Пре неколико дана у Београду је умро претпоследњи председник Председништва СФРЈ Борисав Јовић. Крај његовог мандата поклопио се са почетком оружаних сукоба у Хрватској, који су најавили деценију ратова за југословенско наслеђе. Јовић није случајно ушао у свет велике политике. Из привреде он је (по казни, после сукоба са носиоцима децентрализације у савезној администрацији) средином седамдесетих сео на једну од најважнијих столица југословенске дипломатије. Место амбасадора у Риму је тада, у доба високих тензија и скандала у Италији, било идеално место за брушење политичког инстинкта. Његови дипломатски извештаји показивали су да је, мада новајлија у свету елитне дипломатије, Јовић брзо упознао криптични свет италијанске политике и скривене хладноратовске силе које су се сударале над Апенинским полуострвом.
Мислимо да су ова италијанска искуства помогла Јовићу да боље разуме и механизме југословенске кризе, чији је био учесник и сведок. Неколико година после свог мандата у председништву СФРЈ Јовић је своја виђења југословенске кризе у форми дневника објавио (1995. године) у издању Политике. Наредне године књига је поново штампана, али као ауторско издање, с обзиром да је Јовић у међувремену пао у немилост Слободана Милошевића и/или Мирјане Марковић , па је пут његове књиге до читалаца био на различите начине опструиран. Но, то сада није тема.
Пред нама је књига Последњи дани СФРЈ, управо то ауторско издање. Историчарима распада Југославије ово је добро познат материјал. Ипак, значај овог извора и недавна Јовићева смрт повод су за још једно читање овог дневника. У анализи Јовићевог дневника трагали смо за одговором на питање каквим је информацијама о спољнополитичком контексту распада Југославије располагао државни и војни врх СФРЈ и како је процењиван утицај тада великих глобалних промена на ток југословенске кризе. Чини нам се да су већ детаљи које ћемо навести довољни да пољуљају уврежени став да крајем осамдесетих и почетком деведесетих власти у Београду нису биле свесне значаја пада Берлинског зида и слома Совјетског Савеза, те последица које ће нови поредак имати по будућност Југославије и српског фактора. Напротив.
Финална, деструктивна фаза Перестројке са страхом је осматрана из Београда. Јовић је средином септембра 1989. године у свој дневник уписао детаље састанка са савезним секретаром за народу одбрану Вељком Кадијевићем, који му је пренео утиске са пута у СССР. Кадијевић је тада изнео бојазан да ће свеопшта криза у Совјетском Савезу у крајњем ефекту дестабилизовати и Југославију: „Говори ми утиске. Стање у СССР је веома конфузно. Горбачов ослабљен. Војска је незадовољна својом позицијом (…) Унутар земље расте хаос и незадовољство. Међунационални сукоби се увећавају. Прибалтичке земље се одвајају. Блок се распао. Једном речју, све је неизвесно. Вељко је забринут чак и за нашу безбедност ако би дошло до ретроградних процеса у СССР.“
Два месеца касније, 18. новембра Јовић се опет осврнуо на тешку кризу у Совјетском Савезу. Дајући у свом дневнику пресек ситуације у СССР-у, он је изнео процену да ће совјетски пад значајно угрозити српске позиције и указао на потребу да се предухитри претећа изолација: „За нашу земљу увек је била важна улога СССР-а и његов положај на међународној политичкој сцени (…) Горбачов губи популарност међу радницима којима се такође укидају неке привилегије (снабдевање предузећа месом, стабилне плате за невелики рад и сл.) препуштају се тржишту без робе и инфлацији. Реална опасност су масовни раднички протести. (…) У војном врху расте незадовољство. Нису очекивали да ће војска и војна производња доћи под удар перестројке. Незадовољни су падом стандарда и угледа у друштву. (…) Горбачов контролише државни и партијски апарат, али уз све наведене тешкоће сада је више у ситуацији да гаси пожаре него што стварно управља земљом. (…) Очигледно, врење у СССР је велико, а будућност неизвесна. На кога ћемо се ослонити ако ток ствари буде водио даљем слабљењу СССР-а и апсолутној доминацији САД? Наша позиција ће бити све тежа, зато бисмо се морали благовремено побринути за преломне одлуке да не западнемо у ћорсокак усамљености и изолације.“
Даљи развој догађаја убрзо је потврдио предвиђања Кадијевића и Јовића да ће слом СССР-а ослабити позиције Београда. Ипак, трагање за изласком из спољнополитичке изолације, што је Јовић у свом дневнику најавио, све до краја деведесетих није дало никакав резултат.
Са страхом и скепсом Јовић је коментарисао и пад Берлинског зида. У свом дневнику запитао се: „Каква ли је наша судбина? Да ли ће се историја поновити?“, али је оставио места и за трачак оптимизма, указујући на постојање таквих кругова у Западној Немачкој, „који би желели да граде (…) стабилне и узајамно корисне односе са СССР-ом и свим источноевропским земљама.“ Надовезујући се на то, Јовић је оценио да је „у нашем интересу да се одазовемо стремљењима тих кругова“.
На кога ћемо се ослонити ако ток ствари буде водио даљем слабљењу СССР-а и апсолутној доминацији САД? Наша позиција ће бити све тежа,зато бисмо се морали благовременопобринути за преломне одлуке, да не западнемо у ћорсокак усамљености и изолације.
На самом крају 1989. године Борисав Јовић је још једном под лупу ставио Михаила Горбачова, али овог пута његову спољну политику. До Београда је, наиме, из кинеских извора дошла информација да су на епохалном самиту на Малти Буш и Горбачов договорили да се све промене у Источној Европи, укључујући и увођење политичког плурализма третирају као унутрашње ствари земаља источног блока. Горбачов је заузврат тражио да оне остану у Варшавском уговору. Кинези су ову трговину оценили као Горбачовљеву „издају“ Источне Европе. Надовезујући се на ове кинеске процене Јовић је отишао још даље, предвиђајући да ће останак источноевропских држава у Варшавском пакту бити само привремено стање. Разуме се, и ова Јовићева предикција се убрзо потврдила: „Наравно да су Американци мудрији од Горбачова: земље ИЕ (Источне Европе – П.Д) ће остати у Варшавском уговору док не уведу вишепартијски систем и не обаве слободне изборе, на којима ће комунисти изгубити. После тога ће оне саме одлучити шта ће да раде и неће питати Горбачова.“
Самоелиминација Совјетског Савеза са светске сцене и настанак униполарног света потврдили су страхове руководства у Београду. У Јовићев кабинет сливале су се информације о све тврђем ставу Запада према српском фактору. Крајем марта 1990. године Кадијевић је упознао Јовића са војним оценама позиције САД према југословенској кризи: „Војска (ЈНА – П.Д) оцењује да су САД, после посете Иглбергера (заменик државног секретара САД – П.Д) Југославији коначно одлучиле да сруше српско руководство, као, по њиховој оцени, једино комунистичко у Југославији. Критична тачка преко које га желе рушити је Косово, људска права албанске мањине, кршење грађанских права и сл. Даје се предност рушењу комуниста са власти у Југославији над питањем њеног интегритета. Дакле, ако не успеју да сруше комунизам интегрално, иду на разбијање Југославије, „освајајући“ део по део. Овакав свој заокрет у односу на интегритет Југославије заснивају на смањеној опасности од совјетског интереса за излаз на Јадранско море. Американци су присутни у свим значајнијим југословенским институцијама, укључујући СДБ и само Председништво СФРЈ. Преко тога се информишу и делују.“
Потврда одустајања Запада од подршке опстанку Југославије августа исте године дошла је и од аустријског амбасадора у Београду Паула Лајфера. Овај искусни аустријски дипломата (каријеру почео у Москви) обавестио је Београд да „Југославија за Запад више не представља стратешку компоненту, за коју се треба залагати у смислу целовитости“. Он је, даље оценио да је Југославија пред распадом, а да ће се притисак Запада вршити на терену људских права. Ипак, Лајфер је и за Србију предвидео одређену надокнаду, истакавши да је једина перспектива Македоније прикључење Србији, чиме би се Скопље одупрло „албанизацији своје територије“. Процењујући Лајферове тезе Јовић је закључио да „ток догађаја клизи ка распаду земље уз инострани благослов“.
Као још једну потврду западне незаинтересованости за очување интегритета Југославије Јовић је новембра 1990. године цитирао изјаву Лоренса Иглбергера да „САД неће окренути леђа Словенији уколико она одлучи да се одвоји.“ Британска дипломатија је, према информацијама Јовића, била уздржанија. Допуштана је могућност да се поједини народи изјасне против останка у Југославији, али је постојала и бојазан да би распад земље изазвао „ширу балканску кризу“. У Лондону је посебно указивано на деликатност српско-хрватског раздвајања.
Јануара 1991. године у Београд је стигао још један доказ америчког одустајања од Југославије, односно наговештај америчке интервенције у случају акције ЈНА у Хрватској. Радило се о отвореној претњи санкцијама Београду, што је и реализовано наредне године: „Начелник за ИЕЗ (источноевропске земље – П.Д) у Стејт департменту (СД) Џ. Свајхарт, одржао је 28.1. брифинг о ситуацији у Југославији за функционере спољнополитичких служби Представничког дома и Сената. Поред осталог, рекао је да у СД нема више оптимизма у погледу опстанка Југославије као јединствене државне целине (…) Свајхарт је оценио да се Хрватска предвођена ХДЗ определила за самосталност (…) На крају је закључио да је опасност од интервенције ЈНА и даље присутна. Било каква интервенција ЈНА против Хрватске сигурно води у грађански рат. САД не могу да прихвате војну акцију или војни режим у Југославији. Уколико до тога дође, Југославија ће бити суочена са међународним бојкотом и санкцијама.“
Ова информација није одударала од јавног саопштења Стејт дипартмента из децембра 1990.године да ће се САД „снажно успротивити свакој употреби силе или застрашивања које би блокирало демократске промене или довело до успостављања недемократског јединства Југославије“.
Децембра 1990. године Јовић је за „политику разбијања Југославије“ из „идеолошких и стратешких интереса“ оптужио поред Сједињених Држава и СР Немачку и Мађарску. Месец дана раније он је те оптужбе у експлицитној форми изнео и у неформалном разговору са канцеларом Колом на маргинама састанка КЕБС-а у Паризу. Колово негирање („гледа ме у очи и не трепће“) Јовића није разуверило.
Суочен са све одлучнијом оријентацијом Запада ка подршци дисолуцији Југославије и сузбијању српских интереса на југословенском простору двојац Јовић-Кадијевић покушао је да спас пронађе у Москви. Јула 1991. године у телефонском разговору са маршалом Јазовим, совјетским министром одбране, Кадијевић је поставио два питања: да ли СССР може заштитити ЈНА у случају војне интервенције запада и да ли Москва Југославији може лиферовати дефицитарно наоружање? На оба питања одговорено је негативно.
Овај податак из Јовићевог дневника можемо разумети као финалну потврду његових страховања из 1989. године. Његова кошмарна предвиђања да ће крај хладноратовског света српску позицију довести у својеврсни ћорсокак су се брзо обистинила. У новој униполарној архитектури није било места ни за Југославију, а ни прилике за јачање српског фактора. Преостало је да се до краја деведесетих на терену одигра игра, чији је исход био унапред дефинисан.
Featured image Wikimedia/Media centar CC BY-SA 3.0
Милица Росић је рођена у Лазаревцу 1996. године. Апсолвент је српске књижевности и језика на Филолошком факултету у Брограду. Овогодишња је добитница награде Млади Дис. Њен песнички првенац под насловом „Задњи поглед у ретровизор“ биће штампан као 40. књига у едицији „Токови“ Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ из Чачка.
радничка деца не воле празнике
са реклама нас заслепљују
широке керамичке вилице
породице испеглане
као хотелски чаршави
а стварност је била крезави
Циган
руке оца који је увек ишао напет
црне од товатне масти
још теже на белим столњацима
моја мајка
заборавила је да је жена
била је само мајка
супруга
која тихо хода иза мужа
за снове је не питам
кад у очевом одсуству
пусти плочу и одлута у сећања
не волим што долази нова година
свака је била болна и напета
распарени сервиси и есцајг
шницле три а нас четворо
зашто више не седам на рингишпил
последњи пут
кад сам се заљубила
отац је викао -
Никако у лудницу
тамо ти ставе шлем
пусте струју
код њих уђе човек
изађе фикус
водио ме код Циганке
кад је тражила сто евра
схватио је
нисам вредна тих пара
па код жена
што над главом
топе олово
тек на крају у цркву
у цркви сам од врућине
пала у несвест
то су демони, демони
мрсили смо славу
викала је баба
мајка се молила цело лето
пазила
чујем ли се из купатила
мирисала нам је кућа
на уље којим су ме
мазали седам пута
на здравље и спасење
чујем од тад
ударац тела о бетон
не падам више
на шећерну вуну
и вожњу рингишпилом
опет сам сањала војнике
смрзнуте у снегу
младићи паперјастих бркова
излазе из мора
не желе опело, моле се
белини женског тела
ја, њихова старија сестра
певам им плаву успаванку
из дубоке воде враћа се:
тај коjeг чекаш није се родио
његовог су претка
оставили другови у снегу
У две бугарске књиге пронашли смо више информација о стању у Независној држави Хрватској, а део извода из изабраних докумената превели смо на српски. Из Дневника бугарског ратног премијера Богдана Филова преносимо пасус у којем налазимо Павелићево признање о убиству 400 хиљада Срба у НДХ до пролећа 1942. године и плану да се побије још толико преосталих Срба.
Друга књига представља збирку докумената о везама Бугарске и НДХ коју је 2004. године објавио бугарски државни архив. Из ове збирке превели смо неколико страна на којима налазимо изјаве челних људи усташког режима о терору над Србима, политици НДХ према муслиманском фактору, али и екстравагантна размишљања Ивана Ванче Михаилова, који се током рата налазио у Хрватској, о могућим начинима елиминације српског фактора на Балкану.
Читаоцима посебно скрећемо пажњу на бугарске анализе успеха усташког режима да обезбеди лојалност босанских муслимана, што је, према једном од цитираних извора, главом платило око 300 хиљада босанских Срба.
Сурови папири о суровим временима.
Из књиге: Богдан Филов, Дневник, София 1990.
Среда, 22. април 1942.
По подне сам примио Дочу Христова1, који је такође био с нашим депутатима у Загребу (…) Према Христову, господар ситуације у Хрватској је суштински био маршал Кватерник. Довољно би било да удари шаком о сто и да сви крену за њим. Иначе је био веома веран Павелићу и подржавао је његов ауторитет. Поредак у држави се одржавао неуобичајеним усташким терором (…) Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се вероватно обрачунати на исти начин.
Из књиге: България и независимата хърватска държава (1941–1944). Дипломатически документи, София 2004.
Извештај Јордана Мечкарова2 Ивану Попову3 о оснивању и идејама усташког покрета и унутрашњој и спољној политици хрватске владе
Загреб, 23. јул 1941.
Један од првих задатака новог режима је успостављање реда и консолидовање државе. Међутим, спољнополитички задаци државе су прилично ометали успоставу реда. У земљи се још увек осећа несигурност и изградња нове државе, колико год ишла брзим темпом, спутана је различитим и великим препрекама.
Богдан Филов
За највећу опасност сматра се постојање Срба и Јевреја у држави и према њима се предузимају радикалне мере. “Уништавање српства”, рекао ми је министар унутрашњих послова доктор Артуковић у једном разговору, “сада је наш први задатак. Нећемо оставити никакво српско језгро у границама наше државе.” На моје питање, како ће поступати са том опасношћу, доктор Артуковић је одговорио: “Врло лако: половину Срба ћемо пребацити у католичанство (Срби већ масовно подносе молбе за прелаз у католичанство, само ми нећемо дозволити да се ту провуче ниједан свештеник или учитељ). Један велики део ћемо иселити, односно послати у стару Србију, а остатак, најактивнији део, биће физички ликвидиран.”
Да ли ће садашње хрватско руководство успети у тој намери остаје да се види, с обзиром да Срби демонстрирају прилично јак отпор, па су чак пре неколико дана убили једног од поглавникових најближих сарадника, Мију Бабића, који је учествовао у завери за убиство краља Александра.
Извештај Јордана Мечкарова Ивану Попову о политици хрватске владе према српском становништву и о односима усташке и македонске организације
Загреб, 24. јул 1941.
После предаја акредитива имао сам неколико разговора са министрима такозване четворке (Анте Павелић – поглавник, Миле Будак – министар просвете, Славко Кватерник – министар војске, Артуковић – министар унутрашњих послова), која управља Независном државом Хрватском. У свим сусретима и разговорима ова четворица су показала ванредну љубазност и пријатељска осећања према нашој држави и бугарском народу (…)
Као лајтмотив разговора увек се провлачила фраза: “Бугари и Хрвати имају заједничког непријатеља – Србе и ка томе треба да буде усмерена наша политика. Без Хрвата и Бугара није могуће успоставити ред у овом делу Европе.”
Андрија Артуковић
Код нас ће српство, директно ми је рекао доктор Артуковић, министар унутрашњих послова (…) бити најрадикалније ликвидирано. У Загребу неће остати ниједан Србин, а у целој држави Срби ће бити сведени на незнатну мањину. Сваки српски покушај саботаже или отпора ће бити немилосрдно угушен.
У неколико наврата већ су вршени покољи Срба у Хрватској. По улицама Загреба често се појављују званична саопштења у којима се наводе имена осуђених и стрељаних “саботера”, најчешће Срба.
У борбама против Срба Хрвати посебно рачунају на Бошњаке-муслимане, којима су дате велике привилегије и који се сматрају првим грађанима државе. Они с поносом носе традиционални фес, а у војсци имају посебне јединице и играју улогу поглавниковог обезбеђења.
(…)
Људи из усташке револуционарне организације, који су били у вези са ВМРО-ом, попут Будака и Артуковића, истичу да је наше – хрватско-бугарско – искрено савезништво започело атентатом у Марсељу, када су убијени краљ Александар и министар Барту.
Извештај Јордана Мечкарова Ивану Попову о муслиманском становништву НДХ
Загреб, 15. август 1941.
Господине министре,
У границама НДХ су, после Хрвата и Срба, муслимани трећи најкомпактнији фактор (…) За разлику од наших Помака, они се не сматрају Турцима. У хрватској држави они немају статус националне мањине и не дозвољавау да буду третирани као Турци, већ се сматрају готово чистокрвним Хрватима, који су насилним путем исламизовани.
Заиста, овдашњи муслимани се по језику, крви и историји суштински разликују од Турака у јужним крајевима бивше Југославије.
У условима непомирљивог хрватско-српског непријатељства муслиманима је припала важна улога. Они су нека врста привилегованих грађана нове државе, којој су апсолутно лојални. Посредством лидера, у којима се спаја оријентална флексибилност и лукавост са политичком превртљивошћу и умешношћу средњоевропског човека, формираног у некадашњој Аустроугарској, они су потпуно укључени у власт.
“Увек уз власт”, била је девиза муслимана у тим крајевима, што много подсећа на наше Турке, независно од тога ко представља ту власт. Те њихове особине, уз изборне калкулације, омогућавале су им да буду на цени у Бечу и Будимпешти пре европског (Првог светског – прим.прев.) рата, да подржавају политички баланс и буду веза међу партијама бивше југословенске државе, да у владама – од Пашићеве до Цветковићеве – увек имају своје представнике, а да и овде, у Независној држави Хрватској, буду крем државе и усташког покрета, у којем имају важне кадрове.
Да би ојачали статус у новој држави муслимани не пропуштају да напомену да су били жртве претходног режима, наравно са Хрватима (…) Сада се подвлаче јаке везе између Хрвата католика и Хрвата муслимана, који су заједно страдали под југословeнским јармом.
Штавише, цитирају се антрополошка истраживања угледних научника, попут Ваисбаха (Augustin Weisbach – прим. прев.), Глика (Leopold Glück – прим. прев.) и других, да би се доказала велика разлика између босанских Срба, с једне, и Хрвата католика и Хрвата муслимана, с друге стране. Језичка идентичност муслимана и Хрвата (јекавица) се супротставља српском наречју (екавица) итд.
Најзад, као озбиљан аргумент у прилог истоветности менталитета муслимана и католика сматрају се симпатије српског народа према западним демократијама и бољшевицима, док су се муслимани, заједно са хрватским католицима борили против великосрпске идеје, отворено подржавајући силе Осовине.
(…)
Засада су муслимани лојални. Узимају стоку, продавнице, куће, имања, и уопште све што је остало иза побуњених и прогоњених босанских Срба, а у државној хијерархији долазе на челна места.
Извештај П. Лунгова4 Г. Серафимову о сусрету Ивана Михаилова са представником Немачке телеграфске агенције Х. Грунертом
Загреб, 9. март 1944.
Грунерт је, затим, поставио питање решења српског проблема. Немачки новинар, који је дуго живео са Србима, зна њихов језик, и добро их је упознао, сматра да су они непоправљиви; само њихово уништење као фактора на Балкану може да спасе овај део Европе од потреса. У вези са овим питањем Михаилов је одговорио: “Срби су као некакав пијан или луд човек у породици, чији скандали онемогућују мир. Нисмо за њихово физичко уништење, мада има неких горљивих усташа који сматрају да треба побити што је више могуће Срба. Међутим, ми сматрамо да се Срби морају притегнути и дисциплиновати, односно да буду (посебно нове генерације) изнова духовно формирани кроз процес образовања и васпитања. Разуме се, могло би се организовати и њихово пресељење на друге континенте (као што су се већ стотине хиљада Срба иселиле у Америку), и то оних који би представљали вишак радне снаге у Шумадији, када се у њој буду нагомилале избеглице. Наравно, то би било идеално решење проблема. Фактички, српско питање ће бити решено у констелацији сила (пре свега, после садашњег рата) које представљају једини реалан фактор у политици. Назависно од тога, Србима се мора признати борбеност и амбиција. Ми Бугари смо изгубили много због наше претеране толеранције и вере да ће праведна ствар победити већ самом чињеницом да је праведна.”
Извештај В. Сеизова5 о стању у НДХ и партизанском покрету
Београд, 14. април 1944.
Пред распад Југославије становништво Босне и Херцеговине се састојало од око 1.000.000 Срба, 900.000 муслимана и 600.000 Хрвата. И Срби и Хрвати су само са муслиманима могли са имају апсолутну већину. Зато су и једни и други покушали да придобију муслимане. Према српским тезама, муслимани су Срби, а по Хрватима, они су Хрвати. У стварности, муслимани говоре чисти српско-хрватски језик, али се њихове масе не осећају ни као Срби, ни као Хрвати. Они немају одређену националну свест, а уместо тога их карактерише религиозни фанатизам (…)
После прикљјучења Аустроугарској почело је успостављање духовних веза Хрвата и муслимана. Муслимани су примили хрватско писмо и хрватски књижевни језик, који се у извесном дијалектолошком смислу разликује од српског. Велики део муслимана образован је на хрватском универзитету. Код све већег дела муслиманске интелигенције формира се хрватска национална свест. Под утицајем српске пропаганде поједини муслимански интелектуалци изјаснили су се као Срби, али је њих знатно мање од оних који се осећају као Хрвати.
Миле Будак
У Југославији је Београд муслимане у теорији третирао као Србе, али су на терену српски чиновници са њима поступали као са Турцима (…) Уопште, Срби су у Југославији од себе одбацили муслимане, док су Хрвати били тактичнији и искренији у третирању муслимана као Хрвата. Тако се продужило културно гравитирање муслимана према Загребу. За разлику од Срба, Хрвати су испољавали пуну религиозну толеранцију у односу према муслиманима.
У НДХ су муслимани добили иста права као и католици. У неким стварима су имали и више привилегија. Хрватски заменик председника владе је муслиман, бивши шеф муслиманске партије Џафер Куленовић. Има и других министара муслимана, као и много високих чиновника. (…) Муслимани су стали на страну хрватске државе и учествовали у гушењу српског устанка. Распалио се стари религиозни фанатизам између муслимана и Срба и наступио је нечувени међусобни покољ, у којем су, према хрватском министру унутрашњих послова Младену Лорковићу, муслимани имали око 100.000, а Срби око 300.000 жртава. Тако се између Срба и муслимана створила дубока и непремостива провалија.
Пре око годину дана, под утицајем слабљења вере муслимана у победу Немачке они су масовно почели да приступају Титовој организацији, у којој, како се претпоставља, већ има десетине хиљада муслимана. Опште је мишљење да је главни разлог за масовни прелаз муслимана на партизанску страну страх од српске освете у случају победе српских савезника. Срби се јавно заклињу да неће поштедети ниједног муслимана.
Приредио и превео Петар Драгишић
1 Народни посланик, а од 1943. године министар унутрашњих послова Бугарске
Unuka Marka Miljanova, Gurđijevljeva mistična plesačica, supruga Frenka Lojda Rajta: Olgivanin put od Meduna do Arizone
„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović, unuke Marka Miljanova, Gurđijevljeve mistične plesačice, supruge Frenka Lojda Rajta, najvećeg američkog arhitekte svih vremena, koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt, dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u jedan život. A u Olgivanin život stalo je mnogo života.
UNUKA MARKA MILJANOVA, GURĐIJEVLJEVA MISTIČNA PLESAČICA, SUPRUGA FRENKA LOJDA RAJTA: OLGIVANIN PUT OD MEDUNA DO ARIZONE
U kratkom autobiografskom tekstu Izvod iz knjige rođenih,koji će Marku Tompsonu poslužiti kao osnova za veliku istoimenu biografsku knjigu, Danilo Kiš beleži kako po majčinoj liniji vodi poreklo od Marka Miljanova. Ako je suditi po Kišovim sabranim delima, on nije znao za svoju slavnu savremenicu i rođaku, unuku Marka Miljanova, Olgu Ivanovnu Lazović (1898-1985), koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt. Njen život predstavlja plastičnu potvrdu one borhesovske teze koju je Kiš toliko voleo, a koja kaže kako „nema ničeg fantastičnijeg od stvarnosti“. I makar je odavno postala (i) književni lik, Olgivana je zapravo bila toliko literarna da sukus njene biografije više liči na pomno konstruisanu priču nego na suru realnost.
Kad bih se zagledao Olgivanine fotografije, znalo mi se učiniti da ona fizički jako liči na svog dedu. U tom kontekstu sam se prisetio one Kunderine rečenice o Terezi, junakinji njegove Nepodnošljive lakoće postojanja: „Ne samo da je bila fizički slična majci već mi se ponekad čini da je njen život bio tek produžetak majčina života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača“. Ima u životu Olgivane Lojd Rajt nečeg što podseća na nastavak života Marka Miljanova. Taj aspekt njene životne priče meni je zapravo najprivlačniji.
Od Meduna do Crnoga mora
Rođena je u Crnoj Gori 27. decembra 1898. godine iz braka Ivana Lazovića i Milice Miljanove, jedne od tri vojvodine ćerke, one u kojoj se, po rečima jednog hroničara, najviše rasplamsao ratnički žar junačkog oca koji nije imao muškog poroda (jedini sin Marka Miljanova umro je sa svega dve godine). Rodila se samo četiri dana uoči 1899, one godine koja visi „o vrh vrška“ jednog stoleća, one u kojoj su se rodili pominjani Borhes, Vladimir Nabokov i Ernest Hemingvej. U orbiti njenog života, makar i na rubu, naći će se i Nabokov i Hemingvej.Deda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu
Vredelo bi podrobnije ispisati Olgivanin rodoslov, ispisati makar u fusnotama i kratke biografije majčinih sestara Anđe i Joke, a zatim i očevog roda Lazovića, ali ovde ćemo priču o poreklu sumirati kroz kratke uvide slavne kanadske teoretičarke književnosti i pesnikinje Rouzmeri Salivan, odnosno detalje koja ona izdvaja želeći anglofonom čitaocu predstaviti kontekst iz koga dolazi Olgivana Lojd Rajt. Po ovom sažetku, Olgivana je „u genima nosila žestinu i svirepost: otac joj je bio vrhovni sudija, a majka general u crnogorskoj vojsci i nekada davno je jahala u sedlu iza svog oca u bitku protiv Turaka“.
Uoči početka Prvog svetskog rata, onog rata u kome će se Milica Miljanova naročito proslaviti hrabrošću, svoju ćerku Olgu ona šalje u Batumi na obali Crnog mora. Batumi je drugi najveći grad u Gruziji, odmah nakon Tiflisa, današnjeg Tbilisija, koga su u antičkoj Kolhidi osnovali grčki kolonisti. Za Olgivaninog dedu su govorili da kao da je došao iz grčkog mita, a unuka mu je, eto, stigla u Medejin zavičaj, do krajnje destinacije Jasona i Argonauta.Olga Lazović u Tiflisu 1917.
Sve do Berlinskog kongresa, tačnije do Sanstefanskog mira, Batumi je pripadao Osmanskom carstvu, a u vreme kad se sultan morao odreći Bosne u korist Austrije, predao je Batumi carskoj Rusiji. Na samom početku dvadesetog veka, u Batumiju je kao organizator štrajkova delovao Josif Visarionovič Džugašvili. Život njegove jedine ćerke i Olgivane Lojd Rajt će se decenijama kasnije neraskidivo ispreplesti.
Uglavnom, kad već počne Prvi svetski rat, Olgivana iz Batumija prelazi u Tiflis. Tamo je upoznala svog prvog muža, letonskog arhitektu Valdemara Hinzenberga. Tamo je rodila njihovu ćerku Svetlanu. Tamo je upoznala čoveka koji će joj promeniti život: Georgija Ivanoviča Gurđijeva.
Susreti sa izuzetnim ljudima
U uvodu dvobroja časopisa Gradac iz 1995. posvećenog Gurđijevu, priređivač Ivan Ninić beleži kako je Gurđijev po jednima bio šarlatan, a po drugima najreprezentativniji čovek našeg vremena, „tradicionalista u vreme progresivnosti, gazda u doba feminističke probuđenosti, tragač za kvalitetom u potrošačkom dobu obilja, heroj u vremenu antiheroja, pravi učitelj, guru“. Sin Grka i Jermenke, celog života je pokušavao da „mistični duh Istoka ukomponuje u naučni duh Zapada“. Pominjana Rouzmeri Salivan piše kako je „igrom slučaja porodica Gurđijev poznavala Josifa Džugašvilija pre nego je postao Staljin; kod njih je iznajmio sobu kad je bio đak bogoslovije u Tiflisu – upamtili su ga po tome što je bio tvrdica kad je trebalo platiti stanarinu“.Georgij Gurđijev
Žak Lakarijer je nazvao Gurđijeva „gnostikom našeg doba“. U doba kad se Olgivana upoznala s njim, „on se već bio preobrazio u mistika i podučavao sledbenike svojoj duhovnoj disciplini kosmičkog plesa zasnovanoj na njegovoj teoriji nebeskih tela po kojoj čovek može dostići višu svest istinskog Ja i uvežbati zakone univerzuma“.
Gurđijev je inače odrastao u Karsu, gradu koji je onomad pripadao Rusiji, a danas je turski provincijski centar uz granicu s Rusijom, savremenim ljubiteljima književnosti možda najpoznatiji kao mesto radnje u Pamukovom romanu Sneg. Kao mladić je mnogo putovao, između ostalog u centralnu Aziju, Iran, Indiju i Tibet te Italiju, da bi se naposletku vratio u Rusiju. Upoznat je već s brojnim mističnim tradicijama, ali to spaja sa svojim ponešto ostapbenderovskim i felikskrulovskim temperamentom. Kažu da je tokom svojih putovanja finansijski opstajao i tako što bi vrapce farbao žutom bojom i prodavao ih kao kanarince.
O svojim ranim putovanjima tokom kojih se upoznao s mističkom tradicijom Istoka i u jednom manastiru na Himalajima naučio drevni jezik ritualnih plesova kao sredstva samospoznaje, Gurđijev je pisao u knjizi Susreti sa izuzetnim ljudima, po kojoj je Piter Bruk 1979. snimio istoimeni film. U njemu Gurđijeva igra srpski glumac Dragan Maksimović Maks, ubijen 2001. godine.
Elem, Gurđijev 1912. godine u Moskvi počinje oko sebe da okuplja učenike i da se uspostavlja kao guru i učitelj. Među učenicima su kipar Sergej Merkurov, kompozitor Tomas de Hartman te P. D. Uspenski. Tih godina Gurđijev se ženi Julijom Ostrovskom.
Bežeći od revolucije i boljševika predvođenih svojim bivšim podstanarom, Gurđijev preko Tiflisa i Istanbula stiže do Pariza. U Tiflisu je, rekosmo, upoznao Olgu Lazović Hinzenberg. Po nekim izvorima, Svetlana Hinzenberg nije zapravo bila ćerka Olgivaninog muža, nego Gurđijevljeva. Bilo kako bilo, kada Gurđijev u Istanbulu osniva svoj famozni Institut za harmoničan razvoj čoveka, s njim su u Istanbulu i Olga i trogodišnja Svetlana.
Smrt Katarine Mensfild
U prvoj polovini dvadesetih godina dvadesetog veka, u toj glasovitoj epohi koja je umnogome mapirala kulturnu paradigmu modernosti, Olga Lazović Hinzenberg je važan deo Gurđijevljevog kružoka. Gurđijev je u to vreme baziran u Parizu, no njegov uticaj pokriva celu (zapadnu) Evropu, a proteže se i preko Atlantika.
Ovo nije tekst o Gurđijevu pa ne želim previše prostora posvetiti njegovoj auri, ali u kontekstu Olgivane vredi barem kratko pomenuti Ketrin Mensfild, možda i najslavniju novozelandsku književnicu svih vremena i nezaobilaznu autorku iz svake ozbiljnije antologije kratkih priča napisanih na engleskom jeziku u dvadesetom veku.Ketrin Mensfild
Prijateljica D.H. Lorensa i Virdžinije Vulf, dobila je tuberkulozu kada je imala dvadeset devet godina, te je pet godina kasnije od iste bolesti i umrla. Poslednje godine života bila je pod velikim Gurđijevljevim uticajem, a zadnja tri meseca života provela je unutar Instituta za harmoničan razvoj čoveka. Kako je bolest već bila uznapredovala, o njoj se na dnevnoj bazi najviše brinula upravo Olga.
U kružoku Gurđijeva, Olga je bila jedna od vodećih plesačica u njegovim ritualnim mističkim plesovima. Jedan od tih plesova gledala je Ketrin Mensfild u noći svoje smrti. Među poslednjim rečima koje je zapisala jesu one u kojima govori o utiscima koji je na nju ostavio Olgin ples:
„Postoji tačka od oko sedam minuta u kojoj je sadržan čitav, ali čitav, život žene. Ništa nije izostavljeno. Iz toga naučiš više o životu žene nego iz bilo koje knjige ili pesme. Tu ima prostora i za Floberovo Priprosto srce… i za princezu Mariju. Nešto misteriozno“.
Deo Gurđijevljevog kružoka u to vreme je Alfred Ričard Oraž, koji je kao urednik časopisa The New Age sarađivao s Dimitrijem Mitrinovićem i koji će nešto kasnije objaviti prvu pesmu Dilana Tomasa. U to doba, međutim, Olgivana je već uveliko udata za Frenka Lojda Rajta. Evo kako se to zbilo.
Na prvi pogled
Bio je 30. novembar 1924. godine. Na gostovanju Ruskog baleta u Čikagu, u pozorištu u Osmoj ulici, upoznaju se Frenk Lojd Rajt i Olga Lazović Hinzenberg. On je arhitekta, a ona plesačica udata za arhitektu. I on i ona su u braku. Njemu je 57 godina, a ona za manje od mesec dana treba da proslavi 26. rođendan. Zaljubljuju se na prvi pogled. Već 2. decembra 1925, godinu i dva dana, tačnije 367 dana od njihovog prvog susreta, rađa im se ćerka Jovana. Ona je, kako se to kaže, dete ljubavi. Ni jedno ni drugo još, naime, nisu stigli da se zakonski razvedu. Već mesecima, međutim, žive zajedno u Talijesinu.
Priča o arhitekturi dvadesetog veka nezamisliva je bez priče o Frenku Lojdu Rajtu. Filozof „organske arhitekture“ i oficijelno je prepoznat kao „najveći američki arhitekta svih vremena“. U vreme kad upoznaje Olgivanu (to je nadimak koji joj je upravo on dao), Lojd Rajt je već živuća institucija. Ipak, njen uticaj na njega, njegovo delo i baštinu je nemerljiv. Ćerka Jovana bila je njihovo jedino dete, ali je Lojd Rajt usvojio i Olgivaninu ćerku Svetlanu, koja je od tog trenutka takođe nosila prezime Rajt.Svetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u Talijesinu
Iako mu je arhitektura bila život i više od života („Arhitektura je pobeda ljudske mašte nad materijalima, metodama i čovečanstvom, koja čoveka pretvara u gospodara sopstvene planete. To je, u krajnjoj meri, geometrijski obrazac stvari, života, društva i civilizacije. U najboljem slučaju, to je magični okvir stvarnosti koji povremeno dotaknemo kada koristimo reč red.“), i život Frenka Lojda Rajta bio je više od arhitekture. Pre Olgivane ženio se dva puta, a s prvom ženom je imao šestoro dece. Ostavio je ženu i decu zbog ljubavnice koju će zajedno s njeno dvoje dece i još četvoro ljudi ubiti Rajtov poludeli sluga 1914. godine, u masakru koji neugodno podseća na kasnije iživljavanje Čarlsa Mensona nad Šeron Tejt i drugim žrtvama. U to vreme, Lojd Rajt je još službeno u braku sa svojom prvom ženom. Posle masakra, međutim, on ulazi u vezu s Mirijam Noel, kojom će se nakon razvoda i oženiti. Venčali su se 19. novembra 1923. Samo godinu i jedanaest dana nakon sklapanja tog braka, Lojd Rajt je upoznao Olgivanu.
Olgivana Lojd Rajt
Po rečima Volta Loklija, godine koje je proveo sa Olgivanom predstavljale su najproduktivniji period u životu Lojda Rajta, jer je u to vreme projektovao više od polovine svojih dela te je napisao i autobiografiju.
Nakon što su se oboje službeno razveli, Frenk Lojd Rajt i Olgivana su se venčali 25. avgusta 1928. godine u ponoć, u Kaliforniji, u mestu Rančo Santa Fe. Medeni mesec proveli su u Arizoni.
Talijesin
Godine 1932, Frenk Lojd Rajt i Olgivana osnivaju Društvo Talijesin: „Talijesin nije bio škola; bio je to eksperiment revolucionarnog života u komuni. Rajtov ekscentrični genij – njegove spektakularne građevine, njegovi slikoviti govori protiv autoritarnosti i njegov zvonki poziv na organsku arhitekturu – privukao je ambiciozne arhitekte u Talijesin. Studenti su plaćali ogromnu godišnju školarinu da učestvuju; oni su teškim radom isklesali stenu i sagradili građevine, negovali vrtove, iznosili đubre, radili domaće poslove, služili obroke, a za ono malo preostalog vremena radili bi za crtačkim stolovima. Studenti koji su izabrali da ostanu smatrali su sebe društvenim radikalima koji preobražavaju Sjedinjene Države u skladu s Rajtovom grandioznom vizijom nepreglednog pejzaža broadacre cities, mreže prirodnih sela povezanih modernim sredstvima komunikacije i transportnih sistema“.Društvo Talijesin
Deo Olgivaninog uticaja na Lojda Rajta ticao se i njegovog upoznavanja s Gurđijevom i njegovim učenjem. Gurđijevljeva vrsta teozofije ostavila je traga u kasnijem Lojd-Rajtovom svetonazoru, ali njegov odnos prema samom Gurđijevu nije bio jednoznačan. Po vlastitim rečima, povremeno ga je prezirao, a povremeno obožavao. Gurđijev je navraćao u Talijesin, ali sudar dvojice alfa tipova nije bio kontekst u kojem je posetilac mogao da nadvlada domaćina.
Među prvim Rajtovim šegrtima u Talijesinu bio je i izvesni Vesli Piters. Godine 1932. bio je dvadesetogodišnjak. Već prvih dana u novoj sredini zagledao se u šesnaestogodišnju Svetlanu, Olgivaninu ćerku. Možda i ponavljajući majčin obrazac zaljubljivanja, Svetlana Pitersu odmah uzvraća ljubav, i osam meseci kasnije njih dvoje beže iz Talijesina. Ipak, nalik amiškoj deci koja se naposletku uvek vraćaju u „komunu“, i njih dvoje se posle tri godine vraćaju u Talijesin. Piters je bio talentovan arhitekta i Lojdu Rajtu je bio dragocen kao projektant. Godine 1946. par ima već dvoje dece, a Svetlana je ponovo trudna.
„A onda se 30. septembra 1946. dogodila fatalna saobraćajna nesreća. Svetlana se, sa svoje dvoje dece, vraćala iz grada i džip se prevrnuo na uzanom mostu preko močvare na reci Viskonsin. Svetlana i jedan njen sin su se udavili. Prethodno se neprekidno žalila Pitersu kako je džip s platnenim krovom koji je prisiljena da vozi opasan i preklinjala ga je da kupi običan zatvoreni automobil, ali on je uvek odbijao. Sad je dugovao gospodinu i gospođi Rajt ne samo lojalnost već i dug u krvi. Stoga je, ljudi su govorili, bio potpuno u Olgivaninoj vlasti.“
Crnogorski trag
Mada jeste bio priznat i za života, legendarni status najvećeg američkog arhitekte svih vremena Lojd Rajt je ipak stekao posthumno. Tabloidi su tako pre izvesnog vremena pisali koliko je Bred Pit želeo da ima kuću na vodopadu nalik onoj koju je Lojd Rajt izgradio 1936. To mu je navodno bila opsesivna želja još od vremena kad je studirao. Pričao je o tome svojoj tadašnjoj supruzi Anđelini Džoli, pa mu je ona za rođendan kupila vodopad da na njemu dizajnira kuću.Frenk i Olgivana Lojd Rajt
Ipak, i za života je, makar u poslednjim godinama pred smrt, Lojd Rajt postao referenca čak i za holivudsku celebrity kulturu. Najpre, tu postoji jedan biografski detalj. Naime, njegova unuka bila je glumica En Bakster, dobitnica Oskara za najbolju sporednu ulogu za rolu Sofi Makdonald u filmu Oštrica brijača Edmunda Goldinga, snimljenog po istoimenom romanu Somerseta Moma. Bila je nominovana za Oskara i za glavnu žensku ulogu za film Sve o Evi. Glumila je i kod Hičkoka (Ispovedam se), a njena možda i najamblematskija uloga je ona iz Deset zapovesti Sesila. B. De Mila, gde je igrala Nefertiti rame uz rame s Čarlstonom Hestonom i Julom Brinerom. Ipak, spektakularnija je priča o kući u Konektikatu koju je za Artura Milera i Merilin Monro projektovao Lojd Rajt. Godine 1957, Lojd Rajt je sa Olgivanom ugostio Merilin Monro, najslavniju glumicu svog vremena.
Frenk Lojd Rajt je umro 9. aprila 1959. godine. Do svoje smrti, on je, makar na papiru, bio vodeća figura u Talijesinu. Nakon što je umro, međutim, svi konci su u Olgivaninim rukama. Iako svi Rajtovi biografi priznaju Olgivaninu veliku važnost za njegovu baštinu, njeno egzotično poreklo ih često zbunjuje, pa Olgivanu tako, u jednoj inače cenjenoj Lojd-Rajtovoj biografiji, nazivaju Mađaricom.
Postoji ipak nekoliko amblema njenog vrlo crnogorskog uticaja na muža: od činjenice da su ćerki dali ime Jovana, preko poznate fotografije na kojoj Lojd Rajt pozira u crnogorskoj narodnoj nošnji, do njegove poznate pohvale Njegoševoj kapeli na Lovćenu („Njegoš je zaista bio genijalan kada je smislio ovakvo rešenje, jer kružna forma je prava kruna za vrh Lovćena. Vidi se sa svih strana i jednako izgleda sa svake.“).Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.
Dobra ilustracija postepenog rasta njegove posthumne slave jeste i pesma Sajmona i Garfankla iz 1969. godine, nastale dakle tačno deceniju nakon njegove smrti, a objavljene na albumu Bridge Over Troubled Water, koja se zove So Long, Frank Lloyd Wright:h
Po svedočenjima pojedinih Lojd-Rajtovih sledbenika, nakon njegove smrti Olgivana se kao novi duhovni guru Talijesina sve više oslanja na učenje Gurđijeva: „Plesni rituali koje je organizovala u Talijesinu, nazivajući ih ‘kosmičkim’ plesovima, bili su Gurđijevljevi rituali. Svake nedelje pre podne držala je obavezna predavanja o traganju za višom svešću i često je čitala iz Gurđijevljevih knjiga. Tvrdila je da je upila Gurđijevljeve metode za dekonstrukciju ličnosti i obnovu njega ili nje u potrazi za istinskim ja.
U sećanjima većine Lojd-Rajtovih učenika, Olgivana se ispostavlja kao svojevrstan negativac. Ipak, zanimljiv je način na koji se taj animozitet formuliše. Jedan očevidac koji joj čak nije bio preterano nesklon zabeležio je kako je ona „veoma prepredena žena, moćna i samoljubiva“. U njenoj potrebi da kontroliše svaki detalj života svojih potčinjenih prepoznaje se i uticaj „kulta“ kakav je gajio Gurđijev, ali i vojnička sklonost disciplini, kakvu je možda nasledila od svojih crnogorskih predaka. Jedna manje poznata anegdota kazuje nam kako ju je jedanput u Talijesinu posetio i Milovan Đilas. Pričao je posle da je bila snažan karakter i da je tamošnjom kolonijom upravljala skoro diktatorski. Ponekad je okupljala sve goste i terala ih da slušaju dok neko naglas čita Primjere čojstva i junaštva ‒ na srpskom.
Upravljajući, dakle, diktatorski svojom kolonijom, brinući se za muževljevu zaostavštinu, Olgivana kao da je znala da joj u novoj situaciji treba novi simbol Talijesina, nešto što će školi obnoviti auru posebnosti i ekskluzivnosti. I tu joj u život ponovo ulaze Gruzija i Rusija, i to preko žene koja će je podsetiti i na pejzaže njene mladosti i na Gurđijeva i na zavičaj i na mrtvu ćerku. Žena se zvala Svetlana Alilujeva i bila je jedina ćerka Josifa Visarionoviča Džugašvilija poznatijeg kao Staljin.
Staljin sa ćerkom Svetlanom
Staljinova kći
Život Staljinove ćerke tema je brojnih knjiga. Sa sedamnaest godina, ona se udala za Grigorija Morozova s kojim je imala sina Josifa. Nakon razvoda, udala se za Andreja Ždanova, s kojim je imala ćerku Jekatarinu. Ponovo se razvela, pa je kao tridesetsedmogodišnjakinja, godinama nakon očeve smrti, u moskovskoj bolnici u koju je primljena radi operacije krajnika upoznala indijskog komunistu Kunvara Bradžeša Singa.
Nikad se formalno nije udala za njega, ali živeli su zajedno do njegove smrti 1966. godine. S izgovorom da želi da Singov pepeo prospe u Gang, odlazi u Indiju. Marta meseca 1967. godine ulazi u Američku ambasadu u Nju Delhiju i od vlade SAD traži politički azil. Bio je to jedan od amblematskih momenata čitavog Hladnog rata.Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.
Došavši u Ameriku, Svetlana Alilujeva je postala medijska zvezda koja je dobijala mnogo pošte od nepoznatih ljudi. Od novembra 1969. redovno joj piše i Olgivana Lojd Rajt ‒ u pismima je poziva da poseti Talijesin.
„Svetlana nije znala mnogo o čuvenom arhitekti, i prijatelji su pokušavali da je blago upozore da je to društvo, kako su nazivali Rajtovu školu arhitekture, pomalo čudno, ali u knjigama i brošurama koje joj je Olgivana slala, Talijesin je izgledao izrazito lepo“, piše Rouzmeri Saliven u svojoj biografiji Svetlane Alilujeve. „Pisma Olgivane Lojd Rajt imala su jednu neočekivanu udicu. Oglivana joj je pisala da je njena najstarija kći Svetlana poginula u saobraćajnoj nesreći pre dvadeset pet godina. Kakva je neobična koincidencija da Svetlana ima isto magično ime, koje znači prosvetljena. Već samo to ime je talisman. Po Olgivaninim rečima, bilo im je suđeno da se upoznaju. Svetlana je bila isto tako sklona fantaziji. Znala je da je Olgivana Crnogorka i da je samo četiri godine starija od njene majke Nađe. Zamišljala je ženu gruzijskog tamnoputog izgleda kao njena majka. Kasnije se toga ovako sećala: ‘Obe smo očekivale nešto posebno od našeg susreta, obe smo gajile voljene slike i fantazije… Osim te neobične povezanosti, od pustinje u Arizoni zaista nisam očekivala ništa naročito’. Svetlana nije ni slutila da će se susresti s titankom koja je već smislila ulogu koju će ona igrati u svetu Talijesina. Olgivani Lojd Rajt se moglo odupreti malo ljudi.
U martu 1970. Svetlana sleće na aerodrom u Finiksu, gde je čeka Jovana Lojd Rajt, ćerka Frenka i Olgivane. Od aerodroma do Talijesina udaljenost je nekih četrdeset kilometara. Tokom cele vožnje Jovana Svetlani priča o svojoj pokojnoj polusestri govoreći na kraju: „Nadam se da ćete mi sada vi biti sestra“.
Na imanju je dočekuje Olgivana. Grli je čvrsto i nekoliko puta ponavlja njeno ime hipnotičnim tonom, kao da se istovremeno obraća njoj i svojoj mrtvoj ćerki. Svetlana je nameravala ostati u Talijesinu tek nekoliko dana. U džepu je imala avionsku kartu za San Francisko. Olgivana je, međutim, imala druge namere.
Nesporna je činjenica da Svetlana nije otputovala u San Francisko i da se već četvrtog aprila, samo tri nedelje nakon što je stigla u Talijesin udala za Veslija Pitersa, udovca Olgivanine ćerke Svetlane. Po većini interpretacija, to je od početka bila Olgivanina namera. Ona je navodno verovala da Svetlana na nekom računu u Švajcarskoj ima ogroman novac, odnosno da u nekom sefu u istoj zemlji poseduje basnoslovne količine zlata pa je želela to bogatstvo vezati za Talijesin. Sam Piters se po tim tumačenjima isprva u celu vezu upustio isključivo zbog Olgivaninog pritiska. Uoči venčanja, Olgivana je svim gostima i zvanicama Svetlanu predstavljala kao svoju ćerku.
Samo pet meseci nakon venčanja, Svetlana je imala šokantnu vest za Vesa. Tokom jedne šetnje, „obuzelo ju je osećanje mladosti i vitalnosti, osećaj usredsređenog blagostanja kakav je imala dvadeset godina pre toga. Kad je otišla kod lekara, on joj je potvrdio da je trudna. Svetlana je bila van sebe od sreće. U njenim godinama ‒ četrdeset četiri – to je bio veliki dar. Dete joj je dar sudbine, kompenzacija za decu ostavljenu u Rusiji, i konačno će zacementirati njenu vezu sa Vesom. Kad mu je rekla, on je svakako bio iznenađen, ali izgledalo je i da mu je drago. Međutim, kad su saopštili novosti Olgivani, ona se razbesnela – u Talijesinu nema mesta za decu jer ‘skreću energiju s posla’. (…) Svetlana nije mogla da zamisli da se porodi u Talijesinu, pa je zahvalno prihvatila poziv Vesove sestre da se porodi u Kaliforniji.“
Olgivana Lojd Rajt
Na crnogorski način
Dvadeset prvog maja 1971. godine, Svetlana je rodila ćerku. Dala joj je ime Olga, po svojoj baki. Ves je bio ushićen što takvim izborom imena može da se dodvori Olgivani. Ipak, animozitet između Svetlane i Olgivane s vremenom je samo rastao. „Svetlana je sad videla Talijesin kao jezovit i zlokoban odjek nečega što je vrlo dobro poznavala“, piše Rouzmeri Saliven u knjizi Staljinova kći. „Olgivana je bila ista kao njen otac. Njene smeđe oči su imale onu ‘žutu varnicu divlje mačke’ kakvu su imale i Staljinove oči govoreći: ‘Ja sam glavni’. Prodorno bi vam se zagledala u oči, tragajući za onim što pokušavate da sakrijete; i njen otac je ‘imao običaj tako da gleda’. Za večerom je Olgivana kontrolisala sto i svi su pazili da predvide njene reakcije, baš kao i za Staljinovim stolom. Kao i Staljin, i Olgivana je menjala istoriju kako ništa ne bi umanjilo njenu ulogu, tvrdeći kako je genij Frenka Lojda Rajta procvetao tek kad je nju upoznao, iako je tad imao šezdeset godina i već bio svetski poznat. Kako je Svetlana uspela da u Americi dospe baš na mesto koje je bilo odjek represivnog sveta njenog oca, s ‘kultom ličnosti’? Svetlana je pisala Džordžu Kenanu da Talijesinom ‘upravlja, zlostavlja ga, dominira njime i indoktrinira ga, na najsuroviji slovenski (crnogorski) način, starica koja je dobar političar, s vrlo oštrim zdravim razumom i neverovatno velikom željom da VLADA’. Otišla je iz svoje diktatorske zemlje s lažnom ideologijom i sada, u ‘ovoj najdemokratskijoj i najslobodnijoj zemlji na svetu’, upala je ‘u malu crnogorsku kraljevinu’ sa ‘dvorom i odanim dvoranima, baš kao što je bila i rezidencija moga oca u Kuncevu’. Svetlana je donela odluku. Neće se potčiniti tom psihološkom jarmu niti će dozvoliti da njenu ćerku Olgu na taj način vežu.“
Olgivana Lojd Rajt
Posle nekoliko turbulentnih svađa i prividnih pomirenja, Svetlana je konačno napustila Talijesin nekoliko dana nakon Božića 1972. godine. Povela je sa sobom ćerku, a nadala se da će im se pridružiti i Vesli Piters. Njegova odanost Olgivani, međutim, bila je jača od svega. Razveli su se tokom 1973, a Ves je ostao u Talijesinu sve do svoje smrti. Nadživeo je Olgu za šest godina, a posle njene smrti nasledio ju je na čelu Fondacije „Frenk Lojd Rajt“.
Pošto je svoje prihode ranije bila vezala za Društvo Talijesin, u finansijsko-tehničkim pojedinostima nakon razvoda Svetlani je pomogao pominjani Džordž Kenan, koji ju je inače, skupa sa suprugom, znao posećivati u Talijesinu. Ostalo je zapamćeno da je Olgivana bila oduševljena Kenanom. Kako je on od 1961. do 1963. godine bio američki ambasador u Jugoslaviji, teško je zamisliti da njih dvoje nisu vodili opširan dijalog o Jugoslaviji i Crnoj Gori. Jedan od arhitekata rušenja Istočnog bloka putem disidentske kulture, dugo razgovara sa unukom Marka Miljanova uz sekundiranje Staljinove ćerke – to je siže za dramu koju bi zaista vredelo ispisati.
Ritam krvi
Olgivana Lojd Rajt umrla je 1. marta 1985. godine. U nekrologu koji je objavio Njujork tajms nazvana je suprugom i saradnicom Frenka Lojda Rajta i matrijarhalnom vladaricom Talijesina. U tekstu se citira rečenica njenog muža: „Sama činjenica da sam u društvu s njom razgaljuje mi srce i jača mi duh, i kada stvari krenu loše i kada idu dobro“. Nadživeli su je ćerka Jovana i dvoje unučadi.
U septembru 2015, u staračkom domu u San Gabrijelu u Kaliforniji, umrla je Jovana Lojd Rajt. U svojim ranim dvadesetim, i ona je u Parizu nakratko bila Gurđijevljeva učenica, neposredno pre nego je učitelj umro. Jovanu je nadživela njena ćerka Iv Lojd Rajt.
Osvrnuvši se na neobičnu i nesvakidašnju vezu centralnoevropskog Jevrejina i Crnogorke, Danilo Kiš je samog sebe prozvao „etnografskom retkošću“. Nije manja „etnografska retkost“ ni žena koja nosi ime „praroditeljke drevne naše“, a koja je unuka Frenka Lojda Rajta i čukununuka Marka Miljanova te, naravno, unuka vojvodine unuke, žene u čiju je crticu između godine rođenja i godine smrti stalo pola sveta i pola istorije: od Gurđijeva do Merilin Monro i od Ketrin Mensfild do Staljinove ćerke.Olgivana Lojd Rajt
„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović odnosno Olgivane Lojd Rajt dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u život pojedinca. Gurđijev je rekao i da je najveća moguća greška verovanje da je čovek uvek isti, pošto čovek nikada dugo ne ostaje isti jer se neprestano menja pa retko prođe i pola sata a da se ne promeni. U Olgivanin život je stalo mnogo života. Ali opet, istovremeno, to je takođe i život koji je produžetak i dedinog života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača. Ispreplitanje istosti i različitosti priziva mistiku, priziva ono što je Gurđijeva odvelo u ezoteriju. I nije zato slučajno što je Olgivana bila plesačica. Ritam i ples slutnja su onog smisla koji reči naslute tek kroz poeziju. Pesnik rođen nadomak Olgivaninog zavičaja za vreme njenog medenog meseca sa Frenkom Lojdom Rajtom napisao je stihove:
Na početku svake ljubavi Svijet dolazi u pitanje. Nije to više stvar tebe i mene; Bube i zvijezde pomiješaju orbite.
Vilijam Batler Jejts, pesnik koji takođe nije izmakao Gurđijevljevom uticaju, pevao je o sokolu koji u spirali leti nebesima. To je ista spirala u kojoj se okretala Olgivana pred umirućim očima Ketrin Mensfild darivajući joj spoznaju kakvu joj nisu dale nijedna pesma ni knjiga.
Држи се за мене у клауду тмурном Из ког црни пламен као слутња сукља, Шпијун дигиталан у програму бурном У вештачку памет нек’ нас скупа вукља.
Нека му транзистор од страсти забруји, Нека му се жице од љубави збуне. Артифицијелног сна да му заструји Река непокорна – у чип да га муне.
Хоћу с тобом ако и ти спремна јеси Да се бацим у тај понор који зјапи, Уходе нас знају, и ми њих смо свесни, Али нас не мрачи светлост која хлапи.
Јер код нас, вољена, светло не јењава, Вечност од смираја не зна да се плаши, Суровост машинâ нас тек засмејава, Држи се за мене, на клауду јаши.
ЧИТАЈУЋИ КЛАУДА ИЛИ КАКО ЈЕ ОД ЧОВЕКА ПОСТАО ОБЛАК (ПОЕЗИЈА ВЛАДИМИРА Д. ЈАНКОВИЋА)
Чудан и по свему необичан беше Клауд – тај човек настао из облака што је, већ презрео, отпао са грозда генерацијâ и времена, из дубоке тмине мастила разливеног по модроплавом хоризонту свести. Виновник страшних громова и олуја које насмрт плаше сујеверне морепловце док броде по бескрајном океану несвесног, молећи се боговима рациа да се живи и здрави врате у своје тврђаве од бетона и челика. Заточеник у хладној и мемљивој тамници овога света, жртва колективног и херој индивидуалног – такав је то клауд био.
Јездио је он као некад Прометеј кроз тамне вилајете тог подвојеног и фрагментираног људског духа, расцепаног муњама које су севале из простора оностраног и виртуелног, паралелног, лепећи се својим пламеним језицима за све те кодове који су попут свитаца у ројевима прелетали преко плодних и набреклих поља психе.
Беше он уз то још и јеретик одбегао с ломаче данашњице, осуђен на смрт неумреженошћу јер је подметао пожаре и палио ватре у дубоким и мрачним пећинама индивидуалне и колективне свести, по густим и непрегледним шумама подељених стварности које су све више залазиле једна у другу, мењајући непрестано своја безбројна лица и обличја. Гледао је он нетремице у те окречене гробове што су попут ноћних светиљки окачених о таваницу неба гореле својом слабашном и пригушеном светлошћу, прогоревајући већ начете покрове дугих и бесаних ноћи.
Али од свега беше он понајвише посматрач свих тих појава и догађаја који су се великом брзином и једни за другим низали пред његовим погледом; пратио је он с пажњом сваку од њих тражећи им узајамне везе у томе бесконачном низу узрока и последица, упињући се да докучи суштину и утврди њихову праву природу и тачан положај у непојмљиво сложеној географији човека.
А увидео је и то сасвим јасно како се љубав лишена погледа и додира претвара у нејасну и неразумљиву криптографију, у мистично сједињење давно изумрлог језика и писма и новокомпонованих симбола, док је на неком клауду стрпљиво чекао своју вечито младу и лепу Клаудију, ту одбеглу половину свога властитог бића неокрњену црним рупама и сабласном лепотом звезда чија је историја цела стала у неколико тачака и цртица откуцаних у журби, послатих у поруци и примљених у тренутку уместо дуго чеканог писма.
Бавио се алхемијом фантазијâ и скривених страсти заједно са њом као сваки искрени посвећеник у мистерије, трагајући за угаоним каменом свих еволуција и револуција које су се збиле и које ће се икада збити у ономе великом точку промене и преображаја у којем су вечно живи и бесмртни архетипови проналазили пут до целовитости и властитог сопства.
Упутио ју је у магију садашњег тренутка и ритуалне плесове древних шамана што су у трансу, заоденути обредним ватрама, спавали с властитим анимама; у нехотичне покрете тела и варке ока док се стари светови око њих руше, негде на периферији свемира, међу старим и густо збијеним кућама у којима су собе још мирисале на баштенско цвеће, убрано у магновењу, у часу тешких интрига срца са оближњих жардињера.
Јер ко је, напослетку, он уистину био него пали анђео распет између два света у њиховом трајном и нераскидивом јединству свих разлика и супротности, анђео из старине бачен у подземље и техничко-технолошке кругове пакла одакле га само клик дубоког и искреног покајања може избавити од вечних мука и вратити га натраг у свет живих и умрежених.
Добри и питоми пастир међу чипованим стадом оваца одбеглим из свога тора право у чељусти крволочним и гладним читачима бар-кодова и генетски модификованим номадима; бегунац изашао из египатског ропства на путу за обећану земљу; потомак и далеки син Соломонов из племена несврстаних и наследни чувар древног знања преношеног с колена на колено преко Мртвог мора идејâ и неурона све до новог Храма којем постаде глава од угла, он – слободни зидар и главни архитекта сопствене унутрашњости живописане светлошћу разума, истине и правде. Он – Велики мајстор Реда отписаних.
И праведни Јов кога су смисао и промисао пожутеле хартије и мастила сачували од искушења празних и изгужваних постеља и нервозних мачака које су мјаукале с потамнелих кровова и отворених прозора, загледајући радознало у туђе полуспуштене ролетне и размакнуте завесе одакле су се назирали обриси тела заоденутих нападно у лагане и полупровидне тоалете, фоткана на брзину излупаним и изгребаним телефонима у позама лоше изведене и приказане пантомиме, и фоткама постављеним на јавне профиле
да верно прате тај хистерични глобални фол у финишу припрема пре долазак на још један бал под маскама у поодмаклим вечерњим сатима.
Ко, ако не онај који је у својој наивности и занесењаштву јавно исповедао веру у васкрсење мртвих и идентитет слободног и некодираног човека у очима вољене му жене, оној која сад на нечијем туђем клауду по мрачним и закривеним улицама великог града као вештица на метли језди.
Kada peva o ljubavi, pesnik se obraća božanskom (u čoveku), naizgled nedosežnim bićima, ili pak najnižim – u koje ne samo da utkano je božansko, već je božansko u njima naročito vidljivo, i to okom vidljivo, pa su sva ta htonska bića u potrazi za bogom i paradoksalno bliže bogu no sveci (!) s obzirom na živo blato u koje su se uvalili do guše. Njihovo disanje mora biti snažnije od običnog disanja. Oni, gubeći stvari i bića na cestama, stravično i dramatično gube uvek jedino i samo Boga. Svakim udisajem, gube Boga.
Pesnik naročito milostan prema zverima, zverima jer prevazilaze ljudsko telo razarajući ga nemilosrdno, to telo u koje se nastaniše, to igralište, stecište demonima, prikazuje ih onakvima kakvi u suštini jesu: manji od makovoga zrna.
Bolno usamljen, on savetuje smrtnicima da ga ne prate na putevima samospoznaje. Njega ne ljuti smerna putanja smrtnika (pri tom kada govori o smrtnosti, ne misli isključivo na to da ćemo svi umreti, nego na ono što je zaista nedostojno u čoveku: sujeta, ogorčenost, samoljublje, istrajnost u nekakvom karakteru), samo on sa njom nema nikakve veze, sa takvom je putanjom – raskrstio:
Ako u sebi imaš svet,
čoveka, ženu il' dete,
samo prođi, produži dalje,
ne stupaj na mrke stepenike
na obodima puteva
ovozemaljske sreće.
Smerno hodaj
ka toplom ognjištu,
il' srcu što te u mekom gnezdu čeka.
Ne idi za mnom.
Mene mame druga svetla
što se žalcem beru
na cilju mog hoda,
u proplancima skamenjenim.
(Staza)
Ljudi koje sreće na nižim putevima neretko predstavljaju teret. Progovara onda ta bolna misao iz njega da – živeti se može samo bez ljudi. I ovde se ne misli na ljudskost i suštinu koja neizostavno mora biti i klica boga, nego na formu i determinisanost koja prati čoveka na nižim stupnjevima samospoznavanja.
Budistička tradicija govori, između ostalog, i o plemenitoj istini o putu koji vodi do prestanka patnje. Reč je o oslobađanju bića od vezanosti i želja, a to je osmostruki plemeniti put. Upravo je na taj put pesnik zakoračio.
Zbirka je žanrovski i tematski podeljena. Nekoliko haiku pesama možemo posmatrati u kontekstu skraćivanja dužih pesama, sabijanja, odsecanja od svega suvišnog. Dakle, i forma pesama ukazuje na želju za odsecanjem i istvoremeno nemogućnost potpunog ostvarenja te želje. Sa druge strane, duže pesme mogu se posmatrati kao proširene haiku forme. Ta je potencijalna eksperimentalnost pisanja i čitanja naročito zanimljiva. Upravo u haiku pesmama izrazita je odsutnost ljudi, ali njihov dah…
Pokojni harmonikaš budi lirskog subjekta iz sna, vetar briše suze siročetu mesto majke, zmije izviru ispod vrelog kamenja.
Karakteristična je informativnost u pojedinim dužim pesmama:
Pahulje oplele srce neba.
U kristalnom oblaku
ogleda se mesečev očnjak.
Nemirni san izlazi iz spavača.
Senoviti lovac goni zvezdani treptaj.
Na crnoj pari zgasle Žar –ptice
beli vukovi greju čeljad.
(Mraz)
Naravno da sadržaj ne ostaje na nivou informacija već se razlaže u čitalačkom tkivu, ali informativnost odaje utisak surovosti i jeze, pa kao da sama priroda odavde progovara! Obrnuti i pervertirani pejzaž (?) informativnošću odaje utisak šoka, zar takve slike, slike koje bi jedna bubašvaba, da može pisati, nama mirno prenela? Te pejzažne pesme su bez onog subjekta kojem se pesnik neretko čežnjivo obraća, stoga mogu pesme u zbirci podeliti na slikovite, opisne i ljubavne, iako u punom smislu žanra to ne mogu potpuno učiniti jer ova poetika izmiče žanrovskim okvirima.
Iznad jastuka
probuđeni leleci.
Jutro bez mene.
Ovaj se prizor, navodno, odvija bez samoga pesnika, jer kada kaže – živeti se može samo bez ljudi, on sebe ne izuzima. Život sam – sam život je važan – a ne pojedinac u svojoj pometenosti i determinisanosti koja mu postaje tragedija. On se može izjednačiti sa onom kapi u okeanu jedino ako shvati smisao celine i oslobodi se praznih želja i htenja. Uspeva li to lirski subjekt? Na stazama kojima hodi, čini se da još ni prvi problem oprečnosti nije mogao savladati. Kasnije sledi trolikost i četvorolikost i osmostrukost koje svetle čak i iz ove pozicije. Da, u pesmi Na ivici reći će: Umesto tvoga / ili lica Boga, / ja grlim / strmine bezdana. Problem je postavljen tako: ili-ili, a sve između je ambis, ova crtica je ambis, pa i život sam koji deli čoveka rastrzanog između niskog i visokog.
Ovakva antinomija čak koketira i sa patetikom. Oštrina kojom je izrečena postavka pokazuje da ništa za pesnika ne postoji osim Boga i onog lica koje je izgubio. U ovoj ravni, on gubi samog Boga. Niža bića, da tako kažem, imaju izuzetnu sposobnost da nas iznenade. Ili: Niža bića imaju sposobnost da nas učine bogom. Biće da je tako, pa se stvara još veća iluzija ili pukotina. Uzaludnost koja pesniku onemogućava da obgrli lik voljenog i lik samoga Boga, čine ga tragičnim, poput Narcisa. On želi Boga u svemu, on želi sebe u svemu. Ništa osim antinomija koje je ranjeno biće uspostavilo. Nisko-visoko, gore-dole. Na koncu, antinomije se slivaju u jedno, pa nije netačno tvrditi da su voljeni i Bog jedno te isto za čoveka, a da je vera zanosna boginja koja preti ništavilom. Ako ne može Bog – onda neka bude komadanje blještavilom. Ako ne može Bog – onda neka ne bude ničega.
Često je taj Bog mamac, klopka, kuka za naivne. Sve te silne refleksije Boga u smrtnicima, sve te čežnje koje mame nas da se u sopstvenoj lepoti udavimo, u ovoj mašini za mlevenje mesa. Čitajući, videla sam samleveno meso, sitna crevca, koske, i smrad (miris) – primarni jezik ove izuzetne poezije koja će svima koji pročitaju otvoriti oči, ali one detinje, radoznale, koje se ni pred životom ni pred smrću ne zatvaraju, oči sa još neizgrađenom estetikom, a kamoli etikom. Ispočetka!
Zoran Antonijevićgovori svoju poeziju:
Video materijal je proizvod saradnje između pesnika okupljenih oko projekta Spoken word RS. Pesma Liryca – moj brat spava je muzički projekat nastao kao plod saradnje između muzickih projekata Voden, Azimetruum i Zorana Antonijevića.
Dušan Gojkov autor je knjiga Grand hotel, kratke priče, 1984-1993; Slepi putnik, roman, 1994; Evropa pleše, radiofonski eseji, 1995-1996; Fotografije glasova i Utuljena baština, dokumentarno – dramski radiofonski eseji, 1997; Un nuit (un jour) d’un vie, izabrani eseji, 1997; Passager clandestine, roman, 1998; Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum, roman, 1998; Album fotografija 1991-1993, roman, 2003; Laka, crna zemlja, duodrama, 2005; Pisanje po vodi, roman, 2006; Other People’s Memories, poema, 2012; Dying Words, 2012, poema; Potištenost, roman, 2012. Dobitnik je nekoliko književnih nagrada. Prevođen je na strane jezike. Zastupljen je u više antologija savremene proze i poezije. Režirao je desetak pozorišnih predstava, dve serije dokumentarnih televizijskih filmova, dve stotine četrdeset radio drama i radiofonskih komada. Osnivač je i urednik Balkanskog književnog glasnika. Tužne šansone mu je jedina knjiga poezije.
№ 3,14
pronašao sam jutros jednu tvoju fotografiju, žo
bila je među stranicama
antologije rumunske poezije
sećam se tačno tog sparnog julskog jutra
u ulici mogador
kad si sa kafom u ruci
potpuno mokra lepljiva
izašla na prozor
zaboravivši da nisi obučena
(fon grada, kikot u daljini)
fotografiju je napravio sused sa petog
poklonio nam je dan kasnije
(šum vetra, zvuk tramvaja, neko šuška novinama)
znam koliko godina je prošlo, žo
trebalo bi da mi je sad već svejedno
ali ja sam samo kap krvi koja govori
nikita je u pravu:
tebe je valjalo tražiti
vredelo čekati
„da te sad zgrabim i u stopalo poljubim
ti si jedina žena koja bi malko hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš“
(tihim glasom, pompezno šapćući)
žito se talasa, žo
ponovo je leto
miriše na mentu
tako će biti
doveka
tamo gde si sada
samo se smenjuju
svetlost
i tama
(violončelo, tiho [...] fade out)
№ 27
izlazak iz kuće
rano jutro
stojimo tu
kao dve voštane figure
iz muzeja za zaludne turiste
na jednoj provincijskoj
balkanskoj
autobuskoj stanici
što miriše na prašinu
naftu
istrošene autobuske gume
gledamo jedno u drugo
zurim:
zelene tačkice
u tvojim plavim očima
bledo lice od mučnine
nabrekle dojke
(stomačić se još ne vidi, prerano je)
rukom mi skidaš
neku nevidljivu trunčicu s lica
kažeš
sve će biti u redu
ulaziš
u lep, beli autobus
sedaš
ja patetično vadim izgužvanu maramicu
iz džepa
kao u šali mašem
ti odmahuješ rukom
naočari su mi očigledno zamazane
jer ne vidim više ništa
kao one noći u hamburgu
kad sam
smrznut
čekao da stigne brod
koji će me odvesti
još severnije
negde kod hiperborejaca, verovatno
tako i sad drhtim
jer
znam
nikad se više
nećeš vratiti
znam
eto, ima tome već deset godina
ni ja već dugo... dugo nisam u svom rodnom gradu
ranije sam
tu i tamo
i dobijao pokoju vest
o tebi
pa je i to
vremenom
prestalo
no
vraćam se
povremeno
da obiđem rodbinu
prijatelje
kojih je sve manje
kako vreme prolazi
ovaj put
samo na kratko
samo na sprovod
dragoj osobi
ako se ne varam
autobus staje
na isti peron
s kojeg sam te otpratio
ne nosim prtljag
osim jedne torbice
šta li me vezuje
za ovo mesto
pitam se
prvo idem tramvajskim šinama
vlažne su od kiše
rano je jutro
kao i onaj put
još uvek nema saobraćaja
nakon toga
penjem se
lagano
nekad kaldrmisanom
sad asfaltiranom
ulicom
ovde su davno prodavali klaker
kabezu
bozu
bajate krempite i šampite
kačkete
grozne džempere
saračku robu
žice za gitare tamburice violine mandoline
svega toga više nema
ipak
sve je
ostalo isto
grad
siv
sa grčevima na licu
koje ljudi nose sobom na posao
pobogu
ovde sam živeo
tridesetak godina
manje – više
šta je od toga ostalo
voleo sam u ovom gradu
ljubio
neke žene
e,
sa kim sam sve pio
za kafanskim stolom u skadarliji
pisao tamo svoje prve novinske članke
reportaže
čak i pokoju knjigu
prosio neke divne žene
(neke su i pristajale, što je najzačudnije)
udisao miris parka
što okružuje gradsku tvrđavu
živeo
sahranjivao neke mrtve
bivao na nekim venčanjima
gledao, mazio male bebe
tridesetak godina
manje – više
šta je od toga ostalo
čudnovato
ništa od toga mi ne pada na pamet
ništa od toga nije ostalo
samo ono jutro
kad sam te pratio na autobusku stanicu
i znao da se nećeš vratiti
№ 33
laku noć, moje dame, laku noć
bliži se kraj ove operete
laku noć, moje dame, laku noć
odlazim da spavam
čist
bez slojeva šminke
godinama nanošenih
laku noć, moje dame, laku noć
da mi je svaka od vas podarila samo
po kamenčić tuge
sad bih morao da unajmim nosače
srećom
bilo je tu i radosti
nadam se da i vi pokatkad tako mislite
laku noć moje dame, laku noć
nije prošao ni jedan dan mog života
a da se ne setim
ponaosob
svake od vas
vaših mirisa
očiju
osmeha
grudi
bokova
vaših glasova
godine su ih pretvorile u hor
anđela
a uz takvu muziku
divno je tonuti
u san
laku noć, moje dame, laku noć
Dušan Gojkov
Naslovna fotografija (Andrej Lukaš) preuzeta je iz zbirke poezije Tužne šansone Dušana Gojkova
Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.
MRTVI VOLE TREŠNJE
Bili su čudna skupina. Neko bi rekao ludaka. Istina je da su, pre svega, bili skupina mrtvaca.
E sad, treba definisati šta tačno podrazumeva to „biti mrtav“. Koliko god se taj pojam činio nedvosmislen, binarno logičan, jesi ili nisi, živ ili mrtav, nula ili jedinica, stvari baš i ne stoje tako. Postoji čitav jedan valer stepenovanja od „biti formalno živ a duša mi spava“, preko „telo mi se raspada al se držim postojanja ko pijan plota“ do, na primer, „živ sam leš, ne smeta mi“.
Dobro, neko bi rekao da nema mesta proizvoljnosti onog trenutka kad se pređe crta i ispusti poslednji dah ali, ne bih da cepidlačim, samo kažem da postoji jedan broj nesrećnika, nedovoljno mrtvih da bi otpustili dušu da ide dalje a opet, nedovoljno živih da bi pretekli u nama poznatoj realnosti. Ono što ih je održavalo u tom nekom, uslovno rečeno, postojanju, bile su jake želje. Nerealizovane dok su imali telo da nešto s njima urade, ali dovoljno imperativnih da i dalje zaposedaju i traže svoje.
Jaka željnost činila je da i dalje postoji neka unutrašnja zgusnutost koja je čak pravila privid fizičkog oblika, istog kao kada su ih polagali u sanduk. Istina, vidiljivi su bili samo međusobno, osim možda retkima koji su imali antene za onostrano. Ukoliko bi i došlo do takvih incidenata i do kratkotrajnih preklapanja planova, (ne)srećnik koji bi postao svestan njihovog prisustva bi ili najednom postao jako negativan, besan i neobjašnjivo zao ili bi, u ekstremnim probijanjima svetova, čak mogao i da ih vidi kao posebne entitete i u tom slučaju bi ili trajno skrenuo ili preventivno proglasio svoje viđenje za snoviđenje.
Naša ekipa se rojila oko mesta koja su pulsirala patnjom i jakim nezadovoljstvima, tamo gde su se iznenada otvarale Kapije za prelazak, ili oko ljudi koje su porobljavale jake želje i impulsi. To su bile frekvencije koje su ih prirodno privlačile i bila neka vrsta hrane, kao što se u automobil sipa gorivo kako bi mogao da se kreće tako su i oni bivali privučeni takvim energetskim dešavanjima.
Groblje u negotinskim Pimnicama
Trenutak i mesto u kome se dešava ova priča (iako su te koordinate date samo uslovno jer za njih važe drugačije dimenzije) jeste jedno sparno popodne u jednoj grobljanskoj radnjici u malom mestu.
Milorad (čovek od ovog sveta) sedeo je nalakćen za rasklimatanim stolom gušeći se od omorine i psujući u sebi besparicu, dosadu i svoju gnjavežnu ženu s kojom se upravo posvađao. Ionako težak vazduh je bio ispunjen sladunjavim mirisom polu-uvelog cveća, grančica čempresa koji se upliću u pogrebne vence i parafinskim svećama. Lenjo je mljacao trešnje koje je kupio radnjicu pored i nadrkanao konstatovao kako trešnje, iako naizgled jedre i rumene, nemaju slatkoću, verovatno od kiše koja je tih dana svako malo padala. Ove trešnje su podvala, deluju plastične u svojoj savršenosti a nikakav ukus, baš kao i moj život, pomislio je. Vrtlog nezadovoljstva koji se kao oblak pare nadvio nad njim privukao je naše junake kao roj mrava koji su osetili šećer. Nije ih naravno video ali njegova klaustrofobična radnjica je namah postala krcata. On se, isto tako, osetio još teskobnije, ako je to uopšte moguće.
Trešnje! Unisono je odzvonila alavost mrtvih usta. Najesti se trešanja dok stomak ne zaboli. Dok prska sok, dok puca jedro meso voća dok ga drobe krezavim ustima. Orbitirali su u krugovima oko stola i roze najlon kese, sve brže i brže. Upelelo se jedno sladostrasno kolo. Kako nije moguće najesti se u fizičkoj relanosti a istovremeno boraviti u onostranosti želja se ulila u sirotog Milorada koji je počeo da ih mahnito trpa u sebe iako mu nije bilo ni do čega, pa ni do trešanja. Bilo je nečeg destruktivno komičnog u tom prizoru. Jeo ih je kao da mu je zadnje. Nije se ni trudio da pljune svaku košticu. Nije mu bilo jasno da li pljuje koštice ili sopstvene zube. Ponesen neobjašnjivom gladi počeo je da ih jede, ne jednu po jednu, nego celim šakama. I, koliko god je samom sebi bio besmislen, nije mogao da se zaustavi. Niz obraze su počele da mu cure suze, niz bradu crveni sok.
Zaposednutost koja ga je spopala kulminirala je u jak i temeljan osećaj tuge i promašenosti. Da mu je neko rekao da će danas, ni iz čega, da doživi ovakav duševni kolaps, ne bi mu verovao.
Napustiće ženu.
Zatvoriće radnju.
Vratiće se na selo.
Defetizam koji je osetio začudo mu je doneo olakšanje. Rasplakao se crvenim suzama.
Фељтон у црногорском дневном листу Дан (октобар, 2020)
Из рецензије научног саветника Владана Јовановића, Институт за новију историју Србије:
Pored dvanaest poglavlja monografskog teksta, ova knjiga sadrži i priloge – poverljivu korеspondenciju, govore, izveštaje sa bilateralnih sastanaka prilikom sklapanja sporazuma, izvode iz bugarske štampe, elaborate o odnosima dve zemlje, izveštaje o razgovorima međudržavnih i partijskih delegacija, kao i beleške o poseti Todora Živkova Belom dvoru 1966. godine. Držeći se čvrsto arhivskih izvora, publikovane građe i najšireg opsega pouzdane literature autori su uspeli da stvore izuzetno preglednu i konciznu monografiju koja kompleksne jugoslovensko-bugarske odnose čini daleko jasnijim. Tome su značajno doprineli svestrano razumevanje geopolitičkih zbivanja na Balkanu, objektivan i izrazito racionalan pristup izvorima i literaturi, prefinjen jezik i odmeren stil, kao i dar za pravilnu gradaciju bitnih i efemernih sadržaja, svojstven razvijenijim evropskim istoriografijama.
Мало је познато да велико страдање Србије у Првом светском рату није било јединствено српско историјско искуство у нововековној историји. Бечки рат (Großer Türkenkrieg), вођен између Османског царства и Свете лиге опустошио је области данашње Србије јужно од Саве и Дунава можда и разорније и темељније од рата 1914-1918. Велике војске Хабзбурговаца и Османлија остављале су за собом спржену земљу, а случајно преживеле чекала су нова искушења – куга и глад. Радило се, пише историчар Глигор Станојевић, о “мрачном добу разуларених убилачких нагона, када убиство човека постаје духовна потреба злочинца”. Многи су спас налазили у миграцијама. Према Станојевићевим проценама, поменути простори Србије изгубили су трећину, а можда и половину становништва!
Пустошења српских села и градова, те бестијална масовна убиства, били су тек неке од епохалних последица Бечког рата. Овај велики и исцрпљујући регионални сукоб потиснуо је Османско царство из Средње Европе и најавио потоњу турску дефанзиву на Балкану. Битна локална последица рата била је Сеоба Срба, која је сигнализирала измештање тежишта српског фактора на просторе северно од Саве и Дунава. Осим тога, продор аустријске војске у срце Балкана током ових ратних операција омогућио је краткотрајно, али трауматично искуство Срба од Београда до Косова са Хабзбурговцима. Даље, хроничне слабости османске империје, које је овај рат изнео на видело отвориле су пут развоју државотворних идеја малобројне српске елите (гроф Ђорђе Бранковић, патријарх Арсеније III). На почетак њихове реализације морало се сачекати више од једног века.
На крају, али важно – књига Глигора Станојевића наводи нас на закључак да је Бечки рат за Србе представљао скупо плаћени пут до сазнања да страни бајонети не доносе слободу.
Доносимо неколико страница из књиге Глигора Станојевића: Србија у време Бечког рата 1683-1699, Београд 1976.
Турски поход на Беч 1683. године био je последњи продор Турака y средњу Европу и први снажан ударац хришћанске Европе Османском Царству. To je био велики преокрет који ће судбоносно утицати на историјски развој средњоевропских народа и једног дела Балканског полуострва. Улазак Османског Царства y рат против Аустрије био je највећи војни потхват Турака у Европи. Али „под Бечом je бурак насрнуо“, како je то Његош сјајно формулисао. Савезничка пољско-аустријска војска до ногу je потукла Турке 12. септембра 1683. године. Краљ Јан Собјески који je предводио пољску војску, парафразирајући Цезара рекао je: „Veni, Vidi, deus vicit“! Војна надмоћ Османског Царства, које je пуна два века низало победе y Европи, скрхана je под зидинама Беча. Зато су слом од 1683. године и расуло које je за њим дошло изгледали ужасни и неразумљиви. Слика коју су охоли Турци имали о себи и историјска оцена Европе о њима наједном су уништене. Није било никаквог изгледа да Османско Царство поврати своје достојанство пред самим собом, пред непријатељем, пред покореним народима Балканског полуострва. Европа je спасена од наметања туђе културе и религије. Од тада ће Турци измицати из Европе и покорени народи Балкана враћати ce својој изворној хришћанској култури.
(…)
Ниједан ранији турско-аустријски рат није имао толики значај за историју српског народа y Србији и изван ње, за историју обе зараћене стране као Бечки, односно Морејски рат. Ратовање Аустрије против Османског Царства (1682— 1699) познато je у историографији као Бечки рат, a борба Венеције, аустријског савезника, као Морејски рат. После толико година робовања Србија ce, дубоко y унутрашњости Османског Царства, нашла y ратном вртлогу. Свршетком рата Србија од унутрашње провинције постаје периферна територија Османског Царства (…) Карловачким миром Османско Царство доживело je највеће територијалне губитке y својој историји. Аустрија je добила читаву Угарску без Баната, Славонију, Срем до линије Митровица — Сланкамен и читаву Лику.
(…)
Аустријске војне власти заводе y освојеној Србији свој окупаторски режим, с циљем да Србе што пре укључе y своју културу. Таква политика бечког двора изазивала je незадовољство и отпор српске дркве. Зато патријарх Арсеније III тако тврдоглаво одбија сваку сарадњу са Аустријанцима, свестан опасности коју доноси нови окупатор. Папа није пропустио прилику да новчаним прилозима подстакне цара y борби против неверника, да помоћу низа обећања сваке врсте и свечаним процесијама поново распали ватру хришћанске солидарности. Крсташка идеја није ce y Риму никада гасила. Прво аустријско освајање Србије показало je српском народу да му Аустрија није пријатељ и да му доноси ропство, ништа лакше од турског.
(…)
Свиреп и тежак рат узео je застрашујуће размере и обрте. Такву жестину борбе, демонски бес и сатирање људских живота Србија није запамтила све до наших дана. У пламен страшне и очајничке борбе гурнуто je читаво становништво. Нису поштеђени ни старци, жене и деца. Ужас рата, чак и када би ce мерио страхотама овог немилосрдног века, прелази границе сатанског уништавања. Српски народ постао јe жртва непоштедног обрачунавања две туђе војске y његовој земљи. Два пута ће фронт проћи Србијом, односећи са собом огромне људске и материјалне жртве. Никада Србија до тада није доживела такву несрећу. Беспомоћан и потлачен, српски народ нашао ce уклештен измећу два освајача. Оба настоје да га искористе за cвoje ратне циљеве. Срби ће ce у томе рату наћи y оба непријатељска табора, проливајући крв за туђе интересе. To су вечне деобе y нашој историји иа предстражи између Истока и Запада. Завојевачи ћe од српског народа тражити услуге и истовремено ra сматрати кривцем за своје неуспехе.
Еуген Савојски
Сваки рат, пa и онај који воде добро организоване државе, доводи до слабљења свих друштвених институција. Османско Царство, већ одавно на путу слабљења централне власти, постаје бесудна земља у којој насиље и злочин замењују суд и право. У рату ће нестати и оно мало реда и законитости, што je било још преостало. Рат ће из темеља потрести све институције Османског Царства. Војска, некада слепо одана султану, постаје непоуздана, склона насиљима и злочинима сваке врсте. Дисциплину и ред замењују осионост, непослушност, дезертерство и кукавичлук. Таква војска представљала je опасност за турску владу и напаст за покорене народе. Порази на фронту против непријатеља чинили су турску војску још раздражљивијом и неподношљивијом. Куда je таква војска прошла гасио ce живот. Сви путеви за фронт и са фронта против Аустријанаца водили су преко Србије. Толика војска ни y једном ранијем рату није преко ње прошла. Аустријанци су Србију сматрали турском територијом коју с правом могу разарати и палити. Турци су je сматрали непоузданом земљом коју за одмазду сатиру и пале да je непријатељ не би користио и да злочинима застраше народ. Оба освајача као да су ce такмичили ко ће више уништити, опљачкати, спалити или људи побити. Свако ко je прошао Србијом понео ce као крвни непријатељ. Немци, Турци, Татари, Албанци и други, сви су сложно жарили и палили. Албанци, сами или y турској војсци, представљали су y својим планинским областима праву напаст за Србију. Где год су доспевали, вршили су насиља над српским становништвом, пљачкајући, харајући и мењајући правце својих похода зависно од плена. Земљом су крстарили хајдуци и разне банде које су стварале збрку и уносиле обесхрабрење и немир међу становништво, заморено ратом и насиљима сваке врсте. Поједини крајеви Србије сравњени су са земљом. Најтеже je страдало Косово и део Србије поред Цариградског друма од Ниша до Београда. Број спаљених и уништених села и паланки y Србији, на основу приступачне грађе, није могуће тачно утврдити, али сигурно није био мањи од 600 насеља. Паљени су и градови. Београд je y току рата три пута горео.
Рат je поред материјалних разарања однео на хиљаде људских живота. Убијала су оба освајача, истина Турци више од Аустријанаца. Злочин ce не цени само пo броју људских живота, него и пo свом неделу. Глад, епидемије и природне силе докрајчиле су многе људске животе. Свуда су ce могли видети несахрањени лешеви које су кљували лешинари и растрзале дивље животиње (…)
Рат je y самом почетку из темеља потресао привреду Османског Царства. Од почетка до краја рата на читавом Балканском полуострву владала je скупоћа, оскудица и глад. Многобројни домаћи записи и друга документа потресна су сведочанства о људској избезумљености од глади. Ниједан људски нагон не може обешчовечити човека као глад. Највише докумената о глади сачувано je о Босни, али то не значи да таква авет глади није морила и остале земље Балкана. Зими, 1690. године, када je харала куга, Босном je завладала неописива глад. У Сарајеву je била „таква несташица намирница, да понекад на ноћ умре пo сто људи”.
(…)
Док je становништво Босне порасло доласком великог броја избеглих муслимана, живаљ Србије ce проредио због бекства огромне масе људи баш y оне угарске земље које су муслимани напустили. Због сеоба, умирања од глади и куге, Србија je изгубила најмање трећину, a вероватно и половину свога становништва. To je био најтежи губитак Србије y Бечком рату. Ретки су примери y светској историји да једна земља одједном y рату изгуби половину свога становништва. Да би несрећа била већа побегао je највиталнији и најнапреднији део српског друштва y то време. Бежали су млади, јаки и храбри који су имали смелости да ce отисну у непознато. Становништво градова и паланки, трговци, занатлије и свештенство масовно су бежали. Ta чињеница je, поред других услова, била одлучујућа за брзо стварање српске грађанске класе y Угарској, док je Србија почела видно да заостаје. Рат je уназадио Србију за дуго времена. Српски народ y Србији био je после рата изложен тешкој експлоатацији и насиљу од стране турске феудалне класе. Ипак, турска власт неће бити тако чврста као пре рата. Поред свих недаћа које су задесиле Србију, y народу je остало уверење да турска владавина није вечна. Српски народ био je сведок тешког турског пораза, што га je учврстило у вери о дотрајалости османског друштва и државе.
Арсеније III Чарнојевић
Бечким, односно Морејским ратом, завршава ce епска борба српског народа против Турака, започета почетком XVII века. Тек y том рату Србија ће ce прикључити тој великој борби српског народа. Србија ce први пут од пада под турску власт укључила у велики сукоб измећу Истока и Запада, ислама и хришћанства. Када ce око Србије и у њој све стишало, десетковани народ остао je на рањеној земљи y души и мисли са самим собом, размишљајући о ономе шта ce збило и о својој судбини. Све je почело независно од његове воље, али ce није завршило без његове несреће. Kao да ce нека надземаљска сила поиграла судбином Србије. Народ je у сећању оживљавао и поново доживљавао своју властиту трагедију. Понор живота изгледао je дубљи, вера y садашњост несигурнија, a нада y будућност неизвеснија. Драма живљења и патње постаје сапутник српском народу.
Прво учешће Србије y рату Османског Царства са Светом лигом завршило ce за њу трагично. Српски народ y Србији стекао je пo скупу и прескупу цену велико политичко искуство. Народу je постало јасно да му ниједна хришћанска војска неће донети слободу на врховима бајонета. Српска црква и главарски слој схватили су да je стварање српске државе, макар и вазалне, једини услов слободног културног и политичког живота српског народа y Србији.
Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).
Београдски круг Митриновићевих следбеника у светлу архивске грађе
1
Постоји представа о Митриновићу која је почела да се формира још током Првог светског рата («фантастичне су вести стизале о њему за време рата – да је одевен у индијске тунике проводио дане у филозофској осами»),i а свакако после 1918 – да је Митриновић неко ко се повукао и напустио своју средину да би утонуо у мистицизам. Тако о њему пише и Вељко Петровић у енциклопедији Станоја Станојевића («одао се мистици»), дајући одређену званичност овој представи. Велибор Глигорић је имао немало ироничних речи за Митриновићеву посету земљи 1930. у памфлету Мистика и мистификатори, али тако је писао о њој и Добросав Јевђевић, на идејним позицијама другачијим од Глигорићевих (“долази нам у ставу…апостола…свемоћни mumbo-jumbo“).ii После Другог светског рата ова се представа учврстила. О Митриновићу као о неком ко се готово одметнуо од домаће културе пишу у некролозима и његов исписник, пријатељ из младости Боривоје Јевтић (»зароњавање у загонетну област хиндуског религиозног мистицизма који није никад имао никакве везе с нашом свирепом и крвавом југословенском стварношћу»)iii и млади Славко Леовац и опозициона Република,iv док су иронични портрет «Митра Митровића» који даје Крлежа у Заставама и чланак у Енциклопедији Југославије запечатили ову слику у новој Југославији настављајући и политичку дисквалификацију коју је започео Глигорић. И историчари књижевности који су о њему писали на далеко објективнији начин полазили су од тога да је Митриновић заслужан за српску поезију и критику до 1914. а да после тога нестаје у свету далеком и географски и духовно. Тек је монографија Предрага Палавестре из 1977. изнела на светло шта је заправо Митриновић радио и писао у Британији и представила његово дело као целину.
И заиста, након неуспелог покушаја повратка 1930. он се није упуштао у домаће подухвате. Његових чланака између два рата нема у нашим часописима, не рачунајући три из 1929-1930. којима се пружа подршка новој политици интегралног југословенства. Ипак, ствари нису тако једноставне. Он је одржавао низ контаката с људима из српске средине до смрти, како наводи Палавестра (Бранислав Петронијевић, Павле Бастајић, Милена Павловић Барили, Милорад Мишковић, Петар Омчикус).v Омчикус је и у разговорима говорио о посети Митриновићу педесетих. А то је само део имена. Дописивао се и са Светиславом Стефановићем, Јосипом Косором и Јосипом Славенским. Божидар Ковачевић каже да је са Митриновићем обновио познанство у Паризу 1930-1931.vi Постојала је и веза с Настасијевићима. У Митриновићевом легату у Универзитетској библиотеци у Београду чува се Из тамног вилајета с посветом Момчила Настасијевића.vii Живорад Настасијевић је Митриновића знао још из минхенског периода пре Првог светског рата, кад га је Митриновић га је, како сведочи, упознао са сликарством импресиониста, а присуствовао је и његовом предавању о Кандинском.viii Г. 1929. Настасијевић је урадио је Митриновићев портрет. Слика је данас у Британији, у архивском фонду Нова Атлантида библиотеке Универзитета у Бредфорду. Колико ми је познато, у у досадашњим прегледима сликаревог опуса није помињанix и овде се представља први пут. (Један траг присуства јесте слика у Времену која прати Митриновићев интервју, а која делује да је управо овај портрет).x
Г. 1926 Митриновићеве чланке траже Политика, Летопис Матице српске и Српски књижевни гласник.xi Тајанствени авангардни писац Мита Димитријевић Мид, обраћајући му се са «ти», што не чине други београдски кореспонденти, каже да ће покушати да издејствује финансијску помоћ за Митриновића код кнеза Павла или премијера.xii Посебно је занимљиво писмо Митриновића Петру Живковићу из децембра 1929, дакле кад је Живковић на месту премијера у време личног режима краља Александра. Митриновић из политичких разлога препоручује куповину британских брикета и одговарајућег лиферанта који би уједно осигурао кредит Југославији код Британаца, па додаје и да ће јавити још о политици и «нашем раду овде», нарочито код социјалиста.xiii Занети мистици обично не дају кредитне препоруке генералима који председавају владама у диктатури. Лиферант је био извесни Иво Габела, познат, како писмо каже, и Чедомиљу Мијатовићу, а ког налазимо и међу члановима Митриновићеве групе Нова Европа. Габела се огласио у Времену поводом Митриновићевог интервјуа, бранећи га управо од утиска да је напустио домаћу средину, али и хвалећи Александров режим и сарадњу с Британијом.xiv Питање Митриновићевог односа према носиоцима југословенске међуратне политике углавном је везивано за сведочанство Бранка Лазаревића, који је препоручио Митриновића краљу Александру као уредника нове ревије посвећене промоцији југословенства; како је познато, сусрет је завршио неславно јер је Митриновић краљу почео да саветује да уједини три религије у земљи, на шта је Александар прекинуо ручак и после тражио да му га више не доводе. Писмо Живковићу наговештава да су везе с носиоцима власти биле шире, као и да су биле везане за његове политичке активности у Британији. Приметимо успутно да је ово можда један од одговора на питање које у биографијама није добило потпун одговор: од чега је све Митриновић живео. Колико је још било таквих посредовања, с каквом провизијом? Иначе, у истом броју Времена у ком се јавља и Габела, чак на истој страни, Чедомиљ Мијатовић јавља о «великом успеху наше државе Југославије»: лиферовање енглеског брикета југословенској железници, које је било под питањем због несклоности британских индстријалаца да дају на кредит, успело је јер је британска влада дала (по изузетку) стопостотну гаранцију. Мијатовић овај договор – очигледно исти онај из писма Митриновића – представља читалаштву као успех новог режима. Овим нам се открива понешто од Мијатовићеве везе и с Митриновићем и с политичарима. За време рата и после рата налазимо га у преписци са Слободаном Јовановићем и Адамом Прибићевићем, те са епархијом Св. Саве. Г. 1951. налазимо га као члана Удружења српских писаца у изгнанству, основаног те године.xv Из писма које му Црњански шаље,xvi видимо да Митриновић није могао (или хтео) да присуствује скупштини, али и да је понудио свој стан за састанке. Међутим, у емигрантској Поруци, која је поменула његово чланство у удружењу, касније у вестима о предавањима одржаним у Удружењу, не срећемо и његово име. Штавише, сама Порука 1953. уопште не помиње Митриновићеву смрт, мада се редовно извештава о смртима других емиграната. (Удружење писаца се од Митриновића опростило говором Косте Ст. Павловића).xvii И тај пример је можда образац његовог односа са домаћом средином – нешто што можемо описати као истовремени контакт и дистанцу (однос какав је, уосталом, имао и са својом породицом).
Уопште, оно што фасцинира код Митриновића већ на први поглед јесте број људи с којима је био у контакту (и то каквих). Један недавни рад га описује изразом networkspecialist.xviii И мада постоје две добре биографије, Предрага Палавестре и Ендрјуа Ригбија, (а колико српских писаца има две биографије), тај чисто биографски, готово позитивистички део рада, још увек нуди открића. Исто, уосталом, важи важи и за његове светске контакте. Тек однедавно је, захваљујући истраживању Марка Пазија који је читао копије дневника Алистера Кроулија у архиву, позната веза с енлеским магом: Кроули је срео Митриновића у Берлину 1930, истог дана кад и Адлера (могуће заједно).xix О чему су разговарали?xx
2
Када је реч о међуратној групи српских следбеника Митриновића, обично се наводе Николај Велимировић (који се средином двадесетих у свом «охридском периоду» окренуо од њих), Милош Ђурић, Павле Јевтић и Душан (Јован) Стојановић. Јевтић је први српски индолог, с докторатом стеченим у Лондону (SOAS), преводилац Бхагавадгите; Стојановић, који је докторирао на Соловојову у Енглеској, аутор је студија о руској религијској филозофији и Бергсону. Њима треба прикључити и Владету Поповића, оснивача београдске катедре за англистику. Палавестра групу српских митриновићеваца везује за деловање краткотрајних часописа Претеча (1928) и Друштвена обнова (1929-1930).xxi Његов је закључак да је група била кратког века и ограниченог утицаја. Овај закључак заслужује преиспитивање, чак и кад се оставе на страну неке могуће фактографске корекције.xxiiАко се ослонимо и на архивску грађу приметићемо да је ова група чвршћа од неке ефемерне редакције.
Велимировића, Јевтића, Стојановића и Поповића за Митриновића везује заједнички боравак у Британији током рата. Јевтић и Стојановић били су теолози по образовању, штавише монаси (отуда су неки Стојановићеви радови потписани с Душан, неки с Јован, а неки и с оба имена), који су напустили монашки чин, мада су остали везани за Цркву. Касније су обојица радили за Пресбиро. Милоша Ђурића Митриновић је знао још из времена студија.xxiii Иначе, недовољно уочена веза међу Ђурићем и Митриновићем јесте и хрватски филозоф Алберт Базала, ког је Митриновић слушао, а код ког је Ђурић после рата докторирао, што је вредно пажње јер је Базала ирационалиста и «металогичар», као и аутор једне од првих књига о парапсихологији у међуратном периоду у Југославији. Милош Ђурић је писао предговор за Јевтићев превод Бхагавадгите, а Стојановић за Ђурићев превод Тагоровог Национализма. Око ових часописа – о којима у истраживању није више писано – организовали су се јавно и полуформално. Власник Друштвене обнове био је Митриновићев брат Чедомил, главни уредник Милош Ђурић, а у редакцији су уз Митриновића били Нико Жупанич и Богумил Вошњак, такође имена из лондонских дана Првог светског рата. Павле Јевтић помиње да су Николај Велимировић, Митриновић, Богдан и Павле Поповић и Нико Жупанич били центар пропагандне и обавештајне службе у Лондону.xxiv Душан Стојановић био је један од уредника Претече, а прилоге су углавном давали и други блиски Митриновићу, попут Милана Будимира који га је знао из предратног доба. Претеча, часопис за националну и хришћанску културу објављивао је месијанистичке словенофилске чланке, као и оне посвећене религији, па и прилоге југословенских антропозофа (Клара и Станислав Жупић, Никола Крстић). Изашла су свега три броја, светосавски, ускршњи и видовдански. Друштвена обнова покренута је с намером да подржи увођење личног режима и интегралног југословенства: Нико Жупанич у броју у ком на насловној страни излази слика краља Александра и Митриновићев текст За Југославију, изражава наду да ће Rex Iugoslaviae „у најскоријем времену“ постати ништа мање него Imperator totius Slaviae.xxv Часопис открива и везу са Митриновићевим европским контактима. Објављује се превод одломка из Сидеричног рођења Ериха Гуткиндаxxvi чију закључну реченицу може потписати било ко од наших космиста: «Да се обновимо и ми и свет у сидеричном рођењу, звезданије изнад свих звезда». Гуткинд је једно од имена најтешње везано за Митриновића, а овај спис је утицао на њега пре преласка у Енглеску. Излазе и два чланка Стивена Грејема, Митриновићевог блиског пријатеља и касније мужа његове сестре. Он је између два рата боравио често у Југославији, посећујући и владику Николаја, али ова посета је, како мисли његов биограф, везана управо за Митриновићев пројекат. xxvii У једном тексту он упућује «младу и снажну југословенску расу» да пође правцем којим је води краљ, велики либерални симбол, «највећи кога је имала југословенска историја». (Из истог часописа сазнајемо да је Грејем провео месец дана у Југославији.xxviii Мада сам Митриновић није наишао на разумевање код краља Александра, из Грејемове касније књиге о марсељском атенату видимо да је енглески аутор разговарао с више људи из власти, с двора, као и са кнезом Павлом и краљицом Маријом).
Овакво повезивање људи блиских Митриновићу опет боље можемо разумети у ширем контексту његових контаката. Начин на који је он окупљао људе привукао је пажњу истраживача који су се трудили да велик број имена и не увек јасне природе односа некако разјасне. Тако су многобројне групе око њега објашњаване сликом концентричних кругова (Ригби),xxix или Венових дијаграма који се преклапају.xxx Недавно истраживање Г. ван Хенгела је детаљније показало испреплетене везе са Гуткиндом, Ван Еденом и Кандинским.xxxi Интелектуална историја (или можда боље историја интелектуалаца) овде се приказује кроз замисао мреже. Такве мреже – које обележавају европски културни пејзаж још од хуманизма– начин су на који можемо описати и његове контакте овде. Митриновић припада једној европској мрежи. У Британији формира другу, која се састоји од више кругова, описали их као концентричне или преклапајуће: од јавних личности повезаних с истим друштвеним циљевима, па до правих поклоника. Као што у Британији има своју мрежу, тако се један њен крак пружа и у Југославији.
3
У литератури се среће још један термин којим су описиване групе око Митриновића: то је секта или култ. Како је познато, не само што је Глигорић Митриновића прозвао као мистификатора, већ је и целу групу око Претече описао као малтене секту која очекује долазак месије – вероватно самог Митриновића из Лондона, за шта му је назив часописа нарочито био речит. Глигорићев текст је полемички, памфлетски, али од овог не треба бежати. Тим пре што се Глигорић обрачунава с онима чијим је словенско-месијанистичким погледима коју годину пре тога и сам био близак. Није Глигорић био усамљен. Већ 1921. Тин Ујевић, који се с Митриновићем посвађао за ратних дана, зове га: «окултиста, спиритиста, хипнотизер и источни мистагог Митровић».xxxii Николај Велимировић у Индијским писмима помиње да «Душана Митриновића» у Лондону индијски ученици сматрају новим аватаром.xxxiii Седамдесетих се у једном интервјуу Милан Кашанин, иначе уздржан на похвалама, Митриновића присећа као генија који је обликовао његову генерацију – али додаје и: «Хтео је, на крају, да оснује неку нову веру у којој би он био Буда, Христ. И њега, и остале из његове генерације збунио је Лондон. И Исток».xxxiv Ако не говори много о Митриновићу, изјава говори о слици о њему коју су савременици имали. Слична поређења користили су и они који су лично сретали Митриновића окруженог ученицима у Британији. Вила Мјуир, која га је дуго знала, користила је реч cult. Амерички песник Џон Гулд Флечер описује групу Нова Енглеска речима «атмосфера луде секте».xxxv Сведочанства која се појављују у новијем истраживању изоштравају ову слику. Рецимо, једна од вежби коју је давао ученицима звала се «неговање не-зависности» (fostering non-dependency). А овај наизглед безазлен термин заправо је значио да је Митриновић одређивао ко ће с ким имати сексуалне односе.xxxvi Ту Митриновић заиста почиње да личи на гуруе попут Ошоа. Доста тога зависи од дефиниције култа. Тако се негде настоји доказати да се понашање Митриновићевог круга не уклапа у класичну дефиницију верског култа.xxxvii Митриновићеве групе то заиста нису ни биле. Другачија је, међутим, ствар са шире схваћеном култном атмосфером и улогом гуруа.
Оправдано је због свега тога питати се какво је било место Митриновића у конкретним надама српских следбеника. Да ли је он био гуру или чак заиста претеча, месија свечовека? И код његових српских истомишљеника можемо наићи на тон обожавања из ког зрачи учитељска аура. Примера ради, 1927. Душан Стојановић пише о Митриновићу као о неком ко се наставља на Достојевског и Соловјева идејом о свечовеку, али их и превазилази јер је укључио источна учења – будизам, веданту, Египат, античке мистерије, Лао Цеа. Митриновићева синтеза вредности шира је од ма које друге, ништа мање него «синтеза теократије, теософије и теургије». Стојановић је узвисио Митриновића и у националној култури, јер га прогласио синтезом «мушког» Мештровића и «женског» Николаја Велимировића, како год ово разумели.xxxviii Осам година након неуспеле посете, Павле Јевтић пише његовим о активностима у Уједињеном краљевству (иницијативе Нова Европа и Нова Британија) управо наглашавајући да га тамо поштују као учитеља и «скоро новог месију». Не либи се Јевтић ни да га опише романескно, али – судећи по успоменама – и истинито: «са очима које продиру…он обично седи са скрштеним ногама» и истиче се «источњачким изгледом».xxxix Јевтић заобилазно прекорева земљаке што Митриновић није наишао на одјек код њих. Недвосмислено је да он дели ентузијазам британских ученика за Митриновићеву визију будућности.xl Текстови следбеника или опонената као што је Глигорић показују да су опажени као група, као део једног покрета, где су Митриновић и Велимировић посебно апострофирани.xli
4
Када погледамо архивску грађу – писма која се чувају у фонду Задужбине Нова Атлантида у Библитеци Универзитета у Бредфорду – добијамо нову слику ове групе која потврђује горе изнете тезе. Подаци из писама која су српски следбеници писали Митриновићу, досад ненавођени у истраживањима, бацају ново светло на овај интелектуални кружок.xlii
Београдски митриновићевци били су група устројена попут британских. Штавише, били су у контакту са Митриновићевим британским ученицима – Лилијан Слејд, Филипом Мереом и Валери Купер. Куперову у писмима помињу и Стојановић и Јевтић и В. Поповић. Други ученик, Алан Портер, врло активан предавач у Митриновићевим кружоцима, нарочито о адлеровској психологији, долазио је у Београд да им држи предавања. И током двадесетих неки од српских следбеника посећивали су Лондон. Јевтић је тамо провео две године током докторских студија; Поповић је такође докторирао у Лондону; Стојановић је био аташе за штампу у Лондону 1929-1931. Из преписке се види да су били у међусобном контакту, као права група, не тек редакција окупљена око часописа, те да извештавају Митриновића о појединачном раду, као и о другима из кружока. Душан Стојановић пише Митриновићу да је «углавном радио будизам», само му је криво што нема добру граматику палија или санскрта. «Али најосетнији је губитак што сам тако далеко од Вас» јер му све те ствари изгледају другачије кад их Митриновић интерпретира. Поред рада на Соловјову (где је «езотерика остала нетакнута») обавештава и да ће писати о Буди.xliii (У Мисли је 1924. објавио чланак о будизму). Владета Поповић извештава да је боравио у Дорнахуxliv где је упознао више антропозофа,xlv као и да студира Штајнера, Ширеа и Ернста Вуда.xlvi Јевтић пита Митриновића за мишљење треба ли и он да оде у Дорнах.xlvii Видимо како су укључили Милоша Ђурића: Павле Јевтић пише за њега да је «ватрен идеалиста» који је одушевљен и жели да сазна више о «свему»,xlviii Стојановић такође извештава Митриновића да је Ђурић «врло одушевљен» њим.xlix У писмима се често помиње тајанствени «рад». Стојановић користи и израз «рад нашe браћe».l Он Митриновићу пише: «Ваши путеви далеко воде а све што је намењено за вечно полако се ствара и невидљиво». Док чека да му Митриновић пошаље Блавацку, он закључује да Митриновић ради у Британији, а «овде» се мора радити одлучно.li Ово показује да су се активности Митриновићевих ученика у Лондону и Београду виделе као део једног покрета. Помен Блавацке или Поповићево навођење сродних наслова није усамљено, литература је увелико циркулисала. Стојановић обавештава да чита Штајнера и Макса Хајндла, да је добио предавања од Слејдове, а подсећа да Филипа Мереа треба опоменути за Гурђијевљев систем («обећао је да ће послати»).lii Јевтић (у Лондону) потврђује да је примио Тајну доктрину поручену по Митриновићевом предавању и пита да ли су му потребна предавања Штајнера,liii док у другом потврђује њихов пријем.liv
Активности групе показују да је постојала њена унутрашња, чак езотерична страна. Владета Поповић пише да се он, његова супруга Мери Стенсфилд Поповић,lv Стојановић («Џон») и Митриновићев брат Чедомил састају сваке суботе увече и читају Бхагавадгиту, Светло на путу (теозофски спис Мејбел Колинс), Розенкројцерску замисао света Макса Хајндла, а «у више махова давао сам по нешто из Гуравлове јоге». Могуће да је ово необично име искривљено од Гурђијев. Поповић помиње да га све боље разуме. Четвртком се Поповић виђао са Милошем Ђурићем, књижевницима Синишом Кордићем и Божидарем Ковачевићем, па тим поводом извештава Митриновића да су почели да се «удубљују»; понекад је долазио и Владимир Вујић. Ови састанци укључивали су окултну праксу. Практиковали су вежбе наведене у Хајндловој Розенкројцерској замисли света (TheRosicrucianCosmo–Conception) попут енергетских,lvi вечерњих и јутарњих вежби, а помињу се и неке назване non-identification и detachment.lvii Изледа да је за вежбе постојала и подела на мушку и женску групу; у овој другој биле су супруга Чедомила Митриновића и Вера Митриновић. У шесточланој мушкој групи Јевтић је хтео да дискутује о will-to-power, на шта их је Митриновић подстицао, као и о «српском програму», о ком је било речи у Лондону, али су они више практиковали унутрашње вежбе по Поповићевом програму.lviii Могу се пратити планови за иступање у јавности. Јевтић пише, током боравка у Енглеској, да се видео са «црвенима» и «зеленима» (на енглеском) и да су разговарали о «ширењу опште идеје», али не путем формалне организације. План Јевтића је да се организује серија предавања која би деловала као обична предавања, независна од Митриновића, да се позивнице штампају без симбола (подвучено у писму, не знамо какав симбол), али да права намера буде ширење неких њихових идејаlix – тј. предавачки клуб би послужио као платформа за Митриновићеве агенду. Речит је опис Владете Поповића како је упознао супругу једног пријатеља, позајмио јој Сведенборга, Штајнера и Вуда и задовољно примећује да ће за неколико месеци бити спремна за суботње састанке.lx Ово заиста делује као врбовање. Изгледа да је Јевтић, иначе близак с Митриновићевим братом Чедомилом, имао доста таквих задужења. Он јавља да је почео да окупља пријатеље и говори о Митриновићевом раду.lxi У сусрету са Слијепчевићем (највероватније Пером), закључили су да идеал данашњег друштва није свечовек, већ американизам и брзина, као и да рад на просвећивању није успео, али да у народу постоји жеља за нечим идеалним. Тим поводом видео се и с Хамзом Хумом, а у плану је било и да сретне Светозара Прибићевића и друге јавне раднике.lxii Помиње Јевтић и да је упознао неке новинаре за које су, додуше, теозофија и будизам само појмови из новина, али да «за прво време» могу да послуже као «медијум да се дође до правих људи». Неком учитељу из Сарајева одушевљеном Митриновићем, рекао је да набави Гуткиндову књигу. Јевтић разматра и идеју да Митриновић постане члан удружења новинара које је при Министарству спољних послова, да би тако стекао дипломатски пасош.lxiii Владета Поповић преноси саопштење Милоша Ђурића да је основана Централна лига за проучавање и науку народа са дванаест оснивача међу којима су сем Ђурића, Никола Крстић (књижевни критичар и антропозоф), Синиша Кордић, Светислав Стефановић, а према Кордићу, заинтересовани су и кнез Павле и Павле Радић (политичар из ХСС, синовац Стјепана и Антуна). Поповић Митриновића зове да буде председник друштва. Намера је да то буде центар за духовне, научне и уметничке активности и да се одржавају јавна предавања. Једно је већ одржала Јелисава Вавра, председница Југословенског теозофског друштва, а у плану је било да једно одржи Бруно Херцл, аутор књига о оном што бисмо данас назвали алтернативном медицином. Намера је да се, сем теозофа, које треба да анимира Вавра, укључе и антропозофи. Поповић помиње да је власник Ураније, где је ово окупљање одржано, Војислав Кујунџић, масон.lxiv Још једна веза коју Поповић не помиње а за коју данас знамо, јесте што је Кујунџић (лекар и оснивач друштва Огањ) био и теозоф, председник београдске теозофске ложе «Исток» и један од мањег броја домаћих масона заинтересованих за езотеризам.lxv Милош Ђурић је изгледа био у ложи «Препорођај», једној од две које су се под вођством Кујунџића на кратко (1923-1925) одвојиле од Велике ложе «Југославија».lxvi
Имамо један нацрт писма Митриновића Милошу Ђурићу. Пошто је изгледа било речи о томе да би и он дошао у Лондон,lxvii Митриновић пише: «Желим да одмах дођете овамо ради договора. Пошто су овде Поповић, Јефтић [sic] и Чеда. Одлуку о доласку јавите најдаље за четири дана. Обавестите Чедину жену да је Чеда стигао у Лондон».lxviii И ако оставимо на страну што је ово изгледа концепт, приметно је да Митриновић Милошу Ђурићу пише наредбодавним тоном – свакако другачије него Петру Живковићу.
Београдска група била је део шире мреже и прожимала се с лондонским кругом ученика, као део једног покрета. Намера је била, како наслућујемо, нека идеалистичка обнова друштва, за шта је требало придобити утицајне људе и деловати преко часописа. Оријентални и теозофски концепти су служили у формулисању те обнове. Из писама нам измиче тачно значење «рада». «Рад» се користио код младобосанаца, али је то и израз групе око Гурђијева. Сем деловања у јавности, постојао је и рад и у уској групи и на себи. Јасно је да је, сем предавања и читања препоручене литературе, постојала и пракса медитативних, окултних и јогинских вежби. Делује да је и у Београду постојала нека шира и ужа група, што је иначе био Митриновићев метод организовања ученика. Макс Хајндел, на ког се позивају, био је дански окултиста, настањен у САД, оснивач друштва The Rosicrucian Fellowship, чија обимна књига TheRosicrucianCosmo–Conception излаже космогонију и антропогонију изведену из теозофије и антропозофије. Штајнеру, од ког је и учио, сродан је тиме што се сам сврстава у линију езотеричног хришћанства, односно спајањем теозофске митологије и хришћанства. Ово је врло блиско Митриновићу, ког индијски и теозофски утицаји нису одвели од хришћанства, већ је остао ближи Штајнеру. Хајндлова књига укључује и практичне вежбе (јутарње вежбе концентрације, вечерње ретроспекције, обе усмерене на прочишћење тако да «аура почиње да сија»). Двадесетак година касније Бранко Лазаревић у дневнику бележи о посети Владети Поповићу: «Видех читав низ теозофских књига и међу њима на енглеском неко розенкрајцеровско посматрање света и ваздан других таквих књига. У своје време добијао их је од Димитрија Митриновића у Лондону…“lxix Знамо да је Митриновић своје следбенике често слао другде да се упуте (код Гурђијева, рецимо). И овде видимо да је Поповића, можда и Јевтића, слао у Дорнах. Писмо В. Поповића изгледа показује да је Митриновић био упућен у систем Гурђијева, па је београдској групи прослеђивао вежбе. Један чланак Поповића из истог периода објављен у Народној одбрани садржи терминологију која подсећа на Гурђијева. Мада се најчешће помиње како је Алфред Ораж, уредник часописа New Age и Митриновићев први британски следбеник, напустио Митриновића због Гурђијева, Митриновић је практично целог живота задржао интерес за Гурђијева и имао везе с овим кругом. Још 1951. генералу Фулеру, свом дугогодишњем сараднику (иначе аутору више књига о окултизму и једно време Кроулијевом ученику) послао је Гурђијевљево дело Све и свја изашло претходне године.lxx Био је до краја живота у контакту и са Чарлсом Нотом, једним од истакнутијих ученика Гурђијева. Поводом смрти Митриновића, Нот пише Валери Купер „био је право људско биће…Био је један од малобројних људи с којима сам могао да разговарам искрено и озбиљно“lxxi и предлаже јој да у даљем раду Митриновићеве идеје споје с Гурђијевљевим. Подаци из ових писама показују да је нешто од Гурђијевљевих метода већ двадесетих индиректно стигло и до београдске интелигенције. Вежбе non-identification и detachment можда су неке из система самог Митриновића, као што су биле и поменута fostering non-dependency или „кану“.lxxii Мада немамо тачан нацрт рада београдске групе (или група), постоје упутства за нешто слично намењено групама у Британији. Наиме, Митриновић је оставио план рада за парамасонски ред са обредима назван Anthropo Masonics of New Atlantis.lxxiii Требало је да се ред окупља једном месечно у одређеном зодијачком знаку. Обреди опонашају масонске – приликом отварања ложе официри заузимају положаје као у обреду краљевског свода. Садржина обреда је, међутим, као из Митриновићевих чланака и друштвене активности. Укључена су и предавања и вежбе из Ернста Вуда и Штајнера (Како се стичу сазнања виших светова). Постоје упутства за одређене положаје тела (у паровима) према знацима зодијака и њиховом значењу. Постоји и документација за The Companions of the New Order, такође парамасонског карактера: иницијација, с куцањем на врата, питањима и одговорима, очигледно је састављена по угледу на масонску, као и улоге официра. Овде постоје и упутства за групну медитацију. Овај аспект Митриновићевог рада, као тајна страна његових политичких група, остао је неизучен. Тешко је рећи да ли је београдска група радила баш истоветно као и ове, али има неких сличности, барем у литератури и вежбама које се помињу.
Читалац је приметио недостатак једног имена: Николаја Велимировића. Он се од ове групе дистанцирао, на њихово разочарење. После 1922. он више и не користи термин свечовек.lxxiv Није, међутим, довољно пажње посвећено томе како су сами Митриновићеви следбеници, гледали на ову промену код Николаја. А њихова преписка с Митриновићем открива да су је видели као напуштање заједничког рада, као што и неке Николајеве речи које преносе Митриновићу откривају јасну жељу за одмаком. Павле Јевтић пише 1923. да се Николај «повукао» и «оставио нас» – Јевтић закључује да не жели ни на какав начин да им помогне јер «сад изиграва неког ‘богомољца’», а додаје да му Беседе по гором и Молитве на језеру нису «богзна шта».lxxv Неколико месеци касније додаје да Николај није показао «вољу за заједничким и озбиљним радом» као и да их избегава– помало јетко примећује Јевтић Николајеву жељу да свуда буде присутан.lxxvi Пожалио се Јевтић и како га је Николај опоменуо да се чува теозофије, па преноси и поруку владике: «Кад пишеш Митриновићу поздрави га. Ја не знам на какав заједнички рад са мном мисли? Је ли ти рекао што опредељеније? Да ли је последњих година студирао православље? Можда га је болест навела на то, јер страдање обично приведе човека православљу», на шта Јевтић додаје «као што видите, исти Николај».lxxvii Већ 1925. Јевтић примећује да нема одговора од Николаја и боји се да неће ни доћи јер је чуо да «игра улогу светитеља у Охриду», што је Митриновић већ предосетио.lxxviiiКако је познато, Николај је наставио својим путем. Оно што је важније од самих контаката јесте утицај самих Митриновићевих идеја. Сва наведена имена носиоци су покрета који је различито називан – најчешће панхуманизам. Можемо рећи да је Митриновићева група језгро и зачетник панхуманизма у међуратној култури, чије су се теме потом шириле и код других аутора. С обзиром на значај панхуманизма, присуство ове групе у култури је дуже (већ од раних двадесетих) и утицајније него што би се чинило по животу два часописа, а то значи и да је Митриновић био у домаћој средини присутнији него што на први поглед делује, макар и индиректно, преко својих следбеника. Развој концепта свечовека и панхуманизма као покрета, односно идејни утицај Митриновића, заслужују засебно разматрање. Овде смо хтели да осветлимо један досад непознат аспект рада београдског огранка Митриновићеве мреже.
i Добросав Јевђевић, «Акција г. Д.. Митриновића», Преглед 4.5.81 (1930), 611-613.
iii Боривоје Јевтић, «Димитрије Митриновић (3)», Живот 2.15 (1953), 440.
iv Некролог из Републике је само један од примера тога како се о њему мислило: «У њега су некада полагане огромне наде, да ће он остварити нешто изванредно и генијално…Велике наде које су полагане у њега није испунио» («Мита Митриновић», Република, 8.9.1953).
v Палавестра, Догма и утопија Димитрија Митриновића, Београд, Завод за уџбенике, 2003, 343.
vi Драгослав Адамовић, Разговори са савременицима, Београд, Привредна штампа, 1982, 141.
vii Глигорић је успутно поменуо утицај Митриновића на Настасијевића (У вихору, Београд, Нолит, 1975, 143) – теза која, оправдана или не, заслужује пажњу.
viii «Митриновић позове све нас на предавање, па каже ако треба, и да се тучемо. Ја пођем на предавање, али решим да се ни с ким не тучем, а била је и гужва на предавању јер су Швабе звиждале. Ја одем кући». (Успомене Живорада Настасијевића,Горњи Милановац, Музеј Рудничко-таковског краја, 2016, 56.
ix Павле Поповић (Сликар Живорад Настасијевић, магистарски рад, Филозофски факултет, Београд, 1988, примерак Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић») доноси попис свих познатих Настасијевић дела где овог портрета нема.
xi Владета Поповић Митриновићу 1.11.1926 (University of Bradford, New Atlantis Foundation, Special Collections. 1/7/12/36 – у даљем тексту: NAF). У прибављању архивске грађе помогли су ми Julie Parry (Посебне збирке Библиотеке Универзитета у Бредфорду) и Mike Tyldesley (The Mitrinović Foundation) на чему им срдачно захваљујем.
xii Писмо од 14.5.1936 (NAF 1/7/11/21). Те године је Митриновић имао озбиљан здравствени удар.
xiii Митриновић Петру Живковићу, 5.12.1929 (NAF 1/7/10/32)..
xvПорука. Лист Југословенског народног одбора (репринт), Београд, Службени гласник 2007. Октобар 1951, бр. 4 и 5, стр. 28.
xvi Писмо Црњанског Митриновићу од 5.6.1951. Захваљујем Гвиду ван Хенгелу (Guido van Hengel) на уступљеној фотографији писма.
xvii Ненад Петровић, Димитрије Митриновић, Виндзор, Авала, 1967, 31-32.
xviii David Graham Page, Pioneers of European Federalism: the New Europe Group and New Britain Movement (1931–1935), A thesis submitted in partial fulfilment of the requirements for the degree of Master of Philosophy The University of Sheffield Faculty of Arts and Humanities Department of History October 2016, 66.
xix Marco Pasi, Aleister Crowley and the Temptation of Politics, London and New York, Routledge, 2014, 69; 78.
xx Према сведочењу Мајка Тилдслија, секретара Митриновићеве задужбине (раније Задужбина Нова Атлантида), када је крајем деведесетих година једна америчка издавачка кућа показала интерес за објављивање текстова које је Задужбина нудила различитим издавачима, испоставило се да иста кућа објављује и Кроулија. Вајолет МакДермот, Митриновићева ученица и тадашњи секретар Задужбине (преминула 2006), одмах је затражила прекид контакта с издавачем с објашњењем да је «г. Митриновић» упозоравао да се с Кроулијем немају никаква посла.
xxi Палавестра, Догма и утопија, 332-333; «Судбина и дело Димитрија Митриновића», предговор у: Митриновић, Сабрана дјела 1, Сарајево, Свјетлост, 1990, 113.
xxii Као етапе он помиње наводни сусрет Митриновића и Парежанина још 1926. у Бечу, посету Београду наредне, а потом упутства окупљенима око Претече, издата преко брата Миливоја, о свеопштој повезаности, синтетичком свечовечанству, моралној обнови и улози Србије, Југославије и Словенства у томе. Међутим, сам Парежанин на месту које Палавестра цитира каже да су се први пут срели у Бечу, али тек тридесетих. То би могла бити и омашка у памћењу. Овај пример не умањује значај Палавестрине монографије, већ показује потешкоће у истраживању Митриновићеве биографије и реконструкцији његове мреже. (Ратко Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, Минхен, 1974, 25-26. У поновљеном издању из 2013. и 2014. под насловом Гаврило Принцип у Београду. Млада Босна и Први светски рат ови делови су изостављени). Ипак, у доступној преписци не видимо Парежаниново име, за разлику од осталих из Србије.
xxiii Предраг Палавестра, «Судбина и дело», 113. Палавестра не улази у питање садржине Претече, а Друштвену обнову само помиње.
xxiv Павле Јевтић, «Наши у Енглеској за време рата», Народна одбрана 11. 30 (1936), 566.
xxvi Ерих Гуткинд, «Ужас поднева. Из књиге Сидеричко рођење». Друштвена обнова 1.3 (24.11.1929), 6.
xxvii Стивен Греам, «Краљ и енглеска интелигенција», Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 1-2 (насловна страна); «Југословени и Руси», 2.5 (2.2.1930), 1 (први пут у Југословенској пошти).
xxviii Michael Hughes, Beyond Holy Russia. The Life and Times of Stephen Graham, Cambridge, Open Book Publishers, 2014, 240. Грејем се након почетне опчињености одвојио од оних који су Митриновића посматрали као гуруа.
xxix Andrew Rigbey, Initiation and Initiative. An Exploration of the Life and Ideas of Dimitrije Mitrinović, Boulder, Eastern European Monographs; New York, distributed by Columbia University Press, 1984, 162.
xxxi Гвидо ван Хенгел, Видовњаци, Београд, Clio, 2020.
xxxii Тин Ујевић, «Уз споменицу Владимира Гаћиновића», Југославенска њива 5.46 (1921), 733.
xxxiii Николај Велимировић, Индијска писма, Изабрана дела 10, Ваљево, Глас Цркве, 1997, 203. Имена постојећих особа Велимировић даје незнатно измењена, тако да су Индијска писма и нека врста «романа с кључем».
xxxiv Марко Недић, “Разговори с Миланом Кашанином“, Љетопис Српског културног друштва Просвјета 7 (2002), 241.
xxxv Ван Хенгел, Видовњаци, 276; Page, Pioneers of European Federalism, 57.
xxxvii Page, Pioneers of European Federalism, 58 и даље.
xxxviii Душан Стојановић, «Идеја свечовека. Могућности словенске философије», Хришћански живот 6. 3-4 (1927), 88-98.
xxxix Митриновића и Пол Селвер описује као мистериозног учитеља с Истока («Странци о Митриновићу», Митриновић, Сабрана дела 3, 221). Вреди поменути да у успоменама на Николаја Велимировића (у пригодном чланку поводом смрти) Миодраг Пурковић користи сличну слику за владику: «Али, изнад свега, у њему је било нечег магичног. Његове тамне, светле [sic!] и продорне очи мислим да нико није могао да гледа. Ја сам се зарекао више пута да издржим тај поглед, и нисам могао. Те Николајеве очи хипнотисале су људе и они су остајали као омађијани» (Миодраг Пурковић, у: «О епископу Николају», Порука. Лист Југословенског народног одбора (репринт), Београд, Службени гласник, 2007. 1. Мај 1956, бр. 37, стр.7.
xl Павле Јевтић, «У Лондону живи један Југословен који намерава да препороди Велику Британију», Време, 14.8.1938, 9.
xli Нпр. Здравко Јагодић у прилогу «Судбина нашег свечовека» (Хришћанска мисао 3.5 (1937), 69-70) издваја Николаја, Митриновића, Ђурића.
xlii Ово је недавно поменуто у раду: Ema Burgham, „The Eleventh Hour: Dimitrije Mitrinović and his network: proceedings of a symposium at the University of Bradford” Südosteuropäische Hefte, 4. 2 (2015), 65-68.
liii Јевтић Митриновићу 16. 3 [1925]. 1/7/13/44. За писма која немају годину, ослањам се на претпостављену годину наведену у каталогу архивске грађе фонда Нове Атлантиде.
lxv За Кујунџића и београдску теозофску ложу вид: Немања Радуловић, „Езотерична струја у српском и југословенском слободном зидарству“, Развитак 58/59. 259-260 (2019-2020).
lxvi Изјава самог Ђурића (Архив Југославије 100-16-55); исто у: «Списак масона у Београду» (АЈ 100-14-50), мада је поузданост полицијских спискова у том фонду сумњива. Иначе је Ђурић 27.2.1922. несумњиво инициран у ложу «Шумадија» (Окружница бр. 45. Велике ложе «Југославија», АЈ 100-4-18). Делује да је за време Кујунџићеве сецесије пристао уз њега, али у списку масона регуларизованих 1925. не налазимо његово име ни у «Препорођају» ни у «Доситеју Обрадовићу» (Окружница Велике ложе «Југославија» бр. 120 5.6.1925; Окружница бр. 126 14.10.1925 (АЈ 100-4-18)).
lxvii Јевтић Митриновићу, недатирано (NAF 1/7/13/46); придружено писмо Чедомила Митриновића на истом документу каже да је «могућност рада је велика» и да би и Милош Ђурић дошао у Лондон
lxviii Митриновић Милошу Ђурићу, без датума (NAF 1/7/13/48)
lxix Бранко Лазаревић, Дневник једног никог. Други део (1947), Завод за уџбенике, Београд, 2007, 456.
lxx Писмо Фулера Митриновићу 1.8.1951 (NAF 6/1/4/8)
lxxi Писмо Чарлса Нота Валери Купер (септембар 1953?) NAF 1/8/7/96
Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Донен-бај, Доненбај… “
Оглед „Крај света“ је први пут објављен на руском језику у зборнику Философия космизма и русская культура (материалы международной научной конференции „Космизм и русская литература. К 100-летию со дня смерти Николая Федорова“, 23-25 окт бр 2003 г. изд. Филологический факультет Белградского университета, 2004) под називом Отголоски русского космизма в романах Чингиза Айтматова (Одјеци руског космизма у романима Чингиза Ајтматова), а на српском је први пут штампан као поговор у књизи Чингиза Ајтматова Касандрин белег (из јереси 20. века), Логос, Београд, 2007. У незнатно измењеној верзији, оглед се појавио и у књизи есеја Владимира Меденице Одрази у сребрном огледалу у издању Графичара из Горјана, 2013. године.
Романи Чингиза Ајтматова о којима ће у овом раду превасходно бити реч: … И дуже од века траје дан и Губилиште долазе са самог руба бивше совјетске империје, од писца Киргиза пореклом, и потврђују не само животност једне мале културе, њену лепоту и својеобразност у окружењу којим је доминирала једна од најмоћнијих светских култура уопште, руска култура, него, упркос песимистичким тоновима којима су они интонирани, и неуспех псеудокултурног, цивилизаторског, тотализаторско-комунистичког атентата на духовност и саме религиозне корене културе. Битка личности за аутентичне људске вредности, борба против њеног растварања у безличним општим структурама, против „неумитног преласка културе у цивилизацију“, како би то рекао Шпенглер, или њене смрти у авану свеуједначавајућег, свемешајућег прогреса, како би то рекао Леонтјев, афирмација оних религиозних темеља културе у којима се раскрива њен богочовечански субјекат који, уосталом, и успоставља културе као равноправне личносне организме, воља за истинским садејствовањем различитих култура унутар и насупрот једнога система који је све различитости настојао и још увек настоји да потре, борба за живот против смрти и смртобожачких идола савремене цивилизације, а у том контексту и посебно осећање реалности краја света у духу руске идеје[1] – то је некакав идејни и етички миље на коме се распредају фабуле Ајтматовљевих романа.
Тај и такав миље – који обележава руску идеју у њеном најпунијем смислу (не њено изопачење у тоталитарном, комунистичком облику, њеној интернационалистичкој „псеудоморфози“) – испитује се у Ајтматовљевим романима на оним малим културама из њенога окружења, испитује се на њима и проверава, да би се, на крају, у њима и кроз њих, кроз те романе, потврдио њен животворни, личносни карактер насупрот официјелној цивилизаторској пракси совјетске империје, која је у својој бити носила погубни, антиличносни карактер.
Руску идеју подједнако граде идеја богочовечанства и регулације природе, идеја саборности свести и саборности сазнања, теопоетичког, јединственог ума, биосфере и ноосфере, обједињеног човечанства – учених који су превазишли своја ограничења (теоријски ум, морал блудних синова, свет града и цивилизације, трговине и морепловства, привреде као хлеба сувишног, хедонизма и егоизма, скептицизма, агностицизма и атеизма) и неуких, који не заборављају своје врлине (практични ум, свет традиције, села и културе – култ предака као једина истинита религија, свет обнављања а не експлоатације, оживљавања кроз симболичке форме, памћења и сродства, привреде хлеба насушног, вере и живота), идеја тварне и небеске Софије, свемирских летова и унутрашњег преображаја личности, идеја памћења и пројекта васкрсавања предака, идеја слободног кретања Земље кроз васионски простор, као и уверење да је разрешење тајне бесконачности овде, у нама, на овој земљи, идеја образовања личности и заједнице по узору на вечни лик Пресвете Тројице, и културе као личносног организма насупрот цивилизацији као механичкој, неорганској категорији и, у вези с тим, идеја суштинске равноправности култура, без обзира (или можда управо с обзиром) на њихову квантитативну и квалитативну несамерљивост. Ако бисмо хтели да у неколико речи одредимо суштину руске идеје, онда би се то могло казати овако: руска идеја (или активно хришћанство) је воља за преображајем света свим снагама уједињеног човечанства у циљу васпостављања бића у целини (свих времена и свих простора) у славу богочовечанског космоса, то јест остварења интуиције јединства читаве творевине по узору на вечни лик Пресвете Тројице. Још краће: руска идеја је воља за свеопштим спасењем. Настала у јединственом, саборном уму, интегралном философском духу, она је органска и целовита, она је синтетичка, она је, могли бисмо је тако одредити, тео-космо-поетичка.[2]
Свеопште спасење је тако циљ који се може достићи само заједничким делом уједињеног човечанства, што није могуће без обнављања слепе природе, без успостављања јединства читаве творевине у једном свету с оне стране раздробљености, непријатељства и мржње, с оне стране смрти и пролазности. Свеопште спасење, дакле, није могуће без одговорног односа човека према природи, према творевини у целини јер, по речима старца Зосиме из Браће Карамазових Достојевског – „све је на свету као океан, све тече и додирује се, на једном месту удараш – на другом крају света одјекује“, све је свему узрок и, обрнуто, све је свему последица, све је нераскидиво повезано, заланчено у јединствену божанску творевину.[3]
Дакле, са најпотпунијим изразом руске идеје, a то је по писцу ових редова, како је читалац већ могао да заључи, учење Николаја Фјодорова, идејни слој Ајтматовљевих романа додирује се у неколико равни, све до оне основне о судбинској заланчености творевине у целини унутар које није могуће индивидуално спасење, али ни индивидуална пропаст већ је, напротив, могуће само или свеопште спасење или тотална пропаст, за које мора да се определи ово садашње наоко нерешено емпиријско стање „хаокосмоса“ како би то рекао Сергеј Булгаков. Комплетан роман И дуже од века траје дан „структуриран“ је у форми крста, и тај облик „држи“ и одређује сва његова симболичка и идејна значења. У пресеку хоризонтале и вертикале (упореди: Фјодоров, Хоризонтални и вертикални положај, смрт и живот), тј. у средишту крста, одвија се сахрана старог пружног радника Казангапа. To је она тачка из које се повлачи хоризонтала земаљског, материјалистичког, цивилизаторског живота (рефрен о возовима, који се непрестано крећу са запада на исток и са истока на запад, симболише једно кретање у емпиријској равни садашњости, која је, како ће се испоставити, дубоко прожета болешћу и смрћу, и која комплекс болести и смрти настоји да компензира заборавом кроз задовољство, хедонизам, експлоатацију, кроз све оно што чини негативне аспекте цивилизације, кроз све оно што свет, судећи према разрешењу хоризонтале у Губилишту, држи у једном, да тако кажемо, прогресивном стању пада) и вертикала космичкога живота испуњеног смислом, који повезује прошлост и будућност, који отвара перспективе на ноосферу (свест становника планете Шумске груди). Хоризонтала у роману …И дуже од века траје дан одражава свет у његовом фактичком стању отуђености друштва и личности”,[4] и симболише извесну погубну окованост света“.[5] Овај железни(чки) обруч око земље, наговештај је космичког „Обруча“ изнад Земље, како би Земља остала изван дејства космичкога ума, како би све на тој земљи прогресивно ишло ка сушењу и одумирању, ка потпуном тријумфу болести и смрти, уништења и деструкције. Сугестија Ајтматовљевог романа, баш као и Фјодоровљевог учења, јесте да је избављење могуће не у равни хоризонталних земаљских цивилизацијских интереса, који неминовно воде разарању, него само по вертикали, која код Ајтматова, баш као и код Фјодорова, симболише успон људских стваралачких енергија, успон према вишем смислу, оном остварењу ноосфере које врхуни у начину на који су свој живот уредили становници планете Шумске груди, што је жива, литерарна слика Фјодоровљеве психократије. Истински сусрет човека и света који га окружује, истинско садејство читаве твари могуће је само по вертикали, религиозним животом у култури, у духу, а никако не по хоризонтали експлоататорских, империјалистичких, материјалистичких интереса, чему тежи живот у цивилизацији. Живот по хоризонтали води драматичном крају свих Божјих створења: страдању вучице Акбаре, убиству степских антилопа, убиству Авдија Калистратова, смрти Једигејеве шестомесечне бебе, погибији Бостоновог двогодишњег сина, смрти Абуталипа Кутибајева, односно тријумфу непријатеља живота и служитеља смрти, разноразних Тансикбајева и Обер Кандалова. Али од тога живота, који на хоризонталној равни непрестано трпи поразе, не одустају носиоци аутентичних људских вредности у роману, Бурани Једигеј, сиромашни пружни радник на забаченој железничкој распутници Боранли Бурани (Фјодоровљев ,,неуки“), и Афанасиј Јелизаров, руски академик, геолог, истраживач земаљских слојева у степама Казахстана, али и повесничар народне душе и митских предања казашких номада и сточара (Фјодоровљев ,,учени“). Од тога живота не одустају ни храбри космонаути са заједничке совјетско-америчке орбиталне станице ПАРИТЕТ, који по цену свога апсолутног брисања из пописа земаљског становништва не одустају од идеје да се на политички, економски и идеолошки подељену Земљу пренесе истински космички и животодајни пројекат чији су носиоци становници планете Шумске груди, а који је у роману И дуже од века траје дан представљен као опозиција совјетско-америчким свемирским програмима и системима „Демијург“ и „Обруч“.
Дан у коме се сахрањује Казангап, патријарх железничке распутнице Боранли Бурани, тај дан који траје дуже од века, јесте дан Једигејевог сећања на проживљени живот, на његове сусрете са добром и злом, на учитеља и пријатеља, најближег човека Казангапа, на његове ратне дане и љубав према Укубали, на породичне и народне митове и трагедије, на пријатељство са југословенским партизаном Абуталипом Кутибајевим, његовом женом Зарипом и њиховом децом, коју је одгајао и пазио као своје сопствене девојчице, на дивног руског човека Афанасија Васиљевича Јелизарова,[6] истинског носиоца руске идеје како у њеном моралном тако и метафизичком аспекту (Јелизаровљева визија рајске природе, која је некада постојала у безводним степама, а чија могућност васпостављања бива у роману пројективно везана за деловање становника планете Шумске груди, који своју планету „лече“ од болести старења и сушења, од претварања плоднога тла у пустињу), истинског, идеалног Фјодоровљевог ученог који наступа као служитељ живота, као онај усамљени заступник општечовечанског дела у савезу с неукима, чији су представници у роману исто тако усамљени Казангап и Једигеј. Академик Афанасиј Васиљевич Јелизаров није роб бирократизоване поделе рада, већ геолог-теренац који је непрестано у живом додиру с казахстанском земљом и њеним становницима, њиховом душом и духом, њиховом прошлошћу и колективним памћењем запечаћеним у митове, народне песме и предања. Он је у правом смислу хроничар народног живота, и то у свим његовим манифестацијама, све до описа камиљег рода и повести о прецима најсјајнијег мужјака у околини, Једигејевог атана Бурани Каранара, оног животног окружења и начина живота (бита) које чини непоновљиве одлике једне културе која је као личносни организам, у духу овога истинскога носиоца руске идеје у њеном најчистијем, за живот најподстицајнијем виду, потпуно равноправна са другом и другачијом, неупоредиво већом руском културом коју у роману тако супериорно заступа Јелизаров. To малобројно братство истинских синова човечанских, усамљених витезова самопрегорнога рада, тај, може се рећи усамљени и јединствени заметак Фјодоровљеве психократије и заједничког дела, наступа у роману у опозицији са „цивилизаторима“ свих врста, почев од древних Жуанжуана, твораца примитивне технологије испирања мозга и уништења памћења (капа од пресне камиље коже која се навлачила на главу заробљеника и на њој полако сушила, стежући лобању и истискујући из мозга несрећника свако сећање), па све до модерних конструктора ракетног система „Обруч“, који није ништа друго до усавршена технолошка верзија капе манкурта, која сада окива читаву планету као главу бесловесног космичког простора осуђеног да без свога свесног средишта у најбољу руку дотрајава на свом неумољивом путу ка свеопштој топлотној смрти или барем заувек остане у стању хаокосмоса „како се ништа на овој земљи не би изменило, како би све остало као што је било“. Технолошки прогрес је, баш као и сваки прогрес, само привидан и представља маску и изопачење истинског космизма, а хоризонтала лажне, неморалне и ружне цивилизације сада се системом „Обруч“ подиже у космички простор с циљем да се спречи слободан пробој космичког ума у земаљски свет, ума који није ништа друго до симбол Бога у религиозном, или ноосфере у научном аспекту руске идеје. На тај начин, спречавање контакта са далеко напреднијим становницима планете „Шумске груди“, јесте, у ствари, одбијање једне телеологије спаса, коју је могуће остварити само у синергијском, богочовечанском дејству здружених снага Бога и читавог човечанства, како то и произилази из учења оснивача рускога космизма Николаја Фјодорова.
Начин на који су Казангап и Једигеј, носиоци аутентичних културних вредности казашких номада и становника безводних сарозека, прихватили академика Јелизарова, говори о прихватању руске идеје у њеном најчистијем, најљудскијем смислу, у њеном неимперијалном, слободном, у правом значењу те речи духовно-култивишућем општечовечанском смислу. Однос Јелизарова према Једигеју и Казангапу није само проста литерарна слика узајамне сарадње култура у којој нема поништавања њихових особености, једно књижевно сведочење равноправности култура као личносних организама, него и потврда општечовечанске вредности руске идеје као јединственог излаза из окова Великих цивилизатора и свакојаких Обер Кандалова, јединственог и једино могућег излаза који се до дана данашњег на трагу хришћанства, предлагао човечанству.”[7]
Руски научник Афанасиј Васиљевич Јелизаров, који је по имену своме Бесмртни цар који је васкрсао и који васкрсава, који доноси мир и смисао, и у функцији фјодоровљевског оживљавајућег памћења – наду у нови дан, у спасење читаве твари, тај весник нове зоре је, као и некада сам Богочовек, као Исус међу простим рибарима, такође нашао своје саговорнике не међу књижевницима и фарисејима, међу ученима, него међу казашким номадима и радницима, међу неукима. Овај руски научник је у роману носилац оне свести која зна да изостанак регулације у Фјодоровљевом кључу води неумитном сушењу и претварању целокупне планете у безводну пустињу. А та врста геолошке и топлотне смрти која је већ отпочела, али које Земљани још нису у правом смислу те речи свесни, јесте прави проблем за све становнике планете „Шумске груди“ (активан однос према апокалипси), а тек за понеке (попут Јелизарова) на планети Земљи (пасивно ишчекивање краја света).
Афанасиј Васиљевич Јелизаров је земаљска слика космичких Шумскогруђана, он је човек с оне стране робовања свакој нужности, било да она долази од природе (геологија) или од духа (фолклор, митови и легенде), он је у правом смислу те речи човек космичке, васељенске свести и, у крајњој линији, живо сведочанство, баш као и његови казашки пријатељи Казангап и Једигеј, да се никаквом капом манкурта,[8] никаквим нуклеарним, запречним системом „Обруч“, никаквим технологијама цивилизације, истински живи живот и живи дух не могу уништити. Јер они су једноставно другога реда. Јелизаров је жива потврда оне истине руске идеје која каже да је дух слобода, и да он живи где хоће и како и када хоће. Он није конквистадор и освајач, он није подређен свеопштем рашчовечавајућем строју иако је, као академик, део совјетског друштвеног система, он је управо жива супротност оним земаљским експлоататорима који због материјалних интереса убијају сваки контакт са духом, који измештају света места да би подизали бране, космодроме, једну лажну, привидну вертикалу која ће у потпуности бити подређена и претворена у хоризонталу, у службеницу патње и смрти, вечитог унесрећивања свега што се роди на овој земљи, оне твари која стење и мучи се све до данас.[9]
Афанасиј Јелизаров, геолог и антрополог, носилац је „позитивне“, да тако кажемо „ноосферне“ свести у роману, он је онај Фјодоровљев учени који може да чује и разуме глас неуких. Он је грађанин који може да обитава у аулима сточара и пружних радника, и да те исте прими код себе у Алма Ату. Он је фјодоровљевски просветитељ који доноси и бележи истину – уз земаљске слојеве (геолог), он бележи и оне дубинске слојеве народног духа (етнолог) и тако упознаје и зближава народе. Он је онај који зна сврху науке у Фјодоровљевом кључу, који њен циљ види у активном учешћу у обнављању свега онога што је некада било, „изгубљеног раја“. Тај рај, који Јелизаров открива у дубокој прошлости земље, космонаути откривају у садашњости, на планети Шумске груди (чији сам назив већ асоцира на благотворну свежину изгубљеног раја, онога чистога ваздуха који ми све ређе удишемо). Тај би рај у земаљској будућности могао бити васпостављен само ако би блудни синови постали синови човечански, целовита људска бића попут Јелизарова и Бурани Једигеја или, пак, „Паритет-космонаута“. Али расап који блудни синови увећавају ближи се опасној тачки: потпуном расколу између човека и његове властите планете, властитог окружења, расколу који достиже врхунац у следећем Ајтматовљевом роману Губилшите и у његовим заиста апокалиптичким сценама. И ако је роман …И дуже од века траје дан потпуно структуриран у облику крста и, према томе, држи се у напетости између погибије и спасења, роман Губилиште је изграђен као некаква слика-триптих свеопште пропасти, неумољиве апокалипсе са средишњом сценом пресуде Спаситељу. Возови, који у роману …И дуже од века траје дан јуре са запада на исток и са истока на запад, непрестано обележавајући хоризонталу бесмисленога кружења, и који су ту још увек на неки начин изван добра и зла, вредносно неутрални, премда се и из њих избацују отпаци будућег свеопштег ђубришта цивилизације (као у филму Лопушанског Посетилац музеја), постају у Губилишту онај реални наркомански пут, постају транспортна средства зла, она права Фјодоровљева хоризонтала смрти, губилиште за Авдија Калистратова, за крда сајгака, за вучји пар који више нема места у слободној степи, за поштеног сточара Бостона који, упркос томе, као трагични херој, остаје без свога двогодишњег сина у одмазду за нарушену равнотежу у природи и за изостајање регулације у Фјодоровљевом кључу. Неспособност да се репродукује живот и стваралачка јаловост постају узроци зависти, а ова опет прелази у мржњу према личности, што и јесте разлог постојања хоризонтале смрти, оличене у равни садашњости у Стаљиновом режиму и његовим чисткама, како то произлази из размишљања Афанасија Јелизарова. Лагано претварање планете Земље, а тиме и читавог свемира, у ђубриште и јаловину, то је посао не само оних који су дубоко огрезли у зло, него и свих нас који робујемо закону пада и чије слепо оруђе постајемо у својој немоћи да се супротставимо властитој лењости, којекаквим спољашњим интересима и непрестаној брижљивости око производње и потрошње „мануфактурних играчака“, као замене за истинске животне интересе и праву бригу, који робујемо властитој похлепи и љубави према новцу, као замени за онај истински Ерос који не само да незаустављиво из себе распрскава живот, него нам и омогућује да непрестано стварамо дела живе, органске културе: лепоту, добро и истину, и који, као свесагоревајућа ватра, растапа сваку окаменотину, душевну, духовну, цивилизацијску. Али зар и сви ми, ми добри, црквености и традицији одани људи, који у својој непроблематичној вери и неузнемираваној свакодневици кличемо „Осана“, зар и сви ми, када Њега разапињу, када Га спаљују на ломачи као стари кардинал из Великог инквизитора Достојевског, када Га сами, на крају крајева, непрестано убијамо у својим срцима, зар и сви ми тада не „бежимо од слободе“, слободе за добро, зар му не окрећемо леђа, зар се тада као робови не предајемо слободи за зло?
Пут по вертикали – јесте пут човековог рада и прегалаштва, његовог моралног и сваког друтог стварања унутар културе. Живот је ту да би победио смрт, да би укинуо хоризонталу пропадања (пада), закона смрти и пролазности по коме све мора бити предато забораву (капа Жуанжуана у свим временима) и све мора бити искоришћено и потрошено, те да би је заменио вертикалом опстанка, обнављања и васкрсавања. Бекство од слободе, затварање очију пред истином, прождирање, трошење, експлоатација и исцрпљивање природе, извлачење отрова анаше из ње зарад смртоносног задовољства, све је то у функцији убрзања човековог краја, а тиме, у Фјодоровљевом кључу, потпуног остварења апокалиптичких пророчанстава и смака света. Ако изостане регулација, ако изостане усмеравање слепих природних токова без огрешења о њихову богом дану основу (божанска Софија), ако се природа из слепе силе која доноси болест и смрт (а то се односи како на спољашњу, тако, још више, и на унутрашњу човекову природу, на његову слепу вољу, крволочне нагоне, трулежно тело) не преведе у ону која храни и подржава живот, онда је катастрофални крај света неминовност.
Систем ракета које се са космодрома изграђеног на месту прадедовског гробља Ана-бејит подижу у орбиту изнад Земље у оквиру операције „Обруч“, трансгалактичког запречног система против свесне цивилизације иноземаца са планете Шумске груди, симболише затварање не само према прошлости, памћењу рода, него и према будућности, према ноосфери. To је удар на заједничко богочовечанско дело регулације и васкрсавања у духу Фјодорова, или на ноосферу као следећу етапу у развоју биосфере, по учењу рускога космизма. У његовој изопаченој технолошко-цивилизацијској верзији, космичка одисеја човечанства се тако завршила и пре него што је почела, „Паритет“ космонаути остају заувек одвојени од земље у ноосфери планете „Шумске груди“, морални закон у мени и рад на обнављању јединства читаве творевине у потпуности изостају чиме се човеку затвара и поглед на звездано небо као на земљу, као на родни дом, мисао остаје одвојена од делања, тријумфује свеопшти расцеп и раздор родитеља и синова (Казангап и Сабитжан) што све скупа потпуно логично доводи до „смака света“ који је приказан на последњим страницама романа И дуже од века траје дан, до слика оне апокалипсе коју би само уједињено човечанство у смислу психократије у Фјодоровљевом кључу (а уређење живота на планети Шумске груди је жива слика њена) могло да избегне, а која потпуно тријумфује у роману Губилиште у коме више није само пука опомена „младоме човечанству“ да се уразуми, као што је то до извесне мере случај у роману …И дуже од века траје дан, већ страшна реалност пропуштене шансе.
…Али мртво вечно завиди живом, завиди му у космичким димензијама, оно би да се освети целокупном животу због свога неучествовања у бићу, неучествовања којег је само изабрало. Оно је мржња и неистина која би да се освети љубави која живот рађа, рађа песму, стваралаштво, и која у пројекцији Фјодорова и Соловјова дохвата чак и сам вечни живот. Такву судбину жртве у Ајтматовљевим романима има и љубав, љубећа и љубљена љубав. Деца остају без очева, родитељи без своје деце, Рајмали ага без своје гитаре, Буранлинци без свога гробља, сарозеке без својих животиња, Земља остаје без свога космоса, без свога Смисла олицетвореног у планети „Шумске груди“. Негде се совјетска и америчка свакодневица додирују, негде је њима (дакле, како у оном најтврђем тако и у оном најмекшем тоталитаризму и комформизму) у основи онај исти критеријум свеопштег уједначавања или умртвљивања, упркос свим споља присутним разликама. Мржња према личности у човеку, као основа свакога тоталитаризма, према формули Јелизарова, јесте оно што у крајњој линији убија синовско осећање детета према оцу, Земље према космосу. Зато мржња према личности у човеку највише мрзи космичко осећање, осећање јединствене везе свега у васељени са својим Створитељем. Зато космичка одисеја Фјодоровљевих синова човечанских дата у лику „Паритет“ космонаута завршава потпуно изван земаљске фабуле, зато и обезбеђивање ропског забрана ракетним системом „Обруч“, против Личности, против Божје благодати која би, слободно примљена на Земљи, дала смисао и испуњење сваком нашем предличном стању, било да се ради о делима и животу у култури, било да се ради о нама као појединцима. Битка против свеопштега спасења, против очовечења целокупне природе, против избављења читаве твари из окова греха има свој пролог у покушају да се заустави стваралаштво, да се човек задржи у окамењеном стању цивилизације, да се прекине његова комуникација с космосом, са Богом, чиме би она ушла у своје финале – потпуни тријумф аличносног начела и краја љубави. У томе и јесте крајњи смисао запречног система „Обруч“, система који сада, као некада капа манкурта, окива читаву земљу, то јединствено место универзалног космичког памћења. Разбијање везе човека и природе, човека и животиње јесте слика убиства љубави. Човек се у свим романима Ајтматова непрестано растаје са животињом која, од Збогом Гуљсари! до Губилишта, није само његов верни пријатељ и пратилац, него и слика његове најдубље тајне, његовог Ероса и његовог смисла као осећајног, телесног бића. Од коња Гуљсарија па до Бостоновог коња Донкулука иде линија тог неумитног растанка праћена снажном емоцијом подигнутом на крају Губилишта до космичког очајања. Последње биће с којим се Бостон опрашта на крају своје трагедије је његов коњ Донкулук и бол тог растанка, као и ужас наслућиваног расплета, Ајтматов потенцира до максимума литерарним асоцијацијама. Наиме, растанак Бостона с његовим коњем неодољиво подсећа на крај Платоновљевог романа Чевенгур и растанак Александра Дванова са Пролетерском Снагом пре него што ће се главни јунак романа утопити у тамној води језера Мутјово, што на неки начин сугерише читаоцу и разрешење Бостонове судбине – његово самоубиство. Бостон је сам одлучио о судбини Базарбаја, он ће се сам и предати… Уосталом, уградњом сегмената који ће читаоца асоцирати на дела Достојевског, Булгакова, Платонова, на руску идеју уопште, Ајтматов је успео да поткрепи своју тему и да својим романима да додатну снагу и дубину коју они без тих асоцијација свакако не би имали.
…Време, наша прошлост која нам на неки начин даје смернице за будућност, која чини видљивим оно што се ваља иза хоризоната садашњости, запечаћено је у предању, миту, древној причи о роду. Функцију интегралног, концентрисаног памћења, које је уједно и опомена и завештање, дуг и морална обавеза, у Ајтматовљевом роману такође има мит, предање. Предање које треба да опомене и учврсти род насупрот разорним тенденцијама савремености и цивилизације блудних синова јесте прича о Најман-Ани и њеном сину кога су Жуанжуани претворили у манкурта, човека-машину, апсолутног роба који без поговора извршава сваку наредбу својих господара. Трагична судбина Најман-Ане (њу убија њен син манкурт), проистиче из тежње родитеља да поврати дете у свесни живот надајући се у његову будућност, надајући се у своју сопствену будућност иза смрти, макар у сећању детета, као смисао свога властитог живота… Предање које треба да учврсти живи живот јесте прича о Рајмали-аги, песнику-народном певачу, човеку који је под старе дане полетео на крилима љубави према младој девојци која је такође била народни песник-певач, јесте прича о неуништивости ероса захваљујући коме и настају права дела љубави, која разгаљују људска срца и отварају их за песму, за дела поезије. Прича о Рајмали-аги иде у роману напоредо с Једигејевом заљубљеношћу у Абуталипову жену Зарипу и љубавним зимским беснилом Бурани Каранара, атана Једигејевог. Рајмали ага је заустављен у свом последњем љубавном лету, убијен је његов коњ на коме је читав живот јахао по аулима, разбијена је његова домбра на којој је читав живот свирао по вашарима и свадбама на радост једних и завист других. Снажни ерос је залог личности, убити ерос значи убити личност у њеној највишој креативној потенцији, самлети оно што космички везује човека уз сву живу твар, и што је само привидно безлично и у функцији рода и продужења врсте.
Ватра ероса разгорева у човеку љубав, пријатељство, дугогодишњу везаност за оно човечно у човеку, омогућује самопрегор, рад у најтежим могућим условима, љубав која је одговорна, која осећа дут према животу, покојницима и деци, жртвену љубав, ону љубав која је донела на Једигејеву удицу Златног Мскрса, изузетно ретку рибу из Аралског мора коју је његова трудна жена желела да дотакне. И Златног Мекреа, ухваћеног пред сам почетак буре, такорећи у последњи час, може да добије само онај ко обећа и обећање своје настоји по сваку цену да испуни. А последњи час, морнари и рибари јасно препознају такав час, јесте онај тренутак из кога се рачвају могућност спаса и могућност погибије.[10] Али витез љубави не одустаје ни по цену живота. Златни Мекре на Једигејевој удици – то је одговор космоса на његову жртву, на његову смелост и храброст да по цену погибије истраје у испуњењу Укубалине жеље. И то је све. Једигеј је вратио Златног Мекреа у ноћно море након што га је Укубала додирнула. Смисао је ту, он је дарован оном ко се жртвује, али се ствари не одвијају као у бајци, где се све вишеструко намирује. Сужена визура бајке омогућује доживотну срећу ономе ко својим чином умилостиви више силе. Космичка визура романа ту срећу демонтира. Чин жртве, љубави, Златни Мекре смисла и среће, није заштитна амајлија над плодом њихове љубави, њиховим првенцем. Шестомесечни дечак умире док се Једигеј борио на фронту учествујући у колективном лудилу рата као најјаснијем испољавању оне несвесне, нерегулисане слепе природе у човеку. Овде се збива нова трагедија са потпуно другачијим чвориштем него што је античка, збива се несхва- тљива трагедија невиног појединца који плаћа за грехе читавог човечанства. Архетипска слика ове трагедије је погубљење невинога на крсту. To је један од разлога што је сцена Исусовог последњег разговора са Понтијем Пилатом уметнута у роман Губилиште.[11]Смисао (Златни Мекре) је присутан, али смисао не тријумфује. Тако је и у Губилишту. Ту зло као да слави свој безгранични тријумф. Авдиј Калистратов, несуђени богослов и бунтовник у име добра, који отпада од цркве (у богословији он полемише с оцем Координатором чиме се сугерише извесна паралела с Великим Инквизитором Достојевског) да би у име некаквог савременог Бога привео добру најгори могући наркомански олош, страда негде у казахстанским степама разапет на некакво бодљикаво дрво од пијаних обер-кандаловаца, а пастир Бостон страшном грешком убија свога малог сина Кенџеша кога је отела вучица Акбара. Мали Бостонов син је невина жртва, али и сама вучица, која га је отела, је невина жртва. Јер она није отела Бостоновог сина из зверског нагона прождирања, него зарад задовољења мајчинског осећања дубоко ојађеног убиством њених вучића. На симболичкој равни убијање вучице Акбаре и Кенџеша, Бостоновог синчића означава немогућност новога почетка, нове, обновљене везе човека и мајке природе, свеопштег измирења које је дато у библијској слици лава и јагњета. Јер то и јесте била та слика када су се сусрели мали Кенџеш и Акбара, тај нежни сусрет раздраганог детета, које је у вучици видело куцу и почело да је мази, и јадне, ожалошћене Акбаре која је у Кенџешу видела исто онакво мало и незаштићено створење попут њених вучића, и почела да га лиже изливајући „на њега нежност која се у њој накупила“. Постојао је тај тренутак када је био могућ потпуни преокрет, када је било могуће да се најкрволочнија звер и невино јагње свију у љубави, и тај би се тренутак остварио, сада би се остварио, само да, нажалост, све земаљске реакције сваког земаљског створења, које живи у условима разбраћености, неслоге и узајамнога прождирања, нису подређене закону хоризонтале, закону страха, неповерења и мржње. И десила се страшна трагедија. Да Бостон није пуцао, могуће је да би се једном мали Кенџеш вратио као родоначелник нове везе, и донео људима ново сведочанство о природи као субјекту, као нечему што и само жуди, захваљујући тварној Софији која дрхти у њој, ка своме оличнос(т)њењу, ка уздизању до небеске Софије, а не као о некаквом објекту пуког искоришћавања и исцрпљивања. Јер тако нам говори библијска слика. И у Ајтматовљевом роману наглашено плаве очи вучице повезују небеску и тварну Софију, те очи, с којима се два пута сусрео Авдиј Калистратов, имају иконички сјај, ону небеску нијансу која нас враћа у материнско крило Свете Тројице зато што директно асоцирају на непоновљиву небеску плавет, на анђеле из Гостољубља Аврамовог што их је сликар безданих божанских дубина, Андреј Рубљов, исликао као Свету Тројицу.[12]
Убиство вучице, гашење њених плавих очију симболизује убиство божанског у творевини, тварне Софије, раскид софијне везе неба и земље – religio – наше последње шансе за спасење, саме основе нашег спасења, љубави која воли и која је вољена, И свако убиство, убиство и најбедније животиње, већ је рушење тога света, крај љубави па, према томе, и крај мога и твога света. А само неколико сати пре те језиве трагедије, Бостон и његова жена Гуљумкан уживали су играјући се са малим Кенџешом у оној тако нормалној, али и тако привидној, пролазној и немогућој људској срећи! Јер немогућа је индивидуална срећа или, другачије речено, немогуће је индивидуално спасење унутар безбожних услова разбраћености и неслоге, раскола у читавој творевини. Штавише, ако је оно, то спасење, и могуће, онда је та могућност нешто дубоко неморално, нешто дубоко, дубоко одвратно. To је онај рај у који Берђајев не жели да уђе без свог мачка Муре. Или, другачије речено, спасење није могуће само за себе (егоизам) и није могуће само за другог (алтруизам) ма колико га ми искрено желе- ли и радили на њему (смрт Једигејеве бебе и Бостоновог дечака), него са свима и за све, како би то рекао Фјодоров. Тајна ове трагедије, тајна жртве невинога и њено разрешење је само у једноме, a то нам у крајњој линији говори и прича о Златном Мекреу, наиме, у увиђању немогућности истинскога живота изван јединства читаве творевине (и уједно немогућности да се делимичним и усамљеним акцијама ту било шта измени), као реалног пута ка свеопштем спасењу. Ову нову драму, нову трагедију човечанства које је добрано загазило на пут зла, Ајтматов с огромним емотивним набојем слика у своје „три дечје смрти“: смрти вучића, смрти шестомесечне Једигејеве бебе и смрти Бостоновог дечака. Ако је некада Достојевски одбацио онај срећни свет који би био изграђен само на сузици једног јединог детета, ако нас је Платонов ужаснуо изградњом оне зграде светскога пролетаријата у чије темеље се полаже тело девојчице Настје, шта онда да мислимо о овом свету цивилизације, прогреса, прокламоване слободе и демократије у коме се непрестано збивају Ајтматовљеве три смрти, „три дечје смрти“? Ако занемаримо смрт одраслих, онда ово померање смрти ка деци и одојчади, заиста мора да нас ужасне јер нас доводи у близину самога репродуктивног средишта живота, пола, до помисли о самој смрти пола, о тријумфу јаловости, о кастрацији и самокастрацији као последњем резултату свих хоризонталних кретања.
У зимској помами Бурани Каранара насликана је страшна снага ероса. У убиству верног коња Рајмали are и разбијању његове домбре симболисана је кастрација самога Рајмали aгe. Одсецање органа који носе живот и из којих се живот рађа, кастрација и самокастрација – ето у чему је суштина не само оваплоћенога зла, него и свих оних искрених и позитивних тежњи, утопијских стремљења да се свет по сваку цену учини бољим.[13] Убијање дечице је већ убијење нерођене деце у утроби, већ је вађење материце, већ је кастрација, одсецање места где се живот рађа како би се од свега направила јаловина, пустиња, како би се све осушило и никада ништа више нигде, ни на једној тачки ове земље, ни у једном једином кутку свемира, не би проклијало. Једном давно Једигеј је одлучио да не кастрира свог атана Бурани Каранара и да упркос опомени старог Казангапа прихвати муку коју ће му сваке зиме доносити необуздани мужјак када га ухвати љубавна помама. Тај однос према животу, однос номада и сточара према полу јесте оно што у романима Ајтматова оживљава руску идеју и одржава њену младост. He кастрирати природу већ је довести у близину Бога, то је љубавни одговор једне мале културе на изворни наук титанске руске идеје. Јер тај „натурализам“, та непосредност, та здрава, топла осећајност је говор младости, сећање на младост, то је оно што зрели Јелизаров упија из бита (начина живота) казашких номада, то је свежа крв која подмлађује руску идеју, то је она размена крви у једноме чину с оне стране сваког прагматичког рационализма и цивилизацијског утилитаризма, где се не пита ни за велико ни за мало, где свака гордост нестаје, где се у таквоме суживоту ствара заметак онога заједничког, свечовечанског дела…
Чингиз Ајтматов
…Јер пол је разливен по целом телу, пол је у души, пол је у духу, и убити пол значи убити тело, значи убити душу, убити дух, онемогућити биће да се кроз његов последњи транс извуче из себе, настави у другоме и, на крају крајева, уподоби Личности (Вишеславцев), значи онемогућити сублимацију енергије пола и њено преусмерење на стицање бесмртности и на васкрсавање рода у целини (Фјодоров, Соловјов), значи претворити хришћанство у религију смрти (Розанов). Јаловост, репродуктивна и стваралачка, јесте оно што узрокује мржњу према животу, према истинској култури и гради један свеопшти систем одсецања, издвајања, исецања, кастрације који у духу руске идеје можемо именовати цивилизацијом. Јаловост система коме служи Обер Кандалов, немогућност да се средствима планске привреде произведе хлеб насушни, доводи до сулуде експлоатације природе, до помора крда степских антилопа и неминовног разбијања еколошког система природе. Смрт планете је сасвим извесна ако се наставе хоризонтална кретања, ако се вертикала, отворени пут ка космосу и Богу, подреди интересима хоризонтале.[14]
…Јер, тако и мора бити све док човечанство не постане братство. Браћа су они који су равноправни по оцу, једнога оца синови. Док читаво човечанство не постане братство, a већ самим тим се предостварује свеопште спасење, трагедија невинога биће реалност и неминовност, и сва она макар и искрена тежња да се у данашњим ратовима избегну цивилне, невине жртве испоставља се као немогућа, дубоко лицемерна и лажна. Суштина данашњег ратовања, и то је истина, морају бити и биће управо невине жртве.
…Али све се понавља, простор и време се криве, рукотворена вертикала, или изопачена космичка идеја, открива своју праву суштину, почиње да пада и да се поклапа са хоризонталом. Тансикбајев, који је једном сишао с воза у глувим сарозекама и заувек одвојио Абуталипа Кутибајева од његове породице, не оставивши јој чак ни могућност контакта са његовим успоменама (рукописи не гope sub specie aeternitatis, али и те како гope за пролазно људско биће!), појављује се и на космодрому у лику поручника који не пропушта малу групу људи на челу са Бурани Једигејем приспелу са жељом да сахрани Казангапа на прадедовском гробљу Ана-бејит које се сада налази унутар забрањене зоне космодрома. Пут у прошлост, пут сећања[15] тако бива пресечен од једног истог имена, од једног истог људског типа (ономатологија имена Тансикбајев упућује на онога који располаже смрћу, господара смрти, насупрот ономатологији имена Афанасиј (Атанасиј) која упућује на онога који укида смрт. Узгред буди речено, без неког дубљег и аналитичког приступа функцији имена у Ајтматовљевим романима, остајући само на нивоу домишљања, може се тврдити барем једно. И за Ајтматова, као и за руску идеју – Флоренски, Лосев, Булгаков – име је од изузетног значаја за цео систем устројства како романа тако и реалнога света, јер име је звучна слика и срж не само књижевног јунака, него и реалне личности.
…Гроб Казангапов биће у отвореној степи и изопштеник ће тако остати изопштеник и у вечности. Више ништа не јемчи да ће му се на тој пустопољини било ко придружити, јер блудни синови заборављају све, тако да и изричит Једигејев захтев, да и он буде сахрањен управо ту, поред Казангапа, њих не обавезује, и отворено је питање да ли ће се деца заборава привести памћењу и испунити опоруку последњега човека, Бурани Једигеја. Ускоро и пут у будућност бива пресечен, када ватра ракета из система ОБРУЧ осветли степу. Али у тој ватри, „у тој тутњави и смаку света“, ипак се чуо крик беле митске птице који човека подсећа на њега самог и на родитеље: „Чији си? Како ти је име? Сети се свог имена! Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај… крик који се још дуго разлегао у тами која се састави…“ Ракете-роботи из транскосмичког запречног система ОБРУЧ пресецају приступ идеалном човеку, оне сасецају сваку будућност, и то је нова-стара капа давно несталих Жуанжуана који су се однекуд изненада поново појавили да би читавом човечанству навукли ову нову технолошку капу заборава, да би му пресекли пут у отворене земље космоса, пут у бескрај, то јест пут према себи, према своме идеалном лику, али сада на глобалном, планетарном нивоу „како се у земаљским стварима ништа не би изменило, како би све остало као што је било“, како би Земља заувек остала ропски забран којекаквих Великих цивилизатора и Обер Кандалова. ОБРУЧ око Земље је цивилизацијски кишобран против ума, сећања, прошлости и будућности, против културе, против слободе, против личности, против ероса и љубави, у крајњој линији – против Божије благодати. Тиме би нови Жуанжуани, Велики цивилизатори, да потпуно укину могућност да се на земљу, у духу Фјодорова, погледа као на небеско тело, а на небеска тела као на земље, како би потпуно убили у човеку чак и оне остатке већ закржљалог космичког осећања, а тиме и основу за испуњење оног највишег, Богом даног задатка: одухотворавања и оживљавања свемира у целини, оличнос(т)њења (олицетворења) свих светова. Уосталом, то је њихов избор, и њихова слобода за зло која је прешла у гвоздену нужност. To је пут који води „трансцендентном васкрсењу“ или васкрсењу гнева како је то описано у најстрашнијој књизи праведника. Али наша православна вера (као, уосталом, и велика дела културе настала из ње) која се поново тако живо пројавила у руској идеји, отвара друге видике и другачије путеве, путеве „иманентног васкрсавања“, али на које се, међутим, не може ступити само са лепим намерама или утопијским сновима заснованим на псеудонауци и проблематичним философемама. Зато и оно основно питање теоријског ума: како то да јест нешто а не ништа, или: зашто бивствујуће бивствује? треба довести у близину људског срца и преформулисати га у питање: зашто оно што живи пати и умире, или: како ослободити сву твар која стење и мучи се до данас из подвлашћености болестима и смрти?, то јест апстрактну онтологију треба претворити у конкретну деонтологију. И када се то питање заиста постави, када оно потресе свако људско срце барем у оној мери у којем га морају потрести Ајтматовљеви романи, могуће је надати се разбијању оног зачараног ланца хоризонтале смрти којим је данас окован свет…
[1] He дакле као неизбежне нужности него као условне, педагошке мере, једне претње и опомене младом човечанству да се узме у памет јер ће се у противном, баш као што је и казано, та претња у потпуности остварити и свет ће услед људског неразума и људске слободе за зло заиста завр- шити своје постојење у „трансцендентном васкрсењу гнева“.
[2] У великој мери су све ове замисли, које чине садржину руске идеје, макар у наговештају дате у делу Николаја Фјодорова, родоначелника руског космизма, погледа на свет у који је, на трагу његовог учења, уграђена интуиција космичког јединства творевине, интуиција Земље као средишта Божијег стварања и носиоца специјалне мисије у универзуму. Земља је, по Фјодорову, јединствено небеско тело, једино у универзуму насељено свесним бићем, носиоцем дуга према палој, „слепој природи“, чиме се одговорност тог бића не само према тој јединственој планети него и према свемиру уопште подиже на највиши могући степен. Јер, ни биосфера ни ноосфера нису нужност, последњи ступњеви једног неумитног еволутивног развоја живота и свести, напротив, независно од човекове слободе оне остају само пука пројекција једне могућности, будући да управо људском, слободном акцијом могу бити и разорене и запречене. Зато се у пројекту Фјодорова не сања никаква утопијска нужност неминовног, мимо човекове воље, да тако кажемо, марионетског хегеловског или марксистичког псеудонаучног остварења Требања (Sollen) у Бићу (Sein), него се тај пројекат управо као захтев, као задатак поставља пред људски род у целини без било какве могућности његове чисто трансцендентне реализације било да она долази одоздо – „природни“ каузалитет, или одозго – божанска телеологија. Земља је у тој геоцентричкој пројекцији покретно средиште универзума, она је у служби његовог претварања у космос, васељену, кроз регулацију слепих сила природе. А да би регулација била могућа, да би било могуће обнављање изгубљеног раја, хармоније космоса у његовој Богом створеној прачистоти, потребно је остварити братство и отачаство (психократија), потребно је превазићи односе раздробљености и мржње, расцеп времена и поколења, потребно је уништити болест и смрт као последњег, највећег непријатеља.
[3] Ту фактичку заланченост творевине у руском космизму (наука), али и оно, човековом вишом слободом и одговорношћу захтевано јединство васцеле творевине (етика), које је потребно васпоставити кроз реализацију пројеката регулације и васкрсавања у заједничком, синергијском деловању божанске силе и обједињенога човечанства (супраморализам и супранатурализам), можда је најбоље изразио Николај Берђајев са себи својственим радикализмом: Ја одбијам онај рај у коме неће бити мога мачка Муре. И тај захтев изражен у облику протеста је апсолутно легитиман у оквиру целине замисли које чине руску идеју. На трагу Фјодорова и његовог учења о условности апокалиптичких пророчанстава, тај рај мачка Муре, рај живота у свим његовим конкретним манифестацијама, као реална вечност бића у целини, јесте задатак оног свесног бића које је, као проводника своје воље, сам Бог поставио изнад свих биљака и животиња, изнад све „твари која стење и мучи се до данас“, задатак је оног фјодоровљевског „надчовека“1, Сина човечанског, сина васкрситеља и обновитеља. Узгред, управо је Берђајев учење Фјодорова видео као један од угаоних каменова руске идеје и рускога космизма. „Он је – тако за Фјодорова вели Берђајев у „Руској идеји“ – творац највеличанственије и најграндиозније утопије коју познаје историја људске мисли“. А та „утопија“, која, узгред буди речено, нема ништа заједничко са пустим утопијским сновима који су у реформаторским и револуционарним покушајима свога остварења на овој Земљи доносили само ништавило и смрт, заиста је једна машта у свом најсјајнијем, за живот најподстицајнијем виду, једна визија која још увек чека своје истинско, исто тако величанствено отеловљење, своју величанствену поему. Руска уметност прве половине двадесетог века у многим својим манифестацијама представља предукус, наговештај те поеме која би требало не само да нам пружи слику човека и његовог света, онога света и онога човека који су пројектовани у руској идеји и рускоме космизму него да и сам тај свој унутарњи садржај, ту своју слику изгради као чулну, опипљиву реалност. Јер у руску идеју спада и сан о уметности као теургији или, тачније, тео-космо-антропоургији, па стога час појаве те поеме неће бити везан за некакву књигу или за некакво друго објективирано уметничко дело, већ за сам живот као место уметничкога испуњења оног последњег циља преображаја света уједињеним напорима словеснога човечанства уз Божју помоћ. Тада ће сам живот запевати, сам живот ће бити та поема, и њено величанствено тело, и душа, и дух, и њено вечно време и њен вечни простор, односно онај живи, богочовечански рај о коме је Фјодоров написао: може бити најлепшу страницу у историји светске литературе – свој кратки прелудијум за њега – Крај сиротанства: безгранично сродство.
[4] Некаква безличност је карактеристика пролазака возова јер писац ниједног тренутка не упознаје читаоца са путницима, већ само са оним што они избацују кроз прозоре вагона, или, пак, када они, као државни људи, као претходници новог јахача апокалипсе Обер Кандалова из Губилишта, силазе на забаченој постаји Боранли Бурани да би одузели живот, разбили породицу и угасили огњиште.
[5] У тим проласцима возова и рефренском понављању сугерисана је суштинска закованост света цивилизације у безизлазне кругове и, како ће се видети у Губилишту, у њој скривена тенденција ка потпуном уништењу и смрти. У тим возовима сада видимо лица путника: то су нарко-трговци, курири-скупљачи анаше. Они невидљиви путници по хоризонтали из романа …И дуже од века траје дан тек су у власти алкохолних отрова, што је само пуки наговештај и готово невини зачетак оног наркоманског пута из Губилишта, којим сада са истока на запад јуре трговци дрогом и партијски моћници-уништитељи, разноразни Обер Кандалови. Уосталом, име овога јунака, уништитеља природе и крда антилопа, говори све о њему, баш као што све говори и име носиоца позитивног смисла и руске идеје у роману И дуже од века траје дан, Афанасија Јелизарова, о чему ће касније бити речи. Обер Кандалов (ober = изнад, над /нем./; кандали /рус./ = менегеле, окови). У његовим оковима природа (у човеку и изван човека) ће уместо регулације доживети своју другу, дефинитивну смрт. Он је човек нужности, механичке цивилизације, једне јалове идеологије и на њој засноване „планске привреде“ која све претвара у јаловину, окова-обруча у којима страда васцели органски свет, он припрема терен за троваче који свој смртоносни жалац извлаче из природе (анаша), (Фјодоровљева „слепа природа која доноси болести и смрт“) и утискују гa y тела несуђених синова човечанских.
[6] Име, очево име и презиме овог прегаоца на пољу природно-научних и антрополошко-етнолошких истраживања указују на онај фјодоровљевски дубоко оправдан императив да ништа не сме бити предато смрти и забораву, да све мора бити обновљено у својој најсјајнијој идеји, своме најсјајнијем лику, те на Берђајевљеву мисао о неуништивости, бесмртности личности. Наиме, Афанасиј је бесмртник, а презиме Јелизаров изведено је од новозаветнога Лазара, Елеазара, Јелеазара, кога је Христос подигао из мртвих. Такође је у корену презимена Јелизаров зар, светлост, зора новога дана, дана када ће се остварити нада читаве твари. Његов патроним је Васиљевич, од Василиј, василевс, што значи цар. Дакле, име је његово: Онај који обесмрћује, подиже из мртвих, Весник нове зоре с оне стране заборава и смрти, Бесмртни цар наде у вечни живот, неподложан болести и смрти (упореди Фјодоровљев светли дан без ноћи, светлост незалазну у којој блистају васкрсла бића).
[7] Уосталом, та равноправност личности а тиме и народа и народних култура као личносних организама се и претпоставља самом суштином руске идеје, која своје извориште и своју круну има у идеји Богочовечанства. Јер, ако су Бог и човечанство по заговорницима руске идеје суштински равноправни у заједничком синергијском делу свеопштега спасења, упркос њиховој несамерљивој, безданој неједнакости, онда и културе, које, како рекосмо, потичу из истог тог религиозног извора, такође морају бити равноправне, упркос њиховој квантитативној и квалитативној неједнакости.
[8] А такву је улогу имала и капа Жуанжуана од пресне камиље коже. Она је на чудноват начин испуњавала читав унутарњи свет (та капа која празни човека од сваког садржаја, постаје једини циљ и смисао живота манкурта, његова бесконачна садашњост у којој беспоговорно служи оне који су му том капом испрали мозак). Она одузима човеку могућност сваке будућности, стваралаштва, повратка и продора у свет с оне стране сваког расцепа. Заборав се намеће као сама суштина човекова, капа је већ урасла у лобању као коса у главу, и човек већ мисли да ће изгубити себе ако изгуби ту своју привидну суштину. Манкурт убија своју мајку која је покушала да с његове главе скине капу заборава. Супротстављање том покрету руке добија сасвим другачије значење у сцени шишања малог Кутибајева која, у извесном смислу, представља једно од најснажнијих места у роману, а жестоко опирање малог Кутибајева шишању сугерише мисао о некаквом памћењу крви и потврђује реалност онога што је садржано у миту. У страху малога Кутибајева од додира машинице за шишање испољава се подсвесна дубина памћења, некакво „вегетативно“ сећање на капу Жуанжуана, некаква генетика страха од лоботомије, испирања мозга, некакав инстинктивни ужас од атака на свест, на средиште, атака који ће, на крају романа, ракетама-роботима направити обруч око главе свемира, око свести слепога свемира – планете Земље.
[9] Симптоматична је Једигејева незаинтересованост, извесна сумњичавост и чак одбацивање космичких питања у, може се тако рећи, технолошком кључу. И сам Фјодоров у својој Философији заједничког поспа практично нигде не говори о технологијама што га суштински одваја од оне линије руског космизма која се развија на трагу праксе и учења Циолковског.
[10] И тај лов стоји као антитеза дивљем лову Обер Кандалова и његове пијане братије, то је безинтересни лов, лов ради љубави, лов за другог јер Једигеј је већ у свом чамцу имао две велике рибе што је било довољно да га истог часа, слутећи невреме, окрене и врати се безбедно на обалу да је био у питању само материјални интерес.
[11] Та сцена је уметнута да би показала праву истину сваке жртве. Овде, у земаљским околностима, у логици хоризонтале, и сам Месија, сам Божји син мора бити разапет на крсту, мора да пострада. Чему онда могу да се надају његове сићушне, неразвијене креатуре Авдиј, Бостон и остали поправљачи и судије над светом у својим усамљеним покушајима поправке света. Чему уопште могу да воде ти усамљени покушаји? Сваки усамљени покушај поправке света је осуђен на пропаст и неминовно води у пропаст и онога ко га чини. Сам човек не може да се избори са злом, баш као што сам не може ни да се спасе. To је закон амбивалентне човекове слободе… Заланченост читаве творевине, океан старца Зосиме или супраморализам Фјодорова:.„Не ради себе (егоизам) и не ради других (алтруизам) него са свима и за све…“ неумољиво нас на то подсећају.
[12] Ова су размишљања у великој мери надахнута размишљањима Светлане Семјонове (савременог руског философа и књижевног критичара) која у својим делима стваралачки развија и чува идеје Николаја Фјодорова као и руску идеју испитујући њихове одразе у књижевности. У том смислу је посебно интересантна њена књига Метафизика руске литературе.
[13] Није ли у презимену Ка(ли)стратов, у његовом скраћеном облику, већ назначена кастрација, и не врши ли млади Авдиј из романа Губилиште самокастрацију својим сулудим стремљењем да се самостално позабави преправљањем човечанства, започињући при томе од његовог најотровнијег и најзагађенијег дела: од трговаца смрћу, нарко-дилера. Ономатика имена и презимена овог јунака сасвим одговара његовој психолошкој анализи, његове душевне склоности захтевају управо такво име – Авдиј Калистратов, а његово име захтева управо такве душевне склоности. Значењски и звучни слојеви овог имена сведоче о извесној гордости и некаквом, у сталној спремности на жртву, извитопереном самољубљу, некаквој зачараности тамним цветом сопствене неисказаности, узалудном лепотом, која мами у провалију, у бездан, на потпуно непотребно и Богу противно подражавање Христа. (У разговору са свештеником, оцем Координатором, на кога и логиком ономатике пада сенка Великог Инквизитора, Авдиј исказује свој младалачки кредо: „Моја црква ће увек бити са мном – није попуштао Авдиј Калистратов. – Моја црква – то сам ја. Ја не признајем храмове, а тим пре не признајем свештенике, нарочито у њиховом садашњем својству“.) О тој, у суштини погубној потреби да по сваку цену он сам подражава Христа у његовој месијанској улози спасења целог света, чак и у моменту када самом себи не може да помогне, и о деформацијама проистеклим из тога, сведочи сцена „међу јавом и међ сном“, где под животворном кишом, пуким случајем преживео и тешко испребијан, Авдиј Калистратов тоне у дубине времена и пада у древни Јерусалим, у коме управо разапињу Спаситеља. И прве речи које он изговара у том бунилу говоре нам да је добри човек Авдиј, тај поправљач света, изгубљен за тај свет. Сва милост коју је свет могао да гаји према Авдију већ је изгубљена. Јер, свет га је волео. Небо је било милосрдно према њему. Љубећа душа света, оваплоћена у плавим Акбариним очима, поштедела га је. Али он је ипак пострадао: „Учитељу, ја сам овде! Шта да радим, да бих Те избавио? Господе? Како да Те спасем? О, како ме је страх за Тебе сада, када сам опет оживео.“ Авдиј пузи улицама древног Јерусалима како би спасао самог Спаситеља, Благовесника, како би спречио неизбежно, мимо свих људи и мимо свих слобода на свету, како би разбио Чашу непојмљиве тајне која се одиграва између Оца и Сина и читавог света. Он би желео да се деси не само надчовечанско, већ и надбожанско чудо. To је некакво надраспеће, некакво надкрсно страдање. Та он заиста воли Ингу. Али његово одвећ велико срце, у које никако да уђу ближњи, најблискији, који га воле и које он воли, судбински га вуче у најдубљи вртлог, нема за њега смирења, нема могућности да се искобеља на обалу и уђе у живот у његовој најобичнијој, бесмртној варијанти, да заједно с другом, вољеном особом, свије гнездо. To је смрт. Ту нема гнезда и ту ништа не расте. Ето зашто се његов пут укршта с путем Обер-Кандалова, и у том укрштању је његова Голгота – Обер-Кандаловци га разапињу на некакво бодљикаво дрво и он полагано умире. И у моменту када му глава пада, његове очи се опет срећу с плавим очима вучице, и она, уместо да зарије зубе у његов врат, сетивши га се, опет му поштеди живот… Зашто?… Ради последњег познања које се дарује кроз трпљење и стрпљење умирања?… Или ради оног надуметничког разрешења драме, ради онога дела које је само Богу могуће, али које Он сам никада неће извршити, покајања обер-кандаловаца, скидања Авдија Калистратова с крста, његовог повратка у Москву и разоткривања „наркоманскога пута“, онога чуда које није могуће у реалистичкој сфери романа, али је могуће у имагинацији и жељи читаоца?…
[14] Без обнављања нема живота. Било како било, једна је порука руске идеје: Бог се не може кривити за невоље света, томе је крива сама људска слобода, она слепа, себична, егоистична воља да се пође мимо саборности, мимо одговорности свију за све, путем своје личне, немогуће и привидне среће, а која и доводи до страдања невиних у страшноме кругу само наоко парадоксалне, неузроковане несреће. To је смисао одговора ученог Јелизарова на чудовишну тајну стаљинистичке репресије.
[15] Сећање гради цео роман, али та је реминисценција пројективне природе у духу Фјодорова и руске идеје. Фјодоровљево сећање је пројективно сећање, везано дугом према прошлости која мора бити обновљена. Зато реминисценција није самостална романескна метода, није циљ по себи није ни естетичко-егзистенцијалистичка нити онтолошка категорија, Heгo је дубоко деонтолошка, животна и, у случају Ајтматовљевих романа, који, како смо се потрудили да покажемо, стоје у озрачењу руске идеје, увек везана за пројекцију, за незаборав и обнављање бића у целини.
Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора… Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“. Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“ Живи у Београду.
ЧУДАН ЖИВОТ И ЧУДЕСНЕ МОЋИ ЖАН-ЕЖЕНА РОБЕР-УДЕНА
За цара Наполеона III Бонапарту никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза, као специјални емисар, бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“, који је, поред осталог, био заслужан за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве.
Кад се зовете Наполеон, а притом и презивате Бонапарта, сви су изгледи да ће људи према вама испољавати најразноликије емоције: презираће вас, ругаће вам се, дивиће вам се, одушевљавати се вама, мазити вас, а могуће и убити. За шездесет пет година, колико су потрајала његова овоземаљска прикљученија, Наполеон III Бонапарта, односно Шарл Луј Наполеон Бонапарта (Париз, 20. април 1808 – Чизелхерст, 9. јануар 1873) уистину је прешао дуг пут од омаловажаваног јуноше, преко политичара који обећава, до председника Друге француске републике (1848–1852) и, коначно, владара Другог француског царства (1852–1870).
Луј Наполеон је био унук Жозефине де Боарне, заправо син Жозефинине кћерке из првог брака Хортензе. А Жозефина је, као што се зна, била француска царица, краљица Италије и прва супруга оног, првог Наполеона, Корзиканца, који је, будући склон острвском начину живота, у једном тренутку кренуо, ваљда, ка Сахалину. За своје председничко-царске владавине, Наполеон III неизбежно је доносио свакојаке одлуке, али слаби су изгледи да било која од њих, макар својом бизарношћу, превазилази ону коју је, у садејству с упућеним сарадницима, донео године 1856, кад се на дневном реду нашла пацификација тек колонијализованих племена у „француском“ Алжиру.
Клин се клином избија
Цара су, наиме, бринули верски вођи марабуи, који су, наводно, утицај над муслиманским живљем остваривали прибегавајући тобоже магијским вештинама. Марабуи су убеђивали племенске старешине да једино сваки прекид односа са Французима може Магребу донети благостање и спокој. Иако је располагао респектабилном оружаном силом, Наполеон III проницљиво је закључио: ако те негде боцка неки клин, не можеш клин избијати копљем. Не, клин се клином избија.
За мистично послање цар је имао и правог човека. Никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“. Робер-Уден је, поред осталог, заслужан био за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве. После њега, а по узору на њега, мађионичари су почели да се појављују у фраковима и да своје умеће демонстрирају пред махом добростојећом урбаном публиком.
У ову чаробњачку мисију Жан-Ежен Робер-Уден (изворно његово презиме гласи, заправо, Робер, али је он томе додао презиме своје супруге Жозеф-Сесил Уден) кренуо је као већ зрео човек, у својој педесет првој години. У фази загревања, све је личило на уметничку турнеју: наступао је двапут недељно у театру Баб Азун у граду Алжиру, али је успут, по позиву, приређивао и специјалне представе за месне племенске старешине. Прво их је шармирао, али није, како се чини, много прошло, а нечастиви је однео шалу. Свој стари трик, Лак и тежак ковчег, који је раније у Француској изводио у више жовијалној, лежерној варијанти, на афричком је тлу изоштрио до врхунског емоционалног парадокса, односно фрустрације за злосрећног изабраника из публике. Једне вечери, добро осмотривши окупљене, позвао је очито најснажнијег и најкрупнијег међу домаћима, и замолио га да ухвати за ручку сандук који је лежао на позорници и подигне га. Арапин је пришао и без по муке подигао сандук – лак као перо. А онда је Робер-Уден обзнанио: „Сад ћу исисати сву снагу из твога тела! Наједном ћеш постати слабији од сваке жене! Хајде, покушај сад да подигнеш сандук.“ Арапин се опет ухватио за ручку, али сандук – ни макац. Упињао се из петних жила. Забадава. У једном тренутку, вриснуо је од бола, јер Робер-Уден је кроз сандук пустио струју. Арапин је баталио ручку, скочио с позорнице и урлајући побегао главом без обзира, о чему нас исцрпно извештава Кристијан Фехнер у делу Магија Робер-Удена: Живот једног уметника.
Жан Ежен Робер Уден
Метак у зубима
Када, макар и као врхунски илузиониста, долазите у једну цивилизовану средину, можете рачунати с тим да вас због чудеса која изводите неће набити на колац или везати коњима за репове па да вас рашчетворе. Тако је и Робер-Уден жив и здрав привео крају ову представу; штавише, у Алжиру је стекао статус који би се, условно речено, могао поредити са статусом који су, стотину и кусур година касније, у Јапану, рецимо, уживале неке велике британске и америчке рок групе.
Уследила је, као круна његове мисије, специјална презентација којој је присуствовала неколицина кључних главешина, на челу са Бу-Алемом, чија се моћ простирала на целу пустињску унутрашњост Алжира. Премда непријатељски настројени према свему што има везе с Французима и Француском, домаћини су лепо угостили Робер-Удена и дозволили му да им покаже шта уме. Овај је, пак, још мање околишио него у описаном случају с лаганим сандуком који изнебуха постаје тежак као туч: позвао је једног од истакнутих побуњеника против колонијалне управе да испали у њега метак, да би потом испаљено тане – ухватио зубима!
Како сâм мађионичар наводи у својим Мемоарима, хваљеним не само по подробности већ и због несумњивог Робер-Уденовог списатељског талента, „метак је био заглављен у цеви“, док је „и преводиоцима и свима онима који су имали било каква посла с Арапима јасно наложено да их убеде како су моја наводна чуда само плод вештине, надахнута и обликована умећем које се назива престидигитација, и да ни на који начин нису повезани с враџбинама“.
„Арапи су, без сумње, уважили то објашњење, јер отада сам с њима био у веома пријатељским односима“, додао је он.
Пошто су га француске власти издашно наградиле због ефектних метода примењених у циљу сузбијања сваке могуће побуне, јер показао је месном живљу да је галска магија јача од пустињске, Робер-Уден се вратио у постојбину, из које је на ово чудновато послање и упућен као, фактички, већ својевољно умировљени извођач који је, неке три-четири године раније, одлучио да окачи шешире, рукавице, зечеве и мачеве о клин.
Од сајџије до мага
Жан-Ежен Робер рођен је у граду Блоа 7. децембра 1805, иако у његовој биографији пише да је рођен шестога. Отац, Проспер Робер, био је сајџија. Дечак је врло рано остао без мајке. Отац је прижељкивао да млади Жан-Ежен оде у адвокате, али момчић је, после завршеног школовања у Орлеану, исказао жељу да и сâм оде у часовничаре.
Таленти које му је Бог дао ипак су га наводили да комбинује разне могућности, па је, захваљујући способности да се лепо и с лакоћом писано изражава, радио и као ћата код једног локалног адвоката. Студије права никако га нису интересовале, али се зато живо занимао за свакојака сокоћала. Љубав према сатовима донеће му незваничну титулу творца чувеног тајанственог часовника, но можда и преломни тренутак одиграо се кад је, грешком, уместо Трактата о часовничарству Фердинана Бертуа, кући донео двотомно издање посвећено мађионичарским вештинама, под насловом Научна разонода. Мало се збунивши у први мах, занео се у штиво, које никад неће ни вратити књижару; из тих књига стекао је основна знања о мађионичарству. Почео је интензивно да вежба.
Све до своје четрдесете године бавио се сајџијским занатом или, у његовом случају, часовничарском уметношћу, марљиво и знатижељно стичући знања која ће га лансирати у сам врх мајстора оних вештина од којих и неверним и верним Томама срце макар начас престане да куца. Познанство с великим мајстором мађионичарског заната Де Грисијем винуће га – додуше, уз доста успона, падова и којекаквих, што финансијских, што организационих осцилација – до самог крема париског фенси миљеа тога доба. Постаће миљеник племства и богатог грађанства, које је вазда и чинило гро његовог публикума. Он, који је осим сатова, производио и разне механичке направе и аутоматоне, кренуће путем неслућене славе као већ зрео човек, и онда, опет, врло брзо пожелети да сиђе с магичне позорнице.
Женино презиме које је додао своме овековечиће један од најзнаменитијих његових наследника, који је, истина, током свог живота развио амбивалентан однос према свом учитељу: гласовити Худини је, из респекта према славном претходнику, самога себе крстио управо по презимену које је Робер узео од своје супруге. У младости је Худини величао Робер-Удена као светлоношу који му је отворио нове путеве, да би га потом, у зрелијем узрасту, грубо опањкавао.
Руси и Пољаци
Жан-Ежен и његова вољена Жозеф-Сесил имали су осморо деце. Одрасли узраст дочекало је њих троје. По повратку из мистериозне алжирске мисије, где је доказао да „магија у фраку“ може да засени ону шаманску, пустињску – Робер-Уден се надао мирном животу, не пензионерском, већ стваралачком, јер његова је највећа жеља била да се што више посвети писању, а како је био веома угледан грађанин, од цара поштован и материјално високо ситуиран, имао је, чинило се, све услове да и проживи дуге године онако како је њему ћеиф.
И заиста, по повратку из Алжира одржао је само још један, опроштајни јавни наступ у Великом театру у Марсеју, па се вратио у свој дом у Сен-Жервеу, недалеко од родног Блоаа, где је и написао мемоаре, под насловом Исповести једног престидигитатора. Осим те, објавио је још неколико књига о мађионичарским вештинама. И живео је петнаестак година у здрављу и берићету, све до избијања Француско-пруског рата.
Шестог августа 1870. до Робер-Удена дошла је вест да је његов син, како стоје ствари, смртно рањен у Бици код Ворта. У међувремену, пруска војска освојила је Париз, и Робер-Уден се с најближима склонио у једну пећину недалеко од породичног имања. Како је записао његов биограф Фехнер, Робер-Уден је, сумирајући своја искуства из тих трагичних часова, приметио да су „руски војници веома неотесани, док су Пољаци кудикамо племенитији“.
Неколико дана касније, Робер-Уден је сазнао да му је син преминуо од рана задобијених у боју. То је погубно утицало на здравље скрханог оца. Оболео је од запаљења плућа и месецима таворио.
Преминуо је 13. јуна 1871. године, али његови фуриозни трикови попут Чудесног поморанџиног дрвета, Етарског лебдења и На други поглед и дан-данас одузимају дах. Или га, можда, враћају – онима којима дах одузима колонизована свакодневица.
Душан Фундић, Аустроугарска и настанак Албаније (1896-1914), Балканолошки институт/Clio, Beograd 2021.
Одличну књигу је написао Душан Фундић. После Теодоре Толеве (Утицај Аустроугарске на стварање албанске нације 1896-1908) добили смо још једну научно фундирану (nomen est omen) монографију о хабзбуршкој роли у етаблирању Албаније и Албанаца. Фундићева књига почива на јаком истраживачком темељу, односно на документима Аустријског државног архива у којем је аутор читао папире аустроугарског министарства спољних послова.
О чему се ради?
Фундић је своју тезу поставио на самом почетку књиге, а затим је још неколико пута провукао кроз текст. Аутор уочава снажну подршку Беча албанској еманципацији крајем 19. и почетком 20. века и то доводи у везу са кључним елементима аустријске балканске политике тог времена. Читаву аустријску игру око Албаније и Албанаца Фундић посматра у функцији такмичења Беча са друга два претендента на остатке османског наслеђа на Балкану – Русијом и Италијом. Стварање албанске државе је, каже Фундић, у Бечу било перципирано као противтежа регионалном утицају Србије и Црне Горе, иза којих је, сматрали су Аустријанци, стајала Русија. Аутор цитира исказ аустријског вицеконзула у Призрену о потреби придобијања “симпатија албанских муслимана” против “словенства”. Осим тога, уочљив је био и страх од италијанског запоседања албанске обале чиме би се “угушили поморски путеви Аустроугарске”.
Како би се ојачала и убрзала албанска хомогенизација Беч је прибегао офанзивној културној акцији у којој је Фундић уочио основне векторе: “укључивање албанских муслимана у делокруг спољне политике Аустроугарске”, интензивнија комуникација аустроугарских конзулата са албанским лидерима, новчана подршка предводницима северног албанског простора, материјална помоћ албанским школама, посебно оним католичким на северу, рад на стандардизацији албанског језика, помоћ у издавању књига на албанском језику.
У даљем тексту Фундић подробније описује практичну примену албанске политике Беча. У књизи налазимо детаље о аустријском залагању за конституисање јединственог албанског писма, раду на отварању албанских школа, штампању уџбеника, школовању Албанаца у Аустрији (пре свега католика, али и муслимана), субвенционисању књига о албанским темама, стипендирању албанских ђака и студената (укључујући и децу Исе Бољетинија).
Аустријска дипломатско-културолошка иницијатива није била ограничена на простор данашње Албаније. Аутор подвлачи и интерес Беча за акције у Косовском вилајету, што је, поред осталог демонстрирано отварањем конзулата у Призрену, Скопљу и Митровици од 1870. до 1904. године. Управо је у Митровици на најексплицитнији начин потврђено да је аустријска албанска стратегија утицала на опредељења локалних Албанаца. Док је тамошњи руски конзул, Григориј Шчербина, страдао у једној албанској побуни, дотле су, читамо у књизи, локални Албанци аустријском конзулу “приредили пријатељски дочек, видећи у њему противтежу руском конзулу и могућем српском напредовању”.
Посебна пажња у књизи поклоњена је развоју аустријске албанологије, чији је зачетник био Јохан Георг фон Хан, аустријски конзул у Јањини. Утицајни хабзбуршки балканолози – Константин Јиречек, Лајош Талоци и Милан Шуфлај – су, тврди Фундић дефинисали албански историјски простор од Бара, Охрида и Призрена до Валоне, истичући илирске корене албанског етноса. Они су, истовремено, негирали основаност српских претензија на делове данашње Албаније.
Константин Јиречек
Важно место Фундић је у финалном делу своје монографије посветио аустријској подршци конституисању албанске државе од 1912. до 1914. године. Покушај снажнијег утицаја Беча на албанске послове видимо у драми око избора владара албанске државе у настајању. Чак и ту уочавамо утицај аустријске интелектуалне дубоке државе, будући да ће идеја о постављењу протестантског владара (тај услов је задовољио Вилхелм фон Вид) потећи управо од Лајоша Талоција. Он је, наиме, истиче Душан Фундић, пошао од тезе да би баш владар за Албанце атипичног конфесионалног идентитета могао да помири верску хетерогеност Албанаца. Ипак, Видов положај у новоствореној албанској држави није био одржив, с обзиром на интерне и спољне (Италија) отпоре и опструкције. За Беч то више није било ни важно, будући да је одлазак фон Вида из Албаније коинцидирао са уласком Аустроугарске у Велики рат и њеним брисањем са балканских и средњоевропских мапа.
Лајош Талоци
Многе ствари су, међутим, опстале. Крајем 19. и почетком 20. века у бечким библиотекама и професорским кабинетима велики хабзбуршки балканолози су као од шале правили народе и језике. Генијални бечки опсенари ће тако отворити Пандорину кутију територијалних и идентитетских спорова, због којих се на Балкану још читав век после краха Хабзбурговаца живело и страдало.
Континуитете налазимо и на другим местима. Фундић је као једну од својих кључних теза подвукао да је снажна аустријска подршка конституисању Албаније и Албанаца била мотивисана тежњом Монархије да блокира даље напредовање словенског елемента на Балкану (Србија и Црна Гора) и тиме посредно ослаби руски продор ка овом делу европског Римленда. Поигравајући се аналогијама запитаћамо се и нису ли стратегије сила које данас контролишу албански фактор базиране на истом геополитичком мотиву?
Мада је Аустроугарска у деценијама којима се Фундићева књига бави темељно спонзорисала албанску етничку и политичку хомогенизацију, таква подршка имала је своје лимите. У време Балканских ратова Беч се, наиме, противио стварању Велике Албаније, дајући предност распарчаном Балкану, са малим државним ентитетима, којима би Монархија лакше управљала. Фундић каже: “Монархија није имала намеру да нова држава обухвати све Албанце, чиме би настала Велика Албанија, од које су страховале балканске државе. На Балканском полуострву, према стратешким замислима Беча, није било места ни за какву велику државу, већ само за систем држава зависних од Монархије.”
Чињеница да аустријска подршка албанском националном буђењу није укључивала и подршку потпуном обједињавању албанског етничког простора инспирише нас да се и на том месту поиграмо аналогијама. Питаћемо се, дакле, да ли водећи западни играчи као пожељан епилог албанског питања данас виде стварање Велике Албаније, или ће се, следећи хабзбуршку логику, предност дати распарчаном, лако управљивом, Балкану, на којем потпуна етничка хомогенизација неће бити дозвољена ни Србима, али ни Албанцима? На ово питање, сем фразе – “остаје да се види”, не нудимо никакав одговор.
Тихана Тица (1989) дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад Платонистички елементи у византијском песништву одбранила је на истој катедри и тиме стекла звање Мастер професор језика и књижевности. Објављивала је песме и кратке приче у разним зборницима, порталима, у земљи и региону, од чега би издвојила учешће у пројекту Млади долазе Удружења књижевника Србије у Београду и причу у Зборнику Милош Црњански из Беча; учествовала је на књижевним вечерима; писала рецензије и приказе књига; приредила збирку песама проф. др Павла Станковића Бечка свитања, београдски сутони 2017. године. Објавила је роман Устоличење јарца, као и збирку песама Ишчезло небо (Поетикум, Краљево, 2021). Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време провела је на усавршавању у Немачкој. Објављује у периодици. Живи и ради у Београду.
Кратак преглед платонистичких филозофских мотива у византијском песништву
Византијска естетика у поезији црквених отаца
Плотин
Плотин је истакао систем еманације. Следећи његове поставке византијска естетика, нарочито у иконопису, сија. Одликује се светлим бојама, златном и плавом које превазилазе тонски спектар и постају симболи православне традиције. Основни принцип иконописа јесте исијавање, да из посматране слике свеца и он сам нас посматра. То је увек повратни однос. Пошто су ватра и светлост уобичајене метафоре за природу Божју1, из њих се изводи појам просветљења. Њен симбол је несагорива купина,2 у чијем се обличју Господ јавио Мојсију. Григорије Богослов ће ватру, вероватно подразумевајући под њом огањ који се користи за осликавање паклених мука, доделити рђавима, а светлост јарку добрима.3 То је отуд што се она везује за ум, мудрост, божански занос који има пророчки карактер. У својој песми О бићима обдареним разумом4Григорије ће дугом илустровати појам просветљења. Бог је врховни разум и извор све светлости. Уколико је ко ближи извору светлости и сам постаје светлији, односно разумнији. Он предњачи пред срцима оних који би да га спознају, да би их нагнао да се пењу на увек нове висине. Пошто су анђели бића која су најближа Богу, ватра жива5, они од њега примају највише светлости и због тога заузимају више место у хијерархији створеног света. Дужност им је да воде рачуна о људима, народима и градовима. Захваљујући томе што су пуни светлости, а ослобођени плоти, требало би да су и морално савршени. На примеру Луцифера, који је своју светлост6 заменио за таму, знамо да није тако. Пошто је он, како га је Гете дефинисао, сила која вечито стреми злу, а чини добро7, помаже човеку да пречисти своје тело и душу и приближи се Богу и светлости. На тај начин, људски створ ће се пренути из мрака захваљујући сијању разума, сретнувши се у лице са Творцем, или горући у огњу Пакла.8
Треба стремити светлости. То је основни императив човековог спасења. Христос је светлост од светлости беспочетне и троструке, окупљене у слави јединственој.9
Светлост, као извор све мудрости и живота, јесте оно што успоставља ред. Све је њоме прожето, чак и материја која, по својој конструкцији, највише од ње одудара. Слика светлиненебеске спуштена је на људски ум, да би могао да спозна Бога и своје место у овом устројству света. Њено главно појавно обличје је мудрост. Она је позајмљена, потребно ју је трудом и посвећеношћу достићи и потом неговати. На сличан начин је схвата и Платон, тврдећи да човек, живећи врлим животом и бавећи се филозофијом, може да се придружи друштву богова на острву блажених.11Четири основне врлине12 које објашњава у Држави13, као темељ и византијског образовања, остаће црквеним оцима стуб богоугодног хришћанина. Наравно, у њиховом тумачењу мудрост јесте спознаја Бога. То није противно Платоновом учењу. По православној догми Бог је створио свет из љубави, не казне. То је љубав која је безгранична, која опрашта и поново раширених руку прима у своје окриље блудног сина. Као доказ за њену природу и постојање, жртвовао је Сина, као једно од своје три ипостаси, за искупљење човечијих грехова. Роман Слаткопојац ће овај догађај опевати као привремени облик, који би требало да поправи све што је стварни људски лик уништио:
Он ће, као и Григорије Богослов, у Христосу-Логосу видети одлике светлости. Пренеће их на његово лице пред Врачевима који су дошли да му се поклоне и дарују га.15 Дошао је да васпостави своје дело и због тога је засијао, не само пред овим гостима, већ и пред лирским субјектом и свеколиким стварањем. За разлику од Григорија из Назијанса, то није само светлост ума, него и звезде водиље за којом лирски субјекат полази. Христово рођење најављује пут којим се он спрема да крене и представља гаранцију да се поступа исправно. Дарови којима Врачеви дарују Маријиног сина јесу дарови за све који пођу за њим. Ова песма кореспондира са местом из Јеванђеља по Матеју: И који не узме Крст свој и не пође за мном, није мене достојан.16Када се божија воља једном спозна, човек је дужан да јој се повинује. Господ је једини који познаје тајну над тајнама и коме су откривени сви одговори, захваљујући чему је у стању да уређује све ствари онако како треба да буду. Човек се узалуд копрца и опире. Када чује реч Његову, мора да остави све своје недоумице и страхове по страни и крене за Творцем. То није задатак само православног хришћанина, већ сваке људске јединке којој је подарен разум. У том поступку сакривена је тајна истинске мудрости. Симеон Нови Богослов ће, такође, Богу приписивати сијање:
Врвљење љубави претвара ме у ватру и зрак.
Заиста, пошто је угаљ нежности запаљен у теби,
онда и ја сам, видећи жељу твог срца,
почињем да се сједињујем с том жељом и доносим светлост
и показујем се као ватра, ја који сам створио огањ својом речју
Љубав човека сједињује са жељом, а кроз њу на њега се преноси светлост18 и показује се као ватра. Ово је мотивацијска линија која сеже још од Григорија из Назијанса. Љубав је и на другим местима код Симеона Новог Богослова изједначена са ватром и светлошћу.19 Реч ствара огањ, испод кога су врлине душе као дрво. Симеон вероватно алудира на дрво живота, зато душама, као нечему што оживљава мртву материју, даје овакав облик. Пошто их Дух обасјава својом светлошћу, обавија их, део тог исијавања прелази и на њих, као и на лирског субјекта. Уместо да се оне прилагоде Духу, он добија своје име тј. уобличење кроз оно дрво на које се наслања. Гледајући кроз православну теологију, пошто је Бог човека створио по свом лику, а потом се оваплотио и додао себи и човечанску природу да би своју творевину спасио њених властитих грехова, у тој компликованој теолошко-филозофској једначини, човек трудећи се да живи по Његовом закону, доказује узорност, или речено Платоновим речником, еидос Бога чији лик носи у себи.20 Приближавајући се том свом духовном узору који лежи у његовој суштини, приближава се и себи. Све то остварује поштујући свете догме. Зато је Дух неименован. Њега човек мора сам да пронађе у себи, свом дрвету живота.
Проблем имена овде може имати и другачије значење. Именовањем појединачне ствари ми јој дајемо вредност и обележје, постајемо господари над њом. Чињеница да Дух одбија да душама да своје име, говори о томе да Бог не жели да буде наш господар. Он нам даје слободу да Га прихватимо, кренемо за Њим са сопственим крстом. Најважније је преузети такву одговорност добровољно. Зато Дух добија имена оних на које се ослонио. Тек када је прихваћен у души, он се може оваплотити у свој својој снази. Слобода је кључни елемент хришћанства. Остављено нам је да сами одлучимо како ћемо поступити. А највећа слобода садржана је у томе да се увек буде са Богом. Већ само Његово присуство значи слободу. Стварни живот и тело које му је подложно, елементи су робовања и утицаја наше пале природе.
Симеон Нови Теолог ће, на јединствен начин, описати сукоб светлости божанске и таме у којој пребива човек.21 То је мрак ума, слепило које онемогућава да се спозна Бог и Његово постојање.
Ја ти захваљујем јер си ти, док сам седео у тами,
ти си се открио мени, обасјао си ме, допустио си ми да видим
светлост твог лица коју нико не може да издржи.
Ја сам и даље остао у тами, то знам,
али док сам ја био у њеној средини, одевен мраком,
ти си се јавио као светлост, ти си ме читавог озарио
Лирски субјекат је седећи у тмини угледао сијање божјег лица које нико не може да издржи, које је и њега осветлело. Захваљујући томе и он сам је постао светлост у ноћи, иако је остао у тами. Мрак није сасвим угушио светло, нити је оно одагнало видљиву таму. Оне су испуњавале простор заједно, одвојене и без мешања, а опет подједнако присутне. Због тога је могуће да лирски субјекат остане у смирају и прими светлост. Његове телесне очи не виде исто што и духовне. Оне заувек остају приковане за мрак, док се дух уздише до светлости којом Бог исијава и приказује се онима који траже Његов поглед.23 Ако и та ноћ у којој човек пребива прими у себе светлост, иако оне постоје на истом месту заједно, није сигурно да ће моћи да остане тама. Исто тако, човек који прими божанско сијање, наставивши да бивствује у тмини, неће више бити онај пре тог благослова. Присуство светлости, која симболише разум и мудрост као још виши степен духовне лествице, преображава не само таму у светлост, већ човека у светионик свима којима је светлост потребна. Разлог томе је божанска слика у њему. Она препознаје светлост и одашиље је даље, ка следећој копији божанског еидоса. Тако светлост повезује људске душе као ланац, онемогућавајући мраку да се пробије. То се може посматрати као коначна победа живота над смрћу, јер светло које је један од атрибута Творца означава сам живот. Он је увек Бог живих, а не мртвих.
Григорије Богослов, као сви православни оци, сматрао је да треба следити Његово учење. Штавише, он се жали на своју немоћ да у сваком тренутку буде одан свим божијим правилима. Тада себе назива старим и слабим, љути се на своју крхку човечију природу која није у стању да буде постојана и издржи све недаће и искушења.
Ја постојим. Па добро, шта с тим? Део мене већ је нестао,
сад сам нешто друго, и опет ћу друго бити – ако будем.
Ништа не траје довека: ја сам матица блатњаве реке
што стално напред гура, ничег постојаног у себи нема.24
Иако је јуначки подносио тешку болест о којој често говори у песмама, осећао је сав јед овоземаљског постојања које је увек упрљано. Нужно несавршено и у ропству.
Нико се још никад похвалио није
да је из живота отишао неукроћен страдањем болним!25
За разлику од Романа Слаткопојца, Григорије из Назијанса не опева сцене из Библије. Он своје беседе претаче у песме. На исти начин, ствара и поезију која је чисто лирска. У њој он излаже своје мисли, осећања, наде, очајање и веру која превазилази строго црквено учење, иако је њиме обојена. Сличне одлике показиваће и Симеон Нови Теолог (Богослов). Њих двојица најбоље илуструју могућности византијског песништва да, полазећи из једног наизглед скученог предметног канона, обухвати много шире просторе. Ово би могло сликовито да се илуструје Паладиним епиграмом: Успни се до дубина, ти који си се суновратио у висине.26 Иако су византијски песници стремили небесима и Богу, трудећи се да остану чисти и неоштећени постојањем за сусрет са њим, ипак су познавали дубине патње која је типично и сувише људска. Она је пробијала чврсто установљени модел писања и списак доступних и овом песништву достојних тема, производећи поједине искључиво лирске моменте. Наравно, то јесте одлика и моћ поезије уопште. Још од мита о Орфеју она је посвећивана боговима, али је то није спречавало да заводи душу. Нарочито сада, када је души и њеном животу и спасењу дато тако много простора.
Схватање душе, њене природе и суштине (од Платона до Византије)
То нас доводи до првог значајног заједничког мотива платонизма и песништва Царства. Платон се много занимао за душу, о чему сведоче бројни његови дијалози, нарочито Федон чији поднаслов и јесте О души. Штавише, могли бисмо да кажемо да је душа, у сваком дијалогу, једна од тема речите игре између Сократа и његових саговорника. Платон не одустаје од покушаја да је опише, свестан да људски језик није дорастао том задатку, да сазна шта ће се са њом збити када једном буде напустила тело, да одговори на питања као што су: одакле је потекла и где ће се вратити? Да ли је бесмртна?27 Она ће представљати опсесивну тему и за византијске ауторе, мада ће они већ носити у свом архетипу одређену званичну слику о њеном пореклу, изгледу и ономе што је очекује. Григорије Богослов ће јој чак посветити две песме, спомињући је и у свим осталим. После љубави, биће главна инспирација Симеону Новом Теологу. Роман Мелод ће је видети као место које настањује Бог и у њој има читавог човека.28
Према теолошком тумачењу изнетом у Речнику православља29 човек се састоји из тела и душе. Без душе, тело је прах, тек га њено присуство оживљава, па се још назива и дахом живота. Она не потиче од тела, већ има свој извор у Богу. Он је цео свет створио таквим редоследом, да је Творац прелазио при свом стварању од нижих облика ка вишим, тј. од неорганских тела, биљака, риба и птица, преко животиња до човека, као врхунца свемира. Душу поседују и животиње, али пошто је човек створен последњи, као најсавршеније божије дело и његова душа је различита од животињске. То је због околности да је материјални свет животиња био створен одмах, а два човекова дела – тело и душа – створени су одвојено. Душа животиња створена је из оних почетака који су били у самој материји, мада су по творевини представљали нешто различито од ње. Она која је усађена у човека удахнућем божијим, настала је као нешто одвојено, самостално и различито у материјалном свету. Овај начин стварања сведочи о томе да је она морала да буде савршенство, које је њу учинило блиском Богу. Зато је човек створен по Његовом лику. Посебне особине душе садржане су у њеном јединству, духовности, бесмртности, способности разума, слободи и дару говора. Ако се присетимо Платоновог описа душе са почетка овог рада, може се уочити велика сличност у описивању њених карактеристика. Разумност је, по православљу и античком филозофу, основна одлика оних који поседују душу. Она је могућност да човек свој живот искористи за Добро, као врховни постулат аскетског хришћанског живота и идеалистичке филозофије. Платон неће порећи бесмртност, него ће тежити да је докаже у пет ступњева.30 У Федру31, штавише, биће бесмртна управо зато што се сама собом креће, попут кочије са два различита и неподударна коња. Престанак кретања јесте престанак живота, дакле смрт. Пошто се она сама собом креће, никада то не престаје да чини, будући да је сопствени извор кретања, тј. живота. Због тога је душа и нерођена. Као и теолошка мисао, пронаћи ће у њој самосталност, јединственост и духовност, увидевши њену идентичност са светом идеја. Он ће је још описати атрибутима непроменљивости, нераспадљивости и неуништивости. Сличног мишљења биће и Јован Дамаскин. Платон ће у једном тренутку отићи толико далеко, да ће рећи да наша душа има неку видовитост.32Он ће у Горгији разматрати однос тела и духа на основу заслуга из овог живота. Занимљиво је што, на том месту, Платон тврди да душа, ослободивши се телесних окова, не постаје боља. Она остаје иста као и за живота.33 Без материјалног паравана, она остаје огољена. Нага пред божанством и његовим судијама. Она одаје не само своје природне особине, већ и оне које је за живота стекла и које је човек свим својим делима и радом усадио у њу. Она је одређена врста дневника из кога богови читају загробни живот.
Платон
Григорије Богослов дефинише душу као дах божији који се налази умешан у прах, као светло скривено у пећини, божанствен и бесмртан, делић од божанства које нема никакву форму.34
А ако си са неба дошла, ко си и откуда? Поучи жељнога.
Ако си дах Божји и наслеђе које му припада, као што мислиш,
ти одбаци опачину и ја ћу ти веровати! Није право да нечиста
будеш, макар и незнатно, ако си већ тако чистога порекла.35
Он нагиње схватању да је свака душа новостворена на рођењу. То нужно води ка томе да је свака душа индивидуална, јединствена. Све је то у складу са атрибутима којима је описује Свето писмо, али и Платон. Пошто је створена пре тела, оно јој је подређено.36 Обоје су подређени Уму, који је један од атрибута Бога. Зато се идеални поредак остварује најпре кроз душу. Платонова основна замисао у овом делу јесте да опише космос, због тога душа ту постаје сврсисходна, умна организација постојеће материје. Она је мешавина Истог, Другог и Бића37. Захваљујући томе она поседује идентитет који се открива у свемирском непроменљивом поретку ствари и препознатљивости; истоветност у бесмртности. Присуство Другог омогућава схватање смрти. Душа само затамњује свој идентитет и показује се као оно што она није.38 Бесмртност у овом Платоновом дијалогу потиче од Демијурга. Дело бесмртника мора бити бесмртно. Развијање космичке душе добрим делом остаје Демијургова тајна. Ум на земљи наставља да живи, боравећи у људској души.39
Рече то и, окренувши се пехару, у којем је раније смешао Душу свемира, усу у њега оно што је од тада преостало, помешавши га на готово исти начин, али ипак не тако чисто и тако равномерно као раније, већ као мешавину другог и трећег степена. Када је, дакле, саставио ту целину, поразделио ју је на онолики број душа, колико има звезда, доделивши свакој звезди по једну, па им показао, уздигавши их у некаква кола, природу васељене и објавио неумитне законе: да прво рођење буде једно те исто за све, како Бог не би никоме ништа ускратио; да душе, пошто су расејане, свака на свој одговарајући орган времена, постану онај најпобожнији део живих бића…
Тако је она одраз макрокосмоса у микрокосмосу, тј. човеку. Код Платона се многи кључни филозофски појмови крећу на тој основи. Као што видимо, човек је настао од истог материјала као Душа света, али не више у тако чистом облику. Због тога његово стварање довршавају нижи богови. Он није центар универзума, али јесте носилац истог садржаја. Као што подражавање еидоса никада није идентично оригиналу, тако је и човек као мимеза васељене њој само делимично сличан. Људска душа, као део света идеја, повезана је са сликом космоса. Она је мост између материје као неговатељице постојања и Ума. И Григорије Богослов ће у својој песми О природи људској разматрати порекло душе:
А ти, душо – и теби ћемо сад казати како ваља и приличи!
Ко си, одакле си, шта представљаш? Ко те постави да мртво
тело вучеш, ко те негвама тешким за живот привеза
и одасвуд те доле на земљу притисну? Како се то помеша
дух са дебљином, како ум са плоти, бестежинско са тежином –
непријатељи љути, једно с другим у рату непрестаном?!
Ако си дошла у живот кад и само тело, плод од исте сетве,
авај мени! Та спрега је неиздржива од самог почетка!40
Да ли је дошла у живот кад и само тело, делећи са њим градивни материјал? Та је спрега, по Григорију, неодржива од самог почетка. Ако је са неба дошла, као дах божији и наслеђе које му припада, нека одбаци опачину да јој лирски субјекат верује. Кад је већ чистог порекла, не приличи јој да и незнатно буде нечиста. Највише застрашује ако није потекла од Бога, али о томе лирски субјекат не може ни да размишља, јер представља врсту православног хибриса. Он ће за себе у једном тренутку рећи: Слика сам божја, а родио сам се из чина срамотна, црвеним и стидим се блуда – ал’ опет, он изроди нешто часно! Човек као божији лик, сачуван у његовој души, на овом свету настаје из плоти. То оправдава потресе душе које јој приређује Велијар, а на које је она слаба, и поред небеског даха са којим је измешана.41 Тело тежи земљи, душа као умни део човека небу, због тога су то двоје стално у борби.42
Но како то двоје рат непрестани воде, управник им озго
дође, Дух Бога великога, те уму подршку пружи,
и прекиде бојни метеж у телу несрећном, те умири
небрекле таласе, ветрове и буру заковитланих страсти.
То захтева константан труд и напор да би се издржало, неретко је потребна и помоћ одозго. Код Григорија Богослова лирски субјекат спознаје да су у њему отелотворена два начела. Слично као у Платоновом опису душе44 као кочији са возаром и два коња – једног племенитог порекла, другог рђавог – где сваки вуче на своју страну:
Она личи на сраслу снагу крилате запреге и уздодрже. Коњи богова и њихове уздодрже сви су племенити и племенита рода, а у осталих је мешовито. Понајпре наш уздодржа управља двопрегом, заим од коња само један му је леп и добар и таква соја, а други је супротног и супротан. Тежак, дакле, и мучан мора да је возарски посао код нас.45
тако и овде материја и дух желе да остваре своје прохтеве. Једино што може да ублажи ову борбу јесте аскеза, пост, одрицање.46 Њих лирски субјекат проналази у пустињачком начину живота. Ја лично за живот сам умро, нешто мало даха још ми преостаје, узвикује као вапај и просветљење. Тек у осами и далеко од града, човек може да пронађе мир и натера тело да се повинује уму.
Веровање у постојање душе јесте основа византијске, православне мисли. Без тог уверења, читав филозофски систем светих отаца био би бесмислен. Она је лик божији у човеку, одраз неких далеких небеских висина и простора где људски створ види свој истински завичај, подсетник на Рај из кога је избачен и могућност да се тамо врати, доказавши да више неће кршити божје забране. Не само да је слика Бога у човеку, већ је и нешто сасвим индивидуално, доказ да је појединац јединствен и непоновљив, као што је и душа. Код Симеона Новог Богослова, Бог је духом постао са човеком једно:
Благодарим Ти што духом једним постаде са мном, несливено, неизмениво, непромениво, Ти над свима Бог, и што си Сам у свему постао ми све, Храно неисказива и увек непотрошива, Која се вечно преизливаш уснама душе моје и преизвиреш у врелу срца мога, Одеждо буктава Која демоне сажиже, Очишчење Које ме сузама омиваш нетленим и светим, што их присуство Твоје дарује онима којима долазиш!47
Људски створ, као творевина, тежи да се споји са својим Творцем. То постиже примајући га у душу, отварајући врата свог духовног живота за улазак божанске светлости. Њено пребивање у човековом духу штити га од насртаја спољашњег света. Оно представља врсту обожења, испуњавање унутрашњег божјег лика допуштајући му да се оваплоти у сусрету са својим оригиналом. Човекова душа чезне за тим контактом, јер тако постаје потпуна. Као што је већ раније речено,48 она увек стреми небу и Богу, том космичком материјалу од кога је саздана. Примајући Бога у своје огњиште, она осећа смирење и олакшање од материјалних окова. Пошто је изливена према Његовом калупу, она коначно испуњава своју форму и суштину тек здружена са Њим. Наравно, због човечанске природе то примање је увек изображено. Симеон ово доводи у уску везу са крштењем, које преставља улазак Духа светог у човека. Свако ко га је примио, не може поднети одвојеност од Бога. Највећа бол по Симеону Новом Богослову јесте бивање изван Господа. Само ће праведници наставити са Његовим лицем.49
Платон ће у Горгији, говорити о улагивању души:
Најпре размисли о томе да ли изгледа оправдано, и не постоје ли такође, што се тиче душе, две врсте делатности – с једне стране, оне које се баве уметношћу и брину се о највећем добру душе, а с друге стране, делатности које не воде рачуна о томе, него се брину само о уживању душе (као што куварство води рачуна само о пријатности, уживању тела), како да јој га припреме; међутим, које је уживање боље, а које горе оне не знају, па чак и не питају, јер им је стало само до тога да се свим средствима, добрим или лошим, допадну. Ја, драги мој Каликле, мислим да такве активности постоје, и тврдим да је ту улагивање – било телу, било души, или нечему другоме – само да би служило наслади, без обзира на оно што је боље или горе.50
Ефекат реда и хармоније постиже се праведношћу и умереношћу.51 Слично говоре и свети оци. Они се залажу за аскезу, уздржавање од овоземаљских задовољстава да би душа остала у контакту са својом првобитном постојбином. Складна и умерена душа је побожна, храбра, разборита и добра, још од Платона.52 Она се понаша према боговима (тј. Богу) и људима на начин како доликује, односно праведно и побожно. То је дело разума, за кога и византијски песници верују да потиче од Бога, као део Његове светлости која је прешла на човека и доказ за постојање и поседовање душе у телу. Песници Царства ће, сходно хришћанском канону, улагивањем души схватати подилажење њеној небесној природи. Она тежи Творцу, небу, ослобођењу од телесних окова који је онемогућавају да се окрилати, речено Платоновим речником. То улагивање је позитивно, јер показује душу која остаје у контакту са својим истинским бићем.
Оно што се не може оспорити јесте да се душа доводи у најужу везу са постојањем. Она није само пасиван чувар утисака спољашњег света, већ начело самодејства. Душа може да живи и да сачува своје суштинске особине53 и после смрти, што чини њену индивидуалност. Оно што је стекла у земаљском животу – конкретни утисци, мисли, осећања – остаће у њој заувек. Као и код Платона, она ће се увек сећати. Према богооткривеном учењу54 душу после смрти очекује свесна бесмртност, у којој се коначно открива сав њен унутрашњи садржај који је био мање јасно испољен у земаљском животу. Будући живот треба да буде продубљивање нашег земаљског живота. Вечност носи са собом низ одговорности, које се испуњавају или кроз живот у складу са божијим законима, или у бављењу филозофијом. Да би ова проблематика душе боље објаснила, потребно је испитати још два мотива која стоје у вези са њом. Мотив живота након смрти и мотив тела или материје.
Загробни живот
У најтешњој вези са душом јесте питање живота после смрти. Код Платона се могу наћи разне класификације простора55 и реинкарнација56 којима је душа изложена након одласка са овог света. Скоро на сваком месту где се бави питањем душе, занима се и за њену судбину пошто напусти тело. Платон, бројним митовима, показује уверење да је она вечна, самим тим изложена разним променама у форми постојања. Оне зависе од заслуга, дела која је човек чинио или пропустио да учини. И код њега постоји слика Страшног суда, која варира од дијалога до дијалога. У Горгији он је представљен кроз Зевсове синове57,док је у Држави потребно сачекати осам дана на пресуду, оличену Ананкиним вретеном, њеним кћерима, Мојрама, и бацањем коцке58. У Федону,пошто је доказао да је душа бесмртна, Сократ се окреће описима места где ће, по заслузи, бити смештена:
А када душе преминулих стигну на место куда демон свакога води, најпре дођу ан суд, како они који су живели честито и побожно тако и они који нису. Они за које се судијама учини да су живели између добра и зла иду на Ахеронт, уђу у чунове, који су за њих ту припремљени, и на њима стижу на језера. Ту добијају своја боравишта и очишћавају се: испаштају кривице и на тај начин избављују се од греха што су га учинили, а за добра дела добијају плату, свако по својој заслузи. А они за које се учини да су неисцељиви због величине својих грехова, а то су они који су извршили многе и страшне пљачке храмова и многа неправедна и недопуштена убиства или друго што личи на то, – те заслужена судбина баца у Тартар, одакле никада не излазе.59
Слично као што у Држави, наредни живот зависи од бацања коцке и одабира саме душе какву ће судбину себи одредити, овде кривица одређује казну. Није више потребно да душа било шта бира, она је то већ учинила за живота. Сада се суочава са последицама својих избора:
А они за које се учини да су исцељиви поред све тежине грехова којима су душу огрешили, на пример они који су оцу или мајци учинили у гневу какво насиље, али су свој потоњи живот провели у покајању, или који су на неки други такав начин постали убице, – и ти морају пасти у Тартар, али кад падну и у њему пробаве годину дана, избацују их таласи: обичне убице низ Кокит, а оне који су убили оца или мајку низ Пирифлегетонт. А када их реке донесу близу Ахерусијског језера, стану викати и звати; једни оне које су убили, а руги оне према којима су се грешно понели. И кад их дозову, стану их молити и заклињати нека им допусте да изиђу у језеро и нека их дочекају. И ако им успе да их приволе, излазе и ослобађају се мука; ако ли не, долазе опет у Тартар, а оданде поново у реке, и тој страшној судбини нема краја све дотле док не домоле оне којима су неправду учинили; јер ту казну одредише им судије.60
Оно што је заједничко Платону и Византији јесте концепт заслуге, мерења на ваги Бог(ова) добрих и лоших дела, судбине у вечности која зависи од стила живота. Душа је нешто што се чува, да се не би испрљала самим постојањем. У хришћанству присутно је покајање, којим се отпадник може вратити на прави пут и поново заслужити Очеву љубав и самилост. Грех није кључан за спасење и вечни живот, већ је то однос верника према почињеној грешки. Права православна суштина јесте у радовању. У Богу, који је живот, самом присуству у Његовом величанственом и грандиозном делу и свему осталом што је његов део. Нема места очајању, јер је Христос, пун божанске љубави која све опрашта, узео на себе човечији лик и у његово име победио смрт. Да би се васкрсло, мора се прво страдати. Све муке се не чине више тако страшне, кад се има на уму да ће се живети вечно. У свом Ускршњем канону61, Јован Дамаскин управо сугерише да цела Васељена треба да се радује, јер је Христос одржао обећање да ће вечно бити са људима и то доказао, уставши из гроба.
То омогућава људима поуздану наду у живот након смрти. Као и Григорије Богослов,63 Дамаскин моли Мудрост-Христа да помогне људима да буду спремни кад он буде ушао у Царство своје заувек, да наследе мирно део леп који ће им даровати. Зато је човеку дата бесмртна душа и живот вечни – душа као облик у коме ће у том животу постојати – јер ће сести поред Створитеља, придружити му се у Његовом Царству64, наследити поново место у Рају одакле је изгнан сопственом кривицом. Васкрсење је кључ и смисао православне хришћанске мисли. То је коначна победа над смрћу и Сатаном. Она са собом носи, поред залога вечног живота и низ одговорности. Вечност се креира за сваког човека понаособ, сходно његовим мерилима. Душа ће наставити своје постојање у складу са оним што је чинила или одбила да учини. Ту се слажу и Платон и хришћанство. Али су и поред тога, разлике у њиховим поимањима огромне.
Ипак, кључни за разумевање Платонове концепције загробног живота јесу његови есхатолошки митови из Горгије и десете књиге Државе. По првом65, Зевс је засновао праведни суд за покојнике. У Кроново доба судије за одређивање да ли је неко свој живот провео у поштењу и побожности, били су живи над живима. Суђење се одржавало баш оног дана када би човек умирао. Због лоших пресуда, које су резултат очију, ушију и читавог живота који заклањају душу:
Пре свега треба – рече он – начинити крај томе да људи знају унапред кад треба да умру; јер сада они то знају…Осим тога, морају сви доћи пред суд наги, без одела, то значи да се суђење одржи тек после смрти. А и судија мора бити мртвац и наг, и само својом нагом душом треба да просуђује нагу душу умрлога…То сам увидео раније него ви, па сам за судије поставио моје синове, двојицу из Азије, то су Минос и Радамант, и једног из Европе, а то је Еак. Ова тројица ће после своје смрти судити на ливади, на раскрсници, одакле воде оба пута – с једне стране, на острво блажених, а с друге, у Тартар. Покојницима из Азије судиће Радамант, а Еак ће судити душама из Европе. Миносу ћу дати да буде председник, да би могао одлучивати ако његова два друга каткад буду у недоумици како да пресуде; тако да пресуда о томе куда људи треба да отпутују буде што је могуће праведнија.66
Ливада има велику улогу у миту о Еру.67 Ту душе бораве осам дана, после којих одлазе куда су им судије одредиле на основу њихових заслуга током живота. Од те слике, Платон прелази на свемирску музику у чулном облику, осам сфера од којих свака поседује Сирену која пева њој одговарајући тон. Певају и Мојре, кћери Ананкине, прошлост, садашњост и будућност. Захваљујући што му је душа изашла из тела и путовала по свемиру, Ер је могао да чује ову музику. Она је постала један од чиниоца загробног пејзажа.
Овај други есхатолошки мит, који у многоме подсећа на питагорејско учење о хармонији сфера, о Еру који се враћа из мртвих и беседи присутнима о својим посмртним доживљајима, заснива се на човековом избору и одговорности. По томе је овај мит другачији од осталих који се баве истом тематиком код Платона. Он се на овом месту приближава православној идеји васкрсења, наравно видећи је кроз реинкарнацију. Васкрсење није идентично са реинкарнацијом, јер човек васкрсава као исти онај који је и умро. Платон појам реинкарнације варира, јер неће судбина бирати, већ сам човек. Он је крив за свој живот, не богови. У хришћанству, човеку је дата слободна воља и могућност избора. Бог се није приказао, јер онда вера не би била ствар поверења између људи и њиховог небесног Оца, већ морање. Када би човек знао да Бог постоји, он би морао да верује. Ако не зна, онда је то његов избор. Највиша мудрост састоји се у томе да се верује, иако се не зна. Код Платона, мудро одабирање наредног живота зависи од неколико услова. Онај ко се већ једном опекао и завршио у Тартару, пажљивије ће сагледавати предности и мане понуђеног новог живота, од оних који су боравили на небу.68 Они неће пренаглити, јер су се намучили и видели друге у невољи. Али, избор зависи и од навика пређашњег живота. Тако Орфејева душа бира обличје лабуда, Агамемнонова орла, а Одисејева доконог појединца.69 Оно што је чини јединственом, никада се не мења.
И Платон и хришћанство разматрају загробни живот и пре саме смрти. Код Платона филозофија је припрема за смрт70, док у хришћанској мисли пакао и рај као елементи оностарног, могу да се пронађу још за овог живота. Не мора се умрети да би се душа нашла у једном од ова два стања – јер они то доиста јесу, стања духа. Зависно од својих избора и слободне воље, човек себи ствара пакао или рај. Хришћанство за означавање Пакла користи грчку реч (х)ад, којом преводи јеврејски израз шеол, који означава појам лишен светлости, односно оно што је невидљиво. Овај термин користи се искључиво за стање душе после смрти, односно грешних душа које се налазе у власти ђавола и злих духова.71 Према Библији, Христос је за време страдања на крсту сишао у ад. За то кратко време, које се придружио загробном стању, општем за све умрле, срушио је старозаветну силу ада која је владала над свеукупним човечанством.72 Тај тренутак је означио победу вечног живота над мраком пада. Овај Христов поступак представља и коначно опроштење човеку и доказ божије безграничне љубави која је у стању да се за своју творевину жртвује и спасе је сопствених грешака. Роман Мелод је опевао божију жртву у Химни о Христовом распећу.73Он почиње речима:
Приђите сви и опевајмо Онога који распет ради нас беше.74
Кључна фигура ове песме јесте Богородица.76 Она на крсту гледа двоструким очима распетог свог сина и Бога, који подноси жртву за читаво човечанство. У првом плану је њен бол – као Мајке, али и вернице. Њено унутрашње биће је подељено на љубав према детету и страхопоштовање пред Творцем. Она разуме неизбежност његове судбине, као што је разуме и сам Христос када узвикује: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја.77Знање не помаже да не пати као мајка. То није само бол оне која губи дете, већ и један само људски бол који се осећа када невиног човека муче и убијају, појачан сазнањем да се Богочовек свесно залаже за опрост наших грехова. Има у том болу и срамоте пред сопственим лицем које јесте упрљано лице Бога. Пред свешћу да сви учествујемо у том чину разапињања, ми криви који убијамо јединог невиног међу нама. Иако нам је опроштено, човечанство је након тога остало обележено Каиновим знаком. Роман Мелод је ту палету сукобљених и двоструких осећања приказао кроз само један лик. Са Богородичиног лица читамо историју човечанства, сагрешење, казну и опрост. Оно је приказано кроз бол, који превазилази границе појединца и мајке која губи дете и постаје метафора за једно дубље људско осећање. Кроз само једну емоцију, песник је успео да дочара читав спектар других, које се крију у човековом унутрашњем животу. Дијалог мајке и сина јесте једна прича која нема почетак и крај, која се увек изнова пише, у свим временима и свим местима у простору. Богородица ће остати фигура Свемајке. Она која пружа разумевање и утеху свима који јој се моле. Она је у стању да утеши друге, управо захваљујући болу који је сама осетила. Узевши свима познати и за православље најважнији мотив из Библије, Роман Мелод је створио песму универзалне осећајности и духовности. Елементи који се налазе у њеном ткању могу се пронаћи свуда и допрети до сваког појединца, а приказани су кроз само два лика.
У Богородици се јавља недоумица да ли да и сама крене за својим сином? Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?78У овом стиху садржана је проблематика њеног положаја. Она као свака мајка воли свог сина независно од тога да ли је он Бог или није. Али, као она која је родила Богочовека, зна да његова улога, додељена му од Оца, превазилази обичан људски живот и стандардну улогу сина. Јер он није само њен син, већ и Син. Богородици је јасно да њена мајчинска љубав не може и не сме да ремети планове Творца и да мора да се помири са Његовом вољом и одлукама, иако их не разуме. Али све то не спречава њену патњу. Реч, од које је све настало, сада ћути. Човек је једва разуме и када се чује, ћутање тек није кадар да протумачи. Христос то зна. Зато ће јој на њен вапај одговорити да не плаче, уколико жели да га прати. Он познаје тајну свега створеног и нествореног, видљивог и невидљивог. Човеку није дат увид у целину, он само опипава смисао у мраку. Зато је упозорава да не стрепи кад примети да ствари трепере, јер овај злочин потреса све што је саздано. Заслепљен свод мора да прогледа, земља и море да узмакну, горе да се тресу и гробови да се испразне. Извршиоци овог злочина ће бити и сами оптужени. Он не говори о освети, већ о обележености тим стравичним догађајем. Њега ће на души носити човечанство, оно је тако одабрало. А она која је осетила двоструку бол – као мајка и као верница – ако се уплаши пред откровењем које предстоји, нека замоли за помоћ свог Сина и Бога. Он ће је спасти.
Пакао, Гехена, Шеол или (Х)ад код Платона и византијских песника представљају се најчешће кроз огањ. Григорије Богослов, како је већ речено, у томе види последњу прилику да човек схвати своје грешке, када више нема куд. У Федону, у Кокит као реку кукања, бацају се обичне убице док им душе оних које су убили не опросте79. И овде постоји моменат опроштења. Док је у хришћанству он могућ и пожељан код сваког грешника, у Федону њега може добити само онај који је лакше згрешио. Платонова визија Тартара треба да поправи лоше навике душе, стечене за живота. Или, у Сократовом случају да ослободи страха од смрти, јер он као праведник одлази блаженима. Платон има своје малено Царство мртвих, јер разне варијације потоњег суда налазимо у различитим његовим дијалозима.80 Без обзира на одређене модификације, сви деле исту идеју поправљања за наредни живот. Код њега се сви људи деле на оне који се могу и оне који се не могу поправити. Казна треба да буде средство побољшања. Код оних који су неспособни за даљи морални развитак, она је само опомена другима који се још дају спасити.
Хришћански суд колико наличи, толико се и разликује од Платоновог. У оба учења открива се целокупна садржина живота као суд. Како је то сликовито описао Јован у свом Откривењу: Дела њихова иду за њима.81Душа остаје обележена животом и када из њега иступи. У хришћанству, непосредно после смрти појединац окуша свој лични предукус есхатона. Суд је христолошки обојен, јер се излази у Његову светлост. Та чињеница нам је позната већ из византијске црквене лирике. Судски процес зависи од односа према Христу у пракси живота.82 Он ће све обелоданити, ништа неће остати скривено. Једини критеријум суда је вера. У Христовој светлости, цео човек, концентрисан у души, излаже се суду божијем. Он је много више од самог супстанцијалног разбијања јединства духа и материје. Човеку се суди са свим његовим делима, целином његовог бића. Ту се проверава и оцењује већ довршена егзистенција. Стање после смрти зависи од (не)остварења човекових талената и врлина у животу на земљи. Хришћански суд је откривање дубине личности кроз очи Христа Бога.
Са свим овим у вези стоји и питање стања и места душе умрлог између прве смрти и општег васкрсења, од посебне важности за хришћанску, нарочито православну, догму. Пошто је у смрти тело непомично, умирање личи на спавање. У библијским сликама опште васкрсење наличи на буђење трубама архангелским. Ту тело добија своју улогу у концепту вечног живота. У њему се огледа интегритет личности умрлога. Душа не може бити блажена док и тело не васкрсне. Она није пасивна после смрти, како се верује, али не може више да сама да мења своје стање. Све што се у загробном животу догађа, догађа се сада без заслуга душе. На овом ступњу, након смрти, покајање је немогуће. Ту само дозрева оно што је започето на земљи и у правцу у коме је започето. Као и код Платона, заслуга је од пресудног значаја. Овде је она само делимична, јер се потпуност остварује тек у парусији.83 Од значаја у овом компликованом процесу јесте и Црква. За њу, преминули нису мртви него живи. Њен земаљски део општи са небеским. Она је небоземна стварност. У православљу је то очигледније кроз бројне обреде за умрле као што су помени, парастоси и део свете литургије под називом Проскомидија. Небо је у библијско-есхатолошкој терминологији реч која означава близину божију, као што је на исти начин ад удаљеност од Њега. Пошто је читав теолошки систем устремљен ка Доласку, већ се само то стремљење тумачи као знак Доласка. Ситуација после смрти, у оваквој концепцији, органски стреми ка парусији. На сличан начин, као што код Платона Сократ због врлог живота стреми блаженима. Оба ова есхатолошка стања деле идеју о неумитности загробног живота и улоге човекових поступака у даљем протоку неког новог времена.
Тело и материја
У антици мистерије су биле култови установљени да би се душа ослободила од греха и да би ка божанству ступила очишћена и са њиме се сјединила.84 По учењу орфичара, људи трпе зло као казну за некакав грех. Душа је божанског порекла, различита од тела85, са којим је спојена управо због свог сагрешења. Тело је тамница, гроб душе. У њој самој постоји добар и зао део, како наводи и Платон у Федру86, и овај други чини неправде. Дуализам душе и тела орфички мит објашњава на основу напада Титана на Диониса Загреја кога су у обличју бика појели.87 Сачувано је само његово срце, од кога је Див начинио новог Диониса. Титане који су прогутали удове божје, Див је смождио својим громом. Из њиховог пепела је настао људски род – са злим делом који потиче од Титана и добрим који је пореклом од Диониса Загреја. По орфичком учењу, владавином новорођеног Диониса и стварањем човека завршава се низ космичких револуција. Човек мора да открије своје порекло и судбину, ослободи се греха и очисти се телесног елемента, титанског, да би се сјединио са божанским. То сједињење може да се постигне и силом, губљењем свести при заглушној свирци, вртоглавом игрању, клањању, гледању у какав свети предмет. Ове орфичке тајне припремају човека за живот после смрти.
У хришћанству, тело није само затвор, већ и храм душе и потребно га је неговати. Оно добија вишу симболику кроз Тело Христово, тј. свети хлеб, претворен за време литургије у право Тело Христово. Он води порекло са Тајне вечере, и са вином као Крвљу Христовом, чини основе светог причешћа. Јевреји верују да је у крви настањена душа, стога овај дуализам сеже до дубљих тематских целина. У хришћанству, тело се чисти постом и обожује се88.
Григорије Богослов наводи примере праведника који су одолели искушењима и сачували, поред душе и тело за Творца. Они настоје да себе, храмове божје90, за Бога очисте:
На овај начин, обуздавајући палу природу која се испољава кроз потребе телесности, могуће је достићи спознају апсолута. За њу су потребне сенке и визије. Оно што доводи до откривања највеће од свих истина, заправо је ирационално и несигурно. Нема научног мишљења у вери. Наука потпомаже телу, оправдавајући га. Душа захтева унутрашње слике да би могла да се испољи. Једино што је човековим очима доступно и што је сигурно јесте тело. Опкољени њиме људи су сигурни да га имају и да је њихово. За душом је потребно трагати, наслућивати је и опет је можда никада не пронаћи. Она тражи жртвовање. Григорије наводи примере обуздавања од телесних притисака као што су окивање у гвожђе или повлачење у пустињу или прашуму које су пуне звериња:
Са тог су разлога неки тело своје у гвожђе
оковали и тиме разузданост и обест угасили;
други, опет, у стаништима мрачним и тесним,
ил скривени у заселине неприступачног стења,
обезбедили су се одштетних утицаја варљивих чула;
неки су се повукли у пустињу, или у прашуме
звериња пуне, да утекну чељустима греха,
те тамо проводе живот, далеко од људи, ништа
друго од света не знајући, осим најближе околине.92
Он на више места подсећа да је тело начињено овде и стога тежи ка земљи која му је блиска, док је душа дах божји која увек чезне за већим уделом у добрима наднебесним.93 Та мешавина је чудесна, зато човек представља други величанствени космос у малом. Григорија стално интригира унутрашња логика тог стваралачког чина. Човек се састоји из два тако разнородна елемента која се не могу сложити.Они су утаборени један против другог, зато се у човеку води непрестана борба. Слично орфичким мистеријама, душа која се на многим местима код овог песника изједначава са умом, разумним делом, налази се у телу као у затвору. Тело је извор свих страсти, зала, нагона и афеката. Оно по себи нема никакву вредност, а захтева стални надзор и спутавање. Душа, опет, без таквог неразумног дела не може да опстане. Остаје енигма зашто таква искра божанске светлости, као што је душа, трпи утицај тела и сама постаје подложна квару. Мотив борбе душе и тела, после Григорија Богослова, остаће једно од типичних обележја хришћанске поезије уопште.
Код Платона, материја има засебно место у филозофском систему. Иако је најчешће неименована, из Тимаја се може закључити да она припада царству нужности.94 О њој разматра он у поглављу Дело Нужности. Она спада у трећу врсту, тешку и мрачну. Материја је за Платона прихватитељка и неговатељица свег постојања95.
Пре свега, оно чему смо још малочас дали име вода, стегло се, како нам се чини, у камен, па онда видимо како постаје земља. А исто то, опет, када се растаче и разлаже, постаје ветар, односно ваздух; а овај, запаливши се, постаје ватра; када се, пак, она згусне и угаси, враћа се опет у пралик ваздуха, док овај поновним збијањем и згушњавањем постаје облак и магла, а од њих, када се још више стегну, текућа вода, од воде, пак, поново земља и камен; тако да они, како се чини, једни другима дарују рођење у круг.96
Исти се закључак може донети и о оној природи, која у себе прима сва тела, јер она своју основну способност никад не може изгубити, него увек све прима, не узевши нигда и нипошто ма и један облик сличан било ком од оних који у њу улазе. Она је, наиме, оно што је по природи подложно сваком обликовању, све оно, што у њу улази, покреће је и разлучује у њој ликове, те се она, захваљујући томе, појављује сваки пут другачијом. А оно што у њу улази, као и оно што из ње излази, одрази су вечних бића, утиснути по узору на њих, на начин тешко изрецив и чудесан…97
Пошто је карактерише стални ток промена, она је нешто по себи подложно сваком обликовању. Код Платона, вечна бића утиснута су у материју на чудесан и неизрецив начин. Она није супстанција, него каквоћа.98 Она је само материјал за обликовање, нешто безоблично што спојено са душом у човеку постаје препознатљиво. То је стога што материја остаје недоступна рационалном сазнању. Само она душа која је на Земљи подвргнута бескрајном низу рађања и умирања као срашћивања са материјом и одвајања од ње, може да осети тајну повезаност чулности или осећајности и материје.99 Због такве конструкције, ум је у смртним бићима заробљеник ирационалног. Он није у стању да влада, јер материја као мати свега рођеног чини своје потомке духовно слепим. Прогледавање могуће је само отимањем од ње. Одлика материје је дисхармоничност, неред. Тек је процес обликовања присиљава на ред.
Када овај систем пренесе на човека и његову телесност, Платон га повезује у многоме са орфичким и питагорејским идејама. Тело је гробница душе, зато је Сократу свеједно како ће га сахранити.100 Оно што се једино рачуна, душа, одлази у слободу, ка блаженима. Тело је сенка, која нас прати за живота. Оно што сваког човека чини њим у правом смислу јесте његова душа. Она као бесмртно биће одлази другим боговима да положи рачун. Наравно, као и код Григорија Богослова, наглашава се да је она нешто различито од тела. Платон ће у Тимају доћи до јединства ова два појма. Они морају да буду у сагласности, складу.101 Задржавајући своја права обоје ступају у равнотежу и постижу здравље. Човек мора да води рачуна и о свом телу, не само о души. Овај Платонов став наследиће хришћанска теологија видећи тело, не само као тамницу и већ и храм за човеков небески лик.
Из пада у тело, које је део материје подложне квару, душа се смрћу враћа свом извору. Тело у животу после смрти, код Платона, има споредну улогу. У хришћанству102 ће и оно васкрснути, као нетрулежно. У смрти, схваћеној у хришћанском духу, нестаје само телесни човек. И то привремено. Она је растанак душе и тела, али и уништење појавног човековог бића. Трагика раздвајања осведочена је створеношћу оба градивна елемента. По томе се човек онтолошки разликује од Бога. Душа живи вечно, јер је живот примила. Живот вечни не долази из наше сопствене природе, већ она само учествује у животу божијем. Он даје живот и вечно трајање бића. Хришћанство неумитност смрти види у чињеници греха. Он је узрок смртности човековој. Тај однос тумачи се слободном вољом, као кључном како за спасење тако и за сагрешење. Човек свесно бира грех, а са њим и смрт. Ово се може илустровати местом из Посланице Римљанима: То не чиним више ја, него грех који живи у мени.103Према православној догми, човек пада тоталитетом свог бића. Не само душом, већ и телом. Они се разликују, али нису раздељени. Представљају само одвојене функције јединственог људског бића. У узношењу ка Богу или удаљавању од Њега, живот човековог бића је конкретан. Тело је у том развоју орган душе, док је душа делујући принцип живота и тела. Тиме се објашњава непојмљиви дуализам различитих градивних делова човека код Григорија Богослова. Душа и тело само откривају и обележавају шта је човек и представљају очигледне трептаје личности. Управо личност представља кључну карику у узношењу ка Богу. У њој је могуће остварити потенцијал добијен кроз пранебески лик. Она је крајњи циљ до кога човек покушава да се развије у овом животу.
У вези са питањима тела, смрти и раније излагане проблематике загробног живота јесте бесмртност. О томе како је схвата Платон, већ је било речи. У хришћанству она представља превазилажење смрти кроз однос са Богом. Душа је животна сила у коју је положено семе бесмртности, као лик божији у човеку. Бесмртност се састоји у делатности те небеске слике у људском бићу. Човек не може сам победити смрт. То је могао само Богочовек. Зато је потребно да се човек обожи. Да испуни тоталитет свог унутрашњег лика. У хришћанској догматици васкрсење се постиже крстом својим. Ова два елемента – крст и васкрсење – јесу пре свега индивидуални и непоновљиви факти Сина божијег, али Његово дело има свечовечански и свекосмички карактер. Христос обнавља, грехом помрачену и у смрти огрезлу, икону божју у човеку.104Икона божија, по којој је још Адам као први човек створен и која је људским сагрешењем помрачена, обнавља се у Христу као савршеној Икони Бога Оца. Истина бесмртности заједно са истином постојања Бога чини суштински елемент религије. Наравно, догма је, по питању оних којима ће нови живот бити дат, строга. Бесмртност је настала Христовим искупитељским делом и важи за људе вере. Неверујућима је она недостижна. Призивање у бесмртност зависи од вере, вера од слушања, а ово последње од проповеди. Бесмртни човек је само Богочовек, али и сваки који је вером у Њему и постаје Његов сателесник и причесник. Смрт је побеђена искључиво у Христу лично. Изван Њега, и после Његовог васкрсења, влада и даље смрт. Хришћанство не заговара аутономну бесмртност, већ бесмртност у Христу. Душа је, у том односу, облик онога што човек конкретно јесте у таквој бесмртности. Стварност Светог духа је активизам, стога је и душа делатна. То је разлог због кога Григорије из Назијанса проклиње своју немоћ и старост. Труљење тела спутава деловање душе, иако је она покретнија и не стари. Човек је, зарад бесмртности, осуђен на стално усавршавање, оптерећен смртним, телесним животом који упорно улази у бесмртни. То је продукт дуализма од кога је човек састављен. Смрт, чији је носилац тело, стављена је у перспективу бесмртности. Могуће је победити је усавршавањем. Зато Григорије Богослов може да узвикне: Један Бог, од Тројице, част им се уједно указује; за њихов рачун одбацујем смртни део себе.105У овом стиху одзвања античка мудрост која поручује: Одрекни се себе. Само што се у хришћанству човек одриче себе зарад Бога, да би кроз Њега и сам постао мали бог. Копија највишег од свих еидоса.
Душа света
Обожење човека поставља питање природе и суштине Бога. Душа света код Платона означава космос као живо биће. Он поседује душу, али и тело. Слично као што се и човек састоји од датог дуализма. Наравно, макрокосмос се огледа у микрокосмосу и Платон отворено и намерно доводи то двоје у везу. Као што је у хришћанству човек огледало божијег лика који је записан у његовој унутрашњости, тако је овде он медијум кроз који се огледа универзум. Идеални поредак се остварује најпре као душа106, потом кроз тело.
Не само по Платону, већ и по Григорију Богослову Ум би требало да буде оно прво. У платонистичком систему он је оличен кроз Демијурга. Он није Бог у конвенционалном смислу, већ него ко (пре)уређује све створено. Као мајстор-уметник који саставља космос као свеобухватно, најлепше и најсавршеније живо биће, он стално има у виду умни принцип.107 Демијур је фигура једног митског праскулптора, који своју творевину, по узору на неки већ задати модел, прави из безобличног материјала108. Пошто је он добар и његова творевина је добра.109 Иако је одбацивао уметност, Платонова визија творца јесте уметничка. Он једним креативним процесом ствара свет. Али, Демијург као уметник следи оно што је умно, подражава оно што треба да се подражава. То је основна разлика између њега и уметника. Он неред претаче у ред. Таква концепција не треба да зачуђује. Демијург је, добрим делом, поистовећен са својим делом. У хришћанској мисли не постоји такво изједначавање. Бог је апсолутно добар, али је његова творевина подложна квару. То се огледа у циклусу природе и човеку као таквом. Основна разлика између Демијурга и Бога-Створитеља јесте у свемогућности. Први не поседује ту моћ. Он само преуређује хаос који већ постоји. Библијски Бог ствара exnihilo, тј. ни из чега.
Демијург се испунио, постао је видљив и опажљив бог, космос, један и јединствени поредак који у себе укључује сва бесмртна и смртна бића.110 Он је видљива страна умног. Његово име је заједнички назив за свакога ко ствара, нешто узрокује или зачиње. Он је више инжењер, његов космос сачињен је у радионици, без Ероса, рационално, на основу знања из математике и музике.111 Свет, описан у дијалогу Тимај, није рођен из трудне душе као што је то случај у Гозби. Лепота је присутна, али је то сада лепота описана математичким правилностима и уздигнута до макрокосмоса.
Откровење Јованово
У хришћанству ствари стоје мало другачије. Бог је створио себе и свет ни из чега, у одређеном временском року. За разлику од Демијурга, Он је испуњен љубављу према својој творевини. Они нису једно, али је Творац оставио могућност свом делу да се обожи. Да му се приближи. Таква релација код Платона не постоји. Штавише, незамислива је. Роман Мелод ће у једној својој песми за Бога рећи да је небо, а не небеско тело.112 Сам тај стих илуструје схватање Створитеља које се разликује од оног у Тимају. Бог је свеукупност, суштина органског и неогранског света, настањен својим чином стварања у сваком атому свега што дише или једноставно бивствује. Али, он се не може изједначити са њима. Упркос својој присутности у свему, остаје биће за себе. Он суди живима и мртвима, али је увек на страни живота. Његово постојање негира смрт као такву. За разлику од Демијурга, Он не уређује, Он заиста ствара све што постоји. Он није само Творац неба и земље, већ и Промислитељ Васељене.113 У Светом писму има много имена: Елоах и Елохим, што значи вредан обожавања, Бог неба и земље, свега видљивог и невидљивог; Јахве, које означава независно, непроменљиво, безусловно, вечито Биће и користи се за Бога израиљског народа; Ел, означава јаког, снажног Бога и користи се заједно са другим именима; ту су још и имена: Елион, Шадај, Адонај, Бог, Господ.114Поред тог мноштва, приписују Му се и највиша духовна савршенства, вечност, независност, самобитност, непроменљивост, свудаприсутност, свезнање, премудрост, благост, љубав, милост, светост, праведност, истина, стваралаштво, свемоћ, безгранична величина и неосвојива слава. Многи од ових епитета налазе се у Платоновим описима идеја, чиме им се придаје божански карактер. Наравно, оне не полажу право на такву величину. Њихови божански атрибути потичу од идеалног света, изван овог материјалног, чији су део. Они више служе за опис тог удаљеног, савршеног поретка који је вредан стремљења и човековог труда. Пребацујући своје особине на идеје, он отвара очи смртнику на који начин треба да проведе свој земаљски живот. Читав тај сплет оностраног и овостраног оличен је кроз Сократа и његову смрт.
О Богу као стваралачкој енергији пева Симеон Нови Богослов.115 У својој XXXI химни, он Господа види као неисцрпну благодат која постоји у читавом свету, видљивом и скривеном, али исто тако и изван њих:
Ово је одраз библијских идеја које су код Симеона добиле поетско уобличење. Оно што је ново јесте уверење да је Бог непокретан и такав остаје заувек. Само је кроз дељање у стању активизма.117 Божија енергија је непрекидна. Због тога и Син непрестано дела за спасење људског рода. Бог Отац је почетак свеколиког стварања, Син је промисао и довршење, подршка и храна.118Он ствара и рађа живот у Духу светом. Тиме се циклус завршава. Син гледа од Оца све што он ствара, и на исти начин чини и Он према својим речима. Ово је потпуније објашњење Постанка од оног у Библији. Оно што је у Светом писму само наговештено и не претерано разјашњено, јер зависи од превода и интерпретација, овде је постало очигледно. Свето Тројство као тоталитет учествује у стварању. Једначина три су Један, Један је три јесте основа свеколиког постојања.
Бог је, наравно, централна тема византијског песништва. Иако је то, пре свега, Бог Новог завета, Он поседује и многе карактеристике из Старог. То није последица неразвијености хришћанског учења, већ управо проистиче из саме догме. Бог Израиља, Старог завета описује се као суров, немилосрдан, борбен, не претерано хуман, док је онај каснији сушта супротност. Наравно, то је само привид. Нити је Јахве толико жедан крви, иако је склонији кажњавању; нити је Христос онај који неумитно опрашта. Сама божија Реч нам каже да ће Он поново доћи, али као судија. Основна разлика ове две концепције Бога јесте у народу и људима којима се обраћа. Јахве је, понекад, попут неког политеистичког, хировитог Бога, али Он поседује христолику љубав и разумевање за свој изабрани народ, који ће спасити ропства. Тај призор потврђује Христово распеће. Нема васкрсења без страдања. На исти начин, Христос је спреман све да опрости, Он је Бог милосрђа, понижених и увређених, потлачених. Он је пун разумевања, благ према људским грешкама, испуњен надом да ће се човечанство, вођено руком Бога Оца, поправити, али ће се следећи пут вратити да суди живима и мртвима. Овај проблем стоји и у основи византијске поезије. У већ поменутој песми Романа Мелода о разговору Богородице и њеног сина кога разапињу зарад сопствених грехова, Христос је, упркос својој великодушној жртви, упозорава да ће тај злочин пореметити природу:
Не стрепи, видећи где ствари трепере,
јер злочин овај потреса све саздано што је.
Заслепљен свод прогледати неће, док му не наредим,
Након тога, доћи ће до изражаја Његова моћ. Он ју је сузбијао из љубави према људима, али тако неће бити довека. Када буде наредио и заслепљен свод ће прогледати.120Она нема разлога да се плаши, али многи нису те среће. Људи ће бити кажњени за злочине, не због божје немилосрдности или доказивања Његове моћи, него да би се поправили и да више не би поновили исту грешку. Ако већ није могло да се до греха не дође, онда је много важније да се он не понови. Христос, као нови Адам, ту је да исправи оно што је довело до изгнанства из раја и човечанство врати тамо, одакле је једном својом слободном дечијом вољом изабрало да буде протерано. Али није престало да јадикује за изгубљеним.
Симеон Нови Богослов има химну у којој се сам Господ обраћа лирском субјекту и разјашњава му своју природу. Он диктира песничком лицу шта треба да напише. Не треба да се плаши. Нека само слуша Његове речи и пренесе их на папир:
Божја Реч овде добија још једну димензију. Она је већ била на почетку,122 сада се само наставља. Уводни део песме је логичан, Бог објављује да је Он био пре свих и свега, дана, часова, времена, такође и пре свих векова, и пре сваког стварања123. Он се крио изван сваке мисли, с оне стране духа и разума. Овакав наставак је очекиван. Тек је са Њим почео разум, дело Ума и владавина Духа124. Тек је са Њим све дошло у постојање, како оно што се види, тако и оно што се не може видети. Он је једини мировао у непостојању као Онај који постоји. Све остало је утихнуло јер није ни бивствовало. Једини је Он нестворен, све остало је чекало на Њега да буде створено. Симеон Нови Богослов градацијски ређа слике оживљавања у божијој промисли. Од вечности, преко мисаоних процеса до појавних облика доступних људском оку или унутрашњем бићу. Пошто Бог код Новог Богослова каже да је нестворен произишао од Оца и Духа, претпоставља се да је Христос тај који се обраћа лирском субјекту. Нико до сада није видео Његову праву природу, само одређене делове, један зрачак Његове славе или кончић светлости. И то мало за њих је благодат. Нису повлашћени ни анђели или над-анђели. Ни они га не могу спознати у целини. Тек се човек не може надати да ће га целог сагледати. Симеон истиче да је Бог изван свих и невидљив за све. Он се не показује не због недостатка лепоте или ненаклоности према тим осталим светим силама, већ због тога што се нико није нашао достојан Његове божанствености:
Како то сам Господ кроз лирског субјекта закључује, то није ни корисно. Не треба се тежити ка томе да се постане Бог. Постајање Богом и обожење не треба мешати. Обожење је процес у коме човек развија унутрашњи капацитет свог бића, сопствену личност, слику свог небеског Оца, коју носи у себи. Постајање Богом је тежња да се смртник уздигне на место господара универзума и узурпира исте моћи и права која му не припадају. Одређена врста хибриса. У једној другој химни,126 Симеон Нови Богослов ће истаћи да Господ чини људе боговима. Наравно, песник на уму има процес обожења, који никада није једностран, али се овде наглашава да је божија воља кључна. Христос може неумрлост дати смртницима. Он је са људима једно, јер је Богочовек, Он је човека као таквог преобразио у божијег Сина. То је централно место ове песме. Човек је преображен божијом љубављу. Без ње, његов унутрашњи лик је непотпун. Он онемогућава уцвељеност да превлада и дарује стрпљење да се настави борба са Велијаром. Кроз Бога, човек се у свом тоталитету мења.
Симеон Нови Богослов
За разлику од Симеона Новог Богослова, код Григорија из Назијанса човек ће светлост, која потиче од оног светла првобитног, беспочетног127, коју ум људски сад може само да назре, у потпуности сагледати тек после коначног прикључења Богу и обожења:
„Што је ко ближи владару,
Толико и сам светлији постаје; колико светлости, толика и слава.“128
Највећа мудрост је спознати Господа. Као што је то био случај код Симеона Новог Богослова, божја природа је недостижна. Ум само донекле сеже, величанственост божја је неисказива.129 Пред човеком се увек испречава један његов део130, као и овај видљиви свет. Када би то прескочио, приближио би се свом небеском Оцу. Онај који је више светлости приграбио и видео, мудрији је од осталих, али ни он не досеже до славе божје. Њу скрива светлост, пред којом је увек тама. Ако се, неким чудноватим исходом и трудом, прескочи мрак, оног који би да угледа божје лице дочекује заслепљујућа светлост која мути вид. Бог остаје изван оквира спознаје. Расуђивање је ту немоћно. Помаже само вера. Човек од себе мора начинити храм у који ће Бог, кога је видео умом, закорачити. Тако ће људско биће примити у себе светлост, али за тако нешто је потребно да познаје светло. То се постиже љубављу. Бог је своју према људима доказао кроз жртву, коју је једном затражио од Аврама. Човек своју тек треба да докаже.
Демијург у Тимају поставља Ум у Душу, Душу у Тело131. На тај начин конституише се свемир, као дело по природи најлепше и најбоље.132На истом месту Платон наглашава да Ум изван Душе ни учему не може настати. Душа је семе космичког живота, која Демијурговом активношћу васпоставља хармонију.133 Душе учествују у умном, у оном што је по себи лепо и добро. Највиша идеја у Платоновом филозофском систему јесте идеја Добра. Она се не може изједначити са божанством у хришћанском смислу, иако је и Бог апсолутно добар. Оно што се може поредити јесте присуство ума у индивидуалној души код античког филозофа и у човековој личности код православних теолога. У оба случаја, он није земаљског, већ небеског порекла. То је разлог зашто може да се задржи у овој долини суза. У Тимају, он покреће процесе и склапање космоса као слагалице од коначних и већ унапред одређених елемената. Платонов космос не може из себе родити или произвести неки други космос. Демијургово дело мора бити бесмртно, јер је продукт бесмртника. У новој ери, бесмртност се постиже кроз веру којом се спајамо са Христом. Ко има веру, поседује и ум. Или барем један његов део.
Тихана Тица
Литература:
Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998,
Бек, Ханс Грегор, Путеви византијске књижевности,Српска књижевна задруга, Београд, 1967,
Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1986,
“Internet Encyclopedia of Philosophy“
Коплстон, Фредерик, Историја филозофије (Грчка и Рим), Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991,
Лурије, Вадим Миронович, Историја византијске филозофије, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци-Нови Сад, 2010,
Манго, Сирил, „Византијска књижевност као криво огледало“, Карпос, Лозница, 2009,
Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012,
Острогорски, Георгије, Историја Византије, Народна књига Алфа, Београд, 1998,
Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006,
Платон, Дијалози, Култура, Београд, 1970,
Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977,
Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968,
6 Само његово име значи светли, односно, како се често тумачи, лажна светлост. Волтер га у свом Филозофском речнику преводи као фосфор или син зоре: Филозофски речник, Волтер, превео Ђорђе Димитријевић, Едиција, Београд, 2009, стр. 24.
7Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999, стр. 59.
8Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр.61.
11 Платон ову формулацију напомиње на више места, нарочито у Федону: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.
13 Свако треба да ради онај посао за који је предодређен и свако занимање у држави носи одређену врлину која је неопходна за обављање те дужности. Потребно је да сви елементи делују складно и да се све функције обављају на правилан начин. Историја филозофије (Грчка и Рим), Фредерик Коплстон, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991, стр. 263.
14Песме Романа Слаткопојца преузете су из: Теолошки погледиверсконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 192.
17Теолошки погледиверсконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.
18 Овде није посебно назначено, али је вероватно да се говори о божанској светлости која се путем љубави прелива и на човека. Теолошки погледиверсконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.
23 Слично говори и Платон у Федру: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 100, 248а-c.
24Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 57.
27 Нарочито у: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234; Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e и Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.
28Теолошки погледиверсконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 190.
29 Наведено према: Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 67-68.
30 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234.
54Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 28-29.
55 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 234-241. и Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187-192, 523а-527а.
56 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 101, 249c.
57 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 523а-524а.
58 Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 321-326, 616b-621c.
59 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.
63Јер они којима је суђено да широко небо наследе, ти су безбрачници и господари над страстима својим:Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 135.
64 Византија је Царство на земљи испуњена вером у Царство небеско – законодавно-теолошко-филозофска игра појмова.
65 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187, 523а-527а.
67Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.
82Теолошки погледиверсконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 68.
83 Код Платона присуство идеја у њиховим појавама, у теологији присуство, појава и поновни долазак Христа у слави на крају времена.
84 Опис разумевања дуалитета између душе и тела узет је из објашњења Милоша Н. Ђурића за Платоновог Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 318.
85 Упоредити већ наведени опис душе по Светом писму.
86 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.
87 Мит је преузет из: Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 116-117.
88Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94.
133 Овај део дијалога Тимај треба упоредити са четвртим доказом о бесмртности душе из Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 216-220.
У другој половини 1941. године у Србији су се смењивала само лоша искуства. Масовно се гинуло пред стрељачким водовима окупатора, али и у све учесталијим партизанско-четничким сукобима. Текст историчара Немање Девића тематизује убиства која су тада, доказујући револуционарну посвећеност, починили припадници партизанских формација. Радило се, међутим, тек о најави знатно темељнијег обрачуна „револуционарног субјекта“ са „класним непријатељем“, који је отпочео у завршној фази Другог светског рата.
Текст Немање Девића базиран је на његовој волуминозној монографији За партију и Тита. Партизански покрет у Србији 1941-1944, коју су ове године издали Службени гласник и Институт за савремену историју.
Револуционарни терор и политичка репресија у Србији представљају вишедеценијску табу тему, једну од белина која је карактерисала српску историографију све до почетка 1990-их година. Злочини партизанских снага, из којих је 1944/1945. израстао партијско-државни терор, деценијама су помињани узгред и тенденциозно свођени на ,,народни одисај“ и појединачне случајеве анархичног терора.
На основу нашег истраживања, револуционарни терор у Србији пролазио је кроз неколико фаза. Прву фазу (јул–октобар 1941) карактерисале су појединачне и ретке групне ликвидације идеолошких и политичких неистомишљеника, углавном представника локалних власти и жандарма, особа које су комунисти означили као „петоколонаше“. Другафаза је трајала током октобра и новембра 1941. године у ослобођеним градовима (посебно Ужицу и Чачку), где су комунисти настојали и да ликвидације противника, у које су сада у већем броју били укључени и „кулаци“, антикомунисти и припадници ривалског Равногорског покрета, потврде пресудама првих тзв. народних судова и револуционарних органа власти. У обе фазе револуционарног терора, на територији Србије ликвидирано је ван борбених дејстава по неколико стотина – укупно око 800–1.000 људи.
Прве жртве партизана ван борбених дејстава у Србији забележене су већ у јулу 1941. године. Паралелно са нападима на органе власти и жандармеријске станице, вршене су и ликвидације одређених „петоколонаша“ који су могли да ометају рад КПЈ и изградњу револуционарних власти на терену. За месец дана (друга половина јула и прва половина августа) забележен је већи број убистава: 19. јула у Пецкој је убијен помоћник среског начелника, а дан после у селу Доња Шаторња и деловођа општине; 31. јула у Гуњацима код Љубовије је извршена прва групна ликвидација, када је убијено седморо људи. Начелник Топличког среза је убијен у бомбашком нападу у Прокупљу 3. августа, а начелник и подначелник среза Мачванског убијени су 7. августа у Богатићу. Дана 3. августа у Мионици, а 10. августа у Страгарима убијени су и жандарми који су били заробљени у претходним акцијама. Само дан касније, код Свилајнца су након мучења убијени жандармеријски капетан Ракић и наредник Врањешевић. Према полицијским извештајима терор над представницима цивилних власти у земљи је појачан, па је 7/8. августа „одведен“ председник општине у Комарицама код Крагујевца Благоје Живојиновић; крај Прељине је 10/11. августа убијен председник општине Миодраг Перишић, а 11. августа у Радобуђи код Ариља убијен је председник општине Божа Крџић. Током 12. августа на територији Србије је регистровано више убистава чланова општинских управа која су починили партизани: у Соколу крај Крупња, у Пласковцу код Тополе и Паковраћи код Чачка. Истог дана, у нападу на руднике у Равној Реци и Сењу, стрељано је девет инжењера и запослених радника под оптужбом да су петоколонаши, мада је „касније утврђено да неки од њих нису били и да је учињена неисправљива грешка“. У наведеном периоду у неколико наврата ликвидирани су и шумари и железничари које су партизани оптужили за ометање акције.[1]
Ранковић&Пенезић
У једном прогласу КПЈ из августа 1941. године први пут је скициран портрет унутрашњег непријатеља, чија је дефиниција обухватила шире категорије грађана: „Издајица је онај ко ма чиме – радом, материјалом, храном, новцем, порезом, куповањем ‘Новог времена’, слушањем лажи преко радиа итд. – помаже окупаторе и њихове најамнике.“[2]
Нека од убистава током августа и септембра извршена су доста сурово. Према извештајима власти из Зајечара, 19. августа је у околини Бољевца нађен „леш председника општине Подгорачке Алексе Сретића, кога су 18. о. м. непозната наоружана лица била одвела. Леш је избоден бајонетом и извађено му је једно око.“[3] У Великоорашком срезу прве жртве су пале 1. септембра; тројицу сељака из Новог Села и Марковца, оптужених да су покушали да утичу на распуштање партизанске чете, комунисти су одвели преко Мораве и убили их тек после неколико дана мучења. Њихова беживотна тела пронађена су унакажена, а сећања породица говоре да су пре убиства они били ослепљени и кастрирани.[4]
„Убијање је функција рата и револуције (…) Ко хоће рат и револуцију мора пре тога у идеји, у себи, бити решен на убијање људи.“
Свирепе ликвидације противника партизанског покрета бележе и полицијски извештаји са лица места. Тако је приликом упада партизана у Ариље 22. августа регистровано да су жандармеријске снаге имале једног погинулог и два заробљена, а да су те заробљенике партизани мучили и потом дотукли мецима. У селу Стојнику код Аранђеловца је у исто време сељак Милан Раденковић „убијен ножем“. О убиству два порезника крај Гроцке 26. августа сачуван је и лекарски извештај, у којем је прецизно наведено да су исти избодени ножевима, да су им претходно сечени прсти и уши, сломљене вилице, а једном од њих „око избијено оштрим оруђем“. Истог дана стављен је на муке, уз вађење очију, и апсолвент теологије Добривоје Нешковић из Грошнице.[5] Посебно су се по злу прочули партизански команданти из Тамнаве Стеван Борота и Јосиф Мајер. М. Белић је на основу мемоарске грађе партизанских бораца реконструисао затамњени део биографије Бороте и Мајера: „По причању Константнина Вујића, првоборца из Јасенице, Борота ‘није поступао како треба, него је клао људе’. Тако је једном затворио Тошу Виторовића из Дупљаја и хтео је да га убије само зато ‘што је био богат’.[6]
Смрт председника општине Дивци Велисава Петровића до данас је остала контроверзна тема. Њега заиста јесу ликвидирали партизани 23. септембра 1941. године, али у примарним изворима нема података о начину убиства. Ј. Мајер је након хапшења изјавио да је њега убио партизан „Жупан“, за кога се знало да је склон да ликвидације врши ножем.[7] У црквеној књизи умрлих у рубрици „узрок смрти“ стоји само „од комуниста убијен“.[8]
Некада је убиство непријатеља било и својеврсна иницијација за пријем у КПЈ и напредовање у одреду, тест револуционарне доследности и чврстине. Како је казао Родољуб Чолаковић, „требало их је прекалити кроз акције кроз проливену крв своју и туђу коју ће моћи мирно да гледају“.[9] Познат је документ из нешто познијег периода (1944), где секретар Среског комитета КПЈ у Великој Плани извештава ОК Младеновац о убиствима политичких противника: „На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина, који стоји на расположењу. Његова одлучност, револуционарност, безкомпоромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.“[10] Многи потоњи партизански команданти стекли су самопоуздање, али и поверење партије, калећи се кроз убиства „народних непријатеља“. Некима од народних хероја из Србије се управо непоколебљива и чврста борба са „реакцијом“ приписује као једна од главних заслуга за признање којим су награђени. Недавно откривена фотографија ликвидације сумњивих сељака у области Ваљева (вероватно настала у Гуњацима 31. јула) међу личностима које их спроводе на стрељање показује и лик потоњег партизанског команданта и народног хероја Стипана Стеве Филиповића.[11] И легендарни Миодраг Миловановић Луне, који је напредовао до заменика команданта 2. пролетерске бригаде 1944. године, свој партијски и партизански стаж започео је убиством „издајника Радовића“ у селу Поточањ код Ужица.[12]
Миодраг Миловановић Луне
Многи су пред суровим законима гериле и догматског партијског расуђивања били олако проглашени за непријатеље, што је посебно долазило до изражаја у одредима у којима су командовали некадашњи шпански борци и стари комунисти. Према једном извештају Милана Благојевића Шпанца Главном штабу НОП одреда Србије, његов 1. шумадијски одред је за непуна три месеца (до 18. октобра 1941. године) ликвидирао 22 „петоколонаша“.[13] Међу њима је било и стварних сарадника окупатора, али и људи попут пописивача жита, сеоског лекара, управника поште или пак сродника њихових стварних непријатеља. Тако су 6. новембра 1941. године партизани овог одреда у селу Блазнави стрељали и Ковинку, Радомира и Миросаву Пантелић, само зато што им се син и брат као жандарм борио у саставу оружаних одреда генерала Недића.[14]
По ослобођењу градова у западној Србији, партизанска репресија се осетила у свакој вароши која је дошла под власт устаника. По броју убијених посебно су одскакали Чачак и Ужице, где су створена и посебна одељењазаборбупротивпетеколоне, као нека претеча Озне, под руководством Александра Ранковића. Чачанске „Новости“ објавиле су 15. октобра и чланак о важности борбе против унутрашњег непријатеља: „Борба против издајника и петоколонаша поставља се у исти ред као и борба против окупатора. Зла која је народ претрпео издајничким радом петоколонаша су неизмерна зато и борба против њих мора бити непомирљива. (…) У свима ослобођеним местима заводе се народни судови за петоколонаше. Ти судови знаће да пруже задовољење народу, а, што је и најглавније, својом бескомпромисном борбом у истребљивању пете колоне помоћи ће и олакшати народно-ослободилачку борбу. Милост значи издају!“[15]
„Још увек је било у партији неодважности и спорости у убијању шпијуна и сарадника окупатора. Како смо ми вође могли бити колебљиви и недоследни, а истовремено критиковати и кажњавати своје подређене? Убијање је функција рата и револуције. (…) Ко хоће рат и револуцију мора пре тога у идеји, у себи, бити решен на убијање људи, на погубљење својих сународника, па и пријатеља и братственика“, присећао се касније тих дана један команданата револуционарне војске, Милован Ђилас.[16]
Милован Ђилас
Према сећању Крцуновог сарадника из прве ратне године, Видана Мићића, Ранковић им је у октобру 1941. године дао и упутства о поступку са ухапшенима и осуђенима на смрт: „Не сме бити никаквог батинања и иживљавања, само метак у потиљак. Нема рафалне паљбе. Скините вредну одећу са њих и предајте у магацин. Доводите их до траншеје и ту их ликвидирајте једног по једног.“ Када су започеле и прве ликвидације у Крчагову, Видан Мићић је постао један од џелата: „Ликвидација осуђених на смрт припала је мени. Крцун ме је одабрао. Заволео сам тај посао временом и радио сам га с вољом“.[17]
Хапшења у Ужицу су започела истог дана када је град ослобођен. Ликвидације су започеле 7. октобра, када је стрељано осам грађана, ранијих представника окружних и месних власти. У саопштењу поводом њихове осуде, нове власти су изашле са закључком: „Ми нећемо стати на пола пута, казнићемо све оне који су раније, или који данас својим радом служе непријатељу!“.[18] Уследиле су ликвидације и у Бајиној Башти и Ариљу.[19] Током октобра и новембра извршено је још неколико стрељања у Ужицу, од чега је најмасовније забележено непосредно пред пад „Ужичке републике“, вероватно у ноћи 28/29. новембра. Те вечери је на Капетановини било стрељано више од 40 особа, међу којима и новинар Живојин Павловић и сликар Михаило Миловановић.[20]
„На ликвидацији испробавамо људе… Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.“
Процене публициста почетком 1990-их, када је тема револуционарног терора тек почела да се отвара у српској јавности, биле су засноване на усменим казивањима људи, који о тајним ноћним ликвидацијама нису могли да дају прецизније податке. Оне су говориле о више стотина, чак и о 800 убијених цивила у Ужицу током октобра и новембра 1941. године.[21] Новија истраживања говоре о доста нижим бројкама: по нашој процени у Ужицу и околини (Ариље, Пожега, Косјерић, Бајина Башта) од партизанских снага убијено је у јесен 1941. године око 80–100 цивила.
Сличнa атмосфера током новембра 1941. године владала је и у Чачку. Штампа Недићеве владе преносила је вести о више десетина обезглављених лешева пронађених у подрумима партизанских затвора.[22] О њима говори и више независних извора. Прецизни и упућени немачки обавештајци из Чачка навели су податак у једном свом новембарском извештају да је у Ужицу и Чачку дошло до „клања српских националиста“. Први извештаји органа Специјалне полиције из Чачка након пацификовања устаничке зоне говоре о томе да се „после бегства комуниста из Чачка, нашло 46 лешева страховито унакажених са исеченим главама, извађеним очима, као и одсеченим другим деловима тела“. У истом документу наведен је поименични списак од 35 жртава, док су остали били неидентификовани. Процењивало се да ће се крај Мораве наћи још колективних гробница, а број убијених је према овом извору износио и до 150 особа.[23] И капетан Предраг Раковић, командант чачанских равногораца, говори у једном извештају да су на дан 14. новембра 1941. године чачански партизани маљем убили 17 заробљених припадника војно-четничких одреда.[24]
Чачански историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић објавили су поименични списак жртава рата, од чега су регистровали 26 цивила и заробљеника убијених од партизана на подручју Чачка током новембра 1941. године, уз ограду да списак није коначан и да у њега нису унета лица која пре рата нису имала пребивалиште у граду.[25] Сравњивање података из њиховог и првог списка Специјалне полиције говори да је број жртава нешто већи и, по нашој процени, он у Чачку у наведеном периоду износи између 30 и 50 убијених. Злочини су забележени и ван жаришта устанка и „Ужичке републике“, у готово сваком срезу у Србији.
Немања Девић
Историчар Милан Радановић је утврдио да су у извештајима комесаријата и министарства унутрашњих послова Недићеве владе за 1941. годину наведени поименични подаци за укупно 852 особе чију су смрт или нестанак скривиле партизанске јединице. Од тог броја, њих 63 убијени су као ратни заробљеници, претежно припадници жандармерије. Убијено је и 40 жена. По Радановићевој анализи, партизански одреди су у Србији 1941. године починили 24 масовна убиства.[26] Међутим, списак убијених Недићеве владе се не може сматрати и коначним, због одређених недостатака које поседује – првенствено услед непрецизних и непотпуних података и ажурираних спискова са терена. Ипак, он нам пружа полазну основу за закључак да су у две фазе револуционарног терора (у лето и у јесен) током прве ратне године комунисти мимо борбе ликвидирали око 800–1.000 цивила и ратних заробљеника.
Featured image – Tajana Poterjahin
[1] АС Ж, Ж-28, Влада МН II, 359–361; МЦКУ са подручја општине Топола, уписи за јул и август 1941; Д. Прица, Ј. Радојковић, н. д., 23; М. Радановић, н. д., 70.
[12] М. Миловановић, н. д., 157. „Лунета и Пенезића“ као ликвидаторе у Ужицу помињу у својим исказима пред истражним органима 1942. још неки заробљени партизани (ИАБ, УГБ, СП-IV-177/12).
Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.
Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.
Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Sakralna Anonimnost
Viševekovno prikrivanje porodične i nacionalne crne hronike dovelo je do toga da istorijski um dovede samog sebe u slepu ulicu. Nakon konačne smrti utopije možemo još da računamo na “estetičko opravdanje postojanja” (Niče), na katarzično delovanje dokumentarnih slika, ili na ličnu reaktivnu silu naspram sile određenog zla.
Malarme je govorio o davnom zločinu počinjenom nad dalekovidom pticom.
Neka daleka pretpripremljena reakcija mitskog svevidećeg bića na svo buduće pojavno zlo, aktivira se u trenutku kada se neposredno suočavamo sa nekim prećutanim mračnim događajem – mestom nečijeg izopštenja. Sâmo to izopštenje ili onemogućavanje dodira nekog bića koje se našlo u društvenoj mračnoj komori sa spoljnom telekomunikacijskom atmosferom, zapravo je izopštenje ovog egzemplara za sve apostate, vidilački-pravdonosnog bića iz preistorije – bića koje je pripadalo matrijarhalnoj kulturi. To isto izopštenje ili prebrisavanje nečega što je jednom bilo, uslov je mogućnosti ustoličenja izvesnih smutnih ličnosti na pozicije društvene ili državotvorne moći – dakle, upravo onih kojima vladaju htonske,usisavalačke sile prošlosti.
Teza o radikalnom zlu (možda: skamenjenoj viziji najvišeg dobra) može da se pojavi samo kao rezultat nečijeg individualnog prekopavanja po riznici kolektivnog nesvesnog. Analogno tome, mnoga blagotvorna mesta zemljinog šara mogu postati zloćudna – ako se njihove podzemne pećine zanemare i radijantno blago ne iznosi na površinu.
Otud se tek pojavljuje na javnoj sceni individualna gnoza, iznoseći na videlo to da je svaka gnoza – uopšte – individualna. Njena opštost je tek rezultat sumiranja ili taloženja individualnih otkrovenja, usko vezanih za sliku i pejzaž.
Upravo stoga, ako neki autor ne može da dokumentira izvore svojih znanja, to ne bi trebalo biti razlog za njegovo izopštavanje iz uspostavljenog kruga sagovorništva, nego podsticaj za dalje otkopavanje pomenute riznice – koja postoji negde u našoj blizini.
Želimir Vukašinović (Sarajevo, 1970), pesnik je i profesor filozofije i estetike na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je više zbirki pesama i dela iz oblasti filozofije. Predstavljamo nekoliko filozofema iz Grafita (2018).
0.
Gledao sam svoga boga kako pleše…
I ćutao u sjenci njegova tijela.
Kad mi je popustila pažnja,
primijetih da sam,
na otpadu,
uz odbačene sudbine,
pokupio sprej…
Stadoh pred zid plača
i počeh da pišem:
Opet si na početku,
a kasno je.
U gluvo doba bi da svjedočiš,
a jasno je
da ništa ne znaš o tome
o čemu mudruješ
i da sve čemu se vraćaš
isto je.
4.
Svi smo rađanjem predani
identitetu i istoriji.
Zato i nije izazov postati neko i nešto.
Izazov je postajati niko i ništa.
7.
Igrati se sa istorijom
znači tražiti način
da se od istorije ne bi stradalo.
Igrati se sa najsvetijim u sebi
znači ne dopustiti
da drugi strada od nas.
9.
Za čovjeka je najteže zavoljeti čovjeka.
U tome je izazov ljubavi.
Svaki drugi oblik života
ljudsko biće zavoli prirodnom lakoćom.
Voljeti znči učiti se ljubavi,
to je mudrost življenja kojoj se,
zbog zauzetosti većine višim ciljevima,
posvećuju rijetki.
12.
Svaki se čovjek uspinje
na mjestu svoga propadanja.
Sva druga mjesta su neutralna.
15.
Ko klekne pred ljubavlju
taj neće puzati pred ljudima.
To je aksiološka istina…
Otkriće istinske vrijednosti,
otkriće života koji je, kao takav,
vrijedan življenja.
Život vrijedi živeti i kada nema smisla.
22.
Ako ne znamo šta je istina,
pitajmo vlastitu čežnju.
31.
Ko nije izvršio samoubistvo,
sa razlogom i bez njega,
izrekao je svoj egzistencijalni stav:
hoću da živim.
Izlišno je, nakon toga,
biti neodlučan na život.
35.
Pišem da bih, držeći svet zauzetim,
pronašao podnošljivu lakoću postojanja.
Umjesto da zauzmem stav
i tako stanem na svoj put,
odlučio sam da se sklonim u putovanje:
da budem nomad i da pišem usput.
Pišem grafite.
38.
Stvaraju samo oni koji nisu nesigurni
u svoj zanos.
Oni zato mogu da vole i da daruju.
Stvaraoci mogu da prežive pakao lijepog!
49.
U čitanju treba vjerovati utiscima.
Navikavati se na emotivno čitanje,
razvijati osjećajnost,
ne odustajati
od trenutne očaranosti djelom.
Ne kalkulisati.
I valja braniti tu očaranost tumačenjem.
Onaj koji odbaci svoju vjeru u utisak,
podliježe opštim kriterijima
i mišljenju autoriteta.
Nakon takvog izbora ne ostaje ništa
što bi, ljudski, u kritici književnosti
mogli uvažavati.
60.
Kada, u vlastitom umiranju,
čovjek sačuva prisutnost
da izrazi svoju pripremu za odlazak
onda se pokaže da je,
i u onome krajnjem,
imao stila.
Tako se, i tada, događa vrhunska umjetnost.
Vidi: Dejvid Bouvi, ,,Lazarus'',
album Blackstar,
godina 2015.
65.
Poezija danas nema pravo da opjevava svijet.
Ona mora da vrišti:
da bude distorzirani glas
jedne diskretne pobune.
Glas koji svijet ne čuje,
ali glas koji odbija
da zaćuti u svjetskoj istoriji.
72.
Tužno je kada neko pati od nebitnih pitanja.
Dostojno je patiti od onoga što je bitno,
što je uistinu tragično.
Poezije nema među umišljenim bolesnicima.
Tomislav Marinković je rođen 8. februara 1949. godine u Lipolistu kod Šapca. Objavio je knjige pesama Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Putovanje kroz blizine (izabrane pesme, 2013), Nevidljiva mesta (2015), Izdvojene tišine (izabrane pesme, 2016), Večito sada (2018), Izabrane pesme u 111 Kolu Srpske književne zadruge (2019). Poezija mu je prevođena na više stranih jezika. Za poeziju je dobio više nagrada: Branko Miljković, Miroslav Antić, Vasko Popa, Zaplanjski Orfej, Vladislav Petković Dis, i Desanka maksimović. Živi u Lipolistu.
TRAKTAT O NEPOSTOJANJU
Znam kako izgleda ono što postoji.
O nepostojanju, pak, nije napisana
ni fusnota
veličine poštanske marke.
Bar iz nekog nepostojećeg grada.
Možda ne zauvek, ali za sada se u
školi i na fakultetu predmet
nepostojanje
preskače kao neocenjiv.
Znam da ne postoji sunce
koje se pojavljuje na
uzdah samoće.
Paperjasta krila bola.
Ne postoji forma čežnje
ni semantika usana koje ćute.
Ne postoji nedovršen
posao smrti.
Tačan broj ljudi koji su
ikada živeli na zemlji.
Račun o izgubljenom vremenu
na koji bi
potpis stavili dani
osuđeni da ispisuju
samo fraze.
Ne postoje carstva
koja su imala tako
siguran hod,
a pala su zbog slomljene
potpetice na nizbrdici istorije.
Ali šta ćemo reći o
postojanju, takozvane,
ljubavi?
Da je element u kosmosu
koji se javlja u vidu
užarene kugle i nestaje?
Ne nestaje?
Kad bismo mogli čuti
šta o ljubavi misle anđeli
koji kruže oko naših glava
iako do nas ne dopire
njihov šum!
Postoje li anđeli?
Ako postoji to čudo –
fuge Johana Sebastijana,
koje slušamo ozareni
u trenucima bola,
nesumnjivo da
anđeli postoje.
Ko će se snaći u
obilju i oskudici:
postojanju i nepostojanju –
u kutiji i njenoj
zatvorenoj praznini.
Samo Vreme.
Lica kraljeva u ramovima
s pozlatom čuvaju ga
u borama i rumenim
obrazima vlastoljublja.
Dečak na biciklu,
jureći kroz zelenu
svetlost parka,
dok maše nekome na
klupi na kraju staze.
Slaveći vreme, a poznavajući ga
bolje nego iko,
na somotske nabore okeana i mora
Mesec prislanja svoj
svetli dlan
i voda se pretvara u mastilo
kojim će biti ispisani
psalmi pamćenja,
oštrog kao čiode.
Dok nepostojanje
i postojanje,
veoma blizu
jedno drugom,
blistaju samo
kao kratkotrajna
pena iluzije.
VEČERNJA
Nekome je dosta što
sumrak kao šapat anđela
pada na krov,
i život između borova
teće, teče, teče...
Meni trebaju pruge što
presecaju noć,
mesto u kupeu, prozor,
i ravnice da zajedno klize s njim,
stanice, cigarete dim,
i neki mio glas na peronu:
Zbogom, zbogom, zbogom!
KLIKER
Kliker me posmatra
bistrim i hladnim okom.
Neizrecivo – za njega je
vežba nedisanja
i zaobilazni način koji
izjednačava stvarno i maštu.
Jutros se dokotljao
zajedno s poštom u
moje poštansko sanduče,
koje u šali nazivam – život.
„Piši mi o danima ćutanja“,
suvim usnama reklo je pismo.
Kliker me je gledao
s podozrenjem
očekujući odgovor.
Nauči me da čitam nenapisano,
odgovorih na prozirnom listiću vetra.
Da sa razumevanjem ćutim
i tumačim visoki stil tišine.
Kao trava, u svitanje,
da osluškujem i čujem
poslednju reč noći.
Псеудонаучни/псеудоисториографски садржаји у стваралаштву Љубомира Мицића стављени су у функцију изградње књижевног лика Барбарогенија децивилизатора као најважнијег симбола зенитизма. Псеудоисториогарфија представља основно поље Мицићевог идеолошког и уметничког надахнућа. Она се кроз “расправу о методи” током 19. века профилисала као антисистемски и екстремно романтичарски историографски дискурс, што је касније довело до њеног приближавања авангарди, односно идејама зенитизма. Псеудоисториографски садржаји код Мицића могу се објаснити и као његов посредан одговор на псеудонаучне и расистичке тезе Анте Старчевића и његових следбеника у хрватској средини у којој се Мицић развијао и деловао пре доласка у Србију.
Текст који овде доносимо представља извод из чланка који је објављен у зборнику Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine: 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.
ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ БАРБАРОГЕНИЈЕ?
Изашавши из вишегодишњег крвавог и страшног сукоба, демографски унакажен, уморан и истраумиран, српски народ се неочекивано затекао у новој, географски проширеној и квалитативно другачијој земљи од оне из које је у рат пошао – у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој Краљевина Југославија. Територијалне промене и Великим ратом измењено стање духа модификовали су многе аспекте југословенске међуратне стварности, утичући истовремено и на проширење капацитета и домета њене уметничке, односно књижевне сцене. У југословенске и српске стваралачке оквире се, поред осталих праваца и покрета проистеклих из предратнихи напетости и послератног метежа, сместила и авангарда.
Један од најзначајнијих српских представника авангарде, Пречанин из Мајских Пољана, Љубомир Мицић, дуго је и доследно градио свој “изам” који је, упркос идеолошким и другим потешкоћама, остао упамћен као Зенитизам (Голубовић, Суботић 2008; Subotić, 1983). Као и сваки други “изам” и Мицићев је тежио да напусти строго књижевне и уметничке оквире због чега је Мицић претрпео много (Miloradović, 2013). Савременици су га упамтили као тешког и мрачног човека (Vitezović, „Ram za Šagalove prijatelje“, Večernje novosti, 28.2.2003). Књижевна критика га памти као творца једног од необичнијих ликова српске књижевности – Барбарогенија децивилизатора.
Љубомир Мицић
У истоименом роману, Барбарогенијева постојбина је била замишљена као послератна Србија из које би он, у свом зениту, требало да изврши процес децивилизирања хришћанске Европе која је произвела страхоте Великог рата. Са једне стране, Барбарогеније је надахнуће за сукоб против европске цивилизације црпао из жртве коју су поднели стварни, историјски јунаци из непосредне прошлости – хероји Великог рата на које је споменик Незнаном јунаку на Авали тек почео да чува сећање. Са друге стране, призивао је снагу замишљених предака, варвара, који су живели у историографији непознатој праотаџбини “древних Срба”, са којима је аутор везу успостављао преко паганског наслеђа. Барбарогенијеви преци су били замишљени као Срби-варвари, они који још увек нису били примили хришћанство. Зауставивши их у тој фази њиховог историјског развоја, пре уласка у хришћанску екумену и у, како се тада веровало – цивилизовани свет, Мицић је те предхришћанске Србе-варваре покушао у историју поново да укључи почетком 20. века настојањем да своје зенитистичке идеје примени на послератну Србију, Југославију, Балкан и потом на Европу (Marinković, 2013:111-129).
Директну везу између зенитизма и замишљене српско-словенске прапостојбине која се као таква у псеудоисториографском дискурску простирала од Кине до Балтика и од севера Европе до Африке, Мицић је успоставио у Манифесту србијанства који је написао 1936. године, две године пре штампања романа Барбарогеније децивилизатор. Може се претпоставити да је употреба садржаја које данас називамо псеудоисториографским, претходила коначном уобличењу Барбарогенија и да је представљала део процеса доследног изграђивања главног лика зенитизма. Барбарогенијева прапостојбина и његови прапреци – “исконски људи” (у српској варијанти авангарде замишљени као “исконски Срби”) остали су тако изван домашаја историографских знања, настањени трајно у миту и машти, али са потенцијалом да их Мицић кроз Барбарогенија и зенитизам одатле изведе у стварност.
Псеудоисториографски елементи у Мицићевом делуи њихово историографско порекло
У зависности од дефиниције псеудоисториографије зависи и мера којом се у зенитизму могу “премерити” псеудоисториографски садржаји. Уколико применимо најстрожи критеријум да се под псеудоисториографским садржајем сматра став (и комплекс тврдњи које из њега произилазе) да су “Срби народ најстарији”, онда се може рећи да су у Мицићевом стваралаштву параисториографски мотиви најизраженији у Манифесту србијанства. Узмемо ли за критеријум ширу дефиницију по којој су псеудоисторичари склони поштовању паганских божанстава као предуслову који отвара врата најудаљенијим историјским епохама са којима се повезује савремена историја Срба (Јовановић, Радић, 2009), онда се Мицићева склоност ка псеудосадржајима може пратити од првог броја његовог часописа Зенит (1921).
Какви се псеудоисториографски садржаји могу пронаћи у Манифесту србијанства? (Манифест, 2013) Примера ради, може се читати о српском идентитету целог Балкана (“… не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану.”), такође и да је србијанство својим вансталешким устројством дало идентитет и разним врстама социјализама у свету (“…То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнродном и разноименом “социјализму” у свету). Реч српски је по Мицићу носилац логоса “оног вечитог људског” чији су чувари “још увек ретки Срби”, Срби као “најмушкији потомци најстаријег од свих народа” и “највећег народа на свету, по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима”. Осим тога, “од памтивека је све што је ваљало било српско – у старим облицима: сарбско, сарабско, сорабско, сурбско, сирбско, сербско”, док су “велики народи” и “европска цивилизација” свим снагама гушили “заветну мисао о васкрсу балканског и европског србијанства”. У томе су им помагали и сами Срби који су својевољно брисали трагове о праисторијском пореклу Срба – “услед чега Срба више и нема!” (Манифест 2013).
Идеја о најстаријем и најраспрострањенијем народу који је дошао из историографски неосветљених дубина прошлости је стављена у функцију спасења човечанства и уграђена је у идеју зенитизма. Ту идеју је Мицић извео из наводног српског историјског и културолошког карактера целе Европе. Негирана је једна од основних поставки званичне историографије да су Срби на Балкан дошли у 6. веку, да су дошли на позив цара Ираклија и да су стигли “са Карпата”. Ту су “бајку”, по њему, измислили “југо-историчари”. Пратеће тезе су оне о дачанском идентитету Високих Дечана, српским основама византијског царства, Сингидунуму као “српском брегу”, “копненим Србима-Тривалима”, “поморским Србима-Илирима”, да је Европа зачета из крвавог сукоба Карла Великог (Франака) са Србима, те да су “од давнина европска поља натопљена српском крвљу” (Манифест, 2013).
Срби су, у Мицићевој интерпретацији, породили и “неславан род словенски – Хрвате”. Са друге стране, Срби су свој историјски потенцијал доказивали кроз Немањино државотворно умеће и православље, витешки пораз на Косову, кроз “нови васкрс Србије” у светском рату – што се, по Мицићевом мишљењу, није могло сагледати у континуитету због “фалсификатора културних и историјских збивања”. Крешендо Манифеста поручује да се такво, исконско и светско србијанство мора ставити у функцију борбе против ревизионизма (југо-историчара), “аустро-угарском по духу, а само по имену хрвацком питању”, федерализму, “фашистичком и комунистичком месечарењу”, те да србијанство мора постати “врховни закон земаљски” и то у име – зенитизма! (Манифест, 2013)
Неке од псеудо-теза су потом биле уграђене и у роман Барбарогеније децивилизатор: митолошке особине Срба Мицић је приписиваио и Вендесима који су основали Венецију, а Александра Мекедонског, чији је васпитач био Аристотел, такође је сматрао Србином (Premović, 2004; Micić, 1993).
Одакле Мицићу на такав начин формулисане идеје о историји Срба? Псеудоисториографски елементи у његовом делу нису били плод само његове маште, већ су се ослањали на постојеће тезе псеудоисториографских дела српских аутора насталих крајем 19. и почетком 20. века. Упоредном анализом текстова могуће је претпоставити да се Мицић инспирисао делима Милоша С. Милојевића и Симе Лукин Лазића (Упоредити: Манифест, 2013. са Лазић, 1894 и Милојевић, 1872). А ко су били они?
Симо Лукин Лазић
Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић су представљали најрадикалнији део романтичарске историографске струје деветнаестовековне српске историографије, чији је главни представник био умеренији Пантелија (Панта) Срећковић, професор историје на Великој школи у Београду. Милојевић и Лазић су, за разлику од Панте Срећковића, историју Срба изналазили на простору између Кине и Балтика, доводећи их тако у везу са Санскритима, проналазећи их у Индији, Африци, приповедајући о судару Срба са Кинезима, о Србима у Италији, о Србима у “Ђерманији, Данији”… (Радић, 2011:59). Док је Милош С. Милојевић деловао и писао у делимично ослобођеној Србији, Сима Лукин Лазић, Милојевићев следбеник, стварао је почетком 20. века у Загребу, у изразито србофобној средини. Може се претпоставити да се Мицић, живећи и делујући у Загребу до 1924. године, превасходно инспирисао текстовима Лазића који су најпре били штампани у загребачком Србобрану.
Током 19. века у српској култури су биле вођене две велике расправе које су својим исходима снажно утицале на културу Срба северно и јужно од Саве и Дунава. Реч је о расправи о српском књижевном језику која се водила претежно у првој половини 19. века (1815-1847. године, са одјецима и до 1950. године, односно 1863. године) и која је резултирала победом “вуковског језика” у српској писаној културии друга – спор о методи, вођена осамдесетих година 19. века кроз коју се код Срба профилисала критичка историографија ранкеовског историцистичког типа (Јовановић, радић, 2011:47). Прва је у контексту разумевања авангардног “заборава” важна јер су се авангардисти обрачунавали управо са “вуковским наслеђем” и са оним струјама које су у култури подржавале Вукову реформу. Друга је за ову тему важна јер су се авангардисти позивали на романтичарске идеје уперене против “системских структура” (што је постала и историографска наука након победе критичке историографске мисли 1893. године). Може се додати да је између романтизма Панте Срећковића и пренаглашеног романтизма Милојевића и Лазића, авангарди био ближи овај други због тога што је био ближи моделу “мита без аутора” којем су авангардни уметници тежили (Milnović, 2013).
Иларион Руварац
Како је псеудоисториографија са својим “митом без аутора” (о старини Срба) постала извансистемска, па потом и антисистемска историографска мисао? Српска историографија се од краја 18. до почетка 20. века постепено емнациповала као наука, прошавши током 19. века кроз своју прву фазу професионализације, што је подразумевало стваралачки лук од дела Павла Јулинца, Захарија Орфелина и Јована Рајића до победе Љубомира Ковачевића и Илариона Руварца у спору са Пантом Срећковићем крајем 19. века. Анализирајући процес сазревања историографије у 19. веку, Мирослав Јовановић је за референтну тачку развијености историографске струке у Србији посегао за примером тада најразвијеније немачке историографије. Ранкеовске историографске постулате који су у немачкој историографији били формулисани почетком 19. века, 1824. године (Jovanović, Radić, 2009:44), српска историографија је успела да сустигне тек крајем истог века. На тај начин је развој романтичарских теза у српској историографији био могућ током целог деветнаестог века, а оштра полемика која се водила између романтичарских и ранкеовских историчара (конотираних са аустро-угарском, бечком, немачком и црквеном културом у очима романтичара) доприносила је хипертрофирању романтичарских појава у српској историографији.
Не само да је захваљујући расправи о методи романтичарски правац са својим екстремним сегментима током читавог 19. века опстајао као део целокупне српске историографије, већ се, парадоксално, почетак професионализације историјске струке може везати управо за романтизам. Наиме, историја се као универзитески предмет појавила најпре на Великој школи 1838. године, а као “национална историја” је била предавана од 1844. године и то као нередован предмет без сталних професора. Стабилизацијом процеса изграђивања историје у професију се може сматрати управо долазак роматичара Панте Срећковића на Велику школу 1859. године, што значи да је код Срба пофесионализација историографије почела са романтичарским историографским наративом. Тек са спором о методи је почео други процес раздвајања универзитетског развоја од даље научничке професионализације и прихватања и увођења критичких, ранкеовских и Руварчевих метода у историографску струку” (Jovanović, Radić, 2009:42).
Спор о методи се завршио пензионисањем Панте Срећковића на месту професора Велике Школе и ангажовањем те 1893. године на његовом месту професора Љубомира Ковачевића. Дефинитивно прихватање кључних поставки класичног историцизма у српској историографији се одиграо тек у међуратном периоду 20. века (Jovanović, Radić 2009:48).
Отуда се мора нагласити да су, без обзира што су рано били препознати као некритички историографски глас, псеудоисторичари из домена научне историографије званично били избачени на самом крају 19. века. Тако је од 1893. године псеудоисториографија запала у домен антисистемског (антипозитивистичког, антирационалистичког, антиаустро-угарског, антигерманског, антицрквеног) историографског стила и као таква је инспирисала Мицића.
Како су се и зашто авангарда и псеудоисторија сусреле у зениту?
Сусрет псеудоисториографских садржаја и зенитистичких идеја Љубомира Мицића се још може објаснити неким од карактеристика саме авангарде. Укрштање авангарде (као специфичног израза послератне модерности) са псеудоисториографским садржајима (као израза једног вида традиционалности) код Мицића само изгледа парадоксално. Оно је, међутим, логично јер се једном од универзалних карактеристика авангарде сматра склоност авангардих уметника ка позивању на древност, неопримитивизам, фолклорно или митско наслеђе, ослањање на романтизам или симболизам као видове отпора и побуне против просветитељског рационализма (Milnović, 2013:14).Без обзира на необично оштру критику коју је о зенитизму и његовом главном симболу Барбарогенију изрекао Радомир Константиновић – да је Барбарогеније неоригинални и руским футуризмом “префарбани лик” (Konstantinović, 1983:338), остаје и чињеница да Мицићев јунак није био једини варварин у свету авангарде – друштво су му, на пример, чинили књижевни ликови попут дадаистичког Голог човека у години првој, или Маринетијев праисторијски човек.
Даље, авангардно стваралаштво се ослањало и на предмодерне културне обрасце попут ренесансе (отуда, на пример, у Мицићевом зенитизму има карневалских, празничних и гротескних елемената). И још даље – на средњевековне узоре у књижевности, као и на већ наведене “митове без аутора”. Претпоставка је била таква да су првобитне друштвене и историјске структуре настајале управо из “митова без аутора”, па је и авангарда желела да из једног таквог мита постави основе новом послератном свету (Milnović, 2013:9). У таквим претпоставкама о авангарди – њеном ослањању на романтизам или њеном трагању за “митом без аутора” се крије могуће објашњење о присуству псеудоисторијских садржаја у Мицићевом стваралаштву.
У политичком смислу зенитизам је био схватан као израз левичарске и комунистичке идеје која је тежила ка промени, односно метаморфози постојећег друштва. Због тога је авангардни круг зенитиста савременицима изгледао као непријатан и потенцијално опасан кружок људи који изазове нису усмеравали само према уметничким, већ и према политичким структурама које су преживеле рат (Miloradović, 2013:307). Један такав изазов је ишао у правцу превазилажења класних разлика у друштву и у уметности као реликту просветитељства. Отуда је Барбарогеније, Србин-варварин, са својим паганским наслеђем и пореклом из једног митског али демократског и бескласног пра-друштва представљао непријатну књижевну појаву за конзервативне политичке и књижевне кругове. Испоставило се касније да је био једнако непријатна фигура и политичким и уметничким круговима формираним после Другог светског рата јер је, према речима његовог најоштријег критичара, Мицић у лику Барбарогенија извео синтезу револуције и најмрачнијег могућег национализма (Konstantinović, 1983:350, 357). Другим речима, “фашизирање комунизма” је са становишта послератног антифашистичког заноса – било неприхватљиво.
Љубомир Мицић
Барбарогеније децивилизатор (који је “књижевно рођен” 1921. године у часопису Зенит, а коначно уобличен као лик у роману с тезом тек 1938. године) представља можда недовољно разрађену, али Мицићеву “оптималну пројекцију” будућности. Оцена да је Мицић својим Барбарогенијем покушао да изврши “јуриш против историје” (Konstantinović, 1983:373), могла је бити и прецизније изречена: Мицић није “јуришао” против целокупног историјског процеса, већ против оног његовог дела за који је сматрао да представља место “историјског квара”, односно протв епохе модерне, која је у случају Срба, услед њихове нововековне подељености између два царства и више културних модела, предстаљала необичан и сложен случај.
За разумевање сусрета псеудоисториографских садржаја и авангарде (зенитизма) могу бити корисна и нека психолошка запажања. Псеудоисториографска пространства се, слично подсвести, налазе у далекој и несазнатљивој прошлости нашег колективног искуства. Када се једном крочи “с оне стране историјских извора”, отвара се бесконачно дуг, дубок и широк простор из којег се могу црпети фантастичне идеје, измишљени континуитети, произвољни закључци и уметничке представе. Имагинативно путовање авангардних стваралаца у те “далеке земље” свакако да је имало црте рационализма, али, са друге стране, могло је бити проузроковано и променама насталим у унутрашњој структури личности послератног човека. Те промене које су после рата постепено добијале знаке масовности су биле уочене у религиозној и психолошкој димензији личности и окарактерисане су као фундаментална криза европске културе коју су друштва 20. века имала тек да решавају.
Промену у домену религиозности послератних „нових људи” је карактерисало напуштање дотадашњих облика веровања и, са становишта Цркве – нерелигиозност или лажна религиозност, обично наколоњена атеистичким и тоталитарним идеологијама које су се тада почеле појављивати и као државни системи. Управо је Мицић био један од таквих, одушевљен Раскољниковим (Micić, Zenit, 11-1922:1) којим је Достојевски у 19. веку наслутио историјски долазак “новог човека”. Разочаран у европску хришћанску цивилизацију и хришћанског Бога, Мицић је хришћанском Месији, Христу, супротставио “новог човека”, односно “натчовека” – зенитисту, свог Барбарогенија. Схвативши да логос хришћанства и дух просветитељства (који нису увек били усмерени један против другог као у случају Илариона Руварца) нису произвели у свом крајњем исходу друго до сукоба светских размера, авангардни уметници су посегли за осмишљавањем нових друштвених, политичких и религиозних модела. Из таквог једног порива био је рођен и Барбарогеније.
Разочарање десетогодишњег дечака у историјског хероја Чарнојевића чије наслеђе, по Мицићевом схватању, почетком 20. века није могло да помогне Србима у Глини, имало је за последицу његову детронизацију и замену новим херојем. Антропологија религије је такав тренутак препознала: осећање инфериорности (какво је Мицић имао као Србин у Хрватској пре Првог светског рата) настоји се компезовати фиктивним творевинама, па тако доминација маште над реалношћу представља потребу за осмишљавањем митских јунака који ће надмашити недовољно изражени значај исторјских хероја (Јовановић, 2000:225). Отуда су псеудоисториографски елементи и паганство, као основа Мицићевог идеолошког надахнућа и као својеврсна супротност хришћанству, испиливавали на површину Зенитових страница и Мицићевих текстова.
Двадесети век је на европску историјску сцену из светског рата извео и ауторитарну, односно тоталитарну личност. И сам Мицић је показивао знаке тоталитарности, односно ауторитарности.Осим тога, једном од карактеристика авангардне уметности, поред њене ексцесности, револуционарности, тежње ка експерименту и синтезији, може се сматрати и њена “тоталност” (Милновић, 2013:33-34). Говорећи терминима психоанализе, ауторитарна личност се понаша у складу са захтевима свога ида, чије прохтеве образлаже неки ауторитет (религија или идеологија) и који иду даје легитимитет. Пробој ида у его и суперего је после Великог рата добио масовне размере, а легитимизација продора ида у рационалном (его) и етичком (суперего) делу личности је оставила значајне психолошке и друштвене последице. Обим извршених психолошких промена је постао утолико већи што се ид код тоталитарних личности повезао са трансецедентним силама. Не само да су се неки садржаји ида пребацили у его и суперего, већ су преузели облике заступања историјске воље и божанске моћи. (Крстић, 2018:41-47). Да су идеје код Мицића долазиле из психолошке дубине његове личности посведочиће Манифест зенитизму из 1921. године у којем он каже да “нови човек” (зенитиста, касније Барбарогеније), долази из “самоће укочених зидова” и “проклетих улица”, “из мрачних дубина подсвести” и “сабласних ноћи”. Нешто даље каже да су зенитисти “дубоко утонули у бездан душе” и да желе да изађу из себе самих са “новим човеком”. Пред публику излазе као “апостоли” и као “пророци” да “проповедају новог човека”. Наведеним тезама се може објаснити месијанска улога коју је Мицић наменио Барбарогенију.
Паја Јовановић – Сеоба Срба
Један Мицићев исповедни сегмент у Зениту указује нам да је за њега Сеоба Срба представљала место “историјског квара”, односно епоху са чијим је вредностима имао потребу да се обрачуна, да је напусти и да пође у потрагу за давно изгубљеним временима српске историје у којима би, евентуално, могао пронаћи нове хероје. Тако на једном месту у Зениту Мицић пише: “Какове слике Рањеног Црногорца или Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем? Све је то сликарски укочено и непомично мртво висило над мојом постељом, као што је мртва Штросмајерова галерија или Гласпаласт у Минхену. Али ја сам ипак вечером дуго, дуго буљио очекујући да ће мрки Чарнојевић оживети на слици и проходати под српском заставом испред мојих очију. Било је то 1905. године. – Micić, Ljubomir, „Zenit“, Radio i film i zenitistička okomica duha, 23-1923.
Псеудоисториографски садржаји у Мицићевим текстовима каоодговор на Старчевићеве псеудонаучне и расистичке ставове према Србима
Мицићево ставралаштво у Загребу је било обележено личним, уметничким и идејним сукобом са двојицом важних представника хрватске политичке, односно културне сцене, што је за последицу имало премештање Зенита у Београд од 1924. године. Раздражен Радићевим увредљивим опаскама о Србима, Мицић је написао и два пута у Зениту објавио текст “Папига и монопол `хрватска култура`”(1923. и 1926). Други Мицићев противник je био Мирослав Крлежа којег је овај називао “Мимостав Крпежа” (Miloradović, 2013). О Крлежи је 1922. године написао да је као левичар успео да се угура у буржоаску литературу, да је досадан, да се не може читати, да његови текстови нису уметност и да су старотипне концепције, да је Крлежа ученик давно затворене школе (75% натуралиста + 25% симболиста = Крлежа), да је мање уметник од Боре Станковића, да је хрватски домобран, да су његове књиге “Хравтска рапсодија” и “Хрватски бог Марс” лажне и намештене. (Micić, Zenit „Makroskop“, 11/1922:8). Такве увреде му овај никада није опростио, посебно после Другог светског рата када је Крлежа у југословнској култури постао оно што је у политици био Јосип Броз Тито (Милорадовић, 2012:156-157). То је Мицић платио потпуном изолацијом из југословенске културне сцене.
Мирослав Крлежа
Централна тема и подтекст сукоба са Радићем и Крлежом је био око њиховог прикривеног оспоравања значаја српске културе, што је за Србе, а посебно оне у Хрватској, била осетљива тема. Радић је 1923. године писао: „Пре смо били авангарда европске културе, сад смо аријегарда балканске некултуре”, што је била алузија на уназађивање тобожње авангардности хрватске културе уласком Хрвата у заједничку државу са Србима, а 1926. године је написао: “Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу”, на шта је Мицић реаговао својим текстовима у Зениту (Miloradović, 2013).
Живећи у Загребу и познајући хрватску културну сцену, Мицић је знао да оспоравање српске културе и историје у Хрвата нису измислили Радић и Крлежа, већ да су они били идејни следбеници и поштоваоци идеја које су своје корене имале у деветнаестовековној хрватској култури, понајвише у делу и лику Анте Старчевића и идеји праваштва. У време писања својих текстова у којима је одговарао Радићу или нападао Крлежу, а посебно у време писања Манифеста србијанста и Барбарогенија крајем тридесетих година, било је јасно да су и Радић и Крлежа, а посебно овај други, били баштиници и тумачи Старчевића, односно његове правашке идеологије (Милорадовић, 2018). У шестом броју Зенита из 1926. године Мицић је за Крлежу написао и да је “уобразио да је револуционаран и комунистички писац” (Мицић, Зенит, “Легенда о мртвом покрету или између зенитизма и антизенитизма, 6-1926:8). Та примедба се испоставила тачном јер је Крлежа, како је показало његово целокупно деловање током 20. века, био и глорификатор и неприкривени обожавалац Анте Старчевића којег је сматрао централном и најважнијом фигуром целокупне хрватске културе (Милорадовић, 2018).Реплицирајући Крлежи и Радићу, Мицић је посредно настављао стару борбу против Старчевићевих псеудоисториографских и расистичких теза о Србима и њиховој култури.
Стјепан Радић
Шта је Анте Старчевић писао о Србима током 19. века? Примера ради, у делу Име серб, најважније питање које Старчевић покушава да разреши јесте оно да ли су антички извори, пишући о Србима, писали “Серби” или “Серви”. Определивши се за другу варијанту као исправну у ишчитавању античких извора, Старчевић доказује да су Срби били – робови (од “сервус”), те да је “сервус” исто што и хрватски “зароб”, што није било далеко од “Сербом” или “Сорабом”. Користећи израз “пасмина” за Србе, уместо израза “раса” (јер је расизам у многонационалној Аустро-Угарској Монархији био забрањен), Старчевић за “српску пасмину” робовског карактера закључује да и у доба 19. века роб и слуга (Србин) морају остати оно што су “старином” били – да ни на кога и ни на шта немају право, да према њима нико нема никаквих обавеза и да је сав закон за роба (сервуса – Србина) закон његовог господара – Хрвата (Starčević, 1868:9). Посебно болно место за Старчевића је било писање “оног Чеха”, Шафарика, о Србима који је од њих, по Старчевићевим речима – направио народ (Starčević, 1868:12), као и Јана Колара који је нашао у “Унгарији херпу именах која сва заударају по србежу, ево их неколико: Серб, Сирб, Сербешт, Сербаска, Сирбова, Сербовце, Сирбавља, Сербота, Сербелеј, Сербаја (Starčević, 1868:16). Старчевић у истом делу иде и даље: свако дете зна да је Серб чист и парвилан корен глагола сербит (сврбети), па изводи закључак да такав “сврабеж” мора бити губа, а губави су били и “жидови”, па их све заједно треба “утопити” (Starčević, 1868:18). И у свом другом делу Пасмина славосербска по Херватској налазе се слични, псеудонаучни и расистички ставови. (Starčević, 1876). У методолошком погледу (који је код псеудоисторичара најспорнији аспект тумачења прошлости) Старчевиећви текстови се не разликују од српских псеудоисториографских текстова, осим што имају једну димензију више – расизам.
Анте Старчевић није био једини “псеудознанственик” међу хрватским мислиоцима 19. века. У делу Источно питање и Хрвати, Еуген Кватерник, баштини сличне идеје: да су Хрвати тринаест векова историје из које су неправедно били искључени не само културолошки предњачили, већ да су својим утицајем, упливом и посредовањем дали и одлучујући правац историјским збивањима (Kvaternik, 1868). Шафарик је такође био мета напада (Kvaternik, 1868:5), а Само је био тумачен као краљ Хрвата и као такав је био и владар северених Срба (Kvaternik, 1868:49), Хрвати су имали огромну улогу у 7. веку нове ере, а о добу пре тога да се и не говори, потом да су први донели славу Словена на југу Европе, да су први словенску државу на југу установили, да су Срби незахвалници који мрзе своје добротворе Хрвате који су им помогли да оснују своју државу, те да Срба ни ту где јесу не би било да није било Хрвата и сл. (Kvaternik, 1868:63). И Одломци из Државнога права хрватскога за народне династије обилује сличним садржајима (Rački, MDCCCLXI).
У том смислу, црпећи своје уметничко и идеолошко надахнуће из псеудонаучних садржаја српских аутора из 19. века, Љубомир Мицић је настављао борбу између два национализма, два “Пијемонта” – српског и хрватског, која је трајала већ више од пола века. Због тога је Мицић Манифест србијанства усмерио против “аустро-ватиканског по духу, а само по имену – “хрвацког питања” (Mанифест, 2013:114). У свом Манифесту србијанству, Мицић је псеудоисториографске садржаје поставио насупрот историогарфије “југо-историчара” за које је сматрао да онемогућују сагледавање “блиставе” прошлости Срба (Mанифест, 2013:114). Отуда се, код Мицића, концепту југословенског историографског наратива супротставља, не чак ни српски, већ србијански начин тумачења прошлости који је, у Манифесту, претходно повезан са псеудонаучним учењима. Тиме је Мицић зашао у један од табуа југословенске историје и њене историографије – однос србијанства и српства, односно однос Срба из Србије и Срба Пречана који су у Великом рату учествовали и на страни Хабзбурга. Мицић је Манифесту србијанства доминантним прогласио србијански културни и политички модел (сви су Срби Србијанци!) и као таквог га је угардио у зенитизам, своју “оптималну пројекцију” (Mанифест, 2013:124). Може се претпоставити да је управо због такве поставке – да само србијанство може бити неприкосновени историјско-политички и културолошки модел, приде увезан и ојачан са наслеђем “античких Срба” – Манифест србијанству био последњи текст који је Мицић објавио. За опстанак Југославије, како пред Други светски рат, тако и после њега, таква “оптималана пројекција” у чијем се средишту налазило србијанство (варварског типа) никако није смела да заживи.
Glisic Iva, Vujosevic Tijana, „I am Barbarogenius: Yugoslav Zenitism of the 1920s and the Limits of Performativity“, Slavic and East European Journal, 1-4/2017, 718-743.
Голубовић Видосава, Суботић Ирина, ЗЕНИТ 1921-1926, Београд: Народна библиотека Србије, Институт за књижевност и уметност, Загреб: СКД Просвјета, 2008.
Zenit, Zenitism andLjubomirMicić,in: Hendrik Nicolaas Werkman: Kunst in overal. – Stichting De Ploeg – Groninger Museum, Groningen 2015, 56-69.
Јовановић, Бојан, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Нови Сад: Светови, 2000.
Јовановић Мирослав, Радић Радивој, Криза историје – српска историографија и друштвени изазови краја 20. века и почетка 21. века. Београд: Удружење за друштвену историју, 2009, с. 212.
Konstantinović, Radomir, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, 5, Prosveta: Beograd 1983, s. 323-373.
Milnović, Vasilije, Pitanje tradicije u kontekstu srpske avangarde, Doktorska disertacija, Novi Sad 2013.
Miloradović, Goran, „Od anarhizma do šovinizma: Drugi svetski rat i pripadnici avangardnog umetničkog kruga oko časopisa ZENIT – Ljubomir Micić i Marijan Mikac“, Intelektualci i rat 1939-1947, Zbornik radova s Desničinih susreta 2/2012, Filozofski fakultet Zagreb, 2013, s. 305-331.
Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Институт за савремену историју: Београд, 2012.
Premović, Jasmina, „Barbarogenije decivilizator – stvaralac i preporoditelj evropske kulture“, Tokovi istorije, 1-2/2004, s. 7-22.
Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Београд: Стубови културе, 2011.
Subotić, Irina, „Zenitism/Futurism: similarities and differences“, International Yearbook of Futurism Studies, Volume 1, Special Issue: Futurism in Eastern and Central Europe. – Ed. De Gruyter, Berlin, 2011, p. 201-230.
Subotić, Irina, „Zenithist artists“, Behind the Black Square, Texts and Speeches. – Ed. M. Papanikoalou, State Museum of Contemporary Art: Thessaloniki 2002, p.177-184.
У издању Друштва за урбану историју и Издавачког предузећа „Филип Вишњић“ публикована је књига Статус вакуфских добара у Кнежевини Србији (1878-1882): прилог проучавању османске баштине, Ирене Колај Ристановић, 2020. године. Ова монографија се бави анализом шеријатско-правних услова на основу којих су осниване вакуфске задужбине, улогом вакуфа у урбанизацији османских градова, радом Мешовите српско-турске комисије за државна и вакуфска добра (1881-1882), те даје осврт на улогу вакуфа у развоју Прокупља и Ниша и прилаже архивску грађу заосталу из рада поменуте Комисије. Међу списима се налази и списак 1.002 вакуфска добра која су пописана у јужним крајевима након ослобођења од османских власти.
Ирена Колај Ристановић је рођена у Београду 1981. године, где је завршила основну школу и Гимназију „Свети Сава“. На Групи за оријенталну филологију Филолошког факултета Универзитета у Београду дипломирала је 2005. године. Мастер тезу на тему „Документи породице Вељковић на османском језику и њихов историографски значај“, одбранила је 2010. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Докторске академске студије уписала је на истом факултету 2017. године и пријавила тему „Културни идентитет муслимана у Београду 1841-1867.“. Уже поље научног истраживања јесте свакодневни живот Турака Османлија/муслимана у београдској вароши у 19. веку, те заштита османског културног наслеђа коришћењем извора османске и српске провенијенције. Шире поље научног рада тиче се примене шеријатског права у Османском царству у свим областима друштвеног деловања појединца. Била је запослена у Историјском архиву Београда у Сектору за обраду и коришћење архивске грађе од 2008. до априла 2019. године. Од априла 2019. године је запослена на Групи за турски језик, књижевност и културу Катедре за оријенталистику Филолошког факултета у Београду у звању асистента и држи часове вежби из османске дипломатике и палеографије.
УЛОГА ВАКУФА У ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈИ ГРАДОВА
[…] Историјом структуре градских насеља на простору Балкана научници су се почели бавити у време „утемељења критичке историографије“у XIX веку. Прве истраживачке експедиције су настојале да открију остатке античких и средњовековних градова. Средином XX века ће почети прва истраживања османског наслеђа које је оставило дубок траг у историји градских насеља.
„Комплексност феномена града“ одувек је била занимљива посетиоцима османских градова, а доживели су је и описали са различитих становишта. Градска насеља Османског царства била су симбол моћи представника централне и локалне администрације. Нису настајали само „спонтаним развојем производних и класних супротности, већ и свесном активношћу носилаца власти и целе владајуће класе“.У складу са наведеним, институција вакуфа је одиграла значајну улогу представљајући основу урбаног развоја османског града.
Јакобсон и Пракаш, „урбани географи“, доживљавају процес урбанизације градова као спонтану промену територије насељавања становништва услед друштвено-политичке атмосфере наглашавајући да је анализа и разумевање услова због којих настаје веома важна. Ови услови су непосредно у вези са основним елементима који карактеришу градове: верски, образовни, комунални и привредни. Пошто процес урбанизације обухвата „концентрацију становништва у градовима, али и ширење града у простор околних заједница и региона, укључује и структурна својства урбанизације која су фокусирана на концентрацију економских активности у градском простору“.
Свако градско насеље се одликује материјалним и друштвеним карактеристикама које се у њему међусобно преплићу. Градови су пример развоја друштва на одређеној територији. Разумевање историјског развоја града није могуће без праћења историје друштвено-политичких околности које су се у њему дешавале.
Средњовековна градска насеља су приликом освајања од стране Турака Османлија само делимично и у почетку задржала своје одлике. Иста су била позната „као трговиште или варош“ јер су представљала центре у којима се одвијала робно-новчана размена, а имала су и исту физиономију. Најчешће су се одликовала постојањем трга око кога се одвијао привредни живот. Исти трг би био претрпан занатским и трговачким дућанима и кућама у којима се становало. Већину градских насеља овог типа је обележило постојање хана и коначишта, те ђумрукане.
Пошто је употреба камена у изградњи стамбених објеката била скупа, исти су махом грађени од дрвета. У оквиру њих су често и радили и становали представници трговачког и занатског слоја. Богатији слојеви становништва живели су у насељима која су имала и сакрални објекат: цркву. Из наведеног се намеће закључак да су османски градови поседовали сличне карактеристике, али је центар османског града чинила муслиманска богомоља. Средњовековни градски центри су временом усвајали елементе османских урбаних средина и бивали вредновани у складу са истим.
Османлије су настањивале приликом освајања „три типа градова: балкански, анадолски и исламски град на Средњем Истоку и у северној Африци“. Територијално су се разликовали у складу са својим географским одликама, те религијском припадношћу већине становника, а у складу са тим и архитектонским приступом у изградњи сакралних, образовних, привредник и комуналних објеката. Ипак, централни део града је функционисао на сличан начин у свим османским градовима.
Усвајање османског начина изградње градова вршено је постепено уважавајући средњовековни.
Централна администрација Османског царства делила је сва насеља на „утврђена и отворена места“. На нашим просторима забележено је постојање: „кале-тврђава, хисар-утврдаи паланка“. Након што би једно градско насеље било освојено, у њега би се настанила османска војска. Заједничко свим османским утврђеним градовима јесте посебан начин разумевања намене простора унутар града: најзаштићенији део града је била његова унутрашњост окружена високим каменим зидовима и кулама за осматрање. Уколико је тврђава представљала значајан стратешки центар за Османлије, у њу би била смештана управна власт локалне администрације Царства, те представници војних и административних власти. Као неопходност били би изграђени сакрални, стамбени и комунални објекти који су служили задовољењу њихових потреба.
Отвореним градским насељима сматрани су „касаба (тур. kasaba), шехер (тур. şeher) и варош (тур. varoş)“. Статус насеља се мењао у складу са одликама које је поседовало. Статус касабе би добило градско насеље које је имало елементе муслиманског насеља: џамију, мектеб, занатске и трговачке дућане, хан и хамам. Дакле, добијањем муафнаме (тур. muafname) једно место би добило статус касабе уколико би било настањено претежно муслиманима и поседовало одлике градског привредног центра, а то се место у списима називало муаф (тур. muaf). Пошто би насеље било убележено као касаба, становништво које је у њему настањено би било ослобођено плаћања одређених намета (тур. muafiyet). Садржај кануннама не пружа довољно података на основу којих се може закључити на основу чега је једно место добило статус касабе. Међутим, садржај дефтера османске провенијенције сведочи да се „проглашење места касабом односи на демографски, привредни и културни елемент који карактеришу једно место“.Догађало се да касабом буде проглашен само део насеља, а да остатак у коме живе претежно хришћани остане у претходном статусу (тур. gayr-i muaf). Промена статуса градских насеља доприносила је демографском расту становништва, развоју привреде и уопштено оријентализацији освојених градова.
Сваки шехер настао је из касабе. У списима османске провенијенције градска насеља би била описана следећим речима: „Базар живи и џума намаз се клања“ (тур. Bazar durur, cuma kılınır). Из претходног се може закључити да су постојање сакралног објекта и привредног центра били најважнији елементи османског града. Познато је да су насељена места која су поседовала од 150 до 200 домаћинстава имала услов да добију статус шехера. Добијање статуса шехера може се посматрати и на другачији начин. Насељена места која бележе 3.000 пореских обвезника, а припадају групи градова са више од 10.000 становника, насељена места са 1.000‒1.500 пореских обвезника у градовима са 3.000‒5.000 становника, те места са 400‒900 обвезника која су углавном припадала становништву касабе. Са становишта управне и судске власти, седиште санџак-бега или кадије требало је бити у шехеру.
Највећи утицај на развој османских градских насеља извршили су управо вакуфске задужбине и систем муафијет. Становништво које је становало у градовима називало би се шехирлијама (тур. şehirli/şehirlü). Овај назив се односио на становнике градских утврда и вароши, муслимане и немуслимане. Друштвеној класи означеној као аскер припадали су управитељ и војници градских утврда, верски службеници и мудериси, а цивилном становништву, раји, припадали су чланови занатлијских еснафа, трговци и остали становници.
Након што би Турци Османлије заузели нову територију започели би са изградњом сакралног објекта: џамије као симбола моћи исламске заједнице којој су припадали. Визуелна промена градова „која је уследила је требало да означи промену хијерархије на ново освојеном простору и оличавала је трајност владајуће династије“.Центар града у Османлија се ширио око џамије, а иста је могла бити саграђена у саставу вакуфа и текије. Османски Турци су уређење градова посматрали кроз призму изражавања надмоћи над освојеним народима, али и задовољења верских потреба становништва. Због тога је постојање главне, често највеће џамије било неопходно, јер иста је „омогућавала окупљање верника на месту обожавања изражавајући истовремено тријумф ислама“.Привредна област града или чаршија (тур. çarşı) формирала би се око џамије, а из ње су се пружале улице које су чиниле стамбени део града: махале (тур. mahalle). Стециште чаршије и махала било је изван градских утврда у вароши. Свака махала била је огледало њених становника, који су често били у родбинским везама, а припадали су истој верској заједници. Услед различитих друштвених слојева којима су становници махала припадали, поједине су биле познатије по великим кућама и уређеним двориштима, а поједине по сиромаштву.
Муслимани су становали у махалама које су чинили сокаци и поједине слепе улице. Испреплетане улице и неуједначено подељен простор омогућавао је становницима очување реда, мира и махремијета.
Развојни пут османских градова може се пратити тек након проласка две или три деценије од освајања нових територија. Оријентално-исламски елементи би се усвајали након постигнуте сигурности, умножавања броја муслимана и утврђивања управне власти.
У првом периоду након освајања, муслимани би истискивали хришћанско становништво које се услед тога насељавало у периферне делове градског насеља. Исто је бележило пад броја чланова заједнице услед сталне исламизације.
Централна администрација је спроводила исту политику у погледу изградње градова. Наиме, након освајања би се средњовековни градови реконструисали ради усклађивања простора са потребама османске војске. Грађен је велики број табија које су служиле заштити од опасности и смештају топова.
Ирена Колај Ристановић
Освајање је пратило и претварање цркава у џамије или изградња нових. Ова пракса се усталила још од раног периода ширења ислама. Посланик Мухамед је 624. године, актом издатом свештеницима манастира Свете Катарине на Синају, наредио „да се хришћанске богомоље не смеју претварати у џамије нити побожне установе, због новонасталих потреба све бројније муслиманске заједнице“.Међутим, Арабљани су настојали да некадашње византијске цркве прилагоде условима исповедања нове религије и у складу са тим их претварали у џамије. Приликом освајања Балкана од стране Турака Османлија Османлије су у складу са шеријатским правом и тимарским системом одређивања категорија земље сву оружјем освојену земљу сматрали својином, те су и добра која су се на њој налазила сматрали својим власништвом с правом располагања истим […]
Др Милош Тимотијевић (1969), историчар је и музејски саветник Народног музеја у Чачку, у којем ради од 1997. године. Главна подручја његових научних интересовања су друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата, модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века.
КАРАНСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ РИЗНИЦЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ
Манастир Никоље данас је најстарији храм у Овчарско–кабларској клисури. Као и за већину манастира у клисури, ни за Никоље се не зна када је основано и ко је био ктитор храма. Према архитектонским карактеристикама са великом сигурношћу може се претпоставити да потиче из средњег века, највероватније из времена с краја XIV, односно почетка XV века, и вероватно је настао трудом монаха синаита. Први писани помен манастира забележен је у турском попису из 1476. године. Наос цркве манастира Никоља живописан је 1587, а припрата и спољни јужни зид 1637. године. Никоље је био значајан манастир током османске епохе, у коме је постојала важна преписивачка делатност.
Монаси су се бавили и граверским занатом, као и сликањем икона. Никоље је вероватно најпознатији манастир у Овчарско-кабларској клисури, који је у првој половини XIX века нарочито помагао Кнез Милош и цела владарска породица Обреновић. Књижевник Милорад Павић (1929-2009) је значајан део свог романа „Хазарски речник” (1984),сместио управо у манастир Никоље под Кабларом, као и низ других писаца, што је на много начина допринело препознавању културно-историјског значаја овчарско-кабларских манастира у најширој јавности.
Овчарско-кабларски манастири су свакако важни на много начина, а највише као центри духовности и интелектуалног рада у османско доба. Стицајем историјских околности средњи век је на Балканском полуострву трајао много дуже него на остатку европског континента. Опстајање многих старих традиције, као што је на пример украшавање рукописних књига, у време када је штампа већ увелико постојала као раширена пракса, на најбољи начин говори о „дугом” средњем веку и његовим вредностима. На многим местима, а нарочито у православним манастирима у којима су монаси као облик молитве преписивали богослужбене књиге и стварали уметничке предмете на традиционалан начин, средњи век је трајао све до XVIII века.
Сликарски украс, минијатуре, увек су биле важне у рукописним књигама. Као и многи други сегменти уметничког стваралаштва и украшавање књига је доживело свој пад у османско доба. У то време није створен неки посебан нови стил, већ је постојала снажна приврженост традицијама из претходних векова. Због материјалних околности минијатуре су као најзначајнији вид украшавања рукописних књига у овој епохи заступљене у сразмерно малом броју рукописа.
Због дуготрајне и скупе израде, рукописне књиге никада нису биле претерано бројне, нарочито не оне из османског доба. Томе су допринела и многа страдања наших манастира, што важи и за Никоље под Кабларом, које ипак поседује богату ризницу у којој се чува једна од најзначајнијих рукописних књига у српској култури с почетка XVII века. То је Каранско јеванђеље настало 1608. године у цркви Благовештења, познатијој као Бела црква каранска у селу Карану код Ужичке Пожеге. Књигу је исписао поп Вук, син протопопа Ралета. Ову књигу је као део инвентара манастира Никоља уписао већ Вук Караџић 1820. године.
Многе рукописне књиге настале у српским манастирима, данас су расуте по целом свету, тако да не би било ни мало необично да се једна од таквих књига нађе и у манастиру Никољу под Кабларом у коме је у османско доба постојала преписивачка радионица. Ипак, Каранско јеванђеље је по много чему необична рукописна књига, иако је релативно касно настала, тек 1608. године. Оно што је потпуно егзотично, и што представља праву реткост, јесте јединствен пример утицаја исламске уметности у украшавању рукописа на нашим просторима. По свом наглашено издуженом формату, са карактеристичним завршетком у горњем делу, који се сусреће нарочито често на илуминираним Коранима, као и по облицима флоралног украса у стилу „руми” орнамента, минијатуре Каранског јеванђеља имају мало додирних тачака са оновременом српском илуминацијом која је настављала средњовековне традиције.
Каранско јеванђеље богато је украшено портретима јеванђелиста у центру великих квадратних заглавља, мањим заставицама и иницијалима. Текст је писан у једној колони полууставним словима, с иницијалима који захватају пет до осам редова текста и великим златним тачкама исцртаним црним мастилом као розете. Колоне текста, заједно са сликаним украсом, уоквирене су уским меандричним орнаментом, цртаним црним мастилом, плавом и црвеном бојом. Од боја су употребљаване плава, ружичаста, зелена, бела, црна, затим злато и понегде сребро.
Богата заглавља на почецима јеванђеља компонују квадратне заставе, по формату уобичајене у нашим четворојеванђељима XV–XVII века, и уже заставе, типичне за исламске рукописе. Једино је Јеванђеље по Јовану урађено без исламских заставица. Као контраст веома вешто урађеним заставама, људски ликови су крајње схематизовани, готово потпуно подређени и уклопљени у декоративни орнаментални систем. Боје су такође необичне за српско и уопште византијско сликарство, при чему су упадљиве светлоплава, наранџаста и плавозелена, као и коришћење сребра. Једино је застава јеванђелиста Јована урађена у духу српске рукописне традиције, али се и овде јављају наутови листови, типичан исламски декоративни елеменат.
Претежни део раскошних и прецизно израђених декоративних елемената изведен је у складу са исламском традицијом украшавања књига, посебно оних насталих у Персији током XVI века. О томе сведочи не само колорит и избор флоралних елемената, већ и издужени формат текстуалног блока с тракама које га уоквирују, што је све у сагласју са начином обликовања оријенталних рукописа. Орнаментални украси Каранског јеванђеља урађени су у рафинираном цртежу, колористичком складу, са маштовитошћу и сигурношћу извођења, док су људски ликови невешто приказани и накнадно колорисани. До сада није откривен ниједан сличан пример тако истакнутог исламског присуства у декорацији српске рукописне књиге. У изради овог Каранског јеванђеља учествовала су два мајстора. Први је потписани свештеник Вук, а други световни мајстор калиграф, по свој прилици муслиман. Може се закључити да је Каранско јеванђеље редак пример српског минијатурног сликарства у коме се помешало више стилских утицаја, од којих је исламски ипак најснажнији. Украшавање Каранског јеванђеља остала је усамљена појава, и није имало везе са даљим развитком минијатурног сликарства на подручју обновљене Пећке патријаршије. Раскошне рукописне књиге настале у многим манастирским скрипторијумима, својеврсним „радионицама молитве”, путем својих минијатура омогућавају и изражено естетско уживање, при чему украси Каранског јеванђеља нуде и ретко егзотичан утисак.
Valentina Branković iz Narodne biblioteke Srbije je za Stellapolarebooks pripremila lepu galeriju fotografija naslovnica naših časopisa iz šezdesetih godina. Radi se o nostalgičnom podsećanju na neke od heroja naše i inostrane masovne kulture tog doba. Nisu te šezdesete bile tako savršene, ali za debatu o tome ovde nije „ni vreme, ni mesto“. Milena Dravić, Marčelo Mastrojani, Nikica Marinović, Dušanka Kalanj i ostala znana i neznana lica sa Valentininih fotografija svakako su predstavljala najlepši deo te kompleksne stvarnosti.
Zahvaljujemo Valentini Branković, a zainteresovanima za vintage fotografije iz starih novina preporučujemo njen blog Tandara Mandara.
Горан Милорадовић, говор на промоцији зборника радова „Сто година Зенита“ у Народној библиотеци Србије, 17. јуна 2021. године
Тема коју је Ирина Суботић управо најавила, у ствари је тема која је била дуго заобилажена од стране истраживача, а које сам се прихватио немајући никакав други одговор на Иринин предлог да учествујем са својим прилогом у овом зборнику, не знајући шта би то било што још није истражено о Мицићу и зенитизму после толико времена, осим оне једне мине, која куцка тамо на ливади темпирана, и коју сви врло добро виде и заобилазе. То је Мицићев „Манифест србијанства“ из 1940. године, за који сви на неки начин знају да може бити опасан, и да јесте опасан и да је важан, али нико се тога не прихвата. С једне стране сви знамо да нема авангарде без идеологије, то значи и без одређене политике, па тако ни зенитизма не би могло да буде без идеологије. Да би се дошло до смисла србијанства, шта је он хтео са тим, мора се погледати мало историја, не само конфликата које је изазвао зенитизам, него конфликата који су пратили Мицићеву биографију. Први његов конфликт који сам ја приметио, био је када се као војник Аустроугарске нашао на фронту: није био спреман да ратује ни против Србије ни против Русије, па је симулирао лудило, као и многи српски војници у то време. Наравно, то га је пратило кроз цео живот. Неретко је и аргумент против Мицића био „он је луд човек, он има то и написмено“. Затим, када је покренуо свој авангардни часопис и када је почео са својим авангардним акцијама, са својим вечерњима, са својим изложбама, дошао је у конфликт са средином у којој је то покренуо, са једним више традиционалистичким приступом књижевности, уметности, затим је дошао у сукоб са одређеним личностима, врло утицајним. Ништа мање, дошао је у сукоб са Стјепаном Радићем, који је тада био газда Загреба и шире околине. Најзад, дошао је у сукоб са Мирославом Крлежом, који је између два рата већ био етаблиран писац и који је важио за водећег хрватског књижевника. Наравно, ти сукоби нису били толико естетске природе. Они су, пре свега, били идеолошке природе, мада се то није увек испољавало јасно и на први поглед. Сукоб је био такав да је морао да се сели из Загреба и да покуша да настави свој рад у Београду. Ту није издржао дуго. Врло брзо је дошао у сукоб и са том средином, због својих провокативних стратегија за афирмацију „Зенита“, зенитизма и свог погледа на уметност. Тачка на „Зенит“ и тај период његовог живота, херојски период, стављена је 1926. године, када је био позван на суд због марксистичке пропаганде. Само да кажем, по мом мишљењу, Мицић није био дубоко увучен у ту врсту идеологије, пре бих рекао да је он ту врсту провокације користио да привуче пажњу на Зенит и на онај свој рад. Мислим да је он био више менаџер у култури, не само уредник, него управо то, менаџер у култури (иако тај термин тада није постојао), који је спретно користио медије и спретно држао рефлектор јавности, поред осталог и тим скандалима које су он и његови сарадници изазивали, на себи. Наравно, у једном моменту је претерао, и да не би ишао у затвор, напустио је земљу и био десет година у изгнанству у Француској. Када се вратио, наравно, ситуација је била потпуно нова. 1936. године (десет година је било потребно да застари предмет због кога су га гонили), појавио се у Југославији, у којој су буктали међунационални сукоби. То је било непосредно после убиства краља Александра, када су односи између Загреба и Београда били у врло, врло лошем стању. 1936. године пада годишњица смрти Антуна Старчевића, идеолога идеологије хрватског државног права. Све су новине биле препуне комеморативних чланака, подсећања на великог сина хрватског народа, што је Мицића невероватно иритирало. За разлику од Србијанаца, који нису имали добар увид ни у идеологију, ни у културу Хрватске, Мицић, као Србин из Хрватске, јако је добро знао о чему је реч. Знао је да је идеологија Антуна Старчевића не само шовинистичка, него и расистичка и да је изразито непријатељска према Србима и Србији. Тада је почео да пише, а вероватно је и до краја написао свој „Манифест србијанства“ (1936. године). Није га тада објавио, вероватно схвативши да није прави тренутак. Међутим, брзо је дошао Други светски рат. Три дана пре избијања Другог светског рата формирана је Бановина Хрватска. Бановина Хрватска је била она кап која је код њега превршила чашу. Три дана касније почиње рат. Није дуго потрајало, Француска је пала. У тренутку када немачке трупе улазе у Француску, он објављује „Манифест србијанства“. То је било у мају 1940. године. Држава је моментално реаговала, забранила је „Манифест“ и Мицићи у рат улазе као непознати људи. Међутим, тај „Манифест србијанства“ није остао сасвим непознат. За њега се знало, јер су неки примерци ипак били сачувани и тај „Манифест србијанства“ је пратио њега до краја живота као жиг којим је оспоравано све друго што је он урадио.
Шта је писало у „Манифесту“? У „Манифесту“ се пре свега оспоравају обе хрватске државотворне идеологије – и она југословенска Јосипа Штросмајера и Народне странке, и она правашка Антуна Старчевића и Еугена Кватерника, великохрватска идеологија. На којим је позицијама тачно Мицић идеолошки? Он је на позицији оног фамозног чланка Вука Караџића„Срби сви и свуда“ по коме су Срби они који говоре штокавски језик, без обзира на њихову вероисповест. А то је практично пројекат Велике Србије, наместо Југославије. То значи да је „Манифест србијанства“ био оспоравање двеју тада још увек а и данас актуелних хрватских идеологија. Био је то начин да се оспори и сама Југославија. То држава, наравно, није могла да трпи, и он је по позитивним законима био санкционисан. Формирана је поново Југославија 1945. године, али за Мицића у новом свету није било места, без обзира на његов авангардизам, без обзира на његов марксизам и на то што је он, у ствари, био прогоњен за време Краљевине Југославије. Мицићи су истерани из свог стана. Љубомир је остао без свих сарадника и пратилаца, осим своје супруге, која је са њим радила на Зениту као секретар и као преводилац. Били су практично са свим оним уметничким делима, која је он сакупио током времена, а која сада чине језгро фундуса Народног музеја када је у питању авангарда, са свим тим он је био сатеран у једну гарсоњеру, лишен могућности за зараду, осиромашен, декласиран и изгнан из књижевности и културе. Живели су бедно на основу онога што им је дотурано из иностранства и дуго се није знало ни да је Љубомир Мицић жив. Поново је почео да се помиње и зенитизам и Мицић средином шездесетих година. Најпре су се историчари уметности Миодраг Протић и Зоран Маркуш заинтересовали за Мицића и рекли – није то баш тако како се до сада веровало безначајан, тривијалан покрет, а потом им се прикључила и Ирина Суботић. То је била 1966-67. година. Међутим, паралелно са тим афирмативним текстовима и покушајима да се изнова осветли зенитизам, почеле су да се јављају и критике. То је познати текст „Ко је барбарогеније“ Радомира Константиновића, где се уједно одговара – „барбарогеније – то је најмрачнији геније српске културе“. Односно, ту се поново враћа онај жиг не само национализма, него и расизма, фашизма, односно све оно против чега је нова држава била.
Врхунац те критике може се наћи у познатој књизи Филозофија паланке где се развој национализма неминовно тумачи као нацизам, односно да сваки дух паланке, односно дух провинцијалности завршава у нацизму. Прилично радикалан став којим је жигосан не само Мицић, (он је један од) – практично жигосана је комплетна култура Србије у 19. и првој половини 20. века, буквално до Другог светског рата и смене власти. Мицићи су умрли обоје, Анушка 1961, па Љубомир 1971. године. Њихово наслеђе је после дуго времена обрађено и Ирина Суботић и Вида Голубовић су приредиле изложбу да се поново врати у нашу свест, да се поново врати зенитизам у културу. Осамдесет и треће године почиње изложба и почињу прве позитивне реакције на њу, али се појављује, после десетак дана од почетка изложбе, опет данас већ врло познати чланак „Утаја србијанства – случајно или не“. Написао га је секретар за културу ЦК Савеза комуниста Србије Радивој Цветићанин, где се опет извлачи из прошлости „Манифест србијанства“, односно Мицићев покушај стварања српског програма националне државе. Шта је ту апсурдно? Па, апсурдно је то што „Манифест србијанства“ нема никакве везе са зенитизмом, осим што је исти човек био аутор једнога и другога. Зенитизам је егзистирао десет, петнаест година пре Србијанства, при чему Србијанство никада није ни дошло у јавност. Оно је било забрањено, било је сахрањено истог момента када је било и одштампано. Тако да то потезање Србијанства је, у ствари, било један инструмент, једна мотка којом се хтело у ствари постићи нешто друго, једна полуга којом је покренута кампања. Писале су десетине аутора у то време за и против зенитизма, као да зенитизам има неке везе са целим тим питањем. Морам да кажем да је више негативних реакција, далеко више, било у Београду, него што их је било у Загребу или Љубљани. Напротив, тамо је већина била афирмативних текстова, односно одвајали су личност Љубомира Мицића од његовог дела, а посебно због његове колекције која је чинила главнину те изложбе.
Када се све то погледа онда се види да је Љубомир Мицић у свом нонконформизму, јер он је био човек који није знао шта је то флексибилност, био кориштен у сваком времену као средство да се досегну неки други циљеви и неке друге мете. Његово дело је, у ствари, трпело због дисквалификација и због политичности и идеологичности авангарде као такве. Средина у којој није било простора за Мицића, морала је тек да сазри и да се развије до тог нивоа да може да га разуме и да га прихвати. Зато су последњих деценија почела поновна вредновања и зенитизма и Мицића, посматрање без тих страсти, а ја мислим да је можда главни елемент који је омогућио да се Мицић без негативних конотација поново вреднује – нестанак Југославије. Докле год је постојала Југославија, увек је искакало „Србијанство“ као његов програм рушења Југославије. Сада је нема. Сада може да се размишља и о томе да ли тај Мицић заиста био толико луд, каквим су га сматрали.
Пре неколико месеци је у издању Музеја жртава геноцида објављена књига Радета Ристановића Логор на Сајмишту. Сведочења двојице заточеника, у којој се аутор концентрисао на фазу историје овог логорског комплекса после масовних ликвидација јеврејских логораша. У периоду у којем је Старо сајмиште функционисало као Прихватни логор (Anhaltelager) тамо су били упућивани Срби (припадници НОП-а, равногорци, четници Косте Пећанца…), италијански војници заробљени од стране Немаца после капитулације Италије, па припадници других балканских покрета отпора.
Заробљени припадници српских војски су у Прихватном логору на Старом сајмишту настављали своје ратове. Ристановићева монографија показује сву жестину партизанско-четничког ривалитета, чак и у условима заточеништва. Ту окупациони господари логора више и нису били неопходни генератори смрти. Динамика аутентичне домаће мржње била је већ сасвим довољна. Отуда је ова књига извор још једног непријатног сазнања ко смо и шта смо (били).
Доносимо текст који је Раде Ристановић приредио на основу књиге Логор на Сајмишту : сведочења двојице заточеника, Београд : Музеј жртава геноцида, 2021.
У једном разговору са немачким генералима „диригент“ нацистичког репресивног апарата Хајнрих Химлер хвалио се да тајна успешног функционисања концентрационих логора под његовом контролом лежи у чињеници да су појединим заточеницима поверене улоге чувара. У Другом светском рату звали су их капоима. Сама реч потиче из италијанског језика (capo) и означава вођу или лидера. И пре доласка нациста на власт у Немачкој постојао је обичај да се затвореницима додељује део одговорности како би се самостално старали о појединим активностима у склопу организације живота у логору. Формирањем нацистичких концентрационих логора то постаје широка појава. Команданта домаће управе бирала је команда логора, која је знала да уважава предлоге појединих „истакнутих“ заточеника. Историчар Николас Ваксман групише припаднике домаће управе у три колоне: први су били задужени да надзиру принудни рад, другима је припала улога полиције унутар логора, а трећи су били ангажовани у администрацији или логистици. Од таквих су нацисти очекивали да своје задатке извршавају без икаквих поговора и трунке самилости према осталим заточеницима. Евентуално одступање у том погледу кажњавано је одузимањем повлашћеног статуса и пребијањем. Капои су уживали привилегован положај у односу на друге заточенике што је и био један од главних мотива да прихвате ту улогу.
Заточеници логора на Сајмишту нису се по томе разликовали од својих сапатника у другим деловима окупиране Европе и међу њима се такође нашло заинтересованих да преузму поменуту улогу. Сајмиште се и по том основу издвајало од осталих логора који су функционисали на територији окупиране Србије. Заточеницима је препуштен већи број дужности унутар логора – од унутрашњег обезбеђења до рада у некој од служби неопходних за функционисање таквог стратишта. Старешина логора је био на челу домаће управе. Њему су били подређени заменик и остало особље. На месту старешине логора домаће управе били су, тако, капетан Угљеша Радић, поручник Никола Сокић, Лазар Танић, потпоручник Павле Новак и Радивоје Кисић. Највећи број сведока посебно истиче Кисића као суровог човека без скрупула.
Логорска полиција била је први део домаће управе успостављен на Сајмишту. Командант, заједно са својим замеником, спроводио је наређења и руководио логорским полицајцима. У сећањима заточеника као команданти логорске полиције помињу се Божа Форцан, Ханс Конрат, Милан Вукосављевић и Борисав Бане Величковић. Сви наведени, без обзира на дужину њиховог стажа на тој функцији остали су у сећању заточеника као злочинци.
Нисмо успели да дођемо до прецизних података о томе колико је у логору на Сајмишту било укупно припадника логорске полиције у одређеном тренутку. Поједини логораши у својим сведочењима наводе бројеве од 12 до 93 полицајаца.Својом бескрупулозношћу и иживљавањем над осталим заточеницима, како је остало забележено, истицали су се Милутин Поповић из Сарајева, Алија Пашагић из Босанске Дубице, Михаило Цветковић „Жаца“, Абдулкадир Мујкић и други. За разлику од осталих нацистичких концентрационих логора, где је полиција понекад испољавала и извесну позитивну страну, на Сајмишту је њихова улога била крајње негативна. Чврсто повезани са командом логорски полицајци су стварали атмосферу „неповерења и раздора, осећања непрекидне присмотре и могућности да се изгуби живот“.
Припадници сталног особља, како су их називали Немци или персоналци како су остали упамћени у сећању осталих заточеника, обављали су бројне дужности унутар логора. Електричари, кувари, столари, обућари, кројачи и помоћни радници у архиви из редова заточеника могли су се, под одређеним условима, бавити својим пословима. Приликом одабира људи за обављање одређених задатака углавном је стручност представљала најважнији параметар којим су се Немци водили. Болничко особље било је део сталног медицинског кадра, и они су живели под посебним режимом.
Чланови домаће управе за свој рад у логору добијали су квалитетнију и обилнију исхрану и били су донекле заштићени од физичког и психичког малтретирања, изузев у приликама када би било процењено да своја задужења не обављају како се од њих очекује или уколико би починили некакав преступ. Посебна следовања кад је реч о исхрани била су намењена онима који су пристајали да буду извршиоци убистава у Мађарском павиљону, због чега су их други заточеници називали „двопорцијаши“.
Поделе или груписања људи по идеолошкој, политичкој, расној, националној и другој основи пренети су из спољне у логорску средину. Заточеници нацистичких логора окупљали су се понегде и формирали илегалне организације с посебном унутрашњом структуром. Тако организовани помагали су једни другима, радили на придобијању нових чланова, иступали против других група, а ретко и против управе, настојали су да се повежу са светом изван логорских жица, да организују бекства итд.
Према расположивим изворима, у логору на Сајмишту најснажнији илегалну организацију успоставили су припадници комунистичког покрета отпора. Међу сталним особљем формирали су групу која је „имала своје кретање, причање и деловање“. Састајали су се у Спасићевом павиљону и договарали како да се односе према актуелним питањима или вестима, које су некако успевали да прикупе из спољног света. Појединци, попут Василија Жикића, истичу да су у тој мери ризиковали да су на командантовом радио-апарату слушали „Слободну Југославију“ и „Радио Лондон“. Прикупљене информације користили су у пропагандној борби са другим заточеницима, као контраргумент диригованим вестима које су се могле наћи у окупационој штампи или неким другим изворима. У групи није постојала једна особа која би је водила, већ су наступали колективно и били повезани са спољном организацијом, успевајући да у своје активности укључе и друге заточенике, који пре депортације у логор нису били идеолошки опредељени. Комунисти су били најутицајнија група с обзиром на то да је већина „сталног особља“ потицала из тог табора.
Поред припадника Народноослободилачког покрета, међусобно су се „држали“ и равногорци, Италијани, Албанци, четници Косте Миловановића Пећанца итд. Услед недостатка извора тешко је утврдити утицај тих група. Према истраживању Милана Кољанина, већина старешинског кадра логора током 1942. бирана је из редова припадника Југословенске војске у отаџбини, па су и они успели да изграде извесне позиције унутар логора.
Према појединим сведочењима, припадници поменута два покрета отпора третирани су као посебне групе од чланова управе логора. Однос према њима се мењао од периода до периода. Комунистички илегалац из Косовске Митровице Цирил Пош наводи да су приликом његовог довођења у логор, у септембру 1942. године, комунисти имали бољи третман који „се касније погоршао, док је за друге групе постао бољи“.
„Ровови“ што су их ископали комунисти и равногораци на слободи нису затрпани ни у логору на Сајмишту. Између њих је владала велика нетрпељивост и испољавано непријатељство унутар логора. Поједини сведоци наводе да нису били изоловани случајеви физичког и психичког злостављања, пријављивања логорским властима, па чак и убијања припадника супростављених страна. Четници Косте Миловановића Пећанца и други припадници колаборационистичког режима били су у још горем положају.
Део сведочења која су приређена у овој књизи пружају аутентична сећања и на ову мучну тему. Припадник партизанског покрета отпора Михајло Берберијан се у послератном периоду пред стенографом присећа следећег:
„I još nešto. Te četničke grupe koje su Nemci dovodili 1943. godine kad su počeli protiv četnika akciju, mi smo, personal zvani, veliki broj likvidirali na samom Sajmištu. Prosto naprosto bi inscenirali neku rabotu i podgovorili Nemce i pošto su onda među njima tu Kisić, među njima Drago Stenčić, koji je sad u Zaječaru, naročito taj Drago Stenčić – nažalost propio se. Iskoristili smo i ono, i o tome ću da pričam, taj doček, da ga nazovem, svečani prijem, jer dok 1942. godine prilikom ovih grupa Bosanskih niko nije bio prilikom prijema tučen, to se onako u masi ulazilo i ko će da tuče onako na vratima, međutim, docnije one manje grupe kad su dolazile već je nastajalo. Poređaju se ovako a sve zbog tog nesretnog karantina, pa s jedne strane štapovi, pa s druge strane štapovi, i onda je nastala opšta tučnjava. Iako su još znali da je neki intelektualac ili učitelj – upita ga: šta si ti? – vidi ga kad naiđe. To je slučaj s učiteljem iz Surčina, tu smo ga prosto morali da sakrijemo i da ga spasemo jer je već na samom ulazu bio isprebijan i glava mu je bila sva izranjavljena, samo zato što je učitelj. Seljaci su malo jevtinije prolazili, ali ti intelektualci rđavo.
I mi smo tu stvarno iskorišćavali da ih prvo ovi prvo izmlate i: ‘Majku tvoju četničku!’ itd. Pa onda kad ih mi preuzimamo, naročito Kisić, ili taj Stenčić i prilikom egzerciranja svidelo ti se ili ne, mogao ih je da tuče, tako da otvoreno priznajem, da je grupa antičetnički raspoloženih, hoću reći jer nisu svi komunisti bili, članovi Partije, na taj način dosta likvidiralа četnika. Među njima Đuru Smederevca, ne znam da li smo ga tu ubili, ali on je sav u ranama otišao u Mathauzen, i usput je umro.To znam sigurno. Dalje, tu je među njima bio Ilija ‘Gromovnik’ ne znam kako se zvao, nekoliko najokorelijih četnika mi smo na taj način. I onda oficire, i taj poručnik avijatičar iz Kraljeva i njega smo mi krstili. Sve te grupe četničke mi smo preslišali, a ne Nemci, a Nemcima smo rekli šta bilo, ili egzercir vršimo, itd.“
Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.
Извод из романа :
ВАРОШКА ЛЕГЕНДАII: ЂАВОЉИ ТЕФТЕР (Дерета, 2021)
Сад пева мајка чеду, ждрепцу мом пегавом, па кад си буде женила јунака, ће пева он мајки. – прво што памти, материна песма. Њен мек и танак глас, пригушен да не чују браћа, да не чује нико, да их никад не нађу у мраку у ком су безбедни, и само једно друго имају. Узме га у наручје па му склања косу са чела, у ствари га милује. Тако му је касније навлаш, кад већ није дао да се мази, поправљала обрве, додиривала лице као икону која мироточи, са страхом и обожавањем. Док је био дечак, често је спомињала женидбу са великом радошћу и просто неким нестрпљењем, све се крстећи и попљуцкујући, да га од силне жеље не урекне, да му не поквари оно што је у сну видела, девојку лепшу него вила Равијојла, са враним очима и са њим, за асталом и пред олтаром. Као да је цео свет настао само да би се он једног дана оженио. Све би му описивала по ко зна колико пута, увек са истим жаром, сто и сваког старешину понаособ, младино рухо и његово, попа, музику, а посебно невесту. Говорила је да се људи око свадбе добро натегну и помуче да свакоме удовоље, да се сваки обичај испоштује а на крају се само запамти и само се о томе распитује, је ли невеста била лепа. После, од како се замомчио, почела је кад о томе набраја и да поплакује.
– Ће одеш, сине, за службом, мајку ће оставиш.
Он се смејао, терао на шалу, има до тада да га се нагледа па ће да пева кад буде одлазио, а мати би му узела лице у руке, као што се узме крупни цвет руже пре него што се пољуби и увек би рекла исто:
– Цвеће моје, никад се ја тебе не могу нагледати.
Кад је схватио да помисао на његов одлазак стварно жалости мајчино срце, обећа да неће никуда да иде, а да је не поведе са собом. Па зар би то уопште могло да буде? Једна су крв, једно срце.
– Мајке, кад свршим школе, па кад се оженим, ти ће идеш са мном. Свуда са мном. Све буде и прође али мајку си човек једну има. – не казује да неће уписати Учитељску у Алексинцу, како се надала, да буде близу. Одавно се већ распитује и одлучио да иде на Препарандију чак у Сомбор. Тако је и управитељ гимазије саветовао. Штета је да не оде даље од завичаја, макар у Београд ако му је Сомбор далеко. Да види бар Србију ако је свет превелик да се сагледа.
Мучно је мајци већ било и што је решио да иде на школе. Тако је силно желела у она друга времена, у другом животу, да барем једно дете оде даље од Зајечара и од тог Обреновог свињца а сад би најрадија била да ни из авлије не изађе. Али није му бранила. Зар би могла? Уписао је гимназију са најбољим оценама, цела га је варош знала по памети. И по лепоти, враг је однео. Како му је дечачки лик попримао мушке обрисе тако је мајчино срце почело страдати од нове бриге.
– Ће кажеш мајки кад се загледаш?
Он се смеје. Зар се то мајци говори?
– ‘Оћу, мајке, да ми држиш свећу.
Пољуби јој руку па се наслони како је седео до тада, на њено раме. А Иконија зна, остарила је са народом. Ем леп, ем богат а наиван као девојка. Готова несрећа. Па се дала опет у врачаре и молитве, само да га од којечије зле намере и урока заштити. Од зле жене, од поганих курвештија варошких. Син јој брани да му стави неко длакаво чудо око врата, ваљда стоту по реду амајлију, кад би их све носио таман би могао за војводу о Белој недељи да се пријави. Гласно се кикоће, сва кућа одјекује:
– Немој мајке, сви ће ми се смеју.
Кад беше малено дете, спусти јој тамнокосу главицу у крило, отворен прозор па се чује летња песма зрикаваца, мукање крава, миришу помешани балега и траве, мирише земља, Србија мирише. После се и то промени, остарила мати а син порастао, па с’ вечери кад мало поседе, она прилегне. Дамјан се приближи да би му се наслонила на крило, па је успава тако. Пева о Хајдук Вељку, мајка моли да јој пева њену песму. Давно је чула, као девојка, на неком поселу, свашта је од тад позаборављала, а њу није:
– „Појдо на горе, појдо на доле
како тебе нигде не најдо.
Ох, дај да умрем, да не гледам
твоје бело лице други да го љуби.
Ох, дај да умрем да не гледам
твоје црне очи други да ги пије.ˮ
Она заспи а он гледа кроз прозор, преко баште и имања, њива и забрана, у небо.
– А за које су они на мене, мајке, тол’ко намрзли? – пита по сто пута а опет не разуме, толика је та земља, толико је небо, за сваког човека који се родио има и овде и онде по једно место.
– Тако им онај рек’о. Певај, синко, не зановетај.
И никад му није дала ни да пита ни да мисли о мржњи коју носи као белег од како се родио, којом га други обележише ни кривог ни дужног, тек заметнутог. Колико је умела и могла, волела га је, да избрише и потре, разреши и скине као што се свака зла работа скида са човека, то зло које га је дочекало на свету. А волела га је много, и више него што сме неко да се воли. Цео свет се скупио у једну малу, малецку леденицу на доксату, коју сунце чим огреје истопи као да је никад не беше. Дамјан је узвраћао нежном оданошћу какву не може дати душа ако сама није племенита, као што не може трњина да роди грожђе ма како се човек око ње трудио. Али зар је могла, већ стасалом момку, материна љубав да буде довољна? Њене су мисли увек долазиле попут слутње и показивале се као предсказања тек кад се деси, кад буде касно. Мало пре него што је свршио гимназију, би како се молила да не буде, загледао се.
Да је лучом тражио, да је ишао од врата до врата да се распитује за најгору, гору не би нашао. Иконија је њу добро знала, и знао је цео Зајечар. Удовица оног убогог ћелавог трговца што је држао рабатну радњицу код Мале пијаце. Ситна, једва писмена, ни по чему посебна осим по образу, није дала само ономе ко није питао па је муж лемао како је где дохвати. Мати би обе руке у ватру ставила да је кучка Дамјану набајала, само не зна шта, кад је све заштитне чини развезала и опет му узела памет, враг је узео. Јаловица.
Није му бајала. Дошао час да се први пут заљуби. Њему би се и нека друга, да се тог дана тако насмешила, свидела. Мршава, не баш лепа, још рушна па дошла бледа, косу јој најпре под марамом није ни видео. Старија од њега добрих десет година ако не и више. Брзо јој је после лик заборавио. А прво је опазио осмех кад му је продала шећер без кога мајка није могла кафу ни да помирише. Чудан смешак. Нехотично признање жене да би испод свега што је постала још увек могао да буде сакривен стид, оно што прво као врлину истуре девојке а жене после држе за знак рањивости и крију, као што се скрива стоногица испод натрулог пања па брзо побегне остављајући мокар траг у земљи. А њему се ваљда то допало. Та срамежљивост која није потицала из оне научене, васпитане смушености, неукости, наивности као што је бивало код чедних девојака које су га гањале како ступи ногом из авлије. Она се постидела зато што јој се он, баш он свидео, јер та и таква се не стиди пред сваким мушкарцем. Зато што га је истог трена кад је ушао у радњу пожелела. Не да са њим шета, да се уда за њега, да јој чита песме, хтела га је у постељи тог часа, или ту на тезги, испод ње, свеједно. Он купи шта треба и оде, после пар часака изашла је за њим. Даница се звала. До тада је увек послуживао њен муж. Кад је остала удовица, морала је да преузме радњу. Тешко јој је било, не баш способна, у новац се једва разумела, сама и од свих поткусуривана, а опет увек весела као да никакве бриге нема на свету. Тешка, чемерна сиротиња, стално под интабулацијама, на јавним лицитацијама, стално у дуговима са том радњом, а деце ни од корова.
– Је л’ то мајке кува слатко од трњина? – питала га и засмејала се кад се појавио сутрадан поново. Ушао у малу, мрачну радњу и стао код врата. Није ништа рекао, само је стајао и гледао је, и како јој је осмех бледео образи су постајали црвенији, збунила се, испросипала оно жито које је одмеравала.
– Не кува ништа. – тако јој као ђаво набајао. И шта је све рекла та његова мајка, кад је донела свој новац, толико новца да нема живе душе која би место њега изабрала љубав, ништа није било истина. Он је по њу дошао, он је њу узео као што се узме ствар са тезге, као шећер кад му одмери и он однесе, ништа се није питала, није му бајала, није га завела. Он је. Зар би се усудила да гледа Обреновог? Од тог дана не прође сат а да не извири на излог, па на сокак, иде ли однекуд. А знао је да не дође и по недељу дана, да уопште не прође том улицом, па би се појавио, осмехнут и просто срећан кад одају и њени образи и збуњени осмех да ноћу, кад већ заспе и они са нечистом савешћу, њих двоје горе у истом огњу од кога су једнако и бледи и жељни. То се само од себе угасити не може. Јер и он је горео, још како. Досадни му постадоше и онај прозор, и песма и мајчино крило. И где то има, момак скоро за женидбу, да се мази са мајком као да је беба. Одби се од ње, и Иконија је одмах знала, само није могла да рашчивија, која ли је. Надала се, нашао неку да се учи. Бог му је памет дао, зна ваљда шта је за кревет а шта за кућу. А опет, оне мисли као слутње обилазе је и јутром и с’ вечери, младо мушко, то је глупље од ноћи.
Кад је почео да одлази Даници ишао је увек преко дана, после школе. Она би закључала радњу и повела га иза, у кућу. То је била једна сиротињска изба, мрачна и хладна, тужна. Огњиште, сто, орман и стара славска икона, свети Јован. Покрај ње о ексеру обешени пешкир и веза сувог кантариона. У другу собу никад није ни ушао, кревет беше у овој. Свукла се тек кад је трећи пут дошао, коса јој танка и светла, на бедру је имала белег, као зрно пшенице. Кажу да кад се трудна жена дохвати негде по телу а да је пре тога украла, дете се роди са знаком те украдене ствари. Како се загушено смејала док јој љуби пупак и пазух, чинило му се да је срећна. А као да је та њена срећа мењала његову душу. До тада је само матер волео. Тако је мало знао а тако много му је било потребно. Како је одмицало време и додири бивали топлији, пољупци мекши, а шапат између њих све чешћи, почели би и док су раздвојени да га хватају тако силни налети чежње да је одлазио од куће и враћао се по вољи, и више није гледао да ли је дан или ноћ. Од кога да се крије и ради чега? Решио је да каже мајци. На јесен иде у школу, али кад се врати, Даницу ће да жени.
Иконија је, наравно, сазнала пре него што је син обавестио да ће да жени варошку профукњачу. Нити је црноока нити је лепа. Деце нема. Дамјан да жени курветину коју је пола Зајечара преврнуло? Таман да се свет окрене наопако, па ни тада. И да му десеторо роди, боље јој је да се моли црном богу.
– Са коју ће се жениш? – тако га је јако ошамарила, добро му је остала глава на раменима. – Само ти иди, учи си, синко. Али глеј које ти каза’. Ће те раставим са њум таман ме сувог злата и душе моје коштало.
Он се опет осмехне а црвени траг длана још му стоји на лицу. Пољуби је у чело и оде.
Ко може да растави двоје, кад се воле. Ма ни Бог ни ђаво, а камоли човек. Кад му Даница спусти главу на недра, не би је дао па таман да му сами Рај Божији отворе. А она се привије ту и ћути, чује је само како тихо дише, милује му груди док не заспи. И колико је увек на улици и у радњици била весела, њему беше видљива, као кад се испод залеђене површине реке назиру рибе и траве, њена туга. Много је о себи и својима причала, о покојној мајци, о млађем брату, о старој кући и дивљој јабуци које се као девојчица плашила, о мужу који је тукао, тукао, тукао. И онда је Дамјан грли јаче, само да би ућутала, да не говори и да се не сећа. То је пре било, а сад је друго. Од свега што је видео, чуо, проживео, научио, најмање је знао о љубави а опет, тако силна љубав га је очувала на овом свету, па можда у ствари једино њу разуме и уме.
И тако су се, како варошки свет назива љубавне односе такве врсте, вукли сигурно пола године, кад га дочека једног дана уплакана. Није никад заборавио како су се разиграно у барици испред степеника купали врапци а она је брисала рукавом натекле очи и врат, сав мокар од суза:
– Које сад да радим? – јецала је и тукла га у груди стиснутим шакама и челом, Дамјан је загрлио и тешио дуго, и не знајући шта јој је те плаче. Једва му изусти, кад се уморила од ридања, да је занела. Одступио је за корак, подигао јој главу, па гледа црвене очи дуго, испитује, тражи а дамари га оглувеше. Стаде да се смеје, тако дуго и гласно, као да је шенуо па је загрли. Није знао шта ће са собом, љубио јој руке, лице, груди, онда паде на колена да јој љуби стомак, бедра, ноге, и да тако загрљен са њом остане довека. Наиван, просто глуп, већу срећу није могао ни да замисли нити од Бога да моли. Па није било до ње, рачунао је, кад мати сазна, проћи ће је срџба. Мислио је, она само брине како ће живети са Даницом ако не буду имали деце. А желео је и сам, барем четворо. Кад дође дете у кућу, нема више ни мрака ни туге, све испуни, и душу и собе и авлију, смех. Тако му је баш мајка описивала ледене и мрачне фебруарске дане, кад се родио. Па може ли и она већу радост да дочека него да љуља унуче у истој оној колевци где је њега сачувала.
– Иди ан’сана, препаде ме. – каже Даници и опет јој пољуби дланове. Зашто плаче? Са мужем деце није имала, сад је Бог погледао, и још ће их бити, само да он оде на школу и стекне своју службу. А до тада, велико је имање Обреново и превелико, биће да се нахране једна ситна жена и дете. А то ће дете бити Узунски. Грли је а није му право. Како неко може да плаче, једну једину бригу да има на памети у трену кад је сазнао да Бог хоће нови живот да настане? Помагао јој је и до тада, шта има а да није много, да му мати не ускрати, давао је. Већ би на добош отишла радња да њега није било.
– Чему се смејеш? За леба немам! – викала је престрављена, једва може и себе да храни. Дамјан одмахне руком и опет се смеје. Њему је лако, он је Обренов. Сит гладном не верује, увек је било, увек ће бити. Шта зна он како је то кад зависиш од другога, хоће ли донети, кад ће дати, колико, шта ће да тражи заузврат, и до када ће бити ту да помогне, хоће ли само у једном трену да оде некуд, куда га воде памет или очи, па ти гледај где ћеш и шта ћеш опет сама са собом и без ичега свог, иди пијаном оцу да он туче као што је покојник тукао или пусти да те развлаче варошки џукци од којих никад бели динар нећеш видети. Џабе је тешио и шапутао да не брине, да зна колико је имање његовог оца, да никад више сиротињу неће осетити, и да ће са њим да буде срећна и безбрижна, као птица. Као мали врабац кад се прска у барици. И да је воли.
– Кад пођеш из вароши па кренеш горе према забранима, све оне ливаде, њиве, пашњаци, штале, шуме, ма до Неготина које видиш, и у Неготину имање, пола од тога је моје. За које ти бринеш?
Она га гледа, стисла вилице у неком зорту, па забаци главу:
– Ће ме водиш сад одма’ тамо?
Дамјан се смеши и љуби јој извијени врат, на силу је грли:
– ‘Оћу те водим, али не одма’. – па јој опет приповеда како ће све да буде добро, и много пре него што се дете роди, да ће бити госпођа у тој кући. Само мора прво да прича са мајком, мора да јој каже да у утроби те жене, коју очима не може да види, коју куне од јутра до сутра, расте његово чедо, крв и име, његова љубав, његово цвеће.
Рече јој. Мајка га гледа, не говори ништа али клима главом. Лице јој посивело а очи се повукле у дупље, као да је умрла па устала, никаквог израза, ни људског обличја, хладно и празно ћутање, као што је бешћутан леш. Да је тада знао шта јој је рекао ђаво, гркљан би јој ишчупао.
– Добро ће буде, мајке. – пољуби је у образ. Хоће да наслони чело на њено, да је загрли, она само немо, као каква сабласт, окрете од њега лице. Да је тад спутала ужас и горчину, разочарање који јој преплавише душу, да га је загрлила па да га никад не пусти. Него не да куси. Тако смрси човеку памет да све ради супротно од онога што би хтео.
– Зла жена. – уснила је ту ноћ аспиду. Као покрај неке реке седи, није Тимок, хладно и облачно, пада киша, а она брчка ноге у бистрој леденој води, кад нешто шушну у грму што се надноси над реку. Окрене се. Змијурина, палаца на њу. Иконија зграби један камен из плићака па право гују у главу. Уби је на месту. И знала је пре него што се пробудила да курветина неће да роди.
Дамјан је гимназију свршио са одличним оценама и похвалама. Решио да иде на школу чак у Сомбор. Кад је то мајци рекао, само је у намери утврдио. Стегло јој се срце али нека га, нека иде. Чекаће га мајка. То је волео од како је сазнао за књигу. Негде у том белом свету стасава му суђеница. Ове има да се реши пре тога, па макар јој то последње учињено било. Ако је поведе, са њом ће и остати. Почела већ у те дане и варош да прича, да се спанђао са том и том удовицом, јаловом. Није никоме право. Она онаква, никаква, ко је хтео већ је преврнуо још док је покојник био жив, нашла младог момка, и то каквог и чијег, да је жени. Срамота, њена. Њему гледају кроз прсте, шта ће. Младо. Без оца је одрастао, шта је могао да научи. Мати га је под скутовима чувала, и чим их је пустио, оде као свако мушко за првом следећом сукњом. Није ни то добро, кад се гаји дете под стакленим звоном, а посебно син. Женске су опасне за мушко дете као шарка.
Да није тог дана у недоба навратио не би је ни затекао. Отишла би само без речи, као свака протува, курва, као сваки убица кад бежи. А он је осетио док је ходао кроз град, дубоко у уху су му шумели ветар, пљусак, река, лето. Опомињали га да иде, да чује и види. Има већ сигурно недељу дана како се стално изговара на посао и муштерије да га не виђа, а нигде нема купаца ни на пушкомет. Мучи га стрепња због тога, мучи због оног мајчиног ћутања, због познатих звукова који му сви говоре да ће нешто црно, црно да се догоди.
Пред радњом кола и на њима оно мало ствари што је имала.
– Које чекаш ту? – пита рабаџију, овај показа главом према кући. Даница иде отуд па кад га спази пребледе. Он стоји и гледа је, она прође, седе на кола. Све је одмах знао. Оно што није разумео у том трену није га ни интересовало. Сазнао је после сасвим случајно од земљака, кад је већ био у Сомбору, да је мати добро парче земље у то време продала, Јеврем јој дао од свога.
Гледа Даницу згурену покрај крупног бркатог и знојавог рабаџије. Оденула ону ружнију и старију црну кошуљу, само је две имала. Дошла некако јадна али не тако да се човек сажали него само да пљуне и оде. Сасвим неприлично и у недоба, дође му мисао да су њих двоје, та ситна безлична женица и мушкарац до ње, заправо једно за друго и да би била штета да је узео он а не неко ко јој приличи, и коме би она таква могла да буде суђена. Изгледали су баш као муж и жена. И кад је пресрео у сопственом уму ту мисао, није осетио ни жалост ни љубомору ни бес, само чуђење, како могу очи човекове да гледају а да не виде, јер ето он њу тек сад види каква јесте. Није отупео, бол је итекако осећао али извор му не беше минула љубав него почињено зло. За то је једино морао да упита а знао је одговор. Хтео је да му каже, да чује себе док му то говори. Дланови се укочили и тешко је задржавао у грлу муку која је расла из стомака и ко зна где и како хтела да изађе. Сабио је у недра. Изјела га после. Тргне на њу главом и гледа је равно у очи, да побегне на крај света, у саму гробну раку, од тога се лица више није сакрила. Од два бездушна ока свог нерођеног детета.
– Нема. – каже и слете јој суза, па још једна. Оде му поглед мимо ње, слуша како гракћу вране на платану.
– Морадо’. Ти си Обренов. Не знаш ти шта је сиротиња.
Можда је и могла да остане са њим. Да се нада у обећања, да чека да је ожени, да сврши школу, да узме очевину и да не подлегне ономе што ће му за све то време говорити мајка, другови и посебно друге жене, девојке много лепше и паметније од ње. Тамо се уче и учитељке. Леп је он одвише, паметан и богат, млад, са дететом или без њега, није јој намењен. Ни први ни последњи, преболеће га.
– Друга му је суђена. Ели ги остави ели ће се молиш црном богу.
Тако јој рече Иконија. И тако би сигурно било. А тај новац је ту, у крилу га држи, није сутра и није можда. То је за њу живот који може сад одмах да има, и који је њен. Да никога не чека, ни од кога не зависи. Не припада њој Обренов син, па макар га волела као самог Бога. А волела га је. Много. Сад зна да може да роди. Наћи ће срећу уз другога. Можда ће то да буде мала и неугледна, кукавичка срећа али барем ће да буде сигурна. Где је новац, само је ту сигурно. Што је данас, не сутра. Што је суђено.
– Друго ће имаш. – каже му да га утеши а не разуме што се тако одузео, толике њене другарице по сто пута су се чистиле, мужеви и момци не хају. Ништа свирепије од те утехе није чуо а рођени брат га је у постељи давио и у ватру бацао.
– ‘Оћемо ли? – пита рабаџија.
Климнула је главом и зајецала неумесно гласно, као човек који зна да се почињена грешка не може никада и ничим поправити и још горе, да би је опет починио кад би му Бог и вратио време, па више дави врисак него што плаче, у том бесу и болу као да тражи оправдање, пред собом, не пред другима. Тако је могло да буде и никако другачије. Рабаџија потера коња. Једном се осврнула, није за њом гледао. Колико је дуго стајао на том месту, не зна. Слушао вране и шуштање лишћа, гласове са улица, котарање точкова. Ни о чему није мислио. Бол и бес скопчали су душу заједно и разбили је као ништа. У њему само то и остаде. Ништа. Али је прогледао тако да више никад не обневиди.
Наиђе коњска запрега, а коњ неће да обиће као да је набасао на змију, ко зна до кад би стајали ту, ако би се икад и померили, да није викнуо мушкарац са кола. Преко кућног прага Дамјан више није крочио. Све остаде иза, и онај прозор, зимска ружа и јоргован, пиле што поје у багрему, и ливаде, пропланци, коњи. Кад је прошао кроз двориште до штале, да оседла свога, мати га спази са трема па му потрча у сусрет. Мислила је да ће бити бесан, како не би био, али бес прође. Мржња никад. Но може ли у том нежном, милом срцу дечака мржња да се зачаури, па шта год му учинили? Није је никад ни разумео ни спознао мада се родио омрзнут. Није мати дала злу на њега. Гневиће се па ће престати. Можда и није било његово, кучка је са сваким ишла. Паметан је, разумеће. Никога нема осим ње, куд ће и како сасвим сам, без ичега у свет, једва да је из те авлије ногом искорачио. И своје да остави што му је, као и голи живот, у муци створила и сачувала. Не може. Не сме, он је њено дете, мило, беспомоћно. Још је дечак.
Преварила се. Мржња успева свуда ако се баци добро семе. Али он чак ни то није осећао. Није чуо шта је говорила, мртви не говоре. Иде уз њега, и како стигне дотакне му длан не би ли га стегла и зауставила али не стиже, бржи је од ње. Старица потрчкује, пружа руке да му дохвати раме. Он седла коња, нити слуша нити се осврће.
– Немој, сине, цвеће моје. – нариче као да је умро. Узе га за руку, она хладнија од камена – Друго ће имаш, сине. – грчевито му милује ознојен врат, чело, не зна ни сама куда пружа руке, вуче га и трмси, грли, али слабија је од њега, Дамјан ради своје, као да га уопште не додирује. На лицу никаквог израза нема, страшна је приказа заменила њено дете, очи су јој празне. Прича му, моли, убеђује, све што је мислила да ће моћи кад се буде љут вратио на миру да му каже, навре као бујица одједном, само да је чује, да разуме, да опрости. Да остане.
Он ниједну не изговори. Узјаха. Како је истерао дората из штале удари га по слабинама и нешто му шапну, животиња стаде да рже као бесна. Она трчи за њим, закука из гласа. Отићи ће јој, занавек:
– Немој, сине, немој, ружо!
Дамјан потера коња. На несрећу, матер стиже да се ухвати за узенгију. Тако се грчевито држала за њу, ко зна колико дуго је вукао за собом у жестоком касу, по трави, по макадаму, по калдрми, терао је коња бесомучно, обојицу је пена спопала а онда се њено запомагање изгуби, остаде негде иза, то дозивање које ће чути док је жив па и кад умре, заборавити не може:
– Сине мајкин! Јао, сине!
Где је остала, жива или мртва, није знао. Гонио је животињу док је могла да трчи и себе још даље, све док има пута.
Иконију су нашли сву крваву и разбијену. Више није могла на ноге, где је пала ту и остаде. Нарицала је за сином и до саме смрти слабо је шта друго говорила:
– Зимска ружо, цвеће моје…
Па се чинило људима, сишла је с’ ума. А Јеврем јој позна у оку жариште те болести, то је бол тако велика да човека одели заувек од овога света.
2.
„Поштовани господине Узунски,
има неколико месеци како сам намеран да се са Вама сретнем. Прошла је већ година како у Краљеву не седим али нисам своју варош напустио нити сам заборавио у како тешком стању је остала након што сам, у ништа бољем, морао да се склоним. Зашто се нисам вратио, уверен сам да знате. Моје намештење сад је већ потпуно сигурна ствар. Чека се само да господин Војислав буде пензионисан, како се не би смењивањем узроковали немири, пошто му је и тако остало још свега пар месеци у служби. Сматрао сам природним да узмем од могућих функција највишу, где је и одговорност већа а више се може постићи. Место председника општине рачунао сам, остаће свакако мојој странци, те некоме од људи којима верујем. Па како ме је један од њих још пре тога с’ леђа упуцао, а за другога се испоставило да је и неспособан и покварен, сви остали су већ једном ногом у политичкој пензији, морао сам да се заинтересујем за младог учитеља о коме су ми писали још у пролеће Димитрије Антић, Михаило Чебинац, Саватије Божић, дакле све људи од образа, који ме нису никад преварили и који умеју да одлуче човека од нечовека. Једну лошу реч не рекоше ми о Вама, осим што је Чебинац у пар наврата писао да сте на своју руку, али то је он и о мени свагда говорио. Нисам се само њиховим мишљењем задовољио. Посетио сам недавно болесног господина Ристића, па сам чак и ту прилику искористио да се о Вама поближе распитам, замоливши да ме упути на правог саговорника. Послао ме је Миленку Веснићу, јер сте Ви, како рече, његов кадар. У оно што господин Ристић каже, ја верујем као у Свето Писмо. Господин Веснић ме је лепо примио, рече да је чуо за мене јер није никада престао да се интересује за збивања у завичају. Говори још увек као рођени Краљевчанин, нешто тише и отменије, али нагласак је исти. О Вама се махом похвално изразио, али ми је једно опажање нарочито зазвонило. Његово сте, каже, дете. Политичко недоношче. Тврдоглаво и осионо. Али праведнијег човека нема у Србији. Ништа ми више и није морао рећи. Тог сам часа решио да се са Вама сретнем и да Вас за заједничку ствар придобијем. У мене је срце поштено и храбро али сам много од наивности страдао, па онда са мном и цела варош. За свакога рачунам да је добар. Ништа ми од тачног кантара није потребније. Али на сусрет се чекати не може. Страхоте које се ових дана и по новинама повлаче о догађајима у Краљеву, блато у које је тамо моја странка, деловањем сопствених чланова бачена, чињеница да општина нема председника, а да је претходни изгласан без избора, не даје ми времена да Вас лично упознам пре него што Вас замолим, као мушкарац и као човек, да занемарите реч дату у јавности и да, као кандидат своје странке, учествујете на изборима. Као ни ја, нисте политичар. Разумем Ваше разлоге, дубоко их препознајем и уважавам. Такође, као ни ја, нисте Краљевчанин. Ипак, у тој сте вароши пронашли дом, а Ваша и моја супруга провеле су девојаштво заједно. Можда би могло бити, да сте баш онакви каквим Вас моји пријатељи описују, па да бисмо заједно у Краљеву учинили више него што може ма који од нас двојице сам, на неком другом месту. Ако бисмо умели, као либерал и радикал, заједно да деламо у интересу народа, државе, сиротиње, била би наша варош најсветлији пример братске слоге, и не би њезин напредак имао краја. Колико сам разумео Михаила, Ви сте намерни да се посветите добротворним Фондовима и школи. Али знате, у то сам сигуран, да се благостање не заснива на милостињи него на производњи и поштеној расподели, на забрани сваке крађе и злоупотребе. То можете да осигурате само са позиције власти. Можда Вам је ово што ћу рећи мрско, али то благостање зависи сада од Вас. Буде ли на место председника изабран ма ко други, мојим повратком наставиће се борбе, гложење и раздори, те отимање око касе, отимање из дечијих уста, отимање отетога и тако у недоглед. Ви сте изузетно млад човек. Памети, поштења и храбрости Вам не мањка. Донећете ону одлуку која иде на руку народу и нашој вароши. Ја Вам дајем часну реч да ми ништа није драже него да Краљево предам на старање честитом човеку. О странкама више и не мислим. Па кад се ускоро будем вратио, да се погледамо у очи, стиснемо један другом руку и онда, да заједно деламо. Јавно, разумете, не могу позивати да се гласа за Вас, али моју подршку недвосмислено имате. Нама добро а никоме зло. Мр. Максим Несторовић.ˮ
Човеку је у две ствари најтеже да поверује. У велику несрећу и велику срећу. Кад му се саопште нарочито црна или добра вест нађе се у стању делузије, уверен да то што је чуо, није чуо. Тако и Дамјан чита писмо два пута, а како је сумњичав и по природи и по навици, читаће и трипут. Можда је та његова хронична неповерљивост такође делузија. Али му је много пута главу спасила. Мр. Типичан медицинарски рукопис. Преписменили се. Па не могу да пишу као сав нормалан свет. Тумач му треба да дешифрује.
– Мусава! Облачи се. – вуче је за рукав, као у некој журби.
Тесто јој већ нарасло, биће хлеб кисео ако не стави да се пече. Не ваља више да стоји на топлом.
– Па изнеси га напоље.
Стевка се смеје. У све се петља а не зна. Не може то тако, час на хладно час на топло, као да му је за о главу баш одмах да изађу. Дамјан узе наћву и изнесе је пред врата, покри крпом па синијом. И још каже да не брине ништа, биће бољи хлеб него сви које је до сада умесила. Ако и не буде, има код Македонца. К’о да мора сваког дана хлеб да се једе. Много јој је лепо са њим да живи. Ништа се не мора, нити је буди сабајле, нити захтева трпезу као отац, постеља, каже, воли кад је неразмештена, да остане онако како су устали, па да је тек пре легања мало уздигну. Једу кад су гладни, где се коме једе, оно што има, и ништа од свега чему је матер учила и чиме јој је претила, не примењује. О својој се одећи сам брине, а и њој хоће да опере кошуљу или гаће. И косу. Једино не простире веш да га не виде у градини јер би се смејали. Воли да шета али је не тера ни на то, ако види да јој се не иде. А то баш ретко бива, где јој је лепше него са њим?
Преподневно сунце отопило лед по калдрми, испод кровова почели да цвркућу врапци. Нема много света на улицама, недеља је, ко их сретне, поздрави, па се за њима окрене. Лепи су тако млади и срећни, свако то воли да види, као кад набаса шетајући голом гором на редак цвет. Срећа се не може, исто као и несрећа, нити сакрити нити одглумити. Држи је под руку и блеси по крововима, светлим небесима, па низ сокак. Али како је држи. Како се нагне благо да јој нешто шапне, па је погледа, насмеши се. Стевка му приклони главу и узврати осмех, порумени. Још је то не пушта. Чудо, трепет, трема што је њен.
– Причај ми, мутава, о Несторовићу.
Стевка слегне раменима. А шта она зна? Сећа се да га је први пут видела са девојкама на Биљни петак, до Ђурђевдана су само о његовој лепоти клапарале. Нису њих интересовале исте ствари као те Дамјанове досадне и озбиљне старце.
– Немој да ми ћутиш, кад те питам. Еј, Стевка. – Дамјан стаде па јој погледа у очи неким дубљим, оштријим видом, могла би се на њега као на бритву посећи – То што мислиш, мени вреди да знам.
Сад се само још више збунила. Не зна куд ће ни са очима ни са рукама. Зар је збиља никада нико није питао шта мисли?
– Знам да је носио подеран капут. И ципеле бушне. А обе су му жене биле богате. И ону ноћ кад су га погодили, био је у њему. Причала ми је Деспина после, колико је могла а изговори…Живот јој је прекинуо. Све ради вароши.
Дамјан клима лепом главом, нешто као конта.
– А кад бих се ја, ради вароши, са њим удружио, би ли теби сметало?
– Што би ми сметало?
– Па кажеш, за његову жену, да јој није било право што се примио политике. – ухвати је чвршће да му се приближи, па поведе уз улицу, према цркви – Ја сам мислио…Стевка. Свашта сам…Ја сам ради њега у Краљево дошао. Чуо сам да је један поштен човек пао. Либерал али достојан. Погођен у леђа јер је добар, честит. Да је остала варош слуђена, керови је развлаче. Само ради њега упирао сам да ме овде ставе. Да свирепи победе, не дам. Да добри гину, не дам.
Она трепће затечена. Чак и девојка потпуно неупућена у политичка дешавања зна, начула је од оца, да су Максимова и Дамјанова странка супротне.
– Шта ме се тиче која је партија, ако је частан. Рачунао сам, кад се врати, да идем… А сад, не знам. Можда он и ја можемо…да не буде више раздора, да не буде политике него да се живи. Да ја останем…да ми овде останемо. Ти и ја. Са њим. Шта ти кажеш?
Препаде је поново то ужасно питање. Шта она њему да каже паметније од онога што је већ сам издумао. Замакоше према Духовној. У оградама пресијавају ситне бистре капи, кроз голе гране промиче сунашце. По авлијама, испод снега, већ се понегде назире стврднута црна земља.
– Ту су становали.
Дамјан застаде, приђе тарабици. Мала, оронула, сиротињска кућа, тек нешто новија и већа од његове. Мисли, загледа. Тада је вероватно одлучио. Редак је поштен човек као прве љубичице. Кад га нађеш, не узмакнеш. Узмеш га за друга. За кума. За брата. Коме ће наудити, ако покуша? Не буде ли добро, отићи ће, као што је увек одлазио.
– Је л’ би била радо супруга општинског председника?
– Била бих радо твоја. Па ти буди шта му драго.
И болно и слатко зачепаше му се те речи за срце. Загрлио би је, пољубио у округли образ, у паметно чело, али мало му је то, за њену љубав, све је мало. Па онда ништа, показа јој главом да пођу натраг и узе је опет под руку.
– Кад сам био дечак, нисам још ни проходао, тебе је моја мати сањала, је л’ знаш то?
Она окрете лице према Господар Васином конаку, одакле је јато црних врана полетело са грактањем. Како би знала. Реч јој није о себи рекао. Не дира га, ако ћути, то је зато што боли. А ако боли, нека буде заборављено. Што мора да зна? Такав је као што га види, осећа у тами собе, под прстима, уснама, у себи. Ништа што би испричао неће да промени ни његову милу душу, њену љубав ни живот који имају. Ако једном буде говорио, нека то буде да себи олакша ране, а не да њој ублажи знатижељу.
– Не знам ни да си имао мајку.
Дамјан после два корака у ћутању ипак није одолео, гласно се насмеја.
– А како бих другчије настао?
Стевка хода повијене главе, а у углу усне, скровитом месту за смешак, игра сама нежност:
– Као цвет, или пахуља. Од Бога.
Ништа није одговорио, само је испод ока посматрао тај смешак и огромне округле очи. Баш је она пахуља. Џак кромпира. Па се смеје самом себи, није Стевка мутава него он. Рекао би јој, а не уме, никад није о томе говорио. Смејала би се. Мусава, њему да се смеје. Не може. Наместио је озбиљно лице али је једва дочекао да дођу кући. Љубиће је док му усне не утрну. Стигоше брзо, пусти сокаци па их нико не зауставља. А у авлији, ветар смандрљао синију, а око наћве се скупиле комшијске кокошке, кљуцају тесто, међу њима Лисица, вратила се, лиже оно скорело брашно.
– Гулићеш ти мени проју од сад. – Стевка се као љути а смешно и њој, како не би било.
У свом мучном издавачком (и политичком) ходу Љубомир Мицић је непрестано јуришао на етаблиране ауторитете и главне друштвене токове. Нападао је тезе хрватског праваштва, Крлежу, Мачека, Радића, затим београдску комунистичку и надреалистичку омладинску чаршију, па југословенство. У Манифесту србијанства он се није задржао на критикама, већ је уместо југословенског понудио својеврсни алтернативни српски модел. Мицићев радикализам доделио му је судбину вечитог дисиденства. Овај љути аутсајдер ударао је снажно и без калкулације, често, како истиче Горан Милорадовић, острашћено и искључиво. Узбуњивао је и позивао на опрез и будност: “Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.”
О Манифесту србијанства пише историчар Горан Милорадовић, научни саветник на Институту за савремену историју у Београду. Текст је базиран на његовом обимном чланку “Манифест србијанства Љубомира Мицића – post festum“, објављеном у зборнику: Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine : 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.
Снимак излагања Горана Милорадовића на промоцији зборника о Зениту, одржаној у Народној библиотеци Србије, можете погледати испод текста (од 46:26).
Мицићев сукоб са представницима хрватске културне и политичке елите почео је много пре Манифеста србијанства. Полемисао је он са Миланом Беговићем и Љубом Визнером, уредницима загребачког часописа Kritika, оспоравао Крлежу (називајући га Мимостав Крпежа) и његов часопис Plamen (Micić 1921: 3), (Уредништво Зенита 1926: 28) и укрстио копља са Стјепаном Радићем (Micić 1923: 1–2). Мицић је, можда чак и први, приметио двојност у Крлежиним идеолошким ставовима, који су декларативно били радикално леви, а да се он притом није одрекао ни својих правашких убеђења (Miloradović 2019: 29–64).
С друге стране, Мицић није био импресиониран салонским комунистима и „комунистима“. Његова изјава: „[н]адреалисти су добили батина од тате и маме, ради тога, што су причали, да су сањали револуцију“ (50 у Европи: јул 1929: 6) стекла је, чак, одређену популарност у књижевним круговима. Марко Ристић је настојао да Мицића дискредитује., тврдећи да је покушај сарадње у Зениту „[…] брзо онемогућен тврдоглавошћу и ограниченошћу Љубомира Мицића, директора Зенита, који је, на жалост, своје ванредне способности упорности и енергије ставио у службу својој амбицији да од тзв. ʻзенитизмаʼ начини читаву идеологију која би имала да преобрази, да ʻбалканизираʼ Европу!“ У свом чувеном Indexu написао је да је: „Мицић, Љубомир, српски списатељ, антиталент и мистификатор, уредник Зенита, оснивач зенитизма, идеолог барбарогенија, и ето тако: ништа.“
Љубомир Мицић
Своје мишљење о београдским надреалистима Мицић је 1933. године изнео у писму књижару Светиславу Цвијановићу: „Те преведене бургије извесних пискарала без трунке талента и без мрве духа српскога не заслужује пажњу. Најпитомије речено, то београдско стовариште – овдашњег надреализма неколицине ветропира без икаквог књижевног значаја – ругоба је за Београд и књижевност српску. […] Јер вреднији је један запис Григорија Божовића […] него целокупна та књижевна онанија.“ (Голубовић и Суботић 2008: 252)
Тако се између два светска рата формирао књижевни и политички „фронт“ против Мицића и зенитизма, који се протезао од Загреба до Београда и трајао док су били живи његови актери.
Манифест србијанства је, као што наговештава и његов назив, памфлет против Југославије, а за српску националну државу. У предговору, написаном 25. маја 1940. године, Мицић каже да часопис покреће „[…] баш у тренутку великих судбинских судара и вратоломних политичких преображаја, у часу непојмљивог помрачења готово свих умова српских.“ (Уредништво 1940: 4). Узнемирен политичким збивањима, он је решио нешто да учини, о свом трошку и на сопствени ризик. Мицића су власти обеју Југославија прогониле јер је оспоравао темеље тадашње државне архитектуре, односно начин уређења српско-хрватских односа. У питању је толико велика политичка „бласфемија“, да су прави разлози прогона Мицића и оспоравања његових идеја увек били замагљивани неким књижевним, моралним или личним мотивима. У противном, неминовно би јавност била упозната са Мицићевим тезама, што се никако није желело. Зато је он увек помињан само као „фашиста“, „хитлеровац“ „расиста“, „шовиниста“, „антиталенат“, „мистификатор“, „ограничен“, „луд“, па и „магарац“, али никада као критичар српско-хрватских односа.
Шта, уосталом, пише у Манифесту србијанства?
1) Пре свега, Мицић је оспоравао идеологију хрватског државног права Анте Старчевића и Еугена Кватерника. Уочивши психолошке ефекте правашке пропаганде на Србе, Мицић је писао: „[…] европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историјског и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима […]“ (1940: 8). Он је тиме отворио тему расизма као дела Старчевићеве идеологије, изнео тезу о српском пореклу вође праваша и указао на последице ширења те идеологије на српску самосвест. „Самопрезир“ који помиње претеча је каснијег „самопорицања“ (Ломпар 2015). Тврдећи да Срби нису „[…] долазили као просјаци на Балкан […] а понајмање по одобрењу или позиву цара Ираклија“ (1940: 9), Мицић је одбацивао тумачења списа Константина Порфирогенита, која су изнели Фрањо Рачки, Старчевић и Кватерник (Rački 1861: 12–13), (Starčević 1868: 33–34), (Kvatèrnik 1868 а: 49–53, 61–67, 95–97). Написавши да „[…] српски народ као родоначелник свих такозваних словенских народа, горег рода и порода није имао од порода хрвацкога“ (Мицић 1940: 11), алудирао је на тезу Павла Јозефа Шафарика, а коју је прихватао и Вук Караџић, да су се „[…] Срби негда звали сви словенски народи […]“ (Караџић 1975: 119). Уједно, Мицић је дао одушка својим емоцијама спрам Хрвата. Старчевић и Кватерник су Шафарикову тезу, наравно, оспоравали (Starčević 1868: 12–13), (Gross 2000: 54, 57–58, 230, 237–238, 248). Мицић следи Караџићеве мисли и када пише: „[о]д лакта старинских Хрвата остала је шака Бодула, односно Водула, тојест људи настањених покрај воде, али то је и сувише мало за један народ.“ (1940: 18). Тако је на Хрвате гледао и Караџић, чије идеје су Мицића, очито, инспирисале (Караџић 1975: 131), (Караџић 1861: 298). Пишући како је „[…] варварин […] слободан човек а цивилизовани људи су савремени робови“, Мицић (1940: 7) је одговарао на Старчевићево малициозно тумачење да „име Серб“ потиче од латинског назива за роба (Starčević 1868: 3–15, 26– 29), (Starčević 1899: 29–30). Можда би управо у отпору тој тврдњи требало видети зачетак идеје за књижевни лик Барбарогенија – слободног човека?
2) Оспоравање југословенске идеологије бискупа Штросмајера и Фрање Рачког друга је најважнија Мицићева тема. Још 1926. године он је изразио своје подозрење према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Уредништво Зенита 1926: 28). То је касније образложио коментаром Првог српског устанка: „Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром.“ (Мицић 1940: 14). Мицић није био сагласан ни са обимом ни са карактером Југославије: „[…] нова Србија мора да васкрсне, већа и моћнија од Југославије […]“ (1940: 8). Затим је поставио захтев: „[д]ајмо цару царево, а Србину Србиново: потпуну безбедност и поштовање личности, културну предност и политичку слободу, неограничену слободу мисли и србовања. Укратко, слободан српски народ у слободној српској држави од Охрида до Триглава, а у својој држави – свесрпско србијанство.“ (1940: 21). Тим и наредним одломком Мицић је показао да Србију и Југославију сматра за два супротна државна концепта: „Кукају ли кукају, они што траже ʻрацком питањуʼ лека, од немила до недрага, они исти што му још у изгнанству сковаше златну и удобну колевку са Крфском Декларацијом и Женевским Споразумом […] Траже му лека ʻпрактичниʼ политичари од јутра до мрака, а нарочито у недостојном путничењу између једне славне престонице и једног завереничког села, и не нађоше му лека.“ (1940: 22). „Рацко питање“[1] је српско питање, „славна престоница“ је Београд, а „завереничко село“ је Купинец, Мачеково родно место и штаб ХСС-а. Мицић није био толико наиван да мисли како су за постојеће стање одговорни само домаћи политичари: „[…] цео свет је гушио заветну мисао српску: мисао о васкрсу балканског и европског србијанства“ (1940: 7), али је ипак сматрао да управљачи и службеници државни „[з]аборављају, или се чине невешти, да наша отаџбина није никаква нова држава а ни вештачка творевина туђинских државноправних заврзлама […]“ (1940: 15–16). Тиме је, опет, супротставио Србију Југославији. Наравно, Мицићев став по коме је „[…] туђинско ʻјугословенствоʼ живом србијанству […] ископало гроб“ (1940: 5) власти Југославије нису могле толерисати. С друге стране, поставивши „србијанство“ у средиште националне идеологије, Мицић се коначно измирио са Србијом, која га је својевремено тешко разочарала својим односом према Србима пречанима, а посебно према њему самом (1925: 3–5). На насловној страни Србијанства налази се парола која изражава најважнију мисао Мицићевог Манифеста, ону којом се тај текст и завршава: Сви Су Срби Србијанци! У тим речима сажет је програм интеграције српске нације у оквиру српске државе, којим се, уједно, нуди ново тумачење симбола са српског грба.
3) Као и Вук Караџић, Мицић је основним критеријумом националне припадности сматрао језик, а за посебно осетљиво питање – његов назив: „[…] данашња држава још није увидела преку потребу да врати и обезбеди томе мученику – језику српском – свето право бар имену и старом писму његовом. Можда су заборавили ʻдржавнициʼ да је српски језик један од најснажнијих темеља српске државе и народа […]“ (1940: 14–15). „Старо писмо“ је српска ћирилица, за коју је он сматрао да је обесправљена. За Мицића, језик и ћириличко писмо нису само средства комуницирања, него важни чиниоци националног идентитета. Они, за њега, имају велико симболичко значење, због чега су неизоставни елементи његових идеолошких схватања, али и средства њихове реализације у историји: „Са лакоћом се заборавља, или из незнања обилази суштина, да се народи и државе бране, одржавају и проширују бар исто толико снагом својих језика, колико и снагом ватреног или ког другог оружја. Заборавља се да наше данашње државе не би ни било без српског језичког пространства – а оно је најпре било књижевно и песничко дело па тек онда је постало и правно-политичко […]“ (1940: 15). Да ли у овој реченици треба тражити узрок каснијег Константиновићевог онако детаљног проучавања српске поезије са идеолошког и моралног становишта? Како год је доживљавали и вредновали, улога поезије при изградњи националне свести опште је место.
4) Манифест србијанства био је и реакција на талас политички и национално мотивисаног насиља који је запљуснуо северозапад Југославијe тих година. После атентата на краља Александра, праштале су подметнуте усташке бомбе и падале главе у обрачунима различитих политичких опција. Мицић је писао како неки „[…] патолошки мађионичари […] јуришају, па псују, па бесне, па убијају невине људе […]. Па ни по јада када би још хрватски политички месечари и народно-државни одметници, културни скоројевићи и повлашћени мрзиоци србијанства, кад би ʻоткрилиʼ свету да је земља округла…“ (1940: 19–20), итд. Острашћен речник, конфузне мисли и збрка емоција који избијају из овог пасуса показују да је писан у афекту. „Патолошки мађионичари“ и „хрватски политички месечари“ су чланови ХСС-а, али и франковци, чије илегално крило су чиниле усташе. За разлику од представника владе и двора, који су Мачека и ХСС прихватали као легитимне саговорнике, а усташе сматрали за терористе, Мицић није правио разлику између њих. Поред тога, увиђао је да нове идеологије могу бити и средство за реализацију старих циљева. Зато се код њега може прочитати да је „србијанство“ „[…] свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилацове мешавине данас је повлашћено хрвацтво, што одувек у српском народу значи туђинство“ (1940: 22). Мицићево помињање федерализма, фашизма и комунизма као средства за афирмацију хрватских националних интереса његовим критичарима је могло изгледати као лудост. Данас, то је историјско искуство.
5) На тон и садржај Манифеста србијанства утицао је, поред осталог, и почетак разговора политичких представника Срба и Хрвата: јула 1936. године председник владе Милан Стојадиновић признао је постојање „хрватског питања“, а 8. септембра 1936. године вођа ХСС-а, Влатко Мачек, састао се са краљевским намесником кнезом Павлом Карађорђевићем. Зато се могућа „нагодба“ и „споразум“ са Хрватима помињу и у Манифесту србијанства (Мицић 1940: 16, 19). Споразум Цветковић-Мачек био је тада још далеко, али Мицића је развој догађаја веома бринуо – за разлику од београдских политичара, он је познавао правашку идеологију и стрепео од последица могућег договора. Тада, 1936. године, још се није могло видети да је Стојадиновићева политика усмерена на блокирање деловања ХСС-а и избегавање да до споразума дође. Вероватно је убрзо то и Мицић схватио, јер свој текст тада није објавио. Међутим, и без споразума, ХСС је створио „државу у држави“, контролишући администрацију и створивши паравојне снаге у Савској бановини (Силкин 2011: 284), (Karaula 2015). На свој искључив, острашћен и патетичан начин Мицић (1940: 19) је изразио подозрење према било каквом споразуму у Југославији: „А онима што мисле да су крв изменили када су вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз ʻспоразумʼ траже увек и само туђе јер својега немају, који у ʻспоразумуʼ траже српски пораз […]“. При том, Мицић (1940: 20) је упозоравао: „Зато, отворите добро очи, успавани и обманути Срби!… Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.“ Даљи развој догађаја познат је. Манифест србијанства је Мицићев позив на узбуну, који не само да у Београду није тако схваћен, него су му уста баш ту сместа била зачепљена!
Горан Милорадовић
[1] Мађарски израз „Раци“ за Србе/Рашане помиње и: (Караџић 1975: 118).
Извори и литература
Gross, Mirjana. Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret. Zagreb: Golden marketing, 2000.
Karaula, Željko. Mačekova vojska. Hrvatska seljačka zaštita u Kraljevini Jugoslaviji. Zagreb: Despot Inifinitus, 2015.
Kvatèrnik, Evgenij. Istočno pitanje i Hrvati. Historično-pràvna razprava I Zagreb: Štamparna Dragutina Albrechta, 1868 а.
Micić, Ljubomir. „Revolucija u gradu belome“ Zenit 1. 10 (1921): 2–7.
Miloradović, Goran. „Miroslav Krleža i pravaštvo. Prilog istoriji ideja i ideologija.“ Istorija 20. veka 2 (2019): 29–64.
Rački, Franjo. Odlomci iz državnoga prava hrvatskoga za narodne dinastie. Beč: K. Stojšić, 1861.
Starčević, Ante. Ime Srb. Zagreb: Slovi Karla Albrechta, 1868.
Starčević, Ante. Iztočno pitanje. Zagreb: Prva hrvatska radnička tiskara, 1899.
Голубовић, Видосава и Суботић, Ирина. Зенит 1921–1926. Београд: Народна библиотека Србије/Институт за књижевност и уметност; Загреб: СКД Просвјета, 2008.
К[араџић], В[ук] С[тефановић]. „Срби сви и свуда.“ Црна Гора и Бока Которска. Нолит: Београд, 1975.
Силкин, Александр. „Внутриполитическое развитие Югославии в 1930-е годы.“ Ур. Константин Никифоров, Югославия в ХХ веке:oчерки политической истории. Москава: Индрик, 2011.
Уредништво [Љубомир Мицић]. „Реч до речи – мисао!“ Србијанство. Књижевно-политички часопис 1. 1 (25.5.1940): 3–4.
Уредништво Зенита [Љубомир Мицић]. „Филм једног књижевног покрета и једне духовне револуције.“ Зенит 6. 38 (1926): [29–39].
Транскрипт говора са промоције зборника можете прочитати овде.
Цео текст Манифест србијанства Љубомира Мицића: post festum можете прочитати овде.
O Љубомиру Мицићу и Маријану Микцу од истог аутора (Од анархизма до шовинизма: Други светски рат и припадници авангардног уметничког круга око часописа Зенит – Љубомир Мицић и Маријан Микац) можете читати овде.
Lori Stejn rođena je u Beogradu. Piše kratke priče i drame. Objavljivala u zbornicima kratke proze i na internetu. Štampala dramu Jadna. Živi u svojim pričama i u Pertu.
MOJE DETE
Moje dete je malo kao ćupić, kao nokat. Može da stane u kutiju šibica. Stalno ga nosim sa sobom.
Кada dođu nezvani i nedragi gosti, moje dete podivlja. Zaleti se i udari glavom o vrata, pa se vrati nazad i udari glavom o nogu kreveca, ali onog velikog, za običnu decu. Tada me iznervira, moram da ga povučem za uvo, prodrmusam i odmah pošaljem na spavanje. Sluša me bez pogovora. Кada legne, odmah zaspi.
Spava u otvorenoj fioci mog radnog stola, među spajalicama, olovkama, sveskama. Podignem mu prekrivač da mu sunce ne bije u malu plavu glavu. Plašim se da se ne isprlja jer ja baš i nisam uredna. Dok već spava i sanja, ubijam pauka iznad njegove glave. Кao da mi nije dovoljno što sam prepolovila gadnu, crnu bubu već sam morala da zgnječim svaki otkinuti deo, da ugušim svaki iritantni zvuk.
Moje dete spava i ništa ne čuje. Mora da sam ubila boga u njemu. Želim da o tome ostavim neki trag, da sve zapišem, ali ne kada sam budna, već dok spavam, a to upravo i činim:
„Moje dete je malo kao ćupić…“
ČITAV APRIL STANE U JEDNO OSEĆANJE
Neprijatno, kao kada meriš temperaturu, ali ne na uobičajen način. Moraš da vučeš na cevčicu određeni rastvor i vučeš toliko da crvenim kapima orosiš medicinsku sestru koja čeka da očita rezultat. Smeje se, a kao da je spremna za scenu u horor filmu. Neprijatno, kao kada te vozi u autu dugogodišnja prijateljica sa kojom ne govoriš. Ćutiš i najbolje je da pošalješ goluba pismonošu. Neprijatno, kao kada te služe bombonama u obliku srca, a tebi smeta jer su srca žute boje. Čuj, boja! Neprijatno, kad ne možeš da se setiš važnih stvari, nešto si zaboravio, a ne znaš šta. Samo blesnu gola tela džinovskih muškaraca koji na preponama nose žene u naručju. Nikako se ne može ublažiti ta neprijatnost. Ostaje kao knedla u grlu. Ne može se ovaplotiti u reči. U tebi je, ne ide iz tebe, ne može, nema kud, bezglasna je, ako misliš da će te napustiti, tu je nepromenjena tuđim uticajima, ista, ćudljiva, ljutita, besna, ohola, razdire okolna tkiva, a nepromenjena, malaksala, tupa, nemoćna. Toliko je ima, samoj sebi je dovoljna.
CEREMONIJA
Živan Živković zajedno sa grupom pisaca i književnih kritičara hoda tamnim prolazom između zgrade i perionice automobila. Dočekuju ih paradni vojnici i odabrana delegacija. Među njima je i njegova ljubavnica, plavuša, kojoj kaže da se ne seća zašto se zaljubio u svoju ženu pre mnogo godina. Njih dvoje se udaljavaju i odlaze u jednu baštu, odakle on posmatra svoju ženu koja ga prati. Кaže da mu žena sa te daljine liči na kip psa.
U PODNE SIĐEMO U HOL
U podne siđemo u hol, nađemo okrugle džinovske krevete. Legnemo popreko i spavamo. Smetaju mi samo noge koje su visile. Najbolje su prošli oni u sredini. Ja legnem u sredinu, pokrijem se belim ćebetom, pre toga skinem naočare i držim ih u ruci koja je prekrštena sa drugom na meni. Sa leve i sa desne strane neko naslanja glavu na moja ramena. Znam da je tu negde i Umrli, gleda mi u potiljak, sve vreme me posmatra. U nekom trenutku svi odluče da ustanu – tada shvatim da je sa leve strane bio Violet, a sa desne Zora. Кrevet ostane prazan i tada shvatim da su u blizini ležaji na kojima sam mogla da se sklupčam. Ne bih bila toliko izložena. Na pauzi, kad izađemo iz zdanja, šetam sa sestrom. Nikada je nisam pitala o njenim ćerkama. Sada je prilika. Кad šetam sama, izgubim se. Nepregledne šume s desne strane i stara zdanja sa leve. Odlučila sam da pitam ženu sa decom u kolicima. Ona me oslovi po imenu, kaže lako je, baš je lako za snalaženje. Lažem da je tako, da sam samo proveravala. Da, da, sve te ulaze sam i ja znala. Da, kad skrenemo levo i prođemo kroz kapiju, ona ulazi u hotel – ja ostajem još malo. Gledam džinovskog olovnog vojnika. On polako šakom hvata svoje lice i skida ga, ostaju samo buljave crvene oči. Shvatam da sam ga tog dana ranije videla. Pa on svakog dana – šminkom i uniformom postaje svoj najbolji prijatelj i oživljava ga. Tako da nikada ne umre. Tako da svi veruju da je i dalje živ. Pa da, bio je na straži. Samo ga oči odaju.
JEDAN ŽIVOT JE NEDOVOLJAN. NEDOVOLJAN (Česlav Miloš)
Tu skalu posmatraš svaki dan. Svaki podeok je garancija da će život teći mirno. A onda, možda je tako lako odviti ventil i dopuniti vodu. Radiš to uporedo sa radom kotla i evo, voda izlazi van, vidiš ga ali ga ne osećaš i posmatraš požar kako tinja. Gasiš ono što možeš, budiš spavače i upozoravaš na nadolazeću katastrofu. Slučajni dolazak Mrtvog i Programera rešiće misteriju: treba dati signal da se voda puni, onda nema problema. Кrpom upiješ vodu, posledice požara se ne primećuju i kotao kreće sa radom. Promenili su mu i mesto, ali ne, insistiraš da bude na starom. Кako ujutru da se budiš a da ga ne pozdraviš? Sve se može uz osmeh. Tako je lakše. Кroz otvoren prozor čuješ decu kako pričaju o velikoj zaveri. Jedno dete će biti zgnječeno kao plastelin. O tome se ćuti iako svi misle o tome. Dve devojke – leptiri otpevaće pesmu o buntu, ali niko ne razume reči, čak ni kada su ispisane na ekranu.
NEPRIJATELJ STOJI PRED VRATIMA GRADA
Zar valcer? Od svih prisutnih – ja?! Da li da promenim drugu haljinu? Režiser me ne primećuje. Ne da mi da pitam. Program je krenuo. Ljutito me odvode sa scene. Zavesa je već otvorena. Jedna od voditeljki kreveljići se govori: Ima ih samo deset. I ja sam jasno videla kada se zavesa pomerila. Prazne stolice su buljile u nas. Кrenula sam hrabro iza dve glumice, i na samom izlazu na proscenijum kliznula sam iza zavese. Zvuci valcera su ispunjavali dvoranu, i jedna od glumica koja je izigravala pekara pala je u pun, otvoren zamrzivač. Publika netremice prati – jer to je deo predstave. Prilazim i pokušavam da je dohvatim za ramena. Savila se kao lisnato testo, klizi iz stvari, ne znam da li je nešto polomila, i tek tada prilaze ostali da je izvuku. Uzalud, njeno je meso ostalo unutra, napolje izvlačimo samo kosti…
RAT I SEĆANJE
Bili su to poslednji dani, srećni dani pred izbijanje rata. Radili smo, putovali, razmenjivali marame i markice, ležali jedni do drugih, spavali sami ili u gomili, družili se. A onda se desio prasak, građanski rat, neko je počeo da nas ubija. Trebalo je da se sakrijem, ali bilo je kasno. Moj ubica, izvršitelj-poslušnik stajao je naspram mene, kada sam videla da će i on stradati. Delovi nameštaja su podrhtavali, čupali se iz ležišta i bilo je pitanje vremena kada će poleteti uvis. Upozorila sam ga i on je predložio bekstvo. Imali smo prednost – preko terase do drveta i slobode. I tada sam saznala da je priroda na našoj strani. Nije nas napustila. Pobunila se. Vodila je rat zajedno sa nama. Uhvatila sam se za granu, bila je živa, zagrlila me je i spustila na zemlju. Sklupčala sam se u lokvi vode dok sam se krila od automobila koji su sejali smrt. I onda, kada sam podigla glavu, videla sam novootkriveni izvor bistre vode, najuređeniju fontanu na svetu. Кrenula sam za izbeglicama preko gomile leševa usput jedući dinje koje su ličile na pomorandže. Кao kod Кiša: zatvorim oči – pomorandža, otvorim – dinja. I tako, eto me u Кini. Cirkus je ponovo došao u naš grad.
IZGUBLJENI JANUAR
Treba pokriti celu šumu zelenim opranim tepihom, tako se lakše suši. Dobro jutro! Кonačno bi mogla ta kafa. Кada raspremate kuću, bacite sve velike kutije s rupom na dnu. Кakva je to buka kada padnu na zemlju.
U POLA КORAКA
Кrenem u zadnji deo dvorišta tamo gde su staje, magaze, seno. Na veliku kapiju. Кrenem u zadnji deo dvorišta da skinem veš i zateknem sebe. Zaustavim se u pola koraka i vidim svoje zabrinute oči kako pilje u mene. Zelena bluza upasana u braon suknju koja drhti na vetru drži me prikovanu za mesto. Samo veš i dalje čeka.
TAКO JE POČELO
Tako je počelo. Pregledale su se stvari pokojnika, tačnije jakne koje su ostale iza njega. U svakoj nekoliko metalnih novčića, sat, omoti paklica cigareta. Slažem sve uredno na sto. Neke mogu i da se nose, u dobrom su stanju. Onda dođe neki čovek da se obračuna sa drugim – jedan je ispred, drugi iza, vi ste između. Кaže, vama neće ništa biti, to je samo verbalno. Pametnije je da ustanem i sklonim stvari. Provučem glavu i jednu ruku za treger torbe i stavim je na sebe. Tako slažem što više mogu, da što više ponesem i krenem ka ulazu zgrade. Majka je tu, ona će mi pomoći da sve lakše odnesem do stana. Tu je i vaša prijateljica. Ali kad krenem uz stepenice, na svakom stepeniku je po jedan porcelanski tanjir. Кad pogledam gore, ona se cereka. Naterala me je da se poklonim svakom stepeniku dok stignem do vrha. Najbolje bi bilo da je isteram iz stana uz grdne povike. Neka, pokloniću joj crvenu haljinu koja će joj se slagati uz papuče koje nosi. Posle ću se pokajati.
DOBRO JE I OVAКO
U našoj tužnoj istoriji gde sve nismo živeli! Sada smo u kući od kamenih blokova. Spavam prvo sa mamom, a onda sa tatom. Čudno, kada si mrtav, izduže ti se noge i ruke. Tu gde on spava, samo krevet, prazni zidovi i dva lustera jedan do drugog – jedan kao iz barokne sale, drugi liči na metlu. Izlazim tiho da ga ne probudim. Otvaram teška kamena vrata, ali iza njih su priljubljena još jedna dvodelna. Legnem na kamenu terasu i gledam ka ulici, samo mi kovrdže lete na povetarcu i razmišljam kako sam mogla biti srećna u životu a nisam. Dobro je i ovako.
AКO BUDEM GLEDALA
Bila sam svedok ubistva. Slepi čovek sa prozora gledao je u mene. Pucanj koji je odjeknuo bio je znak da treba da bežim. Škola se činila kao dobro mesto za skrivanje. Još bolje da se pridružim popularnoj pevačici i njenom mužu. Svakoga časa treba da krenemo, ali pevačica ne može da ponese sve bukete cveća koje je dobila. Toliko su srećni da moram nakratko da ih ostavim i da obiđem u kabinetu svoju koleginicu-imenjakinju koja radi na dečjim zadacima. Tako je mračno, tako je uska prostorija, uska i duga. Ponašam se kao da me potera nikada neće stići, dogovaramo se kao da ću imati još poklonjenih dana. Ako budem uporna, ako dugo budem gledala, možda u moj kabinet uskoči Bog i poljubi me, tj. dozvoli mi da ga poljubim, i to – pravo u usta.
TEК ONDA SVE MOŽE DA POČNE
Oživeo si samo da ponovo umreš, da ponovo zakasnim. Ovoga puta došla bi ti voljena, znam da bi nju više želeo da vidiš od mene, ne bi morao da objašnjavaš. Samo si otišao u krevet, bez stvari, bez telefona, možda si i umro, a ja to ne znam i saznaću tek kad bude kasno. To je dovoljan razlog da se ugušim. Zato, uđimo u auto i hajdemo, pun gas, u veliki mrtvački kovčeg. Proći ćemo kroz uzani otvor i onda samo pravo, ne ka nastavku puta, već na samo dno. „Upomoć, upomoć!“ – ja ću biti najglasnija. Pitam se ko će me čuti i ko će tebe izbaviti iz groba.
Da tek onda sve može da počne.
POSLEDNJI DANI 1988.
Isekla je jedan prst na svojoj ruci. Osetila je potrebu da iseče i ostale. Sekla ih je jedan po jedan iako to nije bilo nimalo lako. Prvo bi ih zasekla, a onda lomila drugom rukom. neki prst bi bio toliko žilav da je imala muke da otkine kožu kada je kost već bila slomljena. Toliko ih je lomila kao da prsti nisu njeni. Prsti su joj bili toliko čudni, mrtvi, beživotni, bez kapi krvi. Visili su sa šake, visili su obešeni o kožu koja se nije dala otkinuti pri lomljenju. A onda, osećajući zadovoljstvo, zavila je sve prste nadajući se da će srasti. Onaj strahoviti bol kidanja više nije osećala. Sada je bila srećna.
POSLEDNJI КADAR
monah zna da sam iscrpljena/oduzmite mi višak/oreole i rogove:
kažemhladno je bilo živeti.
Ivana Maksić
Po meni padaju usporeno crvene ruže. Daleko sam od njih, tako da mogu da vidim svaku dok mi se približava sa različitih strana. Usporen snimak, poslednji kadar. Bože, tako li to izgleda?
Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.
TATARSKA PUSTINJA. DINO BUCATI I EGZISTENCIJALNA ZEBNJA. UZALUDNO IŠČEKIVANJE. KOMPARATIVNA ANALIZA MESTA IZ ČAROBNOG BREGA I TATARSKE PUSTINJE. UOČAVANJE SLIČNOSTI I RAZLIKA. HANS KASTORP I ĐOVANI DROGO. ZAPAŽANJE INICIJALNIH SLIČNOSTI SUDBINE JUNAKA I HIJERARHIJSKE NADREĐENOSTI U PRIPOVETKI SEDAM SPRATOVA I TATARSKOJ PUSTINJI. SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU ČEKAJUĆI GODOA I TATARSKE PUSTINJE. KAPLJICE VODE I SAT KOJI OTKUCAVA. DALIJEVI ISTOPLJENI SATOVI. KAFKIJANSKA, ATMOSFERA TATARSKE PUSTINJE. SMISAO ŽIVOTA. ĐOVANI DROGO I ANGUSTINA-ŽRTVOVANJE RADI IDEALA
“Tatarska pustinja“ čudesno je alegorijsko delo Dina Bucatija, prožeto brojnim egzistencijalnim zapitanostima što se rađaju i uskrsavaju u nekoj neodredivoj osuđenosti na uzaludno iščekivanje, dok se smenjuju jednolični dani, prazni i gluvi, ispunjeni uobičajenom rutinom i potčinjenošću autoritetima, u ovom slučaju bi se moglo reći, samoj propisanoj dužnosti i njenim unapred određenim konvencijama.
Sama tvrđava Bastijani i njena vertikalna organizacija simbolizuju vojnički život, njegova strogo utvrđena pravila, koja oficiri revnosno obavljaju. I sve teče naizgled sporo, po predviđenom rasporedu, jednim lenim, ujednačenim ritmom, međutim, to promicanje dana neumitno odnosi za sobom ogromne količine vremena. Vreme je ovde, nasuprot uređenju tvrđave, linearno, kontinuirano, celovito, te se sitni diskretni trenuci svakodnevnog življenja ucrtani u celokupan horizontalni tok istovetnih dana gotovo i ne opažaju, jer su njegov neodeljivi sastavni deo, elementi jedne kompaktne mase. Stalno ovoj knjizi pridružujem njenu prikladnu ilustraciju, čuvenu sliku Salvadora Dalija na kojoj su prikazani istopljeni satovi kao simbol vremena što nemilosrdno ističe, odvlačeći naše težnje, želje i ambicije, i tako prolaze trenuci, sati, dani i čitave godine, u sukcesivnoj kosmološkoj uređenosti, gde jedan događaj postoji kao uzrok drugoga, a ovaj drugi događaj, koji je u jednom lančanom spoju zamišljenog kontinuuma posledica, neminovno postaje uzrok, i to se produžava dalje, u nedogled. Stalno se, u životu, čini da imamo vremena, a odsudni trenuci začas prolete, tako brzo da se nađemo u čudu kako ih nismo ranije zapazili i smogli snage da učinimo preokret i pođemo stazama uspeha. Postoji ona čuvena rečenica kojom čovek sebe hrabri i rasterećeno misli “ima vremena“, što je paradoksalno, tokom tog istog vremena postala opšte mesto. Ovde problem leži u mešanju dva smisla vremena, svakodnevnog, kolokvijalnog i onog nedokučivog, čija smo samo sastavna čestica, beskrajnog, metafizičkog. Šta je vreme? Na ovo pitanje ne postoji definisan i jasan odgovor. Jedna od interpretacija u filozofiji tvrdi da je vreme apriorna forma opažanja, ili bolje reći spoznaje, zrenja. Kroz tu istu spoznaju čovek sazreva i preobražava se, po nekom unapred definisanom pravilu, i ne opaža da je već minuo veliki deo vremena. A kako je vreme beskonačno, i ne znamo tačno ni kako ni kada je počelo, nezavisno od čovekove svesti i saznanja o njemu, ta ogromna količina je jedan mali delić bezmernog kontinuuma. Večnost je bezvremena, vreme je opet njen nemerljivo mali sastavni činilac. A možda su večnost i vreme diskontinualni, neproporcionalni? Na to pitanje nema jasnog i nedvosmislenog odgovora. Jedno je sigurno, čovek je pokretna tačka u vremenu, njegov infinitezimalni deo. Možemo ga čak, u nekom zastrašujućem naučnom uprošćenom prikazu, svesti na predstavu iz fizike, materijalnu tačku koja se kreće nekom krivudavom trajektorijom. Sad bih se osvrnula na komparativne paralele iz književnosti s “Čarobnim bregom“ i Kafkinim delima.
Đovani Drogo jeste umnogome nalik Hansu Kastorpu, kao sasvim običan mlad čovek neispunjenih ambicija. I jedan i drugi provode dane u nekom prostoru izdvojenom od sveta, kod Mana je to sanatorijum, kod Bucatija tvrđava, s tim što Hans Kastorp dolazi u sanatorijum da se izleči od neke plućne bolesti, i tu provodi sedam godina, razvučenih i dugih kao sedam vekova, možda je ovde upotreba hiperbole preterana, ali ukazuje nedvosmisleno na ono što želim da kažem, (zapažam ovaj magični broj sedam, karakterističan za većinu priča iz Bucatijeve “Prodavnice tajni“, koji se obično smatra brojem sreće, kod Bucatija je posve suprotno, kod Mana bi mogao i tako figurirati, s obzirom na završetak “Čarobnog brega“ ). Međutim, dok su Drogovi dani prilično jednoobrazni i posvećeni iščekivanju jednog jedinog događaja, za koji živi i izgara, rata s Tatarima i žara borbe, dokazivanja i napredovanja u službi, dok u stvarnosti luta bedemima, spratovima i hodnicima tvrđave Bastijani, razgovarajući s drugim oficirima i povremeno ispunjavajući vojničke dužnosti u granicama prostora u okolini tvrđave, (kao što je uspon na planinu, o kome ću kasnije govoriti) Hans Kastorp provodi zanimljive dane, ispunjene čitavom galerijom raznovrsnih, ekscentričnih junaka koji defiluju stranicama “Čarobnog brega“ (meni je najdraži profesor Lodoviko Setembrini), i stvaraju interesantne, bizarne i neobične situacije, svojim ponašanjem i diskusijama (najživopisnije su one između dva potpuno suprotna lika, Setembrinija i Nafte), i zapravo mu nikada nije dosadno. U kontekstu lečenja bolesti kao motiva, samo s različitim ishodima i drugačijom pozadinom, porukom i tokom priče, mogli bi se porediti “Čarobni breg“ i Bucatijeva pripovetka “Sedam spratova“, a “Sedam spratova“ se opet može povezati s “Tatarskom pustinjom“ u smislu potčinjenosti nekoj određenoj hijerarhiji (u jednoj je vojnička, u drugoj medicinska). Može se, što se tiče poredbene analize “Čarobnog brega“ i priče “Sedam spratova“, takođe uočiti sličan početak za oba junaka, Hansa Kastorpa i Đuzepea Kortea, iako je kraj posve diferentan u ovim delima, a naravoučenije drugačije. Što se tiče Đovanijevog uzaludnog obitavanja u fazi neprestanog iščekivanja dolaska Tatara, koji bi iz korena promenio njegov umrtvljeni život u tvrđavi i pokrenuo uspavanu sredinu, gde se s jednog sprata, iza prostrane kamene pustinje, hladnog i negostoljubivog predela, nazire neka crna pruga na horizontu, odakle bi trebalo da dođu Tatari, što ih niko nikada nije video, ali priča se i to usmeno predanje koje se prenosi godinama, možda i vekovima, na italijanskom – dicono che… označava uvod u neku legendu, najčešće posve neistinitu, no uvreženu u narodu. Međutim, možda Tatari nikada nisu ni postojali, a ne da su dolazili na taj pogranični prelaz, koji se opet u širem značenju, može posmatrati kao prelaz između dva odeljena sveta, između sveta oko tvrđave Bastijani, mirnog, zaparloženog, jednoličnog, i nekog drugog, uzbudljivog sveta borbe i podvižništva, gde se u bitkama zadobija oreol heroja. Đovani Drogo i njegovi saborci, od onih koji su još, poput našeg mladog junaka, nepomireni sa sudbinom u okvirima uzaludnog očekivanja, nestrpljivo iščekuju , pogleda upravljenih u crnu liniju, da se nešto pomeri, pokrene, da se promeni sadržaj njihovih dosadnih dana. I svaki put ta nada biva izneverena, osim jednom, kada Tatari, zaista dolaze, ali je već kasno. Što se tiče osuđenosti na dugo i uznemirujuće čekanje u predvorju egzistencijalnog straha, ako uzmemo sam pojam “čekanje“ kao krucijalni motiv, primećuje se analogija s još jednim remekdelom književnosti, prožetim apsurdom, “Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa.
Vladimir i Estragon, takođe čekaju neku pojavu, neko olakšanje, možda sreću, možda samoispunjenje, ne zna se tačno šta je to “Godot“ (u svom osvrtu na ovo delo dala sam moguće tumačenje kako je Godo, zapravo, neko ovaploćenje Boga na zemlji, skovano od engleske reči “God“ – bog i francuskog nastavka za deminutiv -ot , dakle, Godot, mali bog u prevodu). Moguće je, kako je poznat Beketov smisao za sarkazam i alegoriju, da je to uzaludno iščekivanje drugog dolaska bogočoveka, Isusa Hrista, a onda bi Vladimir i Estragon mogli biti simboli ljudi koji čekaju ispunjenje zemaljskog raja, ali uzaman.To je samo jedno od mogućih rasvetljenja smisla ovog komada. Međutim, dok se Godot nikako ne pojavljuje, apsurdno iščekivanje Đovanija Droga na kraju, kad su sve zalihe apsurda iscrpene i dani koji su prividno obećavali sreću prohujali kao trenutak se na kraju ostvaruje u realnosti kao neko zakasnelo ostvarenje životnog sna , davno obećanog, ali tek kada je dockan, i zbog toga se “Tatarska pustinja“ može i do kraja ubrajati u metafizička i filozofsko-alegorijska dela. Napraviću malu digresiju, da je i Godot (Godo) na kraju došao, ali u delu Miodraga Bulatovića koje nisam čitala, pa ne znam kako je zamišljena priča, očigledno povezana s Beketovom dramom, naslovljena kao “Godo je došao“. Sama atmosfera apsurda, hladna, nepomična, nepomućena ničim izuzev ponekih proplamsaja nade je duboko kafkijanska, očekuje se neki događaj (dolazak Tatara) koji nema nikakve osnove u stvarnosti, niti se zna da li će Tatari uopšte doći, niti da li su dolazili, čak, kao što već rekoh, ni da li oni uopšte postoje.
Svi minuti, sati, dani i godine uranjaju u neizvesnu maglu apsurda, i smenjuju se u uobičajenom redu, ne remeteći neko unapred postavljeno određenje, kao nerazgovetnu, ali preskribovanu apsolutnu istinu, da sve tako treba i da bude, bez ikakvog razloga i smisla. Svi istaknuti momenti romana – kapljice što cure iz česme (javlja mi se još jedna paralela s Bucatijevom pripovetkom “Kapljica“ gde se stanovnici jedne zgrade povlače u svoje stanove ispunjeni strahom od kapljice što se polako penje stepenicama, kao zloglasno i strašno predskazanje) i označavaju lagano, ali neporecivo proticanje vremena, neki čudni šumovi, ujednačen let leptira oko lampe su samo sitnice, ali su te sitnice diskretni neoborivi konstituenti života, jer kako veli veliki Žan – Batist Poklen de Molijer – Zrna peska čine planine, dani godine, a sitnice ceo život, koje junak upija kao diskretne i prolazne, mada, u svoj toj dosadi obitavanja u tvrđavi, ponovljive. One su poput sata koji kuca, brojeći preostale ljudske časove, i topi se kao vreme kod velikog španskog slikara nadrealizma iz Figerasa, međutim, u tom kontinuumu vremena, Drogo ih samo povremeno izdvaja percepcijom, ne trudeći se da ih dugo zadrži u mozgu, i ne primećuje da one označavaju lagano, ali sigurno i neotklonjivo isticanje vremena. Međutim, kada je već ogromna količina vremena promakla, Drogo kao da se polako miri s takvom sudbinom. Shvativši užasnu istinu da će možda biti osuđen na večno čekanje, on sve više biva očaran čudnovatom i tajnovitom privlačnošću te tvrđave gde se tavori u predvorju zebnje i ambijentu besmisla. Ovde se opet javlja kafkijanski trenutak gde je protagonista zarobljen okovima rezignacije, koje ne može da zbaci, niti da se otrgne nekoj magiji što ga je zanavek prikovala za tu tvrđavu. Nje se nikada neće osloboditi, za razliku od Hansa Kastorpa koji u “Čarobnom bregu“ izlazi iz sanatorijuma, naprotiv, ostaće neraskidivo vezan za nju, kao mesto očekivane slave i neumitnog prokletstva. On čak u jednom segmentu romana silazi u grad, sreće ponovo nekad poznate ljude, prijatelje, poznanike, porodicu, ali svi su mu postali tuđi i strani, ništa više nije isto kao pre, oseća da više tu ne pripada, i tu se možda najbolje i pokazuje ova strahotna i apsurdna atmosfera romana. Ne može da odoli i vraća se u tvrđavu, gde ostaje do magnovenja u kome je “njegovog života vir na uviru“, kako kaže Branko Radičević u divnoj i tužnoj pesmi “Kad mlidijah umreti“, gde nagoveštava skori odlazak, i kada je dockan za slavu i podvige. Zanimljiv je i lik Angustine, mladog oficira koji je ipak delimično ispunio želju i prigrabio komadić slave za kojom je žudeo, ne dočekavši Tatare i nastradavši na zadatku uspinjanja uz planinu, gde je skončao obasut pahuljicama, cvokoćući i drhteći od zime , u snegu i ledu krševite i visoke planine, na neprirodnoj visini, gde se opet vidi dejstvo građenja priče apsurda, jer kako su više odmicali, čini se da je planina , sve viša i viša, i da će tako rasti i protezati se u visinu, među oblake, u nedogled.
Dino Bucati
Interesantno je što je Angustina bio na neki način predupređen na to šta mu se može desiti, jer je imao san, ili možda viziju, istodobno prelepu i zastrašujuću, o nekim duhovima koji su u fantastičnim obrisima, dugo plesali oko njegovog uzglavlja, smenjujući se i poigravajući, viziju sitnih, čudnih duhova, u isti mah strašnih, prozirnih i lakokrilih poput tihe koprene sna. Oni su se u jednom času tog fantazmagoričnog snoviđenja, nanizali, postajući sve manji i manji, kao neka čarobna povorka, koja je polako odlazila u nebo, sve dok nije sasvim iščezla s vidika, “postajući pramen, ćubica magle, a zatim ništa“. Ništa kao konačni svršetak, poništenje života, gorka praznina gde nema ničega i gde je svaki sadržaj iščezao. U ovoj se metafori, kao opomeni junaka koji je ne može prihvatiti i usvojiti, s obzirom na delo u vidu brižljivo sazdane građevine apsurda, jasno predskazuje njegov kraj, a možda, u nekom drugom asocijativnom kontekstu, i kraj glavnog junaka romana, jer i red tih duhova čini jednu visoku piramidu nalik na planinu kojom se vojnici uspinju i gde Angustina, prišavši samom nedosežnom vrhu, gine u snegu, okovan ledom i hladnoćom koja huji odasvud. Naime, ako se pažljivo posmatraju rečenične slike, zapaža se da su sastavna građa planine i njen strmoglavi uspon, po strukturi sasvim analogni povorci prikaza iz sna. A možda ti fantomi, te utvare, izdanci neke neobjašnjive čarolije, označavaju i nešto drugo, možda su strašna slika uzaludnosti nada glavnog junaka koje iščezavaju rastapajući se u vremenu. Angustina je opet na neki način, ispunio cilj, dao je svoj život u borbi sa silom prirode, premda u Bucatijevom uobličenju, natprirodnom i neprirodnom. Poneo je ipak lovorov venac slave, s druge strane života. Što se tiče Đovanija Droga, ako se njegov život posmatra idealistički, kao posvećenje i usredsređenost na ostvarenje želje, makar se prilika ukazala i prekasno, može se reći da njegov život ipak nije bio uzaludan, iako je žrtva koju je podneo previsoka.
Никола Живановић je рођен у Крагујевцу. Завршио је општу књижевност са теоријом књижевности. Песничке књиге: „Астапово” (2009), „Carmina Galli” (2014), „22” (2019), „Песме и поеме: избор (2009–2019)” (2019), „Ђулићи и увеоци” (2020). Осим поезије објавио је и велики број есеја, критичких текстова и превода светских песника. Песме су му заступљене у антологијама и зборницима. Јуна 2011. године, у часопису Сент, изашао је тематски број у целини посвећен његовој поезији. Добитник је награде Трећег трга за поезију за збирку „Астапово”, награде „Бранко Миљковић” за збирку „Carmina Galli” и других.
ЈУТРО У ЗАТВОРУ
У дубину бетона урасли лигаменти –
Решетки, жице, стакло; та неман која мрви
Све несаломиво, круто, што кидише ка мети
Великог праска, силе које створеном прете;
Те решетке од меса, и кроз њих онај први
Зрак сунца који вешто кроз жицу и кроз атом
Најзад продре у јаје и онда пропадне јадно
На сивом, робијашком пепелу цигарете.
И онда други зраци, комете, ореоли,
Упадају у собу, нечујно пар по пар,
Обучени у плаво, а други у црвено,
Тиркизно, прозирно жуто, а неки сасвим голи.
Као одговор на њих, негде из затвореног
Пале се прва светла дана – јутарњи жар.
И полунага тела, усправљају се, пуше:
Обешене о нити дима висе им душе.
Разлистава се затвор, крај сиве зграде сивља,
Гута тополе, траву. У прозорима слика:
Одраз жара и дима меша се с формом биља
Са друге стране, слепо, без уметника.
Шака буновних људи, по собици корача,
Присећају се нечег, тог мало што су били,
Што боље памте мртви него овако живи,
Ту, испод споменика незнанога пушача.
ПОСЛЕДЊА МЛАДАЛАЧКА ПЕСМА
„Човек је млад онолико на колико му је одређена робија“,
Каже мој официр за кућни затвор
Када се жалим да остарих са наногицом.
Пре подне гледам у тачку на зиду,
По подне идем у шетњу и гледам у исту ту тачку
Која ми се урезала у мозак.
Негде далеко у свемиру некој ванземаљској интелигенцији
Се управо јебе за мој стицај околности
Као и момцима и девојкама у стану поред.
Када бих поново имао двадесет година
Морао бих да се начекам да се осећам овако бедно.
Клеца ми нога, имам главобољу, несаницу,
А нигде апарата за притисак, нигде правних лекова.
ЛУДНИЦА
Празни ходници и сестринска соба,
Са болесничких кревета
Ланци немоћно висе,
Једино ветар по њима
Помера постељину и сенке.
ПЕСМЕ ИЗ ЗАТВОРА
1.
Кревети на којима је лежало
Ко зна колико затвореника,
На којима је сваки оставио
Своју крв, зној и улегнуће,
Сваке ноћи марљиво раде
На мојој кичми.
Преправљају пршљен по пршљен
По калупу ранијих лежача.
Кад изађем на слободу
Бићу сасвим другачији робијаш.
2.
Као што се на неким вашарима
Може купити птица у кавезу
Да је неко дете или млада дама ослободи,
Тако би деца за одличан успех
Требало да пуштају робијаше.
3.
Они који су најдуже робијали
Најслабије разумеју затвор.
Да би умео да робија,
Човек мора дуго да буде слободан,
Да упозна многе људе и градове,
Многе друштвене класе, и начине живота,
Навике и случајности.
И онда му се затвор неће разликовати
Од било ког другог места у свету.
ДОКУВАНА ЈАЈА
Мајка ми је обарила два јаја за вечеру
Узео сам једно и парче хлеба
Јаје је било ровито.
Сутрадан ујутру за доручак
Нисмо имали ништа сем оно друго јаје.
Молио сам мајку да јаје још једном обари
Пошто сам волео само тврдо кувана јаја.
Убацила га је онако, већ ољуштено у врелу воду.
Пoсле неког времена на јајету су се почеле појављивати вене
Жуманце је текло новим
Тек формираним крвним судовима,
Пулсирало, бујало, оживљавало,
На крају се претворило у нешто налик мозгу
Који је кипео у врелој води.
Наизглед сасвим способан да размишља.
Појео сам га са сољу, младим луком.
И два парчета домаћег хлеба.
ПАУK ТАЈ
Имам паука у стану.
Иде стално по мени.
Могао бих само тако да га спљоштим.
Али лако га смрвити,
Kако изградити те фине ножице, те прецизне покрете,
Од ког материјала и којим поводом?
Kојим алатима или инкантацијама извући
Из њега оне фине нити?
U svojim memoarima Joška Fišer (šef nemačke diplomatije 1998-2005) važno mesto posvetio je NATO-ratu protiv SR Jugoslavije 1999. godine, stavljajući u fokus diplomatsku pozadinu tog lokalnog svetskog rata. Kao posebno značajni čine nam se segmenti Fišerove knjige u kojima se autor bavio ruskom ulogom u finalu ove velike krize.
S obzirom na svoju aktivnu ulogu u diplomatskim borbama za svaki balkanski kamen Fišer nam je ostavio svedočanstva iz prve ruke o dramatičnim nesuglasicama u ruskom establišmentu, odnosno o nemogućnosti da se uspostavi jedinstvena ruska linija prema pitanju Kosova i mesta Rusije na Balkanu. Ova sukobljena gledišta personifikovali su Boris Jeljcin i njegov specijalni izaslanik Viktor Černomirdin, s jedne, i pojedini krugovi u ruskom ministarstvu spoljnih poslova, ruskoj vojsci i Dumi, s druge strane. U ovom „alternativnom“ taboru su, prema navodima u Fišerovoj knjizi, posebno istaknutu rolu igrali šef ruske diplomatije, Igor Ivanov i general Leonid Ivašov. Ruski predsednik je, primećivao je Fišer, priželjkivao brzo okončanje rata, makar i po cenu „prihvatanja zapadnih pozicija“. Ivanov je, međutim, čitamo u Fišerovoj knjizi, insistirao na potrebi očuvanja teritorijalnog integriteta Jugoslavije i prisustvu srpskih snaga na Kosovu po okončanju rata, izražavajući istovremeno skepsu prema ulozi Haškog tribunala.
Pažljivi čitalac će, između redova (to Fišer stvarno nije rekao), pretpostaviti da je zapadna odluka da se uloga egzekutora u pregovorima sa Miloševićem poveri „Trojci“ (Stroub Talbot – SAD; Marti Ahtisari – EU; Viktor Černomirdin – Rusija), a ne G-8, nad kojim je lebdela senka upravo Igora Ivanova, bila uspešan taktički manevar namenjen isključivanju tvrdih ljudi u ruskom establišmentu iz pregovaračkog procesa. Ipak, neposredno po potpisivanju vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu druga strana je uzvratila udarac. Na Kosovo su, bez znanja ključnih političkih struktura u Moskvi, banuli ruski vojnici, što je izazvalo kratku krizu u odnosima Rusije i zapadnih sila. Ove tenzije su bile brzo umirene, pa je na prvi pogled sve bilo tek bura u čaši vode. Ipak, stvar je bila mnogo veća. Ova afera je signalizirala svu žestinu sukoba prozapadnog i antizapadnog bloka u Moskvi, što je okončano epohalnom smenom u Kremlju poslednjeg dana 1999. godine, koja je utrla put konstituisanju znatno tvrđe ruske politike prema Zapadu.
Akcija malog kontingenta ruske vojske na Kosovu sredinom juna 1999. godine na samom terenu, na Kosovu, nije proizvela bilo kakve opipljive posledice, odnosno nije došlo do uspostave ruskog sektora na Kosovu. Dve decenije posle toga lako nam je da konstatujemo da se, međutim, radilo o suštinski istorijskom događaju. Bilo je to svojevrsno opelo Jeljcinovoj balkanskoj politici i najava novog kursa njegovog mladog naslednika. Razume se, Fišer to tada nije mogao da zna.
Donosimo prevod dela memoara Joške Fišera: Die rot-grünen Jahre. Deutsche Außenpolitik – vom Kosovo bis zum 11. September, Kiepenheuer&Witsch 2007.
Kad sam okončao svoj govor (u Bundestagu – P.D) i dok sam se praćen aplauzima poslanika koalicionih frakcija vraćao na svoje mesto na klupi za članove vlade dobio sam cveće od dvojice poslanika moje frakcije.
Poslanik frakcije CDU/CSU, Karl Lamers, koji je govorio neposredno posle mene, brzo me je vratio u realnost. Pročitao je informaciju AFP-a objavljenu u 11:11, u kojoj je stajalo: “Prema navodima nezavisne jugoslovenske novinske agencije BETA u petak su prve ruske jedinice budućih međunarodnih mirovnih trupa za Kosovo umarširale u Jugoslaviju. Prema navodima Bete, granicu je, dolazeći iz Bosne, prešao jedan kontingent vojnika (…) Moskovski pregovori između SAD i Rusije o modalitetima ruskog učešća u KFOR-u su u međuvremenu prekinuti na neodređeno vreme. Ovo je izvestila ruska novinska agencija Interfaks, pozivajući se na vođu ruske delegacije generala Leonida Ivašova. Ivašov je prethodno najavio da će Rusija možda obrazovati sopstveni sektor na Kosovu bez dogovora sa SAD.”
Lamers je nastavio: „Daj Bože da ove vesti suštinski nisu tačne, jer bi inače sve što ste Vi, gospodine ministre, upravo rekli bilo ishitreno.“
Čovek je bio potpuno u pravu, jer vesti jesu bile tačne. Sve zapadne vlade su bile potpuno iznenađene razvojem događaja. Zamolio sam saradnike koji su sedeli iza vladine klupe da odmah utvrde činjenice koristeći sve nama dostupne izvore (…)
Ruski marš kroz Srbiju bio je potpuno iznenađujuća akcija i odigrala se bez bilo kakve prethodne najave. Najpre je, još tokom trajanja debate u Bundestagu nastupilo izvesno olakšanje kada su agencije javile iz Moskve da su ruske trupe zastale na administrativnoj granici sa Kosovom. Ipak, pokušao sam, što je pre moguće, da stupim u kontakt sa Igorom Ivanovim. Oko 15:20 sam ga dobio na telefon, pa me je on izvestio o novim problemima u vezi sa stacioniranjem međunarodnih snaga na Kosovu. Rekao je da se Talbot (Stroub Talbot – P.D) vratio u Moskvu, te da će se oni za desetak minuta sastati. Naveo je da su Amerikanci napravili pet sektora, u kojima bi mogla da učestvuje i Rusija, te da to za njegovu vladu nije prihvatljivo. Zaključio je da se brzo mora naći neko rešenje. Upozorio sam ga na mogućnost jedne vojne kompeticije i izjasno se u prilog brzog rešenja, koje je on trebalo da definiše da Struobom Talbotom.
Očigledno je da je planirano da Kosovo bude podeljeno na NATO-sektor i ruski sektor, što bi dovelo do političke podele provincije.
Pratili smo celo popodne i veče CNN, i ono što smo tu videli je otvoreno protivurečilo onome što mi je Ivanov u jednom drugom razgovoru te večeri rekao, naime da ruske trupe neće ući na Kosovo i da je to sve bilo jedan nesporazum. Medlin Olbrajt je dobila iste te informacije od ruskog šefa diplomatije. Ostao sam još dugo sa svojim saradnicima u kabinetu. CNN je prikazao kako je 200 ruskih padobranaca na njihovom maršu ka Prištini iz pravca Bosne bilo pozdravljano u Srbiji. Oko 23:00 sam otišao kući i zaspao, da bi me samo nekoliko sati kasnije zamenik šefa mog kabineta pozvao telefonom i probudio.
Oko 2:00 ujutru ruske trupe su, pozdravljane od strane Srba, došle do Prištine i, nasuprot uveravanjima Igora Ivanova, zauzele aerodrom Priština. Odmah sam telefonirao Medlin Olbrajt, koja se nalazila u avionu, vraćajući se iz Makedonije, ali ni ona nije imala detaljnije informacije o tome. Otuda nam nije preostalo ništa osim da se uzdamo u Strouba Talbota u Moskvi. NATO-trupe će, uključujući i nemačke jedinice, u svakom slučaju za nekoliko sati ući na teritoriju Kosova i doći do prištinskog aerodroma.
Stroub Talbot
Nekolicina ruskih padobranaca nije mogla da predstavlja istinski izazov za NATO. Bilo ih je premalo, a njihovo naoružanje suviše slabo. Zauzimanje aerodroma nije moglo da se drugačije protumači sem kao očekivanje pojačanja iz Rusije vazdušnim putem. To je moglo veoma brzo da dovede do krajnje opasne direktne konfrontacije sa SAD i NATO. Situacija nije obećavala ništa dobro. Sada se sve svelo na krizni menadžment SAD, jer su samo Amerikanci raspolagali mogućnostima, silom i iskustvom da Moskvu zaplaše i podstaknu na jedno valjano rešenje.
Kosovski rat je doveo do dramatičnog zaokreta u odnosima Rusije i SAD. Tadašnji ruski premijer Primakov se nalazio na putu ka SAD, kada ge je sustigla vest o početku rata na Kosovu. On je odmah zatim u vazdušnom prostoru Islanda okrenuo svoj avion i vratio se u Moskvu. Ista sudbina je 11. juna zadesila Stroba Talbota. Zamenik državnog sekretara i njegova delegacija su već bili i vazduhu, na letu od Moskve ka Briselu, kada su negde iznad Belorusije bili informisani iz Vašingtona o novonastaloj situaciji i instruirani da se bez odlaganja vrate u Moskvu.
U svojim memoarima Stroub Talbot je opisao višečasovne pregovore u ruskom ministarstvu spoljnih poslova i jednu dugu noć u ruskom ministarstvu odbrane. Njegov opis je krajnje vredan, zato što je tu upečatljivo prikazano da je tih dana i noći u Moskvi nastupila situacija koja je bila na granici pobune najviših predstavnika ruskih vojnih vlasti protiv političkog vođstva. Očigledno da politički deo vlasti ili nije ništa znao, ili je imao tek ograničena saznanja o onome što je najuži krug generala u ruskom generalštabu planirao sa ruskim trupama stacioniranim u Bosni, koje su se nalazile na putu prema Kosovu, kakve su naredbe izdate i šta je dogovoreno sa srpskim generalima u slučaju povlačenja srpskih bezbednosnih snaga sa Kosova. Očigledno je da je planirano da Kosovo bude podeljeno na NATO-sektor i ruski sektor, što bi dovelo do političke podele provincije. I sam se, u jednom razgovoru sa Igorom Ivanovim, vođenim tih sati, nisam mogao oteti jakom utisku da političko vođstvo u Moskvi više nije jedini gospodar situacije.
Igor Ivanov
Stvar je postala još opasnija kada je došla potvrda vesti da je ruska vlada tražila dozvolu preleta aviona Antonov za transport trupa od vlada Mađarske, Rumunije i Bugarske. Postojala je namera da se 10.000 vojnika vazdušnim putem prebaci na Kosovo ili u Bosnu, odakle bi se kopnenim putem uputili ka Kosovu. Ukrajina je već odobrila prelet, ali su ostale vlade takav zahtev nepokolebljivo odbile.
Šta, međutim, ako ruski avioni ipak polete? Da li bi Amerikanci ili NATO u tom slučaju sprečili njihovo sletanje? Ili bi oborili avione u vazduhu? To je najavljivalo dramu sa nesagledivim posledicama. U svojim memoarima Stroub Talbot je tu situaciju prokomentarisao sledećim rečima: „Izgubio sam dosta sna zbog Rusije prethodnih šest i po godina, ali tada sam prvi put imao prave noćne more.“ On nije bio jedini koga su te noći opsedali košmari.
Nasuprot prvim informacijama ruski avioni nisu napustili svoje baze. Tako je, na kraju, izbegnuta mogućnost dramatične vojne konfrontacije Rusije i SAD. Nestabilna politička situacija u Rusiji se tada pokazala kao činjenica od visokog rizika i ponovo su ovu krizu relaksirali specijalni odnosi dve super-sile i njihovi uhodani, tokom decenija Hladnog rata izgrađivani mehanizmi. U tim časovima preteće konfrontacije sa Rusijom na Kosovu Evropa nije mogla da uradi gotovo ništa, zato što su joj falili, a i danas joj nedostaju, sposobnosti i mehanizmi za tako nešto.
I sam se, u jednom razgovoru sa Igorom Ivanovim, vođenim tih sati, nisam mogao oteti jakom utisku da političko vođstvo u Moskvi više nije jedini gospodar situacije.
NATO je sa svojom vojskom sada bio na Kosovu, ali je uprkos telefonskom razgovoru predsednika Klintona i Jeljcina stanje ostalo i dalje napeto, s obzirom na to da pitanje ruskog vojnog prisustva na Kosovu još uvek nije bilo rešeno. Tek su direktni pregovori između šefova diplomatije i ministara odbrane dve zemlje u Helsinkiju 16. i 17. juna i pritisak na ruskog predsednika da se neposredno pred samit G-8 dođe do sporazuma omogućili prodor u pregovorima. Rusija nije dobila svoj poseban sektor, a komandna struktura je definisana kao u Bosni, odnosno ruske trupe nisu bile podređene NATO-u već su se koordinisale sa komandom KFOR-a posredstvom jednog američkog generala, koji takođe nije bio podređen NATO-u. Time je kosovski rat bio konačno rešen.
Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima. Pesme koje ovde donosimo su izbor iz knjige Čađavi vlak u smehu. (Presing, 2021.)
KIČMA
Kičma nikada ne manifestuje bol tamo odakle potiče,
tako i ja u malom prstu nosim sve svoje nedaće.
KINTSUGI
Prodala sam život svoj ogavnim
pejzažima.
Najlepši umetak bejah na deponiji.
Sada, kada skončavam,
a bez doma hodila sam
i nigde mi ugodno bilo nije,
pitam se, je li iko video potpuno i lepo mene –
tražeći delove za sopstvene kintsugije.
KRALJICA
Od umetnosti nema ’leba,
ali ima kolača.
LJUBAV
Volim da mašem i da se smejem ljudima nepoznatim.
Više volim te ljubavi
od onih sa istorijama u krevetima i poslastičarnicama
i na gubilištima.
ŽELJKA SA DORĆOLA
Željka sa Dorćola je pipnula Danila Kiša.
Pipni i ti nju,
pa pipni onda mene,
da ako nas sve prožme Velika Umetnost.
LJUBAVI MOJA
U Velikoj Kući živim,
Dvorac moj je pun đakonija.
Između tebe i mene – sto dugačak poput mosta,
nije nam stalo da budemo blizu.
U Velikoj Kući živim,
Dvorac je pun daljina,
između tebe i mene čistina
i
ljubav.
Ljubav kakve nema.
Ne govori se ništa, da se ne sruše naša tela
što kao nijedna
vole se i prihvataju jer kroz struje stola
osećaju istoriju najfinijega drveća.
Obed traje satima,
ti i ja slušamo kako u ustima zvuči n e š t o
što je doskora bilo živo,
ali šta to može biti?
Naša otmenost nadrasta sve.
Ti ćeš se još malo – ko zec za Budu –
žrtvovati za mene.
VIŠNJE U KOTLU
Kao Višnje u Kotlu
kuvaju se reči u mome stomaku
donjem.
Zrnce nara ili kap ruma
dovoljno je da opet nešto kažem bitno:
Meni ne treba niko i ništa da bih pisala.
Kao otrov što darovala sam psima,
grči se azbuka u mojim ustima,
ne znam da govorim,
ali da prepiske večite vodim,
e to bogami, znam.
Pišem ljudima:
Ne možemo se videti sutra,
raste mi Umnjak,
Plavi je Mesec,
zbivaju se u meni čuda.
Ne smete ih videti,
možete oslepeti,
jeste to za Oko, ali unutarnje, gutajuće.
ODA M. BULATOVIĆU
Zatičeš me jednog decembra neopranu,
zapuštenu,
naravno da to meni ne priliči,
lepotici…
Ipak, tužna sam ti, presvisla sam ti.
Možda mi se Hemija izmenila u telu,
ali obrnula sam se na kuću k’o kornjača.
Nudiš Foknera,
kažem ne,
nudiš Mišimu,
kažem ne,
Volta Vitmena,
jedno veliko ne!
Nudiš svoje pesme meni posvećene,
Gospode Bože, to tek ne!
Nudiš Bulatovića,
kažem da,
odlazim pod vodu,
znaš li zašto,
jer on peva tamo gde se ne sme,
pored jagnjadi zaklanih,
jer moj Pakao probija njegov tuš zlaćani…
NEVINOST
Spavaću vala k’o da nikog nikad ubila nisam.
Red je jednom da i ja
kao zaklana –
brižno i izvesno
usnim.
ODA PETRU
Ti si svetac.
*
Na lepotu se moraš navći kao na kaznu.
Moraš.
*
Tvoje oči ne smeju pogledati
nevine, hipnotišu prostor u kojem nevini dišu.
Sa vremenom već
ne možeš
učiniti mnogo.
*
Zna se šta biva kada Svetac jednu
Puslicu pojede.
Poželi umreti od slatkog.
*
Zna se i kada vidi pokolj,
poželi veru ne izgubiti
*
Sve u svemu -
ti se ne možeš zaustaviti -
gledaš na ovo što živimo svi,
nas i ne pogledavši,
ali jedna kornjača -
jedan puž -
dovode te do toga da pomisliš -
a što im ja ne bih oteo kuću?
a što muzičkoj kutiji ne bih oduzeo zvuk?
*
Zabrinut si.
zgazićeš i otimaćeš,
a nećeš to hteti -
jedno dete tvoje sklanja puževe sa ceste
drugo im gnječi kucice.
Voli oba deteta, Petre.
Ko zna koga smo oživeli smrću,
a koga usmrtili životom.
*
Praznina je u tvojim očima
čitljiva i mamljiva -
ti si pojeo vreme
i ono će pojesti tebe.
*
Tako si mrtav
u aparatu za varenje,
tako živ kao detalj.
Neko kaže: ,,Omiljeno jelo su mi lignje!"
Dabogda svršio na retkom tanjiru!
Dabogda te smazao Bog!
Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu. Objavio je četiri zbirke pesama. Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici. Živi u Beogradu. Radi u biblioteci.
PLIŠ
Bežeći, sklanjah se u drugu odaju, pa zatim iz druge u treću, kroz otvor pri dnu. Onde sam mogao da čujem samo uzdahe i podrhtavanja odnekud iz ćoškova. Nije bilo ni prozora, ni vrata. Nije bilo niti opipljivih zidova. Prolaz što vođaše u treću odaju prolazio je kroz vodu i tišinu.
- od čega bežiš, starče? - upita zečica crvenih zenica.
- od starca koji je potrošio sve svoje uspomene
i koji je izgubio svaku nadu.
- To je dobro - reče zečica,
- čak odlično! Čega još se plašiš,
kad znaš da sve je od pliša?-
- Plašim se živeti,
nadalje,
do u beskraj živeti ovako beskrvno i bez
doživljaja,
u ovom plišanom carstvu.
- Ha! Baš čudno!
Ti si jedina plišana figura koju sretoh,
a da se plaši onoga što ne postoji!
kaza zečica i odmahnu šapom
umočemom u želatin.
- Ako ne postoji, kao što kažeš, kako sam onda stvaran, i otkuda mi snovi?
zapita starac.
- To što sanjaš i nisu snovi - odgovori Riđooka. Već obojene krpice, restlovi iz fabrike. -
- Fabrike??? -
- Da, fabrike, sa dna onoga što ti pojmiš
kao vreme, zgodan čas, pogodan trenutak,
zamajac u prostoru, žeđ da se utisne trag! -
To reče, a potom se izmaknu iz percepcije, baš poput nekog anđela ili krilatog psa.
Dvorište je i dalje ostalo nepomično.
Ni daška.
Oblak nepomičan beo i penušav.
Ruže, kadife, staze - sve redom, nepomično.
Povetarac - nepomičan,
kao iz suprotnog sveta, prolazio je kroz tela biljaka i kroz pliš,
ne zanjihavši ništa.
Nedžad Ibrahimović rođen je 1958. godine u Tuzli. Romanopisac, pesnik, književni i filmski kritičar, scenarista i autor dokumentarnih filmova. Živi i radi u Tuzli kao profesor na Odsjeku za jezik i književnost na Filozofskom fakultetu.
KOLIJEVKE I KOVČEZI
Trudnice su s tansparentima nadirale od
jezera i preko jednosmjerne ulice silazile
u grad. Sam Bog zna kamo su se uputile!?
Jedne sam zimske noći spavao go pod
otvorenim prozorom. Napolju su
lepetale pahulje i ja sam želio umrijeti
zbog nesporazuma s majkom.
Šta bi o tome mogle misliti one koje
jesenjim gradom sad pronose svoje
plodove? Šta bi mislile o tome da
njihovo dijete poželi umrijeti?
Te kolijevke i ti kovčezi naših tijela.
KAKO UMIRU RODITELJI?
Jedno za drugim. Otac sklanjajući se od svijeta,
mati kao da u njeg prvi put ulazi - svuda okolo
su prštale fontane. Sve prozirniji, s krilcima
vilinog konjica, otac se u smrt uvlačio ponizno
kao u altamirsku pećinu. Dok nas je majka vukla
za rukave, potom se izvinjavala i ljutnje nam
opraštala, on je bio prezrela voćka kraj prašnjava
puta. Ne možemo se sjetiti kada, kamo, niti zašto
je otišao? Kao na žurnom projektu, majka je oko
sebe lukavo zidala zidove u koje je pad već bio
ugrađen (Svijet, djeco, umire!) tako da ne moraju niti
pasti. Nikad je nije bilo više među nama. Umirala je
sasvim barokno.
Kad su oni otišli, mi smo sjeli za kuhinjski stol,
nasuli po čašicu rakije, i rekli Eto, to je to!, a onda
podijelili što je iza njih ostalo. Oportunizam od
oca, izravnost od majke, od njega gusti mrak, od
nje zasljepljujuće svjetlo. Od njeg ribarski štap, od
nje jezero uzburkano. A pošto je jedan bio njen,
a drugi njegov, svako se uselio u ono što mu je bilo
najbliže. Jedan u pećinu, drugi u jezero.
Nikad se više nismo sreli.
LJUBAV, DEFINICIJA
Dobra smrt je ona gdje se tvojim zemnim
ostacima bave neki nepoznati ljudi...
(J. M. Coetzee)
Ima ljudi koji iznenada prestanu
voljeti, a ne kažu onom drugom, i onda
se oni vole nesrazmjerno i asimetrično.
A onda, poslije nekog vremena, on njoj
pokloni moždani, ona njemu srčani udar,
i potom se opet paze i čuvaju, kao na
početku.
No, ima i onih sebičnih, koji u svoje srce
ne puštaju druge. Smrt to posebno cijeni.
Sve druge voli da iznenadi.
MIT I POVIJEST
Godine idu i ja sve vještije zamećem tragove.
Pored društva pčelara, ljubitelja starih zanata i
samohranih očeva, te Kluba čitalaca dviju narodnih
knjižnica, primljen sam i u Društvo pisaca.
Još jedan način da me nigdje ne bude.
TUGOMIR MATIĆ se rodio 1957. godine u Zagrebu. Veliki deo života proživeo je u Sarajevu gde je i počeo objavljivati u književnoj periodici. Objavio je knjige pesama: Ponoćka u Sarajevu, Između neba i zemlje, Vrijeme šutnje, Kartolina, Obrati pažnju na detalje. Objavio je i knjige proze: Sarajevsko pivo i skandinavske noći , Jazz za zaboravljenog strica. Poezija mu je prevođena i objavljivana na više jezika. Od 1997. godine živi u Račišću na ostrvu Korčuli.
Nisam sagradio kuću
nisam posadio stablo
…
kad ste me upitali
gdje je taj mir
na kojem radost počiva
rekao sam vam
baš sve
sve ono
što znam o tome
…
nisam sagradio kuču
nisam posadio stablo
Kad prođe ljeto
i odu poslednji turisti
dolazi vrijeme tišine
monotonije
koju dalmatinskom idilom
nazivaju svi oni što su otišli
još prije prvih
jesenjih kiša
Ravnodušnost
Odavno ne pretvaram u riječi
slike krajolika
što putem nestaju
Kad kažeš
pogledaj
divno jе
moja ravnodušnost
postaje beskrajna
Izbjeglica
Za tebe ja sam opomena.
Onaj koji bez namjere
stalno opominje.
Kad me vidiš kako stojim na kiši
pitaš se jesi li pretoplo obučen
da li se preglasno smiješ
i nije li prevelik svaki zalogaj kruha.
Opomena da uvijek na nekom mjestu
gori nečiji dom.
Koliko je ostalo ljudskog u tebi
koliko oholosti i sebičnosti
kad već danas i tvoj život
može stati u nekoliko kofera.
Koliko ravnodušnosti prema nesreći i smrti
dok ne zakuca i na tvoja vrata.
Misao u mozgu i stranac na cesti
unezvjeren pogled na kolodvoru
oduzeta nada i negacija tvoga postojanja.
Živjeti na otoku
samoća
nedešavanje
i sklad
trag aviona na nebučudo koje nisam dugo vidio
mislio sam
avioni više ne lete
O skribomaniji i sličnim glupostima
Ponekad
vrlo rijetko
prisustvujem književnim promocijama
ovdje se ne održavaju
mislim
ovdje
u selu u kojem živim
…
ali
kad sam u nekom gradu
živim kao građanin koji voli knjige
pa se tako svojom voljom
nemajući pametnijeg posla
zateknem na nekom
nadasve kulturnom dešavanju
…
ako ne idete na promocije knjiga
bilo da ih volite čitati ili ne
ne mogu vam reći
da li nešto značajno propuštate
…
meni je najdraže
kad je promocija pri samom kraju
pa voditelj
ili autor
upita prisutne
da ako to žele
postave neko pitanje
…
interesantno
ponajčešće niko nema nikakvih pitanja
…
ja uvijek imam neko pitanje
pa sam jednom prilikom
upitao jednog romanopisca
po mome mišljenju
nešto
prosto ko pasulj
''zašto vi pišete''
…
čovjek je potrošio
brat bratu
najmanje deset minuta
nabrajajući sve ono
zbog čega ne piše
iako ga to nitko nije pitao
…
te ne pišem zbog ovog
te ne pišem zbog onog
pa me na kraju upitao
da li mi je odgovorio na pitanje
…
rekao sam da nije
na kraju krajeva
pitao sam ga zašto piše
a ne zašto ne piše
…
a da je samo rekao
pišem tek tako
iz pukog zadovoljstva
moram da zapisujem
skriboman sam
priznajem
bio bi to sjajan završetak
usudio bih se reći
gotovo savršen završetak
te nadasve kulturne priredbe
Бергман је до краја испунио, себи у младости задати животни задатак, да изнедри макар један малени бисер из шкољке своје душе. Мукотрпним радом овог природног талента и огромне стваралачке енергије, настала је блистава бисерна огрлица филмова од непроцењиве вредности, којa краси шведску и светску кинематографију.
Бергманов филмски опус наставио je да живи кроз снагу емоције редитеља Лaрcа Фон Трира, кроз море Беле светлости редитеља Гaс Ван Санта, кроз свет анђела редитеља Вима Вендерса и меланхолију редитеља браће Каурисмаки, својеврсних мајстора тишине. Ови знаменити филмски редитељи баштинили су бергмановски субјективистички експресионизам из прве половине 20. века и представљају независни европски филм.
“Потпуно је разумљиво да је кинематографија постала моје средство изражавања. Учинио сам себе разумљивим на једном језику изван речи које су ми недостајале, изван музике коју нисам могао да савладам, изван сликарства које ме је остављало равнодушним. Одједном сам добио могућност да комуницирам са светом на једном језику који директно иде од душе, до душе и на један чудесан начин измиче контроли интелекта”, написао је Бергман.
Користећи се експресионистичком, ”искривљеном” сликом стварности, Бергман је кроз безвремену игру светлости и таме, огољавајући персону до бола, као “демонски редитељ” ипак “васкрснуо” кроз своју дубоку веру у породицу, као основу за опстанак друштва. Он је својим филмовима створио сопствени (експресионистички и постјунговски) митопоетски свет који је постао “зачин” кога данашњи редитељи стављају у своје филмове, као што је то чинио Бергман са својим идолом, Стриндбергом.
“Бергман прича са бојама, покретима и звуком. Овде владају ноћ и снови, сцене са таквим интензитетом и поезијом каквој до сада нисам присустовао ”, написао је Лејф Зерн у листу Дагенс Нихетер.
Мада се, према сопственим речима, Бергман није претерано занимао за сликарство, два сликара су ипак извршила одлучујући утицај на њега, а то су Албертус Пиктор, чија слика “Смрт игра шах” му је послужила као инспирација за филм “Седми печат”, као и Ибзенов сународник, Едвард Мунк. Неколико познатих слика Едварда Мунка, Бергман је такође “уградио” у свој филм “Крици и шапутања”.
Бергман се плашио смрти, али се није плашио старења. У једном интервјуу са Лизом Маркер, почетком осамдесетих година прошлог века, Бергман је рекао: “Што сам старији, брже се умарам, али зато сада имам ширу визију. Свако јутро када се пробудим, још увек сам радознао.”
Лик Ингмара Бергмана, укомпонован у панораму његовог вољеног острва Фаро, на коме је и умро 2007. године, наћи ће се на једној од новчаница које ће издати шведска Централна банка, а које ће ући у оптицај 2014-2015. године. Лик Грете Грабо красиће новчаницу од 100 круна, Ингмар Бергман биће на новчаницама од 200 круна, а књижевница Астрид Лингрен, ауторка серије књига о Пипи Дугој Чарапи, “замениће” легендарну Селму Лагерлоф (Selma Lagerlöf, 1858-1940), прву жену, добитницу Нобелове награде 1909. године, на новчаници од 20 круна, објавио је 7. марта 2011. године Стокхолмски лист Свенска Дагбладет. Шведска јавност је са великом нестрпљењем очекивала да сазна које ће личности бити на новим новчаницама. Аугуст Стриндберг је сматран сигурним кандидатом и изненађење било у толико веће, када његов упечатљиви лик није био међу шведским великим уметницима из области књижевноти, филма и музике.
Како то не ретко бива, ученик је у одређеним доменима надвисио учитеља. Бергман је симболично “потиснуо” великана Стриндберга, што је непобитни доказ безвремености и временске универзалности Бергмановог филмског опуса.
“Ингмар Бергман у новчанику би требао да направи пут од колективне подсвести, до колективне свести. Најискреније се надамо да ће јавност и у његовој домовини постати свесна важности његове уметничке делатности која је прославила име Шведске у свету, а у многим земљама постала и синоним за Шведску и шведску културу”, написале су Јанике Олунд и Керстин Брунберј. То је раније важило, (и још увек важи), за Грету Гарбо као и за Астрид Лингдрен, на које смо се и ми, ни мало случајно, осврнули у овом раду.
“Бергманов филмски опус обележава религозни атеизам, својеврсни феномен који не објашњава нестајање Бога као неко ослобођење, већ као тужну напуштеност, тако да жеља за спајањем са Богом живи и даље у једном свету који упућује молитве у празину коју је Бог оставио за собом”, написао је Давид Аквилон. У Бергмановим филмовима хришћанство је присустно у свом есенцијалном симболу, крсту и линијама које се укрштају. Хоризонтала је гранична линија метафизичног света, а ветикала је раздвајајућа линија телесног. “Женско тело тангира границу између живота и смрти. У њој се здружују признавање живота и ода животу и смрти и њена заслепљујућа заиграност Беле светлости, која поништава живот”, пише Давид Аквилон.
Бергман је увео психоанализу у драматургију својих филмова. Као својевремено Георг Бихнер и он посматра психотично стање и трауму индивидуе, као разултат невидљиве демонстрације снаге друштвених структура, као и последице мотивациони склоп појединца на живот заједнице. Он даје једну екпресионистичку слику развоја социјаног живота која се огледа у огледалу политичке патологије. Бергман је представио “трансветизам и андрогеност као апокалиптичке предзнаке у патирјалхалној традицији”, написао је Давид Аквилон.
Ингмар Бергман је показао структуре индивидуе и њеног сукоба са друштвеним токовима и историјом и постао један од родоначелника савремене европске стваралачке и културолошке мапе. Уметност, а самим тим и категорија европског културолошког идентитета и однос индивидуе наспрам друшва, основне су карактеристике култруне типологије савремене Европе. Под Бергмановим утицајем, између осталих утицаја, савремена светска уметност постала апокалиптична и мрачна, а карактерише је траума појединца и траума друштва. Ингмар Бергман доживљава индивиду као жртву историје и друштва.
Предмет докторске дисертације под називом “Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културне оквире Европе 20. и 21. века” је филмски опус чувеног шведског филмског и позоришног редитеља. Током рада осврнули смо се на три студије случаја, три Бергманова филма: “Седми печат” (Det sjunde inseglet, 1957), “Крици и шапутања” (Viskingar och rop, 1972) и “Фани и Александер” (Fanny och Alexander, 1982). У овом докторском раду методологија истраживања била је дуополарна – филмолошка и културолошка. Методолошко-хипотетички оквир рада такође је захтевао да се подробније осврнемо на експресионизам као уметнички стил. Приступи истраживању били су структуралистички, наратолошки, филмолошки и културолошки.
Културолошке импликације филмског опуса Ингмара Бергмана истраживали смо кроз утицај драмских писаца Аугуста Стриндберга, Хенрика Ибзена и Георга Бихнера на Ингмара Бергмана, а осврнули смо се на мит и митопоетске симболе у Бергмановом филмском стварлаштву као што су хришћанство, смрт, демони, Пијета и Мадона.
“Идеолошке позиције уметника и њихових дела такође се међусобно разликују а то што се користе истом митском матрицом значи да је организација текста истовремено и његова идеологија и да једна иста митска прича може бити архетпско полазиште за различите идеолошке поруке”, написао је Миомир Петровић.
“Моји филмови су конструисани симфонијски, као музика, са пет, шест или више мотива”, изјавио је Бергман још 1958. године, у новинама из Малмеа, Квелспостен, Kvällsposten.
Основна намера овог рада била је да се докаже утицај који је Бергманова филмска естетитика и поетски хабитус извршила у поимању савремене филмске, као и драмске уметности као и реперкусије које су поменуте категорије извршиле на пољу модалитета стваралаштва и културног идентитета савремене Европе. Генерална хипотеза ове докторске дисертације је да је Бергман кроз свој филмски опус избегао “изме” 20. века – провачећи виталну линију субјективистичког експресионизма, као основу своје и поетике својих поклоника до данашњих дана.
У Данској, у Копенхагену почетком априла 2011. године одржана је промоција позоришне представе Фани и Александер, која је оцењена као можда и превише верна копија истоименог Бергмановог филма. Немачка кинотека организовала је најобимнију до сада, изложбу о животу и стваралаштву Ингмара Бергмана, са назвивом Од лажи и истине (Von Lüge und Wahrheit). Ова изложба се одржава до краја маја 2011. године и састоји се од следећих делова: Пролог, Трагање, Уметник, Вера, Релације, Форо (Fårö), Егзил у Немачкој и Резиме.
Позоришна представа, “Као кроз стакло”, рађена према истоименом Бергмановом филму, која је премијерно изведена у Лондону 2010. године, у Београдском драмском позоришту је имала премијеру у фебруару 2011. године. Миливоје Павловић је подвукао уз помоћ поезије, како уметничка Србија одавно више није земља касног цветања, где новитети стижу са великим закашњењем. Бергманово Вјерују, изражено кроз речи кловна Фроста у филму Вече жонглера (Gycklarnas afton, 1953), је тежња повратку мајци, у време пре рођења.
“Сањао сам да је Алма дошла код мене и рекала; јадни Фросте, изгледаш тако уморан и тужан. Зар не би требао мало да се одмориш? Да, рекао сам. Онда ћу те учинити тако малим као један ембрион, рекла је, тако да ћеш моћи да уђеш у мој стомак, где ћеш добро да се испаваш. Ја сам урадио како је она рекла и лепо сам легао у њен стомак. Тамо сам заспао, тако фино, тако слатко, уљуљан и умирен као у колевци, те сам постајао све мањи и мањи, а на крају сам био само један мала семенка. И онда сам нестао.”
Додатне хипотезе овог рада су културолошке реперкусије Бергманове филмске естетике која је у естетику савремене Европе увела појмове као што су постапокалиптична зебња и индивидуа.
Бергман је почетком седамдесетих година прошлог века написао да има осећај да је наш свет на граници колапса:
“Иза угла чека један свет инсеката, који ће једног дана провалити у наше превише индивидуалистичко окружење.”
Најважнији културолошки допринос Ингмара Бергмана уметничком идентитету савремене Европe је јасна порука из култног филма “Седми печат”, да је породица, а не индивидуа, та која представља наставак живота. Једино кога Смрт није повела са собом, је мала, уметничка породица номадског глумца, који своју одану жену и aнђеоског, малог сина, са пуно љубави води кроз живот, који је представљен као цветно поље уоквирено плаветнилом неба, као симбол вечности и раја. Тако, нарочито крајем јуна, за Ивањдан, изгледа и Шведска, не разликујући се пуно од Бергманове филмске идиле.
Neposredno po okončanju Drugog svetskog rata svrstavanje Jugoslavije uz svet istočno od Gvozdene zavese uvelo je Titov režim u snažnu konfrontaciju sa vodećim silama Zapada – Velikom Britanijom i SAD. Ambiciozni establišment u Beogradu tih je godina vodio teške borbe za pozicije u ovom delu Evrope protiv dojučerašnjih zapadnih saveznika. Ipak, snažni anglo-američki blok uspešno je osujetio pokušaje širenja jugoslovenskog uticaja u Grčkoj, Italiji (Julijska Krajina) i Austriji (Koruška). Ovo rivalstvo imalo je i svoje vojne aspekte. Česti upadi američke vojne avijacije u jugoslovenski vazdušni prostor pokazivali su domaćoj i inostranoj javnosti svu snagu tenzija između Beograda i Vašingtona.
Isfrustriran američkim uspešnim blokiranjem njegovih ambicija u regionu, Broz je u svojim javnim nastupima neselektivnim rečima oštro kritikovao hladnoratovsku strategiju Vašingtona, ali i političke i društvene prilike u samoj Americi.
Stvari su se primetno izmenile posle otpočinjanja sukoba Jugoslavije sa SSSR-om, 1948. godine, kada je Beograd, suočen sa pritiscima Moskve, bio prinuđen da naglo koriguje odnose sa SAD. Posle normalizacije odnosa sa Moskvom, sredinom pedesetih, Tito se nije vraćao na kurs otvorene konfrontacije sa Amerikancima. Ipak, interna dokumenta jugoslovenskog rukovodstva otkrivaju da je jugoslovenski lider sve do svoje smrti gajio snažno nepoverenje prema Vašingtonu. U javnosti, Broz se, međutim, uzdržavao od tako eksplicitnih kritika SAD, kakve je iznosio tokom prvih posleratnih godina.
Citati koje ovde donosimo deo su dva Brozova govora i jednog autorskog članka i izgovoreni/napisani su u periodu 1946-1948.
Nesputan formalnim obrazovanjem, Broz je govorio bez stila i ukrasa. Njegov gotovo uličarski registar hirurški je precizan, pa njegove poruke čitaoce ne ostavljaju u dilemama. Oštro su kritikovani pojedini aspekti američke demokratije, politika SAD u Evropi, kao i evropska kompradorska klasa.
Šta je Maršalov plan? Maršalov plan je plan za spasavanje američke finansijske oligarhije od krize koja joj se neizbježno i sve više približava. O čemu se, dakle, radi? Američki finansijeri hoće da nametnu evropskim zemljama svoju robu. Oni hoće da Evropa bude tržište za njihove proizvode i izvor za gomilanje njihovih profita. Zato u Evropi fabrike ne smiju raditi bez njihovog odobrenja i bez usklađivanja s Maršalovim planom.
Maršalov plan ne znači davanje pomoći francuskom narodu, ne znači davanje pomoći italijanskom narodu ili kome drugom narodu, već znači pomoć američkim finansijerima da ne dođu u onakvu katastrofu u kakvu su došli 1929. godine.
Maršalov plan znači: uvoziti u Evropu dolare u malim količinama, a izvoziti ih u velikim količinama. On znači osvojiti za američki kapital fabrike u zemljama kojima se “pruža pomoć”, dirigovati proizvodnju i, razumije se, odnositi glavni profit. To znači, spriječiti u tim zemljama onu proizvodnju koju Amerika ima kod sebe. Jednom riječju, to znači imperijalističku politiku najgore vrste, to znači zavladati i vladati političkim i ekonomskim životom pojedinih naroda u Evropi. To vam je drugovi Maršalov plan.
(…)
Ima jedna vrsta ljudi u Evropi – kao što ih, razumije se, ima i van Evrope – koji su u službi tih američkih finansijskih magnata. To su takozvani desni socijalisti. Ja vam, drugovi, o vođama tih socijalista neću govoriti, jer ih vi vrlo dobro znate. To su sluge američkih reakcionara i magnata, sluge slabo plaćene, ali koje dobro služe. To su izdajnici radničke klase. Pomoću tih slugu američki finansijeri hoće da zasjednu na leđa evropskim narodima, a u prvom redu radnom narodu Evrope. Takve blagodeti Maršalovog plana mi smo odbili od prvog dana, jer smo znali šta to znači.
Nemojte vjerovati, drugovi i drugarice, da američka reakcija daje dolare zbog lijepih očiju Bluma, Šumana, de Gasperija, ili koga drugog. Ona njih ne voli. Ona daje novac radi same sebe. Američki finansijski magnati hoće da se spasu od neminovne krize koja im se približava i zato to čine. Nemojte vjerovati da američki imperijalisti uvode svoje ratne brodove u talijanske i druge luke zato da uljepšaju te luke. Ne, oni na taj način hoće u prvom redu da kod izbora podupru reakciju i da izvrše prinudu: hoćete li pristati ili nećete? To je njihov cilj. To je osnovna svrha Maršalovog plana: porobiti zemlje Evrope. Mi to ropstvo nećemo, jer smo ga se otresli jednom zauvijek i mi žalimo one narode koji su, blagodareći izdaji, podvrgnuti takvom napadu američke finansijske oligarhije. Američki finansijski magnati zapravo su glavni podstrekači na rat.
(…)
Ko stvara baze u Africi? Ne mi, nego oni, američka reakcija. Danas, kada je rat završen, i kada nema Nijemaca, oni stvaraju svoje baze. Ko stvara baze u Grčkoj? Ne mi, nego oni. Ko u Španiji i Portugaliji kupuje zemlju za baze? Ne mi, nego oni: američka reakcija. Ko stvara oko miroljubivih zemalja jedan obruč koji prijeti ratom? Ne mi, nego oni.
Govor udarnicima, novatorima i racionalizatorima Srbije (februar 1948)
(…) Uzmimo npr. Ameriku, odakle nam razni reakcionari, ponekad s prijetnjom, nude svoju demokratiju, svoje četiri slobode, koje ustvari kod njih postoje samo za izvoz, a u zemlji se skoro i ne upotrebljavaju. U toj državi još i sada reakcionari linčuju Crnce, tamo, u toj demokratiji, štrajkbreherstvo je ozakonjeno, a štrajkovi se razbijaju najgrubljom, najamničkom oružanom silom. Radnici se izbacuju iz preduzeća na ulice, ne hiljadama već stotinama hiljada i milionima, ako više nisu potrebni za stvaranje profita poslodavcima.
Tako se postupa s radnicima i u drugim zemljama gdje vlada demokratija zapadnog tipa. U toj demokratiji su veliki finansijski špekulanti upropašćivali na hiljade farmera, oduzimajući im, često i nasilno, zemlju u bescjenje, bilo u cilju izgradnje raznih objekata, bilo u cilju kapitalističkog načina obrađivanja.
(…)
Govori se o slobodnoj štampi u Americi i drugim zemljama sa sličnom demokratijom. A kakva je to sloboda štampe, npr. u Americi? Sva važnija štampa se nalazi u rukama raznih finansijskih društava koja diktiraju štampi da piše onako kako njima odgovara, odnosno – kako odgovara finasijskoj oligariji, reakciji uopšte. Ona dozvoljavaju ponekad da se napiše i neki članak s nijansama istine, ali samo ako to njima nosi profit, ako je senzacija – a senzacija nosi profit. Pisanje raznih kleveta, kontradiktornih neistina, potpuno je u toj demokratiji moralno i svakodnevno.
J. B. Tito, članak u Komunistu, 1. oktobar 1946.
Ko je na ulicama Atine ubijao borce koji su se borili protiv Hitlera i hitlerovske klike? Engleske trupe. A kad se pokazalo da one ne mogu postići ono što hoće, onda su došli Amerikanci sa svojim dolarima. I oni se otvoreno miješaju. Trumanova doktrina ne znači ništa drugo, nego stvaranje strateških baza u Evropi i na drugim tačkama svijeta za okruživanje Sovjetskog Saveza i drugih istinski demokratskih država na Istoku. To znači ta Trumanova doktrina, doktrina porobljavanja drugih naroda; to znači ta demokratija o kojoj oni pričaju. Laž je ta demokratija, laž u koju su se uvjerili svi narodi svijeta.
Govor na Osnivačkom kongresu Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata (1947)
Preuzeto iz: Josip Broz Tito, Govori i članci (tom 2 i 3), Zagreb 1959.
Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио: Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).
ОТКРИВАЊЕ УНУТРАШЊЕ ЗЕМЉЕ
Да ли су сви ти предели који гледам ових дана завичај? Осећамо ли се у њима и данас „код куће“? Или су неки од њих, у међувремену, ипак постали непријатељски и страни, па у њих сада одлазимо с осећањем нелагоде, непријатности или бојазни? Да ли су се због тога нити које су некад везивале пределе и људе покидале, можда трајно? Или и даље постоје невидљиве везе, које не везују само људе за земљу, ону у којој су рођени и ону у којој су живели, већ и људе између себе, чак и када су они један према другом настројени непријатељски, кад једни друге дочекују и испраћају с мржњом и убилачком жељом? Није ли и та мржња само слепило, недостатак, помрачење или болест, пред којом узмиче и повлачи се и сама стварност? Или је баш то, напротив, стварност – ружна, онеспокојавајућа, на тренутке језива и неподношљива? Свет људи, онаквих какви заиста јесу? Стварна историја, оно што се непрекидно дешава, а дешаваће се без сумње и убудуће. Историја, без илузија, улепшавања и лажи. Ратови између људи, оно „бесом помрачено убијање“ и „искежена лица убица“, гола суровост, и ништа више осим тога. Није ли то једино што је без изузетка заједничко свима, свим нацијама, народима и расама – читавом човечанству? Вечита спремност на злочин и саучествовање у злочину и мржњи према свим другим, који се од њих, нечим, разликују?
Или постоје две различите историје: она истинита, које се темељи на стварним људима и догађајима, и друга, сасвим погрешна и лажна? Једна, заснована на истинитом предању, и друга, коју су створиле сабласти за исте такве сабласти, скрпљена од лажи, од лажних и наопаких митова? Историја племенитих и несебичних, и, насупрот њој, историја нишчих, спремних на свако злодело уколико им оно доноси неки, макар и мизеран, добитак. И има ли са свим тим везе земља, предели у којим смо некад живели и којима ни сада не престајемо да пролазимо, макар и у мислима? Или је земља према свему томе равнодушна, препуштајући ту ствар људима? Припада ли земља неком – људима, оним који су ту рођени, или оним који на њој живе – и може ли уопште припадати неком? Ратови међу народима се, уосталом, не воде због општечовечанских идеала, због „братства“ или „слободе“; воде се због земље на којој људи живе, због неког, макар и малог и симболичног поседа. Припада ли Енглеска Енглезима, Финска Финцима, Русија једино онима који је воле? Или само пролазимо земљом, неко кратко време, као путници, шетачи, али не вечити. Или земља припада искључиво мртвима, кад се у њу, у ту земљу, једном врате, као прах?
Постоји ли, на концу, нека унутрашња, префињена и скривена веза између предела, земног места, с народима и појединцима који у њима живе или су некад у њима живели? И има ли такво место, осим своје физичке, и неку вишу, унутрашњу и метафизичку димензију? Ако постоји, то сигурно није она примитивна и груба мистика „крви и тла“, која је постала нераздвојни део свих националних митологија XX века. Ако постоји та танана и треперава „душа земље“, она извесно није ни нешто статично, окамењено и фиксно, већ нешто живо, нешто што не престаје да се мења, да расте или да се повлачи, флуидно и динамично, као што се један предео, захваљујући човеку, непрестано мења, тако да све то видимо и голим оком. Можда ни она није бесмртна; можда и њен живот и њена смрт зависе од људи. Можда и она нестаје с људима, умире с њима, да би се родила нека нова, неки други genius loci, налик на патуљка који живи у земљи или змију склупчану у пању, у шупљем деблу. Свакако да тај „дух“ није бесмртан. Можда је и Пан сад мртав и лежи, беживотно, мртво трупло у мрачној шуми, као једини траг и доказ несхватљивог злочина којег су починили људи.
Постоји ли, дакле, осим те физичке, спољне и видљиве оком, и нека унутрашња земља? Слика, унутрашња представа о некој земљи, која се преобраћа у моћан симбол: „симбол који сажима у себи читав свет слика, жудњи и људских жеља“. Слика вечности, која се увек гради од земаљског, пролазног и смртног. Извесно, постоји. Није ли свако трагање за завичајем заправо откривање те унутрашње земље, коју носимо, скривену у себи као непрозирну тајну – запретену као сећање на изгубљени рај и на детињство, на Златно доба. Унутрашње земље која зато никад не може бити оскрнављена, разорена, а ни освојена.
Такве, чудне мисли ми пролазе главом док лежим у хотелској соби, на кревету обасјаном пролећним сунцем, у неком месту у Источној Славонији, близу реке Босут, још не сасвим будан, покушавајући да се сетим сна кога сам сањао све до малочас. То ми не полази сасвим за руком, али поуздано знам да су једно са другим, сан кога сам тренутак пре сањао и та унутрашња земља, невидљива оком, у некој вези. За то време, скоро јасно, видим пределе те унутрашње земље. Некад приградска шума, одавно претворена у градски парк. Стаза од укопане цигле, углачана босим ногама и џоновима ципела и чизама; многим, безбројним стопама. Камени блокови између дрвећа, који подсећају на стећке. Стрма обала троме реке. Један чамац, допола извучен на обалу, прамца заринутог у житко блато. С друге стране, узвисина, с остацима зидина, можда римских, које се круне. Или је то рушевина неке цркве? Један камени крст. Писмена, урезана у подножју, одавно су нечитка. Гроб без имена. Врбе, које се надносе над зелену водену површину. И лабудови који управо узлећу изнад те мутне воде.
Равница, негде око Дунава, шума, густа шума, још сасвим нетакнута и чиста, која ће заувек остати чистом. На њу се наставља пуста, степа, потом горе и зелена и плава брда, које се сабирају у масивни планински ланац. Брда и планине се уздижу и ка југу, уским, стрмим путевима који воде ка мору. Између њих су плодне речне долине. Југ је доле, Север горе. Топлина Југа, од сунца зажареног Медитерана и, насупрот њој, снежна, девичанска белина Севера; света белина Хипербореје. Између њих је тај широки зелени појас; и људи и разнолики народи који настањују ту земљу. Села и градови, понегде само ретке куће, колибе, раштркане по питомим падинама. Континент; читав унутрашњи континет. То је некакав моћни симбол повратка; повратка светом и апсолутном; симбол непрекидног духовног уздизања и раста, узношења ка истини; живот, стварни живот, повратак у стварности која је једино истинита.
То је она стварност коју не престајемо да тражимо, али која нам у животу тврдоглаво и упорно измиче. Стварнија је од будућности којој, наводно, сви тежимо. Видимо је, али само на кратко, у једном трену, у магновењу. Обмана наших чула? Да ли ће се једном та истинита земља најзад пробудити? Сада је то пуста земља, опустошен предео, којим влада немоћни краљ – болесни краљ, који се можда зове и Краљем рибара. Да ли је та пустош која се пружа свуда уоколо настала његовом кривицом? Да би се та земља коначно пробудила, морали бисмо, једном заувек, окончати с историјом опсена и лажи. Морали бисмо коначно раскрстити с утварама које сами стварамо и које не престајемо да сањамо – аветима које нам ускраћују и отимају стварност – и постати способни да сагледамо и спознамо истину, онакву каква доиста јесте.
Ко је стварни владар те „унутрашње земље“? Неко ко није умро, већ се повукао и спава, скривен, у некој пећини или у утроби планине. А можда и у мрачном срцу шуме, до којег никад не допире светлост сунца, ни дашак пролећног ветра. Неки моћан краљ, налик на Артура, или Краљевића Марка, склопљених очију, наоружан и опремљен, седећи на свом коњу, или на каменом престолу. Нека нас не завара та гробна тишина која га окружује. Нека нас не обесхрабри то што су његови витезови непокретни као надгробни каменови, и што је он већ столећима и хиљадама година одсутан, у сну, чврсто склопљених веђа. Одсутан, али не у потпуности; појављује се ту и тамо, повремено, као нека сенка, празног погледа и очију, као месечар. Појављује се само зато да нас подсети да и даље постоји. То је скривени владар Златног доба; онај који спава док његова брада не престаје да расте. Окрутан и безазлен, свиреп и благ – све у исто време. Није Александар, Цезар, ни Иван Грозни. Није Фридрих ни Џингис кан. Није Душан Силни. Није био, већ јесте: биће јесте (не-биће није). Он је владар који ће једном – једном, не зна се тачно кад – доћи. Доћи ће онда кад се круг коначно затвори. Нека се њега боје они који бирају живот у лажи.
Тада ће, верује се, а та вера је заправо слепа колико и неуништива, отпочети неко ново Златно доба. Вода ће потећи из стења.
Мирко Јовановић је рођен 1985. године у Бијелом Пољу. Објављена дела: Каменолом, песме, 2012; Перо птице додо, роман за децу, 2018; Између црних поља, роман, 2020. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.
АНАТОМИЈАСЕМЕ
Треба спевати песму
Једноставну и елегантну
Попут математичке формуле
А у којој је цео космос
Нову а старију од речи
Да одјекне и у глувоме
Да је свима одмах јасна
А да садржи тајну
Што са сваким читањем
Добија нови одговор
Треба спевати песму
Која ће се наћи и у читанци
И на зиду јавног тоалета
И у студијама и на стадионима
Коју ће декламовати
Прваци националног театра
Таксисти фризери келнери
У којој ће препознати вредност
И брокери и програмери
И песници што одбацују све узоре
И духом нишчи
Треба спевати песму
По чијим ће метафорама
Ботаника медицина механика
Називати своје феномене
На коју ће се позивати
Дипломате од каријере
И револуционари
Коју ће сањати пророци
Треба спевати песму
Чије ће стихове користити
Адвокати као ефектне сентенце
А прост свет као народне изреке
Коју ће деца певушити у мраку
Да страх одагнају
Којој ће свој последњи дах
Посветити на смрт осуђени
Треба спевати песму
Која ће бити заклетва
И молитва
Треба спевати песму
Свих будућих песама мајку
ЧУЛО ПЕСМЕ
Да те негде има, доказа је мање
Но да има света плавој Земљи сличног.
Ван сумње је ипак твоје постојање:
У мекоту твоју верујем челично,
Осећам ти, кожом, душу осунчану,
Језиком ти видим распричане очи;
Средишњи си год ми у свакоме дану,
Паметније јутро у свакој ми ноћи.
Нећу да те тражим – могô бих те наћи,
А онда без тебе остао бих нужно:
Нити бих те смео и овлаш дотаћи,
Нити одолети да те гледам ружно;
Песми измакла би док те њухом штипам!
Скривену, далеку – бар песмом те пипам.
КРИЛА
У понедељак гавран сам био
Што умива кљун у рани.
И себи док грактах: „Свани!”,
И дан се огавранио.
У уторак туробни, бледи
Ко скисо сам кос се јавнô;
До поља мог све ми би равно
И кад дан се искоси к среди.
У јајцу сна се подметнух
Под дан од недеље трећи:
Изигравах среду пилећи,
Среда пак кукајућ летну.
Ној бејах, пером не четках
Свод – китих шешире дама
Док глава четвртог дана
У песак срљаше петка.
Дан кљунасте римске бројке,
Дан голготке – крилатог столпа:
Тад гордости кондор ме скопа
За ситнодушја увојке.
Ко Икар ошурен звездом,
У понор се суботе сруших.
Пред тмушом бездна се гуших,
Кад – спазих огњено гнездо.
Пламен ми васкрсног дана
Наслика феникса крила.
Чим ноћ их окатранила,
Слетех у рефрен гаврана.
ЗАНАТ
Знаш добро да свако знање је са рупом.
Да чар је у томе што прођу све чари.
Да велике ствари не траже се лупом,
Већ налазе оком за велике ствари.
Знаш кад гране сунце шта ће да уради
Куцајућој санти у грудима века.
Знаш, гладан си само својих старих глади:
Увршена чаша кап још једну чека.
Знаш да лет је сваки парафраза пада.
Да док ћутиш тако, сав се до дна чујеш.
Да певати кад у песму не верујеш
У занат на свету најстарији спада.
ЕПИТАФ
Сањао сам да сам некоме нешто рекао
И ускликнуо: „Ово ће бити мој епитаф!”
Не сећам се коме сам рекао.
Не сећам се ни шта.
Др Александра Павићевић, етнолог и антрополог, научни саветник у Етнографском институту Српске академије наука и уметности.
Објавила је пет научних студија, велики број научних радова и есеја из области културе и уметности. Заситивши се научне „објективности“, своје трагање наставља кроз писање поезије и прозе. Члан је црквене певнице „Свети Јован Дамаскин“ и женске певачке групе МОБА. Живи са породицом у Београду.
Преносимо песме из њене збирке поезије„Преостале речи“, Удружење књижевника Србије, Београд 2021.
Отпуст
Да те волим
без захтева
Да те имам
а да те не држим
у себи
Као слугу мислима
Као роба сликама
И у њима речима
И над њима жељама
Нисам успела
Па те с тога пуштам
Да одеш другој и другима
И да живиш у њима
И на њиховим распећима
Припрема
Рекла си: Хладне воде!
И ја сам пустила поток преко твојих сасушених груди
Рекла си: Хладне воде ми дај!
А никад ниси волела хладноћу
Умочила си своје бледе и провидне прсте
Поквасила овлаш своје упале образе
Сасушена уста
Умила си наслаге живота
Који си волела
А који те није познавао
Отрла си га заувек
И отишла гацајући по плиткој, леденој води
Иако хладноћу никада ниси волела.
Хладно је за гробље
Уместо шпартања по гробљанским стазама
Пишем ти писма
И шаљем
По мало
У деловима.
У пребројивим редовима
Да ти буде удобно
Мада, са мртвима,
Питање је да ли може...
Као и са живима.
Не знам са киме
је неудобније.
У ствари, знам
Само се играм.
Реци ми где сам ја.
Једини
Пошла сам твојим путем
Лакомислено
Одбацила стару жену
Тобож
Презрела блудницу
Офрље
Заволела људе
Површно
Измислила мученицу
Озбиљно
Мислила на тебе све време
Помало
Бежала у приче великана и академске дубиозе
Грчевито
Фантазирала о сусрету
Непрестано
Тражила на улицама
Кафанама
Биоскопима
Позориштима
Састанцима
У мраку
И по дану
И враћала се кући
Обезнађена
А ти си стрпљиво чекао да ти се вратим
Истински
Драга сејо,
ето, ја некако живим брзо и много,
а хтела бих полако и помало
понекад се радујем, понекад плашим,
повремено дишем, још ређе се молим,
а највише се надам да ме Господ воли
и да ми прашта сва неверја моја.
Хвала ти
Хвала ти
Што ће страх нестати
Макар и касније
Током дана
Током века
Мог или њиховог или неког будућег
Који ће и мене
Дочекати опрану и обучену
У рухо вечности
Само страст доноси заборав
Само страст доноси заборав
Тескобе твог трајног одсуства
А принц таме приводи и редом и нередом
Добровољне поклонике и невољне жртве
Без разлике срца и хтења
Има ли, Предраги, за нас спасења
Што у тој реци стојимо
Побеђени
А жељни избављења?
Милост
Одвојени
Откинути
Истргнути
Растргнути
Подвојени
Удаљени
Расковани
Раслабљени
Разуздани
Подивљали
Залутали
Загубљени
Заглупљени
Улубљени
Умртвљени
Удављени
Убијени
Пронађени
Оживљени
Исцељени
Састављени
Исправљени
Усправљени
НаДАХнути
Завољени.
Албански немири на Косову у марту и априлу 1981. године представљали су до тада највећи изазов опстанку социјалистичке Југославије. Студентско незадовољство брзо је ескалирало до протеста са радикалним политичким порукама (Косово република, Нисмо Југословени, већ Албанци) и покушаја праве оружане побуне. У покрет су се укључили припадници илегалних албанских група. Камуфлиран лажним брковима, једна од звезда албанске иреденте, Хидајет Хисени, је у Приштини преко мегафона инструирао окупљене демонстранте.
Југославија је пала тих дана на улицама Приштине, Подујева, Вучитрна, Урошевца, Липљана. Побуна је угушена енергичним акцијама снага милиције и Југословенске народне армије. Проблем тиме није био решен. Уследила је дуга агонија која је деведесетих добила свој крвави епилог. „Чеховљева пушка“ којом се тог варљивог пролећа 1981. године витлало по Косову опалила је деценију касније у пуном капацитету по главама „народа и народности“ СФРЈ.
Stellapolarebooks преноси одличан резиме „косовског пролећа“ 1981. године историчара Петра Ристановића. Заинтересованима за ову тему препоручујемо Ристановићеву књигу „Косовско питање 1974-1989“.
Демонстрације Албанаца на Косову 1981. године су биле један од преломних догађаја у развоју 150 година дугог и до данас неразрешеног косовског питања. Иако су изазвале далекосежне последице, околности демонстрација су до данас мало познате. У постојећој литератури, посебно на енглеском језику, за демонстрације се по правилу каже да су биле „студентске“, да их је „брутално угушила српска полиција“ и да је страдао велики број демонстраната. Архивски документи, многи означени као строго поверљиви и државна тајна, сачувани у архивским фондовима Архива Југославије и Архива Србије, говоре сасвим другачију причу.
Бурно пролеће 1981. године у Социјалистичкој аутономној покрајини (САП) Косово је отпочело 11. марта. Око 19 часова увече, убрзо након што је окончана пријатељска фудбалска утакмица између домаће „Приштине“ и београдског „Партизана“, дошло је до инцидента у студентској мензи, у оквиру студентског центра. Постоји више верзија о томе шта је подстакло инцидент: бубашваба у јелу, лош квалитет хране, предуго чекање у реду за јело или слабо осветљење у мензи. Тек, један студент је бесно преврнуо послужавник и бацио га на земљу. Групица око њега га је подржала. Почели су да преврћу столове и узвикују „Услови!“. Из мензе су изашли на плато испред студентских домова, па потом продужили даље до центра града и зграде Покрајинског комитета. После неколико разбијених стакала, преврнутих аутомобила и дугог убеђивања са полицијом, професорима и партијским активистима, демонстранти су пристали да се врате у студентски центар. Тамо су се спојили са групом студената из домова који су тек касније чули за протесте. Међу две до четири хиљаде окупљених су махом били Албанци, али је било и студената Срба. Маса је узвикивала „Услови“ и „Храна“. Неколико пута појединци су покушали да иницирају узвикивање пароле „Јединство“, што се односило на јединство Косова и Албаније. Повици су угушени. У једном тренутку се кроз масу пронела гласина да је више демонстраната ухапшено, па су се зачули узвици „Пустите нам другове“. Чуле су се и пароле: „Хоћемо дела, а не речи!“, „Неко у фотељама, неко без хлеба!“, „Докле у подрумима?“, „Доле буржоазија!“
Демонстрације у Приштини (извор: блог Петра Ристановића)
Демонстрације су разбијене интервенцијом полиције, када је постало јасно да професори и партијски активисти не могу на наговоре окупљене да се разиђу. Одлуку о интервенцији је донело највише тело задужено за безбедност у покрајини, Комитет за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ), на чијем челу је био први човек комунистичке партије у покрајини, Махмут Бакали. Бачен је сузавац и скуп је разбијен. Укупно 18 лица се пријавило у медицинске установе током ноћи, са лакшим повредама. Теже су повређена два полицајца. Једном је глава разбијена каменом, а други је рањен ватреним оружјем.
Демонстрације 11. марта су биле студентске. Суштински сви захтеви изнесени на њима су били социјалне природе. Покрајинска Служба државне безбедности је месецима раније руководству покрајине достављала извештаје у којима је истицана опасност од студентских немира. Незадовољство је било мотивисано лошим условима студирања и, још више, потпуном бесперспективношћу коју су млади осећали. У економски најзаосталију федералну јединицу Југославије сливало се скоро половина средстава (48%) Фонда за неразвијене у који су око 2% дохотка своје привреде издвајале федералне јединице које су сматране за развијене (републике Словенија, Хрватска, ужа Србија и покрајина Војводина). Па ипак, јаз између САП Косова и остатка федерације је растао, незапосленост је била огромна, а промашена политика развоја, са нагласком на базну индустрију, није могла да смањи социјални притисак у покрајини где је 1974. године просечна старост становништва било 23.5 година.
Током седамдесетих Универзитет у Приштини је убрзано растао, па је 1981. био други највећи у држави. На факултетима и вишим школама у покрајини је 1981. студирало око 44.000 студената (око 75% Албанаца), мада је покрајинско руководство са бројем манипулисало и преувеличавало га, како би добило више средстава. До 1981. на Универзитету је дипломирало 8.038 студената (4.321 Албанаца и 3.717 Срба, Црногораца и др). У истом периоду, на вишим школама је дипломирало 18.970 студената (9.680 Албанаца и 9.290 Срба, Црногораца и др). Могућности за запослење су биле изузетно слабе. У општини Качаник је 1974. године од око 23.000 становника запослено било тек 2.300 грађана. У Урошевцу од 90.000 само 6.620. У Истоку од око 42.000 само 1.400. У најразвијенијој општини Приштина од 162.000 становника запослено је било 39.500. Колико је проблем био озбиљан сведочи податак да се на конкурс за посао за једно место дактилографа на албанском језику јавило 140 а на српском 50 кандидата. До краја деценије ситуација се додатно погоршала. Захваљујући улагањима из федерације, запосленост је на Косову расла за 30% брже него у остатку државе. Али, раст становништва који је повремено прелазио 3% годишње стварао је огроман социјални притисак који ни знатно развијеније привреде не би могле да апсорбују.
Махмут Бакали, председник Председништва Покрајинског комитета Савеза комуниста Косова 1971-1981 (извор: блог Петра Ристановића)
Социјални проблеми су створили погодне околности за излив незадовољства. Ипак, до њега 11. марта није дошло спонтано. У августу 1981. године Гани Коци, Јануз Јанузи, Рамадан Добра, Кадри Круезиу, Мурат Мусљиу, Селим Геци и Бедри Делиу су осуђени на затворске казне због организовања демонстрација 11. марта. У пресуди је наведено да су оптужени вече пред избијање нереда у соби у студентском дому договорили да искористе незадовољство студената због лоше услуге у мензи. Разрадили су план, поделили улоге и потом сутрадан у своју намеру упутили још студената који су пристали да им се придруже. Након што су изазвали инцидент повели су незадовољне студенте испред домова и диктирали пароле. Придружили ли су им се Али Љаићи, Бајрам Косуми, Мусли Косуми и Халит Османи, сви већ повезани са албанским илегалним сепаратистичким покретом, који су активно учествовали у организацији каснијих демонстрација. Међу окупљеним студентима су били и Адем Прапаштица, Фатон Топали и Фатмир Грајкевици, чланови руководства илегалне „Комунистичке марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији“. Нико од осуђених није порицао да је у демонстрацијама учестовао али су тврдили да није било никаквог организовања већ да је букнуо бунт због лоших услова живота студената.
Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Танјуг је о нередима у Приштини известио тек 13. марта. Сасвим кратак текст одавао је утисак да је ситуација под контролом. За то време тензија је расла. Ћутање медија је погодовало ширењу гласина. Међу Албанцима се шапутало о десетинама ухапшених студената, иако ухапшених није било. У запаљивој атмосфери нова искра је бачена 26. марта.
Дан раније, у Призрену, дошло је до демонстрација мањег обима у којима су учестовали средњошколци из Призрена и оближње Суве Реке. Нове демонстрације су поново букнуле у Приштини. Рано ујутру, 26. марта, група младих се окупила испред студентских домова. Блокирали су улаз у три дома и почели да позивају студенте да им се придруже. Захтевали су да им се обрате ректор Газменд Зајми и покрајински функционери. Они су убрзо стигли и кроз разговор почели да убеђују окупљене да се разиђу. За то време маса је расла. Придружили су им се средњошколци из оближњих школа, па их је до поднева било преко 1000. Ректор и функционери су безуспешно покушавали да преговарају са најгласнијима. Они су брзо са социјалних тема прешли на питања о положају радника, па на жалбе о „експлоатацији Трепче“, „попису Албанаца у Македонији“ и „пуштању другова из затвора“. На покушаје професора и партијског функционера, Пајазита Нушија, да им се обрати одговорили су звиждуцима. Постало је очигледно да намерно саботирају сваки договор. Активисти су се тада повукли а маса је почела да узвикује пароле: „Јединство“, „Трепча ради за друге“, „Живео марксизам-лењинизам – доле ревизионизам“, „Албанци смо, не Југословени“, „Косово је наше“, „Живела Велика Албанија“, „Уједињење албанских крајева“, „Хоћемо да се политички осуђеници врате на Косово“, „Тражимо затворене другове“, „Данас са песницама – сутра ћемо се одупрети пушкама“. У поподневним часовима окупљени су покушали да се пробију према центру града где је тога дана било окупљено око 40.000 Приштеваца на дочеку Штафете младости. Покрајинска полиција, ојачана одредом савезне полиције који је након 11. марта пребачен у покрајину, добила је наређење да интервенише. Наредбу је поново издао Комитет за ДЗС и ОНО, на челу са Бакалијем. Након више сукоба, употребе сузавца и палица, скуп је разбијен у вечерњим часовима. Полиција је ушла у домове, у потрази за организаторима демонстрација. Том приликом је више студената пребијено.
У демонстрацијама је укупно повређено 32 демонстранта, од чега један теже. Махом су у питању била тровања сузавцем и повреде приликом покушаја да петарде са сузавцем, пре него што експлодирају, баце назад на полицију. Повређено је и 12 полицајаца, један теже. Приведено је око 200 демонстраната а 21 је задржан у притвору. Били су то први ухапшени током мартовских догађаја.
Избијање демонстрација 26. марта је омогућило постојање дубоког незадовољства младих, првенствено студената, даље појачано гласинама које су колале претходних дана о ухапшеним студентима. Међутим, конкретан догађај који је подстакао окупљања је поново био инсцениран. Претходне вечери, 25. марта, покрајинска полиција је покушаја да приведе Али Љаићија, припадника илегалног покрета и једног од најгласнијих током демонстрација од 11. марта. Околности нису до краја јасне. Током покушаја хапшења на лицу места се појавио инспектор СДБ, задужен за контролу универзитета, Авдулах Прапаштица, за кога се касније сазнало да је био вођа илегалне „Марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији“. Љаићи је, уз Прапаштицину помоћ, успео да избегне хапшење и склони се у студентски дом. У пресуди групи студената оптуженим да су организовали демонстрације 11. и 26. марта наводи се да су Али Љаићи, Бајрам Косуми, Хамди Халдини, Риза Демај, Суљ Мујај и Рамс Демај потом током ноћи у студентском дому планирали демонстрације. Припремили су транспаренте са паролама, откуцали списак захтева и договорили се да у 06.00 часова ујутру блокирају улаз у домове. Риза Демај је пред окупљенима прочитао захтеве који су се завршавали претњом да уколико не буду испуњени, „ми смо спремни на све“. Љајићи је студентима говорио о израбљивању Трепче, злоупотребама при попису у Македонији и Црној Гори, и позивао на стварање републике. Диктирали су пароле које је маса прихватала и покушали да се са групом окупљених пробију полицијски кордон како би се умешали међу окупљене на митингу. Улогу у демонстрацијама су одиграли у припадници Прапаштицине илегалне организације који су се прикључили окупљенима и растурали „Програм револуционарних парола“, са потписом „Штаб демонстрација“, у коме је писало да главна парола треба да буде „Косово република“, и да не треба узвикивати пароле подршке Партији рада Албаније, Енверу Хоџи и Албанији.
Током догађаја 26. марта поново је искоришћено свеприсутно незадовољство, увећано гласинама о хапшењима и полицијској тортури. Осуђени за организовање демонстрација су били део три одвојене групе које су повремено сарађивале између 11. и 26. марта. Припадници групе Бајрама Косумија, коју су поред њега чинили Мусли Косуми, Гани Маџуни, Гани Влахна, Фахри Имери и Халит Османи, илегално су деловали још од краја 1980. године. Основали су групу у чијем програму су као задаци наведени идеолошко уздизање чланова, снабдевање политичком литературом и њено ширење, придобијање нових следбеника, борба против славизације и припајање САП Косова, односно „свих албанских крајева“ Албанији.
Сви осуђени су веровали да су Албанци потлачени у Југославији и да је Косово економски експлоатисано. Тражили су даљу националну еманципацију и проглашење републике. Један од осуђених, Зум Чета, први је пред масом почео да узвикује пароле „Ми нисмо Југословени, ми смо Албанци“ и „Хоћемо уједињење албанских територија“. Најутицајнији међу осуђенима су били чланови или су били повезани са другим групама илегалног покрета. Али Љаићи је био пријатељ Ибахима Кељмендија који је у Немачкој био на челу енверистичког „Црвеног фронта“ (обојица су били Пећанци). СДБ је касније дошла до информација да је одржавао везе са Јакупом Краснићијем, високо позиционираним чланом Марксистичко-лењинистичке организације Косова. Гани Коци је 25. марта, заједно са Салихом Салихуом, у Подујеву присуствовао оснивању илегалне организације „Шабан Шаља“ и учестовао у договору око организовања демонстрација у том граду.
Демонстрације 26. марта су донеле значајне промене у односу на оне од 11. марта. Студентима се придружио велики број ученика. Поново су започеле паролама социјалне природе, али су потом јасно изражени и политички захтеви. Из информације Покрајинског комитета Косова се види да је један број окупљених напустио групу када је повике „Услови“ и „Ослободите другове“ сменили „Косово република“, „Јединство“, „Албанци смо, не Југославени“, и слични. Други су прихватили нове пароле. Овога пута међу окупљенима уопште није било Срба. Вође демонстрација су покушале да масу усмере га градском центру где је велики број грађана био окупљен на митингу. Желели су прошире базу демонстранта са студента и ученика на све грађане покрајине.
Интервенција полиције, пребијање више студената и хапшење 21 лица били су коначна искра која је запалила атмосферу испуњену тензијом. У данима након 26. марта покрајином су колале гласине о десетинама ухапшених и мртвих. Говорило се о бруталности српске полиције иако ниједан припадник републичких снага безбедности није био ангажован у покрајини. Моћно оруђе је била пропаганда од човека до човека. Једна од учесница демонстрација, Шукрије Гаши, сећајући се ових дана је изјавила: „Неки моји пријатељи и ја, као и чланови породице, пратећи шта се десило у домовима, почели су да се организују, да се мобилишу. […] И ми смо почели да састављамо и пишемо обавештења, памфлете, и преко ноћи успели смо да напишемо 2000 примерака ручно, преко 2000 примерака, са оловком, ручно писано, како бисмо могли да их поделимо 26. априла, ако се тачно сећам. И тако смо успели да их поделимо.“
Инциденти су се догађали широм покрајине. У Приштини су се 29. марта појавили графити: „Студенте на слободу!“ У Митровици је група студената у мензи негодовала због лоше хране, али их нико није подржао. У Обилићу, 30. марта, група од око 200 средњошколаца је уместо на наставу изашла на главну улицу, узвикујући пароле и ломећи стакла. Када је полиција покушала да интервенише и растера их, ученике су заштитили радници са градилишта „Косово Б“ предузећа „Рамиз Садику“. Испратили су их кућама и на аутобусе за Приштину. Био је то први случај да су радници пружили подршку демонстрантима.
Покушај да се успостави редовна настава на факултетима није успео. На Економском, Филозофском, Правном и Природно-математичком студенти су се окупљали у двориштима, али је велики део одбијао да присуствује настави. У Вучитрну се 31. марта у школском дворишту окупило око 120 средњошколаца и одбило да уђе на наставу. Желели су да се солидаришу са студентима, па су мирно прошетали улицама града. У Подујеву су истог дана пронађене цедуљице којима су позивани средњошколци да од сутрадан бојкотују наставу „док се не ослободе наша браћа студенти који доживљавају страшан масакр.“ Бојкот наставе на факултетима је 31. постао скоро потпун. Са студентима се солидарисао један број професора и асистената који нису дошли на факултете. Превирање се осећало и у Студентском центру где је било видљиво да се студенти окупљају, договарају и потом разилазе. Започели су бојкоти наставе и у средњошколским центрима.
Ситуација је ескалирала у јутарњим часовима 1. априла. Током наредна три дана више десетина хиљада Албанаца је изашло на улице покрајине. Из свега наведеног је видљиво да су прве демонстрације букнуле захваљујући дуготрајном, нараслом незадовољству које је било социјално мотивисано. У периоду од 11. марта до 1. априла, захтеви демонстраната су од социјалних („Услови“, „Храна“) постали изразито национални („Косово република“, „Јединство“ (са Албанијом)). То се догодило под утицајем неколико фактора.
На првом месту то је била политика вођена у покрајини током претходне деценије, која је под окриљем еманципације Албанаца често прерастала у огољени национализма и опијеност национал-романтизмом. Циљ покрајинског руководства је био да САП Косово постане седма југословенска република. Један од начина за остваривање тог циља је било ширење тврдњи у масама да ће Албанци бити дискриминисани и економски заостали све док не добију своју републику.
Други фактор који је допринео ескалацији догађаја и померању захтева окупљених са социјалних на националне теме је била делатност албанског илегалног сепаратистичког покрета. Током седамдесетих су у покрајини деловале три веће и више мањих илегалних група, са неколико стотина чланова и око 1000 симпатизера. Такав покрет није представљао значајнији друштвени фактор. Ипак, његови чланови су социјално незадовољство и тензију након догађаја од 11. марта искористили за своју легитимацију и ширење пропаганде. Припадници ових екстремно левичарских група, повезаних са албанском обавештајном службом и екстремном емиграцијом, желели су да искористе демонстрације на начин на који су то учинили комунисти 27. марта 1941. у Београду. На све начине су покушавали да се ставе на чело незадовољства и диктирају пароле. Колико им је то било важно сведочи случај бившег новинара „Рилиндје“ и члана „Организације марксиста-лењиниста Косова“, Хидајета Хисенија, који се од 1978. скривао и живео на релацији Швајцарска-Косово. У жељи да подстакне бес масе и усмери је као отвореној побуни, Хисени се 2. априла, преобучен у радника и са лажним брковима, попео на дрво испред зграде Покрајинског комитета и преко мегафона позивао масу на побуну.
Хидајет Хисени (извор: блог Петра Ристановића)
Ескалација догађаја, 1. априла, започела је у раним јутарњим часовима. Прво је око 200 средњошколаца у Подујеву одбило да уђе на наставу. Изашли су на улицу и запутили се према центру града, узвикујући пароле већ добро познате са улица Приштине. Наставници и активисти Савеза комуниста су покушали да разговарају са њима. Ђаци су одбили да се разиђу. Прикључио им се један број грађана. Маса је постајала све више насилна. Полиција је интервенисала око 13.00 часова. Успели су да разбију скуп, али су снаге безбедности биле малобројне па су се демонстранти поново окупили. Тек након доласка појачања из Приштине, три сата касније, полиција је растерала окупљене. У окршају су поломљена стакла на продавницама, прозори на новом мотелу, згради поште и на фабрици „Полиестер“. Повређени су један полицајац и више демонстраната, од којих три теже.
Ситуација у Подујеву је била само увод у догађаје у Приштини. Око поднева група ученика Економске школе, смештене на тадашњем ободу града близу излаза из Приштине ка Косову Пољу, кренула је из дворишта школе према центру скандирајући „Република!“ Прикључило им се неколико студената и ученици оближње Пољопривредне школе. Полиција је интервенисала и разбила групу, али су окупљенима пришли грађевински радници са градилишта у насељу Дарданија. Присуство радника је спречило нову интервенцију. Полиција је чекала одлуку шта да учини, па су у међувремену пустили групу да прође ка студентским домовима. Маса је све време расла. Прикључивали су им се студенти и радници грађевинских предузећа, Фабрике амортизера и Комбината у Обилићу.
Врење се брзо пренело и на друге тачке у граду. Током поподнева на више места су се окупиле групе демонстраната. Покрајинско руководство је губило контролу. Махмут Бакали се касније жалио да су окупљени на чело колоне постављали децу, као штит од полиције. У самом центру града, недалеко од Покрајинског комитета и хотела „Гранд“, демонстранти су успели да потисну полицију. Код зграде Извршног већа кордон је једва успео да издржи јуриш. Међу функционерима је завладала паника и страх да ће демонстранти ући у зграде институција.
Пароле су се потпуно измениле у односу на претходна окупљања. Доминирали су повици „Хоћемо републику!“ и „Јединство“. Скандирали су име Адема Демаћија и тражили „Ослободите другове!“
Полиција је тек око 21.00 час успела да разбије највећу групу демонстранта. Акција растурања преосталих групица је потрајала до 23.00 часа. У демонстрацијама су поломљени бројни излози, стакла на аутомобилима, зградама. Према информацијама из покрајинског СУП-а повређено је 17 полицајаца, тројица теже, и 15 демонстранта, такође тројица теже.
Током ноћи ситуација се смирила, али је било јасно да криза још није прошла. Институције покрајине су биле потпуно паралисане. Систем ОНО и ДСЗ није функционисао. Руководство је дуго током дана оклевало са мобилизацијом територијалне одбране, делом зато што би то био показатељ савезном руководству да су се догађаји отргли контроли, а делом и зато што су се плашили да се мобилисани (и наоружани) припадници ТО не придруже демонстрантима. Када је мобилизација коначно наређена, до истека рока за одзив јавило се испод 50% позваних.
Док су политичари провели ноћ у бесплодним расправама, вагајући политичке последице сваке одлуке, покрајином су се шириле гласине о десетинама мртвих, о српским полицајцима који без милости убијају албанску омладину и о приштинским улицама прекривеним деловима тела. Генералштаб ЈНА, на челу са Бранком Мамулом, одлучио је да се појача војно присуство у покрајини и да се јединице, ради демонстрације силе, стационирају на ободима градова.
Другог априла је букнуо велики део покрајине. Окупљање у Приштини је почело ујутро, на неколико различитих локација. Поново су предњачили ученици, из Економске, Средње техничке и Учитељске школе. За то време, на другом крају града, радници ГИК „Рамиз Садику“ су опколили око 300 радника грађевинског предузећа „Каблар“ из Краљева. Претили су да ће запалити градилиште и захтевали да сви Срби одмах напусте Косово. Неколицина је то и учинила, док су се остали склонили са градилишта и повукли у бараке. Радницима „Рамиз Садику“ су се придружили и радници Фабрике амортизера, потом „Воћар“-а, „ПУТ“-а, Крепоциглане, као и ученици центра за усмерено образовање Џевдет Дода. Наставници су покушали да у Средњом техничком центру „19. новембар“ задрже ученике закључавајући врата од школе, али су и они изашли кроз прозор и придружили се маси. Велика група, од преко 2000 људи, окупила се код Пољопривредне школе и кренула према центру.
Око 9.00 часова пале су прве жртве, недалеко од Народне банке. Руководство покрајине је изгубило контролу над догађајима. У 9.30 часова Комитет за ОНО и ДСЗ је одлучио да кроз град прођу тенкови. Јединице ЈНА су запоселе виталне објекте. Полиција је добила задатак да штити прилазе. Град су надлетали авиони и хеликоптери. На основу договора Председништва СФРЈ и председника Председништва САП Косова у покрајину су током поподнева хитно упућене специјалне јединице републичке полиције из Србије, Македоније и Црне Горе. Касније, током ноћи, авионима су пребачене и специјалне јединице републичких полиција Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и САП Војводине.
Долазак војске није зауставило плиму окупљања. Становници приградских насеља су у групама хрлили ка центру Приштине. Најкритичнији тренуци су наступили око 18.00 часова. Демонстранти су блокирали Скупштину САП Косова и радио станицу. Покушали су да продру у зграде Председништва Покрајинског комитета и зграде органа безбедности. Тек у вечерњим сатима полиција је успела да разбије све групе окупљених.
Погинули демонстранти (извор: блог Петра Ристановића)
Поред Приштине, дошло је до масовних окупљања у Подујеву, Вучитрну, Липљану и Глоговцу, а покушана су окупљања и у Ђаковици и Гњилану. У свим градовима су се чуле исте пароле: „Хоћемо републику!“ „Живела република Косово!“, „Ослободите другове!“, „Трепча ради, Београд се гради!“, „Живео Адем Демаћи“, „Албанци смо, не Југословени!“, „Јединство“, „Уједињење са Албанијом“.
Демонстранти у Подујеву су забарикадирали улазе у град и покушали да провале у оближње војно складиште. Претила је опасност да се докопају преко 15.000 аутоматских пушака и разног другог наоружања. Одбачени су тек након доласка војних јединица из Ниша. Колона ЈНА је морала да се пробије кроз барикаду на путу, начињену од аутомобила и камиона. Једна група демонстраната је покушала да уђе у зграду ОК СК Подујева. Када су до окупљених стигле вести да је полиција из остатка федерације ушла у покрајину упали су у 34 српске куће, отели Србе које су затекли и претили да ће им наудити уколико војска и полиција уђу у град. Отети Срби су ослобођени тек када је стигло полицијско појачање из Приштине.
Већи део дана пут Приштина-Подујево је био у прекиду. Недалеко од села Бесиња група Албанаца је отела неколико пушака из магацина оближњих предузећа. Славили су „Косово републику“, па су бандеру подигли албански заставу и заустављали возила да би „легитимисали“ возаче. Возачима Србима су говорили да следећи пут понесу пасоше. Пуцали су у ваздух, аутомобиле који се нису заустављали гађали су каменицама и физички злостављали возаче које би пресрели. Један камион нишких регистрација су сурвали са пута и запалили. Када је путем наишао полицијски конвој, сачекали су да већина возила прође препреку коју су поставили на путу, а потом су одсекли два последња возила. Први камион, са опремом, су запалили и из њега украли 12 калашњикова. Специјалци из Србије, из другог камиона, одлучили су да се повуку, јер су у првим редовима демонстраната била деца.
На заједничкој седници Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СК Југославије, 2. априла, донета је Одлука о проглашењу кризне ситуације на територији САП Косова, потом Одлука о проглашењу ванредног стања на подручју општине Приштина и Одлука о завођењу мера приправности првог, другoг и трећег степена на целој територији СФРЈ.
У складу са овим одлукама, покрајински Комитет за ОНО и ДСЗ је наредио да се активира 100% ратне организације органа унутрашњих послова САП Косова. Наређена је мобилизације територијалне обране али је оружје подељено само појединим, специјалним јединицама. Колики је био степен страха руководства сведочи то што су јединици ТО распоређеној да обезбеђује зграду ТВ Приштине одлучили да поделе само маневарску муницију јер су се плашили да би могли да пређу на страну демонстраната. Покрајински секретар за унутрашње послове је издао наредбу о забрани кретања на јавним местима у већем броју. Извршно веће Скупштине САП Косова је донело одлуку да забрани или ограничи кретање на одређеним местима. Мере су заокружене одлуком Извршног већа општине Приштина да се обустави настава у свим основним, средњим и вишим школама, да се затворе студентски домови и средњошколски интернати. Покрајински органи су потом одлучили да се ова мера примени и на друге општине у покрајини.
Биланс демонстрација 2. априла је према подацима покрајинског СУП-а био 52 повређена полицајца, од чега 5 теже. Двојица су се налазила у животној опасности. Повређена су и 74 грађанина, од чега је 67 рањено ватреним оружјем. Страдало је четири лица, сви у Приштини.
Ученици средње електротехничке школе „Миладин Поповић“, Насер Хајризи (18 година, рођен у селу Енце, крај Косова Поља) и Аслан Пирева (19 година, рођен у селу Прошатици, крај Приштине) погинули су око 09.00 часова, погођени пушчаним мецима у центру града, недалеко од Народне банке. Касније током дана у Приштини су страдали и Џелал Малићи (24 године, студент, рођен у Приштини), и Салих Абази (28 година, радник из Обилића, рођен у селу Букош, у општини Вучитрн). Истог дана смртно је рањен полицајац Ибрахим Абази (28 година), возач оклопних кола, из села Главник код Подујева. Преминуо је три дана касније.
Околности под којима су демонстранти преминули нису познате. Војници ЈНА су имали наређење да не пуцају. Током три дана демонстрација ниједан војник није испалио метак. Припадници покрајинске полиције, савезног специјалног одреда и специјалних одреда из других република су одговарали на ватру. Било је пуно и залуталих метака. Представник Босне и Херцеговине у Председништву СФРЈ, Бранко Микулић, 2. априла је са групом руководилаца стигао у покрајину како би изблиза пратио стање. На затвореној седници Председништва СФРЈ је касније изјавио да се „пуцало из кућа, у поворци демонстранта“. Исто је тврдио и савезни секретар за унутрашње послове, Фрањо Херљевић. На конференцији за новинаре, 6. априла, Стане Доланц је изјавио да су прве жртве, двојица демонстраната, страдали од ватре других из масе.
Извесно је да су средњошколци, Хајризи и Пирева, погинули пола сата пре него што су из Покрајинског комитета позвали јединице војске да уђу у град и више сати пре него што су специјалне јединице полиције из осталих република ушле на територију САП Косова. Обојица су били чланови „Организације марксиста-лењиниста Косова“ и предводили су ђаке из своје школе на демонстрацијама. Због припадности илегалном покрету врло брзо је око њихове смрти испредена легенда. На месту њихове погибије у Приштини се налази споменик „мученицима“ на коме сваке године представници владе у Приштини полажу цвеће.
Подаци о материјалној штети почињеној 2. априла показују жестину нереда. Запаљен је један камион савезног СУП-а, разбијено је 12 возила милиције, демонстранти су покушали да запале 4 возила милиције, препречили су 6 камиона на путевима како би зауставили пролазак снага безбедности, одузели су једно возило за превоз смећа и два аутобуса, сурвали су са пута два камиона, један аутобус и један багер, запалили су једну кућу, разлупали су 40 возила грађана и запалили 5, разбили су преко 240 излога и извршили преко 25 упада у станове које су демолирали.
Други април је био врхунац догађаја. Војска и јаке полицијске снаге на улицама Приштине онемогућили су нова окупљања. Ситуација у остатку покрајине још није била под контролом. У петак, 3. априла, дошло је до нових нереда у Витини, Митровици, Урошевцу и Вучитрну.
У Митровици је неколико стотина ученика и радника „Електролизе“, „Фафоса“ и Фабрике акумулатора изашло је на улице. Узвикивали су „Косово република“, „Трепча је наша“, „Трепча ради, Београд ужива“, „Република, устав, милом или силом“, „Ослободите другове“. Део демонстранта је упао у фабричке кругове „Трепче“ и „Фафоса“ где су се вербално сукобили са другим радницима који нису хтели да им се придруже. Демонстрације су разбијене након интервенције полиције сузавцем и палицама.
У Урошевцу се више од хиљаду грађана, махом радника из Дрвног комбината и младих, сукобило се са полицијом. Узвикивали су пароле: „Нећемо тенкове у покрајини“, „Нећемо да нам туче децу и студенте полиција ван покрајине“, „Хоћемо републику“, „Хоћемо другове из затвора“. Пуцано је са обе стране. Рањен је 21 демонстрант. Двојица су подлегла ранама. Повређено је и пет милиционера.
У Вучитрну се окупило неколико стотина студената, ученика и радника из предузећа „Полет“. Носили су две Титове слике и узвикивали пароле „Хоћемо републику, милом или силом“, „Ослободите нам другове“ и сл. Покушали су да продру у школу унутрашњих послова, где је дошло до сукоба са полицијом. Пуцано је са обе стране. Погинула су два демонстранта, а пет их је тешко повређено.
Током 3. априла у Урошевцу су страдали Риза Матоши (26 година, рођен у Урошевцу), радник у дрвном комбинату, и Шериф Франгу (19 година, рођен у Доњој Слатини, код Витине), студент. Истог дана у Вучитрну су страдали Салих Мулаку (71 година, рођен у Вучитрну), пензионер, и Ружди Хисени (27 година, рођен у Вучитрну), студент. Околности под којим су страдали нису познате. Хисени је по свој прилици убијен у окршају са полицијом око школе унутрашњих послова у Вучитрну. Међутим, тешко је претпоставити да се седамдесетједногодишњи пензионер, Салих Мулаку, налазио у првим редовима демонстраната. Такође, на седници државног врха више учесника је коментарисало да је смрт Ризе Матошија сумњива, будући да је страдао неколико улица даље од места где је дошло до сукоба полиције и демонстраната у Урошевцу, и да је по тврдњама Бранка Микулића био „узоран радник“.
Одлуком Председништва САП Косова 3. априла је уведено ванредно стање и у Липљану, Глоговцу, Вучитрну и Подујеву. Потом је 4. априла проширено и на Урошевац и Косовску Митровицу. Укупно у 7 општина покрајине је заведено ванредно стање. Током три дана до нереда је дошло у 12 од 21 општине САП Косова.
Догађаји првих дана априла више нису биле студентски протест. На улицама су се нашли радници, студенти, ученици, чак и деца. Режим је посебно погодило присуство великог броја радника, што је касније умањивано и прикривано. Све окупљене су ујединили повици „Косово република“.
Неспорно је да се на улицама Приштине и других градова у покрајини током прва три дана априла нашло највише младих. То је било неизбежно, будући да је 1977. процењено да у граду од око 100.000 становника има 82.000 студената и ђака. Сви поверљиви извештаји показују да су важну улогу у демонстрацијама од. 1. до 3. априла играли средњошколци, који су најчешће започињали са окупљање. Најбоље сведочанство о социјалном саставу демонстраната, или бар њиховог најагресивнијег дела, јесте списак осуђених током лета 1981. године „због непријатељског и контрареволуционарног деловања, организовања непријатељских демонстрација и илегалног непријатељског рада са позиција албанског национализма и иредентизма“. Међу 232 осуђена је било највише студената 61, потом радника у производњи 55, ученика 44, просветних радника 32, земљорадника 16, новинара, правника и других интелектуалца 14, незапослених 10. Списак показује да су студенти чинили тек око четвртине осуђених, и да их је било тек нешто више од радника у производњи који су требало да буду главни стуб комунистичког друштва. Сличну слику даје и списак погинулих демонстраната, међу којима су била два ученика, три студента, два радника и један пензионер.
Петар Ристановић
Подаци неспорно показују да се не може говорити о „студентским“ демонстрацијама. Једино заједничко за све демонстранте је да су били Албанци. Током ескалације ситуације, догађаји су попримили сва обележја отворене побуне. Маса је тражила проглашење републике. Многи су желели уједињење САП Косова са Албанијом. На мети су им били симболи федерације и републике, па су на више места скидали и палили заставе СФРЈ. У борби за остварење захтева прибегли су насиљу. Покушали су да уђу у зграде институција и медија. На више места су покушали да провале у складишта наоружања територијалне одбране. Имали су подршку дела нижих кадрова СК, СДБ и бројних албанских интелектуалца. На седници Председништва СФРЈ, 28. априла, Лазар Колишевски је констатовао: „Чињеница је да да на сцену нису ступиле јединице ЈНА и милиције, САП Косово би пало.“
Текст Петра Ристановића преузет је, уз одобрење аутора, из Видовданског зборника (2020).
Petog maja 1821. godine na Svetoj Jeleni, u egzilu, tačnije u britanskom zatočeništvu, šest godina nakon Vaterloa, umro je Napoleon I Bonaparta, francuski general, vojskovođa, prvi konzul (1799-1804) i, najzad, car Francuske (1804-1814, ,,Sto dana“ 1815). Uzrok Napoleonove smrti je, najverovatnije, bio rak želuca, od kojeg su umrli njegov otac, mladji brat Lisjen, a takođe i, po svemu sudeći, mlađa sestra Polina (ukupno njih troje od osmoro dece Šarla (Karla) Bonaparte i Leticije Ramolino), iako do danas postoje kontroverze i spekulacije u vezi sa mogućim trovanjem, zbog vrlo visokog nivoa arsenika nađenog u vlasima njegove kose, što se, međutim, pripisuje činjenici da se arsenik u to vreme koristio u tapetama i farbama.
Kako god bilo, uprkos svojoj poslednjoj želji, da počiva ,,na obalama Sene, među francuskim narodom, koji je toliko voleo’’, iskazanoj u testamentu u kome je još, između ostalog, rekao i: ,,Umirem prerano, ubila me engleska oligarhija’’, po odluci lokalnih britanskih vlasti, Napoleon je sahranjen na Sv. Jeleni u ,,Dolini zdravaca’’ (Sane Valley). Pod jednom vrbom. Tačnije, pod više njih. Tu će i ostati narednih devetnaest godina.
Francuska je pre 1789. godine i izbijanja revolucije imala između 22 i 26 miliona stanovnika, što je, po nekim procenama, bilo jednako ili malo više od Rusije (oko 23 miliona), čineći je možda najvećom državom u Evropi po broju stanovnika u tom trenutku. U Francuskim revolucionarnim (1792-1802) i Napoleonovim (1803-1815) ratovima stradalo je oko 6 miliona Evropljana, od čega oko 2 miliona Francuza. Dakle, za malo više od 20 godina rata Francuske sa ostatkom Evrope, kreativno se može reći ,,sa celim svetom’’, jer ondašnja Evropa je, s obzirom na evropske kolonijalne posede i da su SAD bile tek u povoju, mnogo više bila ,,ceo svet’’ nego što je to danas, od Lisabona do Moskve, kosti je ostavilo skoro 10% stanovništva Francuske. Konačni Napoleonov poraz kod Vaterloa značio je i kraj ,,Drugog stogodišnjeg rata’’, kako neki istoričari nazivaju seriju konflikata, od 1714. godine i kraja Rata za Špansko nasleđe, preko Rata za austrijsko nasleđe (1740-1748), Sedmogodišnjeg rata (1756-1763) i Američkog rata za nezavisnost (1775-1783), sve do već pomenutih Francuskih revolucionarnih i Napoleonovih ratova, između Velike Britanije i Francuske oko hegemonije u Evropi i svetu.
Na Bečkom kongresu je Francuska bila glavna tema na način na koji će to biti Nemačka na Versajskoj mirovnoj konferenciji nešto više od sto godina kasnije. Ipak, od sudbine carske, a još više, Hitlerove, nacističke Nemačke, Francusku su spasli, sukob i pat pozicija oko ,,podele plena’’ među pobednicima, a malo više potreba za evropskom ravnotežom snaga. Naime, Rusija je zahtevala celu Poljsku, a Pruska celu Saksoniju, čemu se suprotstavljala Austrija koju je podržala Britanija) što je francuski ministar spoljnih poslova Taljeran, čovek vrlo živopisne i, najblaže moguće rečeno, kontroverzne biografije, iskoristio i Francusku ,,vratio u igru’’. On je, naime, Francusku uveo u tajni savez sa Austrijom i Britanijom koji je predviđao rat sa Rusijom i Pruskom, ako ove ne bi odustale od svojih pretenzija. Manevar je uspeo, a Pruska i Rusija su umerile svoje prvobitne zahteve.
Francuska je vraćena na granice, uz neke manje strateške ispravke na svoju štetu, od pre 1792. godine, skoro polovina njene teritorije je bila okupirana tri godine (uz obavezu izdržavanja okupacionih trupa), dok nije isplaćena pozamašna ratna odšteta od 700 miliona franaka, izgubila je i jedan manji deo dotadašnjih kolonija, a oko nje je formiran i sanitarni kordon formiranjem Kraljevine Nizozemske od današnje Belgije (tada austrijske Nizozemske) i Holandije, dovođenjem Pruske u Rajnsku oblast, a Austrije u severnu Italiju. Francuskoj je, na taj način, praktično onemogućeno da se širi dalje u Evropi, iako će ,,severni bedem’’ biti probijen odvajanjem Belgije od Holandije u Belgijskoj revoluciji 1830-1831, jednom od odjeka Julske revolucije u Francuskoj 1830. godine, kao što će Napoleonov sinovac Luj Napoleon – Napoleon III povratiti Nicu i Savoju, ali će to biti preskupo plaćeno stvaranjem ujedinjene Italije.
Ipak, uprkos svemu, čovek koji je iza sebe ostavio ruševine i još za života dobio nadimak ,,Korzikansko čudovište’’, umro je daleko od Francuske, u zatočeništvu Britanaca, svojih ljutih rivala (od kojih je i dobio pomenuti nadimak) pa i neprijatelja, a, gotovo po pravilu, i vrlo strasnih neprijatelja Francuske. Upravo će ta činjenica, uz nezadovoljstvo unutrašnjom, ali pre svega spoljnom politikom (podređenost Francuske Britaniji, ali i ostalim evropskim silama pobednicama) novih vlasti nakon 1815. godine doprineti stvaranju nostalgije i romantičnog sećanja na Napoleonovo doba.
Stvaranju te, kako bi rekao jedan naš sociolog i novinar, ,,posthumne harizme’’, iako je Napoleonova harizma bila očigledna još tokom njegovog života, doprinosili su, kako (porodični i drugi) narativi ratnih veterana, tako i književnici i pesnici poput Pjera de Beranžera, koji je u dva maha hapšen i stavljan u zatvor (1821, 1828) od strane burbonskog režima, Viktora Igoa koji je napisao ,,Odu spomeniku’’, srušenom 1815. godine, a obnovljenom 1833. godine, na Trgu Vendom, Balzaka i Stendala, koji je otišao tako daleko da je u jednom romanu iz 1837. godine, u predgovoru napisao: ,,Ljubav prema Napoleonu jedina je strast koja je ostala u meni’’, a samog Napoleona nazvao ,,najvećim čovekom koga je svet video, posle Cezara’’. Čak je i jedan od najvatrenijih protivnika Napoleona, pristalica Burbona, čuveni Šatobrijan, pisao: ,,Svet pripada Napoleonu. Živeći, nije uspeo da pokori svet; mrtav ga poseduje’’.
Sva ta nostalgija i romantično sećanje, naročito nakon Julske revolucije, uz dugoročne razloge, poput obnove imperijalnog prestiža nakon osvajanja Alžira 1830. godine, prvog većeg samostalnog spoljnopolitičkog uspeha nakon 1815. godine, zbog čega će Alžir biti simbolički važan Francuzima i 130 godina kasnije, francuske intervencije u Belgiji 1831. godine, obnovljene strateške dileme u francuskim vladajućim krugovima – saradnja ili konfrontacija sa Britanijom, zatim kratkoročne (završetak Trijumfalne kapije 1836. godine, započete u Napoleonovo vreme), a može se čak reći i dnevno-političke razloge, kao što je želja tadašnjeg predsednika francuske vlade i ministra spoljnih poslova, istoričara, autora možda najobimnije istorije Francuske revolucije i perioda Konzulstva i Carstva (1789-1815), ali i prvog predsednika Treće republike (nakon 1871.) Luja Adolfa Tjera da početkom 1840. godine u jeku Druge egipatske krize, da legitimitet svojoj ofanzivnoj spoljnoj politici i sebi podigne popularnost, (u čemu nije uspeo, budući da je smenjen u drugoj polovini te godine), sve to zajedno će doprineti da kovčeg sa Napoleonovim posmrtnim ostacima bude dopremljen sa Sv. Jelene i ponovo sahranjen, uz državne i vojne počasti, u crkvi Doma Invalida u Parizu, 15. decembra 1840. godine. Na današnji izgled sarkofaga čekalo se još 21 godinu, u vreme njegovog sinovca Napoleona III. Zanimljivo je pomenuti da je kamen za sarkofag, ironičnom igrom sudbine i istorije, nabavljen iz tadašnje carske Rusije.
Napoleon je ovim činom, simbolički, rehabilitovan. A sa njim, moglo bi se reći, i njegova, odnosno tadašnja francuska državna politika.
Sličan tretman, u nešto drugačijim okolnostima, 20-ih i 30-ih godina 20. veka, dobiće i njegovi maršali – ,,Maršali carstva’’, koji će dobiti svoje bulevare koji ,,okružuju’’ Pariz. Gotovo svi. Svi osim sedmorice. Četvorica su dobila svoje ,,obične’’ ulice, ali trojica se smatraju ,,izdajnicima Francuske’’. Prvi je Bernadot, osnivač sadašnje švedske dinastije, koji je 1810. godine izabran za budućeg kralja Švedske, da bi se 1813. godine, tada još uvek kao regent, okrenuo protiv Francuske, ušavši u Šestu koaliciju. Drugi je Gruši, koji se smatra odgovornim (iako bez suštinskog tj. realnog razloga) za poraz na Vaterlou, jer se nije uključio u bitku. I na kraju, tu je maršal Marmon koji je, prilikom prvog Napolenovog pada 1814. godine, sa svojim odredom vojske prebegao saveznicima, doprinevši tako da Napoleon, umesto uslovne abdikacije u korist svog sina, potpiše bezuslovnu abdikaciju, a zatim je verno služio Burbonima sve do Julske revolucije, kada je neuspešno pokušao da je uguši, na kraju završivši u egzilu sve do svoje smrti 1852. godine. Njegovo ime će vrlo dugo ostati sinonim za izdajnika.
Napoleon i dan-danas, nakon svega što se od 1840. godine izdešavalo u francuskoj, evropskoj i svetskoj istoriji, u momentu kada se u SAD ruše ,,politički nekorektni’’ spomenici određenim ličnostima, i u svoje i u današnje vreme, ništa manje kontroverznim, ništa manje ,,krvavih ruku’’ ili, iz današnje perspektive, ,,ideološki nepodobnim’’, mirno ,,spava’’ u svom sarkofagu.
Valjda to najbolje pokazuje šta se u istoriji zapravo pamti, odnosno – šta je vredno sećanja.
Kontakti jugoslovenskih komunista i ustaša između dva svetska rata već odavno nisu istoriografska nepoznanica. Jedno od tumačenja ove pojave nalazimo u knjizi starog istoričara Branislava Gligorijevića Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, objavljenoj pre gotovo 30 godina. Gligorijevićeva istraživanja pokazuju značajno preklapanje ciljeva KPJ i Pavelićevog pokreta početkom tridesetih godina, zbog čega čak ni čelni ljudi partije, poput Milana Gorkića i Vladimira Ćopića, nisu zazirali od komunikacije sa ustaškim liderima. U ustaškom pokretu Gorkić je video, čitamo u Gligorijevićevoj knjizi, “izraz porasta revolucionarnih tendencija u hrvatskom narodu”.
Stellapolarebooks donosi deo poglavlja Gligorijevićeve knjige, koju je 1992. godine u Beogradu objavio Institut za savremenu istoriju.
Komunisti su kao moguće saveznike procenjivali sve pokrete po tome koliko se oni zalažu za otcepljenje, odnosno za razbijanje Jugoslavije. U pismu IKKI [Izvršni komitet komunističke internacionale] rukovodstvu KPJ, upućenom maja 1930. godine, traženo je, pored ostalog, da partija zaključuje “borbene sporazume” s onim grupama nacionalno-revolucionarnih pokreta koji zastupaju oružanu borbu protiv diktaturte, u mesnim ili širim razmerama.1
Od svih građanskih grupacija za komuniste je politički najprivlačnija bila Hrvatska stranka prava (frankovci), kasnije ustaški pokret, po istovetnim nacionalnim ciljevima: razbijanje Jugoslavije i stvaranje samostalne hrvatske države. Razlike su bile najviše u metodu borbe: frankovci, odnosno ustaše, služili su se i terorom, dok su komunisti to smatrali iznimnim sredstvom i uglavnom zagovarali oružani ustanak masa.
[…]
Upravo zbog tih revolucionarnih ciljeva i oružane snage pažnja komunista je jedno vreme bila okrenuta ustaškom pokretu. Postojao je i nekakav kontinuitet u svemu tome, pošto su komunisti već dvadesetih godina predlagali organizaciji Hrvatske nacionalne omladine (HANAO) obrazovanje “jedinstvenog fronta”, a zatim su se orijentisali na moguću saradnju uglavnom sa grupom Stjepana Buća, koja će kasnije oformiti “Hrvatsku nacionalsocijalističku stranku” Hitlerovog tipa, pa pokazali spremnost da se, pod izvesnim uslovima, napravi izborni sporazum sa frankovcima.2 Kada je Pavelić odmah po uvođenju diktature otišao u inostranstvo, i radi oružane borbe sklopio sporazum sa VMRO Vanče Mijalova, tražeći za to oslonac u Italiji i Mađarskoj, onda je rukovodstvo KPJ u emigraciji to zvanično osudilo3, ali su njeni aktivisti u Jugoslaviji upravo u tom trenutku nalazili najviše razloga za saradnju. Omladinski rukovodioci, koji su tada bili u vrhu SKOJ-a i KPJ, smatrali su da je Pavelićeva stranka u tadašnjoj situaciji “objektivno revolucionarna” iz ovih razloga:
“ 1. Zbog toga što se bori protiv fašističke diktature i za buržoasko-demokratski režim;
2. zbog toga što želi samostalnu Hrvatsku;
3. zbog toga što je sklona da u ovoj borbi nastupa i oružanom silom.”4
Oni u toj stranci ne vide fašistički pokret (to je po njima “vojno-fašistička diktatura”, koja je u Jugoslaviji na vlasti), već “građansko-nacionalističku stranku u kojoj postoji leva struja… s kojom mi sarađujemo i koja nam je veoma bliska.”
[…]
Najveću moguću podršku i solidarnost sa ustašama rukovodstvo KPJ je izrazilo u vreme njihove akcije nazvane “ličkim ustankom”, koji je pripreman izvan zemlje s namerom da se ispita čvrstina Jugoslavije i mogućnost njenog rušenja. U tu svrhu je sa italijanske teritorije prebačeno lađom oružje, a u leto 1932. godine i desetak uniformisanih i naoružanih ustaša, koji su se povezali sa ustaškim jezgrom na čijem su čelu bili Jurij-Juca Rukavina, bivši austrougarski oficir, i Andrija Artuković. Planirani “ustanak”, koji je započeo 7. septembra 1932. godine napadom na žandarmerijsku stanicu u Brušanima, sveo se, ipak, na manji incident: žandarmi su odoleli oružanom napadu, a u kasnijoj poteri ubili jednog ustašu, dok su se ostali prebacili na italijansku teritoriju (Zadar).6
Milan Gorkić
[…] Najveći značaj ovoj akciji ustaša pridali su komunisti. Oni u njoj nisu gledali ono što stvarno jeste – izolovanu diverzantsku akciju ubačenih terorista – već početak ustanka seljaka u Hrvatskoj. […] Odmah po saznanju o događajima u Lici partijsko rukovodstvo u Beču odlučilo je da uputi proglas (posebno i za vojnike), a zatim da organizuje odlazak ljudi u te krajeve.7 U proglasu se poziva i “cijeli hrvatski narod” da svim snagama podupre ustaše, kako bi se ovaj “revolucionarni pokret”, koji je otpočeo u Lici, raširio po celoj Hrvatskoj i da i usamljene terorističke akcije pojedinaca “iskoristi u svoje svrhe”. Od radnika i seljaka Srbije se u ovom proglasu tražilo da pomognu borbu “ustaša” i naroda u Lici i Hrvatskoj.8 Potom je sekretar Partije Gorkić uputio direktive partijskim organizacijama na terenu da se “solidarišu” sa ustaškim pokretom i da, uz kritiku fašističkog vođstva tog pokreta, praktično rade među samim ustašama, s ciljem da rukovodstvo ustaške borbe pređe u ruke pristalica “saveza radnika i seljaka”. Još im je skrenuta pažnja da izolovane akcije ustaških odreda mogu biti polazna tačka za razvijanje nacionalne borbe masa, jer bi ova ustaška, i uopšte partizanska (gerilska) borba, mogla biti važan činilac u borbi protiv “vojno-fašističke dikature”.9
Povezivanje pristalica ustaša i komunista trebalo je da zadobije neke organizacione oblike ponajpre preko “Grupe hrvatskih nacionalnih revolucionara”, koje je rukovodstvo KPJ nastojalo da formira potkraj 1932. godine. Drugi način je bio rad komunista među ustašama. Organizovanih ustaša bilo je na Korčuli i nešto na Pelješcu, i s njima su se povezivali simpatizeri komunista, kako bi se na taj način domogli oružja.
[…]
Drugi metod rada komunista bilo je uspostavljanje kontakta sa pojedinim ustaškim prvacima. U inostranstvu je takav kontakt bio uspostavljen u Berlinu sa Mladenom Lorkovićem, budućim ministrom unutrašnjih dela NDH. Iako se znalo da on održava vezu sa Pavelićem, Gorkić je sa njim uspostavio “indirektnu vezu”. Intervenisao je čak da se dvojica njegovih pristalica upute u Moskvu, navodno da bi se oni upoznali sa rešenjem nacionalnog i seljačkog pitanja, odnosno da bi se naučili agitacionom radu.10
Vladimir Ćopić
Postoje i podaci da je ustaški prvak Branko Jelić u Berlinu imao direktnu vezu sa Kominernom.11 Uopšte tada nije bilo ništa neobično da se i neki istaknuti komunista obrati lično samom Paveliću. Učinio je to Vladimir Ćopić, član CK i predavač na KUNMZ-u [Komunistički univerzitet nacionalnih manjina Zapada] u Moskvi, inače Pavelićev istomišljenik iz studentskih dana, moleći ga za neku ličnu intervenciju.12
U zemlji, bliski kontakt komunisti i ustaše imali su na robiji. Grupu ustaša na čelu sa Jucom Rukavinom, koja je učestvovala u “ličkom ustanku”, dočekali su komunisti u Sremsko-mitrovačkoj kaznioni gotovo kao heroje. Prihvatili su ih kao “hrvatske nacionalne revolucionare”, a nije im mnogo smetalo ni to što su se oslanjali na Italiju i Mađarsku. Imali su istovetne ciljeve – razbijanje Jugoslavije. Lako su se s njima slagali i nalazili zajednički jezik. Između jednog Milovana Đilasa i Juce Rukavine, kasnije ozloglašenog srpskog krvoloka u NDH, kao i između drugih komunista i ustaša na robiji “razvilo se pravo prijateljstvo”. Komunisti su nastojali da ih “prevaspitaju” i pridobiju za zajednički rad. U tom cilju vođeni su i “pregovori”, ali do nekog konkretnog sporazuma – kako piše Đilas – tada nije došlo.13
Zbog toga je, čak i u slučajevima kada su radnici bili izloženi fizičkim nasrtajima ustaša, sa vrha partije upozoravano da se sa globalnom kritikom ne pretera, jer bi to moglo da odbije pristalice ustaša od komunista.
Komunisti su načelno kritikovali ustaše iz više razloga: ponajpre zbog toga da partija ne izgubi oslonac i ugled u očima radničke klase Hrvatske, a ponajviše zbog toga što je trebalo napraviti razliku između komunista i ustaša, “razobličavati” ove kao fašiste, jer su Pavelićevom pokretu bili “privrženi i mnogi radnici i seljaci, koji se smatraju komunistima”. Ali se uvek pazilo da se ovom kritikom ne naškodi ostvarenju zajedničkih ciljeva. Zbog toga je, čak i u slučajevima kada su radnici bili izloženi fizičkim nasrtajima ustaša, sa vrha partije upozoravano da se sa globalnom kritikom ne pretera, jer bi to moglo da odbije pristalice ustaša od komunista. Pozvalo se pri tome i na iskustvo nemačkih komunista, koji su bili taktični u napadima protiv fašista, kako se ne bi mogao izvesti pogrešan zaključak da je KP Nemačke pristalica versajskog sistema. Tako isto kritikom ustaša mogao se stvoriti kod hrvatskih radnika utisak da su se komunisti našli na istoj liniji sa “velikosrpskim režimom”, odnosno “jugofašizmom”. Đuro Cvijić je stoga opominjao da glavni neprijatelji nisu ni Pavelić, ni vođe HSS i SDS, već su to “velikosrpski vlastodršci i njihov sistem ugnjetavanja hrvatskog naroda”: “Izjednačavanje fašističkog pokreta, koji je nastao u borbi ugnjetenog naroda za nacionalno oslobođenje sa fašizmom vladajuće nacije stvarno ne predstavlja uopće nikakvo suzbijanje hrvatskog šovinizma i fašizma, već mu daje hranu za borbu protivu nas, jer objektivno ide na ruku velikosrpskom fašizmu”.14 Sekretar CK Gorkić bio je u prilici da suzbija “jednostranu” kritiku na račun ustaša, protiveći se da su oni samo eksponenti italijanskog fašizma: “Jer oni su danas”, piše Gorkić, “htjeli mi to ili ne htjeli, dopadalo se to nama ili ne, također i izraz porasta revolucionarnih tendencija u hrvatskom narodu… Ovu dvostranost grupe Pavelića ne sme se zaboraviti. Subjektivno, on je nacionalni fašista. Objektivno, on i protiv svoje volje i protiv naše volje, također izražava i porast revolucionarnih, nacionalno-revolucionarnih tendencija u masama hrvatskog naroda”.15
Kada je kasnije politikom “narodnog fronta” u Moskvi napravljen zaokret u borbi protiv fašizma, onda se preko višegodišnje privlačnosti ustaša za komunistički pokret prešlo lako jednom Gorkićevom samokritikom da je do “nepravilne ocjene” ustaškog pokreta dolazilo zbog toga što je on “u naoružanju hrvatskih fašističkih izabranika više gledao kao na izraz spremnosti hrvatskog naroda na revolucionarnu borbu, nego – kao što je trebalo – posledicu nastojanja jednog dijela hrvatske buržoazije da borbu hrvatskog naroda potčini interesima imperijalističkih grupa.”16
(Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Institut za savremenu istoriju: Beograd 1992, 258-263)
2Cvijić je u kritici “otvorenog pisma” tvrdio da se radilo o ponudi frankovaca, na šta su komunisti odgovorili postavljajući određene uslove, AJ KI/1928/209
3AJ, KI, 1929/79, Zapisnik proširene sednice PB CKKPJ, 27-29.V 1929.
4AJ, KI, 1929/26, Pismo “Jagića” (Mija Oreškog), Balkanskoj komisiji, aprila 1929.
5AJ, KI, 1929/28, Primedbe “Belića” (Vilima Horvaja) na pismo Zapadnoevropskog bioa IKKI.
6Todor Stojkov, O takozvanom Ličkom ustanku, “Časopis za suvremnh povijest” 2 (1970), 173-174.
7AJ, KI, 1932/266, Zapisnik sednice SK, 19.X 1932.
13Milovan Đilas, Uspomene revolucionara 1956, 237-238. Kasnije objavljene Memoir of a Revolutionary, New York 1973 (Citiran je rukopis kao izvorniji tekst).
Милица Петровић рођена је 1993. у Шапцу. Завршила је основне и мастер студије Српске књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. Добитник је награде „Миодраг Борисављевић“ за 2018. годину за кратку причу на конкурсу који је у оквиру 3. Фестивала кратке форме „Потпис“ расписао Општински културни центар Апатин; друге награде за кратку причу на XXVII Светосавском књижевном конкурсу Народне библиотеке Његош у Књажевцу (2019); треће награде на 9. и 11. књижевном конкурсу „Вукашин Цонић“ (2018, 2020).
Прозу и поезију објављује у часописима и специјализованим зборницима (Наше стварање, Рукописи, Гарави сокак). Тренутно похађа докторске студије Српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Недеља
Сљуштена кожа, ударац о зид у пролазу и ситна зрнца крви из те сљуштене мрежице коже. Сунчан дан. Убрзо након тога, посматрам свој одраз у огледалу док жваћем хладно и жилаво месо. Примећујем да моје лице поприма неки чудан израз љупкости док то чиним; месо је заиста жилаво и жвакање дуго траје, а при том чину моје усне изгледају наивно усредсређене, и, видевши то, наједном се осмехујем. Иначе не сматрам себе љупком особом. Изгледа да само никад не видех свој одраз у тренутку жвакања жилавог меса. Напољу је и даље сунчано и помало ме боли глава. У последње време показујем потпуну незаинтересованост за сопствена стопала. Ходам улицом и видим летак на коме стоји „Купујем ваш ауто“. Ваш ауто је на продају. И даље ходам и
Замишљам те како переш жућкасту јабуку под слабим млазом воде.
Како сечеш заноктицу.
Како се будиш после кошмара.
Како ломиш руку излазећи из трамваја и носиш гипс два месеца.
Како угризаш перецу на улици.
Како гледаш телевизију без тона.
Како уморно трљаш очи.
Како се осмехујеш.
Како мазиш нечијег пса који је дошетао до тебе на прљавом Земунском кеју.
Како ме псујеш.
Како не мислиш на мене уопште.
Како се пријатно осећаш у некој великој загушљивој просторији.
Како желиш да умреш стојећи у гужви.
Како се заљубљујеш.
Како се плашиш.
Како не осећаш ништа
Баш ништа
Баш.
Не купујем велико паковање шампона: плашим се да ће ми трајати заувек. Почињем се плашити и парних бројева и нокта на средњем прсту сопствене руке. Данас носим свој ручак у кеси. По ушима ми је хладно, док ми остатак тела облива зној. Гледам у бубуљичавог младића који на каси плаћа кобасице и пекарски кромпир. Замишљам како ће после ритуално појести те кобасице и кромпир и буде ми жао. И он ће их понети у кеси као и ја. Нешто касније, приликом сушења косе теме ми постаје ружичасто. Поново сам напољу, у спољном свету, кидам застрашујући нокат, мучи ме умор и глад, треба да купим хлеб, стојим испред нечијих врата и чекам већ више од сат времена. Учини ми се да видим познаницу, мислим да се ошишала на кратко, али није извесно да ли је то заиста она, преда мном су за трен била само њена леђа која се жустро и све жустрије удаљавају. Нико не отвара врата већ дуго и то ме љути, али постаје и непријатно на неки начин. Чујем разговор две девојке у близини: једна је рекла да је добила посао стјуардесе. Друга јој је честитала. Па лепо, рекох у себи, а заправо не знам шта да мислим. Можда нећу моћи да одем одавде још дуго, мада и сада имам утисак да више нећу моћи да издржим. Најгора је помисао да ће све ово чекање бити узалудно, да можда ништа неће значити.
Недуго потом, напољу ауто у облику пачије главе изгледа као тумор. Потпуно одудара од стварног света и оштрих контура реалија. Као да су се све недеље икада удружиле да прокажу ту наказну машину. Погледам у малу свеску која ми служи као подсетник. Тамо пише: „Сети се човека из копирнице”. Сећам се човека из фотокопирнице кога видех нешто раније. Изгледао је сасвим костимирано, као потпуни кретен. Један од оних људи у које можете одмах упрети прстом и рећи: „Ха! Ево кретена!”. Носио је поцепане фармерке, маскирну јакну, смеђи карирани шал, флуоресцентне наранџасте рукавице од плиша и наочари за сунце. Па ипак, није га само одевна комбинација чинила кретеном, већ и нешто у његовом ставу. Жвакао је жваку, деловао нервозно, премештао се с ноге на ногу, поцупкивао – једноставно деловао као кретен. Радница у копирници, старија жена са пажљиво смотаном пунђом на врху главе, била је страшно љубазна према њему и одавао се утисак да се знају од раније. Он јој је пак одговарао штуро и нервозно, услед чега је њена љубазност само долазила до још већег изражаја. Немогуће је остати равнодушан. Заиста не знам. Можда тај човек и није толики кретен заправо. Можда му је само одећа кретенска. Или став. Или је баш тог дана изгледао као кретен, али то иначе није. Не знам.
Касније, код куће, прогутам таблету витамина „Це” први пут после три месеца и помислим како ипак добро бринем о себи напослетку. Данашње откриће остатка сенфа у вратима фрижидера пријатно ме је изненадило. Балим као пас, палацам језиком и не осећам укус. У мом крилу је пенушава локва, у мојим зеницама згрушан зид. Таква отупелост постаје фрустрирајућа. Одлучујем да се окупам, гњечим грашак босим стопалом, таваница ми пада на главу. Након тога, опет излазим напоље у дебелој перјаној јакни, иако одавно примећујем да је топло. Возим се аутобусом кроз сумрак и неко маше из аутомобила који пролази поред. Осврћем се тражећи погледом онога коме машу, али сви су потпуно незаинтересовани и равнодушни, гледају у страну или у екране својих телефона. Потом се изнова окрећем прозору; човек на возачком седишту не изгледа ми познато, али у том трену помишљам да је сасвим јасно да он маше мени, јер коме би другом и могао, и ово откриће ми причињава некакву неочекивану малу и пакосну пријатност. У џепу налазим споменар твоје прошлогодишње болести:
Пуњач за мобилни телефон
Мајица у ормару или великој торби
Једне гаће једне чарапе
Папуче (знам већ које)
Књига из смеђе торбе перница и плава свеска
Све стави у ранац
Паста за зубе у купатилу на доњој полици
Четкицу купи
На небу ружичасте наслаге, електрична светлост и муње. Прислушкујем разговоре невољно. Суспрежем смех у себи, споља изгледам непромењено. Светла бледо трну и одозго се чује музика. Пирамиде људи, колико их је будно. Колико њих спава. Пројуре момци на бициклима са цилиндрима на главама. Правим цилиндрима. И са ранчевима. Док киша помало пада.
Девојка на трамвајској станици дрхтавим прстима приноси другу цигарету лицу, док прва лежи згажена на тротоару. Седа поред мене, устаје затим. Шета се нервозно, има љубичасте патике и раскопчану јакну. Ту је и младић у дугом сивом капуту који изгледа као челиста. Не знам из ког разлога и зашто подсећа баш на челисту. Али тако је. Он дозива такси и убрзо одлази, а ја остајем. По прстима је помало хладно. У превозу помишљам како ћу ударити песницом бабу која мљеска устима на седишту преко пута.
У просторију улази девојчица која изгледа као Вили Вонка. Има зелени капут и боб фризуру. Неки човек шета се по холу и изгледа изгубљено. Не знам шта је то што га чини толико изгубљеним, можда начин на који његовим покретима недостаје одлучности. На семафору мој мисаони ток кува се. Прекувава. Цврчи, увире. Ври тамном пеном. Крчка, кипи. Прелива. Угледам плакат залепљен за стакло и упитам јесте ли нашли све мачкетине које сте икада изгубили. Упитам их у себи, наравно, ипак моја мачка није на том плакату. Одговора нема. Ознака: Нису у функцији женски ни инвалидски тоалет. Преостаје мушки за све. У тоалету пљувачка густа, смоласта, лепљива. Густо ткање капљица.
Цури ми нос и вадим тврду употребљену марамицу из џепа и бришем се. Још људи долази, трбух иде испред човека са качкетом и жутим ципелама. Нешто касније на Славији лепа тамнопута девојка пита ме говорим ли енглески и где је станица на којој стаје аутобус који води до аеродрома. Ја не знам где је станица и то јој и кажем. Девојка се потом окреће и одлази. Стојим и гледам за њом.
У својој књизи Америчка идеологија Борис Над је сецирао идејне темеље американизма, стављајући их и у контекст савремене политичке динамике. За историчаре, успостављање аналогија забрањен је терен. Неспутан тим рестрикцијама Борис Над се поиграо управо једном аналогијом. Напао је етаблирану тезу о САД као новој Римској империји, али је зато предложио успостављање једне алтернативне историјске паралеле : САД-Картагина. О геополитици је реч. И о вредностима.
Доносимо део поглавља из књиге Бориса Нада Америчка идеологија, Пешић и синови: Београд 2018.
Према Фериду Закарији, утицајном аналитичару америчког Њузвика, америчку позицију могуће је поредити једино с Римским царством. Хенри Кисинџер је однос Америке према Европи после Другог светског рата упоређивао с односом Римског царства према Грчкој разореној пелопонеским ратовима. Чарлс Краутхамер, уводничар Вашингтон поста, још 1999. године тријумфално закључује: „Америка штрчи над светом као колос. Откако је Рим разорио Картагину, нико други није достигао такве висине“.
(…)
Ханибал
Ако су историјске аналогије с Римом нужне, онда их треба тражити у периоду римске декаденције и сумрака Рима. Америка се може поредити са древним Римом барем у једном аспекту: обиму империјалне експанзије, који je, како уочава историчар Едвард Гибон, на концу и довеo до његовог пада: „Просперитет је покренуо принцип распадања. Узроци опадања умножили су се с обимом освајања, и чим је време или случај уклонило вештачке потпоре, голема грађевина се срушила под теретом сопствене тежине“ (Е. Гибон: Пад Римског царства).
Нема сумње да америчким неконзервативцима пријају поређења са Римским царством, али се једна друга историјска аналогија овде чини далеко основанијом: Сједињене Америчке Државе, створене по узору на Британско царство, много више подсећају на меркантилну и таласократску Картагину – супарницу Рима на мору, поморску цивилизацију која је столећима владала Средоземљем и чија се моћ простирала и с оне стране Хераклових стубова (данас Гибралтарског теснаца). Ову аналогију подвлачи Конрад Ренкас у свом есеју Сједињене Државе – Нова Картагина или Алтернативни континент: „Иако популарна међу историчарима западне цивилизације, аналогија између Сједињених Држава и Римске империје (поготово у касној фази) није адекватна, јер геополитичка и социо-политичка еволуција Америке, нарочито у последњих сто година, више личи на алтернативну верзију историје у којој је Картагина, а не Рим, победила у Пунским ратовима.“
Историјску паралелу између модерне Америке и древне Картагине први је уочио руски конзервативни мислилац Константин Леонтјев (у делу Византизам и словенство, 1876.): „Сједињене Државе су савремена Картагина“. Слично Генону или Еволи, ни Леонтјев у америчкој цивилизацији не препознаје никакву цивилизацијску новину. Америчка цивилизација је, напротив, „врло стара цивилизација“, и то „халдејска цивилизација, али у свом упрошћеном републиканском виду (која је израсла) на новој, чистој земљи“ (К. Леонтјев).
У (мета)географском смислу, Сједињене Државе остају „просторно повезане са Великом Британијом“. Америчка моћ, слично Картагини, почива на превласти на мору и контроли поморских трговачких путева, што је чини примером типичне таласократске силе: „Сједињене Државе су класична таласократија, што значи систем у којем ми препознајемо предност поморских (глобалних) интереса над тлом (унутрашњим); доминацију економских интереса над политиком; а што се тиче економије, сматра се да је производња у функцији трговине и промета капитала“ (К. Ренкас).
Будући да се не гради ни на каквом вишем, а поготову не на сакралном принципу, Америка остаје само трговачка република (а не империја), или „антиимперија модерниста“, што је опет приближава другом цивилизацијском моделу: Картагини, а не Риму. Амерички „прогрес“ је уствари дубока регресија ка једном архаичном цивилизацијском обрасцу.
Развој америчке цивилизације у правцу таласократије јасно је назначио већ Теодор Рузвелт: „Хоћу да САД постану доминантна сила на Пацифику. Амерички народ ће остварити највећа дела једне велике силе“. Теоријски га је у својим делима развио адмирал Мехен, који је давао предност поморској војној моћи и „поморској судбини“ САД. „Поморска сила“ је за овог адмирала идеалан тип цивилизације, предодређен за светску превласт. За Мехена, прави историјски узор је „стара Картагина“, те историјски много ближа Енглеска. Појам „поморска сила“ овде значи „слободу поморске трговине“, док се улога њених оружаних снага и ратне морнарице своди на обезбеђивање монопола над поморским трговачким путевима.
Ако је судбина Америка „поморска“, њени непријатељи постају копнене државе – пре свих Русија, Кина и Немачка, које треба гушити обручем „анаконде“ (блокирањем њених територија са мора и из приобаља). Први корак у тако замишљеној експанзији је „интеграција америчког континента“ (експанзија по меридијанима), други борба за светску превласт (експанзија по географској ширини). Како показује ток историјских догађаја, замисли америчког адмирала су постале идејна основа на којој ће се убудуће градити стратегија „Нове Картагине“. Моћ Америке и данас почива на њеној способности да своју војну силу пројектује на већи део планете путем својих поморских снага.
Теодор Рузвелт
Картагина је током неколико столећа, све до завршетка Пунских ратова, владала Средоземљем, образујући моћно Картагињанско царство. Трећи пунски рат окончан је године 146. године пре нове ере, римским освајањем Картагине: Римљани су до темеља разорили Картагину, а њена поља засејали сољу. Забрана поновног насељавања Картагине била је на снази око две стотине година.
Коначни слом таласократске Картагине означио је сумрак таласократске и успон копнене, сувоземне моћи Рима. Током историје Старог света, сукоб поморских и копнених сила досегао је свој највећи интензитет управо у рату Рима против Картагине. Тиме је (у корист цивилизација копна) била одлучена судбина Старог света. На сличан начин, сукоб Атине и Спарте није само спор два грчка полиса око превласти у Хелади, већ и сукоб два алтернативна цивилизацијска модела: Спарта овде оличава копнену моћ, Атина је представник поморских и трговачких силa.
Насупрот томе, Рим је у наслеђе Европи оставио идеју империје која има божанско порекло и идеју империјалне владавине која прихвата различитости (етничке, расне, верске или културне) како би својим деловима осигурала мир и просперитет. Ову идеју ће, за приближно хиљаду година, наставити Византија као „Други Рим“. На Западу, она ће на неко време васкрснути у Светој римској империји (немачког народа), изједначавајући се са хришћанском екуменом, за разлику од трговачких република Медитерана, чији је витални принцип владавина морима. У наредним столећима, поклоници империјалне идеје ће се позивати на Римско царство. На римски идеал империјалне владавине се у својој Монархији позива и Данте, за кога „римски грађанин“ остаје узор врлине.
Године 1523-1524. руски монах Филотеј упутио је посланицу великом московском кнезу, позивајући га да преузме улогу коју је раније имао византијски василевс. „Сва хришћанска царства су доживела крај и стекла се у јединственом царству нашег владара“, написао је Филотеј. „Два Рима су пала, трећи стоји, а четвртога неће бити“. Идеја „Трећег Рима“, прихваћена од словенофила, оживеће током владавине императора Александра II, у другој половини XIX века, дајући нову самосвест нарастајућем Руском царству. Према историчару Арнолду Тојнбију, она се на свој начин наставила и у Совјетском Савезу: „Совјетски Савез данас, као и Московија у XIV веку, репродукује карактеристичне црте Источног Римског царства… Како под распећем, тако и под српом и чекићем, Русија остаје `Света`…“
Алфред Мехен
С почетком Новог доба, Европа одбацује идеју империје, посебно идеју сакралне империје, а на место (хришћанске) вере ступају идеје хуманизма и прогреса.
Почев од XVII века, у Енглеској се одвија преоријентација с копна на море – „Острво“ се одваја од „Континента“. Енглеска постаје права поморска велесила и у томе преузима примат од Шпаније, образујући постепено своје колонијалну „империју“. САД ће управо од Британије баштинити своју идеју империјалне владавине.
У револуцији и грађанском рату у Енглеској срушена је традиционална монархија, која подразумева божанско право монарха на владавину. Власт суверена ће убудуће бити ограничена парламентом (уствари, олигархијским интересима). Британско царство, које се формира на концепту либералне демократије, заправо постаје „меркантилна и либерална империја“, којом не влада идеологија ни концепт сакралности државне моћи, већ искључиво трговински интереси и токови новца.
Слично Британији, Америка је много ближа Картагини него Риму и због чињенице да, за разлику од већине познатих империја у прошлости, никад није представљала сакрализовану целину, већ само трговачку републику, као заједницу „равноправних“, која почива на уговору. Њен принцип није коегзистенција различитости, већ унификација: унификација кроз прихватање једног модела у економији (тржиште) и унификација на идеолошком плану (либерализам).
Kawaii je pridev koji na japanskom predstavlja nešto ,,slatko“, ,,nežno“, ,,neodoljivo“. Ovaj termin odnosi se na modu, stil života, hranu, igračke, enterijer, eksterijer. Javlja se tamo gde se najmanje očekuje: kawaii logo može se pronaći i u poslovnom okruženju, u prevoznim sredstvima, u vladinim publikacijama, između ostalog.
Rekla bih da kawaii stil predstavlja razuzdanu devicu.
Neću se baviti previše podvrstama samoga stila, već onime što smatram da u najopštijem smislu predstavlja. Ipak, trebalo bi spomenuti na početku šta sve jeste ili može biti kawaii. U prikazu osobenog doživljaja, neki će modeli (kad kažem model mislim prevashodno na sve one koji neguju ovaj kult ,,slatkoga“, nebitno u čemu) koristiti igračke i lutke, neki će se opredeliti za čudesna stvorenja (sobu će ispuniti igračkama ili ih sami oponašati), čudna bića poput Pikačua ili Hello Kitty mogu se naći na garderobi, na zidu, iz samog frižidera mogu iskočiti. Kawaii model će neodoljivo želeti Hello Kitty tortu. Tu su i lolite, nimfice u kariranim suknjicama.
U početku se odnosio na pastelne boje, a kasnije je spektar proširen. Što šarenije – to slađe. Posebno zanimljiv je široko rasprostranjeni stil koji bih ja nazvala kawaii gothic. Modeli se oblače mahom u crno, nakit je napadan i često bizaran, nije čudno videti minđuše u obliku tableta ili špriceva, kosturskih glava i svega onoga što može da simboliše smrt. I to je jedan vid oslobađanja od najvećeg straha. Nositi smrt. Ni na ovim modelima ne izostaje slatkoća. Dovoljan je jedan detalj, recimo – kikice, ili cucla u ustima bizarno obučene gotičarke – da otkloni jezu. Ili da je pojača?!
Mirenje oprečnosti. Teško je savladati oprečnost na svakome polju, i ne samo da je teško, već pokušaj mirenja oprečnosti može rastemeljiti čoveka. A koliko je tek mirenja nakon toga? Trolikosti, četverolikosti. Ah!
Kawaii miri čovekov unutarnji glas koji govori: Ovo ne smem želeti, ovo je mlado, ovo je nevino, ovo je protivuzakonito. Kawaii ikone nisu deca, ali previše dečjeg (infantilnog) donose. Da, a suprotno dečjem, kawaii modeli unose erotiku, poželjnost. Taj spoj je neretko zbunjujuć. No, kawaii govori: Ovo ne možeš ne voleti.
Vile, čarobnice, lolite, nimfe, pastirice, đavolice suznih okica, slatkih rumenih obraščića. Važno je znati da se u ovim demonima perverzije krije nevino dete. To je važno znati, da bi se bezbedno moglo prepustiti. To je kawaii. Ne puka aparencija, već istina onoga što se tako dramatično pokazuje. Model koristi malecni telefon, a njen pogled i osmeh su zavodljivi, ko zna kakve razgovore ona vodi, i tu se stvara kontrast koji uzbuđuje. Model govori I love you, I am cute, cute, cute. Ta slatkoća nije maska. Samo je paradoks. Možda banalni mozak ne može shvatiti. Mozak sa sindromom ili-ili. Primer ili-ili sindroma je sledeći: ,,Je li bolje da nam žene budu domaćice ili lezbejke?“ Kao da jedno isključuje drugo?! Svašta. Dakle ne postoji ili-ili, nego i-i. Kawaii, mnogi bi pomislili, sindrom je Petra Pana, ali tako ne mora biti. Zašto bi življenje moralo biti odrastanje? Ne pretvaraju li se starci u decu, najveću moguću decu?
Žrtvovanje deteta nije samo doslovni čin, već i simbolički, a kobnost je ista. Kawaii je pobuna protiv žrtvovanja deteta. Upravo jer je pobuna, neretko prelazi u kič ili je na rubu kiča i preterivanja. Ipak, ovaj kič ne truje dušu, kawaii je pravilan izraz (kiča) i pokazuje šta čovek sve može biti. Retko modeli takvi izlaze na ulicu, kawaii je lična predstava oslobađanja bez publike, premda ima i onih koji kawaii stil žive.
Princip zabrane u kawaii-u, na tim se modelima uočava nešto detinje, a dete se ne sme želeti. No, ti modeli nisu deca. Ali šta sa detinjim? To je razdor koji može stvoriti kawaii. Jedno ispravno pitanje. Šta volimo kod dece? Slatkoću. To volimo i u odraslim ljudima. Čeznemo za slatkoćom, a možda to mnogi neće priznati. Slatko u erotskom, u večitoj zapari vulgarnosti, uzbuditi se nečim slatkim, zaista je revolucionarno. Želja da se slatko prevaziđe, da se opsesija detetom prevaziđe, ali i da mu se čovek vrati, i u ovome čuči nežni paradoks.
Samooduševljenje detinjstvom nikada ne jenjava. Kawaii modeli oblače suknjice koje su nosili kao deca. Tu je sećanje na igru koja se iznova mora oživeti u erotizmu jer seksualnost moramo osmisliti, dati joj magijsku formu igre.
Nije reč o seksualizaciji svega postojećeg, već o jednom osvešćenju. Nalaženju zdravoga spoja između čistine i prljavštine. Kawaii pobeđuje frazu – Ovo ne sme da me uzbuđuje! Reč je jedino u davanju nove forme određenom (problematičnom) uzbuđenju. Osmisliti zdravo svoju potrebu za skretanjem ili kakvim izmeštanjem. O tome sam spoju htela govoriti, o čudesnoj erotičkoj bajci. Erotizam je bajka i nije čudno što traga za dobrim vilama.
Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.
Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.
Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Paralelno ovom životu teče i jedan naš život koji ne bi bio onaj preudaljen svet ideja, nego svet odjeka nas i naših zbivanja u jednoj prefinjenijoj materiji. I ona je ta koja slaže ureze svedočanstava jedne više perspektive što, tek na tački postignute gustine, treba iznova da prečita čitav zemaljski život.
Prvi utisak nakon i u vezi mog rođenja jeste osećanje izvesnog unutrašnje proizvedenog pritiska, nemogućnost da se iznađe dovoljan prazan široko-udisajan prostor u kome bi se nastanila jedna grananjem uspinjuća, tropski prebogata slika-o-sebi: – mesto sažimanja, za koga bi se – kao za vrh kakvog u hitnji improvizovanog šatora – prikačilo oko mog još nemuštog samoposmatranja. Prag uslikovljavanja tog u-dalj-odaslatog oku-prednjačećeg zvuka sopstva beše i odviše tesan, tako da se kroz njega – kao kroz prozorče jedino preostale nade – moglo tek proviriti ali ne i nekamo pristupiti. A samo on je onaj jedini prolaz kroz koji se može provući slepčeva rašlja, i sa koga to založeno – u otvor položeno i nekim odneto – zrno sopstva može dočekati svoj strmo-ukotvljen procvat: dohvat one visine samopremeravanja koja ne mogade drugačije – do li putem ove zaplene – da podnese odsustvo odraznog lika sebe same u eterskoj supstanci sopstvenog neraščlanjenog korenja.
Oko, koje ne mogade da nađe ikakvu poredbu duše u svetu primanom čulima, našlo je – paradoksalno – ovu istu u mestu zgušnjavanja svih čulnih utisaka; mestu presecanja svih strujanja unutar sopstvenog najučestalijeg vidnog polja. A to je vrh “šatora” (krova), koji je umesto samog sebe prikazivao svoj potporni, ponad svega izdvojen “sprat” (splet greda) – sa koga se pružala nova, oku-iz-dubine nedohvatna vizura (nagoveštena tu prikačenim jelenskim rogovima). Stoga je ova (dečjim okom tek naslućena) ciljna tačka, mesto postignute gustine, bila poput čepa izbačena – izmeštena – u veće ali i razređenije visine.
Usled bega svoje traženo zbiljske, dubinom odzvanjajuće paralele, koja bi mu jedina pružila vernu odraznu sliku sopstva, oko detinjeg snoviđenja moralo je da se zadovolji tek njenim izobličenim okvirom: nastanjivanjem na pruzi jedne u-krug-putujuće, a postepeno udaljavajuće nad-vizure zapadnog obzorja, tu prispele od strane jednog sasvim tuđinskog (sutonjeg) pogleda – čiji izdužen pramac (kosi zrak), budući odvaljen i zakovan u mestu, služi još samo kao poluga odskoka ka novim nenaslućenim odredištima.
*
Biti dete vakuumskog prostora mnogo pre nego ljudi, biće kome je daljina u svakom njenom pojavnom vidu bliža nego blizina – nužna je posledica toga što je nešto najprisnije iscurelo iz oblika prisutnih stvari i njima istim prirođenog ljudskog okruga, i prebeglo onde gde pogled ne dopire; to beše prolom kazaljke jednog – žrtvenog jer ne-prevodivog – sopstva ka pravcu podudaranja sa sveopštom osom.
A pri tom je sam prostor u kome sam se (svojim neizabranim, duboko neželjenim, ali lunarnim magnetom prosleđenim, rođenjem) našla bio ne-slučajan, povlašćen; obavijao me je poput raširenih krila vlastite, u pergament svijene unutrašnjosti. I još je bio osovina koja je svijala rubove svaju četiri okolna horizonta, i njihove uzajamno vezane odsjaje katapultirala ka daljnim nepoznavanim predelima.
Pored toga što je imao “šatorsku” konstrukciju i njen glavni (iako odsutan) potporni stub (nalik na razapeta jedra i odozgo utaknutu katarku), ovaj prostor je bio pun pregiba i napuklina, neočekivanih prolaza ka svojim oprečnim vizurama ili dobro pritajenim poleđinama, – te je duša lako mogla da izlije na njega ceo unutrašnji tok svog predsaživljavanja sa /jednokratno izazvanim/ bolom onog /u odnosu na detinju vizuru/ neuporedivo šireg sveta; tačnije: da se uklopi u mozaik /mnogobrojnih/ puteva zaceljivanja njegove /za sva bića zajedničke/ rane. Zauzvrat tog mog prislušavanja njihove patnje, predmeti su mi – kao jedno nemo postrojeno i k meni nagnuto gledalište – odgovarali tonom ozarene, sipko pročišćavajuće sete. Potpuna promena vizure: sada ja – umesto njih – bejah ta koja je sa svih svojih strana sagledavana.
Taj ključ dvounakrsnog ispisivalaštva vlastitih duševnih stanja na viđene stvari i prislušavalaštva njihove samorasklopive unutrašnjosti, doveo je u jednom trenu svog rada do zastoja; nagnulo se tad moje biće ka svojoj pasivnoj strani: prislušavalaštvu. I tada je strela mog slepo-poglednog pisanja-po-stvarima, nakon odužene pauzične zapetosti, bila obrnuta u svoj izvor – postavši (protivtežno mom utapanju u sebe – kao predaleku i prevremenu) rešetkastom lampom iz-oka-otetog plama! Otud sledi zamračenje jezgra toga plama, ili zamagljenje mog prvostečenog prodorno-bistrog pogleda oduševljenja – uprtog u vlastitu tačno fokusiranu viziju (obris dalekih savezništava).
Varnica shvatanja, upaljena u mom oku, tad je doživela svoje naglo zahlađenje; beše se pretvorila u kristalnu iglicu, što šaranjem po površi svojeg zaborava krči put jednog opšteg vraćanja u dubinu – koja sad prvi put postaje tonski razuđena; spiralno stepenična, iako izmenjeno redosledna; uvis bruseća, ili najzad prevedena – u muziku svojih u nepovrat raspršenih atoma.
“Ne koriste tu lunu više
kao što dosad koristiše –
hoću da kažem kao šator –
što mi se čini čudnovato:
atomi su, međutim, njeni
u pljusak svi raspršeni
iz kojih su ti leptiri
zemni, koje svod uznemiri,
prateći se sve u korak
(nikad ukroćena sila!)
doneli jedan uzorak
na vrhu drhtavih krila.”
(Edgar Po: “Vilinska zemlja”)
Katarina Ristić Aglaja
Prostor introspekcijeje kratak ali efektan hermetični tekst autobiografskog tipa. Inspirisan je autorkinim doživljajem rodnog tavana u Senjačkoj 3, u kući arhitekte Peđe Ristića, na kojem su se, još pre njenog rođenja, okupljali članovi Medijale.
У својој монографији „Београдски равногорци. Југословенска војска у отаџбини и Равногорски покрет у окупираном Београду 1941-1944“ београдски историчар Раде Ристановић минуциозно је анализирао герилске форме деловања равногорске организације у Београду током периода окупације.
Stellapolarebooks доноси закључни део Ристановићеве књиге. Књигу је 2020. године објавио Институт за савремену историју.
Амбиција једне од водећих европских држава да спроведе свој дугорочни пројекат о продору на Исток, успостави ново царство које ће доминирати Европом, да заведе „нови светски поредак“, чију есенцију чини расистичка теорија о надмоћи аријевске расе, запалила је пожар тоталног рата у позно лето 1939. До краја 1941. године у свакодневне разговоре већине становника Старог континента ушла је реч окупација. Без обзира на то што је Хашка конвенција од 1907. предвиђала унифицирана права и обавезе за окупирано становништво, током Другог светског рата су на територији Европе функционисали најразличитији окупациони режими. Пројекција окупиране земље и становништва у плановима Трећег рајха и његових савезника, представљала је основни параметар у одређивању облика и карактера окупације.
У Данској је заведена „мирна окупација“, која је подразумевала признање суверенитета и предратних органа власти. Француска је подељена на део који је био под војном управом и део под влашћу колаборационистичке владе маршала Петена. Државе у јужним, централним и источним деловима Европе, попут Чехословачке и Пољске, у већини су атомизиране, лишене суверенитета и подвргнуте оштрим војним режимима. Физичко уништавање политичких, идеолошких и расних непријатеља Трећег рајха, егзистенцијално угрожавање, ограничавање слободе кретања, увођење вербалног деликта, економска експлоатација, принудни рад, цензура и употреба пропаганде представљају основне карактеристике окупационих режима у Европи.
Унутар овог мозаика окупационих система могу се уочити три облика понашања окупираног становништва према окупатору. Један део становништва активно је партиципирао у окупационом режиму и сврстао се у ред колаборациониста. Већина је, вођена егзистенцијалним мотивима али и свесна своје патриотске и људске дужности, одлучила да се пасивизира и ступи у одређену врсту кохабитације са окупатором. Последњи и најмање популаран облик понашања подразумевао је пружање отпора окупационом режиму. На мапи окупиране Европе функционисао је низ покрета отпора који су заступали дијаметрално различите идеолошко-политичке ставове, имали дивергентну визију послератног уређења својих држава, користили најразличитије војне стратегије и облике борбе, окупљали људи из свих слојева друштва али и имали минимално један заједнички именитељ – пружање отпора окупатору.
За разлику од својих сабораца у јединицама, илегалци нису имали предност географског терена и могућност да „запуцају и нестану под окриљем шуме“. Организовање и пружање отпора у условима окупиране престонице представља специфичну делатност на чије обликовање утиче низ фактора. Темељ чини средина у којој функционише покрет отпора. Београд је у међуратном периоду био престоница Краљевине Југославије у којој су биле смештене бројне војне и цивилне институције, град са доминантним српским становништвом чији животни стандард је у већини био на рубу егзистенције. У граду је деловало више организација које су окупљале Београђане и биле различите идеолошко-политичке профилације. Несумњиво најбучнија била је Комунистичка партија Југославије, али у предвечерје рата и демократски и национално оријентисане организације попут Српског културног клуба (СКК) подизале су глас. Као што смо уочили током демонстрација од 27. марта 1941. слободарски дух и антигерманско расположење били су једна од заједничких карактеристика Београђана.
Свестан значаја Београда као главног града и важног саобраћајног чворишта, окупатор је спроводио низ активности како би пацификовао грађанство, обесхрабрио и спречио отпор. Уведен је низ превентивних мера попут забране деловања организација које су имале капацитете да организују отпор, спровођена строга цензура и пласирана пропаганда. Сви најважнији објекти и потенцијалне мете били су под оружаном заштитом. Организован је репресивни апарат који је располагао са два концентрациона логора и колективним одмаздама кажњавао пружање отпора. Свакодневица у окупираном Београду доносила је борбу за набавку основних животних намирница и недостатак свих других артикала широке потрошње. Супротно томе, Београђани нису имали проблем да задовоље нематеријалне потребе одласком у позориште, биоскоп, на спортску манифестацију. Свеукупно сагледавано београдска свакодневица није била један од фактора који су ишли на руку оним организацијама које су настојале да пруже отпор, посебно после горког искуства устанка 1941. године.
Матуранти Друге мушке реалне гимназије и њихови професори 1938. Из ове генерације Равногорском покрету отпора прикључиће се бројни омладинци попут Тихомира Јакшића, Богдана Милутиновића, Михаила Наумовића и других (Легат Павла Милошевића)
На оваквим темељима у Београду су градили организацију и „људи у униформама“ одани краљу и отаџбини и национално оријентисани чија је основна стратегија била очување биолошке масе српског народа, припреме за покретање отворене борбе против окупатора када се стекну услови и уништење супарничког покрета отпора. У складу са овом стратегијом и војним карактером покрета, организациона структура Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у Београду прошла је развојни пут од квартовске поделе до успостављања јединица у величини корпуса. Неопходно је напоменути да београдски корпуси нису били у потпуности мобилисани и да су се у већини састојали од штабова, а да је потпуна попуна људства била предвиђена за тренутак када се подигне отворени оружани устанак. Од почетка до окончања окупације врховна инстанца за ову територију била је Команда Београд, а затим Штаб бр. 2 који су водили официри.
Потреба за људима које у дневном деловању не ограничава униформа и који су били вешти у вршењу пропаганде, прикупљању најразличитијег материјала, обављању обавештајне службе али и чињеница да су се на Равној гори окупљали поред војних лица и патриотски оријентисани грађани, довела је до успостављања цивилне организације у Београду. Након почетног периода самосталности, цивили су у склопу интензивирања припрема и припремања организације за ослобађање Београда од лета 1943. инкорпорирани у Штаб бр. 2. Врховна Команда ЈВуО је делегирала и појединце који су одвојено од Команде Београд развијали делатност и били директно подређени овој инстанци. Као најзначајнији самостални пункт профилисао се инжењер Петар Милићевић. У Београду је своју организацију успела да успостави и равногорска омладина, чији је утицај превазилазио границе престонице и чији чланови су постали доминантан фактор и покретач целокупне Југословенске равногорске омладине. И поред одређених „шумова на вези“ успостављена је чврста субординација и координација између наведених организационих форми.
Београдска организација је изградила методологију рада која је била адекватна за несметано деловање у граду. Свим члановима наређивано је да се не поверавају непознатима, да воде рачуна шта и пред ким говоре, да користе надимке и да се придржавају других конспиративних правила. Водећи кадрови су користили посебан скуп конспиративних правила и настојали да буду у контакту са што мање људи. Обезбеђени су и стабилни извори финансирања организације путем донација.
Скица ужег градског језгра на потезу од Зеленог венца до Косовске улице са уцртаним немачким положајима (ВА, Ча, к. 54, ф. 3, д. 9)
Услед концепцијских неслагања између Врховне команде ЈВуО и Команде Београд о карактеру уличних борби, до интензивног сакупљања наоружања и друге војне опреме долази од средине 1943. До окончања окупације београдски равногорци нису поседовали већу количину оружја. У логистичком погледу најзначајнији сарадници београдских равногораца били су службеници Управе града Београда који су пружали најразличитије услуге. Равногорци у Београду успели су да организују систем веза који је био адекватан потребама организације у престоници. Команда Београда била је повезана курирском везом са вишим инстанцама, али је овај вид комуникације користила и у самом граду. Радио-веза је успостављена у почетном периоду окупације, што је било од посебне важности за целокупну организацију с обзиром на значај информација које су долазиле из главног града.
Унутар београдске организације ЈВуО долазило је до тензија и повремених свађа као плод чињенице да су више инстанце биле удаљене, али и личних амбиција и других фактора. Најакутнији проблем јавио се на релацији војне и цивилне организације, где је камен спотицања био паралелизам власти и настојања цивила да одрже самосталност у раду. Овај сукоб пресекао је сам генерал Драгољуб Михаиловић подредивши цивиле војницима.
Кадровску базу војног дела организације чинили су официри у већини нижих и средњих чинова, што је разумљиво с обзиром на то да је велики број војника Краљевине Југославије одведен у заробљеништво. Оваква структура није представљала већу сметњу у функционисању београдске организације и у пракси се показало да су официри нижих чинова са специфичним знањем и искуством били значајнији за ЈВуО у Београду. Људи из средњих и виших слојева друштва били су носиоци цивилног дела организације. У већини су долазили из предратних политичких организација попут Демократске странке и Српског културног клуба, што је подразумевало да су демократски и национално оријентисани. Ова чињеница обезбедила је Равногорском покрету отпора у Београду уплив у више слојеве друштва и најразличитије структуре окупационог апарата, што је било посебно драгоцено у вршењу обавештајне службе и пропаганде. Немогућност значајнијег продора међу раднике лишила је ЈВуО базе једног од најбројнијих слојева београдског друштва, што је у далекосежном погледу могло да има последице у фази отвореног устанка.
Обавештајна делатност је била један од најраспрострањенијих и најважнијих облика отпора окупираног становништва током Другог светског рата. Због своје вишеструке важности Београд се позиционирао као град у коме је било најзначајније успоставити обавештајну мрежу. Ово је пошло за руком београдској организацији ЈВуО која је организовала обавештајну службу способну да сакупља, обрађује и правовремено прослеђује информације. Из овог обавештајног центра долазили су најразличитији извештаји, од праћења железничких композиција које као крајње одредиште имају афрички континент до међусобних односа унутар колаборационистичког апарата. Паралелно су радили и пункт инжењера Петра Милићевића и самостални обавештајци, попут новинара Миодрага Инђића.
Укрштањем података из извештаја и релевантних архивских извора и литературе уверили смо се да су више инстанце и савезници могли да се ослоне на поузданост београдских обавештајаца. Извештаји који су упућивани савезницима, коришћени су за планирање бомбардовања циљева у овом делу Европе. Таква делатност ЈВуО у Београду представља најдиректнији допринос борби против фашизма. Обавештајни рад у Београду био је и од великог значаја за ЈВуО, будући да су тако више инстанце биле информисане о сваком кораку владе Милана Недића и њених полицијских структура. Читајући извештаје београдских обавештајаца могли су да стекну и слику о војно-политичкој ситуацији на другим деловима окупиране Краљевине Југославије.
Мајор Александар Михајловић – командант Београда ЈВуО
Током целокупног периода окупације Београд је представљао својеврсни кредитни завод, магацин робе и извор кадрова за ЈВуО. Од првог дана су на Равну гору упућивана новчана средства. Главни извор финансирања биле су донације угледних људи и новац који је слала влада у емиграцији. Најзначајнију улогу у овом домену одиграо је инж. Петар Милићевић који је био овлашћен од стране Врховне команде ЈВуО да прикупља и располаже новцем. У највећој мери из Београда је упућивана дефицитарна индустријска роба попут одеће и обуће. Коришћењем људи у колаборационистичкој управи београдска организација успела је да обезбеди платна за одећу, ципеле, опанке, нафтне деривате итд. Изузев једне операције крађе оружја коју је извео Милош Пањевић, из Београда у јединице није отишла значајнија количина наоружања. Основни разлог су мере окупатора који је водио рачуна о „сваком метку“. Склони смо да закључимо да би одржавање радио-везе ЈВуО било готово немогуће без помоћи коју је у виду радио-апарата и делова слала београдска организација.
Једна од девијантних појава била је да су команданти других јединица заобилазили београдску организацију, преузимали самоиницијативу и слали своје људе да прикупљају новац и врше набавку. Овакво поступање правило је конфузију међу Београђанима, нарушавало углед ЈВуО, повећавало цене на црној берзи и смањивало изгледе за успех члановима организације који су легитимно развијали ову врсту делатности. Више инстанце настојале су да кажњавају такву самовољу, али без успеха. Београд је представљао расадник кадрова за ЈВуО. Бројни су случајеви потражње и упућивања одређених профила кадрова у разне јединице ЈВуО. Људи из Београда упућивани су у друге делове ЈВуО и у случају њиховог откривања од стране полиције, али и самосталних амбиција.
Пропагандни апарат београдских равногораца прошао је развојни пут од црно-белих једнолисних билтена штампаних на шапирографима у ограниченим серијама до новина које су и садржински и естетски биле у рангу колаборационистичке штампе. Основни проблем био је дисконтинуитет проузрокован недостатком материјалних средстава. Истакнути чланови ЈВуО у Београду су у међуратном периоду писали или уређивали дневна и периодична гласила, па су њихова вештина и искуство били од непроцењивог значаја за организовање и функционисање пропагандног апарата.
У погледу дистрибуције преломан тренутак представља набавка штампарске машине и услужно штампање у приватним штампаријама. На овај начин београдски равногорци добили су довољан број копија које су дистрибуирали по београдским улицама и поштанским сандучићима. Полиција је само могла немо да посматра и, без обзира на повремену ангажованост свих својих капацитета, није успела у намери да онемогући да се у Београду „чује равногорски глас“.
Штампана пропаганда у Београду је највише била усмерена према комунистичком покрету отпора, а не окупатору. Ово објашњавамо чињеницом да је ЈВуО сматрала окупацију пролазном, а реалну опасност видела у конкурентском покрету отпора који је „претио“ да из корена промени друштвене односе. Највећи простор имале су теме које су пропагирале ЈВуО и њене политичке и идеолошке ставове, што је било у функцији освајања поверења грађана Београда.
Равногорци су водили тотални пропагандни рат на територији престонице, у већини употребљавајући белу пропаганду. Након окретања савезника и емигрантске владе комунистичком покрету отпора, равногорски пропагандисти били су принуђени да занемаре етику и објективно извештавање и употребе црну и сиву пропаганду. Поред писане, у Београду је ЈВуО користила усмену пропаганду. Недостатак примарних извора спречио нас је да утврдимо обим и ефекте оваквог деловања београдских равногораца.
Раде Ристановић
Изузев комунистички оријентисаних организација на територији окупиране Европе, већина покрета отпора није све до самих борби за ослобођење вршила оружане акције већих размера. Ово је посебно било изражено у урбаним местима где је извођење оваквих операција било компликовано, али и сурово кажњавано од стране окупационог система. Ни ЈВуО није излагала ризику организацију и своје чланове у Београду. У почетном периоду пружан је неоружан отпор, у склопу настојања да се грађани интензивније укључе у организацију и окупатору стави до знања да није сломио слободарски дух окупираног становништва.
Групе које су предводили Милутин Шпартаљ и Петар Милићевић извршиле су значајне саботаже на железници, које су успоравале транспорт робе и људи кроз окупирану Србију. У Београду је ЈВуО извела низ акција одузимања најразличитијих материјалних средстава, од којих се као најзначајнија издваја крађа новца из Народне банке.
У првој половини 1944. постало је извесно да су силе Осовине пред поразом, што је био знак ЈВуО да преко атентата на водеће људе колаборационистичког апарата пошаље поруку да долази тренутак за „коначни обрачун“. Убиство једног од високих носилаца домаће управе у окупираној Србији за време Другог светског рата пуковника Милоша Масаловића била је више него јасна порука. На мети београдских равногораца нашли су се и сарадници окупатора и припадници комунистичког покрета отпора. Нисмо успели да пронађемо ниједан пример атентата на носиоце окупационог система, што је било у складу са настојањима ЈВуО да се овакве акције избегавају како не би долазило до масовних стрељања.
Београд је и током окупације задржао политички значај и у овом контексту за равногорце је представљао својеврсно „дипломатско представништво“. У складу са наређењима виших инстанци и општом стратегијом београдски равногорци су успостављали контакт са окупатором, колаборационистима, владом у емиграцији и припадницима комунистичког покрета отпора. Иницијатива за такве контакте одвијала се и у другом смеру, тако да су везу са Равном Гором преко београдске организације тражили бројни људи. Упркос контактима, Команда Београд ЈВуО није остварила ниједан вид сарадње са окупатором током окупације. Од првог дана београдски равногорци настојали су да унутар колаборационистичког табора пронађу сараднике како би се инфилтрирали и у најразличитије сврхе користили овај део окупационог режима. Разликујемо идејне сараднике који су из патриотских и националних побуда помагали ЈВуО и оне који су услед „лоших вести са фронтова“ настојали да се престроје на победничку страну.
Као директног супарника, равногорци у Београду имали су једну од најбоље организованих полицијско-безбедносних служби на свету. Окупатор је располагао комплексном обавештајном и полицијском мрежом, искусним кадровима, модерним техничким средствима и мрежом доушника. Ове ресурсе од прве године окупације у великој мери је оријентисао на сектор сузбијања Равногорског покрета отпора. Београдски равногорци хапшени су од прве до последње године окупације. Жестоки ударци – попут хапшења групе окупљене око Милутина Шпартаља и Драгомира Томашевића или Жарка Тодоровића и откривања радио-станице – паралисали су рад и захтевали реорганизацију и поново повезивање редова.
Ухапшени равногорци су попут њихових комунистичких колега већином извођени на стрељање или су упућивани у концентрационе и логоре смрти у окупираној Европи. За разлику од службеника IV антикомунистичког одсека њихове колеге из III антиравногорског одсека изузев шефа Николе Губарева нису били мотивисани да врше своју дужност, што је у великој мери ограничило окупатора да домаћу подршку добије само од доушника. Непридржавање конспиративних правила у више наврата покренуло је талас хапшења и управо је то био унутрашњи непријатељ број један равногорске организације.
Опсежне припреме и разрађивање планова за ослобађање Београда и успостављање власти био је још један од задатака које су више инстанце поставиле пред Команду Београд. Аутори тих планова су били свесни да је Београд могуће ослободити на два начина. Први и лакши, подразумевао је да се Немци повуку и да се управа над градом преузме од колаборационистичке управе. Други је значио отворену борбу, што је због утврђености града и велике концентрације војне силе у њему било немогуће без спољне помоћи. У којој мери су равногорци правилно процењивали ситуацију, најбоље сведоче жестоке борбе Црвене армије и јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) приликом ослобађања Београда. Полицијски час, стабилни извори снабдевања животним намирницама, спречавање противправног терора, успостављање народних судова који би судили сарадницима окупатора и одузимање имовине „непријатељских поданика“ – били су кључни потези које би повукла ЈВуО након ослобођења Београда.
Консензус унутар научне заједнице и шире јавности о карактеру Равногорског покрета не постоји. Друштво је дубоко поларизовано на оне који ову организацији због сарадње са окупатором и злочина над цивилима сврставају у колаборационистички табор. Супротан пол представљају они за које су антифашистичка оријентација и антиокупаторско деловање довољан предуслов да ЈВуО добије одредницу покрета отпора. На мапи окупиране Европе деловали су покрети отпора чији су идеолошко-политички погледи у одређеном смислу били на истој таласној дужини са нацистичком идеологијом. Равногорска сарадња са окупатором као нужност коју изискују војне и политичке околности, а не идеолошка блискост, није била изолован пример. Европско искуство, али и чињеница да су равногорци у Београду од првог до последњег дана окупације вршили обавештајну службу и пропаганду, да су у последњој фази рата изводили атентате и друге оружане акције, али и да су хапшени и убијани од стране репресивних органа и у периоду најотвореније сарадње са немачким јединицама на територији окупиране Србије, пружа нам чврсту основу да равногорску организацију позиционирамо на мозаик покрета отпора окупиране Европе.
Subverzivnost i izuzetan značaj rok muzike u društvenim zbivanjima i istoriji druge i poslednje Jugoslavije, već odavno su predmet istraživanja, doktorskih disertacija, knjiga i članaka. Rok muzika bi svakako ušla u život nekadašnjih Jugoslovena, bez obzira na socijalističku i jednopartijsku prirodu jugoslovenskog državnog uređenja. I ne samo zbog toga što je rok bio planetarni fenomen od kojeg u proteklom veku nije moglo da bude bilo kakve odbrane.
Bez obzira na to što je Jugoslavija bila na limesu istočne i zapadne civilizacije, ona nikako nije mogla da bude sačuvana od zapadne društvene i kulturne stvarnosti koja se u nju prirodno i lako ulivala preko Jadrana, a unekoliko i preko planinskih vrhova na severu današnje Slovenije. Sukob sa Informbiroom je Titovu Jugoslaviju i definitivno usmerio ka Zapadu i savremenim zapadnim vrednostima koje, dotle poznati socijalizam na zemlji, nikako nije mogao da toleriše.
Gitarijada na Sajmu, nastup Silueta
Kada je Jugoslavija, uz ne malu pomoć zapadnoevropskih zemalja i NATO-a, uspela da se održi i odvoji od sovjetskog bloka, kod nekih od vodećih jugoslovenskih komunista razvio se horizont ogromnih prozapadnih očekivanja. Pokazalo je to svrgavanje Milovana Đilasa, jednog od trojice najbližih saradnika Josipa Broza, koji kao da je bio apsolutni sluhista za „ritam i muziku“ revolucije. Đilas je imao osećaj da bi ona – kako bi u njegovoj rodnoj Crnoj Gori rekl – mogla daleko da „prijekobači“, dalje od svih socijalističkih iskustava. Josip Broz je očito bio usvojio pravilo koje je za svaku dugu vladavinu bilo zlata vredno – poznato Lenjinovo načelo da je za harmonični napredak i vladavinu socijalizma potrebno: dva koraka napred, pa tri nazad.
Jugoslavija je tako ostala između Istoka i Zapada, nagnuta malo više Zapadu, ali sa sistemom koji je, i pored toga što je istupio iz monolitnog socijalističkog bloka, imao izvesna ograničenja. U zemlji „antistaljinističkog staljinizma“, kako su neki Jugoslaviju pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka nazivali, pojava rok muzike bila nesumnjivi izazov.
Kao suštinska zapadna urbana novotarija, rok muzika je najpre prirodno naišla na klimu nezadovoljstva i brige ne samo roditelja, već i u Savezu komunista koji je u jugoslovenskom društvu bio zadužen za sve. Brige su, međutim, širom jugoslovenskih gradova ostale u senci dotle nezabeleženog i nezadrživog oduševljenja mladih, ne samo rok muzikom, već i slobodama koje je ona donosila.
Rane jugoslovenskog društva od ne tako dalekog rata, kao i one političke, nastale netom u novoj Jugoslaviji, činili su mladima nebo socijalističke Jugoslavije svedenijim nego što je njihov životni aksiom „daj nam danas“ to mogao da izdrži. Zahvaljujući novoj muzici, osećali su da su, za razliku od svojih roditelja, hrabro zakoračili kroz stvarnu ili zamišljenu „gvozdenu zavesu“ i jednostavno postali deo sveta koji im je odmah bio i blizak i intrigantno zavodljiv. Zato je rok u Jugoslaviju zakoračio sigurnim korakom, najpre u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, ali i drugim velikim i malim jugoslovenskim gradovima, da posle toga, više i zaista ništa nije bilo isto.
Istina, rok je u Jugoslaviju ušao na plodno tle takozvane zabavljačke muzičke kulture koja se u ratnom i poratnom periodu održala po onoj logici da život ipak ide svojim drumom, bez obzira koliko je anesteziran žestokim ideologizacijama. U različitim krajevima bivše zemlje opstanku zabavljačke muzike pomogle su specifičnosti, posebnosti, originalnosti i zanimljivosti tih sredina.
Do pojave roka, džez muzika je bila označena kao deo prevaziđene malograđanske kulture. Kako je bio muzika osobene urbane atmosfere, onda nije mogao postati masovno sredstvo za „kvarenje mladeži“. Džez, u stvari, nikako nije mogao da se nosi sa narodnom, ili muzikom iz filma „Pastir Kostja“ ili, na primer, sa „Mamom Huanitom“ iz filma „Jedan dan života“.
Rok muzika u bivšoj Jugoslaviji podrazumevala je mnoge lične, dirljive, zanimljive individualne priče, ali i priče o društvu koje je posle 1945. godine imalo naglašen kolektivistički duh. To društvo je u susretu sa rok kulturom, ali i sa izazovima drugih vrsta, doživelo kardinalne promene. Potom i svoj raspad.
Za generacije kojima je, u okviru uobičajene dečije ishrane dominirao hleb namazan mašću, a koje su u jugoslovenskom socijalističkom trokoraku lako prešle na koka kolu, susret sa rok muzikom donosio je važno, pre svega lično, egzistencijalno samoprepoznavanje.
Hajdučka česma, grupa Tako (foto D. Jevremović)
Još u osnovačkim godinama pevač koji je okupirao našu pažnju bio je Đorđe Marjanović koji je, bacajući sakoe, klečeći, s tom zabalsamovanom vapijućom setom u očima, bio čudo neviđeno. Đorđe je svoje rivale stavljao u zasenak, bez obzira na njihove glasovne i sve druge vrednosti. A kada je otišao u zemlju u kojoj sunce nikada ne zalazi, njegova slava se na neki način mogla smatrati planetarnom. Kako su u SSSR-u doživljavali Đorđa, pa i neke druge naše pevače, najbolje svedoči scena kada je Radmili Karaklajić usred Moskve opčinjeno prišao kosmonaut Leonid Leonov.
Veliki društveni i ekonomski pokret u koji je Jugoslavija ušla posle poznatog govora Josipa Broza Tita u Splitu, posebno posle znamenitog Brionskog plenuma, razbuktao je stare opsesije u pojedinim krajevima Jugoslavije. Politika je zapljusnula i aktuelnu muzičku scenu. Posle pobede Đorđa Marjanovića na „Pesmi leta“ u Splitu početkom sedamdesetih, njegov rival Vice Vukov javno ga je omalovažio tvrdeći da su za Đorđa glasali brojni srpski oficiri u Splitu.
Jedna neurotska politička atmosfera, u vreme sve većih investicionih zahvata, iz jednopartijskih foruma prelivala se početkom sedamdesetih u prostor masovne zabave, koji je dobijao sve više na značaju.
Do tih godina u svetu su već bile snimljene antologijske rok numere, održan je mitski događaj na ostrvu Vajt, a u Beogradu su Gitarijade na Sajmu već dobro uskovitlale krv u venama mladih. I, mada se u manjim mestima događalo da narodna milicija privede ponekog sa frizurom liverpulskih buba, odnosno sa frizurom koja je unapred „garantovala“ nečije nedolično ponašanje, ipak, rok kultura je nezaustavljivo osvajala Jugoslaviju – tu prozapadnu zemlju socijalističkog državnog uređenja.
I dok je zabavljački talas bio zahvaćen sindromom jugoslovenske konfederalizacije, rok muzika je na neki način, volens nolens, delovala integrativno, izazivajući „zavereničku“ jugoslovensku povezanost, i slična oduševljenja i simpatije. Donosioci stranih ploča, tada najvećih svetskih grupa i muzičara, doživljavani su kao mitske ličnosti. Mladi Jugosloveni koji su u to vreme pratili mnogobrojne festivale od Melodija Istre i Kvarnera, do Akorda Kosova, odjednom su se sreli sa stvaralaštvom grupa kao što su Bitlsi, Rolingstonsi, Deep Purple, Led Zeppelin, The Doors, stvaralaca kao što su Bob Dilan, Leonard Koen, Erik Klepton, Džimi Hendriks. Radio Luksemburg i emisija „Veče uz radio“, na Prvom programu Radio Beograda, koju je vodio poznati šahista Nikola Karaklajić, postale su obavezna tema u razgovorima.
Još šezdesetih godina u mnogim gradovima su nastale domaće rok grupe koje su najpre imale strani repertoar, da bi potom prelazile zamišljenu mažino liniju ka sopstvenim autorskim ostvarenjima. Sedamdesete, i razna „gibanja“ u njima, bile su plodno tle da jugoslovenski rok postane nezaobilazni faktor u jugoslovenskoj društvenoj zbilji, i više nego ozbiljan biznis, koji se otimao socijalističkom dežurnom oku.
Na rasprave na žurkama, u školama, šetnjama – ko je bolji gitarista: Točak, Vedran Božić, Josip Boček, ili… – na neki način je stavila tačku pojava Bijelog dugmeta, posle kojeg ništa nije ni moglo da bude isto, pa čak i kada su svirali na radnim akcijama. Goran Bregović je možda najpre osetio, ali je očigledno odmah shvatio stvaralački, egzistencijalni i ekonomski potencijal roka u velikoj Jugoslaviji i, otvarajući prostor, i sebi i drugima, sve promenio u stilu svoje pesme „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“.
I tradicionalna zabavna muzika je nečujno nestala, negde „Ulicom jorgovana“, a krajem sedamdesetih, raspad grupe Deep Purple, koji je doneo obilje hevi metal grupa, pojava Pink Flojda, londonski impulsi grupa kao što su The Clash i Sex Pistols, ohrabrili su i ovdašnje mlade stvaraoce da svoje ideje, svoj svet, donesu na sasvim novi način.
A onda se došle osamdesete, kada je u svetu rok muzika i definitivno nestala u tzv. muzičkoj industriji.
Nemački govorni prostor je bio i ostao neobično škrt na proizvođenju svetskih zvezda masovne kulture. Romi Šnajder (Rosemarie Magdalena Albach) izuzetak je koji potvrđuje pravilo. Međutim, i ova Bečlijka se do vrha u svojoj branši popela tek kada je početkom šezdesetih svoju karijeru nastavila u Francuskoj. Usledili su veliki uspesi, saradnja sa maestrima režije (Lukinom Viskontijem, Orsonom Velsom, Otom Premingerom, Žakom Dereom, Klodom Soteom) i glume (Alenom Delonom, Mišelom Pikolijem, Žan-Lujem Trentinjanom).
Uspeh u filmskoj industriji pratili su životni ponori, propale eskapade. U Francuskoj se ova srednjoevropska buržujka slabo uklopila u štimung pariske ulične aristokratije. Alen Delon je ostavio, oženio Natali. Zatim razvod od Harija Majena, koji se ubrzo potom obesio. Pa još jedan razvod 1981. godine. Danijel Biasini je pobegao u Ameriku, a za Romi je tek počinjala prava tragedija. Posle bizarne smrti njenog četrnaestogodišnjeg sina Davida dalje se nije moglo. Umrla je 29. maja 1982. godine. Zvanično – od infarkta.
Toliko o životu. Ovde se prisećamo njene kolosalne karijere i visoke estetike jedne prošle epohe. U svom dnevniku „Ich, Romy. Tagebuch eines Lebens“ (Ja, Romi. Dnevnik jednog života) Šnajder nije puno pisala o svojim velikim rolama. O mnogima tek po koju rečenicu. Izuzetak je velika digresija o saradnji sa Lukinom Viskontijem i njenom pozorišnom debiju u Parizu 1961. godine. Radilo se o prelomnom trenutku njene karijere, nedeljama u kojima je provincijska glumica iz Beča izrasla u veliku zvezdu francuskog i svetskog filma.
Donosimo prevod dela dnevnika Romi Šnajder: „Ich, Romy. Tagebuch eines Lebens“. Langen Müller: München 2007.
Dok je snimao na Iskiji Alen (Delon) je otputovao u Rim. Iz Rima me je pozvao pomirljivim glasom: “Molim te. Dođi u Rim. Moraš da upoznaš Lukina. On mi je važan.”
Do kraja života neću da zaboravim kako sam upoznala Lukina. On je za mene uradio više od bilo koga. Vidim sebe u dvorani njegove luksuzne vile u Via Salaria, blokiranu skroz glupim klinačkim stidom. Krećem sa Alenom prema Lukinu. On sedi u salonu, u jednoj velikoj kožnoj fotelji pored kamina i posmatra me, kao da je hteo da kaže: “A, da… Alenova mala, pokazaću joj…
On je jedan od najlepših muškaraca koje sam upoznala. Već tokom prvih petnaest minuta, tokom neobaveznog odmeravanja snaga, već sam bila opčinjena njim. Međutim, on je pokazao otvoreni otpor prema meni. Primećujem: verovatno je ljubomoran. Alen je njegov štićenik i on hoće da od njega napravi nešto. Ne trpi nikoga ko bi Alena mogao da odvoji.
I tada, kao i danas, puno se govorilo o odnosu Alena i Viskontija. Ali mislim da u tom odnosu nije bilo ničega osim sledećeg: Lukino je voleo Alena zato što je osetio da u njemu ima materijala za velikog glumca. Želeo je da taj materijal oblikuje tiranski i sa isključivošću.
Tada je planirao da producira u Parizu jedan komad sa Alenom.
Tri ili četiri večeri zaredom sedeli smo nas troje kod Viskontija. Činilo se da Lukinov otpor prema meni nestaje. Veoma me je radovalo to. Sada mi je izgledao tačno onako fascinantno, kakvim ga je Alen opisivao. Četvrte večeri opet je na meniju bila kraljevska večera. Ovaj čovek plave krvi iznad svega je voleo luksuz. Pričali smo o komadu kojeg je Lukino želeo da postavi: Šteta što je bludnica, Džona Forda.
Tada sam imala dugu, crnu kosu, sa razdeljkom. Izgledala sam malo starinski. Možda je baš to Lukinu dalo ideju, jer se komad događao u Engleskoj u doba renesanse.
Viskonti me je posmatrao ispitivački: “Kako bi bilo, Romina, kada bi ti igrala kao Alenova partnerka u ovom komadu? Ti bi bila idealna za ulogu.”
Nasmejala sam se: “Gospode, nikad u životu nisam stajala na bini.” (…) Apsurdna ideja. Pokušala sam da Viskontiju objasnim, koliko je apsurdna bila. Devojka bez ikakvog iskustva na bini treba da nastupi u engleskom pozorišnom komadu, na francuskom jeziku, sa italijanskim rediteljem. Kritičari će me rasturiti (…) “Ne znam francuski, ne znam da se krećem na bini – to bi bilo umetničko samoubistvo.”
“Znači nemaš hrabrosti, Romina? (…) Poslaću te u Pariz, Romina, da upoznaš jezik teatra. To je prvo. A kada savladaš jezik počinjemo sa probama.” (…)
Kod gospođe Gijo u Parizu uzimala sam časove fonetike i dikcije. Počele smo od početka, kao da ne znam ni reč francuskog. Učila me je danima i noćima. (…) U isto vreme radila sam sa glumcima i režiserom Rajmonom Žeromom na mom francuskom. Sa njim sam vežbala i dijaloge iz predstave.
(…)
Niko nije verovao u mene i moje šanse. Po Parizu se govorkalo: Naravno da ona samo Alenu za ovo može da zahvali. Kako bi inače Viskonti došao na ideju da jednu malu glupu Bečlijku, bez pozorišnog iskustva uzme za ovu veliku žensku ulogu?
Svi su bili u pravu – samo ja ne.
To sam mogla da shvatim posle prvih proba. Očigledno sam se upustila u posao koji je nadilazio moj talent. Užasno je bilo sećanje na prvu probu u Théâtre de Paris.
Alen i ja smo jurili Ferarijem kroz Pariz. Svuda crvena svetla. Sa zakašnjenjem od deset minuta došli smo u pozorište. Svi su bili tu i čekali su. Crème de la crème pariskog teatra. Njih 30. (…) Niko nije rekao ni reč. Dočekalo nas je ledeno ćutanje. Aha, mladi ljudi iz sveta filma, koje ne zanima da na važan posao stignu na vreme. Zna se šta je to. Bezobrazluk. I Viskonti nas je gledao razjareno. Nemo.
Kod Viskontija se četiri nedelje probe odvijaju samo za stolom. Glumci sede oko stola (Alen i ja što je moguće dalje jedno od drugog) i čitaju glasno uloge. Kada je došao red na mene, iz mene nije mogla da izađe nijedna reč. Čulo se samo kreštanje i zamuckivanje. Osećala sam se kao učenica koja nije naučila pesmicu i bila odmah izbačena iz škole. Nešto slično nikada nisam doživela. Na smrt sam se izblamirala. Ostali su preko toga prešli ćuteći, kao da ništa drugo i nisu očekivali. (…)
Od očaja, u susret novim porazima, nisam mogla da spavam. Danima i noćima sam razmišljala o svojoj zameni, devojci koju je Viskonti predvideo kao zamenu za mene. Mislila sam: negde tamo sedi neka zaista talentovana glumica koja čeka zvonjavu telefona i Viskontijev glas, koji govori: “Dođite gospođice! Kao što smo i očekivali, Romi je zakazala…”
(…)
Nikada u životu neću zaboraviti onaj dan, kada sam prvi put doživela veliku avanturu, osećaj da postajem glumica. (…) Dole na parketu velikog teatra 1350 praznih mesta – a samo jedno mesto u petom redu je tih nedelja početkom 1961. godine bilo zauzeto. Na režijskom pultu Lukino Viskonti. Sada više ne prijatelj, već hladni, stručni posmatrač, čije ćutanje može sve da izrazi: prezir, razočarenje, bes.
(…)
Na prvu pravu probu – četiri nedelje smo probali samo za stolom – došla sam u pantalonama. Viskonti je, međutim, insistirao da obučem haljinu sa fišbajnom. Ona je trebalo da mi pomogle da se osećam kao Anabela. (…) Ali sada mi uopšte nije pomagala. Hodala sam po bini, koja kao da je bila kilometarski duga. Nisam znala šta da radim sa rukama, šakama. One su beskorisno visile na meni, izgledale su nepotrebno i nespretno. Nosila sam visoke štikle i trebalo je da napravim nekoliko gracioznih plesnih koraka po bini. Pa jel mogu to? Savladala sam tu tehniku!
Ma ni traga od toga! Izgledam sebi kao slonče! Sigurno se svi hvataju za glavu.
(…)
Viskonti je tokom proba, prilikom jednog pada sa stepenica, povredio koleno. Od tada se kretao uz pomoć štapa.
Sada je sedeo dole i posmatrao me, oslanjajući se šakama na štap. U velikoj sceni ludila u komadu moj ludi smeh prelazio je u glupo cviljenje. Nisam mogla da prevaziđem blokadu.
Viskonti govori malo, tek jedno te isto: „Ne čujem te.“
Znam da me je čuo. To je bila njegova taktika. Hteo je da me muči – da izvuče sve iz mene. Išao je sve dalje. Posle jedne duge rečenice, koju je trebalo da izgovorim na italijanskom, naslonio se na stolicu koja je stajala iza njega i smejao se. Viskonti mi se smejao! Tonula sam u bezdan.
(…)
Tokom redovne pauze poslao je sve ostale glumce kući. Ostali smo samo moj drugi partner Danijel Sorano i ja. Bila sam toliko umorna da nisam mogla da popijem ni šampanjac, koji me je inače uvek oraspoloživao. Taj strašan osećaj niže vrednosti.
Popodne sam radila sama sa Viskontijem, asistentom režije Džerijem Mekom i Danijelom. Stalno sam iznova kretala od početka. Viskonti je ćutao. Deset, dvadeset puta slušao je moje zamuckivanje.
Odjednom se nešto pokrenulo u meni. I dalje se precizno sećam tog osećaja. Pritisak u mojoj glavi je nestao, napunila sam pluća vazduhom, promenila sam se iznutra i spolja. U jednoj sekundi sam prestala da budem Romi Šnajder i postala sam Anabela.
Uzvikujem rečenice, pevam pesmu punum glasom, krećem se kao Anabela. Posle pesme opet govorim, bez prekida. Izgovaram ceo dijalog, sama sam na svetu. Ne zanima me režiser, partner, teatar.
Slobodna sam.
Onda je došao kraj.
Sedim na centru bine. Na podu. Padam i vrištim bez kontrole.
„Prekidamo“, kaže Viskonti. Ćopa po bini, naginje se prema meni, stavlja mi ruku na rame: „Nije loše Romina…“
“1. У то вријеме иђаше Исус у суботу кроз усјеве; а ученици његови огладњеше и почеше тргати класје и јести.”
Јеванђеље по Матеју, гл.12.1.
У знак сећања на професора Мирослава Јовановића
Социјалистичким револуционарним превратом, а посебно октобарским државним ударом изведеним 1917. године, за два милиона Белих Руса почело је дуго, трауматично “путовање без повратка”. Врхунац и симболички крај масовне емиграције појединаца и група из Русије био је означен поразом јединица Руске армије генерала Врангела и њиховим повлачењем из Русије у јесен 1920. године, чиме је, формално, четворогодишњи Грађански рат био окончан. Напуштањем Крима у три велика миграциона таласа – први у апрлу 1919. године, после пораза интервенционистичких снага Антанте које су се скупа са антибољшевичким руским армијама бориле против бољшевика у Грађанском рату, други после пораза Добровољачке армије генерала Антона Ивановича Деникина код Одесе и Новоросијска у јануару и марту 1920. године, и трећи после пораза Руске армије генерала Пјотра Николајевича Врангела на Криму у новембру 1920. године – била је формирана руска избегличка емиграција која је своје прво краткотрајно прибежиште нашла у Константинопољу, а потом и на Балкану.
После Врангеловог пораза и евакуације Крима у позну јесен 1920. године, у околини Константинопоља скупило се око 200.000 руских емиграната. Али велике силе – Британија Француска и Турска – нису желеле Врангелову и Деникинову наоружану војску у близини Константинопоља. Финансирање и издржавање доскорашњих штићеника и савезника у Грађанском рату против бољшевика, пребацили су са својих националних буџета на буџет Друштва народа, са новом совјетском творевином успоставили су званичне контакте, а Беле Русе су раселили по свету, највише по Балкану и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Са тим таласом досељеника у Србију је 1921. године, из логора са острва Лемнос, са групама генерала Деникина, дошао и иконописац Андреј Васиљевич Биценко.
Тргање класја у суботу, црква у Новацима
Револуција је у Русији победила, али шта је то значило за хиљаде емиграната на претовареним бродовима који су, одмичући од руске обале, у тишини слушали шум запљускивања таласа? Мемоари бележе трауме: “Када је брод зашао већ далеко у морско пространство, неко је одмах поред мене рекао `с хоризонта је ишчезла руска земља`, – речи које су се заувек урезале у сећање.”
Козаци су певали:
”Праштај, праштај, породице рођена, опростите мили другови…”
За многе је тада почео “болестан живот” другачије неизвесности. Глад и жеђ постали су део неподношљиве свакодневице: “Глад не треба описивати, она је сад добро позната скоро свим Русима.” Кнез Александар Ратиев је, сећајући се боравка у Константинопољу, забележио:
“Није прошло ни неколико минута како се ка нашем броду, утркујући се, устремила гомила малих чамаца. Они прилазе сасвим ка нашим бродовима и људи са њих узвицима `Екмек! Екмек! Су-Суук-Су!` – енергичним гестовима дозивају огладнеле и ожеднеле да обрате пажњу на њих. То предузимљиви трговци-спекуланти, Грци и Турци, надмећу се, нуде своју робу – хлеб и воду. Како сазнајемо, на многим бродовима нема ни капи свеже воде, као ни хлеба, а тамо је хиљаде и хиљаде људи, жена, деце. Паре? Овде продају само за злато – тачније за златне ствари и за инострану валуту коју нико нема. Мајка двоје деце, нешто старије, скида са руке веренички прстен и показује га тамо доле, људима у чамцу. Они тргују показујући рукама 4, 5, 6… Однекуд доносе корпу и на канапу је спуштају надоле. Тамо прстен загледају са свих страна, проверавају га зубима и у замену стављају у корпу малу векну хлеба. Стављају и чекају када ће је подићи. Чека и жена, која је дала прстен. Из чамца нестрпљивим гестовима дају знак да подигну корпу. Златни прстен за малу векну сувог хлеба?! – На палуби почињу да вичу, да траже да врате прстен. Један чамџија, изненада, узима другу векницу, реже је на пола и ставља у корпу, после чега журно прихвата весла и чамац се скрива за крмом суседног брода. Корпа са хлебом, остаје да виси тик над водом. И ето, хлеб је полујестив, не можеш га загристи, због тога што је испечен негде пре недељу дана! На читавом подручју које видимо трговина се наставља у истом духу. Неко од морнара се нервира…”
Истог се догађаја присетио и Ераст Гиацинтов:
“После осам дана наше пловидбе у правцу Константинопоља, на бродовима који су већ подигли француске заставе, стигли смо у Константинопољ. Наши пароброди су моментално били окружени чамцима, у којима су се налазили шпекуланти свих нација. Спуштали смо помоћу канапа, на пример, златне бурме, а у замену за њих човек из чамца је слао на брод једноставну земичку. Ту се одигравала потпуно отворена, ничим прикривена, пљачка изгладнелих људи, измучених повлачењем и пловидбом по мору.”
Није важно да ли су се описани догађаји заиста догодили. Константинопољ и Лемнос постали су места сећања на глад, жеђ, на измучену, жељну и незадовољену телесност. Биценко је тај пакао глади прошао на Лемносу. Преживео је цртајући.
Андреј Васиљевич Биценко (Андрей Васильевич Биценко) рођен је у Русији, у Курску 1886. године, а умро је у Америци, у Кливленду (можда у Њујорку) 1985. године. Своје уметничко образовање је започео у Уметничкој школи у Кијеву, а завршио у Царској академији ликовних уметности у Петрограду. Био је школовани архитекта и вајар. Још у Русији добио је признања, поставши у свом народу познати и признати уметник.
Стигавши са Лемноса у Србију, настанио се у великом Бечкереку (Зрењанину) у којем је радио као професор ликовног образовања. Тада је, верује се, израдио низ цртежа којима се касније изгубио траг. Из Зрењанина се, потом, преселио у Београд. Тридесетих година прошлог века осликавао је многе српске храмове: цркву Светог великомученика Георгија у Смедереву, Ружицу на Калемегдану, Вазнесењску цркву у Београду, цркву Светог Георгија на Бежанији, цркву Светог пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева, цркве у Костолцу, Великој Плани и Шапцу, у Зрењанину и Пријепољу, Саборну цркву у Лесковцу, цркву Успења пресвете Богородице у Ратарима, цркву Светог Николе у Филаделфији, цркве у Кливленду и Њујорку.
Биценко је сликао плаве планине, камените и оскудне пејсаже, античку архитектуру. Догађаји на његовим фрескама и многобројним иконостасима које је осликао истурени су у први план, а број фигура сведен је на најнужније. Биценко није понављао једном насликана лица и композиције. Његови ликови су крупни, издуженог лица, складно грађени, наглашеног покрета, са израженом драперијом и крупним очима (као код Богородице на облацима).
Посебно место у његовом опусу заузима фреска Тргање класја у суботу коју је 1934. године насликао у једној цркви у тамнавском округу, у делу Србије који ни по чему не личи на свет из којег је Биценко стигао. Биценкова уметност била је саздана од искустава стечених у великим руским урбаним срединама, од утисака насталих из обиља и отмености царске архитектуре, можда се развила из бесконачних пространстава, из снаге великих река и огромних планина, можда страшних морских вода које је преполовио да би једном стигао у мало тамнавско село Новаке.
А Тамнава, какав је то предео?
Непознати деветнаестовековни песник – чије ће име историја упамтити – записао је: “Тамо где земља ишчекује реку, а подземни токови бубре испод тла, то је Тамнава.” Тамнава је географска област Ваљевског загорја, чија је сува земља једном давно своју реку дочекала, реку свог потоњег имена. По количини и вредности воде, по изгледу свог корита, она није као каква брза планинска, нити раскошна река. Пресушује крајем лета и почетком јесени, када јој се вода задржава само у вировима. Али, иако није обдарена набујалим водама, она има богату родну долину и своје терасе које јој дају карактер праве реке. Тамнава се тихо разлива и нема пустошне моћи. Отуда су се у њеном сливу развила многа насеља, а међу њима и село Новаци које својим положајем опкорачује тамнавске обале. Најважније место у селу одувек је била црква. Биценков пут до те цркве био је дуг и, ако није ишао преко неких ливада и њива, до Новака је морао стићи оним друмом којим се и данас до Новака стиже. А до села се стиже регионалним путем Уб-Коцељева (црква је од Ваљева удаљена 46 километара, 76 километара од Београда и 46 километара од Обреновца).
Ако се од некадашњег Urb-a, односно данашњег Уба, после шеснаестог километра скрене надесно са пута који води ка Коцељеви, до цркве у Новацима се стиже живописним, асфалтираним путем. У једном тренутку хладан али љубазан глас са навигације вам каже “стигли-сте-на-ваше-одредиште”, али ви још нигде нисте стигли! Још сте на путу и испред вас нема ничега. Над вама је – ако сте пошли у касно пролеће – густи склоп крошњи који једва да просејава дневну светлост и који вам као неки стробоскоп шаље знаке говорећи: “још-мало-напред!” И ви онда продужите још мало напред док вам се са десне стране, на отвореном платоу, не укаже оно за чиме сте трагали – црква Рођења Пресвете Богородице. Необично велика, бела и лепа, смештена је у природном амфитеатру испод бивше црквене шуме од које је одваја речно корито и сеоског гробља које надгледа њен улаз. Црква је изграђена 1857. године, на темељима манастира из половине 18. века који је у време Првог српског устанка био складиште барута све до експлозије која му је разнела зидове.
Црква која је потом изграђена и која и данас краси Новаке је једнобродне основе, са три полукружне апсиде, са пространим и високим наосом и припратом изнад које је галерија. Над западним прочељем што пркоси гробљу, уздиже се висок звоник. Иконостас је израђен 1924. године, а половином тридесетих година прошлог века, поред Биценка, цркву је осликавао и Матеја Ф. Гајтингер.
Суботно тргање класја
Није за Биценка ни могло бити другог излаза из “болесног живота” и трауматичних сећања на избеглиштво и глад осим да у новом и непознатом окружењу настави да ствара. Јер, човек је истовремено и структурирано и структурирајуће биће, он је последица, али и узрок, створен је, али је и креатор, коаутор овоземаљског живота. Биценко је у Новацима насликао ретку библијску причу о Тргању класја у суботу – необичан призор из овоземаљског живота Христа и његових ученика по којој је црква у Новацима позната. Али зашто је Биценко изабрао баш ту представу, зашто је сликао глад?
На фресци Христос са својим ученицима хода кроз зрело класје. Топло је, Исуса је Биценко заогрнуо тогом плаветне боје планина које оивичавају осунчано житно поље. Чујемо како му (можда Јован?) каже: “Учитељу, гладни смо.” И како Исус одговара: ”Једите.” И видимо како се Исус сагиње, бере снопове класја и пружа их ученицима. А они беру с њим, трљају зрело жито међу сувим длановима и, као птице, зобају златно Зрневље. Толе глад. Ко се још од златног Зрна најео?
Стижу фарисеји. Буне се:
“Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу.” (Мат.12.2)
А Биценко апостолима каже (посвећенима и харизматичнима све је дозвољено): “Једите. Једите иако је Зрно туђе. Једите иако га је други садио. Једите иако је субота. Прекршите закон, прекршио га је и Давид онда када је појео забрањене хлебове предложења. Учините своме телу, учинићете духу своме. Неће више векна ипо хлеба златну бурму коштати! Тај поредак мора пасти! То је Зрно тело Његово, то је Зрно погача за све!”
Избор из литературе:
Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Београд 2006.
Ваљевска Тамнава. Насеља. Порекло становништва. Обичаји, ур. Борисав Челиковић, Београд 2011.
Княз Александр Ратиев, То, что сохранила мне память, София 1999.
Ераст Гиацинтов, Саписки белого офицера, С. Петербург 1992.
Ана Костић, Руски емигранти и црквено сликарство међуратног периода: црква у селу Ратари код Смедеревске Паланке, “Смедеревски крај 1918-1941; зборник радова са научног скупа”, Смедерево 2017.
Шездесет пет година од рођења и двадесет четири годинe од смрти првог гитаристе „Рибље чорбе“
Дванаестог априла 1956. године у Јарковцу је рођен, а једанаестог априла 1997. из Београда је побегао негде, можда кад му се на главу срушио читав свет, можда да се унапред подругне распродаји бола, можда и да нам покаже да уме да буде гадан кад је наше пажње гладан.
Рајко Којић је један од највећих гитариста које је српска и југословенска рок музика дала. Добро, имамо Точка, и Точак је наш Хендрикс. Рајку је недостајало мало даха, мало ваздуха, мало отвореног простора да постане наш Ричи Блекмор. Или не – зашто га поистовећивати с било ким.
У музичком смислу, Рајко је био творац и покретач групе која ће у историји остати упамћена под називом „Рибља чорба“.
На првом „Чорбином“ албуму групи је дао звук, тон, целину. Тај албум, „Кост у грлу“, најбољи је који је овај бенд икад снимио.
Пружио је много и на наредних пет албума. Кад је „Чорба“ објавила своје најпопуларније остварење, „Мртва природа“, поново је заблистао, али већ као човек-творац који се утапа у матици машине.
Оно што је овај гитариста оставио нашем року, а и нашој души, чућете у песмама „Ја сам још она иста будала“, „Хеј, ћале“, „Звезда поткровља и сутерена“, „Остани ђубре до краја“, „Неке су жене пратиле војнике“, „Рекла је“, „На Западу ништа ново“ и у многим другим.
Може ли земља да буде лака? Може, ако је земља облак. У тој земљи, горе, изнад наших ушију, почива и траје Рајко Којић.
U samoj blizini Valjeva, tog nekad tako bogatog centra Zapadne Srbije, nekoliko sela bilo je određeno za smeštaj našeg puka. Svaki bataljon je dobio po jedno selo. U njima još nije bilo epidemije, ali su ih odmah straže izolovale i bio je zabranjen svaki dodir bilo sa stanovnicima Valjeva, bilo sa drugim selima, jer je čitava Zapadna Srbija bila preplavljena epidemijom pegavog tifusa i boginja, dve strašne bolesti ostale kao uništavajuće oružje posle odstupanja austrijskih trupa.
Saznao sam da je u Valjevu, u vojnoj bolnici za bolesnike od pegavog tifusa, kao dobrovoljna bolničarka radila moja tetka Kasija Miletić, koja se uvek našla u mojoj blizini u sva tri rata.
Dobio sam izuzetnu dozvolu da mogu da odem u Valjevo. Radovao sam se ovom susretu, jer je moja tetka bila neko iz porodice koji me je najviše voleo. Dan je bio sunčan; jata roda letela su preko providno plavog neba sa rumenim jutarnjim odblescima i skoro sam skakao preko visokih brazda od blata koje je sunce stvrdnulo i njima ispresecalo razrovani put. Svugde su se zeleneli voćnjaci sa šljivama. Iz preoranih njiva izbijao je dah klijanja. Sve je raslo, rascvetavalo se i rađalo.
Ovu simfoniju proleća i života odjednom su pomutile crne zastave. Na svakoj drugog kući u varoši visila je po jedna veća ili manja crna krpa, kao znak smrti koja je tu prošla. U glavnoj ulici, kroz koju je retko, sem vojnika, koji građanin promicao, naišla su mi u susret troja volovska kola, teško natovarena. U prvom trenutku nisam ih ni pogledao, ali prišavši bliže, učinilo mi se kao da neke ruke mašu iz njih. Seljaci koji su vodili volove išli su ćuteći i samo su štapom gurali u bokove zapregnutu stoku da brže ide, kao da su hteli da taj put prođu što pre. Jedan preko drugog, najčešće samo u donjem rublju, ležali su leševi. Na svakim kolima bilo ih je bar oko trideset. Mrtve ruke visile su prebačene preko ograde kolske i, pri svakom pokretu kola po neravnoj kaldrmi, mlatarale su kao da pozdravljaju one koji su još ostali živi. Retki ljudi koji su promicali neravnim trotoarom od okruglog kamenja, nisu ni obraćali pažnju na tu povorku, kao da je to za njih bila svakodnevna povorka.
Odakle ih vozite?
Iz vojne bolnice, tifusari – odgovorio je mrzovoljno jedan od seljana koji su pratili ova neobična mrtvačka kola.
Stražar pred ulazom u bolnicu za bolesnike od pegavog tifusa, videvši me u oficirskoj uniformi nije me ni pitao za dozvolu, jer je pored stražara stajala i tabla: “Ulazak svima najstrože zabranjen.”
Pozdravio me je jednim ovlašnim, teškim pokretom ruke niz remen puške, skoro rezignirano. Pokazao mi je drugom rukom gde je kancelarija lekara.
Kasija Miletić
Našao sam najzad svoju tetku, u beloj uniformi bolničarke. Držeći me za ruku odvela me je u svoju sobu.
Samo si ovde siguran, jer je sve dezinfikovano, pod poliven sublimatom. Svugde, inače, mile tifusne vaši i šire zarazu.
Potom je dodala:
Svaki dan umire nas stotinu ljudi. Nemoćni smo da smrtnost smanjimo. Još su samo tri lekara ostala. Jedva da ima još koji bolničar. Od bolničarki samo još ja, jedina. Čuvam se koliko mogu.
Kroz nekoliko dana bio je moj rođendan. Pozvala me je da dođem kod nje da ga zajedno proslavimo. :
Spremiću ti i tortu, onu koju ti je mati uvek pravila.
Kada sam kroz nedelju dana opet došao u bolnicu, u sobi moje tetke na stolu je bilo cveće i pripremljen ručak sa tortom.
Nemoj se ništa plašiti. Sve je čisto, sve sam sama spremila. Izvini što imamo samo vino. Nabavili smo šampanj, ali ga čuvamo za naše bolesnike da im pomogne rad srca.
Kada smo završili ručak i kada mi je skuvala kafu, odjednom mi je prišla i uzela za obe ruke- Gledala me je pravo u oči, dok su njene bile vlažne – Nikad dotle nisam video suze u njenim očima.
Stašo, nisam htela da ti kvarim rođendan. Ovo je naš poslednji sastanak. Došao je i na mene red. Pre tri dana, kada sam izašla iz bolesničkih soba, našla sam na sebi vaš. Ja znam šta to znači. Čekam samo da prođe period inkubacije.
Potom je otvorila fijoku stola:
Ovde je moja poslednja volja. Ja znam da je zabranjeno da se zbog zaraze mrtvaci prenose. Ali Mića (njen srednji brat, koji je bio u Vrhovnoj komandi) će moći to da uradi. Već sam mu pisala da nabavi za mene metalni sanduk. Ovde u Valjevu ih nema. Nemoj plakati…
Nisam mogao da zadržim suze koje su tekle.
Ja sam mirna. To je moralo doći. Sada je moja zemaljska misija završena. Srećna sam što sam od svih naših imala radost da baš tebe dva puta vidim.
Svaka reč je bila suvišna, jer je moja tetka imala zvanje lekara i hrabrost ratnika.
Kada je posle nekoliko dana bolest izbila, tri preostala lekara valjevske vojne bolnice učinili su sve što je bilo ljudski moguće, i što je tadašnje medicinsko znanje dozvoljavalo, da joj spasu život. U jednom osmejku, koji je celog života imala na usnama, ugasio se život dobrovoljne bolničarke za najopasnije misije – Kasije Miletić.
Noću je njeno telo stavljeno u metalni sanduk, koji je još za života poručila. Potom tajno, kao da su kradljivci, poslednjih pet preživelih bolničara i lekara izneli su kovčeg i položili ga u vojnička kola pokrivena arnjevima, koja je njen srednji brat Milutun Nedić obezbedio. Jureći kroz noć stigli su da pre svitanja spuste ovo skoro ukradeno telo u porodičnu grobnicu u Beogradu.
(Stanislav Krakov, Život čoveka na Balkanu, Logos-Naš dom, Beograd 2019)
Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu. Objavio je četiri zbirke pesama. Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici. Živi u Beogradu. Radi u biblioteci.
STRELCI IZ SNA
Stvaram samom sebi svoju javnost,
nekakva stvorenja od krvi i zraka
baš poput vas i mene.
Imaju svoje poglede, polegle strelce u njima,
svoju posebnu nežnost šapa ako uvuku
kandže,
svoje snove u kojima vas sanjaju
kao da ste stvarni.
Njima govorim stihove,
na mestu koje će već jednom zauvek svak
napustiti.
HIDŽAMA
Čuh za reč hidžama, meni nepoznatu,
i da se njome čisti
zatrovana krv, koža, creva,
niske primisli, zlodusi sa dna zadnjih namera,
ali isto tako i smrt, ništavilo, njine senke,
čak i dah,
i da to može potrajati,
to lečenje,
kroz čitav jedan život, proževši njegovu
larvu, gusenicu,
leptira,
sve dokle ne istrune,
i prosuvši se u reku, ili tek
u kišni kanal,
oslobodi
u beskraj.
RASPRAVA O DUŠI
Prijateljica mi ispriča moru
koju dožive u ranu zoru.
Na vetru škripa prozora, vrata
probudila je u četri sata.
Osetila je u tom mraku
da joj je duša u stomaku.
- Stomaku, veliš? Otkud tamo?
Želudac vari mrtve tvari!
Nije li duši u telu kuća,
u disanju, u krošnji pluća? -
- Ma to su zablude, u dahu nije!
Po mudrostima stare Indije
u stomaku je,i dok prati
varenje hrane, ona pati,
i slično telu kad se porađa
kroz patnju duša se oslobođa.-
- Mudro zboriš pametna ženo
no nek mi bude oprošteno -
možda je ipak, naspram dogme
duša u dijafragmi, bogme,
a ja u zabludi držim do toga
da ona luta u snu boga.
DADIJA
Sedim u kolima na parkingu Medik Grupe
i čekam.
Na mesendžer pristižu poruke.
- Gde si druže stari?
Kako si? Šta ima? -
Vidim - kroz maglu od dima
cigarete, profilnu sliku. Dadija Brčaninović iz Banovića!
Dadija!? O, kud li tolike godine prolete?
Dadija, momak delija,
ko od šale zapevao bi na svaku notu -
jedini međ nama koji se raduje životu!
JNA. Kasarna. Rutina. Večite tugovanke
zbog devojaka i majki - uskoro će, nismo to tad znali,
sav naš svet da se zapali.
- Šta ima kod tebe, Dadija?
- Radim u rudniku, inače je fino,
živim sa gospođom i sinom.
- Dakle, skoro ko kadija?-
-Dva puta sam se ženio, bio u Švici,
imam svoj stan i tako dalje,
drago mi je da si mi se javio.
- Dadija, nikad te ne bih zaboravio.
DOVIĐENjA, DRAGI PRIJATELjU
– Može li kod vas da se kupi
„Sistematika i filogenija viših biljaka”?
(autori su Tatić i Blečić),
i može li odmah,
a ako ne,
kada?
– O, kako da ne može!
Može istog trena,
takoreć – odmah sada!
Na usluzi smo i ja i žena.
– Hvala!
Javljam se za četvrt sata –
još sam na obodu grada!
– Mi smo u podrumu, u Dositejevoj:
zelena zgrada
(ona od četiri sprata!)
– Mislite, čuvena
Kula od karata?
– Hahaha, da!
Na interfonu –
stan broj dva!
Neko će već da vam otvori vrata –
supruga,
ili ja!
– Odlično! Vi ili ona,
ništa ne menja!
– E pa onda –
DOVIĐENjA,
DRAGI PRIJATELjU,
doviđenja!
PULS
Ti si moj puls
sat moga tela
sa zupčanicima utkanim napola u meso
napola u san
svakim udarom
svakim novim odjekom
spajamo se
i odvajamo
(udari sve su jači
a odjeci sve duži)
VARENJE PLASTIKE
Kad se malo bolje zagledam
u ovu peglu sa koje se puši
rastopljena plastika,
vidim kako čini isto ono
što i stroj nebeski
sa našim telima čini:
sa jedne strane, na izbočinu
valjka parče cevi se nasadi,
dok se drugo parče na suprotnom valjku
u finu rupu umetne, a zatim
obe strane se pritisnu
i zadrže u stisku
sve dokle ne krene dim-
odmah potom
trzajima žustrim
delovi se istrgnu
iz svojih još usijanih ležišta
i jedno se u drugo
nabije.
(hlađenjem
zauvek ostaćemo
u istom telu sliveni).
JUTARNJI PRIZORI
Verujem ti isto kao što verujem
da ovaj jutarnji zvuk dolazi
od oblaka po kom se prelamaju
vetar i svetlost dok se u njega utiskuje
kao u obraz božiji
stopalo deteta.
I ne verujem ti jednako kao što ne verujem
da je ova senka ispod lišća što u lokvi od ulja pluta kišnim kanalom slika neba koje se spustilo u tvoje oko.
Zato verujem da si i u jutarnjem zvuku
i u oblaku po kom se prelamaju vetar i svetlost
i u lokvi od ulja koja pluta kišnim kanalom
zato verujem da si i nebu samom
u oku
jednako koliko i ne verujem
da si ma gde.
STELA
Kao dete kad izlazi golo
iz šuštavog penušanja
i ti izlaziš, Stela
sa vetrom u oku
na vrtešci
sa tebe kaplje
osinji med
Tebi samoj
niko ne treba.
Znam
nedokučivi
gleda nas
i celiva.
NIČIJI OTAC
Nestajem iz svega -
kao pepeo ispod snega.
Da, bio sam tu. U najgorem slučaju
upamćen manje po dobru, ponajviše po zlu.
Ničiji otac nisam bio -
nikoga nisam dva puta rodio,
ni ubio,
u snu.
Katarina Sarić (10. 03.1976), živi i stvara između rodne Budve i Beograda. Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću diplomirala je filosofiju, a potom jezik i južnoslovenske književnosti. Na Fakultetu političkih nauka Podgorici završava postdiplomske studije iz socijalne politike i socijalnog rada. Piše društveno angažovanu poeziju, prozu i esejistiku. Književnica je, poetska provokatorka i performans umjetnica. Autorka je trinaest samostalnih izdanja, zastupljena je u brojnim koautorskim delima, antologijama, zbornicima, na svim važnijim regionalnim portalima. O njenoj su poeziji i prozi napisani naučni radovi. Djela su joj nagrađivana, prevođena i objavljivana u regionu, ali i na svjetskoj literarnoj sceni: “Seks i provincija” kolumna, Diogen, 2014. godine, “Književnost i jezik u funkciji promovisanja univerzalnih vrijednosti i identitetskih komponenti crnogorskog društva ” Filozofski fakultet Nikšić, 2017. godine, “Minervinim tragom” – antologija crnogorskog ženskog proznog stvaralaštva, 2018. godine i “Minervinim tragom” antologija poetskog stvaralaštva crnogorskih književnica, 2021. godine, “FKCJ”, “Personalni karusel – šizofrena zbirka” JU Narodna biblioteka Budva, 2018. godine. Ciklusom ženski aktivne poezije, osvojila je drugo mjesto na konkursu “Paf-poezija -Arto”, Podgorica, 2019. U prevodu na engleski jezik: “The Baffler” USA, “Balkan poetry today” UK, “The Wagon” Chennai, India, “ Praktik a magazine of contemporary writing”, “Epoque press”, Brighton i Cheltenham UK. World Literature Today, 2020. Makedonski: “Revija Branuvanja” 2014. i “Sovremenost” 2019. Romski: “Savorre amen sam e Devleske čhave” 2017. “Ašunen RRomalen” 2018. Bengalski, “Atunis poetry”. Na makedonski jezik joj se prevodi poetska zbirka “Smrt madam Bovari” nastala iz performansa izvedenih u makedonskom internacionalnom teatru (Macedonian Center International Theater Institute), 2020. godine. Istoimena zbirka, ušla je u uži konkurs Poetikum izdavaštva, 2021. godine. Izbor iz političko-erotske poezije objavljuje u specijalnoj izdavačkoj kući za avangardna i ekscentrična djela svjetskih umjetnika “Black Scat Books” California. Uvrštena je izborom iz socijalne poezije u ediciju “Artifact Nouveau” kao materijal za čitanje na seminarima i kursevima Delta Koledža, Kalifornija za 2019. godine i World Literature Today, 2020. (work in progress).
ČETIRI MJENEJESEN MI JE
Ušećeriti se pod jezikom
raspekmeziti
samo još jednom
da je
na dlanu
nečijem mekšijem
pa s mrvicama vrapcima
Lišće gaziti
još jednom
Iskovati cokule iz betona živoga
dnom
Jesen mi je
Boli me
Iskrvarim na dušeku svaku
Moje su obije strane kreveta
natopljene
presflake stisnute među nogama
udavim od grljenja sve plišane jastuke
Više se i ne sjećam da li si ikad bio tu
Da li smo se gađali jastucima
Da li sam to bila ja
grizla proštepanu ivicu čaršafa
Da li smo to bili mi
ljuštili
mandarine
od posteljine rukama umazanim
- suprim mmmm …
Mirisala je soba na naftalin
i lavandu
namjerno sam gurnula petoparku
u ćošak
zalijepila žvaku
pod prozorsku dasku
da nam se mili vraćati
S uma silazimo
klizimo
jedno s drugoga
dok se komšiluk žali na škripu starog kreveta
a onaj brkati
preko puta
kune:
- Vrat š’ nje slomio dabogda!
Svima im je pusta kuća ostala
dvorišta u živice zarasla
I niko više ne peče rakiju
i ne kuva kavu
dočekuje i ispraća
Svuda tende i kovane kapije
psi čuvari i alarmi
protiv sunca
protiv ljudi
zaštita
Kako smo pristali
da poliježemo u ove kutije za sardine
visoka faktora
a da ne mine
ni tragosti
žalosti
za onima jutrima protegnutim
tijelima raspojasanim
golim
Hladno je
Hladno mi je
Pretrnula sam zadnju vodu
izazvala prerano krvarenje djevice od 11 ljeta
i svi su se smijali na bazenu
Ta potmula upala jajnika još ne jenjava
i nije neka šteta
velika
tek
život bačen psima
odbrojava u kapsulama
a onaj metalni smijeh u ušima odzvanja
kovačev mijeh
Jesen mi je
Boli me
Doba umiranja
ZUBATO PROLJEĆE
Mrzim proljeće
Proljeće ima zube
i svi nervozno trube
preko ulice
i glasne su ptice
i svi se utrkuju ko će prije
da zauzme mjesta na sunčanoj strani kafane
Ljube
se djeca na peronima
Ja bih da ne osvane
da odmah pretrčim iz zime u ljeto
čemu ionako sve to
guštarenje
pretvaranje
hoću da svi odu
hoću u vodu
morska so je jedina dobra na moje rane
majka uvijek kaže da sam od bijele vrane
iz osinjaka osa
da bi se i šarka otrovala da me ujede
Ja bi nekog od prije ovog vremena od rana i šala neslana
moga lajanja i njihova povlačenja
jačanja i tlačanja
Od prije ove bijede
da me opere
ko ciganče grdno izriba
gola i bosa
od naslaga i gliba
(a bila sam tako mazna)
prije svih ovih zločina i kazna
prava plišana medvjedica
prije nego je otpočela hibernacija
pećina i studa
Okupacija
brendiranih lica i društvenih žica
Prije no me sva pogan i svo zlo te je moglo snašlo
(bila sam tako nježna)
Bilo pa prošlo
SPAR
Ova kasna sparna avgustovska popodneva
i vlažna posteljina na koju padaju kosi zraci sunca kroz poluspuštene roletne
praveći trake zlatne zebre -
podsjećaju na lijena odmarališta pored puta
krčme koje nudile su prenoćište bez prijave i takse na spratu iznad
na bidone vode
poređane na balkone uz zemljane saksije –
Podsjećaju i na memljive studentske sobe
stranice džepnih romana
duž kojih se protežu Nane, Kolete i Mone
i njihovi ljubavnici koji se najprije briju da istupe žilet
a onda im ga dodaju u kadi punoj mirišljave pjene
Na glatke noge, satenske papuče, mušeme i spavaćice od tila
na lake pregradne zidove i teške gvozdene krevete
iza kojih se čuo svaki šum i povlačenje vode –
Podsjećaju na razgovore uz hladno bijelo pjenušavo, meki sir i grožđe
koje smo lijeno dohvatali s loze iznad glava
i jeli ga tako neopranog
raspravljajući punih usta o uticaju Simon na francuske strukturaliste
koji je neosporno morala ostaviti barem u onolikoj mjeri u kojoj je Sartr na filosofiju egzistencijalizma
- kao da je to najvažnije pitanje na svijetu
ako izuzmemo smrt intelektu
miris lokvanja i kreketanje žaba
opet smo u biti na početku
MIHOLJ
Kad dođe ono vrijeme
kojemu se sabire i oduzima
a uvijek nekako s miholjem
dođe
Kad prezrijeva grožđe
i prska voda na usta
a stari vraćaju na kamena kućišta
Ko bi mu ga znao tad za išta
Pa pomiješam žito s kukoljem
i ne znam tad kako sam uopšte živa
kako uspjela i kako promašila
baš svaki koš
ćorava kokoš
Kako sam mogla voljeti
i tebe i njega
i ovoga i onoga
ponavljati
uvijek one iste
male slatke riječi
vezivati se za sitnice koje svaka na jednu liče
i sve su obećane i sve medene
da se umre
do naredne
Zar ljubav može biti ako nije do groba
Ili smo samo potrošna roba
svi
mi
bez razlike
Kako sam mogla ređati slike
igrati se staklenim perlama
nervima
čerupati naživo
udove
razvaljivati pa slagati se iznova
od prstiju do tjemena
od tebe do njega
do naredna
Blago onima
koji od kuće i ognjišta dalje
vidjeli nisu
nikada ništa
do on nju i ona njega
i onaj komadić obradiva dvorišta
na prisojnoj strani
sve je
i svega
Kad dođe ono vrijeme da životu položim račun
privežem čun
za obalu
a uvijek nekako s miholjem
dođe
da zamami
Ja umiješam žito s kukoljem
pa skokom daljem
Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”. Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”). Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine. Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku. Održala jeviše zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević. Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha).
TUŽBALICA JEDNOG DŽIDOVCA
(ili kako je Crna Trava dobila ime)
Ilena
Žena iz plemena kovača i sedlara
Ispod Čemernika
Rođena između nakovnja i kravljih koža
I rogova
Zagledala se u mene, Džidovca, pustahiju
Što napasa stada od Gradišta
Do Karpata
I prevali po pet stotina milja džidovskih
Za jednog dana
I postade mi žena, Ilena,
Pripadnica plemena kovača i sedlara
I dolazih na njene sise kao na pojilište
Svakog sumraka
Dok sam vraćao stada sa Karpata
Do Čemernika
I teško dizah grivu svoju iz tih voda
Nabujalih
Spreman i glavu izgubiti ako treba
I reče mi Ilena, moja žena, jednog dana
Dok sam vadio glogov kolac iz nje
Omašćen
Odvešće te Latini u vojnu, videh u drobu,
Veliki ćeš ratnik biti, stalno u pohodu
A ja, žena iz naroda kovača i sedlara
Umem da čekam samo u sedlu
Jahaću i biću jahana, kako me volja,
A opet, samo ću tebe čekati, Džide,
I kad god mi dođeš, biću tvoja
I pristah na takvu pogodbu sa svojom ženom
Ilenom, jer i ne beše druge,
Omrsih se njenim međunožjem pre no pođoh
U vojnu
Zarih joj glogov kolac još jednom
U utrobu
I reče mi, po ko zna koji put, da mi je ud
Kao u konja ciganskog, kradenog
Od Tračana
I pusti me niz Carski drum, da odjezdim
Na nogama
Džidovci hodaju brže od svakog
Konja
Jedu, spavaju i ljubav vode u hodu
I za svaku su bitku i trku
Pogibljenu orni
I vele da su besmrtni
Sve dok hodaju, uspravni
Samo ne smeju pasti nit kost lomiti
Jer iz jednog su komada, ko hrastovi,
Istesani
I čekala me žena moja, Ilena,
Iz plemena kovača i sedlara
U sedlu rođena, u sedlu me čekala
Sa kolcem drugih jahača
U utrobi
I gorča mi beše pomisao na tuđina
Što se napaja na pojilištu njenih sisa
Od svih rana i kopalja Dukljana
I Slavena
A opet, osetih i tajnu nasladu
Jer znadoh da tako čekaju žene
Poput Ilene
I da su takve žene odista verne
I za mene, Džidovca, beše prekasno
Da se okanem Ilene
Jer ljubav njena beše jača od vina
Sa opojnim travama
Iz Luga Vilina
Od kojih se duboko spava
No, svejedno je kleh i psovah na putu
Kući, iz vojne, kunuh joj kosu
Od kovilja, usta njena
I sise - pojilišta ciganskih konja
Od tada se to mesto zove
Čarna trava, po mojim kletvama
Od tad se i reka što tamo teče
Zove Čemerna
I ne zna povratnik iz dugih pohoda
Od čega većma krvari, od ljutih rana
Od gorkih misli ili od sećanja
Tek, udubljenog tako u snatrenja o Ileni
svojoj ženi, iz plemena kovača
I sedlara, ispod Čemernika
A pre no što se ova planina čarna
Tako nazvala
Saplete me jedan hrast, čvornovat,
Moj smutljivi brat,
Poklekoh, padoh, polomih kost
Bedrenu
To beše mi smrt,
Posle svih premiranja na nogama
Ne stigoh da napasem svog džidana
Međ njenim gorobiljem toga dana
NI da se napojim još jednom
Poslednji put, njenim sisama
Neka si prokleta, travo crna, za sva vremena
I ti, planino, stara i zadrta, budi čemerna
I ti reko što ne toliš žeđ i rane
Ne spiraš, budi čemerna,
I vi, vile milostive, ime promenite
svom lugu zabludelom
u nešto tavno
I neka su proklete vaše paprati čemerne
Još jednom velim
Kad me ne odvedoše do moje žene
Ilene, celog
Već skončavam u ovoj travi černoj
Presamićen
I zapetljan u vlasi Čumine
Kao da se klanjam nekom bogu
Tuđem, kog prezirem
Što ne priliči jednom Džidu
Hrastostasnom
Mesto će se ovo od sada zvati
Trava Crna
U kojoj Džid jedan, povratnik iz Latina
Polomi kost bedrenu
Maštajući o Ileni, svojoj ženi
Što ga čeka na tuđi kolac nabodena
Verna, kako to samo može biti žena
Iz plemena kovača i sedlara
Ispod Čemernika.
KAD JE DŽID VIDEO DANUBIJUS
Oni spavahu i buđahu se
Spavahu i buđahu se
A ja sve vreme bejah na nogama
U negvama, budan i uspravan
I svanu im mnogo dana
Dok meni ne smrče ovaj jedan
Jer, mala je u njih snaga
Noge im k'o trske lomne
A onda dođosmo pred reku široku
Tu se bogovi, svega mi,
Valjahu i gore ravnahu
Strašna to beše reka
K'o kad lelek u duši umine
I sve čemerno na dno potone
Naoko mirna, a iznutra ključala
I ne mogaše je preći ona živinčad
Na tanušnim svojim trskama
No ih nosile struje nizvodno
I virovi vukli na dno
Tek neko na me pogleda,
Džida, sveg u negvama,
Te gurnuše mene u vodu
Stradam li - nije štete
Možda se nemani rečne nasite
Te puste druge preko
I zagazih - ne imadoh kud
I koliko god da odmicah lakata
Voda mi beše do članaka
Jer se Džid u vrbaku rađa
I odmah u reci progleda
U samim je njeg'vim kostima
Tajna vodenog hodanja
Dovukoh skelu do obale
I već mi ponovo staviše okove
Dok se živinčad ona gurala
I sve burad kojekakvu kotrljala
A ja tek osetim - san me svladava
Svrši se i moj dan jedan
Nakon mnoštva njihovih dana
No, ja ga na nogama prespavah
K'o konji njini, uspravni,
I u snu vidim - luk kameni
Od jedne do druge obale
Izvijen, ko žena Džidovka
Kad dojkama poji junaka
I živinčad vrvi odasvud
I kola njina, i psi, i konji,
I stoka,
Roblje i vojska
Mramorne ploče, obelisci,
Sve se to vuče po kaldrmi
I svaka mi reč mala beše
Da nazovem ovo čudo
Jer gradih mostove i ćuprije
Za života svoga džidovskoga
Najedoh se leba neimarskoga
Al' ovakvo što ne videh
K'o što ne videh ni ovakve reke
Što teče i ni za šta ne mari
Kroz livadu, u plavoj magli
"Danubijus, Danubijus..."
Mrmljahu Latini,
Tračani, Greci,
I neki narod divlji -
Vuci,
Kao da izgovarahu bajalicu
Osta mi ta reč u uhu
K'o ime nekog Suđaj-boga
Kroz koga teče sva mudrost sveta
I sav talog u njega se sliva
I ne dade mi više ni sna ni mira
Misao o onome luku
K'o da me sam Danubijus stavi na kušnju
Da sagradim preko njeg' kaldrmu
U plavoj magli izlivenu
Svu od žila i kostiju
Međ' nebom i zemljom raspetu
K'o Džidovka jedra kad dojkama
Poji žednog junaka.
DŽID I ČUMA
Šta da ti dadnem, Čumo,
Da odeš iz našeg luga?
Da ti dadnem veo
Dukljanske neveste,
Zlatom izvežen, biserom
Ohridskim ukrašen,
Da sakriješ rugobu svoju?
Da ti dadnem đerdan sa vrata
Latinske gospoje,
Kad se nagneš nad kladencem
Da se ozari voda,
Da zaboravi tvoju avetinjsku njušku?
Da ti dadnem bosiok pod jastukom
Žene Džidovke,
Da sanjaš kako imaš srce,
I da čuješ kako srce rida,
I da vidiš kako se smrt prikrada,
Po ono što ti je za to srce priraslo,
Srce koje nemaš,
I da čuješ kako živo srce puca u grudima
I mrtvo je, a jednako krvari,
Ko prst odsečen?
Da ti dadnem nanogvice sa članaka
Tračanskih dodola,
Da sama sebe preplašiš kad se šunjaš
Noću?
Da ti dadnem frulu ilirsku
Šuplju, kao kosti grlice
Da svezuješ i razvezuješ vetrove
I đavle?
Da ti dadnem sivca pegavog
Od Skita kradenog
Sumnjičavog, al kadrog
Da pronađe put kroz najdublji čestar,
I dovede te tamo gde mu šapneš na uho,
Pa bio to i tamni vilajet,
Kukulel,
Od svih strašniji?
Da ti donesem krzno drekavca,
Odranog na našem groblju,
Orošeno u gorobilju,
U noći mlađaka,
Da nas ostaviš na miru?
Da ukradem, što se krasti ne sme,
Krik kukureka
Kod kumira moga askurđela,
Časnoga Džida,
Hrastostasa,
Da otvaraš i zatvaraš uši
Kome ti je volja?
Da ti dadnem kikot pod dunjom
Medarke iz našeg sela
Da se umiliš najzad kom,
Da ne budeš više pusta
i baksuzna?
Šta da ti dadem, Čumo,
Da odeš iz našeg luga?“
A Čuma reče:
„Otkrij mi u čemu je snaga džidovska,
Koja to guja tu tajnu čuva,
Ili ptica plahorepa,
Jesu l’ vam kosti od hrasta
Il kamena,
Je li vam krv ko u ljudi
I zverinja?
I kako to da koliko god da vas morim
I za petu ujedam,
Vi sa iznova plodite,
I bez konja jezdite?
I dah svoj kad vam dunem u nosnice
Na nogama mrete;
Reci mi, Džide, u čemu je snaga džidovska,
I, kunem se, svih mi strava čumovskih,
I noćnih utvara,
Vlasiju mi zakukuljenih
U kojima tabori
Duša utopljenih piruju
Bez stanka,
Kužnoga mi daha,
Tuk na luk,
Luk na tuk,
Napustiću Vilin lug...!“
I ode Džidan, mrk
I turoban,
K’o oblak gradonosni nad Čukom
Ajduklijom,
Jer, Čuma vazda ište što se iskati ne sme
A uzima i ne pita,
I žanje što nije sejala,
I nema tog međaša
Ni zabrana,
Ni kletve džidovske
Il vilinske,
Put da joj sputa,
No se mora istutnjati
I isterati svoje,
Te otići dalje.
KUMOVA SLAMA
Znaš li ti, kume,
Da će bežati iz naše šume
Kao od Čume?
Da će čuka ova opusteti
Kao loza obrana, kost oglodana
Da neće biti ni vašara ni svetkovina
Ni razloga da se čovek popne na vrh
Da se livada ova više neće meriti ni otkosima
Ni prkosima
Da se neće više meriti bilo čim
Zelenim
Zlatnim
Nebeskim
I ljudskim
Da će reka odustati od toka
Suza od oka
A ti i ja, kume,
Predugo smo već u ovoj pečalbi
Zaboravio nas je put
Zaboravila nas je čežnja za povratkom
Zaboravile su nas kleke i mlečike
Na drumu do kuće
Kuda ćemo mi sada, kume,
Kada su svi pobegli iz naše šume
Kao od Čume
Znaš li ti, kume, da sam ja sve ovo video
U snu, još davno,
Zato mi se i na vraća na našu čuku
Nekad smo za ove bakrenjake
Kupovali konje i pašnjake
Za ženidbu prstenje
A sada možemo samo tragom one
Posuvraćene reke
Odrođene suze
Uvek je jalovo vraćati se uzvodno
Ehej, Čumo,
Lepo sam sanjao kako mi češljaš kosu
I samo sam te molio da to činiš blago
Kao kad provlačiš vile između nevena
Da zaboravim da mi nisi ni sestra ni žena
A ipak je u tebe više gorkih
Milina
No u ovim vremenima
Što zatiru semena.
LJUBAVNA PESMA DŽIDA
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Onaj iza uha
Što poprimi miris bosiljka
Da ga upletem u svoj perčin
Džidovski
Da se ne zna više koje su vlasi tvoje,
A koje moje,
Da ga držim međ zubima
Dok mi vade handžar iz bedara
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara,
Da si mlekom majčinim zakleta da se kloniš Džidova
Što gaze k'o krdo veprova
Te dugo boluje trava,
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Onaj iza uha,
Što poprimi miris bosiljka,
Pa traži što ti je srcu drago,
Samo mi perčin ne diraj,
Mokar od pelin-rosa
K'o da je pasao međ tvojim nedrima
Pa da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara,
Da si i zmijskome caru obećana,
Uzeće te, i bez tog pramena iza uha,
Nije to sprema svadbena
Ni konac za zlatni vez
Nit ikome išta znači
Do Džidu jednom, da ga drži međ zubima,
Dok mu vade handžar iz bedara.
SUSRET DŽIDA I MONAHA
A dva bukača nekakvog kukavnog
boga zađoše u našu šumu
htedoh ih ubiti sekirom
jer krenuh da nasečem hrastovih
grana za potpalu
al behu nekako kao smlaćeni kišom
i vetrom
kao dva gačca-mladca
iz gnezda ispala
te šćućurena jedno uz drugo
čekajući da ih rastrgnu divlji psi
il vukovi
a što ubijati sekirom nešto
što možeš oboriti čvrgom
pomislih ja
te namerih proći pokraj njih
no jedan preda me isturi nekakve ukrštene letve
na kojima je visio taj njihov, kako rekoše,
mladenac božji, Hrast ili Rast,
a meni bi mrsko i da slušam o tome
jer kakav bi to bog dopustio da mu sin
tako skonča
za deblo obešen
pa još od hrastova roda
i ja se klanjam Hrastu, rekoh im,
jer je u njemu duša višnjega boga
džidovskoga
Hrastana
što grmi kad govori
no njegovi su sinovi gromovi
što prže pogledom ove vaše kukavne
bogove
koje ni vi sami ne umeste sačuvati
no pustiste da ih bauci za drvo prikuju
i nad vašim mekuštvom likuju
jadni li ste i vi i vaši bogovi
tako prozborismo
no mi docnije, kad otidoh od njih već
duboko u šumu
svojom rabotom, ne bi jasno
kako se mi to sporazumesmo
kad ja jazik tuđina, istočnjaka
i Latina ne razumem
kao da smo doista graktali jezikom
vrana i gavranova
il sve to beše samo u mojim mislima
kad gačac onaj, što drhtaše, mokar
dok mu se crna odora uz kožu prilepila
preda me isturi
onog nakaznog boga
i povika: Hrast! Hrast!
eh, jadan li si i ti i taj tvoj Hrast
mišljah jednako, dok obarah debelu granu
povećeg hrasta u čestaru
I moljah se svome Džid-Hrastu
da mi oprosti što mu sečem udove
za potpalu
da nahranim decu džidovsku u selu
sutradan, kad se vraćah iz lova
s veprom na leđima
opazih onu dvojicu ubogih gačaca
obešene o drvo
naopačke
vrane im oči kljuvaše
biće da su nabasali na nekog nakrivo
nasađenog Džidana
kojem se manje žurilo no meni
I da je jedan od njih jednako onako drčno
isturio
onu šaku jada prikovanu za drvo
i graknuo piskavo: "Hrast, Hrast!"
a gde ćeš ti ružiti Džid-Hrasta
i živ ostati, u šumi džidovskoj
u Lugu Vilinom
pa, ako te Džid kakav, dokon,
sekirom ne smakne
onako, od šale
vile će ti doći glave
i njihove trave mirišljave
Što s nogu obaraju
i Džidane
hrastolike
a kako neće dve vrane kukavne
što nose bogove
za drvo prikovane?
DŽIDAN I TUĐINKA, ILI VEŠTIČJE JAJE
Voljah je
Jer beše malena
Te je mogah staviti pod mišku
I nositi tako, kao jaje veštičje
I voljah je
Jer beše bela, belja od žena džidovskih
I jer joj je put bila meka
I svilena, kao u laneta
Nedonoščeta
Kojem se deca u selu raduju
Kad ga pronađu na utrini
A ti znaš da neće dugo poživeti
I da će se radost dečja okrenuti u plač
Koliko sutra
I voljah je
Jer šaptaše kad govori
Kao da mi je izok* u uhu zarobljen
Pa zriče, kumi, pesmom me podmićuje
Da ga pustim na slobodu
I voljah je
Jer umeše da mi zaspi na prsima
Kao rana umirena travama
I znaš da ti nema spasa, da je rana ljuta,
I da je mast ona samo bol zavarala
Al opet ti lepo što ćeš zaspati slatko
I voljah je
Jer joj mišice behu tanke
Ne kao u žena džidovskih, čvornovate i okoštale
Kao hrastove grane
I ne pušćah je da radi sa stokom
Ni da čupa drveće iz korenja
Da krči i kopa
I ne dozvolih da se vlažna mahovina
Na njenim dlanovima skori
I da utihnu praporci u njenom glasu
I da joj se leđa poviju
I plahe njuške njenih dojki snužde
I izviju do zemlje
kao u žena džidovskih
Što doje u hodu
I voljah je
Što znadijaše oko moga muškog džidan-kolca
Svojim vražjim prstima
iako beše toliko malena
Da ga ne mogah nikad u nju zariti do kraja
Plaših se, probošću je
Kao što deca probadaju leptire šilom
No, uprkos tome, što sam vazda bio žedan
Njenoga dna
I što sva beše pusta i nerodna
Zavuče mi se pod kožu
Kao otrovni trn
I ne hte mi roditi sina
Džidana
Nikada
Ma koliko da sam je kumio
I svakakve joj rezbarije pravio
I gizdave kolajne iz Latina donosio
No, ubi plod u svojoj utrobi
Od moga semena
Nekim prokletim travama
Kako je već vile-zatiračice savetovahu
Jer, kako reče, ne hte da rodi
Grdobu
S glavom čvornovatom, džidovskom
Takvom da ne znaš je li čovek
Ili drvo
I to joj ne mogah oprostiti
No joj zarih svog džidana glogovog
Pastuvskog, do dna
Kao što se zariva kolac u drekavca
Ne pisnu
Bi baš kao sa onim lanetom
Nedonošćetom:
Uđeš izjutra u štalu
A ono leži, sklupčano,
I čudom se čudiš
Kako nešto tako do juče
Jogunasto
Svileno
Može biti tako nepomično
A sve osećaš lepo
Ispod miške
Kako ta njuška i dalje rije
I rije
Kao da ćeš zauvek
Da si proklet
Nositi sa sobom
To veštičje jaje.
*izok – staroslovenski naziv za cvrčka.
KAKO NESTAJU DŽIDOVI
Ruke u bršljen sakrismo
Bedra u paprati
Noge u korenje
Srce u semenje
Misli u nevene
Glas u gromove
Jedrost - u potoke
A čemer - u trave
Černe
Kletobilje
Tako odlaze Džidovi
Ne kao jeleni
Pred šumskim požarom
Ni kao zečevi
Ne kao zveri pred lovačkom
Hajkom
Ne kao duše čedomorki
U srce šume
U čestare
U vučje jazbine
U medveđe pećine
U kumire porušene
U grobne tišine
U tmuše i tmine Stare planine
U mlečike
U svilovine
U lepljive suze bukovine
Pohranismo spomen džidovski
Vele, iščezoše Džidovi
Ale im seme zatrle
Istrebiše ih Latini
Proteraše ih bogovi tuđi
Namrgođeni
Samoživi
Ne veruj šta trabunjaju, pobratime
Ne nestadoše Džidovi
Samo postaše – hrastovi.
KLETVA DŽIDOVKE
A šta ćeš ti u Latine
Pusto ti seme, Džidane
Da gaziš drumove njine
Da služiš tuđine
Za kakve srebrenjake
I dukate
Da mi doneseš kolajne njine
I staviš mi ih na gola nedra
Ja bih te prezrela
Da me odeneš u purpurne aljine
I šalvare
Mene
Omoriku
Što ne savija kolena
Dok hoda
Ja bih te proklela
Čujem
Ima tamo neka reka, tolka
Da je samo Džid pregaziti može
Da ne ukvasi mošnice
Alava reka što guta soptvene sprudove
Što danas rodi, sutra proždere
I otkida komade obale ko od šale
Te se vazda s njome trvu i bore
Bedeme grade
A sad bi i mostove, Džidane,
Eeej, pusta zamlato,
Ne znaš ti da će tebe, živog, uzidati
U tu ćupriju
Pa ni to nije šteta,
Zlo je ono što dolazi posle
Ne vidiš ti ko će sve preći sa one strane
Po tvome telu
Deblu okresanom
Po tvome rodu nerođenom
Po tvojoj Travi Crnoj
Po tvojoj gori sagoreloj
Ne vidiš ti ko nam sve dolazi otud
Da nas gazi i pregazi
Zatre u korenu
Džidane, dzindzove,
Zamlato,
Sve ja to videh u snu
Dok si ti sanjao svoje dukate
Puste
Nije meni što će Džid drugi moju kosu
Od vrbovog pruća da plete
I što će drugi iz moga vrela piti
No što će Trava Crna ogorčiti
Od došljaka
Nagizdanih, kržljavih
Gujinog poroda
Što ne ume po vodi da hoda
Ni most da gradi
Bez Džida moga
Bestraga mu glava.
Neka infitezimalna hladnoća isijava iz pesma Ane Magde. Njena poetika beznađa, davnašnji ekskluzivitet ukletih pesnika – skladnu formu našla je u reaktuelizovanom vezanom stihu: njihova zapretena tkiva kidaju se pod mlazevima čiste tragičke energije koja se rasula apokaliptičnim dekorima srušenih pojavnih i imaginarnih svetova. Onih naseljenih bićima palim ko zna iz kakvih daljina pravo pred naše širom otvorene oči. Ukoliko nije direktno proistekla iz zakonomernosti sveta i civilizacije koja entropiju prevodi u progres, laž u istinu, licemerje u suštinu međuljudskih odnosa, onda je sasvim izvesno Izvor pronašla u jednom dubinskom osećaju za opštu prolaznost i propadljivost svega u šta je čovek verovao i za šta se žrtvovao. Čovek sam, ogoljen je do krajnosti a sva njegova naličija kao da su izložena u nekom džinovskom infernalnom ogledalu u kom se mogu nazreti neki negdašnji vrtovi sada nastanjeni prilikama uteklim iz bestijarijuma Novice Tadića. Poezija koju piše Ana Magda, za nežne i osetljive, podseća nas da postoji i jedan drugačiji pogled na svet i nas same razapete u njemu, u kom uteha može biti još samo mudrost iz davnina: „Pakao je prazan. Svi đavoli suovde“. Ognjen Petrović
Ana Magda rođena je 27. novembra 1988. godine u Beogradu. Studira Arheologiju na Filozofskom fakultetu. Objavila je knjige pesama: Neuspela ili Kula od Karata, Pepeo davnih, 2012. godine za Književnu omladinu Srbije i Ogledala Demijurga, 2018. godine. Štampala je zbirke priča: Priče iz beznađa (Čigoja štampa, 2014), Papagaj o odžačarima (Prosveta, 2017) i romane Utroba greha i jedna mačka (Čigoja štampa, 2014) i Buretom protiv Golijata (Prosveta, 2017). Nagrade: Pegaz, treće mesto za zbirku Pepeo davnih, Mihael Babinka, 2013, treće mesto za poeziju, Joan Flora 2013, drugo mesto za poeziju, Zlatno slovo za zbirku priča Priče iz beznađa, Visoko internacionalno priznanje Akademije Ivo Andrić za roman Utroba greha i jedna mačka. Objavljuje u periodici . Živi u Beogradu.
Kraj
Ne dodiruj me smrti, ja ne pripadam ni tebi;
Za ljubav je kasno. Grad sravnjenih zidina stoji,
znam da ne možeš reći, očaj pred nama sedi,
ja sam ničije dete što se života boji.
Isprepletano umire cveće. Sablasna se belina dere,
bezglava svetina ide nogama kljakavim na zrak;
naša je ljubav gnjila i dan za danom ždere.
Mladost je gotova davno. Opojni čeka nas mrak.
U celoj ovoj teskobi, groza kušaće gluve,
pa će ko luda biti, belog, ispraznog lika.
Ti ne škrgući zubima. Na prašini obleću muve.
Tužna svetina palaca ušima namesto jezika.
Putuj ljubavi. Žitna se polja crne,
Bezubi starci idu; na vrućini mori ih glad.
Sve ovo previše boli i nekad podmuklo trne;
Čak i kad crnilo prođe, moj si zanavek jad.
Žrtveni ples
Putevi su božji raščerečeno stenje,
gde tabane bose oštri kamen cepa,
tu se kruti pajac sav podivljao penje,
sa njim hoda rulja, nakaradna, slepa.
Protežu se pipci od ljigave građe,
pajaca sa žice iz lutkarske drame,
što počinkom svojim Harlekina nađe,
usred crne špilje gde prognani čame.
A Harlekin bedni, molovanog lika,
tvrdokornu rulju sasvim smerno mami,
dok skakuće sputan, ali lišen krika,
da bi plesao gordo u žrtvenoj jami.
Igra
Igrajte se deco, srcima što pište
i ponizno klize, ko dah mrtvog tela,
te raspetih nogu na crno bojište,
dolaze i ćute, zaprljanog čela.
Loptajte se časno, uzdrhtalih ruku,
sa perikom stvora, strašila na žici,
što izrazom bolnim oslikava muku,
te poniru tupi, ućutkani krici.
Zaplešite čeda, iznuđenih snova,
zarad boljke stare i minulog sjaja,
zapečene usne bednoga kulova,
na oluji drhću pred kapijom Raja.
Igrajte se deco, dušama što zjape,
pred paklenim ognjem kao vapaj mira,
što umoran liže povređene šape,
kao pas kom pastir uspavanku svira.
San
U bezdanu sanjam, izjeda nas beda,
gde se nižu oči sa pogrebnih slika,
u tome me mraku preka neman gleda,
kroz vilinske kose istrgnutih kika.
Javlja mi se biće iz ukletih snova,
pozornica jada odsečenih ruku,
iznad zdenca tajnog, leti šumska sova,
demonska se krila, cepaju uz buku.
I kužne me šake, preko noći mame,
da zaigram laka i lišena glasa,
u vilinskom kolu osuđeni čame,
ja pred njima stojim i nema mi spasa.
Potkrada me demon; usne su mu crne,
isukani zubi blistaju u tami,
ispred njega pomno bele trče srne,
kopitama vuku po krvavoj jami.
Ja kroz snove hodam i beda me grabi,
iskrivljena lica preko zdenca lete,
blatnjavih telesa ljudi kleče slabi,
sve đavolske sluge i vilinsko dete.
Nestalne želje
Volim te, kažem u ponoru jada,
što potire klice iz otetih želja,
mojim srcem očaj u praznini vlada,
uzdignut u biti đavolskog veselja.
Nestalni me snovi u noćima grebu,
kandžama od mreže paukove tkane,
promrzle mi usne od te jeze zebu,
demonske su reči pod jezikom slane.
Javljam ti se noći jednog drugog grada,
gde je sjajne zvezde, crni bezdan ždrao,
u duši mi nemoć svog minulog jada,
što je veštom rukom nit Suđaja krao.
Volim te, kažem u kolevci tame,
uljuljkanih čeda i raspetih ruku,
svoju glavu spuštam zloduhu na rame,
a tebi me snovi prikriveni vuku.
Ćutanje
Ćutim. Noć je ispredena od muke,
njene kaplje su grozne, gluve čuju se note,
crni pajaci plešu i mršave okreću ruke,
iskasapljeni u tami izokrenute lepote.
Bedniče, ne sudi! Ti si lišen glasa,
sa zavese krika, strgnute su strune;
Ja te volim, kažem, jer mi nema spasa,
usnuli me zloduh celim bićem kune.
Mi smo na gubitku, pojele su nas želje,
što ih poput vaški grozni demon trebi;
On ih kao mlinar posred pakla melje,
kako naši snovi preživeli ne bi.
Uskrsnuće bede
Vaznete su želje darivane bedi,
sa trpeze carske i božijeg mira;
na bedemu zlatnom preki čovek sedi,
uspavanku tužnu umrlima svira.
Zaklinjem te noći u pepelu snova,
gde ponoru tela klovnova sa žice,
što raspeta leže povrh gnjilog rova,
oči su im tupe iskljucale ptice.
Pepelištem hodam ispod trulih zvona,
što se čuju tiha ko bat dečjih nogu,
ispijenih lica iz bednih kolona,
što onako slaba podilaze Bogu.
Još te tražim nado, moja klico bede,
u krčagu noći kojim zloduh struji,
uskrsnute želje bledi pajac jede,
polumrtvi okot u košnici zuji.
Nemilica
Bože, ima li te? Sasušeni jezici zbore.
Tu se prognanici kreću kao bezubi kojoti;
U šiblju bol je tup i dželati svetinu dvore,
a sutrašnjicu beda, u blatu uporno koti.
Ne mogu ti reći o gradu divova,
gde crvljive šarke sasvim otvorene crvče,
one su kosturske glave bacile s krovova,
i bez vapaja stale, pa nastavile da krče.
Raščerečena je snaga i milost ne traži,
u nemilici puca, a bagra klizi kroz grad;
upitaju li te da li živiš, ti bangave spodobe slaži,
jer oni bauljaju i ćute dok truli prenose jad.
Ćuti! Ti nikad ne veruj u suze klovnova,
oni se batrgaju i plešu, sasvim lišeni časti,
kao kad u šiblju odjeknu krici veprova,
što se ni ne vide u krvi, između krzna i masti.
Besmisao
Nema te u crnom besmislu života,
što pipcima svojim očajno mlatara,
u mislima punim minulih grozota,
što ih gnjilom šakom ludi neimar stvara.
On pokreće građu iz usnule drame,
pajaca sa žice na kamenom sudu;
u nedrima pustim izgnanici čame,
među sobom složno poznali su Judu.
Nema te u vučjoj uzdanici strave,
brloga gde nemir modra grla veže;
izgnanici pomno krv crvenu slave,
kricima što bedni sa jezika beže.
U jazbini noći protežu se spone,
odsečenih glava pajaca sa žice,
u besmislu bednom strgnute kolone,
ja uzalud tražim tvoje bledo lice.
„Сувишни човек” је књижевни лик који се у руској писаној речи појавио двадесетих година деветнаестог века. Кроз дела најзначајнијих руских уметника – најпре писаца, а потом и других – био је изграђиван и разграђиван током наредна два столећа. „Дијагнозу сувишности” добио је од књижевне критике, па је немали број уметника од краја 19. века посегао за покушајем његовог “излечења”. Андреј Тарковски је, примера ради, био један од таквих. Премда “сувишни човек” није био креација само једног аутора, можемо га, ипак, разумети као јединствену појаву или бар као својеврсну “књижевну фугу”. Та могућност се заснива на чињеници да је сваки наредни књижевни лик који се током 19. века рађао, једним својим делом проистицао из књижевног претходника (Косановић 2013, 198). Отуда “сувишни људи” представљају мета-феномен руске књижевности који је током свог двовековног постојања напустио строго књижевне оквире.
Оњегин
Најчешће се мисли да је први “сувишни човек” био Пушкинов Евгеније Оњегин, што је тек делимично тачно. Пушкин је Оњегина развио из главног лика дела Александра Грибоједова Невоље због памети – Чацког (Грибоједов: 1956). Разлика између Чацког и Оњегина била је у томе што се Грибоједовљев јунак у делу постепено развијао у оно што је тек касније било препознато као “сувишни човек” (лик на крају дела постаје свестан своје друштвене “дијагнозе”), док је Оњегин од почетка Пушкиновог дела био свестан своје “сувишности” (Hamren 2011: 26-27).
Списак “сувишних људи” који се у руској књижевности појављују током 19. века, није једноставно саставити јер постоје различита мишљења о дефиницији њихове “сувишности”. Уколико се узме веома узак (али прецизно дефинисан) критеријум – да је “сувишни човек” био културни хибрид који је настао у Санкт Петерсбургу као продукт укрштања источне, руске културе, и западног, европског образовања, те да је његов основни проблем – проблем окрњеног чисто руског идентитета, онда се на тај списак могу ставити имена Грибоједовљевог Чацког, Пушкиновог Оњегина, Љермонтовљевог Печорина, или Ставрогина Достојевског. Са друге стране, “сувишни људи” су током свог књижевног развоја испољили низ типичних и обједињујућих карактеристика на основу којих се могу категорисати као “сувишни људи”, иако се код њих не види (или се тек посредно види) узрок њихове сувишности. Тај шири критеријум омогућује да се на списак “сувишних људи” додају и Тургењевљеви Базаров и Руђин, Гончаровљев Обломов или Степан Трофимирович Достојевског.
Историографско интересовање за тему “сувишног човека” заснива се на чињеници да је “сувишни човек” произашао из друштвеног амбијента деветнаестовековне Русије.
Љермонтов у свом роману Јунак нашег доба (1839) каже: “Јунак нашег доба је, уважена господо, доиста лик, али не једног човека: то је слика која представља све пороке наше генерације у пуном њиховом развоју (Љермонтов 1966: 20).
Тургењев о Руђину каже: “Реците, молим вас – настави капетан обраћајући се мени – ето, ви сте, изгледа, недавно били у престоници: зар је сва омладина тамо таква. Одговорио сам да има много људи који говоре исто тако; да има вероватно и таквих који говоре истину; да, уосталом, разочарање као и свака мода, почне у горњим слојевима друштва, спусти се у доње у којима се после изгуби и да они који се стварно и највише досађују, сад настоје да сакрију ту несрећу као неки порок.” (Тургењев 1977: 53).
Руски критичари Доброљубов и Белински (Белински 1948: 50, 155–156) сматрали су да је „сувишност“ књижевног лика произлазила из социјалних услова, а не из личне слабости јунака (Милошевић 1966: 7). Разлог више да се осврнемо на „сувишног човека“ може бити и то што се такав тип личности, иако бојажљиво, почео развијати и у српској деветнаествековној књижевности – код Бранка Радичевића у спеву Безимена или Без имена (Косановић 2013: 195–201), али је могуће претпоставити да се такав тип личности и у случају српске културе могао развити на основу стварних историјских ликова, а свакакао на оном њеном географском простору који је највише био изложен културним утицајима са Запада (погледати могући пример у: Димитријевић 2011: 49–69).
Разумети „сувишног човека“ значило би разумети кључ културолошке борбе која је била вођена на релацији исток– запад у руској култури, и већ самим тим „сувишни човек“ (као књижевни одраз једног феномена из руске друштвене реалности) постаје феномен вредан историографске пажње. “Сувишни човек” је, додирнут западним културним идиомом, почео да “издаје” традиционалне руске вредности – поверење у православље и “мајку Русију”, упућујући, тако, изазов “руској души”. У славенофилском дискурсу био је схватан као опасна културолошка појава, представљајући за књижевност и критику више проблем него инспирацију. Нека савремена истраживања упућују на његову позиционираност “између два света” (између цара и народа, Запада и Истока), и да у њему, услед његове “граничности” (а у складу са веровањима из руског фолклора) обитавају “нечисте силе” (Hamren 2011:23). Због тога је контакт са “сувишним човеком” обично био деструктиван. Таква теза додатно може бити ојачана теоријским оквиром који је у књизи Чисто и опасно поставила Мери Даглас (Mary Daglas) – да су “чисте” оне појаве које структуру сачињавају и ојачавају, док су “граничне” појаве нечисте и имају потенцијал да структуру угрозе (Daglas 2001). У том смислу “излечење” сувишности (као културолошке и психолошке нецеловитости) код “сувишног човека”, сводило би се на покушаје да се он врати у окриље чистог руског културолошког идиома (али шта би то тачно било?) и да, на тај начин, од располућене, постане целовита личност. Другим речима, “сувишног човека” је са “границе” требало поново привести “центру”. Само дубље разматрање питања шта тачно значи бити Рус, потенцијално помаже стабилизацији његовог идентитета.
Какве су карактеристике “сувишног човека”?
Обломов
Креатори “сувишног човека” (као и они који су касније покушали да га врате у “здраве руске снаге”) су очигледно сматрали да се “историјски квар” догодио у личности мушкарца, или да су, бар, последице друштвених процеса и поремећаја теже погађале мушкарце (или, бар, да су они први били на удару), те да је мушкарца требало тематизовати и помоћи му да се ослободи сопствене друштвене нефункционалности (Љермонтов 1966: 10; Гончаров 1964:19). Према нашим, савременим, критеријумима, деветнаестовековни “сувишни човек” или “јунак нашег (односно њиховог) доба” је био релативно млад човек: Григорије Александрович Печорин је имао између 23 и 30 година (Љермонтов 1966: 65), Димитрије Николајевич Руђин 35 година (Тургењев 1977: 45), Обломов 32–33 године (Гончаров 1964: 19), а Оњегин: „Зар повратка ми више није? / Зар тридесета скоро ми је?“ (Пушкин 2014: VI / XLIV).
Важни аспекти личности “сувишног човека” су његов физички изглед и друштвени статус. Љермонтов о Печорину каже:
“Био је то сјај сличан сјају глатког челика, блештав али хладан; његов кратак али проницљив и тежак поглед остављао је утисак доста непријатан, некаквог нескромног питања и изгледао би и дрзак да није био тако равнодушан и миран… [или] … да, био је веома чудан и свакако богат: колико је имао разних скупоцених стварчица“ (Љермонтов 1966: 27, 66).
Тургењев овако описује Руђина:
“У салон уђе човек од неких тридесет и пет година, висок, мало погрбљен, с коврџавом косом, црномањаст, с неправилним лицем, са влажним сјајем у живим, тамноплавим очима, с правим, широким носем и лепо оцртаним уснама. Одело на њему није било ново, али му је стајало као саливено (Тургењев 1977: 37).
Гончаров о Обломову каже:
“То је био човек са своје тридесет и две до тридесет и три године, средњег раста, пријатног изгледа, угасито сивих очију, али без икакве одређене идеје, без икакве прибраности у цртама лица. Мисао је ходала по његовом лицу као слободна птица… Кад што се његов поглед помрачавао изразом неког умора или чаме, али ни умор ни чама нису могли ни за тренутак отерати с његова лица ону благост која беше главни и основни израз не само лица него и све душе, а душа се врло отворено и јасно огледала у његовим очима, у осмеху, у сваком покрету главе, руке (Гончаров 1964: 190).
Печорин
Оњегин: “Већ ошишан по новој моди / одевен као dandy шета / у француском је он пун знања: / говори, плеше подједнако; / мазурку игра врло лако / и сасвим природно се клања. / Шта ћете више? Свет се слаже: / Драг је и умом располаже”.(Пушкин 2014: IV)
“Сувишног човека” околина опажа као чудака: (Печорин: „Да, био је веома чудан…“; Оњегин: „И да ли се још чудак прави / Мрско је то код људи умних / глас притворног чудака стећи / ил’ глас шашавка каквог јадног“), остављали су снажан утисак и о њима се говоркало са стране: „Шта је тај Обломов?“ „То је… спахија, Штолцов пријатељ“ „А!“ – Одговори онај први значајно – „а шта он ту ради?“ „Dieu sait“ – одговори онај други и обојица одоше на своја места (Гончаров 1964: 467).
„Сувишном човеку“ би се, на основу анализе његовог књижевног лика, могао приписати низ наизглед негативних карактерних црта. Он је неспособан да поднесе жртву (Печорин: „Моја љубав никоме није донела среће јер ништа нисам хтео да жртвујем за оне које сам волео; волео сам ради себе, ради свог властитог задовољства“, или: „Ми нисмо више способни за велике жртве за добро човечанства, па чак ни за своју сопствену срећу“). Код њега изостаје борбеност, он нема снаге за преузимање ризика, његова свест је напола развијена, он није друштвен и колективност му је страна, неодговоран је, али зато лепо говори (Лежњов о Руђину: „…нема спора, он говори речито, али његова речитост није руска“), мало дела (најбоље изражено кроз Обломовљеву успаваност) и носи се високопарно. Непосвећен је, не воли физички рад и несклон је промени идентитета. „Сувишни човек“ има страх од брака, љубави, обавеза и, мада показује вољу – због малодушности не успева да у дело спроведе реформе на свом поседу или да га организује.
Ипак, он није негативан карактер и на његов потенцијал за преображај у способну, ведру и функционалну личност указују женски ликови који их прате. Без обзира на то што уз књижевни лик „сувишног човека“ често иде епитет „хладан“ (Печоринов сјај био је сличан сјају глатког челика – „блештав али хладан“, „хладан к’о гвожђе“, „зло је што је хладан као лед“; Обломов се „хладио брже него што се загревао“; Оњегин је имао „ум заједљив, брз и хладан“), он је ипак показивао знаке топлине и слабости. Никола Милошевић је приметио да је Печоринова искреност увек била уперена против њега самог, док се из контекста види да „јунак нашег доба“ плаче због тога што је још сачувао способност да осећа и пати (Милошевић 1966: 8).
“Дуго сам лежао непомично и горко плакао не покушавајући да задржим сузе и јецаје; мислио сам да ће ми груди пући; сва моја чврстина, сва хладнокрвност – нестали су као дим, душа ми је изгубила сву снагу, разум је заћутао и, да ме је неко тог тренутка видео, окренуо би се с презиром… Радовао сам се што могу да плачем (Љермонтов 1966: 168).
Унутрашња структура личности „сувишног човека“ била је у нескладу са спољним светом, из чега су произлазила разочарања у морал и друштвену правду: “Постао сам завидљив. Био сам спреман да волим цео свет – нико ме није разумео: и ја сам научио да мрзим. Моја једнолика младост прошла је у борби са самим собом и са светом; плашећи се подсмеха сакривао сам у дну срца своја најдубља осећања и она су тако умрла”. (Љермонтов 1966: 127). Слично је било и са Руђином: „Руђина је гризло кајање“ или је сам Руђин примећивао: „Скептицизам се увек одликовао неплодношћу и слабошћу“ (Тургењев 1977: 43, 118). Ни Обломов није био изгубљен у потпуности: “Ви мислите да за мисао не треба и срца? Варате се; мисао се оплођава љубављу. Пружите руку пропалом човеку да га подигнете или горко плачите над њим кад пропада, а немојте се подсмевати. Љубите га, гледајте у њему самога себе и поступајте са њим као са самим собом” (Гончаров 1964: 41). Оњегин је такође показивао потенцијал за преображајем: “Ал’ је писмо од Татјане / успело живо да га троне. / На сопственом суду строгом / Кривицу своју је признаво / и осуђиво се у многом: / пре свега није имо право / што се са страшћу нежном, чедном / поиграо дан пре наједном (Пушкин 2014: VI /X).
Без обзира што је од почетка био свестан своје “сувишности“, „Сувишни човек“ није изналазио могућности да из ње изађе. На том путу стајали су му, како његово половично, позападњачено образовање насађено на домаћи, руски културни образац, тако и неспособност околине у којој је живео и у којој се кретао – да таквог човека разуме и прихвати. Један од најважнијих аспеката личности „сувишног човека“, на који је потребно указати, јесте његов однос према жени, односно његова одбојност према трајном везивању за једну жену, а посебно према институцији брака. Печорин је изричит: “…Али реч женидба има нада мном чаробну моћ: ма како страсно волео неку жену, ако ми она само стави до знања да треба да се оженим њом – збогом љубави! Моје срце се претвара у камен и ништа га више не може загрејати. Спреман сам на све жртве, сем на ову; двадесет пута ћу ставити на коцку свој живот, чак и част, али нећу да продам своју слободу…” (Љермонтов 1966: 145). Руђин изгледа несамоуверено: “Љубав није за мене, ја нисам за њу. Жена која воли има права да тражи од човека све, а ја не могу да дам све. Уз то, допасти се, то је привилегија младића. Ја сам већ стар. Зар бих могао да заносим туђе главе? Хвала Богу, ако своју одржим на раменима…” (Тургењев 1977, 102). Обломов је био присталица пристојног размака: “Уосталом, он се никад није дао да га заробе лепотице, никада није био њихов роб, па чак ни врло ревностан обожавалац већ и због тога што човек има велике главобоље док се не спријатељи са њима”. Оњегин је, поред осталог, био нерасположен према матерама и теткама: “Коме сад неће да досаде / заклетве, молбе сваког дана / „писамца“ на десет страна / претње, лажи, страх и наде, / обмане, сузе, претње, сплетке, / мужеви, матере и тетке? / Ал’ нисам створен ја за срећу / Где муж иако зна јој цену, / судбину куне, своју, њену, / и вазда ћути сам суморан / љутит и хладно љубоморан? (Пушкин 2014: IV / XIV). Осим неспособности да се остваре у брачном животу, „сувишни људи“ нису имали ни смисла, ни порива за вођењем и уређивањем имања. Са неуспешним настојањима да свој посед организује, реформише и тиме повећа приходе који су се из године у годину, услед запуштености имања, осипали, најдуже и најбезуспешније се носио Обломов. Чак и када му је у вођењу тих послова суштински помогао његов пријатељ из детињства, Немац Штолц (Stolz) (по својим карактеристикама Обломовљева супротност), постигнути ниво реформи Обломов није успео да одржи. Сличан Обломову био је и Оњегин, који је планирао реформе на свом имању, али никада није нашао снаге да их и спроведе у дело. Ништа мање малодушни у послу нису били ни Печорин и Руђин.
Образовање „сувишног човека“ је недовршено. Он је, по правилу, одгојен на властелинском имању у руском духу, дадиље су му биле Рускиње, али је његово касније формално образовање било „западњачко“, обично се каже да је „…био студент у Немачкој“, док је други значајни културолошки модел, који је на њих утицао, долазио из енглеске књижевности (енглески и немачки романтизам). Руђин је читао Гетеа (Goethe), Хофмана (Hoffmann), Бетинина писма, Новалиса (Novalis): “…Руђин је био сав утонуо у немачку поезију, немачку романтику и филозофију и повуче је за собом у те узвишене пределе” (Тургењев 1977: 80). Оњегин је био сличан Чајлду Харолду (Childe Harold): “Ко Чајлд Харолд – и Евгеније / ленствује већ од раног јутра […] / с две кугле игра билијара”. Како је изгледало образовање „сувишног човека“ најбоље илуструје пример Обломова, којег критикује пријатељ Штолц: “Па како си се затворио са учитељем математике и хтео на сваки начин да докучиш зашто ти је потребно да знаш кругове и квадрате, па си на половини бацио, а ниси докучио? Почео си учити енглески… и ниси доучио. А кад сам ја планирао да идем у иностранство и кад сам те позвао да завршиш у Немачкој универзитете, ти си скочио, загрлио ме и пружио руку свечано: „Твој сам, Андреја, свуд ћу с тобом“ – ово су све твоје речи. Ти си увек помало био глумац. Па шта би, Иља? Ја сам два пута одлазио на страну; после оног нашег мудровања седео сам мирно у ђачким клупама у Бону, Јени, у Ерлангену, потом сам проучио Европу као своје имање…” (Гончаров 1964: 189).
„Сувишни човек“ није био способан да се жртвује и био је недовршено биће – Обломов: “Ја ћу и даље остати оно недовршено биће какво сам и досад био… Прва препрека и ја ћу се сав расути”. […] “Да сам бар своју љубав принео на жртву своме будућем раду, своме позиву, али ја сам се просто поплашио одговорности која би пала на мене…” „Сувишни човек“ се ослања на разум, потрошио је „духовну топлину“, а воља му је слаба (Љермонтов 1966: 173, 182). Он је у сталним припремама „да нешто уради“ (Тургењев 1977: 145) и његов говор је празнословље („Речи, све саме речи! Рада није било!“ или: „Ствар је у томе што речи Руђинове остају само речи, а никада не прелазе у дело – а међутим, баш те речи могу да узбуне и упропасте срце“). „Сувишном човеку“ је досадно – „Досађивао сам се!“, каже дословно Печорин. „Па шта ако треба умрети – нека умрем: губитак неће бити велики, па и мени самом је већ прилично досадно“. Воли да противуречи – Печорин: „Имам урођену страст да противуречим: читав мој живот био је само ланац тужних и неуспелих противуречности срцу или разуму. Присуство одушевљеног човека обавија ме богојављенским мразом…“. Он је успаван: „Но шта је? Зеваш Евгеније? / Навика Ленски“, или: „Ал’ размажен животом сјајним / и навикама својим трајним / очаран једним не задуго / разочаран у нешто друго / мучен и жељом и успехом – / морао је вечно он да руши / роптање гласа у својој души / и зебње да дави смехом“, или: „Ја сам као човек који зева на забави и који не иде да спава само зато што његова кола још нису стигла“, док је Обломов најуспаванији човек епохе.
„Сувишни људи“ су лењи, немају јасан циљ којем стреме и налазе се у таквом стању духа које је, као што Пушкин за Оњегина каже, слично енглеском „сплину“, у ствари руска „чамотиња“ била је у питању, док се, у случају српског јунака, код Бранка Радичевића, та особина препознаје као „залудност“ (Косановић 2013: 195–204). Посебно је важан однос „сувишног човека“ према прошлости. Чини се да су ти јунаци робови своје прошлости, са којом немају снаге да се суоче и с њом изборе. Печорин каже: „Нема на свету човека над којим прошлост има такву власт као нада мном.“ Обломов и његов сан главни су симболи немогућности јунака да се изборе са прошлим временима, у којима ништа не би желели да мењају. Таква особина их је инхибирала и приближавала друштвеној појави „керенштине“ – понашање појединца или друштвено понашање у чијем је средишту немогућност реаговања на промене (Крстић 2018: 136, 162, 364, 366, 468, 270).
Једна од основних карактеристика „сувишног човека“ као књижевног лика јесте његова потреба за путовањем (Арп 2020). Њихова путовања нису само физичка, већ и метафоричка, она имају одређену спољашњу, физичку динамику, али и унутрашњу, током које (романтичарски) путник доживљава извесне промене. Други мотив јесте мотив природе, који се увек јавља као одраз стања духа и емоција „путника“. Оњегин на свом путовању бежи од самог себе после убиства Ленског, Печорина затичемо на путовању, а Обломов нам нуди посебан вид путовања – сан.
Значи: “сувишни човек” је у руској књижевности био одраз историјске реалности у којој су се почели појављивати и такви људи чији је чисто руски идентитет био измењен западним искуством, доживљајем Запада, или западним образовањем. Они су били у процесу “повратка са Запада” или у процесу “повратка на Исток” и руско друштво читав један век није знало шта да ради са таквим, потенцијално опасним људима. Њихову “сувишност” открили су славенофили. Сматрали су да “сувишног човека” његове “сувишности” може ослободити најпре “руска жена” (Оњегинова Татјана је оличење такве жене), а потом и повратак руској православној религиозности – у центру таквог спасења стајала би њихова поново стечена могућност жртвовања.
“Сувишни човек” – изазивач културног модела који се сматра чисто руским – само је повод да се о истој теми размишља над српским случајем (тим пре што су трагови “сувишних људи” већ примећени и у нашој деветнаестовековној књижевности). Питање би гласило: на који начин је западно искуство утицало, изграђивало, модификовало, потврђивало или деградирало српски идентет? Колико је српској националној историји западноевропски културни образац био “на ползу”? Који су још културни модели (османски, медитерански…) формирали још увек недовољно истражен и недефинисан шумадијски идентитет и може ли нам анализа наше књижевности и ликова који се у њој развијају у таквим (историографским) проценама помоћи?
Оливера Драгишић
Избор из извора и литературе:
Грибоједов, Александар. 1956. Невоље због памети: комедија у четири чина, Београд: Просвета.
Пушкин, Александар. 2014. Евгеније Оњегин, Београд: Завод за уџбенике.
Тургењев, Иван. 1977. Руђин, Нови Сад.
Тургењев, И. С., „Дневник сувишног човека“, Приповетке. Изабрана дела у десет књига, Нови Сад: Матица српска.
Арп, Ана. 2012. Јунак њиховог доба. Анализа односа путника и природе у књижевности и сликарству романтизма, https://anaarpart.com/2012/01/21/546/ 9. 11. 2020.
Daglas Meri. 2001. Čisto i opasno: analiza pojmova prljavštine i tabua, Beograd: Biblioteka XX vek.
Димитријевић, Весна. 2011. „Преписка Триве Милитара са Лазаром и Душаном Дунђерским или О васпитању“, Годишњак за друштвену историју, XVIII/1 2011, 49–69.
Hamren, Kelly. 2011. The Eternal Stranger: The Superfluous Man in Nineteenth-Century Russian Literature, A Thesis Submitted to The Faculty of the School of Communication in Candidacy for the Degree of Master of Arts in English, 4. May 2011, Liberty: University School of Communication Master of Arts in English.
Косановић, Богдан. 2013. „Тип ’сувишног човека’ у Бранка Радичевића и Александра Пушкина“, у: Бранко Радичевић. Зборник радова, Нови Сад: Друштво књижевника Војводине
Крстић, Драган. 2015. Психолошке белешке. Покушаји психолошке хронике II, 1968–73, Нови Сад: Балканија.
Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).
Гвидо Ван Хенгел, о чијој књизи Радуловић пише, писац је и историчар, доцент на Факултету примењене науке у Хагу на којем предаје Европске политике. Студирао је савремену историју у Гронингену, Београду и Јени, а докторирао је 2016. године с дисертацијом о младобосанцима. Његова књига Дани Гаврила Принципа објављена је 2014. године (De dagen van Gavrilo Princip). Са Борисом Станићем (сликар и уметник из Панчева) радио је графички роман Атентат, објављен 2015. године у Србији. Његова књига Видовњаци написана је 2018. године (De zieners) и говори о утопијским интелектуалцима у периоду између 1910. и 1939. године.
ВИДОВЊАЧКА МРЕЖА – прилог интелектуалној историји
На корици књиге Видовњаци, Гвида ван Хенгела, налази се силуета с полуцилиндром, али без лица. Читаоци упознати са Димитријем Митриновићем наслутиће лик херцеговачко-лондонског учитеља – па ипак, одсуство лица изазива питање које је актуелно и данас, 68 година након Митриновићеве смрти и више студија о њему: ко је он био?
Димитрије Митриновић
Гвидо Ван Хенгел, предавач на Универзитету у Хагу, одговору на то питање посветио је књигу (холандски изворник 2018). Она је групни портрет интелектуалаца и уметника који су деловали од периода уочи Првог светског рата до краја Другог, у чијем су центру Митриновић, холандски писац Фредерик ван Еден (1860-1932) и немачки Ерих Гуткинд (1877-1965). За другу двојицу се код нас зна понајвише преко Mитриновића. И мада ће српског читаоца вероватно највише занимати Митриновић, и друга два видовњака, која сад поближе упознајемо, нису мање занимљиви. Око тројца, који представља три дела Европе, круже друга имена, познатија, попут Кандинског и Бубера, и многа мање позната. У европском културном пејзажу Европе Ван Хенгел идентификује профиле које одређује као видовњаке, због обузетости визијама будућности и радом на њиховом остварењу. Књига је историјска реконструкција њихових контаката и повест њихових идеја. Хронолошки се прате сусрети, преписка, договори, оснивање група, кружока, часописа, грозничава размена мишљења, кретања кроз Немачку, Холандију, Енглеску, све до САД. Упоредо се читаоцу представља ферментирање замисли о будућности Европе које треба остварити кроз рад савеза истомишљеника. Све што се даје у књизи као историјска залеђина и чиме су се елите бавиле – идеје либерализма, комунизма, фашизма, економских реформи и европске сарадње – добија код видовњака другу, алтернативну верзију.
Ван Хенгелова књига писана је питким језиком, али због тога није ништа мање истраживачка. Доноси се мноштво нових података из архива, попут Митриновићевог архива у Бредфорду и Ван Еденове грађе у Амстердаму, те из интервјуа с људима, као што су деца Митриновићевих ученика. Испоставља се да историографски, биографски део истраживања још увек нуди непознате углове и открива се низ фасцинантних имена с којима је Митриновић био у контакту. Да подсетимо: Митриновић је још између два рата у домаћој култури постао неко ко се «изгубио». После 1945. године та репутација била је учвршћена. Пионирска студија Предрага Палавестре из 1977. године вратила је Митриновића српској култури (не без отпора тада) и данас стоји као референтно дело. Али и од изласка студије прошло је преко четири деценије. Пораст интересовања за Митриновића код нас последњих година опет није био лишен искривљених представа. У том смислу време је за нов истраживачки допринос.
Ван Хенгел улази у питања која су раније остајала по страни. Рецимо, чиме се Митриновић бавио, од чега је живео? Или у питање односа унутар групе ученика, нарочито емотивних веза. Један детаљ, врло речит, јесте да је Митриновић ученицима задавао вежбу названу „неговање независности“. Овај наизглед безазлени израз значио је да он одређује ко ће с ким провести ноћ. Отуда се аутор пита и да ли је Митриновић био вођа култа. Све те теме отварају се објективним тоном.
Ипак, ово није само књига о Митриновићу већ о ширем струјању. На први би се поглед могло учинити да Ван Хенгел даје приказ једне генерације (мада је Ван Еден старији) или епохе. Али најбоље би било описати «видовњаке» као мрежу, што сам Ван Еден каже у једном писму: «Ми ткамо фину мрежу преко читавог света. Туце људи у стању је да промени судбину човечанства». Реч је о интелектуалним мрежама које се још од хуманизма преплићу у европском свету. Укључењем концепта мреже и овог конкретног network-a, нисмо само добили портрет једне групе, већ прилог интелектуалној историји обогаћен новом димензијом. Шта је онда заједничка црта тог видовњаштва? Ван Хенгел је види у замисли „малих утопија“ које наспрам великих не теже стварању државних уређења, већ полазе од људског деловања и настављају да живе у наредним генерацијама као приче.
Отуда аутор на крају и поставља питање какво је наслеђе малоутопијског пројекта, односно има ли га данас уопште. Нису се ови планови само сударали са током историје. Оно што видимо кроз повест мреже, како израња из пажљиво упоређиваних извора, јесте да су са осећајем рада на заједничком пројекту међу самим видовњацима избијала размимоилажења и сукоби. У тим унутрашњим тензијама лежи изгледа и амбивалентост и крхкост саме замисли видовњачких утопија.
Аргентинску фазу Павелићевог емигрантског живота београдски историчар Бојан Симић анализирао је у контексту тадашњих односа Београда и Буенос Ајреса. У тексту базираном на његовој новој монографији „Југославија и Аргентина 1946-1955“ (Институт за новију историју Србије, Београд 2021) Симић показује у којој је мери случај Павелић оптерећивао односе Југославије и Пероновог режима. Један детаљ из Симићевог текста наводи нас на хипотезу (довољно инспиративну за даља истраживања) да је атентат на усташког лидера можда био инициран идејом Буенос Ајреса да се проблем Павелић елиминише стављањем „љуте траве“ на „љуту рану“:
„(…) Уследио је чудан предлог аргентинског дипломате. Белаше је, наиме, у једном моменту рекао: „А зашто га не убијете? Два до три метка и готово! Ето сад је у Монтевидеу, пошаљете групу људи тамо и они ликвидирају ствар!“
После скоро годину дана скривања у Напуљу под окриљем Католичке цркве, Анте Павелић је у октобру 1948. године кренуо за Аргентину. У Буенос Ајрес је стигао 6. новембра 1948. године италијанским бродом „Сестријере“ са лажним пасошем, добијеним од Крунослава Драгановића, а који је издао Међународни црвени крст (бр. 74369, издат у Риму 5. јула 1948. године на име Араниос Пал/Aranyos Pal). Наведена особа издавала се за мађарског држављанина, инжењера, удовца са троје деце.[1] После два месеца Павелић је добио нову аргентинску личну документацију на друго лажно име.[2]
Према сазнањима југословенских обавештајаца, осим краћег времена проведеног у околини Кордобе, Павелић је живео у провинцији Буенос Ајрес, односно у предграђима престонице. Оно што су југословенски представници тврдили јесте да су аргентинске власти тачно знале од самог почетка о коме се ради. О томе су имали сазнања са чак три стране. Прво, преко некадашњег усташког допуковника Ћире Чудине који је радио у тзв. Емигрантском хотелу, кроз који су пролазила сва лица која су се усељавала. Друго, преко доктора Бранка Бензона који је имао своје везе у Дирекцији за емиграцију (DirecciondeImigraciones) и који се са Павелићем састао убрзо након његовог доласка. Трећи пут до сазнања водио је преко неких аргентинских службеника од којих је идентитет тројице био познат југословенских властима.
Југословенске власти су биле сигурне да аргентинска полиција свесно не предузима ништа против деловања Павелића и усташа када су они почели да одржавају веће састанке, у групама од 30 до 90 лица, што је регистровано већ током пролећа 1949. Наредних година одржано је више десетина таквих састанака, о којима су југословенске службе прикупиле више или мање детаља. Такође, југословенске власти су поседовале информације о Павелићевом лечењу у једној немачкој клиници у Буенос Ајресу почетком 1949. године. Његове везе са оснивањем Хрватске државотворне странке новембра 1950. године биле су више него очигледне.
Априла 1951. године, на десетогодишњицу проглашења НДХ, донета је одлука о формирању хрватске владе на челу са Џафером Куленовићем, ранијим потпредседником, док је Павелић за себе задржао титулу поглавника. Међу члановима са посебним задужењима били су усташки прваци у Аргентини: Вјекослав Вранчић као потпредседник, Петар Пејачевић као министар спољних послова, Јозо Думанџић као министар пошта, телефона и телеграфа и Ивица Фрковић, који је именован за министра шума и руда. Поред њих били су и министри без портфеља, тада у Аргентини, Стјепан Хефер, Химлија Бешлагић и Јозо Турина.
На ову провокацију власти ФНРЈ одговориле су конкретном акцијом. Одлучено је да се од Аргентине захтева екстрадиција Павелића. Југословенско Министарство иностраних послова је од свих информације које су током година скупљане 15. маја саставило документацију. Поред писаних информација достављене су и бројне фотографије и фотокопије докумената: осам примерака фотографије Павелића коју је имао на документима код доласка у Аргентину; осам примерака фотографије Павелића снимљеног са групом усташке омладине на састанку који је одржан 20. новембра 1949. године; осам примерака фотографије Павелића снимљеног са групом муслимана-усташа на састанку одржаном 16. јула 1950. године; шест примерака фотокопија прогласа Хрватске државотворне странке коју је основао Павелић у Буенос Ајресу; шест примерака фотокопија чланака „Хрватска држава живи“ и „Гјулхисар“ који су изашли са Павелићевим потписом у годишњацима од 1949. и 1950. године; шест примерака фотокопија чланака „La guerra Ideologica“ и „Lex Yalta“, који су изашли у ревији Dinamica social бр. 5 и бр. 6. из 1951. године, а које је написао Павелић под псеудонимом А. С. Мрзлодолски; као и један примерак упоредних фотографија Павелића из којих се видела идентичност слике прерушеног Павелића и његовог изгледа по доласку у Аргентину.
У активности око захтева за изручење Павелића на свој начин учествовала је и југословенска штампа. Прво су почели да се појављују текстови из стране штампе који су говорили да се усташки поглавник налази у Аргентини. Након тога уследила је својеврсна сондажа јавног мњења у Београду и Загребу када су новинари Политике од својих саговорника тражили коментаре вести да „Павелић слободно борави у Аргентини“. Очекивано, сви, од професора универзитета и партијских функционера, па до милиционера и обућара, били су једнодушни у захтеву да се тражи изручење и суђење у Југославији. Уследио је захтев за изручење, који је обнародован у штампи 24. маја 1951. године, а штампана је и већина информација које је прикупило Министарство иностраних послова о његовој делатности по доласку у Аргентину (није, међутим, поменуто лажно име под којим је стигао у земљу). У ноти која је достављена аргентинском посланству у Београду затражено је „хитно хапшење и изручење Павелића“ и захтевано да аргентинска влада предузме потребене мере да се спречи његово евентуално бекство из земље. Све је то пратила и фотографија Павелића из фалсификованог пасоша са којим је пристигао у Аргентину. Према писању Борбе, захтев је предат 9. маја 1951. године. У својој ноти југословенско министарство спољних послова позивало се на резолуције Генералне скупштине ОУН-а о ратним злочинцима и на чињеницу да је Аргентина члан те организације. Важно је рећи да је готово истовремено ФНРЈ упутила САД-у захтев за изручење некадашњег министра унутрашњих послова НДХ Андрије Артуковића. Он је званично обнародован у штампи нешто раније, а захтев је предала југословенска амбасада у Вашингтону. У њему се наводило да Артуковић живи у Лос Анђелесу и да је „одговоран за безбројне злочине и покоље“.
Званични одговор на захтев за екстрадицију Павелића Југославија изгледа није никада добила.[3] Овај однос аргентинске владе према југословенском захтеву могао је да се формално оправда чињеницом да између две земље није постојао никакав уговор о екстрадицији. Ипак, југословенска страна је незванично добила детаљне информације од Емилија де Матеиса, функционера одељења за земље југоисточне Европе у МИП-у Аргентине. Он је од 1949. године почео да сарађује са југословенским службама, у време док је био секретар аргентинског посланства у Румунији, „на бази симпатија за Југославију и пријатељства“. У документима је вођен под шифрованим именом „Пароди“. Из његовог сведочења се види да је нота за изручење Павелића изазвала извесну љутњу у аргентинском МИП-у, јер је објављена пре него што су је они званично добили, а пре свега због закључка да је Југославија у Аргентини развила „своју обавештајну делатност“. Југословенска нота је разматрана озбиљније тек после избора 1951. године и наводно је било предлога да се Павелићу онемогући политички рад, као и да се забрани рад његове владе. Могуће решење виђено је у предлогу да он напусти Аргентину. Матеис је закључио да овај проблем није могуће решити у оквиру Министарства иностраних послова „јер читаву ствар има у рукама лично председник Перон“.
Хуан Перон
У истом документу пише и да је аргентински посланик у Београду Франциско Каноса више пута инсистирао на одговору на југословенску ноту, што је у аргентинском МИП-у протумачено као „истрчавање и незрелост“. Констатовано је и да Каноса пише о Југославији много позитивније него раније. Његова ангажованост у случају Павелић вероватно је долазила од тога што је и сам у Београду трпео притисак од стране југословенских власти. Током састанка са Кардељом, на Бледу јула 1951. године, Каноси је још једном појашњено да је за Југославију питање Павелића и усташке емиграције „врло важно и озбиљно“, иако се можда тако није чинило у Аргентини чији функционери нису били довољно упознати „ко су ти људи и шта су учинили у Југославији“. Кардељ је подвукао да то питање представља „сметњу за развијање односа за које постоје услови“. Каноса се изговарао нејединством његове партије и изнео очекивање да ће бити решено после избора заказаних за новембар исте године. Потврдио је да се Павелићев случај „налази у кабинету Перона, да он сам проучава ствар и да се нада да ће наћи за њу решење“. Иако је уверавао Кардеља да ће после поновног избора Перона то питање бити решено, споменуо је могућност да Павелић у међувремену напусти Аргентину. То ће, показаће се, бити један од главних изговора аргентинских власти у наредном периоду.
Перон је поново изабран новембра 1951. године али се ствари око југословенског захтева нису битније мењале. Према сазнањима Удбе, и током 1952. године Павелић се „релативно врло слободно кретао у Буенос Ајресу“. Утврђено је да његова пратња броји пет телохранитеља. Писало се да је стрепео од могућности да би му неко могао постати преопасан такмац за вођство у хрватској емиграцији, због чега је мењао личности из свог окружења и, како се наводи, на одговорна места постављао „потпуно безначајне људе“. У Југославији се примећивало да је однос аргентинских власти према Павелићу и његовој групи остао непромењен. Према процени Удбе, постојао је договор да Павелић своје деловање постави тако „као да се не налази у Аргентини“. Томе у прилог је ишла и чињеница да је његов говор поводом обележавања 10. априла емитован из Монтевидеа, као и интервју са једним италијанским новинаром, који је такође требало да доведе до таквог закључка. Сличну линију заступали су и аргентински званичници у контактима са југословенским дипломатама, а наводно је и аргентинска полиција настојала да преко својих контаката пласира исту верзију.
У једном извештају Удбе наводи се да је Павелић контакт са Пероном одржавао преко бившег Мусолинијевог министра Моронија (Edoardo Moroni) и аргентинског министра за јавне радове Пистаринија (Juan Pistarini). Удба је тврдила да од чланова тада актуелне владе са њим сарађује министар пошта Оскар Николини, који је наводно запослио Павелићевог сина као чиновника у свом ресору. Тврдило се и да његов сарадник Иван Асанчаић „има врло добре везе“ у полицији. Занимљива је и тврдња да су Павелић и његова група припремали терен за стварање централне усташке базе у Боливији „у случају да морају напустити Аргентину“.
Став југословенског МИП-а о Павелићу и усташама образложио је помоћник министра Вељко Влаховић у шифрованом писму упућеном Посланству у Буенос Ајресу у пролеће 1952. године. У поруци је подвучено да за ФНРЈ питање Павелића има „далеко већи значај него што то поједини ратни злочинци представљају за поједине земље на Западу“. Павелић је у том моменту био виђен као „стуб једне велике политичко-емигрантске групе“, па је намера југословенских власти била да његовим гоњењем стално уноси несигурност у усташке редове и да проба да их разбије. Министарство је сматрало да су односи са Аргентином тада били бољи него раније, али да је препрека додатном побољшању тих односа био управо Павелић, због чега би требало вршити стални притисак на аргентинске власти. Правилно процењујући ситуацију, они су закључили да је то питање један дуготрајан задатак на коме треба упорно радити.
У овом писму Влаховић је закључио да Аргентини није толико стало до политичке емиграције „колико до људи и њиховог рада“, што је и оценио као главни мотив масовног усељавања. Ипак, мишљење је било да Аргентина не би требало да даље допусти антијугословенско деловање на својој територији. Наравно, знало се да су за успех екстрадиције „наде мале“, а да је због унутрашњег законодавства тешко „постићи чак и протеривање“. Такође, знало се да Аргентина није била обавезана међународним конвенцијама о ратним злочинцима. И поред тога, закључак је био недвосмислен – да се усташе „не смеју пустити на миру“.
Непосредни задаци који су били постављени били су: забрана усташке владе у Аргентини, усташке организације, штампе којом су руководили виђени прваци покрета, као и њихове отворене пропаганде. Циљ акције југословенских власти био је да се постигне бар илегалност њиховог рада, а можда и њихово протеривање. Посланству у Буенос Ајресу саветована је дискреција, с једне стране да то не би искористили антиперонистички кругови у Аргентини за напад на режим, а с друге стране да у самој Југославији не би настао одијум према Перону, што би у крајњем случају довело да погоршања међудржавних односа. Наговештен је и страх да би отворена акција можда довела до закључка да иза ње стоји неко други а не ФНРЈ. На самом крају поруке Влаховић је Посланству предлагао директан контакт са Пероном како би му се све што је у писму наведено образложило, најављујући притом припрему одговарајуће промеморије која би Перону била уручена.
Поменути документ Министарства иностраних послова сасвим реалистично анализира како позицију југословенске стране, тако и ситуацију у самој Аргентини. Интереси обе стране били су јасно сагледани, као и изгледи да се ти проблеми реше онако како је то југословенски МИП желео. Након увида у архивску грађу можемо закључити да до директног састанка са Пероном у вези са овим питањем није дошло ни 1952. године, а ни наредних година. Ипак, контаката са нижим званичницима је засигурно било.
Некадашњи југословенски премијер Милан Стојадиновић је преко својих извора сазнао да су аргентинске власти после захтева за екстрадицију упозориле Павелића да се повуче и наводно му забраниле свако политичко деловање, због чега се он оријентисао на Уругвај. Тврдњу о да је Павелићу била забрањена делатност Стојадиновић је подвукао више пута у разговору са неименованим представником ФНРЈ у Аргентини. Он је тврдио да су Павелић и људи око њега неактивни, са чиме се, међутим, његов саговорник није слагао, помињући пример листа Хрватска који је редовно излазио. Такође је сматрао да га Стојадиновић свесно дезинформише, не наводећи разлоге за тако нешто. На састанку одржаном током децембра, Стојадиновић је јасно рекао да су изјаве аргентинских власти да се Павелић са усташама налази у Уругвају нетачне. Он је тврдио да су сви они у Буенос Ајресу, али да су због забране деловања принуђени да се оглашавају преко Монтевидеа. Уопштено говорећи, у разговорима са Стојадиновићем представници нових југословенских властим желели су да акценат његовог деловања, као и српске емиграције у целини, буде против Павелића и усташа.
Милан Стојадиновић
Посебно интересантан разговор о случају Павелић се водио 20. јануара 1953. године између југословенског посланика Павићевића и секретара аргентинског министарства иностраних послова Роберта Белашеа (Robert Belache). Аргентински дипломата је тада покушао да негира да је усташки вођа у Аргентини, тврдивши да је он у Уругвају. Ту вест је, наводно, добио од једног инжењера пореклом из Југославије двадесетак дана пре разговора. Павићевић је понављао како се нада да ће Аргентина решити тај проблем јер је он „камен смутње“ у односима две земље и да лично не верује да је Павелић у Уругвају. Уследио је чудан предлог аргентинског дипломате. Белаше је, наиме, у једном моменту рекао: „А зашто га не убијете? Два до три метка и готово! Ето сад је у Монтевидеу, пошаљете групу људи тамо и они ликвидирају ствар!“ Посланик је одговорио како је Југославија „цивилизована држава“ и да су то „Павелићеве методе“ којима се неће служити јер постоје „редовни, додуше спорији путеви“. На крају је Павићевић подвукао да се он лично нада да ће Аргентина уклонити поменуту „препреку“ и на тај начин ликвидирати „најнепријатнији проблем“ у односима две државе. Показаће се да су наде југословенског посланика биле неосноване. С друге стране, Белаше је убрзо уклоњен из МИП-а, јер му министар Херонимо Реморино није био наклоњен.
Негде у исто време посланик Павићевић је разговарао са саветником аргентинског МИП-а Карлосом Фером, који је поново именован за отправника послова у Београду. Феро је тада индиректно признао да је Павелић у Аргентини и југословенском дипломати сугерисао да аргентинском МИП-у предложи склапање конвенције о екстрадицији ратних злочинаца. Чак је тврдио да је лично Перон дао упутство шефу полиције да Павелића „остави на миру“, а да је у све упућен и један министар, мислећи вероватно на аргентинског министра унутрашњих послова.
Након пада Перона септембра 1955. године водећи људи усташког покрета у Аргентини су били мање спокојни. Неки од њих, као рецимо Бранко Бензон, напустили су Аргентину. Многи су се осећали угрожено од новог режима. Тако су Вјекослав Вранчић и Иван Асанчаић платили листу La Razon да 23. новембра објави њихову изјаву у којој се наводи да се ниједан Хрват у Аргентини није ангажовао „у домаћим и иностраним акцијама“ смењене владе, „са или без оружја“. Павелић је такође у једном интервјуу истакао да ниједан Хрват није био у контакту са Пероном, нити да је добио помоћ од његове владе.
Одлазак Перона са власти искористила је и ФНРЈ, односно њено посланство у Буенос Ајресу да појача акцију против Павелића, а самим тим и да изврши притисак на нову аргентинску владу. Покренута је опсежна акција, а према тврдњама југословенских представника у Аргентини, чак 35 листова објавило је чланке са фотографијама Павелића и његовим злочинима у Југославији. Аргентинска штампа је користила материјал који су им доставили службеници југословенског Посланства, као и брошуру коју је издао један, како се наводи, пријатељ-новинар. У самом Буенос Ајресу та брошура је продавана на више места, а „у метроима и другим јавним местима данима су стајали огромни плакати са нацртаним крвавим рукама Павелића“. Први југословенски амбасадор у Аргентини Славољуб Ђера Петровић у својим сећањима каже да су аргентинске власти у једном моменту, око три месеца након смене режима, чак и ухапсиле Павелића и о томе обавестиле Посланство, али су га убрзо потом пустиле. Он је то довео у везу са тада актуелним избацивањем представника католичке струје из аргентинске владе.
Питање Павелића покретано је и незваничним путем код функционера новог режима. Моменат Пероновог одласка и нетрпељивост војне хунте према њему и према свима који су виђени као његови сарадници искоришћен је да се изведе успешна кампања и створи повољнија ситуација за даљу акцију. Ипак, главни циљ – изручење Павелића Југославији – није постигнут. Са своје стране, југословенски представници су покушали да истакну везе између Павелића и Пероновог режима, имајући у виду њен изразито негативан став према претходној, Пероновој, администрацији. Тако је посланик Петровић у разговору са адмиралом Рохасом (Isaac Rojas), потпредседником владе потенцирао питање деловања Павелића и усташа у Аргентини. Петровић је поред описа онога што су усташе чиниле током Другог светског рата закључио да се они никако не могу сматрати „политичким емигрантима“ и да њихов „деструктивни рад“ утиче на добре односе између две државе. Рохас је деловао заинтересован за решавање проблема и дао одређена обећања, али се ни после тога ништа значајније није десило.
Благоје Јововић – успомена из рата
Ситуација се променила тек 1957. и то као последица атентата на Павелића. На дан годишњице проглашења НДХ, 10. априла, на њега је, према сопственом признању, пуцао Благоје Јововић, некадашњи борац ЈВуО који је живео у Аргентини.[4] Павелић, кога су погодила два метка, је преживео атентат, али је публицитет који су догађају дале аргентинска и страна штампа ставио је аргентинску владу у позицију да више није могла да негира да се бивши поглавник НДХ налази на њеној територији. Амбасаду ФНРЈ је у то могао да увери и чланак једног од водећих аргентинских листова La Prensa у којем је била објављена и слика Павелића у болничком кревету. Већ 15. априла из Београда је стигло писмо за амбасадора Петровића у којем се од њега тражило да посети аргентински МИП и тражи екстрадицију на основу достављене документације, што је овај убрзо и учинио. Аргентинска штампа је за постојање захтева сазнала већ после неколико дана. У тој ситуацији Павелић више није могао да остане у Аргентини. Већ после неколико месеци он је прешао у Чиле, а након тога у Шпанију, где је и умро 1959. године.
Бојан Симић
[1] Аргентински новинар Уки Гони ово ставља под сумњу. Према његовим истраживањима, у седишту Црвеног крста у Женеви наведени број пасоша не односи се на Павелића, нити на било које од његових познатих лажних имена. Аутор претпоставља да су њега директно са брода одвели „Перонови агенти“ без икакве контроле.
[2] У својој докторској дисертацији Анте Делић наводи да се Павелић пријавио аргентинским властима тек у септембру 1949. позивајући се на закон о амнестији који је објављен у јулу те године. Аргентинска документа су гласила на име Анте Сердар, а документ је имао број 4.304.761. За овај податак он се позива на сведочење Павелићеве ћерке Вишње.
[3] Богдан Кризман пише, не наводећи изворе, да је аргентинска влада „брзо ријешила тај захтев устврдивши да се избеглица под тим именом не налази на аргентинском државном територију“. Krizman, Pavelić u bjekstvu, 249. Да Перонова влада није никада званично одговорила на југословенски захтев из 1951. потврдио је и посланик Славољуб Петровић у разговору са потпредседником Аргентине Рохасом у јануару 1956. године.
[4] Благоје Јововић је тек 1998. године, годину дана пред своју смрт, посетио Савезну Републику Југославију и јавно преузео одговорност за дело. РТС је почетком 2020. емитовао специјалну емисију посвећену Јововићу у којој су говорили историчари, новинари и чланови његове породице. Видети: https://www.youtube.com/watch?time_continue=2&v=zuWuksp-GqE&feature=emb_logo, (датум приступа 4. 5. 2020).
Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио: Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).
„Нови богови“ (Прометеј, Нови Сад 2020) је назив књиге необичних прича и структуре кроз коју нас аутор кроз мит, историју, псеудоисторију, сан и сећање од најудаљенијих епоха и простора доводи до савремених светова. Овде доносимо избор из збирке прича чије се пуно значење ипак отвара тек у целовитом ишчитавању дела.
ЛАВОВИ С КАЛЕМЕГДАНА
Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.
Калемегдански лав
Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски Замак који се окреће, који је исто што и боравиште Краља рибара и тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.
Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава, заточеног у кавезу, који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба кад је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.
Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, када сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с когa ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.
Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.
То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.
Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.
ОРАО
Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци…“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру. Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.
Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред.
Орао, птица која се уздиже до највиших небеских висина, симбол је светих димензија империје. Слично голубици, симболу Светог Духа у хришћанској традицији, или крилатом арханђелу Михаилу, он повезује највише уранске области Неба са Земљом. Овај последњи до нас долази преко персијске митологије и њених човеколиких птичјих бића. Златне заставе са црним двоглавим орлом наследиће Римско-немачко, баш као и Руско царство, или монашке заједнице на планини Атос.
И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте. Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс. У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало много више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.
Mогућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате самом човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер). У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у сваком човеку. Другим речима, човек (било који човек) може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица…
Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.
ТАЈНА ГРАЛА
Замак који се окреће
Има један замак који се налази на острву у далеком мору или на брду у мрачној шуми. Онај ко га тражи неће га наћи. Онај ко га налази доспева пред његове капије брзином птице у лету.
Зидине су му снажне и глатке; војске су пoд њима немоћне. Његове бедеме оплакује тајновита река, са његових моћних кула стрелци одапињу стреле таквом снагом да никакав оклоп ни штит од њих не пружа заштиту. Други опет дувају у рогове а ужасни лавови, везани гвозденим ланцима, ричу с таквом силином да се чини да ће дрвеће ишчупати из корена. Кад му путник приђе довољно близу, открива да је то замак који се окреће брже и од најбржег ветра.
У њему су нагомилана небројена блага али у њему столује болесни краљ кога зову Краљем рибара. Има једно копље које крвари и једна посуда чији су благослови ситост и бесмртност. Јунак који продре у замак биће гост на баснословној краљевској гозби. Али, кад тајанствене жене прођу поред њега с копљем које крвари и посудом или пехаром – пехаром који је сам Грал – витез ће пропустити да постави питање. Због тога ће се следеђег јутра пробудити на пустој земљи, замак ће нестати а патње болесног краља и његовог краљевства биће настављене.
У неким другим верзијама исте приче, витез се следећег дана буди у пустом замку. Он добија још једну прилику, играјући партију шаха с невидљивим противником; његове фигуре су од сребра, противникове од злата, и он губи ову игру, јер поново пропушта да постави питање о посуди и копљу које крвари. Неке индиције дозвољавају претпоставку да је његов невидљиви противник у тој шаховској партији жена.
Његова је кривица што је тиме пропуштена прилика за обнову. Да је изговорио питање које му је лежало на уснама, чини би спале са занемоћалог краља а пуста земља би процветала. Суво дрво би олистало. Грешка коју је починио је непоправљива – Грал се или више неће појавити, или ће можда опет појавити једног дана пред њим, кад то буде заслужио својим подвизима или патњама, или ће се појавити пред неким новим изабраником среће и судбине. Јунак се повлачи у аскезу, пустињачки живот, или наставља своја бесциљна лутања опустошеном земљом.
ПУТОВАЊЕ НА ИСТОК
Пси на улици. Улица је прашњава, с обе стране подижу се бедне колибе саздане од блата. Пролазници су ретки, одевени у дугачке хаљине. Место, које оклевам да назовем градом, утонуло је у поспаност и чамотињу – или то само тако изгледа гледано очима западњака. Неки мудрац, Учитељ, пребира по већ исписаним листовима. Он је имам који подучава о Изрекама и скривеној мудрости Курана.
Миграције 2015. године
То је Исток, онај древни, с којег је скинут вео чаробности. Да ли такав Исток још може изнедрити краљеве и чаробњаке, моћне војске, чуда и пророке? Имам говори о препороду и доласку Даџала, о последњим временима у које смо, како се верује, већ ступили. Помиње џамију Омајада у Дамаску, у којој се, испред Исиног минарета (Иса је Исус), сваког јутра простире црвени тепих. Овде се, додаје, чува једна светиња: глава самог Јована Крститеља. Исток и Запад: њихови путеви се укрштају у Дамаску, у Сирији и на читавом Блиском истоку – али надасве у Дамаску. Дамаск је тајно средиште света. Недалеко од града налази се Пећина прве крви у којој је, петнаестог дана месеца нисана, Каин убио Авеља. Предзнаци који се множе наговештавају одлучне догађаје. Можда долазак Махдија – Спасиоца? Шта се заиста дешава у скривеном срцу Азије? Народи се и данас, обузети дубоким немиром, покрећу са истока на запад. Моћан покрет који најављује невреме, који и јесте невреме, олуја која се нагло приближава. Све овде, међутим, одаје утисак напуштености. Чак и деца, која притрчавају у гомилама. Прљаво посуђе је разбацано по земљи. Једна жена у димијама, надземаљске лепоте, немарним кораком прелази трг и зауставља се пред бунаром. Потом све стаје. Мујезин запева с минарета. Време је молитве. Душе тону у побожну тишину. То је тренутак унутрашњег сабирања; час побожности и понизности пред свемогућим богом. Алах је свемоћан и милостив. Крајолик се раствара у вечерњој светлости. Сунце се утапа на западу.
Шухраварди (шеик Ишрак) тврди да је Запад „земља бунара изгнанства“. Запад није само граница света, већ и граница постојања; она која одваја биће од не-бића. На почетку свог духовног живота, ма где живео, учи овај шеик, човек се увек налази на Западу – духовном Западу на онтолошкој карти света. То је место налик гробу; тамница мртве плоти, место исцрпљености зрака бића.
Шухраварди је написао Причу о западном отуђењу. Он учи да је исконска домовина душе Исток, а да је сама душа светлост. Али то није Дамаск, ни Багдад, ни било које место у земаљском свету. У њу сваки човек, како налаже Куран, треба „да се врати“. Како да се тамо запутимо? Не можемо се вратити у Египат, каже шеик, ако у њему већ нисмо боравили.
Мудри имам, који је распустио своје ученике не желећи да их више подучава, рођен је у месту у коме је умро Шухраварди; он у томе види тајну везу. То је древни град Алеп, на северу Сирије.
Његове речи се на концу претварају у шапат.
Пут духовног буђења почиње напуштањем „западних пећина изгнанства“. Да бисмо за то буђење смогли снаге, морамо поћи управо са Запада.
Духовни препород сваког човека, његов најпречи задатак заправо је путовање са духовног Запада на духовни Исток. Дуго путовање назад ка истинској отаџбини, отаџбини духа, повратак ка исходишту – у земљу светлости. Повратак искони. Исток је вечност, Запад време и ентропија. Ми смо одвише снажно везани за време, и отуда смо постали слепи за вечност.
Свој наук учитељ Шухраварди је платио главом: погубио га је владар којег је покушавао да просветли године 1190. после Христа, односно године 568. по Хиџри.
ПУТОВАЊЕ НА ЗАПАД. ПОГРЕБНА КОЛА, ГРОБНИЦА КРАЉА
Аридај, о коме круже разне гласине, па и она да је био малоуман, прихвати се тог посла.
Александров саркофаг у Истанбулу
Он нареди да се за ту прилику изради ковчег од кованог злата, у који положише леш краља и обложише га таблама од меког злата. Простор у лесу испунише зачинима да се не би осећао непријатан мирис леша, те га покрише поклопцем и пурпурним покровом, на који положише краљево оружје.
Ковчег подигоше на мртвачка кола, на врху којих беше златан свод, широк четири и дуг шест метара, кога је покривало драго камење. Испод њега, опет, беше златни венац, са рељефним главама јарца. Испод њих висили су обручи од злата, те гроздови звона, како би их људи издалека чули.
Златни стубови су подупирали висок свод. С унутрашње стране су се простирале златне мреже, о које беху окачене златне табле; једна од њих приказивала је Александра на бојним колима, са жезлом у руци, на другој се видела војска слонова са својим индијским гоничима, на трећој коњица у бојним редовима, спремна на јуриш, а на четвртој бродовље пред битку.
На улазу у комору, кажу, седела су два златна лава која су погледом стрељала сваког ко би се усудио ући, а изнад коморе, под отвореним небом, вијорила се пурпурна царска застава, украшена златним маслиновим венцем, кога су обасјавали сунчеви зраци. Он је сијао тако јако да се његово блистање поредило са сјајем муње.
Точкови погребних кола беху оковани гвожђем, а вукле су их шездесет четири мазге, и пратили македонски војници и безбројне занатлије.
Припреме за то потрајале су читаве две године. У Вавилону се тог дана окупи небројено мноштво; многи међу њима беху пристигли издалека како би испратили мртвог краља.
Најзад кренуше путем који је из Вавилона водио у Мезопотамију, потом кроз Сирију и у Лидију, али због непроходних путева не могаше наставити ка македонској престоници Аргу. Скренуше ка Египту, где првосвештеник у Мемфису одби да краљево мртво тело прими у град пошто „сваки град у коме се нађе његово тело похарају ратови“, те им саветова да га оставе „у граду који је сам подигао“.
Ту се умеша Птолемеј Сотер, који наложи да се у Александрији мртвом краљу подигне велелепни маузолеј; назван је Сома, а саздан у Брухију, у грчкој четврти, те опасан моћним и непробојним бедемима.
Маузолеј беше саграђен од грчког и египатског мермера. Посетиће га и Цезар и Марко Аурелије, и многи други, војсковође и краљеви. Из великог дворишта, оивиченог ступовима, степениште је водило у просторију за оплакивање, а затим у дубоку гробницу. Тамо је, уз гроб, почивала скулптура Александра, и то у својој природној величини.
БАЛКАН
Зачарана земља је с три стране окружена морем.
Авала
Путеви воде кроз уске кланце, потом шумама бора или храста, дивљим и густим као Херцинска. Народи су безбројни, језици и наречја неразумљиви, имена немогућа за памћење. Много пре Византије, овде су се појавили римски стегови; једног дана народи су покорени, освајања довршена, али никад у потпуности и за стално. Сингидунум је припао Вучици, када су, после исцрпљујућег рата пуног преокрета, дугог један и по век, келтски Скордисци положили оружје пред легијама. Беше то отприлике у доба кад је разапет Христ.
Све то није променило ствари у њиховој суштини. Шта су пастири у својим скромним колибама, са својим стадима, раштрканим по сиротињским пашњацима, марили за моћни Сенат и римско право? Да ли су уопште исправно разумели чињеницу да су од сада припадали империји, најсилнијој на свету и да је цезар у Риму постао бог?
Александар Македонски, као и јунаци Хомерове Илијаде, Ахилеј или Агамемнон, Ајант Мали и Ајант Велики или Спартанац Менелај, беху, наравно, Балканци.
Од Спарте до Милоша Обилића и Карађорђа, од Термопила до Косова поља или Буне на дахије – од битке до битке – живот се на Балкану не мења ни за јоту. Цивилизације су овде само узгредан производ; јунаци и њихове чете а не армије промењивих империја су његова истинска војна сила и његова част. Тако се овде живело од памтивека, успомене су хајдуке надживеле у песмама, што се певају уз гусле.
Исти агон, каже Геземан, покреће старе хомеровске и српске јунаке, ове потоње све до дубоко у XIX век.
***
Један енглески путописац бележи како су се у Шумадији читава села пред турским одредима повлачила у шуме и у планине, са целокупном својом имовином која се састојала само од стоке и оног што се могло понети у рукама. Упоришта Османлија беху у градовима, а тако владаху и Млечани у приморју и залеђу. Другде на Балкану живот се настављао са својим херојским заплетима и у хомерским димензијама. Буне које су дизали хајдуци и харамбаше, попут Стојана Јанковића и Георгија Црног Петровића, само су позне Илијаде, са двобојима и опсадама градова, тим чудније што се одвијају у сасвим различито, историјско доба. Кључ за ту повест је агон.
Неког Француза озлоједила је, можда с правом, уображеност Црногораца, и он рече да, када би се Црногорцима „одузело све оно што други народи за њихове потребе производе, остали би и без капе, у самој кошуљи и опанцима, са гуслама у руци“, те да „нико од простих Француза нема толико неразложног народног поноса колико га има један њихов козар“.
Али Геземан примећује да тај црногорски козар „није нипошто човек из народа по европском схватању. Његов понос није никако без разлога, јер он је испунио закон живота, он је, као оне личности из Киплинговог романа, обрао плод свога живота: част коју доноси испуњени агон“.
***
Тамо где престају горе, престаје Балкан. Почиње други свет, у коме је важније изгледати него бити. Није искључено да је Балкану време као крв истекло у неповрат.
Они који га нису разумели, имали су право да га се стиде, као недостојни синови својеглавог оца.
О њему су странци писали студије, пуне подсмеха и поруге.
Ретки су они који су му одали пошту. Све је мање данас оних који га воле и који му праштају, и којима је позната тајна његове свирепости.
Стихови које је записао Бранимир Штулић стижу од нас као позни одјек из велике давнине:
„Бијес је твоја пјесма, Ахилејев инат бесмртан и страшан, Лоше успомене Ахајцима наносе, Красним јунацима подземље огади, А смрт и пустош даривајући скупа, Не да се госте птице и псине, ех, већ да божја воља буде испуњена“.
Ко то може разумети?
АМЕРИКА (UNITED STATES)
То је нека врста модерног ходочашћа.
У сивом, прљавом, неонском полумраку пролазиш огромним булеваром. Ту, у непосредној близини, лежи Бела кућа, са својом куполом, стерилним, увек влажним травњаком, белом оградом и гомилама дискретних стражара; место за прес-конференције америчких председника, државних секретара и њихових портпарола. Место готово мистично, узнемирујуће, центар светске моћи, загонетно као пророчиште у Делфима… Силуета Конгресне библиотеке, налик на светилиште у Абу Симбелу, над којом се надноси Абрахам Линколн, црна сенка саздана од камена. Оци-оснивачи. Египат, нека врста модерног Египта, или можда Вавилона и, у исто време, обећана земља, Канан.
Модерни Израел, који се клања Мамону и Златном Телету, колико и свом једином богу – Јахвеу. Сумрачно светло, сунце на заласку, или можда неко волшебно свитање, што свему виђеном даје халуцинантан, сабластан, малтене чудовишан изглед.
Завијање полицијских сирена, електрична пражњења у атмосфери, жмиркава светла, пространи булевари, семафори… Нафтна поља, крв змајева… Супермаркети, тржни центри, мана која пада с неба и увек чаробно, рајско изобиље… Ноћ се утапа у златном сјају. Милозвучна музика. Америка, са својим Мекдоналдсима, Кипом слободе, са Мики Маусом, бомбардерима и носачима авиона. Рекорди, хигијена и спорт, у пластичним кутијама. Њујорк, смрдљиве луке и тесне улице, облакодери, застоји у саобраћају, аеродроми, жути такси. Ујак Сем, који право у тебе упире прстом. Демократија за све, без изузетка – за црне и беле робове, за редове и војсковође, за пастире и за фараоне. Пластични Христ и госпел. Банке, најмоћније на свету, и Вол стрит. Његово величанство долар. ТВ проповедници, који преносе поруку о наступајућем Судњем дану и вазнесењу праведних – rapture – и о рату који ће се водити на Крају времена. Хостију овде замењује хамбургер; свето вино причешћа, Христову крв – кока-кола. И ти си, као и било који други становник планете, позван да учествујеш у њеним мистеријама. То је сасвим нова есхатологија, нова Благовест. Америка се сада обраћа читавом човечанству.
Америка, земља прогнаних.
Америка, земља слободних, земља могућности и обећања. И, исто тако, земља мртвих – мистична Атлантида, чудесно изроњена са дна океана, са својим даровима и својим фантазмама: Волт Дизни и „Рат звезда“. Холивуд. Овде си ти потпуни странац. Лица са билборда. Рекламе, ТВ шоу. Сипљиве груди бизона. Индијанске сенке, гробља, војничка гробља, са хиљадама и хиљадама истоветних, белих крстова. Две куле, које се руше у пламену. Ратници-киборзи, опремљени незамисливим оружјима, носачи авиона, насукани у топлим морима, негде надомак персијских обала… Експлозије, злокобне печурке што се издижу над Пацификом. Империја, која то није желела да буде, толико различита од свих других, са заставом ноћи; историја, тако другачија од свега што је икад видело човечанство. Добро и Зло. Ђаво и Бог, у кога Америка верује. Сила која је одлучила да покори свет и поведе последњи од свих, рат против рата. То је коначни обрачун, Армагедон. Свети Рат за Крај света.
И џихад.
То је сада на помолу. Америко, твој сан ће најзад бити остварен.
Ураган који си сама покренула сада се надноси над твојим небом. А желела си само слободу. And justice for all.
Америко, сама против свих.
Чудесна земљо, усамљено острво на западу света. Хиљаде миља празних путева, црвене планине Неваде или Аризоне. Топло, крваво небо Југа. Отров из пустиње. Добоши и ватре у ноћи. Влажни сумрак. Виски бар. Америко, опседнута моралом, вером у Бога, Добром и Злом, ти си само неспоразум. Ти си неспоразум историје и вере, вере у Бога, вере у историју и њен смисао, тачка кривог срастања. Твоје лице је у исто време невина маска Добра и маска чистог Зла. Ти немаш душу, нити би је икад могла имати. Ти си свирепа у својој тежњи ка Добру и бескрајно осећајна док прихваташ Зло. Добро и Зло, у твом случају, не значе ништа.
Отуда, ти никад ниси била слаба и никад нећеш бити снажна. Ти ниси империја, ти ниси део историје. Ти си аномалија, аномалија у вечитој окрутности историје. Зато ниси победник и не можеш да будеш поражена. Такозване моралне вредности су твоја слабост. Све док будеш тежила моралу и Добру, рађаћеш Зло; док будеш тежила јединству, рађаћеш раздор, рађаћеш смрт. Твоји идеали су твоје зло. Твоје моралне вредности су твоје проклетство, твоја зла коб, твоје распадање је твој живот и последња прилика за човечанство, или бар оно што од њега буде остало, оног тренутка када твоја смрт буде више него извесна.
Америко, заставо слободе! Покушај да схватиш. Твоја слобода није за тебе, већ слобода за друге. За оне који ће се уздићи на твом лешу, за оне који ће се наситити твојим месом, за оне који ће гасити жеђ твојом крвљу. Управо зато ти мораш пасти. Твоја смрт јесте слобода – слобода за тебе и слобода за друге. Ти, уствари, већ и јеси мртва, и зато савршено слободна. Поверовала си једном да живиш ван времена и историје, и утолико ће буђење из твог сна, сна који и није живот, и који није начин живота, већ само начин умирања, бити крвавије, болније и теже.
Ти умиреш – ти, заправо, већ и јеси мртва, још не знајући то.
Нема буђења из твог сна о слободи, као што нема буђења из смрти или дубоке коме.
Dragan Uzelac je rođen 30. marta 1968. u Apatinu, u Vojvodini. Saradnik je mnogih internet magazina za kulturu i umetnost (PULSE, XXZ portal, Čupava keleraba, Vitraž, Helly Cherry, Kultiviši se, Kulturni heroj(NS), hrvatski časopis KVAKA, Impuls portal – Banja Luka). Sanjar, ali agronom po struci, koji je svet biljaka i fotosinteze zamenio igranjem rečima – logos sintezom. Svoj spisateljski put započeo je u listu somborske biblioteke „Novi pokret“ 1997. godine, tekstom o Dušanu Kovačeviću. Njegove tekstove možete čitati nadraganuzelac.blogspot.com.
SVET BITNIKA i UNDERGROUNDA: nevina, lirska umetnost…
Bitnici su bili zbunjena deca američke srednje klase, koja su se bavila filozofijom i umetnošću. Kao čitava jedna buntovnička- beat generation, postavili su u središte svog života jedno nomadsko pleme, koje je putovalo između Berklija, Denvera, univerziteta ,, Kolumbija“, sa povremenim izletima u Meksiko. Pravo središte njihovog okupljanja je bio San Francisko, gde su osnovali vlastitu zajednicu (komunu) u trošnom primorskom predgrađu North Beach. Zapadna Venecija (Venice west) u Kaliforniji postala je utočište pobunjenika, boema, nekonformista i svih onih iščašenih i uvrnutih mladih ljudi koji su odbacili zakone i vrednosti potrošačkog društva, mladih ljudi van kolotečine.
„Nakon Drugog svetskog rata u Francuskoj se razvija umetničko-boemska subkulturna scena inspirisana egzistencijalističkom filozofijom, nadrealizmom i psihoanalizom. Individualizam i humanizam prepliću se s misticizmom i hedonizmom, pacifizam s anarhizmom, šansona s džezom, istok sa zapadom, a tuga se leči alkoholom i zagrljajima. Stare forme ustupaju mesto novima, drugačijima i slobodnima, okviri postaju tesni, ograde opet treba rušiti…
U isto se vreme u Americi javlja čitav niz pisaca novog stila i novog pogleda na svet. Za prosečnog stanovnika SAD još od doba kolonizacije i izgradnje zemlje na delu je uverenje da predan rad i brz razvoj tehnike donose sva blaga ovozemaljska. I ponos. I moć koja uz to ide. Iz istog je razloga besmisleno razbijati glavu suvišnim problemima i komplikovati sebi život. Sve se da ubrzati, pojenostaviti i umnožiti. I zaista, bilo je tako. Zemlja je postala jako moćna. No, svo materijalno bogatstvo može nestati u trenu. Ratovi su to potvrdili. I prirodne katastrofe. Ipak, oči su mnogih zatvorene, a um zakočen. To se ljudsko mnoštvo još uvek sporazumeva s uobičajenih desetak rečenica, štedi i grbači, a uveče sluša radio prenose bejzbol utakmica i podriguje dok ispija pivo iz limenki.
Bratija koja je zauzela opozicioni stav prema takvom društvu i sve individue naklonjene umetnosti koje su bežale od stvarnosti i lažnog sjaja mase nazvane su BITNICIMA. Svojevoljno su prihvatili neizvesnost i gubitništvo“.
Romeo Garma: „O egzistencijalistima i bitnicima“
Značajne ličnosti među bitnicima bili su umetnici – pesnici i pisci Alan Ginzberg (autor kultne revolucionarne poeme „Urlik“, između ostalih), Džek Keruak (koji je stvorio poseban stil pisanja i ključni roman epohe „Na putu“, impresiju o novom životnom stilu, večnog pokreta i sagledavanja života iz različitih, nekonvencionalnih uglova), Korso, Ferlingeti, Meklur, Snajder, Vejlen, Hanke, Kesidi, Viljem Barouz (ekscentrik i zavisnik, autor brutalnog romana „Goli ručak“…)
Na zapadnoj, pacifičkoj obali bezgranično su eksperimentisali sa drogama, zapisujući utiske i iskustva. Ginzberg: „To je struja priključena u samu sebe, da ima žice, postala bi paukova mreža“. Rozental: „Heroin je nova noć u ovom novom dobu… kokain je iznenadni sunčev blesak na uzburkanom moru… trava je pozorište!“…
Takođe, bitnici su slikali tehnikom „akcionog slikarstva“, izučavali su istočnjačke religije, čeznuli za povratkom u vreme Indijanaca, u džezu su stvorili vlastiti „cool jazz“ stil, i prvi su praktikovali javno čitanje poezije uz džez. Veoma rano su uspostavili suštinsku nezavisnost kada je pesnik Lorens Ferlingeti otvorio vlastitu radnju i izdavačku kuću u San Francisku. Firma se zvala „City lights“ (Svetlosti velegrada) i dao je na korišćenje bitnicima.
Smatrali su, poput dvojice velikih, tragičnih umetnika i junaka – pesnika Dilana Tomasa i džez saksofoniste Čarlija Bird Parkera, da je jedina odbrana od sveta koji srlja ka propasti – čin stvaranja tj. nevina, lirska umetnost. Tragali su za duhovnim vrednostima, gledali na sebe kao odmetnike, nalik na prve hrišćane koji su i sami živeli po rupama i skrivenim katakombama. Jednostavno, želeli su da se vrate primitivnim korenima i izvorištu iskrene vere.
Bili su u stalnoj potrazi za punijim osećanjem života, za povišenom svešću – marihuana je bila vrhunska stvar, ,,čudesna“ biljka na putu potrage. Džez, dionizijski, bio je njihova muzika, muzika koju su stvorili ljudi bez mnogo formalnog muzičkog obrazovanja, samim tim bili spremni da se oslobode i praše spontano…
Pobuna protiv bilo kakvog autoriteta, cinizam, oporost i izbor siromaštva po volji, u društvu gde je siromaštvo bilo greh, a bogatstvo vrlina, činilo ih je autentičnima u svetu buntovništva, undergrounda i usamljenih marginalaca, polusveta, svih onih prezrenih „pustinjaka“ lepote, istine i pravde radi…
Bili su i ostali deo opšte protivteže, dubokih korena pobune još od najiskrenijih i najsurovijih ranohrišćanskih dana (kada se bunt kažnjavao smrću), opšteg otpora đavoljem svetu podlosti, dvoličnosti, nasilja, laži, eksploatacije, vere u Moloha i Mamona, genocida nad Indijancima i svima koji su se hrabro usprotivili , sveta bezdušne sarkastičnosti u kome se gladnima umesto hrane kao pomoć šalju tablete za apetit, svetu lažnih proroka gde je sve samo plod praznog deklarisanja i još praznijih reči… bez ikakvih suštinskih plodova i dela… hiljadama i hiljadama godina, u krug, u nedogled, bez blagoslova, lepote, samo sa pustim srcem od kamena.
Kenneth Lecch: „Youthquake“ ( fragmenti…)
… Koreni beat generacije leže baš u njenom nedostatku korena, u njenom osećanju otuđenosti od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, njenom nedostatku interesovanja za industrijski i tehnološki progres, u njenom nedostatku poverenja u razum, crkvu ili političke partije. Bitnici nisu oštro odbacivali društvo; oni su tvrdili da više nije ostalo ništa od društva što bi se moglo odbaciti. Filozofski posmatrano, glavni uticaj na bitnike imao je egzistencijalizam, mada, za razliku od francuskih egzistencijalista (Pariz je posle rata bio tradicionalno utočište boemštine, a posebna atmosfera koju je nudio zvala se egzistencijalizam – među mladima to je bio popularan način života, koji se vrlo posrednim vezama temeljio na egzistencijalističkoj filozofiji, posebno delima Kamija i Sartra), bitnik nije bio zaokupljen problemom izbora – on je jednostavno odlučio i dobrovoljno izabrao bedu. Nesputani, slobodni seks bio je u centru bitničke filozofije… Bitnik, u svom izgnanstvu od ispravnog društva, bio je prvenstveno zaokupljen problemom traženja identiteta, spasenja, revolucije koja počinje u svakom čoveku. Tako su bitnici iz pedesetih godina 20. veka krenuli putem odvajanja – ,,dobrovoljnog sopstvenog otuđenja od kulta porodice, novca i svih njihovih oblika i načina“. Oni su odabrali dobrovoljno siromaštvo, jazz je bio njihova glavna muzička hrana, a marihuana njihova droga svesti. U stvari, upravo je sa bit generacijom marihuana postala popularna droga kod američke omladine. Lawrence Lipton je pisao o tome sledeće: ,, Trava se pušila dodavanjem iz ruke u ruku u krug, i to ne zbog ekonomičnosti, već kao društveni ritual. Magični krug je zatvoren kad cela grupa dostigne vrhunac. Onda se poveravaju jedni drugima, priča se o ličnim problemima tako otvoreno kako se u normalnim okolnostima teško postiže, muzika se sluša zaneseno i koncentrisano, poezija se čita na glas tako da se vizuelni i akustični efekti maksimalno potenciraju. Eros se oseća u magičnom krugu marihuane kao jedan ujedinjujući princip ljudskih odnosa mnogo snažnije nego u bilo kojoj drugoj situaciji, osim, možda u uzajamnom metafizičkom orgazmu, Magični krug je, u stvari, simbol i priprema za metafički orgazam“.
Bez sumnje, najpoznatije delo bitničke ere je roman Jack Kerouaca – „On teh road“ (Džek Keruak – Na putu), čiji je uticaj bio značajan. Keruak piše o „odrpanim bitnicima Amerike, o novoj bit generaciji kojoj je i sam počeo polako da se pridružuje“, i video je sebe „kao proroka koji je sišao na zemlju da bi doneo crnu Reč…“. Kerouakove likove okružuje proročka divljina – sveto cveće koje je lebdelo u vazduhu bila su, u stvari, sva ta umorna lica u praskozorje američke ere džeza. U romanu „Subterraneous“ – (Ljudi iz podzemlja) ovako opisuje bitnike iz San Franciska: „Oni su bitnici, ali nisu pozeri, inteligentni su, ali ne oveštali, to su vraški intelektualci koji znaju sve o pesniku Ezri Paundu, ali se ne prave važni, niti mnogo pričaju o tome, vrlo su tihi i vrlo slični Hristu„.
Koliko su bili važni ovi prvi američki bitnici u pojavi društvenog protesta mladih i njihove kulture suprotstavljanja? Predstava koju je javnost imala o bitniku bila je slika dugokosog, prljavog delikventa koji je stalno drogiran, pod uticajem Zena, koji najviše vremena koristi pišući sablažnjivu poeziju i vozeći se nesmotreno širom Amerike. Smatralo se da je Greenwich Village u Njujorku mesto odakle je počela da se širi beat filozofija, mada je jasno da to nije tačno. Zapravo, beat nije književni pravac i Keruak je samo jedan od malog broja pisaca koje je beat dao. Niti su bitnici bili delikventi, već pre mladi Amerikanci srednje klase koji su okrenuli leđa nasilju i bogatstvu.
Jedan poznati američki pacifista komentarisao je 1960. godine: „Ako se društvo plaši beat-a, to je zato što se on ne može shvatiti u okviru sadašnjih materijalnih vrednosti. Samo on, a ne crkva – koja već dugo pravi kompromis sa sistemom – rekao je jasno NE. Ne, neće se boriti u ratovima Amerike. Ne, neće se oblačiti pristojno, jer ne želi poštovanje društva… I zaista čudno, ali ispada da je maloletni kriminalac sa dosijeom punim nasilja i krađa zapravo konformista, dok je bitnik koji nikoga ne ubija i vrlo retko krade pravi buntovnik, loše odeveni i zbunjeni potencijalni revolucionar, koji je potekao iz ugojene, važne američke srednje klase“.
Ili, kao što jedan drugi posmatrač reče „maloletni delikvent ili kriminalac je, prosto konformista u žurbi“. Bitnik odbija konformističke vrednosti do kraja. Bitnici i maloletni delikventi su malo dalji rođaci. Imaju iste neprijatelje, što predstavljaju tanku nit koja ih ponekad spaja u privremeni savez. I jedan i drugi su otpadnici od zakona, govore sopstveni jezik i podsmevaju se konformistima, ali među bitnicima maloletni delikvent se smatra konformistom, hipi konformistom, doduše, ali konformistom. U suštini, pokret bitnika je bio religiozni pokret, potreba za duhovnim vrednostima mimo institucionalnog okvira američke crkve. Lipton je to ovako naglašavao: „Sve je to deo onoga što Carl Jung naziva potraga modernog čoveka za svojom dušom. Ova potreba za duhovnim nije potreba samo beat generacije: u ovim vodama je gospodin Sheen već godinama. Međutim, ono što bitnici traže nije duhovni mir, niti pozitivan stav, kao ni izmirenje sa tradicijom ili crkvom. To je nešto dublje u ljudskoj psihi što seže daleko u istoriju mističnog iskustva, dalje i više od onoga što nam današnja crkva može ponuditi. Cilj je, naravno, celovitost, lično spasenje, jednom rečju – blaženstvo“.
Ta potraga za duhovnim javljala se kod određenog broja otuđenih mladih ljudi kao faza koja prethodi razvijanju kulta droge. Ali, širenje droge postalo je centar ove vrste duhovnog traženja i ostaje, zato, značajan faktor razumevanja njegovog cilja i razvoja …
On the road again & underground mission:
„Nisu samo mašine i novac ti koji predstavljaju Moloha. Moloh je i sam razum. Ono što Amerika zove zdravim razumom je ludilo, a nepobediva oprema američke moći i prava nije ništa bolja od tolikih ludnica“.
Kada je davne 1955. godine pesnik Alan Ginzberg na poetskoj večeri u „Galeriji“ u Nort Biču, uz bokal sa burgundcem odrecitovao pesmu „Urlik“, napisanu dve nedelje ranije, desilo se nešto sasvim novo, buntovno, provokativno i sasvim drugačije, desilo se začeće jednog jedinstvenog i kontrakulturnog radikalnog pokreta bitnika. Publika, koju su sačinjavale poetske i buntovne duše poput pisaca Džeka Keruaka, Gerija Snajdera, Lorensa Ferlingetija i Majkla Meklura, shvatala je rađanje jedne nove revolucionarne ideje, Urlika koji je odbacivao mnoge opšteprihvaćene stavove društva.
Bit generacija (beat generation) predstavljala je prvi, udarni talas nadolazeće oluje pobunjene američke omladine (tzv. „baby boom“, poratne generacije), nespremne za „lepote izazova“ rata u Vijetnamu i dotadašnje vrednosti društva, generacije koja se gnušala komformizma, materijalizma i njihovog prećutnog idolopokloničkog prihvatanja. U Engleskoj su to bili Gnevni mladi ljudi, dok su ih u SAD krstili kao „Nove Varvare“. I Bit generacija i Gnevni mladi ljudi sociološki su predstavljali fenomen koji je sa sobom doneo obogaćeni i životniji literarni izraz. Povrh svega, bili su nosioci moralne revolucije koja će transformisati čoveka „od bića istorije do bića iskustva“, kako su to već ranije protumačili egzistencijalisti poput Kamija, Sartra ili Martina Hajdegera. I oni, i njihovi prethodnici filozofi prihvatili su život kao kontinuirani nemir i čoveka kao biće žedno smisla. Kredo Bit generacije je bio jednostavan i direktan: „Jedini način da se živi u slozi sa životom na ovoj planeti koja srlja u propast je suočiti se sa stvarnošću onakvom kakva je, sa svim trenucima agonije i radosti“.
Bit generacija donela je jednu novu temu: usamljenog čoveka, lišenog iluzija, koji stoji u mračnoj ponoći svog postojanja, a njihova najveća zasluga je u tome što su u vreme duhovnog mraka skrenuli pažnju čovečanstva na jedini izvor nade jednog iscrpljenog sveta: čovekovo srce koje kuca. Bitnici su odbacivali prošlost i budućnost koncentrišući se na sadašnjost, odbacivali svaku moguću kontrolu prirode, događaja i ljudi, istupili iz takmičarske arene trke za novcem i besmislene, iscrpljujuće borbe, ne želeći ništa, a ipak, interesujući se za sve, pobunili se protiv organizovane vlasti i sa gnušanjem odbacili ziheraški stav većine i njihovo čvrsto držanje za kolotečinu, iluzije i tobožnje moralne vrednosti. Bit generacija izvukla se iz besmisla „Trke pacova“ koja je uništavala ono najdragocenije u čoveku – njegovu svest, kreativnost i emocije.
„Postoje mnogi elementi kontinuiteta između nas i sadašnjeg trenutka – to su droga, muzika, interes za Istok, bavljenje Vitmenom, Toroom, ponovno otkrivanje Zemlje i Tela… Srce pokreta predstavlja povratak prirodi i revolt protiv mašine“.
Drugom polovinom šezdesetih sve veći broj Amerikanaca gleda na američko društvo kao na jednu surovu, bezličnu mašinu koja će ih progutati ukoliko se oni toga ne oslobode. Nova kultura koja se stvarala nije bila elitistička, već uzbudljiva, nepredvidiva i nemoguća za kontrolisanje. Ona je ponudila novi, alternativni način života. Ona je ponudila underground pokret kao žestoku vrstu odgovora i otpora na dotadašnje mrtvilo stare kulture i odgovore na potisnute tabue poput pitanja droge i politike.
„Revolucija mora prekinuti sa prošlošću, i izvući svoju poetiku iz budućnosti…Naš program je kulturna revolucija kroz totalni napad na kulturu, koji koristi sva sredstva, svu energiju i sve medije koji mogu da dođu u naše kolektivne ruke… naša kultura, naša umetnost, muzika, novine, knjige, posteri, naša odeća, naši domovi, način na koji hodamo i govorimo, način na koji raste naša kosa, način na koji
pušimo i vodimo ljubav i jedemo i spavamo – sve to predstavlja jednu jedinu poruku – a poruka je SLOBODA“.
U periodu između 1965. i 1968. godine izgledalo je kao da je usred rata u Vijetnamu čitava američka nacija poludela – vodeći rat sa azijskim seljacima, sa sopstvenim crnačkim stanovništvom u getima i sopstvenom belom decom… Zemlja se cepala nadvoje… Usred straha od atomskog rata sa SSSR-om (koji je tokom kubanske krize početkom šezdesetih visio u vazduhu) i totalnog uništenja stvorila se nepoverljivost prema tehnologiji, njenim neslućenim zlim potencijalima i putevima u apokaliptični ćorsokak. U godinama polarizacije kontrakultura mladih se ujedinila sa moćnom bitničkom prethodnicom i rađajućim beskompromisnim underground pokretom, uvidevši zajedničkog neprijatelja u kapitalizmu ili Sistemu ili Svinjskoj Naciji glupih i proždrljivih. Bilo je to doba velikog rata protiv svega onoga što je pomenuti bit pesnik Ginzberg nazvao Molohom. Koledži nisu bili ništa drugo do „usrane škole za srednju klasu“ bez identiteta, koje je najbolje dolazilo do izražaja u američkim predgrađima, u onim pravilnim nizovima lepo raspoređenih, dobrostojećih domova sa travnjacima i televizorom u svakoj sobi, u kojima svako gleda istu stvar, i u isto vreme misli isto.
Stvaranje kontrakulture bilo je, između ostalog, pobuna onih koji su odbijali da prihvate opšteprihvaćen stav da ljudi troše proizvode i stoga moraju da rade da bi stekli privilegiju Konzumiranja sveg tog „sranja“ koji oni ionako nisu želeli, kao što su frižideri, televizori, nova luksuzna kola… Pobunu su podigli svi oni koji nisu želeli postati zatvorenici sistema rada-proizvodnje-potrošnje-rada-proizvodnje-potrošnje… i sve tako u nedogled besmisla…
„Ruka na tvom penisu moralnija je – i zabavnija od prsta na orozu“.
Ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija, novembra 1963., čoveka koji je probudio velike nade i doneo novu, neverovatnu količinu optimistične energije označilo je početak jedne kulturne i političke revolucije. Dolazak omraženog, konzervativnog predsednika Lindona Džonsona na čelo SAD poslužilo je kao katalizator za radikalizaciju kulturnih stanovišta velikog broja Amerikanaca, a posebno mladih ljudi sitih rata u Vijetnamu, rasizma, licemerja, regrutacije i američke stupidne samodopadljivosti. Pobunjeni mladi ljudi pravili su sve vrste eksperimenata u alternativnim i radikalnim životnim stavovima i stilovima, nudeći kao odgovor programe za buduće humanije svetsko društvo. Bilo je to ,“heseovsko“ Tajanstveno Magično putovanje, čudestan trip, čiji je krajnji cilj bio „pretvaranje celog sveta u umetničko delo“.
Rađanje i uticaj underground pokreta:
Kako zvanična istorija kaže, rođen je sredinom šezdesetih godina 20. veka u urbanim centrima Amerike i Britanije, manifestujući se kao novi pokret u muzici, književnosti, slikarstvu, stripu i drugim oblicima stvaralaštva. U osnovi usmeren ka razaranju malograđanskih stavova u oblastima kulture i umetnosti, underground je bezazlene i ružičaste, našminkane i za opšteusrećiteljsku namenu naslikane slike sveta zamenio novim i svežim pogledima mladih ljudi.
Niotkud, na opšte zaprepašćenje i zgražanje Sistema, na svetlost dana su izašle dotadašnje tabu teme-politika, droge, seks… Najprisutnija je bila ideja i želja za političkim i društvenim promenama, kao i alternativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti. Pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog vremena nazvan je psihodelija.
Nastao na marginama prebogatog zapadnjačkog društva, izronivši iz katakombi burnih šezdesetih u vreme ekonomskog uspona nakon svetskih ratova, malograđanske zadovoljštine uvijene i ušuškane u materijalno blagostanje i prećutno pristajanje na profitabilne ratove u tamo nekom Vijetnamu i tako to, na saglasnosti da Sistem i samoproklamovana elita može da radi šta joj se prohte dok ne dira naš mali uljuljkani svet oivičen mrtvilom tupog samozadovoljstva, bio je i ostao kontrast zvaničnom blještavilu pozornice vladara i podanika. Bio je i ostao trag svetlosti na kraju tunela, tračak nade, glas koji pokušava da nadjača zaglušujuću, besmislenu buku većine koja neprestano laprda ne rekavši ništa i ne slušajući nikog osim vlastite tuposti i praznine.
Vremenom, postao je put povratka ka ukaljanom i zaboravljenom izvorištu svih pravih stvari i vrednosti, glas razuma koji iznova pokušava da uskladi misli, reči i dela, vraćajući im istinsko značenje, kreativnost i progresivnu delotvornost. Suštinski antikomercijalan, antisistemski, nezavisan, autentičan, alternativan, nepotkupljiv i kreativan stvarao je neki novi, vlastiti put, meandrirajući kroz pustinju ispraznog etabliranog stvaralaštva i ustajale žabokrečine komercijale utonule u opšte mrtvilo. Razbijajući šablone, zadate koordinate, podobnost i opšte prihvatljivosti isijavao je duboke kreativne porive i samosvest koji su dugo tavorili unutar buntovnih pojedinaca željnih promena i pomaka ka nečemu što ne zahteva pljeskanje većine, lažne osmehe i komercijalni efekat. Underground je postajao ogledalo u čijem odrazu nije bilo mesta za iskrivljene slike sveta, iskonstruisana sranja ulepšane stvarnosti i lažne nade, zasnovanih na licemerju i podobnosti.
Trn u oku sistema, činjenica koja uznemirava, nelagodnost nemirne savesti, poziv u nezgodno vreme… zov divljine, čudesno proleće u decembru, ono iskonsko u čoveku što se buni potaknuto unutrašnjim glasom i iskonskom željom za svetlošću, mimohod na poprištu lošeg zadaha i truleži što vonja kroz vreme, reč prvog i poslednjeg, izazov, bunt, sudba, ostvarenje davno datog obećanja, novi početak…
Underground, povratak korenima i zaboravljenom izvorištu pravih stvari, ogoljeni je akt poznog modernizma i šezdesetosmaških stremljenja, rušilačko-kreativna odiseja proključala iz zabranjenih i naizgled zaboravljenih ponora nagomilanog nezadovoljstva predodređenih, namerom zapostavljenih i poniženih, sudbom odabranih pojedinaca… Uzvraćen udarac ili okrenut drugi obraz, ljubav usmerena ka neprijateljima života i istine, gorčina istresena do kraja…
Paralelno sa promenama u celokupnom američkom društvu tokom šezdesetih, dolazi i do radikalnih promena u novinarstvu. Reagujući na burne promene, ono postepeno zauzima radikalan, odmetnički stav. Baveći se rock kulturom i muzikom, koji tih godina postaju mnogo kreativniji i angažovaniji, časopis ,,Rolling stone“ postaje jedan od najsenzacionalnijih i najuspešnijih medijskih avantura underground pokreta. Lansirao ga je u San Francisku, novembra 1967. godine, novinar Ian Wenner. Bio je to beskompromisan, nadahnut i maštovit način prezentacije rock kulture. Šok koji je izazvao objavljivanjem originalnog omota albuma Džona Lenona – „Dve device“, na kojem on i Joko Ono poziraju potpuno goli, bio je tih godina više nego revolucionaran… „Rolling stone“ i ostala underground štampa prikazivale su rock and roll tih godina u svoj njegovoj kompleksnosti – kao jedan od vizionarskih pogleda na društvo i svet. Bilo je to vreme tzv. „esid roka“ (acid rock), nastalog pod uticajem kulture droga, pre svih „kiseline“ – LSD. Bilo je to vreme kompleksne promene u svesti jedne generacije, koja je započela sredinom šezdesetih sa studentskim protestima, radikalnom politikom, drogama i seksualnim slobodama, stvorivši jedinstven front pobune i jedan radikalni alternativni pokret.
Underground pokret je „ukinuo“ rad, u njegovoj štampi nije bilo oglasa za nezaposlene. Underground je transformisao Rad u Igru, kao vrstu slobode i zadovoljstva. Rad se obavlja zabave radi, kao razonoda, opsesija, hobi ili umetnička forma – nije više bilo prisile i krute obaveze materijalizma. Ista filozofija je važila i za ostale oblike underground stvaralaštva, pre svega za jedan od njegovih legendarnih, radikalni pozorišni izdanak – čuveni „Living theatar“…
Generacija koja se „jednog jutra probudila i počela da protestuje“ promenila je, makar u jednom istorijskom trenutku, tok politike i učinila jedno konzervativno i agresivno, militantno američko društvo makar malo humanijim i drugačijim. Kao i svaka revolucija, na kraju je „pojela“ svoju najbolju i najsmeliju decu, ali… Jedina moguća lepota je u samom „sizifovskom“ putu i pokušaju – sve ostalo, ono trajno, dolazi iznutra i postepeno.
U svojoj, 2018. godine objavljenoj knjizi Zašto liberalizam propada, poznati američki politikolog Patrik Dž. Denin (Patrick J. Deneen) je izneo dubinsku kritiku ovog društvenog ustrojstva, predviđajući njegov skori krah. Pokušavajući da gleda još dalje, Denin je ukazivao na perspektive postliberalnog sveta, ističući dva moguća ishoda. Prvi bi podrazumevao “liberokratski despotizam”, odnosno “nasilno nametanje liberalnog poretka” od strane ljudi koji “u dubini duše preziru demokratiju”. Taj novi svet bio bi kontrolisan od strane snažnog državnog aparata, koji bi građane “sve više podvrgavao nadzoru i kontroli”. Drugi izlaz bio bi populistički odgovor na “gnev i strah postliberalnog građanstva”. Sa svoje strane, Denin je ponudio i treći put, u čijoj bi osnovi bilo prevazilaženje ideologija, kao i nepristajanje na povratak u “predliberalno stanje”. To bi, u osnovi, značilo priznavanje dobrih praksi liberalizma uz odbacivanje razloga njegove propasti. Suštinski, to bi značilo zalaganje za “stvarnu ljudsku slobodu u vidu opšteg, građanskog i pojedinačnog vladanja samim sobom, a ne za njen surogat, koji u sebi spaja sistematsko razvlašćivanje sa iluzijom autonomije u obliku potrošačke i seksualne raspuštenosti”. Urednici serijala, u okviru kojeg je Deninova studija objavljena, Džejms Hanter i Džon Oven, Denina nazivaju radikalnim kritičarem liberalizma, zbog činjenice da on ne pledira za reformisanje, već za njegovo ukidanje. Iz dva razloga oni podvlače destruktivnost Deninove knjige – zbog njegovog opredeljenja da postojeće društvene anomalije posmatra kao posledicu liberalnih principa, te zbog neuklapanja ovog pogleda u levo-desnu binarnost. U tekstu koji ovde donosimo Patrik Denin se obrušio na deformisanje liberalnog univerzitetskog obrazovanja, u kojem ideju slobode zamenjuje ideja napretka. O tome Denin ne misli ništa dobro.
Dakle:
“Cilj samosaznanja jeste sticanje svesti o pravilnom korišćenju slobode, pre svega, o vladanju prohtevima koji te čine nezasitim. U srcu slobodnih nauka u ovoj starijoj tradiciji nalazi se upućivanje u značenje ljudskosti, pre svega, u načinu postizanja slobode ne samo od spoljašnjih ograničenja već, pre svega, od tiranije unutrašnjih prohteva i želja. “Stara nauka” stajala je u službi mučnog i teškog zadatka utvrđivanja onog što je dopušteno i onog što je zabranjeno, onog što predstavlja najbolju upotrebu slobode i onog što naše postupke čini rđavim. Svaka nova generacija morala je da se uputi u velika dela naše tradicije, u epove, velike tragedije i komedije, u razmišljanja filozofa i teologa, u otkrivenu reč Božju; morala je da čita knjige koje nas uče kako da pravilno koristimo svoju slobodu. Biti slobodan bila je nauka, nešto što nam ne pružaju priroda i instinkt, već usavršavanje i obrazovanje. A duša slobodnih nauka bile su društvene nauke, učenje kako da budemo ljudi.
Propadanje slobodnih nauka u ovoj naciji (američkoj – P.D) usledilo je ubrzo po redefinisanju slobode, po čemu se ona više nije shvatala na hrišćanski način kao vladanje samim sobom, već kao odsustvo ograničavanja naših želja. Ako je cilj slobodnih nauka bilo sticanje znanja o vladanju samim sobom, onda se on više nije poklapao sa ciljevima savremenog vaspitanja i obrazovanja. Davnašnji zahtev da se uče klasični jezici i stiče sposobnost čitanja starih tekstova, da se upoznaje Biblija i tumačenje svetih spisa povuklo se pred studijama u osnovi kojih se nalaze individualni ukus i preferencije. Slobodne nauke se sve više zamenjuju sa sistemom NTIM, u kojem se spajaju ono što je zadržano od antičkih slobodnih nauka – prirodna nauka i informatika – i njihova primena, tehnologija i inženjerstvo, pored sve većih zahteva za znanjem koje olakšava pravljenje karijere u svetu biznisa i finansija.
Američki univerzitet se polako menja i na njemu se umesto stare počinje da predaje nova nauka. U XIX veku sve više univerziteta počinje da deluje po uzoru na nemačke univerzitete, da se deli na specijalizovane discipline i stavlja naglasak na obrazovanje diplomiranih studenata – kroz sticanje stručnog znanja – kao i da se naglašava prioritet otkrića i sticanja novih znanja. Religiozna podloga polako se uklanja sa univerziteta; društvene nauke i dalje ostaju u središtu slobodnih nauka, ali njima više ne upravlja sveobuhvatna vizija koju pruža religiozna tradicija i njena vizija i vjeruju (…) Sredinom XX veka obnovljeni naglasak na naučno obrazovanje i tehnološke inovacije – uz podršku države koja pomaže “korisne veštine i nauke” – dodatno je uticao na promenu prioriteta na univerzitetu.
Umesto usađivanja vrline, mi nailazimo samo na naglaša- vanja na istraživanju stavljenom u službu progresa – pre svega, onog progresa koji doprinosi ostvarivanju davnašnje težnje da se priroda potčini ljudskoj volji.
Slobodno obrazovanje počinje da se smatra irelevantnim za razvoj moderne slobode, posebno kad se ta sloboda stavi u kontekst vojne moći, nauke i tehnologije, i proširenja kapitalističkog tržišta na svaki deo zemaljske kugle. Klark Ker, rektor Kalifornijskog univetziteta, u svom predavanju održanom 1963. godine, i kasnije objavljenim pod naslovom “Korist od univerziteta”, proglasio je smrt ideje univerziteta. Umesto obrazovanja zasnovanog na teološkoj i religioznoj viziji i usmerenog na vaspitavanje onog što je najbolje u čoveku, došlo je do uspona onog što on naziva multiverzitet, a to je (…) organizacija usmerena na sticanje znanja stavljenog u službu vojnih i industrijskih potreba nacije. On ističe da “multiverzitet” ima centralnu ulogu u industrijalizovanju nacije, u spektakularnom rastu produktivnosti čiji rezultati služe suštinskom proširenju ljudskog života i sticanju globalne vojne i naučne nadmoći. Cilj ovog novog “multiverziteta” jeste unapređenje bejkonovskog projekta čovekove vladavine nad svetom.
Rezultat pomenute redefinicije cijeva univerziteta jeste zahtev da se fakulteti stave u službu novog imperativa nauke, a to je sticanje novog znanja: fakultetsko obrazovanje u prvi plan stavlja stvaranje originalnih dela, a status fakulteta zavisi od objavljivanja takvih dela, sa jedne strane, i njihovog prihvatanja od strane relevantnih eksperata, zaduženih za potvrdu originalnosti i produktivnosti takvih dela, sa druge. Na fakultetima se stvara tržište unajmljivanja i regrutovanja radne snage (…)
Struktura univerziteta preusmerava se na inovaciju i stvaranje “novog znanja”. Glavni cilj obrazovanja postaje progres, a ne vaspitanje za slobodu, zasnovano na dubokim vezama sa prošlošću. Možemo da utvrdimo postojanje suprotnosti između cilja Teksaškog univerziteta, zapisanog na njegovom pečatu u doba osnivanja i misije tog istog univerziteta, formulisane nedavno i postavljene na njegovom sajtu. Ispod slike pečata – na kojem se nalazi obavezna fraza o posvećenosti “izvrsnosti” obrazovanja, nalazimo formulaciju njegovog savremenog cilja. Današnja misija tog univerziteta jeste “unapređenje društva kroz istraživanje, stvaralačko delovanje, teorijsko traganje i razvoj novog znanja”. U ovoj preformulisanoj misiji univerziteta naglasak je stavljen na naučno istraživanje i, pre svega, na stvaranje “novog znanja”, a ne na “odnegovan duh koji vodi do vrlina”. Umesto usađivanja vrline, mi nailazimo samo na naglašavanja na istraživanju stavljenom u službu progresa – pre svega, onog progresa koji doprinosi ostvarivanju davnašnje težnje da se priroda potčini ljudskoj volji (…)
Usred svoje slobode, studenti sve više osećaju da nemaju drugog izbora do da se u potpunosti posvete sticanju praktičnog znanja i da izbegavaju one predmete koji mogu da ih odvrate od pokoravanja zahtevima tržišta (…)
Oni od kojih se očekuje da brane ulogu koju društvene nauke imaju unutar slobodnih nauka, članovi profesorskog staleža, sa jedne strane tuguju zbog ove propasti, a s druge krive političare i “neoliberalizam”. Oni ne uviđaju da je odnos prema društvenim naukama pre izraz liberalnog poretka, nego nekog otpora prema njemu. Profesori slobodnih nauka ne samo što se ne bore protiv vladajućih liberalnih tendencija, već ih i ne osporavaju. Uzrok tome leži u opštoj nesposobnosti da se utvrdi izvor sila postrojenih protiv slobodnih nauka.”
Patrik Dž. Denin, Zašto liberalizam propada, Albatros Plus, Beograd 2019, 116-122.
Deda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu
Olga Lazović u Tiflisu 1917.
Georgij Gurđijev
Ketrin Mensfild
Svetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u Talijesinu
Olgivana Lojd Rajt
Društvo Talijesin
Frenk i Olgivana Lojd Rajt.jpg)
Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.
Staljin sa ćerkom Svetlanom
Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.
Olgivana Lojd Rajt
Olgivana Lojd Rajt.jpg)
Olgivana Lojd Rajt
hladno je bilo živeti.
Stella polare 