Да ли постоји моменат када антиципација игра кључну улогу у животу научника или уметника, особе великих знања и моћи предвиђања? Када се формативна питања,’шта желиш да постанеш’ или ’о чему бих писао’, ’шта бих истраживао’, трансформишу у ’о чему ће људи мислити када ме не буде’ или ’како желим да будем запамћен’? У последњих сто педесет година велики шахисти су постајали медијске звезде и њихов стил игре, иноваторски, стратешки беспрекоран, зихерашки, је градио тај статус у јавном и медијском простору. Један од највећих генија шаха, Боби Фишер који је често био описиван као милитант је био свестан те чињенице. Фишер је репутацију стекао захваљујући својим бескомпромисним ставовима. Умро је у изгнанству иако је био популаран и дивио му се caв шаховски свет. Да ли је у једном тренутку каријере Фишер могао да антиципира свој будући статус, да направи очекиване потезе у јавном простору, и не крене ’погрешним путем’? Да постане рецимо – Каспаров? Ово није прича о Фишеру.
Тед Качински (1942-2023), амерички математичар и осуђени терориста је у тренутку када се одметнуо у шуме Монтане, био један од водећих математичара у Америци. Студирао је на Харварду, магистрирао и докторирао на Универзитету Мичиген. Специјализовао се у комплексној анализи и геометријској теорији функција. Са 25 година је добио награду за најбољу математичку докторску дисертацију у Америци а годину дана касније постао је асистент на Универзитету Калифорнијe, Беркли. Недуго затим, 1969. године дао је оставку на Берклију и више није виђен у јавном простору. У потоњим годинама могло се из његових акција наслутити да је одлуку да нестане формирало знање о времену које настаје. Као и одбијање да у тој трансформацији друштва партиципира као саучесник, колаборант. Шаљући бомбе ручне израде Качински је усмртио три и ранио двадесет и три особе између 1973. и 1995. године, следећи сопствени манифест написан у форми политичког програма, и насловљен Индустријско друштво и његова будућност. Овај текст од 35,000 речи који се супротставља технолошком напретку, заговара повратак примитивном друштву и оружану револуцију. Упркос неким поједностављеним тумачењима политичких система и идеолошких формула које је произвео позни капитализам (нацизам, комунизам), Качински своје аргументе представља конзистентно и пледира за побуну против система. Иако на први поглед евоцира дела познатих америчких натуралиста, песника и писца, Волта Витмана и Дејвида Хенрија Тороа, који говоре о специфичној вези са природом, трансцедентализму, изолацији и ослањању на сопствене снаге и љубави за човечанство, Качински, након идентификовања проблема и њихове генезе, нуди радикални програм у виду оружане револуције.
Качински је двадесет и пет година живео повучено и изоловано у колиби коју је изградио. После четврт века у шумама Монтане, 1996. га је ФБИ пријавио рођени брат који је препознао специфичне фразе и изразе у његовом манифесту објављеном у медијима. Ухапшен је и спроведен у затвор где је умро двадесет и седам година касније.
Који су разлози навели математичара да постане терориста? Качински је могао да крене другим путем. Ако је Фишер имао прилику да буде Каспаров, Качински је можда имао прилику да постане Сахаров. Неки од данас познатих математичара и физичара осамили су се и одбили етичке и политичке замке војно-индустријског комплекса и потрошачког друштва, па нису почели да неистомишљеницима шаљу бомбе ручне израде. Руски математичар Григори Перелман је добар пример.
Случај Качински је нешто другачији.
Двосатни немачки документарни филм Луц Дамбек (Lutz Dammbeck) Мрежа: Унабомбер, ЛСД и Интернет се бави ликом и делом Теда Качинског од времена одрастања до година када је стицао образовање, испитујући дух времена а затим и узроке побуне, одласка у изолацију и акције којима је скренуо пажњу на своје идеје. Филм истражује умреженост убрзаног научног прогреса у другој половини 20.века, нових модела комуникације, стратегија развијених у крилу војноиндустријског комплекса и експеримената са халуциногеним супстанцама, у циљу глобалне контроле. Мрежа не доводи у питање политичку анализу кризе савременог капитализма и технолошког друштва у списима Качинског.
Луц Дамбек (1948) је немачки филммејкер, сликар и визуелни уметник чији филмови прате политичке и филозофске теме, истражују дух времена и промене у друштвима која усвајају методе тоталитарног владања. Дамбеков филм Zeit der Götter бави се каријером немачког вајара Арно Брекера активног у доба нацизма. Das Meisterspiel прати рад Аустријанца Арнулфа Рајнера блиског идејама бечког Акционизма, body arta, и сликарству под утицајем дроге, уметнику који је посветио значајан део свог опуса бомбардовању Хирошиме. Overgames истражује историју и утицај телевизије, док Bruno & Bettina прати рад јапанског радикала Масаоа Адачија и његово дугогодишње учешће у герилским активностима.
Мрежа почиње разговором са Џоном Брокманом, оснивачем The Еdge Foundation која се бави научним и интелектуалним идејама. Он говори о 1960им, и о времену научних достигнућа али у једном тренутку одбија да разговара о Качинском. Аутор филма посећује Стјуарта Бренда, Брокмановог сарадника који је 1950их и 1960их био део хипи сцене у Саусалиту, Калифорнија, и који сведочи о времену када је група окупљена око писца Кена Кисија била укључена у експерименте са ЛСДјем, промовишући супстанце које ’отварају свест’ и нове форме кибернетике. Бренд је аутор термина ‘personal computer’, 1960их је промовисао контракултуру, а 1980их је направио прву компјутерску мрежу, The Well. Био је запослен у америчкој армији, дружио се са уметницима и научницима свог времена и бавио се фотографијом. Фотографишући америчке Индијанце у Орегону, дошао је до писца Кена Кисија који се у оно време налазио у групи за експериментисање са ЛСД-јем.
Аутор документарног филма се пита шта повезује компјутере, ЛСД и хипије? Неки од његових саговорника су се нагло обогатили 1980их, када је мултимедијална уметност са новим технологијама постала део великог бизниса. Кен Киси је према Брендовим речима говорио да научници истражују, а његова ’лабораторија’ (Кисијев мозак је, каже Бренд био ’покретна лабораторија’) – тражи. У ту сврху приступало се експериментима.
Каквим експериментима? Петнаесторо дрогираних људи држи баштенска црева која су изрезана и подељена присутнима тако да сваки говори у једно а слуша кроз друго црево. ’Знаш кога чујеш, али не знаш коме говориш.’ Испитивање различитих форми комуникације под дејством халуциногених супстанци је конституисало срж Кисијевог трагања. Интерес за екологију такође постаје присутан код оних који су били део хипи покрета и људи у комунама почињу да стичу одређена знања о животу у природи. Отворени приступ друштвеним конвенцијама је заразио и људе који су постали део нових технологија. И у њиховим приручницима састављање компјутера и градња колибе у шумама (Торо) представљају комплементарне вештине. Како је Качински завршио у Тороовој колиби? И због чега је заговарао револуцију уперену против индустријског система?
Дамбек приказује широке планове америчких градова и политичке демонстрације док слушамо одломке из Манифеста: ’Природа представља перфектан идеал супротстављен технолошком систему.’ Норберт Винер, који је био оснивач кибернетике је новој науци пришао на основу премисе ’да нервни систем не може да репродукује реалност већ само да је прорачунава’. Уз архивске материјале и покривалице са путовања Дамбек користи глас наратора и дијегетички звук који допире из градова, фабрика, компјутерских лабораторија, шум индустријског система. Индустријско друштво се базира на закључцима изведеним путем математичких прорачуна и логике. У таквом систему присуство или интереси људске расе постају непотребни.
Бивши инжењер НАСА који је радио за америчку војску, Роберт Тејлор објашњава како индивидуални компјутери постају део мреже. Био је специјалиста за ракете и брзо је прешао у Пентагон где одлучује о фундирању пројеката. На архивским фотографијама људи различитих профила, формално одевених, неки делују као чиновници, други као да су изашли са рок фестивала 1960их, док позирају у радној атмосфери, испред компјутера.
Пројекат Арпанет који је Тејлор развио 1970их је оригинална форма данашњег Интернета. Започео је под Ајзенхауером 1957-1958, као реакција Американаца на Спутњик. Радило се на истраживачким пројектима на дугу стазу, у нади да Американци неће бити поново изненађени, и истраживања су углавном била усредсређена на свемир. Пошто је Кенеди формирао НАСУ, ти програми су припали НАСИ. Фокус истраживања је постао рад на компјутерима и иноваторима са храбрим, новим идејама су обећане високе плате. На питање о Качинском и коментар Дамбека да је и он био математичар, Тејлор одговара: ’Хитлер је био уметник и студирао је у Бечу.’
Нико од Дамбекових саговорника не жели да дуже говори о Качинском. Делује да филммејкер не може да сазна много о човеку који је индивидуалним акцијама покушао да у питање доведе систем. О каквом систему се ради? И коме је био потребан такав систем?
У новим биткама за подсвест, Мејсијеве конференције кибернетичара у Америци које су се одржавале једном годишње у Њујорку посећивали су и службеници из америчке обавештајне заједнице. International Institute of Social Research који је настављао рад Франкфуртске школе je1950 објавио студију под насловом The Authoritarian Personality. У центру пажње ове студије је питање: Како се развија ауторитарно понашање као масовни феномен? У тишини, посматрамо архивске фотографије настале по ослобађању нацистичких концентрационих логора.
Амерички стратези су постали заинтересовани за кључно питање: Како је могуће без физичке интервенције – операције – допрети до свести појединца са намером да се она промени? И контролисати друштвену, политичку и културну сферу са идејом да се изгради ’нова индивидуа’?
Качински је сигурно прихватао да сви имамо различите идеје утопије. Али да ли је дозвољено да нам неко наметне своју верзију, као једину могућу?
Током 1970их, уметници се на обалама Калифорније сусрећу са учесницима Мејси конференција. Занимају их нова духовност, и комбинација дроге и кибернетике. Уз Бренда и Брокмана ту су и гуруи авангарде, Џон Кејџ, футуриста Бакминстер Фулер и Хајнц вон Ферстер, бечки физичар, филозоф, пријатељ Витгенштајна и чланова Бечког круга. Ферстер је секретар Мејси конференције и има приступ ужем кругу америчке научне елите. О чему се разговара на тим састанцима? Да ли постоји (не)формално устројено вођство и неки договорени пут у будућност?
Ферстер никада у животу није поседовао компјутер. Иако слаб, слеп и у колицима, делује веома убедљиво када износи своје аргументе тврдећи да се данашња наука парадигматично мења у ’систем’. Систем уверења? И да су научна тумачења само приче чија поетска вредност, имагинација и убедљивост играју најважнију улогу за обичног човека. Да ли смо стигли до аксиома данашњег тумачења стварности: да је наратив све и да је стварност мање релевантна?
Писац овог текста примећује да неколико интервјуисаних послужују особе, без изузетка жене – азијског порекла. Упркос отворености, наслеђу хипи утицаја и декларативне подршке једнакости и еманципаторском духу 1950их и 1960их, класне, расне и социјалне разлике код ових синова новог глобалног поретка су и даље сасвим уочљиве и присутне. Не могу се избећи.
Качински се 1971. године настанио у колиби у шумама Монтане. Да ли је пошао за причама које су фаворизовали Бренд и следбеници, о сједињењу са природом, и о једноставном животу у изолацији? Или га је променила Годелова теорема која говори о немогућности математике да икада израчуна све проблеме које се пред нас постављају? Или жеља да не буде део света у коме ће машине моћи да дају одговоре на сва постављена питања? У коресподенцији са Дамбеком, Качински каже да се не смемо жалити како наука зна премало. Зар наука већ сада не зна превише? Слушамо делове преписке преко широких планова празних учионица. Улогу учионице, школе, учитеља, у дистопијској будућности (којој сведочимо), преузеће машине.
Филм такође прати тестирања америчке војске о понашању појединаца у елитним групама, истражујући кључне психолошке чиниоце који конституишу особе са лидерским атрибутима. Хенри Мари, аутор ових тестова пише о новом светском поретку, ауторитарној власти и глобалној полицији као условима за хармонични живот будућег света. Мари је веровао да су САД апстракција глобалног уређења коме ваља тежити. Светска влада ће, веровао је, сачувати појединца од будуће тоталитарне власти. Мари је развијао тестове који ће студенте изложити екстремној количини стреса, а његов сарадник Тимоти Лири је на Харварду у сарадњи са обавештајном службом почео пројекат који се бави ЛСД-јем. Експерименти звани Артичока и МК-Ултра (1953 -1964) бавили су се техникама психолошке контроле и доминације. Шта су имали за циљ?
Преостају и друга питања, о архивисању ових научних радова. Маријеви експерименти су снимљени, али су нестали. Или питања о безбедности личних података? Нестали су и сви резултати тестова Теда Качинског.
Да ли је Качински био ментално болестан човек као што сугеришу записи о њему? Одговор ваља потражити у његовом најпознатијем тексту: ’Концепт менталног здравља у нашем друштву је махом дефинисан до границе до које се индивидуа понаша у складу са потребама система и то чини не показујући знаке стреса.’
Архивски материјали о хапшењу Качинског обилују помињањем дијагноза. Његово ментално здравље је почетак и крај сваког разговора о филозофији, вредностима и пројекцијама човека који је више од четврт века провео ван цивилизације. Случај Качински је запечаћен као прича о параноидном шизофренику, опхрваном илузијама. Његова колиба у шуми се, покривена, аутопутевима превози као ’доказни материјал’ у суд на другом крају Америке. Доказе ће разматрати систем који је математичар довео у питање. Случај Качински постаје још једна прича о усамљеном лудаку који је покушао да стане на пут незаустављивом прогресу човечанства.
Дамбек нас уз широке планове казнионице у којој је Качински провео године пре смрти подсећа на Годелов крај. Математичар који је веровао у нерешивост свих загонетки човечанства постао је параноидан. Прихватао је да једе само храну коју му је припремала супруга. Након њеног одласка у болницу, његова телесна тежина је пала на тридесет килограма. Умро је од глади, претворивши се у слику страхова које је развио за будућност људске расе.
Тед Качински је осуђен на доживотну робију. До смрти је порицао да стоји иза терористичких акција Унабомбера.
Stella polare 