која јој је пружила
уточиште
била је то соба са старим намештајем
и духовима који су шапутали
о прошлим љубавима
та соба још увек негде постоји
мада у њу нико не улази
данас су собе простране и добро осветљене
у њих се радознало завирује кад
не треба
а оставља на миру
онај који тамо плаче
НИ РЕЧИ О КАФКИ
Ко би се усудио да пише
песму о Милени Јасенској
у речима њој посвећеним
морала би бити снага
свих емоција које
пружа платонска љубав
нераскидива
с пријатељским саосећањем
мало туге и
гневом профињеним
тек толико да буди
из мртвих
оне у логору Равенсбрик
и нас, њихове наследнике
ВЕЗИВАЊЕ
Као испразност ума
Након доброг ручка
Или оргазма, с ишчекивањем
И трудом који претходе
Телесном олакшању –
Да ли ће и слава успети
Да нас овенча ловором
И задржи се макар на час
Попут трна налеглог
На кожу чела –
Могло би се о томе мислити
Док се вољно везујемо
У нераскидиве ланце – ми
Умрежена, срећна деца
Пред огледалима
Увежбаног осмеха
ИСТОРИЈСКА ПОРЕЂЕЊА
Бројевима се
све може лепо објаснити,
а осим висине цифри
која је многе
буквално оставила без даха –
омогућава објективно сагледавање
шта је веће, а шта мање,
самим тим и чија је бол већа.
Такође је разумљиво
појединачно надметање
у струци, као на пример
хвалисање ,,часне'' сестре Барте
бројем деце која су на њен начин
заувек излечена
од Великог дечјег кашља
А негде, класификовано пажљивом руком
Диане Будисављевић
па конфисковано –
светли десет хиљада дечјих имена
из мрака толико дубоког
да поређења губе сваки смисао
КАКО НАПРАВИТИ
Крст – две летве
Склепане
Под правим углом
Довољно чврсто
Да могу поднети
Тежину осуде
Носити је дуго
Чак вековима
Не посустајући
Под намером
Очинског помирења
Неба и земље
Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu. Objavio je četiri zbirke pesama. Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici. Živi u Beogradu. Radi u biblioteci.
дошла си
сва у благом сијању
неоклопљена
тешким тварима
нечујан
пепео је сипао
гареж се ширила
а преко пута стола
навек твој осмех
нетрулежан
у лепету голубова
ни смрт га
ето
није могла
избрисати из света
(осуђеног
на труљење).
****
на дунав духови
слазе.
гроцка. у понор тону
неба и реке.
излазећи из кола
венац раскошни
твоја сенка прима.
миришу воћке из дворишта
и у погледу се гасе
остаци жара
и рима.
у гроцкој крсте се стазе -
у тебе ја
у ноћ дан се
претвара.
на дунав духови
слазе.
****
гледам
крећу се
у даљ
цесте и траве
а твоје око
стоји
сидро у ветру -
испраћа векове.
****
Синоћ касно затекох
мачка
склупчаног у твојим
јастуцима.
Исто ко када би ти се привио уз образ
сада је - милујућ ваздух
и празнину -
дисао у твом сну.
***
ОДЕСА
векови потопљени
у варикину.
и пушкин.
и одеса.
и душе хусара
плове
у нигдину.
у лејама
пастернак
(ослушкује небеса).
***
Лабуд у блату.
Тајне су путање воде.
Њен продор кроз твари и ткива
као по смрти
у оно Вечно се
прелива.
У неверици
појмим -
распадају се ствари
(у зидовима
шуме
неимари).
Анатолиј Гаврилов (1946) је руски писац рођен у Мариупољу, врло особеног минималистичког стила који понекад прелази у апсурд и симбол, мада не напушта конкретност и стварносну веродостојност. Он пише: „Ја сам учитељ композиције. То је онда када звукове сабираш у музику. Против сам трикова, измишљотина и хладног занатства. Музика не треба да угађа и подилази. Од ученика тражим бескомпромисност. Они ме се боје.“ Овде је преведено неколико његових кратких записа који имају све одлике Гавриловљеве литературе и интегралан су део његовог књижевног опуса. Превод: Владимир Коларић
Дошао је Н. Рекао је да креће на Тибет, како би изучавао други живот, имао је руксак. Рекао је да има новца и позвао ме на Тибет на његов рачун, али је онда дошла његова жена и одвела га кући.
***
Береш грожђе и гњечиш га.
Цедиш.
Купажираш га.
Држиш час на топлом, час на хладном.
Поново цедиш и купажираш.
Чини се да је успело.
Позиваш госте.
Они кажу да је вино, наравно, добро, али радије би вотку.
***
Лепо је време. Мало се бавим водоводним инсталацијама. Не иде од руке. Не иде увек од руке. Долази водоинсталатер, ради све што треба, прича ми цео свој живот, и ја му нудим да попије, али он каже да има посла и одлази. У реду, онда пијем сам и читам Бродског и слушам Шостаковича.
***
Нечије ноге вире из жбуња. Не питај чије су. То су твоје ноге.
***
Њиве, пашњаци, јаруге.
Таксиста је ћутљив, мрачно је.
Тако бих ишао и ишао.
Али време је да се изађе.
***
Ноћ, не спава. Списак оних које је издао. Страшно. Списак оних које ће издати. Хтео је да се обеси, али се предомислио. Попио је и легао да спава.
***
- Идеш?
- Идем.
- Хоћеш ли још да идеш?
- Још ћу да идем.
- Куда си данас ишао?
- Некуда. Не сећам се. Сећам се да сам се вратио кући и легао да спавам.
***
- Пишеш
- Да.
- Зашто?
- Не знам.
- Знају ли за тебе?
- Не знају, тачније, понеко зна.
- Код тебе нема дубине мисли и осећања.
- Чега нема, без тога се може.
Никола Маловић рођен је 1970. године у Котору. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин – 360 степени око Боке, Перашки гоблен, и око 3.000 текстова. Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски. Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дело), „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду града Херцег Новог – добио је за роман Лутајући Бокељ (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016, 2018). Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011), књиге документарне прозе Бокешки берберин (Књижара Со, 2015), Бога у Боци (Нова књига, 2015). Приредио је Бокешки хумор (Књижара Со, 2017). Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, 2010, 2016), које с романом Једро наде (Лагуна, 2014, 2015, 2016, 2019. г; награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и награда „Бранко Ћопић“ Српске Академије наука и уметности) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности. Једро наде преведено је на руски (Лагуна, 2017), и енглески (Лагуна, 2019). Аутор је есејистичко-документарне прозе Бока Которска и Србија (Књига комерц, 2018, 2019). Објавио је Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле (Књига комерц, 2019). Од 2008. г. уредник је издавачке делатности херцегновске Књижаре Со (едиција „Бокељологија“). Члан је Српског књижевног друштва. Један је од оснивача Групе П-70. Живи у Херцег Новом.
Овде доносимо одломак из романа „Лутајући Бокељ“.
ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ
Једна од мојих првих радијских приповијести, данас уредно архивирана у мп3 формату, тицала се, природно, заливских прастановника, Пируста. Метнуо сам слушалице и Бону дао знак да подигне реглер. Äла, Боно, идемо у етар: Уморан од пророковања, застрашен и исцрпљен визијама што их је свакодневно добијао у храму, драги моји, пророк је Генције подигао поглед са стола и видио њену гривнама украшену руку гдје сеже за ритоном.
-Опасно је чак и окусити вино из ритона ако се не мисли озбиљно, краљице! Покушао сам да видим шта нам је чинити, али богови удесише да данас мање знам него јуче; ипак посигурно видим, они одлазе…
-Можда ћемо и ми ускоро одавде, Генције – рече мирно Теута и испи бокал. Винска мушица упорно је наставила да облијеће око празног суда са искошеним овалним отвором.
-Mалопре сам разаслала свитке: “Ја, жена Агронова, краљица Теута, тражим у вас Јапода, Либурна, Далмата, Пируста, Десидијата, Аутаријата, Ардија, Доклеата и свих Илира – да прстом укажете на правац гдје готово немогућ живот бива стоци и људима, но гдје опет ниче из камена једна од оних биљака за које зборе да их има по свијету. Ту, и нигдје више.”
-Али, али… зашто се тамо селити, чак и кад би нам за такво мјесто дојављено било? – прослови пророк Генције, готов да се одмах угризе за језик, пошто је на те његове, Теута дугим ноктом почела по ваздуху изнад бокала ритона да путопоказује лет винске мушице.
-Видиш ли, Генције! У празном ритону мушица ће ипак наћи довољно вина да се напије, али је зарад тих пишљивих капи нико ко је жеднији неће рукама спљескати! С друге стране, сачувамо ли ритон, или да кажем, покопају ли нас с њим, ми ћемо, баш као то што чини ова досадна мува, наздрављати ни из чега и – живјећемо. Тако мјесто у краљевству тражим. Оно мора да постоји јер нам богови, ако заиста пред силином туђих бјеже од нас, можда казују гдје нам макар ваља умријети.
Теута
Генције је положио пророчки појас на замљу, у осами на њ вргао одсјечену мушкост, и са зубима у језику закључио: од потомства сваки пут треба одустати кад се жена нађе да какву виђену истину тумачи одозго.
А жена је, краљица Теута, дочекала уздигнуте обрве у Скодру те гласнике. Сви су били високи и мршави, сем једног прашњавог ода пута, спрченог и малоумног. Одавао се Пируст киселим знојем. Баш њега истурише пред Теуту, жену Агронову, да нацрта мапу, а на њој и мјесто какво је она тражила. Пред њим мудра краљица спусти подигнуту, и уздиже спуштену обрву. Показало се да је јадник, приде, био испишаних гаћа, од страха што никад прије није гледао Града. Али је располагао, показало се доцније, способношћу да у пијеску сваки пут исцрта нешто налик спасоносној мапи. Теута и свештеници су га посматрали, сашаптавали се, чак га и искушавали: брисали би табанима Пирустову мапу, но гле, овај је увијек међу свог свијета цртао исто као и толико пута прије кушње – олеандровском гранчицом све једнако изнова.
Прије неголи су изасланици свих Илира стали да тумаче мапу, Теута помисли како нико није узалуда на свијету, туп и оболио или здрави и бистар, здрав и туп или бистар и оболио: Пируст је у пијеску, коначно, то није могло бити сумње, исцртао контуре неког залива.
-Прецртајте ово писано чудо на кожу! И огласите да се престоница од данас сели!
Да, да Пируст је гранчицом у цвату нацртао контуре неког залива – мрмљао је себи у браду сад већ заједљиви Генције, прво на коњу, по чијем му хрбату бијели бубрези више нису ударали, потом и на краљичиној либурни с трима редовима весала од свјеже чемпресовине. Веслачима је руке с дрветом спојила смола, па чак и да су хтјели, нису могли стати да веслају до одредишта. Теути се журило. Ако богови заиста одлазе од изабраних им Илира, Илирима је остало или да такве богове одбаце, те да узму нове – или да старе богове слиједе и даље, до свршетка. Низ ријеку, потом сјевероисточно, до мјеста, по мапи, на којему се море дубоко усијецало у копно.
-Зашто баш овдје, краљице? – прошапутао је ушкопљени Генције.
Вијугаве линије залива нису се нигдје подударале са сучелишним, и у томе јесте било љепоте. Али текуће је воде мало било за опазити у том кавезу урамљеном високим планинама.
Краљица није одговарала на Генцијево питање. Задивљено је посматрала Залив. Руком је одбијала медовину коју јој нуђаху иза сваког унутрашњег оштрог рта. Залив је стално порађао нове заливе и заливе у заливима! Други су селидбеници с либурне жељели да баш пићем увеличају прослављање призора којима им богови почастише очи. Превисоке планине, одраз у мору, колонијални грчки обални виногради, каскадни маслињаци, рибе што искачу пред шиљком ратне лађе… Наједном, Теута обрвом даде наредбу ритонским мушицама да полете из светог суда кад и са либурне, те запосједну сав зријући виноградски сок.
Пируст је онај, од среће што је стигао кући, го поскочио! Као и његово веће, лијево јаје. Престао је да низ десно бедро оставља по врелој палуби мокар траг. С мора је угледао насеље предака високо у брду! Отуда су га били убрали кад је оно ваљало послушати краљицу. О, и Генцију је срце поскочило, утолико што су му се очи укрстиле у најужем од свих заливских тјеснаца. Опазио је што нико ко није пророк можда никад и не би. Видио је да се путање морских струја из унутрашња оба залива сусрећу пред Пирустовим селом, и да ту граде +, са линијом коју је иза себе остављала Теутина краљевска либурна.
-Ох! – рече тада гласно Генције, сад већ женским, покајничким гласом: – Ја видим… Видим!
Краљица се трже.
-Генције?!
-Видим знак жртве. Спаса сад видим! О, могли смо и у Скодру остати, Свеједно се пише свима који прате ничим до сјенком тренутног живота надахнуту жену…
Није очекивала да ће баш бивши међу вишима, пророк Генције, толико да одмакне од богова. Цијела је сеоба имала за циљ да се боговима буде на трагу, да им се у одласку из старе у нову престоницу буде за нокат ближе? Ако су богови ишли на запад, тада је ваљало пратити их устопице. Генције, прозван на либурни током пута Безмуди, у том је смислу казивао да види, шта друго но којешта!
Теута
Видјети нешто што је по свој прилици знак двоумљења, знак +: и лијево и десно, и горе и доље, и Илири и Грци – што је него издаја оних у којима више нема вјечног живота?
Генције је, прободен штилетом издисао ближи боговима него икад. Смрћу осуђен да плута по мору: ногу увезених као у новорођенчета. Тако је ушкопљени пророк престао да постоји, заувијек. А Теута се пресели с новим љетом, кад с Аргоновом сјеном изроди сина Пинеса, у спољашњи, пространији и осунчанији, иако потпуно безводни део Залива. У Ризону, у дну хиљадуметарских планина, вазда јој је током трудноћа било хладно. Никад сунца.
На чуновима су, дању и ноћу, из унутрашњег синуса пристизала оне групе грчких робова што су врчевима и мјеховима отимали воду из пећине Сопот, а на илирском – с мјеста гдје се вода, ма само зими, обрушавала вазда у море.
Илирским тољагама кињени да с упаљеним лучима силазе у средиште хада и из дубина матере земље црпу глиненим и дрвеним судовима преосталу течност, робови су смудили длаке с овнујских кожуха, у немогућности да баш цијелог овна на жртву принесу својим боговима. Пуне чунове питке ледне воде требало је допремити до Теутиног љетњег одморишта: до Теода, или на провинцијалном грчком, до Божјег дара.
И када би стигли гдје им је били речено, Илири су Теутине морске водоноше у пуној мушкој снази листом осљепљивали уколико би ови Грци, не знајући што их чека, укрстили погледе с слијева и онима здесна. Јер, ту се у лагуни купаху наги млади ратници заједно, а тамо, подаље, од множине, купаше се у плавом она, сама, Теута. Краљица је, уживајући, у топлом станишту плитке лагуне обитавала све док до њеног ува, кукњавом ослијепљених римских ухода, није коначно допрла најскривенија од свих ријечи на свијету: sinus. Повративши се у утврђени Ризон, Теута је тражила да јој се непозната ријеч одмах преведе на илирски! Речено јој је да синус значи залив. Али – да можда Римљани нису упознати с тим да се оно што непријатељ назива синусом може бранити са сваког рта, јер је пут до престоног Ризона готово неосвојив! Но Теута ван себе рече:
-Ако за Залив постоји макар још једно име на свијету, то значи да овдје не можемо бити једини господари! Заповиједам свима да се намах лате оружја!
Прва ратна римска катарка била је претходница оне са чије је палубе на тло Синуса, 228. пр.н.е, заиграла војничка сандала. Усамљена у смрти, као и свак што у ропцу бива усамљен, посљедња се илирска краљица сјетила пророчких ријечи ушкопљеника Генција: сисато чељаде неминовно губи ако јој се у најљепшем мјесту гдје човјек може склопити очи не укрсте путеви исправно протумачена пророштва.
Пророштво је казивало да је знак + ни илирски, ни римски, него оних који ће подићи први храм једноме Богу.
Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене. Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани. Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.
ТИГРИЊА (TIGRIGNA)
ОДЛАГАЊЕ СТРАХОТЕ
Бакица и унук
Држе се за руке
Ходају улицом
* * *
НАДА
Do you think about me?
Est-ce que tu penses à moi?
ብዛዕባይ ትሓስብ ዲኻ?
* * *
ЕРИТРЕЈА
Дуго си путовала на југ
Неџд прешла
Села у барку
Ајкуле те на грбачама пренеле
Сад си у Еритреји
* * *
ТИХИ ПРЕКОР
У целој источној Африци
Нема животиње која
Не личи на тебе
Једино су осмех твој
И глас
Били људски
* * *
РУМЕНИ ОБРАЗИ
А тад си се одједном
Заруменела
И личила си на воћку
Или на колач
Или хлеб из бајки
У којима увек
Вреба вештица
* * *
ГЛАВА У ЗЕМЉИ
Шаљеш ми романтично писмо
Од којег ме подилазе жмарци:
Јуче сам ископала лобању
Једног од првих људи
Много личи на твоју главу
Ту-ца-ћеш ме кад се вратим
* * *
ЗГРАНУТИ СЕЉАНИ
И фотографију ми шаљеш
Седиш с мештанима
Осмејак ти је дечји
Као жена си неприступачна
На лицима сељана види се
Згранутост
Сигурно си им извела
Онај трик
* * *
ЕУРОКРЕМ
Нек’ иде живот
Тако ми говоримо
Ми
Којима живот и не иде баш
Закуцани смо
Два црна Христа
Један женски
Један мушки
Ти си увек била као еурокрем
Пола зебња
Пола вера
А сва слатка
* * *
БЕРМУДЕ
Црташ ми густе паучине
И завесе црне као несвест
И овлаш прикривена
Сабласна лица
А причаш колико кошта
Деверика
На пијаци у предграђу Асмаре
И како се један продавац
Саплео о главицу кокоса
(Је л’ се каже главица кокоса?)
И како си некој Фламанки
Позајмила бермуде
И она их исфлекала
* * *
НА ЕКВАТОРУ
Кад сам већ овде
Волела бих да сиђем до екватора
Или да се попнем до екватора
Ипак је то горе
Свака од безброј екваторијалних тачака
Највиша је тачка на свету
Кад повучеш управну линију
У односу на пречник Земље
Екватор је увек виши и од Хималаја
И шта је Земља
Равно јаје
И сферична плоча
А ја бих волела на екватор да станем
И преда мном пут да се отвори
Најдужи од свих путева
Само кад бих могла
На ногама да умрем
Тако си ми рекла
* * *
ЗОБНИЦА
Коњ и кобила
Згледају се над зобницом
У њој глава
Кенијског краљевића
Јунака племенских песама
Коњ се не гади
Кобила рони кобиље сузе
То је аперитив
У крајевима где нема крокодила
* * *
КО ЈЕ МАЛИ
Није мали свет
Мали смо ми
Сишла сам у Серенгети
У праву си био
Не само у источној Африци
Него и овде
Нема животиње која
Не личи на мене
Преображавам се
Како пожелим
Претворићу се у газелу
И лавица ће ме заклати
Све ће бити готово за пола минута
Ништа не брини, љубави моја
* * *
КАЛАХАРИ
Да би ми показали тајна изворишта воде
Мајмуне сам хранила сољу
Па их лукаво пратила
Све до пећине у којој
Светлуца језеро
Знам да си и ти мајмун
У кинеском хороскопу
Овде у неком селу
Упознала сам породицу Кинеза
Жена се само осмехивала
Муж се клањао
Деца су стајала као безизражајне лутке
А ја сам мислила
Где је онај мој мајмун
Да му дам соли
Па да ме испуни својим
Подземним течностима
* * *
ОКЕАН
Сећам се
Причао си ми
Да су ти очи засузиле кад си први пут
Видео океан
Али ти си видео Атлантски
А ја ти сад пишем из Мозамбика
И у Индијски гледам
Овде нема суза
Људи као изранављене глисте
Лижу ране из рата који
Нико није заборавио
Иако га се сви сећају
На португалском језику
А не на неком од десет својих.
ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.
ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ
ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА
Леонид Добичин (1894−1936) спада међу најзначајније приповедаче двадесетих-тридесетих година двадесетог века у руској књижевности. Међу њима се – а двадесете-тридесете године прошлог века су блиставе године ране совјетске књижевности – истиче оригиналним виђењем стварности и начином писања, захваљујући којима је остварио знатан утицај на савремену руску књижевност. Иако можда не плени масовну читалачку пажњу, његово дело несумњиво припада кругу руске класике.
Добичин није написао много. Објавио је две збирке прича − „Сусрети с Лиз“ (1927) и „Портрет“ (1931) те кратки роман „Град Ен“ (1935). Припремио је још једну збирку прича „Материјал“ (1933), која није објављена. Повест „Шуркина родбина“ и још неколико преосталих прича објављени су тек крајем осамдесетих – почетком деведесетих година прошлог века. Мајстор је кратке приче, што има везе с његовим стилским особеностима. За њега су карактеристични минимализам израза, објективација казивања (приказује оно што се непосредно види и дешава) и „антипсихологизам“1. Миливоје Јовановић констатује како „Добичинов самостални поступак у причама нема књижевне претходнике и подсећа на манир који је у исто време у светску прозу уводио Хемингвеј“2.
На основу објављених књига прича и романа о Добичину се говорило као о писцу „провинцијског комплекса“. Међутим, накнадно објављена дела показују да то није сасвим тако. У повести „Шуркина родбина“ и причи „Дивљи“ његов књижевни поступак примењен је на сеоску проблематику. (Поставља се и питање како би се Добичиново стваралаштво тематски развијало да је писац дуже поживео). Константе пишчевог поступка су сучељавање уобичајеног животног тока и преломних историјских догађаја (ратови, револуција, њихове последице), одсуство идеализације, иронија. Неуобичајеност и немилосрдност његових запажања на неки начин антиципира свет књижевних јунака Јурија Мамлејева.
Свакодневица у Добичиновом виђењу („склоп његовог ума је такав да види саме бесмислице“, Георгиј Адамович) пре свега је, као што примећује Виктор Јерофејев, „само полазна тачка филозофског осмишљавања живота“, и додаје, понављајући Адамовича, „у којем, по његовим представама, има много чистог апсурда“3.
Добичин је поклањао велику пажњу свим формалним аспектима дела, стога је писао споро. Да би написао 600-700 речи било му је потребно најмање месец дана. Зато сваки елемент његових прича, чак и графички, има велику тежину. Настављао је да ради на објављеним текстовима и, уносећи незнатне стилске промене, стварао варијације, које су представљале посебна дела. Иако је практиковао „неутрално писмо“, за њега је карактеристична снажна струја лиризма заснованог на метризованој прози (највећа употреба двосложног метра у руској прози у XIX и XX веку).
Аутобиографизам се такође често помиње у вези с Добичином, и зато је потребно да кажемо нешто о његовој нетипичној биографији. О Добичину је остало врло мало сведочанстава, а за живота, мада је био прихваћен у лењинградским колегијалним круговима (поред породице Корнеја Чуковског, који га је први објавио, дружио се с М. Слоњимским, В. Каверином, Ј. Тињановом, Ј. Шварцем, М. Шкапском и другима), добио је свега две позитивне реакције на своја дела у штампи (све остале су биле негативне). Био је најстарије од петоро деце у породици среског лекара и бабице. Рођен је у граду Љуцин у Витебској губернији (данас Лудз у Летонији), да би се породица ускоро преселила у Двинск (данас Даугавпилс у Летонији, тамо се од 1991. године одржавају научне конференције посвећене Добичину), који је описан у роману „Град Ен“. Школовао се у Санктпетрбуршком политехничком институту. Петнаест година живео је и радио као статистичар у Брјанску, куда се његова породица преселила пре Првог светског рата. После прве публикације у лењинградској периодици десет година је покушавао да се пресели у Лењинград, што му је успело тек 1934. године. Напокон, две године касније постао је жртва кампање против формализма у уметности4. На састанку лењинградске организације писаца 25. 3. 1936. критикован је његов роман „Град Ен“, после чега је Добичин тајанствено нестао. Претпоставља се да је извршио самоубиство, мада тело није пронађено. У последњем писму Николају Чуковском Добичин је написао: „Немојте ме тражити − одлазим у далеке крајеве“. Његова судбина постала је метафора – тако јој, рецимо, приступа Бора Ћосић у „Пројекту − Каспар“ (1998)5.
Руски песник Олег Јурјев (1959−2018) објавио је апокрифно „Непознато писмо писца Л. Добичина Корнеју Ивановичу Чуковском“ (2012). Тај постмодернистички текст излаже алтернативну верзију догађаја, по којој је Добичин инсценирао самоубиство, запослио се у оближњем колхозу „Шушари“, провео рат под окупацијом, одслужио казну у логору и поново се запослио у истом колхозу. Добичин тобоже пише писмо Чуковском 1954. године, после пензионисања, а пост скриптуми уз писмо сежу до 1994. године и представљају, као и текст писма, пародијски коментар на општепознате и мање познате чињенице из историје књижевности (попут претпоставке да је песник Николај Олејников могући аутор романа „Тихи Дон“).
Леонид ДобичинЗорислав ПаунковићЛеонид Добичин
1 Миливоје Јовановић. Поглед на руску совјетску књижевност. „Просвета“, Београд, 1980, 161
3 Зорислав Паунковић. „Град Ен“ и Леонид Добичин. – У: Леонид Добичин. Град Ен. Роман. С руског превео Душко Паунковић. „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, књига 515, Београд, 2000, 99
4 Кампању је покренуо редакцијски чланак „Збрка уместо музике“ у новинама „Правда“ 28. 1. 1936. поводом опере Д. Шостаковича „Леди Магбет мценског округа“.
5 Бора Ћосић. Пројект − Каспар. Радио Б92, Библиотека Апатриди, Београд, 1998, 27−35
Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“. Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.
У својој прози Леон Богданов зазире од епског „култа снажних осећања“, он би пре писање којом ће „шифра“ живота „непосредно, без превода допирати до свести и свог остварења“. Он је пре за један „другачији поглед“, његов посебан и маргиналан, без урањања у вртлог и матицу живота и света – и пре свега њихових представа – који би посматрао ствари чекајући да се оне погледу „саме открију“, док је писање један од начина „заустављања времена“. Знати за њега значи „дозвољавати успомени да исплива, целом ширином, до дрхтаја“, признајући „аутономију подсвесне делатности“, па писање као да прати ту сложену динамику свесног, несвесног и подсвесног, знаног и незнаног, спознатог и неспознатог, видљивог и невидљивог, где ништа није сасвим извесно и где себе не би требало да терамо у окоштавајућу извесност.
Због тога не изненађује Богдановљево занимање за уметност Далеког Истока и његов избор поетичког поступка. Леон Богданов (1942-1987) је, наиме, совјетски писац и сликар („један од пионира апстракције у Совјетском Савезу“), који је деловао у оквиру лењинградског андерграунда и своја дела за живота објављивао само у самиздату. Његови дневници, који је писао последњих седам година живота, под називом „Записи о пијању чаја и земљотресима“ објављени су тек 2002. године и изазвали су значајну пажњу, тако да су названи и „једним од најбољих образаца прозе у савременој руској књижевности“. Српско издање, у преводу Зорислава Паунковића (Књижевна радионица Рашић, 2021), представља први превод ове књиге на било који страни језик.
Ради се о дневничком тексту, али са јасним литерарном интенцијом, који предвидљиво није наративно-сижејно структуриран, већ пре асоцијативно, нелинеарно и по принципу тока свести, преплићући записе о свакодневници, градским призорима, сећањима, сновима, набавци и читању књига, слушању џеза, набавци и конзумирању марихуане и алкохола, размишљања о различитим темама, праћење вести из целог света, са нагласком на природним катастрофама и друштвеним немирима. Како наслов сугерише, опсесивно и ритуално описивање припрема и пијења па и набавке чаја, као и праћење података о земљотресима, представљају готово структурални принцип овог текста, једино што га, осим ауторове личности и искуства, уобличава у целину. Речима Владимира Шпакова, његова проза „није хаос, структура постоји, а њено привидно одсуство је поступак“. Ауторова личност је, речима Зорислава Паунковића, „катализатор“ читавог низа утицаја, информација и сензација, спољашњих и унутрашњих, блиских и удаљених, посредних и непосредних искустава. Модернистички књижевни поступак тока свести овде је значајно усложњен, и речима Владислава Бочарова, заснива се на „сливању суштински различитих предмета у јединствен информациони ток“.
Леон Богданов је, према сведочењу познаника, био упечатљива индивидуалност, што долази до изражаја у његовој прози, не „хероизацијом“ сопствене личности, наглашеном или ексцесном стилизацијом и претенциознишћу увида, већ инсистирањем на личном погледу. Због тога је, како наводи Шпаков, овог аутора „немогуће подражавати, нити поновити његов пут“, већ је слеђење овог штива могуће само ако истрајавате „на сопственом путу, на ком личност себе прелива у текст“. Богданов је као „херојски идеал“ видео „усамљеност, слободу и сиромаштво“, и тога се држао, и „није желео да се уклапа у свест“ већине („потребно ми је оно што већина одбацује“). Описиван је, како наводи Паунковић у књизи „Руске теме“, као „изасланик других светова“ и „тотално стран свему око себе“, док је једна позната сликарка „током 25 година насликала више од сто портрета Богданова, што је необичан случај у историји уметности“. Совјетском класику Јурију Нагибину, на пример, замерао ја да на своје ликове гледа као из позиције некакве комисије која пресуђује о њиховим делима. Није волео прозу која „објективизује“ реалност, било сеоску (Шукшин) било (мало)грађанску, већ која је усмерена на лични поглед и рецепцију скривених токова појавне стварности и друштвено-историјских конструкција.
С обзиром да је раније наведено како Богданов представља значајну фигуру лењиградског андерграунда, треба поменути да припадност андерграунду у совјетском добу није обавезно подразумевала отворен опозициони положај и односу према идеологији и режиму, већ и право на лични стваралачки пут, који се не повинује задатим пројектима и пројекцијама, што свакако, поред аутора какви су П. Улитин, Ј. Харитонов или Б. Кудрјаков, важи и за Богданова.
Парафразирајући један пасаж текста, ови записи као да приказују оно што се „не може приказати на телевизији“, имајући на виду интересовање за „чудне метаморфозе које стварност доживљава у сновима“. Међутим, иако је писано о утицају надреализма и поетике апсурда (посебно Бекета) на његову литературу, он ни у једном тренутку не изобличава стварност у складу за замишљеном представом о свету и логици снова, као ни свој књижевни поступак; снови ни у једном тренутку не „гутају“ стварност, а принципи метаморфозе и јукстапозиције никада се не разобручавају и не укидају представу о видљивој стварности. То је у основи мирно, посматрачко бележење спољашње и унутрашње стварности, несклоно јаким усхићењима, ефектима, артистичком и филозофском претенциозношћу, који би требало да понуде некакву ауторитативну и довршену слику стварности. То је проза трагања и (само)ослушкивања, која не жели да буде ометена наративним или било којим другим литерарним или спознајним схематизмом.
Ово одлично илуструје пример завршног дела пасуса где се континуирано, без реза и преласка у нови ред, прелази из једног модуса стварности у други, од коментара телевизијске вести из политичког живота земље, преко описа и рефлексије виђеног призора, до „баналне“ констатације из „кухињске“ свакодневнице: „За Генералног секретара изабрали су Черњенка, саопштили су његову биографију. Сада је код главног улаза остало само жбуње. Улаз је огољен. Време је да се кува супа“. Понекад преплитање различитих искустава има и елементе преплитања различитих стварности, па и неизвесности у погледу истинске природе и идентитета стварности саме, попут варирања света снова и јаве, свакодневног „кућног“ искуства и медија, прошлости, садашњости и будућности, духовног, свакодневног и медијског искуства, па тако на једном месту, коментаришући сан, пише како се „можда то гуру (спиритуални, астрални учитељ, у овом контексту – прим В. К.) појављује у сну, а можда је зли геније из филма с видео касете“.
Писање дневника за овог аутора је „одмор“ од притиска и досаде стварности, али и од времена, али и нека врста „спасавања“, уточишта и простора смисла („спасавам се чајем и писањем“). За њега је „све у процесу“, где ни недоследност некад „није лоша“; тежи „приступачном и блиском језику“ какав је налазио код на пример Николаја Љескова („Љесков – то је поклон који подржава дух!“), а за своје дневнике између осталог каже како није очекивао да ће га одвући ка „голој фиксацији видљивог и препознатљивог“, и да се они заправо састоје „од ничега“.
Када је у питању ауторово интересовање за земљотресе и катастрофе, не ради се, како наводи Паунковић, о „поступку онеобичавања, већ о стварном дубоком интересовању за проблематику, и убеђености да ти предмети интересовања у свом јединству (а код Богданова је иначе све повезано са свим) садрже одређене важне глобалне имликације“. Богданов као „главну идеју“ свог текста наводи питање „може ли се живети са свим тим земљотресима?“, и сматра да је „немогуће да не постоји систем у свим том земљотресима и ерупцијама. Чак и ако га нема, не може да се не види веза међу стврано врућим тачкама планете. Постаће ми јасни и општи закони“.
Леона Богданова читаоци могу да пореде, поред поменутих, и са оберјутима (Хармс, Веденски), Владимиром Казаковом, Сашом Соколовом или Венедиктом Јерофејевом, али свакако је најбитнија његова сродност са Василијем Розановом и Велимиром Хлебњиковом. С Розановом га повезује фрагментарна дневнички структурирана проза која обухвата лук од описа свакодневне баналности, укључујући и физиолошке функције, до дубоких философских увида и визионарства, којом је између осталог, речима Т. Семјана, успостављен иновативни „визуелни модел прозе некласичног типа“. Са Хлебњиковом, кога често помиње у записима и чији „рођендан слави“ („Приближава се стогодошњица рођења В. Хлебњикова, и она, наравно, мора бити пропраћена великм потресима“), повезује га интересовање за откривање закона који владају космосом и скривену структуру стварности, као и за проблем времена.
Богданова заправо, попут „будућника“ Хлебњикова највише интересује будућност, не у смислу футуристичких пројекција из СФ литературе, већ као испољавање скривених људских могућности, праве природе његове свести, па у неку руку и потенција писања и уметности саме. Он пише: „имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам“, дневници су такође и „блескови мисли и још нечег“, док је његово интересовање за икону, које се провлачи током целог дела, засновано на њеној способности да иако је „све већ било“ и даље има утицај на људе, односно да је способна да живо представи прошле догађаје и учини их присутним, укидајући и преображавајући границе између три димензије времена. Занимајући се за идеје научника Н. Козирјева, који је, као Паунковић наводи у поговору нашем издању, сматрао да је „време материјално и поседује правац и енергију“, Богданов као да је веровао у могућност да човек својом стваралачком активношћу утиче на време, преобликује га, преобликујући у неку руку цео створени свет, што би могло додатно да објасни његово интересовање за „философију заједничког дела“ Николаја Фјодорова, усмереној ка свеопштем васкрсно преображају, у ком човек и човечанство имају активну улогу.
Богданов суштину свог поетичког избора назначава када пише да „ми не верујемо ништа ономе што видимо, али то је можда специфичан услов за специфичан надестетски доживљај. Можда је потребно да се документарност гради на недоречености почетној неправедности?“ Овде аутор заправо каже да инсистирање на документарном материјалу има надестетски, у неку руку мистички и духовни смисао, што потврђује његово интересовање, поред икона, и за цркве, „са њиховом непоновљивошћу“, али о конкретним присуством, где су „свакодневно и непоновљиво једно до другога“. Богданов пише да у својој уметности тежи да „за себе слика једну потпуно другачију слику света од оне која нам се приказује“, која представља „свеж доживљај нашег света“. У том смислу, своје „неслагање са већином“ тумачи као трагање за једном „новом идеологијом у свему“, али која „неће процветати, док не наступи духовно пролеће. Озарење, пут озарења, то је по свој прилици, једини начин“.
Његово готово манично бележење информација о светским катастрофама и ишчекивање „кардиналног догађаја“ тако не треба схватити као мотивисано сензационализмом, мистификаторством, квази-езотеризмом или конспирологијом, али оно неспорно поседује снажан апокалиптички набој, усмерен ка ослушкивању не толико коначног краја света, колико његовог преображаја, есхатолошког, откровењског (апокалиптичког) и васкрсног догађаја који је увек био у смисаоном средишту најбоље руске литературе. „Записи и пијењу чаја и земљотресима“ нам не нуде доктринарну или дескриптивну слику есхатолошког исхода нашег свеопштег постојања (човека, света и историје), већ нас својим готово медитативним током отварају ка ослушкивању скривених токова наше стварности и себе самих, којима нам се из будућности обраћа онај свет и она реалност која је иза и изван сваке будућности, јер је иза и изван времена. У том смислу, ово је важно и значајно дело, које ће свакако наћи и „изабрати“ своје читаоце, спремне да се упусте у „пут озарења“.
Драган Деспот Ђорђевић рођен је 12.02.1978.у Пожаревцу. Објавио збирке песама: „АРП Арт“, „Одјек“, „У крају бескраја“, „Двопев“, „Човек који је згазио мрава“, „Мимикрија постојања“. Заступљен је у неколико антологија и зборника песама. Приредио је текст за графичке новеле „Путевима испирача злата“ и „Русаље“. Иницијатор настајања и уредник три тома збирки прича „Чувари златног руна„ . Уредник је неколико десетина књига поезије и прозе. Члан је УКС од 2008. Живи у Раброву.
Из нeобјављене збирке песама КенотафЦИКЛУС ПЕСАМА О ВАТРИ
Ужегао огањ у Њему,
најео се змијоједине ил` вукоједине,
налајао га бесан пас.
На телу му сврдлотина.
Селом иде кљаст,
нагрђен,
ровашен,
тражећи две ватре
по туђем атару и вртлогу.
*
Од памтивека,
човек кад умре оде у нав.
Или само умре и поквари се.
Како било,
ковчег му барутом прочисте,
покров му пред укоп промињу,
кучину му над хумком спаљују.
Да га очи више не виде
и да му коњ никада
над гробом не заигра.
*
С почетка света
пре него је Север Југу избио око
дошла си упаљеним луговима
и сатрвеним шумама
мени, покислом и озеблом
и народу без ватре!
Жива ватра
укресана, не дата,
пореклом у мит заоденута!
*
Ишао си на јазове, на мостове,
на гувна и буњишта, на раскршћа где живи не газе у недоба.
Тражио си је
а урекли су те.
Сада млад венеш
награисао од басми чињарица.
Твоју болест терали су
чак у Лелеј-гору
а ти си громом опаљен
стајао на Татар-гори
где пас не лаје,
овца не блеји,
где во не риче,
где петао не кукуриче.
Из прапостојбине Искона
у огњевитим облацима
и усијаним потоцима лаве
ватру нам доносиш, човече,
да угрејемо ово мало душе.
ИЗ ЦИКЛУСА БЛИЖЊИМој бог, љубитељ коња
Мој бог је љубитељ коња.
Циганке су одбиле да му гледају у длан.
Ни карте му се нису отварале.
Судбину је исписивао сам.
На рођењу,
по знамењу,
знало се да је получовек, полубог.
Били смо му свита дадиља, луда и учењака.
Јуче се венчао.
Данас се крунисао
Сутра ће постати отац племкиње из књиге Постања.
Распушта стару свиту и исплаћује је као да животи могу да се плате златницима и као да није доста што смо били део његовог живота.
Мој бог – љубитељ коња.
Сапатници
У њеним грудима тиња ватра која греје столећима.
У њен осмех угнездило се сунце.
Кад огреје осветли океанско дно и омекша и циницима душу.
А њене очи,
при сваком погледу, породе нову баладу
око које се окупљамо као око ватре и смејемо се а плачемо изнутра топлим сузама сапатника.
Нестварна
Твоја крила немају перје али им израсту сваке ноћи и трају до јутра.
Могла би али не летиш, ћутиш и слушаш.
У сећањима си Косовка девојка, без додира видаш ране.
Сваког јутра некоме провириш изнад кровова.
А сваке ноћи угнездиш се у невине очи и тако живиш.
Горостас
Зна свете тајне.
Ни профане му нису стране.
А још увек у колевци спава и ноге му поодавно вире.
Туђе ране ко стигме на души му се стварају. На неправду по читав дан се мршти.
Кад крсти, по сантиметар порасте.
Кад венчава, осмехом благосиља.
По опелу са груменом земље, што у раку спушта, комад себе откида.
Исповеда и на својим леђима бреме наших грехова носи.
Бог му зато даде онолика леђа.
Отац наш, горостас!
Моју душу је појео рак
Некоме сам из ока испао
и на срцу лежао.
На ране привијан.
У чело целиван.
Моју душу је појео рак
а тело кô љуштура,
оклоп лимени,
звечи ли у празно звечи!!
Кад умре неко кога волиш
Кад умре неко кога волиш небо постане земља
а земља буде мекана ко перје.
Када умре неко кога волиш почиње да пада киша
од које киснеш изнутра.
Кад умре неко кога волиш умре бољи део тебе и живиш окрњен без смисла.
*
Упознали смо се у болници.
Видели се први и последњи пут.
Ходали у магли
до нових светионика.
Искали смо срећу од Бога
а нашли је у забитима пакла.
Слеп човек вид ми дарива.
Никоме сутра није обећано
али спасли смо један дан.
*
Ветрови косе
људе у предграђима
у којима деца
морају да одрасту.
Боле ме патње
за земљом Сијукса,
укроћено номадство Цигана,
неодсвирани рифови,
трзалица загубљена дубоко у празном џепу капута.
Боле ме порезана коса, отворене ране и
хладан асфалт предграђа.
Боле ме кости
од хладне земље
у којој леже
чекајући душу
да се скраси.
Ради урока
Бабица га пољубила
пре него га је мајка погледала.
Прву кошуљу
сашили су му на ћуприји
у глуво доба ноћи
од крпа кошуља девет удовица.
Другу кошуљу
од очевих старих гаћа
облачили су му седам дана
Седме ноћи
виле суђенице окупише се и записаше
На путу до цркве
кума му нађоше
Из нужде
да не оде некрштено
Ноћ га није видела
Заноћалу постељину
над ватром истресају
Воле а пљују га
ради урока.
*
Човек се роди
живи
и умре.
За живота припреми гробно место, покров, хаљине за укоп.
Остави једно пуно буре за даће.
Спрема дарове за укопнике још од младине девојачке спреме.
Када буде на самрти
у постељи га исповеде и причесте да му се душа лако од тела растави.
Ко да их кињи или су душа и тело у завади.
Тело трули а душа би још мало да поживи.
*
Ставили му свећу више главе јер руке неће да је држе.
Нема плача и кукњаве да се растанак не отежа.
Осветлили му пут и кандилом.
Када мушкарци буду сви до једног гологлави, а жене кике расплету и косе размрсе, отворе се прозори и прекрије огледало а сва вода у судовима, лаворима и бакрачима се проспе да отече као душа са овога света.
Тад свако своје положи рачуне.
Ђурђевдан
Баба, да је жива,
прва би из кревета устала и на капију окачила венац цвећа што је мајка увече уплела.
Сокаком би се простро мирис печења
а деца би трчала код седих глава, око ватре, чекајући реп ил распонак што читаву ноћ на жару се пекао.
Око десет, пре подне , ишао бих да званицом ракијом позовем госте на славски ручак.
Тад би и мајка открила да су преко ноћи нестали ситни колачи из тацни, само чоколадни и са смоквама. Тата би донео клакере, кока колу, сифон ког сам се ко од бомбе плашио и гајбу пива у којој би тражио зелену флашу.
А у село дошли би и они који ни на вашар не долазе већ само на крсну славу.
Читав дан славио се Ђурђевдан.
Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.
Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.
Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Negde na pustošnom severu Engleske, na samom početku devetnaestog veka, kule oronulog zamka – provirujuće kroz bledozelena močvarna isparenja – isticale su u visini svoj lebdeći savez: onaj koji nije imao nikakve veze sa njihovim zemaljskim temeljima, iz kojih su ove nevezano – stalnim dozidavanjem – ponikle. U tom zamku su – svako u zasebnom odeljku – stanovali odabrani stranci; znalci iz raznih oblasti, koji su se okupili s raznih strana sveta oko zadatka tumačenja jednog – mimo znanja javnosti uvezenog – drevnog svitka; on je iz Egipta dospeo u Englesku: posredstvom mreže tajnih akademija, odnosno novijih istraživača iz redova protestantskih nekonformista. Njeno skoro osnovano sedište, kao ustrajali ogranak iste, bilo je u Francuskoj, ali zbog toga što je oko postrevolucionarne države tamo onemogučavalo svaku neprijavljenu delatnost bilo je sigurnije da se tumači ovog svitka okupe u Engleskoj.
Ova mreža se bila plašila posledica koje bi za tadašnju evropsku svest donelo razotkrivanje ključnog (potresnog) detalja cele iznete (njime samim neuokvirene ali bitno preusmerene) priče – vezane za postanak ljudskog roda: intervencijom izvesnog vanzemaljskog uma na pojedinim životinjama. Po njemu, bol – narušenje atlantskog raja – beše jedini način da predstava o postojanju viših sfera uđe u umove stvorenja niže prirode; a ne da ona prva ovim drugima upravljaju. A upravo je ta najviša namera usadila u prvobitnu zajednicu klicu izvesnog zla. Iz pomenutih razloga, egipatski papirus (– nađen u Bahariji, i to zajedno sa svojom grčkom i latinskom verzijom, koje su se na određenim mestima činile autentičnijima od originala –) stigao je u englesku zabit. Tek tada je i ovaj oronuli gotiski zamak obnovljen za potrebe privatnih znanstveno-opitnih okupljanja. Među pozvanima je bio i jedan filozof-alhemičar, po imenu Albert, koji je stanovao u istom kraju. Njemu je – još pre sedam godina – na posebnu vrstu školovanja predata jedna darovita devojčica, s jugozapadnog priobalja Kornvala. Njeni roditelji – koji su poticali iz starih građanskih porodica – umrli su od afričkog virusa, dok je ona još bila beba. Osim bake koja je umrla i tetke koja je stalno putovala nije imala drugih pogodnih staratelja, te je sa deset ipo godina napustila rodnu kuću. Upravo kada je napunila sedamnaest godina formirao se i ovaj tajanstveni skup u njenom susedstvu.
Bilo je potrebno preći samo dva brega da bi se stiglo do oštre strmine na kojoj je počivao zamak – a koji je, u odnosu na alhemičarevu kuću, bio okrenut na suprotnu, negostoljubiviju, severoistočnu stranu. Devojčica Eleonora je i ranije, tokom dugih šetnji sa svojom tetkom Telmom, svraćala do napuštenog zamka; ulazile su kroz razrušena vrata u uzane hodnike, i zajedno su pri tome sklapale priče o tome ko tu sve noću gostuje! A zamak je bio ugnut, budući smešten na valovitom tlu, odnosno na klizištu prekrivenom tresetom. Bio je njime zanošen k raznim stranama, što je uticalo na to da središnji prostor – salon za okupljanje diskutanata – bude (poput uklete lađe) neobično asimetričan; te usled stalnog izbegavanja ruba glavne strmine ljuljajući: – kao ruža vrtložnih vetrova, buket prelomljenih lukova, ili presek višesmernih šiljaka. Kao sušta suprotnost tome, Albertova kuća beše blaženo ukotvljena – u prostranoj udolini nicanja mnogo većeg i stamenijeg drveća! Stoletno hrastovo drvo prolazilo je kroz središte njihove kuće, ili je ona bila obzidana oko njega, tako da su joj odžaci – odgurnuti na obode krova – štrčali ukoso. Upravo kao i kule zamka, ali su ovde bela usijanja s mnogih bočnih ognjišta zamenjivala svetlosti uljanih lampi unutar nizova lučnih prozora. Duga puzavica je – na zidovima oba zdanja – omogućavala lak spust s krovova mnogim lakomo uspetim mačkama. U maloj kući otkucavalo je mnoštvo klepsidri, a u salonu zamka jedan jedini zidni sat. Za razliku od planirane opreme Albertove kuće, unutrašnjost obnovljenog zamka bila je sasvim nasumično popunjavana starim knjigama i kultnim predmetima, donetih s raznih strana sveta, ali posebno iz Škotske i Irske.
Pažnju pridošlih znanstvenika privukla je Albertova ne toliko obimna koliko probrana biblioteka: ona se sastojala iz retkih i nedovoljno poznatih knjiga novijeg vremena – koje obrađuju tamna mesta i skrivene uglove opšte-prihvaćenih istina. Stoga, primljeno gradivo nije iz Eleonore teklo u povezanim rečenicama, nego se u zgusnutim nemuštim slikama – sasvim ispreturanim redosledom – skladištilo u arhivu njenog uma; odatle je čekalo na čas svog sazrenja. Eleonora je još kao dete pravila sopstvene skice primljenih znanja; osećala je u utvrđenim stvarima procep i iznosila ga na videlo; – postavljala ga je kao novo, sebi zadato težište tumačenja, te s njega odapinjala strelu čežnje k obali drugog shvatanja. Albert je i sam učio posmatranjem deteta, i ophodio se prema njoj kao prema sebi ravnoj. Sedam godina je provela odvojena od društvenog života, uz povremena kratka edukativna putovanja do Londona, a tetka Telma – koja je bila vrlo elokventna u prepričavanju velegradskih doživljaja – bila joj je jedina preostala veza sa tim davno ostavljenim svetom. Jedna stara gospođa iz susedstva podučavala ju je francuskom jeziku, teoriji muzike i sviranju na klavikordu. U crkvu je išla samo da bi slušala orgulje, nikad na propoved. Tokom proleća i leta Eleonora je dobro podnosila samoću, odnosno odsustvo svojih vršnjaka. Ali u poznu jesen često je prinosila svoje bademasto zagasito-zeleno oko prozoru, kraj koga se njihala mrka grana stoletne jelke i na njoj mlada šišarka boje i oblika kao i u njenog oka. Tako je – poistovećena s njome – sticala utisak da samu sebe i sve stvari u sobi posmatra iz spoljašnje perspektive! Njeno oko (nadsvođeno zmijorepom obrvom i uz to još nadovezujućim šiljkom uha) kao da je – ogledanjem u prozorskom staklu – izgubilo treću dimenziju! Najzad se i vinulo – putem otvaranja okna – ka daljnim prostorima i obuhvatnijim vizurama, iz kojih ova kuća samu sebe otuđeno posmatra.
I zaista – nije bilo jasno šta je bila osovina njenog lika i pokreta; lice joj je bilo prevojito, baš kao i klizno tlo koje je oblikovalo zanoseće kosine obližnjeg zamka; posebno njegovu središnju a isturenu odaju – kroz koju se naginjalo, prema spoljašnjim predelima, njegovo najunutrašnjije Lice! Upravo kao i to lice, Eleonora je imala naglašen ispitivački otklon spram svih stvari kojih bi se doticala. Bila je prava Artemis: razborita sred naivnosti, nesalomljiva sred osetljivosti. Kao i u boginje lova: udovi su joj bili vretenasti, grabeći u širokim lukovima daljne nepoznavane predele – kroz koje je bez daha protrčavala! Bezmerno setne oči, prevučene sivoplavičastom maglinom, postajale su joj vrcave – čim bi ugledala makar i artificijelnu sliku kakvog predela. A taj poseban četinarski nektar u očima, što se pun tonova i zimski rascvalih izdanaka krunio iskrama, Eleonora je (već razređen) dobila od svoje bake po majci, koju nikad nije upoznala – od bake koju su svojevremeno nazivali ženom-mačkom i ženom-pticom; zato jer je – sklupčana u svojoj zelenim zastorima zamračenoj kući – krilato vaskrsavala s dahom proleća. Njena baka po ocu, koja je za nju bila stvaran ljudski lik (jer ju je zaista čuvala kao malu), bila je ne manje markantna: imala je oštar kukasti nos i krupne oči pune oplemenjene starine – čiji je fokus sjaja često lutao po kosoj tavanici trema, i otkopavao otuda svoja memorijalna blaga. U svemu tome beše izvesno istovremeno zaštičujuće i opterećujuće nasleđe predaka: šifarski uslikovljeno znanje davnine, predato, kao zaveštanje obeju strana, mladoj Eleonori. Međutim, tom njenom starom – zaštičenom – životu bližio se kraj.
– Moram je nekako povesti sa sobom u zamak, i to u vreme odigravanja debata – rekao je ostareli Albert. – Najpre samo da sluša; a kasnije bih pokušao da im je predstavim. – Ali ona ne zna da se ponaša u visokom društvu – odvrati Telma. – Čas je nestašna i luckasta, čas tiha i zamišljena. – Eleonora – obrati joj se Telma – moraš se ponašati ujednačenije. Ljudi nisu naviknuti na takve suprotnosti. – I biti i dalje u svojoj pravoj prirodi neprepoznatljiva – dodade Albert. – Jer tamo nema ni jedne devojke. – Zaista je neobično to da je nema – odvrati Eleonora. – Zar se cela njihova rasprava ne vrti oko Sofije? Mlada Eleonora – usled svog povlašćeno samosvojnog života – nije još stigla da upozna sve licemernosti patrijarhata. Počela je da se sprema za odlazak u zamak. Obukla je novoskrojeno lovačko odelo i riđezlatne slapove kose podgurala pod kapu ukrašenu nojevim perom. Ustanovila je da može da prođe kao dečak. – Ali to je samo privremeno prerušavanje – naglasi ona. – Činim to samo zato da bih na kraju otkrila svoj pravi identitet. Prvi Eleonorin utisak o okupljenom društvu, prilikom ulaska u salon zamka, bio je sledeći: Za okruglim stolom sedi – kao gavrani prisleteli s raznovrsnih stabala – retka skupina: upućeni u jezik atlantske kraljice; oni koji – na ostrvu ohlađene lave – slave povratak izgnane; debata u čast one čiji je fitilj nekadašnjice – čuvan u dubini ostrvske pećine – najzad dogoreo i prosvetlio okrugli sto. *
Eleonora je zahvaljujući uzdržanom ponašanju i bezazlenom detinjem izgledu prošla kao neopažena pratnja svog učitelja – slušajući narednih pola godine debate u ovom zamku. Pri samom njihovom kraju, koji nije izneo rešenje, iznenada je progovorila i iznela svoj stav: povodom pitanja nemogućnosti izgradnje drugačije poredbe za onozemaljsku realnost Plejada do li preko predstave o prausađenoj klici zla – koja je istorijski razvojna. Ono što je u višim sferama zapečaćen izraz jedne najplemenitije namere, u nižim se očitava kao bezizlaz istorijskog uma: odnosno, kao proizvod jednosmerne razvojne linije tog istog. Njen komentar – prihvaćen uz kratko čestitanje Albertu kao njenom podučivaću – podstakao je produžavanje diskusije u sledećem pravcu: izvesna topografija zla, utisnuta na planetu Zemlju tako da odgovara višim zvezdanim rasadima – prošlim kroz kapiju paralelne vaseljene – mora biti dekodirana jezikom te iste vaseljene. Ako ne, jedno šire-smisleno zlo ostaće naprosto zlo u zemaljskim okvirima. A otkrivanje mesta njegove koncentracije – za jednu određenu epohu – donelo bi čovečanstvu više štete nego koristi; umnožile bi se njegove snage, te bi to bilo isto što i otvaranje Pandorine kutije.
Albert je zatim okupljenima izneo sledeću hipotezu: Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja prošla kroz presek paralelnih svetova. Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne promene. “Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene. A zatim je još priložio reprezentativni odlomak iz svoje mitopoetske pripovesti: Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još neispoljenog zla, ili mapa patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svitak plamenog jezička njene volje, koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Majčinog supstrata do tačke samoupotpunjenja! Jer taj prostor bezdane mogućnosti se sobom probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljujući nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz- haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi- beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu) jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.
Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno) primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih), čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu. Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes. A zatim je uništio mapu zla, svitak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite (jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao). Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski – samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo staro-eonske (za Daimona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena (neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe! Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem) odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu, ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla. Shodno rečenome, egipatski zapis o Plejadama – glavni povod ovog okupljanja – imao je svog zlog blizanca: zapis o tačkama geopsihičkog zla, koje se na tačno određenom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi. To je isprva bila samo pretpostavka, jer takav svitak u Bahariji nije bio nađen. Međutim, ubrzo se u zamku pojavio jedan indijski ekspert – ušavši na skup lica skritog ispod kapuljače – koji je tvrdio da u rukama ima prepis milenijumski stare mape zla: rezultat visoko razvijene astrološke matematike u drevnoj Indiji. Izneo je zatim tezu da je ta mapa korisna za ovladavanje silama zla u svetu – iako se ove nikad ne mogu sasvim razlučiti od sila dobra.
Njegov iznenadni dolazak i nastup izazvali su – na ovom kosmopolitskom skupu – opštu pometnju. Nakon dugih razmatranja autentičnosti dokumenta (koji je prepis davnog prepisa – pa ipak i sam veoma star) došlo je do podele među znanstvenicima: jedni su smatrali da je spoj ta dva elitna koda (staroegipatske mape postanja i staroindijske mape zla) doneti traženo rešenje; drugi, pak, da neće – jer je unakrsno pretumačivanje tih dvaju kodova opet proizvesti jedan zatvoren (praktički neupotrebljiv) kod. Ovo drugo mišljenje je preovladalo, bivajući prihvaćeno i od samog Indusa. Ali, ovaj se i dalje držao stava o korisnosti svoga donesenog zapisa – jer ovaj, ako i ne donosi rešenje zagonetke zla, ipak omogućava kontrolu nad elementima istog u ovom svetu. Albertov prethodno izneti argument, koji je išao direktno protiv Indusovog stava, bio je taj da bi ljudska duša – pod takvom kontrolom – izgubila moć alhemijskog preobražaja, i sposobnost za samovođstvo. A i pitanje je ko bi vršio tu kontrolu. U svakom slučaju, moralo se opredeliti između ova dva uzajamno poništavajuća skripta – potekla iz sasvim različitih tradicija. Ukoliko bi se izabrao onaj staroegipatski (možda: pitagorejski), on bi – da bi izašao iz svog privatno slikovnog koda – morao biti zacenjen za jedan svoj deo. Ali pitanje je – za koji deo. Da li za središnji, tj. za odgovor na pitanje o tome gde i kako je došlo do stvaranja ljudske vrste? I pitanje je šta od celog teksta tad ostaje, odnosno, da li se njegovo poništeno središte da nečim nadomestiti. Na kraju se došlo do zaključka da je najbolje ostaviti ga takvog kakav jeste, u njegovom privatnom kodu, koji je dostupan samo za njih okupljene – probranu manjinu. Vest o njemu ne treba dalje da se širi, jer bi ga neupućeni samo iskrivili.
Eleonori je u tom trenutku sinula ideja da bi žrtvovanjem središnje informacije staroegipatskog teksta mogao da se otkoči patent njegovog autotumačenja: – njegov živ, samopokretan dah (pustinjsko ili animalno slovo), koji bi (u jednom trenutku) postao punosmisleniji od samih činjenica iz prošlosti. Dogodio bi se prevrat u samom biću prateksta, i on bi tad pružio utočište svom novom tumaču – omogućio bi isprepletan suživot s njime! Umesto da opisuje jedan spoljašnji događaj, pratekst nastavlja liniju autopoetike – produžavajući dejstvo vlastitog patenta – sve dok ne ispovrne iz svog središta sam prasvet, i to kao apsolutnu novinu! Na taj način bi se dogodio obrnut paralelizam između staroegipatskog i staroindijskog teksta; ovaj drugi bi mogao biti dekodiran prvim, ali tako da pritom ne bi bilo moguće i obratno! Onaj prvi ostao bi rasklopljen ali neproziran, a ovaj drugi više ne bi predstavljao pretnju već samo negativni podsticaj prvom: – okidač promene koja se već jednom desila, i to u davnom atlantskom carstvu. Eleonora je ove svoje misli oprezno saopštila Albertu, i on ih je najpre izneo u svoje ime. Ideja je bila oprobana i donela konkretan – Eleonorinim perom uobličen – rezultat: malu ali suvislu pripovest o načinu otelovljenja klase izvangalaktičkih duhova kroz izvesne partenogene organizme na Zemlji – unutar kojih je nastajao jedinstven slikotvorni Um, putokaz preobražaja smrtne materije; ujedno: zametak pisano-govornog jezika; prvi izvor fascinacije za pračoveka – koji je težio da izrazi sopstveni bol i strah i preobrazi ih u moć shvatanja; to jest, da prevede gutalački princip zemnog opstanka u lebdeći princip androginije Crnosunčanog Uma – koji provlači kroz sebe svu strahotu onog Izvan! A sam pračovek je istovremeno živeo i u zajedništvu i nezavisno od tih duhova; sve zahvaljujući simetriji između dva kosmosa – koja je, opet, stvorila simpatetičke titraje: muziku daljnih sfera.
Tek tada je Albert odao tajnu da je sve to urađeno po ideji male Eleonore. Sve su oči bile uprte u nju. Mislila je za trenutak da će propasti kroz zemlju, ali poneta bujicom svojih dugo sputavanih uverenja ona prevaziđe tremu i toliko se raspriča u daljim objašnjenjima da se u to više nije moglo posumnjati. Dobila je povlašćen, ali ne i izjednačen status u krugu ovih znanstvenika; jer ona je obilovala u specifičnim ali ne i u opšte prihvaćenim znanjima. Patila je od blage dezorijentacije u odnosu na ova druga, i ukoliko ih se dohvatala izvrtala ih je na poleđinu ili razlagala na proste sastojke – te na taj način svako svoje znanje podizala iz nulte tačke! – Još nam ostaje na zadatak da prečitamo mapu zla – da bi naša osnovna priča dobila šire odjeke; to jest, da bi njen “izglavljen” središnji kod pokazao moć na konkretnim primerima. Moramo zato pregovarati sa onim Indusom i iznuditi mu odobrenje – reče okupljenima Albert. Međutim, Indus – koji je isprva insistirao na tome da prikaže prepis mape zla – iznenada je promenio mišljenje. Nakon što je pročitao Eleonorinu malu pripovest, shvatio je patent autotumačenja staroegipatskog teksta – zahvaljujući kome je ova i nastala – i u mislima ga primenio na staroindijski tekst. Nije izneo razloge za tako naglu promenu svog stava, samo je pokretom ruke zaštitio rasklopljenu mapu i polusagnute glave dobacio Eleonori: – To nije za žene! – Nećete ni vi dobiti vršnu nit moje priče niti njen patent, a vaša mapa zla bez njih ne vredi mnogo! ona prikazuje samo jedno činjeničko stanje, meru kolektivne patologije unutar (jednog po jednog) vremena i mesta, ali ne i prvi uzrok i poslednju svrhu tog zla! – odvrati Eleonora sevnuvši očima, i spretno povuče svoj svezak s okruglog stola.
Pobunili su se odmah i ostali, pozivajući ga na prethodni ugovor. – Ja imam napismeni ugovor samo sa Sedištem u Francuskoj, koje mi je i uputilo poziv. Vama ne dugujem ništa, svoj prepis ću poslati direktno u Francusku! – odvrati pritajeni Indus bez ikakvog imena, spreman da napusti salon. – Prokleti uljezu, ko zna šta kriješ! Pitanje je da li je tvoj doneti prepis veran, i da li je original ikada postojao! – čuo se protest iz publike. Zatim su, tako revoltirani, stali da nagađaju šta je uzrok tako nagloj promeni njegovog stava: da li je – nakon primene Eleonorine formule tumačenja na njegovu mapu – video u njoj nešto što mu lično ne odgovara? Na primer to da on sam ima tu upisanu veću dozu individualnog zla od one koju je pretpostavljao? – Ali zašto ga to tako brine ako većina ljudi ima mrlju u vlastitoj duševnoj supstanci – to jest, ako je većina a ne manjina zla? – upita Eleonora. – Važan je samo krajnji rezultat čovekovog delanja, koji ga iskupljuje za svo počinjeno zlo! – To je zato – odgovori joj jedan od znanstvenika – što to i takvo saznanje dovodi u pitanje njegov monaški položaj koga on ima u Indiji, a koji mu je bio već samim rođenjem nametnut; i koga on – kao jednu nasleđenu ali neizabranu ulogu – dalje nameće podređenima. – Njegova religija – nastavio je znanstvenik – ne dopušta mogućnost uspona nakon pada; u njoj sve stvari stoje u jednom zacrtanom poretku, bez mogućnosti ikakvog pomaka. Ako ne bude smeo da uništi svoju mapu, on će je preinačiti – napraviće falsifikat, ali mu za to treba vremena. Zato ga treba preduhitriti i što pre obavestiti Sedište u Francuskoj. – A na koji način se njegova mapa može preinačiti a da i dalje bude suvisla i punosmislena? – postavilo se pitanje iz publike. Odgovor je bio sledeći: Ako bi se tačke ovozemaljskog zla – što odgovaraju zvezdanim rasadima Plejada – pretvorile u beline unutar teksta svitka, došlo bi do takvog njegovog sažimanja da bi popis duša /vršen po vremenu i mestu rođenja/ postao onakvim kakav bi se vršio po vremenu i mestu smrti! Takvo skraćivanje strele vremena – nastalo usled gašenja zenice njenog repa, što sažima treptaje jednog dvosmerno-usukobljenog, upadnog vremena – dovodi do njenog obrušavanja nazad u prastanje: močvaru prekomerja vlastitih značenja; vrtlog energije što paralizuje i usisava sve podložne prolaznike. Dakle: njeno propadanje do u čeljust one zveri što izokreće hijerarhiju svih stvorenja i postavlja sebe samo za vrhovno (anti)-biće. Drugačije rečeno: brisanjem tačaka zla sa lica Zemlje, brišu se i udaljene zvezdane konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju Njen podzemni preporod. Prigušuje se, pritom, iskričav dah njene atmosfere; stoga se ova – iako plava – oslobađa primalnog grča: kroz oslobađanje iz dubine kuglastih munji, što se hukom obrušavaju niz kupaste visove polova! – Iako nikad nisam bila u polarnoj oblasti, ja prepoznajem i u našoj engleskoj pustari usisavajuća mesta – reče Eleonora. – Pretpostavljam da je potrebno imati njihovu mapu, jer većina ljudi ne može da ih oseti niti je upućena na to kako da ih prepozna. Ili je možda upravo suprotno: bolje je da je nemamo, da bismo u neku od njih nevino stupili i tako jednog dana otkrili prolaz ka Plejadama! – U svakom slučaju – izveo se opšti zaključak – tako preinačenu geopsihičku mapu ovaj Indus neće smeti da pošalje nazad u rodnu Indiju, nego će je ostaviti u Evropi: jer ona proizvodi zlokobne efekte. Izaziva lakomost u ljudima, jer im (– prividno razrešenom zbrkom između zagrobnih vremena –) pripisuje položaj koji im (u datom zemaljskom vremenu) ne pripada – da bi ih zatim nemilosrdno obrušavala u ponor. – Nažalost, naš pokrovitelj s Kontinenta nije dovoljno upućen u stvar da bismo mogli odmah da osujetimo dotičnog Indusa – reče presedan skupa, filozof i kriptograf, Osvald. – Zato patent naše gospođice Eleonore – iako nedovoljno oproban na konkretnim primerima i bez produžne linije svog vlastitog putokaza – treba što pre poslati u Sedište. – Iako nismo dobili konkretne podatke po pitanju vanzemaljskog porekla ljudske vrste – tj. prostorno-vremenske koordinate atlantske civilizacije – Eleonorinom formulom izneta mala pripovest postanja jeste pravi detonator: ona predstavlja simbolističku kvintesenciju, koja mora još dugo da čeka da bi postala snošljiva u svojim emancipatorskim efektima! ona je krtola koja može da proklija tek u drugom vremenu i na drugačijem podneblju. Ako ona i nije zamena za tražene podatke, vrednija je – u svakom slučaju – od onog što u rukama ima Indus. Neodređen strah ujedinio je sve diskutante, te se prikloniše ovoj neprilično apstraktnoj odluci Osvalda, s tim što je za kurira Eleonorinog novoiznetog patenta-i- rešenja izabrana osoba na koju bi se najmanje posumnjalo: njena tetka Telma, koja je i inače saobračala između Engleske i Francuske. Iako svedok mnogih neobičnih stvari koje su se događale u životima Alberta i Eleonore, ona nije priznavala natprirodnu egzistenciju. Time je bila idealni izvršitelj ovom zadatku. Takvoj neutralnoj osobi sa strane nisu se mogle – od strane neprijatelja – čitati misli, niti utvrditi pravac i cilj kretanja. Ostalo je, međutim, pitanje kako će se Sedište u Francuskoj (koje, izmaknuto iz Bermingena u pustošnu zabit Obraka, nevidljivo drži konce mreže tajnih akademija) pomiriti sa nepotpunim rešenjem prokrijumčarenog svitka, koje je u potpunosti izostavljalo njegovo faktografsko jezgro – ali ga je pritom nadomeštalo na zaobilazan način: onakav kakav ga je bogatio u opisnim detaljima, te vršio odabir ključnog (potresnog) među njima – omogućavajući prenos tog jezgra u savremeniji kontekst. Zbog toga je prepis staroegipatskog papirusa zadržan u Engleskoj, za slučaj da rad na njemu mora da se nastavi. (Nastavlja se)
Citati: 1) Herman Broh: Vergilijeva smrt 2) Rilke: Protiv-strofe 3) Sen-Džon Pers: Morekazi
4) Rembo: Kretanje 5) Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena 6) Herman Broh: Vergilijeva smrt 7) Gete: Faust – drugi deo 8) Novalis: Himne Noći 9) Robert Grejvz: Bela Boginja – istorijska gramatika pesničkog mita 10) Rilke: Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta 11) Malarme: neimenovana pesma 12) Sen-Džon Pers: Pohvale 13) Edgar Po: Al Araf 14) Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost 15) Bodler: Cveće zla 16) Herman Broh: Vergilijeva smrt 17) Helderlin: MNEMOZINA – fragment druge verzije 18) Klodel: Ode
Katarina Ristić Aglaja
Napomena autora: Citati pesama i proznih tekstova Eleonorinih nesavremenika, koji su se kao kakvom greškom našli u ovoj noveli, predstavljaju upliv budućeg vremena u prošlu egzistenciju, iz perspektive pripovedačkog lica.
Предраг Пеђа Тодоровић је дипломирао на одсеку за сликарство у класи професора Славољуба Чворовића 1991. године. Магистрирао је на одсеку за зидно сликарство – мозаик 1944. године. Завршио је курс из конзервације керамике Центра за конзервацију „Дијана“ при Народном музеју у Београду 1997. године. Члан је УЛУСА од 1993. године и има статус самосталног уметника. Дела му се налазе у музејима, галеријама и приватним колекцијама у земљи и у иностранству, између осталог у Народном музеју у Београду, у Народном музеју у Пожаревцу, у Народном музеју у Тополи, у галерији Saint Julian у Sliemi-Malta, у приватним колекцијама у Бечу, Мадриду, Барселони, Милану, Риму, Ла Валети, Минхену, Паризу, Санкт Петерсбургу, Сиднеју и тд.
НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ
Часовник откуцава, танана нит ближи се крају, за неколико дана призор ће угнездити тајну.
Недостаје Минотаур. Није се тек тако распомамио, осећам његов дах. Тражим да спазим вршак његовог рога. Узалуд, светло је распршило његову сенку. Али он је сакриван у неком кутку и вреба оне који су пијани од утисака, да их одвуче путем паукове мреже да би из њих исисао импресију. Да, ипак, у овом граду је присутно одвајкада његово обличје у виду Бастиље, гиљотина које су биле жедне крви тако да је и последња исповест једног обезглављеног краља постала неизбрисива мрља која је постала црна флека. Владавина безумља постала је Пировање тамних демона. Изидино завештање, лоше протумачено и изврнуто постало је погубно за ток. Наполеоново време још више се приближава мумији. Доба Франкенштајна је на помолу, према њему је лице Квазимода само невешто исцртана истина.
Предраг Пеђа Тодоровић
Изненадни пљусак спира огромно плаветнило. Усковитланост облака подсећа на позоришне завесе испод којих се одиграва МИТОЛОГИЈА . Трећи чин времена. Стално присуствује позоришна атмосфера, мењају се улоге и сцена у мијазми провиђења. Васкрсавају у моменту док кишне капи спирају окно, слике Мориса Утрила и нашега Пеђе Милосављевића који је један од ретких који је сачувао кишни лик овога вилајета. А онда када плаво небо прогледа сунчаним оком, одједном све затрепери као дивизионистички потез на сликама импресиониста. Писароово виђење дарује прави дамар светлосних искри које дефинитивно усваја Сера својим поинтилизмом. Све је у бојеној тачки облик сведен на своју суштину, постаје знак обавијен игром колорита. Имао сам прилике да се уживо упознам са местом који је нуклеус оваквог тријумфа светла. Готичка катедрала Сан Шапел ушушкана у свој ванвековни мир постаје место за иницијацију Светла. Када ступите у горњи део тада ћете осетити да сте постали бојени сегмент, проламањем светла кроз витраже. Цео простор звони бојом и слави свеприсуство Божије манифестације. БОГ ЈЕ СВЕТЛО! СВЕТЛО ЈЕ ЗВОН ВЕЧНОСТИ! Импресионисти су то спознали славећи обичне тренутке, они су прославили свеприсуство Божанске промисли. Импресионизам је одраз Готичког окносјаја – ВИТРАЈА. Доривалу је можда управо ово место открило својим физичким дејством наук који је применио у својој теорији боја. Управо то штиво отвара вратнице импресионистичком поимању слике. Све пре тога је пуно битумена и музејске патине.
Предраг Пеђа Тодоровић
Станите, али ово је део неког заосталог мишљења које је као и сама констатација део преживелих историчара уметности. Уосталом о каквој музејској патини говорити у граду светлости. У граду где побеђује дисање пуним плућима, где се изнад свега цени слобода. У граду који је јадан од првих који се узјогунио и променио, у датом тренутку свој изглед. Тако да је од средњовековног добио свој данашњи изглед, осмехујући се и поздрављајући небо, широким булеварима, дишући мноштвом паркова, а зеленилом је обавио многа своја сећања. За разлику од неких који су се трудили да затрпавају, плашећи се ископаног, он је и то нађено поставио по парковима, а тамо где није могао он је пустио машти на вољу. Запитаћете се да ли сам заборавио импресионисте и зато сада упадам у дигресију? Не, само покушавам да нађем једног пријатеља кога сам препознао пре неколико година, тј. 1988. године. Па заиста није случајно што је то било у прошлом веку. Вероватно сте радознали али не бих вам га одмах откривао. Дозволите ми да тај мој пријатељ буде тајновит. Његово присуство је јако важно у мом даљем путешествију. А управо због тога што он држи кључеве раскршћа. Као нека врста Хермеса или Херме или ти нашки речено крајпуташа. Веома је кључан моменат када сам га упознао. Не бих га ни приметио да нисам открио заједничку пасију према миту. У граду где је стално присутна сен Минотаура, то није необично. Па добро, ево нека тајанственом пријатељу буде дата улога Тезеја. Па онда и нека сада његово право име буде и даље скривено овим чувеним грчким јунаком.
Предраг Пеђа Тодоровић
Зашто желим да тај лик остане под велом? Има разлога за то јер је и он имао велики број пријатеља како у његовој садашњости тако и у прошлости.
У граду где све ври од симбола и многоструких значења, где се тренутак у часу расплине и где се пројављује оно невидимо, ванвековно, родио се управо наш јунак, Тезеј. Шта оно рекоше за музејску патину и за таква слична нагваждања. Нека они оставе прашину да се мирно таложи и прекрива оне некадање боје и потезе. Они који виде испод скраме, који смотре, приметиће да су све поштапалице измислили они који гледају са свог матерјалистичког становишта. Тако, по њима, импресионисти напуштају свој атеље и одлазе у пленер, где се инспиришу стварним. И то се већ као нека мантра понавља већ два века и постаје на почетку 21. века правило. Управо наш Тезеј све то побија, ломи и захваљујући њему та овештала мантра губи трку. Његово остварење потпуно открива један другачији ток. СТАЛНО ПРИСУСТВО ДУХА ЈЕ СЛОБОДА КОЈА РУШИ СВЕ ЗАБРАНЕ. ПРАВА СЛОБОДА СМЕШТЕНА ЈЕ УНУТАР МЕРЕ БИТИ, КОЈА ЈЕ УПОРИШНА ТАЧКА ВЕЛИКОГ ТВОРЦА. ТАКО ЈЕ И САМО ОСТВАРЕЊЕ ПУТ КА ЊЕМУ. У ТОЈ НАИЗМЕНИЧНОЈ КРУЖНИЦИ ЈЕ ЗАОКРУЖЕНО ПОЧЕЛО СВИХ СТВАРИ. ОНИ КОЈИ СУ СПРЕМНИ ЗА КРУГОГЛЕД МОГУ СПОЗНАТИ ТИМ ПУТЕМ СВОЈ ЦЕНТАР. ОНИ МОГУ ОСТВАРИТИ КРЕАЦИЈУ, ЈЕР ЈЕ ОНА ПОНОРНИЦА КОЈА ЈЕ ПРОМИСАО НЕБЕСКОГ ТОКА. ИЗВОР ЈЕ ПИТКА ВОДА –ЧИСТА МИСАО, ЧЕДО ПРОМИСЛИ КРУЖЕЊА УСТОЖЕРЕНОГ ЦЕНТРА. То ми је шапнуо у једном трену Тезеј.
Предраг Пеђа Тодоровић
А сада вратимо се Минотауру, после овога нисам више толико убеђен у његово присуство, можда он и није он, можда је ипак Успавана лепотица, или нека уснита тајна коју је Ђоконда похранила внутрини? А да није и сама Ђоконда двојница Аријадне? To су нека од питања које сам поставио Тезеју. Он ме је дубоко посматрао и ја сам у трену препознао да је оно што могу да откријем митологија и бајка које скупа играју менует или кан-кан или …
Нарочито је овај контраст присутан у тренуцима просветљења када се отклапа небо и нештедимице дарује земљи исијавање. Као да се стапа са њом. А када проспе прегршт светлосних стрела, лепотица се буди из своје омамљености, слично представи СВ. ТЕРЕЗЕ – Скулптури Бернинијевој. Ипак бих се одлучио да је представим у улози успаване Лепотице која се устоличила у бајци Шарла Пероа. А и стварно постоји и плута у својој лађи Отел де Вил – иначе градској већници. Њу чува армија витезова који стреме у висине. Када она оживи, они крстаре заједно са њом. Њен љубљени Хипнос нежно је привија у своје наручје, а у намрешканим облацима у часу можете угледати његов лик. И тако јој испуњава ружу сновима. А ноћу долази Селена, успавана красотица постаје Ендимион. Тако се улоге стално мењају, од часа када је створено ово здање. Обистињене бајка и мит у грађевини, постају опомена овом времену који признаје виртуални свет екрана свакодневне уобразиље. Али ово место памти и много горе призоре које је вео историје покрио. Памти вешала на којима су страдали многи који су били уз Ројалисте.
Предраг Пеђа Тодоровић
Можда су то сенке које присуство Минотаура ипак оставља. Његов крвави данак, попут плашта клизи преко тог дела историје. Својим кужним задахом испуњава те делове историје, тек толико да поремети ону раскошну слику, која тако постаје уморна уобразиља. Попут огромног паука који је сплео мрежу да би премрежио светлост Париза, понављајући сан једног лудака, који је био пророчански. Толико о сомнабулној прикази, коју потцртава силуета рогатог мутанта.
Посматран оком Икара овај град се попут рибе башкари и праћака. Да ли он из те перспективе може да запази провиђења и мијазме усред дана? Да ли може да примети метафизику овог града? Да спозна и поред буке ехо хармоније свера. Одатле види да је овај град Плутон, дете Деметре, који је на властитом длану распоредио објекте, зграде, паркове, а његовим жилама пулсира Сена. А да ли из тих небеских дубина може да спази и заточеника лавиринта? Или ,можда захваљујући тој дистанци запажа да овај биколики изрод, грли лепотицу и са њом игра, по не знам који пут – “Последњи танго у Паризу”.
Препустићу се сада лудој доколици, посматрајући лет Икара. А то ћу учинити на месту које се зове Монмартр, са тачке где пулсира Свето Срце.
А о мом тајанственом пријатељу исприповедаћу касније.
Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi ,pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni. Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u ,do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:
“Ono što tražim“ (SKC ,Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“ ,(Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“(Komiko, 2014). Prošle godine je,za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album“ Crvena konjica“ ,prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.
ISPRED VRATA
Sve(t) se događa ispred vrata.
Na pragu. Gde drugde?
Tamo gde nema vrata ni onog ko bi mogao da ih otvori, nema ni takozvanog života. I kao da nema šta drugo da se misli i radi, osim da se spava i možda sanja ispred ulaza u drugi svet. Jedino što takozvanom životu daje kakav – takav takozvani smisao. Dugo traženi takozvani smisao. Postojanja. Onaj koji spoznajemo vlastitim traganjem za njim, dakako. Kao da ima šta da se traži, dakako. I zašto. Naročito zašto. Možda oslobođenje od takozvanog života?
Ali za njega, strah je i danas jači od njegove neopozive odluke da najzad posegne za kvakom na vratima i potraži klju
, tu negde u džepu svoje krajnje svesne odluke. Koja je ipak, sve u svemu, samo posledica njegovog preosetljivog srca (kažu oni koji se izdaju za malobrojne poznavaoce njegovog srca). Iako je takozvani život i danas prilično prazan, to jest ispražnjen od svakog smisla, ili onoga što mu daje takozvani smisao, on još uvek okleva. Traži magloviti ako ne kristalno jasan argument da je ovde ispred vrata iz krajnje opravdanog razloga i da upravo ovakva situacija kazuje nedvosmisleno da takozvani život ima izvesnog takozvanog smisla.
Kaži mi, kaži mi, molim te, o, ti veliki sveznajući a ipak nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde u ovom skoro zaleđenom položaju, u ovom takozvanom svetu zatrovanom otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim osvešćenim i još neosvešćenim oblicima. Kaži mi, molim te…?!
Ali Bog je, činilo mu se, mudro ćutao. Ili se, možda, i dalje nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive udaljenosti koliko i prisustva. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Takvog još nije sreo. I kao da samo on, ovde sklupčan ispred tajanstvenih vrata, sebi još postavlja takva pitanja. Nepopularna, van trenda, van opšteusvojenih modela postojanja i pitanja koje takvi modeli sugerišu. Samo on? Znao je, naravno, da ima još mnogo odbačenih koji su sticajem takvih ili nekih sličnih okolnosti prinuđeni da sebi i drugima postavljaju takva i slična mučna pitanja. Ima ih, moguće, i danas, bilo ih je i biće mnogo sličnih njemu… Ali to saznanje ga nikada nije mnogo tešilo. Dobro, možda ga je ipak malčice tešilo. Ali ne toliko da bi sebi prestao da i dalje postavlja takva pitanja. Kakva? Teška. Filozofska.Pitanja Smisla. I to onog krajnjeg. I da provodi svo vreme ispred vrata i traži, grozničavo traži po džepovima svoje raspolućene nutrine, ključ, prastari ključ koji otvara poslednja vrata. Ili možda prva? Ona koja ljudi neprecizno zovu Ništa, ali iz kojeg je, zaboravljaju, nastalo Sve. Zna on to odavno, tu u tom položaju fetalnom, dok u stvari i danas prolazi, prolazi među svojim takozvanim savremenicima, prolazi a onda se iznenada probudi zaprepašćen saznanjem da ga niko među njima nije primetio i čak, eventualno, dodirnuo, i tim jednostavnim gestom najzad konstatovao njegovo postojanje među ostalim postojanjima. To bi bilo nešto novo i za njega zaista preporađajuće iskustvo, i konačni dokaz da on ipak jeste stvaran i time prolazan među aktuelnim prolaznicima. Ne više odvojen.
Taj život – san proganja ga već odavno, čitav takozvani život. Naročito od kada se preselio u ovaj grad, u stvari malo veću palanku od one iz koje je pobegao u potrazi za novim početkom, dugo traženim, željenim, punim radosti, razumevanja i smeha iz usta rumenih i zavodljivih, ženskih naravno.
Kaži mi, kaži mi, o ti Besmrtni Sveznajući a ipak Nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde, danas u skoro nevidljivom stanju, u ovom gradu zatrovanim beskrajnim otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim konstatovanim i još nekonstatovanim nijansama. Šta ja radim ovde, i da li sam nekome uistinu potreban?!
Ali Bog je, činilo mu, se i dalje ćutao. Ili se samo nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive sveprisutne udaljenosti. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Zar samo on još postavlja takva, van ustanovljenog trenda, pitanja? On koji živi tu među svojim takozvanim savremenicima, prolazi ulicama takozvanog života, prolazi i danas, ali se iznenada budi sa krajnje uznemirujućim saznanjem da ga niko od njegovih takozvanih savremenika ne primećuje. Iako je od kada zna za sebe žarko želeo da ga neko među njima primeti i možda čak i dodirne, i potvrdi mu tim jednostavnim gestom njegovo ne samo telesno postojanje.To bi bez sumnje bilo nešto najlepše što mu se u njegovom dotadašnjem takozvanom životu dogodilo. Bio bi to za njega najzad konačni dokaz da on jeste stvaran i konačno neusamljen to jest odvojen. Ne više mrtav.
Taj život – san doveo ga je u potrazi za preporodom u mnogo širu palanku od one u koju je, voljom beskrajnih uzroka i isto takvih posledica, bio uguran do guše tolike godine satrven strahom od konačne odluke da se liši takozvanog života koji nije izabrao.
Tu u novom okrilju punog novih mada bučnih obećanja ulice konačno će moći da posti i tako, voljom svemoćnog i nesaznatljivog, konačno porodi sebe drugog, odavno traženog.
Sećao se, svitao je novi dan u sobi za podstanare punoj knjiga i snova… U blizini je bio studentski dom i mnoge lepuškaste studentice prolazile su pored, ispred, njegovih vrata.. .koja nisu bila njegova onoliko koliko vrata univerzalna, prepuna pitanja i iskušenja za njega koji je pokušavao da se ponovo rodi, tu ispred vrata za sebe, iza vrata za sve druge.
Ali zar tako nerođen, u strahu od novog rođenja, da živim, da nastavim da vodim takozvani život iza ovih svima vidljivih vrata, ali nevidljivog sveta koji sanja da živi ispred tih i takvih(drvenih i škripavih) vrata? Moji me snovi skrivaju, to znam. Snovi o slobodi. Stvaralaštva, dakako. Zato ću danas definitivno skupiti snage i otvoriti ova stara vrata, i… više neću biti stranac, stranac mađu strancima. Samo još ovu sliku da dovršim, ovaj prizor, koji poznavaoci stripa zovu namerno neprecizno kadar, a posle bolje da me nema. Ili da konačno odlučim da postanem neko drugi. Ako ne u ovom svetu, onda u nekom drugom. Zašto se i dalje gurati u autobusu u kojem ionako nema dovoljno mesta za sve?
Đorđe Milović
Leta Gospodnjeg, 2020.
SMRT TRAVE
Nekada davno postojali su čovek i žena… Ne. Nekada davno, u vreme kada nije bilo poimanja vremena, kada je znao da jeste biće božje i kada je bio i muško i žensko u jednom telu, kada je bio jedno sa celinom, svetom, univerzumom, sve živelo je kroz njega i u njemu. Nije osećao potrebu za bilo čim izvan njega, pogotovo ne takozvanu seksualnu potrebu i potrebu takozvanu prirodnu za produženjem vrste. Nije mogao da gazi po travi u onoj meri koja je podrazumevala njeno nestajanje, njenu smrt. On je bio jedno sa travom, šumom, životinjom, zvezdama…
Samo pod uslovom da postoje pogodne reči za ono što Jeste izvan vremena, On,takav, bio je doslovno stanovnik planete ,i tog dela svemira. Sličan onom koga danas zovemo Bogom, Savršenim…Iako nije imao potrebe za bilo čim izvan sebe, nekim i danas još nedorečenim, neiskazanim volšebnim putem, možda zavođenja Senke, oličenja Noći, postao je dvoje. Sa bolnim sećanjem na svoju prvobitnu prirodu.
Sličan meni, nama retkima, preostalim. Onima koji se još sećaju svoje podvojenosti koja se još seća svoje prvobitne prirode. Svoje moći slične Tvorcu. Moći koja u ovom i ovakvom svetu smeta. Smeta poput suvišnog organa, suvišne osobine, poput visine ili težine ili inteligencije…ili Sećanja.
Dana sudnjeg, Noć je došla iz samo njoj znanog razloga da skrije Očiglednost Svetlosti. Očiglednost Samodovoljnosti Celine i Potpunosti. Savršenstva golotinje Jednostavnosti, i Biće Božje počelo je, svemirom uslovljeno, da traži sebe sama u prvom drugom koji mu se učinio sličnim njemu samom. A bila je to,verovatno, životinja nalik majmunu.
Noć je arhetipski simbol maske, možda zla i laži ujedno. Maska, razume se skriva, ali i razotkriva. I kojom jedino možemo znati ko smo u ritualu sećanja zvanom Ljubav. Pre svega onoj seksualne prirode, mada ne i duhovne. Reklo bi se.
Gledajući kroz prozor svoje odvojenosti, izdvojenosti, mada prividne, nazvanoj soba, u situaciji sam, bolno jedinstvenoj, da vodim evidenciju o stanju stvari, to jest o smrti trave, njenom svakodnevnom nestajanju. O nestajanju kože, odeće planete zemlje, naše prvobitne Majke. Jedine stvarne i moguće.
U prilici sam da svedočim o nestajanju svih,pretvarajući se usput da je to danas nekome još važno. Inspiracija, i kada je odsutna, mora se izmisliti kako bi moglo da se stvara.
Ljudska vrsta se i dalje umnožava u slepilu neupoznate gladi i svakog dana sve mi je teže da prođem ovim putem nekada zelenim, još mestimično preostalim predelima slobode, sećanja na vreme bez vremena, između najezde parkiranih vozila na mestu koje je nekada ličilo na ulicu.
Svuda su oličenja poslednjih podvojenih, ljudskih jedinki u automobilima, naravno parkiranih po travnjacima, kao da je trava rasla samo zbog toga da bi uskoro bila ugažena, dakle ubijena. Kao da je trava mrtva stvar a priori, za razliku od automobila koji je posao koji je novac koji je život a priori i a posteriori i kao da tu civilizacijsku obneviđenost, prećutno, brižno i dalje treba negovati. I kao da tu naravno i nema očiglednog zločina, pa samim tim ni zločinca koji zaslužuje da mu se sudi. Ni sugrađana koji su pobrkali ispit vozački i sa ispitom zrelosti kojim su kupili svoje preduslove da imaju porodice. Zaostalost ove nacije ne bi trebalo da se meri ekonomskim aršinom već onim bolesti oka, odnosno vida. Palanka je pornografski ogoljena slika srca društva u kojem tobože živimo. I svakodnevno napredujemo.
Ako bih se osmelio da upitam nekog od komšija zašto parkira ovaploćenje svog životnog uspeha odraslog zvanog automobil baš na travnjaku ispred mog pogleda, verovatno bi mi začuđen besno odgovorio da nema gde drugde da parkira i da nije on kriv što je to očigledno tako i da nemam nikakvog opravdanog razloga da se ljutim na njega i da ga nazivam svakakvim pogrdnim imenima. Pa kad nemaš gde drugde, kako to da onda imaš gde, pitao bih ga ja onako začuđenog, ako ne i zaprepašćenog mojim iznenadnim nastupom besa, i tim činom nimalo mudrim, već sasvim neurotičnim, stvorio nepotrebno neprijateljstvo među nama u do tada tobožnjem prijateljstvu, to jest trpeljivosti po uobičajenom habitusu i malograđanskom prividu reda i rada. Rada kao preduslova života Ekonomije. Vladavine jedine preostale norme: profita bogatih, i negovanja jaza izmešu onih koji imaju i onih koji nemaju, onih koji imaju sredstva za poslušnost gazdama i lokalnim privatnim preduzetnicima za proizvodnju tržišno isplative robe i eksploataciju prirodnih i naročito ljudskih resursa, počev od dece, razume se. Jer čemu zapravo služi škola danas, ako ne, prećutnim pristankom svih, za uvođenje ne u život već u sistem laži koji je sveprisutan i stoga, prima facie, nevidljiv.
Narušio bih dobro utemeljen lažni sklad učmale palanke, groblja kulture čija duša bi trebalo po definiciji da bude umetnost. Koja podrazumeva etičke, moralne, duhovne, intelektualne, estetske, pravne i ekološke paradigme.Narušio bih savršeno utemeljen privid da se onako od oka zna, zaboga miloga, šta je zdravlje a šta je bolest, šta je prirodno a šta nije, šta je dobro a šta nije, šta je lepo a šta ružno…Pa odrasli smo ljudi. Iako nije jasno kako smo to postali i kada.
U stvari, ne bih narušio verovatrno ništa, ali bih pomogao palanačkoj svesti da se još više učvrsti u uverenju da ovakvi kao ja nisu provereni homoseksualci,to jest pederi,kao što su do tada mislili, već zasigurno potpuni ludaci,to jest dijagnostikovani šizofrenici. Kao da moje usamljeno, bolno sećanje na celinu mene samog podrazumeva ljubav prema muškom dupetu a ne ženskom.
Kao da sam nekada bio jedno u jednom telu koliko muškom toliko i ženskom ,koji nisam znao ni za nastajanje ni za nestajanje… Kao da je lako preneti ovdašnjim novokomponovanim slugama svakog režima pa i ovog potpuno izvitoperenog, iskustvo sećanja na celinu. Kao da je bilo lako napisati ovaj tekst upućen nikome možda nekome.
Kao da je onaj koji piše i pisanjem svedoči o onome što vidi kroz pozor svoje izdvojenosti takođe lažne, koliko i odvojenosti danas nekome važan?
Ali automobil? Parkiran na travnjaku? E,on je,bez sumnje, važan. Plaćen, zbrinut, negovan. Prema najnovijem nepisanom propisu.
U ime globalnog koliko i lokalnog tehno-korporativnog medijski utemaljenog slepila.
Amin!
Leta gospodnjeg, 2020.
PRIČA O FOTELJI
„Mrzim grad,ali ne mogu bez njega.“
Borislav Pekić
Mrzim grad.
Nekada davno ljudi su bili duhovna bića, umeli su da lete i lebde neodlučno kružeći oko zemlje pre nego što su odlučili da se priljube za zemljinu koru i prohodaju istražujući iz puke radoznalosti predele pred sobom. Dugo su tako hodali pre nego što su otkrili da postoji zemljina teža koja ih primorava da sednu i uživaju u odmoru koji je proizvodio slike kretanja kroz beskraj. Već ograničen prostorom i vremenom, pao je u telesnost. Palo biće. Ali to još nije znao da imenuje; svesna potreba za njom još je spavala u njemu.I budila se najpre u trenucima kada je osetio zamor od utisaka koji su okupirali njegovu pažnju nalik detinjoj. Ili možda božanskoj i stvaralačkoj. Onoj koja je jedino mogla da osmisli pećinu, vatru i koplje za početak priča o pronalasku sveta svog od udobnosti i dokolice.
Mislio je te misli zavaljen u fotelji, u drevnoj klopci u koju je upao njegov predak. Klopci majke zemlje.
Čovek nije stvoren za sedenje. Ja najpre volim da se krećem. Neko u meni kaže mi da moram da ustanem i krenem u još neistraženom pravcu. Ne tek u glavi, sanjareći, zamišljajući da se krećem, nego celim telom i dušom svojom. Moram ustati odmah, sada, ovog trenutka. I nikada se ne vratiti u sedeći položaj. Nikada. Ustajem i krećem pružajući nogu ispred noge. Upravo prolazim kroz grad sa namerom da ga zauvek napustim. Pun sam snage i beskrajne odlučnosti da svoju nameru u potpunosti ostvarim. Sat nikada ne nosim sa sobom, tako da nisam mogao znati koliko je sati, a nije, uostalom, ni bilo važno. Znam samo da sam hodao i hodao s namerom da se nikada ne zaustavim; za sobom sam ostavio već mnogo neznanih ulica i uličica. Pošto sam prešao prethodni pešački prelaz, sada čekam nestrpljivo na sledećem. Bože, baš je ovaj grad velik i naporan! Znao to od ranije, očekivao sam da moja odluka neće biti lako ostvarljiva. Klupa na koju sam uskoro naišao pozivala me je da sednem i odmorim noge, ali ja sam joj ipak odoleo, mada se izlaz iz grada još nije nazirao. Svuda su i dalje bili automobili, motorizovani građani i prolaznici od kojih većina nije obraćala pažnju na mene, bili su suviše opčinjeni izlozima u kojima se nudila najraznovrsnija roba,ali dominirali su butici,supermarketi i nametljivi tržni centri. Neprekidni sunčani dani stvaraju pustinju, kaže stara arapska poslovica. Obilje roba i usluga stvara nestašicu smisla.
Suviše dugo sam živeo unutar nežnih ruku urbane pustinje. Suviše dugo skupljao snagu potrebnu za odlazak. Noge me već odavno bole, prilično sam iscrpljen, ali ipak nastavljam u željenom pravcu. Onom koji vodi izvan nametnute nežnosti.
Lako je bilo zavesti ta slabašna dvonožna stvorenja, ali ja nisam kao oni.J a se sećam da sam neko drugi. Neko, u svakom smislu, mnogo jači od njih. U meni živi Div koji ne može da pristane na modernu pećinu zadovoljstava i udobnosi. Na ulogu građanina slabe kičme i zakržljalog duha i savesti.
Ja sam sebi nepročitana priča. U nekom drugom svetu stvarno živ. U stvarnosti koje ovde nema. Od koje smo se toliko udaljili da više ne možemo da vidimo gde smo.
U međuvremenu se spustila noć nad gradom. Ulice, osvetljene lažnom svetlošću elktričnih sijalica moderno dizajniranih da ulepšaju ono što se ne može ulepšati, bezočno su ogoljavale sve ređe prolaznike i vozila. Pošto nisam sreo nikoga ko mi se pridružio i ko bi krenuo u istom pravcu, odjednom sam uvideo da stojim sam u nekoj mračnoj uličici koja je ličila na ćorsokak. Osvrtao sam se oko sebe u pokušaju da odgonetnem gde sam to dospeo. Ali ništa nisam uspeo da nazrem. Ništa nalik nekom drugom životu. Ili bar ne nalik onom koji sam očekivao. Ipak mirisalo je na travu koju sam osećao pod nogama, a na licu sam osećao lagani povetarac koji mi govorio da sam možda izašao iz grada.
Dok je tišina je vladala svuda uokolo, zakoračio sam naslepo u mrak odnekud znajući da su oči sada počele da dobijaju potpuno drugi smisao. Kao i čitavo moje telo i biće koje se više nije sećalo udobnosti i zavodljivosti fotelje.
Данас је у нашој престоници уручена Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ Стелином аутору, Владимиру Д. Јанковићу и Стела му на тој награди с радошћу честита! Посебно се радујемо што су у образложењу жирија поменуте Света Јелена и Stella Polare. У образложењу жирија се каже:
Владимир Д. Јанковић, рођен у Београду 1968, већ деценијама је препознат као истакнути песник, есејиста те нарочито књижевни преводилац. Аутор пет песничких и једне есејистичке књиге, са француског и енглеског језика досад је превео скоро невероватних три стотине наслова. О уметничкој и занатској вредности његових превода говоре и најугледније наше награде из те сфере које је већ добио: „Бранко Јелић“ и „Милош Н. Ђурић“.
Награда града Београда додељује се за конкретно дело и ту се стога овде потенцира Толкинова књига „Берен и Лутијена“. Она заиста може да изгледа као изазов и „мајсторско писмо“: дело култног аутора, једног од оних који обележавају епохе, а у којем се испреплићу проза и стихови. Јанковић га је превео узорно.
У пракси, међутим, ова награда је увек помало и награда за целокупно досадашње дело. А у том смислу вреди навести да је управо у 2021. години, Јанковић објавио и запажену књигу поезије „Света Јелена“ (Stella Polare, Београд, 2021) те наставио исписивати публицистичко-фељтонистичке серије међу којима је и она под егидом „Београд за упућене“, ниска текстова који су истовремено и омаж Тирнанићу и панорамски снимак једног новог Београда. У том смислу, претходна година била је досадашња круна еклектичних књижевно-преводилачких прикљученија овог оригиналног аутора те наша награда долази као заслужено признање за досад пређени пут, али и као подстрек за храбро форсирање нових стаза и богаза.
У то име преносимо део из Берена и Лутијене, Толкиновог дела чије је стихове Јанковић превео и за које је овом приликом награђен. Поред ове, Јанковић је добитник и награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић за своје преводилачке подвиге.
Одломак из дела „Берен и Лутијена“ из заоставштине Џ. Р. Р. Толкина (с енглеског превео и препевао Владимир Д. Јанковић, издавач „Публик практикум“, Земун)
О БЕРЕНУ, СИНУ БАРАХИРОВОМ, И ЊЕГОВОМ БЕКСТВУ
Таман са Севера сад стиже облак;
јесењих ветрова студен дах горак
у вресишту сикће; тужна је и сива
вода Аелуина, снена, жалостива.
„Берене, сине“, рече Барахир тад,
„ти знаш да се прича да је моћна сад
сила из Гаурота послата овамо;
а хране нам остало још мало само.
Па закону нашем на теби је, сине,
да одеш да тражиш помоћ из даљине
од малих оних што су још претекли,
а што храну дају; почуј шта су рекли
о стварима новим. Срећан ти био пут!
И брзо се врати, јер усуд нам љут
да нас мало има, братство нам се осу;
Горлим давно залута, или крв већ просу.
Збогом!“ И Берен пође тада, а очева
реч последња јечи кô кад звоно пева.
Кроз врес и мочвар, шуму и честар
луташе он; кад с једног места
угледа ватру у Саурона табору
и чу урлик Орка и вучју грозомору,
и окрену натраг, јер пут беше дуг
кроз ноћ што око шуме склопи круг.
Уморан потом да почине је морао,
у брлог се увукô где јазавац орао,
а опет чу он (ил’ му се учини у сну)
у маршу, близу негде, целу легију,
оклоп звецка, штит бије о камен
док колона хита на горске пропланке.
Сакри се у мрак он и ћуташе ту
све док кô дављеник који потону
да исплива хоће па сукне навише;
учини му се да у некој слузи дише,
кô у мрачној бари под мртвим дрвећем.
Бледо њино грање хладан ветар скреће,
црно лишће ускомеша намах се све:
кад, гле, сваки лист – црна птица је,
крештава, из кљуна јој злог капље крвца.
Уздрхта он, пузећ’ се копрца,
лелулају траве; кадли, у даљини
сенку виде прозрачну, у сивини,
како клизи преко ужасног језера.
Лагано је пришла, тихо проговара:
„Горлим некад бејах, а сад сам утвара,
воља ми сломљена, веру погазио,
издани издајник. Иди! Овде шта ћеш!
Пробуди се, о, Барахиров сине,
и хитај! Моргота прсти близу су шије
сад твога оца; он сад зна све:
и скровиште твоје, и с ким си, и где.“
И исприча тад како у ђавољу клопку паде,
и како подбаци напослетку, и издаде;
за опроштај је молио, плакао, па ишчезе
у тами. Берен раскину сна му везе,
скочи као опарен, а огањ гнева
у грудима њему сева. Дохвати он
мач и лук, па кô јелен заждио
по камену и вресу, пре но зора свану.
Дан не мину, пред њим Ауелуин грану –
западу се клањало сунце црвено;
Аелуин од крви се у рујно оденô,
и вода црвена, и камен и бук,
изгаженог блата Берен ослушкује мук.
Црни на брезама у низу сеђаху
гаврани и стрвинари који већ јеђаху;
влажни кљунови им, а месо већ мрко
испод канџи цури им и цеди се грко.
Закрешта тад птица: „Ха, прекасно стиже!“
„Ха, ха, прекасно је“, других глас се диже.
Очеве је кости Берен покопао
брзо под камењем ког се докопао;
ни руну не остави, ни запис мали
за Барахира; ал’ трипут удари
руком по камену, и трипут гласно
име му узвикну. Тад се закле страсно:
„Смрт ћу твоју осветити. А усуд ће, гле,
до капије Ангбанда водити ме.“
И онда се окрену, али не заплака;
мрачно му у срцу било, бол још прејака.
Пође он у ноћ, хладан као стена,
и ходаше сâм, без драге, пријатеља.
Није морô ловац бити да би знао
како траг да нађе. Јер себи је дао
одушка душманин; осион, поносит
на север је ишô, трубâ звук га носи,
господару њином сад на поклоњење
док под ногама им јадна земља стење.
Иза њих смело, ал’ опрезно крочи
Берен, брз кô хрт, увек будне очи,
и тако до мрачног извора све,
где Ривил из мочваре избије
па кроз рогоз Сереха тече лако;
ту убице нађе, ту душману дохакô.
Из заклона на брду ближњем
он виде све их на тлу нижем;
за страх не знаше, ал’ једно зна:
много их има да нападне сâм.
Притаји се он, и пузио је сада,
кô змија кроз траву, ближе, пре напада.
Уморни многи од марша су спавали,
ал’ заповедници само по тлу полегали,
па пију, и од руке до руке плен иде,
све ситнице што рука Орка с лешева скиде.
Један диже прстен неки па кроз смех ће он:
„Сад, другови“, повика, „овај овде ј’ мој!
И нико ми њега одузети неће
иако се такав ретко овде среће.
Јер ја га из шаке онога истргох
Барахира коме главу са рамена стргох,
онога пљачкаша. Ако прича не лаже,
он је прстен скинô, тако се бар каже,
с руке неког тамо вилинскога лорда,
коме је служио кô битанга горда.
Није му помогô – мртав лежи сада.
Опако је оно, прстење вилинско;
но ипак бих ја га држô себи блиско,
што да не кад стварца мојих руку пала,
а плата ми бедна и срамотно мала.
Саурон стари рече да га носим њему,
ал’ ја да вам речем: има тај голему
ризницу већ много раскошнијег блага:
што госпар већи, то блага више драга!
И зато, друзи моји, заклећете се ви
да на руци Барахира прстена не би!“
Још док је говорио, фијукну стрела
и он паде ничице, гола чела,
угуши га стрела што грло пробуши;
церећи се још, на земљу се сруши.
Скочи Берен међу њих, као мрк вучјак.
Двојицу посече; прстен зграби, лак;
убио једног што га шчепа; а онда скочи
у сенку натраг, где не виде очи
пре него што крици гнева и ужаса
долином одјекнуше, што се сва таласа.
Поскакаше за њим, као вуци, они
завијају, куну, реже, зуби им отровни,
јурцају кроз густиш, стреле испаљују,
у гомили све пред собом разваљују,
сенке од њих дрхте, трепере листови,
док кроз врес кидишу срдити зверови.
У час громовит рођен би Берен
и стрели и рогу он узе мере;
најбржи од свих људи живих,
неуморан бежи кроз мочвар сиви,
виловњаку налик у шуму кад зађе,
у грао верижњачи нико га не нађе,
јер Патуљак то је ткао у пећини,
у Ногроду кад маљ одјекне у тмини.
Miomir Petrović je rođen u Beogradu 1. marta 1972. godine. Diplomirao je na Odseku za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1995), magistrirao je na Odseku za teatrologiju na FDU u Beogradu (1999) i doktorirao na Odseku za interdisciplinarne studije na Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu (2008). Magistarska teza: Dela savremenih domaćih dramskih pisaca na repertoaru Ateljea 212 u razdoblju 1967-1987. Tezu je odbranio 1999. godine, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, čime je stekao zvanje magistra nauka na naučnom području teatrologije. Doktorsku disertaciju Mitska matrica u medijskim i umetničkim tekstovima (roman, film, drama, slika) odbranio je u oktobru 2008. godine na studijama za interdisciplinarne studije pri Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu. Bio je glavni dramaturg pozorišta Atelje 212 u Beogradu (1996-1999) i zamenik direktora drame i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu (2001-2003). Adaptirao je više tekstova domaćih i stranih dramskih pisaca. Autor je više drama, romana, radova iz teorije književnosti. Član je Udruženja književnika Srbije (od 1999), predsedništva Saveza dramskih umetnika Srbije (2003-2005), Jugoslovenskog komiteta panbalkanskog kulturološkog udruženja (Rigina Karta) Atina, Grčka (2000-2003), Udruženja dramskih umetnika Srbije. Dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za knjigu drama Argivski incident (Skupština grada Beograda, 1996), nagrade Laza Kostić (Salon knjiga u Novom Sadu, 2016).
Donosimo deo iz romana Središnja pustinja (Laguna, 2021).
Razmetljive svetlosti pustinje
أضواء صحراوية مختلفة
To popodne sin i ja smo otišli da kampujemo u pustinji. Odavno je pao takav plan. Bila je to, u stvari, ideja moje žene. Da sada, kada smo na nepoznatom terenu, pokušam da popunim praznine iz prošlosti. Posvetim se ojačavanju bliske veze sa jednim tinejdžerom.
Za divno čudo, moj sin, to mlado (dorćolsko-urbano) biće, prihvatio je ideju kampovanja.
Idemo, mi muškarci, na logorovanje u pustinju.
Izabrao sam pustinju u blizini El Nazve, prazno i pusto mesto gde nema toliko kampera.
Po planu smo u suton počeli da utvrđujemo šator. Mladić je pomagao, borio se sa malim vrećama peska koje koristimo umesto kočića i kojima pričvršćujemo konope šatora onoliko koliko jedan tinejdžer, kome je svega preko glave, to može. S onim lažnim elanom čiji koren leži samo u određenom poštovanju oca, a ne u uverenju da sve ovo uopšte treba da radimo.
Zauzeli smo poziciju ka zapadu, tako da su pred nama bile ružičaste peščane dine, dovoljno udaljene da bismo odgledali hitri beg sunčevih zraka preko peska.
Sada se različite vrste pustinjske svetlosti smenjuju pred našim očima dok raspirujemo vatru u kadici limenog roštilja na čiji ćemo žar baciti libanske ljute kobasice i par goveđih odrezaka.
Sedimo u pesku podvijenih kolena, jedan odrtaveli, prerano ostareli muškarac uhvaćen u laž takozvanih „najboljih godina svog života“ (ah, kako je to kolosalna laž!) i njegov maloletni sin, savitljivog a opet čvrstog tela. Kao iskrivljeni i užadima napeti bambus, raskorenjen iz svog prirodnog habitusa. Sećam se sebe iz tog perioda: razjedinjen u odnosu na smisao života a ujedinjen rekama hormona koje kuljaju krvotokom mladog, zbunjenog bića.
Posmatramo kako sunce beži od naših nogu ka zapadu.
Ćutimo.
U ovo doba godine, ali i u ovo doba dana, svetlosti pustinje razvijaju najmanje četiri pojavna oblika.
Prvi oblik sutona podseća me na podnevnu svetlost Rima. Boravio sam tamo dve godine tokom poslediplomskih studija. Ni ovde nije mnogo drugačije jer senke su iskošene, ali je sve okupano u svetli oker, nešto što samo Paolo Sorentino ume da uhvati u svojim kadrovima.
Sve okolo tada dobija boju sveže, još nepečene terakote. Tek gurnute u uzavrelu peć. Ta vrsta svetlosti izaziva ničim izazvanu tugu, pretvara prirodni odlazak dana na počinak u nekakav duboko lični, strašan i potpuno nepovratan čin.
Potom se oker pretvara u tamnoružičastu boju i tada pustinja dobija svoj najmističniji kolorit. Više nema nostalgije za prošlim životom, sada ružičasta boja peska najavljuje metastabilno stanje, nešto novo, daleko misterioznije od pukog gašenja dana. Da, postoji ta svetlost koja i mene, tvrdog hrišćanina, tera da poželim da čujem mujezinov poziv.
Ovde smo u nigdini, nema džamije, nema poziva. Deluje kao da će se sada pojaviti demoni, da će nas okružiti đavoli kao što su okružili Svetog Simeona na stubu u pustinji i iskušavati nas.
Sledeći oblik svetlosti ne traje dugo. Pesak je sada okupan u tamnobordo, zagasitocrvenu boju burgundijskog crnjaka. Noć se bliži, ova svetlost izaziva takav strah da čovek pomisli da se svitanje više nikad neće desiti. Da više nikada nećemo imati mogućnost da ponovo postojimo.
Postaje hladno. Pesak nema način da apsorbuje toplotu, dok ga greje sunce on je vreo, pa topao i zatim jezivo hladan.
Sin i ja gledamo tu promenu, svedočimo joj u tišini koju remeti samo šuštanje debelih perjanih prsluka koje kao omađijani, bez dogovora navlačimo.
Četvrti oblik popodnevnog pustinjskog svetla je prava magnezijumska svetlost, luča nekakva, intenzivna ali kratkotrajna vizuelna fascinacija. Nakon što je nezajažljivo carevala od svitanja do ovog trena, svetlost u poslednjem trzaju zamire. Sekund pred biološku, svetlosnu smrt, ona obnavlja samosvest.
To je poslednji titraj žarkog sunca koje na ovim prostorima uništava sav život umesto da ga, kako smo to kroz mitologije naših evropskih otadžbina učili, pruži i oplodi.
Kao zvezda padalica, meteorit, nešto što iluminira sve do bleska koji će, tren-dva kasnije, uništiti sve živo. Ali ne uništava.
Sunce nam sada daje poslednji trzaj bele, nepodnošljive svetlosti. Sve je, opet, kao tokom jutra, u boji slonovače, samo je svetlost sada pritajenije oslepljujuća u poređenju s onom armagedonski razarajućom.
Tako su sada dine koje sin i ja posmatramo odjednom okupane u nešto nalik jutarnjoj svetlosti. Na tren, sve ono što je bilo oker, pa narandžasto, zatim tamnobordo postaje nepodnošljivo, usijano belo.
Nesagledljivo. Negledljivo.
To traje oko pola minuta i zatim, kao da se u ovom svetlosnom pozorištu desilo baš sve što je dramski pisac napisao… nastane mrak.
Peta vrsta svetlosti je izostanak svetlosti, ali i to je svetlost, upravo zato što je njena negacija.
Mrak, pomenuo sam, na ovom meridijanu pada lako i brzo. Tmina odjednom ovlada, ali je hitro, u pitanju su sekunde, smenjuje hladna, avetinjska mesečeva svetlost.
Uostalom, ovde smo u carstvu Meseca, a ne omraženog Sunca. Polumesec je označitelj ovog nesrećnog pustinjskog plemena. Strah, to je ono što je označeno tim Mesecom.
– Umrla je… – tužnim glasom kaže moj sin, dok ja razmišljam kako je već krajnje vreme da bacimo meso na roštilj.
– Na šta misliš, kaži? – pitam, a znam na šta misli.
– Svetlost. Sada smo plavi u licu, ti tata i ja, od osvetljenja ovog jebenog meseca.
– Ćuti. Nemoj da psuješ.
– Nisi mi majka!
Ćutim par sekundi.
– Pa i nisam. Svetloplavi smo kao Marsovci iz starih filmova – smejem se.
Grohotom se nasmejao. I ja sam se zacerekao.
Jer bilo mi je drago. Odavno nisam čuo svog sina da se tako iskreno smeje.
Teško je ocu sa sinom tinejdžerom kada se nađu nasamo. Bez one ženske, pacifikujuće, pomirljive ruke kojom majka, sestra, tetka, baka… kao Bogorodica Mlekopitateljica umiruje svoje uskomešane, uzbuđene, rasrđene, pubertetlijski ili klimakterično razluđene muškarce. Koji se, ako su zaista muškarci, uvek ponašaju rasplamsano dok ih žene, ako su zaista žene, razumeju i pomalo žale.
Nema tu ničeg ružnog, to je kosmički poredak među polovima, to je razlog zbog koga bivamo i ostajemo heteroseksualni, ukoliko uopšte u ovom novom dobu to smemo da tvrdimo. Tada se dva istovetno namagnetisana pola odbacuju u prihvatanju, prihvataju u odbacivanju, strašan je to elektricitet.
Ali plemenit, lep. Čaroban u svojoj napetosti.
Bacamo meso na roštilj. Okupani smo jezivom, hladnoplavom svetlošću tog nenormalno iluminirajućeg meseca.
– Sada se već skoro ugasila vatra – prekorno kaže.
Sin mi prebacuje da smo izgubili dragoceno vreme dok je žar bio optimalan, jer smo dugo i bezrazložno gledali u svetlost koja nestaje.
On je, kao, stručnjak za roštilj.
A ja nemam srca da mu kažem da će mi koliko sutra, prekosutra, kada budem umirao, isto ovako prebacivati što nisam uspeo – predugo zagledan u svetlost koja nestaje i omađijan tim nestajanjem – da njemu dobacim dovoljno, dovoljno, dovoljno, dovoljno… žara kako bi on ispravno i na gurmanski način ispekao svoj dalji život.
Znam da on to sada ne zna, jer ni ja sa svojim pokojnim ocem to isto tako nisam umeo da znam, a sada znam. Kao što znam da svi mi s ovog sveta nestajemo poput svetlosti koja se malopre raskošno prikazivala pred nama a potom je neobično i jezivo hitro nestala, otišla bez oproštaja, bez pokajanja, bez sravnjenog računa.
Jer on, račun, između oca i sina nikada ne može biti sravnjen.
U tome, valjda, leži neobična, crna lepota smrti oca koja nas zarobljava i, istovremeno, oslobađa ili bar proklinje na slobodu kojoj nismo vični. Zbog toga ćemo uvek biti ljuti na oca, ma koliko da smo ga voleli. Zato što je kao pustinjska svetlost nestao brže nego što smo mogli da podnesemo. Kad god on bude nestao, u kojoj god svojoj biološkoj godini budemo ostali bez svog oca.
Opet, meni je lepo sada dok nevešto dovršavamo roštilj jer znam da on ne zna sve to o čemu ja razmišljam i što će o tome razmišljati tek kada on bude napuštao svog sina. Kada on bude bio taj pustinjski sumrak a njegovo dete ono što izgovara „jebena“ i zamera mu na žaru koji se prebrzo gasi. Kada to njegovo dete bude bilo njegova ali i opšta, svemirska nada u sutrašnje svitanje, ma koliko da je tragično delovao onaj prethodni sumrak.
U pustinji, na pesku, čovek vidi jasno i neporecivo sve ono što je osećao kao treperenje svoje ili tuđe egzistencije. Jer svi smo mi svetlost a svetlosti umiru i ponovo se rađaju. To je valjda ova moja, arabljanska ili nearabljanska unutarnja pustinja. Istina.
Barem se nadam da je tako. Ili tako nekako.
(***)
Kada se avion odlepi od piste međunarodnog aerodroma Dubai/simulakruma, polagano se propinjući do neophodne visine, on kreće na jugozapad, preleće kičmu predgrađa i industrijskih oblasti, El Rašidije i Nad el Hamara, zatim skreće prema Džebel Aliju i izbija na obalu.
Svrha ovakvog kruženja je u tome da avioni ne bi preletali Burdž kalifu i Palm džumeiru i time uznemiravali elitne goste ovih kvartova.
Kada mogu, uvek biram sedište do prozora, u levom, ABC redu.
Samo tako mogu da osmotrim, kada se propnemo, pustinju između Lisailija i Adžbana, da u njoj ugledam kao ostrvo u moru jednu zelenu mrlju. To je veštačka oaza oko rizorta Bab el Šams.
Mala zelena fleka kojoj kontrastira žuti pesak oko nje, nad njom, ispod nje.
Mnogo je tih „pustinja u pustinji“ koje samo fiktivno parcelišu oaze i stvaraju njihove imaginarne granice. Pustinjama ljudi daju imena, iako je reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.
Ljudi označavaju i etape svog života „od-do“ mada je i tu reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.
Preko mog ramena i sin posmatra pustinju. Nikada ne bira sedište do prozora jer mu prilikom poletanja smeta sunce.
Ipak, poluotvorenih ustiju tupo zuri u ono ništa, u šta i sam netremice gledam.
– Rahil-safar – odsutno izgovara.
To znači putovanje.
Hvaliće se u Beogradu društvu iz stare srednje škole svojim poznavanjem arapskog.
Rahil je kratko putovanje. Poput ovog našeg. Izbivanje.
Letelica je izdigla levo krilo i krenula nadesno. Sada smo iznad mora i sunce ljeska, odblesci su prodorni.
Idemo nakratko kući ili se vraćamo. Kući.
Iz koje tačke se u pustinji kreće i gde se, nakon putovanja po njoj, stiže, to je velika tajna jer je ipak reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.
Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, преводилац. Дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Објавио збирке приповедака „Луталице“ (СКЦ Крагујевац, 2006), „Рат љубави и друге приче“ (Филип Вишњић, 2007), „Тајна пурпурних зора“ (Everest media, 2020), романе „Авантуре Победника“ (Пресинг, 2021) и „Филип од злата“ (Поетикум 2021) и теоријске књиге „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017), „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“ (Globe Edit, 2018) и „Хришћанство и уметност“ (Библос, 2021). Објављује прозне и драмске текстове, преводе прозе, есејистике и поезије и научне радове из области филма, књижевности, културе и медија. Организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и доцент на Високој школи за комуникације. Редовни сарадник Драмског програма и Трећег програма Радио Београда. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије. Представљамо три приповетке Владимира Коларића из необјављене збирке Сви воле морнаре. Неке од ових прича објављене су у часописима Кораци, Тиса, Ријеч и Нови Октобар и сајтовима Арт-Анима, Хипербореја и Право у мету. Прича „Питагора и Хиперборејац“ објављена је у издању Невидбог – Збирка кратких прича о старим боговима (Рефестикон, Бијело Поље, 2013), а „Зналац чистих дана“ у ХААРП и друге приче о теорији завере (Паладин, Београд, 2014).
АМЕРИКА
Нисам могао ни да претпоставим да постоје таква места у Њујорку. У Европи сам увек сретао дух Кристине Брахе и све је било другачије. Постојала је нека форма коју ниси морао да надограђујеш, требало је само да посматраш и све је већ било ту. Можда сам баш због тога желео Америку, слободу. Европа је за мене била егзотика, Америка реалност. Требао ми је одмор од Кристине, Хелене, Олимпије, Тамерлана и Метузалема, свих фантазми, фантома, духова, свих приказа и сујетних снова. Ипак, они су били моји пријатељи и жалио сам за њима. Доктор Метузалем ме је толико тога научио, Тамерлан Леви Саломе ми је спасао живот, страшној лезбијки Олимпији Боргезе сам се дивио, мада не бих смео, а Хелену Валднер сам волео. Кристина Брахе ме је научила да постоје многи светови. Никада је нисам упознао док је била жива. Нисам сигуран ни да је икада била жива.
И сад је Њујорк био тај нови свет за мене. У смраду неопраног веша, неону и шкрипи пожарних степеница тражио сам поезију. Увек сам желео да свет док га гледам исијава, али то се догађало само на махове, углавном га је покривало неко сивило и прашина. Сећао сам се Борхеса, који се, већ слеп, жалио како не може да види црну боју у том сивилу. Највише је жалио за црном. Није се дао преварити. Волео бих да сам могао да нађем мало сјаја у тој просечности и распадању, али сам осећао само усамљеност и глад. Био сам буквално гладан у Њујорку. Први пут сам у животу био гладан. Много краће сам могао да издржим без хране него раније, на другим местима, и готово нисам могао да пишем. Мислио сам да ће ме стварност научити, али стварност је била само мука. Ипак, поезија није ствар осећања него духа, говорио сам, и ја морам имати снаге да уништим ту стварност, да је одбацим као цркнутог пса и спасем оно што се има спасти, оно мало сијања. То је поезија. У Европи су ми помагали моји пријатељи, фантазме, али сада немам никог. Не усуђујем се да излазим ноћу, а само ноћу, на чистом ваздуху, могу да размишљам и да призивам снове. Које ћу касније уобличавати, материјализовати, не давати им мира, најстрашније их мучити прикивајући их за хартију. Желео сам живот, а не књиге, а сад као да немам ништа. Књиге су светови. Људи су светови, а ја сам сам.
Ипак, нешто се догодило. Комшиница која ја живела преко пута мог стана, мог брлога, била је Порториканка и имала је дванаестогодишњег сина по имену Рафаел. Нисмо се поздрављали у пролазу, само сам приметио како ме дечак понекад подсмешљиво гледа, али на то сам навикао, не само овде него и у Европи, где сам такође био странац. Мајка му је радила нешто неодређено и углавном није била код куће. Веровао сам да је проститутка, али они су били мирне комшије и ја сам био задовољан.
Једном су ми закуцали на врата и мајка ме је замолила да причувам Рафаела. Дечак је ушао и сео пред искључени телевизор, а мајка је отишла. Укључио сам му телевизор и питао га шта жели да гледа. Одговорио је да жели неку музику и мало чипса. Чипса нисам имао и дао сам му тоста, који је он мирно грицкао гледајући Кристину Агилеру.
“Свиђа ли ти се?” питао ме је изненада.
“Ко?”
“Кристина.”
“Не”, рекао сам.
“Ни мени. Она се само претвара да ју је брига.”
“Брига, за кога?”
“За мене.”
“Познајеш Кристину Агилеру?”
“Она би хтела да мислим како је познајем.”
Рекао сам му да је паметан дечко и помислио како би могли да постанемо пријатељи. Питао сам га како се његова мајка одлучила да га остави насамо са мном.
“Зашто? Урадићеш ми нешто?” питао је мирно и погледао ме са осмехом.
Рекао сам му да нећу.
“Видиш да је мајка била у праву.”
Баш тако је рекао – mother. Наставио је да гледа у екран.
“Да ли те често оставља са непознатима?”
“Не.”
“Шта радиш кад она није ту?”
“То су приватне ствари.”
Заћутао сам и поцрвенео.
“Не брини. Знам да си ти писац. Ви морате да знате.”
“Како знаш да сам писац?”
“Мајка је рекла да изгледаш као неко ко стално сања.”
“Ти и твоја мајка сте чудне особе.”
“Нисам приметио. Мало се дружим са људима.”
“Имаш ли другове?”
“О, наравно.”
“Упознаћеш ме са њима?” Не знам зашто сам то питао.
“Ако хоћеш.”
Онда је његова мајка поново покуцала, отворио сам и они су отишли, без поздрава. Никад се нисам осећао тако усамљено. Музика са телевизора као да је допирала са неког другог света и ја сам се због нечег уплашио. Навукао сам ролетне на све прозоре, добро закључао врата и увукао се у кревет. Нисам заспао све до јутра, али је било много снова. Ујутру сам написао своју прву америчку причу.
Рафаела сам поново срео тек после неколико недеља. Шетао сам улицом разбацујући јесење лишће и одлучио да од последњих пара купим хот дог. Тражио сам доста сенфа и кад сам се окренуо, иза мене је стајао Рафаел.
“Гладан сам”, рекао је и ја сам му дао свој хот дог. Рекао је да ће ме упознати са својим пријатељима, само ако имам мало времена.
“Имам све време на свету”, рекао сам и он ме је повео.
“Они су обични момци и биће ти досадно”, рекао је док смо пролазили кроз узак пролаз између старих опустелих зграда, поред контејнера, жичаних ограда и коприве, све до једног степеништа које је водило никуда, односно пењало се уз зид урушене зграде, која као да је преживела бомбардовање. На степенишу је седело неколико дечака између дванаест и петнаест година и пило пиво, из једне једине лименке која је кружила из руке у руку.
“Ово је Валдемар”, представио ме је Рафаел и они су ми пружили лименку, али ја сам рекао да не пијем пиво и сео сам међу њих. То су били различито обучени момци, углавном Порториканци, али и понеки белопут и плав, незнаног порекла, сви сањиви.
“Валдемар уме да прича приче”, рекао је Рафаел.
“Причај нам приче, Валдемаре”, рекли су дачаци, неколико њих у глас, сви успавани и шаљиви.
“Не, ја умем да пишем приче, не умем да их причам”, бранио сам се.
“Валдемар је досадан”, рекао је један од плавокосих.
“Дрогирате ли се?” питао сам одједном. Нису се наљутили.
“Ми само пијемо пиво”, рекли су. Увек је говорило њих бар двојица или тројица истовремено.
Дечица, помислио сам и због нечега се растужио.
“Не тугуј, Валдемаре. Отпеваћемо ти песму”, рекао је Рафаел.
Започео је један Порториканац, обријане главе и у вуненој капи, наизглед најстарији од њих. Остали су га пратили зачуђујуће нежним гласовима, нимало налик на њихове природне.
“Моја драга отвара боцу шампањца,
али ја је волим…”
Остали су се придружили:
“…али ја је волим…”
“Желео бих да отвори и моје срце
као тај шампањац…”
“…као тај шампањац…”
“Тај огромни пенушави шампањац
што пршти као читав свет…”
“…читав свет…”
“На заласку…”
“…на заласку…”
“Као читав овај дивни, предивни, божанствени свет…”
“…свет…”
“На заласку.”
“… на заласку.”
“О, моја драга отвара боцу шампањца…”
“…шампањца…”
“Волео бих да и мене тако отвори једног дана,
па да изађем…”
“…да изађем…”
“Да се не вратим…”
“… да се не вратим…”
“Као да ме никада није ни било…”
“…ни било…”
“О, моја драга отвара боцу шампањца…”
“…шампањца…”
“Био бих тако срећан…”
“…тако срећан…”
“Моја драга отвара боцу шампањца…”
“…шампањца…”
“Волео бих да отвори и моје срце
као тај шампањац…”
“… шампањац…”
“Једног дана…”
“…једног…”
“Али још ми се не жури…”
“…не жури…”
“Још могу овако.”
“…овако…”
“Још могу овако.”
“Ко сте ви, децо?” питао сам их, али нисам добио одговор. Сви су ћутали и гледали у једну тачку, а ја сам почео да дрхтим. Отрчао сам кући, поред графита и ђубришта, кроз ветар и јесење лишће.
Пробудио сам се и на екрану је поново био спот Кристине Агилере. У фрижидеру сам затекао само једно јаје и мало ускислог млека. Ипак, био сам срећан и поново сам почео да пишем. Сео сам за климави кухињски сто, са оловком у руци и свеском глатких корица, и писање је кренуло само од себе. Мислио сам да сам коначно пронашао своје америчке духове. Напољу је управо почињао да пада снег и моје срце је дрхтало. Кристина Брахе је обећала да ме никада неће оставити и сада сам знао да је била у праву. Има толико светова, а ми не можемо побећи ни једном од њих.
Најстарији дечак звао се Габријел и два месеца касније умро је од рака.
***
АБДУЛ
„Влада је добио своје парче торте.“
(Емануела Бусолати: Влада учи речи)
Пробудили су га Саид, Ибрахим и сунце. Сунце је баш ниско у овим солитерима, да га дотакнеш.
„Ајде, рокају се са муријом.“
И, Абдул је кренуо, мајка је нешто викала за њим, ваљда што није опрао зубе, или тако нешто, али он је кренуо. Сјурили су се, лифт није радио, али они су се сјурили. Лифт често није радио, али Абдул, Ибрахим и Саид нису марили за то.
Напољу је стварно био хаос: мурија решета воденим топовима, сузавци, неки наши запалили кола и полупали излоге, тако браћо…
Ибрахим је неодлучан.
„Чекај, да ставимо неке шалове, угушићемо се.“
Али Ибрахим је пичка, говоре му то и крећу напред, на мурију.
„Хеј, погледај какав нови тенк имају“, показује Саид Абдулу. То није тенк, то су борна кола, али свеједно, Абдул одлучује да се попне на њих. Каже то Саиду и Ибрахиму. Саид каже:
„То, брате.“
Ибрахим каже:
„Немој, човече.“
Абдул се пење, јури, све је клизаво од водених топова и флаша којима су гађали борна кола. Абдул пада, не зна више за себе.
У болници се над њега надноси лепа плавокоса сестра.
„Овде је твоја мама, Абдуле.“
„Јој, немојте, молим вас.“
Али мајка улази. Љуби га, даје му сок. Абдул слеже раменима, прихвата, шта да се ради.
Мајка каже:
„У крају причају да си херој.“
И тако је Абдул постао херој.
Када је Абдул прочитао свој састав, сви су ћутали. Сви осим госпође Гаспар, наравно.
„Да ли је ово аутобиографска прича, Абдуле?“
„Ауто… шта?“
„Да ли је то прича о теби? Да ли се све то баш теби догодило?“
„Па… Ја сам Абдул.“
„Некада писци надевају своје име ликовима из својих дела, иако причају о измишљеним догађајима.“
„Ја не лажем. Ја нисам лажов.“
„У реду, Абдул, знам да ниси лажов. Има ли ко нешто да каже о Абдуловом раду?“
И наравно, јавила се Жаклина.
„Мислим да је Абдулов рад снажан крик против расне и социјалне дискриминације у савременом друштву. Чак се наслућује и елемент полне дискриминације, пошто слутимо да Абдулова мајка по цео дан проводи у кухињи и да је њена улога у породици традиционална.“
„Одлично, Жаклина. А шта подразумева традиционалан улога жене у породици?“
Абдул више није могао да слуша, ионако ништа не би разумео. Само је хтео да пише о ономе што му се догодило, како је постао херој, не схвата чему све те приче.
Али Жаклина га је зауставила после школе. Никада му раније није ни пришла.
„Разговарала сам са родитељима и можеш да дођеш код нас на вечеру.“
Још је рекла адресу и отишла.
Саид и Ибрахим су га гуркали.
„Добра је, има добре сисе.“
„Оћеш да нам причаш како је било?“
Абдул је седео и јео неку велику шиљату рибу. Жаклинина мајка му се сво време церила.
„Ви сте тако фин младић, Абдуле. Шта намеравате даље?
„Даље?“
„Мислила сам после школе, Абдуле. Кад завршите школу.“
„Намеравам да упишем права“, треснуо је што му је прво пало на памет.
„Заиста?“
„Абдул добро познаје кривични законик“, ускочила је Жаклина.
„У мом крају сви га добро познају.“
Гурнуо је прсте дубоко у ждрело и одатле извукао огромну кост.
„Ово је могло да ме убије“, рекао је.
„Ма не, претерујете, Абдул“, рекла је госпођа. Била је усплахирена.
Абдул је погледао у Жаклину.
„Риба је била одлична“, рекао је.
„Причајте нам, Абдуле, како сте постали херој“, питао је отац, очуван, у плавом џемперчићу.
„Ништа лакше. Просто сам разбио пар пубова и готово.“
„То је дивно“, рекла је Жаклинина мајка.
„Мислите да је дивно?“, питао је Абдул.“Ако бих ја сад преврнуо овај сто и силовао вам Жаклину пред очима, да ли бисте звали полицију?“
„Звали бисмо, али не разумем, Абдул…“
„Да ли и даље мислите да је то било дивно?“
Настао је мук. Абдул је устао.
„Не брините, нећу вам силовати ћерку. Не бих је ни такнуо. Имамо ми много бољих од ње, тамо у крају. И још нешто: никога нисам повредио. Само сам скочио на борна кола. То није било херојство, већ обична дечја игра.“
Изашао је напоље, у свежу ноћ. Био је поносан на себе.
Ујутру су га поново пробудили Ибрахим и Саид. Овај пут није било сунца, дан ће бити тмуран.
„Крећи, будало.“
„Шта си се успавао.“
„Урадите нешто са својим животима, људи.“
„Абдул, шта је то са тобом?“
„Шта ти је ово?“
„Куран Часни“, рекао је Абдул.
„Шта ти је урадила та курва? Или је то од оног пада? Шта је с тобом, Абдул?“
„Погледајте се. Имате огледало и погледајте се.“
Погледали су се, Ибрахим и Саид, обојица.
„Омршо сам нешто“, рекао је Саид.
„Ја имам подочњаке. А и не имао…“
„Идите одавде. Вратићете се кад будете схватили о чему говорим.“
„Абдул, ти ниси више наш.“
„Идите. Волим вас.“
Абдул је рекао мајци:
„ Мајко, од сад ћеш се покривати“
Абдул је пустио браду. У крају су почели да га зову терориста. Али Абдул је само желео нешто да уради са својим животом. Схватио је да у животу увек некога служите. Па зашто онда служити људима, уместо Богу? Бог вас неће терати да се пењете на борна кола, да пушите траву, да јебете лудаче по хаусторима, да идете на вечере глупих богаташа, да се понижавате. Бог вам каже: „Тако треба и, ако можеш, изврши. Ја знам како треба и кажем ти. Јер ја сам те створио.“
Абдул никада никог није имао, сад има Бога. Абдул никада ништа неће добити од овог одвратног друштва, али од Бога ће добити све.
Абдул креће у дан, минаре сија на јутарњем сунцу, Париз му се чини све мањи.
Ускоро ће све то нестати.
***
ИЉА
„Ја сликам само оно што видим.“
(Сомерсет Мом: Месец и стопарац)
Тешко је сликати Русију. Сабити толики простор између четири ивице платна, то изгледа немогуће. Зато су у Русији велики само писци: све те речи стварају привид бескраја.
Тешко је сликати само оно што видиш. Пред очима уметника разапете су многе мреже, од навика, очекивања и предрасуда, тако да оно насликано на платну никад не одговара виђеном. Уметник је незадовољан, али мора да се помири са тим: ја сликам само сенку ствари, а оно што насликам је само сенка сенке.
Али Иља Трофимович Гофман није се мирио са тим.Он је од студентских дана био настран, увек је желео нешто друго. Кажем, од студентских дана, јер Иља Трофимович је био нормално дете, исти као сва друга деца, ни по чему изузетан. Онда га је нешто ухватило, Бог ће га знати шта. Уписао је сликарску школу уз противљење родитеља и тамо био најгори студент. Професори су му говорили да је дошао из неког другог времена. Слично је мислио и Иља Трофимович, само, за њега је то била будућност, за професоре – прошлост.
„Од њих тражим само технику“, говорио ми је Иља Трофимович, „Прост занат, да ме науче да сликам. не тражим ништа друго од њих, ни да ме промовишу, ни да ме подржавају. Само да ме науче занату и да ме оставе на миру. Али они то изгледа нису у стању.“
Покушао сам да му објасним како уметност није само занат, како је то узвишена дисциплина и да сликар више има посла са идејама него са облицима.
„Исто тако, морамо бити одговорни према друштву у ком живимо.“
Иља Трофимович ме није чак ни погледао.
„Они не разумеју једно: да сам православац, ја бих се бавио иконописом. Овако, сликам оно што видим.“
„Побогу, Иља Трофимовичу, не мислите ваљда озбиљно? Па то је нешто превазиђено. Цркве су музеји. Они нису чули ни за перспективу, да не говоримо о свим оним токовима који најављују будућност.“
„Ви немате појма о чему говорите“, рекао је Иља Трофимович и отишао. Нисам се наљутио на њега. Имао сам разумевања за његов тежак карактер и особењаштво. На неки начин сам га сажаљевао. Па и поштовао, зашто не рећи: таква количина самоуверености није ме остављала равнодушним.
„У реду, будите мртви реалиста, али ви чак и не сликате добро“, рекао му је један професор у афекту.
„Ја сам ту да служим“, одговорио је Иља Трифимович и прекинуо сваки разговор.
Говорио је о уметности као служењу. Презирали смо га. Зар уметност није слобода?
Иначе, никада се није свађао са професорима. Само би рекао нешто своје и заћутао. Неку глупост, например, како уметност нема одговорност према друштву, него према истини.
„Али где је истина ако не у друштву, или макар у некој визији друштва, нечему према чему друштво иде“, говорили смо.
„Видећете ви“, рекао је и поново заћутао. То није звучало претеће. чак ни резигнирано: звучало је као проста истина.
Негде при крају студија се оженио.
„Шта је сад са твојом горљивошћу? Ожењен си човек“, провоцирали смо га.
„Зашто? Породица не смета уметности. Зашто мислите да би сметала?“
Мислили смо да је досадан и да је велика будала. Ја сам се ту мало издвајао, трудио сам се да имам разумевања и нисам порицао таленат који је поседовао, и по мени, тако улудо трошио. Али, искрено, Иља Трофимович је за све нас био странац.
Онда је дошла револуција, дошао је грађански рат, и ја годинама нисам видео никога са наше класе.
Запослио сам се у Мосфиљму, и једног дана, док сам излазио из предузећа, случајно сам налетео на Иљу Трофимовича. Није се много променио, осим што је сада ходао у сасвим изношеном капуту и имао изглед провинцијалца. Питао сам га шта ради, а он је одговорио да је запослен као наставник у некој сеоској школи. То није лоше за Иљу Трофимовича, помислио сам.
„Добра је околност да више не сликате, до материјала је данас тешко доћи“, рекао сам. Он ме је погледао исто онако искрено изненађен, као онда када смо доводили у питање његову способност да помири уметност и брак.
„Зашто? Сликам. А до метеријала се заиста тешко долази. Због тога сам и дошао у Москву.“
„Помоћи ћу вам“, рекао сам, можда да се искупим.
Набавио сам му значајну количину бесплатног материјала за сликање: боја, четкица, платана… Иља Трофимович је само рекао:
„Не знам шта бих без овога.“
Имао је двоје деце и имали су нека обична руска имена. Позвао ме је да га посетим ако будем ишао на север. Никада то нисам учинио и не верујем да сам пропустио нешто важно.
За Иљу Трофимовича чуо сам поново тек после рата. Код нас у предузећу као чистач је радио неки Савенко, доктор физике и бивши логораш. Ја сам већ био пред пензијом и нису ми више давали никакав посао. Савенко, обријане главе и рошав, умео је да скува одличну кафу и тако смо нас двојица почели да проводимо све више времена заједно. Није ми причао о својој кривици, али је волео да говори о људима које је упознао. Тако је поменуо и Иљу Трофимовича Гофмана. Ничим нисам одао да га познајем.
„То је био највећи сликар кога сам икада видео“, причао је Савенко. „Вредно је радио и укључили су га у уметничку секцију, што му је вероватно спасло живот, јер је био слабог здравља. Сликао је пропагандне плакате и исписивао пароле кад су велики празници. Али успео је да задржи и нешто материјала за себе, па је сликао. Слике су могли да виде само одабрани. Ја сам био један од њих, звао ме је професоре. Али онда су се слике рашчуле и сви су почели да долазе да их виде. Логораши су волели те слике.“
„Зашто?“, питао сам. „Шта мислите да су видели у њима?“
„Оно што су видели око себе. Једноставно, Иља Трофимович је сликао само обичне ствари, људе, природу, бараке. Слике су изгледале просто и наивно, чак грубо, али су носиле нешто. Људи нису били само људи, дрвеће дрвеће, а ограде ограде. Нешто је исијавало из свега тога. Иља Трофимович је успео да наслика оно што што сви ми видимо али не умемо да објаснимо.“
„Не разумем вас.“
„Успео је да покаже како ствари нису само ствари, и да ништа не постоји само од себе. Успео је да упише неку светлост у видљиви свет, да стварима у људима да сврху. Те слике су носиле један пун живот и логораши су то знали. То су били груби или огрубели људи, али су знали шта је живот. Стајали су голи пред ужасом и више нису имали илузија.“
„Мислите ли да сте неправедно робијали? Ви лично.“
„Ах, шта је правда. Кад бих знао шта је правда, могао бих да вам одговорим на то питање. Можда је и било праведно, али не бих ником пожелео да прође оно што сам ја прошао.“
„Шта је било са њим? Са Иљом Трофимовичем.“
„Управа логора је сазнала за његове слике. Вратили су га на физички рад, у руднике. То је био најтежи посао. Умро је после шест месеци. Чуди ме да је и толико издржао.“
„Шта је било са сликама?“
„Вероватно су спаљене. Шта би било? Ко би желео да сачува слике обичног робијаша, и то некога ко је страдао због њих? Нико не би имао толико храбрости. Али мислим да их не би ни разумели. Нико из управе. Те слике су могли да разумеју само логораши. Они који су били истргнути из света и који су видели смрт очи у очи. То су биле такве слике. Он је умео да види оно иза и да нам покаже. Плачем и дан данас када их се сетим.“
„А шта је то иза? Мислите да постоји нешто иза?“, питао сам. Глас ми је можда био грубљи него што сам желео. Савенко се повукао.
„Ја сам само чистач“, рекао је. „Не разумем се у то.“
Убрзо су га преместили у неко друго предузеће и више се нисмо видели.
Само једна слика Иље Трофимовича Гофмана је сачувана. Сачувала га је жена домара школе у којој је радио. Слика показује сеоски воћњак, вишњик. Видео сам једном ту слику, на изложби сеоске уметности. Не знам како је доспела тамо. Вишњик је изгледао као супротстављен блиставом небу изнад њега и црној земљи испод. Био је у цвату, и боје су се преливале од боје снега до боје крви. Покрет као да није постојао, као да је све било залеђено или зачарано, али ипак тако живо. Као да није било времена. Како то раније нисам видео на његовим сликама, онима са студија? Можда свега тога тада није ни било, али ипак мислим да је разлика у очима посматрача. Тако се то каже. Ову слику гледам у својим седамдесетим. Толико тога је уза мене и ближи ми се смрт. И не могу да кажем: свеједно ми је, прах праху. Не могу. Зашто ме ова слика подсећа на нешто што сам читавог живота желео, и на нешто за шта бих бих волео да ме чека тамо негде, са друге стране, кад одем? И зашто ми ова слика ствара потребу да загрлим читав свет…
Владимир Д. Јанковић (1968), песник, есејиста, књижевни преводилац. Аутор пет књига песама и једне збирке кратких прича и есеја. Превео око 300 књига, од чега око 110 романа, с француског и енглеског језика. Добитник угледних књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић. Редовни и одани сарадник Стеле Поларе од самих почетака. У издању ове куће изашла је његова књига песама Света Јелена.
У ПЕЋИНИ
У маркету прекопута споменика приповедачу и књижевном преводиоцу Михаелу Драјтнеру, једној од неумрлих легенди града А, Гертруда и Клибер купују нешто што ће понети на, како то Гертруда каже, „излет“ до села Р., где се налази позната пећина. Већ ту умало не долази до конфликта, јер Клибер несмотрено запажа: „Како мислиш: излета, па зар није и сам наш долазак у А. излет и, уопште, цео наш живот зар није излет, мислим наш, твој и мој, него ти је сад овај одлазак у пећину излет?“ – он то говори кроз смех, али њој иде на живце, јер она све схвата озбиљно, као, уосталом, и он – но успевају некако да загасе варнице, и Клибер је пушта да она одабере шта ће јести на излету: хлеб с маслинкама и неким зрнима, качкаваљ и кулен, онај скупљи, јер тако их Гертруда увек бира.
Излазе из маркета, Клибер по навици маше увоштеном Драјтнеру, аутору смеле приповетке „Туђа њива“ и преводиоцу најзначајнијих дела Ф. М. Достојевског, и онда скрећу десно, ка некадашњој сточној пијаци, гробљу и, даље, ка одвајању за Р.
Тек што су прошли гробље, међутим, Гертруда почиње да се жали на прашину, и то вехементно: „Гуши ме ово, не могу овуда да ходам“, каже усплахирено, и Клибер је, иако нервозан, умирује, вади сокоћало и зове такси. У А-у је такси јефтин, и Клибер зна да ће их вожња до Р. коштати мање од самог кулена.
Седају у такси, Гертруда хукће, иако је тек април, истина сунчан и прашњав дан. Пошто она нема појма о Р, Клибер таксисти каже да их остави код базена, и онда њих двоје пешице иду до раскрснице на којој се десно иде за језеро, лево за пећину, а право за село у којем се, иначе, налази позната уметничка колонија.
После десетак минута стижу до пећине, до доњег улаза, Клибер то показује Гертруди, Гертруда је већ расположена, допада јој се како то изгледа. „Хајде да поједемо мало нешто“, каже она весело и седа на трећи степеник који води до горњег улаза у пећину. Степеници су од ломљеног камена, али није било јаче кише, нису блатњави, стрми су, али не опасни, и, док она седа и вади храну из торбе, Клибер јој прича како ће да се попну горе и где је, у ствари, тај прави, горњи улаз у пећину, а не ова туристичка атракција доле.
Иако на скученом простору, да ли у крило, или где – тек, Гертруда је све некако повадила: и хлеб с маслинкама и семенкама, и качкаваљ и кулен; седи, нутка га и и служи се сама, одломи мало хлеба и дода Клиберу, Клибер стоји ослоњен ногом на други степеник и једе; слатко им је. Десно од њих мајстори дрндају нешто у брвнари која је спорадично служила као ресторанчић, а онда се гасила. „Ај се не преждеремо, треба сад овде мало да се пентрамо“, каже Клибер, и Гертруда се осмехује и пакује све назад оним паметним, меким прстима који морају бити веома женствени да би уопште били женствени, јер шанса да ће прсти једне чембалисткиње бити женствени веома је мала, али заиста постоји.
Пењу се горе, стижу до заравни, и ту онда иде мали спуст до горњег улаза у пећину; улаз је испод врха степеништа. Крећу низ степенице, кад, из оног мрака, одоздо, излазе момак и девојка; девојка је бледа као креч, ајлајнер додатно наглашава слабост и тескобу у њеним очима, момак је мало и придржава. „Ух, грозно је“, дахћући ће девојка док се млади пар мимоилази с Гертрудом и Клибером.
Клибер помисли: „Ова се усрала пећине, шта ако се сад и Герта усере, о томе уопште нисам размишљао, а то би и личило на њу.
Погледају се пред самим улазом у таму, и Гертруда му каже: „Овој девојци се није допала пећина.“ Клибер смирено одговара, као Чарлс Бронсон: „Сигурно има низак притисак.“
Улазе унутра, кроз рупе на таваници продире дневна светлост. Гертруда се слободно креће, као да је ту већ била. „Какво фантастично место за концерт! Каква акустика!“
На оној низбрдици, она опуштено хода, подиже руке, гледа око себе; леђима је окренута Клиберу који стоји са стране и самоме себи личи на задовољног власника концертне дворане коме је драго што се уметнику који ће ту наступати допада његов простор. Он се, у ствари, поноси Гертрудом, поноси се што није убледела, што се није збунила, што се њен пискави гласић разлеже тим праисторијским домом: „Овде би могли гудачи да се сместе, овде чембало да стоји…“
Завршава се кратка посета пећини, они излазе напоље, и заправо су празни утисака. Каже се обично „пуни утисака“, али њих двоје су сад релаксирани, празни утисака, при чему Клибер, док се спуштају низ оно степениште, с времена на време каже: „Е, баш ми је драго што ти се пећина допала, е баш ми значи што ти се свидело ово место.“
У повратку, већ пре раскрснице, креће расправа око конкретних елемената путовања аутомобилом у Грчку. Откуд Грчка – појавила се у разговору. Тек што су кренули ка језеру, већ се прича о томе да ће се Гертрудин боравак у А. завршити, ипак, одмах данас, а не сутра увече, како је било планирано („Ипак видим да нема потребе да остајемо овде још један дан“). Док под још нерасцветаним багремовима ходају од Р. језера до магистралног пута за П, не могу више да се држе за руке, јер Гертруди је длан мокар од беса, и црвена је у лицу док прича о неким таксама и ценама горива о којима Клибер, наводно, ништа не зна.
Спуштају се после на локални хит, речицу И, и Гертруда се театрално шета по ливади по којој иначе трче коњи, зове мајку и објашњава јој да је у А. дошла на тродневни преводилачки семинар, да су деца добро и да је О. с њима. Мајка јој каже: зато те и зовем, кћерка ти је јутрос добила прву менструацију, уплашило се дете, али, да, О. је био с њом.
Клибер за то време ради згибове, има нека шипка тамо, на самој обали, између два јаблана.
* * *
Хедвига се паркирала поред часовничарске радње, прекопута гимназије, и чека га. Плашила се тог доласка, стрепела је од тог пута, али сад, угледавши Клибера издалека, излази из кола и стоји, руком ослоњена о врата. Нема осмеха на њеном лицу; оно више као да је запитано.
Клибер је заборавио колико су јој јаке обрве, а и очи као да јој је заборавио, па их гледа с новом удивљеношћу. Први пут кад ју је видео, а исто су се тако крај кола нашли и онда сели у кола, рекао јој је: „Очи су ти шумске, као код чаробњака, ти и ја смо од исте сорте.“ Необичан комплимент, ако је то уопште и био комплимент.
Ње, с којом је, кад се све сабере, толике дане провео разговарајући телефоном, по гласу готово да се и не сећа из живих сусрета. Да ли је Хедвига ћутљива жена? Није. Али с њом је Клибер доживео оно што је сматрао отрцаним идеалом, петпарачком жваком из псеудоженских магазина, да је права особа она с којом можеш удвоје да ћутиш, а да то ни једном ни другом не смета; и та тишина је интензивна, та тишина је пуна садржаја и значења, било да ходате или седите једно крај другог.
Хедвига има дуге ноге, и Клибер је нежно зајебава: „Помери мало седиште уназад, цепају ти се панталоне на коленима.“ Фебруар је, али већ два-три дана време је невероватно топло; успут, док се возе ка Р., виђају људе и децу у дуксевима, па и мајицама с кратким рукавима. „Данас су рекли да ће да иде и до 19“, каже Хедвига.
На низбрдици пре скретања удесно, Клибер јој преурањено даје знак, јер ово место познаје као пешак, а не као возач, и они скрећу на пространи паркинг иза задружне продавнице где је он неколико пута седео с промућурним и помало заједљивим мештанима и пио пиво из флаше (отварач виси на канапчету).
На тренутак, Клибер се прибојава да ће се Хедвига изнервирати због тог раног скретања, јер она често и делује тако као да би сваки час могла да се изнервира, иако се, реално, никад није изнервирала, бар засад. Она мирно окреће ауто, и избијају на пут што води ка самој Р. Да би осетила дух места, Клибер јој каже да се паркира код базена. Излазе из кола и крећу ка раскршћу, Хедвига каже: „Ух, много је топло“, скида џемпер и остаје у смеђој мајици без рукава.
Лара је зове први пут откако су кренули из А. Тамо је већ, у року од три сата обавила најмање четири-пет разговора с њом („Овде сам, код тета-Иване и чика-Мише, у Београду, враћа се мама брзо, буди добра, љуби те мама, дај ми баку“). Тренутак касније, мала опет зове. Клибер и Хедвига управо пролазе поред полунапуштеног имања где је неко оставио прави псаријум, појачава се лавеж, и Хедвига каже кћерки: „Душо, сад се овде шетамо, има неких паса, чујеш? Чекај само да прођемо то, па ћемо да се чујемо мало касније, важи?“
Убрзо Клибер поново схвата оно што је схватао и неколико пута раније, али њему као да никад није довољно: Хедвига је жена пуна тајни. Тек што су путем прошли поред помало чудовишног погона „Вајрајтер воде“, Хедвига каже: „Била сам овде пре две године, децу смо водили на једнодневну екскурзију.“
„Била си, значи, и у пећини?“, пита је Клибер.
„Па да, ишли смо и до пећине“, одговара Хедвига. „И оне базене смо гледали, није било за купање.“
„А… Па што ми не рече…“
„Па Лара ме звала, запричала се с њом.“
Пењу се до пећине вероватно у потпуној тишини, или јој Клибер прича нешто безвезе. Боравак у пећини је такав да га се ни једно ни друго неће сећати. Излазе, крећу назад ка колима.
Њој опет звони телефон. „Ту сам, Ларо, ту сам… Враћам се сутра, ништа не брини, сад још лепо да се изиграш ту код баке, и сутра долази мама.“
Враћају се до кола, у међувремену је небо покрио бледосиви јорган, али и даље је веома топло. Клибер додирује Хедвигу по голом рамену и каже јој: „Знам да не волиш да се држиш за руке, али могу макар раме да ти пипкам.“ Она се насмеши брижно, и Клибер покушава да се сети њеног звонког телефонског смеха.
Стижу до кола, седају, и Клибер јој каже да се врате до оног раскршћа, али да скрену десно, да јој покаже језеро. Правда се због деонице где је излокани макадам што излази на самотни четинарски шумарак и непомични, историјски контејнер за ђубре. Скрећу опет десно, преко уставе-моста, паркирају се, и седају на једну од клупа. Клибер јој каже: „Могла би сад да обучеш џемпер.“
Седе једно поред другог и гледају у језеро. Причају, али се не гледају. Онда и ћуте. На брду прекопута, трактор узорава: њива је на падини, и црвени тракторчић, као дечји, иде горе па доле. Хедвига и Клибер тону у посматрање. Не чује се ништа, из даљине, на одложено, допире звук трактора.
Тренутак је савршен. Завршивши још једну бразду, човек зауставља трактор недалеко од саме куће. Из куће излази жена, разговарају нешто. Хедвига и Клибер нагађају о чему причају.
„Вероватно га зове на ручак“, каже једно од њих, Клибер или Хедвига.
„Ено га, скида капу, трља руке, изгледа да данас више неће радити.“
„Зимско орање је ризично, може после мраз све да сјебе.“
„Сад ће вероватно да замези, сира и шунке и куваних јаја, и ракију.“
„Шљиву?“
„Шљиву вероватно.“
„Сигурно им је пуна кућа, не могу да се јебу.“
Хедвиги звони телефон. Сад је мама. Пита је где су Лари лутке. Хедвига објашњава и каже: „Је л’ ми добро Ларче?“ Задовољна мајчиним одговором, оставља отворен телефон и показује Клиберу неку преписку стару годину, годину и по дана.
Реч је о великој тајни. Клибер схвата суштину Хедвигиних тајни. Није она крива, није их крила. Него он ништа није питао, није хтео да пита, није желео ни да зна ни да не зна: занимала га је она. Хедвига је жена којој се нема шта замерити. Ни на једно његово питање никад није узвратила ни тишином ни лажју. Само је ћутала док он не пита. Њене тајне јесу безопасне, али су застрашујуће.
Хедвига не дозвољава да јој се тек тако одагна страх. Као што је некоме у љубави љубомора фактор који даје енергију, који га мотивише, тако је некоме страх. Хедвига барата страхом, и својим, али и туђим. Она није манипулатор, али има моћ. Мора да те уплаши, да те уведе у свој страх, па да те изведе из тебе самога, и онда, кад се вратите незавршеног страха и неотклоњеног узрока страха – онда ти дозволи да је утешиш, да је умириш.
У глуво доба диже целу зграду на ноге, не неком хистеричном буком, него оним што је у тој старинској, стаљиновској згради довољно да све подигне на ноге: у три ноћу, пошто је десет пута ишла до купатила, тражи да устану, да се спреме, да иду до дежурне апотеке како би она купила бактрим, јер има јако запаљење бешике. Одједном. Кад год она оде до ве-цеа, Клибер ослушкује звук; заиста се чини да испишава литре течности, а за цео дан је попила два јогурта, једно пиво и плафон две чаше воде. Али пиша много и унервозила се, у кревет се враћа све раздраженија.
Око два почиње на мобилном да гледа где су дежурне апотеке. Клибер је уверава да ће све бити у реду, да је довољно да је загрли и угреје и да ће то проћи. „Не, треба ми бактрим“, каже Хедвига, „знам ја како ово код мене иде, ако одмах не попијем бактрим, после се много искомпликује.“ Њему дође да је пита што онда за сваки случај не носи бактрим са собом, али види у њој исту ону неодређену решеност као кад је пред пећином рекла да је ту већ била, са ђацима.
Облаче се, силазе с трећег спрата, излазе у двориште, пале се светла у прозорима, бабе вире иза ролетни. Клибер се, ментално (mentally, што кажу Енглези, а значи „у себи“) хвата за главу. Чак и не крије незадовољство, мада мало цокће и врти главом у стилу: јебига, ништа од од свега овога. Излазе у град, пуст често и преко дана, а пуст и сада. Иду до прве, друге, па и треће апотеке за коју је Хедвига, набадајући по нету, наслутила да би могле радити. Хедвига је, Клибер то види тек кад су изашли, обукла неке уске беле панталоне, ни панталоне ни хеланке, са црвеним, зеленим и плавим цветићима. Гледа је само из профила, помало бојажљиво, помало нервозно: слепоочница јој је јако изражена, то чело из профила личи на чело неког војника, а она тако и хода, као да маршира. Ретки млади људи које заустављају да би их питали ради ли нека апотека посматрају их као пар изгубљених наркомана.
Стижу и до последње апотеке која је могла бити дежурна, а није, не ради ни она. Хедвига је разочарана, каже да код ње, у њеном граду, који је, истина, скоро двапут већи од А, по целу ноћ раде две дежурне апотеке, али Клибер је умирује речима: „Не брини, ујутро ћемо одмах да купимо тај бактрим, је л’ можемо сад да легнемо“, и они лежу, Клибер пребаци десну руку преко ње, привије се уз њу и каже јој: „Хајде сад спавај, ујутро ће све бити добро.“ И она каже: „У реду.“
После пређашњих нежности и страсти, после вишесатног спајања, али и после тог зида који је никао као да га заиста змајеви или чаробњаци подижу, Клибер јутром ни начас не размишља шта ће јој рећи, свестан да би питање пенетрације било излишно, па и горе од излишног: „Хајде, разголити сад сисице, да их гледам, а ја ћу да ти дркам над стопалима, и по рисовима да ти свршим.“
Хедвига га слуша, уради како јој је речено, и посматра га замишљено, запитано.
* * *
Клибер седи у кафеу на обали реке. Тачно је три минута до подне. Зове Елеонору. Јавља се она, звучи некако успорено, готово буновно. „Где си?“, пита је он.
„Ево, лежим, нешто ме боли глава… Успавала сам се.“
„Како мислиш, успавала си се!?“, на то ће Клибер. „Па сад је дванаест, требало је да си већ у путу.“
„Знааам, знам“, чује њен глас, у којем има и нервозе и страха. „Ево, сад устајем, и тата ће да ме одвезе до аутобуске станице.“
„Добро, значи да те чекам око пола три, три?“
„Тако, да, стићи ћу на тај у један.“
Клибер завршава разговор и псује. Омиљени су му, заправо, ти разговори и сусрети после којих може да опсује, пошто је претходно проверио да је веза искључена или да је дотична особа довољно далеко. Тако се дешавало и док је био с Гертрудом; кад се растану, она уђе у бус, блене тамо нешто, он остане на станици, гледа је и промрмља себи у браду: „Јебем те глупу, да те јебем.“
Елеонора га иритира зато што сад мора два сата да проведе у стању позорности, а и неизвесности; јер, шта ако она не ухвати бус у један? Шта ако крене тек у два? Шта он да ради у међувремену? Па он је овамо и дошао због ње.
Али све бива како треба, и она долази, чак погрешно изговара топоним који је на десетак-петнаест километара од А. „Ево ме сад у неком месту… чекај… Марко… Марковци! Тако се зове.“
„Није Марковци, него Марковац“, каже јој Клибер, коме сад већ на живце више иде то што зна да је тај пут килав, да се споро путује, а и, генерално, да је А. једно место које ће увек, из неких необичних разлога, бити слепо црево до којег се долази споро и мучно.
Одлази на станицу. Чека. Стиже бус. Она излази на предња врата, он је погледом прати: седела је позади скроз, два реда испред шарага, али није изашла на средња врата, уредно отворена, него је брзим корацима прошла кроз цео аутобус и изашла на предња. Силази из аутобуса и осмехује му се, али уздржано, као да је арханђели снимају. Грле се. Клибер је води у прву улицу, насумице, и тад заједно схватају да су у ћорсокаку. „Па је л’ ово твоје место, или не знаш где си?“, каже му она кроз смех. Има дуге ноге, панталоне тесне, патике носи и назувице иако је хладно, виде се голи надглежњаци, кораци су јој огромни, чини се Клиберу да мора буквално да је кроти, дивља је.
„Ма, зајебао сам се“, каже Клибер, и враћају се из ћорсокака, избламирао се на домаћинском старту. Но, по поподневу се дан не познаје. После све креће како треба. Одлазе кући. Не срећу никога. Бораве унутра неко време. Облаче се опет, излазе напоље. Ходају дуго. Пењу се на брдо. Кад види да су сасвим сами, и да нигде нема никога ко би их могао видети, Елеонора се окрене према Клиберу и помази га по коси. И гледа га у очи. Намешта му косу, као да му поправља фризуру. Он се чуди њеној изненадној нежности на јавном месту. Иако је то парк-шума у којој тренутно нема живе душе. Она фотографише разна места да би документовала свој боравак у А. Традиционална је. Ближи се тридесетој, али родитељи морају знати где је.
Прелазе реку, она слика и чувену винарију и брдо, брдо које зову Куманско. Враћају се пустим путем у град. На том пустом путу Хедвига је својевремено рекла: еј, каква је ова камерчина, код нас тамо камерице мале, ова је баш као да је из осамдесетих, од сто кила.
Елеонора бојажљиво корача крупним корацима. Она увек жури у будућност коју не признаје, гнуша се будућности. „Пре неки дан сам“, прича, „видела једну стару жену која је пала на улици, и помислила: што да јој помогнем, што да јој приђем, она је само још једно немоћно биће које ће умрети, као што ћу умрети ја, коју нико неће волети.“
„Који ти је курац“, каже јој Клибер. „Лупаш којешта. Ја те волим, али ти то не видиш, јер ходаш пребрзо и нећеш ни да се окренеш да ме погледаш у очи.“
„Не знам, не знам, добро“, каже Елеонора раздражљиво, и онда стижу назад у град, и улазе у кафану „Кнегиња Милица“, пењу се на спрат, сами су на спрату и поручују јело. Ћевапе и салату. И пиво су поручили. Клибер седи леђима окренут реци, Елеонора лево од њега. То му се код ње увек свиђало: увек је тражила да хода лево од њега, да седи лево од њега, што је добро, јер зна се да смрт иде човеку с леве стране, и онда је Клибер имао осећај да га Елеонора чува од смрти.
Брзо је попила пиво, и очи јој светлуцају. Код претпоследњег ћевапа, довикује конобару који се попео да види да ли им нешто треба: „Извините, је л’ може уз ове ћевапе и мало кајмака? И још један овај хлепчић?“
Конобар убрзо доноси порцију кајмака, и она једе она два ћевапа, умаче их у кајмак, а онда дохвати сомунче, па га изумаче у кајмак и полиже ону ћасу. Гледа у Клибера и смеје се. Каже му: „Хајде да поручимо још по једно пиво!“ Он јој одговара: „Ти поручи слободно, теби је лако, женско си, али ја и за касније имам неке планове.“
Она се смеје, цело њено лице је више налик месецу него сунцу, то се мора рећи, али и мрак је пао, и месечев сјај више пристаје тренутку; она блиста.
(…)
Прошло је неко време. Елеонора се не јавља јер има проблема. Клибер је поново у А. и поново одлази до Р, пешачи. Опет је април, врло је топло, опет седи с мештанима код продавнице на скретању, пије пиво с њима, један му каже: „Гледô сам те оно на РТС-у, добар си био“, Клибер му каже: „Ма, хвала ти, земљаче, али јебем им матер, скратили ме, избацили најбољи део“, и продужава даље. Зна да му Елеонора неће доћи и да је Елеонора лоше, да не може да дође. Или да и није тако лоше, али да не може да дође.
Зове је.
Елеонора му каже: „Ево, јављам се за пет минута, где си ти?“
Он јој каже, ту сам у Р, сад се приближавам језеру, сетио сам те се, жао ми је што овде никад нисмо били заједно.
Елеонора се јавља за пет-десет минута и каже: „Ево ме на ролерима, идем преко моста на Ади, да се нађем с другарицом, па онда по Ади да се возимо.“
„Како си?“, пита је Клибер.
„Супер сам“, каже она. „Да видиш како је овде сад лепо, много ми прија ово, мало да се растеретим.“
„Недостајеш ми“, каже јој Клибер.
„И ти мени“, одговара она неочекивано.
„Волео бих да си сад овде са мном, да ти покажем ова места.“
„И ја бих волела… Волела бих да сам сад с тобом ту.“
Клибер се пење оним макадамом што од језера води ка асфалту. Присећа се: тек је април, у багремару неће зујати пчеле. Растужи се наједном што неће бити тих пчела.
„Пчелице моја“, каже он Елеонори, која је већ сигурно прелетела мост на Ади и силази, доле је, код Шећеране.
„Реци, мили.“
„Ништа. Љубим те. Чујемо се, нећу сад да ти сметам.“
Багремови горе цупкају у месту, као резервни играчи кад се спремају да уђу у игру. Клибер гледа на југ, у све гломазнија брда. Жуди за равницом, за местима где се све види, где нема ни планинских избочина што сежу у небо, а ни пећина, тих рупа што буше земљу, што нам измичу тло под душама.
Ana Atanasković je rođena u Kruševcu 1973. godine. Diplomirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1992. godine u Beogradu i živi. Autorka je više romana i zbirki priča: „Beogradske majske priče“ (Književna omladina Srbije, 2006.), „Duet duša“ (Magnet, 2008.), „Jelena Anžujska“ (Feniks Libris 2009. prvo izdanje; drugo izdanje Art Natron i Kordun iz Filadelfije, 2010. ), „Moja ljubav Nikola Tesla“ (Smart, 2013.), „Beograd je ljubav“ (Nine Horses Journey, 2017.), “Kraljica jorgovana” – dopunjeno izdanje “Jelene Anžujske” trećinom teksta (Samo korak, 2019.), “Davorjanka Paunović” (Blic, 2020.), “Moja ljubav Nikola Tesla” (Laguna, 2021.). Novinarsku karijeru je započela u modnom časopisu ELLE. Dalje je pisala za diplomatski časopis VipTripDiplomatic (od prvog do poslednjeg broja), u časopisima Vodič za život i Sensa. Pisala je i za časopis Lepota&Zdravlje. Bila je saradnica mnogih sajtova (hrvatski književni portal CitajMe, ruski portal InSerbia, Esquire, Beograduzivo). Trenutno piše zaIlustrovanu politiku i sajt Infoprevodi. Njenu biografiju detaljnije možete pogledati na: https://samovoli.wordpress.com/
Roman o Ketrin Džonson – ženskom delu Tesline duše
Ketrin Mekmehon Džonson i Nikola Tesla upoznali su se u osvit njegove velike naučne slave. Kao najbolji prijatelj njenog supruga Roberta, Tesla je bio rado viđen gost u domu Džonsonovih. U izmišljenim Ketrininim dnevničkim zapisima autorka romana „Moja ljubav Nikola Tesla“, Ana Atanasković, navela je brojne detalje ove neobične, platonske ljubavi.
Ljubav na prvi pogled – Nikola Tesla očarava Ketrin
Nikola Tesla je bio pozvan na jednu od zabava koju su u svom domu priređivali Robert i Ketrin. Doveo ga je inženjer i urednik Tomas Komerford Martin. Robert Andervud Džonson, pesnik i urednik znamenitog časopisa „Vek“, zainteresovao se za naučnika u usponu, koji je već tada pokazivao da je drugačiji od svih i da je pravi mađioničar. Ketrin je bila očarana pojavom i duhom Nikole Tesle i to od prvog susreta. Njena jedinstvena i iskrena naklonost je bujala sve više, a učvršćivala se kroz blisko prijateljstvo. U romanu je opisan i snažan i nezaustavljiv progres samog Njujorka i Amerike tog doba – restorani, hoteli, neboderi, krem umetničkog i naučnog sveta, sve kroz prizmu odnosa gospođe Džonson i Nikole Tesle.
Život između zaljubljenosti i odgovornosti
Ketrin je prešla dugačak put zarad svoje naklonosti prema slavnom naučniku. Budući da njena ljubav nije mogla biti uzvraćena, u njoj su se smenjivale sve vrste osećanja – od zaljubljenosti, žustrine, molbi, patnje, prijateljstva, prihvatanja do duhovnog spajanja. Autorka nije zanemarila ni erotski element, ali je to uradila veoma diskretnim književnim postupkom, u isto vreme štiteći Teslin lik i delo. Ketrin je, takođe, morala da balansira između konstantne želje da vidi Teslu i da bude pored njega i odgovornosti prema suprugu i porodici. Često je to balansiranje bivalo pretočeno u pomaganje i brigu nalik na rodbinsku.
Tesla kao predmet žudnje
Ovaj intimni spis na kome je autorka radila pet godina, čitajući objavljenu literaturu i zaostavštinu Roberta Džonsona na univerzitetu u Delaveru (provela je dva meseca u SAD-u istražujući i ostale arhive, službene podatke i časopise u bibliotekama Njujorka, Vašingtona i Filadelfije), istražujući putanje u Rimu, gde je Robert jedno vreme bio ambasador pun je fascinantnih podataka i dragocenih opisa koji na potpuno drugačiji način osvetljavaju lik, delo i privatni život Nikole Tesle, jednog od najmisterioznijih i najznačajnijih naučnika svih vremena.
Život Nikole Tesle je prikazan onakvim kakav je zaista bio – ispunjen radom ali, u zrelom dobu, ne samo povučenošću i hranjenjem golubova već i druženjem sa najbogatijim finansijerima, umetnicima, političarima i najfinijim slojevima američkog društva.
Ipak, on kao da je iz drugog sveta ili, kako se Ketrin čini, iz sasvim druge dimenzije. Naučnik-čarobnjak menja njen dotadašnji svet, donosi joj vatre svih boja, uzburkava njene misli, ostavlja goruće tragove u njenoj duši. Da li je svestan ili nesvestan kakav uticaj ima na nju? Da li to utiče na njega? Kako se ona bori sa činjenicom da je postao najbolji prijatelj njenog muža? Sve te misli Ketrin zapisuje u svoj dnevnik. Ona voli, pati, žudi, koketira, smišlja i traži. I po prvi put živi punim plućima, bez obzira na činjenicu da je čovek koga voli podredio svoj život nauci.
Igrajući svoju igru u ljubavno-prijateljskom trouglu Ketrin iznosi na videlo sopstvene snove, prepune strasti, razgovore i druženja sa Nikolom Teslom i svoje hrabre postupke u želji da ga osvoji, prati pomno njegovu karijeru, do kraja života rastrzana između poštovanja prema mužu i duhovne povezanosti sa teško dokučivim naučnikom.
Ketrin Mekmehon Džonson prolazi putem koji je prepun trnja, iskušenja i odbacivanja.
ODLOMAK IZ ROMANA Moja ljubav Nikola Tesla:
Polako vraćam sećanje na prekjuče, čini mi se da je sve bilo mnogo ranije, zar je moguće da su prošla samo dva dana!
Polako uvodim i mamim slike koje dolaze jedna za drugom, poslušne su, ne mešaju se. Upoznala sam čarobnjaka. Zove se Nikola Tesla i ušao je, sa Kromefordom, u naš dom. Neverovatno je visok, ima kraljevsko držanje, prefinjenu eleganciju, staložen je i miran, neizdrživo sporo je skidao bele rukavice od jelenske kože sa po dva crna dugmeta, savršeno krojen crni kaput i fini dugački frak sa satenskim paspulom. Izazivao je u meni nestrpljenje i talas smirenja u isto vreme. Lice mu je izduženo i zagonetno, to je lice jednog izuzetnog džentlmena, ali i mudrog vilenjaka. On je tih i bledunjav, rekla bih na delić prvog pogleda, povučen, ali ne dozvoljava da prvobitna slika potraje dugo, brzo je razbija svojim sivoplavim očima iz kojih izbija nezadrživa neobičnost, i utisak se pretvara u svoju suprotnost.
Njegov hod je bešuman i odsečan, čarobnjak je, čini mi se, sposoban da u jednom položaju bude satima, kroteći krvavu vatru koja mu peče grudi i prste. Vatra je u tom čoveku, ona me je najviše zaintrigirala, ali nije ista kao moja, luckasta, narandžasta, sva od prgavih, kratkih jezičaka, već je zmijolika, gladna, i dolazi iz srca Zemlje. Smeštena u najfiniju porcelansku ljušturu. Nikada do sada nisam videla čoveka koji je nežan i moćan u isto vreme.
Bio je blag prema Agnes i Ovenu, i sa njima je odmah našao zajednički jezik, kao da su nastavili da pevaju pesmicu koju su zajedno započeli, sasvim prirodno i lako.
Robert je takođe bio očaran, lice su mu zapljuskivali osmesi dok je čarobnjak, Nikola Tesla, pričao o Evropi. Očekivala sam nekog ko izgleda kao stranac, ali taj čovek izuzetno govori engleski, maniri su mu svileni, a glas muževan.
A ja? Bila sam zatečena, mada to niko nije primetio.
Seli smo za sto i činilo mi se da je on oduvek tu sa nama, kao da je deo porodice, što me je zbunjivalo. Ali, sva zbunjenost se izgubila kada je Nikola Tesla počeo neposrednije da priča sa nama. Doduše, to me je prvo iznenadilo, mislila sam da će taj dostojanstven i neobičan čovek biti distanciran, ali ne, on je otvoreno pričao kako je umoran i iscrpljen, i da je ceo njegov život podređen eksperimentima. On čvrsto veruje u svoj rad. Koliko samo odlučnosti ima u tom čoveku.
Sedeli smo, večerali i čavrljali, veseli, naš dom je bio topliji, osećala sam kao da po nama padaju mrežaste zlatne pahuljice, i ostaju nam u kosi. Bila sam uljuljkana i ozarena. Sada, kada sliku mogu da vidim ponovo, primećujem da svi gledamo samo u njega, i očarano slušamo šta govori, a on se ne trudi da nas omađija, jednostavno se ponaša, obično, a opet tako osobeno. Prsti su mu dugački i lepi, kosa uredna i glatka, brkovi jasno izdvojeni i ukras su mu na licu, oči prodorne.
Bilo je sasvim logično i očekivano da ga bez razmišljanja, sasvim spontano, kao da je to uobičajeno, pozovem da bude sa nama za Božić. Deca su bila oduševljena predlogom, Robert mi je samo jednim blagim pogledom pokazao da sam mu pročitala misli.
Tako smo sedeli, svi, čini mi se, rumeni i oživljeni, osim njega, koji je uporno ostajao bled, i pored vina. I sada mogu da vidim tu paučinastu zlatastu patinu od pahuljica po nama. Onda je jednim pokretom ruke Nikola Tesla cepa i skida. Uzbuđenije je govorio u tom trenutku: poziva nas u svoju laboratoriju na dezert, kao da nas zove u misterioznu pećinu prepunu dijamanata. Kako smo, naravno, Robert i ja odmah pristali, on kao da je dobio krila: oči su mu sevale kao da je odjednom našao put kroz hiljadu lavirinata, skočio je (lako, spretno, brzo, gipko) i pozvao kočiju.
Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom logoru Zemun 1941-1942 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda: Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović, Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.
Uliksove (ne)zgode
Džojsov Uliks je prvo počeo da izlazi u vidu nastavaka 1918. godine u američkom književnom časopisu Litl Rivju (The Little Review) čije je sedište bilo u Čikagu, a potom u Njujorku, dok je u celosti, kao knjiga, prvi put bio objavljen 1922. godine u Parizu (Sheakspire and Company). Časopis Litl Rivju su osnovale i uređivale Margaret Anderson i Džejn Hip, dok je urednik internacionalnog odeljka bio književnik Ezra Paund. Upravo na insitiranje Ezre Paunda, Džojs je pristao na objavljivanje svog romana u nastavcima.Međutim, već 1920. godine Društvo za suzbijanje poroka iz Njujorka je pokrenulo postupak da se dalje izlaženje Uliksa zabrani. Iste godine, sud u Njujorku je doneo odluku da se Margaret Anderson i Džejn Hip osude zbog objavljivanja opscenosti i da se dalje izlaženje Uliksa zabrani, dok su kopije časopisa bile konfiskovane i uništene.
Sudija Okružnog suda u Njujorku, Džon Vulzi (John M. Woolsey) 6. decembra 1933. godine doneo je odluku kojom je ranija presuda o zabrani štampanja i unošenja romana Uliks u SAD poništena. Ova odluka sudije Vulzija je ujedno bila i presedan budući da je sve do donošenje te odluke bilo prihvaćeno da zakoni koji zabranjuju opscenosti nisu u sukobu sa Prvim amandmanom američkog ustava koji garantuje slobodu govora i slobodu štampe. Nakon toga, Uliks je legalno „ušao“ u Ameriku.
Pismo gosp. Džojsa izdavaču, ponovo izdato 1934. godine uz dozvolu autora
2. april 1932, Pariz
Dragi gospodine Serf,
Zahvaljujem Vam mnogo na poruci koju mi je preneo gosp. Robert Kastor. Pitate me za detalje priče o izdavanju Uliksa i s obzirom da ste odlučni da se borite za njegovu legalizaciju u SAD i da tamo objavite jedino autentično izdanje, mislim da treba da Vam ispričam priču o njegovom izdavanju u Evropi i o komplikacijama koje su ga pratile u Americi, mada sam imao utisak da je sve to već poznato. Do sada, sve te komplikacije su dale mojoj štampanoj knjizi jedan poseban život. Habent sua fata libelli!1
Sigurno su Vam poznate sve teškoće na koje sam naišao kada sam pokušao da objavim prvu knjigu proze – Dablince. Čini se da su se i izdavači i štampari složili između sebe, bez obzira na to koliko su se njihova mišljenja razlikovala po svim drugim pitanjima, da ne objave ništa što sam ja napisao. Tačno dvadeset i dva izdavača i štampara su pročitala rukopis Dablinaca i kada je knjiga najzad štampana, jedna dobrodušna osoba je otkupila celo izdanje i dala da se spali u Dablinu – sasvim novi i lični autodafe.2 Bez saradnje sa izdavačkom kućom Egoist Press Ltd. London, koju je predvodila gospođica Harijeta Viver, Portret umetnika u mladosti bi najverovatnije još uvek bio u rukopisu.
Jasno Vam je da kada sam stigao u Pariz u leto 1920. sa obimnim rukopisom Uliksa u rukama, da sam imao još manje šanse da nađem izdavača zbog zaustavljanja izlaženja jedanaest nastavaka u časopisu Litl Rivju koji su uređivale gospođice Margaret Anderson i Džejn Hip. Ove dve urednice su, kao što se verovatno sećate, bile zakonski gonjenje od strane nekog uduženja i, kao rezultat toga, dalje izlaženje Uliksa u nastavcima je bilo zabranjeno, postojeće kopije su bile konfiksovane i mislim da su uzeti otisci prstiju od obe gospođice. Ceo rukopis je bio ponuđen jednom Vašem kolegi, izdavaču u Americi, ali sumnjam da ga je on čak i pogledao.
Moj prijatelj, gospodin Ezra Paund, i sreća doveli su me u vezu sa veoma pametnom i energičnom osobom, gospođicom Silvijom Bič, koja već nekoliko godina vodi malu englesku knjižaru, kao i biblioteku za pozajmljivanje knjiga u Parizu pod imenom Šekspir & Ko. Ova hrabra žena je rizikovala i uradila ono što profesionalni izdvači nisu želeli, uzela je rukopis i odnela ga štamparima. U pitanju su bili veoma savesni i puni razumevanja francuski štampari u Dižonu, prestonici francuskog štamparstva. Zapravo, pridajem ne mali značaj njihovom radu koji je bio obavljen brzo i dobro. Moj vid mi je u to vreme još uvek dopuštao da sâm pregledam probne otiske i tako, zahvaljujući izuzetnom radu i ljubaznosti gosp. Darantijera, poznatog dižonskog štampara, Uliks je izašao iz štampe veoma brzo nakon što je rukopis bio predat i prva štampana kopija mi je bila poslata na moj četrdeseti rođendan, 2. februara 1922.
Međutim, grešite što mislite da izdavačka kuća Šekspir & Ko. nije ništa objavila pre i posle Uliksa. U stvari, gospođica Silvija Bič je izdala knjižicu od trinaest pesama čiji sam ja autor, pod nazivom Pomes Penyeach 1927. godine, takođe, knjigu eseja i dva protestna pisma koji se tiču knjige koju sam pisao od 1922. Ovo izdanje je izašlo 1929. pod imenom Our Exagmination round his factification for incamination of Work in Progress3
Objavljivanje Uliksa na kontinentu se pokazalo kao početak komplikacija u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Pošiljke kopija Uliksa su stigle u Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD da bi sve bile konfiskovane i spaljene od strane carinske službe u Njujorku i Foklstonu. To je stvorilo veoma čudnovatu situaciju. S jedne strane, nisam mogao da ostvarim prava autorstva u SAD s obzirom da nisam mogao ispuniti zahteve koji su se ticali njihovog prava o autorstvu koje traži da svaka knjiga na engleskom jeziku koja je štampana negde drugde bude ponovo štampana u SAD u roku od šest meseci od datuma prvog izlaska iz štampe; s druge strane, potražnja za Uliksom koja je svake godine bivala sve veća proporcionalno tome kako je knjiga prodirala u šire krugove, pružila je mogućnost svakoj nemoralnoj osobi da je štampa i krišom prodaje. Ovaj postupak je izazvao protest koji je potpisalo šezdeset i sedam pisaca svih nacionalnosti i čak sam izdejstovao zabranu takvog delovanja jedne nemoralne osobe pred sudom u Njujorku. Šaljem Vam kopije oba ova dokumenta jer Vam mogu biti od koristi. Ova zabrana se, međutim, pokazala beskorisnom jer je optuženi kojem je izrečena zabrana vrlo brzo nastavio da radi isto samo pod drugim imenom i na drugačiji način, naime, na osnovu fotografskog falsifikata pariskog izdanja koje sadrži falsifikat otiska dižonskog štampara.
Zato Vam najiskreniji želim sav mogući uspeh u Vašem hrabrom poduhvatu i u pogledu legalizacije Uliksa, kao i njegovog objavljivanja, i rado potvrđujem ovim pismom da ne samo da će Vaše izdanje biti jedino autentično u SAD, već i jedino od kojeg ću dobijati tantijeme.
Lično bih bio veoma zadovoljan ukoliko bi se Vaš poduhvat pokazao kao uspešan jer bi u tom slučaju američki čitaoci, koji su uvek imali puno razumevanja za mene, mogli da dobiju pravi tekst moje knjige a da ne pomažu nekoj nemoralnoj osobi u njenoj nameri da ostvari profit samo za sebe, а od rada drugog na koji nema nikakvog moralnog prava.
Možda postoji još pitanja za čije ste odgovore zainteresovani te se nadam, kada budete dolazili ponovo u Evropu ove godine, da ćete mi učiniti čast tako što ćete razgovarati sa mnom direktno ili preko mog sina kako bih mogao da razjasnim bilo koje pitanje u vezi s kojim imate nedoumice.
Iskreno vaš
(potpis) Džejms Džojs
1 Latinska izreka koja se najčešće prevodi – knjige imaju sopstvenu sudbinu. Zapravo, u pitanju je deo izreke koja potiče iz poučne pjesme De litteris, de syllabis, de metris (O slovima, o slogovima, o metrima) antičkog gramatičara Terencijana Maura (Terentianus Maurus). Radi se o stihu koji u celini glasi: Pro captu lectoris habent sua fata libelli i čiji bi prevod mogao da glasi – sposobnosti shvatanja čitalaca određuju sudbinu knjiga. (Prim. prev.)
2Auto-da-fé (portugalski – verski čin). Ritual javnog pokajanja osuđenih jeretika i otpadnika nakon suđenja portugalske, španske i meksičke inkvizicije nakon čega bi usledilo kažnjavanje, najčešće spaljivanje. (Prim. prev.)
3 Deset godina pre nego što je Džojs završio “Fineganovo bdenje”, Silvija Bič je objavila ovu knjigu čudnog naslova s obzirom da većina reči ne postoji u engleskom i bilo kom drugom jeziku. Zabrinut zbog napada koji bi mogli uslediti nakon objavlivanja njegovog “Rada u nastajanju” – Work in Progres što je bio radni naziv za “Fineganovo bdenje” – Džojs je “uredio” objavljivanje ove zbirke od dvanest eseja čiji su autori bili pisci poput S. Beketa, E. Pola, Dž. Rodkera, V. K. Vilijamsa i drugih koji su lično poznavali Džojsa i pratili razvoj “Fineganovog bdenja,” kao i dva protestna pisma koja su zapravo bila negativna kritika njegove knjige pošto sam Džojs nije želeo da budu zastupljene samo pozitivne kritike. (Prim. prev.)
Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”. Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”). Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine. Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku. Održala je više zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević. Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha).
Kako vile leče
Uzme čoveka u krilo
A on postane dečak
I cupka ga, cupka tako
I kaže mu: "Bićeš ti dobro!"
I stavi mu melem-ruku
Na vrelo čelo
I on zaboravi sve
I pusti ga groznica
I onda otrči da se igra sa gušterima
I pticama
A ona ostane sa svojim glogovim
Kolcem u grudima
Srećna koliko i tužna
Tužna koliko i srećna.
Vile Radenice
Vile Radenice rade u fabrikama
Za pokretnim trakama
Neke su kasirke
Liče na pčele radilice
U košnicama
Neke se kriju
Neke ne znaju da su vile
Ponekad, na pauzi za cigaretu
U dvorištu, ispred magacina
Dune topli vetar iznenada
I lagano im zatrepere prozirna
Krila
To traje samo tren
Posle se vrate za pokretnu traku
I sve zaborave
U žamoru
Ili se prave da su zaboravile.
Vile Selice
U kasnu jesen
Sele se u toplije krajeve
Zajedno sa divljim guskama
Zaustave se
U nekoj čajdžinici na Putu svile
Obučene u devojke mandarinke
Tek kada puste svoje glasove uz vatru
I gosti zaneme
Kao da su čuli krik
Daždevnjaka
Posumnja gdeko da tu nisu čista posla
Zaborave, tobož slučajno, poneko pero
Na ćilimu, da podsete kakvog očajnika
Na njegovu srećnu misao
No, ako im ko kosu dotakne
Zanesen
I otkine koju vlas
Okrutno se svete
Jer nije dopušteno kidati vlasi Vilama Selicama
Ni bilo kojima od tog roda
Odmah svojim tajnim jezikom pozovu
Posestrime Suđaje
Da za takvog nesrećnika od paukovih niti ispletu
Ludačku košulju
Vile Kišonosne
Vile kišonosne prizivaju kišu
Ako ih seljani naljute
Ili odbiju da ih daruju ivanjskim venčićima
One zaćute i izazovu sušu
Umeju tako dugo da ćute
I da se dure
Jer su svojeglave, inadžijke
Tek doplovi tamni oblak sa zapada
Vredniji od zlata
A one udahnu duboko
Napregnu se iz sve snage
I oduvaju ga tamo
Odakle je došao
Zalud ih seljani kume i zaklinju
Podmićuju konjima
Ispletu one pletenice od njihovih griva
I vrate ih u štale
Pa ako se ko drzne da im rasplete grive
Postaju još podlije
Sve dok se koja od njih ne zaljubi
U kakvog seljana
Ni po čemu posebnog
Jer se vile zaljubljuju u blesane
I smetenjake
Jednako kao i u junake
Pa smekša, razgali se
Napusti je ljutnja
Te privoli i ostale da se uhvate u kolo vrzino
I prizovu kišu pomirnicu
Žena-Vila
Vila sanja da je žena
Žena sanja da je vila
Gdekad, neki junak
Sastavi ženu i vilu
Lepljivom smolom
Takva žena-vila je lepa
Kao zora što se rađa na vrhovima kedrova
Ako se uplaši taj junak
Vilinskog u ženi
I ženskog u vili
Probode je glogovim kolcem
Posred grudi
Da ih opet rastavi
Vila i Kotlokrpa
„Ostani sa mnom,“
Rekla je jednom kotlokrpi
Dok su stajali ispod njenog vilinskog drveta
Obasjani mesečinom.
„Pomoći ću ti da krpiš kotlove
Umem sa rukama
Biću ti žena
Zaboraviću da sam vila
Naučiću te mom jeziku
I ja ću naučiti tvoj
Ne, još bolje, izmislićemo naš jezik...“
Kotlokrpa je zamišljeno ćutao,
Ali ona je videla gde ide.
Otišao je najpre u prvo dvorište,
Pa u drugo dvorište,
Pa u treće dvorište, gde počinju bašte i njive
Onda je zašao u gaj
Koji se nastavljao u šumu
Gustu šumu u kojoj vilama nije dopušteno putovati
Jedino mesto na svetu gde vile ne mogu
Putovati bez dozvole –
U šumu ljudske duše
Gde se gubi svaki trag.
Vila i Strašilo
Ako se koja vila zaljubi
U strašilo na njivi
I pokuša da ga oživi
I načini od njega čoveka
Ili vilenjaka
I dušu mu udahne
I obuče mu svilenu košulju
I šešir od roja leptira – noćnika
Stavi mu na glavu
I u svoju ložnicu u gorskoj
Pećini i uvede ga
I zakiti ruzmarinom, kao na dan venčanja
Takvoj da se vili ostriže kosa
Da joj se skine svlak
Rašiju krila
I da stoji tako gola i ostrigana
Sred vilinskog sabora
I da je ostale vile gledaju urokljivim
Pogledom i izgovaraju kletve
A da se pre toga napiju vode
Sa gorkog izvora
I najedu bunika
I da se Vila ova nazove Vilom Očajnicom
Jer se vile i strašila ne smeju mešati
Sveto sa nesvetim
Lepo sa gnusnim
Živo sa neživim
Tako je pisano
Od početka vremena
Vile Bezumnice
Svu noć su me Vile Bezumnice vukle za sobom
Po močvarama
Kosa mi zelena i raščupana
Oči mi pune blata
Svu noć sam sa Vilama Bezumnicama lovila
U mutnm vodama
Šta sve nismo dohvatile
Kakva sva blaga na dnu
Kakva sva bića avetinjska
Kakve sve misli dublje od razuma
Na svetlost nismo izvukle
I molile me, molile me, Bezumnice,
Da se nikako ne vraćam u jutro
Šta ćeš ti među ljude
Šta ćeš ti gde je bistro
Znaš kako prozirnost ranjava
Ali ih nisam poslušala
Otrgla sam se iz njihovog zagrljaja
Dok su one vikale za mnom:
Kad si već tako bezumna
Da bežiš od svoga roda
Brani se barem prezirom:
Kada prozreš, ne zaboravi da prezreš
I neka ti duša ostane močvarna.
Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио: Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).
У том малом стану у поткровљу, у предасима између посла од којег живим и оног за који бих сада хтео да буде мој позив, ако је бити писац уопште неки позив, преписујем и сређујем своје белешке. Неке од њих су настале у овој земљи, друге у туђини. Тих успутних белешки накупило се доста током година. Али кога то данас може да занима? Оно што сам некад мислио да је важно, чињенице о догађајима којима сам био сведок, фактографија, датуми и имена, више није. Оно што сам забележио некако узгред, као фусноту или бизарност на маргини, сада ми се чини занимљивијим.
Постоје, очигледно, тајне везе између збивања и ствари; и између људи и земаља, међусобно удаљених и, можда само на први поглед, сасвим различитих. Далеке земље и народи нам више не изгледају тако далеким. Није више важна ни боја њихове коже, ни географска ширина, а ни време у коме су ти људи живели. А они блиски нам се откривају још ближим него што смо раније мислили. Чак и ако су једни друге доскора гледали преко нишана. Нарочито тада.
Ствари и догађаје, као и људе, ретко спознајемо непосредно, док стојимо пред њима, очи у очи. Док се одвијају, догађаји нас носе и поигравају се с нама, спречавајући нас да расуђујемо и да их разумемо. У њима смо, пречесто, само невољни учесници или неми посматрачи; мало тога, од нас, у животу зависи. А још мање у животу чинимо следећи своје сопствене жеље. То се с нама, мисли један Француз, поиграва сам ђаво. Другачије на те догађаје гледамо с удаљености, са велике дистанце. Видимо их под другачијим светлом, и примећујемо и оно што раније нисмо. Па и то да смо сами себи највећа непознаница. Не знамо ни одакле смо дошли на ову позорницу, у којој туђа тела носимо као костиме, каже један писац, ни куда ћемо отићи после, кад се завеса спусти, а комад у коме смо играли се одвије до краја.
С времена на време, да бих прекинуо дневну рутину, притисак свакодневице, одлучујем се на кратка путовања. Нису то увек путовања на која желим да пођем. На нека одлазим невољно, послом. Већином су то места на којима сам већ био. Понекад, привуче ме жеља да посетим и она које раније, из неког разлога, нисам, а каткад одлазим и у она за која ме веже нека давна успомена. У некима од њих провео сам детињство и младост. Те пределе, у којима смо проживели детињство, касније сматрамо за рај, тврди један писац, Румун – већином несвесни да је то опсена којом нас вара наше непоуздано памћење. Хвала тим опсенама које не престаје да ствара наш ум, јер нам оне живот чине не само могућим, него и пожељним.
Када се вратим кући – ако се тако може назвати стан у поткровљу у коме живим – помишљам да је то само знак старења и, можда, страха од смрти. Како време пролази, а под старост оно пролази све брже, све чешће и све интензивније, окрећемо се сећањима која су, пред нашим очима, и даље жива. Прошлост је тајна која не престаје да нас мучи; и наша, и она далека. Желимо да схватимо оно кроз шта смо прошли током свог века, све оно што смо проживели за то кратко време, и да у свему томе нађемо неки смисао. Има ли, међутим, наш живот неки – било какав – смисао? Или се тим смислом само горко тешимо? Покушавам да од себе одагнам такве мисли, и да отерам демона који ми шапуће на ухо да је све око нас само последица случаја и неког кобног неспоразума; неке џиновске збрке која је завладала универзумом, читавом васионом, па и мојим животом. Да туђе а ни наше поступке није могуће оправдати ни објаснити – да смо сви ми само лутке у луткарском позоришту, којима невидљиви конци покрећу дрвене удове и које не говоре својим гласом. Тај кепец ме убеђује, смејући се већ грохотом, и да повест о минулим временима и догађајима, о људима који се живели некад, нема никаквог смисла, а да је живот гомиле људи, оне велике и незамисливе гомиле коју називамо човечанством, само низање догађаја без главе и репа. У историји, додаје тај пакосни човечуљак сада већ подврискујући, не постоји никакво „човечанство“. Постоје само људи, забављени сопственим, себичним бригама и својим ситним задовољствима, а постоје и људи и народи који се појављују на сцени и нестају кад се засите, само зато да би њихова места заузели неки други. Царства се уздижу и пропадају – обавезно у крви – а касније се од тих језивих крвопролића праве бајке. Те бајке за одрасле називају се историјом. То је само прича, каткад забавна, скаска. Нема у њој, у историји, никакве тајне, и узалуд се филозофи труде да је одгонетну. Три милиона мртвих за мене не значе ништа, рекао је Наполеон, L’Empereur, у прогонству: три милиона изгинулих, за неколико година, у наполеонским ратовима. Да ли ту спадају и оне стотине хиљада које су гинуле радосно, за Француску и императора, кличући његово име, и чије су кости расејане од Париза све до Москве – на дну мора, по руским степама, или у врелом песку египатске пустиње? Ко заиста руководи догађајима – „историјом“ – Бог или окрутни демијург? Неки злодух, Белзебуб који се људима руга?
Ни историја мог народа, говори ми тај исти демон на ухо смејући се, не изгледа другачије ни боље: то је само бесмислени низ страдања, узалудних погибија, ратова и трагедија. Какав смисао могу да имају те силне и необјашњиве несреће? Наместо те, већином фиктивне историје, бескрајног низа сурових и насилних смрти, требало би славити живот. Није ли нам управо таква историја – и наша а још више туђа, она која се пише великим почетним словом – трајно угасила способност да живимо животом достојним човека, и да се радујемо? Један писац, говорећи о свом времену, које изненађујуће подсећа на ово наше, с ужасом каже: „Тих дана гледао сам како се преда мном поново отварају капије рата“. Кроз те капије он је већ једном прошао, у својој младости. Знао је, дакле, шта оне значе и какав је тај пут којим је још једном имао да пође. (А у рату, познато је, музе ћуте; не пева се, додаје тај исти писац, у кући обешеног.)
Сасвим скоро, јер је тридесет година у историји само кратко време, мали предах, рат је још једном протутњао овом бившом земљом. Иза њега је, као што то обично бива, остала пустош. Најпре у главама, и у срцима људи. Један део становника те земље још и данас живи у рату и од рата, безбрижно и прилично лагодно, али та чињеница нема много везе са ратним траумама ни са пијететом према убијенима; то су они који су од рата, који је плануо и угасио се пре толико година, направили веома уносну професију. Други би, међутим, некако хтели да наставе да живе даље, после и мимо њега, у миру. Питање је само како.
Један други писац, странац, путујући том бившом земљом, пита: Може ли све то бесом помрачено убијање, са свим оним искеженим лицима убица, да ишчезне из памћења некоме ко га је својим очима видео? И има ли та земља која је разорена у рату сада и неко своје посебно проклетство – поред оног општег проклетства историје, које погађа сваки народ на земљи, без изузетка?
Зашто ми такве мисли падају на ум баш у пролеће, док пролазим Калемегданском терасом, очекујући да дрвеће поново олиста? Да ли зато што је Београд у прошлости називан и капијом и кућом рата? Капијом, и Истока и Запада, и капијом кроз коју одвајкада дувају исти ветрови. Кућом џихада, Светог рата – Дар ал Џихад, како су га називали Турци. То је она кућа насред друма, чија су врата стално отворена; обично, незваним гостима. (Ту, на ушћу реке Саве у Дунав, налази се и острво са прикладним именом – Велико ратно острво.) Историја света, читавог света, свих народа на Земљи, понавља ми тај гном који чучи на мом рамену, историја је убијања и крвопролића – подужи, ингениозни списак зала које је човек у стању да нанесе другом човеку. Ту близу, на данашњем Тргу републике, показује ми својом малом руком кепеца, налазила се некад злогласна Стамбол капија: пред њом су, с обе стране пута ка Теразијама, Турци Србе набијали на колац, тако да им главе, док умиру у мукама, гледају у поље. Немамо у историји – ниједан народ у историји – чиме да се поносимо. А ни чега да се стидимо.
А можда су те моје невеселе мисли, које ми се сада често и све чешће јављају, као што тврди једна моја пријатељица, неуропсихијатар, само последица замора – поуздан знак старења и страха од сопствене смрти? Такве су и мисли о повратку и о завичају – прикривене, прерушене мисли о смрти и умирању. Нисам пре о томе, о својој смрти, ни мислио. А сада је видим како и мени жури у сусрет. Природно је пред тим, теши ме она, осећати страх, који самим себи не желимо да признамо. Један други меланхолик је од тога сачинио читаву митологију: о Северу, о Сунцу које никад не залази, о срећним земљама и бесмртним народима, који живе у вечитом пролећу. О таквим стварима се не мисли у младости. Суочен са смрћу и умирањем, човек нечим мора да се теши. Са вером у доброг Бога, каже она, који над свима бдије, на пример. И са фикс идејом да живот има смисла а да је наша судбина записана у звездама. То је, свакако, мало, али је много више него што може медицина.
* * *
Та моја кратка путовања, не дужа од неколико дана, одвијају се без неког нарочитог реда. Зато никаквог реда нема ни у овим страницама које записујем путем: то су тек успутне белешке, кратки записи о оном што видим. О оном што ми, док тако путујем, пролази кроз мисли, и о оном што су, у неко време сасвим различито од нашег, писали други, а чега се сада, у доколици, присећам. А та места, у која повремено одлазим, нису одвише далеко; не путујем, као Марко Поло, до Кине, нити, као Викинзи, на крај света. Одлазим, с времена на време, у места која су ми близу, надохват руке. Обично, не задржавајући се у њима дуго. Не јављам се ни онима које у тим местима познајем; не тражим их, нити желим да знам да ли су негде одселили и да ли су још увек живи. Све то као да сада припада неком другом и туђем животу. А посао којим путујем, то је, углавном, само изговор, добар или лош, свеједно, да се препуштам оном од чега ионако нема велике користи.
На тим кратким путовањима возим се од једног до другог града, посматрам, корачам, понешто бележим у једну свеску црних корица и претежно ћутим. И све то што бележим није једно с другим у некој нарочитој вези. Читајући их, можда ће читалац помислити да их је писао неко коме је ум почео да се мрачи – неко коме нису све козе на броју. Зашто се, уопште, бавити тиме? А можда је то само мој начин да разбијем досаду, чамотињу у коју понекад утоне онај ко живи одвише једноличним животом; животом без великих узбуђења и драма, онај ко се, из дана у дан, посвећује нечем тако незанимљивом као што је писање; седећи, погурен, за својим писаћим столом. И начин да своје мисли некако доведем у ред. А можда је то и прилика да видим и осетим како други људи живе.
Ти крајеви којима путујем, уосталом, нису туђа земља. Можда су те земље и државе различите, али у њима се ипак говори исти језик; исти језик, за који неки, опет, мисле да то није један језик, већ да их има неколико, и то сасвим различитих, и да због тога једни друге не разумемо.
Gordana Milojević je pesnikinja iz senke, dugogodišnja “leteća profesorka“ (danas bi to rekli “freelancer“), koja se umorila i polako se povlači iz profesure ustupajući mesto pesnikinji, slušajući sve glasniji zov da se vrati na polazište s kog su je skrenule razne životne okolnosti. Uvek na oštrici irealnog a prepoznatljivog kao da je sa ovoga sveta, najčešće poseže za večnom temom – ljubavi, mada peva i o još ponečem. U svetu u kome mogu biti sve: i carica i konobarica, i dama i kurtizana, i ushićena i ponižena, svemoguća i slaba, srećna i tužna, žena ili muškarac, pišući o onome što mi se nikada neće dogoditi, zasigurno ispisujem nečiju moguću istoriju, na način kao da je moja. Zato i volim taj svet koji me ne obavezuje na realnost, u koga uvek lako i sa samozadovoljstvom mogu da uskočim, pa gde se zaustavim. Važno je da znam da se vratim.
ONO ZADNJE ŠTO BIH MOGLA REĆI
Sad rastavi ruke,
Molitva je smešna.
Kad te takvog gledam
Biću mnogo bešnja;
Ja otići moram,
Ne staj mi na muke!
Hajde, žmuri sa mnom,
Ne govori više!
Sve sam dosad čula.
Ja ću slabim glasom
Reći što se mora;
Ti putnici uvek govoraše tiše.
Ostani da čekaš sunce što izranja,
Pa se čini da će s granjem srasti.
Ako ga ispratiš, gore, u visine,
Ova će ti tuga mnogo lakše pasti.
Meni srce poslednji put bije,
Pred put sa kog niko vratio se nije.
Od jutra ću biti samo uspomena,
K'o sećanje što nosiš sa puta,
Izgubljeno dugme sa starog kaputa,
Znaš da je tu bilo, al' ga više nema.
Ovo uvek uspe, niko ne pogreši,
Ja treba da pevam, večnost mi se smeši.
HOKUS - POKUS
Kad te poželim
Sve misli bacim u jedan fokus,
U jedan ugao posmatranja,
Proživim taj svojevrsni hokus-pokus
Našeg nestvarnog spajanja.
Špartam planetom međ' tuđim svetom,
Preskačem planine i okeane,
A sve što tražim, u jedno se sroči,
U želju za tobom stane.
Tumaram i borim se da se snađem,
Pakao prođem dok te nađem,
I uvek ta poslednja stanica
Ima ukus tvog poljupca.
---------- ------------ -----------
Vrelo jutro žuri u susret vrelom danu,
Već je izmereno trideset,
Ja kasnim za Havanu
Gde me čekaš na doručku,
Sa sendvičima u ruksaku,
Na nekoj peščanoj plaži
Gde miriše na školjke;
Oko te nervozno traži,
I ne vidi te,
O, nebesa!
Samo mnoštvo golišavih telesa
Kroz kožu sunce upija -
Oko sebe razbacali dronjke.
Napregnuh misli, poslah ti poruku:
Hajde da razbijemo naviku
Južnih mora i plavetnila;
Na korak sam do besnila.
Sastaćemo se na kapijama Moskve,
Na minus dvadeset i četiri,
Kad otkuca podnevni čas;
Ništa neobično za Moskvu -
Neobično za nas.
Vetar duva, pomahnitao,
I mraz mi ledi kosti,
Ovde ni brata ne bi prepoznao -
Opet se ne nađosmo, oprosti!
Još jedna vražja šala slana.
Sad dođi u zemlju tulipana,
Onu što ispod mora baulja,
I vetar joj polja lala ljulja,
A obalom se lelujaju lađe;
Požuri, sunce ne sme da zađe!
Da gledamo kako boje trepere,
Dok mesec ne počne da se vere
Uz nebo zbunjeno loptama dvema;
Jedna žurno kofere sprema.
I ne znam šta se dogodilo,
Tek sunce ode gde je krenulo;
Oko se za tobom propinje,
Glad me vučja opominje.
Bliži se vreme večere,
Polako ulazim u paniku:
Vidimo se u Rejkjaviku,
Pa te vodim na glečere
Gde mladi led na starom leži,
Taloži se, biva sve teži,
I uči iz predanja
Kad se u okean zaranja.
Ko ovo nije spoznao -
Zemlju nije upoznao;
Tu je sve isto, kao s početka,
Jedino čemu nema svršetka.
A ti se u skafander obuci,
Duple čarape navuci,
I gledaj da ti odelo
Nikako ne bude belo;
Jer sve je belo,
Samo mi mrlje mrke,
Umorismo se od trke
Da izgubimo se u poljupcu.
MOM PRIJATELJU
Prijatelju moj, to više nije za nas.
To sećanje što do ivice nas sroza,
Sad dovoljna je već i mala doza
Za put u pakao prošlosti.
Ona igra surovo, bez milosti,
Razbija detaljem, kao maljem,
Jednu po jednu lepe sekvence seče,
Obično bira veče
Kad te lakše stuži neki predmet,
Pesma,
Sama pomisao,
Kad je kudikamo lakše taći tugu,
Grliš besmisao,
Kao što grlio si onu koje više nema.
Novo zašto uvek novu zamku sprema.
I to su krugovi, i virovi,
Nema ko se tu davio nije.
Izdrži kol'ko traje, da dotakneš dno,
Isplivaj nekako, eto, to je to.
Samo izdrži, proći će.
I znaš ti dobro, opet doći će,
Spasti te neće ni žega, ni hladnoća,
Ni urnebes duše tvoje, ni mirnoća;
To se negde sakrije, k'o da se zagubi,
Kad krene - ne staje, kidaju ti zubi.
Proveze te kroz predele jedne kuće vesele,
Da pokaže ti da je moglo biti tako,
Zna da ne miriš se sa - ovako.
I zna gde si najtanji,
Ti, gromada,
Sediš na zrnu maka
Od njega manji.
RED
I bi haos,
Beše turobno,
Čas svetlo, čas tmurno,
Jedna vladavina duža, druga kraća,
Nije se znalo ko pije a ko plaća.
Bi neizrecivo neodrživo,
I nedopustivo,
Neizdrživo,
Bi pustoš
U kojoj niko da se skrasi,
Jedan pali, drugi gasi,
Načas prži, načas ledi,
Malo greje, malo veje,
Dok jednom najzad nisu seli,
Um otvorili
I dogovorili.
Ta je odluka doneta
Na veću vaseljenskom
Između četiri zaraćene strane,
Da borba najzad prestane,
Da se zna ko kada istupa
I onom sledećem mesto ustupa,
Da se zna ko kad kofere pakuje,
Odlazi mirno, ne zastajkuje,
I ne narušava taj red stvari
Da onaj drugi zagospodari.
Vajkajte se samo, vi,
Miholjskim letom zaneseni,
Kupujte vreme kašičicom mereno,
Ništa to odložiti neće.
Od svih nas ovo je veće.
Dar što ne bi vaše htenje
Stoji vam pred vratima,
Otvorili ili ne otvorili,
Već je merljivo satima
Vaše pomirenje.
DETALJ IZ ŽIVOTA JEDNE DEVOJKE
Igrale se perle na vratu devojke,
U ritmu srca što putanju piše,
Jednako nemirnu k'o što ona diše;
U igru uvukle i njene uvojke.
Ni ne sluti, jadna, šta je iskušenje,
Malo je sna drži, takva joj noć svaka,
Šeta horizontom kao pamuk laka;
Njena zagonetka - njeno i rešenje.
Zna šta jutro nosi, pa se i ne buni,
S' krčagom u ruci zadatak prihvata,
Po vodu je pošla, a nebo zahvata;
Prohladno, njoj vruće, - hajde vetre, duni!
Fallin` in LoveJa nisam ta – kuguarka 2
Muzika, tekst, vokal i prateći vokal – Gordana Milojević, aranžmane napravio, klavir maestralno odsvirao i snimio Mladen Momić.
Mira Šuša već dugo živi između Beograda i Bazela u Švajcarskoj. Po obrazovanju je doktor prirodnih nauka (biohemije), a po profesiji naučnik i stručnjak za obrazovanje o novim lekovima i gostujući profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pisala je za Student, Vidike i Danas, Večernje novosti. U pripremi je njena prva zbirka poezije (Moj Adam, izdavač: Граматик, 2021, Danilo Jokanović). Mira Šuša piše i prozu.
BELA TREŠNJA
Dok ležah na obali
Noću
Gledam uvis u mrak
Talasi me milovaše
Opraše izglačaše
Dok ležah
Dok krvarih na obali tika-tak tika-tak
Televizor je menjao slike bez tona
Sneg na rumenim talasima
Pod kupolom tako tako staklenom
Dok krvarih
Isključi televizor i pođi na spavanje
U bašti bela trešnja ostariće preko noći
Na obali
SVATOVI U PODNE
Iza neprobojnog stakla Ostrvo
Na njemu stari Grad
U njemu kameni Trg
Usijan na suncu
Na Trgu svatovi
Ne
uju se
Iznad Trga beli golubovi u spiralnom letu
Sleću na Trg
Pred mladu bez lika
Veo leprša na vetru bez šuma
U filmu bez zvuka
Samo svetlost je jaka
Trg nemo ječi u njoj
Dok crkveno zvono izmišlja podne
АКСИОНЕСТИ*
Понављах не схватајући
Аксионести аксионести
Хтедох на колена да паднем
Аксионести аксионести
Да глас из кавеза пустим
Аксионести аксионести
Да ми израсту крила
Аксионести аксионести
Да трешњин цвет прогутам
Аксионести аксионести
Да девојчицу родим
Аксионести аксионести
Да у подземљу срну загрлим
Аксионести аксионести
Да гола на ливаду истрчим
Аксионести аксионести
Да као пустињак живим
Аксионести аксионести
Да горко корење жваћем
Аксионести аксионести
Да иконе живопишем
Аксионести аксионести
Да се свете воде напијем
Аксионести аксионести
Да четири свеће упалим
Аксионести аксионести
Да ме земља прими
Аксионести аксионести
Да се у темељ уградим**
Аксионести аксионести
Да из мене расту жуте лале
Аксионести аксионести
Да измислим благост јутра
Аксионести аксионести
Да поток кроз мене протече
Аксионести аксионести
Да будем и река и ушће
Аксионести аксионести
И море и облак и киша и кап
И кап
Која на сунцу нестаје
МОЈ АДАМ
Знаш
Из руку израшће ми трава младозелена
Бићу земља црна топломекана
Коса ће ми бити подземна
Уста жуборна
Пази
Препознати ме нећеш
По срцу мом копаћеш
Мине под пазух постављаћеш
Од непријатеља побећи ћеш
Само
Кад рат ти прође
Ко ли ће ти рећи
Где је твоја драга
Мој Адаме
AMOR FATI*
Voleti voleti voleti Sudbinu
Od Suđenica dosuđenu
Noći treće po rođenju
Voleti je bezuslovno dečje
I ne samo dečje
Nego je i znati i poznati i prepoznati i saznati
Bez vela na očima
Bez oštećenja sluha
Zdravim jezikom
Osetljivim nosom
Najnežnijm dodirom je spoznati
Jasno najoštrije do poslednjeg piksela
Do atoma elektrona fermiona do bozona
Baš do bozona Higzovog**
Božanske čestice
Koja nas vodi na Veliki Početak
Do Velike Majke Vasione i do Oca Boga
Pa Velika Želja svet je začela zar ne
Ko bi drugi
Drago dete
Siroče
U
Nama
*Amor fati je na latinskom ljubav prema sopstvenoj sudbini, ma kakva bila, a smatra se da koncept potiče od stoičara, filozofske škole antičke Grčke, od Epikteta i Marka Aurelija, a u moderno vreme slična ideja nađena je kod Nemca Ničea (Nietzsche) i kod Francuza Kamija (Camus).
** Higzov bozon (Higgs boson) je elementarna čestica, manifestacija Higzovog polja, poput pojave talasa na površini mora. Fizičari smatraju da Higzovo polje prožima celu vasionu, te da je bilo jednako nuli u vreme nastanka vasione, tzv. Velkog praska, a zatim da je raslo sa hlađenjem vasione. Postojanje Higzovog bozona je potvrđeno 2012. godine eksperimentima u CERN institutu, blizu Ženeve u Švajcarskoj.
PSALMI NA ARAMEJSKOM*
Sve se rađa na istoku
Vjeruju
Ili ne
Tamo beše Raj
Eh
A još pre Raja
Vavilon Ur i Niniva
Ističe
Na ostrvu
Što o svetloj niti sa nestale zvezde visi
A zvezdin sjaj putuje posle njene smrti
Zvezda
Kako ti je ime
Pogađam
U levoj ili desnoj ruci
Atome sve ti vra
am
I Popine** krpice
Nit
Pipam
Konrad*** moreplovac nit u amanet nam ostavi
Dugačka sve do tamnog srca vodi
Tamo
Psalmi pevani na aramejskom
* Uz čitanje u sebi slušati Oca Serafima, Psalm 53
** Vasko Popa
*** Džozef Konrad (Joseph Conrad) je poljski Britanac rođen u ruskoj carevini i plodni pisac mnogih romana, među kojima je i Srce tame, koji je poslužio kao osnova za scenario i film Apokalipsa sada (Apocalypse now) američkog režisera italijanskog porekla Kopole (F.F. Coppola). Sinbad moreplovac je lik iz čudesne srednjevekovne zbirke priča sa Srednjeg Istoka, pisane na arapskom, Hiljadu i jedna noć.
Mile više ne ide Lajkovačkom prugom, otišao je u beli svet, u potragu za nekom ukusnijom korom hleba, ali Lajkovac je i dalje mesto gde se na prestonička dešavanja gleda kroz prizmu teorije haosa
Svako mesto ima svoju mikro klimu, uređenje, filozofiju, svoje legende i znamenite meštane.
Andrijana Sedić
Pojam „znameniti“ zvuči kao „ugledni“, „školovani“. Nije to tako u palankama. Kod nas su poznati meštani Milanče, Valentina, Slavica, sasvim obični, a opet po nečemu jedinstveni.
Pokušaću da u redovima koji slede oživim taj duh varoši koja ne uspeva da bude gradić, a ne prestaje da bude selo.
Gledano po kilometraži, prestonica nam je veoma blizu, ali naš mentalitet često prestonicu definiše TEORIJOM HAOSA. Trče za autobusom, pešaci prelaze ulicu na crveno, svuda gledaju da uštede makar minut, pa idu preko reda. Mi semafore imamo samo na pruzi, kuda žure svi ti ljudi? Kako sastavljaju kraj s krajem za stanarinu, a sve moraju da kupe? Da li žive u šupi na kraju onoga što se zove prestonica? Da li će se Lajkovac nekad pripojiti tzv. BEOGRADSKOM PAŠALUKU? Hoće li trocifreni GSP autobus kročiti na tlo ove ugljene grude?
Nevezano za politička previranja, filozofski gledano, ali i okom jednostavnog čoveka: sela i varoši nestaju. Na pijaci nema seljana, uglavnom preprodavci. Deca su otišla u velike gradove ili „beli svet“ da traže „bolju koru hleba“. Kako stvari stoje, vratiće se da seju pšenicu.
U jednom od najvećih sela u Srbiji, Jabučju, moja majka je ceo dan tražila traktor da preveze (narodski rečeno, „prevuče“) seno. Nije ga našla, kako kaže – ni za pare neće da voze. U dvorištima su gradska auta, sportski automobili, neka sitnija mehanizacija, a traktor i ozbiljne poljoprivredne mašine retko koja seoska kuća ima. Selo bez traktora – kakav paradoks današnjice! „Šta, terate rols-rojsa kroz oranice?“ Smejemo se od muke.
Na crnoj zemlji uglja, putevima vina, prugom i rekama, ka Povlenu i Maljenu, gde raste najbolji sremuš još se „igra šah“.
Kako kaže ona priča: „Kad se igra završi, i kraljice i sluge idu u istu kutiju.“
Kako će se nastaviti BORBA ZA SELO, SELJANE i opstanak VAROŠI, ostaje da vreme pokaže.
„Malo mesto, sve se zna“, zaista je istina kada se kaže, ali, jedno VELIKO ALI: mala mesta obiluju protokom raznih dezinformacija.
Lajkovac je tiha varoš u kojoj je svaki događaj koji iskače iz kolotečine – senzacija. Kad bi pala cigla sa nečijeg krova, to bi bio medijski događaj, jer šta da je ubila nekoga?
Na autobuskoj stanici priča se da je pala cigla, na železničkoj (200 metara dalje) usmrtila je mačku, a kod distribucije (još 200m dalje) cigla je povredila domaćina pa je poslat na ušivanje u Valjevo. Na pijaci (dodajte još 200m) pitaju domaćinovu ćerku kako joj je otac, na šta ona odgovara: „Sjajno, ostao kući da čita štampu. Što?“
To je princip po kojem u nas funkcionišu tračevi.
U očima drugih, mi iz Lajkovca imamo brojne specifičnosti kojih nismo uvek svesni.
Ljudi sa strane često komentarišu naš naglasak, pa se koškaju oko broja jedan, palačinke, čitanke, televizora i još mnogih reči i izraza. Tu je i čuveno IDE MILE LAJKOVAČKOM PRUGOM i MALA KRSNA, LAJKOVAC.
Mile je otišao na Zapad, kuća je ostala na starima. Kad voz kasni, ponekad nema sagovornika, a ni druga da cigarom zagreje reči koje s dimom lete i stvaraju mistiku oko ribolovačkih priča o velikom šaranu iz Kolubare.
Priče oko vodenice imaju svoja čudovišta, vampire Savu, Radovana i ONOG TREĆEG, jer šta je Loh Nes za našu Kolubaru? Broj žrtava: nepoznat.
Pogled s mog prozora seže daleko, sve do tornja koji simbolizuje moć nauke i tehnike, a zapravo se odatle vidi nadvožnjak i čuvena „velika lizalica“, deo sistema hladnjače u stečaju. Kažu da je lepota u oku posmatrača, pa je tako i s doživljajima svakog od nas.
Vozovi me bude i uspavljuju, živim uz njih, kao da me svuda prate. Dodala bih i ovu anegdotu u prilog rečenom: u potrazi za poslom stigla sam čak do Zemuna, bila je neka udaljena lokacija, mapa me dovela do pruge, od muke sam kroz smeh na mobilni sestri rekla: „EVO ME U LAJKOVCU“, našla sam ih, to je taj Zemun, Vojni put, pruga. „Dobrodošla kući, uvek“, odzvanjalo mi je u glavi.
Čovek, zapravo, uvek u sebi nosi svoje rodno mesto, o tome su pisali i Kapor, Andrić, Pekić, Selimović, Kiš, vrlo teatralno, maestralno. Lajkovac nije postao St. Thomas, ali bismo i mi mogli da animiramo „ćiru“ i napravimo crtani film umesto drame od naše male varoši pune velikih priča.
Ognjen Petrović (1981) je rođen u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljene knjige: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011) i Potraži na zapadnoj strani (2018). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivan u brojnim zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izborima iz nove srpske poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van,tu: free (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2013) i Restart (DК Grad, 2014). Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Živi u Mladenovcu.
Smena sena Jelene Vukanović
(povodom knjiga Logor i Čađavi vlak u smehu)
Ubijte moje demone i moji će anđeli umreti.
Tenesi Vilijams
Pretvoritisunce u običnu tačku je lako, ali tačku pretvoriti u Sunce – svakako je Velika Umetnost. U njoj se neizrecivo i neizgovorivo smešta u formu izvan koje nije moguće zamisliti neku drugu formu, a svi stvoreni oblici – Slova, Reči, Strukture bivaju prevedeni u Zakon po kom se sve događa i još važnije, Zakon zbog kog se sve – jer je napisano – možda i događa.
Uporišna tačka autorkine poezije jeste sam jezik – u punom potencijalu njegove vazdušaste efemernosti, sa lakoćom (Leichtigheit) pretvoren u svetlosni snop, zrak kadar da niveliše sve zamislive i nezamislive proživljene živote, ali isto tako, i sve one živote – nepreinačene hipotetičkim konstrukcijama dolazećeg, odnosno prividno mogućeg.
Pesnikiinjin glas, logično, u sfumatu vremena prohujalih u buci i besu nemirenja sa unutrašnjim i spoljašnjim pravilima sopstvenih i tuđih paklova (i rajeva) proizvodi jedan posve osoben, nežan šum, kadar da nemoguće učini mogućim, čak i da pod nataloženim lišćem u gradskom parku otkrije čarobni prsten zatrpan travom i staklom ili da ugasi odjeke davnašnjih glasova u najdubljem snu ili uspomeni.
San i uspomene prelamaju se u nebrojenim imaginarnim ogledalima kojima se pesnikinja okružila. Njihovi se odrazi umnožavaju i tope kroz jedno-vreme koje nema niti početka niti kraja jer seže, sasvim izvesno, do samog Izvora svih Reči, koje, ko zna iz nepojmljivih visina padaju i rasprskavaju se na tlu izazivajući seizmičke potrese na ovom smešnom kopnu.
Po njemu se hoda ponosito – sa svim raskošno izloženim simboličkim obeležjima – haljinama, nakitom, rukopisnim knjigama, ali i u velikom strahu i čuđenju spram sveta takvog kakav jeste.
A jeste samo jedan od mogućih svetova – svet okružen nevidljivim žicama nečije projekcije logora čije je ustrojstvo takvo da u isti ili lični grob gura sve što bi se, skokovito ili u slobodnom padu – ka drugačijem i novom ustremilo, svet takav da je pred mnogobrojna pesnikinjina ja poput semenja maslačka razvejanih tako da posvuda ostavljaju trag, nametnuo imperativ kreacije prinudnog habitusa. U njemu se u nekoj vrsti nametnutog egzila u sebe, u sve svoje odraze pesnikinjino biće povuklo da ne bi u vanjštini sagrađenoj od trivija, besmislenih normi, devalviranih vrednosnih skala naprosto: iščeznulo.
Otuda ne čudi što se duboko pod njegovim temeljima reči kuvaju poput višanja u kotlu, da bi se kroz zidove od svetla napukle – pustog staništa naseljenog svima – probila, poput iznenadne zvonjave – elegantna nota, najavljući ples po žici razapetoj nad neprebrojivim ambisima, koji se šire i skupljaju istovremeno, mameći svojim možda i nesagledivim ponorima, na čijem dnu, sasvim izvesno, svetluca ona dragocena Iskra života samog, dvema autorkinim knjigama obuhvaćenim kroz sve na šta se sam pojam života odnosi – ponajviše na samu ideju slobode, iz koje svaki autonomni pokret svakog živog bića ishoduje i kojoj, po cenu svega, inherentno stremi.
Upravo se zato u većini pesama – postupno i temeljno – okovi (prisilne) normativizacije, patološkog konzervativizma i dobrim namerama prikrivene represije (porodice, društva, sistema, socijalnih mreža) raskidaju, a sve pojave, zbivanja, događaji bivaju propušteni kroz jednu specifični vrstu optike nalik na crveni zastor ili mrežu navučenu preko očiju, kako bi se konstituisani u pojavnom ili imaginaciji, sasvim svejedno – razložili na konstitutivne elemente i iznova sastavili. Sasvim razumljivo da tako iznova re-kreirana stvarnost, neki novi, šavovima spojeni svet postaje uznemirujuća i na momemte, šokantna datost.
U njoj se sve takozvane objektivne činjenice stavljaju ili pod znakove navodnika ili pod veliki lebdeći znak pitanja da bi potom bile potpuno relativizovane u svojim doslovnim i metaforičkim značenjima i postavljene na čvršće temelje samosvojnog mišljenja i ništa manje samosvojnije logike.
Mišljenja i logike na koje se postepeno, iz pesme u pesmu, autorkini subjekti i objekti navikavaju, čija pravila uče i upijaju sve ono što je pesnikinja ocrtala verbalno u svoj svojoj kristalnoj jasnosti, ne ostavljajući mesta dvoumljenju ili sumnji, i otkrivaju, može biti, nešto više, o sebi i svetovima kojma su se, zasigurno, priklonili protiv one dragocene mogućnosti izbora – dakle, protivno sopstvenoj volji, instrumentalizovanoj – pozitivnim nasleđima dogmi vaspitanja, religije, morala, institucionalizovanog znanja.
No, samo novostečeno znanje – koje veje iz zgusnutih i razbokorenih autorkinih pesama – takvo je da ne donosi utehu niti spokoj niti barem privremeno smirenje, budući da oni, u postavljenim zemnim i nebeskim konstelacijama uopšte i nisu mogući. Jer, čini se, jednakim intezitetom, bez osvrtanja na izabrana sredstva, rat traje na nebu i na zemlji, razumljivo, sa promenljivim ishodima i naročito, promenljivim akterima.
Znani i neznani, bližnji, prijatelji, nemušti, jurodivi, neostvarene ljubavi, u pasiji i u duhu formirani savezi pera, Persefone koje nikada nisu stupile na kopno, nesvesni, odbačeni, prokleti, monstrumi koje je usud, proviđenje ili neka druga sila – lišila svete veštine govora, ljubavnici, bivši ljubavnici, kumiri, čuvari vrtova, umorni, umoreni, zaboravljeni, anđeli i sitni demoni promiču kao kroz zatamnjeno staklo u kaleidoskopima sasvim živih i stvarnih slika i sukobljavaju se, u i oko pesnikinjinog bića.
A svi tragovi njihovog postojanja bivaju transformisani u ogrebotine na samom telu pesme, katkada mirne i tihe poput vode koja teče, katkada savim nalik na majstorski potez oštricom zarivenom ispod oklopa, pravo u centar vitalne arterije sklonosti da se pozlata stavlja na sve što je dobrano oksidima inficirano.
Seciranje takvog inficiranog tkiva u poeziji Jelene Vukanović dosledno je realizovano. Autorka je, uostalom, decidna kada tvrdi da jedino u raspadanju i večitom dekomponovanju materije, dakle, u samoj smrti mogu postojati osećaji jer, odumiranje svega nevitalnog i trošnog jeste istovremeno bujanje svežijeg i novog – a ona sama, smrt, kojoj je prethodila strahota (neželjenog) rođenja, postaje krunskim dokazom života samog, koji se, paradoksalno, i konstituiše u nebrojenim nizovima sasvim malih svakodnevnih smrti – dok bi, može se zaključiti, ona konačna, smrt tela, bila samo promena staništa duha – u druga dokučiva i nedokučiva obličja, mesta do kijih se dopre tek kada se ovozemaljsko zanavek i napusti.
Pesnikinja doista i jeste – posve u duhu H. Hajsenbitela napustila sva ovozemaljska, objektivna poimanja stvarnosti, koja se teško i mogu konstituisati u ličnom i individualnom – sine ira etstudio, o svemu što je proželo i dotaklo: o onoj večnoj „vatri koja prži iznutra“, i u lančanim nizovima slobodnog preleta kroz zvuk, sliku i značenje pesama, formatirala ona unikatna, sopstvena.
Reč slučaj – lišena je sadržine, sećanje ne obrazuje, bliskost ima prirodu utopije, nezamenljiva su u životu jedino sveža umiranja, mirisi karanfila istovetni su mirisima ustajale hrane, brda se smanjuju zbog nipošto običnog dugmeta na bijeloj košulji, kroz (sve) zidove struje kletve, soma pljušti kao kiša, nema puta koji je nenasilan – ako se prostori negde slučajno i otvore – pravci do njih upisani su u slobodi izbora pod revolverom prislonjenim na slepoočnicu – sasvim u skladu ustrojstva univerzalnog logora, desno ili levo, tamo gde se nalaze ili zatvori ili umobolnice; svetinje izazivaju mučninu, može se voleti jedino distanciono u čežnutljivim prosanjanim paklovima, slova krvare, ubija se i istovremenovaskrsava, iz kaveza se može uteći jedino u još veći kavez, knjige su prazne sve dok se ne ispišukrvlju, smrti se vezuju u pupčani čvor, do Boga se dopseva imaginarnim liftovima, do neba – dečjom igrom, padeži bole poput zubobolje, svet se obilazi u jednoj tački, jedino se štapomizražava težina tijela, pismo se otkriva kao svitanje, voli se isključivo ono što umire, spava tako kao da se nikad niti jedan zločin počinio nije, piše iz nutrine, postojana je samo – u neporecivom trajanju – jedino dekompozicija, raspadanje materije, otuđuje se da bi se poklanjalo, bezakonjeozakonjuje, smrt se u sećanju javlja radije nego ine ljubavi lišene ma kakvih romantičarskih istorija, propada se da bi se napredovalo, umire da bi se živelo.
Magmatsko pulsiranje egzistencijalističke lave prisutno u obema autorkinim knjigama, u duh i sluh utiskuje se poput hukanevidljivih vozova u noći – a noć sama, kao privilegovano doba nenadanih i očekivanih uvida u prirodu stvarnog, mrakom je ispunila stranice autorkinih knjiga, ispisanih nimalo običnim mastilom.
No, čak i kada u pesmi usni – pesnikinja to čini sa očima izvan svakog zla, još važnije: ne čini to izvan svake nade.
Otelotvorena u neporecivoj pobedi nevinih bića nad nasrtljivim i upornim demonima – koji mogu uvesti u carstva nemosti no ne i tišine i supremaciji Onog što prezire jer se u njeganikada posumnjalo nije nad svojim negativističkim opozicijama – nada kristalno zaiskri u časovima gotovo materijalizovanog besmisla i očaja: onako kako svetlo ne može postojati bez tame, i upravo tada transcedentira u most koji može spojiti dezintegrisano ja u jednu nerazorivu i netaknutu celinu.
Nekoliki ametisti rasuti po zbirkama, relativno „mekani“ lamenti i evokacije – Voda koja teče, Oteto, Dana, Cvetovi, Ako se iznenadiš, Stvari, Medijum, Tango, Nije sunce, Kroki 3 – zatalasanom nežnošću su nagovestili da se u permanentnoj smeni svetlih i tamnih tonova, smeni sena i neprekidnoj, totalnoj borbi visokog i niskog, uzvišenog i trivijalnog, proživljenog i sanjanog, bivšeg, sadašnjeg i budućeg, mogu nazreti obrisi nekog životvornijeg prostora na kom će cvetovi negdašnjeg Aušvica buknuti u svim svojim rasprskavajućim, neograničenim bojama.
Poezija Jelene Vukanović, sublimirana u dalekosežan, pronicljiv pogled u samo srce stvari – čudesno je proputavanje sopstvenog Duha razloženog u telu pesme do nekih trajnijih, permanentnim promenama kaljenih obličija, daleko od razuđenih bezljudnih ostrva, zapravo jeste jedna pažljivo strukturirana kompozicija o lepoti koja iskri u jeziku i kroz jezik, koji je jedini kadar da osvetli sve ono što bi svevidećem unutrašnjem oku, možda ostalo skriveno i zatamnjeno, no koje seže tamo gde većina onih kojima se pesnikinja (medijumski) obraća mora, pod uslovom da se usudi tek napraviti prvi, sudbonosni korak.
MIRISI CRVENE SOBE
Onome ko piše neka oprosti,
a onoga koji čita neka razume.
Ne mogu da zaboravim mokri zadah
u sobi punoj ljubavi.
Sećam se, rekao sam joj,
„Čuješ ovu toplu tišinu od nas? To je ljubav“.
Disali smo jednom kožom,
i obrisali ceo jezik,
a sve reči osudili na smrt.
Htela ja da bude Ja,
da se zove kao Ja.
Nisam joj dao.
Nisam joj dao da napiše ime moje na sebi,
čak ni ispod kože.
Morala je da ga čuva u tišini oka.
Sama,
ostavljena,
samo sa jednom pesmom,
u tankom crvenom ramu.
Još živi bez reči,
bez tuge,
bez imena zemaljskog,
bez krvavog neba.
MIR
Otvori mi sve vene,
neka se krv pomeša sa vodom u jedno,
da opere vlati drezge pod vodom,
da ih zarazi životom.
Hoću i mene struje da nose, da se beživotno talasam.
Da sam samo tu,
da sto godina ćutim i uzimam hranu iz vode.
Nosi ovo što zovu „duša“,
da odmorim, anđele,
od stajanja i disanja,
od hiljada svitanja.
Da ne tražim lepotu u zelenoj boji lišća.
Tanko je i slabo.
Treba lagati sebe sto godina,
i pumpati krv kroz telo.
Ko je tražio ovaj život i
ko mi ne da da ga vratim?
JAGNJE
Pusti vid da ti isteče iz oka.
Videćeš slepilo svoje,
na kraju duge mrežnjače.
Ako se ne budeš pomerao,
počećeš da dišeš kroz providnu opnu oka,
kao velika kornjača sa Galapagosa,
koja ne zna ništa o postanku vrsta.
Bićeš kao prvi gušter,
koji diše u slanoj vodi.
Iguana, morska, sama i slana.
Poslednja riba dvodihalica,
koja odbija da se preseli na kopno.
Evolucija ne pita pojedinačnu svest!
Punoglavac u mutnoj bari,
zaleđen u procesu metamorfoze.
Zaklano jagnje u akvarijumu sa formaldehidom.
Ubijeni Bog,
u blatu od zlata,
dete svete krave i krvave rose.
BACON
Tražiš da ti donesu krvavo meso,
polutke koje vise iznad kišobrana,
ispod kojeg čuči izopačeni osmeh na svetoj stolici.
Hiljade grla, otvorenih i crvene reke koje teku,
iz jednog istog mesa,
unakaženog vekovima,
koje stoji danas okačeno po zidovima luksuznih restorana.
Zlatna, krvava nit koja se proteže od Golgote
do zlatnog teleta u našim tanjirima od porcelana.
Jagnje, meso i bičevi od repova.
Rastrgani za večerom za najdužim stolom.
Porođaj u formalinu,
život u akvarijumu.
Zaklani Bog.
Niko više ne može ni da zamisli osmeh,
najbolji ni da ga naslika.
FUGA
Trajaće ova fuga u magli,
kao zapečaćeno vreme.
Iznad nebesa,
a ispod pakla.
Samo sam se jednoga plašio u životu.
Trajanja.
Povlačenja kroz ravni vremena
i hodnike besvesti.
Od prašine i prvog drveta,
do armija naših klonova.
Svi jednako ružni i savršeni.
Možemo samo da udišemo meso,
i peremo zube krvlju,
i to oni najhrabriji.
Zovi me tuđim imenom od papira,
dok nam se krv ne pretvori u mutnu, toplu vodu.
Rodjen je jednog kišnog, novembarskog dana 1974. Tačan datum ostao je tajna do danas. Odgojen po svim pravilima, bio je uzoran pionir i dobar djak. Crtao je po klupama, pisao po koricama svezaka, i bežao u tamne vode sna. Iskreno je mrzeo matematiku, i zato postao lekar. Bežao je još dalje, i više, od sveta, zla, časovnika i jednačina. Ronio je ispod dna i leteo iznad oblaka. Reprodukovao se dva puta, i dobio dva muška potomka. Od kada se rodio, udahnuo je više od 360 miliona puta. Živi i danas, sa perom u ruci, kožom od hartije, i vetrom u kosi. Veruje da nema ni smrti, ni života.
Oedipus in puberty – Igor IgnjatovićLove at first sight – Igor IgnjatovićIgor Ignjatović
Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom logoru Zemun 1941-1942 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda: Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović, Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.
Poezija kao istorijski izvor
Da bismo istinski razumeli neku prošlu epohu ili njen deo, dužni smo da posegnemo za svim izvorima koji su nam na raspolaganju, uključujući i poeziju. Ipak, čini se da naučna istoriografija to zaboravlja. Još, sada već davnih, sedamdesetih godina prošlog veka, Andre Marlo je pisao: „Povijest nerado priznaje izuzetnost književnog stvaralaštva. Ona kao da na neki čudan način zatvara oči pred činjenicom da nijedno umetničko stvaranje ne ide samo od sebe.“1 I danas se, čini se, susrećemo sa istom nepopustljivošću istoriografije da prilikom istraživanja uzme u obzir i književno stvaralaštvo, poeziju naročito, iako je poezija odličan istorijski izvor vredniji upravo zbog nesvesnosti namere da svedoči svom vremenu. Zapravo, ona ne samo da svedoči svom vremenu, ona je svedočanstvo vremena u njegovoj celosti – trenutka u vremenu kada je nastala, ali i davne prošlosti jer jezik u pesmi nas uvek vraća i nečemu praiskonskom „magičnom jedinstvu mišljenja i dešavanja koje nam puno slutnji odzvanja iz sutona pravremena.“2 U svom eseju „Pohvala ludosti“, Čarls Simić nam sa sigurnošću tvrdi da, kad bi se Sapfa nekim čudom vratila iz mrtvih i ugledala svu gužvu i saobraćaj modernog sveta, u prvi mah sigurno užasnula, ali čim bi joj preveli nekoliko savremenih lirskih pesma, da bi se osećala kao kod kuće. Čini se da toj tvrdnji možemo pokloniti bezuslovnu veru.
Bilo bi dobro da se ovde podsetimo toga da svako tumačenje neke pojave stiže do svoje granice tamo gde prestaje jezik, ali da ta granica postoji jedino kroz jezik. Poimanje, razumevanje leži izvan jezičke sposobnosti, u domenu je intuicije. Jezik postavlja granice spoznaji, a poezija na neki, moglo bi reći, mističan način uspeva da prevaziće to jezičko ograničenje iako su reči njeno jedino oruđe.
Kao što smo naveli, tvrdnji Čarlsa Simića možemo verovati iako je ona intuitivna i, samim tim, u naučnom smislu neutemeljena te stoga i neupotrebljiva. A ona to svakako nije. „Racionalna istina i život su oprečni„ govorio je španski filozof Migel Unamuno. Mi bismo rekli da nisu, da je potrebno pomiriti ih, da racionalna nauka prihvati intuitivno i sve ono što leži izvan jezičke sposobnosti, čemu, paradoksalno, pripada i svet poezije, kako bi što bolje razumela neku pojavu.
Ovde donosimo nekoliko pesama kanadske pesnikinje P.K. Pejdž kao primere pesama-istorijskih izvora. One nam otkrivaju ne samo unutrašnje biće pesnikinje, ili njen doživljaj sopstvenog vremena, već i istorijske činjenice i opise istorijskih događaja koje je zvanična istoriografija zaboravila, ili je prešla preko njih, ili su one prosto nestale iz kolektivnog pamćenja. Takođe, one nam odslikavaju epohu zapadnog sveta u prvoj polovini 20. veka u svoj njenoj punoći dodajući mnoge slojeve slici izgrađenoj na osnovu podataka naučne istoriografije.
P. K. Pejdž (1916-2010) jedna je od najpoznatijih kanadskih pesnikinja. Objavila je preko trideset knjiga poezije, proze, dnevnika sa putovanja, eseja, dečjih knjiga i autobiografiju. Dobitnica je niza značajnih književnih nagrada. Takođe, kao vizuelni umetnik, izlagala je svoje radove kao P. K. Irvin u Kanadi i u inostranstvu. Njeni radovi iz vizuelne umetnosti su danas deo stalne postavke Državne galerije Kanade i Umetničke galerije Ontaria.
1 A. Malraux, Neizvjesnost čovjekove avanture i književnosti, Zagreb, 1979, 5.
2H.T. Godamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002, 57.
Ecce Homo
London je tad imao vremena da visi po galerijama.
Išli smo zajedno u galeriju na Lester Skveru,
Epštajna su izlagali.
Dok smo išli, rekao si
„Poligamiju bi trebalo legalizovati... monogamija je mrtva.“
Vihor ptica ti je zaustavio reči.
„Kad smo već kod ptica,“ rekao si,
„posuli smo katranom i perjem njegovu Rimu.*
Ne... ne ja... već moj narod.
Čudni smo mi ljudi,
nartikulisani, a opet...
Ah! Evo ga to mesto.“
Ušli smo u galeriju
ali ono čega se najbolje sećam
jeste moj prolazak kroz vrata sopstvenog uma
sa Rimom, kao mojom domaćicom,
koja mi govori, isto što i ti,
„Monogamija je mrtva.“
Ljudi nikad ranije nisu tako pričali.
Obično bi govorili,
„Vreme napolju je divno.“
Ili, kad bi se potrudili,
„Voleo bih da nisam pročitao
tu Kroninovu groznu knjigu, opscena je.
Šeširdžijin zamak se zove...
Nije trebalo da je pročitam.“
Nisam ni slutila da mi je naglo buđenje bilo potrebno.
Ušli smo u malu sobu gde je Ecce Homo** stajao,
ali za mene ona je bila prazna.
Bila sam i dalje s Rimom, pričala o poligamiji.
A onda sam ti osetila ruku
kako me steže za rame
i čula sam te kako uzbuđeno kažeš,
„Da bismo razumeli skulpturu,
moramo zaboraviti Hrista,
ovo je moćni bog. Bog začet
u glavama proroka,
pravo iz njihovih užasnutih misli.
Ovo je bog pošasti,
ne Hrist koji je umro
za čovečanstvo - lepi, nežni dečak,
razdragan, sanjar“.
„Pre nego što ga vidiš“ rekao si,
„seti se, seti se da to nije Hrist“.
Pogledala sam i mala soba je bila ispunjena silom,
silom straha u kamenu,
bezgraničnom i okovanom.
Meso koje je pokrivalo kosti
činilo se kao sama kost,
užasna, sveta... nije se moglo doći do daha –
Čovek, deformisan, jakih bokova,
Bog smrti,
u maloj sobi u galeriji na Lester Skveru,
tiho stoji.
„Ima mnogo toga što ne znamo,“
okrenuo si se ka meni.
(Evo čoveka, Rima, poligamija!)
„Mislim da bi trebalo da nađemo neko tiho i prijatno mesto da popijemo čaj.
Da razmislimo,“ rekao si.
Klimnula sam glavom. „Da razmislimo,“ rekla sam.
I poput mladog stabla izbacila sam bojažljivi izdanak
i pomolila se da dođe dan, divni dan kad će ono poneti svoj prvi plod.
I iznenada bili smo ponovo na vazduhu.
London je tad imao vremena da visi po galerijama.
*Ser Džejkob Epštajn (Jacob Epstein, 1880-1959), američko-britanski skulptor, jedan od pionira moderne skulpture. 1925. godine njegov bareljef "Rima" koji je postavljen u Hajd parku u Londonu u čast Vilijama Hadsona, prirodnjaka i pisca iz 19. veka, izazvao je veliku kontroverzu. Artur Konan Dojl i mnoge druge ličnosti iz sveta umetnosti i javnog života su potpisali peticiju da se bareljef ukloni jer predstavlja “umetničku anarhiju.” Rima je bila izmišljeni lik iz romana Vilijama Hadsona, devojka-boginja prirode. (Prim. prev.)
** Epštajnova skulptura Isusa koja je, takođe, svojevremeno izazvala veliku kontroverzu u Engleskoj iz više razloga, ponajviše jer podseća na skulpture karakteristične za antički period južnoameričkih civilizacija. (Prim. prev.)
Italijanski ratni zarobljenik*
SAD, 1946.
Sa sobom je doneo više osećaj za zemlju nego za oružje
transportovan u neprijateljsku zemlju u koju je stigao
kao što bi dete stiglo.
Drugi, tvrdih srca, putovali su
pravo u Ameriku. On, bezazlen,
pronašao je tamo Italiju u brdima i cveću.
Niko ga nije tukao. Kroz varljivu svetlost i sunce
otkrio je bogato zemljište, sigurnost.
U maslinama i pomorandžama prepoznao je dom,
rascvetali cvetovi lukovica
bili su mu poznati poput imena svetaca.
Sve dok sjajni auto nije uz škripu prošao kroz kapiju
provezao se pored njega koji je klečao i dve
devojke kao s obojenih fotografija se izvirile kroz prozor
i zasule ga nerazumljvim rečima poput kamenja,
zatim stale i prostrelile pogledom traku oko njegove ruke,
bio je siguran.
I našao se tad u Americi.
Stranoj i čudnoj i udaljenoj.
Mitskom mestu gde su odlazili njegovi rođaci
svaki s torbom i okićen oproštajima
i o kojima više nikad ništa nije čuo.
Postao je stranac, bez jezika.
Brda su sad štrčala kao bodeži,
cvetovi su se došaptavali, spletkarili protiv njega.
Traka oko njegove ruke se spustila,
postao je sam u sivom pejzažu
gde je sunce naglo eksplodiralo
postalo tamno i više nije grejalo.
*Malo je poznato da je tokom II svetskog rata u Ameriku interniran veliki broj nemačkih i italijanskih ratnih zarobljenika, preko 400.000, posle uspešne savezničke akcije u Severnoj Africi 1943. Logori su se nalazili u gotovo svim američkim saveznim državama. Raspušteni su posle 1946. godine. Tokom svog zarobljeništva u SAD, mnogi italijanski zarobljenici su radili na farmama. (Prim. prev.)Nesposoban da mrzi ili voli
Ugledavši kopno, sve mu je došlo naglo i svetlo –
iznenadni let galebova i svetlina talasa.
Taj novi pogled ga je učinio strancem
i sad, kad više nije bio jedan od momčadi, bio je sasvim sam
i izgubljen u masi u koju je urastao
tokom morskog putovanja; bio je stidljiv
čak i sa prijateljim, kopno mu je unosilo nervozu.
Kada je brod pristao stajao je na palubi
čvrsto pritisnut ostalima. Do autobusa koji
ga je vozio u kamp bio je
isti kao i drugi – mladić u kaki uniformi,
oslobođen koji se vraća s Istoka.
Iako je čeznuo za slobodom, bilo mu je teško
da zamisli šetnju ulicom
razgovor s devojkom
glas devojke.
Bilo je to skoro kao da su mu se nekakvi obrisi nalazili pred očima
koje nije mogao u potpunosti da vidi niti da vidi kroz njih;
kao da su ispred njega bili drugi
koji su mu delimično zaklanjali pogled, koji su mogli
nerazgovetno da pričaju ili čak plaču samo ako bi otvorio usta.
Na trenutak je poželeo da ne mora da ide na obalu
u taj nepoznati grad prijatelja. Već ih je gradonačelnik
pozdravio preko radija,
ispao bi budala i zbog sirena koje su zavijale i vrištale,
ljudi na dokovima su jecali zbog njega
i svuda su se maramice i zastave vijorile ali on
je stigao iz bezimene zemlje.
Tri godine je sanjao o ovom tenutku i kako, trčeći
prosto razdire vazduh svojim osmehom;
sanjao je da će mir momentalno zameniti rat.
Ali sad je stigao kući, sprema se da se iskrca i plaši se
tog prevelikog prostora i preterano plavog neba
i najzad shvata da je većina njegovih snova bila laž
a on i dalje zarobljenik,
da nije u stanju da bude slobodan bilo gde,
da mrzi neprijatelja kao što su želeli od njega
ili da voli svoje sugrađane kao što bi on sam želeo.
Štrajk bankarskih službenika*
Kvebek, 1942.
Kad je došlo vreme,
posle istorijskog čekanja,
bili su spremni u svojim štrajkačkim jaknama
i ispisanim parolama „En Grève“**
da se suoče s poznatim ulicama
i tvrdim seržom na kolenima i laktovima
policajaca.
Osećali su pritisak vremena,
stolovi i šalteri i pultovi s rešetkama
u njihovim očima izgledali su kao strateška odstupnica
a stalno ista, nesmenjena štrajkačka straža
bila je obeležena za sva vremena.
U najbližoj crkvi su goreli
plamenovi svetih sveća,
u njihovim odjednom tuđim domovima
obroci su im postali hladni i kruti kao što su krute religiozne slike
a metak s natpisom „otpušten“
bio je zabijen u njihove lobanje.
A opet sa dna*** sigurnosti uspeli su se
pokretnim stepenicama**** do poraza,
srca u grudnom košu su bolela, ruke su im bile teške;
neodlučni
samo su prodrmali čvrstu uzdu
kao što nevreme tek dotakne gvozdeni grad.
*Zbog niskih nadnica i loših uslova rada uključujući i neplaćeni prekovremeni rad, kao i traženje dozvole od menadžmenta banke za sklapanje braka, bankarski službenici u Montrealu su tokom 1941. godine organizovali sindikat s namerom da poboljšaju uslove rada. Menadžment banke je na to odgovorio optužbama da sindikat održava veze sa komunistima, pritiskom na zaposlene uključujući davanje otkaza. 30. aprila 1942. bankarski službenici su podigli štrajkačku stražu ispred podružnica BCN banke (Banque Canadienne Nationale) i time izveli prvi štrajk bankarskih službenika u kanadskoj istoriji. Mnogi od štrajkača su se vratili na posao posle prve nedelje štrajka, dok je njih 39 ostalo u štrajku. Štrajk se zvanično završio 23. maja nakon što je banka otpustila preostalih 39 štrajkača, čime je bilo okončana i sindikalna organizacija bankarskih službenika. (Prim. prev.)
**„U štrajku“, fr. (Prim. prev.)
***Upotrebljena je reč cellar čije značenje može biti i najniži službenički rang (Prim. prev.)
****U pitanju je igra reči jer je upotrebljena reč escalator koja takođe označava periodično povećanje nadnica/cena (Prim. prev.)
Prevod pesama sa engleskog Danijela Jovanović
Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.
“Braća Karamazovi“, remek-delo svetske književnosti, veličanstvena je slika jedne ruske devetnaestovekovne porodice, predstavljena kroz prizmu izvanredne psihološke analize likova braće, Dmitrija, Ivana i Alekseja, koji u romanu, shodno glavnim osobinama naravi, simbolizuju greh, ludilo i svetačku čistotu. Svi u porodici, izuzev najmlađeg Aljoše, obdarenog dobrotom srca i najlepšim duševnim darovima i osobinama, što određuje njegov životni put potpune i istinske vere, pročišćenja duha i priklanjanja poukama mudrog starca Zosime, učestvuju u razbludnim igrama s tamošnjom prelepom i zamamnom prostitutkom fatalne spoljašnjosti, u čijim tamnim užagrenim očima i vatrenom pogledu, lebdi nešto neobjašnjivo i demonski privlačno, Agrafenom ili Grušenjkom, što na ruskom znači kruškica, kao neki nadimak od milja raskalašnim noćnim ženama. Aljoša neko vreme provodi u slatkim mladalačkim ljubavnim igrama sa zločestom, od rođenja i nepravednom ćudi prirode uskraćenom četrnaestogodišnjom devojčicom Lizom, praveći joj društvo budući da ona ne može da se kreće, ali i u tim trenucima njegovo je srce neizmenjeno, oseća čistu, nepomućenu istinsku ljubav prema toj mladoj nesrećnici, dok se ona nemilosrdno poigrava s njime. Fjodor, Dmitrij i Ivan se vrte i obleću oko Grušenjke, u želji da zadovolje navrele strasti i prisvoje je samo za sebe, da ona bude njihovo najveće zadovoljstvo. Međutim, usled te vrele ljubavne pomame dešava se ubistvo oca porodice Fjodora, koje zapravo jeste oceubistvo. Sluga Smerdjakov, polubrat Karamazovih, vanbračni sin Fjodorov, to čini usled svog lošeg karaktera i zbog godina zavisti, gorčine i poniženja koje su mu usadile mržnju prema rođenom ocu. Dmitrij a priori biva označen kao ubica zbog mnogo spletenih okolnosti koje nedvosmisleno ukazuju na njega kao vinovnika zločina, a i zbog njegove sklonosti ka grehu i stalnog poigravanja s Grušenjkom i Katarinom Ivanovnom. Ivan je nesumnjivo najkompleksniji i najbolje izgrađen lik u celom delu, po prirodi nepokolebljivi ateista, kojeg karakteriše opravdana sumnja u svet jer, budući veoma pronicljiv i oštrouman, zapaža brojne nesavršenosti u njemu, i smatra ih protivrečnim veri u postojanje Boga i njegovu bezgraničnu milost. Poznat je deo gde Ivan odlučno odbija ulaznicu za raj ukoliko su svet i obećani san o večnom životu ustoličen i sazdan na suzi makar jednog deteta i time ukazuje na ogromnu patnju i bolnu nepravdu koju trpe ljudi u svetu, a naročito deca (poput malog nesrećnog Iljuške, koji na kraju romana umire neizlečivo bolestan). Međutim, Ivan svakako ne veruje ni u đavola. Kao ilustraciju Ivanovog stava može poslužiti razgovor Fjodora Karamazova sa sinovima:
-E, onda sam, dakle, i ja pravi Rus, i ja imam rusku crtu, pa i tebe, filozofa, takođe može čovek uhvatiti na tvojoj crti na taj način. Hoćeš da te uhvatim? Da se opkladimo da ću te sutra uhvatiti. A ipak, govori, ima li Boga ili nema ? Samo ozbiljno ! Meni to sad ozbiljno treba ?
-Ne, nema Boga
-Aljoška, ima li Boga ?
-Ima Boga.
-Ivane, a postoji li besmrtnost, bilo kakva, makar mala, majušna?
-Nema ni besmrtnosti.
-Nikakve?
-Nikakve.
-To jest, apsolutna nula, ili bar nešto? Možda ima kakvo bilo nešto. Valjda baš nije sasvim ništa.
-Apsolutna nula.
-Aljoška, ima li besmrtnosti?
-Ima.
-I Boga i besmrtnosti?
-I Boga i besmrtnosti.
-Hm! Verovatnije je da Ivan ima pravo, Gospode, kad se samo pomisli koliko je čovek uneo vere, i koliko utrošio snage uzalud, na tu maštu, i to već koliko hiljada godina! Ko se to tako podsmeva čoveku, Ivane ? Poslednji put i to odlučno: ima li Boga ili nema? Poslednji put te pitam!
-I poslednji put, nema.
-A ko se to smeje ljudima, Ivane?
-Mora biti đavo, osmehnu se Ivan.
-A ima li đavola?
-Ne, ni đavola nema.
Ovaj stav se čini donekle protivrečnim, kao što je i sam lik Ivana, pošto je ateizam bio skoro nepojmljiv za tadašnju Rusiju, duboko posvećenu religiji i saobrazno tome, religijskim obredima. Ivan odlučno poriče postojanje đavola, međutim, iz prethodno navedenih razloga očevidne nepravde, boli i stradanja u ovozemaljskom svetu, naročito patnje tek rođenih čednih i nevinih anđela nesposobnih da pričine bilo kakvo zlo koje bi se moglo ščitavati opravdanjem bezmerne patnje, istodobno odriče svaku gnoseološku mogućnost postojanja Boga, prihvaćenu u poimanju agnostika. Kao da je Ivan od jestatstva bio zahvaćen jakim plamsajima unutrašnje vatre, koja se nije mogla obuzdati, već se sve više razgorevala. Takođe, u njega je bilo duboko utisnuto zrno sumnje, koje ga je žuljalo i greblo do iznemoglosti, te se, raspolućen i gonjen unutrašnjim slutnjama, uputio u poniranje u neznane lavirinte nastanjene njegovim tajnim željama, nadanjima i žudnjama, uglavnom usmerenih na spoznaju čoveka iz jedne dotada nepoznate i neobjašnjive perspektive. Opet, moguće je još jedno drugačije čitanje očevog objašnjavanja s Ivanom, kontrastirano petom pevanju pakla u Danteovoj Božanstvenoj komediji. Naime, Dante u čitavom Paklu nijednom ne pominje Boga izuzev u proplamsajima usputnih nagoveštaja jer se tamo Njegovo ime ne sme naglas kazati. Nasuprot tome, postoji izvesna mogućnost da je u Rusiji XIX veka bilo zabranjeno eksplicitno tvrditi postojanje đavola. Takođe se verovatno nije smelo raspredati o vragu, jer je i najmanja pomisao na njegovo postojanje bila uvreda za crkvu i osećanja vernika i poklonika. Postoji i druga solucija da je Ivan jednostavno mislio da nema nikakvih natprirodnih sila koje svojim delanjem utiču na život ljudi i utiru njegove ovozemaljske puteve, pošto se ateizam može sčitavati i kao indiferentnost prema svakoj mogućnosti nadzemaljskog bitisanja, da zapravo nema ni Boga niti đavola, a da je celokupan životni protok delo i dar jedinstvenog stvaralačkog principa prirode. A najverovatnije objašnjenje, potkrepljeno naročito izdvojenim odeljkom romana ‘’Braća Karamazovi’’ je da Ivan, iako smatra ovaj svet izvorom svakovrsnih zala i nedaća, ne smatra ga svetom načinjenim dejstvom Boga, ni đavola, već pre rezultatom aktivnosti nekog Velikog Inkvizitora i nalazi crkvu licemernom, odrođenom od prave vere (mada za Ivana ni ona ne postoji zbog brojnih neusklađenosti koje sam već pomenula). Misli da treba “porušiti oltare i učiniti čin koji će razgolititi crkvu i otkriti joj njeno sramno telo“, iz ovih reči se vidi ogromna ogorčenost prema crkvi. Ivanovi momenti ludila potiču iz brojnih zapletenih pitanja što se kovitlaju u njegovoj glavi i zapažanja nedoslednosti i nedorečenosti u svetu. On zapravo sumnja u sve. Poznata je njegova rečenica upućena bratu: “Znaš li šta je najveća nesreća, Aljoša? Čitav svet je zagonetka.“ Uzimajući u obzir karaktere Dmitrija i Ivana, nije teško pretpostaviti da su možda potajno želeli očevu smrt. Ali da li su zaista i kovali planove za ostvarenje zločina u toj nezdravoj i neprirodnoj atmosferi, nimalo nalik pravom porodičnom životu? Karamazovi zasigurno pripadaju onim porodicama koje ne liče jedna na drugu, već su jedinstvene i nesrećne na svoj način, koje je Lav Tolstoj savršeno i jezgrovito opisao u prvoj rečenici “Ane Karenjine“. Možda ipak nisu, mada se njihove intencije mogu višestruko tumačiti. Međutim, i sama želja za smrću oca je dovoljna da ova dvojica braće, vrlo kompleksnih naravi, u dubini duše osećaju neprestanu grižu savesti koja ih izjeda i mori i postaje sastavno određenje daljih njihovih postupaka, dok se Aljoša, prihvativši put vere i posvećenja, uzdiže koračajući svetlim stazama posvećenja i duhovne čistote.
Stella polare 
.jpg){kind=link}